UMESTO PREDGOVORASvrha ove knjige je da vas zabavi svojim sadržajem, ali i da vas obavesti i upozori. Ne treba je shvatiti doslovno, ali ni olako. Jer mogućnost da pored ovog, nama jedino poznatog sveta postoji još jedan, paralelni, vrlo je velika. Naučnici koji se bave ovom mogućnošću već više od sto godina, danas se slažu da bi se svi paranormalni fenomeni mogli jednostavno objasniti, ako se prihvati teorija o postojanju dva svemira — ovog materijalnog i paralelnog, nastalog od čiste energije svesti. Ali šta je to svest, pitate se. Najbliže će vam o tome reći bilo koji živi naučnik otprilike ovo: svest je posledica električne aktivnosti unutar biokompjutera zvanog mozak. Eto, sad znate!Ova teorija o postojanju dva sveta, već dugo se i sramežljivo ispituje i u laboratorijskim uslovima, a naučnici koji se njom bave, nazivaju se parapsiholozi. I na Istoku i na Zapadu, svakodnevno se vrše eksperimenti na takozvanim paranormalnim osobama koje imaju tu retku sposobnost da »vide kroz vreme«, da »mislima pomeraju stvari« ili »čitaju skrivene simbole«. Ozbiljno se ispituju i osobe koje su dokazale da su »kontaktirale s mrtvima«, kao i retke osobe koje su imale »vantelesna iskustva« i time dokazale da »svest«, ma šta to bilo, može u specijalnim uslovima napustiti telo onoga u kojem se nalazi.Upravo jedna od tih retkih osoba, inspirisala me je u pisanju ove knjige. Radi se o Ketrin Benet, čija su fantastična putovanja po nivoima »niže i više svesti« već opširno opisana u mojoj knjizi »Paralelni svet«. Ja sam i u ovom slučaju imao neograničen uvid u brižljivo vođeni dnevnik njenih neverovatnih izleta u paralelni svet i susretima s ljudima za koje mi tvrdimo da su »pokojni«. Izgleda da je onima s »druge strane« veoma stalo da mi živi poverujemo u njihovu egzistenciju, jer su mi po njoj slali takve informacije iz moje prošlosti i budućnosti, za koje ona nije mogla da zna jedino ako je, zaista, razgovarala s mojom pokojnom majkom! Gotovo svi prizori, susreti ili događaji opisani u ovoj knjizi, a koji se odnose na »onaj svet« tačna su replika njenih tvrdnji. Njeni argumenti su toliko jaki, pa ih ja nisam mogao da zanemarim ni kao pisac, a ni kao doktor nauka.Posle »čudnih« događaja koji su počeli da mi se dešavaju u kući i u životu nakon smrti moje majke, ja koji sam do tada poput većine ljudi bio skeptik u pogledu postojanja bilo čega posle ovog sveta i života, počeo sam ozbiljno da se bavim tim, toliko, starim pitanjem. Pored tih ličnih iskustava, opširno opisanih u knjizi »Paralelni svet«, kontaktirao sam i mnoge naučnike i eksperte na tom polju. Danas, posle jedanaest godina upornog proučavanja ove materije, ne nagađam više postoje li dva sveta ili ne, jer sam počeo u to ozbiljno da verujem. Prihvatio sam to kao činjenicu, za mene paralelni svet postoji!Vi, na kraju sami odlučite hoćete li ostati ravnodušni skeptik kakav sam bio godinama, ili ćete se ozbiljno zamisliti nad svojim životom i sudbinom. Na mene se, molim vas, ne ljutite ako sam vas ovom knjigom zbunio ili uplašio, u stvari samo sam želeo da vas zabavim i usput upozorim.B. D. Benedikt (PhD)PRIČA O KARMIPRVI ŽIVOTMEKSIKO 3.Emilio Valdez je nepomično ležao i piljio u slabi žižak male zatvorske lampe. Spol ja, kroz poluotvoren prozor dopirao je monoton šum kiše. Taj nemirni plamičak koji kao da se spremao da se ugasi, podseti Valdeza na njegov kraj. Kroz otprilike dva sata, razmišljao je, ta bedna svetlost biće poslednje što je gledao, a taj dosadni šum kiše poslednje što je u ovom životu slušao. Uskoro će ga usmrtiti plotun pušaka i najverovatnije, neće ih ni čuti.Iz turobnih misli trgoše ga nečiji tupi koraci koji su se približavali popločanim hodnikom. To je, verovatno, njegov vojni branilac koji mu donosi poslednju vest, priseti se on i uspravi se i pridiže na ležaju sedeći. Uniformisani poručnik garde Santa Ane zaustavi se ispred rešetaka zatvorske celije. Dva mlada čoveka izmenjaše zabrinute poglede. Nemajući snage da osuđeniku bilo šta kaže, oficir nemo zavrte glavom. Bio je to nedvosmislen znak da je general odbio pomilovanje.— Pokušao sam sve! — pravdao se mladi branitelj.— Znam — nasmeši mu se Valdez usiljeno. — Ostaću vam »do smrti« zahvalan! — podvuče sa dozom oporog humora u drhtavom glasu.— Imate još oko dva sata — reče oficir Valdezu, proveravajući svoj džepni sat. — U komandantovoj kancelariji čeka vas stari sveštenik koji bi želeo da vas vidi.Valdez odbi glavom.— Da sam bio za života religiozan, zar bi me danas streljali? Od popova i mantijaša uvek mi se dizala kosa na glavi! Potpuno su me odbijali i svojim izgledom podsećali na đavole.11— Ovaj sveštenik kaže da vas poznaje i da ga šalje vaš gospodin otac.Valdez je fiksirao oficira svojim tamnim očima. Kada mu je pomenuo oca, u njemu se nešto uznemiri. Od svega se najviše plašio da mu otac ne dođe i prisustvuje streljanju. Plašio se toga više i od same smrti.— Sta da mu kažem? — insistirao je oficir.— Neka dođe — promrmlja Valdez protiv volje. Poručnik još kratko zasta pa se okrenu. Valdez jeslušao njegove oštre korake kako se udaljuju, onda ustade sa ivice ležaja i malo poravna svoju izgužvanu uniformu. Ostade tako stojeći, ali ubrzo morade da sedne. Osetio je u kolenima iznenadnu slabost. Tek tada je shvatio da će uskoro morati da umre. Sve do pre par trenutaka u srcu mu je tinjala slaba nada koja se sada potpuno ugasila. U ovoj iznenadnoj tami tragične bezizlaznosti, Valdeza počeše da hvataju prvi znaci panike.Iz hodnika se opet začuše nečiji koraci. Bio je to zatvorski stražar koji je pratio starog popa. Čuvar bez reci otključa vrata celije i propusti posetioca unutra. Valdez oseti potrebu da ustane, mada su mu noge sve više klecale.— Ja sam padre Hernandez — predstavi se pridošlica. — Hvala vam što ste me primili.— Primio sam vas samo zato što sam čuo da dolazite od mog oca? — odmah se ogradi Valdez hladnim tonom.— Da — spusti se sveštenik umorno na ivicu Valdezovog drvenog ležaja. — Vaš otac me zamolio da vas posetim jer on leži teško bolestan.Valdez ne pomeri ni crtu na licu.— U stvari zdravlje mu se pogoršalo kada je saznao za vašu zlu sudbinu.

— ao mi je što to čujem — konačno promuca zatvorenik.Stari sveštenik ga je kratko proučavao.— Vi me se ne sećate, zar ne?— Nikad vas u životu nisam video.— Naprotiv, ja sam jedno od prvih lica koje ste u životu ugledali! — tužno mu se nasmeši popa. — Nalazio sam se u predsoblju vaše kuće kada ste se rodili. Vaša12majka je imala težak porođaj pa su pozvali i mene. Za svaki slučaj!— Da — podsmehnu se Valdez — vi popovi ste baksuzi. Da se niste tada pojavili, možda bi i preživela!Padre Hernandez ovo prećuta.— Moja sirota majka je, u stvari, bila moja prva žrtva! — pogleda Valdez u sveštenika očiju crvenih od umora, a ovaj se naježi od ovog neprirodnog pogleda. — Ubio sam još četvoro u svom glupom, besciljnom životu. A uskoro će me streljati samo zbog jednog od njih, smešno zar ne?Sveštenik je ćutao.— Šta hoće moj otac? — uozbilji se Valdez.— U stvari ništa. Samo me je zamolio da vas umesto njega posetim i ispratim do strelišta.— Zašto vas?— Pa, valjda zato što sam vas ja krstio, pričestio, molio se za vašu dušu u toku revolucije, pa se osećam obaveznim i da vas ispratim na drugi svet!— Koji »drugi svet« pope?! — isceri se Valdez još neprirodnije. — O čemu to trabunjate? Ovo je »jedini« svet kroz koji prolazimo i gubimo se u večnom ništavilu! Da ima Boga, zar vam se ne čini da bi me već sprečio u mom besnilu? Ja, što se tiče stvaranja ovog sveta, verujem samo u jednu teoriju — naučnu! A nauka kaže da je do svega došlo »slučajno«!— Slučajno, hm? — studirao je sveštenik uobraženog mladića pred sobom. — Zaista je šteta — snuždi se — tako ste naočit i bistar momak, a tako neobavešten. Trebalo je da nastavite studije. Vaš otac je u vas polagao velike nade. Ali vi, privučeni uzbuđenjima revolucije, ostaviste nauke i evo vas na kraju života, u godinama kada ga drugi započinju!Valdez je piljio u sveštenika čvrsto stisnutih usana. Ovaj izvadi iz mantije svoje čislo za molitve i pokida ga. Pošto je tako oslobodio nekih dvadesetak crnih kuglica, on ih pažljivo poreda u obliku krsta po daščanom podu celije. Zatim pogleda u ukočenog mladića pred sobom.— Vidite ovaj simbol? To je običan krst sastavljen od zrnaca koje sam ja poredao.On se ponovo saže i šakom pokupi sva zrnca.13— Ako je vaša teorija o slučajnosti sveta tačna — obrati se on Valdezu — onda će se ovaj isti krst »slučajno« ponovo formirati ako nastavimo da bacamo kuglice na pod.Sveštenik ispusti kuglice, ne skidajući pogleda sa momka pred sobom. Valdez je ukočenim pogledom piljio u crna zrnca koja se rasuše po podu.— Šta mislite koliko miliona godina bismo ja i vi bacali ove iste kuglice dok se ponovo ne poredaju u onaj prvobitni krst?Valdez ga je posmatrao s očitom mržnjom.— Verovatno se nikad ne bi ponovo tako poredale — ustade sveštenik. — A u pitanju su svega dvadesetak zrnaca! Šta mislite da li je moguće da su se svi ovi atomi od kojih smo sačinjeni »slučajno« poredali u ovu formu? Ne gospodine Valdez . . . Samo vi i ja možemo ponovo poredati ove kuglice u obliku krsta! A samo Bog ih može, ako to poželi, poredati »slučajno«!— Idite do đavola i vi i vaš Bog! — poruči mu mladić s visine. — Videli ste me, ostanite ako želite da prisustvujete mojoj smrti, ali sada izađite i ostavite me na miru!— Pa upravo sam zbog vašeg budućeg mira i navratio. Zašto me ne saslušate i primite poslednju pričest? Ispovedite se. Pomirite se sa Bogom i zamolite ga za oproštenje. Ne idite na onaj svet ovako oholi i duhovno nepripremljeni. Tako ćete postati još bržim plenom đavola kojem ste za života služili. Upozoravam vas!Valdez priđe vratima i potraži pogledom čuvara Pietra koji je šetao podalje.— Čuvar! — doviknu mu — izvedite ovog čoveka, hoću da budem sam!Sveštenik ustade, uputi mu još jedan tužan pogled, pa podiže ruku u nameri da ga blagoslovi . . .— Napolje! — izdra se Valdez na zbunjenog čoveka koji izađe iz celije, natraške.Zaključavajući ponovo bravu, čuvar ga tiho oslovi:— Imam kod sebe flasicu tekile! Biće vam lakše, verujte mi.Valdez ga je posmatrao kao u snu, onda samo odmahnu glavom. Čuvar slegnu ramenima i udalji se za sve14štenikom. Valdez je tako još dugo stajao, onda se okrenu i vrati svom krevetu na koji sede. Izvesno vreme je zamišljen posmatrao crna zrnca rasuta po podu. Onda se jednog trenutka saže i poče da ih skuplja u šaku. Još malo ih je posmatrao, pa se opruzi po ležaju. Razmišljao je o iznenadnoj poseti starog sveštenika i njegovoj čudnoj priči. A šta, prolete mu mozgom, ako Boga ipak ima? Od ove neprijatne pomisli Valdez se gotovo ohladi. Njemu nije odgovarala koncepcija sveta stvorenog od Boga. Njega je oduvek privlačio haos. Jer ako je sve stvoreno iz haosa, onda Boga nema. A ako Boga nema, onda je »sve« dozvoljeno, jer kazne nema. Uostalom, nije li smrt sama po sebi najstrašnija moguća kazna?Valjda u podsvesnoj želji da se otrese ovakvih neracionalnih misli, Valdez ljutito odbaci crna zrnca koja je do tada stezao u šaci. Piljio je u tamni svod celije, slušajući kako se kotrljaju po daščanom podu. Šta se to desilo s njim? Zašto mora da umre u 3. godini života? Zašto se uopšte i rodio? Da se nije nikad rodio, danas bi pet osoba još bilo u životu. On poče na brzinu da prelistava kratke stranice svog glupog života . . . raskalašne žene . . . muzika i krčme . . . žestoka pića i tuče . . . ubistva i nasilja koja je počinio u besu i bez razloga . . . svedočenja očevidaca . . . vojni sud i evo ga gde čeka svoj kraj . . .

Na rezak bat koraka, Valdez skoči sa kreveta i ukoči se. Zar je već vreme, pitao se sa strepnjom. Pred vratima se zaustavi jedan mladi oficir njegovih godina, očigledno komandir streljačkog voda.— Imate još dvadeset minuta — obavesti ga on sa zvaničnim izrazom na licu. — Želite li da vam se donese doručak ili neko piće, možda?Valdez ga je tupo gledao kroz gvozdene rešetke.— Vodite me! — prokrklja on nervozno. — Ne mogu više da izdržim u ovoj mračnoj rupčagi!— Znači spremni ste?Umesto odgovora Valdez se pogleda, malo poravna svoju oficirsku uniformu, onda se iz navike osvrnu na svoj ležaj da nije što zaboravio. Pcjgled mu slučajno pade na pod i on se sav ukoči od užasa koji ga spopade. Kao okamenjen je piljio u crna zrnca ha podu koja je malopre onako ljutito odbacio. Ležala su ispod prozora, u15obliku krsta! Nije to bio geometrijski pravilan krst kakav je složio sveštenik, ali je očigledno bio krst.— Nešto nije u redu? — pogleda ga oficir malo iskosa.Valdez se polako okrenu i zagleda u njega poluotvorenih usta. Da bi ga pomerio, oficir ga blago pogura rukom iza ramena. Valdez je koračao dugim hodnikom kao u snu. Noge su mu polako otkazivale, nešto od straha od smrti, a više od straha od Boga. Onaj krst na podu, nije mu nikako ulazio u glavu. Da li je moguće, pitao se posrćući, da nešto ipak ima? Strah od tog nepoznatog, a tako prisutnog, sad ga potpuno obuze.— Šta je zatvorenice? — priđe mu Valdezov vojni branitelj, zabrinuto ga odmeravajući.— Nemam pojma — tiho se čudio komandir voda. — Odjednom se sav izmenio. Više nije u stanju sam da hoda!U malom zatvorskom dvorištu Valdez se zaustavi i okrenu između dvojice stražara koji su ga među sobom pridržavali.— Koliko mi još preostaje? — obrati se on onima iza sebe.— Osam minuta — proveri komandir na svoj sat.— Gde je onaj pop? — usplahireno se osvrtao Valdez.— Otišao je pre pola sata. Reče da ste ga oterali.— Oh Bože! — zakuka mladić, a stražari ga jače pridržaše. — Izvinite — pogleda on nemoćno u komandira streljačkog voda. — Ne znam šta mi je. Noge su me naprosto izdale. Nemam snage.Valdezu prelete ispred očiju vizija njegove posleđnje žrtve koja ga je preklinjala za život, pre no što joj je ispalio metak među oči. Stajali su tako usred malog kamenom popločanog dvorišta, i upravnik zatvora mu još jednom pročita kratku optužnicu, koju Valdez više nije ni čuo. Valdezov branitelj priđe oficiru voda.— Prosto ne mogu očima da poverujem! Šta se odjednom ovo desilo sa onim nabusitim i oholim nasilnikom, koji je zevao kad mu je vojni sud čitao presudu!U pitanju je prirodna reakcija većine osuđenih na smrt — objasni mu mladi oficir. — Zbog straha od ne16poznatog, parališu im se glavni nervni centri. Isto je sa nevinima kao i onim drugim.— Ko bi rekao, zar ne? — čudio se mladi branitelj. — Kako čovek odjednom splasne kad se suoči sa neminovnošću svog ništavila.— Neka mu Bog pomogne! — sažali se vođa čete na svog nesrećnog kolegu.— Koji Bog? — pogleda ga branitelj sa strane. — Da je verovao u Boga, zar bi mu se sad tresla kolena?Upravnik zatvora završi čitanje presude i pogleda u osuđenika.— Imate li možda poslednju želju?— Da, molim vas dovedite mi onog starog popa! — preklinjao ga je Valdez.— Bojim se poručnice da je to sada prekasno. Valdez ga je gledao smrtno bled. Upravnik se sažalina mladog čoveka i dade oficiru voda znak glavom da ga izvedu iz dvorišta. Dok su ga gotovo nosili između sebe, Valdez je lutao pogledom po mokroj kaldrmi kojom je dvorište bilo popločano. Kiša samo što je prestala. Iza dvorišnog zida čekao ih je mali vod od šest vojnika koji su stajali u stavu mirno.Bože, prolete Valdezovim mozgom, pa on će kroz koji minut biti mrtav! Čitavog života se rugao pobožnima i verovao u ništa, a sad ga spopade silan strah od mogućnosti da sem ovog, njemu poznatog, postoji još jedan svet, potpuno mu nepoznat. Onaj krst na podu celije bio mu je očigledan predznak da nešto nije u redu. Nije smeo isterati onog popa. Trebao ga je bar mirno saslušati i primiti blagoslov. Njegova prgava i nasilna narav, opet mu se osvetila, poslednji put u ovom životu . . .— Želite li maramu? — trže ga iz misli glas komandira voda koji je stajao pred njim sa crnom maramom u rukama.— Poručnice — gotovo je cvileo Valdez — požurite molim vas! Bojim se da ću se srušiti. Nisam ovako bedno zamišljao svoj kraj.Poručnik podiže maramu i poveza mu je preko suznih očiju. Dok je ovo radio, ruke su mu podrhtavale. Valdezu počeše odjednom da naviru suze kao malom detetu. Oficir se okrenu i požuri na svoje mesto, zatim isuče sjaj17I inu paradnu sablju i visoko je podiže, izdajući naređenje vodu za streljanje . . .Valdez je stajao delimično oslonjen na kameni zid, jedva se držeći na klecavim nogama . . .— Bože — zakuka on glasno — oprosti mi bedniku i smiluj mi se!U ušima mu je pištalo od silnog krvnog pritiska, pa nije ni čuo kratku naredbu za paljbu. Nije u stvari čuo ni plotun, samo ga je nešto silno udarilo posred grudi i pribilo uza zid niz koji je polako klizio na zemlju. Bio je pogođen sačetiri zrna u grudi koje su obilno krvarile kroz maslinastosivu vojnu košulju.Za trenutak kao da je izgubio svest, a onda ponovo otvori oči i onako ležeći na zemlji zagleda se u mladog oficira voda koji se nadneo nad njim kratko ga proučavajući. Poručnik poče da izvlači iz futrole svoj službeni revolver koji proveri i uperi Valdezu u čelo. Takav je bio običaj, da se streljanome ispali još jedan metak među oči, za svaki slučaj. Shvativši šta ovaj namerava,

Valdez se uspaniči i pokuša da mu dovikne da je još uvek živ. Ali onaj opali i vrati oružje natrag u futrolu. Valdez je piljio u oficira ništa ne razumevajući. Zašto nije osetio metak kako mu prolazi kroz glavu? A onda mu pade na pamet, kako je uopšte moguće da je video oficira kad je imao maramu vezanu preko očiju?Tog momenta, kap da mu je neko prekinuo ovakav tok misli, Valdeza nešto »povuče« bukvalno u zemlju i obuze ga neprijatno osećanje brzog propadanja . . . Pa on je još uvek živ, prolete mu svešću . . . Mora da je teško ranjen pa je pao u komu . . . Ali da je u komi, ne bi bio ovako svestan! Šta se ovo dešava s njim? Gde to on propada? Valdez primeti da nije sam, sa njim su propadale još neke aveti, bar tako mu se u prvi mah učinilo. Da, bile su to samrtno blede glave nekih nesrećnika. Umesto očiju samo su im zjapile duboke tamne duplje, a iz usta koja su povremeno širom otvarali, kao da je izlazio očaj . . . Bože, gotovo ga poseče užasna misao, da nije on to upravo umro i propada u pakao gde ga očekuje Đavo!Odjednom ga bespomoćni osećaj propadanja napusti. Još uvek je ležao, ili mu se bar tako činilo. Poče i »vid« da mu se bistri. Najpre je kroz neku maglu prime18tio svetlost, a onda se sve to formira u tmurnu sivu pozadinu i siluetu nekog čoveka . . . To se neki čovek naginje, zaključi Valdez. Mračna prilika nad njim poprimi jasniju formu, čak mu se i odelo razaznavalo, neka vrsta čudne uniforme kakvu Valdez nije nikad ranije video. Prilika je oko širokog pojasa imala obešenu čudnu sablju, malo savijenu i na kraju proširenu. On na kraju pruži Valdezu svoju ogromnu šaku, koju ovaj odmah prihvati u želji da se oslobodi svog neprijatnog stanja . . .Valdez se uspravi na noge i pošto je kratko posmatrao svog novog druga, pogled mu zaluta po okolini. I tek tada ga, od strašnog prizora, spopade silan strah. Svud oko njih, unedogled, uzdizala su se brda ljudskih leševa! Obučenih, golih, osakaćenih, obezglavljenih. A između tih brda i dolina od ljudskog mesa, tekli su potoci tamne krvi. Valdez je znao da je to krv, mada se nigde nije mogla razaznati boja. Sve je bilo nekako crnobelo. Pogledao je u »nebo« iznad sebe, bilo je gotovo crno, a po njemu su se valjali teški oblaci magle i dima. Kada je malo bolje zagledao okolinu, sa užasom je primetio mrtva tela svojih bivših žrtava.Poželeo je da trči, ali se sa tog groznog mesta nije mogao ni pomaći. Otvorio je usta u očajnom pokušaju da viče, ali nije uspeo izustiti ni reci. Umesto toga, čuo je vrisak uplašene dece, krikove silovanih devojaka i žena, krkljanje poklanih žrtava, preklinjanje za milost, kukanje ranjenih i osakaćenih. Valdez se usplahireno zagleda u vojnika.— Šta je ovo? Gde sam ja? Kakvo je ovo grozno mesto? — pitao ga je »bez glasa«.Ovaj, ne samo da ga je čuo, već se činilo da poznaje i španski jezik. Obratio mu se ne otvarajući usta.— Ti si umro. A nalaziš se u svetu koji si sebi obezbedio za života.— Pakao?! — sinu Valdezu užasna pomisao.— Nazovi to kako hoćeš — odgovori mu bez glasa. — To je svet u kakvom smo ti i ja i hiljade nama sličnih proveli naše zemaljske živote. Ubijajući, paleći, silujući i iživljavajući se na nemoćnima, mučeći svoje žrtve, mrcvareći im decu pred očima. Ovo su naša »dela« — podvuče — a zvuk koji čuješ je jedini koji ćeš doveka ovde19slušati. Ti krici očajanja, bola i užasa su tonovi koji su nas za života uzbuđivali i činili srećnima. Verovatno si primetio da ovde nema ni boja. To je zato što su boje ukras stvaranja, a mi smo isključivo uništavali!Valdez je brzo shvatio da oni razgovaraju pomoću misli, mada mu još uvek nije bilo najjasnije, sanja li on sve ovo ili se zaista našao na »onom svetu« o kojem mu je pred streljanje pričao onaj stari sveštenik. On se tu seti krsta koji mu se pojavio od rasutih zrnaca na podu celije. Avaj, zakuka on u sebi, šta sad da radi ako Boga ipak ima!— O, Boga ima! — oglasi se onaj svojim bezbojnim glasom, očigledno čitajući Valdezove košmarne misli. — Ni ja u njega nisam verovao, a još manje ga se bojao. Zato sam ovde, gde ću ostati do kraja.Valdez se sad pažljivije zagleda u svog čudnog sagovornika.— Ne znam ko si i odakle potičeš, ali zvučiš obrazovano.— Za života sam bio turski janičar. Surov čovek bez trunke savesti ili milosti. Služio sam na dvoru velikog paše kao komandant njegove garde. Bio sam, uglavnom, zadužen za gušenje raznih pobuna i likvidiranje pašinih neprijatelja. Svojom rukom sam pobio preko tri stotine ljudi, žena i dece, uglavnom ovih okolo — pokaza mu on širokim pokretom ruke na gomilu leševa iza sebe.Valdezu je bilo sve teže da gleda i sluša svoju okolinu, ali nije mogao da se pomakne. Pokušao je da »zaklopi« oči, ali i tada je sve video, a ni pokrivanje ušiju mu nije pomoglo, svejedno čuo je.— šta će se sada desiti sa mnom? — vrati Valdez pogled na Turčina. — Hoće li đavo doći po mene i povesti me sa sobom? Hoće li me peći na vatri i mučiti?Umesto direktnog odgovora, turski oficir mu pokaza rukom u pravcu crnog horizonta iza kojeg kao da se sve gubilo u nekakvom ništavilu.— Vidiš onu tamu? Ona je rezultat našeg duševnog života i miliona nama sličnih grešnika. Usred te tame nalazi se onaj koji nas je na sva zla namamio. Tamo se ujedno nalazi i kraj svim našim mukama. Kada više ne budeš ovde mogao da izdržiš uputi se tamo s ostalim iz20gubljenim dušama i mirno se prepusti đavolu koji će te sa sobom zajedno uništiti.— Ali zar duše nisu besmrtne? — seti se Valdez.— Da, ali ne »naše« duše! — objasni mu janičar. — Vidiš, postoje dva sveta, dva života i dve smrti. Prvi su fizički, a drugi duševni. Prvom smrću si upravo umro, sad moraš čekati na drugu, duševnu smrt i konačnu! Tek sa njom će prestati sve tvoje muke i egzistencija.Ovo je na Valdeza delovalo veoma porazno. Za života je bio uveren da ništa više ne postoji, pa samim tim ni posledice njegovog grešnog života. Ali sada se ispostavilo da fizička smrt nije kao takva i kraj svesti i duši, a to otkriće ne samo da ga je šokiralo, već je počelo u njemu da budi neutoljivu žeđ za produžetkom egzistencije. Shvatio je da ako umre ovde u duhovnom svetu, nestaće zauvek. Poče da ga obuzima panika, nervozno se osvrtao oko sebe.

— A ako ja ne želim da idem nikud odavde? — proveravao je.— Niko te ni ne tera. Ali većina ne može da izdrži u ovom duhovnom paklu koji su sebi pripremili i polako se predaju đavolu i zaboravu. Verovatno ni ja neću dugo izdržati.Činilo se da Turčin saoseća sa svojim mlađim kolegom, jer ga upita:— Koliko si ti pobio ljudi u svom životu?— Četvoro.— Ah, pa ti imaš kakvetakve šanse da spaseš svoju dušu. Ne očajavaj. Jednostavno vrati Bogu uništene živote i on će ti oprostiti i dozvoliti povratak njemu. Da sam ja ubio svega četvoro zar misliš da bih čekao ovde?Valdez ga nije razumeo.— A kako se to »vraćaju« oduzeti životi Bogu?— Kažu, moraš se vratiti ponovo u fizički život i poginuti onoliko puta i pod istim uslovima, koliko puta si ubio!— Četiri puta?! — zaprepasti se Valdez.— Sad ti je jasnije zašto ja još uvek ovde čamim! Ti bi se možda mogao i spasti, ali ja nemam šanse. Kraj ljudskog veka se opasno bliži, a meni bi, i pored najbolje*volje, trebalo za sve moje povratke bar deset hiljada godina!Valdeza poče da hvata silan strah. Što je duže slušao svog sagovornika, sve manje mu se činila mogućnost spasa.— Sta da radim? — očajavao je.— Ja ti ne bih više mogao reći, nego ako želiš pođi u onom pravcu — pokaza mu Turčin rukom. — Tamo povremeno viđam neke popove i mantijaše. Oni znaju o tim stvarima više od mene.Valdez odmah ostavi janičara i uputi se u pokazanom pravcu. Nije razumeo o kome se radi, sve dok ne ugleda nekog fratra kako kleči pred gomilom razgolićenih tela mladih žena i devojaka. Oči su im bile širom otvorene, od muke su kezile zube, a bleda koža im je bila opaljena i nagorela. Mnogima su visili komadi spaljenog mesa. Valdez požele da ne gleda, ali to ovde nije moglo. Bože, zavapi on u sebi, ako još malo ostane na ovom užasnom mestu, poludeće!—■ Oh, nećeš poludeti! — osvrte se na njega onaj kaluđer i prekide svoju molitvu. — Ovde se ne može poludeti, jer ti je duša sada odvojena od mozga. Ah, kako bi to bilo divno kada bismo mogli da poludimo! — jadikovao je on.Valdez se spusti na kolena pored njega.— Onaj Turčin mi reče da ti znaš neke tajne i da bi mi mogao pomoći.— Imaš tri mogućnosti — vrati fratar pogled na gomilu ženskih tela. — Možeš ostati ovde i čekati svoj kraj, ali pošto već znaš da ovde nema budućnosti, pa samim tim ni nade, možeš se odmah uputiti tamo — pokaza on glavom na crni horizont bez kraja. — Tamo će te tvoja i naša zajednička tama zauvek polako progutati. Rastvorićeš se ponovo u ono isto ništavilo iz kojeg te je Bog načinio i poklonio ti deo svoje svesti. I naravno, možeš pokušati da se spaseš vraćanjem oduzetih života.Ma koliko mu se ova mogućnost činila neprijatnom, Valdez odluči da pokuša.— Šta treba da učinim?*— Kreni tamo — pokaza mu fratar na drugu stranu horizonta, nešto svetliju. — Putem se stalno moli i traži Boga da ti pomogne i pošalje pomoć. Pokaj se.— Ne razumem . . . Kako da se pokajem?— Pokušaj da shvatiš šta si učinio, jer to što si činio, činio si jer život nisi razumeo. Za života smo mislili samo na sebe, a za živote onih koje smo uništavali nismo marili. Sada je došao čas našeg uništenja. Upravo žanjemo našu krvavu žetvu. Ali za razliku od naših žrtava koje su patile relativno kratko, mi ćemo se mučiti doveka!Valdez se tu malo pažljivije zagleda u svog sagovornika.— A ti? Sta ti radiš ovde? Nisi li ti bio sveštenik?— Da bio sam. Ali sam kao i ti, umesto Boga služio đavola za života. Lično sam kao Inkvizitor nadgledao mučenja i naređivao spaljivanja ovih mladih žena i devojaka. Uništio sam na taj način sto deset života. Naići ćeš na svom putu još na hiljade »sveštenika« svih vrsta i narodnosti.Valdez baci pogled na gomilu leševa ispred njih, pa se opet zagleda u fratra. Još uvek mu neke stvari nisu bile jasne.— Ali . . . ako si ih već ovoliko pobio, ne razumem zašto i kome se sada moliš? Ako su moje šanse bedne, tvoje su svakako nikakve.Kaluđer ga pogleda sa strpljenjem čoveka koji će živeti večno.— Činim upravo ono što sam tebi malopre savetovao — molim se i kajem. Pokušavam da objasnim Bogu da sam sve što sam uradio, uradio »zbog Njega«. U svom dubokom religioznom žaru, mislio sam da se spaljivanjem »veštica« borim protiv đavola i njegovih agenata. Tek ovde, prekasno, shvatio sam da su sve one bile nevine, nedužne žrtve moje i naše zatucanosti. Gotovo sve su bile prijavljene iz ličnih ili pakosnih razloga. U moje vreme mraka i religioznih lutanja, bilo je dovoljno da te devojka odbije, pa da je prijaviš da je veštica i da se zakuneš da si je video kako spava sa đavolom.— Ali . . . ti si kao sudi ja bio inteligentniji od tih prostih duhova, Bog to zna, kako to misliš da ga prevariš nekakvim pokajanjem?*— U pravu si — potvrdi kaluđer. — Ali on zna koliko sam bedan u duši i slabog karaktera. Moja dvoličnost je očigledna i neizbežna. Ja sam je svestan, a to je prvi stepen uspeha. Sad molim Boga za snagu i hrabrost da mi dopusti da se popravim i pokušam da mu vratim dug.— Sto deset života? — zapanji se Valdez. — Budi razuman! Pretpostavimo da moraš u prošeku proživeti po godina za svaku od svojih žrtava — brzo je računao Valdez — što znači da bi se morao vraćati skoro tri hiljade godina!Činilo se da fratrovom strpljenju nije bilo kraja. Mirno je ne trepnuvši saslušao svog mladog sagovornika, pa reče:

— Opet si u pravu, ali ja planiram nešto drugo. Umesto da se vraćam sto deset puta, ja ću predložiti Bogu da mu vratim sve te živote odjednom!Valdez oseti neki nepoznati strah od ovih reci. On ustade i poče polako da korača unazad. Onda se brzo okrenu i požuri u pravcu tog bednog tračka svetlosti na drugoj strani horizonta, od kojeg mu je odjednom zavisila sudbina.Putem je zaista nailazio na mnoge ljude ili žene u crnim mantijama, ali i na hiljade oficira i vojskovođa raznih narodnosti, verske poglavare pa čak i kraljeve i kraljice sa krunama na glavama. Njemu postade jasno da se ovde ne nalaze samo direktni izvršioci zločina, već i oni koji su te masovne pokolje naređivali ili ih blagoslovili.Kada se Valdezu učinilo da njegovom putu nikad neće biti kraja, poče polako da se menja užasna slika okoline. Umesto brda i dolina iskasapljenih telesa, počela se nazirati okorela zemlja sa retkim suhim granama sagorelog drveća bez lišća. I dalje su unedogled ležala mrtva telesa, ali nekako drukčija. Bili su to živi kosturi, tela veoma izgladnelih ljudi, žena i dece, pa se Valdez doseti da se tu radi o milionima onih koji su pomrli od gladi, nemaštine ili izrabljivanja lakomih. Tu i tamo se mogao videti čovek, žena, ili grupa ljudi, uglavnom onih koji su bili direktno krivi za sudbine ovih hiljada nesrećnika.Bože, kukao je mladić u sebi, spasi me već jednom ovog duševnog pakla! Pokušao je sada da ne gleda oko*sebe, već je zurio isključivo u bledi horizont koji nikako da se približi. Odjednom, Valdezu se učini da u daljini vidi uzvišenje. Da, bilo je to neko brdo čiji se vrh gubio u tamnim olovnim oblacima. On se uskoro nađe na obali neke reke. Tek kad se bolje zagledao u nju on sa užasom primeti da je to ključala voda ili neka slična prljava smesa . . .— Ni ne razmišljaj o prelaženju — prenu ga mek ženski glas.Mladić lagano podiže pogled. Na drugoj strani kipuće reke, stajala je mlada devojka anđeoske lepote. Bila je odevena u kratku belu haljinu sa kitnjastim pojasom od zlata. Mada je od struka bila zatvorena do grla, haljina je nadole bila vrlo kratka, otkrivajući lepe devojčine noge do iznad kolena. Valdez nije nikad ranije ni u životu, ni na slikama video ovako čarobno biće. Ko bi to mogao biti, pitao se zbunjen . . .— Tražio si od Boga pomoć. Ja sam jedan od njegovih agenata — predstavi se devojka. — Došla sam da ti pomognem. Ukoliko ikad uspeš da pređeš na ovu stranu!Valdez se zabrinuto zagleda u vrelu vodu ispred sebe.— Šta da radim?! — molećivo je gledao preko reke.— Zagazi i pređi — predloži devojka. — Ovako! — ona zagazi u kipuću vodu i poče da korača prema sredini reke. Kada je stigla na polovinu, stade.— Radi se o vesto stvorenoj iluziji — objasni mu ona. — Đavo vrlo dobro zna da ima posla sa slabićima, pa vam je u tom smislu i stvorio sve moguće prepreke, kako bi vas uz sebe zadržao.Devojka se tu okrenu i vrati na svoju stranu obale. Valdez je naizmenično piljio čas u nju, čas u ključalu reku . . . Bože, dvoumio se, šta sad da radi? On na kraju ipak odluči da pokuša. Sišao je do same vode i bojažljivo ispružio nogu da proveri teoriju o iluzornosti. Grdno se je opekao i vičući od bola pobegao natrag na svoje bezbedno mesto. Zaprepašćen je piljio u devojku na obali.— Vidiš? A da si za života imao vere u Boga ne veće od zrna graška sada bi bez problema prešao na moju stranu. Međutim, ti još uvek i pored svega što preživljavaš u njega ne veruješ. Mladiću — sažali se ona — bojim se da ti nemaš mnogo šanse za spas svoje duše!*— Ne idi! — uspaniči se Valdez. — Molim te ne idi. Pomozi mi kad već sama znaš koliko sam bedan i neobavešten. Učiniću sve što kažeš, samo te preklinjem ne ostavljaj me u ovom paklu!— Grdno se varaš ako misliš da je ovde bolje — odmah ga upozori devojka. — Da bi dospeo do Zemlje Pravednika, moraš prethodno proći kroz nekoliko oblasti najnižih ljudskih navika i sklonosti. Ovo je, na primer, Zemlja Užitka — nastavi da mu objašnjava. — Prepuna je najpakosnijih đavoljih zamki, uglavnom onih prema kojima si ti i tebi slični najslabiji. Vidim da nemaš snage da pregaziš Reku Iluzija, bojim se da ćeš onda morati da se poslužiš mostom.— Ne razumem — blenuo je Valdez u lepoticu. — Zašto bih se uopšte nadmudrivao sa kipućom vodom, kad se tu nalazi i most?— Konačno si shvatio, zar ne? — smešila mu se blago devojka. — S jedne strane je gotovo nemoguć prolaz, a sa druge prost i brz. Pošto si se i u životu uvek služio jednostavnim i brzim rešenjima, moraš se time služiti i na ovom svetu. Moraćeš se i ovde poslužiti prostim rešenjem, đavolovim!Valdez se s naporom trudio da razume njene reci, ali bez uspeha.— Kreni u ovom pravcu — pokaza devojka rukom uz reku, pa krenu i sama.Uskoro reka zavi za jedno brdo iza kojeg se kao kroz maglu nazirao nekakav veliki viseći most. Dođoše blizu njega i stadoše, svako na svojoj strani obale. Valdez pogleda u devojku, očekujući pomoć.— Bojim se da ti odavde više neću moći pomoći. Moraš SAM preći na drugu stranu i proći u susednu oblast. Ako te đavolovi agenti ovde ne zadrže, čekaću te tamo. Neka ti Bog pomogne! — poruči mu i . . . nestade.Valdez se silno uplaši. Plašio se da ostane sam, jer se bojao sebe. Sad je već dobro znao do koje mere je slab i ranjiv na razne zamke. On se na kraju ipak lagano uputi naviše prema ulazu na most. U početku mu se učinilo da nema nikoga, ali kada se malo bolje zagledao, on s užasom primeti na drugoj strani dve nimfe neopisive lepote. Svaka je bila oslonjena na po jedan stub od mosta.*— Bože — zakuka mladić — šta da radim?— Razmisli! — upozori ga glas nekog čoveka. — Dobro razmisli pre no što se odlučiš, jer odande se još niko nije natrag vratio. Bar ne za ovih par vekova otkako ja sedim ovde i odlučujem se.Valdez se zagleda u sredovečnog čoveka odevenog u bogati kostim iz nepoznatog perioda. Covek je očigledno bio veleposednik ili plemić.

— Kako misliš . . . vekovima? — priđe mu mladić.— Koje godine si umro? — ustade ovaj sa kamena.— 3.— A koliko si dugo ovde?— Paaa . . . — računao je Valdez — oko pet dana. Bar tako mi se čini.— Ovde je vreme vrlo varljivo ali vidim da si svež. Znači — računao je sad plemić — ja sedim ovde već preko dva veka.Valdez ga je zgranut posmatrao. Da li mu se to ovaj ruga?— Ah, dozvoli mi da ti se predstavim — Grof Vječeslav Drobinski. Živeo sam i umro u Poljskoj 1605. godine.Grof se tu galantno nakloni Valdezu, pa i ovaj oseti potrebu da mu uzvrati istom merom učtivosti.— I ti si . . . ubica? — proveravao je Valdez.— Bože sakloni! — prekrsti se grof uplašeno. — Ja nisam hi mrava svesno zgazio za života.— Onda . . . ne razumem kog đavola tražiš ovde — zbuni se Valdez.— Dobro si to primetio, ali ne tražim ja đavola, već on mene!— Ali . . . zašto? Zašto si uopšte ovde kad nisi ništa rđavo učinio? — gotovo se ljutio Valdez od nemoći da shvati.Zato što nisam učinio ni ništa dobro — objasni plemić. — A to ti je kažu isto što i greh, jer sam protraćio život isključivo na sebe i svoje mnogobrojne slabosti. Sad se tresem od pomisli na moguće posledice i želeo bih da se pokajem i popravim.— Jesi li razgovarao s onom devojkom?*— Jesam — snuždi se grof. — Rekla mi je isto što i tebi. Da se poslužim ovim mostom, ali da ne ulazim u onu pećinu dok dobro ne otvorim oči!— Šta je time mislila?— Vidiš one dve nimfe? One tamo stalno stoje i već na samom ulazu sačekuju novopridošle naivčine poput nas dvojice. Za ovih 0 godina koliko sam ovde proboravio, oko stotinu ljudi i žena je prešlo preko. Nijedno nije odolelo ovim opojnim zavodnicama. Pa se bojim da im nećemo odoleti ni nas dvojica.— Šta su to nimfe? — želeo je Valdez da zna.— To su bivši anđeli koji su se odmetnuli od Boga i pošli za đavolom. Vanzemaljske su lepote i fizičkih draži, verovatno im se je nemoguće odupreti. Poseduju neutoljivu želju za polnim užitkom, a poznaju sve moguće tehnike fizičkog zadovoljavanja. Oni koji se podaju njihovom milovanju, obično se više ni ne probude iz slatkog zanosa. Onako Ošamućene ih odnose direktno đavolu.— Otkud ti sve to znaš?— Pažljivo sam posmatrao šta se sve događalo našim prethodnicima. I što sam duže pratio njihove sudbine, sve me veći strah obuzimao od moje sopstvene. Moram da priznam, preslab sam za njih. Nisam im dorastao. I za života sam stalno jurio lepe žene i dane provodio u sladostrašću. Bojim se ako me ščepa jedna od ovih, biće mi to poslednji užitak!Valdez ga je ćutke posmatrao, pa upravi pogled preko mosta. Opasnost je bila očigledna. Da li je moguće da će i on ovde odsedeti nekoliko vekova ne znajući šta da čini. Ako bude predugo odlučivao, ona Božja izaslanica bi mogla i da ode.— Ja idem! — pogleda on odlučno u grofa. — Pa šta mi Bog da!On se okrenu i zakorača visećim mostom . . .— Otvori dobro oči! — ponovi grof za njim devojčino upozorenje.Valdez stade. On odjednom oseti da se u poruci nešto krije. Ali šta? Mladić se vrati onom pored ulaza i zagleda se u njega.— Tako se to kaže. Htela je da mi kaže da ne okrećem leđa vilama, jer će mi opasnost pretiti sa svih strana.*— Tačno! — složi se i Valdez. — Ali ako bismo se obojica uputili zajedno, onda nam niko ne bi mogao prići ni s leđa!— Bojim se da ne razumem — priznade plemić. — Šta hoćeš da kažeš?Umesto bilo kakvog objašnjenja, Valdez mu priđe i stade leđima uz njegova leđa, čvrsto ga poduhvativši rukama ispod njegovih ruku.— Razumeš sada? Ti ćeš koračati napred, a ja natraške, ovako čvrsto vezani rukama. Tako ćemo obojica dobiti po još jedan par očiju!Grof je razmišljao kratko.— Zvuči razumno — složi se on. — Krenimo. I neka nam Bog pomogne!Čudan duo krenu preko mosta. Nimfe, koje su u prvi mah videle samo grofa, pripremiše se za napad. Devoj ka koja je sedela na levoj strani, podiže na kamen desnu nogu. Bila je to neoposivo erotična poza iskusne zavodnice, a osmeh i pogled kojim ga je fiksirala, bio je opojan. Ali ni plemić više nije bio naivčina posle ovoliko godina pa odluči da gleda »kroz njih«.— Prilazimo im — upozori on svog druga okrenutog leđima. — Nipošto ne obraćaj pažnju na njihove draži, jer će te opiti i onesposobiti za borbu! Misli na Boga, moli se, misli na spas i odbijaj ih odlučno!Valdez od straha poče da broji . . . Uskoro prođoše pored nimfi i Valdez oseti da ulaze u pećinu. Devojke sa ulaza se malo zbuniše ugledavši Valdeza. Na ovo nisu ranije navikle, pa im je trebalo malo vremena da se priberu. One polako krenuše za njima. Piljile su u Valdeza, jer osetiše da im plen izmiče. Valdez pokuša da izbegne njihove prekrasne oči, pa počini grešku i spusti pogled na njihove duge noge. Na nesreću lepe ženske noge su im bile najveća slabost. Sve njihove ljubavnice imale su divne duge noge.Devojka iza njega odmah oseti mladićevu slabost i poče zanosno da njiše kukovima, desnom rukom blago milujući razgolićeni bok. Tako je lagano hodala za njima. Kada Valdez primeti kako ona polako gura ruku među svoje noge, on prestade da broji . . . Grof Drobinski odmah oseti da nešto nije u redu i uplaši se da nimfe ne*opiju njegovog mlađeg druga. On se brzo zaokrenu nalevo, postavljajući time Valdeza da korača napred . . .— Šesnaest . . . sedamnaest . . . osamnaest . . . — nastavi on glasno da ga podseća.

Valdez je uspeo brzo da se oporavi. Ne videvši više opojne devojke pred sobom, on se povrati i nastavi da broji. Ovo prvo pogubno iskustvo veoma uplaši Valdeza. Počeo je da shvata do koje mere su đavo i njegovi pomoćnici vesti i pogibeljni. Služili su se njegovim najvećim slabostima, znajući da je u ovim niskim duhovnim slojevima nemoćan i neotporan. Uostalom, seti se on, da je bio jaka duha u životu, zar bi sad bauljao i očajavao po ovom duhovnom mraku.— Jesi li u redu? — proveravao je grof.— Jesam. Hvala ti što si me spasao.— Hvali Bogu koji nas još uvek drži! I ako ti opet zapreti slična opasnost brzo se okreni natrag, a mene pusti napred!Valdez poče opet glasno da broji od jedan. Ulazili su sada sve dublje u pećinu i Valdez poče da nazire svetlost. Sa svih strana su se čuli ljubavni uzdisaji, opijeni i ushićeni uzvici, a povremeno se prostorom zaori po koji krik onih u zanosu. Mada se trudio da ne gleda oko sebe, Valdez ipak primeti da se ovde vodila ljubav na sve strane. Uglavnom, žene su bile angažovane s muškarcima, ali je bilo i mnogo ženskih parova kao i muškaraca s muškarcima. Svi oni koji su isključivo u seksualnom užitku nalazili smisao svog života, ovde su polako ali sigurno umirali od sopstvenih mana. Đavo ih je lagano hvatao u njihove za života pripremljene zamke.Situacija pozadi nije bila ništa manje opasnija. Ljute što nisu u stanju da privuku grofa, nimfe počeše da menjaju lice u pravom smislu te reci. Plemić primeti da je njihova vanzemaljska lepota, počela da se menja. Pogled im više ne bese pun zanosa, oči su im sevale mržnjom. Njihova lažna maska poče polako da se gubi. Gubile su i energiju, a sa njom i sposobnost da ovladaju svojim žrtvama. Ugledavši nagle promene na njihovim licima, Drobinski se zabrinu. Nimfe, ne samo, da izgubiše prvobitnu lepotu, one počeše da se »tope« u nekakve žalosne nakaze od čijih likova se plemić tresao.30— Imam problem! — potuži se on svom drugu napred.— čemu se radi? — prestade mladić da broji.— Ove dve sve manje liče na nimfe, a sve više na monstrume!— Izdrži! — bodrio ga je Valdez. — To je dobar znak. Pobeđujemo!— Ne znam — stenjao je grof. — Nisam siguran. — Šta se dešava tamo napred? Pazi kuda idemo, ne smem ove dve da ispustim iz vida. Kakvi su to krikovi i zapomaganje?— Bolje da ne vidiš. To su krici užitka i sladostrašća. Sve je prepuno kurvi, homoseksualaca oba pola i devijanata svih vrsta i narodnosti iz svih vekova! Sav šljam i talog čovečanstva nalazi se izgleda ovde, uključujući i nas dvojicu.Utom se iza jedne stene pojaviše tri nove nimfe, jedna lepša od druge. Dve koje su stajale jedna naspram druge, zavodnički podigoše po jednu nogu, kojima se odupreše o stenu kako bi im preprečile prolaz. Valdeza poče da hvata panika i on poče glasno da broji . . .— Šta je bilo? — odmah se zabrinu grof.— Nove nimfe . . . još lepše i opasnije! Nogama su mi preprečile prolaz! Šta da radim?!— Ne obaziri se na njih, ignoriši ih, prolazi! Jedna od lepotica, ona treća, odvoji se od zida i pođe im u susret zavodnički se njišući u bokovima . . .— Zdravo momče — prošaputa ona Valdezu glasom od kojeg se ovaj stresao. — Tebe čekamo . . . Hodi, ja i moje drugarice učinićemo te najsrećnijim bićem u kosmosu . . . Nikad u životu nisi iskusio takvu slast kakvu ćemo ti doveka pričinjavati . . . Ovo je mesto na kojem ćeš konačno doživeti svoje najslađe snove i steći iskustva o kakvima nisi nikad ni sanjao!Tog se grof Drobinski i plašio, pa se naglo okrenu, prosto zanoseći klonulog mladića na leđima. Devojke se toliko iznenadiše ovom obrtu situacije, da spustiše noge sa stene i zablenuše se u plemića. Nije im bilo jasno otkud sad ovaj čova tu, a gde se denuo onaj mladić.— Bežite đavolove sluge! — zareza grof na nimfe. — Mi smo Božji ljudi i nemamo nikakve veze sa podzemnim šljamom poput vas!On bezobrazno prođe pored njih, ne veru jući svom sopstvenom glasu. Valdez je poluopijen posmatrao tri devojke koje su ostale iza njih, poluotvorenih usta pitajući se kakvo ovo »dvoglavo« stvorenje seta po njihovoj teritoriji.— Sta rade? — brinuo se grof.— Ništa. Ostale su zaprepašćene našom neviđenom drskošću.— Bože, kako je moćno ime tvoje! — slavio je grof tvorca. — Bože daj nam snage da izdržimo, ne vraćaj nas u našu bedu i sigurnu propast! Pruži nam bednicima poslednju šansu, nećemo te razočarati!I nisu ga. Još dugo su se onako rukama poduhvaćeni vukli po mračnim pećinama čovekovih mana i slabosti, sretali se sa nimfama neopisive lepote, ali su im se uspeli odupreti i nadmudriti ih svaki put. Toliko su pred kraj ojačali, da su se otkačili jedan od drugoga i odlučno koračali, stalno se predstavljajući kao »Božji ljudi«. Otkrili su da je reč Bog imala poguban i negativan uticaj na slušaoce, koji bi ih ili odmah ostavljali na miru, ili se užasno ljutili, menjajući svoja prelepa lica u najodvratnije grimase i nakaze.Konačno, posle dugo vremena, strahova i najneverovatnijeg nadmudrivanja, Valdez i Drobinski ugledaše izlaz iz Zemlje Užitaka. U samom ulazu, ocrtavala se silueta jedne devojke, ništa manje lepše od nimfe, ali mnogo mnogo bezazlenije. Osetili su to po mirnoći sa kojom su joj prilazili. Prepoznaše čarobnu devojku s reke. Iskreno im se smešila, presrećna što ih opet vidi.— Uspeli ste! — pohvali ih ona. — Svojom željom, upornošću i voljom, zaslužili ste da vas sasluša i ako je moguće pomogne.Kratko ih je osmotrila onako iscrpljene, pa ih pozva rukom:— Sledite me. Odavde ću vas ja dalje voditi. Još moramo proći kroz Oblast Mržnje i Predrasuda, ali te zone su bezopasne za vas dvojicu. To ste dokazali još za života, pa vas ne treba ponovo testirati.Valdez je koračao odmah iza nje, a grof iza njega. Tako su dugo ćutke pešačili kroz neku oblast svu u magli i polutami. Tu i tamo mogle su se primetiti grupe ljudi, poneko bi držao vatreni govor o veri ili politici, uglavnom bacajući ljagu na one druge, suprotnog mišljenja. Valdez se usiljeno nasmeši ovim ljudskim glupostima. On primeti da su oni koji su za života sejali mržnju i raspirivali netrpeljivost među narodima, i ovde zajedno. Njihovom grupašenju ni ovde nije bilo kraja. Valdez zapazi da se i ovde nalazio velik broj sveštenika svih mogućih vera i sekti, dvoličnih plaćenika, izdajica i špijuna iz svih vekova, političara i

njihovih ljigavih doušnika, karijerista svih vrsta i njima sličnih manipulatora ljudskih sudbina i ispirača ljudskih mozgova. Valdez poče u sebi da se pita, da li se uopšte iko i nalazi u raju?On se tu ponovo zagleda u devojku pred sobom, odnosno u njene divne noge. Razmišljao je o razlici između ove plemenite lepotice i onih vulgarno zanosnih nimfi. Nije mu, istina, bilo najjasnije zašto su je obukli ovako zavodnički, kad se mogla pojaviti u dugoj beloj haljini. Valjda ju je Bog baš ovakvu poslao kako bi ga još putem mučila i testirala. On podiže pogled sa njenih oblina u pravcu tmurnog svoda. Bože, zašto si poslao pred njega baš ovu prelepu vilu, a ne neku baku ili sedog dedu?— Zato što ih ne bi ovako sledio! — odgovori mu ona na pitanje, ne osvrćući se.Valdez se postide svojih slobodnih misli, bio je potpuno zaboravio da se na onom svetu misli ne mogu sakriti.— Oni koji odlučuju o tvojoj sudbini — nastavi ona da mu objašnjava — dobro su poznavali tvoju sklonost ka lepim ženama. Pravilno su ocenili da ćeš veću pažnju obratiti ako pošalju mene, a ne tvoju pokojnu baku! To važi i za tebe grofe — poruči ona onom pozadi. — Obojica ste za života obožavali ženska tela, a na njihovu dušu se niste ni osvrtali. Smatrali ste da su žene kao žive lutke za užitak muškarcima.Ovi ne izustiše ni reci. Uveliko su već bili svesni svojih grehova i promašaja. Pa da, seti se Valdez, zato su je i obukli ovako izazovno, kako bi ih i ona mučila i izazivala.— Žao mi je ako te moja fizička lepota uznemirava — upade mu ona opet u misli — ali tvoja opsesija za lepim ženskim nogama je »tvoj« a ne moj problem. Sem toga, ja nisam ovako izazovno odevena zbog vas dvojice, već za kaznu!Valdez se zapanjeno zagleda u grofa koji je sad koračao uporedo s njim.— Ali . . . — mucao je mladić — zar nisi rekla da si Božji agent? Ja te u svakom slučaju smatram nekom vrstom anđela.— Istina je da radim za Boga, ali sam daleko od anđela! U stvari nisam ništa manja grešnica od vas dvojice.I Valdez i grof Drobinski stadoše . . . Zaustavi se i devojka i okrenu prema njima. Ona oseti potrebu da im objasni svoj položaj ovde.— Ja sam samoubica. Oduzela sam sebi život baš u najlepšim godinama u kojima me sada vidite. Bog nam je podario svest i život žrtvujući jedan veliki deo samog sebe. A ja sam mu tu dragocenost iz čiste obesti ponovo bacila u lice! Sama sam sebe osudila na ispaštanje i nemojte me slučajno žaliti!Ona se okrenu i pođe, a za njom i oni. Bili su zbunjeni ovim što su upravo čuli. Svaki je za sebe pokušao da razmišlja o njenim recima.— Živela sam pre tri i po hiljade godina — poče da im se ispoveda. — Rodila sam se u kraljevskoj porodici. Moj otac je vladao velikim ostrvom usred okeana. U vreme u kojem sam se rodila, naša je civilizacija dosegla najviši duhovni nivo dostupan živom čoveku. Mir, zadovoljstvo, ljubav za bližnjega i rad, cvetali su kraljevstvom. Mada se je moj dobri otac veoma trudio da me na vreme obavesti o zamkama u životu, ja ga očigledno nisam razumela. Poput vas dvojice, bila sam zaljubljena u fizičku lepotu. Sopstvenu!Grof i Valdez izmenjaše zbunjene poglede . . .— Većinu vremena provodila sam pred ogromnim ogledalom, ulepšavajući se i diveći sebi samoj. Bila sam toliko u sebe zaljubljena, da nisam ni primećivala ostale oko sebe. Prilazili bi mi prekrasni mladići, družila sam se sa divnim mladim devojkama, ali nisam nikog od njihmogla da uporedim sa sobom. U mene se smrtno zaljubilo nekoliko mladića, pa čak i jedna devojka. Ali kako sam ja bila već smrtno zaljubljena u sebe samu, naravno, nisam mogla da im uzvratim ljubav. Trojica su se zbog toga ubila. I mada su sami počinili tu glupost, ovde su i mene zbog toga delimično okrivili. Sada svi zajedno ispaštamo i otplaćujemo svoja grešna dela.— Kako to otplaćujete? — interesovalo je Drobinskog.— Pa eto, spašavajući druge duše i pomažući im, kao vama dvojici.— Već tri hiljade godina?! — zapanji se Valdez. — Isuse, pa to znači da ću se ja morati mučiti bar duplo! — zaključi on upaničeno.— Nećeš — nasmeši se devojka njegovom neznanju. — Ti ćeš »vratiti« živote koje si oduzeo — naglasi ona — a to je mnogo brži i direktniji način od moga. Istina, moram te odmah upozoriti, vraćanje tvoga duga biće mnogo bolnije.Valdez ućuta. Dugo je razmišljao o svom prošlom životu i promašajima, onda skupi dovoljno hrabrosti da je upita:— Sestro, preklinjem te reci mi kakve su moje šanse da se spasem?Devojka se zaustavi i pogleda ga.— Slabe — prodirala je kroz njega svojim oštrim, bistrim očima. — Ti si slab duhom. U trenucima tvoje beskrajne slabosti, počinio si neverovatne gadosti i zločine. Čitav život si protraćio uzalud, uništivši sa sobom i tuđih četiri. Pio si, ludovao za ženama, isticao se glupim pričama i nepristojnim šalama, uživao u surovosti nad drugima, uglavnom nemoćnima, a kada si ubijao, činio si to sa najvećim zadovoljstvom!Suočen sa svojom surovom istinom, Valdez se sruši na kolena.— Pomozi mi! — preklinjao je Valdez. — Ja sad znam tačno ko sam i kakav sam bio. Moli Boga da mi oprosti, nikad ga više neću izneveriti. Ti bar dobro znaš da sam grešio jer ni u šta nisam verovao. Da sam naslutio da Bog postoji, bio bih dobar kao ovčica!— Verujem ti — nasmeši mu se ona tužno. — Ali kada bi ljudi »pouzdano« znali da Boga ima, onda im život kao takav više ne bi bio ni potreban. Zar još nisi shvatio da je život jedna velika »škola« — podvuče ona.— Kada smo se svi nalazili pored Boga, bili smo kako kažeš, kao ovčice! Ali čim smo se udaljili od njega, brzo smo pokazali svoje pravo lice. Ovde prijatelju ne postoje sredstva za ulepšavanje. Ovde materijalna lepota ne važi. Ovde izgledaš tačno onako kakva ti je u životu bila duša. Jeste li videli one lepe nimfe? Ćim su osetile vaš otpor, počele su da se ljute, a tako su pokazale »pravo lice«! Ovde se kao što već znaš, ništa ne može sakriti.Valdez se nehotice uhvati obema rukama za svoje nekad lepo i privlačno lice. On sa,užasom oseti kako je hrapavo i kao unakaženo nekakvim krastama. On kriknu iz sveg glasa, dok ga je devojka ćutke posmatrala. Drobinski priđe očajnom Valdezu i podiže ga na noge.— Ne očajavaj prijatelju — tešio ga je.

— Ako zaista želiš da ti Bog oprosti — upita ga ona— bojim se da ćeš mu morati vratiti sve što si uništio.— Spreman sam na sve! — preklinjao je Valdez. — Samo me više ne vraćajte u ovaj pakao!— Ovo nije u stvari pakao — objasni mu ona. — To je »duševni svet« u kojem ste ti i tebi slični živeli. U njemu nema drveta ni cveta, jer ih vi nikad u životu niste pogledali ili pomirisali. Ovde nema ni ljupkih životinja, jer ste ih ti i tebi slični oduvek mrzeli, šutirali ili ubijali. Ovde nema purpurnog neba ni veselih boja, jer je vas interesovala isključivo tama. Smisao tvog života je bilo nasilje i smrt! Ovde se zato nalaze »produkti« tvog i tebi sličnih života. Gomile unakaženih, hiljade mučenih i spaljivanih, silovanih i ponižavanih, prebijanih i maltretiranih!— Milost! — zavapi Valdez kojem su njene reci prosto parale dušu. — Učiniću sve što kažeš, samo mi pomozi!— Milost očekuj od Boga, a ne od mene grešnice. Što se pomoći tiče, bojim se da je ti još uvek ne razumeš. Jer ono što ti nazivaš pomoću, u stvari je pravi užas koji te tek čeka.36Tu se devojka okrenu i nastavi da ih vodi. Valdez oseti da je iznenada izgubio silnu energiju. Bila je to posledica njegovog suočenja sa istinom. Kao i svakom čoveku, i Valdezu je bilo teško da se suoči sa svojom istinom. Da je to učinio za života, sada se ne bi ovde nalazio. Toliko mu je bilo jasno.— Gde nas u stvari vodiš? — poče sad Drobinski da se raspituje.— Uskoro ćemo stići do granice Zemlje Pokajanja. Tamo će vas preuzeti malo jači specijalisti za ljudske duše od mene, ali ja sam zadužena da o vama i još nekolicini vodim računa i beležim vaš napredak i rezultate. I dalje ćemo se viđati, ali povremeno, uglavnom u periodima između vaših budućih života i smrti.Valdez uhvati grofa čvršće za ruku kojom ga je ovaj pomagao. Drhtao je od svoje moguće budućnosti. Prema devojčinim recima je zaključio da mu ona ne donosi ništa ružičasto.Odjednom se nađoše pred nekakvom groznom močvarom. Po prljavoj vodi između tamnog, rahitičnog rastinja, vijugale su nekakve gadne zmije i reptili svih vrsta. Samo što su stali, pred njih ispliva jedan ogromni krokodil i zinu spreman da ih proguta. Dvojica nesrećnika se sabiše iza devojčinih leđa, nemo posmatrajući prizor i siluete nekog tužnog starog grada na drugoj obali. "— To je Zemlja Pokajnika — objasni im devojka. — Tu žive i rade lakši grešnici i »povratnici« poput vas dvojice. Tamo će vam se uskoro suditi i odrediti kazna. Vi ćete je ili prihvatiti, ili je odbiti. U tom slučaju vratiću vas u onaj, »vaš svet«!— Šta treba da uradimo? — odmah upita grof.— Uhvatite me svaki za ruku sa po jedne strane. Moram vas prevesti preko ove poslednje đavolje iluzije Biće najbolje ako zažmurite, jer kako ste slaba duha još biste mogli početi da tonete, ili biste pomislili da vas je pojeo neki od ovih monstruma!— Ali . . . kako bi mogli opet da umremo V~ 1 smo već jednom umrli? — nije bilo jasno Drobinskom.37— Zato što ni u šta ne verujete, vi biste »mislili« da umirete! A to je ovde dovoljno pa da vam se svet ponovo nađe na prvobitnom mestu!Valdez i Drobinski poslušaše.— Koračajte sa mnom, kao da idemo po najboljem putu — uhvati ih ona čvrsto za ruke.Trojka krenu »ni po čemu«, dok su se okolne utvare opasno okupljale oko njih, režale, urlale i preteći na njih otvarale svoje gadne čeljusti. Oni nisu imali pojma da se u ovim rugobama nalaze u stvari zli dusi koji su i ovde nastavili da rade za đavola. Od svake »žrtve« koju bi uspeli da ugral>e, dobijali su od svog gazde neku malu beneficiju koja im je olakšavala egzistenciju. Devojka koja je to sve znala, probadala je svojim bistrim pogledom ove bivše ljigavce i time im slabila ionako nikakvu volju. Uskoro se galama i urlanje stišaše, ali dvoje ljudi ne otvoriše oči dok im ona to ne reče.Nađoše se pred teškim vratima nekakvog srednjevekovnog grada. Stražari odmah rastvoriše vrata pred poznatom im devojkom i oni prođoše. U susret im je već prilazio jedan visok mladić, neobične lepote.— Požurite! Imam jedno pogodno »vozilo« za grofa. Majka mu se već rodila i progovorila.U centru grada, jednoj ogromnoj okrugloj platformi, svi se rastadoše. Pre no što će ih odvesti na dve suprotne strane, Valdez i Drobinski su se dugo i bez reci gledali. Bili su jedan drugom zahvalni, jer se sami nikad ne bi probili. To im je sada bilo više nego jasno.— Ovuda! — propusti Lea Valdeza u neku vrstu okruglog paviljona. Mala okrugla arena bila je sa svih strana okružena kamenim klupama po kojima je sedelo nekih stotinak ljudi, žena i dece. Devojka odvede Valdeza u sam prvi red gde se oboje spustiše na klupu. Usred okruglog centra, nalazila se kratka drvena klupa, očigledno pripremljena za »osuđene«.— U pravu si — potvrdi devojka. — Ali ovo nije Božji sud. Do sudnjeg dana još ima nešto vremena, ali ne previše! Zato moramo žuriti. Ovo je u stvari mesto za ocenjivanje krivice i odmeravanje popravnih kazni.— Kako su ovi? — osvrte se Valdez zabrinuto oko sebe po gledalištu.38

— To su »oštećeni«. Čekaju tvog drugara grofa Drobinskog koji ih je za života maltretirao, nipodaštavao i potcenjivao. Oni su »živi dokaz« njegove krivice i biće svedoci njegove kazne.Valdez je piljio u nju užasnut.— Da — potvrdi Lea — kad ti dođeš na red, ovamo će ući duhovi onih koje si za života pobio. Zato sam te odmah ovde dovela, kako bih te što bolje pripremila. Dobro prati šta se će sad dešavati, jer si ti sledeći na redu.Još su kratko posedali, kad se graja utiša i na ulazu pojavi bivši grof. Bio je još uvek odeven u one iste svečane haljine u kojima su ga sahranili. Tek ovde se Valdez seti da grof u stvari nije bio ružan za života, već mu je lice ovako tvrdo i surovo zbog duše kakvu je u životu imao. Grof sede na drvenu klupu, a njegov vodič ostade da stoji iza njegovih leđa.— Vodič je prisutan — objasni Lea — kako bi dao sudiji informacije kojih grof više nije svestan. Znaš, ovo nije zemaljski sud — podseti ga ona. — Ovde nema lažnih svedoka, korumpiranih sudija i veštih advokata koji bi izvrnuli istinu! Ovde je istina

gola i neprikosnovena.Tog se siromah Valdez i bojao. On primeti kako se nešto čudno zasvetlelo sa desne strane. Između visokih sivih stubova paviljona, ušeta unutra nekakvo biće od čiste svetlosti. Pol mu se nije mogao odgonetnuti, kao ni crte lica razabrati. Biće je moglo imati dvadeset, ali i sto godina. Valdez se odmah seti slika svetaca, ali ga Lea preduhitri u mislima.— Ne, to nije svetac. Sveci kao takvi ne postoje. Svece smo izmislili mi ljudi. A ovde se ne priznaju titule i činovi dodeljeni od ljudi. Ovde smo svi deca Božja i ništa više, bez obzira da li si za života bio kralj ili prosjak!Biće od svetlosti sede za jedan uzvišeni kameni sto i zagleda se u nešto pred sobom. Tako je kratko posmatrao, onda podiže »glavu« u pravcu okrivljenog grofa.— Vjačeslave Drobinski — oslovi ga biće muškim glasom zrelog čoveka u godinama. — Kada sam te pred tvoj prvi odlazak na zemlju pitao želiš li da budeš niskog ili visokog roda, ti si se odlučio za ovo drugo. Objasnio39si mi da želiš da se rodiš u bogatoj familiji, jer ćeš tako moći lakše da pomažeš siromašnima i nesrećnima. Uleteo si u istu zamku u koju su se upetljali mnogi plemići, prinčevi i zemaljski kraljevi. Sve je bilo u redu, dok nisi ugledao nad sobom sjajne lustere i kitnjaste plafone dvorca tvog prebogatog' oca. Pošto ti je sva memorija prilikom »tranzita« bila izbrisana, zaboravio si na tvoju pravu ulogu u životu, onu da pomažeš nesrećnima!Biće ostavi malo vremena grofu da shvati dubinu njegovih reći.— Jedva si dočekao da ti otac umre i da preuzmeš vlast. Pod tvojom se kontrolom tako našlo trideset sela i desetak hiljada hektara plodne zemlje. Umesto da je razdeliš svojim siromašnim kmetovima, ti si im vremenom oteo i ono što im je tvoj stari otac u trenutku religioznog zanosa poklonio. Na taj lakomi način onemogu ćio si ih u razvoju. Među tvojim se kmetovima nalazilo mnogo talentovane dece i ljudi, ali si ih ti osiromašio još više i tako sprečio u njihovom planiranom razvoju na zemlji. Uskoro su pomrli, izmučeni radom, bolesni od neishrane i slabih životnih uslova. Uglavnom ovi ljudi i žene — on pokaza rukom na auditorij — koje si svojom lakomošću sprečio da uspeju u životu.Grof Drobinski se i sam polako osvrte po prisutni ma, pokušavajući da ih prepozna, ali bez uspeha. Svi su bili mladi i lepi, sušta suprotnost prljavim i neuglednim odrpancima kakvih se sećao. Grof kratko zadrža pogled na Valdezu, pa se ponovo zagleda u biće od svetlosti.— Preduga je lista tvojih gluposti — čitao je onaj nešto ispred sebe. — Tvojim obestima kao da nikad nije bilo kraja. Dok ste ti i tvoji raskalašni prijatelji bančili i naslađivali se lepim devojkama po tvojim mnogobrojnim sobama, ovi ljudi i stotine njihovih roditelja i sabraće su teško radili na poljima. Sve što bi ti zaradili, brzo si trošio na sebe i tvoje prijatelje. Imao si stotinu najboljih odela i obuće, tri raskošne kočije, izdržavao šest ljubavnica u tri grada i nemilosrdno trošio hiljade zlatnih kruna na lična zadovoljstva i zabave. Zašto Vječeslave?— Jer sam mislio da Boga nema i da mi je samim tim sve dozvoljeno. Smatrao sam da ako Boga nema, onda ni kazne nema, pa sam tako postupao. ivot sampripisivao slučajnom fenomenu koji treba do krajnosti iskoristiti. Sve što sam čitao ili oko sebe video, išlo je tome u prilog. Razmišljao sam, da Boga ima, on svakako ne bi dozvolio budalama poput mene da se iživljavaju, a hiljade bespomoćnih da gladuju i očajavaju!— Iskren si Vječeslave, mada malo prekasno. Kako ti nije palo na um da je sve to tako »namerno« od Boga isplanirano, kako bi se slabići poput tebe iskušali i opredelili? Nisu li ti sveštenici toliko puta skretali pažnju na Boga i njegovog zakletog neprijatelja đavola?— Mislio sam da trabunjaju gluposti. Novac sam im davao samo kako bi me ostavili na miru.— Znači bio si obavešten o Bogu i đavolu — zaključi onaj za stolom. — To je vrlo važno, jer da nikad nisi čuo za Boga, danas ti se ne bi ni sudilo. Bio bi u svemu što si počinio — nedužan. Ali ti si i pored mnogih dokaza odlučio da Boga kao takvog nema. Zašto Vječeslave?— Zato što mi postojanje Boga nije odgovaralo. Jer, da sam iskreno priznao Boga, onda ne bih radio ono štc mi je odgovaralo. Morao bih tu zemlju da razdelim mojim seljacima i time se s njima izjednačim. Morao bih da se odreknem užitaka sa lepim ženama i pompe koja mi je odgovarala. Bio sam slabić, priznajem. Da sam na svet došao siromah, sada verovatno ne bih sedeo na ovoj klupi.— Niti su svi bogati bili sebična đubrad, niti su svi siromašni bili Božji ljudi. — ispravi ga biće. — Bilo je bogatih koji su pomagali drugima, a i teških ubica među siromašnima. To zavisi od ljudske duše. Istina, siromašni su činili zločine i zbog svog bezizlaznog položaja, za koji ste opet bili krivi vi lakomi. Pa imajući sve ovo u vidu, kakvu bi ti Vječeslave kaznu sam primenio na sebe? Vidim da si iskren i obrazovan čovek, predloži mi je i ja ću je prihvatiti.Grof Drobinski je kratko razmišljao. Dobro je znao da mu od njegovih sledećih reci zavisi ružna ili sjajna budućnost.— Moram da priznam da od povratka u drugi život sve više strepim. Pre svega, bojim se da ponovo ne pogrešim. Tresem se i od pomisli da se moram vratiti stotinu41puta u obliku nekog bednog seljaka i teško rintati do smrti. A po zakonima karme trebao bih upravo to. Takođe se bojim da ljudski «vek neće trajati toliko dugo. Još sam na onoj strani reke mnogo o tome razmišljao i došao na ideju kako da otkupim svoje grešne dugove sve odjednom.— Vrlo interesantno — javi se sudija. — Šta predlažeš?— Da me vratite samo jednom, u porodicu nekog običnog radnog čoveka. Po mogućstvu vrlo siromašnog, kako bih odrastao okružen nemaštinom i kako bih je bolje razumeo. Molim da mi se ne izbriše sva memorija, već da mi se ostavi izvesno znanje iz ekonomije i novčanih poslova, jer sam tu bio i za života pravi ekspert. Na žalost, koristio sam se time u ličnom bogaćenju. Ovaj put bih želeo da taj svoj talenat iskoristim u više svrhe. Dopustite mi da se vratim i razvijem neki socijalni sistem, ili monetarni, ili ekonomski, koji bi pomogao ne stotinama, već hiljadama bednih i gladnih. Mislim da bih na taj način možda brže otkupio svoj dug prema Bogu i približio mu se za par centimetara.Biće od svetlosti ga je malo gledalo, onda ustade od stola.

— Neka bude tako! Prepusti se tvom vodiču od kojeg sam već načuo da ima za tebe jedno pogodno »vozilo« na onaj svet.Onaj izađe, a grof polako ustade i pokloni se prisutnima na sve četiri strane auditorijuma. On zadrža malo duže pogled na Valdezu, pa se okrenu i pođe za svojim mladim vodičem. Uskoro Lea i Valdez ostadoše sami u ispražnjenom teatru.— Sada ćemo poći da pogledamo u Knjigu života i smrti — reče mu ona svečanim tonom. — Najpre ćemo ustanoviti godine tvojih žrtava i uslove pod kojima si ih pobio, kao i njihov pol. Zakon karme nalaže da se okrivljeni mora vratiti onoliko puta i pod sličnim uslovima, pod kojima su njegove žrtve poginule. Ako je to bila žena, moraćeš se kao žena i vratiti i sličnom nasilnom smrću umreti.— Razumem — ječao je Valdez. — Još mi je na onoj strani reke o tome dosta pričao jedan fratar. Bojimse samo kako ću izdržati toliko nasilnih smrti! Neke sam pobio zaista surovo.— Ne brini — uteši ga ona. — Novorođenima se automatski briše memorija. ivećeš, i školovati se ništa ne sluteći. A onda, pošto odživiš tačno toliko godina koliko i tvoja žrtva, bićeš ubijen na isti ili vrlo sličan način. I ne samo ubijen, već moraš prethodno raditi, mučiti se. sanjariti o životu i karijeri, planirati ljubav i budućnost, isto onako kako su to planirale i tvoje žrtve. To je jedini način da shvatiš sav užas oduzimanja tuđeg života. Jer samo Bog koji ga nam je dao, sme i da nam ga prema želji oduzme. A ti si Valdezu preuzeo ulogu Boga kada si uništavao tuđe živote i sad moraš shvatiti razliku.— Bojim se! — uspaniči se mladić. — Već znaš koliki sam slabić. Nimfe su me zamalo odvukle sobom još dublje i dalje od Boga. Mislim da sam još uvek slab na lepe žene. I ti si mi i pored svih upozorenja tako lepa! Oprosti mi.— To je u redu. Sva živa bića privlače lepe stvari. Nikad ne zaboravi da je lepota proizvod Božje ljubavi! Samo ljubomorni đavo teži za uništenjem, jer sam nije u stanju da napravi nešto lepo i postojano.— A ako ne uspem? — proveravao je Valdez po sledice.— Onda ćeš se vratiti u mračni svet grešnika i slabića. Pre ili kasnije, đavo će vas sve apsorbovati i na kraju i sam nestati. Biće to kraj i tvojim mukama i tvojoj svesti.— Objasni mi . . . zašto se Bog i đavo toliko bore za naše duše?Lea se tu duboko zamisli. Osetila je da će od njenog odgovora zavisiti sudbina ovog čoveka, a ona kao vodič nije smela počiniti takvu grešku.— Pošto ti očigledno nemaš pojma o tajnama svemira, moram početi od prve stranice našeg stvaranja . . . Kao što Knjiga i tvrdi, »u početku bese samo reč, a reč bese u Boga«! Da li to razumeš? To u stvari znači da je pre početka postojao samo Bog, odnosno njegova svest. Ona, ma šta to bilo, egzistirala je sama, do tada, u ništavilu. Iz prevelike ljubavi i želje da ne deli svoju svest sama sa sobom, ta supersvest je odlučila da stvori sebidrugove, odnosno i druga svesna bića. Postojala je samo jedna mogućnost da se to stvori, trebalo se odreći jednog povećeg dela sopstvene energije svesti. Kao što je materijalno dete deo svoje majke, tako smo i mi duhovi deo našeg tvorca.Valdez je klimao glavom, brzo shvatajući njene reći.— Ali . . . Bog ne bi bio Bog, zar ne, kad ne bi poznavao budućnost koju je sam planirao! Tako je znao da će u njegovom budućem svetu doći do neminovnog razdora, izdaje i eventualnog odvajanja konstruktivnih snaga od destruktivnih.— Zašto je sveznajući Bog onda uopšte i stvarao te destruktivne snage, kad je dobro znao da će se one među nama pojaviti? — želeo je da zna Valdez.Devojka ga je posmatrala par trenutaka, onda mu objasni:— Da nisi pošao stranputicom, verovatno bi se oženio i izrodio sebi decu. Tada bi ti postalo jasno da ih sve podjednako voliš, kako one pametne i dobre, tako i one neposlušne i nevaljale. Možda bi one dobre češće nagrađivao, ali svakako ne bi pobio one nevaljale, zar ne? A ti si samo čovek. Zamisli tek kakva je bila ljubav jednog Boga. Kao što bi ti dao šansu svojoj deci da se poprave, tako je i Bog postupio, ali u svemirskim razmerama.— Kako je došlo do našeg odvajanja od Boga?— Kada je Bog konačno odlučio da počne stvaranje najpre je stvorio anđela koji se zvao Lucifer, odnosno »lučonoša«. Taj prvi anđeo trebalo je da pomogne Bogu u prosvećivanju budućih miliona duhova. U tog prvog anđela Bog je ugradio poveći deo samog sebe, zato je Lucifer i postao moćniji od ostalih, tek nastalih anđela Poznavao je gotovo sve tajne koje je znao i Bog, sem jedne, tajne stvaranja! Ali kada su vremenom stvorene i milijarde ostalih, u Luciferu se pojavila ljubomora. Počeo je okolo da rovari, Boga ogovara, pričajući naivnima kako ih Bog drži oko sebe iz čiste ljubomore, kako će večito živeti u neznanju, jer im je Bog uskratio iskustvo. Objašnjavao je tim prvim anđelima kako postoji još jedan svet, materijalan i, u kome će, ako pođu sa njim doživeti najslađe, moguće, doživljaje i steći dragocena iskustva. Kada je konačno upitao ko želi da pođe sa njimti i ja smo bili među bilionima glupaka koji su podigli ruku!— Polako . . . — zamoli Valdez za pauzu. — Znači li to da je đavo stvorio materijalan svet pre no što nas je u njega namamio?— Koješta — nasmeja se Lea. — Đavo nije u stanju da stvori ni najmanji cvetić! Za tako nešto je potrebna ljubav, a on je ispunjen mržnjom. Bog je stvorio oba sveta istovremeno, na taj način obezbedivši đavolu i njegovim sledbenicima mesto budućeg boravka. Ali onog momenta kada smo se od Boga odmetnuli, svi smo, prekasno, shvatili užasnu grešku koju smo počinili. U svom žaru i ushićenju, svi smo smetnuli s uma osnovne zakone prirode i egzistencije. I što smo se dalje udaljavali od Njegove svetlosti, sve smo se dublje gubili u duhovnoj tami. Jer kao što cvet ne može izdržati bez sunčeve energije, tako se i čovekova duša vremenom raspadne u ništavilo bez ljubavi onog koji je stvorio. U oba sveta vladaju isti prirodni zakoni, jer su oba stvorena istovremeno i paralelno jedan s drugim.— Razumem . . . — obuze Valdeza silan strah. — Kada je đavo konačno otkrio da će se vremenom i sam raspasti u prvobitno ništavilo, počeo je grozničavo da radi na što većem prikupljanju duhova čiju je energiju valjda upijao u sebe i na taj način produžavao sebi egzistenciju!— Bravo! — pohvali ga devojka. — Konačno si i sam na pravom putu. Sad ti je jasnije zašto je đavo na onoj strani postavio hiljade raznih zamki u koje se upravo umrli slabići hvataju. Kao i Bog, i đavo ima svoje pomoćnike i dostojanstvenike. Najniža vrsta, nimfe i razni demoni, vrbuju duše na najnižem nivou. Zauzvrat dobiju po koju dušu, kako bi se sami održali što duže. Ali kada svemu dođe kroj i đavo apsorbuje sve raspoložive duše, njegovi će se pomoćnici onda uništiti između sebe, a on će na

kraju apsorbovati njih. Zatim će se istrošen i sam pretvoriti u ništa, zajedno sa ostatkom duševnog šljama koji ga je vekovima održavao pri svesti. I on i njegovi istomišljenici, zauvek će nestati.Shvativši situaciju, Valdez grdno zažali što je umro. Da je za života bio samo malo pametniji i saslušao i druge, sada bi mu bilo mnogo lakše.— Hajdemo! — skoči on sa klupe. — Spreman sam na sve. Moj povratak u ono čistilište duša, uopšte ne dolazi u obzir. Izdržaću. Moram!Devojka ga je blago posmatrala.— Neće ti biti lako — opet ga upozori. — Ali ćeš samo tako očistiti svoju dušu i vremenom se vratiti onom koji te stvorio. Tamo ćemo ponovo živeti večno, lišeni opasnosti povratka u ovaj svet, jer će on biti zauvek uništen. U stvari biće uništen vrlo skoro, zato moramo žuriti. Ljudska civilizacija neće još dugo potrajati. Ciklus rađanja će uskoro prestati i doći će do Sudnjeg Dana. Ti se moraš s Bogom izmiriti pre tog strašnog događaja, jer bi se morao vratiti onom kojeg si za života služio . . . đavolu!— Eh, da sam ja sve ovo znao — uzdahnu Valdez, — niko na svetu me ne bi svratio sa pravog puta!— Od postanka sveta, Bog je ostavio ljudima svoje »znake«. Učinio je to kroz retke vidovite ljude, kroz literaturu, kroz prirodne fenomene, a najbolje znanje o Bogu oduvek se nalazilo duboko u nama, u našoj uspavanoj podsvesti. Onaj kojem su naše duše potrebne za samoodržanje, dobro je to znao i sve učinio kako bi nas od tih skrivenih misli odmamio. Đavo nam je izmislio hiljade slatkih zamki samo kako bi nas sprečio u zdravom rasuđivanju. Jer priznaćeš, ko bi mogao duboko meditirati, kada ga one opojne nimfe pritisnu među njihove lepe noge! A materijalni svet je prepun raznih nimfi, slasti, vlasti, bogatstva, užitaka, lepote i ostalih droga kojima se slabi duhovi lako opijaju i tako polako zauvek u ništa rastapaju.Valdez je blenuo u nju bez reci. Sve mu je bilo jasno. Njemu poče da se žuri. Za života je poput miliona naivnih mislio da je fizička smrt kraj svemu, a sada je shvatio da je smrt u stvari šala prema onom što nailazi.— Eto sad znaš zašto se Bog i đavo otimaju za naše duše. Prvi iz ljubavi, drugi iz očaja! Sledi me sad — pozva ga ona u nepoznatu mu budućnost . . .

DRUGI ŽIVOTSJEDINJENE DRŽAVE 5.Direktor vojne akademije Viktor Henings, inače general po činu, s nevericom je čitao dokumenta pred sobom, povremeno tresući svojom sedom glavom. Pred njegovim masivnim stolom stajao je kao ukopan Roland Hant, mladić star 3 godine. Pre samo šest časova bio je unapređen u poručnika najviše klase.— Ovo je neverovatno! — zaključi general na kraju, odbacivši papire na stranu. — Svi vaši testovi i rezultati su prosto fascinirajući, a vaša veština baratanja oružjem prevazilazi ljudske mogućnosti! Vi ste gospodine Hant na poslednjem streljačkom času, od stotinu mogućih pogodaka, prostrelili devedeset sedam puta lutku u predelu srca!Roland oseti potrebu da pogleda u pod.—Bio sam malo nervozan ser — reče on samoprekorno.— Nervozni! — uzviknu Henings i poskoči sa stolice. — Zaboga šta onda da kažu ostali? Najbolji posle vas imao je sedamdeset direktnih pogodaka!— Da ser! — ukruti Roland još više svoje visoko telo.Direktor akademije protrlja svoje visoko čelo. On se zagleda u svoj prenatrpani sto, tražeći nešto pogledom. Konačno se se ti da je to u fioci iz koje izvadi pedantno ukoričeni tekst i nekakav podeblji koverat od žutog kartona u kakvima su se obično prenosila poverljiva vojna dokumenta. Henings najpre izdvoji tekst koji zadrža u rukama. On se udubi u mladićeve smeđe oči.— Vaš diplomski rad — podiže on malo debelu svesku. — Oni koji se malo bolje od mene razumeju u teorijsku nastavu, tvrde da je pravo remekdelo. I ja se slažem sa njima. Neke vaše ideje o toj novoj federalnoj policiji toliko su mi se dopale, da sam poslao tekst čak predsedniku Endrju Džonsonu!Mladić pred njim nije više znao kud bi s pogledom.— Čini se da ste svojim naprednim idejama oduševili i predsednika, jer evo jutros mi je stigao njegov hitan odgovor.Henings ispusti svesku, a podiže veliki žuti koverat. On ga pažljivo otvori, pa izvuče iz njega nekoliko papira s velikim crvenim pečatima. Roland nije mogao da vidi o čemu se radi. General izdvoji jedan od dokumenata koji okrenu prema ukočenom mladiću. Ne usuđujući se da pročita sadržinu, Roland nastavi da gleda pravo u tamne oči svog pretpostavljenog.— Predsedniku se toliko svidela vaša ideja o federalnoj policiji, da je odlučio da VAS proizvede u jednog od tih prvih federalnih šerifa Sjedinjenih Država! Ovo je zvanično postavljanje na novu dužnost.Direktor akademije pruži papir Rolandu i ustade od stola.— Molim potpišite se ovde — pokaza mladiću prazno mesto na papiru.Ali Roland Hant se ne pomeri. Zaprepašćen je piljio u direktora akademije misleći da još uvek sanja. On prvi federalni šerif Sjedinjenih Država?!— Izvolite — umoči Henings pero i ponudi mu ga. Roland tek tada pogleda pažljivije u papir, ali mu sevid iznenada zamagli od prvih suza. On potpisa dokument bez čitanja. Henings je ispod oka posmatrao mladog čoveka, onda izvadi iz žutog koverta jednu šerifsku zvezdu izlivenu od čistog zlata. On se saže preko stola da je prikači mladiću na rever njegovog tamnoplavog sakoa . . .— Čestitam! — pruži mu on ruku. — Nosite ovu značku dugo i s ponosom i neka ona ne bude samo simbol vaše policijske moći, nego nada ugroženima, a oni s druge strane zakona neka je se klone i od njenog sjaja zatrepću!Još uvek stojeći iza svog stola, general ga ponudi rukom.— Gospodine federalni šerife, izvolite sedite!— Posle vas ser! — stajao je Roland još uvek ukočen u stavu mirno.— Vi ne razumete — blago mu se nasmeši sedi vojnik — vaš čin je sada veći od moga, a vaša ovlašćenja neuporedivo šira!Roland se polako spusti u susednu fotelju zureći u svog donedavnog starešinu.

— Ovo su vaša zvanična ovlašćenja — spusti se i general u svoje sedište. — Ona vam osiguravaju vrhunsku policijsku vlast na terenu, i stavljaju vam na raspolaganje vojne jedinice ukoliko ih ikad zatrebate.— Ali . . . — zapanjeno ga je posmatrao Roland — zašto baš ja? Zašto ja, a ne neko stariji, iskusniji, neko vaših godina!Henings se nasmeši i zagleda u papire pred sobom.— Kao što rekoh, oni koji su vaše testove i pismene radove mnogo dublje i studioznije proučavali od mene, zaključili su da vam se ta vlast sme predati bez bojazni da ćete je zloupotrebiti. Vi ste gospodine Hant čist idealista. Tako tvrde kompetentniji od mene. Što se tiče iskustva i godina, stvari stoje ovako. Vi ćete vremenom svakako steći moje iskustvo, ali ja NIKAD ne bih stekao vašu veštinu baratanja revolverom! A tamo gde vas, uskoro, šalju, od te će vam veštine zavisiti život!Tu se general zagleda u jedan drugi papir, vojnog sadržaja.— Vaš prvi zadatak! — podvuče on. — Čim ovde sredite poslove i preuzmete upravu nad novom direkcijom, otputovaćete za Diablo.— Diablo? — podiže Roland obrvu.— Da, kao što reč i kaže, Đavolovo mesto! Na jugu Teksasa, gotovo na samoj novoj granici s Meksikom. U toku prošlog građanskog rata, tamo se izgubio svaki trag jednom važnom vojnom tovaru. Nestala su vojna kola sa tovarom čistog zlata! Ovde su vaša detaljna uputstva — pruži mu on dosije. — I ne zaboravite, to je još uvek vojna tajna!Roland na brzinu pregleda papire, pa ustade.—Želm vam mnogo sreće Rolande! — rukova se genereal s mladićem, kao kad bi se opraštao od svog sopstvenog sina. — Čuvajte se! — upozori ga. — Kraj je još uvek prepun odbeglih Južnjaka, a iz Meksika stižu svakodnevno bande odmetnika cara Maksimilijana. I Huarez i predsednik Džonson biće vam veoma zahvalni ukoliko tamo zavedete malo reda! Zasad je to praktično »ničija zemlja«!Onog trenutka kada je u grad doputovao visok mladić u elegatnom tamnoplavom odelu i crnom šeširu, za Diablo nastupiše crni dani. Stigao je redovnom poštanskom kočijom u podne. Svojim saputnicima je rekao da se zove Roland Hant i to je bilo sve što je o sebi celim putem rekao.Okružen usijanom pustinjom, Diablo se tog avgustovskog dana prosto usijao od letnje žege. Ali, i pored toga u gradu je vladala izuzetna živost i gužva, koju su stvarale grupe kauboja i stočara koji su doterali stoku na železnicu. Oba saluna u gradu bila su prepuna, jer napolju se teško moglo izdržati.Istog momenta kada se poštanska kočija u oblaku prašine zaustavila ispred hotela »Zvezda Diabla«, mala pokretna vrata se s treskom otvoriše i kroz njih na ulicu izlete jedna mala Indijanka. Tako su je surovo izbacili, da je devojka još na stepeništu izgubila ravnotežu i stropoštala se pravo pod kočiju. Kako je teška kola ne bi pregazila, kočijaš je krajnjim naporom obuzdavao usplahirene konje.Visoki momak u plavom prvi otvori vrata i iskoči napolje. On jednim veštim pokretom ruke izvuče devojku ispod točkova i pomože joj da se uspravi. Dok se ovo napolju odigravalo, iza pokretnih vrata stajalo je načičkano desetina pijanih glava i bučno se veselilo prizoru.— Hvala — reče devojka tiho, gledajući nekud »pored« mladića.Roland shvati da je slepa. Ovo žalosno otkriće izazva kod njega sažaljenje. On se gotovo s mržnjom zagleda u pravcu hotela. Tamo je na jednom od potpornih stubova bila zakucana tabla s jasnim natpisom: CRNCIMA, INDIJANCIMA I PSIMA — ULAZ ZABRANJEN!— Vi ste slepi? — proveri Roland.— Da gospodine — potvrdi mlada Indijanka njegovu sumnju, a niz prljavo lice potekoše joj suze.— Životinje! — ljutio se visoki momak. — Neko će mi ovo skupo platiti!— Oh, ne! — uplaši se devojka i potraži rukama njegovo glatko obrijano lice. Ona ga blago, gotovo nežno, opipa da bi ustanovila njegov izgled i godine starosti. — Tako ste mladi i lepi — zaključi. — A ovo je mesto čuveno po siledžijama i banditima. Zašto biste rizikovali vaš dragoceni život zbog tamo neke prljave Indijanke!— Govorite vrlo tečan i školovan engleski — iznenadi se Roland.Slepa devojka htede nešto da mu kaže, ali je u tome prekide nečiji pijani glas odozgo sa vrata hotela:— Hej momak! — drao se onaj. — Ako ti se ta mala kurva baš toliko sviđa, i ako ti ne smeta što je pasjeg roda, mogao bi da je povedeš gore na sprat i malo se zabaviš!— Ne slušajte ih molim vas! — preklinjala ga je devojka, držeći ga obema rukama za mišice. — Ako zaista želite da mi pomognete, onda se uklonimo sa ovog prokletog mesta!— Svakako da ću vam pomoći — reče Roland blago. — Ali najpre moram nešto da objasnim onim nevaljalim ljudima.— Oni su pijani i nasilni! Ubiće vas! — vukla ga je slepa devojka u stranu.— Mene? — zapanji se mladić. — Koješta devojko. Njegov samouvereni ton ostavi na nju čudan utisak.Da nije mladi čovek neki ozloglašeni revolveraš, pomisli ona.— Ko ste vi gospodine?— Novi federalni šerif Sjedinjenih Država!Čuvši njegovu titulu, mlada Indijanka klonu. Ona ga pusti, a izudarane ruke joj se mlitavo opustiše niz vitkotelo. Nije mogla imati više od 16 godina, mada je delovala znatno starije.— Sačekajte me tu — naredi joj Roland mirnim glasom.On poravna svoj elegantni sako i zagleda se u one iza pokretnih vrata.— Vaša torba gospodine! — spusti kočijaš pored njega jednu veliku putnu torbu od fine kože.— Hvala — kratko ga pogleda mladić pa krenu u pravcu stepeništa.Shvativši da će upravo prisustvovati dobroj predstavi, pijanci se ukloniše sa vrata i vratiše za svoje stolove. Roland uđe u salun, ali ostade da stoji raširenih nogu na samom ulazu. Bila je to klasična poza revolveraša, mada prisutnima nije bilo najjasnije gde on nosi oružje, ukoliko ga uopšte ima.— Ko je malopre onako gadno izbacio onu devojku iz saluna? — upita ih Roland hladnim, smirenim tonom, koji je u opštoj

tišini zvučao još opasnije.Najpre se niko ne pomeri, onda se jedan čovek okrenu od stola za kojim se kartao.■— Ja sam izbacio tu kučku! — izjavi on, takođe, ozbiljno.— Zašto ste je izbacili? — interesovalo je mladića.— Jer na tabli jasno piše da je psima i Indijancima ulaz zabranjen!—Ali devojka je slepa! Mogla se teško povrediti prilikom pada. Čak i da vidi, možda ne bi znala da pročita. Kao što vam je poznato, Indijancima i crncima je sve donedavno bilo zabranjeno da uče sa belom decom. Zašto o svemu tome niste razmišljali kada ste je gurnuli?— Šta hoćeš ti momak? — upita onaj preteći, ali još uvek sedeći za stolom.— Hoću da ustaneš!Čovek s dosadom na licu odloži svoje karte i polako se uspravi. Stajao je tako licem prema Rolandu, dok mu je desnica bila opasno spuštena niz bok. On trže ruku u nameri da izvuče svoj veliki »kolt«, ali sa ulaznih vrata odjeknuše tri uzastopna pucnja . . .Nesrećnik se bez reci stropošta na pod, teško ranjen u predelu grudi. Zaprepašćeni mladićevom brzinom i veštinom, prisutni gosti počeše da ustaju i da se u tišini redaju pored zidova. Privučeni pucnjavom, iz susedne dvorane za kockanje u salun nagrnuše drugi gosti. Roland primeti i nekoliko lepuškastih devojaka sa dubokim dekolteima.— Ko je napisao onu glupu tablu napolju? — pogleda Roland u pravcu krupnog barmena.— Vlasnik ovog hotela, pukovnik Mak Klaud!— Skini je! — naredi mu mladić, ali se barmen ne pometi.Još uvek držeći revolver u ruci, Roland opali u pravcu barmena i jednim hicem pogodi flašu koja se nalazila tačno iznad njegove glave u staklenoj vitrini. Rasu se silno staklo, a prsnu i veliko skupo ogledalo u pozadini. Barmen je držao glavu prekrivenu obema rukama.— Skini tablu! — ponovi Roland vrlo ozbiljan. Čovek krenu ali kada je došao do kraja šanka, onneodlučno zastade. Rolandu odmah postade jasno da je barmen primetio nekog iza njegovih leđa. On se brzo okrenu i ugleda iza sebe čoveka s revolverom u ruci . . .— Samo polako momak! — upozori ga ovaj. — Dosta si se igrao revolveraša, a vidim napravio si i priličnu štetu. Dok momci napolju ne pronađu zgodno drvo za vešanje, spusti taj revolver polako na pod i sedi na ovu stolicu — pokaza čovek slobodnom rukom.Roland ga nedužno pogleda i bez otpora mu pruži svoj »kolt«. Došljak napravi fatalnu grešku, jer za trenutak spusti pogled na Rolandovo pruženo oružje. Mladić ga zgrabi za desnicu i tako mu je nezgodno zavrnu iza leđa, a ovaj bolno jauknu. Roland nogom odbaci revolver koji čoveku ispade iz ruke, a svoj uperi u masu koja se uskomeša.— Pre no što pronađeš to zgodno drvo za vešanje — rugao mu se Roland — idi napolje i odvali onu glupu tablu sa stuba. Ukoliko mi je ne doneseš ovamo u roku od sekundi, ubiću onog barmena za šankom, tako mi Boga!Roland podiže lagano revolver i uperi ga u pravcu šanka.— Jedan . . . Dva . . . Tri . . . — poče on glasno da odbrojava.Pre no što je Roland odbrojao pet, čovek požuri napolje i vrati se sa tablom u rekordnom vremenu. Kako ju je na brzinu strgao, drvena ploča se polomila po sredini.— Vrlo dobro! — pohvali ga Roland uzimajući tablu, pa je podiže u pravcu barmena. — Ovako poruči tvom pukovniku — Ukoliko vidim pred ovim hotelom još jednu ploču slične sadržine, porazbijaću mu sav inventar, a ako budem lošeg raspoloženja, možda mu i upalim hotel!Roland malo sačeka, pa baci komade na pod.— A sad trk i pripremi mi gore jedan udoban apartman!— Sve su sobe zauzete — promumla barmen.— Rekao sam »»apartman«! — naglasi Roland.— I apartmani su zauzeti — očajavao je barmen. — Zauzeli su ih već ugledni gosti sa okolnih rančeva. Još sutra je utovar stoke, zar ne vidite da je grad pun.— Znači moraću sam da ispraznim sebi jedan apartman! — zaključi neugodno momak sa vrata.Utom ustade jedan sredovečni gospodin koji je sve vreme mirno sedeo u uglu i posmatrao.— Dozvolite da se predstavim — dodirnu on učtivo obod svog sivog šešira. — Ja sam Sem Benet, rančer iz ovog kraja. Evo ja ću vam kroz desetak minuta isprazniti moj apartman. Ja ću se već snaći u gradu kod prijatelja.U opštoj tišini, Roland je nemo posmatrao sedog rančera.— Šta se ovde događa? — otvori neko pokretna vrata iza Rolanda. — Kakva je to bila pucnjava? Ko je pucao?— Ja sam pucao šerife! — okrenu se Roland još uvek držeći u desnici svoj veliki »kolt«. — Ja sam polupao i ta stakla i ranio onog tipa na podu! Međutim, mislim da to nije sve! Upravo stičem utisak da je ovo jedan od najgorih gradova koje sam ikad posetio! Zar se ne čini i vama da je ovde potrebno jedno »generealno čišćenje.Šerif Vins Kasi piljio je u mladića misleći da sanja.— Tako? — upita on. — Pa šta mislite, do đavola, zbog čega onda mene ovde plaćaju?!— To mi zaista nije jasno! — odmeri ga Roland bezobrazno.— Dajte mi vaš revolver! — naredi mu šerif strogim glasom.— Uzmite mi ga! — čikao ga je Roland. — Pa zbog toga vas plaćaju, zar ne?Šerif Kasi proguta pljuvačku. On se zagleda u čoveka na podu koji se držao obema rukama za okrvavljene grudi.— Kako je ranjeniku doktore?Gospodin u crnom odelu koji je klečao pored kauboja, malo se iskrivi.— Nije strašno. Sve tri rane su bezopasne.— Tri rane?! — zagleda se šerif u Rolanda.

Tek tada Roland malo odgrnu svoj elegantni sako i polako vrati revolver u specijalnu kožnu futrolu sakrivenu ispod levog pazuha.— Kako je došlo do . . . do nesporazuma? — želeo je šerif da zna.— Evo kako . . . Nije mi se svidela njegova njuška! Videlo se da je Vins Kasi bio ljut, ali se uzdržavaoda ne plane. Ovaj momak u besprekornom odelu nikako mu se nije sviđao. Primetivši u kakvoj se nezgodnoj situaciji nalazi njihov šerif, istovremeno shvatajući do koje mere je Roland opak tip, onaj sedi rančer im priđe i objasni šerifu:— Moj čovek je kriv za sve. Moji ljudi su se malo zagrejali viskijem, pa je jedan od njih, ovaj na podu — okrenu se on — izbacio napolje onu slepu Indijanku. Devojka je nezgodno pala baš pod poštanska kola u kojima se dovezao ovaj mladi gospodin kojeg je ružni prizor veoma naljutio. Ušao je u salun, pitao ko je to uradio i . . . eto tako je došlo do gužve.— Kad ste se već tako grdno naljutili — odmeri Kasi ljuti to Rolanda — zar niste tog kauboja mogli malo izgrditi ili lupiti po njušci?— Koješta šerife — nasmeši se Roland uobraženo. — Da sam ga slučajno udario, sad bi već sigurno ležao mrtav!U salunu zavlada žagor negodovanja. Roland je svojom nadmenom pojavom tako negativno delovao na neke od prisutnih, da su jedva disali od teške atmosfere koju je svojim ponašanjem stvorio.— Hoćete li mi bar reći svoje cenjeno ime? — pokuša šerif blažim tonom, prekrstivši svoje snažne ruke preko grudiju.— Svakako šerife — nasmeši mu se mladić zagonetno. — Roland Hant.Vins Kasi nemoćno spusti ruke niz telo.— Roland Hant? — ponovi on zbunjeno. — Valjda nećete da kažete da ste vi novi . . .— Da, ja sam baš taj! —požuri mladić da ga prekine u preglasnom razmišljanju.Shvativši da mladi federalni šerif želi da sakrije svoj pravi identitet, šerif Kasi mu tiho predloži:— Ako želite, mogli bismo porazgovarati u mojoj kancelariji.— Ne sada šerife. Prilično sam umoran od predugog puta i nesporazuma s vašim sugrađanima! Posetiću vas večeras ili rano izjutra.— Kako želite gospodine.Roland izađe napolje i priđe uplakanoj devojci koja ga je čekala stojeći sama pored njegovog prašnjavog prtljaga. On podiže svoju putnu torbu, a drugom rukom povede devojku prema stepeništu hotela.— Gde me vodite gospodine?— U hotel. Da se nahranite, operete i odmorite. Zar vam nisam obećao da ću se pobrinuti o vama?Ona mu se ćutke prepusti. Roland je uvede u salun u kojem opet zavlada grobna tišina.— Moji ljudi upravo pakuju naše stvari — priđe mu onaj sedi farmer.Utom se na vrhu stepeništa pojaviše trojica kauboja sa putnim torbama u rukama. Prolazeći pored njih, jedan se zadrža i obrati farmeru:— Apartman je ispražnjen gospodine Benet.— Broj sedam! — izvadi Sem Benet ključ iz džepa i pruži ga Rolandu.Praćen zapanjenim pogledima prisutnih gostiju, mladi federalni šerif se uputi stepeništu za sprat. U desnoj58ruci je nosio svoj prtljag, dok je levom vodio slepu devojku.— Ko je ovaj? — priđe šerifu Kaslu jedan odbornik, pošto se Roland i mlada Indijanka izgubiše na spratu.Vins Kasi ne odgovori. On se samo nasloni na ivicu šanka i dade barmenu znak da mu natoči jednu čašu viskija.— Do đavola šerife ne budite tako tajanstveni! — insistirao je onaj. — Danas ste nas već dovoljno iznenadili vašim krajnje "neobičnim ponašanjem! Najpre ste bili prema njemu blagi, a onda sam u vašim očima primetio i strah izmešan s poštovanjem! Ko je dakle taj tip?Vins Kasi ispi svoj viski.— Neki opaki revolveraš? — pomagao mu je.— Neki bandit? — saže se na šank i barmen. — Neki opasni ubica kojeg traže?Vins Kasi ih pogleda s osmehom.— Ubica? Bandit? Revolveraš? — ponovi — Da je ubica, onaj kauboj bi sad bio mrtav! Da je bandit, zar bi uzeo u zaštitu onu jadnu devojku? Što se tiče baratanja revolverom, pa videli ste i sami. Jedino što ja mogu o njemu da kažem, jeste da ga zaobilazite miljama! Jer taj mladić je mnogo, mnogo opasniji od bilo kojeg revolveraša_za kojeg ste vi čuli!■— Tek sad nam niste ništa rekli! — ljutnu se odbornik.— A ja mislim da mi imamo sva prava da znamo kakvi tipovi se smucaju po našem gradu. Uostalom, vas plaćamo da kontrolišete . . .— Oh, ako želite odmah vam mogu vratiti moju značku! — otkači Kasi svoju metalnu zvezdu i pruži im je na dlanu.— Ja . . . nisam baš tako mislio — zbuni se ovaj. — Samo sam primetio da ste se malo čudno poneli. Stiče se utisak da ste se tog momka čak prilično uplašili!— Tačno! — pogleda ga šerif u oči. — Bojim se njegovog prisustva. Jer gde se taj momak pojavi, sve krene naopako! Zato možda ne bi bilo zgoreg da i ja i vi preispitamo mogućnost izbora jednog mlađeg, bržeg i hrabrijeg šerifa!Vins Kasi vrati značku na košulju, pa izađe napolje bez reci. Grupa građana za šankom isprati ga zabrinutim pogledima.— Sedite ovde — privede Roland devojku i posadi je u jednu udobnu fotelju. — Pripremiću vam toplu vodu da se operete.On se zagleda u njenu prekratku haljinu koja joj je otkrivala duge prave noge do iznad izudaranih kolena. Devojka je bila bosa, a njene izgrebene i modre od potucanja noge bijo je žalosno pogledati.— Odmalena ne vidite? — pomilova je on po prljavoj kosi.— Od pre dve godine.— Kako se to desilo?— U građanskom ratu. Nakon majčine smrti otac me je poveo sobom. Tom prilikom je poginuo a ja ostala bez vida.— Zar su vaši roditelji tako dobro govorili engleski?

— Moj otac je bio beli oficir republikanske armije. Kapetan po činu. Zvao se Džonatan King. Majka mi je bila Indijanka iz plemena Sijuksa. lužnjaci koji su to saznali, banuli su jedne noći u našu brvnaru i . . . bilo je užasno! — devojka poče opet tužno da plače.— Smirite se — milovao je Roland po kosi.— Ja sam se na vreme sakrila ispod jednog kreveta, na kojem su tri pijana vojnika najpre silovala, onda ubila moju majku!— Ne mislite na to! — zagrli je Roland i privuče sebi. Držao je tako dok se nije isplakala, onda joj obrisa suze svojom maramicom i zamoli je da ga pričeka.Izašao je u dugački hodnik i prišao jednim vratima iza kojeg se čuo kikot žena. Tiho je pokucao, na šta mu vrata otvori jedna od barskih devojaka. Prepoznavši ga ona malo ustuknu, ali ipak ne zalupi vrata.— Šta želite? — upita ona uplašeno, jer se nalazila dole kada je mladić pravio gužvu.— Izvinite. Potrebna mi je jedna pristojna haljina za moju mladu štićenicu. Platiću koliko tražite — izvadi on novčanik.Devojka ga je začuđeno posmatrala, onda širom otvori vrata.— Uđite.Roland skide šešir i nađe se u sobi sa još dve vrlo zgodne devojke.— Jedina »pristojna« haljina kako kažete, je ova na krevetu — pokaza mu ona devojka rukom. — Do grla je zatvorena, ali lepa. Košta 12 dolara i još je niko od nas nije nosio. Možete proveriti račun.Roland izvadi novac i bez reci joj odbroja 12 dolara.— Zašto se toliko zauzimate oko te male Indijanke?— upita ga devojka.— Zato što je ljudsko biće u nuždi. Zamislite jednostavno sebe kao slepu i bez ikoga na svetu!— Da, to je prilično težak položaj — složi se druga devojka koja je sedela u uglu sobe. — Hoćete li je usvojiti?— Ukoliko ne nađem nijednu pogodnu porodicu koja bi je prihvatila, povešću je sobom.— Što da ne — javi se devojka koja je sedela na ivici kreveta. — Prilično je lepa i dovoljno odrasla da se može s njom spavati!Roland joj priđe, ali ništa ne reče. Kratko ju je gledao, onda se saže i podiže sa kreveta lepu svetloplavu haljinu i pažljivo je prebaci preko ruke.— Ako ne budete s njom zadovoljni, javite nam se.— dobaci mu izazivački ona s kreveta.— Mislite li na haljinu, ili Indijanku? — zastade on u vratima.— Mislim na »zadovoljstvo«! — smešila mu se lepotica, nervozno klateći prekrštenom nogom.— Hvala za haljinu — pogleda Roland u onu prvu koja ga doprati do vrata.— Ako vam bilo što zatreba, izvolite potražiti me. Roland joj se kratko nakloni, pa izađe iz sobe. Onse vrati mladoj Indijanki koja ga je čekala tužna sedeći.— Kako se zovete? — upita je mladić.— Brenda . . . Brenda King.— Zaista šteta Brenda da ne možete videti ovu prelepu haljinu. ,On je prinese devojci koja je pažljivo opipa . . .— Sviđa li vam se?— Mislim da je suviše lepa i verovatno preskupa za mene. Mogla sam da operem ovu koju imam.— Koješta! Haljina koju imate na sebi premala je za vaš uzrast. Od koga ste je dobili?— Od jedne dobre žene pre pola godine.— Pola godine nosite istu haljinu?! — zapanji se Roland.— Da — saže devojka tužno glavu. — Posle očeve smrti služila sam na jednoj farmi gde me je jedne noći vlasnik napao i u borbi mi iscepao sve što sam na sebi imala. Pobegla sam mu u poslednjem momentu, ni sama ne znam kako. Valjda me je sam Bog vodio te noći. U stvari, spavala sam na seniku na koji se on popeo. Jednog trenutka sam ga snažno odgurnula i on je pao na zemlju. Bio je prilično pijan i čula sam ga kako dole stenje povređen. Strašno sam se uplašila i pobegla onako naga. Bilo mi je užasno. Čekala sam jutro sakrivena u gustišu pored puta, dok nisam čula glas neke žene i čoveka koji su se vozili kolima. Zaplakala sam i pozvala ih u pomoć. Ta mi je žena dala jednu svoju haljinu, ovu haljinu, i kasnije su me dovezli do ovog grada i tu ostavili. Hranila sam se od milostinje. U hotelima su mi davali otpatke hrane, ali eto danas me taj gost izbacio napolje. I obično su mi se dosta rugali, dizali mi haljinu ili me štipali, ali me nisu do sada tukli.Roland je bio ošamućen onim što je čuo.— Sirotice — uze joj on ruku među svoje i steže. — Više nikada se nećeš potucati po krčmama i farmama. Ja ću se pobrinuti da uskoro nađeš sebi dom i porodicu!— Ja ne želim da idem od vas! — steže i Brenda njegovu ruku. — Mogla bih služiti vas i vašu gospođu!— Nisam oženjen.— Onda ću služiti vas. Iako sam slepa, znam i da kuvam i da perem. Videćete, bićete zadovoljni!On se zagleda u njene tanine oči.— Kako se desilo da ste izgubili vid?— U jednom okršaju u koji sam upala s ocem i njegovom četom. Jahala sam napred, na konju pored njega kada sam osetila strahovit udarac po temenu. Verovatno me je neko zakačio kundakom puške u opštoj gužvi. Kada sam se povratila iz duboke nesvesti, bila je noć. Osetila sam to po hladnoći i krikovima kojota. Napipala sam svud oko sebe mnogo mrtvih i ranjenih, kojima, na žalost, nisam mogla da pomognem. Nekako sam natrapala na jednog preživelog konja koji je još uvek poslušno stajao pored svog mrtvog gospodara. On me je odneo u dolinu gde sam naišla na tu farmu o kojoj sam vam pričala.— Razumem — posmatrao je Roland. — Ćuo sam za slične slučajeve u kojima su pojedinci izgubili vid zbog jakog udara ili pada. Ne znam pouzdano da li se to leci, ali ću se svakako raspitati.— Tako ste dragi i dobri! — saže se Brenda da mu poljubi ruku, ali je mladić na vreme izvuče.

— Pripremiću vam sada kupatilo — uspravi se on naglo. — Zatim ćete se presvući i sačekati me da se i sam malo osvežim. Onda ćemo sići na jednu bogatu večeru.Utom neko tiho pokuca na vrata . . .— Haj! — promoli glavu ona barska devojka i nasmeši mu se. — Držite i ovo! — pruži mu ona nekakav zamotuljak uvijen u novinsku hartiju. — Neke sitnice koje će joj zatrebati »ispod haljine«!Ona mu vragolasto namignu i povuče se pre no što se mladić i snašao. Pored donjeg veša od bele svile, u omotu se nalazio i par lepih ženskih cipela.Bilo je već osam časova uveče kada su se Roland i mlada Indijanka spustili u mali salon za ručavanje. Već su bili seli za sto, kad Roland kroz otvorena vrata primeti šerifa Kasla naslonjenog na ivicu šanka. On se izvini devojci i pređe u salun. Ugledavši ga pored sebe, šerif se trže.— Da li ste već večerali? — upita ga Roland.— Ne, ali to nije važno. Ako želite da razgovaramo—‚Želim da vas pozovem da nam pravite društvo za stolom. Uz večeru bismo mogli popričati o nekim važnim stvarima.— Svakako — prihvati Kasi. — Ne pada mi ni na kraj pameti da dobijem takvu čast!Roland mu se prijateljski nasmeši i oni pređoše u susedni salon. Tamo se šerif iz učtivosti nakloni Brendi koju je bilo prilično teško prepoznati.— Poznajete mladu damu? — proveravao je Roland.— Ne direktno, ali sam je viđao po gradu.— Zašto joj niste pomogli?Šerif se našao u neprijatnoj situaciji. On pogleda nekud u stranu.— Kako da vam objasnim . . . Moja plata je jedva dovoljna da prehrani mene i ženu!— Mogli ste je uhapsiti zbog skitničenja i pružiti joj za izvesno vreme hranu i ležaj u celiji!Vins Kasi uveliko zažali što je prihvatio Rolandovu ponudu.— Da li znate čija je ovo kćerka?— Niko u gradu nema pojma ko je i odakle je došla. Neki putnici su je ovde ostavili pre pet ili šest meseci.— Njen otac se borio na strani Unije, za čiju je pravednu stvar hrabro poginuo! Majku Indijanku su joj Južnjaci silovali i ubili pred kraj rata! Zašto je niste pozvali k sebi u kancelariju i o svemu tome sačinili zapisnik? Mogli ste je zatim poslati na nečiju farmu i zamoliti ljude da se o njoj pobrinu! Mnogo šta ste mogli gospodine Kasi, ali niste ni prstom mrdnuli! Zašto?Šerifu Kaslu presede večera koja se pušila nasred stola.— Molim vas shvatite — proštenja on. — Da sam joj pomogao, pao bih u nemilost kod pukovnika i ostalih od čije plate i dobre volje zavisim! Ovde naprosto ubijaju one koji pomažu crncima ili Indijancima. Pa vi to sve vrlo dobro znate. Zato nemajući snage i hrabrosti da otvorim usta, mudro sam odlučio da ćutim dok ne dođu bolja vremena!— Pakao je prepun onih koji su »ćutali«! — upozori ga ljutito Roland. — Svi oni koji »ćutke« posmatraju nepravdu iz svojih bezbednih jazbina, podjednako su krivi kao i oni koji nepravdu čine!Kasi nije više znao kud bi s pogledom. Lekcija koju je upravo dobijao od svog mladog kolege, šibala ga je po uspavanoj savesti poput biča.— Da, znam — smrači se Roland još više. — Situacija je teška na celom Jugu. Ovakvih slučajeva ima na stotine!Šerif se konačno ohrabri da ga pogleda ispod oka.— Ali vi niste došli u Diablo samo kako biste pomogli ovoj devojci, zar ne?— Šta vi mislite, zbog čega sam ovde?— Eh gospodine, ovde ima toliko nepravde i raznog zla, da čovek ne može odmah ni da se seti razloga!Roland mu ništa ne reče nekoliko dugih trenutaka.— Tražim nestalo federalno zlato!Ova novost zbuni čak i Brendu koja prestade da jede svoju supu . . .— Federalno zlato? — zinu Kasi.Roland se najpre osvrte, pa se u poverenju saže prema šerifu.— Pred sam kraj rata — poče on da mu priča — vlada Unije odlučila je da tajno prebaci dva miliona dolara u polugama na jedno skrovito mesto. Zadatak je poveren pukovniku Sidu Barimuru, iskusnom i proverenom oficiru. Sa četom odabranih ljudi, pukovnik je u noći između 17. i 18. marta 5. krenuo na put. Trebalo je da zlato preveze do tvrđave Fort Noks. Kako bi uštedeo dan putovanja, odlučio je da pređe »pustinju smrti«, odnosno, takozvanu teritoriju pod kontrolom »bandidosa«! Ali ma koliko da je bila čuvana, tajna je nekako »procurila« do Južnjaka koji su pošiljku sačekali, svu prateću posadu pobili, a zlato odvezli u nepoznatom pravcu! Komisija koja je kasnije izašla na mesto sukoba, utvrdila je da su kola otpratila samo dva čoveka — svi ostali su izginuli u krvavom sukobu!— Razumem . . . — razvlačio ješerif osušenih usana. — Da li se zna ko su bila ta dvojica?— Znamo ko je bio i kako se zvao jedan od njih, kapetan Juga Sajmon Edidjeb!— A on se nalazi negde ovde? — podiže šerif gustu obrvu.— To ne znamo, ali vaš pukovnik Mak Klaud poznat je kao zagriženi lužnjak. Imamo proverene podatke da se na njegovom imanju nalazi priličan broj bivših oficira i vojnika Konfederacije, a koji tamo rade pod lažnim imenima.— Zbog toga ste vi došli da proverite da li se taj tip slučajno nalazi kod pukovnika! — pogađao je šerif.— To nije sve . . . Nedavno se konačno pojavio i komad tog ukradenog zlata u jednoj banci . . . U vašoj banci!— U Diablu?! — zapanji se Kasi.— Neko je zamenio nerastopljeni komad poluge u vašoj banci pre mesec dana. Direktor banke, naravno, nije znao odakle zlato potiče, ali kada ga je poslao u Centralnu banku, tamo su stručnjaci ustanovili da je poluga pripadala opljačkanom zlatu! Eto zbog čega se nalazim u vašoj sredini.Vins Kasi je izgubljeno piljio u Rolanda.

— Šta . . . šta očekujete od mene gospodine?— Mnogo! Kao prvo, zadržite u strogoj tajnosti moj pravi identitet. Zatim ćete mi pomoći da proverimo da li se na Klaudovom imanju nalazi taj bivši kapetan. Ovo je njegova fotografija iz rata — pruži mu Roland požutelu sliku. — Proučite je pažljivo, onda izmislite nekakav razlog i posetite Mak Klauda. Ili još bolje, pokušajte tog tipa da prepoznate i izolujete ako slučajno navrati u grad.— Mislim da ga znam — posmatrao je šerif fotografiju. — Ne navraća često, ali svakako bar jednom mesečno. Zapamtio sam ga po tome što je vrlo tih i povučen i što se posle večere uvek izgubi u društvu kakve zgodne devojke.Neke od onih devo jaka gore? — pogleda Roland u plafon.— A, ne. Te tri su sestre i članice kabarea koji ovde gostuje. Sem kocke i muzike nemaju drugih pretenzija. Međutim, svakog prvog i petnaestog u grad dođu »specijalne« žene i devbjke iz obližnje meksičke varošice preko granice. Navrate, pokupe našim momcima dolare, pa se vrate svojim muževima i deci! To vam je specijalna vrsta žena sa kojima možete »sve« da radite, samo im dobro platite! Naš gradski savet gleda sve to kroz prste, jer smatraju bolje da bude tako, nego da stradaju naše žene i devojke!— Prilično tužno — konstatova Roland. — Kada će po vašem mišljenju kapetan Edidjeb opet navratiti u Diablo?— Pa . . . sada je početak avgusta — računao je šerif — kroz nedelju ili desetak dana naići će horde Mak Klaudovih kauboja. Mislim da bismo tada mogli ščepati tog kapetana za vrat!— Jeste li svesni da ćete se uskoro izložiti grdnim problemima, možda vas gradski savet po naredbi Klaudovoj čak i najuri, a može vam se desiti i da pripucaju u ljutnji na vas — upozoravao je šerifa njegov pretpostavljeni.Vins Kasi se tužno osmehnu i zagleda u sto pred sobom.— Da, biće gusto. Ali vi ste večeras uspeli nešto što niko drugi nije. Postideli ste me od sebe samog! — priznade on. — Slažem se s vama da je pasivno posmatranje nepravde u stvari indirektno saučešće! Ali ne brinite. Ja nisam nikad bio Mak Klaudov čovek. Ako me napadnu, braniču se. Ako me najure, snaći ću se!— Niko vas neće najuriti — spusti mladić prijateljski svoju šaku preko njegove. — Samo sam želeo da čujem vaše mišljenje. Od pre nekoliko dana, samo federalni šerif može zapošljavati ili otpuštati gradske šerife. Smatrajte da od ovog momenta radite za federalnu vladu, a o vašoj novoj plati diskutovaćemo sutra u vašoj kancelariji.U plavim očima šerifa Kasla zasija suza.— Imate li još pomoćnika?— Mislite za platu? Imam jednog momka. Prilično je dobar i uredan na poslu. Gaj Bredli se zove, a roditelji su mu tu blizu farmeri.Roland sad pogleda u devojku.— Zašto ne večerate?— Čekam na vas dvojicu — reče ona tiho. Roland rukom ponudi šerifa da se posluži, ali VinsKasi kao da bese izgubio apetit.Dva sata kasnije kada su se popeli u apartman Roland i mlada devoj ka prilično dugo ne progovoriše ni reč. Onda Brenda prva prekide tišinu:— Gde ću spavati gospodine?— U susednoj sobi na krevetu. Ja ću se opružiti ovde na kauču.— Nećete mi verovati, ali noćas ću prvi put spavati u krevetu otkako sam izgubila roditelje!Roland joj priđe i pomilova je po tamnoj kosi.— Hvala vam što ste me ovako lepo počešljali — podiže devojka prema njemu svoj »ukočeni pogled«. — Hvala vam za sve što ste danas za mene učinili. Ne znam kako bih vam se drukčije zahvalila, sem da mi dozvolite da vas poljubim.Mladić obuhvati njeno lice obema rukama i prinese joj svoj desni obraz, u koji Brenda utisnu jedan sladak vlažan poljubac, prepun zahvalnosti.Pukovnik Mak Klaud je i tog jutra ustao veoma rano, po svom starom običaju. Ugledavši kapetana Edidjeba kako sedi na stepeništu terase, on se prilično iznenadi:— Zar vi niste jutros otišli sa ostalima?— Nisam pukovniče — ustade Sajmon i skide šešir. — Ostao sam kako bih sa vama porazgovarao o jednoj vrlo važnoj stvari.Pukovnik mu, bez reci, rukom pokaza u pravcu okruglog stola i tri velike pletene fotelje. Bivši kapetan se zahvali glavom i spusti u sedište. Dok je zabrinut gužvao u rukama svoj šešir, Mak Klaud ga je zainteresovano posmatrao.— Prosto ne mogu da poverujem da i vi imate neki problem. Pa vi ste kapetane bar povučen i tih čovek. čemu se dakle radi?— Jeste li već čuli za tog momka što je došao u Diablo? — uzvrati kapetan pitanjem.— Da, čuo sam, kažu neki nervozan tip. Juče su miEričali neki naši ljudi da je napravio pravi lom u mom otelu, samo zato što je neki pijani kauboj izbacio napolje onu slepu Indijanku!— I ne samo to — nastavi tiho kapetan. — Naredio je da se skine ona tabla o zabrani ulaza Indijancima i crncima!— Da, čuo sam nešto i o tome. Već sam razmišljao da ga još koliko sutra posetimo sa nekoliko naših momaka i najurimo iz grada. Ali ne razumem, zašto bi on brinuo vas?Sajmon Edidjeb spusti pogled na svoj izgužvani šešir . . .— Zbog mene je došao u Diablo!— Zbog vas?! — izvadi pukovnik cigaru iz poluotvorenih usta. — O čemu to govorite Sajmone? Zašto bi taj čovek tražio vas?— Zbog dva miliona dolara u zlatu! — pogleda kapetan Mak Klauda u oči.— Ja . . . — mucao je pukovnik — nemojte se molim vas ljutiti, ali ovo što ste mi upravo rekli zvuči smešno!— Znam — složi se i kapetan. — Zato ću vam objasniti o čemu se radi, ali samo pod uslovom da mi prethodno date reč da ćete mi pomoći da se ratosiljam tog momka!— U redu, imate moju reč, ali čemu toliki strah od tamo nekakvog prepotentnog revolveraša? Ta sređivali smo mi i gore

slučajeve.— A, ne pukovniče! — čudno se nasmeši Edidjeb. — Ovaj momak nije neki provincijski siledžija! Covek koji je juče napravio darmar u vašem hotelu, vrlo dobro poznaje svoj posao! To je vladin čovek! Verovatno neki detektiv ili visoki policijski službenik!— Otkud vam takve ideje?— Onog trenutka kada sam čuo da je uzeo u zaštitu tu malu Indijanku i izolovao je kod sebe u sobi, odmah sam shvatio da traži mene!— Do đavola Sajmone — poče Mak Klaud da gubi strpljenje — ta budite jasniji molim vas!Sajmon Edidjeb vrati pogled na svoj šešir . . .— Pred sam kraj rata, poslali su me sa jednim odredom konjice na nekakav »specijalni zadatak«. Ništa nam drugo nisu objasnili, sem da u »pustinji smrti« treba da presretnemo četu Severnjaka i pobijemo ih. Iako me je prilično iznenadilo da za običan sukob biraju najbolje momke, nisam pitao kao ni ostali. U toku tog kratkog ali krvavog napada svi su izginuli na strani Severnjaka, dok smo samo ja i jedan narednik preživeli na našoj strani. Pre no što ćemo napustiti bojište, zavirili smo u dvoja teretna kola koja su Severnjaci pratili. Bili smo više nego zapanjeni onim što smo u njima otkrili! U kolima se nalazilo dvadeset metalnih sanduka prepunih zlatnih poluga!Mak Klaud se uznemireno osvrte, jer im jedan crni sluga prinese poslužavnik sa kafom koja se pušila. Kapetan sačeka da se sluga udalji, pa nastavi:— Najpre smo blenuli kao gromom pogođeni, jer se radilo o basnoslovnoj pošiljci od najmanje dva miliona dolara. Dogovorili smo se da zlato odmah sakrijemo u jednu malu pećinu i zatrpamo je. Kada smo to obavili, primetili smo da se među mrtvima nešto miče. Bila je to mlada Indijanka. Dok se polako uspravljala, stajali smo kao ukopani. Onda narednik izvuče revolver i uperi ga u devojku, u nameri da je ubije. Ali sam ga ja zadržao rukom, jer sam primetio da je devojka slepa. Bauljala je rukama ispruženim ispred sebe i mi smo se na nju sažalili i odlučili da je poštedimo. Kako bismo utrli svaki trag onome što se tamo odigralo, odlučili smo da je povedemo sobom. Zanoćili smo u obližnjem gustišu, ali kada sam se u zoru probudio, nisam više našao ni Indijanku, ni svog druga narednika !Pošao sam da razgledam okolinu i uskoro naišao na njegovo nepomično telo. Ubili su ga na straži Indijanci, koji su verovatno odveli sobom i devojku.— Razumem . . . — zamišljeno je klimao glavom sedi pukovnik. — Sad vas već mnogo bolje razumem. Vi ste je kasnije prepoznali u Diablu i sad smatrate da bi ona mogla nešto izbrbljati tom vladinom agentu!— Toga se bojim.— Ali ona je slepa, zar ne? Kako bi vas uopšte mogla opisati? Zašto vas do sada još nikom nije odala? Zašto je vi već niste ubili kad ste je ugledali u gradu?— Prvi put sam je primetio pre četiri meseca kako prosi pred vašim hotelom i odlučio da je ne diram. Kao što rekoste, slepa je i ne može me nikom opisati. Ali ako bi ona sada slučajno ispričala tom momku detalje sukoba u pustinji, stvar bi počela nepovoljno da se odvija. Znate, palo mi je kasnije na pamet, a šta ako je Indijanka oslepela u toku borbe? Pre toga je mogla sve jasno videti, zar ne?— Da — klimao je Mak Klaud glavom. — Ali još uvek ne shvatam, otkud taj momak zna da živite negde u okolini Diabla?Kapetan Edidjeb proguta pljuvačku . . .— Jer sam pre mesec dana počinio krupnu grešku! — pogleda on snuždeno u svog sagovornika. — Bio sam se do ušiju zaljubio u jednu divnu mladu Meksikanku, koja je moje simpatije protumačila suviše »poslovno«! Kako nisam imao dovoljno para, odlučio sam da u lokalnoj banci promenim komad zlata. Odsekao sam ga od jedne poluge koju sam sobom poneo iz pustinje. Niko ništa nije posumnjao, ali mi se čini da su u federalnoj banci stručnjaci utvrdili da je taj komad pripadao nestalom blagu!— Vrlo nepromišljeno! — prekori ga pukovnik. — Gde se nalazi to zlato?— Kao što rekoh, u jednoj pećini u »pustinji smrti«.— Postoji li mogućnost da ga otkriju Indijanci ilimeksički bandidosi?— Ni govora — odbi kapetan takvu mogućnost.Veoma dobro smo ga zakamuflirali i zatrpali ulaz kam( nim blokovima. Mislim da bismo ga samo dinamitor mogli ponovo osloboditi!— Možete li mi opisati to mesto? Sajmon Edidjeb ga sumnjičavo pogleda.— Ne bih vam za sada više o tome pričao. Vi me te zumete, zar ne? Ja ne odbijam mogućnost da to zlato ča] i bratski podelimo, ali vi mi prethodno morate pomoć da se tom momku i toj maloj izgubi svaki trag!— Dogovoreno! — pruži mu pukovnik ruku. — Ovo; momenta ću napisati poruku jednom momku u Čikitu koje ćete mu vi smesta odneti. Zove se Džeri Bak i nem; mu ravnog u baratanju revolverom!Mak Klaud se odmah pope u svoj radni kabinet, a Sajmon Edidjeb ostade da srče svoju kafu. Nakon nepunih desetak minuta, pukovnik se vrati sa jednini belim otvorenim kovertom. On izvadi iz džepa pet novčanica od po sto dolara koje priloži uz poruku i zapečati koverat.— Ovo pismo i novac predaćete u ruke tom čoveku. Ja ga lično ne poznajem, ali vi se raspitajte, pronađite ga i jednostavno mu uručite ovaj koverat. Samo recite da ću mu ja ostalo objasniti kada dođe po drugu polovinu nagrade!— Platićete mu hiljadu dolara? — zapanji se kapetan.— I deset ako zatraži! Ali da se sada pošteno dogovorimo. Čim taj momak ukloni potencijalnu opasnost, nas dvojica krećemo sa ljudima i opremom po zlato!Sajmon Edidjeb mu bez reci pruži ruku . . .Istog dana, ali 12 časova kasnije, u Diablo ujaha usamljeni konjanik. U gradu su se već palila prva svetla. Pred hotelom »Zvezda Diabla«, čovek sjaha i priveza svog rasnog belca za drveni stub. On se pope u salun i još sa vrata potraži pogledom krupnog barmena i priđe laganim koracima.— Šalje me pukovnik Mak Klaud — reče on tiho. — Treba da mi pokažete nekog momka koji vam pravi neprijatnosti! Sa njim je i neka mlada Indijanka.

Barmen nastavi da briše čaše . . .— Onaj u tamnoplavom odelu — pokaza on pokretom glave u pravcu salona za ručavanje. — Upravo večeraju.Džeri Bak, jer to je bio glavom on, zahvali barmenu pokretom ruke i odvoji se od šanka. On se svojim dugim koracima uputi salonu gde se mirno nasloni na dovratak. Tako naslonjen je nepomično piljio u Rolanda i Brendu. Prisutni kojima ovo odmah pade u oči, počeše polako da prazne salu.— Imamo posetu! — upozori Roland tiho devojku. — Jedan vrlo opasan momak strpljivo stoji naslonjen na vrata i čeka da završimo večeru, jer smatra da nema smisla da pomremo gladni!— Oh, Bože! — izgubi Brenda apetit i ostavi jelo. Roland, takođe, završi s jelom i obrisa salvetom usta.Međutim, spuštajući veliku salvetu u krilo, on vesto i neprimetno izvuče i svoj revolver ispod sakoa koji umota u salvetu. Tako držeći ruke u krilu, nešto je govorio devojci pored sebe, koja se usiljeno smešila. Sve ovo je tako uverljivo delovalo na onog što ih je posmatrao, da zaključi da je nastupio pogodan momenat za akciju.Onog trenutka kada je zakoračio prema njima, Roland otpi gutljaj vode iz čaše i podiže salvetu da obriše usta. Ali ugledavši opasnog momka pred sobom, on polako odvoji salvetu i zagleda se u njega.— Šta mogu učiniti za mladog gospodina? — upita Roland ljubazno.— Vrlo malo — reče onaj hladno. — Naređeno mi je da te ubijem!— Pa šta čekaš? — fiksirao ga je Roland smeđim očima.Ovaj čudan pogled i još čudnije pitanje, malo pokolebaše nepoznatog revolveraša. Ali ma koliko da je posmatrao elegantnog čoveka pred sobom, on ne uspe da otkrije ništa preteče. Pa ipak, dvoumio se da li da potegne revolver.— Sad ti momče pažljivo saslušaj mene! — upozori ga Roland. — Ukoliko načiniš i najmanji pokret, na mestu ću te ubiti! Zato polako otpaši svoje oružje i položi ga na ovaj sto!— Šališ se? — isceri se onaj neprirodno.— Tumači to kako hoćeš, ali nemoj da se pomeraš! Dužnost mi, takođe, nalaže da te upozorim da ispod ove salvete držim u tebe uperen revolver!Revolveraš se naglo uozbilji i tek tada obrati veću pažnju na salvetu. Njemu se zaista učini da Roland nešto drži ispod.— Možda je to i drška od noža! — nagađao je glasno.— Možda! — podiže Roland obrvu.Ne mogavši da shvati otkud Rolandu revolver ispod salvete, kad ga je onako dugo i pažljivo posmatrao, momak počini fatalnu grešku. On se munjevito maši za dršku svog »kolta«, ali samo što ju je uhvatio, odjeknu pucanj . . .Mladić se obema rukama uhvati za ranjeni stomak, zaprepašćeno posmatrajući crnu rupu na vrhu salvete. Roland otkri revolver i teatralno ga vrati pod sako.— Momak — sažali se on na svog nesrećnog protivnika — tvoja velika mana je što ne veruješ ljudima!Ranjeni mladić ga je još kratko zabezeknut gledao, onda najpre kleče, da bi se zatim opružio po podu ispred stola.Roland ustade i okrenu ranjenika na leđa. Pažljivo ga je pretresao, izvadivši mu beli koverat iz unutarnjeg džepa. Kratko se zagleda u novčanice i sadržinu poruke, pa sve vrati natrag a koverat stavi u svoj džep.— Šta se desilo? — usplahireno ulete u salon šerif Kasi.— Ah, sitnica — poravnavao je Roland svoj elegantni sako. — Ovaj momak me pobrkao sa nekim svojim neprijateljem! Pobrinite se za njega i zatvorite ga ukoliko nema potrebe da noć provede kod doktora.Šerif se zagleda u telo na podu, odmahujući glavom . . .— Džeri Bak — promrmlja on više za sebe. Roland uhvati devojku za ruku i mirno je povede upravcu stepeništa, kao da se nije ništa desilo. Zastade pored šanka i reče bledom barmenu:— Hvala na saradnji gospodine. Ukoliko me još neko noćas bude tražio, možete ga poslati i u moju sobu!Pošto je zaključao za sobom apartman, Roland privede Brendu jednoj fotelji a sam se spusti u drugu. On ponovo izvadi iz džepa Mak Klaudov koverat.— Slušajte! Ovo je poruka koju sam sa pet stotina pronašao u džepu onog revolveraša . . . »Poštovani gospodine Bak. Iako vas lično ne poznajem, čuo sam o vama sve najbolje od nekih mojih prijatelja. Tako znam da ste spremni za nagradu i da potegnete revolver. Ovde u Diablu se pojavio jedan vrlo neprijatan momak, koji mi pravi veliku štetu u hotelu u kojem je odseo. Sa njim senalazi i jedna mlada slepa Indijanka. Vaš zadatak je vrlo jednostavan. Pođite sa donosiocem ove poruke, ali gledajte da ga se nekako ratosiljate negde u gudurama kanjona Apača. Uredite to kao da se s konja survao niz liticu. Kad stignete u Diablo, moj barmen će vam pokazati tog tipa. Na mestu ga ubijte, a tu malu kurvu mi živu dovedite na moje imanje nedaleko od grada, gde ću vam isplatiti i drugu polovinu nagrade od hiljadu dolara. Vaš odani, pukovnik Mak Klaud«.Roland spusti pismo i zagleda se u Brendu . . .— Ne razumem — zamisli se on glasno. — Zbog čega ste mu potrebni vi? Zašto je trebalo »ukloniti« donosioca ovog pisma? Ako me ne vara moja detektivska intuicija, pismo je najverovatnije poslato po kapetanu Edidjebu! A to znači da je Edidjeb već otkrio Mak Klaudu svoju »zlatnu tajnu«! Svejedno ne razumem, zašto ste mu potrebni vi? Kakve vi veze imate sa tim zlatom?— Zato što ja znam gde se ono nalazi! — pogleda Brenda mladića pravo u oči.Roland je bio šokiran.— Sta ste rekli?!— Kada sam vam sinoć pričala o sebi,' nisam bila potpuno iskrena. U stvari, sve je istina do trenutka izbijanja bitke u pustinji. Tačno je i da sam pala sa konja onesvešćena udarcem, ali kada sam kasnije došla sebi, ugledala sam grozan prizor. Oko mene su ležali mrtvi Južnjaci i Severnjaci, dok su jedina dvojica preživelih stajala pored teretnih kola. Kao kroz maglu sam primetila da jedan od njih vadi svoj veliki revolver i gađa me u glavu. Shvatila sam da žele da se ratosiljaju nepoželjnog svedoka. Sinula mi je ideja da izigravam »slepu« devojku. Počela sam da pipam rukama i da bauljam preko mrtvih vojnika. Ovo sam odglumila tako uverljivo, da se onaj drugi sažalio i sprečio svog druga da puca u mene. Bio je to kapetan Edidjeb, čiju ste fotografiju juče pokazali šerifu!

— Ali . . . vi znači vidite! — bio je Roland više nego iznenađen. — Samo ste se pretvarali!— Da gospodine. Pravila sam se i dalje da sam slepa, kako bi me poštedeli. I ne samo to, kada su pokopali zlato, dali su mi da jedem i povezli me sa sobom. U tokunoći onaj narednik se bio napio i pokušao da me siluje. Moj vrisak je probudio kapetana Edidjeba koji je dotrčao sa uperenim revolverom da mi pomogne. Onaj mu je rekao da se ne mesa, jer sam obična indijanska drolja koju treba iskoristiti i zatim ubiti. Došlo je do guranja u kojem je nasilnik potegao svoj revolver na kapetana. Edidjeb nije čekao i ubio ga je na mestu!— Vi znači niste pobegli kako ste mi ranije ispričali.— Ne. Ostala sam sa kapetanom koji me je dovezao do jedne farme i zamolio vlasnike da se pobrinu o meni. Pošto im je objasnio da sam slepa, morala sam i dalje da glumim. Ali kada me jedne noći vlasnik napao, vid mi je u stvari spasao i čast i život! Ostalo znate. Kada sam u Diablu jednog dana ugledala Edidjeba, umalo se nisam onesvestila od straha. Ali on je samo zastao, kratko me posmatrao i mirno ušao u salun. Setio se da ga nikom ne mogu odati jer sam »slepa«.— Ali kada je saznao da sam ja došao u grad i da sam vas uzeo u zaštitu, uplašio se da mi slučajno ne ispričate nešto o tom ratnom događaju.— Verovatno. On me je još u pustinji ispitivao da li znam nešto o tom transportu i šta sam tamo radila. Objasnila sam mu da me otac poveo §obom, ali sam mudro prećutala da bilo šta drugo znam. Rekla sam mu da mi otac nikad nije poveravao važne vojne tajne. Mada mi je tada poverovao, možda ga je sada zahvatila panika od vašeg prisustva pa je sve poverio pukovniku.— To je gotovo sigurno. Inače zbog čega bi Mak Klaud unajmio plaćenika da ubije i mene i Edidjeba. Sem toga, on traži da mu Bak dovede vas, i to »živu« jer naslućuje da vi znate mnogo više o tom zlatu i da biste mu možda mogli opisati mesto na kojem se ta pećina nalazi.— Mislim da bih — potvrdi Brenda bez dvoumljenja. — Iako je to jedan prilično širok stenoviti predeo, zapamtila sam visoku gromadu u obliku konjske glave. U podnožju te stene, nalazio se mali ulaz u pećinu.Roland ju je slušao još uvek vidno zapanjen.— Sve ovo što ste mi ispričali, prosto je neverovatno. Ako se zaista setite tog mesta i pokažete mi ga, postaćete bogati preko noći!— Bogata? — raširi devojka svoje krupne oči. — Ali, zar to zlato ne pripada državi? Zar vi niste federalni šerif?Primetivši strah u njenim tamnim očima, Roland je blago uhvati za ruku.— Po zakonima ove zemlje — objasni joj on — svako ko pronađe izgubljeni novac ili dragocenosti, ima pravo na nagradu od deset procenata vraćenih vrednosti. Kako je to zlato procenjeno na dva miliona dolara, vama automatski pripadaju dve stotine hiljada! Dovoljno da kupite sebi ogromnu farmu od hiljadu akri!— Oh, Bože! — prošaputa devojka ushićeno. — To bi bilo tako divno!U tom trenutku neko pokuca na vrata. Roland ustade i pusti unutra šerifa Vinsa Kasla.— Dolazite kao naručeni! — povuče ga mladić za rukav i dovede do jedne slobodne fotelje. — Najpre pažljivo pročitajte ovo pismo koje sam sa 500 dolara pronašao u džepu onog revolveraša.Vins Kasi uze od njega papir u koji se zagleda . . .— Mak Klaud?! — podiže on zapanjen pogled na Rolanda. — Ali . . . zar, vam se ne čini da je ovim aktom pukovnik u stvari potpisao svoju smrtnu presudu?— Tačno to! Nama sad preostaje da ga namamimo u vestu klopku i uhapsimo. Jer ako sazna šta se desilo, nikad ga više nećemo videti! Do Meksika nema ni milja.— Šta predlažete?— Moj plan je vrlo jednostavan. Kao što se iz pisma vidi, Mak Klaud nije nikad ranije sreo tog Džerija Baka . . .Zatim Roland iznese šerifu svoju đavolsku zamisao.Pukovnik je sedeo na terasi svoje ogromne vile i srkutao jutarnju kafu. U mislima je već razradio ceo plan preuzimanja tog federalnog zlata i sada je samo čekao razvoj događaja. Primetivši udaljenog konjanika kako sepribližava imanju, Mak Klaud ustade od prevelikog uzbuđenja. Ali nije to bio nikakav stranac, već jedan momak iz Diabla kojeg je viđao u svom hotelu.— Pukovniče — sjaha zajapureni mladić — ovu poruku vam šalje jedan čovek koji je sinoć došao u grad i odmah napravio pravi darmar u vašem hotelu!— Šta se desilo? — sušilo se pukovniku grlo.— Nemam pojma, samo sam načuo da je došlo do neke pucnjave i da je nečije telo odneseno u šerifov ured!Mak Klaud preuze od donosioca zapečaćeni koverat koji otvori drhtavim rukama. Unutra je pisalo:»Pukovniče, zadatak sam izvršio doslovno. Obe prepreke su eliminisane. Odmah dođite u grad i ponesite sobom ostatak ugovorene sume. Indijanka je sa mnom. Čekam vas u apartmanu broj sedam. Izvinite što vas lično nisam posetio, činim ovo iz urođene opreznosti. Vi mi nećete zameriti, zar ne?Vaš odani, Džeri Bak.«Samo dva sata kasnije, iza hotela se zaustaviše otvorena kola u pratnji dvojice naoružanih jahača. Ne želeći da ga bilo ko od gostiju vidi, Mak Klaud uđe na stražnji ulaz. On se pope na sprat i obazrivo uđe u hodnik. Dvojica njegovih telohranitelja pratili su ga u stopu.— Motrite na vrata broj sedam! — upozori ih on tiho. — Ukoliko se bilo ko drugi pojavi na njima, ubijte ga na mestu! Unutra se nalazi jedan momak koji je obavio jedan posao za mene, ali nikad se ne zna šta čoveku može da padne na pamet!Onaj krupniji potvrdi glavom da je razumeo i odmah proveri kotur svog revolvera. Pukovnik poravna mašnu i sako, pa zakorači prema apartmanu. On tiho pokuca, na šta mu vrata otvori jedan stasiti mladić u crnom kožnom odelu, ali i sa isukanim »koltom« u desnici . . .— Pukovnik Mak Klaud? — proveri on.— Vi ste Džeri Bak?— Da — potvrdi Roland. — Uđite, čekam vas. Mak Klaud uđe u sobu, a Roland zatvori vrata.

— Sedite pukovniče.

Mak Klaud sede, ne skidajući pogleda sa lepe mlade Indijanke koja je sedela na jednoj drvenoj stolici, sva uvezana i sa nekakvom šarenom maramom uguranom u usta.— Vrlo dobro! — odmah izvadi pukovnik koverat sa preostalih 500 dolara i pruži ga Rolandu. — Vi ste vaš deo posla vrlo profesionalno obavili i ja sam vam zbog toga veoma zahvalan. Što se mene tiče, vi ste slobodni!Roland je razgledao u rukama pet krupnih novčanica.— Jeste li sigurni pukovniče da vam više neće trebati?— To se nikad ne zna mladiću. Ako budem imao sličnih problema, pozvaću vas u pomoć. Odvežite sad ovu malu, povešću je sobom.Tu pukovnik ustade i priđe vezanoj devojci.— Polako pukovniče — smešio mu se Roland čudno.— Još nismo završili razgovor!— Šta nije u redu? — oštro ga pogleda Mak Klaud.— Zar niste upravo primili sav ugovoreni novac?— To je u redu. Ja želim da porazgovaramo o tom zlatu.— O kakvom to zlatu bulaznite mladiću — spusti se pukovnik u fotelju. — Dogovorili smo se da vas isplatim u novčanicama — pravio se nevešt.. — Govorim o federalnom zlatu sakrivenom u »pustinji smrti«!— Šta vi to do đavola trabunjate? — krkljao je pukovnik.— Kapetan Edidjeb mi je sve ispričao kada je shvatio da nameravam da ga ubijem! — igrao se Roland s njim mačke i miša. — Pao je na kolena tamo u kanjonu i molio me da mu poštedim život, a on će mi otkriti jednu veliku tajnu. Pažljivo sam ga saslušao, onda ga iznenada gurnuo u provaliju, baš kako ste i predložili!Mak Klaud ga je zaprepašćeno posmatrao. Mislio je da sanja.— I šta vi sad hoćete od mene?— Polovinu! — nasloni se Roland nonšalantno na ulazna vrata.— Zašto bih vam dao milion dolara u zlatu? — nasmeja se pukovnik samouvereno. — Dovoljno je da pozovem moje ljude iz hodnika, pa da vas se zauvek resim!Roland se odvoji od vrata koja širom otvori i proviri u prazan hodnik.— Hej! — vikao je. — Ima li tamo koga?! Pukovnik vas zove!Mak Klaud se ohladi. Iz hodnika se niko ne odazva. On nije imao pojma da su njegove ljude već uhapsili šerif Kasi i njegov" pomoćnik. Spolja se samo čula bučna muzika koja je dopirala iz saluna. Roland zatvori vrata.— Dakle? — pogleda on u smrtno bledog pukovnika.— U redu. Pristajem — snuždi se ovaj preko volje.— Sta pristajete? — maltretirao ga je Roland.— Pa . . . da podelim to blago s vama čoveče!— Zašto bismo ga »delili«? — cerio se mladić neprirodno. — Upravo mi pade na pamet da svo to zlato zadržim sam, a vas da eliminišem iz dalje igre! Jedina osoba koja tačno zna gde se blago nalazi, u mojoj je vlasti. Već posle tri dobra šamara, mlada dama će mi izbrbljati sve što zna i — ne zna!Mak Klaud je piljio u mladića kao u kakvu utvaru.— Šta hoćete od mene? — ječao je smrtno uplašen za svoj bedni život.— Da li je ovo vaše pismo? — izvadi Roland iz džepa njegovu poruku.— Jeste — potvrdi pukovnik, ne shvatajući šta Roland hoće.— To onda ne sluti na dobro! — rastuži se federalni šerif. — Na mestu će vas obesiti kad dobiju u ruke ovo gnusno pismo!— Ma nemojte! A zar vi mislite da ćete mirno jahati po Teksasu pošto ste onako hladnokrvno ubili dvojicu ljudi?!— Ko vam kaže da sam ja ubio bilo koga?— Pa . . . zar niste vi Džeri Bak? — sledi se pukovniku krv u venama od užasne pomisli.— Ne pukovniče — izvadi Roland svoju zlatnu zvezdu i okači je ria bluzu. — Ja sam novi federalni šerif Sjedinjenih Država! Džeri Bak leži teško ranjen u zatvoru. Uskoro ćete biti zajedno obešeni. Verovatno istogdana. On zbog svirepog ubistva kapetana Edidjeba, a vi zbog toga što ste ga nagovorili i platili. Posebno će vam se suditi za pokušaj ubistva federalnog šerifa!Mak Klaud skoči i polete ka vratima, ali samo što ih je otvorio, ostade u njima kao okamenjen. U hodniku su ga već čekali šerif Kasi i njegov mladi pomoćnik.Roland odveza devojku.— Hvala vam na saradnji. Dobro smo ga namučili, zar ne?— Bednik — sažali se Brenda. — Zašto su neki ljudi tako jadni i beskrupulozni kad im se ukaže mogućnost da se iznenada obogate? Zašto su odmah spremni i da ubiju? Po čemu je dvadeset sanduka zlata vrednije od jednog života? Zlato se može iskopati, istopiti i u kalupe izliti, a čoveku se život nikad više ne može vratiti!Roland je ćutao, jer se u svemu izgovorenom s njom slagao.— Da li ste . . . — zabrinuto ga pogleda ona — i vi nekog ubili? Mislim, u samoodbrani — bila je spremna na najgore.— Što se toga tiče budite spokojni. Zar bih inače imao hrabrosti da vas pomilujem rukom kojom sam ranije ubijao?— Oh Bože! — obuhvati ga devojka obema rukama i zagnjuri mu glavu pod bradu. — Tako mi je drago što to čujem. Od trenutka kada sam vas prvi put ugledala osetila sam da ste izuzetan i divan mladić. Kasnije, kada sam saznala da ste policajac, uplašila sam se od pomisli da ste možda nekog i ubili!— Zašto bih bilo koga ubio? — čudio se Roland. — Zar sami niste videli koliko su to nespretni i priglupi momci. Zar nije

sasvim dovoljno raniti ih i time onesposobiti?On se zagleda u njene sjajne oči koje ona upravi prema njemu. Odjednom je dobio silnu želju da se sagne i poljubi njene vlažne usne, ali nije to učinio sve dok mlada devojka nije sklopila svoje oči i sama mu se ponudila . . .Stajali su tako nasred sobe čvrsto zagrljeni, a Roland naprosto nije znao kako da se odvoji od njenih preslatkih usana. Ona je bila tako lepa i mlada, a on takosam i umoran, da su za trenutak potpuno zaboravili na svet oko sebe . . .— Bože, šta to radimo?! — prvi se osvesti mladić, ali i dalje je čvrsto stežući u zagrljaju.— Vi ste prvi čovek kojeg sam u životu poljubila — slatko mu se poveravala devojka.— Ja sam jedna obična svinja! — grdio je Roland samoga sebe.— Zašto tako govorite? — milovala ga je ona po licu.— Zato što vi imate svega šesnaest godina!— Koješta — nasmeši mu se ona razdragano — Indijanke u mojim godinama imaju već po dvoje i više dece!Roland je odvoji od sebe.— Idem do šerifa. Vi se raskomotite i ležite. Sutra nas očekuje naporan put. Ja ću se vratiti kasnije, popodne.— Čekaću vas! — poruči mu ona sanjalački zaklopivši oči.Roland zinu da joj nešto kaže, ali se predomisli i gotovo istrča u hodnik.Kod šerifa u kancelariji vladala je prava gužva. Lekar koji je došao da pregleda i previje ranjenog Baka, pakovao je svoje instrumente. Šerifov pomoćnik je kuvao kafu, a Vins Kasi pisao za svojim stolom izveštaje.— Dobar dan — pozdravi Roland lekara koji je izlazio. Ne znajući ko je mladić u stvari, stari doktor mrzovoljno dodirnu obod svog šešira i šmugnu pored njega na ulicu.— Ah, dobrodošli! — ustade šerif. — Dozvolite da vas predstavim mom pomoćniku. Gospodin Roland Hant, novi federalni šerif! Gospodin Gaj Bredli — pogleda on u svog pomoćnika.— Kako je ranjeniku? — interesovao se Roland, rukujući se sa mladićem.— Kroz najviše dve nedelje, biće zdrav za vešanje! Roland ušeta u pratnji pomoćnika Bredli ja u susednizatvorski hodnik sa po tri celije sa svake strane. On baci pogled na uhapšenog pukovnika koji je sam sedeo u prvoj celiji držeći se za sedu glavu obema rukama, prođe pored njegovih tejohranitelja, nešto duže se zadržapored celije ranjenog revolveraša, pa priđe sledećoj i zadnjoj celiji na desnoj strani. Unutra se nalazio jedan četrdesetogodišnjak veselog izgleda i glatko izbrijanog lica. Bio je prilično čisto odeven, klasičan primerak plejboja tog vremena. On rukom pozdravi Rolanda, a ovaj mu uzvrati glavom.— Vrućina, ha? — nasmeši mu se Roland, jer se zatvorenik hladio novinama.— Kako kome, gospodine! — dobaci onaj vragolasto.— Zbog čega ste zatvoreni?— Sitnica! — podiže ovaj ruke. — Učestvovao sam sa još dvojicom u pljački ovdašnje banke. Međutim, moji nervozni drugovi ubiše jednog službenika i jednog građanina. Njih povešaše na licu mesta, a mene zatvoriše dok ne dođe sudija. Kažu ne gine mi. deset godina!— Zavisi šta ste uradili.— Obio kasu dinamitom.— Zašto dinamitom? Zar nisu hteli da vam je otvore?— Na žalost, operisali smo oko dva časa izjutra. Službenik koji je stanovao na spratu čuo je prigušenu eksploziju i dotrčao da vidi šta se dole dešava. Na svoju nesreću! To sve nas je prilično zadržalo, tako da su nas ubrzo opkolili i tada je u puškaranju ubijen još jedan građanin. Mene nisu obesili samo zato što nisam imao revolver!— A zašto ga niste imali? — sve više je interesovalo Rolanda.— Ne volim oružje i ubijanje. Da sam znao kakvi su ona dvojica nespretnjakovići, nikad ne bih pristao da pođem sa njima. Mislim da su dobili šta su zaslužili!Federalni šerif ga je kratko studirao, pa se okrete Bredliju koji je stajao iza njegovih leđa.— Otključajte mi ovu celiju i ostavite me sa zatvorenikom.Bredli posluša i udalji se. Roland uđe ostavivši vrata širom otvorena. On se spusti na susedni ležaj, na čiju ivicu sede.— Kako se zovete?— Zovu me »Dinamit Džo«!— Dinamit? Zar ste vi takav ekspert za eksplozive?— Bio sam — ispravi ga Džo. — Deset godina sam dizao u vazduh stene i čitava brda za potrebe rudarskih i železničkih kompanija. Bio sam dobro plaćen, ali znate kakav je čovek! U trenutku slabosti se polakomiš i eto, nađeš se u zatvoru!— Koliko sam razumeo, to vam je bila prva pljačka?— Vi ste neki vrlo bistar mladi gospodin — pohvali ga Džo.— Ja sam novi federalni šerif Sjedinjenih Država — razgrnu Roland svoj kožni sako, pokazujući mu svoju zlatnu zvezdu na bluzi.Dinamit Džo prestade da se hladi novinama čuvši s kim se raspričao. On se uozbilji i uspravi na ležaju.— Imam jedan predlog — reče mu Roland značajno. — Umesto da trunete u nekoj vojnoj tvrđavi deset godina, kako bi bilo da iskupite svoje grehe prema državi i nastavite pošten život u slobodi!— Šta mogu učiniti za Sjedinjene Države? — oživi Dinamit Džo. — Koga treba dignuti u vazduh?!— Ulaz u jednu pećinu.— Koliki ulaz?— Nekoliko tona obrušenog kamena u blokovima. Ne pitajte me sad još i koliko tona, jer nemam pojma. Recimo deset tona!— Pedeset štapova — brzo izračuna Džo.— Pet stotina, ako vam ustreba! — posmatrao ga je Roland. — Vaš zadatak je vrlo jednostavan. Poći ćete sutra ujutro sa nama

u »pustinju smrti«. Sa mnom će biti šerifov pomoćnik i jedna mlada poluindijanka.Dinamit Džo razvuče usne, otkrivajući red belih zdravih zuba.— Devojka ima tek šesnaest godina — upozori ga Roland.Džo se odmah uozbilji.Ponećemo sobom svu potrebnu opremu i krenuti na prilično opasan put sa dvoje teretnih kola. Putem ćete voziti jedna kola, a kad stignemo, pomoći ćete nam da uđemo u tu pećinu.— Može li se znati šta se tamo nalazi?— Smatrajte i ovo što ste upravo čuli za vrhunsku vojnu tajnu! Pošto obavite vaš deo posla, smatrajte seslobodnim. Sastavićemo sada o tome jedan pismeni sporazum koji ćemo obojica potpisati. Ja ću vam svojim potpisom garantovati najpre uslovnu, zatim potpunu slobodu, u ime Sjedinjenih Država koje ste oštetili. Dinamit Džo je kratko razmišljao.— A Indijanci? A meksički bandidosi? — zaškilji on na levo oko. — Ko će mi garantovati slobodu ili život ukoliko nas napadnu?— Stotine štapova najboljeg dinamita stajaće vam na raspolaganju u slučaju nepredviđene opasnosti.— Ali vi gospodine vrlo dobro znate šta će se desiti ako samo jedan metak slučajno pogodi samo jedan sanduk sa eksplozivom!— Ništa se neće desiti — umirivao ga je Roland. — Dinamit će biti transportovan u specijalnim metalnim blindiranim sanducima. Sva specijalna oprema, kola, konji i eksploziv stići će u Diablo večeras sa specijalnim vojnim vozom.— Zvuči prilično ohrabrujuće. Jedino što mi ne deluje baš mudro, je prisustvo te male Indijanke. Kog će nam vraga ta mala? Tri zdrave mlade cure bi nam mnogo više pomogle! — šeretski se nasmeši Džo.— Devojka će nam pokazati ulaz u tu skrivenu pećinu!— Ah, razumem . . . — razvučeno će Džo. — Državna tajna! Da li da počnem da pakujem svoje stvari?— Počnite — ustade Roland. — Zatim dođite u kancelariju da potpišete naš sporazum.Već u pet časova idućeg jutra, čudan karavan napusti Diablo. Ispred svih je jahao na belcu federalni šerif. Iza njega vozio je jedna kola Gaj Bredli, pored kojeg je sedela devojka. Druga i poslednja kola vozio je Dinamit Džo i pevušio, radujući se iznenadnoj slobodi. Nekako su uspeli da ga nagovore da opaše jedan službeni »kolt«, kako bi delovao opasnije na posmatrače.Putovali su u tom rasporedu sve do tri časa popodne, kada u pustinji ugledaše nekakvu brvnaru. Iz polutnilog natpisa se videlo da je to »salun« i odmorište za umorne putnike. Roland visoko podiže ruku i jednim jasnim vojnim znakom stavi onima pozadi do znanja šta treba da urade. Oni ispregnuše umorne konje koje ostaviše u senci jednog ogromnog drveta da se nahrane i napoje. Putnici zatim uđoše u salun, potraživši i sami nekakvo osveženje.U polumračnoj brvnari nalazilo se nekoliko drvenih stolova i jedna tezga za kojom se moglo kupiti viskija, ali takođe i konca za šivenje. Bila je to neka vrsta prodavnice — gostione.— Haj! — pozdravi Dinamit Džo prisutne goste, ali mu niko ne odgovori.Tri mračna tipa u meksičkim odelima kao nemi su sedeli za svojim stolom u uglu i piljili u otmene goste. Njihovu pažnju privuče pojava mlade devojke u plavoj haljini. Poslednji uđe Roland, koji zastade u vratima kratko osmotri situaciju unutra.— Šta izvole gospoda? — priđe im nekakav odrpanac trljajući ruke o svoju masnu kecelju.— Šta imate? — veselo ga pogleda Džo.— Suvog mesa, kajgane, svežeg mleka za gospođicu . . . Dobrog viskija i tekile za gospodu!— To prijatelju! — razvedri se Džo. — Porciju viskija molim i jedno jaje!— Gospodin se šali — umeša se Roland ozbiljno. — Donesite nam četiri porcije suvog mesa i kajgane. Od pića samo bokal svežeg mleka.— Je l' mogu ja da se vratim u zatvor! — zakoluta Džo očajno očima u pravcu zadimljenog plafona. — Tamo su mi bar dozvoljavali da kupim sebi jednu flašu nedeljno!— Kupite sebi čitavo bure i okupajte se u viskiju, ali tek pošto završite vaš deo posla — dobaci mu Roland.— Oni tipovi nas nekako čudno posmatraju — zabrinu se Bredli.Roland baci kratak pogled na trojku u uglu. Protuve. Možda su i bandidosi, ali neka vas to uopšte ne zabrinjava.— Trojica su gospodine!Roland više ništa ne reče. On pogleda u Brendu koja je bila vidno uplašena, a Dinamit Džo se takođe nešto bese uozbiljio i izgubio svoj urođeni smisao za humor.Trojica su iz ugla strpljivo sačekala da se otmeni gosti nahrane, onda jedan od njih ustade i priđe njihovom stolu za koji sede nepozvan. Desnu ruku je držao opuštenu preko revolvera. Kako je seo između Brende i Rolanda, on se iskezi u devojku, pa se obrati mladiću:— Mojoj braći i meni se sviđa vaša mlada dama — izjavi on na pokvarenom engleskom.Roland pomisli da će se onesvestiti od užasnog zadaha koji je izbijao iz čovekovih krezavih usta.— Kažu da su mlade Indijanke u ovim godinama najslađe! — pričao je bandit Džou i Bredliju koji su ga slušali ukočenih pogleda. — Ja i moja braća imamo za vas jedan dobar predlog — vrati on pogled na Rolanda.— Vi nama pozajmite mladu damu na nekoliko časova, a mi ćemo vama pokloniti živote!— Amigo — pogleda ga Roland s dosadom na licu— ti pojma nemaš koliko si smešan! kakvom to poklanjanju života govoriš? Onaj koji mi je život poklonio, jedini može i da mi ga uzme natrag kad to poželi. Međutim, nije isključeno da će tebe i tvoju braću uskoro izneti odavde!— Šteta! — kezio se bandit u Bredlija i Džoa. — Vaš prijatelj je tako mlad i neiskusan momak. A mogli ste živi i zdravi nastaviti svojim putem. Nas trojica bismo odveli ovu curu pozadi u štalu, malo se zabavili i onda vam je vratili.Brenda se sva naježi od pomisli na takvu mogućnost. Ona poče da plače.— Vidite? — živnu siledžija. — Mlada dama vas već oplakuje! I miševima je ovde jasno da ćemo vas ja i moja braća uskoro pobiti!

On podiže pogled u pravcu svoje braće i tužno im odmahnu glavom da gosti ne pristaju na njihov džentlmenski predlog.— Barmen! — pozva Roland vlasnika. — Da platimo!On izvadi iz džepa svežanj krupnih američkih novčanica i odvoji jednu od deset dolara koju pruži gazdi saluna.— Oprostite — zbuni se ovaj — ali ja nemam da vam vratim!— Koliko vam dugujemo?— Dva i po dolara.— U redu je. Daćete ostatak kada se uskoro budemo ovuda vraćali.Rolandov prepotentni ton veoma naljuti onog što je sedeo pored njega. On dade znak glavom svojoj braći koja poustajaše i blokiraše izlazna vrata.— Šta da radimo? — upita tiho šerifov pomoćnik.Roland pogleda u bandita pored sebe, pa se odjednom »prijateljski« nasmeši i podiže ruku kojom ga obgrli oko širokih ramena.— Možda je ovaj amigo u pravu! — reče on glasno. — Neko od prisutnih očigledno mora da umre!Kako ga je već držao oko vrata, Roland ga snažno steže ka sebi, dok desnom rukom munjevito izvuče revolver ispod sakoa koji mu pritisnu pod bradu.— Hajde reci sad lepo tvojoj braći da odbace svoje oružje na pod, jer ti inače ode glava dok trepneš!— Poslušajte ga! — krkljao je bandit iskolačivši oći.Pošto su ona dvojica već držala drške svojih revolvera, oni ih polako izvukoše i pobacaše na pod ispred sebe. Roland jednim veštim udarcem onesvesti bandita koji se stropošta na pod. On uperi svoj »kolt« u braću, pa se polako saže i izvadi banditov revolver iz futrole. Tako sa dva revolvera uperena u one na vratima, Roland pogleda u Bredlija.— Bredli, Džo, Brenda, izlazite napolje — naredi on svojim saputnicima.Ona dvojica na vratima im oslobodiše prolaz. Pre no što će i sam napustiti salun, Roland se u prolazu saže da pokupi i njihova dva revolvera, stalno ih držeći na nišanu sa svojim velikim »koltom«.— Amigos — pogleda ih on strogo — vi pojma nemate koliko ste danas bili srećni! Gledajte da se nikad više ne sretnemo, jer to će biti naš »zadnji« susret!Napolju su Džo i Bredli već bili upregli konje i čekali ga na svojini sedištima. Roland odveza konje one trojice bandita i veza ih za njihova kola. On rukom pozdravi zanemele lutalice koji su ih posmatrali kroz prljava stakla malih prozora brvnare, pa podbode svog belca u pravcu pustinje.Niko ne izgovori ni reći sve do kasno uveče, kada se zaustaviše na maloj čistini okruženoj stenama i pustinjskim žbunjem.— Uf! — opruzi se Dinamit Džo po još toplom pesku. — Prosto ne mogu da poverujem da sam još živ i zdrav! Već sam po stoti put zažalio što sam pristao na ovu glupu avanturu. A tako mi je bilo lepo tamo u zatvoru!— Da, bilo je prilično gusto — složi se i šerifov pomoćnik.— Koješta — javi se Roland svojim mirnim glasom. — Ti odrpanci su bili prosto smešni. To što ih je bilo troje, uopšte im ne bi spasio glave da je došlo do ozbiljnog pucanja.— Dobro je što ste tako samouvereni — pohvali ga Džo sa zemlje, koji nije imao pojma o Rolandovoj veštini baratanja revolverom. — Vaša nas je hladnokrvnost u stvari spasla!— Ja ću prvi stražariti — proveri Roland kotur svog »kolta« — a vi se mirno odmorite. Neka me Bredli srneni oko ponoći.Oni ispratiše mladića pogledima, onda se Džo nasmeši na devojku.— Znate, za vas sam se u stvari bio najviše zabrinuo. Pomislio sam, ako je ova trojica divljaka ščepaju, umreće sirotica!— Zamalo sam umrla još tamo za stolom od njegovog neizdrživog smrada! Kako je moguće da se neki ljudi ne peru godinama?Džo je još nešto hteo da joj kaže, ali se Brenda okre nula na drugu stranu i uvila u svoje debelo ćebe. Izgleda da ni Brendli nije bio raspoložen za priču, jer se pružio a šešir namakao duboko nad oči. Džo tužno uzdahnu, pa se i sam umorno opruzi po zemlji. Još kratko je piljio u prve zvezde, onda se i one pogasiše i on utonu u dubok san.Međutim, Brenda nije spavala. Samo je ležala širom otvorenih očiju i posmatrala zvezdano nebo. Ona nikako nije mogla da zaboravi onaj čudesno slatki osećaj kada se sinoć ljubila s Rolandom. Nekakvo uzbudljivo, ranije joj nepoznato osećanje bese prostrujalo njenim telom, ostavivši ga u tom neobjašnjivo probuđenom stanju. Mlada devojka se sad pitala, šta je to što je opet nagoni da ga zagrli i priljubi mu svoje usne uz njegove. Ona poželi da se opet pripije uz njega celim svojim uzbuđenim telom.Osetivši po disanju da su Bredli i Džo duboko zaspali, ona se pažljivo otkri i ode u pravcu kuda je otišao Roland. Uskoro ga je pronašla kako sedi na ivici jedne stene, posmatrajući treperave zvezde.— Ne mogu da spavam — spusti se ona na kamen pored njega.Roland ništa ne reče. Samo ju je mirno posmatrao sa strane.— Divna noć, zar ne? — nasloni ona glavu na njegovo desno rame. — Kao stvorena za ljubav! — uzdahnu ona.— Da, ali ne za ljubav između odraslog čoveka i još maloletne devojke! — morade da je ispravi.Brenda trže glavu i zagleda se u njegove oči.— Nisam mislio na vaše telo žene. Govorim o vašim duševnim sposobnostima da doživite muškarca. Vi prosto gorite od želje da se nekom podate, ne iz potrebe, nego iz čiste znatiželje!— Ne želim da se podam »nekom« ■— planu Brenda — nego »vama«!— U redu, ne svađajmo se. Pričajmo o zvezdama. Ali devojka samo tužno saže pogled.— Mislim da vas volim Rolande — priznade mu ona postiđeno.— Znao sam! — pogleda mladić u nebo. — Potpuno pogrešno ste protumačili naš sinoćni poljubac. Kako sad da vam objasnim da nekog poljubiti, ne znači istovremeno i zaprositi!— Pa zašto ste me onda ljubili, ako me niste želeli?— Nisam ja ljubio vas, nego vi mene! — podseti je on prekorno. — Niste mi dali vremena da se snađem, pa zato sad ne očekujte od mene neku obavezu. Već sam se ionako sto puta pokajao što sam se do te mere sinoć zaboravio.Brenda ga je posmatrala spremna da zaplače.

— Vidite — okrenu se on više prema njoj — neki muškarci su spremni na ljubavne avanture u svako doba dana ili noći i sa svakom ženom koja im se ponudi, bez obzira na njene godine! Njih ne interesuje da li je ona možda premlada, ili ima muža i decu. Takođe, zaboravljaju na svoje žene i verenice. Ali pravi muškarac ima samo »jednu ženu«! Zbog toga sam ljut na samog sebe. Sinoć ne samo da sam se sam zaboravio, nego sam za trenutak zaboravio i jednu divnu mladu devojku koja me s nestrpljenjem očekuje već mesecima!Brenda pomisli da će joj pući srce.— Ali . . . rekli ste da niste oženjeni!— Devojka koja me čeka na imanju mog oca, nije još moja supruga, ali će verovatno to postati. Marijeta se zove i ima godine.— Razumem . . . — promuca Brenda drhtavim glasom i ustade. Dok se žurno udaljavala u tami zvezdane noći, Roland je pratio zabrinutim pogledom prepunim krivice i samoprekora.Još dugo je tako sedeo zamišljen i izgubljen u vremenu, kad ga neko blago dotače po ramenu . . .— Došao sam da vas smenim gospodine. Uskoro će ponoć.Roland se zagleda u visoku pojavu šerif ovog pomoćnika Bredlija. Mladić se spusti pored njega.— Izvinite što pitam, ali zašto samo osmatrate pravac iz kojeg smo došli? Zašto bi nas Indijanci ili bilo ko napali baš iz tog pravca?— Ja ne očekujem Indijance, nego Meksikance!— Mislite, onu trojicu bandita? Ali . . . zar im nismo oduzeli i konje i oružje?— Eh, prijatelju — nasmeši se federalni šerif — takvima možete oduzeti sve, ali ako im ostavite živote, do svoje smrti više ne možete biti sigurni. Njihova mržnja i želja za osvetom toliko je jaka i bezumna, da će najkasnije sutra ujutro već krenuti za nama!— Ali kako? Cime?— Naprosto će oduzeti konje i oružje prvim putnicima koji naiđu, ako ih već nisu oteli gostioničaru i ubili ga.Gaj Bredli naglo, ućuta. Roland ga potapša po ramenu na koje mu se osloni i ustade . . .Sa prvim sunčevim zracima, poustajaše i putnici. Dok su Bredli i Džo hranili i pojili konje, Roland i devojka su šetali okolinom . . .— Ona stena! — pokaza mu Brenda rukom i zaustavi se.— Jeste li sigurni?— Apsolutno! Sve vreme nisam ništa drugo ni radila, sem što sam pažljivo posmatrala šta ona dvojica nameravaju. Kada uklonite to kamenje, naići ćete na jedan veoma uzan prolaz koji vodi u malu pećinu. Ja nisam ulazila unutra, ali mi se činilo da je veoma uzana.Roland je kratko osmatrao visoku liticu u obliku konjske glave, a onda se žurnim koracima vratiše ostalima.— Odredili smo mesto — obavesti on Džoa i Bredlija. — Sada moramo da požurimo, kako bismo pretekli vrućinu . . . i ostale opasnosti. Sve zavisi od vas — pogleda Roland u Džoa. — Kad razvalite taj ulaz, mi ćemo brzo te sanduke iz pećine prebaciti u kola i krenuti.— Sanduke sa tajnim blagom? — pravio je Džo veselu aluziju.— Da gospodine Džo. Sa dva miliona dolara u zlatnim šipkama! Tek sada vam to smem reći.— Vi se šalite gospodine? — zablenu se Bredli u Rolanda.— Retko se šalim. Radi se a tovaru federalnog zlata koje je banda Južnjaka pred kraj rata ovde preotela i pohranila. Na nama je sada da ga se ponovo dokopamo i prebacimo nazad do Diabla gde ga čeka vojni voz.Dinamit Džo ga je slušao poluotvorenih usta.— Pa šta onda čekamo?Desetak minuta kasnije, sva potrebna oprema već se nalazila na maloj čistini pred zatrpanim ulazom pećine. Džo stručno odmeri gromade natrpanog kamenja, onda se počeša po neobrijanoj bradi.— Dvadeset štapova za početak! — zaključi on tonom eksperta.Dok je razmeštao dinamit po raznim udubljenjima, ostali potražiše zaklon. Džo pripali sporo gorući detonator i udalji se koračajući natraške. Kada se uverio da je sve u redu, požuri za ostalima i zapuši uši prstima. Detonacija je bila užasna. Dobrih petnaest sekundi padalo je okolo kamenje. Još pre no što se prašina i slegla, Roland požuri da izvidi situaciju iz blizine. Ulazi u pećinu se sasvim jasno nazirao.— Još jednom — zaključi Džo. — Zatim ćemo ostatak razgrnuti rukama, kako ne bismo oštetili te zlatne sanduke.Ovaj put on postavi samo dvanaest štapova. Odjeknu nova eksplozija i opet poče kamenje da pada iz neba . . .— Vrlo dobro! — trljao je Džo ruke. — Mislim da nam ne preostaje mnogo rada.Zapeše svim silama. Džo je radio prvi, zatim dodavao kamenje Bredliju, koji ga je dalje dobacivao Rolandu. Ovo potraj a nekih pola časa, kad se pri vrhu ukaza mračan otvor . . .— Samo koliko čovek da se spusti unutra! — žurilo se federalnom šerifu.— Kako vi kažete gazda! — dovikivao mu je Džo sa vrha.Pošto je oslobodio dovoljno širok prolaz, on se spusti unutra i upali šibicu. Umesto bilo kakvog komentara, Roland najpre začu zvižduk divljenja . . .— Koliko rekoste da je bilo tih sanduka? — proveravao je Džo.— Tačno dvadeset!— A ako ih ovde ima samo devetnaest? — interesovalo je Džoa.— Onda to znači da ćete se vratiti natrag u zatvor! — nasmeši se Roland na njegovo šegačenje.— Eh, baš sam ja neki baksuz! — bunio se Džo iz pećine, ali on ubrzo podiže prvi od teških malih sanduka i dodade ga Bredliju na otvor.U svakom sanduku se nalazilo deset izlivenih »kalupa« u vrednosti od po sto hiljada dolara. Bredli ih je sve proveravao i pažljivo slagao u jedna kola.

— Fali jedna poluga! — Fiksira Bredli Džoa svojim tamnim očima.— Nisam Ja, kunem se! — poče ovaj da izvrće džepove na svom prašnjavom odelu.— To je u redu! — umeša se Roland — poluga koja fali poneo je sobom jedan od južnjačkih bandita.— Izvinjavam se — nasmeši se Bredli Džou. — Znate, da niste već dizali u vazduh našu banku, možda i ne bih posumnjao baš u vas.— Vidite? — pogleda Džo u Brendu. — Sve dok sam živeo pošteno, išlo je kakotako. Otkako sam samo malo skrenuo s puta, život je počeo da mi se zapetljava.— To znači da niste rođeni za bandita gospodine — zaključi devojka ozbiljno. — Sem toga, nije pametno ići »pored puteva«, kad su ih ljudi namenili da se ide »po njima«!Dok je odlazila, Džo je gledao za njom.— Neka bistra curica! — vrati on pogled na Rolanda. — Jesam li ja sada slobodan gospodine federalni šerife?Roland izvadi sporazum iz džepa i pruži mu ga teatralno. Zinuo je da mu još nešto kaže, ali se zaustavi u tom neprirodnom položaju. Naime, sva trojica su gledali u pravcu mlade Indijanke koja je trčala prema njima iz daljine, spotičući se o kameni je— Bandidosi! — vikala im je devojka upaničeno. — Mnogo ih je! Možda dvadeset konjanika!Roland pojuri u njenom pravcu, a za njim Bredli i Džo. Sva trojica se u trku popeše do najviše litice. Roland odmah izvadi svoj dogled i uperi ga u oblak prašine . . .— Samo ste nam vi falili! — negodovao je Roland onda spusti dogled koji dodade šerifovom pomoćniku. Brzo je razmišljao . .— Šta da radimo? — paničio je Džo po običaju. Sad kada je ponovo na slobodi, još uvek mu se manje umiralo.— Ovako! — pogleda ih Roland. — Bandita ima zaista oko dvadeset kako je devojka i zaključila, ali oni nisu još tako blizu. Da bi stigli do nas, trebaće im najmanje dvadeset minuta. A to je dovoljno da se vas dvojica u galopu udaljite iz opasne zone. Nastavite tako bez zaustavljanja najmanje jedan sat, onda stanite i promenite konje. Ona dva umorna vežite pozadi, a ona dva što smo zaplenili onim banditima upregnite napred. Tako u galopu nastavite još jedan sat. Tek pošto po treći put promenite zapregu, nastavite normalnim hodom i do večeri ćete biti u Diablu! Odvezite tovar na železničku stanicu i predajte ga pukovniku Donovanu koji će vas tamo čekati sa vodom vojnika.— A vi?! — zabrinuto će Bredli?— Ja ću ostati da vam zavaram trag sa praznim kolima. Još ne znam kako, ali već ću nešto smisliti. Banditi ne sme ju nipošto da nastave za vama bar ceo sat! Ma šta se desilo, ne osvrćite se! — upozori ih on.— To nije fer! — protestovao je Bredli.— U pitanju je čista računica. Čak i ako me banditi ubiju, bolje mene jednog, nego svo četvoro! Da ne pominjem katastrofu ukoliko bi se još dokopali i federalnog zlata!Ovo je zvučalo zaista neprijatno. Oni se u trku vratiše konjima i kolima. Kako su obe zaprege već bile spremne za put, Bredli i Džo odmah uskočiše u prva kola s tovarom . . .— Šta čekate?! — viknu Roland na devojku koja je stajala pored kola kao okamenjena. — Penjite se!— A vi? — želela je Brenda da zna.— Ostaću da vam zavaram trag! — uskoči Roland u druga kola i više ne obraćajući pažnju na nju, osinu konje dugim bičem . . . Ali umesto da se popne u prva kola, devojka malo potrča za drugima i uskoči iza Rolanda . . .Videvši da je odlučila da ostane s njim, Bredli i Džo ošinuše svoje konje i u galopu potražiše izlaz sa čistine.— Jeste li poludeli?! — primeti Roland devojku pozadi šćućurenu.— Ne ljutite se na mene, molim vas! Ne mogu dozvoliti da se sami izložite tolikoj opasnosti. Možda ću vam moći pomoći. Uostalom, dugujem vam, zar ste zaboravili šta ste za mene učinili?!Morali su se dovikivati, jer su kola pravila veliku buku . . .— Ja sam »plaćen« od države da pomažem onima u nevolji! — ispravljao ju je on. — Postupili ste vrlo glupo! — nastavi on da je grdi. — Da li ste pomislili šta bi vam se moglo desiti ako vas se dokopaju ovi bandidosi?!— Jesam! — doviknu mu ona sa poda kola koji je poskakivao od brze vožnje.Roland morade da se okrene kako bi je video. Najpre je kratko posmatrao čvrsto stisnutih usana, onda ih razvuče u usiljen osmeh.— Hrabra ste devojka! — pohvali je. — Hodite sedite pored mene, putem ćemo nešto smisliti. Moramo glumiti uverljivo, jer će nam od toga zavisiti životi!Brenda se dovuče do prednjeg sedišta na koje joj Roland pomože da sedne. Izleteše iz malog klanca i u trku se uputiše već prilično velikom oblaku prašine. Bandidosi su jahali u jednoj liniji par koraka ispred tog oblaka žute prašine. Kako su bili udaljeni svega par stotina metara, Roland uspori konje koji nastaviše u normalnom hodu. On se pažljivo pregleda, poravna malo svoj sako, onda se seti da mu je u malom džepu zlatna značka federalnog šerifa koju nervozno izvadi i odbaci daleko od kola. Od dokumenata je imao sa sobom samo redovne papire kao i svaki regularan građanin . . .— Stoj! — dreknu im jedan od konjanika koji mu se približio.Roland mirno zauzda, konje i zaustavi kola. Opkoliše ih nekih dvadesetak bandidosa, odevenih u bele košulje i pantalone, sa isto takvim sombrerima na neurednim glavama. Po grudima su bili okićeni grdnim redenicima prepunim puščanih metaka.— Vi se nalazite na slobodnoj teritoriji pokreta otpora, pod kontrolom Don Pabla Hernandeza! — reče onaj najstariji, očigledno vođa. — Vaše papire molim!Roland mu pruži svoja dokumenta u koja se bandit zagleda s pažnjom.— Moja polusestra — predstavi on Brendu. — Nalazila se na feriju kod naših prijatelja u Diablu, pa sam došao po nju. Izgleda da smo zalutali.— Zavisi gde ste krenuli — prelistavao je onaj Rolandove papire.— Za Tulu. Tamo živimo na jednoj farmi.Vođa bandita zaklopi dokumenta, ali ih zadrža u ruci.— Bojim se da ćemo vas morati do daljeg zadržati.

— Ali . . . zašto? — tobože se snebivao Roland. — Šta smo učinili?— Možda ništa, u tom slučaju vam se ništa neće ni desiti. Ali možda ste vojni špijuni!— Šta vam pobogu daje takvu ideju! — zakoluta Roland očima u pravcu neba.— Vaša vojna kola! — obilazio je vođa njihovu zapregu. — Sem toga čuli smo dve snažne eksplozije tamo u pustinji. Pošto dolazite iz tog pravca, možda bi nam mogli objasniti šta se tamo dešava?Roland ga je posmatrao čvrsto stisnutih usana.— U pravu ste što se kola tiče — priznade mu on. — Dobili smo ih od vojske. Na putu za Tulu presrela su nas tri bandita i oduzela nam konje i oružje — on tu razgrnu svoj elegantni sako, tako da se jasno videlo da nema revolvera oko pasa. Time je ujedno preduhitrio bandite da ga bolje pretresu.— U pustinji nas je pronašla vojna patrola i zamolila nas da im učinimo uslugu — doseti se Roland. — Dali su nam zapregu da stignemo do Tule, a tamo je trebalo da obavestimo vojni garnizon o njihovoj teškoj situaciji.Roland je namerno pravio pauze na najvažnijim mestima, kako bi ih što duže zadržao i ujedno zaintrigirao da mu postavljaju sledeća pitanja.— Sta im se desilo?— Napali su ih Indijanci iz plemena Čiroki. Kako vojnika ima svega dvadeset, patrola nas je zamolila da im dovedemo pojačanje.Vođa se zagleda u svog najbližeg druga, pa vrati pogled na putnike.— Pa koliko onda ima Indijanaca?— Mislim da su nam rekli preko stotinu.Bandit se zagleda pored njih u dubinu pustinje. Više mu se nije išlo u tom pravcu, mada mu je bilo naređeno da ode baš tamo i izvidi situaciju.— Eksplozije koje ste čuli, preduhitri Roland sledeće pitanje — dolaze od vojske koja se morala braniti od nadmoćnijeg neprijatelja.Pošto je i to zvučalo sasvim prirodno, onaj ućuta. Kratko se konsultovao sa svojim saradnikom na španskom jeziku . . .— Ukoliko govorite španski — saže se Roland prema Brendi — pravite se da ih ne razumete. Tako ćemo na vreme otkriti šta nam pripremaju.Ona ga pogleda sa zebnjom u očima.— Okej Gringo! — domahnu mu vođa bandita. — Morate poći s nama, pa neka o vašoj sudbini i priči odluče više instance!Bandidosi ih opkoliše sa svih strana i u tom rasporedu nastaviše prema državnoj granici Meksika. Putem su mladić i devojka tiho pričali, dogovarajući se o detaljima o kojima bi ih banditi mogli ispitivati. Tako su pu tovali gotovo pola sata, onda pređoše na jednom plićaku Rio Grande. Nalazili su se u Meksiku. Roland primeti da je vođa nešto rekao svom pomoćniku, koji potvrdi glavom i odjuri ispred njih u galopu prema jednoj udaljenoj haciendi . . .— Šalju svom generalu glasnika o našem dolasku — reče on tiho Brendi na uho. — Preslišajte se u sebi o svemu što smo se dogovorili! — upozori je on.Desetak minuta kasnije, zaustaviše se u prostranom dvorištu haciende.— Jeste li pretresli zarobljenike? — upita šef bezbednosti vođu bandita.— On nema oružje — odgovori ovaj.— A mlada dama? — zagleda se on u Brendu koja je uz Rolandovu pomoć silazila. — Američke dame često nose male pištolje zadenute u pojas od čarapa!On se glasno nasmeja na svoju neumesnu primedbu, a devojka mirno zadiže svoju haljinu do iznad kolena, kako bi video da ona ne nosi čarape. Sa strane se začu nekoliko zvižduka divljenja. I Roland se seti da još jednom odgrne svoj sako. Tako je mirno stajao, dok mu onaj oficir ne priđe i opipa ga po nogama, sve do gležanja. gde se takođe nosilo malo oružje. Nije mu međutim palo ni na kraj pameti da Roland ima revolver pod pazuhom!— Obavestite da smo priveli zarobljenike! — pogleda šef obezbeđenja u vojnika iza sebe.— Njegova ekselencija ih očekuje — obavesti ga jedan drugi oficir.Dadoše im rukom znak u pravcu velikih ukrašenih vrata koja su vodila u bogatu kuću. Roland se u sebi pitao kakva li je sudbina zadesila bivšeg vlasnika. Uvedoše ih u prostranu dvoranu koja je nekad očigledno služila za ples, a sada je bila preuređena u »prestonu dvoranu« samozvanog diktatora i generala nepostojeće vojske. Sedeo je za ogromnim stolom, pažljivo ih fiksirajući svojim crnim očima gotovo obraslim u guste obrve koje su se spajale usred čela.Dok su mu lagano prilazili, i Roland je studirao njega. Bivši pukovnik crvene garde bio je zaista impozantna ličnost. Mladolik, visok, energičnih crta na suncem opaljenom licu koje su krasili uredno podrezani mali brčići, snažnog tela kao u životinje, koje je jedva sputavala maslinasta uniforma iz vremena francuske okupacije, iskićena mnogobrojnim carskim i francuskim odlikovanjima, od kojih verovatno bar polovina nije pripadala njemu. Ovaj kolos od vođe, delovao je zaista zastrašujuće.— Njegova ekselencija genereal Don Pablo od Kubilje, glavnokomandujući snaga pokreta otpora! — izdeklemova oficir koji ih je uveo.Don Pablo se srdačno osmehnu zarobljenicima. Svojom izuzetnom fizičkom pojavom, želeo je da fascinira pre svega lepu devojku. Brenda mu se graciozno nakloni. Nakloni joj se i Don Pablo, ali još uvek sedeći za svojimstolom. Zaboravio je čak da skine i svoj ogromni ukrašeni sombrero.— Cuo sam za vas! — odvali Roland neumesno, izigravajući neotesanog američkog veleposednika sa Juga. — Vi ste bili dugo godina komandant garde cara Maksimilijana. Učili smo o vama u koledžu!— U koledžu?! — zapanji se slavoljubivi Don Pablo.— Da. Nakon carevog zarobljavanja i ubistva, vi ste se odvojili sa jednim delom vojske i otada pružate otpor republikanskoj bandi onog indijanskog razbojnika što se proglasio predsednikom republike!Sve što je izgovorio, Roland je slagao. On je pre svega veoma cenio meksičkog revolucionara indijanskog porekla Benita Huareza, jer je sam bio po uverenju napredni liberal. Što se tiče Don Pablove prošlosti, za njega je prvi put čuo iz teksta

poternice meksičkih vlasti. Ali Rolandove odabrane reci se svideše banditu. On važno pogleda okolo po svojim ljudima i prevede im šta mladić kaže. Bio je siromah zaista uveren da o njemu već uče deca u američkim školama.— Sviđate mi se senjor! — obrati se on Rolandu na dobrom engleskom. — I vaša supruga mi se sviđa!— To je moja polusestra — ispravi ga Roland, dobro znajući da je Don Pablo već bio vrlo precizno obavešten i da im postavlja sitne zamke.— Budite moji dragi gosti. Ali mi pre toga molim dozvolite da vam postavim par važnih vojnih pitanja. Vi me razumete, zar ne? Oblast je prepuna meksičkih i američkih špijuna i raznih agenata!Roland mu se nakloni u znak razumevanja. On ponovi svoju priču, odgovori isto na sva već ranije postavljena pitanja na Don Pabla ostavi utisak priprostog američkog momka iskrenih namera. Pošto ih je još malo posmatrao, Don Pablo konačno ustade sa svog ukrašenog »prestola« i pokaza im u pravcu belih vrata koja su vodila u susedni salon.Vođa poslednjih meksičkih odmetnika uvede svoje zarobljenike u jednu manju dvoranu, raskošno nameštenu raznim opljačkanim nameštajem i skupocenostima. U sredini je bio postavljen dugačak sto na kojem se pušio obilan ručak. Roland se zabrinu da im to ne bude poslednji. Don Pablo uljudno sačeka da devojka sedne prva, onda se i sam zavali u veliku plišanu fotelju. On potraži pogledom svog ađutanta, jednog bledolikog visokog Francuza, koji se odmah uslužno saže prema svom pretpostavljenom.— Jeste li ih pretresli? — upita ga on na tečnom francuskom.— Dva puta ekselencijo — potvrdi ađutant. — Nemaju nikakav prtljag, što podržava njihovu tvrdnju da su ih opljačkali razbojnici. On ima samo malu torbu sa ličnim stvarima, a mlada dama ništa sem te haljine na sebi.— Uskoro joj neće trebati ni ova! — bezobrazno se isceri Don Pablo, ali mladi Francuz zadrža ozbiljan izraz na licu. Njemu se očigledno svidela lepa devojka indijanskog porekla i nije delio prostačko mišljenje svog šefa.— Sedite i ručajte sa nama — ponudi ga Don Pablo, što mladić prihvati sa zadovoljstvom.— Recite — obrati se bandit Rolandu — kako se to desilo da vam mlada dama postane polusestra? Vaš otac se dvaput ženio?— Ne ekselencijo. Usvojili smo je još kao vrlo malu i dali joj ime Brenda.— Ah — razneži se Don Pablo — to je tako romantično.Dok je o nečemu diskutovao sa mladim Francuzem, devojka ih je zabrinuto posmatrala. Ali ih je zato Roland odlično razumeo. On je odlično poznavao i španski i francuski jezik, a vladao je dobro i indijanskim dijalektom koje je izučavao u vojnom koledžu.— Sviđa vam se ova mala? — upita Don Pablo za ručkom svog ađutanta.— Vrlo je lepa i umiljata devojka — priznade an Luj.— Podelićemo je! — predloži Don Pablo glođući jednu kost. ,— Bojim se da vas ne razumem, ekselencijo! — zagleda se zajapureni mladić u svog šefa.— Kako ne razumete? — ostavi.Don Pablo kost. — Valjda niste mislili da ćemo ih pustiti odavde tek tako! Pre no što se malo zabavimo ovom rasnom američkomguskom? Pogledajte ih samo — on uobraženi, neotesani sin bogatog rančera sa Juga, ona lepa i glupa! Zar vi još ne znate da su najslađe žene, glupe žene?Mladi Francuz verovatno htede nešto da mu kaže, kad se na vratima pojavi šef obezbeđenja i pozva ga rukom da izađe.— Pardon! — izvini se mladić svima, a Don Pablo ga isprati pogledom da vidi o čemu se radi.Žan Luj postaja u vratima nekoliko trenutaka, dok mu je njegov sagovornik nešto živo objašnjavao u uho. Mladić se jednog trenutka okrete, baci zbunjen pogled u pravcu Rolanda i Brende, pa potpuno izađe iz salona . . .— Pripremite se za novi udarac sudbine — saže se Roland prema Brendi. — Nešto nije u redu, onaj Francuz nas je zapanjen posmatrao!— Znate — poče da im se hvali Don Pablo žvaćući hranu — očekujemo svakog časa jednu važnu pošiljku oružja iz Sjedinjenih Država . . . Nekih sto »vinčesterki« najnovijeg tipa, kao i desetak sanduka municije.Primetivši zapanjen izraz na mladićevom licu, bandit nastavi da mu objašnjava:— Taj indijanski pas, (Benito Huarez), privremeno nas je saterao u ovu paklenu pustinju i uveren je da ovde skapavamo od gladi. Ali mi smo dovoljno bogati i uz prijateljsku pomoć američkog Juga, uspećemo da se ponovo opremimo i uzvratimo našim neprijateljima punom merom! Svakog dana nam se ovde pridružuju ljudi koji će se boriti s nama, a očekujemo i oko pedeset američkih momaka veoma vičnih baratanju oružjem.Roland je bio neprijatno iznenađen, utoliko pre što je baš on bio federalni šerif susedne države. Ali najmanje od svega mu se svidelo što im bandit sve ovo priča. Da li ih je već osudio na smrt? Ne znajući šta je odlučeno o njihovim sudbinama, Roland oduševljeno pogleda u Don Pabla.— Znate, oduvek sam maštao da učestvujem u rušenju neke vlasti! Mrzim vlast i' zakone. Previše ih je i sputavaju čoveka u slobodnijem životu. Kako bi bilo da me primite u vaše redove? I moja sestra bi ostala sa mnom, zar ne mila? — okrete se Roland devojci i značajno joj namignu.— Naravno — živnu Brenda. — Mogla bih biti bolničarka u slučaju potrebe! Učila sam prvu pomoć u koledžu!— Imali biste od nas mnogostruke koristi. Pa čak i finansijske! — naznači Roland indirektno.Don Pablo, koji ih je ionako smatrao za mediokritete, ovo poslednje ne razumede.— Kako to mislite senjor? — naže se on nad sto.— Pazite! — poče Roland da mu objašnjava. Ja sam sin Tomasa Hanta, vrlo imućnog rančera sa Juga. Mogli biste mu poslati jednog čoveka s porukom da smo vaši zarobljenici i da ćete nas pobiti ukoliko vam odmah ne pošalje 100000 dolara. Moj stari bi se grdno uplašio i bez reci vam doneo novac na ugovoreno mesto. A to znači novih 0 pušaka i tone eksploziva!— Šalite se senjor? — piljio je Don Pablo u Rolanda. — Otkud bi vašem ocu tolika gotovina?!— Koješta! — odmahnu Roland rukom kao da se radi o kakvoj sitnici. On izvadi iz džepa zlatan sat koji mu pruži preko stola. — Pogledajte ovu igračku! Dobio sam je za uspešno završen koledž. Švajcarski je. Od čistog zlata!Don Pablo je sa izuzetnim interesovanjem razgledao sat. Primetivši sjaj u njegovim lakomim očima, Roland mu

nezainteresovano ponudi:— Zadržite ga ako vam se dopada!— Ali . . . — zbuni se bandit — zar vam to nije draga uspomena? Sem toga, ovakva dragocenost košta najmanje hiljadu dolara, senjor!— Ne volim satove — dohvati Roland sa stola jednu jabuku i pošto je obrisa »rukavom«, zagrize je . . .Don Pablo nije znao šta da misli. Ovaj blesavi Amerikanac ga je potpuno zbunio. Ponašao se zaista tako uverljivo, kao da mu je otac milioner. Rolandov otac je u stvari to i bio, ali mladić je planirao nešto sasvim nepoznato Don Pablu. Jer kada bi Tomas Hant pročitao da mu je sin u zarobljeništvu kod meksičkih buntovnika, on bi o tome odmah obavestio vladu, a ova bi poslala na Rio Grande čitavu vojsku! Tu bi ujedno bio i kraj Don Pablovog »režima«!guskom? Pogledajte ih samo — on uobraženi, neotesani sin bogatog rančera sa Juga, ona lepa i glupa! Zar vi još ne znate da su najslađe žene, glupe žene?Mladi Francuz verovatno htede nešto da mu kaže, kad se na vratima pojavi šef obezbeđenja i pozva ga rukom da izađe.— Pardon! — izvini se mladić svima, a Don Pablo ga isprati pogledom da vidi o čemu se radi.Žan Luj postaja u vratima nekoliko trenutaka, dok mu je njegov sagovornik nešto živo objašnjavao u uho. Mladić se jednog trenutka okrete, baci zbunjen pogled u pravcu Rolanda i Brende, pa potpuno izađe iz salona . . .— Pripremite se za novi udarac sudbine — saže se Roland prema Brendi. — Nešto nije u redu, onaj Francuz nas je zapanjen posmatrao!— Znate — poče da im se hvali Don Pablo žvaćući hranu — očekujemo svakog časa jednu važnu pošiljku oružja iz Sjedinjenih Država . . . Nekih sto »vinčesterki« najnovijeg tipa, kao i desetak sanduka municije.Primetivši zapanjen izraz na mladićevom licu, bandit nastavi da mu objašnjava:— Taj indijanski pas, (Benito Huarez), privremeno nas je saterao u ovu paklenu pustinju i uveren je da ovde skapavamo od gladi. Ali mi smo dovoljno bogati i uz prijateljsku pomoć američkog Juga, uspećemo da se ponovo opremimo i uzvratimo našim neprijateljima punom merom! Svakog dana nam se ovde pridružuju ljudi koji će se boriti s nama, a očekujemo i oko pedeset američkih momaka veoma vičnih baratanju oružjem.Roland je bio neprijatno iznenađen, utoliko pre što je baš on bio federalni šerif susedne države. Ali najmanje od svega mu se svidelo što im bandit sve ovo priča. Da li ih je već osudio na smrt? Ne znajući šta je odlučeno o njihovim sudbinama, Roland oduševljeno pogleda u Don Pabla.— Znate, oduvek sam maštao da učestvujem u rušenju neke vlasti! Mrzim vlast i' zakone. Previše ih je i sputavaju čoveka u slobodnijem životu. Kako bi bilo da me primite u vaše redove? I moja sestra bi ostala sa mnom, zar ne mila? — okrete se Roland devojci i značajno joj namignu.102— Naravno — živnu Brenda. — Mogla bih biti bolničarka u slučaju potrebe! Učila sam prvu pomoć u koledžu!— Imali biste od nas mnogostruke koristi. Pa čak i finansijske! — naznači Roland indirektno.Don Pablo, koji ih je ionako smatrao za mediokritete, ovo poslednje ne razumede.— Kako to mislite senjor? — naže se on nad sto.— Pazite! — poče Roland da mu objašnjava. Ja sam sin Tomasa Hanta, vrlo imućnog rančera sa Juga. Mogli biste mu poslati jednog čoveka s porukom da smo vaši zarobljenici i da ćete nas pobiti ukoliko vam odmah ne pošalje 100000 dolara. Moj stari bi se grdno uplašio i bez reci vam doneo novac na ugovoreno mesto. A to znači novih 0 pušaka i tone eksploziva!— Šalite se senjor? — piljio je Don Pablo u Rolanda. — Otkud bi vašem ocu tolika gotovina?!— Koješta! — odmahnu Roland rukom kao da se radi o kakvoj sitnici. On izvadi iz džepa zlatan sat koji mu pruži preko stola. — Pogledajte ovu igračku! Dobio sam je za uspešno završen koledž. Švajcarski je. Od čistog zlata!Don Pablo je sa izuzetnim interesovanjem razgledao sat. Primetivši sjaj u njegovim lakomim očima, Roland mu nezainteresovano ponudi:— Zadržite ga ako vam se dopada!— Ali . . . — zbuni se bandit — zar vam to nije draga uspomena? Sem toga, ovakva dragocenost košta najmanje hiljadu dolara, senjor!— Ne volim satove — dohvati Roland sa stola jednu jabuku i pošto je obrisa »rukavom«, zagrize je . . .Don Pablo nije znao šta da misli. Ovaj blesavi Amerikanac ga je potpuno zbunio. Ponašao se zaista tako uverljivo, kao da mu je otac milioner. Rolandov otac je u stvari to i bio, ali mladić je planirao nešto sasvim nepoznato Don Pablu. Jer kada bi Tomas Hant pročitao da mu je sin u zarobljeništvu kod meksičkih buntovnika, on bi o tome odmah obavestio vladu, a ova bi poslala na Rio Grande čitavu vojsku! Tu bi ujedno bio i kraj Don Pablovog »režima«!103U međuvremenu, dok je zapanjeni bandit razgledao upravo mu poklonjeni sat, situacija se naglo izmenila nagore. U salon se vrati onaj mladi ađutant koji stade pored fotelje svog »generala« i reče mu na francuskom doslovno ovo:— U dvorani čekaju trojica naših plaćenika špijuna, koji su ovog momenta dojahali iz »pustinje smrti«. Oni tvrde da su naši prijatelji za stolom u stvari članovi neke tajne vojne ekspedicije i da su im oni oduzeli i konje i oružje u jednoj usputnoj krčmi!Don Pablu se sledi osmeh na usnama. On pogleda u Rolanda koji mu se neprestano smešio, tobože ništa ne razumevajući.— Uvedite te ljude ovamo! — naredi Don Pablo. an Luj se vrati po onu trojicu bandita, koje smo većupoznali u pustinjskoj krčmi. Ugledavši Rolanda i devojku za stolom prepunim jela i pića, banditi prebledeše. Uprkos tome što se trudila da zadrži prisustvo duha, mlada devojka prigušeno kriknu i od straha se onesvesti, klonuvši na Rolandovo rame . . .— Poznajete ovu trojicu? — upita Don Pablo Rolanda koji se uozbilji.— Da ekselencijo — odmah se snašao vesti policajac. — To su oni isti razbojnici što su nas napali, opljačkali i ostavili nasred pustinje smrti!Pošto su nakon ovoga što su upravo čuli, braća banditi prosto zanemeli, Don Pablo morade da primeti:— Oni, međutim, tvrde da ste vi vojni špijun i vođa neke tajne vojne operacije koja se odigrala u pustinji!

— Ja vojni špijun?! — skoči mladić sa stolice, a i devojka se povrati iz nesvesti. — Oni lažu ekselencijo!— Ti si lažov i vojni špijun! — dobaci mu jedan od one trojice sa vrata. — Ekselencijo — obrati se on Don Pablu — dozvolite da kaznimo ovog američkog izdajnika!Don Pablo se dvoumio, ne znajući šta da misli. Ovo odmah primeti Roland koji mu požuri u pomoć.— Ekselencijo! — obrati se mladić banditu. — Ovim protuhama je neprijatno da pred vama priznaju svoje razbojničko delo, pa kako bi se u vašim očima prikazali nedužnima, izmislili su ovu priču za malu decu! Već sam objasnio vašoj patroli, a ponavljam opet, u pustinji je104došlo do sukoba između vojske i Indijanaca! Ovi tipovi su nas presreli i sve nam oduzeli, a kada su posegnuli i za mojom maloletnom sestrom, naišla je konjica i primorala ih da pobegnu!I ovo je zvučalo uverljivo, pa Don Pablo odluči da braća banditi ipak lažu. Međutim, on im to ne reče, jer su mu bili potrebni. Od sličnih špijuna i doušnika imao je velike koristi. Ali upravo kada je zinuo da izgladi neprijatnu situaciju, Roland ga preduhitri:— Ekselencijo, dozvolite mi da vam iznesem jedino moguće rešenje! Pošto ovi nitkovi žele mene i moju sestru da predstave lazovima u vašim očima, neka oružje odluči ko je od nas govorio istinu!— Mislite na dvoboj?! — s nevericom proveri Don Pablo.— Da ekselencijo! — Jer ovim nečasnim ljudima nije dosta što su nas opljačkali, a moju sestru pokušali da obeščaste, već su se drsko usudili i da nas predstave lazovima i špijunima! Ja bih se pre ubio nego dopustio da me neko nazove vojnim špijunom. To je za mene uvreda prvog reda. Ja sam po ubeđenju anarhista!Roland je delovao prilično komično, ali se Don Pablo trudio da zadrži pristojan izraz na licu. Opet se dvoumio, ne znajući šta da uradi. Ako dopusti dvoboj, unapred je znao da će ovi prevejani revolveraši izrešetati nespretnog mladića. U tom slučaju on bi se morao dalje brinuti o njegovoj lepoj sestrici, što mu se učini vrlo privlačnom idejom. Naravno, seti se on, odlična ideja o učeni koju mu je predložio Roland došla bi tada u pitanje, ali zar on mora u toj poruci naznačiti da je bogatašev sin već mrtav, a da on uveliko vodi ljubav sa njegovom poćerkom, koju će na kraju, takođe, morati ubiti? Sve se slagalo.— U redu! — pogleda on u trojicu bandita pored vrata. — Čuli ste za predlog gospodina Hanta. Zaista mi je žao, ali ni ja ne vidim drugi izlaz, nego da sukob odlučite izvlačenjem oružja!— Kako vi kažete, ekselencijo! — spremno mu se nakloni jedan od bandita, onaj najstariji. — Čim ujutro grane sunce, čekaćemo ovog čoveka u dvorištu vaše rezidencije.— To nikako! — opet skoči Roland kao oparen. — Ako mi je suđeno da umrem, onda neka se to desi odmah i ovde!Don Pablo konačno zaključi da je siromah mladić zaista malo ćaknut. Ali duboko u sebi, u svojoj mračnoj duši, već je video sebe kako te noći »teši« ucveljenu sestru lepoticu. On se osvrte oko sebe i zaključi da veliki dvorišni prozori bacaju sasvim dovoljno svetlosti po prostranom salonu.— Nemam ništa protiv! — prekrsti on zadovoljno ruke na grudi i zavali se u svoju fotelju.Roland baci brz pogled na uplašenu devojku, vragolasto joj namignuvši. Mada joj je njegova brzina bila već dobro poznata, Brenda se brinula. Ipak je njih bilo troje.— Gospodine — priđe Roland mladom francuskom oficiru — molim vas pozajmite mi vaš opasač s revolverom.2an Luj mu se samo kratko nakloni i otpasa svoje oružje koje mu pruži uz tužan osmeh. I on je bio uveren da će Roland uludo poginuti, ali mu nije mogao pomoći.— Ja ću prvi! — izdvoji se najstariji od braće bandita.— Ni govora! — pobuni se Roland. — Ili sva trojica, ili nijedan!Don Pablo se uhvati za visoko čelo. Više nije bilo sumnje, mladić je lud. Njemu nije bilo jasno zbog čega se Rolandu toliko žurilo da što pre ukloni i time ućutka ovu trojicu neugodnih svedoka.— U redu! — složi se »njegova ekselencija«. — Gospodin Hant smatra da ste ga sva trojica uvredili, pa se branite zajedno.Ona dvojica se odmah pridružiše svom starijem bratu. Stajali su tako kao okamenjeni nasuprot Rolandu koji se nalazio nekih osam metara udaljen. A onda se desilo . . . Najpre zamislite sekundu podeljenu na petine . . . U prvoj petini te sekunde, za dršku svog revolvera se mašio najstariji brat . . . Ostala dvojica su pošla rukama nadole . . . Roland je već čvrsto držao Francuzov »kolt« u desnici . . . Počela je druga petina, prvi bandit vadi svoj revolver, druga dvojica kasne za tu petinu . . . Roland upravlja cev u bandita. Počinje treća petina, prvi banditupravlja cev svog revolvera u Rolanda, ovaj puca . . . Počinje četvrta petina, druga dvojica tek imaju revolvere u rukama i pokušavaju da ih upere u Rolandovu glavu . . . Roland puca u drugog, onaj prvi se hvata za grudi i pada . . . U petoj petini te sekunde, Roland puca u trećeg brata i sva trojica se bez reci ruše na pod salona! U prostoriji vlada grobna tišina.— Ali . . . to je prosto fantastično! — zaprepašćeno konstatuje Don Pablo i bled ustaje iz svoje fotelje, jer mu nešto ne daje da mirno sedi. — Ovo nije moguće! — priđe on Rolandu koji mirno otkopča pozajmljeni opasač i vrati ga Francuzu. U bubnju revolvera su još tri metka.— Hvala gospodine.— Ali . . . gde ste za ime Boga naučili ovako da baratate oružjem? — obilazio je Don Pablo visokog mladića.— Ah, na proplanku iza naše farme — objasni mu ovaj lakonski.Na ulaznim vratima se načičkalo nekoliko radoznalih stražara.— Ništa strašno! — umiri ih Don Pablo. — Naši dragi gosti su se malo sporečkali!Straža se ukloni, a bandit se saže da pregleda ranjenike koji su stenjali.— Zašto ih niste ubili? — pogleda on Rolanda.— Zato što su bili vaši prijatelji.— Senjor! — sevnu bandit crnim očima. — Pazite na vaše reci! Ja se ne družim sa razbojnicima, a ovi ljudi su bili upravo to!On Ijutito izvuče još vruć revolver iz opasača koji je Žan Luj držao u rukama i bez ikakvog upozorenja ispali onim nesrećnicima na podu po metak u čelo. Prisutnima u salonu zastade dah od ove brutalnosti. Don Pablo malo postaja nad svojim

žrtvama, pa munjevito podiže revolver u pravcu Rolanda i opali. Pogođen među oči, visoki mladić se malo zanjiha a onda stropošta na pod . . .— NE!! — zavrišta Brenda u očajanju i potrča oko stola prema Rolandovom opruženom telu. — NE!! — vrištala je tresući se nekontrolisano. — Životinje! Šta ste mu učinili?!107Roland ju je »gledao« sa poda širom otvorenih očiju koje su se gasile. Primetivši nezadovoljstvo na bledom licu mladog Francuza, bandit oseti potrebu da opravda svoje gnusno delo.— Špijunsko pseto! — opsova on misleći na Rolanda. — Čim sam video kako barata oružjem, shvatio sam da nas vuče za nos! A ove sam kaznio jer su mu pomogli da nas sve zavede! Ovu malu zatvorite, a uveče mi je dovedite u moj apartman!Bandit vrati Francuzu njegov revolver i uputi se vratima. Upravo kada je uhvatio za kvaku, začu se prvi, pa drugi, pa treći pucanj . . . Pogođen u leđa sa sva tri metka, grdosija se tromo okrenu i razrogačenih očiju zagleda u devojku koja je stajala iznad Rolandove glave sa uperenim »koltom«. Oni iz druge sobe naglo otvoriše ulazna vrata i gurnuše Don Pabla koji se sruši licem na pod. Kao okamenjeni su piljili u njegova okrvavljena široka leđa.— Isuse! Šta ste uradili?! — uhvati se Francuz za glavu obema rukama i zagleda u devojku.Brenda opusti mlitavo desnicu niz telo, još uvek držeći Rolandpv »kolt«.— Već je bilo krajnje vreme da neko ubije tu svinju, zar ne? — smešila se ona odsutno u generalovog ađutanta. — Takve kao on, treba ubijati još u kolevci!— Senjor! — javi se sa vrata šef obezbeđenja drhtavim glasom. — Bojim se da ovo nije i kraj našim nevoljama!Još uvek se držeći za glavu, an Luj se zagleda u oficira.— Naša pogranična patrola je upravo privela jednog američkog oficira sa belom zastavom. Nalazi se u dvorištu i čeka naš odgovor!— Ja . . . ne razumem vas, budite jasniji molim! — gubio je Francuz živce.— Senjor, na granici se nalazi veliki odred američke konjice! Preko sto pedeset ljudi! Oni traže da im u roku od jednog sata vratimo njihovog federalnog šerifa i ovu Indijanku! Inače će doći ovamo da ih uzmu silom! Imaju i dva topa!Zan Luj nije ništa razumeo . . .— Federalnog šerifa? — promuca on.— Da senjor! ■— javi se Brenda. — Ovog ovde što ste ga upravo ubili!— Odakle vam taj revolver? — seti se an Luj da je upita.— Pozajmila sam ga iz futrole federalnog šerifa! — saže se ona i razgrnu Rolandov sako.— Isuse! — ponovi Francuz shvativši situaciju. — Odmah mi uvedite američkog glasnika ovamo! Moramo mu sve podrobno objasniti . . .Kada se Rolandu počela da vraća svest, prvo što je ugledao bilo je teško sivo nebo. Ležao je na nekakvoj travi. On prime ti krošnju velikog drveta sa svoje leve strane i polako se uspravi. Tako je sedeo u travi, zamišljen posmatrajući nepoznati prizor pred sobom. U senci drveta, naslonjena na debelo stablo, sedela je plavokosa devojka nebeske lepote. Sve je na njoj bilo savršeno. Rolanda najpre malo zbuni njena prekratka bela haljina koja je otkrivala divne noge, koje je devojka bila obuhvatila rukama. U toj ljupkoj pozi ga je posmatrala, sa smeškom bliske osobe koja ga poznaje već dugo vremena.Misleći da se upravo probudio iz dubokog sna, Roland poče da napreže memoriju odakle je zna. Mada mu se učinila veoma poznatom, on ne uspe odmah da se seti ni devojke ni njenog imena.— Mi . . . se poznajemo? — proveri on sramežljivo.— Oh, da. Već godinama!Bože, ko je ova devojka zamisli se mladić. U pokušaju da se pomogne nečim drugim poznatim, Roland lagano ustade i poče da razgleda nepoznatu okolinu. I ta tmurna, priroda mu odjednom postade poznatom, naročito visoki paviljon na belim vitkim stubovima. Da se ne nalazi u nekakvoj kraljevskoj baš ti? Da nije neki princ? Sudeći po izuzetnosti okoline i čarobnoj lepoti njegove drugarice, to bi moglo biti najbliže istini. On vrati pogled na devicu.— Jesmo li mi . . . nešto !j rodu? Ona ljupko zaniječe glavom.— Onda . . . ko ste vi?— Ja sam vaš »vodič«! — pomože mu ona. — Zovem se Lea!Roland je blenuo u nju. I ime mu je zvučalo poznato. Da li je moguće, razmišljao je, da se uspavao tako duboko da više ne zna ni ko je ni gde se nalazi!— Ko sam ja? — upita je on molećivim tonom izgubljenog deteta.Lepotica se konačno sažali na njega, ustade i priđe mu kratko ga odmeri bistrim očima, pa prođe pored njega.— Sledite me — poruči mu ne osvrćući se.Tako stigoše pod same stubove paviljona, pored kojeg se nalazilo malo jezerce. U glatkoj površini se ocrtavala okolina kao u kakvom velikom ogledalu. Roland se ne usudi da priđe bliže i pogleda se unutra. Odjednom ga spopade neki nepoznat strah. Konačno je shvatio da sa njim nešto nije u redu.— Pogledajte se — pokuša ona da ga nagovori. — To će vam pomoći da se setite »sna« iz kojeg ste se upravo probudili.Roland lagano priđe staklastoj površini vode u koju se zagleda. Imao je na sebi elegantan tamnoplavi sako, ispod bele kragne vezanu crnu vrpcu, a na glavi crni šešir sa širokim nagore uvijenim obodom. On prepoznade tipični kostim Srednjeg zapada iz sredine devetnaestog veka. Prepoznade i federalnog šerifa Rolanda Hanta. U nekoliko trenutaka proleteše mu slike upravo završenog života, proleteše mu ispred očiju poput ekspresnog voza. Od rođenja, do one poslednje vizije Don Pabla sa uperenim revolverom u njegovu glavu . . .— Bože moj! — pogleda on u svoju lepu pratilju. — Pa ja sam upravo umro!— Naprotiv — ispravi ga ona. — Upravo ste se ponovo rodili!Roland se sad seti svega. Nit memorije koja je počela da se odmotava nastavi nezadrživo da mu proleće pred očima. On se seti ne samo ko je Lea, već i svog prvog,

grešnog života, zbog kojeg je bio primoran da se vrati ponovo . . .— Vidim povratila vam se sva memorija i sećanje — reče devojka u belom. — Sad verovatno znate i zbog koga ste morali da se vratite, živite i tako mlad umrete.— Da — potvrdi Roland glavom. — Zbog mladog američkog novinara koji je pratio ratne događaje 3. i koji je slučajno otkrio moja prethodna tri ubistva. U strahu da me ne otkrije vojnim vlastima, zaveo sam ga u brda i bez ikakvog upozorenja usmrtio metkom u čelo. Nisam imao pojma da je sve o meni i mojim nedelima bio ostavio zapisano u svom dnevniku. Vojne vlasti su me raskrinkale i osudile na smrt streljanjem . . . Zvao sam se Emilio Valdez, zar ne?Lea mu se samo ljupko nasmeši i pruži ruku.— Pođimo. U paviljonu ćete se sada ponovo sresti sa vašim sudijom koji će oceniti dobre i loše strane vašeg upravo odživljenog iskustva. Od vašeg uspeha ili promašaja zavisice vaša dalja budućnost.Roland joj se ćutke prepusti. ovome što je upravo rekla, nije se usuđivao ni da razmišlja, a kamoli da diskutuje. U sebi je ponovo prelistavao stranice svog prošlog života, ali ovaj put mnogo sporije i studioznije. Tražio je moguće greške. Bože, da li je uspeo? Kako će odbraniti svoje propuste. Onda mu prolete umom da se »ovde« greške ne mogu ničim opravdati!— Sačekaćemo ovde — dovede ga Lea do bele kamene klupe na koju se spustiše.Dok su čekali na njegov red, Roland je kao opijen posmatrao divnu priliku pored sebe. Ona ga je još uvek držala za ruku.— Smirite se — čitala je njegove uznemirene misli. — Sve će biti u redu. Ovo nije zemaljski sud, a vaš sudi ja nije »čovek«. Zar ste zaboravili gde se nalazite? Ovde nema predrasuda, a ni vi ne možete uticati na istinu. Ovde nema ni advokata da je »izvrću« u vašu korist. Moraćete se braniti sami. Ne stidite se svoje istine samo zato što je gola!— Bože kako ste svi dobri i strpljivi ovde. Kako možete preći preko činjenice da sam četvorostruki ubica, bandit nedostojan vašeg pogleda!— Više niste — ispravi ga ona. — Već ste vratili prvi život. Vratićete i ostala tri, pa ćemo onda biti ravnopravni. Što se tiče naše brige i pažnje, kako ne razumete, vi ste naša izgubljena braća i sestre! Nama je veoma stalo do vas i učinićemo sve da vam pomognemo da se ispravite, vaše dugove isplatite i vratite se na pravi put koji će vas odvesti natrag Bogu.Na visokim vratima koja su vodila u krug paviljona, pojavi se mladić u belom kostimu, sličnom kakav je imala na sebi Lea.— Ring je spreman! — poruči im on kratko, aludirajući na okruglu arenu unutar paviljona.Roland f devojka uđoše, a on ostade napolju zatvarajući za njima vrata. Za velikim kamenim stolom je već sedelo »biće od svetlosti«, odnosno Rolandov sudija. Biće je dosta dugo posmatralo nešto ispred sebe, onda se obrati Rolandu.— Tvoj rizik se u potpunosti isplatio i ti si svojim upravo završenim životom potvrdio da želiš da se iskupiš i vratiš onom koji te stvorio. Iz sažete analize tvog života, vidi se veliki napredak. Tvoj odnos prema životu i smrti se znatno izmenio. Za razliku od prvog života u kojem si se borio »protiv« čoveka, u ovom si se borio »za njega«! U prvom si mrzeo čoveka, u drugom si počeo da ga razumeš. Iako superioran u odnosu na svoje protivnike, štedeo si ih kad bi bio primoran da u njih pucaš, a njihove sudbine si ostavljao zakonu na razmatranje. Shvatio si da kao »čovek« nemaš prava da sudiš drugima, niti da odlučuješ o njihovim sudbinama. Samo onaj koji ih je stvorio, ima prava da ih uništi!Biće od svetlosti se opet zagleda u papir, a Roland pogleda u devojku koja je sedela na gornjem redu kamenog stepeništa. On tek tada primeti da se u pozadini nalazi još nekoliko »vodiča« i posmatrača, koji su očigledno pratili analizu njegovog progresa iz čiste radoznalosti.— I tvoj karakter se izmenio — nastavi biće. — U prvom si životu bio slabić i nitkov, u ovom si izdržao sva iskušenja. Shvatio si kako su čast i jak karakter retke privilegije odabranih. U prvom si životu pripadao društvenom talogu, u ovom si se trudio da se uzdigneš. O svemu što si činio, prethodno si dobro razmislio. Postao si112studiozan i veoma metodičan. Takvo tvoje ponašanje odmah je palo u oči tvojim pretpostavljenima. Toliko su u tebe stekli poverenje, da su ti ponudili veliku čast i odgovornost. Verovatno bi stigao još dalje, da ti je bilo dozvoljeno. Na žalost, život ti je morao biti prekinut upravo na početku te sjajne karijere, jer si ga u tim godinama i ti prekinuo tvojoj mladoj žrtvi! I mladi ambiciozni novinar kojeg si ubio, takođe je imao planove i snove o boljem životu. Ali ti si mu ih pokvario pucnjem u čelo. Sad znaš »tačno« šta si uradio, a ja se nadam da nikad više to nećeš!Roland je fasciniran slušao smirene reci Božjeg čoveka pred sobom.— Izmenio se i tvoj odnos prema ženama. Pravilno si shvatio da one nisu stvorene samo za užitak muškarcima, već da su im u svemu ravnopravne. To se jasno vidi iz tvog susreta sa mladom Indijankom. Mada ti se gotovo nametala, mudro si je odbio, imajući u vidu njene nezrele godine. U prvom životu bi je iskoristio bez razmišljanja, u ovom si sebe postavio u drugi plan. A kada te je za trenutak opila njenim čarima, duboko si zbog toga zažalio, iskreno se kajući što si to sebi dozvolio. Počela je da te mori savest. U prvom je životu nisi imao!Biće od svetlosti opet načini kratku pauzu, studirajući podatke . . .— U prvom životu si bio lenčuga, anarhista i avanturista. U ovom si naučio da poštuješ rad i odgovornost, a zakonu, koji si u prvom životu ignorisao, u ovom si posvetio ceo svoj život! Tvoj originalni predlog zatvoreniku Džou da se popravi i radom »iskupi« svoj dug prema državi, svedoči o tvojim novim pogledima. Među mnogima koji te danas iskreno oplakuju, nalazi se taj »bivši« bandit! Umesto da tvoje telo bace na kola i pokopaju u polju bez znaka, kao što su učinili u tvom prvom životu, u ovom te sahranjuju uz najviše državne počasti! Mislim da je tvoj prvi pokušaj izmirenja s Bogom u potpunosti uspeo.Roland presrećan pogleda u Leu koja mu se prijateljski smešila sa klupe.— Imaš li sada neko pitanje?113— Imam jedno — požuri Roland. — Želeo bih da znam šta se desilo sa mojim prijateljima, posebno sa mladom Indijankom.— Tvoje pitanje je najbolji dokaz pozitivnih promena koje si pretrpeo u prošlom životu. Prestao si da misliš prvo o sebi! Drugi su ti postali važniji. Ali ništa ne brini. Državno zlato je stiglo u redu i tvoji su prijatelji odmah poslali po tebe odred konjice. Onaj mladi oficir i Indijanka su otpratili tvoje telo do granice gde se on predao američkoj vojsci. Devojka je svedočila u njegovu korist i ubrzo je oslobođen. Oženili su se i žive bogato na velikoj farmi koju je ona kupila od novca dobivenog od

pronađenog zlata. Imaju troje dece!Roland je blenuo u biće od svetlosti.— Ali . . . kako je sve to moglo da se odigra za ovo kratko vreme? — čudio se.— Prijatelju — objasni mu onaj blago — od trenutka tvoje smrti do sada, proteklo je ravno pet zemaljskih godina.Onaj ustade i ode, a Roland se zagleda u Leu. Devojka mu priđe i uhvati za ruku, izvodeći ga napolje.— Hajdemo. Moram vas još pripremiti za sledeći život i u detalje vam objasniti vašu buduću ličnost. Vreme ovdejeti znatno brže od zemaljskog, a preostaje vam svega godina do novog rođenja.Roland_stade, a ona se okrenu. Mladić ju je posmatrao vrlo zabrinut.— Ne brinite — umirivala ga je. — Biću stalno pored vas kao što sam bila i u prošlom životu. Ali moram vas upozoriti. Nailaze strašne godine i veliko zlo na zemlju. Odrašćete u centru toga zla i biće vam veoma teško. Iskušenja će biti ogromna, ali stalno imajte na umu nagradu!114TREĆI ŽIVOTNEMACKA 9.1.Kroz ranu jutarnju izmaglicu, nasred groblja avetinjski se ocrtavalo nekoliko tamnih silueta okupljenih oko porodične kripte. Iz magle izroni visoka figura mladog žandarmerijskog narednika Hansa. On se tiho pri druži ostalima, ali stade pored svog pretpostavljenog.— Dobro jutro inspektore — pozdravi on tiho, pa nastavi istim tonom. — Od Kurta sam primio poruku da vas hitno ovde pronađem. Čemu tolika žurba?Inspektor lokalne žandarmerije Herc baci na mladića značajan pogled.— Baronesa Fon Klojster — pričao mu je gotovo šapatom — tražila je od suda u Minhenu specijalnu dozvolu za otkopavanje tela njene mlade nećake! Ona tvrdi da devojka nije umrla, već je vesto otrovana! Sad je očekujemo da potpiše nalog, pa će doktor Vinter ući s nama u kriptu i izvršiti autopsiju.— Koješta! — zapanji se Hans. — Ta ko bi ubio onu divnu mladu devojku?— Samo da vas podsetim, Aleksandra Fon Klojster je bila prva u dugom redu lakomih naslednika pokojnog barona!Jedan crni elegantni mercedes se zaustavi pred kapijom groblja, a uniformisani šofer otvori vrata vitkoj elegantno odevenoj dami četrdesetih godina. Ona oštrim koracima prepešači kratku razdaljinu i nađe se pred grupom ljudi.— Gospodo! — uputi im baronica kratak naklon glavom.

— Madam — izdvoji se iz grupe jedan procelavi omanji gospodin. — Ja sam Kraus Lipke iz Minhenskog suda. Molim vas potpišite ovde pre no što počnemo — poturi joj službenik jedan zvanični list papira.Baronica ga overi svojim potpisom i vrati.— Madam — priđe joj sad inspektor Herc i nakloni se. — Jeste li baš sigurni da je sve ovo potrebno? Ta sahranili smo mladu damu pre svega dva dana. Bojim se da bismo je mogli naljutiti!— A ja se bojim inspektore da ona neće počivati u miru dok ne otkrijete identitet njenog ubice! — oštro mu odbrusi žena.Ona im svima uputi još jedan kratak, aristokratski naklon i ostavi ih zbunjene da se između sebe pogledavaju.— Pa . . . — pogleda Herc u prisutne — da počnemo onda.On glavom dade znak dvojici snažnih radnika da otklone debelu betonsku ploču sa ulaza u kriptu.— Ja i moj pomoćnik ući ćemo prvi unutra, kako zakon nalaže, zatim ćete vi doktore i vi gospodine Lipke obaviti vaš deo posla uzimanja tkiva.Herc tu klimnu glavom svom naredniku i njih dvojica počeše polako da se spuštaju memljivim stepeništem u malu porodičnu grobnicu klojsterskih barona. Čim su se približili gomili sanduka, obojica izvadiše džepne maramice. Unutra se osećao priličan zadah pokojnice.— Nije ni čudo — bunio se inspektor prigušeno kroz pritisnutu maramicu na nosu. — Oni idioti joj nisu ni zakucali sanduk čestito!Hans priđe raskošno izrezbarenom novom sanduku i zagleda se u njega.— Nemoguće! — zaključi on. — Lično sam bio prisutan kada su ga kucali u kapeli pre dva dana. Ovde nešto nije u redu inspektore — upozori on Herca.Herc obazrivo priđe kovčegu, kao da je očekivao da će iz njega svakog časa iskočiti povampirena mlada baronica. On konačno skupi hrabrost i polako podiže pomereni poklopac. Unutra se nalazilo telo mlade plemkinje, ali u krajnje neprirodnom položaju. Ležala je licem nadole, odeća joj se nalazila u neredu, a čarapa na de

snoj nozi joj je bila svučena do pola. Nedostajala joj je i cipela sa leve noge. Dva policajca izmenjaše zaprepašćene poglede.— Gospode! — prekrsti se Herc. — Izgleda da su je zakopali živu, pa je kasnije došla svesti i pokušala se osloboditi. Čuo sam za takve slučajeve.— Ili se povampirila i vratila bez leve cipele! — dodade Hans. — Čuo sam i za takve slučajeve.Herc malo prekopa po sanduku, ali cipele nije nigde bilo. On obiđe i kriptu, ali ne nađe ni traga.— Šta se ovde dešava? — pojavi se na ulazu doktor Vinter. Iza njega se nazirala okruglasta figura sudskog veštaka Lipkea.— Pogledajte! — pokaza inspektor rukom na telo. — Ovako smo je našli. Poklopac je bio već otkucan i samo ovlaš prebačen. Po razbacanim ekserima na podu, vidi se da je otvoren ovde.Doktor priđe sanduku i stručno se zagleda u telo.— Fali joj i leva cipela — obavesti ga Hans. Doktor lagano zadiže devojčinu bujnu plavu kosu iotkri joj vitki vrat.— Fali joj i nakit! — pogleda on u inspektora. — I na dvoru prilikom potpisivanja smrtovnice, i kasnije u kapeli pred sam

ispraćaj, jasno sam zapamtio da je imala oko vrata skupu dijamantsku ogrlicu i minđuše!— Pljačkaši grobova! — sinu inspektoru odjednom.iBednici, kako su se usudili da joj oduzmu tako dragocene lične stvari!— Bojim se inspektore da to nije i jedina dragocenost koju su joj te noći oduzeli! — nastavi doktor razočaranim glasom. — Sve mi se više čini da su poneli sobom i njenu nevinost!Prisutni su piljili u njega zaprepašćeni. Niko se dugo ne usudi da izusti nijednu reč. Prvi se iz šoka povratio inspektor.— Vi . . . hoćete da kažete da je u pitanju . . . nekroman?— Nekrofil inspektore — ispravi ga Vinter. — Bojim se da sam u pravu kada tako tvrdim. Ta sami bolje pogledajte njenu odeću i čarape!— A cipela? — opet će narednik Hans.

— Verovatno su je poneli kao neku vrstu »fetiša«. Za uspomenu.— Ali . . . — mucao je Herc — to nije moguće! — Ko bi mogao biti toliko podao i tako teško bolestan?— Koješta inspektore — nasmeši mu se doktor. — Pa vi najbolje znate u kakvom bolesnom i košmarnom svetu i veku živimo! Činjenica je da takvi tipovi postoje!— U našoj sredini?! — iščuđavao se Herc. — Jeste li vi svesni šta govorite? Ovo nije seoska devojka sa obližnje farme! Ovo je baronica Fon Klojster! Možete li zamisliti užas i sramotu koja će se spustiti nad našu malu varošicu ukoliko se o ovome pročuje?Tu zastade.— Grafing praktično živi od prihoda ovog divnog groblja. Hiljade posetilaca iz Minhena svakodnevno navraća u posetu svojim rođacima. Stotine hiljada maraka se razmene u ovom gradu svake godine, uglavnom prihodom od cveća i ugostiteljskih usluga. Gospodo, ako se o ovom pročuje, mi smo ekonomski mrtvi! Da ne pominjem opet porodicu Klojster od čijih smo farmi i fabrika vekovima dobro živeli. Bojim se da nam oni, ni mrtvi, ni živi, nikad neće oprostiti ovakvo gnusno poniženje jednog tako važnog njihovog člana!— Da, sve je to vrlo neprijatno — složi se i Lipke.— Ne bih želeo da sam u vašoj koži Herc. Od vas će se očekivati gotovo nemoguće.— Šta da radimo? — uplaši se inspektor od mogućih posledica.— Ništa . . . Prenesimo telo u mrtvačnicu vaše žandarmerije. Da sam na vašem mestu, ne bih ga dirao, samo ćemo ga zalediti do daljeg. Ja ću tamo uzeti malo tkiva i poslati ga u Minhen na analizu. Zakucajte opet poklopac i pokušajmo sve ovo da zadržimo u najvećoj tajnosti!— Mislite . . . prećutimo pljačku groba i . . . skrnavljenje?— To ne dolazi u obzir! — oštro se pobuni Lipke.— Evo . . . — izvadi on iz džepa jednu vazitkartu i pruži je prebledelom Hercu. — Čim stignete u stanicu, odmah nazovite Gestapo u Minhenu. Tražite biro pukovnika Šmita. Lično ga poznajem. Ne samo što je vrlo sposoban čo

vek, već je i Gestapo viši stepen naših policijskih snaga. Oni su vaša prirodna veza u ovom slučaju.Herc ga je gledao sa zahvalnošću. Ovo je ipak bilo previše za njegovo ograničeno policijsko iskustvo.— U međuvremenu — posavetova ga Lipke — preduzmite i sami neku lokalnu istragu. Nikad se ne zna na šta ćete nabasati.Herc nije oklevao. Čim se dokopao svog velikog radnog stola, izvadio je iz džepa onu posetnicu i nazvao broj.— Gestapo Centar — javi se mlada telefonistkinja.— Zeleo bih da razgovaram sa pukovnikom Šmitom.— Samo momenat . . . — zamoli devojka i uključi ga . . .— Pukovnik Šmit! — najavi se oštar glas sa druge strane. — Šta mogu učiniti za vas?Inspektor prvo proguta pljuvačku. Nije znao kako da počne. Dobro je znao da su gotovo sve linije tih godina bile prisluškivane. Gestapo je špijunirao armiju, SS je prisluškivao Gestapo, a svi zajedno nisu verovali policiji. Međutvrljenje je bilo na vrhuncu. Kao i u svakoj policijskoj državi, ni u Nemačkoj se tih godina nije smelo iskreno izjašnjavati.— Dakle? — nestrpljivo će pukovnik.— Ah . . . ne znam prosto kako da počnem — priznade Herc. — Dobio sam danas vašu posetnicu od jednog gospodina iz suda. Insistirao je da vam se obratim za pomoć. Zovem se Jozef Herc. Inspektor sam žandarmerije u Grafingu pored Minhena. Ja . . . možda je u stvari trebalo lično da vas posetim . . . Imamo ovde jedan problem!— Kakav problem? — upita Šmit, pošto je ovaj ćutao.— Veliki! — reče Herc zagonetno.Pukovnik konačno ukapira da se inspektor dvoumi jer nije siguran u liniju kojom su se služili. Ni Šmit nije bio siguran.— Sačekajte momenat!Pukovnik se saže, otvori donju fioku svog politiranog stola i potraži prstima jedan mali prekidač.— U redu je inspektore, možete sad slobodno pričati.

Dole u podzemlju Gestapoa, mlada telefonistkinja Inge je Ijutito uključivala i isključivala telefonske kablove, ali više ne uspe da uhvati vezu. Bila je van sebe od besne nemoći. Očigledno se radilo o nečem tako važnom, kako je moguće da je odjednom izgubila vezu.Za to vreme Šmit je pažljivo saslušao Hercov policijski izveštaj. Povremeno bi nešto zapisivao na papir pred sobom, pa na kraju reče:— Dobro ste učinili inspektore što ste najpre nas obavestili. Gestapo i naše policijske snage treba da su uvek prve u vezi. Nemačka se ne srne uspavati ni za jedan trenutak. Zadržite telo u vašoj mrtvačnici do sutra. Ujutro će vas posetiti jedan vojni doktor, pukovnik po činu. Zove se Herman. On je psihijatar i šef jedne vojne duševne bolnice, inače ekspert za ovakve

slučajeve. I upozoravam vas da slučaj držite u najvećoj tajnosti! Doviđenja.Šmit lagano spusti slušalicu i duboko se zamisli gledajući u svoje zabeleške . . .Već u sedam časova idućeg jutra, inspektor Herc se nervozno šetao pred policijskom zgradom. Svaki čas bi pogledavao niz ulicu, po stoti put poravnavajući svoje kožne rukavice. Konačno se iza ugla pojavi vojni automobil sa znakom nemačkog saniteta na desnom blatobranu. Iz vozila iskoči mlad poručnik i otvori vrata pedesetogodišnjem pukovniku regularne vojske.— Inspektor Herc! — pruži mu policajac ruku.— Doktor Herman — preskoči pridošlica svoj čin.— Ovuda doktore! — ponudi ga Herc nervoznim pokretom ruke.Dva minuta kasnije, on otključa metalna vrata mrtvačnice i propusti gosta unutra. Nasred prostrane sobe, nalazila su se tri metalna stola. Na jednom od njih ležalo je prekriveno telo. Herc bez reci priđe stolu i otkri devojčin leš.— Našli smo je baš u ovom stanju i položaju! Pretpostavljam da vam je pukovnik Šmit već rekao o kome se radi.— U stvari nije mi mnogo rekao. Samo je želeo da vas što pre posetim i lično mu podnesem izveštaj o svojim nalazima i zapažanju.Doktor Herman poče polako da skida svoje vojne kožne rukavice koje zameni sa medicinskim. Dok je gotovo sa nežnošću ispitivao devojčino telo, on upita:— Zašto je devojka bila otkopana?— Njena rođaka, baronesa Fon Klojster, tvrdi da je mlada dama otrovana!— Da li je? — ispitivao je doktor Herman devojčine noge.— Još ne znamo. Naš lokalni patolog upravo vrši testove u bolničkoj laboratoriji.Herman odiže devojčinu haljinu, ispitujući njen donji veš.— Da li je vaš doktor izvršio i vaginalni test?— Jeste, ali tvrdi da devojka nije seksualno zloupotrebljena.Herman polako prošeta oko tela, pa pogleda u Herca.— Šta se desilo sa njenom levom cipelom?— Pojma nemamo. Sve smo pretražili, pa smo zaključili da su je pljačkaši poneli sobom kao suvenir, ili fetiš.Herman je kratko posmatrao inspektora, pa se uputi do jedne stolice na koju se umorno spusti.— U pitanju je klasičan slučaj nekrofilije. Van svake sumnje. Sad mi je i jasnije zašto Gestapo insistira na vrhunskoj tajnosti.— Da — snuždi se Herc — u pitanju je član jedne tako važne i stare plemićke porodice. Skandal bi bio veliki za našu skromnu privredu. Ovaj gradić praktično živi od prihoda s groblja.Herman ga je posmatrao sa simpatijama.— Ne brine Gestapo o ekonomiji Grafinga — ispravi ga on. — Njima se diže kosa na glavi od pomisli na moguće političke posledice.— Bojim se da vas ne razumem — piljio je Herc u njega.— Slučaj nekrofilije, u srcu »najčistije« nacije na svetu?! — podvuče on.Inspektor je stajao gotovo uplašen. On kao da je tek tada shvatio u kakve komplikacije bi ga ovaj slučaj mogao uvaliti.— Šta da radim? — zakuka on izgubljenim glasom.— Zasad vam mogu samo reći da je u pitanju verovatno neka usamljena osoba, moguće sa nekim telesnini defektom, nečim što odbija žene. Pa kako nije u stanju da privuče pažnju živih žena, primoran je da potraži utehu kod onih koje mu nisu u stanju pružiti nikakav otpor. Znam, zvuči strašno, ali čovek je društveno biće i ako se nađe ugrožen, sklon je svakakvim perverzijama.Hercu se učini da će uskoro povratiti.— Takođe obratite pažnju na drugu vrstu, odnosno čoveka sklonog seksualnim devijacijama. Možda je samac, a možda čak i oženjen, ali njegova seksualna znatiželja prevazilazi mogućnosti njegovih partnerki, pa je primoran zadovoljiti je na ovaj način. Moguće je da se radi o osobi zaposlenoj na groblju ali ne mora da znači. Bilo ko, ko je video mladu devojku pred sahranu, mogao je da je poželi, a kasnije poseti u kripti. U svakom slučaju, u pitanju je vrlo bolesna i duševno ugrožena osoba. Uskoro ću vam poslati podrobniji izveštaj, a dotle vam želim svaku sreću. Biće vam potrebna!Doktor Herman ustade, a na vratima se istovremeno začu kucanje . . .„ — Izvinite! — promoli glavu narednik Hans. — Doktor Vinter je upravo zvao iz svoje laboratorije. On želi da vas odmah upozorim da je devojka zaista otrovana!Inspektor zakoluta očima u pravcu neba.— Bože, šta sam ti učinio? — pitao se slabim glasom očajnika.— Potpuno vas razumem — složi se Herman sa njim. — Ni ja ne bih želeo da budem na vašem mestu!Izađoše napolje. Na stepeništu ispred ulaza u zgradu, Herman zastade da navuče ponovo svoje kožne rukavice. Njegovu pažnju privuče graja i dva vojna kamiona parkirana preko puta malog trga". Iz jednog dvorišta, dvojica SS podoficira vukli su napolje neku sirotu devojku, očigledno duševno bolesnu . . .— Ostavite je! — vikala je za njima očajna majka. — Gde mi odvodite dete?!Jedan SS major, vrlo uglađene i lepe spoljašnosti, zaustavi je rukom.— Ne paničite! Ništa joj se neće desiti. Prebacićemo je u duševnu bolnicu gde će se o njoj brinuti.Lice doktora Hermana se odjednom smrači. On pogleda u inspektora koji je stajac sa njegove desne strane.— Šta je ovo?— Ah — razvlačio je Herc — pa znate . . . Sprovođenje novih mera.— O čemu to govorite? — nije bilo jasno Hermanu.Herc se sigurno osećao vrlo neprijatno, otkopča jedno dugme na kragni ispod vrata. Činilo mu se da ga atmosfera guši.— Vidite . . . — poče on s nelagodnošću — pre nekoliko nedelja onaj major SSa navratio je kod mene u kancelariju sa pismenom naredbom u kojoj se umoljavaju sve lokalne policijske vlasti da odsad prijavljuju sve porodice koje u kući drže

duševno bolesne ili fizički nakazne osobe!Herman ga je slušao stisnutih usana.— Takođe nam je naređeno da prijavljujemo sve osobe židovskog, slovenskog ili ciganskog porekla. Navodno, to nisu prijatelji nemačkog naroda i treba ih na vreme izdvojiti i poslati u radne kampove gde će biti mnogo korisniji. Problem je u tome doktore, što se za te nesrećnike više nikad ne čuje! Kao da nestaju u zemlju.— Razumem — reče Herman muklo.— A ja bolje da zatvorim ova moja velika usta! — prekori se Herc.— Tih sa zatvorenim ustima, oduvek sam se najviše plašio! — poveri mu se Herman gorkim glasom. — Pakao je ispunjen njima! Oni koji ćute i mirno gledaju šta se dešava sa njihovom sabraćom, isto su krivi kao i oni koji narod maltretiraju.Izgovorivši ovo, Herman odlučnim koracima krenu preko trga u pravcu gužve.— Jeste li vi majore zaduženi za ovo? — upita on mladog esesovca.— Ko želi da zna? — odmeri ga oholim pogledom.— Pukovnik doktor Herman. Psihijatar nemačke Armije!— Major Gruber! — lupi onaj lako petama. — Specijalno SS odeljenje!—» Šta radite ovde majore i zašto odvlačite ovu bolesnicu od njenih roditelja?— Žao mi je pukovniče, ali to se vas ne tiče! — odbrusi major drsko. — Ali mislim da ću vam sve odgovoriti, ako vam kažem da prosto sledim naredbe svojih pretpostavljenih. Zar vi u vojsci ne činite isto?— Kao vojnik da, ali kao lekar ja sledim i svoju savest!— Na žalost, nama u SSu nije takav luksuz dopušten!Odjednom se pred njima stvori ona uplakana majka, koja se nekako probila kroz kordon okolnih vojnika.— Doktore molim vas recite im da mi vrate moje jadno dete! — preklinjala je Hermana očiju vlažnih od suza.— Bojim se gospođo da je ovo van moje moći. Major Gruber se kratko nakloni Hermanu i poče daizdaje naređenja svojim ljudima. Herman sačeka da se kamioni izgube iza okuke, pa se vrati inspektoru koji ga je čekao. Njegov oficir otvori vrata crnog mercedesa, ali se Herman još kratko zadrža pored njih i poruči Hercu: —: Ako ikad pronađete tog nesrećnika, nemojte slučajno počiniti fatalnu grešku i predati ga SSu! Pukovnik Šmit bi bio vrlo ljut, mene biste time ožalostili, a najviše biste se zamerili Bogu! Pustite vojsku da se bavi ovim slučajem. I kao doktor i kao naučnik, ja vas uveravam da je taj čovek od ogromne važnosti za nauku. Slučajevi poput ovog, veoma su retki.— Naravno doktore — potvrdi Herc slabim glasom. Herman koji se već sagnuo da uđe, opet se uspravii okrete.— A onu devojku molim vas vratite u njen grob. Ona me tako neprijatno podseća na našu lepu zemlju. Najpre su je ubili, sada je siluju, a uskoro će ceo svet osetiti strašan miris njene smrti i raspadanja!Herc je blenuo za njim još dugo stojeći kao okamenjen.Tog popodneva, uznemiren krenu pešice ka groblju. Svakodnevno je ovamo navraćalo hiljade posetilaca iz obližnjeg Minhena, a Grafing je bio na samoj periferiji milionskog grada. Ovi turisti i ožalošćeni rođaci, obično su ostavljali hiljade maraka, dragocenih prihoda ovoj maloj varošici i njenoj skromnoj privredi. Herc je dobro znao da slučaj ne srne da ostane dugo nerešen, jer će u suprotnom i sam izgubiti svoju lepu službicu.On potraži pogledom svog narednika Hansa, koji se u civilu sa još nekoliko žandarma već dva dana muvao po groblju osmatrajući okolinu. Našao ga je kako sedi naslonjen na jedan mermerni spomenik.— Vaša žena je navratila u stanicu i donela vam štrudlu za večeru — pruži mu inspektor papirnu kesu.— Ima li šta novo? — spusti se i on pored Hansa.— Ništa — uze Hans kesu i zagleda se u sadržinu.— Onaj pukovnik Gestapoa iz Minhena me pozvao danas popodne — žalio se Herc svom znatno mlađem službeniku. — Obavestio me je da će i Gestapo početi tajnu istragu, nezavisno od naše. Meni je savetovao da sebi pribavim neke policijske knjige novijeg datuma, jer oseća da su naše metode previše staromodne!— Kako se usuđuju? — saosećao je Hans sa svojim šefom.— U pravu su Hans — nasmeši se Herc tužno. — Za ovih godina službovanja u ovom gradu, desilo se svega dva ubistva. Oba pred mnogobrojnim očevicima. Ali OVO,— naznači on — suviše je komplikovano za čoveka mog skromnog iskustva.— Ali mi činimo sve što je u našoj moći, zar ne?— Gestapo, na žalost, ne deli vaše mišljenje. Oni kažu da moramo da radimo sa više »imaginacije«! Uostalom nije važno — uspravi se on. — Poslaću Kurta da vas smeni oko ponoći.Inspektor ostade stojeći i gledajući u pravcu male kapele koja se nalazila nedaleko. Ispred crkvice je čuvar Bruno skupljao jesenje lišće. Primetivši gde luta njegov pogled, Hans upita:— Jeste li razmišljali o njemu?— Ko, Bruno? — pogleda Herc iznenađeno u Hansa.— Ta kakav ste vi policajac Hans? Zašto bi Bruno razvaljivao veliku kamenu kriptu, kad je mogao to učiniti još u kapeli dok ju je preko noći čuvao.— Tačno — napravi Hans kiselo lice.— Ali sam upravo razmišljao da malo popričam s njim. Možda je on primetio nešto neobično ili sumnjivo. Svakako ima u tome više iskustva od mene. Već je 13 godina čuvar kapele.Inspektor ostavi Hansa bez pozdrava i zaokupljen svojim mislima pođe u pravcu crkvice. Bruno ga odmah primeti i prestade da mete.— Imate cigaretu šefe? — upita ga on smešeći se. Inspektor mu je ponudi i pripali.— Divno veče, zar ne? — pogleda on oko sebe, pa u pravcu vedrog neba.— Da — povuče Bruno dim i sam podigavši pogled.

— Inače . . . — odugovlačio je Herc — sve u redu?— To bih ja trebalo vas da pitam.Herc iznenađen odgovorom, ostade za trenutak bez reci.— I malom detetu bi bilo jasno da nešto nije u redu — nastavi Bruno da ga šokira. — Groblje prosto vrvi od policajaca u civilu i raznih agenata. Zar ste zaboravili da ja ovde živim, radim i spavam već 13 godina? Još za vreme ekshumacije one kripte, shvatio sam da se dešava nešto neobično. Šta inspektore?Inspektor je piljio u njega ne znajući šta da kaže.— Čuj Bruno — poče on tiho i kao u poverenju — neka ovo što ću ti reći ostane među nama! Prilikom autopsije mlade baronese, otkrilo se da je prethodne noći telo bilo pokradeno. Nestao je skupocen nakit.— Pljačkaši grobova? — zapanji se Bruno. — Ovde?! To se nikad ranije nije desilo!— Desilo se Bruno, verovatno više puta, samo je ovo prvi put da se otkrilo! Zato te molim ćuti o ovome i ako slučajno primetiš šta ili koga sumnjivog, odmah me potraži u stanici.— Naravno šefe.Herc se prope malo na prste i pogleda preko Brunovih leđa u pravcu otvorenih vrata kapele.— Neko novi unutra? — raspitivao se.— Neka mlada devojka je upravo izložena za sutrašnju sahranu.Inspektor se uputi u pravcu kapele, a Bruno za njim, duboko uvlačeći dim. Unutra je već bilo prilično mračno, pa Herc izvadi svoje debele naočare kako bi bolje video. U sredini se nalazio vrlo bogat kovčeg, čija je gornja polovina bila otvorena. Unutra je ležala plavokosa lepotica, ne starija od 18 godina. Po licu su joj poigravali plamenovi velikih sveca postavljenih iznad glave.— Bože moj! — iskreno se ražalosti Herc. — Kad god vidim nekog ovako mladog na odru, prosto se osetim krivim što sam još živ. Uvek sam se pitao, zašto Bog uzima iz života ovakve anđele, a ostavlja kriminalce i sličan ljudski šljam?— Slažem se s vama — promrmlja Bruno.— Šta joj se desilo?— Kažu udario je grom. Trčala je jutros preko parka u školu, za vreme oluje.— Sirota devojka — jadikovao je Herc, koji nije imao dece.On podiže pogled sa pokojnice i zagleda se u jedna mala vrata koja su vodila iz kapele u susednu prostoriju.— Ti živiš tamo? — pogleda Herc u Bruna koji potvrdi glavom. — Bože Bruno, kako te nije strah da stanuješ sa mrtvima u istoj kući!— Koješta šefe — nasmeši se čuvar. — Pa ovo je najsigurnije mesto na svetu. Od »živih« nam je oduvek pretila opasnost — podvuče on.— Ne znam — mahao je policajac glavom — ja bih verovatno umro od straha već prve noći. Mogu li da provirim unutra? — pitao je za dozvolu.— Svakako — odmah pođe Bruno vratima i otvori mu ih.Herc se nađe učmaloj, starudijama prenatrpanoj prostoriji sa jednim prozorom kroz koji se probijala slaba večernja svetlost. Bruno mu pripali petrolejku, kako bi ovaj bolje video. Inspektor je stajao poluotvorenih usta. Bio je to najbedniji stan u koji je ikad ušao. On se zagleda u čuvarevo grubo lice.— Jesi li ikad pokušao da pronađeš sebi neko pristojnije mesto u gradu?Bruno saže tužno glavu i zagleda se u masnu površinu malog stola.— Jesam . . . — reče nerado. — Par puta sam otišao na oglase u lokalnim novinama, ali su me svi odbili.Herc je ćutke čekao objašnjenje . . .— Imam nezgodno lice — pogleda on policajca u oči. — Jedna me se žena čak veoma uplašila i rekla da će zvati policiju ukoliko odmah ne napustim njeno dvorište! Zato sam skoro cele prve godine spavao ili ovde u kapeli, ili po raznim porodičnim kriptama. Onda se pokojni otac Martin sažalio na mene i smestio me u ovo bivše skladište. Većina ovog starog nameštaja je pripadala ranije njemu . . . Bio je to pobožan i dobar čovek. Verovatno je sada svetac.Hercu se sušilo grlo.— I otada živiš stalno ovde.— Već 13 godina . . . Ali nije mi loše — požuri on da objasni. — Moji su prohtevi skromni, toplo mi je, a što se mrtvih tiče, kao što rekoh, zazirem od živih!— Da znaš da te ne krivim! — složi se Herc sa njim.On priđe jednoj grubo napravljenoj polici sa knjigama koje razgleda, pa se ponovo zapanjen zagleda u neuglednog čuvara.— Bruno! Pa ti mnogo čitaš . . . Gete, Tolstoj, Igo, Blok, Zločin i kazna — čitao je Herc imena klasika. — Pa ti si vrlo načitan čovek.Bruno se opet sramežljivo zagleda u pod.— Nemački, francuski, ruski, latinski . . . Bruno, ja sam šokiran! Pa ti valjda ne govoriš sve ove jezike!■— Rođen sam na jednom grofovskom imanju u Istočnoj Evropi — objasni mu on. — Otac mi je bio konjušar. Od grofove dece sam naučio ruski i francuski, a ovde nemački. Otac Martin me podučavao u latinskom koji sam, takođe, savladao.Hercu je bilo potrebno par trenutaka da dođe sebi. On ostavi knjige, pa priđe jednom starom gramofonu, razgledajući gomilu ploča . . .— Gle ove ploče! — nastavi Herc da se čudi. — Mocart, Betoven, List, Čajkovski . . . — blenuo je u čuvara.— Volim dobre knjige i lepu muziku. Volim sve što je lepo. Valjda zato što sam sam ružail i neugledan.Ova iskrena konstatacija veoma ganu inspektora koji ostavi gramofon pa priđe šporetu, pokušavajući da mirisom ustanovi sadržinu velikog lonca . . .— Pasulj — obavesti ga Bruno.Herc se zagleda u malu policu na kojoj se nalazilo skromno posuđe. On primeti dva tanjira i po dva para od jeftinog pribora za jelo. Ovo mu se učini više nego čudnim, pa se zagleda u Bruna.

— Ali . . . ti ovde živiš sam, zar ne? Bruno po treći put saže glavu u neprilici.— Pa . . . ponekad mi naiđe društvo — morade da prizna.— Cure? — vragolasto ga pogleda Herc preko okvira svojih naočara.Bruno samo potvrdi glavom.— To je u redu Bruno — hrabrio ga je inspektor. — Ljudi su društvena bića! Idem sad — uputi se on vratima u kojima zastade. — Drago mi je što sam navratio . . . Ah — seti se on — skoro sam zaboravio. Da nisi slučajno negde video ili našao jednu levu žensku cipelu?— Nisam šefe. Proverite u zgradi administracije. Tamo se nalaze sve izgubljene stvari.Inspektor ne reče više ništa, on samo klimnu glavom i požuri napolje.Bruno promeša svoj pasulj, pa pogleda na zidni sat. Bilo je već prošlo sedam. On uđe u kapelu i zatvori velika vrata. Upalio je još dve debele svece na malom oltaru, pa priđe otvorenom kovčegu. Kratko je posmatrao mladu devojku. Složio se sa Hercovom primedbom. Ličila mu je neodoljivo na anđela. On se tri puta prekrsti i lagano zatvori gornji deo kovčega.Franc Veber je lagano šetao Geteovom ulicom u srcu Minhena, povremeno zastajkujući pored osvetljenih izloga. Kad god bi se zaustavio, pažljivo bi prostudirao i refleksije u velikim izlozima. Pre no što bi nastavio dalje, obazrivo bi se najpre osvrtao da proveri da li ga neko sledi. Čovek se očigledno osećao krivim, a imao je za to i jake razloge. U džepu njegovog skromnog mantila, nalazila se skupocena dijamantska ogrlica koju je par dana ranije ukrao sa vrata mrtve devojke. Pri pomisli na tu noć on se sav strese. Mozak mu se ledio i od pomisli šta bi mu se moglo desiti ako ga slučajno otkriju.Franc je bio lukav čovek. On nikad nije prodavao ukradene stvari po velikim i čuvenim komisionim radnjama. Dobr.o je znao da Gestapo budno motri na njih zbog bogatih Jevreja koji su krišom rasprodavali svoje dragocenosti i napuštali Nemačku. Zato se Veber zaustavi pred jednom malom, vrlo skromnom radnjom. Pre no što uđe, prethodno je proverio okolinu.Ugledavši ga na vratima, vlasnik radnje odloži svoje debele naočare i pođe mu u susret.— Šta imaš? — upita ga bez uvoda ili pozdrava. Već su se dobro poznavali.Franc lagano izvadi iz džepa dijamantsku ogrlicu uvijenu u maramicu. On je stavi na tezgu i raširi pred zapanjenim zlatarem.— Mogu li da je pregledam? — upita ovaj.— Samo izvoli.Zlatar sa strahopoštovanjem podiže ogrlicu i odnese je u jedan ugao radnje u kojem se nalazio mali radni sto za popravku i izradu nakita. On stavi na oko staklenu lupu i za trenutak se sav ukoči u tom položaju. Franc je za to vreme nervozan cupkao u mestu, stalno se osvrćući oko sebe.— U redu je — vrati se on za tezgu i potvrdi autentičnost nakita. — Tri stotine maraka!— Jesi lud?! — zaprepasti se Franc. — Ta ogrlica vredi najmanje deset hiljada!— Čija je? — podseti ga zlatar na neprijatnu činjenicu.— Nije važno čija je, vredi mnogo više!— Pa zašto je onda ne odneseš baronici Fon Klojster? — predloži mu on.— Šta to trabunjaš? — oseti Franc iznenadnu slabost u kolenima.— I ja sam bio među tolikim ljudima koji su pre neki dan prošli pored otvorenog kovčega njene mladerođake Aleksandre — reče ovaj. — Primetio sam ovu ogrlicu oko njenog vrata! U stvari, mislim da bi Gestapo platio za ovu ogrlicu čak i više od baronice!— Nosi se do đavola! — opsova ga Franc muklo i pruži ruku. — Daj novac!Zlatar se vrati u svoj ugao i donese mu novčanica od po deset maraka. Franc ih na brzinu strpa u džep i bez reci se okrenu i napusti radnju. Veoma mu se žurilo sa ovog prokletog mesta, ali nije daleko stigao. Samo što je zašao za ugao, put mu preprečiše dva veoma ozbiljna momka u kožnim mantilima . . .— Gestapo! — izvadi jedan od njih svoju legitimaciju.Pukovnik Šmit je odlučio da lično ispita privedenog čoveka, jer se bojao da bi njegovi nervozni agenti svojom grubošću samo odužili istragu. A njemu se veoma žurilo da ovaj prljavi i neprijatni slučaj resi pre ostalih. Šmit je bio vrlo metodičan policajac i nikad nije pribegavao nasilju poput šamaranja ili prebijanja osumnjičenih. Do rezultata je, uglavnom, dolazio neviđenim strpljenjem. Još dok se spuštao stepeništem u podzemne prostorije zgrade, smislio je taktiku kojom će napasti i razoružati svog budućeg protivnika. A pre no što će ući u malu sobu za ispitivanja, još jednom je zastao i pregledao papire u rukama.— Dobro veče — pozdravi on prebledelog Franca sa otvorenih vratiju.Kako ovaj nije imao snage da mu od straha odgovori, Šmit sam zatvori vrata pred kojima je stajao agent u civilu. On priđe malom stolu za koji sede preko puta osumnjičenog. Tako ga je mirno gledao nekoliko trenutaka.— Pušite li? — izvadi on pozlaćenu tabakeru. Franc samo odmahnu glavom. Pukovnik se poslužicigaretom i ispusti prvi, dugački dim . . .— Vi ste Franc Veber, po zanimanju grobar iz Grafinga, zar ne?Čovek potvrdi glavom. On oseti kako mu se vilica sve više koči.— Vi se verovatno pitate zašto smo vas čekali baš pred onom malom, neuglednom radnjicom — poče Šmit svoj napad. — To je prirodno, kad malo bolje razmislite.Čim smo otkrili krađu, prvo smo zatražili od uprave groblja imena i fotografije svih službenika. Znali smo da ako se među vama krije pljačkaš grobova, neki od komisiona će ga lako prepoznati. Vlasnik one radnje nam je kasnije priznao da je već ranije od vas kupovao nakit, pa nam o tome ne morate ni pričati.Franc proguta pljuvačku. Ovaj đavo u uniformi je izgleda već sve o njemu znao.— Mene u stvari ni ne interesu je ta ukradena ogrlica, već nešto sasvim drugo — povuče pukovnik sledeći dim, ostavljajući Franca da se preznojava u neizvesnosti onog što nailazi.— Znam na šta mislite — konačno se Francu razveza jezik, jer nije želeo da mu ga »razvezuje« Gestapo. S njim je ionako gotovo.— Znate?! — podiže Šmit obrvu. — Zašto mi onda ne pomognete?

Francu je trebalo dosta vremena da olabavi vratne žile i vilicu, ali je pukovnik strpljivo čekao ne žureći ga . . .— Varate se ako mislite da smo mi to učinili! — uzbudi se on.— Ništa nisam rekao! — raširi Šmit ruke u samoodbrani. — Samo očekujem da mi vi objasnite neke stvari koje me interesuju, a koje ste vi svakako morali primetiti prilikom vašeg boravka u kripti! Mislim vi i vaš saradnik, jer sama osoba ne bi bila u stanju da pomeri betonsku ploču sa ulaza.— Da, ja i stari Volf smo opljačkali grobnicu — priznade on. — Primetili smo tu prokletu ogrlicu još je mlada dama bila izložena u kapeli. Kao i obično, nismo mogli odoleti iskušenju, pa smo još iste noći posetili pokojnicu i oslobodili je tog njoj više nepotrebnog nakita!— Kao i obično?! — ponovi Šmit značajno.— Da, sve ću vam priznati! Pljačkam grobove bogatih već preko deset godina! Nemam listu, ali bih se mogao zakleti da smo ih opljačkali preko pedeset!Šmit ga je zabrinut studirao.— Zašto mi odjednom sve to priznajete? Znadete li da zbog. ovoga što ste upravo rekli,možete otići na deset godina teške robije!— Znam, ali gubitak slobode nije ništa u poređenju s gubitkom života!— Zašto bi vas zbog ovoga osudili na smrt? — kao čudio se Šmit.— Ne zbog toga gospodine . . . Zbog onog šta smo našli u grobnici! Zato sam vam sve priznao, jer mi je potrebno vaše poverenje. Ako mi vi gospodine ne poverujete, gotov sam!Franc konačno izgubi živce i pade sa stolice na kolena na kojima dopuza do pukovnika. Ispred sebe je držao sklopljene svoje vezane ruke.— Kunem vam se nismo ni dirnuli telo mlade dame! Bog mi je svedok!Šmit ga je začuđen posmatrao. Odakle da počne?— Mogli ste je bar posle pljačke ponovo poklopiti — zameri mu on.— Nije nam to palo ni na pamet gospodine! — priznade Franc. — Kada smo se spustili u grobnicu, pažljivo smo otkucali poklopac i zapanjeni se zagledali u devojčino telo. Bila je okrenuta glavom nadole, čarapa joj je bila skinuta do pola, falila joj je cipela, odeća joj je bila u neredu . . . Odmah smo znali šta joj se desilo i pošto smo joj strgli ogrlicu, u panici smo napustili kriptu!Šmit povuče dim, gledajući ga onako klečećeg sa strane.— A šta joj se to desilo?— Pa . . . bilo je očigledno da je devojka u kovčegu došla sebi i oživela! I ja i Volf smo se grdno uplašili da se ponovo ne povampiri i ne napadne nas! Ali prava panika nas je uhvatila tek tri dana kasnije, kada smo po nalogu policije morali ponovo da pomerimo betonsku ploču. Shvatili smo da će tada biti otkrivena i naša pljačka i devojčino telo u neredu. Uplašili smo se da neko ne pomisli da smo je ja i Volf . . . dirali!Šmit je blenuo u Franca. Ovaj dakle nema pojma o čemu se radi. Ne želeći da ga uplaši, on odluči da proba da dođe do neke informacije naokolo.— Kad već spomenuste tu mogućnost — kao seti se on da pripita — da li ste u toku vaših obijanja grobnica već nailazili na slične scene?—■ Nikad za ovih deset godina! Mada smo znali za retke slučajeve oživljavanja nakon smrti, lično nismo nikad videli ništa slično. Ovo je bio naš prvi kontakt sa naknadno oživelom osobom.— Svi leševi, mislim ženski, koje ste do sada pljačkali bili su u ispravnom stanju?— Svi do jednog! Ja i Volf smo se čak prethodno izvinjavali pokojnicima, objašnjavajući im da je nama živima njihov nakit mnogo potrebniji i molili ih za oproštaj! Posle toga smo uvek ponovo pažljivo poklapali sanduke i vraćali eksere. Sem, zadnji put. Pobegli smo glavom bez obzira. Od silnog straha!— Verujem vam — pogleda ga Smit mirno. — Molim vas ustanite sad i vratite se u vašu stolicu.Nesrećnik posluša bez reci. Bio je sav mokar od silnog preznojavanja. Šmit je za to vreme nešto razgledao među papirima . . .— Ali zašto Veberu? — pogleda ga on tužno. — Zašto ste se izlagali tim grdnim opasnostima? Imate skromnu ali stalnu službu, sazidali ste veliku novu kuću, nedavno ste se oženili vrlo lepom mladom devojkom . . . Zašto?!Franc ga je snuždeno posmatrao.— A šta mislite pukovniče, kako bih do svega toga došao da nisam radio i noću »sa strane«!Šmit se nasmeši samom sebi pa ustade i pozove stražu. On se razočaran pope u svoj radni kabinet u kojem ostade dugo u noć.Bilo je već prošlo devet časova iste noći, kada je u svoju bolnicu stigao doktor Herman. Ova vojna duševna klinika nalazila se u jednom starom, u tu svrhu preuređenom dvorcu, zvanom Klejnburg. Dok je dugim koracima grabio slabo osvetljenim hodnikom, uz njega je trčkarala glavna sestra . . .— Gde ste pobogu ceo dan? — protestovala je.— Zadržali su me na jednom od onih glupih sastanaka u ministarstvu zdravlja — pravdao se Herman Ijutitim glasom. — Kako je Berti? — poče on odmah da se interesuje za jednu od svojih pacijentkinja.— Loše — trudila se sestra da održi s njim korak. — Morali smo da joj opet navučemo košulju i odvedemo u donje prostorije. Dala sam joj injekciju za umirenje.— Ima li još nešto novo? — skidao je Herman svoje rukavice.— Grupa esesovaca nas je popodne posetila! Doktor Herman se u mestu zaustavi i zagleda u nju.— Odveli su tri pacijenta — obavesti ga sestra slabim glasom. — Starog Džozefa, Mimu i onu mladu devojku Trudi!Hermanove usne pomodreše koliko ih je stiskao.— Doktore, sve sam pokušala! — pravdala se glavna sestra. — Ali oni su mi samo poturili pod nos zvanični nalog o predaji bolesnika. Ostavila sam ga na vašem radnom stolu.Van sebe od besa, Herman nastavi da korača prema svojoj kancelariji . . .

— Doktore, čekajte — vikala je sestra za njim — to nije sve!— Ne želim više da čujem! — okrenu se on na vratima. — Zar ovo što ste mi upravo rekli ne prevazilazi dovoljno zdrav razum?!On zalupi pred njom teška vrata. Prišao je svom stolu i kratko držao u ruci pomenuti dokument. Onda ga odbaci i zgrabi telefonsku slušalicu . . .— Uključite me sa635 u Minhenu! — reče oštrim glasom.Kratko je nervozan čekao . . .— Albert?! Dobro veče. Da li je pukovnik kod kuće? S druge strane žice usledi negativan odgovor . . .— Kažite mom zetu i sestri kada se vrate, da mi se odmah jave! Hvala!Herman ljutito zalupi slušalicu pa zaobiđe sto i umoran se spusti u svoju udobnu radnu fotelju. Neko vreme je zamišljen posmatrao sjajnu površinu, a onda mu se pogled zaledi i fiksira. On primeti u polutami sobe par divnih prekrštenih ženskih nogu. Dama je imala oko četrdeset i nešto godina i bila je vrlo produhovljene lepote. Herman kao oparen skoči od stola u stavu mirno . . .— Oprostite madam! — bilo mu je neprijatno. — Imao sam dug i naporan dan! Trebalo je da vas primetim!Žena ustade i priđe stolu pruživši mu svoju negovanu ruku.— Doktor Gertruda Bah! — predstavi mu se ona baršunastim glasom. — Ja sam vaš novi asistent. Zar vas ministarstvo nije izvestilo o mom premeštaju? — čudila se trepćući dugim trepavicama.— Ministarstvo? — zurio je Herman u lepoticu. — Tačno . . . Sad se sećam, vi ste bili direktor Instituta za mentalne bolesti u Lajpcigu, zar ne?Ona mu odgovori blagim osmehom.— Sedite molim vas! — povrati se Herman iz prve obamrlosti. — Drago mi je što ste tu. Jeste li me dugo čekali? — nije znao šta drugo da je pita.— Stigla sam oko tri po podne.Herman sačeka da se dama ponovo smesti u fotelju, pa se spusti u onu preko puta nje. Zadivljen ju je posmatrao.— Bože, mora da ste vrlo umorni. Želite li da vam naručim nešto za jelo?— Ne uznemiravajte se, molim vas. Ručala sam dole u vašoj kantini.Nastupi kratka, neprijatna tišina . . .— Htela bih pre svega da vam se zahvalim što ste me uopšte prihvatili za saradnika — nasmeši mu se ona umorno.— Koješta! — odmahnu Herman rukom. — Kako sam mogao odbiti jednu tako visokoškolovanu osobu. Da li vi madam shvatate da je najbliže selo udaljeno 30kilometara?!— Volim mir i prirodu.— Da li je to bio pravi razlog da ostavite visok položaj i postanete moj asistent?Ona ga je kratko studirala . . .— Zar vam . . . Nisu li vam iz ministarstva ništa drugo objasnili?Herman zbunjen ustade, ode do svog stola i poče da pretura po papirima. On pronađe njen dosije i vrati se u svoju fotelju.— Ovo je sve što sam od njih primio . . . — razgledao je Herman njene papire. — U stvari bio sam vrlo iznenađen vašim rezimeom . . . Magistrat sociologije, doktorat psihologije, direktor Instituta za mentalne bolesti . . . Još uvek mi nije jasno šta vas je nateralo u ova brda i izolaciju!Doktor Bah je kratko razmišljala . . .— Ministarstvo me nateralo — reče na kraju.— Nešto ste učinili? — zaintrigira se Herman.— U stvari, učinila sam najveći mogući zločin kada sam se udala za Jevreja! Kada je pre dve godine umro, pomislila sam da će me tad ostaviti na miru. Bože kako sam se prevarila. Anđeli čuvari nemačke rase brzo su me pronašli i urgirali kod ministarstva da se smesta smenim sa tako visokog položaja. U obrazloženju su naveli da nije zgodno da bivša jevrejska drolja rukovodi tako uglednom institucijom!Doktor Herman proguta pljuvačku.— Vi . . . — mucao je — valjda ne želite reći da ste udovica doktora Davida Baha, čuvenog nemačkog naučnika i humaniste?!Ona tužno potvrdi glavom.— Poznavao sam vašeg pokojnog supruga, mada ga nisam nikad lično sreo. Prisustvovao sam nekim njegovim predavanjima, a još i sada se služim njegovim naučnim radovima i studijama. Šokirao me je svojom teorijom da se razum sastoji od biološke »mašine« i svesti. Bio je genije!— Ali Jevrej! — podseti ga ona s gorčinom u glasu. — Verovatno vas zbunjuje i razlika u našim godinama. David je bio 2 godine stariji. Međutim, ja sam imala lične razloge kada sam se za njega udala. Bila sam upravo diplomirala i željna znanja koje je on posedovao. Kao i vas, fascinirala me je njegova teorija o čovekovoj duši. Njemu je bila potrebna pomoć, a meni znanje. Tako smo se sedam godina dopunjavali.Herman je prosto upijao svaku njenu reč i pokret.

— Uskoro će deset — konstatova on. — Mora da ste posle svega već vrlo umorni. Gde vam se nalazi prtljag?— Napolju u prtljažniku mog automobila. Ali pre no što mi dopustite da se ovamo uselim, možda bi trebali da odložite vašu konačnu odluku. Podsećam vas da bi vam moje prisustvo moglo naškoditi karijeri. A ja nipošto ne bih htela da vam nanesem štetu. I ja sam čitala neke od vaših članaka i knjiga. I vi ste, takođe, izrazito human lekar i naučnik i znam da se grozite ponašanja naših Specijalnih snaga!

Herman je piljio u nju . . .— Šta vi o tome znate? — upita muklo.— Dovoljno da vas premeste sa visokog položaja na niži! — odgovori mu ona zagonetno. — Sem toga, upravo sam bila stigla kada je SS na silu izvlačio troje vaših pacijenata. Činili su to i sa mojima, a kad sam postala »preglasna«, odlučili su da me se otresu.— Kakav je vaš zaključak o tim bolesnicima?— Mislim da ih polako ali planski eksterminiraju kao »društveni otpad«! Ta, poznata vam je firerova teorija da su dvtševni bolesnici nepotreban »balast« nemačkog društva. Paraziti koji troše naš dragoceni budžet, toliko potreban na budućim frontovima! Ministarstvo je čak izračunalo koliko bismo miliona uštedeli ako bisrrto se resili svih tih nepotrebnih izjelica!— Mnogo znate! — zaključi Herman zabrinuto. — Imate li ikakav konkretan dokaz za svoju tvrdnju?— Da ga imam, zar bih večeras sedela ovde sa vama? Herman se naže još više prema njoj.— U dokumentu se navodi da se bolesnici transportuju u specijalne institucije zbog »bržeg progresa«!— A ja se bojim da ih transportuju »na drugi svet«! — zaključi ona.Herman ju je kratko posmatrao, pa se uspravi.— Pozvaću svog ađutanta Erika da vam ponese stvari na sprat. Imam jedan prazan apartman za vas u samoj zapadnoj kuli dvorca. Divan pogled na okolinu. A ujutro ću vas lično provesti kroz bolnicu i ostatak kuće.Ona mu zahvali galantnim naklonom . . .

5.Bruno se upravo brijao kada stari zidni časovnik poče da otkucava deset.— Oh, Bože! — zagleda se on upaničeno u sat. — Moram požuriti. Ona samo što nije stigla!On završi s brijanjem pa se na brzinu preobuče u svoje svečano i jedino bolje odelo. Pošto se još jednom proverio u malom okruglom ogledalu, on poče sa pažnjom da postavlja mali sto za dvoje. U sredinu između dva tanjira, stavio je vazu sa svežim cvećem. U prolazu je pomirisao pasulj u loncu, pa izađe u susednu kapelu. On se tamo pobožno prekrsti pored devojčinog kovčega koji otvori. Zadovoljno se smešeći posmatrao je vitko telo plave lepotice, pa joj se galantno nakloni:— Gospođice, dozvolite mi da vas povedem do mog stana. Sve je spremno.Bruno gotovo s nežnošću podiže devojčino telo u naručje i tako je ponese u susednu prostoriju gde je položi na svoj pokriveni krevet. On obiđe krevet i s druge strane se opruzi pored nje, podbočivši glavu levom rukom. Tako ju je neko vreme s obožavanjem posmatrao, desnom rukom joj poravnavajući plave uvojke od raspuštene kose.— Tako ste lepi — divio joj se. — Drago mi je što ste došli večeras.Onda kao da se nečeg dosetio, Bruno živnu:— Da vam ispričam šta mi se desilo pre neko veče! Upravo tu gde vi ležite, opružila se moja gošća baronesa Fon Klojster. Divna mlada devojka vaših godina. Ćaskali smo tako o svemu i svačemu, kad oko tri izjutra neko zalupa na vratima kapele . . . Lepo sam se ukočio od straha — poveravao se Bruno svojoj nepomičnoj gošći. — Skočim ja sa kreveta, zgrabim je i brzo odnesem u njen kovčeg, ali joj se u toj gužvi otkačila jedna čarapa i spala cipela. Pokušao sam da je doteram, ali sam samo još više poremetio njenu odeću. Brzo zaklopim poklopac i otvorim vrata . . . Kad ono policija dovezla sanduk sa nekom prosjakinjom koju je te noći pregazio tramvaj!Bruno se bio toliko uzbudio od emocija pa je morao da se odmori.141— Sam Bog je bio sa mnom te noći — zaključi on.— Za dlaku su me mogli otkriti i . . . ode glava! Na sreću ujutro su odneli baronesu u njeno večno prebivalište bez naknadnog otvaranja sanduka. Ali to nije i kraj priče . . .— podvuče Bruno smešeći se na svoju gošću. — Neke budale su je te noći opljačkali u grobu i sad ih policija svud traži. Verovatno misle da je mlada baronesa i silovana!Tu se Bruno odjednom uozbilji i prekrsti . . .— Ne daj Bože! Kako bi iko mogao oskrnaviti anđela poput vas! Oni koji su nedužni živeli u ovom životu, treba takvi da odu i na drugi svet. Zar ne?Ali kako mu devojka ništa ne odgovori, Bruno joj predloži:— Kako bi sad bilo da malo prezalogajimo? Spremio sam nam specijalitet iz moje stare domovine!On skoči s kreveta koji zaobiđe i ponovo se galantno nakloni devojci.— Dozvolite! — reče i pažljivo je odnese do malog stola za koji je postavi u drvenu stolicu s naslonom. Kako se ne bi srušila, Bruno izvadi svoj kožni opasač kojim je uveza oko struka zajedno sa naslonom stolice.— Ah!— protrlja on zadovoljno ruke. — Vino! Nabavio sam za ovu priliku specijalnu flašu originalnog Bordoa! Mnogo fino vino.On donese flašu crnog vina i nasu pune dve čaše, kao da se radi o živoj osobi. Takođe je napunio oba tanjira svojim čuvenim pasuljem, koji se pušio. On ponudi devojku pokretom ruke, pa se spusti u svoju stolicu i poče da jede. Ali na pola večere, on se odjednom zaustavi, zagleda u nju i ostavi kašiku po strani.— Šta se desilo? — čudio se. — Niste gladni? Zašto ste tako tužni? Tamo gde uskoro idete, žive isključivo anđeli poput vas.On malo sačeka pa se doseti:— Znam! — uzviknu trijumfalno. — Nedostaje nam muzika. Šta volite? Imam sve . . . Opere, valcere, polke, simfonije . . .Bruno ustade i priđe starom gramofonu. Malo je preturao po pločama, pa se okrete i blaženo nasmeši na nju.— Šta kažete na Šubertovu Serenadu?142On pusti ploču i vrati se za sto.— Za vaš srećan povratak kući! — nazdravi joj Bruno i poče da pije zatvorenih očiju od zadovoljstva.

Međutim kada ih je ponovo otvorio, on se zagrcnu poslednjim gutljajem i zamalo zadavi. Devojka preko puta gledala ga je širom otvorenih očiju . . .— Isuse! — kriknu nesrećnik iz sveg glasa i sruši se sa sedišta na daščani pod. — Bože moj, šta se dešava?! Šta sam uradio?!Bruno je razrogačenih očiju gledao sa poda kako se mlada devojka diže sa sve stolicom za koju je bila vezana opasačem . . .— Gospode! — urlao je užasnut od silnog straha. — Bože dragi, spasi me od aveti! Neću nikad više to učiniti dok sam živ! Bože pomozi mi! Uzmi je natrag!Bruno se sav tresao u uglu sobička, pomislivši da se pokojnica odjednom povampirila, jer je Bog odlučio da ga kazni za njegovo nedolično ponašanje prema mrtvima. Devojka se konačno pribrala i shvatila da je vezana za stolicu. Dok se pokušavala osloboditi, Bruno je urlao od straha . . .— Šta se do đavola dešava tamo? — pogleda narednik Hans u Kurta koji je upravo došao da ga smeni sa noćne straže.— Ah — odmahnu Kurt rukom — valjda se Bruno napio pa poludeo.— I ja bih — gledao je Hans u pravcu kapele. — Posle 13 godina spavanja u istoj kući s mrtvacima, svako bi!Ali kako se Brunovim kricima pridruži i ženski vrisak i zapomaganje, dvojica žandarma se zagledaše jedan u drugog.— Verovatno neka prostitutka — zaključi Kurt.— Slušaj! — upozori ga Hans. — Ona poziva u pomoć! Možda je promenila mišljenje, pa se Bruno silno naljutio. Mogao bi ta budala i da je ubije.Potrčaše u pravcu kapele. Najpre su pokušali da provire unutra, ali se na malom prozoru Brunove sobe nalazila prostirka. Kako oni unutra nisu čuli njihovo udaranje po prozoru, policajci zaobiđoše kapelu i počeše da razvaljuju glavna vrata. Iznutra se čula sve veća galama143i sve jasniji pozivi u pomoć. Od silnog udaranja nogama u teška vrata, gornji zasun se olabavio i spao. Obojica uleteše u kapelu, a iz nje pravo u Brunovu sobu čija vrata su bila odškrinuta . . .— Šta se ovde dešava, do đavola?! — pogleda Hans po skučenoj prostoriji.— Nemam pojma! — odgovori uplakana devojka, još uvek vezana za stolicu.Hans joj priđe i poče da odvezuje Brunov kaiš, a Kurt ode do suprotnog ugla u kome se tresao siromah čuvar nešto nerazgovetno mumlajući. Bilo je očigledno da je upravo preživeo neki strašan duševni šok . . .— Bruno! — drmao je Kurt čuvara za ramena. — Bruno šta se ovde dešava?! Ko je ova mlada dama?Ali nesrećnik je »gledao kroz njega«, poluglasno se moleći Bogu.— A šta vi radite ovde mlada gospođice? — pogleda Hans ispitivački u devojku koja se oslobođena spustila na ivicu Brunovog kreveta.— Ne znam! — reče mlada plavuša iskreno, zbunjena razvojem situacije.Kurt ju je obilazio, šetajući se ispred kreveta. On prirodno pomisli da je prostitutka, mada mu se učinila malo bogato odevena za uličnu damu. Činjenica da ju je zatekao vezanu za stolicu, svedočila mu je da je u pitanju neka bizarna igra. Verovatno je čudak Bruno voleo »vezane« lepotice, prolete mu mozgom, ali se devojka usred »igre« uplašila i promenila mišljenje. A mogla bi biti i kakva mlada učenica, koja je na ovakav način dolazila do džeparca, seti se on. Na kraju se uhvati za čelo koje poče da trlja . . .— Ovo je ludo — mrmljao je. — Ništa ne razumem. Kako se zovete?— Greta Braun — šmrkala je devojka brišući suze. — Učenica sam osmog razreda gimnazije u Minhenu.— Tako nešto sam i pomislio! — trijumfalno će mladi narednik. — A ovo vam dođe.neka vrsta »tezgarenja« posle škole, zar ne? — podvuče on s ironijom.— Ne znam o čemu govorite gospodine. Zašto ne pozovete moje roditelje.— Imate li sobom neka dokumenta?144— Ne znam . . . — poče devojka pažljivije da se razgleda. — Zašto sam ovako odevena? Gde mi je torba sa školskim knjigama? Zašto se nalazim ovde?— To bih i ja želeo da znam! — zaustavi se Hans ispred nje i sažeMlada devojka poče da krši nervozno ruke, pokušavajući da se seti . . .— Bilo je osam ujutro . . . Napolju je besnela oluja . . . Potrčala sam preko parka . . . — tu se ona zbunjeno zagleda u Hansa. — I više se ne sećam . . . Zašto sam ovde, a ne sa svojim roditeljima? Ko je ovaj čudni čovek?Hans je piljio u nju kao opčinjen. Njemu počeše da se muvaju po glavi najgroznije misli. On se odjednom trže i otrča natrag u kapelu. Na svečano ukrašenom postolju, ležao je prazan mrtvački kovčeg. Hans se strese od užasa. Sve mu je odjednom postalo jasno . . .— Isuse! — uhvati se rukama za glavu. Bilo mu. je potrebno dosta vremena dok se povratio od prvog šoka.— Sta se desilo? — trže ga Kurtov glas sa vrata sobe. Kako mu niko ne odgovori, ovaj uđe u kapelu i stadepored prebledelog Hansa. Obojica su sad piljili u sanduk, pa jedan u drugog.— Smesta idi po inspektora! — reče Hans tiho. — Probudi ga i dovedi ovamo. I Kurt — upozori ga narednik — da nisi nikom spomenuo ni reci o ovom!Kurt klimnu glavom i požuri napolje, a Hans se vrati u Brunovu sobu. On ode do čuvara koji se tresao u uglu, kratko ga odmeri, pa se vrati uplakanoj devojci.— Gospođice — poče on nežno. — Ne plačite. Sve će biti u redu. Poslao sam po šefa policije, a vi mi molim vas recite ako se sećate vašu adresu.— Berlin Straše, devetnaest — odgovori devojka bez problema.— Vi stanujete u Berlin Straše? — ponavljao je Hans s poštovanjem u glasu, kao da je spomenula predsedničku palatu.— Da, potvrdi devojka. — Moj otac je doktor Gustav Braun, bavarski ministar prosvete i školstva.Hans se ne usudi više da je ispituje. Poče da ga boli glava. On ode do Bruria i čučnu pored njega. Nesrećnik ga je unezveren

posmatrao.145— Ne razumem — gledao je u narednika mutnih očiju. — Šta se desilo?— Šta se desilo? — ponovi Hans tiho. — Ja ću ti objasniti Bruno . . . Mlada dama nije uopšte bila mrtva, već je samo privremeno zamrla od udara groma! Ali kada ju je Bog video kako sedi za tvojim stolom, odlučio je da je ponovo oživi!Bog?! — piljio je Bruno u njega. — Da, Bog me je konačno strašno kaznio za moje grešno ponašanje . . . Naljutio se na mene, zar ne?Hans ga ostavi mašući glavom. On se osvrte oko sebe, pa poče da pretražuje neuredni sobičak. Prvo što je našao, bila je leva ženska cipela ispod kreveta. Tu je bio i mali kartonski kofer sa Brunovim ličnim stvarima. Stari album sa porodičnim fotografijama i drugim slikama iz domovine, kao i pažljivo vođeni dnevnik. Hans poče da ga prelistava, razrogačenih očiju. On se lagano spusti u stolicu, gledajući čas u dnevnik, čas u Bruna koji je i dalje sedeo u uglu na podu, izgubljeno mumlajući neke nerazgovetne reći . . .— Isuse blagi! — reče Hans za sebe, listajući malu knjižicu. — Pa ovo je prosto neverovatno.6.Bilo je osam ujutro idućeg dana. Kao što je i obećao, doktor Herman je izveo u šetnju svoju lepu gošću. Pošto ju je proveo kroz dvoracbolnicu, poveo ju je u obilazak bliže okoline i dvorskog parka.— Porodica Klejnburg je poklonila dvorac bavarskoj državi 8. Odmah je bio preuređen u vojnu bolnicu za specijalne mentalne slučajeve. Kao i sada — on se okrenu da proveri ima li ikog u blizini — tako i posle prvog svetskog rata, Nemačka je obilovala duševnim bolesnicima!Tako su ćutke šetali neko vreme, onda ona upita:— Profesore, zašto ste napustili univerzitet i prešli u vojnu službu?146— Nakon, rata, sva civilna sredstva u zdravstvu su bila potpuno iscrpljena. Kao naučniku i znatiželjnom istraživaču, meni su prvom ta sredstva nedostajala. Onda mi je tadašnji šef saniteta general Koh predložio da vodim ovu tek ustanovljenu kliniku. Pored mnogobrojnih pacijenata koji su upravo stigli s fronta, ovde sam našao i potreban mir i uslove za eksperimentalni rad. Sem toga, uskoro ćete i sami otkriti, ovo je idealno utočište od ludnice zvane »spoljni svet«!— Potpuno vas razumem — nasmeši se elegantna dama. — Kao i u običnom životu, kad majka poludi, deca se razbeže od straha pod krevete i u ćoškove. Problem sa našom »mutherland« je što ona ludi često!Doktor Herman se zaustavi i mirno je pogleda.— Ne smemo otadžbinu kriviti za sve. Nemačka je poput udovice bez jakog i dobrog čoveka da je vodi i brine o njoj.— Mislite li da je u Fireru pronašla tog snažnog »oca« ?Možda rte oca, ali svakako dugo potrebnog »vođu«!— Samo Bog zna da nas Firer vodi u poslednju i potpunu propast! — zaključi ona jetko.— Nemojte to dvaput reći — nasmeši se Herman enigmatično. — Nemačka me ponekad podseti na legendarnu pticu feniks. Uvek ponovo iskrsne iz pepela! To je velika i vredna zemlja. Narod poslušan, metodičan i radan. Šta god da nam se desi, bićete iznenađeni nemačkim brzim oporavkom.Iz daljine im je prilazio Hermanov mladi ađutant Erik . . .— Doktore! — doviknu im. — Svuda vas tražim. Onaj inspektor iz Grafinga želi da ga smesta pozovete. Rekao je da vam kažem da je »ptica u kavezu«!Herman ga je kratko zbunjen posmatrao, onda povede svoju gošću dugim koracima u pravcu dvorca . . .Za to vreme, telefonistkinja Marlena je uspostavljala vezu sa SSom . . .— Halo! Major Gruber?Pošto dobi potvrdan odgovor, ona snizi ton i nastavi u poverenju:147

—i Ovde agent 1715! Mislim da imam nešto za vas. Ne znam tačno o čemu se radi, ali se cela stvar brižno čuva u tajnosti od Gestapa, armije i policije! Sve je počelo pre otprilike dve nedelje. Šef policije iz Grafinga je zvao pukovnika Šmita u minhenski Gestapo, a ovaj je stupio u vezu sa našim šefom pukovnikom doktorom Hermanom! Služili su se vrlo šturim i ograničenim rečnikom, ali sam ipak uspela shvatiti da se radi o nekom psihopatskom slučaju!— Možete li mi reći bilo šta preciznije?— Na žalost ne mogu majore, ali sam načula da su po groblju u Grafingu već dve nedelje razmeštene civilne straže i agenti Gestapoa i policije! Mora da se radi o nekom manijaku ili duševnom bolesniku, jer je inspektor Herc zvao ovamo pre par minuta i ostavio doktoru poruku da je »ptica u kavezu«!Na drugom kraju žice zavlada kratka tišina . . .— U redu gospođice. Hvala vam na budnosti i saradnji, odmah ću ovo ubeležiti u vaš rekord. Ostanite na straži i ne zaboravite da vas Nemačka treba više no ikada!Marlen iščupa gajtan i zadovoljna se zavali u naslon svoje stolice. Za nju je saradnja sa SSom bila vrlo važna, jer je pored obilnog »džeparca« sticala i dobre i nove veze za budućnost. Ona nije želela da provede ostatak života sedeći za telefonskom centralom.U međuvremenu, u kancelariji šefa policije u Grafingu vladala je živost. Agenti koji su bili pozajmljeni iz drugih žandarmerija, prijavljivali su se i vraćali natrag u svoje stanice. Slučaj je bio okončan, mada je svima ostala tajna kako je rešen i ko je uhapšen. Bruna su tajno te noći prebacili u izolovanu zatvorsku celiju, pred kojom je sedeo Kurt.

Oko devet pre podne, u kancelariju uđe narednik Hans. Bio je vidno umoran i neispavan. On se spusti u stolicu pored prozora i ispruži noge.— Sve je u redu. Lično sam otpratio mladu damu njenim zaprepašćenim roditeljima — izvesti on Herca.Herc koji je do tada čitao Brunov »dnevnik«, spusti ga na sto.— Šta su rekli? — interesovalo ga je.148— Najpre su oboje ostali nekoliko minuta bez reci. Kod kuće se nalazio i ministar lično. Upravo su se bili spremali na sahranu. Pred vilom je već čekao njegov šofer sa limuzinom. Devojku sam ostavio u našem automobilu, jer nisam želeo da ih možda šokiram. Onda sam im pažljivo u predsoblju objasnio celu stvar.— Sta ste im rekli? — nasloni se Herc na sto, kao da sluša rasplet kakvog napetog kriminalnog romana.— Ispričao sam im kako je njihova kćerka u stvari bila samo privremeno zamrla od udara groma i visokog napona, ali je došla sebi u toku noći i izašla iz svog kovčega. Čuvar kapele je izašao da vidi ko to seta i pomislivši da se povampirila, odvukao je u svoju sobu i tamo vezao za stolicu. Dotrčao je po nas i mi smo oslobodili devojku. Ona je još u šoku i ne seća se svega, ali važno je da je živa i eno je sedi u mom policijskom automobilu!Herc je čekao poluotvorenih usta . . .— Tek tada se gospođa Braun srušila na pod, a ministar je izašao sa mnom i preuzeo svoju »pokojnu« kćerku. Objasnio sam mu da se i siromah čuvar strašno uplašio i da je odvezen u jednu vojnu psihijatrijsku kliniku na posmatranje i lečenje od šoka.— Dobro! — pohvali ga Herc zadovoljno. — Dobro ste se svega toga setili. Hans, ovo vam neću nikad zaboraviti. Samo da već jednom stigne taj Herman i skine mi kamen sa srca!Utom se vrata otvoriše bez kucanja i na njima se pojaviše tri SSovca u crnim uniformama . . .— Inspektor Herc? — proveravao je onaj prvi, major po činu.— Da? — ustade zbunjeni Herc sa stolice.— Ovo je nalog za preuzimanje izvesnog manijaka kojeg držite u vašem zatvoru!Herc se zagleda u dokumenat, pa u majora.— Ali . . . ovde nema čak ni imena! O kome vi to govorite?— O »ptici u kavezu«! — naglasi Gruber, oštro ga gledajući pravo u oči.— Bojim se gospodo da su moja naređenja drukčija od vaših — podiže on odmah slušalicu sa svog stonog telefona . . .149

— Neće biti potrebno! — priđe major zidu iza stola i grubo istrže celu instalaciju iz metalne kutije. — Sledite me! — obrati se on svojim pratiocima pa sva trojica napustiše kancelariju.Herc zaobiđe svoj sto u pokušaju da ih spreči, ali ga Hans zadrža rukom.— Ja ne bih na vašem mestu! Neka se oko ovoga grizu oni »odozgo«! Naša koža je pretanka za njihove zube!— U pravu ste — promrmlja Herc, pa se vrati za sto i brzo strpa Brunov dnevnik u fioku stola koju zaključa.Pošto se samo pred jednom celijom nalazio stražar, Gruber bez napora zaključi da je to njegov plen. On grubo odgurnu Kurta sa vrata, posluži se njegovim ključevima i bez mnogo zadržavanja izvuče uplašenog Bruna napolje. Sve je to potrajalo najviše dva minuta. Kurt potrča u kancelariju svog šefa, gde ga zateče kako sa Hansom gleda kroz prozor. Jedan vojni pokriveni kamion izađe iz zatvorskog dvorišta i izgubi se iza ugla na malom trgu ispred stanice . . .— Šta se desilo? — upita Kurt. — Ko je onaj nabusiti major? Zar nije trebalo da Bruna preuzme neki vojna doktor?— Ohladi se Kurt — pokaza mu Hans rukom na stolicu. — Viša sila je po običaju posredovala i mi više s tim nemamo nikakve veze.— Hvala Bogu! — zakoluta Herc očima u pravcu plafona. — Jeste li čitali ovaj dnevnik? — pogleda on u svog narednika.— Jesam, još noćas dok sam čekao na vaš dolazak. Strašno, zar ne?— Još uvek ne mogu da dođem sebi — piljio je Herc u njega. — Trinaest godina je taj nesrećnik skrvnavio mlade pokojnice u svom stanu!— Spavao je s njima?! — razrogači Kurt oči.— Ne Kurt — umorno ga pogleda Herc. — Sa ukočenim telima se ne može voditi ljubav, ako si na to mislio. Kad kažem skrvnavio, mislim na mir i dostojanstvo tih jadnih devo jaka i žena.150— Dve stotine, dvadeset i dve! — podseti ga Hans. — Ni jedna starija od godina, sve lepotice i sve iz viših slojeva nemačkog društva.— Da . . . — muklo će Herc. — Među njima osamnaest članova plemićkih porodica, šest baronesa i dve princeze!— Isuse! — zapanji se Kurt. — I šta im je tamo radio?— Ništa naročito — objasni mu Hans. — Svake noći pred sahranu, uzimao bi svoje gošće iz kovčega i unosio ih u svoju sobu. Tamo bi im pevao, puštao ploče, točio piće i sipao hranu, kao da su u stvari žive. A onda kada bi se malo zagrejao, stavljao bi ih pored sebe na krevet i pričao im o sebi i svom detinjstvu, verovatno ih je ponekad milovao . . . i tako to.— Grozno! — napravi Kurt grimasu na licu.— Šta mislite, zašto je to radio? — upita Hans inspektora.— Ne znam . . . Možda iz osvete — piljio je ovaj ispred sebe u sto. — Bio je to originalan i njemu jedini dostupan način da se nađe u »visokom društvu«! Bojim se da bih i ja skrenuo razumom posle trinaest godina života u njegovim uslovima.Neko kratko pokuca na vrata koja se odmah zatim širom otvoriše. U njima su stajali doktor Herman, doktorka Bah i mladi ađutant Erik . . .— Zakasnili ste! — izvesti ih Herc ne pomerivši se sa stolice. — Pre svega pet minuta Bruna je odavde odvukao specijalan odred SSa predvođen nekim majorom Gruberom. Ostavili su mi ovaj papir — pruži ga on Hermanu koji priđe stolu.Herman brzo prelete očima kratku sadržinu . . .

— Mogu li se poslužiti vašim telefonom? — zaobiđe on sto.— Bojim se da ne možete — podiže Herc pokidanu žicu sa poda.— Erik! — okrenu se Herman svom ađutantu. — Sredi ovo!Mladi poručnik izvadi iz džepa kožnu kutiju sa minijaturnim alatom i čučnu pored pokidane kutije u zidu . . .151— Poručnik je stručnjak za radio i telefoniju — objasni on Hercu.— Uspeo sam jedino ovo da vam sačuvam — otključa Herc fioku i predade mu Brunov dnevnik. — Sedite madam — ponudi on Gertrudu pokretom ruke i tek tada se uspravi iz sedišta. Posle svega, bio je dotučen i psihički i fizički.Dok je Erik izdvajao i ponovo vezao pokidane veze, Herman priđe prozoru i poče da prelistava malu, pažljivo ukoričenu knjižicu . . . Posle par trenutaka, on se okrenu i zapanjen zagleda u inspektora . . .— O čemu se radi? — upita doktorka Bah tihim glasom.— Bolje da nikad ne saznate! — pogleda Herc u nju.— Objasniću vam kasnije — vrati Herman pogled na dnevnik . . .— Gotovo! — ustade Erik sa poda i pruži Hermanu slušalicu.Pukovnik izvadi svoj notes i potraži odgovarajući broj . . .— Pukovnika Šmita molim! — zatraži on oštrim glasom. — Oto, kakav je ovo cirkus?! — nastavi Herman istim tonom,— Nalazimo se u kancelariji inspektora iz Grafinga, odakle su upravo odvezli bolesnika u nepoznatom pravcu! Jedan SS major po imenu Gruber, ostavio je ovde neki smešan papir sa nalogom o preuzimanju bolesnika, čije čak ni ime nisu znali!On sačeka na liniji nekoliko minuta bez reci . . .— U redu, ali molim te požuri! Ti dobro znaš šta se dešava s bolesnicima koje SS odvozi u nepoznatim pravcima!Herc ga je slušao poluotvorenih usta. Njegove su slutnje znači bile tačne.— Pukovnik Šmit iz Gestapa će nas odmah pozvati — spusti on slušalicu i vrati se prozoru. — Došlo je do nekog velikog nesporazuma, mada ja lično imam predosećaj da nas je neko »izdao«!On ljutito pogleda po prisutnima, pa vrati pogled na dnevnik . . .1527.Devičanska šuma dobila je ovaj romantični naziv po jednoj staroj bavarskoj legendi. Navodno, pre nekih tri stotine godina, grupa šumskih razbojnika je tu presrela kočiju u kojoj se vozila kćerka jednog plemića iz okoline. Pošto su je prethodno svi silovali, devojku su na kraju ubili. Na svoju nesreću nisu u tom uzbuđenju ni primetili da je jedan od vozača uspeo da pobegne i obavesti plemića o nesreći. Uskoro su bandite opkolili i sve pohvatali. Pobijeni su strašnom smrću tamo na licu mesta, pored tela nesrećne devojke. Čini se da je i major Gruber znao za ovu legendu, jer je baš tu šumu izabrao za streljanja svojih bespomoćnih žrtava, uglavnom duševnih bolesnika za čiju je sudbinu bio zadužen. I kao da pokolju nevinih nikad neće biti kraja, i danas su se prema šumi uputila tri pokrivena vojna kamiona, praćena odredom specijalne straže.Usred šumarka se nalazila jedna čistina u kojoj se mračna kolona zaustavi. Gruber izađe prvi iz svog mercedesa i priđe upravo iskopanoj masovnoj grobnici u koju se zagleda. Šestorica zatvorenika koji su je iskopali, stajali su u grupi. On primeti na njihovim rukavima jevrejski znak i znak homoseksualaca. Samo je kratko pogledao u svog saradnika sa mašinkom i pokazao mu glavom šta misli. Esesovac bez reci uperi oružje u prestravljene ljude i opali kratak rafal . . .— Skinite i privedite ostale! — naredi on glasno vojnicima.Počeše sa kamiona da skidaju duševne bolesnike raznih godišta i polova. Bilo je tu staraca koji su jedva hodali, ali i mladih devo jaka i dečaka ne starijih od 16 godina. Mnogi nisu ni shvatali šta im se dešava, ali bilo je i onih koji su se slabo opirali pa čak i prizivali u pomoć. Vojnici su ih terali da kleknu oko jame, vezujući im ruke iza leđa. Nesrećnici su unezvereno gledali oko sebe i one već mrtve na dnu jame.Poslednjeg privedoše Brana kojeg silom dovukoše pred Grubera.— Nemam pojma šta si uradio i zašto su te tako uporno i tajno tražili, ali mi nešto kaže da ću učiniti ve153liku uslugu Nemačkoj ako te lično danas ubijem! — govorio mu je major puneći magazin svog velikog Parabeluma . . .Bruno ga je posmatrao kroz suze koje mu navreše na oči. Bojao se da umre. On je verovao u Boga i drugi život, pa se plašio ne samo smrti, već od onog što će uslediti. Odguraše ga na kraj linije i vezaše žicom. Gruber priđe prvoj žrtvi i pošto je pažljivo nanišanio čoveku u potiljak, on opali . . . Starac se bez reci otkotrlja na dno jame. Gruber priđe sledećoj žrtvi, jednoj ženi tridesetih godina. Shvativši šta će ovaj uraditi, nesrećnica se stalno okretala da vidi šta Gruber radi . . . Metak ju je pogodio u levo oko i prostrelio joj lobanju . . .Prizor je bio toliko odvratan, da je nekoliko vojnika gledalo ispred sebe u zemlju. A mladi major SSa nastavi da se zabavlja i čisti Nemačku od »unutarnjeg šljama«, pre no što će početi sa čistkom ostatka sveta. Ubrzo je ispraznio svoj već vrući revolver, koji poče polako opet da puni . . .— Kakva je to gužva tamo?! — podiže on pogled prema dvojici stražara.Na stotinak metara udaljenosti, stajao je nečiji vojni mercedes, a oko njega grupa osoba među kojima i jedna dama. Straža ih sve doprati do Grubera koji repetira svoje oružje ali ga ostavi spremnog u spuštenoj ruci.— Ah, pukovniče Herman — prepoznade on vojnog lekara. — Opet smo se sreli. Šta mogu ovaj put da učinim za vas?—• Imam nalog od SS generala Bluma, da mi se srnesta izruči bolesnik po imenu Bruno Spaček!— Od Bluma, hmm? — studirao ga je Gruber sve mrzovoljniji. — Pokažite mi njegov pismeni nalog.— Nalog mi je izdat usmeno preko telefona, zato sam vam i priveo gospodina Herca koji ga je, takođe, čuo, kao svedoka. Uostalom, evo vam i »priznanica« o primopredaji, ništa manje važnija od ovog parčeta papira koji ste vi ostavili šefu policije u Grafingu!Gruber je pro$to kiptao od nemoćnog besa. General Blum je bio šef SSa, a njemu se nije smeo zameriti. Ne znajući kako drukčije da im napakosti, on podiže desnicu i ispali metak u potiljak sledećoj žrtvi . . .

154— Isuse! — prigušeno kriknu doktorka Bah i prekri lice rukama.Utom se iz linije izdvoji jedna mlada devojka i onako vezana na kolenima dopuza do doktora Hermana u kojeg se zagleda suznih očiju.— Doktore Herman! — obrati mu se ona molećivim glasom. — Vi me se sećate, zar ne? Zovem se Eva Vajman . . . Lečili ste me pre godinu dana!Zbunjeni Herman se pažljivije zagleda u nju . . .— Eva, tačno! Šta vi radite ovde?— Niste je dobro izlečili! — odbrusi Gruber umesto nje. — Lezbijska kurva je zavela maloletnu kćerku jednog poznatog člana naše partije!Herman ga prostreli očima.— I sad mora da umre samo zato što je volela drugo biće?— Pogrešno! — ispravi ga esesovac. — Mora da umre jer je pokušala da uprlja i duševno otruje jednu drugu zdravu nemačku ženu! Da je Bog drukčije hteo, na svetu bi živele samo žene!Herman mu se unese u lice.— Bog je očigledno počinio veliku grešku kada je vama i sličnima dopustio da živite!— Doktore! — iznervira se Gruber — vodite odavde tog vašeg Bruna, dok nisam promenio mišljenje!Osećajući da joj se bliži neminovan kraj, Eva se uzbudi:— Doktore, molim vas ne dozvolite ovom čoveku da me ubije ovde kao svinju; Molim vas objasnite mu da sam se izlečila, ta vi bar dobro znate!— Stvarno? — zagleda se Gruber u devojku. — Pa to je bar lako dokazati. Odmah ću pozvati jednog od mojih vojnika pa nam tu pred svima pokaži da si ponovo zdrava!— Hoću! Pristajem! — okrete se Eva Gruberu i dopuza do njegovih čizama.— Eva! — pozva je Herman oštrim tonom, jer više nije mogao ni da gleda, ni da sluša ovu ljudsku tragediju. — Dođi ovamo!Devojka dopuza natrag do njega a on se u poverenju saže nad njeno uho.155

— Eva — reče joj blago, tonom oca. — Slušaj me pažljivo . . . Ne dozvoli ovom monstrumu u ljudskom obliku da te više ponižava! Niko na svetu te ne može spasiti od njegovog ludila. Zato idi natrag na svoje mesto i umri mirno i dostojanstveno. Onaj koji te je stvorio, već te čeka. Onog momenta kad ti ovaj čovek ispali metak u glavu, tvoj duh će napustiti tvoje izmučeno telo! Veruj mi! Ja poznajem neke stvari o kojima ove budale nemaju pojma!Mlada devojka ga je saslušala vlažna, ukočena pogleda. Čini se da ga je razumela, jer se vratila na svoje mesto i mirno sagnula glavu. Gruber koji nije čuo šta je Herman rekao njegovoj žrtvi, podiže revolver i uperi ga u njenu glavu. Pre no što će opaliti, Herman mu poruči kroz stisnute zube:— Nemojte slučajno da umrete majore!Odjeknu oštar pucanj, ali se Herman ne usudi da pogleda u pravcu jame. On se brzo okrenu kako esesovac ne bi primetio suze u njegovim očima i usput pomože Brunu da se uspravi na noge . . .— Još ćemo se nas dvojica sresti Bruno, ne budi žalostan! — doviknu Gruber za njima, pa poče grohotom da se smeje.On priđe poslednjoj žrtvi i pažljivo nanišani . . .Herman i njegova pratnja napustiše stratište u velikoj žurbi. Napred se vozio Herc sa Brunom u policijskom automobilu, a pozadi su ih pratili Herman i Gertruda sa Erikom za volanom. Doktorka Bah je tiho plakala.— Gospode, pa ovo je prosto neverovatno! — muklo je protestovao Herman. — Kada sam načuo o ovome, pomislio sam da je to pakosna izmišljotina neprijatelja Nemačke! Ali sad vidim da Nemačkoj uopšte nisu potrebni neprijatelji!Gertruda ga pogleda sa strane i očima upozori u pravcu vozača . . .— Ko, Erik? — iznenadi se Herman glasno. — Ne brinite. Erik je jedan fin i human mladi čovek iz isto takve porodice i iznad svega lojalan oficir!Kako bi ovo na licu mesta potvrdio, poručnik podiže sa sedišta pored sebe jednu fotokameru koju pruži preko leđa onima iza . . .156— Snimio sam iz auta par snimaka doktore. Možda će vam zatrebati.— Erik! — zgrabi Herman kameru. — Jeste li poludeli?! Mogli su vas na mestu zbog ovoga streljati!— Znam — smešio se mladić prkosno — ali onda ne bi bilo dokaza o njihovim zločinima! Pomislio sam, možda će vam ti snimci zatrebati da ih pokažete ministru zdravlja!— Bojim se dragi Erik — nasmeši se doktorka Bah tužno — da oni iz ministarstva vrlo dobro znaju šta se dešava s duševnim bolesnicima!Herman premota film koji pažljivo izvadi i strpa kasetu u džep svog mantila. On vrati praznu kameru Eriku.— U redu, razvićeš ovo noćas i napraviti mi nekoliko uveličanih fotosa. Mislim da ću ih nekome pokazati. Ali te molim negativ odmah zatim uništi!Gertruda koja se malo smirila, izvadi malo ogledalce i poče da popravlja svoju razmazanu šminku . . .— Mogu li konačno saznati ko je onaj nesrećnik napred?— Bruno? — pogleda je Herman iskosa. — Ah, uznemiravao je isključivo mlade i vrlo lepe žene i devojke. Njih dve stotine dvadeset i dve, da budem tačan.Doktorka Bah lagano spusti ogledalce u krilo i zagleda se u njega.— Molim? — reče ona tiho. — I nijedna ga do sada nije prijavila?— Nisu ga prijavile jer nisu mogle — objasni joj Herman. — Vidite, sve te devojke su bile mrtve! A Bruno je bio čuvar kapele

na velikom groblju u Grafingu. Stanovao je u sobičku do kapele . . . Trinaest godina!Gertruda izgubi volju za doterivanjem.— Nisam vam smeo o tome ranije reći, jer je ceo slučaj bio vrhunska tajna. Bruno je nekrofil. Najveći koji je ikad postojao. Sad vam je i jasnije zašto smo se svi izložili ovolikim nevoljama i neprijatnostima kako bismo mu spasili vrat od Gruberovog metka!Ona polako okrenu glavu i zagleda se kroz prašnjavi prozor . . .— Puno puta sam se pitala u životu, zašto baš ja i zašto baš u ovom groznom vremenu!157— Niste vi jedina koja misli da je ovaj život u stvari jedna velika kazna — pridruži se Herman njenim crnim mislima.8.Noć je bila jedna od onih o kakvima se deci pričaju bajke. Sa tamnoplavog neba sijao je pun mesec, a sa svih strana se orila vesela svirka cvrčaka. Herman je stajao pored otvorenog prozora i kao opijen posmatrao čarobni prizor. Za trenutak je zaboravio na današnji pakao kojem je prisustvovao i potpuno se predao trenutku. Osećao se posle svega veoma usamljenim, gotovo očajnim. Verovatno je i to bio jedan od razloga kada je poželeo da izađe iz svog asketskog stana i života i poseti svoju elegantnu gošću koja je stanovala do njega.Pre no što će pokucati, još je kratko postajao dvoumeći se . . .— Izvolite — ponudi ga Gertruda Bah stojeći na vratima.Ali Herman se ne pomeri odmah. Nije očekivao da će je zateći već u poluprozirnom negližeu, u kojem je delovala još dražesnije.— Ta uđite — nasmeši mu se ona. — Zar nikad ranije niste videli damu u spavaćici?— Ja . . . oprostite ako sam vam poremetio planove . . . — promuca on.— Niste — razuveri ga ona i zatvori vrata za njim. — Iz navike se ranije presvučeni i još dugo čitam ili pišem pre spavanja.Ona se vrati u svoju fotelju i dohvati već punu čašu crvenog vina koja je tamo stajala pored tek načete flaše.— Ne brinite — umirivala ga je. — Nisam alkoholičarka. Pribegavam ovoj drogi samo u izuzetnim situacijama. Na primer, kada želim da pobegnem od rđavih uspomena ili misli. Večeras pokušavam da zaboravim scene pokolja kojem sam jutros prisustvovala. Vaš Erik mi je prokrijumčario ovu flašu iz dvorskog podruma.158— Potpuno vas razumem — spusti se Herman snuždeno u drugu fotelju. — I ja popijem po čašicu s vremena na vreme.Gertruda i njemu nasu jednu čašu vina i pruži mu je.— Još uvek sam u šoku — priznade mu. — Odrasla sam na farmi gde sam zavolela i ljude i životinje. Kada bi moj otac pripremao svinju za klanje, bežala sam na kraj sela kod jedne ujne, gde bih se živa isplakala. Nije mi išlo u glavu da svinja mora tog jutra da umre onako groznom smrću, samo da bismo je mi pojeli! Tako sam vremenom postala vegetarijanka. Ali kada sam jutros videla sa kakvim izrazom na licu onaj esesovac puca u glave onim nemoćnim bolesnicima, dobila sam po prvi put u životu želju da mu priđem, istrgnem revolver i mirno ga ubijem!— I ja sam još u šoku. Zaista nisam verovao u te glasine. Sada me je stid od sopstvene naivnosti. Gertrudo, da li je moguće da je Nemačka ovako poludela?— Moj pokojni suprug je jednom rekao da je država slična ljudskom organizmu. Vremenom se lako razboli, dobije neku infekciju, ili naprosto poludi. Problem, sa našom zemljom je da nacionalsocijalisti tvrde da je ona »smrtno zaražena« i da samo oni imaju »lek« kojim će je ponovo vratiti među zdrave nacije!Herman je okretao svoju čašu u ruci, studirajući boju vina . . .— Jeste li ikad čuli za Svetu Odeliju? — upita je. Doktorka Bah odmahnu glavom.— To je bila jedna slepa nemačka proročica iz sedmog veka. Možete li shvatiti da je ta žena opisala baš vreme i događaje u kojima živimo. Rekla je da dolazi vreme u kojem će Nemačka biti najomraženija nacija na svetu! U svojim vizijama je videla Hitlerovo rođenje, kao i masakre kakvom smo jutros prisustvovali.— Kakav je videla kraj? — interesovalo je Gertrudu.— Videla je silne požare, eksplozije bombi, Hitlerove »leteće ljude« kako se na »gvozdenim krilima« survavaju nad nezaštićene gradove i sela, masovne pokolje nevinih i još neviđene zločine. Rekla je da će Nemačka na kraju izgubiti rat.159

— Je li ovo kraj Nemačke? — gotovo je šaputala Gertruda.— Početak kraja. Ali se varate ako mislite da će ona prestati da postoji kao državna celina. Biće potučena, tačno kako je Odelija i videla, ali mislim da će se brzo oporaviti, ozdraviti i da neće nikad više izroditi drugog »Hitlera«!— A mi? Šta će biti s nama?— Mnogi će izginuti, s milionima drugih po celom svetu. Samo zato što smo se za trenutak opasno uspavali i dopustili jednom običnom luđaku da sedne za kormilo naše zemlje.Dok se na spratu vodio ovaj neprijatni dijalog, u maloj prostoriji telefonske centrale, upali se signalno svetio . . .— Bolnica u Klejnburgu, izvolite! — izdiktira Marlen po navici.— Dobro veče, gospođice — reče poznat muški glas.— Dobro veče, majore — snizi devojka ton. — Šta mogu učiniti za vas.Gruber napravi kratku, značajnu pauzu . . .— Jutros sam se sreo sa jednom damom koja se nalazi na našoj »crnoj listi« a odnedavno radi kod vas kao asistent pukovnika doktora Hermana. Već smo joj dugo za petama, ali nikako da je namamimo u klopku.— Govorite o doktorki Bah? — proveri Marlen.— Da. To je bivša žena jednog jevrejskog naučnika, pa smatramo da radi za neprijatelje! Biću vam veoma zahvalan ako je malo pridržite na oku, ili primetite nešto sumnjivo . . . Na primer, da li se s nekim sastaje, posećuje li je ko i tome slično.

Marlen je malo ćutala, razmišljajući da li da mu kaže . . .— U stvari . . . — poče ona obazrivo — kada sam se malopre spuštala na rad, primetila sam doktora Hermana pred njenim vratima . . . Sačekala sam iz čiste radoznalosti da vidim šta će se desiti. Ona mu je otvorila vrata, obučena »u negliže«!Gruber je ćutao od silnog uzbuđenja.160— Doktor je ušao, a ja sišla ovamo. To je sve, ali ne vidim u tome ništa sumnjivog. Oboje su samci, zašto se ne bi malo zabavili, zar ne?— Marlen! — glasno je šaputao Gruber. — Pa upravo to mi treba! Smesta idite i prisluškujte pred vratima, ili izađite i pogledajte dogledom kroz prozor! Ako ništa drugo ne uspete, pretražite njenu sobu rano ujutro i pronađite mi bilo kakav komad evidencije . . . Kondom na primer! — seti se on, pa dodade: Bilo čiji kondom Marlen! Moram zgrabiti tu jevrejsku drolju!— Ali . . . ne razumem — mucala je iskreno zbunjena Marlen. — Pa vođenje ljubavi nije nikakav kriminal!— Marlen! — oštro će ovaj. — Ne mogu sada da vam objašnjavam. Ta je žena špijunka, opasni neprijatelj Nemačke!Marlen dugo ništa ne odgovori . . .— Videću šta mogu da učinim — reče na kraju tihim glasom i prekide vezu.Još dugo je zamišljena sedela za kontrolnim stolom centrale, pa se okrenu i ustade u nameri da nekud pođe. Ali primetivši Erika ona se ukoči. Simpatisala je zgodnog mladića, ali ga nikad ranije nije videla ovako ozbiljnog. A brinulo ju je i što su mu oko vrata visile slušalice za radiotelefoniju . . .— Bravo! — reče on muklo, tapšući joj dlanovima. — Ti si svakako prava patriotkinja, devojka koja mnogo obećava. Do đavola sa poštenjem, čašću, moralom i tome sličnim glupostima. Do đavola i sa dušom, Boga ionako nema, zar ne? Do đavola i sa tuđim nevinim životima, važno je da smo mi sigurni i da živimo bezbrižno. Do đavola i sa profesionalnom lojanošću koju svi dugujemo našem šefu i komandantu doktoru Hermanu — završi on jetko.— Erik . . . — pridrža se Marlen za ivicu stola na koju se nasloni, jer su noge počele da klecaju. —. Erik, ja te ništa ne razumem! O čemu to govoriš?— Govorim o tvom razgovoru sa majorom Gruberom, koji sam slušao iz doktorove kancelarije! Već danima pokušavam da uhvatim tog bednika koji nas povremeno izdaje i otkucava naše poverljive stvari Specijalnoj161

službi! Mada sam posumnjao i na tebe, priznajem, večeras si me šokirala.Marlen se malo opusti, smešeći mu se zavodnički.— Ja mislim da nas dvoje možemo resiti ovaj problem i bez mnogo buke.— Imaš neki konstruktivan predlog?Marlen prvo poče polako da otkopčava dugmad na njenoj svilenoj, uz telo pripijenoj haljini. Pošto je tako oslobodila ceo donji deo, ona sede na sto pa podiže na njega i svoju levu nogu. Rukama se oslonila na površinu stola, bezobrazno ga gledajući iz ove krajnje erotične poze. Erik spusti pogled na njen donji veš i čarape s podvezicama. Usta mu se razvukoše u čudan osmeh koji Marlen drukčije protumači.— Erik ja znam da ti se sviđam — stavi mu ona do znanja. — Takođe znam i za tvoju pasiju snimanja lepih stvari! Šta kažeš na nekoliko ovakvih golicavih poza — čikala ga je njišući slobodnom nogom.— Da — cinički je odmeri on. — Ti jesi vrlo lepa »stvar«! — aludirao je na njenu bezdušnost.— Erik! — nastavi ona da ga zavodi. — Priznaj koliko si puta sanjario kako me imaš tamo gore u onoj tvojoj sobici! I sad ti iz očiju čitam grešne misli. Zašto ne zatvoriš ta vrata i zaključaš ih — nagovarala ga je. — Ako želiš možeš me imati evo tu na stolu!— Na žalost nemam pri sebi kondom koji ti je tako neophodan za »evidenciju«! — rugao joj se on. — Bože kako je postao jeftin život u Nemačkoj! — reče na kraju s gorčinom i okrenu se u nameri da pođe . . .— Erik! — gotovo kriknu devojka i skoči sa stola. — Ne ostavljaj me! Pomozi mi molim te! Ne znam kako sam se upetljala u ovu glupost, ali vidim da to nije bio pametan potez! Erik u pravu si što me smatraš droljom, ali ja te volim!— I ja sam simpatisao tebe — priznade joj on. — U pravu si kad naslućuješ da sam o tebi noću sanjario. Desetine puta! Ali hvala Bogu koji mi je večeras širom otvorio oči. Nisam ni sanjao da si »na sve spremna«. Smatrao sam te finom i čestitom nemačkom devojkom.— Erik, učiniću sve što kažeš!162— Zaista? — vrati se on u prvobitni položaj. — Pa to je bar prosto. Cim ujutro ustaneš, idi u kancelariju doktora Hermana i sve mu ispričaj.Marlen ga je gledala poluotvorenih usta.— Erik . . . — upita ona jedva čujno — šta će mi se desiti?!— Najlepša stvar u životu! — reče on vrlo ozbiljan. — Dobićeš natrag svoju izgubljenu dušu!Dok je mirno odlazio niz hodnik, Marlen je gledala /.& njim očiju punih suza.Za to vreme, gore na spratu se Gertruda poveravala Hermanu.— Smešno, ali danas u toku moje prve konverzacije sa Brunom, otkrila sam da nas dvoje imamo mnogo zajedničkih problema.Herman otpi gutljaj, čekajući da čuje zašto.— Vidite, Bruno je činio sve što je činio, iz čistog očajanja i usamljenosti. Izolovan i prepušten samom sebi u ovom našem egocentričnom društvu, bio je primoran da sam resi svoje goruće društvene probleme. U oskudici drugih sredstava, pribegao je onima jedinim mu dostupnim. Pošto su ga žive žene izbegavale, potražio je utehu kod mrtvih . . . Tako me podsetio na sopstvenu sudbinu.Herman je ovog puta uopšte nije razumeo.

— Bojim se da ne vidim vezu — priznade joj.— Naravno da ne vidite — nasmeši se ona. — Samo ja znam kako sam se osećala sama i izolovana od društva svo ovo vreme. Uskoro će šest godina otkako sam zadnji put spavala s muškarcem!Herman zamalo ispusti čašu koju odloži na sto.— Ne zato što nisam htela — objasni ona — već zato što nisam smela!— Ali . . . zašto Gertrudo? Vi ste slobodna žena, vrlo lepa žena, uveren sam da bi stotine muškaraca skočilo za vama u ključalu vodu!Ona mu se tužno nasmeši i zagleda u pod . . .— Istog dana nakon sahrane mog muža, još na groblju mi je prišao jedan esesovski oficir u civilu — poče ona da mu se ispoveda. — Pošto mi je uljudno izrazio saučešće, istim takvim glasom me je upozorio i podsetio da sam sada udovica i da strogo vodim računa šta radim.163

Objasnio mi je da ću od sada morati da sama živim, jer sam svojom bračnom vezom sa Jevrejom, uprljala čast svoje otadžbine. Rekao je da se kao čistokrvna Nemica, nisam smela spustiti na nivo »podij udi« niže rase kakva je jevrejska. Na kraju je rekao da ako me ikad uhvate u vezi sa bilo kojim čovekom nemačkog porekla, na mestu će me streljati!— To nije moguće — piljio je Herman u nju.— Tako sam i ja pomislila, ali sam uskoro primetila da me konstatno prate, proveravaju i raspituju se o mom ponašanju i kretanju. Nisu me otada zaboravili ni za jedan dan!Ona tu naglo ustade i priđe vratima koja širom otvori.— Pa pošto ste sad na vreme upozoreni, možda bi bilo najbolje da se što pre vratite u vaš apartman — predloži mu ona gorkim glasom. — Vi ste poslednji na svetu kojem želim neprijatnosti zbog svoje »niske« prošlosti!Herman lagano ustade i priđe vratima koja ponovo zatvori. On je podiže u naručje i ponese tako do raspremljenog kreveta na koji je položi. Dok joj je pažljivo raskopčavao spavaćicu i čarape, Gertruda zaklopi svoje suzne oči, sva se prepustivši slatkom iščekivanju.9.Brunova psihoanaliza je potrajala pune dve nedelje. Doktor Herman je taj deo posla prepustio stručnijoj Gertrudi Bah. Sem toga, ispostavilo se da je Bruno u njenom društvu bio više pričljiv i otvoreniji. Zato je i tog vrelog letnjeg popodneva nestrpljivo očekivao svoju lepu posetiteljku. Na šum ključa u vratima, on se trže i brzo vrati u ugao celije na malu šamlicu. Bilo je to njegovo omiljeno sedište, a zidovi iza leđa činili su ga sigurnijim.— Kako si Bruno? — upita ga ona po navici i spusti se na ivicu njegovog kreveta, prekrstivši svoje duge noge.Eto kuvam se — reče bolesnik. — Pripremam se polako na pakao koji me čeka!164Gertruda koja se hladila svojim notesom, zaustavi se u pokretu.— O kakvom to paklu govoriš?— O Danteovom! — cerio se Bruno iz ugla.— Ne Bruno — ispravi ga ona. — Pakao, ako uopšte postoji, nije fizičkog karaktera. Biće to pre neka vrsta duševnog sagorevanja grešnika.— Možda ste u pravu — složi se on. — I sam sam se često pitao, zašto bi jedno tako superiorno natprirodno biće kao Bog, peklo i kuvalo svoju živu decu!Gertruda, koja je već dobro poznavala Brunovu načitanost i misaonost, samo ga začuđeno pogleda. Nije joj još bilo jasno kakva je to sila mogla naterati ovako obrazovanog čoveka, na onako očajan čin.— Bruno — otvori ona svoju beležnicu i postavi je preko kolena — vreme nam ne ide naruku. Sutra ističe specijalna dozvola koju smo dobili za tvoje lečenje od SSa i ako im ne pokažemo izvesne rezultate, bojim se da ćemo im te morati opet izručiti!Pri pomenu SSa, Bruno se ukoči od silnog straha. Ma koliko je želeo da umre s jedne strane, nije želeo da umre onako grozno.— Ti si nam već ispričao u detalje šta si radio sa tim devojkama, ali mi još uvek nismo sigurni i »zašto«, si se tako ponašao. Interesuje nas šta te je na to nagonilo. Prosto perverzna želja za društvom nemoćne žene, ili neka druga, u podsvesti skrivena sila. To svakako moramo saznati pre nego zatražimo produžetak tvog boravka ovde.Bruno je slušao stisnutih usana, ali je gledao »kroz nju«.— Bruno — nastavi ona svojim blagim glasom — koncentriši se danas isključivo na svoju ranu mladost, na dane kojih se jedva sećaš. Zažmuri, smiri se i pričaj mi sve čega se setiš.Ali umesto da zažmuri, Bruno nastavi i dalje da gleda »kroz nju« . . .— Detinjstvo? — ponovi on šapatom. — Tih nekoliko godina su bili najsrećniji u mom celom jadnom životu . . . Rodio sam se i odrastao na imanju jednog grofa iz Istočne Evrope, gde je moj otac udovac bio glavni ko165

Hnjušar i zadužen za poljoprivredne radove. Stanovali smo u malom stanu unutar dvorca. Blizu mene se nalazila i kćerka vlasnika, divna mlada devoj ka po imenu Gita. Imala je osamnaest godina i sa svojom bujnom plavom kosom, podsećala me je na vilu. Kako sam ja bio jedino, dete, star u to vreme oko dvanaest godina, Gita mi je poklanjala puno pažnje. Ja bih je pratio na dugim šetnjama po rascvetalim livadama ili vinogradima, čuvao joj stražu dok se polugola kupala u susednom jezercu pored kojeg se dvorac nalazio, ili bih odlazio s njom u selo po razne stvari . . .Doktorka Bah je brzo zapisivala Brunove reci . . .— U žegama poput ove danas, ona bi se kupala u velikom buretu usred dvorišta, a ja bih je polivao vodom ili joj sapunao leđa. Jednom me je naterala da sav pocrvenim. Bio sam nespretan i ispao mi sapun u bure, ali je ona tražila da ga sam pronađem,

uživajući u mojoj grdnoj neprilici. Njena blizina je uticala da otkrijem svu lepotu ženskog tela. Iz prikrajka bih je posmatrao dok se u sobi presvlačila, a ona je u svemu tome uživala i zabavljala se. Tako sam je vremenom zavoleo, naravno, onom dečjom, nevinom ljubavlju. Bila mi je tako potrebna zamena za majku, sestru i drugaricu, istovremeno . . .Gertruda sačeka da se Bruno pribere iz naglih emocija . . .— A onda se jednog dana desila tragedija . . . kao grom iz vedra neba, sve nas je zatekla iznenada i nespremne. Pomažući radnicima oko žetve, Gita se bez reci srušila u polju i nikad više probudila. Ležala je u komi oko tri dana, a onda joj je srce stalo. Prekasno se ustanovilo da je patila od srčane mane. Svi smo patili, a ja sam bio kao lud. Danima se nisam micao od njenog kreveta, nisam jeo ni spavao, nije mi jasno ni kako sam je preživeo . . .Tu se Bruno odjednom naglo zaustavi, ali ga Gertruda ne prekinu. Znala je da se nalazi pred rešenjem njegovog problema. Prosto je drhtala od uzbuđenja. Više nije primećivala ni vrućinu ni znoj koji joj se cedio niz leđa. Čekala je.— Zadnje noći, one pred Gitinu sahranu — konačno nastavi Bruno — ostavili su me kao obično samog166sa pokojnicom . . . Znajući da je nikad više neću videti ovako lepu i dražesnu, pala mi je na pamet smela ideja. Počeo sam da razmišljam, kako bi bilo da sada opipam sve one njene »tajne« delove tela, kojim sam se dok je bila živa stideo i da pogledam!Gertruda od iščekivanja prestade da piše. Kao ošamućena je upijala svaku njegovu reč.— Ustao sam i prišao joj i bojažljivo dodirnuo grudi . . . Bile su čvrste i ukočene, imao sam osećaj da se pretvorila u veliku lutku. Iskoristio sam priliku i da je nežno poljubim, a onda sam počeo polako da joj zadižem suknju . . .Kao da se odjednom povratio iz nekog košmarnog sna, Bruno se zaustavi i zagleda u doktorku Bah . . .— To je strašno, zar ne? — očekivao je prekor od nje. — To što sam učinio bilo je grozno! Dirajući te noći njeno beživotno telo, ja sam u stvari oskrnavio naše zajedničke uspomene iz života. I mada sam se brzo postideo i vratio joj haljinu na mesto, taj moj prvi kontakt sa ženskim telom, ostavio je na mojoj duši duboku i neizlečivu brazdu.On oseti potrebu da se odmori. Gertruda ga je studirala nepomična. Zaboravila je i na notes i na svoju profesiju. Bila je prosto fascinirana njegovom neverovatnom pričom.— A onda mi je umro otac — nastavi Bruno svoju tužnu ispovest — pa sam krenuo na dug put. Našao sam se u Nemačkoj i u Minhenu. Kako nisam poznavao nemački jezik, jedino sam mogao da se zaposlim ovde na groblju. Tu su me samoća i beda života konačno dotukli. Živeo sam dugo od mojih uspomena na Gitu, kada mi je jedne tužne noći ponovo palo na pamet da »pozajmim« iz kovčega jednu mladu plavokosu devojku. Zadržao sam je u gostima gotovo cele noći, pričajući joj o Giti i mojoj mladosti. Vremenom mi je to prešlo u naviku, pa u pasiju, pa u životnu potrebu! Trinaest godina su moje gošće bile samo moja slatka tajna, a onda se Bog naljutio i otkrio me . . . Sada se bojim da umrem! — pogleda je on u oči.Gertruda nije imala snage ni da mu odgovori. Još dugo je sedela s njim u celiji, razmišljajući o stravi i uža167

su ljudske duše. Ima li ljudskoj tragediji uopšte kraja? Hoćemo li se sa smrću konačno zauvek smiriti, ili tek naći u paklu!Dok se u podrumu starog dvorca odigravala ova ljudska drama, doktor Herman je žurio u Minhen svom zetu pukovniku Gestapa. U predsoblju Šmitovog kabineta, sreo se sa jednim katoličkim kardinalom mrka lica. Verski dostojnik je napuštao sastanak u očiglednoj ljutini.Ugledavši Hermana, Šmit koji je stajao iza stola, očajno zakoluta očima u pravcu neba i sruči se umorno u fotelju.— Kakav dan! — prigovarao je glasno. — Upravo sam se nekako ratosiljao ovog crkvenog pacova, sad evo drugog propovednika!— Šta je hteo kardinal? — interesovalo je Hermana koji se bez ponude spusti u jednu od fotelja.— Šta je hteo? — ponovi Šmit ljutito. — Kaže SS je pohapsio neke popove pedere, pa se boji da ih ne pobiju! Ali ja sam se pripremio za sastanak, pa sam mu održao oštru lekciju iz istorije nemačke crkve, dokumentu j ući slučajeve pederastije koji su se dešavali po raznim manastirima i semeništima!Herman ostavi Šmita da se malo smiri i pripali novu cigaretu . . .— I Bog i moja sestra su mi svedoci da te nikad nisam naročito cenio — otpoče Herman — još manje voleo, ali sam te se zato uvek bojao!— Oto! — nasloni se Šmit opasno preko stola. — Imao sam vrlo naporan dan, a još uvek se tresem od diskusije sa onim đavolom u crvenoj mantiji! Šta hoćeš?— U stvari navratio sam i da ti se zahvalim.Šmit se vrati u naslon, sumnjičavo ga odmeravajući.— Ti, da se zahvališ meni? — bio je zapanjen. — Nisi to učinio nikad ranije, zašto danas?—Učinio si i meni lično i nauci uopšte veliku uslugu kada si ispružio svoj vrat preko esesovskog panja! Poštujem to. Zaista!— To je sve?_— proveravao je Šmit.— Nije — priznade Herman. — Sutra u podne ističe nam dozvola za Brunovu psihoanalizu i Specijalna služba traži od mene da im donesem novu.168— Ne želim da te razočaram, ali se bojim da će to biti problem. Već mi je prebačeno sa vrha zbog protekcije koju sam zbog tebe i »nauke« zloupotrebio. Rečeno mi je da ne zaboravim da je Bruno izvršio seriju nezamislivih zločina prema dostojanstvu mrtvih, a mi kao što znaš, streljamo Nemce i zbog mnogo manjih prekršaja!Herman odluči da izbaci pred njega svoju najbolju kartu.— Ali Bruno nije Nemac! — podvuče on značajno.— Šta kažeš? — nasloni se Šmit ponovo na ivicu stola.— On je u stvari slavenskog porekla. Već čujem grmljavinu naše propagandne mašinerije . . . Već vidim krupne naslove u nemačkim novinama: Slavenski monstrum, silovao nemačke mrtve lepotice!Herman ostavi svom zetu malo vremena, kako bi ovaj shvatio poruku, pa nastavi da mu raspaljuje maštu:

— Otkriven i uhvaćen, zahvaljujući uvek budnom i na straži domovine, pukovniku Alfredu Šmitu, oficiru Gestapa! Već vidim Gvozdeni krst kako visi oko tvog vrata, vraže jedan . . . Alfred — cerio mu se u lice — znam da si celog života sanjao o ovom trenutku!Šmit je piljio u njega kao u kakvom transu.— Jesi li siguran? — upita na kraju promuklim glasom.— Apsolutno. Bruno je brižljivo sačuvao ne samo svoj grozni dnevnik, već i stari, originalni pasoš s kojim je prešao u Nemačku iz bivše Austrougarske!Herman lagano izvadi iz džepa dokumenat koji položi pred Šmita. Ovaj se ni ne usudi da ga dodirne. Gledao je u izbledeli papir, pa u Hermana koji mu se i dalje sarkastično cerio.— Oto — reče mu iskreno — dobro znaš da te ne volim. Ali Bog zna koliko sam zaljubljen u tvoju divnu sestru. U stvari ti sve ovo i činim zbog nje! Šta dakle da kažem Blumu?— Treba nam Bruno još najmanje šest meseci.— Šta da navedem kao razlog?— Psihoanalizu i druge medicinske svrhe. Šmit dohvati parče čistog papira i olovku . . .169— Bolje će zvučati ako kažemo »medicinske eksperimente« — predloži on.— Reci mu šta želiš, samo mi ga poštedi od besnog majora Grubera i njegovih krvoločnih gazda!— U redu, mislim da ću ti još ovo srediti. Naročito sad kad znamo da Bruno u stvari nije Nemac.— Možeš li, takođe, srediti nešto i u pogledu tajnih streljanja mojih i drugih duševnih bolesnika? — smrači se Herman.— To su laži! — uzbudi se Šmit. — Prljave izmišljotine nemačkih neprijatelja, uglavnom idova!— Alfred, Alfred — obrati mu se Herman sa sažaljenjem u glasu. — Pa bio sam prisutan jednoj od tih likvidacija. Gruber im je svojom rukom pucao u potiljak, kao da nisu ljudi nego svinje! Uostalom, pogledaj ove fotose — pruži mu on Erikove snimke preko stola.Šmit ih prelista nervoznim pokretima, pa se zablenu u Hermana.— Ko ti je ovo dao, za ime Boga?!— Ne znam. Našao sam ih jedno jutro na svom stolu. Snimio ih je očigledno neki nemački patriota, kojeg je kao i mene stid što smo Nemci!Šmit nije znao šta bi s fotosima, pa ih na brzinu strpa u fioku, kao da ih se bojao.— Ja nemam nikakve veze s ovim — pravdao se. — Gestapo se brine o kretanju i aktivnostima državnih neprijatelja. Zašto mi o svemu što si video ne napišeš jedan izveštaj s predlozima kako te stvari da se obavljaju ubuduće.Herman se uozbilji.— Znam da ne veruješ u Boga, ali pitam te u ime ljubavi prema mojoj sestri, kako možeš ovako hladnokrvno o ovome govoriti? Nemce ubijaju Alfred, jadne, bolesne, duševno poremećene Nemce!Šmit zažali što ga je pustio u kancelariju . . .— Čuj Oto — obrati mu se on pomirljivim tonom. — Ne izdajem JA te proklete naloge za ubijanje! Tvoje sopstveno ministarstvo zdravlja se složilo sa tim predlogom. Ne znam mnogo o tome, sem da ga zovu Projekat eutanazija. Sam Firer je u više navrata glasno izrazio mišljenje da su duševni bolesnici i njima slični devijantipoput homoseksualaca, obične izjelice i paraziti našeg društva. Izračunato je da bismo njihovom likvidacijom uštedeli stotine miliona maraka, toliko potrebnih na budućim frontovima. A ti bar najbolje znaš da tih duševnih imbecila ima preka sto hiljada!— Kao lekar i >umanista — probadao ga je Herman pogledom — ja se ne mogu i neću složiti sa takvom jednom kvazifilozofijom, bez obzira od koga dolazi! Takođe čvrsto verujem u postojanje više sile od nemačkog Rajha. Govorim o Bogu, Alfred. Jesi li ikad razmišljao o mogućnosti da ima Boga? Alfred, šta ćeš mu ti reći kad dođe tvoj red?!Alfred Šmit skoči iz svoje fotelje kao oparen i podiže visoko ruku.— Hail Hitler! — dreknu on iz sve snage, ujedno time dajući Hermanu jasan znak da ga je sit.Herman lagano ustade i ode do vrata pored kojih se zaustavi i okrete.— Hail Hitler! — ponovi Šmit oštro pozdrav u njegovom pravcu.— Hail Hitler — odgovori Herman nasilu, ali umesto da digne ruku, samo mu odmahnu s dosadom i izađe napolje.Šmit je još dugo stajao s podignutom rukom, ko zna o čemu razmišljajući.Major Gruber je sedeo za svojim stolom i nepomičan posmatrao telefon pred sobom. Čekao je osam časova, kada je njegova druga tajna veza dolazila u Gestapo na posao. Bio je ozbiljan i ljut na samog sebe. Sinoć ga je pozvao obaveštajni oficir pukovnika Hermana i rekao mu da su otkrili Marlen i da to nema ni smisla ni vojne etiKe da se nemačke službe špijuniraju između sebe. Dobro su mu natrljali nos, a razmišljao je i o devojčinoj sudbini, mada ga je ona manje interesovala. On je bio opsednut svojom »svetom dužnošću« da očisti Nemačkuod društvenog šljama, a sve što bi mu se na tom putu preprečilo, dovodilo ga je do očajanja.On konačno zgrabi slušalicu i poče da bira broj . . .— Inge? — proveri on tiho. — Ovde major Gruber. Slušaj Inge . . . Potrebna mi je tvoja pomoć više no ikad! Naša veza sa bolnicom u Klejnburgu se naglo prekinula. Vojska je ljuta na mene, pa moram biti vrlo pažljiv. Samo mi ti možeš sada pomoći — podvuče on važno.— Hoćete da i ja prođem kao ta iz Klejnburga? — upita Inge. — Zašto mislite da je Gestapo manje sposoban od vojske?— Inge! — snizi Gruber još više ton. — U pravu si kad tako rezonuješ. Ali ja nemam nameru nikad više da te pozovem! Spreman sam da ti platim hiljadu maraka za ovu informaciju. Radi mi se o biti ili ne biti!— Već sam vam jednom rekla da imam velike probleme s pukovnikom telefonom. Ima nekog vraga sakrivenog u stolu koji povremeno uključuje kad ne želi da drugi čuju razgovore.— Inge, ne znam kako ćeš to naučiti, snađi se, ali informacija mi je potrebna kao vazduh koji udišem! Radi se o jednom duševnom bolesniku koji se zove Bruno Spaček i za sada se nalazi pod jurisdikcijom vojne bolnice u Klejnburgu. Danas u

podne prestaje da važi njihova dozvola. Mene samo interesuje da li je doktor Herman dobio produžetak te dozvole, ili nije.— Dobio je, ali će mu biti uručena danas popodne lično od pukovnika Šmita koji se sprema da poseti bolnicu.Gruber nije imao snage ni da se pomeri.— Inge, otkud to znaš? — prokrklja on.— Sinoć me pukovnik zamolio da mu otkucam tu molbu, a jutros se je već vratila od generala Bluma potvrđena i produžena na još šest meseci.Gruber se tresao od iznenadnog uzbuđenja. On zalupi slušalicu bez pozdrava i kao sumanut istrča napolje iz kancelarije. Imao je nekoliko sati da stigne do Klejnburga i ugrabi im Bruna pre no što Herman primi u ruke specijalnu dozvolu. A kada se radilo o životima drugih, Gruber se ponašao kao da je u pitanju njegov sopstveni.Na drugoj strani života, u dvorcu bolnici, vladao je apsolutan mir. Herman je, takođe, već sedeo za svojim radnim stolom i pažljivo čitao Gertrudin smeli predlog. Uopšte mu se nije sviđao . . .— Dobro jutro! — ušeta ona vesela i zatvori za sobom teška vrata.Herman se zagleda u nju s ljubavlju.— Dakle? — nasloni se ona na ivicu njegovog stola, raširenih ruku.Herman iskoristi ovu njenu opasnu blizinu, malo se prope iz fotelje i nežno je poljubi, pazeći na šminku na usnama.— Gertrudo — milovao ju je zaljubljenim pogledom. — Ovo je ludo — podiže on u ruci njene zabeleške. — Opasno!— Ali originalno! — insistirala je ona. — Sem toga, šta imam da izgubim? Ionako sam otpisani član nemačkog društva!— Ne znam — brinuo se Herman. — Bruno bi se mogao razbesneti, poludeti! Raščeretiti te u komade! Ubiti!— I glavu ću dati za nauku, uvek je govorio moj pokojni suprug!— Ne Gertrudo, ne govori tako. Znaš da bih umro od tuge za tobom!Oh Bože kako su joj godile ove njegove iskrene reci. Opet se osećala potrebnom, korisnom i iznad svega zaljubljenom, a taj preslatki osećaj nije nikad do sada poznavala. Nije ga poznavao ni doktor Herman, pa ih je njihova iznenadna veza zato tako i zbližila. Ovaj put ona ne izdrža pa se saže da ga poljubi . . .— Ne brini — tiho mu je šaputala. — Erik će lično stražariti pred celijom. Već sam se o svemu s njim dogovorila. Biće naoružan i spreman.— U redu onda — odobri Herman. — Ali imaš samo tri sata. Tačno u podne mi dolazi Alfred sa dozvolom i izrazio je želju da lično razgovara sa bolesnikom.Prezadovoljna razvojem situacije, ona mu prstom obrisa ruž sa lica i uputi se vratima svojim elegantnim dugim koracima. Herman nije mogao pogleda odvojiti sa njenih oblih kukova koji su se zavodnički njihali. On zažmuri . . .— Erik! — pozva Gertruda mladog poručnika koji je čekao. — Idemo!Oni siđoše do uzanog hodnika u podrumu dvorca u kojem su se nalazile celije najopasnijih bolesnika. Taj deo bolnice je u stvari više podsećao na zatvor. Erik otključa celiju.— Ovde ću sedeti i čitati novine. Ako želite proveravaću vas kroz otvor u vratima.— Ne! — odbi Gertruda odlučno. — Ne danas. Radi se o vrlo osetljivom delu ispitivanja, pa bi ga to moglo omesti ili zbuniti. Ako budem u bilo kakvoj opasnosti, zvaću vas.Poručnik samo klimnu glavom i propusti je da uđe . . .— Dobro jutro Bruno — spusti se ona po običaju na njegov krevet.— Kako kome — zlovoljno će onaj.— Nešto nije u redu?— Ah, imao sam loš san — odmahnu Bruno rukom, kao da želi da se oslobodi toga. — Jasno sam video majora Grubera kako mi je uperio revolver u glavu i ja sam se srušio u jamu.■— To je prirodna posledica tvojih brižnih misli. Jutros smo dobili od Gestapa produžetak dozvole za tvoje lečenje. Gruber će svisnuti od muke kad čuje — veselila se ona, a i Bruno razvuče usne u širok osmeh.Doktorka Bah se tu zagleda u svoje beleške, a njen pacijent spusti pogled na njena razgolićena kolena. Činilo se da je jutros zaboravila da do kraja zakopča haljinu, jer su joj noge bile otkrivene do iznad kolena. Bio je to čaroban prizor kojem Bruno nije mogao odoleti. Njega su tako silno uzbuđivale svilene ženske čarape i veš . . .— Bruno — obrati mu se ona tihim glasom — danas je zadnji dan naše psihoanalize, a već sutra ćemo početi sa prvom fazom tvog lečenja. Zato je sada vrlo važno . . .Ona odjednom prestade da mu govori. Bilo je očigledno da je on ne čuje. Pogled mu je kao prikovan počivao na njenim kolenima, a ona prosto oseti kako joj taj pogled probija među butine. Nije dakle pogrešila kada je ostavila namerno otkopčanu haljinu.— Sviđaju ti se moje noge Bruno? — upita ga ona tiho.Ali Bruno se ne pomeri. Gertruda spusti ruku i nastavi da otkopčava novi red dugmadi. Ona čak malo i raširi svoje duge noge, kako bi Bruno video što dublje među njih. Nesrećnik je mislio da će se onesvestiti od njene preslatke blizine i mirisa njenog lepog tela. Gertruda zaključi da je sad pogodan trenutak za napad . . .— Znaš šta Bruno, imam ideju — predloži mu ona. — Mislim da ćemo tako oboje najpre doći do istine za kojom tragamo.Gertruda naglo ustade, odloži svoj notes pa poče da vuče gvozdeni krevet prema sredini male celije. Bruno ju je pratio ukočena pogleda, čvrsto stisnutih usana. Doktorka Bah se opruzi po njegovom krevetu, pridigavši malo svoju desnu nogu, kako bi tobože lakše na njoj beležila u svoj notes. Naravno, haljina joj je zbog toga pala naniže, otkrivajući divne obline njenih nogu u čarapama. Da ju sad vidi Herman, prolete joj glavom, verovatno bi se šlogirao. Zadržavajući osmeh na licu, gledajući u zapanjenog Bruna koji se sav skupio u svom uglu.— Bruno . . . ti si mi već opisao šta si sve radio s tim devojkama u tvom stanu, ali ja bih želela da mi danas i praktično demonstriraš »kako« si ih milovao.Bruno poče lagano da se njiše, a suze mu navreše na oči . . .— Ja . . . ja ne mogu to . . . ne mogu . . .

— Koješta Bruno — bodrila ga je ona. — Naravno da možeš!Ali Bruno je samo nemo odmahivao glavom . . .— Ne mogu — prokrklja na kraju. — Ubijte me ali vas ne smem dotaći!— Bruno, dirao si i milovao njih dve stotine! — podseti ga ona.— Da, ali . . . te su mi devojke bile kao . . . kao stvari . . . lepe velike lutke. A vi ste drugo . . . Vi ste . . . vi ste tako . . .— Tako živa, zar ne? — pomože mu ona poluglasno. Bruno je upaničen pogleda . . .— Oh Bože — zakuka nesrećnik. — Zašto sam tako teško bolestan?!— Bruno — umiri ga ona blagim glasom. — Znam kako se osećaš, ali to je vrlo važno da »osetiš« razliku u dodiru između mrtve lutke i žive! Zamisli da sam i ja lutka —■ pade joj na pamet. — Evo ako želiš i zažmuriću!Ona opusti svoje ruke pored tela i zaklopi oči. Dobro je znala da ako uspe da nagovori Bruna da joj miluje noge, nikad više neće poželeti da miluje »lutku«! Njegov otpor prema živim ženama će zauvek biti slomljen.Oboje su bili toliko opsednuti situacijom, da nisu ni čuli komešanje ispred metalnih vrata celije. Tamo je već stajao major Gruber sa dvojicom svojih pomoćnika koji su odvlačili Erika u jednu od praznih celija, čvrsto mu držeći rukama usta da ne viče . . .— Jevrejska kurva! — siktao je Gruber šapatom, vireći kroz malu rupu u teškim vratima.— Pazite! — upozori on dvojicu esesovaca koji se vratiše. — Kada banem u celiju, zgrabite drolju i vežite joj lisicama obe ruke za krevet. Onog ostavite na miru, on je bezopasan imbecil!Pošto im je dozvolio da provire i izvide situaciju, Gruber nogom snažno odgurnu vrata koja se širom rastvoriše. Pre no što je imala i vremena da reaguje, Gertruda je bila savladana i vezana za krevet. Nalazila se u takvom šoku, da nije imala snage ni da viče u pomoć. Gruber joj svojim parom lisica čvrsto priveza levu ispruženu nogu, dok se ona branila onom desnom, slobodnom. Ovaj njen otpor i fizička lepota kojom je zračila, gotovo pomamiše esesovca.— Napolje! — pogleda on u dvojicu svojih pomoćnika. — I da niste nikog pustili u hodnik! Pozvaću vas kad vas zatrebam!On sačeka da se vojnici udalje, pa spusti besan pogled na razapetu prebledelu Gertrudu.— Kurvo jevrejska! — siknu kroz stisnute zube. — Nisam pojma imao da si bila toliko seksualno ugrožena!— Vi ne razumete! — obraćala mu se ona kroz suze.— Sve ja razumem — cerio se Gruber na nju otkopčavajući svoj šlic na vojnim pantalonama. — Ja ću te sad zadovoljiti, zadnji put u ovom životu! Uživaj jer će ti to biti poslednja slast! A ti — pogleda on u sklupčanog Bruna u uglu — dobro gledaj kako se vodi sa ženama ljubav, jer i tebi se bliži kraj!Shvativši šta Gruber namerava da joj učini, Gertrudi se konačno povrati snaga i poče da vrišti i doziva u pomoć. Gruber kleče među njene raširene noge i jednim grubim pokretom joj pocepa donji veš . . .Ne sluteći ništa rđavo, Herman i Šmit su sedeli u njegovom radnom kabinetu. Šmit je prelistavao otkucan izveštaj o Brunovom ispitivanju . . .— Neverovatno — pogleda on u Hermana. — Šta navodi ljude na ovakve gadosti? Kakva je to sila?— Ista ona koja tera majora Grubera da lično puca u glave nemoćnim bolesnicima! — odgovori mu Herman indirektno. — Možda i tebe Alfred spopadne jednog dana slično zlo. Kažu, najteže je ubiti prvi put. Onda postane rutina.— Nikad! — prosikta Šmit kroz stisnute zube. — Mada me mrziš, dobro znaš da nisam mogao ni starog Reksa da ustrelim kad mu je auto polomio noge! Zvao sam suseda da to učini umesto mene. Nisam nikad u životu ni ošamario čoveka, a svaki dan se suočavam sa neprijateljima našeg društva!— Zašto ti da ih prebijaš? — nasmeši se Herman. — Dovoljno je samo da namigneš svojim gorilama u civilu, pa da mu jednim udarcem polome vilicu! Ja sam uveren da ni Firer ne bi mogao ubiti svog psa, a kamoli čoveka. Pa će svejedno sa zemlje nestati nekoliko miliona nedužnih ljudi!— Oto! — upozori ga Šmit oštro. — Da sam na tvom mestu radije bih se brinuo o sopstvenoj koži! U ministarstvu su vrlo nezadovoljni tvojim ponašanjem u vezi Projekta eutanazija! General Blum te upozorava da smo svi mi vojnici pre svega, odani službenici svoje otadžbine, i da kao takvi treba da poslušno sledimo naređenja svojih pretpostavljenih, a ne da im postavljamo pitanja!— Zao mi je Alfred, ali ja ne radim protiv svoje savesti, pa makar snosio krajnje neprijatne posledice. Kada sam prešao u vojsku, učinio sam to iz praktičnih razloga, a ne skrivene želje da ubijam!— Tačno to ćeš uskoro morati činiti na ruskom frontu ukoliko ne uspeš da zadržiš svoj dugački jezik! — upozori ga njegov zet.Za to vreme Gruber je već obavio svoj gnusni čin i gurao košulju u opasač, doterujući svoju uniformu u red . . .— Bruno — pogleda on u šokiranog pacijenta — sad si ti na redu! Upravo si video kako to rade zdravi i normalni muškarci, sad skidaj pantalone i penji se na ovu drolju!Gertruda je ležala potpuno iscrpena od silnih napora da se oslobodi gnusnog Gruberovog prisustva na sebi. Niz čelo joj se cedio znoj, haljina joj je sva bila u krpama, a jedna dojka je virila. Esesovac završi sa doterivanjem odeće, pa dograbi sirotog Bruna sa poda i dovuče ga do kreveta . . .— NE! — urlao je ovaj. — Ubijte me ali me ne terajte to da radim!— Ah — kao seti se Gruber — izvini, ja sam potpuno zaboravio da ti vodiš ljubav isključivo sa mrtvim ženama!Pre nego se iko pribrao, Gruber izvuče svoj parabelum i bez upozorenja ispali Gertrudi metak usred čela.— Sad Bruno! — naredi on zapanjenom čoveku koji se sav tresao od užasa.Ljut što ga ovaj ne sluša, Gruber poče sam da mu svlači pantalone . . .— Šta je ovo?! — naglo se rastvoriše vrata i na njima pojavi pukovnik Šmit kojeg je privukla pucnjava i Brunovo urlanje.Gruber ostavi na miru poluludog Bruna koji je držao svoje svučene pantalone i navlačio ih naviše plačući.— Ovaj luđak — objasni major lakonski — pucao je u doktorku!Iza Šmita se pojavi zadihani Herman. On ostade u vratima kao paralisan.— Gospode! — ote mu se uzvik očajanja. — Šta ste joj učinili?!

Herman se progura u celiju i kleče pored Gertrudine unazad presamićene glave. Dok joj je rukama držao glavu, ona ga je »gledala« svojim iznenađenim, staklastimpogledom. Iz rupe u čelu, curio joj je tanak mlaz tamne krvi.— Kako se to desilo? — nastavi Šmit da ispituje Grubera.— Došao sam sa svojim ljudima da povedem sobom ovog luđaka, jer mu je danas u podne izlazila dozvola . . .— Kakve vi majore imate veze sa dozvolom njegovog boravka ovde? — oštro ga prekide gestapovac.— Pa . . . ja sam odranije imao ovlašćenje da ga . . .— Majore! — dreknu Šmit ljutito. — Ko vam je »danas« naredio da dođete ovamo?!Gruber naglo ućuta. On poče da se brine za svoju sudbinu.— Za ovo ćete posebno odgovarati — upozori ga Šmit.— Nemam ja ništa nikom da odgovaram! — povisi i Gruber svoj ton. — Kad sam ušao u celiju, ovaj je silovao doktorku. Zgrabio sam ga sa nje i u gužvi mi je izvukao revolver i ubio je! To je sve! Uostalom, pogledajte ga sami. Još uvek su mu svučene pantalone. Kad ste naišli, pokušavao sam mu ih navući natrag!— A ja sam imao pogrešan utisak da ste mu ih u stvari svlačili i terali ga da vodi ljubav sa pokojnicom1. — rugao mu se Šmit. — Straža! — okrenu se on svojim oficirima iz pratnje. — Uhapsite ovog majora!— Zašto? — bunio se Gruber, ali sve slabijim glasom. — Zašto mi ne verujete?— Zato majore što je žrtva vezana lisicama za krevet . . .— Otkud ja znam odakle ih je luđak pribavio i sakrio u celiju!— I zato — nastavi Šmit mirno — jer vam je šlic još uvek otkopčan!Esesovac se zaprepašćen zagleda u svoje pantalone. On poče nervoznim rukama da zakopčava svoj šlic. Bio je na njega potpuno zaboravio u onoj gužvi.— Pa šta onda i ako sam je ja silovao? — upita on prkosno. — Zašto biste me zbog toga hapsili? Još nisam čuo za nemačkog oficira kojeg su uhapsili zbog spavanja sa jevrejskom droljom!— Baš zbog toga će vam se uskoro suditi i najverovatnije ćete posle biti streljani!Gruber je piljio u njega s nevericom, ništa ne razumevajući . . .— Vidite — cerio mu se Šmit pakosno u lice — svojim seksualnim kontaktom sa ovom jevrejskom udovicom, vi ste u stvari uprljali svoju nemačku rasu, a sebe kao visokog oficira SSa tim činom spustili na najniži nivo. Zar ste zaboravili da u našem oficirskom kodu jasno piše da će svaki onaj koji spava sa devojkom ili ženom »niže rase«, biti automatski streljaniGruber oseti po prvi put u životu kako mu klecaju kolena. Bio je gotov. Shvatio je da ga niko na svetu od ovog neće spasti. Da li je moguće da će uskoro i sam klečati pored onih »imbecila«, dok mu neki drugi Gruber bude pucao u potiljak. On razvuče svoja tanka usta u gorak osmeh i mirno pruži Šmitu revolver.Gertrudu probudi poznat joj zvuk zvona dvorske kapele. Bio je to znak da je podne. Ona otvori oči i zagleda se u ukrašeni baldahin starog baroknog kreveta na kojem je ležala. Znala je da se nalazi u svojoj sobi, mada joj nije bilo jasno zašto se tako dugo uspavala, a već zvoni podne. Da nije teško bolesna, prolete joj glavom. Tu se ona odjednom seti groznog »sna« koji je imala . . . Sišla je dole do Bruna, ali je u celiju naglo banuo onaj major esesovac, brutalno je silovao i hladnokrvno ubio . . . Da nije to neki rđav predznak, pitala se . . .Gertruda pomeri pogled na svoju levu stranu. Tamo je sedeo u fotelji jedan stariji gospodin, odnekud joj veoma poznat . . .— Davide! — skoči ona odjednom iz kreveta kao oparena. — Šta ti radiš ovde?— Došao sam po tebe — reče mirno, ne pomerivši se u sedištu.— Ali kako, pa ti si mrtav!— Oboje smo mrtvi Gertrudo — obavesti je njen bivši suprug.Ona polako ustade, uverena da još uvek sanja, priđe mu i dodirnu ga po licu. Bilo je bledo i hladno, ali čvrsto. Bože, zašto je niko ne probudi iz ovog košmara?— Gertrudo — čitao je Bah njene misli — ti si se upravo probudila! Ne panici. Nema tu ničeg neprirodnog. Nisam li ti godinama tvrdio da smrt kao takva ne postoji, da je »svest« odvojena od mašine zvane »mozak«!Njoj se i samoj učini da je sve ovo ipak stvarnost da bi bilo običan san. Ali ako nije san, onda znači . . .— Tačno Gertrudo — upade joj Bah u misli. — Košmar kojeg se sećaš je bio tvoj prošli život, a ne san. Iz tog života si se upravo probudila. Zato sam ja tu, kako bih ti pomogao da se svega setiš i da shvatiš da se sada nalaziš u onom drugom, paralelnom svetu o kojem smo danima diskutovali.Gertruda oseti potrebu da se vrati u krevet. Ali samo što se okrenula, stade kao okamenjena. Na krevetu sa kojeg je upravo ustala, već je ležalo telo neke žene. Ona mu lagano priđe i prepoznade svoje bivše telo. Bilo je već napudrano i pripremljeno za sahranu. Ona se s posebnom pažnjom zagleda u svoje bivše čelo. Tamo se nalazio poveći flaster koji je pokrivao rupu od metka.— Gospode! — uspravi se žena i okrenu se ovom u fotelji. — Ja mrtva!— U stvari nisi — objasni stari naučnik. — Smrt ne postoji.— Ali . . . gde su ostali? — gledala je ona oko sebe.— Tu su, ali ih ti ne možeš videti. Možeš videti samo mene, jer sam od iste tvari od koje i ti. Mi sad imamo takozvana astralna tela, a ona vibriraju na višoj frekvenciji od materijalne. Kad čovek umre, ovo telo odmah napusti ono fizičko. Ta diskutovali smo o tome bezbroj puta!— Znači . . . — opet će ona — mene je zaista silovao i ubio onaj esesovac!— Bojim se da je to tačno.Gertruda se tek sad bolje zagleda u svoju pocepanu haljinu i čarape u neredu. Na sebi nije imala ni donjegveša koji joj je Gruber strgao. Ona pritrča zidnom ogledalu i zagleda se u tamnu krvavu ranu na svom čelu,— Bože moj . . . Ti si u pravu. Ja sam umrla!Ona se lagano okrenu svom suprugu i vrati krevetu na čiju ivicu sede.

— Ko te je poslao pred mene?— Više instance s ove strane — objasni on neodređeno. — Samo su mi rekli da te sačekam dok ne stigao tvoj vodič koji je trenutno sprečen. A znali su i da ćeš brže doći k sebi ako ugledaš lice za koje već znaš da je godinama mrtvo. Većina umrlih ovde najpre sretne svoje najbliže.Gertrudu na ovo kao da malo nagrize savest.— Šta se desilo s mojim roditeljima — najpre upita.— Otišli su na viši nivo odakle se teže vraćati svaki čas. Gertrudo, to nije važno ko će te sačekati. Važno je da što pre shvatiš ko si, kako bi opet pri punoj svesti mogla nastaviti svoju dalju egzistenciju u ovoj dimenziji, kao i onima koje dolaze.— Jesi li bio često pored mene u onom životu? —' strepela je ona od njegovog mogućeg odgovora.— Jesam, jer si se uvek nalazila među duševno ugroženima i bavila problemima kojima sam ja posvetio ceo svoj život.— Onda znaš da sam ti bila dugo verna — poče ona da se pravda.— Ne razmišljaj o tome. Imala si dovoljno težak život da bi se još i osećala krivom. Tvoja nedavna veza sa doktorom Hermanom je sasvim prirodna posledica tvojeg dugog čamovanja i društvene izolacije. Sem toga, mi na ovoj strani nemamo ista duševna osećanja koja imaju živi. Sad kad si konačno zauvek lišena tvog fizičkog tela, oslobodila si se i njegovih fizioloških potreba, pa će tvoja svest od sada biti potpunija i slobodnija. Sem toga, nisi me »TI« prevarila s Hermanom, već »tvoje telo«! — podvuče on. — Suština čovekove egzistencije je njegova duša, a ona je »odvojena od tela« pa se kao takva ni ne može dodirnuti iM uprljati. Gruber je, takođe, oskrnavia »tvoje telo«. Do čovekove duše može doći jedino Bog, ili Đavo! Naša duša pripada onome za kog se za našeg života opredelila — završi on.— Znači, ti se ne ljutiš? — laknu njoj.— Koješta — odmahnu on glavom. — Ta oboje dobro znamo da smo se u prošlom braku u stvari uortačili kako bi nam bilo lakše. Oboje smo bili suviše zaljubljeni u nauke da bismo imali vremena i za duševnu ljubav. Ja sam živeo kako bih podučavao stotine budućih psihijatara, a ti kako bi vršila važne eksperimente, poput ovog zadnjeg sa Brunom. Zemaljska ljubav je ništa u poređenju sa ljubavlju koja čeka one koji se vrate Bogu!— Hoću li mu se ja ikad vratiti? — zabrinu se Gertruda.— To zavisi od tvog života i onih koje si proživela ranije.— Misliš da sam već ranije jednom živela?— Sudeći po tvojoj groznoj smrti, bojim se da jesi. Gertruda ga nije razumela . . .— Ali . . . koliko se sećam, nisam ništa rđavo učinila u prošlom životu da bi me Bog ovako strašno kaznio!— Možda si učinila u onom prethodnom — podseti je on. — I nemoj Boga petljati sa svojom lošom sudbinom — prekori je. — Bog nema ništa sa našim dobrim ili rđavim iskustvima. Ako si i kažnjena u ovom životu, to nije posledica »njegove« odluke, već »tvoje«!David Bah je toliko toga poznavao, a Gertruda je želela sve to da što pre sazna. Mada su još dugo pričali, ona ne uspe da se seti ničeg drugog sem svog prošlog života. On na kraju ustade i pogleda je ozbiljan kakav je bio i uvek u životu.— Idem sad. Dosta znaš, a više ti ni ne treba zasad. Sve ostalo što te bude interesovalo objasniće ti tvoj vodič.Tu on naprosto »ispari«, na sličan način na koji su nestajali ljudi u filmovima strave i užasa. Ona se uspravi s kreveta i poče da se osvrće po sobi. Pogled joj se zaustavi na širom otvorenim vratima u kojima je stajala neka božanski lepa devojka u beloj kratkoj haljini sa zlatnim pojasom. Iza nje je sve bilo crno, kao da su vrata vodila direktno u svemir.— Kako si? — smešila joj se devojka, kao da se već vekovima poznaju. — Bila sam malo sprečena, pa samposlala tvog bivšeg supruga kako bi se što pe setila gde se nalaziš.Lea, jer to je bila ona, sede u fotelju u kojoj je do malopre sedeo doktor Bah. Gertruda se zagleda u čarobnu priliku pred sobom, pa se opet spusti na krevet pored svog bivšeg tela. Tako su se dugo bez reci gledale.— Ti me se ne sećaš, zar ne? — proveri Lea.— Ne, ali si mi odnekud tako poznata . . . Ti si vodič o kojem mi je pričao David, zar ne?— Da, ja sam te srela posle prvog života, vodila te kroz drugi, i sada sam evo došla po tebe nakon trećeg.— Ja . . . znači David je bio u pravu . . .— Da. Već si tri puta prošla kroz sličan pakao zvani žiyot!Gertruda se bojala da pita zašto. Njoj konačno postade jasno^da su njena strašna smrt i nešto iz nepoznate joj prošlosti, u uskoj vezi.— Ti se verovatno pitaš zašto si stradala na onako grozan način — poče Lea da joj objašnjava. — To bi ti najbolje objasnio tvoj sudija, ali pošto moraš odmah da se vratiš u novi život, dao mi je instrukcije i poslao poruku za tebe.— Moram ponovo da se vratim! — upita Gertruda s nevericom. — Zar sam ja takva grozna grešnica?— Bila si — ispravi je Lea. — U prvom životu si bez razloga ubila njih četvoro. Jedna od njih je bila i američka doktorka Alison Brant. Vlada ju je poslala 2. da pomaže meksičkim revolucionarima protiv kojih ste se ti i general Santa Ana ogorčeno borili. Bila si tada mladić, oficir meksičke vojske, a zvala si se Emilio Valdez! Posle zarobljavanja pobunjeničke hacijende, pronašao si nesrećnu ženu kako se krije u jednoj podrumskoj prostoriji. Tamo si je brutalno silovao i posle toga ubio, uprkos njenim očajnim molbama da je poštediš. Upravo si odživeo život sličan ženinom, namučio se u njemu poput nje, upoznao grozote rata kao i ona, i na kraju umro istom smrću!— Lea?! — naže se Gertruda malo prema lepoj vodilji.— Da Gertrudo. Ja sam tvoja bivša uspavana svest i savest. Kad god me ugledaš, znaj da nešto nije u redu.Ali uskoro ćeš se zauvek osloboditi mog prisustva. Upravo sam došla da te odvedem i pripremim za tvoj sledeći pokušaj izmirenja s Bogom.Gertruda se svega setila. Memorija joj se potpuno povratila, a sa njom i silan strah od moguće greške.— Ali . . . u ovom životu nisam mnogo grešila, zar ne?— Tačno, a mislim da nećeš ni u ovom sledećem. U stvari »već znam« sve o tvom budućem životu, upravo su mi ga »prikazali« oni koji su ti ga planirali.

— Već si videla moj »budući« život?! — zapanji se Gertruda.— Naravno, ne zaboravi da ovde ne postoji prepreka zvana »vreme«. Zar si zaboravila na zemaljske proroke poput Svete Odelije? — podsećala ju je. — Čak i tu na zemlji neki imaju retku sposobnost »gledanja kroz vreme«!— Šta me čeka u tom budućem životu? — upita Gertruda spremna na sve.— Pripremiću te za njega kasnije, ali ti njegovu »sadržinu« ne smem otkriti, jer bi inače podsvesno znala šta smeš, a šta ne smeš u njemu uraditi! Biće to tvoj sledeći pokušaj vraćanja dugova, tvoje najnovije iskušenje. Od ovog predstojećeg života, zavisi tvoja dalja budućnost. Hoću da kažem, ukoliko slučajno zabrljaš ili opet nekog bez potrebe ubiješ, više ti neće biti spasa. Pripašćeš Đavolu, želela to ili ne!— Ali . . . — mucala je uplašena žena — zar se ne mogu u tom slučaju opet vratiti i »isplatiti« greh? Kao što sam se vraćala do sada?— Bojim se da to više neće biti moguće. Kraj ove ljudske civilizacije približio se opasno svom času. Ni ja više ne znam kada će se ljudski vek okončati, jer to je vrhunska tajna. Zato je Isus i stalno ponavljao: Budite »uvek« spremni! Kao i svaka nesreća, kao i svaka katastrofa, tako će i Dan Sudnji, ma šta mu to bilo, iznenada zateći čovečanstvo, i kao i svaka katastrofa, nepripremIjeno! Jer život je tako i planiran, da niko ne misli na »sutra«, već svi žive za »danas«! Ti bi se strašno iznenadila kad bi znala da samo svaki stoti čovek razmišlja o mogućnosti postojanja Boga, samo jedan od hiljadu veruje u Njega i pribojava ga se, a samo jedan od miliona»zna« da Boga ima! Ti si pripadala onima koji su u njega »verovali«!— Ponosim se naročito ovim svojim životom — snuždi se Gertruda.— Naprotiv, treba da si zadovoljna. Tvoj duhovni napredak je primetan. Postala si još humanija nego u prošlom životu, na svojoj koži si osetila neprijatan položaj jedne žene u »muškom svetu«, od sada ćeš ih još više poštovati, a Što se tiče tvog kratkog flerta sa doktorom Hermanom, neka te to ne žalosti. Seks čijem si se užitku kratko podala, sastavni je deo života. Sva zadovoljstva od Boga nam data, normalna su i prirodna, ukoliko se ne zloupotrebljavaju! Seks koji je posledica ljubavi, nije greh. On postaje grehom kada se upražnjava iz sebičnih ili materijalnih pobuda!— Svejedno — prekorevala je sebe Gertruda — nisam se smela spetljati sa Hermanom. Trebala sam ostati verna uspomeni na svog muža!— U pravu si kad tako rezonuješ, ali zaboravljaš da ste ti i doktor Bah bili vezani uzajamnom potrebom, a ne »ljubavlju«! Samo oni koji su se za života iskreno voleli, ostaju jedni drugima verni i nakon smrti.Kako bi je sprečila od daljih neprijatnih misli, Lea ustade i uhvati je za ruku . . .— Hajdemo sad. Čeka nas još puno posla, a vreme leti.Gertruda joj se prepusti kao malo dete. U stvari je to i bila. Dete izgubljeno od svog Oca, tumarajući po tami svog neznanja . . .

ČETVRTI ŽIVOTFRANCUSKA 1969.Bilo je kasno popodne, kada se Arleta vraćala iz škole.Prolazeći Srebrnom dolinom, ona resi da malo svrati do svog skrovitog i omiljenog mesta, sa kojeg se pružao veličanstven pogled na stari zamak Bušilon. Upravo zato je ovamo i navraćala. Bilo je to njeno jedino pribežište u trenucima očaja i čestih duševnih kriza u koje je zapadala. Danas je ponovo osetila potrebu za ovim, dragim joj, mestom.Dok je gazila visoku nekošenu travu, razmišljala je o svojoj nesrećnoj sudbini. Jutros je opet gospodin Žak besneo nad njom, izgovorivši mnoge gadosti i psovke. A sav taj bes i jarost, behu zbog neočišćenih cipela mladog gospodina Marsela. Već pri samoj pomisli na Žakovog sina, Arleta se sva stresla.Okolnosti u kojima se nalazilo ovo nežno stvorenje od 16 godina, bile su zaista beznadežne i bez ikakvih izgleda da se uskoro poboljšaju. Arleta nije imala roditelje, nego su je na čuvanje uzeli gospodin i gospođa Brije, inače veliki pokvarenjaci i srebroljupci. Želeći da sebe prikažu humanima, prihvatili su ovo jadno dete, postigavši tako tri cilja odjednom: postali su znatno ugledniji i od meštana cenjeni, zatim, dobili su besplatnu radnu snagu za obavljanje mnogobrojnih kućnih poslova, i za njih najvažnije, primali su na ime Arletinog izdržavanja i priličnu sumu novca od države.Arleta se saže da ubere jedan cvet koji se izdvajao od ostalih svojom jarko crvenom bojom. Srebrna dolina dobila je ovo romantično ime po ogromnom tepihu belogpoljskog cveća, svuda razasutog. Na samom kraju livade, na obronku jednog brda, uzdizao se prekrasni barokni dvorac Bušilon. Kitnjasta fasada ove impozantne građevine načičkane šiljatim tornjevima i dimnjacima, fascinirala je mladu devojku. Svojim velikim sanjalačkim očima, Arleta satima je posmatrala ovaj prizor iz bajke, nalazeći u tom sanjarenju jedinu moguću utehu.Poput svih tinejdžera sveta i Arleta je bila sklona maštanju. Njena potreba za snovima o boljem životu, bila je čak znatno jača od sličnih želja njenih vršnjaka. Arleta je, takođe, imala svog princa iz bajke, ali je on bio sasvim neodređena ličnost u njenoj mašti. Nije to bio stasiti momak na belom konju na primer. Arleta je umela da pravi razliku između svojih snova i stvarnosti. Njen vitez zaštitnik mogao je biti svako ko bi je izbavio od neprijatnog gospodina Brijea i omogućio joj makar samo malo podnošljiviji život.Razumljivo je onda zašto joj je jedina uteha bio baš ovaj stari dvorac. On ju je prenosio u carstvo snova i lepih želja. Arleta je prosto očajavala za mogućnošću da bar jednom uđe unutra i prošeta svim tim iskićenim dvoranama i salonima. Bezbroj puta je pokušala da proviri između teških brokatnih zavesa, ali uzalud. Često se pitala, ko li je srećni posednik ovog, za nju, nepojmljivog bogatstva, ne sluteći da je vlasnik još odavno napustio ovo ogromno zdanje zbog njegovog preskupog održavanja.Pošto se sita nagledala ove krasote, devojka se po običaju pobožno prekrsti i upravi svoje tamne oči ka nebu. Ona se svakodnevno i uporno obraćala za pomoć dragom Bogu, ali odozgo uteha nikako nije stizala. Međutim, Arletu ovo nije pokolebalo. Redovno je išla u crkvu i dobro upamtila reci starog sveštenika, da u molitvama treba biti čvrst i istrajan, a pomoć

sa neba neće izostati. Arleta je bila u to potpuno uverena, jer je smatrala da sveštenik zna šta govori. Mora da je dragi Bog pretrpan mnogobrojnim molbama, razmišljala je, kad joj njegova pomoć tako sporo dolazi.Ipak, Arleta mii se obraćala i sada, sa takvim žarom i sa toliko preklinjanja, da bi se nad njenom sudbinom rasplakao i stari hrast pod čijom se krošnjom nalazila.Ona na kraju ne izdrža u svojim molitvama, njeno mlado nežno telo poče da se trese i ona klonu u travu, bolno jecajući . . .Već prilično zamoren od dugog pešačenja, Anri sede na kamen pored puta i zagleda se u vreo asfalt pred sobom.To selo Anžuj se nalazilo đavolski daleko. Pešači već dobrih pola sata od železničke stanice, a još nije ugledao živog stvorenja.Mladić pogleda žmirkajući u sunce koje je nemilosrdno peklo, pa se umorno uspravi. Iz daljine dopre talasasti zvuk crkvenog zvona, što je bio znak da selo više nije daleko.Nakon par stotina metara, put poče da se spušta. Sa mesta na kojem se Anri zatekao, Anžuj se jasno video. Selo se nalazilo razbacano između nekoliko brda, prekrivenih gustom četinarskom šumom i zelenim proplancima. Po mnogobrojnim pašnjacima, moglo se zaključiti da je kraj pretežno stočarski. Anri zastade i zagleda se u prizor pred sobom.Bilo je to tipično sitnoposedničko mesto. Veliki mlin, benzinska pumpa, mala seoska crkvica s grobljem, jedna moderna kombinacija bistroa i prodavnice, zatim još jedna savremena građevina sa nekakvim postrojenjima u neposrednoj blizini, verovatno fabrika. Ostatak sela bio je razmešten po okolnim brdima.On nastavi polako da se spušta. Sve vreme pogledom je pažljivo ispitivao svoje buduće boravište. Nadao se da su stanovnici mirni i čestiti ljudi, jer je bio čvrsto odlučio da se u Pariz više ne vraća. Tako stiže pred zgradu Mesne kancelarije, čija je ulazna vrata upravo zaključavao jedan vrlo krupan čovek. Anri se zaustavi u senci njegovih preširokih leđa.— Zatvarate?Grdosija se tromo okrenu i zagleda u mladića. U prvi mah ne odgovori mu ni reći. Valjda mu je usled glomaznosti bil6 teško i da govori.— Ja sam Anri Vilar, arhitekta — iskoristi mladić pauzu da se predstavi. — Dolazim iz Pariza u vezi vašegoglasa, u novinama u kojem ste tražili stručnjaka za montažnu gradnju.Čovek se uzvrpolji, kao da je hteo nešto da kaže, ali samo nerazgovetno zamumla. On se nespretno okrenu vratima, pa setivši se da ih je već zaključao, opet se zagleda u pridošlicu.— Iz Pariza, velite?— Iz Pariza.— U vezi našeg oglasa u novinama? — ponavljao je čovek.— Da — potvrdi mladić umorno.— Ah, sad se sećam! — živnu ljudina. — Vi ste momak koji se pre tri dana telefonom interesovao da li je to mesto još upražnjeno! U stvari, vi ste se jedini javili! Kako mi se čini, provincija baš naročito ne privlači naše mlade intelektualce. Verujte, već sam skoro i zaboravio na taj oglas. Ponavljamo ga već više od mesec i po dana.Anriju laknu.— Došao bih ja mnogo ranije — objasni on — ali sam tek pre par dana, sasvim slučajno, naišao na te novine.— Znači, samo slučaju imamo da zahvalimo što smo konačno pronašli eksperta koji nam treba! — našali se čovek, pa pruži ruku za pozdrav. — Ja sam Pjer Mare i vršim ovde dužnost šefa Mesne kancelarije.Pjerova ogromna šaka prosto proguta malu Anrijevu ruku. Pjer je bio tipičan primer dobrodušnog francuskog seljaka, neiskvarena duha i čista srca. Anri oseti da mu je ovaj čovek prijatelj.— U šest znate zatvaramo kancelariju — reče Pjer, — a i vreme će večeri. Da li ste možda gladni?— Veoma! — priznade mladić.— Onda molim vas učinite čast i budite večeras naš gost.Anri se nakloni u znak pristanka.Kada se Arleta vratila kući, sunce je već bilo uveliko na zalasku. Devoj čiču spopade silan strah od mogućih posledica. Njeno malo srce jače zalupa, a u kolenima oseti izvesnu slabost. Učini joj se da će se srušiti još na ulici. Oh blagi Bože spasi je večeras i poštedi divljeg gneva i strašnog pogleda gospodina Brijea, koji je kao za inat sedeo ispred kuće i ljuljao se u velikoj pletenoj fotelji. Od njegovog pretećeg pogleda, Arleti ponestade daha.— Gde ste vi gospođice? — upita Zak Brije sa izveštačenom ljubaznošću na licu.Arleta mu ništa ne odgovori, jer šta bi i mogla navesti kao uverljivo opravdanje ovolikom zakašnjenju. Zato samo preblede i spusti pogled u prašinu. Blato i prašina su tako često bili utočište njenom pogledu. No, i pored svega što je morala u životu da gleda, taj mio zrak njenih nedužnih očiju bio je kristalno čist i jasan.— Arleto! — zovnu jedan glas sa prozora na spratu. — Dođi odmah gore kod mene!Bila je to gospođa Brije. Devojčica baci kratak pogled u pravcu Žaka i požuri pored njega u dvorište. U hodniku se prekrsti i pope drvenim stepenicama na sprat. Vrata gospođine sobe bila su već širom otvorena, pa nije imalo smisla kucati. Arleta zastade pored vrata.— Dođi — pozva je gospođa Brije, koja je sedela u naslonjači okrenuta prozoru.Arleta joj priđe i stade sa njene desne strane. Gospođa Brije je bila dobar poznavalac ljudske duše i ništa nije moglo promaći njenom vestom oku. Čim je ugledala očajni izraz devojčinog lica, njoj postade sve jasno.— Plakala si?— Jesam gospođo.— Zašto?— Jer sam bila tužna — objasni Arleta jednostavno.— Zato što te gospodin Brije jutros izgrdio? Devojka potvrdi glavom.— Zašto te gospodin grdio?— Jer nisam očistila cipele gospodinu Marselu.— A zašto nisi očistila te cipele? — nemilosrdno je saslušavala gospođa Brije.

Arleti navreše suze na oči.— Htela sam, ali nisam mogla.— Budi jasnija molim te! — gospođa Brije izvi desnu obrvu.Arleta obrisa rukom suze sa lica.— Gospodin Marsel nije jutros ostavio kao obično svoje cipele pred vratima, pa sam tiho ušla da ga ne probudim. Ali gospodin se verovatno sinoć kasno vratio, jer je ležao obučen i sa cipelama na nogama. Onda se probudio i rekao mi da ga izujem. Učinila sam kako je zahtevao i htela da izađem, ali me mladi gospodin zadržao rukom i . . .— I?! — izvi gospođa Brije još više svoju tanku obrvu.Arletu obli rumenilo.— Onda mi je gospodin govorio ružne stvari i . . . Podigao mi je haljinu i uštinuo me.— I šta tu ima tako strašno? — upita ljutito gospođa Brije. — Zar se s tobom čovek ne srne ni našaliti?Arleta je posmatrala šare na tepihu. Ona nije mogla da sve kaže gospođi Brije. Nije, na primer, mogla reći kako ju je Marsel tom prilikom nagovarao da se svuče i legne s njim da spava. Rekao je da bi želeo da spava baš sa devojkom njenih godina i pakosno joj opisivao kakav bi to za oboje bio užitak. Postiđena Arleta je morala da napusti njegovu sobu plačući, a Marsel se kasnije potužio ocu koji je nesrećnu devojku obasuo psovkama zbog neočišćenih cipela i neposlušnosti.— Slušaj Arleto! — upozori je gospođa Brije strogim glasom, nakon što je malo razmislila. — Mislim da smo suviše dobri prema tebi. Zato, čuvaj se devojko! Pripazi na tvoje drsko ponašanje prema mladom gospodinu, i uopšte, budi pažljivija! Gubi se sad u tvoju sobu!Arleta jedva dočeka da se udalji od ove užasne žene. Ona se pope na tavan, gde se u stvari nalazila njena soba. Kakvatakva, tek bila je nekakvo utočište od ovih gadnih ljudi. Arleta se spusti na ivicu gvozdenog kreveta koji zaškripa.Ona se odsutno zagleda u izbledele, prljave zidove, neukusno oblepljene plakatima i fotografijama filmskih glumaca i pevača, koji su bili jedini ukras ove mračne odaje smeštene u uglu visokog tavana. Sobičak su osvetljavali samo mali prozor i jedna prljava, već požutela sijalica. Arleta je toliko puta poželela da je očisti, ali se plašila udara struje. Marsela nije smela da zamoli, jer bi joj on verovatno opet pripremio neku pakost. Kada je prošlog leta primetio koliko se Arleta plaši grmljavine, ovaj suludi mladić namerno je premestio gromobran i postavio ga baš iznad njene sobe! Otada je devojka provodila olujne noći u strahu, brojeći u groznici gromove i iščekujući da jedan od njih udari posred sobe.Arleta isprekidano uzdahnu i pogleda kroz mali prozor. Noć se još nije bila spustila, ali su se videle prve zvezde. Ona povadi iz torbe svoje knjige i poreda ih po stolu. Kako žuta svetlost sijalice nije bila ni približno dovoljna za čitanje, morala je da napreže ionako suzama izmučene oči. Sve ovo što je preživljavala u poslednje vreme, imalo je posledice i na njen sve slabiji uspeh u školi. Preko dana je radila i obavljala poslove po kući, a kako nije imala bicikl, morala je pešačiti do udaljene škole i nazad. Tako joj je ono malo vremena za učenje preostajalo jedino za veče. Volela je noći i s željom ih iščekivala, jer bi se tada uvlačila u svoj bedni krevet i uvijena u krpe sanjarila bi duboko u noć, često i do prvih petlova.Večeras je bila posebno namučena, pa nije bila sposobna ni za kakav intelektualni napor. Sedela je tako posmatrajući kroz otvoren prozor jednu bledoplavičastu zvezdu i razmišljala; kako bi to bilo divno kada bi mogla nekako dospeti na neku udaljenu planetu gde nema ljudi. Na planetu ukrašenu valovitim bregovima i visokim zamkovima. Njene sanjalačke oči zasijaše jače i ona utonu u maštanje o životu kakav bi mogao biti . . .Kuća gospodina Marea nalazila se odmah preko puta benzinske pumpe. Na pumpi je brektao jedan crveni traktor, dok se okolinom širio oštar miris benzina. Anri se zagleda u ovu tipičnu provincijsku sliku, slabo osvetljenu rumenilom zalazećeg sunca. Ova neobična svetlost, ovaj karakteristični miris benzina i neobična tišina poremećena samo ravnomernim brektanjem traktora, ostaviše na mladog čoveka snažan utisak. Cela duša provincije bese sažeta u tom jednom trenutku.— Izvolite! — trže ga Pjerov hrapavi glas.Mladić se nasmeši izvinjavajući. Bio se, za momenat, potpuno zaneo romantičnim prizorom. Uđoše u malo, čisto dvorište, tek poliveno vodom i pometeno. Svaka stvar je tu bila na svom mestu. Na vratima kuće se pojavi žena, koju Pjer predstavi kao svoju suprugu.— Anri Vilar — pruži joj mladić ruku.— Gospodin je arhitekta — dopuni ga Pjer. — Upravo je stigao iz Pariza, u vezi onog našeg oglasa u novinama. Zamisli! Stari Brien će dobiti srčani napad kad ovo čuje!2ena se blago nasmeši. Bila je nežna i krhke građe, bledog ali čistog lica, koje mora da je u mlađim godinama bilo veoma lepo. Jednom rečju, bila je sušta suprotnost njenom robusnom suprugu.— Kakva je vas golema nevolja gospodine Vilar naterala da potražite utočište čak u ovoj našoj selendri?Anri joj odgovori osmehom, što na domaćicu ostavi još zagonetniji utisak. Ona primeti da je mladić neobično interesantan i da se znatan deo njegove fizičke lepote sastojao u tužnoj mirnoći njegovih bistrih smeđih očiju.Kakva izvanredna prilika za njihovu Nikol, odmah joj prolete glavom.Uvedoše Anrija u neku vrstu sobe za primanje.— Izvolite sedite gospodine Vilar, sad će večera — odjednom živnu simpatična domaćica.Samo što se okrenula da izađe, na vratima sobe pojavi se mlada i veoma lepa devojka izvanredne lepote. Tačnije, neviđene lepote, jer takve »izvorne« lepotice obično se rađaju i umiru po ovakvim zabačenim mestima, a da za njih šira javnost nikad i ne sazna.Iznenađena prisustvom nepoznatog mladog čoveka, devojka lako porumene i zbunjenim pogledom potraži pomoć od svoje majke. Gospođa Mare sa puno ponosa predstavi Anriju svoju jedinicu Nikol. Mladić ustade i pozdravi se s devojkom, koja mu se nakloni pokleknuvši. Ovaj lep i graciozan običaj, još se tu i tamo zadržao po francuskoj provinciji. Anri primeti da je devojka prava lepotica, ali ta činjenica izmami od njega samo kratak, gotovo poslovan osmeh. Ovakvo njegovo reagovanje odmah zabrinu gospođu Mare. Zar je moguće da Nikol nije ostavila bolji utisak, pitala se.Devojka ćutke sede sa Anrij'eve desne strane.— Recite nam gospodine Vilar — upita Pjer u toku večere —■ šta vas je zaista navelo da dođete u ovako udaljen kraj? Možete

li vi mladiću uopšte zamisliti kako je ovde život prazan i dosadan u poređenju sa metropolom iz koje nam dolazite?Anri ga mirno pogleda, odloživši pribor za jelo.— Možda će se to vama učiniti neobičnim, ali oterao me baš taj pakleni tempo gradskog života. Mislim da sam postao malo preosetljiv u pogledu nekih savremenih pojava u gradovima. Nasilje, lakomost, borba za vlast i prestiž i niz sličnih ljudskih gluposti, oduvek su me neopisivo zamarale. Kada sam konačno shvatio da ja ništa tu ne mogu izmeniti ili ublažiti u ovom našem žalosnom svetu, odlučio sam da se sklonim i povučem u mirniji život, koji ne zamara i kojim se živi duže, potpunije i korisnije.Dok je govorio, prisutni su ga napeto posmatrali. On je to činio s takvim nepojmljivim mirom i dosadom na licu, kao da je prevalio osamdesetu. Gospođa Mare ne izdrža da ovo ne primeti.— Oprostite, koliko imate godina?— Dvadeset i devet, gospođo.— Zar vam se ne čini da ste premladi za jedno tako opasno osećanje ravnodušnosti? Vi ste u godinama kada treba sebi da stvorite porodicu, a ne da razmišljate o samotnoj budućnosti starca. Mislim da biste se ponekad morali i nasmešiti. Makar na neku lepu i mladu devojku. Kao naša Nikol, na primer.Aluzija je bila neprijatno jasna i nedvosmislena. Anri se okrenu prema mladoj devojci i razvuče usne u nekakav smešak. Umesto da porumeni ili se zbuni, Nikol ga pogleda pravo u oči. Anriju se ova devojčina sloboda nije dopala, što odmah primeti gospoda Mare koja sastavi svoje tanke obrve. Dok su Nikol i Anri ćutke nastavljali sa večerom, ona dade svom suprugu neprimetan znak glavom da je sledi . . .— Kako god znaš — reče mu u kuhinji — imaš da ga zadržiš kod nas! Stavićemo mu na raspolaganje njenu sobu, a Nikol će preći dole kod nas. Ovo je idealna prilika za našu Nikol, i možda jedina! Mlad je, zgodan je, inteligentan i visokoškolovan, povučen i kako izgleda vrlo karakteran, što je danas prava retkost!— Odvratna si! — primeti Pjer suvo.— Bila bih odvratna kada ne bih želela dobro svom jedinom detetu! Da li je moguće da si toliko nezainteresovan za njenu budućnost, da ne primećuješ vidne promene koje su kod nje nastupile u poslednje vreme. Devojka buja i raste, valjda nećeš dozvoliti da je ovi naši seoski momci gnjave po usamljenim mestima? Zar ti se ne čini da je suviše lepa i savršena za njihove nespretne ručerde? Znaš li sa kim sam je zatekla pre neko veče kako se ljubi na kapiji?Gospodin Mare se uozbilji.— Sa onim mladim žandarmom što je nedavno došao u selo i kojeg si ti bržebolje doveo u našu kuću! Želiš li da Nikol postane devojka koja će tvojim prijateljima skidati mrak s očiju? Tim protuhama i kurvarima, koji samo lunjaju okolo po selima, večito gladni, žedni i željni tuđih žena! Hoćeš li možda da ti jednog dana kćerka donese njihovo kopile? Shvataš li ti čoveče da ona ima punih 18 godina?!Pjer Mare se počeša po neobrijanoj bradi. Bio se zamislio posle svega što je upravo čuo. Pa da, Nikol raste, a ta činjenica povlači sobom i neke neminovne prirodne posledice, kojima do tada nisu pridavali naročitu važnost . . .Jutro je bilo sunčano i toplo, ali ne i Arleti koja je noć provela nemirno, stalno se trzajući iz sna. Zato, ugledavši svetlost dana, umesto da se obraduje, ona se zabrinu. Svaki novi dan, njoj je donosio samo probleme i nevolje.Dok je navlačila svoju iznošenu i već izbledelu haljinu, sa strepnjom je razmišljala, da li je Marsel ostavio cipele pred vratima, ili će opet morati da uđe u sobu i reskira.A Marsel je baš tog jutra očekivao njenu posetu. Majka ga je prethodne večeri izgrdila zbog njegovog neodgovornog ponašanja prema devojci, što Marsel nikako nije mogao da oprosti nesrećnoj Arleti. Zato je i ovog puta ležao obučen i obuven, smišljajući kako da joj se osveti.Ne dobivši odgovor na svoje kucanje, Arleta bojažljivo odškrinu vrata Marselove sobe i uđe, predosećajući nov udarac sudbine.— Izuj me! — naredi on ne otvarajući oči.Ona priđe da mu odveže cipele. Kada je zaključio da se dovoljno približila, Marsel je svom snagom udari cipelom desne noge po licu. Devojku obli krv, ali ona ostade mirno stojeći i bez glasa. Marsel se malo izdiže iz kreveta i ljutito procedi:— Sreća tvoja što si još balava! Da si samo malo starija, kaznio bih ja tebe drukčije! Ali ne mari, porašćeš ti! — isceri se on bezobrazno.Arleta je stajala bleda. Ono malo krvi što je imala, obilato je teklo iz povređenog nosa i rasečene usne. Marsel se okrenu zidu i nastavi mirno da spava. Slično je postupao i u svom bezvrednom i nepotrebnom životu. Uvek kada bi počinio neku glupost ili prljavštinu, jednostavno je okretao leđa tom problemu, prepuštajući drugima da time trljaju glavu.Devojka izađe napolje. Tiho je plakala, pokušavajući rukom da zaustavi krv. Kada je nešto kasnije srete u hodniku gospođa Brije, ona uplašeno uzviknu:— Zaboga dete, šta ti se desilo?!Arleta brzo razmisli i zaključi da će biti najbolje ako prećuti stvarni događaj.— Pala sam — reče ona.— Nesrećnice, mogla si se ubiti!Oh, kako bi to bilo divno, pomisli Arleta uzdahnuvši.— Dođi sa mnom — povede je gospođa Brije u kupatilo. — Baš je svinja taj Marsel! — opsova ona ljutito.Arleta se trže i pogleda je, što je gospođi Brije bilo dovoljno. Ona stavi flaster preko Arletine povređene usne i blago je pogleda držeći je za mršava ramena.— Ne odlazi više kod mladog gospodina. Od danas će sam čistiti svoje cipele!Gospođa ju je tog dana poštedela kućnih poslova i dozvolila joj da se odmori. Bolesno bleda, iscrpljena do iznemoglosti od svakodnevnih patnji i poniženja, već umorna od saznanja koliko je nepotrebna i suvišna, Arleta je delovala kao priviđenje. Klatila se poput seni, dok su jedini šum proizvodile stare drvene stepenice. Pelo se nesrećno biće u svoje carstvo pacova i tavanske truleži, avet se vraćala u svoj grob. Od ovakve činjenice stresla se čak i gospođa Brije, koja je stajala pri dnu

stepenica i gledala za njom.Arleta sede na svoj krevet i duboko uzdahnu.Zašto se ona uopšte rodila? Ako je već nekom toliko bilo stalo do nje, zašto su je onda jednostavno ostavili na klupi u parku? Zašto ona mora nasilu da živi u ovom ružnom svetu koji je ne želi? Nikome nije potrebna nekakva Arleta, bedno i beskorisno stvorenje, koje čak ne zna ni za roditelje. Kopile — kako ono kaže Marsel. Tako ljudi nazivaju decu koja nikom ne pripadaju.U polutami je posmatrala malu prljavu sijalicu, razmišljajući, kako bi bilo da ona jednog dana pogine od udara struje? Ali to verovatno jako peče ili boli . . . Arleta zaklopi svoje umorne oči, pokušavajući da izbegnu ovu mračnu i neprijatnu pomisao. Iako joj se sama smrt činila bolnom i strašnom, ipak je ta ideja poče privlačiti kao mogući spas i rešenje svih problema. Umesto da se raduje životu, ovo nežno biće poče da razmišlja kako da ode iz njega. Ono od čega se druga deca užasavaju, njoj se pretvaralo u nadu. Smrt joj postade jedini cilj!Nešto kasnije, probudio se i Anri.On se zagleda u nepoznati luster na plafonu i nekoliko filmskih plakata po zidovima. Nalazio se u sobi i krevetu Nikol, gde su ga sinoć smestili njeni ljubazni roditelji. Gospodin Pjer mu je predložio da za prvo vreme, dok se ne snađe, ostane njihov gost. Nikol će mu ustupiti njenu sobu, pošto je školska godina ionako pri kraju. Hraniće se, takođe, kod njih.Anri je još prošle večeri osetio namere bistre gospođe Mare. Nikol je, istina, lepa i čini se još neiskvarena mlada devoj ka, ali možda suviše lepa. A lepe žene ponekad su i glupe, što ima za posledicu da su ohole i uobražene. One ne shvataju da je lepota poklon prirode, a ne vlasništvo individue. Takve žene vrlo lako postaju plen veštih muškaraca. Dovoljno je da takvoj ženi saspete u uši bujicu probranih reci, pa da je »osvojite«.Anri je znao da se ponegde još može pronaći čestita i karakterna devojka, osoba koja, pre svega, ceni svoju sopstvenu ličnost. Ali to ne znači da i Nikol nije slična ogromnoj većini savremenih mladih devojaka, koje su urođeni ponos zamenile slobodom bez granica. Anri je po shvatanjima bio čist idealista. Trudio se da živi po biblijskim preporukama i zakonima, jer je verovao u savršenstvo onog koje je svet ovakvim stvorio. Sa svega godina, ovaj mladi čovek neverovatno je usavršio karakter. Njegova shvatanja postala su idealna, a dokazivao ih je sopstvenim življenjem.Kako bi sačuvao to dragoceno duševno stanje, Anri je potražio utočište daleko od gradske gužve i onog što se u gradu dešavalo. On jednostavno nije više želeo tome da prisustvuje, jer se osećao sukrivcem, a pomoći nije mogao. Zato se sklonio. Zlo koje je zahvatilo moderno društvo, ponižavalo ga je.Neko pokuca na vrata . . .Anri se uspravi u krevetu i ostade tako sedeći. Bila je to lepa Nikol, koja unese doručak i kafu na srebrnom poslužavniku. Tog jutra bila je još lepša i svežija. Devojka spusti poslužavnik na obližnju stolicu, a sama sede na ivicu njegovog kreveta. Sa čežnjom ga je posmatrala nekoliko trenutaka, onda setivši se da to baš nije najpristojnije, postiđeno saže glavu.— Koliko imate godina Nikol? — upita je Anri.— Osamnaest.Anri ostade miran i zamišljen. Divio se prirodnoj lepoti i mirišijavoj svežini ove devojke. Nekom drugom mladiću palo bi tog časa na um bezbroj želja i ideja, ali Anri ne pomisli ništa ružno. On je, pre svega, poštovao Nikol kao kćerku ljudi koji su mu otvorivši svoju kuću i svoja srca, ukazali puno poverenje. On je njenu pojavu posmatrao kao objekat klasične lepote, čudesno izvajan lik, kao prekrasno delo prirode. Anri je bio arhitekta, pa prema tome i esteta.— Jedite sad! — nudila ga je devojka.— Hvala Nikol. Svi ste veoma ljubazni prema meni. Ipak, ja bih vas molio da mi ubuduće ne donosite doručak čak ovamo u sobu, jer mi je neprijatno. Danas sam izuzetno duže spavao zbog jučerašnjeg napornog putovanja i pešačenja. Inače, kasno ustajanje nije moj običaj.— I ja rano ustajem — potuži mu se Nikol. — Škola se nalazi čak u susednom gradu, pa svaki dan odlazim biciklom. Jeste li vi stanovali daleko od škole?Utom se na vratima pojavi gospođa Mare . . .— Nikol! — prekori ona svoju kćerku, tobože strogim glasom. — Nikol, kako te nije stid da uznemiravaš gospodina? Dobro jutro gospodine Vilar! Oprostite molim vas mojoj nevaspitanoj kćerci! Ona je još pravo dete.U ovu tvrdnju bilo je prilično teško poverovati.— Izlazi Nikol, a vas gospodine Vilar očekuje dole moj muž da vas odveze u Raver do gospodina Briena.— Zar se fabrika ne nalazi ovde? — zabrinu se Anri.— Fabrika je ovde, ali vlasnik živi u Raveru . . .Za vreme vožnje, Anri se obrati Pjeru:— Pričajte mi malo gospodine Mare o ličnosti mog budućeg poslodavca.— Paaa — poče Pjer razvlačeći — gospodin Brien vam je stariji čovek. Ja mislim da je prevalio sedamdesetu.— Zaboga, pa šta će njemu nova fabrika u tako poznim godinama?— Eh, gospodine Vilar, on je kapitalista po profesiji! Takvi se i na samrtnoj postelji raspituju o stanju akcija na berzi. To vam je posebna vrsta ljudi.— Šta nameravaju da proizvode u toj fabrici? — raspitivao se Anri.— Ne znam ja to stručno da vam objasnim, ali koliko sam načuo, proizvodiće se nekakvi građevinski elementi za montažnu gradnju. Uglavnom betonske konstrukcije i armature. Prošla su već dva meseca otkako su stigle mašine i postrojenja iz Nemačke, ali nema ko da organizuje montažu i proizvodnju. U blizini se nalazi i kamenolom, proizvodiće se i cement. U Raveru već postoje dve fabrike cementa.Pjer se odjednom glasno nasmeja:— Znate, meštani već plaše svoju decu kako će završiti kao fizički radnici u toj fabrici, ako uspešno ne završe školu! A verujte, kandidata ima za celu jednu smenu. Šala na stranu, ja se i lično i kao predsednik sela mnogo zalažem za tu stvar. Fabrika će zapošljavati oko pedesetak uglavnom mladih ljudi, koji se sada ubijaju od dosade. Padaju im tako na pamet razne glupe ideje, a to vremenom ume da preraste i u ozbiljan problem!

Kola se zaustaviše ispred moderne vile sa bazenom u dvorištu i crnom limuzinom ispred ulaza.— Stigli smo! — reče Pjer s ponosom u glasu. Za njega je predstavljalo pravu čast i samo poznanstvo s ovim lokalnim milionerom. Uvek se time u društvu hvalio, naročito ističući da često i lično posećuje gospodina Briena.Primala ih je mlada žena tridesetih godina, odevena u izazovnu crvenu haljinu, pripijenu uz besprekorno telo. Od njenog osmeha Pjer odmah pocrvene u licu, ali zato Anri ostade ravnodušan. Bila je to Žaklin, Brienova sekretarica. Ona ih provede kroz nekoliko sjajno nameštenih salona, pre no što ih uvede u Brienov radni kabinet. Anri je znao da milioner time želi da prethodno fascinira svoje poslovne prijatelje i posetioce. Ovog gosta, međutim, mogao je zaseniti jedino sjajem i bogatstvom duha.— Ah, dobri moj Pjer! — živnu stari Brien — Već sam hteo da pošaljem po vas.Gledao je naizmenično čas u Anrija, čas u Pjera, očekujući da ih ovaj upozna.— Gospodin Anri Vilar, arhitekta iz Pariza! — pompezno će Pjer, ujedno posmatrajući sa neskrivenim zadovoljstvom utisak koji su na Briena ostavile ove reci.Brien se samo kratko nakloni.— Gospodin Vilar je došao u vezi onog našeg oglasa u novinama — izveštavao je dalje Pjer.Brien pogleda u svoju lepu sekretaricu, koja je opet netremice posmatrala smirene mladićeve oči.— Gospođice Žaklin, budite ljubazni pa nas poslužite nekim pićem.Žaklin se udalji bez reći, a Brien im pokaza širokim pokretom ruke na četiri ogromne fotelje, presvučene zelenom kožom. On se i sam zavali u jednu i poče sa živim interesovanjem da proučava svog budućeg službenika.— Prilično ste mladi gospodine Vilar — zaključi on. — Ja ne sumnjam u vaše stručne sposobnosti, ali se bojim da će vam nedostatak prakse pričinjavati izvesne teškoće.— Naprotiv gospodine. Ja sam već više od sedam godina zaposlen u građevinarstvu.Stari Brien zausti da nešto kaže, ali baš tada u sobu uđe Žaklin koja unese piće na pozlaćenom poslužavniku. Pjer se zapanjeno zagleda u visoke kristalne čaše optočene zlatom.— Gospođice Žaklin, ostanite u našem društvu i učinite nam ga prijatnijim svojim prisustvom — zamoli je Brien.Smatrajući ovo nekom vrstom službenog naređenja, ona sede u četvrtu fotelju i izazivački prekrsti svoje divne duge noge.— Recite mi gospodine Vilar — nastavi Brien — šta ste mislili maločas kad rekoste da ste već sedam godina radili u građevinarstvu? Ja onda ne mogu da shvatim, kad ste pre završili studije?— Posle završene gimnazije nisam odmah upisao studije — poče Anri — Ustupio sam mogućnost školovanja starijoj sestri, jer samo majčin prihod nije bio ni približno dovoljan da pokrije tako visoke rashode.— Nemate oca? — zaključi Brien logički.— Umro je kada smo ja i sestra još bili mali. Taj gubitak je znatno poremetio i naše kasnije školovanje. Morao sam da se zaposlim, a uporedo sam pohađao vanredne studije. Radio sam na građevini kao običan radnik, sve dok nisam diplomirao. Tada su mi poslodavci predložili da ostanem kod iste firme, gde sam radio sve donedavno. Pre nedelju dana slučajno sam pročitao u starim novinama oglas u kojem tražite arhitektu, stručnjaka za montažnu gradnju. Kako sam godinama radio na tom poslu, odlučio sam da vas odmah posetim.Dok je govorio, Žaklin se čudila samoj sebi zašto odjednom ne može da odvoji pogled sa ovog mladog čoveka? S jedne strane, njegova ledena indiferentnost govorila je da je to jedan uobraženi lepotan koji misli da jeneodoljiv, a s druge strane, njegov zagonetni mir i ozbiljnost privlačili su njenu pažnju. U jedno je bila sigurna, momak je vraški lep i ima najplemenitije smeđe oči koje je ikad videla.— Može li se znati gospodine Vilar — interesovalo je Briena — zbog čega ste odlučili da ostavite Pariz i njegove mnogobrojne prednosti nad jednim provincijskim selom?— To su veoma lični razlozi gospodine i veruj em da vas ne bi interesovali.Stari Brien proguta pljuvačku i maši se za čašu s viskijem. Odgovor mu se nikako nije sviđao, ali mu se dopadao ovaj mladić. Istina, čini se da je malo suviše uobražen i samopouzdan, ali baš takav momak bi njemu i odgovarao.— Pa dobro, koliko miliona tražite gospodine Vilar da ostanete u ovoj selendri? — upita Brien proučavajući čašu u ruci.— Moja poslednja plata iznosila je dve i po hiljade franaka — izvesti ga Anri skromno.— Mi ćemo vas plaćati pet hiljada — ne trepnu Brien. Pjer koji je sve vreme čežnjivim pogledom milovaodivne Žaklinine noge, trže se i zapanjeno zagleda u starog milionera. Anriju je, takođe, bilo potrebno izvesno vreme da dođe sebi od prvog iznenađenja. On nije znao da li se to Brien šali, ili ga kuša, ili govori najozbiljnije. Njega nije zbunjivala visina ponuđene svote, već činjenica da bi on taj novac nepošteno zaradio.— Žao mi je gospodine, ali ne mogu pristati na takav predlog.— Šta ste rekli? — zaustavi milioner ruku i čašu kojom se poigravao.— Hoću da kažem . . . Nikakav moj rad ne bi bio dovoljan da opravda tako visoku zaradu. Ja vas uveravam da ću se veoma truditi i za platu od dve i po hiljade franaka mesečno. Naravno, ako vi kasnije budete zadovoljni mojim radom i stručnim sposobnostima, vi ćete me svakako pravedno nagraditi.— Da li se vi to meni rugate mladi čoveče? — upita Brien vrlo ozbiljan.— Ne gospodine. Narugao bih se sebi kada bih prihvatio tako visoku platu. Sem toga, ne bih mogao da spavam, izgubio bih apetit, a sebe ne bih smeo da pogledam u ogledalu!— Ah, principi, dakle.— Nazovite to kako želite gospodine.Brien odloži čašu i zavali se u fotelju. Tako je neko vreme posmatrao mladića pred sobom, pa reče:— Mudar ste i pošten čovek gospodine Vilar. Mnogo će vam to koristiti u životu. Iskreno ću vam priznati, ne cenim baš naročito današnju mladež. Mislim da su mladi postali neopravdano uobraženi i buntovni. Oni troše više no što su u mogućnosti da zarade, pri tom uopšte ne misleći na nemilosrdnu budućnost koja ih očekuje. Vaša mi se logika, međutim, sviđa, mada ne mogu sasvim da razumem vašu skromnost. Dopadate mi se gospodine Vilar i možete ostaviti vaše papire gospođici Žaklin.

Ona će u ponedeljak obaviti sve ostale formalnosti. Vaša će plata dakle biti dve i po hiljade franaka, a svako vaše isticanje na poslu, kao što sami rekoste, biće posebno nagrađeno. U halama se nalaze još neraspakovane mašine i na vama je sada da ih funkcionalno razmestite i organizujete proizvodnju u što kraćem vremenskom roku.Brien sad pogleda u svoju lepu sekretaricu, koja je uporno posmatrala Anrija.— Gospođice Žaklin, odlučio sam da vam poverim administrativno rukovođenje tom novom fabrikom!Devojka se iznenađeno trže.— Molim gospodine?— U svemu ćete sarađivati sa gospodinom Vilarom, koji će rukovoditi procesom proizvodnje. Oboje ste mladi, obrazovani, pa dopunjujte jedno drugo. I gledajte da ovaj moj poslednji poslovni pokušaj urodi plodom!Brien visoko podiže kristalnu čašu, zatim i ostali . . .Nedelja je, praznik Svete Trojice, crkvena slava i vašar u Anžuju. Trostruki praznik, ako se izuzme kraj školske godine, što je poseban razlog za slavlje.Selo se šarenilo od mnogobrojnih šatri, ringišpila, strelišta i sijaset izmišljotina veštih i govorljivih vašarskih trgovaca i Cigana. Treštali su sa svih strana snažni zvučnici, tako da sirota mladež prosto nije znala gde bi pre uložila svoj skromni džeparac. Ova neviđena zbrka boja i zvukova, progutala je i Arletu, koja je čitavom spektaklu prisustvovala više fizički, ali odsutna duhom.Čemu se radovala devojka, koja je čvrsto resila da večeras ispije svoju poslednju gorku čašu u ovom životu, čašu otrova. Arleta se nadala da će otrov koji je gospođa Brije ostavljala pacovima na slanini, sasvim efikasno delovati ako ga ispije sa šoljom mleka. Sedela je na travi, izgubljeno zureći u grupu razdragane omladine koja se nedaleko igrala. Neizreciva tuga i duševna mora spopadoše Arletu pri pomisli da će večeras morati zauvek da napusti ovaj lepi i šareni svet. Samo zato, što je na njega dospela nepoželjna.Ništa joj ne ide od ruke. Sad se još iskomplikovalo i to sa školom. Juče su joj saopštili da će najverovatnije morati na popravni ispit iz istorije. Sa strepnjom je zamišljala kako će gospodin Žak besneti. Zato će im svima večeras zagorčati život! Bože, gde li će je sahraniti, pomisli odjednom.Dok je nesrećna Arleta razmišljala o svojoj mračnoj budućnosti, iz opšte gužve neopaženo ju je posmatralo pet pari veselih očiju. Bili su to Nikol, Marsel, Klod, Kolet i mali Rene. Svi zajedno jedva da su imala sedamdeset godina. U nedostatku originalnijih ideja, smišljali su kako da se zabave na račun sirote devojke. Pljuštali su nemogući predloži i duhovite pakosti.— Ja znam šta ćemo joj učiniti! — doseti se vedro Nikol.— Šta?! — upitaše svi uglas.Nikol se tobože zamisli i počeša po bradi. Ostali su je posmatrali u napetom iščekivanju . . .— Ovako . . . Ona sad najverovatnije sanjari o svom princu iz bajke — glasno je nagađala Nikol. — On je, naravno, neobično lep, jaše na rasnom belcu koji se zapenušio od besa i dolazi da je odvede sa sobom u svoj dvorac Bušilon! Evo, on joj prilazi i jednim zamahom ruke je podiže na konja ispred sebe!Ostali su zabezeknuto piljili u pravcu Arlete, kao da se opisivani prizor upravo pred njima odigravao. Bili su toliko sugestivni u svojim nestašlucima, da se mali Rene počeo gurati između njih, vičući:— Gde je princ? Hoću da ga vidim!— I šta sad? — upita Marsel.— Sad idi i dovedi ovamo onu Ciganku sa zelenom maramom oko vrata.Marsel spusti ramena ništa ne razumevši, ali posluša . . .— Koliko tražiš za jedno gatanje u dlan? — upita Nikol Ciganku, pošto im je prišla.— Koliko daš — odgovori ova mudro.— Pet franaka!— Kako ti kažeš gospođice.Nikol pruži otvorenu šaku prema ostalima.— Stavljajte ovde po jedan franak — naredi im ona, prilažući svoj deo.Svi učiniše kako je zahtevano, a mali Rene joj stavi u šaku praznu čauru od vojničkog metka, njegov jedini imetak. Klod pažljivo izdvoji čauru od novca i vrati je dečaku.— Podaj to tati Mišelu i reci mu da se time ubije što te napravio tako blesavog!Rene zatrepta dugim trepavicama.— Slušaj me sad pažljivo — obrati se Nikol Ciganki. — Vidiš li onu devojku što sedi tamo pored stuba? Idi i gataj joj u dlan. Reci da vidiš veliku sreću i bogatstvo. Kaži joj da će na njen osamnaesti rođendan . . .Nikol poče opširno da opisuje Ciganki šta sve ima da napriča Arleti.— To je glupo! — pobuni se Klod pošto je Nikol završila. — Valjda nije toliko naivna da poveruje u takve gluposti. Neka joj bar kaže da će je princ odvesti u belom otvorenom kadilaku ili rols rojsu!2ena potvrdi da je sve razumela.— Kidaj sad!Dok joj se Ciganka približavala, Arleta je pažljivo razgledala novčanicu od jednog franka, koju je jutros dobila od gospođe Brije. Nije znala šta bi s njom. Za tako malo novca mogla se jedino najesti sladoleda, što je i nameravala da učini.Ona podiže svoj tužni pogled u šarenu spodobu pred sobom. Bila je to vračara. Ona čučnu i s pažnjom se zagleda u Arltein dlan . . .— Neverovatno! — izjavi ona znalački.Devojka se i sama zagleda u svoj nažuljani i ispucani dlan.— Daj mi taj franak, a ja ću ti proreci budućnost — predloži joj vračara.Budućnost? Ta reč "je bila tako strana Arleti. Zar postoji budućnost mrtvaca? Ona će uskoro biti mrtva i sudbina joj je bila unapred poznata. Ipak, joj se učini interesantnim da čuje šta će Ciganka videti u njenom dlanu. Možda će ugledati njenu sahranu? Ona ćutke potvrdi glavom da se slaže, a vračara se bržebolje dokopa stare novčanice.

— Dakle ovako! — poče ona važno. — Vidim mladog čoveka neverovatne lepote! Visok je, mlad, ima divne smeđe oči i tamnu kosu. (Nikol je Ciganki opisivala Anrija). Njegove odlučne crte lica i gospodsko držanje svedoče o njegovom visokom poreklu. Pa ovo sjajno odelo, nikad u životu nisam videla ovako raskošno obučenog čoveka! Kao da je neki princ!Arleta je slušala čvrsto stisnutih usana.— Pa to je prosto fantastično! — nastavi Ciganka. — Ja ovde vidim i tebe! On te vodi za ruku, a ti si odevena u bogatu belu. haljinu od same čipke. Ulazite u nekakav dugačak beli auto, koji kao da ima — repove!Tu se Ciganka prepodobno prekrsti levom rukom.— Evo, vas dvoje nekud odlazite. Vidim u daljini visoku staru kuću koja ima mnogo nekakvih šiljaka na krovu. To je po svemu sudeći nekakav dvorac! I sve će se to desiti vrlo skoro, za tvoj 18. rođendan! Tako ovde vidim, ovog mi krsta! Mnogo si srećna devojko, jer ćeš se kako izgleda udati za pravog princa!Ciganka ostavi zbunjenu devojku, koja se duboko zamisli nad svojim otvorenim dlanom. Nju odjednom obuze neka prijatna toplina oko srca. Za osamnaesti rođendan, rekla je Ciganka. Nije li to sam dragi Bog poslao po njoj svoju poruku, jer se smilovao na svoju malu bednu podanicu? Otkuda bi inače ta žena znala za postojanje dvorca, ako joj to nije prikazalo samo proviđenje? U svemu što je upravo čula, bilo je toliko istine i podudarnosti, da sirota Arleta skrušeno pogleda u pravcu neba i prekrsti se. Ona odluči da sačeka još tih dugih 15 meseci do njenog 18og rođendana, samo neka se svemogući smiluje već jednom na nju i ne izneveri je.Niz njeno bledo, mršavo lice, potekoše dve krupne suze.Na suprotnoj strani, kikotala se nestašna grupica. Oni su se tako iskreno zabavljali, pa nisu ni mogli da saosećaju sa bolom u Arletinoj duši. Ali, u svakom zlu ima i ponešto dobra, kaže mudra narodna poslovica. Zahvaljujući njihovoj naivnoj pakosti, Arleta će produžiti da živi još 15 meseci, a za to vreme čoveku se svašta može dogoditi.To veče Nikol se vratila s vašara umorna. Pošto je najpre poljubila svoju majku, devojka priđe Anriju i dražesno mu se nakloni. Sela je pored njega i ljupko iskrivivši svoju lepu glavu, naslonila se desnom rukom na ivicu stola.— Gde ste vi danas ceo dan, gospodine Vilar?— To ja pitam vas!— Bila sam na vašaru. Sjajno sam se provela. Činili smo takve nemoguće nestašluke i ludosti, da sam se zamorila. Svi smo bili presrećni originalnim idejama.'— Na primer? — interesovalo je Anrija.— Pa, najveći geg smo izveli sa onom ludom Arletom. Znate, to je jedna ovdašnja devojka, ali malo šašava.Anriju odmah bese žao devojke.— Zar se sudbina već nije dovoljno našalila sa njom?— Ama nije ona stvarno luda — objasni mu Nikol. — Samo strašno voli da mašta i fantazira. Neko je već jednom mora od toga odvići.— I kako ste vi to postigli? Nikol se vragolasto nasmeši.— Znate, ona je kopile. Od države su je uzeli na čuvanje gospodin i gospođa Brije, a njihov sin Marsel često priča kako mala voli da mašta. Ona vam obožava stare dvorce i zamkove. A ima tu u neposrednoj blizinijedan zamak, koji ste verovatno već primetili, a koji ona svakodnevno obilazi. U stvari odvodi tamo na ispašu stoku gospodina Brijea. Onda tamo sedne u travu i satima blene u taj stari dvorac.— Čiji je to zamak? — upita Anri zainteresovano.— Nemam pojma, ali sam čula da pripada nekakvom propalom Parižaninu. I tako se mi dogovorimo da se sa njom malo našalimo. Ja pozovem jednu Ciganku i pošaljem je da gata maloj u dlan. Naravno, prethodno smo joj objasnili šta će joj sve napričati. Ispričala joj je čitavu bajku . . . Navodno, na njen 18. rođendan, po nju će doći princ u belom otvorenom kadilaku.Pjer, koji je prosto gutao svaku reč svoje nestašne kćerke, zaceni se od smeha.— Dakle, taj momak će je odvesti sobom u njegov dvor — nastavi Nikol veselo — odnosno u zamak Bušilon, koji smo Ciganki slikovito opisali. Možete li sada shvatiti kakav smo darmar stvorili u njenoj glupavoi glavici?— Mogu da zamislim — reče gospođa Mare, koja poče da postavlja tanjire za večeru.— Koliko je stara ta sirotica? — rastuži se Anri.— Oko šesnaest. — uozbilji se Nikol.— Zašto sirota? — upita Pjer snebivajući se. — Ima gde da spava, ima šta da jede, uči školu, a da je ostala tamo negde kod Vojske Spasa, popovi bi je upropastili za ceo život. Najverovatnije bi završila kao kaluđerica u kakvom samostanu!Anri ga pogleda ozbiljno.— To je u redu gospodine Mare. Ja mislim na njenu duševnu krizu. Devojka je bez roditelja, dakle prepuštena milosti drugih. Pod takvim okolnostima, normalno je da ona mašta o boljem životu. Njoj je neophodan princ iz bajke, koji će je zaštititi i pružiti joj toliko potrebnu toplinu i razumevanje koje sada ne prima od ostalih. Čemu inače njena sklonost ka tolikom maštanju?— U pravu ste — promumla Pjer zamišljeno.— Zamislite sad nadu te devojke — nastavi Anri.na je još mlada, što znači naivna. Ja pouzdano znam da ona veruje i u Boga, jer samo od njega može očekivati nekakvu podršku u svom jadnom životu. Cigankino proročanstvo ona je verovatno shvatila kao »znak proviđenja« i čvrsto je sada uverena da će se sve to obistiniti. Ako se ne ispuni, onda će to značiti da Boga kao takvog u stvari nema! Na taj način vi ste joj Nikol oduzeli jedinu nadu u životu koju je imala, veru u bolje, poslednju mogućnost spasa!Nikol je slušala pognute glave. Ona se istovremeno postidela i uplašila, jer bi je ova šala mogla ozbiljno udaljiti od Anrija do kojeg joj je bilo veoma stalo.— Ah — javi se uvek prisebna gospođa Mare — nemojte odmah uzimati stvari tako k srcu, gospodine Vilar. To je za pohvalu što ste tako osećajni, ali može vam smetati u životu. Morate u tim stvarima biti malo jači. Nismo mi krivi što se Arleta rodila pod nesrećnom zvezdom. Deca su, istina, malo grubo s njom postupila, ali njoj je valjda jasno da danas više nema prinčeva iz

bajki!Ove poslednje reci još dugo su te večeri odzvanjale u Anrijevim ušima. Dok se nešto kasnije penjao u svoju sobu, dok se umivao i presvlačio za spavanje, dok je pospremao po stolu planove i stavljao ih u tašnu, mislio je na nepoznatu mladu devojku, čija se sudbina odjednom našla u njegovim rukama.»Njoj je valjda jasno da danas više nema prinčeva iz bajki« rekla je gospođa Mare. Ali Anri je bio sasvim drugog mišljenja. On se nije mogao tako lako pomiriti s ovom surovom činjenicom. I sam sklon čestom maštanju, znao je koliko ta duševna hrana znači čoveku. On jednostavno nije smeo zamisliti kako će se osećati to siroto biće, kada se toliko očekivana ličnost ne pojavi na njen osamnaesti rođendan. Bilo bi to suviše ružno i tragično. Ko zna da li bi devojka i preživela taj najnoviji udarac sudbine. A samo jedna mogućnost je postojala da se sve to izbegne. Princ bi se morao pojaviti tačno tog dana i odvesti Arletu u taj dvorac!Anri ustade i upali svetlost. Bio je veoma uzbuđen. Kakvog onda ima smisla očekivati nešto lepše u životu, ako su takve stvari nemoguće. Jer ako za Arletu ne postoji mogućnost da jednom sretne svoju željenu ličnost, koja će joj pružiti ruku i voditi je kroz život, kakvi su onda njegovi izgledi da sretne svoju izabranicu iz snova?Anrija nikako nije napuštao mladalački san o životu kakav bi mogao biti. On je osećao da sa malo dobre volje može postati taj »bog«, kojem se mala Arleta svakodnevno i predano obraćala u svojim molitvama. Anri je bio svestan da ni sam Bog, ukoliko ga uopšte ima., ni iko drugi na svetu, ne može pomoći tom dragom stvorenju i uslišiti mu žarku želju. Ali on može! Kupice taj zamak, pronaći će i otvoreni beli kadilak i doći će po nju na njen osamnaesti rođendan! Da, ali za to treba dosta novca. Možda više od 100000 franaka!On poče nervozno da pretura po fioci stola. Sada je najvažnije saznati kakva je uopšte cena tom zamku i ima li izgleda da se on otkupi. Francuska obiluje jeftinim starim zamkovima koji ničemu ne služe, ali ovaj je možda neki izuzetak. Kako nije znao ime i adresu vlasnika, a ne želeći da se o tome okolo raspituje, on napisa pismo čuvenom Udruženju vlasnika zamkova u Parizu.Tako . . . Stvari su počele da se razvijaju. Ako ne bude ovaj zamak, biće neki drugi. Ako ustreba, Anri će Arleti sagraditi na drugom brdu jedan novi! On potraži svoju štednu knjižicu u kojoj se već nalazio pozamašan »crni fond« od nekih tridesetak hiljada franaka. Anri je dobro zarađivao, a živeo skromno i povučeno, tako da se vremenom nakupilo dosta novca. Postojala je i mogućnost da zahvaljujući svojoj solidnoj plati dobije i priličan zajam kod banke. Zatim, tu je i njegova majka, koja će mu svakako pomoći.Anri zapečati pismo i ostavi ga na stolu. Ugasio je svetio, ali još dugo nije mogao da zaspi. Sve celije njegovog mozga aktivno su radile na ostvarenju jednog velikog i svetog cilja.Ponekad se čini da je ovaj svet stvoren samo zbog jednog ljudskog bića, ili nekoliko njih. Toliko su sjajni i neuporedivi trenuci njihovog postojanja u ovom životu, da svi ostali događaji svetskih razmera gube tada svaki značaj. Trenutak Anrijeve odluke da Arleti obistini Cigankino proročanstvo, ne može se uporediti ni sa čim. On je bio ravan suncu.U očekivanju odgovora iz Pariza, mladić je imao dosta vremena da se posveti planiranju svog budućeg života. Duboko u sebi, meditirao je o ispravnosti svoje nedavne odluke. Sve što je u životu činio, dolazilo je kao posledica njegovih duševnih preživljavanja. Tako je i ovaj poslednji događaj ostavio na njega snažan utisak.Anrija nije interesovalo poreklo deteta, kao ni njen fizički izgled. Materija se neprestano menja, ona je u nemilosrdnompokretu i lice koje nam se danas učinilo veselo i zadovoljno, već sutra se može izobličiti od bola, patnje ili povrede. Odlučujući faktor lepote kod čoveka, je njegovo unutarnje duševno stanje. Anri je unapred znao da Arleta nije lepa, jer otkud lepota devojci koja toliko pati, želi, oseća?S druge strane, Anri se borio s mišlju da ostatak života mora provesti pored ovog nesrećnog bića, a da sve njegove doskorašnje želje i maštanja o susretu sa »idealnom devojkom« mora zauvek da odbaci. Kada je došao ovamo, učinilo mu se na prvi pogled da je Nikol odgovarajuća i još neiskvarena ličnost. Istina, njen nemirni pogled svedočio je da su te lepe oči već videle dosta ružnih stvari, koje možda nisu trebale još to da gledaju. On bi joj verovatno sve oprostio i pokušao da ispravi njen pogrešni životni put, da se nije eto umešalo proviđenje i osujetilo ovu, možda fatalnu vezu. Bio je zaista kranje strpljiv i pokazao mnogo duha i smisla u odabiranju svoje eventualne životne saputnice, ali pogodnu ličnost još nije sreo. On je očekivao od svoje buduće družbenice samo da u svemu bude ravna njemu. Ništa od nje nije zahtevao, što joj sam ne bi mogao pružiti.Međutim, više nije imao ni snage ni strpljenja. Bio je već premoren od nade, čežnje, želje da nekom pripada, potrebe da mu neko pripadne. Evo najzad idealnog mladog bića kome je njegova ljubav neophodna, a čiju će čistu ljubav zauzvrat dobiti. Celog života voleo je i ljubio ne znajući koga, sad mu postade jasno da je to bila Arleta, a ona nije ni slutila kakva je sreća očekuje. U poređenju s ovim dobitkom, pravi prinčevi izgledaju prosto smešni.Baš u tom iščekivanju, javio se i vlasnik zamka prekog svog Udruženja. Evo njegovog kratkog i duhovitog odgovora:»Poštovani gospodine Vilar,Iz Vašeg cenjenog pisma shvatio sam da ste ozbiljan kupac Bušilonskog zamka. Priznajem, prilično sam iznenađen, jer sam na tu kućerinu već gotovo zaboravio. Vidim da ste kao arhitekta prvenstveno zainteresovani za njen stil, što je i razumljivo. Ja se ne razumem u stilove gospodine Vilar, a nikad ranije nisam lično ni posetio taj dvorac. Znam ga uglavnom sa slika i iz kataloga, a nasledio sam ga od oca, koji ga je opet dobio na ime kockarskog duga od poslednjeg i propalog grofa De Bušilona. Kako je taj dug svojevremeno iznosio svega50000 franaka, to neka ova suma bude i njegova sadašnja cena. Nameštaj smatrajte inventarom, ukoliko ga uopšte i ugledate ispod sloja prašine. Ako Vas zaista nije strah da tamo stanujete, želim Vam od srca prijatno useljenje!Inače, zamak ima odeljenja, što salona, što soba za spavanje i manjih prostorija po kulama. Građen je pre ravno dve stotine i dvadeset godina, a tadanji grof De Bušilon namenio ga je sebi za letnju rezidenciju. Uostalom, evo šaljem Vam ključ da ga bolje razgledate, a Vi meni pošaljite — ček!Vaš odani, Mišel Lisjen.«Anri je dugo posmatrao pismo i zadovoljno se sraešio. Imao je sreću što zamak pripada boemu koji ga se želi resiti. Zahvaljujući toj činjenici, dobiće ga za svega50000 franaka, smešno malu sumu u poređenju s onolikom kućom i imanjem.Sada je prvi problem donekle rešen, preostao mu je još problem nabavke novca. Izračunao je da će mu nedostajati nekih000

franaka, jer trebalo je dvorac malo doterati i preurediti, kao i nabaviti potreban automobil. Desetak hiljada bi mogao pozajmiti od majke, trideset hiljada ima sopstvenog novca, ali ostatak?Anri podiže telefonsku slušalicu . . .— Gospodine Brien, da li biste me mogli posle radnog vremena primiti privatno na desetak minuta? — zamoli on starog milionera.Anri je bio veoma drag i simpatičan starom čoveku, još od njihovog prvog susreta. Zato ga je ovaj ljubazno dočekao u zakazano vreme u svojoj privatnoj rezidenciji u Raveru.— Ćudno — poče Brien još sa vrata — upravo sam danas razmišljao da vas pozovem, odnosno, posetim u vašem uredu. Onaj nemački stručnjak koji je nedavno navratio da izvrši pregled montiranih uređaja, otvorenih usta je razgledao sve hale i sa vidnim zadovoljstvom zaključio da sve funkcioniše u besprekornom stanju! Bilo mi je tako drago što ste tog samouverenog germanskog pedanta ostavili bez reci!— Hvala gospodine Brien — skromno se osmehnu Anri — samo sam sledio njihova metodična i stručna uputstva koja su priložili uz svaku od mašina.Stari milioner zakoluta nemoćno očima koje upre u raskošni plafon salona kroz koji su upravo prolazili.— Nepopravljivi ste! — primeti on tobože prekorno.— Vi ste verovatno jedini čovek na ovom svetu kojeg vređa kada ga hvale!On ponudi Anri ja rukom da sedne.— Šta mogu učiniti za vas gospodine Vilar? — zagleda se Brien u mladića, pošto je zauzeo fotelju nasuprot njemu.— Potrebna mi je izvesna suma novca, gospodine. Brien podiže sede obrve.— Vama Anri? Prosto neverovatno! A koliko vam je potrebno?— Četrdeset hiljada franaka — odgovori Anri vrlo tiho.Brien izvadi iz usta svoju omiljenu cigaru i odloži je.— Ne tražim gotovinu — požuri Anri da mu objasni— ali vam molim da mi pomognete kod banke jednim dobrim uverenjem. Pokušaću da tamo podignem zajam.— Ne verujem da će vam dati više od 15000 franaka — glasno je kalkulisao Brien.' — Ali dozvolite, šta će vama jednom tako skromnom i povučenom mladiću, toliki novac?— Ne bih vam o tome više govorio, ukoliko mi vet ne možete pomoći. Želeo bih da u tom slučaju problem zadržim isključivo za sebe. Vi me shvatate, zar ne?Ali Brien ga nije shavatao. Njega je neobično interesovalo zašto će Anriju toliki novac, jer predloži sledeće:— Postoje dve mogućnosti. Ili da vam znatno povi sim platu, ili da vam pozajmim gotovinu iz privatne blagajne. Ovo drugo sam spreman da učinim pod jednim uslovom. Potpisaćete obavezu da ćete raditi za moju kompaniju sledećih deset godina!— Pristajem! — reče Anri bez razmišljanja.— Već pristajete?! — sve više se čudio stari Brien. — Mora da ste u nekom gadnom škripcu.— Kada možemo obaviti formalnosti? — upita Anri kojem se neobično žurilo.— Odmah gospodine Vilar — pruži mu Brien čist list hartije i pero. — Ispišite qyde svojom rukom to o čemu smo se dogovorili, a ja ću popuniti ček na potrebnu sumu!Anri bez reci ispisa svoj pristanak, a Brien proveri sadržinu i ostavi hartiju ispred sebe na stolu. On se pažljivo unese u smeđe mladićeve oči.— A sad mi ispričajte zašto vam je potreban taj novac? — žurilo se Brienu da sazna.— Želim da kupim dvorac Bušilon — reče Anri kratko.— Lepa stara kuća — složi se milioner. — Poznavao sam poslednjeg grofa De Bušilona. Umro je nedavno u Parizu, gde je i sahranjen o opštinskom trošku. Bio je lenjivac i propalica, kao uostalom i većina njegovih predaka — završi Brien svoje iskreno mišljenje o familiji Bušilon.Anri ga je bez reci posmatrao.— Oprostite što se možda mešam u vaše privatne stvari — vrati Brien svoju cigaru u usta — ali zar se vama kao jednom arhitekti, nije činilo prostijim i jevtinijim da sami sebi projektujete i sagradite jednu modernu kuću negde u okolini?— Zamak mi nije potreban zbog stanovanja — objasni mu Anri.— Ne? — izvadi Brien opet cigaru. — Onda vas uopšte ne razumem!Anri poče da mu priča o stvarnom razlogu njegove potrebe za novcem i zamkom. Stari milioner je bio zaprepašćen mladićevom ispovešću. On, koji nikad u svom životu nije učinio nikom ni najmanju uslugu, sedeo je prosto smrvljen pred veličinom Anrijeve odluke da obistini Arleti proročanstvo.— Naravno — promuca Brien. — Od vas nisam mogao ni očekivati neki drukčiji razlog. Znači, vi sada želite da u tajnosti kupite i renovirate taj zamak i u zakazani dan odvedete tamo vašu mladu štićenicu.— Tačno gospodine.— Ali zašto pobogu? Zašto? Kakva je to nevidljiva sila koja vas nagoni na tako grandiozan i neobičan projekt? Vas, jednog gotovo neprimetnog mladog čoveka, koji doskora niste imali gotovo nikakvih problema!Anri se zamišljeno zagleda u uglačanu površinu stola između njih.— Ako to ne uspem — tiho mu je govorio — onda to znači da Boga, odnosno pravde nema i da je naš život kao takav glup i nepotreban. Nije važno što u Boga mnogi ne veruju, on za njih ne postoji u svakom slučaju. Ali ja i Arleta želimo njegovo postojanje. Ona nesvesno veruje u mene, ja verujem da ćete mi vi u tome svemu pomoći, a vi verujete da će vam Bog jednom uzvratiti. Ako ga ima naravno!Brien proguta pljuvačku. On se bio postideo ovog mladog čoveka. Odjednom je shvatio da mu silni novac koji je godinama nagomilavao, ničemu ne služi. Nije ga imao čak ni kome ostaviti. Dece nije imao, a žena mu je umrla još pre godina. Bio je već zagazio u duboku starost i sve češće pomišljao na mogući »strašni sud«. Zato se njemu učini da je ovo možda zgodna prilika da otkupi svoju dušu pred Bogom, ukoliko ovaj slučajno postoji.

— Nisam bio baš naročito' pobožan u životu — poče i on da otvara svoju dušu. — Malo sam vodio računa o svojim postupcima i gresima. Tek poslednjih godina sam počeo o tome da razmišljam. No, bez obzira ima li Boga ili ne, ja ću vam pomoći da ostvarite vaš plan. Ja samjoš odranije imao o vama sasvim određeno mišljenje, ali priznajem, večeras ste me prilično zbunili i šokirali. Brien se okrete svom masivnom radnom stolu, sa kojeg dohvati čekovnu knjižicu. On ispisa jedan list koji iscepa i pruži Anriju.— Mnogo vam hvala gospodine!— Hvala Bogu koji mi vas je poslao — reče Brien tiho.Mladić se zagleda u jasno ispisane cifre. Bio je primetno uzbuđen. Pošto je presavio ček i stavio ga u džep sakoa, on ustade i kratko se nakloni starom milioneru.— Već odlazite?— Ne bih želeo da vam više dosađujem.— Naprotiv mladiću! S vama je pravo zadovoljstvo ćaskati. Ovo je jedinstvena prilika da se pobliže upoznamo. Ako nemate ništa protiv, ostanite na večeri.Anri ga je ćutke posmatrao, onda se opet nakloni i vrati u sedište. Brien dohvati flašu sa originalnim škotskim viskijem i natoči im dve poveće čaše. On jednu stavi pred Anrija, a sa drugom se zavali u naslon velike fotelje.— Vi me i pored svega verovatno prezirete, zar ne?— Zašto bih? — pogleda ga Anri začuđeno.— Ne znam. Tako osećam. Bogate su oduvek mrzeli i zavideli im. Naročito vi mladi ne podnosite moćne i bogate. Pri tom se ne pitate kojom cenom mi plaćamo našu moć!— Ja nikoga ne mrzim gospodine — reče Anri mirno. — Ljudi mrze one kojih se boje! Jedino osećanje koje ja ponekad ispoljavam prema određenim pojedincima je možda sažaljenje. Oduvek sam žalio one koji nisu videli pored očiju i nisu shvatali pored razuma.Brien ga je kratko posmatrao.— Kojoj veri pripadate?— U svom verovanju nisam politički opredeljen. Ja sam naprosto Francuz koji veruje u Boga. Kada osetim potrebu za crkvom, ulazim u prvu koju ugledam.Brien se zagleda u čašu s viskijem.— I ja sam ranije češće odlazio u crkvu. Ali kad god bih se tamo pojavio, onaj šašavi pop bi počeo da drži pridike o nepravednom svetu u kojem živimo i nedozvoljenim razlikama između bogatih i siromašnih. Prisutni bi se tada zablenuli u mene, a ja nisam znao kud bih s očima. Zar je to greh biti bogat?— Siromašni mrze bogate, jer je Tvorac ostavio svima podjednako.— Zar vi, na primer, ne biste želeli da postanete bogat i ugledan?— Gospodine Brien — smešio mu se Anri prijateljski — čovek je sastavni deo ništavila. Zato, šta će mu sva svetska blaga i počasti kad mora zauvek da nestane?Brien oseti kako mu se suši grlo. On nervoznim pokretom nasu viski u svoju čašu. Ovaj mladić je prosto drsko govorio baš o stvarima koje je on najviše mrzeo Brien se strašno bojao smrti, a smrti se plaše uglavnom oni koji se osećaju krivima.— Kada vas ovakvog gledam i slušam, gotovo vam zavidim — priznade on. — Vi ste prava kopija savršenog mladog čoveka kakav sam nekada želeo da postanem, ali nisam imao snage da istrajem. Vi ste od one vrste koja se bori i živi samo za istinu, po cenu sopstvenog uništenja. Takve kao vi, za vreme prošlog rata okupatori su streljali među prvima i bez suda! Mene je, međutim, život naučio da budem obazriviji i lukaviji. Kada su ovamo banuli nacisti, tražili su da proizvodim najkvalitetniji cement za gradnju njihovih mnogobrojnih bunkera i utvrđenja, ali još iste noći, posetili su me i članovi ovdašnjeg Pokreta otpora, mahom mladi ljudi kao vi. Idealisti! Zahtevali su da uništim svoje fabrike, jer ću inače biti proglašen za kolaboracionistu! I jedni i drugi tražili su da učinim nemoguće. Zato sam se spakovao, pokupio najvažnije planove i pobegao prijateljima u Pariz. Nemci su postavili drugog direktora, nastavili proizvodnju, izgradili svoje bunkere, saveznici ih zatim razorili, a fabrike su ostale čitave i spremne za obnovu porušene Francuske. Malo je falilo da me posle rata stave pred Narodni sud, ali pametni ljudi su pravilno shvatili moj potez i vratili mi natrag svu imovinu. Danas ti isti ljudi srećno žive, baš zahvaljujući dobrom poslu koji im pružam.Anri je, takođe, pravilno shvatio njegovu potrebu da se nekome izjada. Bilo je očigledno da je čovek veoma usamljen, a da je uzrok njegove izolacije nepoverenje prema ljudima. Bogati retko veruju onima drugima. Valjda iz straha da će ih učiniti siromašnima i time izjednačiti s beznačajnima.—« Sad me još manje cenite, zar ne? — bilo je veo ma stalo Brienu da sazna Anrijevo mišljenje o sebi.— Naprotiv, gospodine. Cenim vas sve više! Brien odahnu s vidnim olakšanjem.— Čudno — okretao je čašu u ruci. — Dobija se možda utisak kao da vam se zbog nečega pravdam. Nikad ranije mi nije bilo stalo do mišljenja drugih, ali vi ste nekako drukčiji. Jasni ste, iskreni, hrabri, kad s varriu govorim odmah znam šta mislite. Ostali mi glume, dvolični su, ljigavi i ponizni, boje me se. Vi ste međutim pažljivi, ali vas uopšte nije strah da li ću se, recimo, predomisliti i uzeti vam taj ček natrag!— Tačno gospodine. Ni vi, ni iko drugi na ovom svetu ne može sprečiti da odvedem Arletu u carstvo njenih snova. Da ste odbili da mi pomognete, verovatno bih pozajmio novac na nekoj drugoj strani, možda bih i napustio ovu službu, ali svejedno bih realizovao svoj plan.— Znam to. Zbog toga i činim sve ovo za vas. Neobično mi je stalo da vas zadržim po svaku cenu. Tako je prijatno imati bar jednog poštenog čoveka pored sebe, a kome se može verovati i bez straha okrenuti leđa!On dohvati sa malog stola papir sa ispisanom Anrijevom izjavom, zadrža ga kratko u ruci, zatim iscepa na dve polovine, pa još na četvrtine.— Mislim da nam posle svega nikakvi papiri neće biti potrebni u onome o čemu smo se već usmeno dogovorili. Papirima se obavezuju oni koji ne veruju jedni drugima. A čovek koji teži jednom tako uzvišenom cilju kao vi, nikad ne može prevariti!

— Hvala gospodine. Naš usmeni dogovor ostaje na snazi. Ja ću ostati u vašoj službi najmanje deset godina, a vas molim da mi od svake plate redovno odbijate dug.— Slažem se, ali s jednom primedbom. Novac mi dostavljajte lično, jer bi inače oni u administraciji primetili da nešto nije u redu. Želim da ovaj sporazum ostane isključivo među nama.— Kako želite gospodine — složi se Anri.Veliki zidni časovnik poče lenjo da otkucava osam časova, a na vratima sobe se istovremeno pojavi uniformisani sluga koji objavi da je večera na stolu.— Postavite i za gospodina — reče mu Brien, pa rukom ponudi Anrija da prođe prvi . . .Jedne od narednih večeri, Nikol je neodlučno stajala pred vratima Anrijeve sobe, poravnavajući svoju novu haljinu od lake svile. Žarko je želela da večeras izađe baš u njegovom društvu. Svi bi joj zavideli, a mladi žandarm Adam živ bi se pojeo. Danas ga je po drugi put hladno odbila i rekla mu da se više neće sastajati na starom mestu iza crkve. Otkako je upoznala Anrija, počela je čak da oseća i izvesnu odvratnost od svega što je do tada činila s drugim mladićima. Odjednom joj je bilo beskrajno žao što je dozvoljavala Klodu, ili Rišaru, a u poslednje vreme i Adamu, da je ljube i miluju njeno telo. Ipak, nadala se da će nekako osvojiti ovog inteligentnog mladog arhitektu, a kakvom je maštala i sanjarila u svojim usamljenim devojačkim časovima.Ona se konačno ohrabri i smelo pokuca na vrata . . .— Slobodno! — začu se iz sobe.Anri je sedeo u fotelji ispod velike lampe, prekriven planovima i nacrtima. On se zagleda u devojčine lepe, tamnosive oči.— Sedite Nikol! — ponudi je. — Pričajte mi šta ima novo?Nikol zauze praznu fotelju nasuprot njemu. Sela je dosta slobodno, što nije moralo da znači da je time želela da ga izaziva. Devojka naprosto nije znala kud bi s dugim nogama, jer fotelja bese niska a njena mini haljina prilično kratka.Anri morade da prizna samom sebi, da je Nikol neodoljivo ženstvena i privlačna osoba.— Šta radite večeras? — upita ona nesigurnim glasom.— Kao što vidite, studiram plan buduće proizvodnje. Prijavio nam se toliki broj zainteresovanih, da prosto ne znamo gde s njima. Sad gospodin Brien predlaže uvođenje i noćne smene, pa razmatram tu mogućnost.— A ja svratih da vas upitam, hoćete li možda sa mnom večeras u bioskop? — jedva izusti devojka.— Nisam znao da imate i bioskop! — iznenadi se Anri.— Nemamo ga, ali nam svake subote dolazi putujući iz Ravera. Večeras prikazuju odličan američki film.— Hvala Nikol na pažnji. Veoma ste dragi u vašem iskrenom nastojanju da me razonodite, ali večeras bih radije ostao kod kuće.— Zar su ti planovi toliko važni? — pobuni se Nikol. Mislim da bi vas gospodin Brien mogao poštedeti bar preko praznika!— Nisu samo planovi u pitanju — objasni joj Anri. — Ostao bih i iz ličnih razloga.Nikol se veoma rastuži. Ona odmah pomisli da je Anri odbija zbog neke druge devojke.— Nisam videla tu gospođicu Žaklin — primeti ona suvo — ali tata samo o njoj priča. Nije li možda ona razlog vašeg odbijanja?— Molim vas ne brkajte s tim gospođicu aklin. Nešto sasvim drugo je posredi.— Razumem — snuždi se Nikol. — Vi već imate devojku u Parizu, koju ne želite da izneverite, zar ne?Anri napravi neodređen pokret rukom, koji je mogao dvojako da se protumači.— Je li lepa? Je li lepša od mene? — gotovo je preklinjala Nikol, sve bleđa u licu. — Opišite mi je molim vas!— U mojoj mašti ona je savršena, pa verovatno i lepa, mada to nije važno.— Ne razumem vas! — Mucala je Nikol spremna da zaplače.— Vidim . . . Zato ću vam objasniti neke stvari koje dovoljno ne poznajete. Tako ćemo ujedno izbeći buduće nesporazume.Nikol prstom obrisa prvu suzu.— Ja u stvari još nemani devojku, a i do sada je nisam imao. Vi to možda nećete pravilno shvatiti, ali ja sam čitavog života bio odan jednoj potpuno imaginarnoj ličnosti, osobi koju ću tek sresti.— Ona znači ne postoji? — upita Nikol radosno.— Ona za sada postoji samo u mojoj mašti, ali to nemenja stvar, jer ja stalno očekujem naš susret. Pa kako želim da to bude savršena devojka, moram da se midim da joj u svemu budem sličan. Inače, otkud mi hrabrost i pravo da zahtevam od nje nešto što joj sam ne mogu pnižiti? Shvatate li sada?— Kako mogu shvatiti vaše odbijanje, zbog tamo neke devojke koju još ni sreli niste? Zar vi izlazak sa mnom smatrate kao prevaru nepostojeće ličnosti?Anri ju je blago posmatrao.— Ne čini li vam se niskim i sramnim, varati jedno biće, koje još ni upoznali niste? Nizašta ne bih izneverio maštanje te devojke o meni, jer slično savršenstvo očekujem od nje. U tako delikatnim situacijama ne postoji mogućnost »zlatne sredine«, koju mi vi predlažete.— A ako vas ona vara upravo ovog trenutka? — upita Nikol ogorčeno. — Kako možete biti toliko sigurni u biće koje još i ne poznajete? Bojim se Anri da ćete jednog dana zažaliti za svojom izgubljenom mladošću i mnogobrojnim prijatnim časovima koje ste mogli doživeti, a koje ste svesno i unepovrat propustili. Stvari o kojima govorite, strane su svetu u kojem živimo. Ovo je svet uživanja, a ne odricanja! Ja vas molim da se ne naljutite na mene, ali ja zaista ne mogu da shvatim zbog čega odbijate da živite!Kroz prozor je dopirala ravnomerna svirka cvrčaka.Dok ga je čekala da odgovori, devojčino srce jedva da je kucalo. Prvi put u životu, svom snagom svoje mladosti i nepromišljenosti, Nikol se zaletela u nerazrušivi zid jednog karaktera. Tako se njena strašna želja razbila i raspala na hiljade sićušnih delića, koji su do malopre činili jednu duševnu celinu, a sada ne predstavljaju više ništa. Nikol je bila navikla na stalnu pažnju muškaraca, na njihove laskave reci i udvaranja, na njihovu želju da se nalaze vi što neposrednijoj blizini njenog

lepog tela. Zato ju je Anrijevo odbijanje porazilo. Užasavala ju je pomisao, da će ga izgubiti pre no što ga je dobila.— Otkud znate da ja nisam možda ta devojka koja odgovara ličnosti iz vaših snova? — pokuša ona da iskoristi ovu poslednju mogućnost.— Nikol — nastavi Anri strpljivo da joj objašnjava— vi ste mlada devojka koja večeras želi da doživi muškarca. Vi ste trenutno zaljubljeni u moj fizički izgled, kao kad je čovek opsednut novom linijom nekog sportskog automobila, koji mnogo želi. Ali pre ili kasnije nakon što ga dobije, čovek prestaje da ga želi, a sve svoje simpatije i naklonosti prenosi na drugi model, noviji, interesantniji. Nestalnost je sastavni deo ljudske prirode. Vi ste, nesumnjivo, lepa mlada devojka, puna neobuzdane želje za posedovanjem, odnosno podavanjem, ali ja nisam onaj koji želi vas! Da sam neki hohštapler, mogao bih večeras iskoristiti vašu neobaveštenost. Ali ja nisam sposoban za takvu niskost, jer sam oduvek nastojao da se u životu ponašam kao ljudsko stvorenje. Ja čekam jasno određenu ličnost, kakvu sam čitavog života zamišljao!— A vi? — Jeste li vi savršeni? — doseti se Nikol.— Kao što rekoh, trudim se. U svemu moram biti sličan toj devojci, jer je moram biti vredan. Inače se ne bih mogao radovati njenoj čistoj i besprekomoj ljubavi.— Znači li to drugim recima — tiho je pitala Nikol— da vi nikad u životu niste poljubili ili dodirnuli neku ženu ili devojku?— Konačno ste shvatili! Ja upravo plaćam visoku cenu ljubavi, kakvu želim da doživim. A ona je skupocena samim tim što je retka. Ljubav o kojoj vam govorim, veoma je slična atomskoj strukturi dijamanta. Taj dragi kamen skupocen je samo zbog svoje izuzetne kristalne čistote. Slično je i sa našim životima. Ukoliko su naši životni trenuci čistiji, utoliko je naš život vredniji i bogatiji!— Pa kako onda živi ostali svet? — pobuni se Nikol.— Nije naše da o drugima sudimo ili razmišljamo. Smisao opšte slobode je upravo utome, da svako živi kako želi, pod uslovom da ne ugrožava egzistenciju drugih. Mi treba da vodimo računa o sopstvenim postupcima ili mislima.

— Oh! Još i na misli treba da pazim! — naljuti se Nikol.— Nikol draga, zar je moguće da ste toliko neobavešteni? — čudio se Anri. — Ima li učinka bez prethodne ideje ili zamisli, koja se izrodila u našem komplikovanom intelektualnom sistemu? Nije li dakle svejedno ono što smo naumili i ono što smo zatim učinili? Ako smo smislili nešto rđavo, pa se nismo usudili da to sprovedemo u delo, razlog je bio naš strah od mogućih posledica, odnosno kazne. Ali naša rđava ideja, zauvek je ostala u nama. To je samo po sebi ravno delu. Hoću da kažem, nije prava vernost biti fizički privržen jednoj određenoj ličnosti ili svom ljubavnom partneru, a razmišljati o užicima sa drugima!— Tako nešto ne može niko!— To može svako. Od čovekove snage volje i čistote njegovog karaktera, zavisi da li će opstati na nivou civilizacije, ili će se bez otpora prepustiti mračnim dubinama nekontrolisanog životinjskog nagona.Nikol odjednom poče da plače . . .— Ja znam da vi mene smatrate prljavom, a znam i zašto. Mladićima sa kojima sam se zabavljala, podavala sam se iskreno i uvek sa nadom da je to onaj pravi! Međutim, muškarci lažu. Obećavaju brda i doline, dok te ne izljube i ne zasite svoje trenutne seksualne potrebe. Već sledećeg dana se osvestim i vidim da sam počinila još jednu nepotrebnu grešku. Ja, Anri, takođe, maštam o idealnom mladiću, o princu iz bajke, ali takvih je veoma malo.Devojka se tresla u bolnim jecajima.— Neprijatno je sve to Nikol — tešio ju je Anri. — Kao inteligentna i obrazovana devojka, trebalo je da znate da obećavaju samo oni koji nisu u mogućnosti da ispune. Vaša želja je bila da nekome iskreno pripadnete, a njihova da vas iskoriste kako rekoste. Ne poznavajući pravu istinu o ljubavi, mnoge su divne devojke na sličan način nastradale. Kasnije su primorane da vode lažnu ljubav, jedinu im dostupnu, varajući tako i sebe i svoje partnere. Ljubav se pretvorila u orgijanje ljudskog tela, na štetu duše.

Nikol je blago posmatrala svog mladog sagovornika. Ona ga je sve više želela, svesna da je samo on njen pravi i jedini smisao života. Shvatila je da Anri govori istinu, a da je ona bila obična glupača.— Volim vas Anri — govorila mu je kroz suze. — Zavolela sam vas od trenutka kada ste ušli u našu kuću. Priznajem, užasno sam prljava u odnosu na vas, jer nisam ranije znala šta treba da činim i kako da se ponašam u životu. Večeras sam čula mnoge korisne stvari i kunem vam se, nastojaću da od sada budem bolja!Nikol ustade šmrkajući i pođe vratima pred kojima zastade.— Ali varate se ako možda mislite da bih nakon svega što sam od vas čula, mogla mirno otići u bioskop i tamo se zabavljati. Ja nikad više neću sama, ili bilo s kim, otići u šetnju ili na neku zabavu. Strpljivo ću čekati trenutak kada mi budete dovoljno verovali. Odlučila sam da ceo svoj budući život posvetim isključivo vama i samo vama! Hvala vam što ste na vreme došli u našu kuću, jer nikada ne bih saznala šta je to prava ljubav. Počinjem da shvatam zašto je cena retkostima tako velika!Ona zinu da mu još nešto kaže, ali joj reci zastadoše u grudima. Zato se brzo okrenu i napusti sobu. Anri je dugo stajao i gledao za njom, nemoćan da joj pomogne, a želeći to. Ipak je ona bila nedužna u svemu što je do tada činila. Možda bi joj sve i oprostio, ali sada više nije mogao Zbog njenog najvećeg greha, koji se zvao Arleta. Nikol je imala da plati strašnu cenu za svoju nestašnu lakrdiju.6.Anri se nekako »upakovao« između dva renoa, pošto je prethodno oba malo odgurnuo. On pređe ulicu i uputi se staroj, već potamneloj građevini. U toj kući se rodio, proveo detinjstvto, odatle je svakodnevno odlazio u školu ili na rad. Zgrada mu je

vremenom postala veoma draga. Pred ulaznim vratima, Anri zastade i sa ljubavlju se zagleda u neravno očišćenu mesinganu ploču, u koju je bilo ugravirano:

»Dr BRI2IT VILAR — Stomatolog II. sprat« Na vratima se pojavi žena, inteligentnog i produhovljenog lika, kose prosede ali uredne. Još uvek je bila izrazito lepa. Ugledavši Anrija^ ona odmah poče da plače.— Uđi zlato — reče mu kroz suze.Anri je ćutke zagrli i tako zagrljeni uđoše u salon.Apartman gospođe Vilar bio je vrlo prostran i zauzimao ceo drugi sprat. Namešten prilično staromodno, još uvek stvarima iz 8, stan je delovao sumorno. Ali i pored prisutnog mirisa »prošlosti«, besprekoran red i čistoća bili su gotovo nametljivi.— Zamisli, sanjala sam te noćas! Videla, sam te kako se voziš u nekakvom belom automobilu! Kažu da belo znači bolest. Strašno sam se bila uplašila za tebe.— Dođi da vidiš — pozva je Anri prozoru i pokaza glavom u pravcu kadilaka, oko kojeg se već okupilo nekoliko radoznalih dečaka.— Šta to treba da znači? — upita gospođa Vilar.— To si sanjala. U njemu sam se upravo dovezao iz Anžuja. Zar nije sjajan?Gospođa Vilar se zabrinuto zagleda u sina.— Anri, šta se to s tobom desilo?— Ništa rđavo, mama — umirivao ju je on. — Zbog toga sam i došao. Sedi molim te, da ti ispričam šta mi se sve. dogodilo za ovu godinu dana. Još ni sam ne mogu da se snađem u novoj situaciji. Kupio sam i jedan stari dvorac!Gospođa Vilar sede. Ona se blago nasmeši, mada je u duši osećala silan strah. Užasavala ju je pomisao da se Anri možda naglo i opasno razboleo.— Znam šta misliš! — reče joj on veselo.Zatim joj ispriča o Anžuju, o svom novom poslu, o svojim tamošnjim poznanicama, Arleti i odluci da obistini njeno proročanstvo . . .— Shvataš li sada? — završi on pitanjem. — Došao sam da te zamolim da mi pozajmiš jedno desetak hiljada za restauraciju zamka.— Anri, dozvoli da dođem sebi! — krstila se gospođa Vilar. — Nije prošlo ni pola časa otkako si ušao, a već mi tražiš toliki novac! Ti, kome je novac oduvek bio poslednja stvar u životu. Mene samo interesuje, da li si

o svemu dobro razmislio? Ja ne želim da ti prebacujem, samo sam zabrinuta za tvoju budućnost. Sada sve izgleda divno i čarobno, dok je ona još mlada i u svemu nedužna. Deca su poput anđela. Nevina su i naivna, ali samo dok ne odrastu. Onda, ili se u njih useli duh sveti, ili sam đavo! Otkud ti znaš kakva je duševna struktura te Arlete? Otkud znaš da neće možda biti sklona alkoholu ili prostituciji? Šta ako ona ne bude onakva kakvom je ti želiš?— Mama! — obrati joj se Anri oduševljeno. — Ti ne možeš ni da zamisliš koliko radosti mi pričinjava sve ovo što činim. To je toliko zapetljano i tužno. Njoj su obećali nešto što je praktično neizvodljivo!— Anri! — prekinu ga gospođa Vilar oštro. — Nemoj me, molim te, ljutiti! Znači li to da si vti dužan da zbrinjavaš tuđu decu? Ili im ispunjavaš kojekakva glupa proročanstva? Pitam se samo kakva joj je geneološka linija, jer sudeći po roditeljima koji su je jednostavno odbacili, moglo bi se desiti da i ona tebe odbaci, pošto joj više ne budeš potreban. To je karakteristično za današnji mlad svet. Slično prolaze i neki roditelji!— Mama! — pobuni se Anri. — Tvoja aluzija nije na mestu.Ja sam upravo zbog toga i došao, da ti predložim da pođeš sa mnom da živimo zajedno. Tvoja pomoć mi je sada neobično potrebna. Toj devojci će biti neophodno mnogo pažnje i ljubavi pre no što se ponovo uključi u normalan život — i kuća je ogromna!— Uzmi služavku sine! — predloži ogorčeno gospođa Vilar. — Prošle nedelje me Anet pozvala u Avr. Dobiće bebu kaže, pa joj je potrebna pomoć. Tebi bih možda pomogla, ali ne želim da prisustvujem časovima tvoje tragedije. Zato ostajem sama. Ni u čemu ne oskudevam, penzija mi je dovoljna, izdajem donji sprat, a izvadim još i po koji zub. Ćitav život sam se hranila tuđim zubima, pa ću još malo!— Zar je moguće da me obijaš?— Kao što rekoh. Poseti me ponekad, javi mi se, ali me poštedi bilo kakvih vesti o toj devojci. Reci mi sada, kad ti je potreban taj novac?— Sutra ujutro se vraćam.— Onda se odmori, a ja idem do banke.— Imaš li toliko novca?

— Pa šta ti misliš o meni? Ja ne kupujem zamkove i kadilake!Gospođa Vilar se okrenu vratima, brišući oči.Izlazeći iz zgrade, ona se zagleda u dugačak kadilak pred ulazom. Zar je moguće da se njen Anri vozi u ovome? On, koji je uvek tako skromno, gotovo neprimetno živeo i koji se nikad ničim nije posebno isticao? Osećala je kako on srlja u propast, a ničim to nije mogla »opravdati ili ga sprečiti. Ipak je Anet mnogo bolje prošla u životu. Onaj nesposobni ak, koji samo ćuti i trepće, kakavtakav je životni drug. A ko će Anri ja razonoditi i pričiniti mu u životu neko zadovoljstvo? Zar možda ona balavica? Gospode, pa ona valjda nije ljubomorna?Pola časa kasnije, gospođa Vilar se vratila. Ona izvadi iz tašne svežanj novčanica i baci ga na sto. Ovo prenu Anrija, koji je bio zadremao u fotelji . . .— Izvini sine — reče jetko gospođa Vilar. — Nisam želela da te probudim. Doduše, probudio te šum novčanica koje sam

nespretno bacila!— Mama, danas si prilično ironična, što inače nije tvoj običaj. Ali videćeš da će sve ispasti dobro. Od našeg vaspitanja zavisi kakvih će moralnih kvaliteta biti naša deca. Današnja omladina je moralno posrnula, jer nema ništa lepo da vidi od svojih roditelja, čiji je moral, takođe, opao. Arleta neće od mene videti ništa rđavo, jer ja ništa lošeg nisam video od tebe. Već samim tim, ona mora biti dobra.— Daj Bože! — reče gospođa Vilar rezervisano. — Nego, reci mi, zar je ta Nikol kod koje stanuješ, toliko ružna devojka?— Nikol? Prava je lepotica!— Onda nejnogu da shvatim, kako to da se vas dvoje još niste sprijateljili, a živite pod istim krovom? Navraća li ona ponekad kod tebe u sobu?— Često dolazi i vrlo je draga i interesantna devojka.— Jeste li izlazili? Mislim, onako, u šetnju ili u bioskop?Anri se nasmeši.— Pozvala me jednom u bioskop da joj pravim društvo, ali sam je odbio.

— Znala sam! — planu gospođa Vilar. — Verovatno si joj objasnio da ona ne može biti tvoje društvo jer je— prljava! Anri osvesti se zaboga! Ovo nije doba renesanse ili možda inkvizicije! Svet je duboko zagazio u supercivilizaciju i progres neviđenih mogućnosti. Zar ne vidiš da čak i brak polako gubi svoju prvobitnu ulogu u društvenom životu. Neki ljudi smatraju da je mnogo moralnije i naprednije ako se ljubavni partneri potpuno oslobode i menjaju se prema želji i potrebi, bez straha. Filozofija je napredovala, nauka i kultura, a ti si zaostao za nekoliko stotina godina!— Priznajem, ali molim te pokušaj da shvatiš da je meni baš ovakav način života prijatan i čini me srećnim. Radije sam odan jednoj još nepoznatoj ličnosti, nego da slobodno menjam partnerke, kako kažeš. Ti ljubavni odnosi budućnosti o kojima pričaš, prilično me podsećaju na prostituciju. A ja ne želim da izgubim ukus ljubavi. Zato ću radije uzeti Arletu i zauzvrat dobiti njenu čistu ljubav i trajne simpatije.— Dobro — opet će gospođa Vilar — zar je ta Nikol toliko posrnula devojka?— Nije, ali . . . Anri ne odgovori do kraja.— Ali su je već neki imali pre tebe! — dopuni ga njegova majka. — A ti bi radije krepao od žeđi, nego se napojio sa izvora sa kojeg su već drugi pili!— Mi se nismo sasvim razumeli mama. Ja ne osećam toliko potrebu za seksom, koliko za ljubavlju. Potreban mi je neko koga ću voleti, a ne koristiti se njime. Ne čini li ti se zato da je upravo Arleta idealna osoba za takvu vrstu ljubavi?— Sta to govoriš Anri? To što ti želiš nije normalno!— uzbuđivala se sve više gospođa Vilar. — Tebi je potrebno društvo jedne zrele devojke, osobe koja će ti odgovarati i po uzrastu i po shvatanju, a ne mentalno zaostale! Inače se tvoje buduće druženje s tom malom može lako izroditi u vrlo bolestan odnos. Anri, preklinjem te shvati, tvoja želja za Arletom je bolesna! Ti si suviše usamljen! Opasno usamljen! Dobro mi je poznat taj osećaj izgubljenosti. Nemalo puta sam i sama padala u teška iskušenja. Anri poslušaj me, govorim ti kao lekar i kao majka. Prestani da misliš na tu devojku, a poeni da raz

mišljaš o jednoj zdravoj i normalnoj vezi, sa tom Nikol, recimo. Da li je moguće da ti nisi u stanju da praštaš drugima? Da li si baš siguran da si toliko savršen?— Smatram, ako sam se ja kao muškarac mogao godinama odricati zbog naše zajedničke i potpune sreće, kako to da je ona sa svojih sedamnaest godina već »morala« imati ljubavna iskustva?— Takvo je vreme došlo Anri! — raširi gospođa Vilar nemoćno ruke. — Moraš se prilagoditi tom i takvom načinu života, ako misliš da budeš srećan! A ti ćeš Anri biti nesrećan sve dok se ne oslobodiš bolesne želje da »poseduješ« ženu kao živu stvar!Anri ju je zamišljeno posmatrao. O čemu to ona govori? On je gotovo nije razumeo. Svet u kojem je on živeo, bio je tako savršen i nestvaran od sveta o kojem mu govori njegova rođena majka. Zašto su ljudi tako sumnjičavi, nepoverljivi, zašto se svuda i u svemu tako neprijatno oseća prisustvo zla?— Ti bar znaš da nije sva sreća i zadovoljstvo u fizičkom uživanju sa osobama suprotnog pola. Prošlo je deset godina od tatine smrti, reci da li si bar jednom otada izašla s nekim muškarcem da se razonodiš, ili makar samo na večeru? Kako to onda govoriš meni? Zar ne shvataš da te cenim i poštujem baš iz razloga što si onu pravu ljubav, pretpostavila fizičkoj. Ti i danas voliš mog oca nesmanjenom ljubavlju, iako si svesna da on više fizički ne postoji!Gospođa Vilar odmahnu rukom.— Svejedno ne odlazim sa tobom u taj prokleti zamak. Ne verujem toj devojci jer suviše dobro poznajem ljudsku prirodu. Ta Nikol, možda bi te i usrećila, ali ova će ti devojka doneti samo nevolju. Iskreno se plašim da pored nje ne napraviš i neku glupost!7.Anri se vraćao veoma tužan i zabrinut. Rastužilo ga je majčino odbijanje da dođe kod njega i pomogne mu oko Arlete, a zabrinjavalo ga njeno logično rasuđivanje.

Juče je resio jedan od problema. Isplatio je zamak i dobio potrebne papire. Još mu je preostalo da reguliše stvar kod opštine u Raveru.Prilikom jučerašnjeg sastanka, vlasnik mu je dao i jedan praktičan savet. Ona ogromna dolina pripada dvorcu, a nije košena već dve godine. Dosadašnji vlasnik je to zanemario, a od meštana se niko nije usuđivao da travu pokosi bez prethodnog odobrenja. Tamo ima preko dvadeset hektara pašnjaka i delimično šume! Ako bi Anri kupio traktor i uspevao na vreme da kosi i suši travu, obezbedio bi za prodaju velike količine sena. Svakog proleća i jeseni, donosilo bi mu to velike prihode, od kojih bi

brže isplaćivao dugove. Kraj je stočarski, potražnja sena je uvek velika.Anri skrenu sa glavnog puta na manji, privatni koji je samom ivicom šume vodio do zamka. Put je bio toliko uzan, da se Anri nasmeši pri pomisli šta bi se desilo kada bi mu u susret naišao još jedan kadilak. Samo jedan način je postojao da se mimoiđu. Da obojica siđu s puta.Anri uveze kola u malo dvorište, jer nije želeo da se u selu bilo šta sazna o njegovim skorim namerama.On se sa uživanjem zagleda u visoke kule i dimnjake što su štrcali u nebo. Oko temelja je već počeo da raste korov i visoka trava, što će morati da se ukloni. Trebaće ovde, razmišljao je, još dosta cementa i građevinskog materijala.Anri se po ko zna koji put uputi u obilazak svojih mnogobrojnih soba. On povuče prstom preko površine jednog kitnjastog stola iz doba restauracije i pokuša da utvrdi debljinu sloja prašine. Nameštaj je bio prilično očuvan, ali veoma zapušten, a veliki tepisi godinama nečišćeni.Anri se zagleda u ogromni kristalni luster i visoke prozore od raznobojnog stakla. Bili su potpuno očuvani i išarani prekrasnim prizorima iz francuske istorije. Smirena svetlost koja je prolazila kroz ova obojena stakla, davala je ovim salonima posebnu draž.Anrija odjednom spopade detinja radost pri pomisli na Arletino duševno zadovoljstvo. Moraće brzo da radi. Do Arletinog osamnaestog rođendana je preostalo još osam meseci. U Raveru se već pogodio sa firmom za unut

rašnje dekoracije oko promene svih pocepanih tapeta, izmene starog poda i prefarbavanja svih vrata i prozora. Poslaće ih odmah sutra da pristupe radovima. On nehotice spusti ruku u džep sakoa u kojem se nalazio svežanj krupnih novčanica. Hoće li mu tih deset hiljada franaka biti dovoljno?Te večeri, Nikol je s nestrpljenjem očekivala deset časova, vreme kada njeni roditelji već duboko spavaju. Ostala je sama u dnevnoj sobi, navodno kako bi završila školski zadatak. Već tri dana nije videla čudesnog mladića sa sprata, bilo joj je kao večnost. Kao da tri dana sunce nije izlazilo, oči joj behu mutne i crvene od nesanice. Mada joj je Anri rekao da ide u Pariz da poseti majku, strepela je od užasne pomisli hoće li ga ikad više ugledati? Bila je ludo zaljubljena, slepo i ropski, spremna da umre na mukama — za jedan njegov osmeh.Ona je i ranije često navraćala kod njega u želji da mu se što više približi, ali mladić se ponašao prema njoj samo prijateljski i sa dužnim poštovanjem. Devojci se ovakav njegov stav nije sviđao i žalostio je. Ona je sve izrazitije čeznula za njegovim dodirom i zagrljajem. Ona nije želela da bude »poštovana« već »uzimana«. Nikol nije shvatala da Anri više od nje, poštuje i čuva — sebe!— Smetam li? — proviri ona kroz odškrinuta vrata.— Samo izvolite! — ponudi je Anri i odmah ustade od stola za kojim je crtao.— Vi me uvek tako ljubazno primite — ali ja znam da vam moje posete nisu baš prijatne. Pa i pored svega, ja eto uporno dolazim.Ona zatvori za sobom vrata na koja se leđima nasloni.— Zašto tako govorite? — priđe joj Anri i zagleda se u njene umorne zelene oči. — Vi ste meni zaista dragi. Uvek sam se lepo osećao kada navratite. Dopadaju mi se vaša otvorenost i duh. Divim se vašoj prirodnoj lepoti i neusiljenosti. Ne samo kao esteta, već i kao čovek se osećam blaženo posmatrajući izvornu lepotu bilo čega.Devojci se ovlažiše oči.— Da je istina to o čemu govorite, vi biste me i drukčije poželeli, a ne samo kao društvo! Poželeli biste moje

usne, moje telo, moj zaljubljeni pogled kojim vas preko celog dana milujem. Ja, Anri više ne znam šta bih učinila i kako bih vam dokazala koliko želim da vam iskreno pripadnem! Zar još uvek verujete da sam laka devojka, spremna da svakom zgodnom mladiću pričinim par trenutaka prolaznog užitka? Da samo znate kako se nedolično ponašam prema mojim dosadašnjim drugovima. Već se selom pronose glasovi kako sam šenula otkako ste došli u našu kuću. Anri, dragi, ako vam uskoro ne pripadnem bojim se da ću poludeti!Anri koji je već bio navikao na eruptivne devojčine ljubazne izjave, odmah je upozori:— Za takav odnos, potrebna je uzajamna ljubav.— Pa ja više ne znam kako da vas volim i na koji način da vam dokažem svoju ljubav! — rasplaka se Nikol. — Svuda pričam samo o vama, a ljudi me strpljivo slušaju i sažaljivo mi se smeškaju. Anri, osećam da ću umreti od silne ljubavi koju osećam prema vama!— Hvala vam na vašim uzvišenim i iskrenim osećanjima. Meni laska da uživam naklonost i simpatije jedne tako lepe devojke. Ali molim vas shvatite da se između naše obostrane i potpune sreće isprečilo nešto nesavladivo. U pitanju je vaša nepromišljena prošlost. Nas dvoje bili bismo neravnopravni partneri. Naša ljubav bila bi nemoguća i neodrživa!— Zar je moguće da mi nikako ne možete oprostiti onih nekoliko neozbiljnih ljubavnih pokušaja! — plakala je devojka. — Ta niste valjda ljubomorni na moje neodrasle drugove? Pa vi dobro znate da oni nisu vredni ni vašeg pogleda!Anri odluči da je te večeri zauvek oslobodi daljih iluzija.— Ja vam ovo nikad ne bih spomenuo, ali sada vam moram reći. Sami ste me doveli u takvu situaciju. Dakle, jedan od tih vaših »nespretnih« ljubavnika, mladić koji je sa vama pohađao istu školu u Raveru, grubo me zaustavio prošle nedelje nasred ulice i ironičnim tonom me upitao, da li je istina da se zabavljam sa vama? Ništa mu nisam odgovorio, na šta me je on krajnje prostačkim rečnikom podsetio da ste vi već prošli kroz njegove ruke

i ruke njegovih drugova. Kada sam čuo kakvim recima se taj mladić hvali onim što ste mu vi u trenutku iskrenosti pružili, shvatio sam da preko toga nikad ne bih mogao preći! Ja ne mogu ostatak života provesti pored voljene devojke, svestan da je ona već pre mene uživala u dodiru sa drugim muškarcima i opijala se njihovim milovanjem! Da su vas ti mladići naprosto

silovali, nikakva prepreka između nas ne bi postojala. Ali vi ste im se »svesno i sa užitkom« podavali!Nikol više nije imala snage ni da plače. Ovo je bio kraj.— Znači, ne preostaje mi ništa drugo nego da se još noćas ubijem? — zaključi ona suvo.— Smrt nije, niti će ikada biti rešenje naših životnih sukoba i problema. Radije pokušajte zavoleti nekog drugog čoveka, koji je u svemu sličan vama. Udružite se sa mladićem koji je i sam već imao nekoliko ljubavnih doživljaja i on vam sigurno neće prebaciti ono što vam ja ne mogu zaboraviti.Nikol se gušila u suzama.— Zašto mi ne možete oprostiti greške koje sam počinila u neznanju? Ja sam se tim mladićima podavala u nadi da su kao vi. Mislila sam da će me trajno zadržati pored sebe i voleti, a ne samo zbog trenutne seksualne potrebe!— Koješta! — odbi Anri njenu odbranu. — To o čemu govorite nije potpuna istina. Ona je drukčija, strasnija. Jer dok sam ja očajavao za našim susretom, čeznuo za vašim dodirom i patio u vremenu i prostoru koji su nas nemilosrdno razdvajali, vi ste se grlili i ljubili sa tim mladićima. Bilo vam je prijatno u njihovom zagrljaju, jer ste tražili fizički odnos i uživali u njemu! A da ste osećali potrebu za onom višom, trajnijom formom ljubavi o kojoj sada govorite, bili biste strpljiviji, a ja bih sada sav svoj život posvetio vašoj budućoj sreći, kako duševnoj, tako i fizičkoj. Ovako vi biste se možda i trudili da ^zaboravite svoju neprijatnu prošlost, ali ja koji sam ječuo iz usta vaših ljubavnika, nikad je ne bih smetnuo s uma i pafio bih pored vas čitavog života!Nikol je drhtala. Mislila je da će se srušiti.

— Sve što ste izgovorili istina je. Ali ja sam spremna da vam i dokažem koliko vas volim! Ako želite, poći ću sa vama na kraj sveta. Vodite me u predeo gde nema ni ljudi ni životinja. Načinite mi, ako želite, stan duboko pod zemljom, meni je svejedno, jer ja vas nikada ne bih razočarala. Otkako sam vas upoznala, toliko sam omrzla ostale muškarce, da ih gotovo poredim sa stvarima. Ako vi to zahtevate, pljunuću posred lica svim tim bednicima koji se sada javno hvale kako su me imali!— Ali su vas imali! — podseti je Anri nemilosrdnim tonom.— Vi, Anri, ne možete ni zamisliti — jecala je devojka — koliko mlada osoba koja toliko čuje od drugih, ili čita o seksu, želi da doživi taj fizički fenomen. Samo o tome smo u školi govorili, svi o tome govore, svuda oko nas su o tome govorili! Mislila sam da je to nešto lepo. Nisam ni slutila da može biti tako prljavo i sudbonosno. Anri, to je užasan osećaj kada vas neko iskoristi i odbaci. Kada se na vama iživljavaju kao na nekoj lutki, bez života i osećanja!Anriju bese teško. Njemu se Nikol iskreno dopadala, zato je i bio tako neumoljiv. On je patio zbog njene nemoći da se odupre iskušenjima, a nije znao koga za to da krivi. Da je uspeo da pronađe bilo kog krivca osim nje same, možda bi joj i oprostio. Do pre izvesnog vremena, ćak je pomišljao i da pređe preko svega i pokuša da usreći ovu divnu devojku, ali otkako se u njegov život utkala sudbina Arlete, odlučio je da raskrsti sa Nikol.— Ja . . . ja prosto ne mogu da poverujem — jecala je devoj ka — da vi nikad niste poželeli neke devojačke usne, ili dodir njenih grudi . . . Naravno, vama je taj osećaj stran, ali kada biste me samo jednom fizički doživeli, drukčije biste se odnosili prema meni!Oboje su znali da je ovo njen poslednji pokušaj da ga privoli na ljubav. Anri za trenutak pogleda u pod, ne znajući kako bi joj što jasnije objasnio ono što je želeo.— Nikol — zagleda se on ponovo u njene vlažne oči — postoji bitna razlika između »mužjaka« i »muškarca« koje vi očigledno brkate. Mužjak je lišen bilo kakvih viših osećanja ili obzira, sem seksualne požude, naravno.

Ja, na primer, moram najpre da poželim nešto »u vama«, da bih vam se i fizički približio. To ne bi bilo pošteno kada bismo sada prosto legli u ovaj krevet i milovali se bez ikakvog drugog raz.oga sem — zadovoljenja naših trenutnih fizioloških pofr.eba!— Vi ih znači nemale?— Ja ih potiskujem 'J podsvest. Uvek sam »niske« instinkte podređivao »višim« interesima.Nikol se gušila u jecaju . . .— I vi i vaši pogrešno obavešteni drugovi — poče on blago da joj objašnjava — žrtve ste lažne propagande o fizičkoj ljubavi. Takvu vrstu ljubavi predlažu mladima oni, koji žele da u što većem tiražu rasprodaju svoje jeftine listove i časopise sumnjivih saveta. A vi se varate ako mislite da ste od mene bili neprimećeni. Naprotiv, čim sam yas ugledao, ja sam vas poželeo. Bio sam čvrsto uveren da ste upravo vi ta koju očekujem, da ste vi raz log mog mukotrpnog života. Nisam ni sanjao da ste već preživeli sve u životu, do svoje dvadesete godine!— Ipak — brisala je devojka rukama suze — preostaje mi jedan način da vam pripadnem iskreno i zauvek. Smrt! Jer kao što rekoste, tek mojom smrću prestaće da postoji i moja ružna prošlost, zbog koje toliko oklevate da mi verujete. Ali ja želim da vas usrećim, makar i mrtva, kadveć nisam imala mogućnosti da to učinim živa. Znam da ćete me vi trajno voleti, da ćete mi mrtvoj biti odani i da ću nastaviti živeti u vašem srcu, do vašeg kraja!Anri ju je posmatrao zaprepašćen, bez reci.— Recite nešto! Odgovorite mi molim vas, da li bi vas moja smrt stvarno usrećila? Da li bi to bio dovoljan dokaz. Pošto odbijate da uzmete moj život, preklinjem vas uzmite moju smrt! Samo ne tražite da umrem, a da pre toga ne saznam da li ću zauvek ostati u vama!Nikol više nije imala suza. Njene lepe oči bile su presahle.— Ne znam — reče Anri odsutnim glasom. — Kažu da samo Bog prašta. A ja sam običan čovek!Ona tiho napusti njegovu sobu.Anri je još dugo gledao za njom u zatvorena vrata, nesvestan suza koje mu pođoše na oči . . .

8.

Bila je nedelja, Arletin osamnaesti rođendan, dan kada se imalo ispuniti čudesno Cigankino proročanstvo. Danas će Arletin princ iz snova doći po nju i zauvek je odvesti u svoje carstvo ljubavi i srećnijeg života.Čim je otvorila oči, devojci ludo zalupa srce od iznenadne sreće. Ona je predosećala da će se danas desiti nešto izuzetno lepo, a Arleta je bila sva sazdana od osećanja i predosećanja. Devojka pogleda na stari sat koji jutros nije zvonio, jer nedeljom su joj dopuštali da spava nešto duže. Bilo je časova. Probudila se rano, iz svakodnevne navike. Ona ustade i onako u spavaćici, baci se na pod. Klečala je tako i skrušeno se obraćala Bogu, moleći ga po ko zna koji put, da je danas ne zaboravi.Arleta ustade i obuče svoju svečanu haljinu, jedinu bolju haljinu koju je imala. Dobila ju je pre dve godine od časne sestre Margarite. Haljina već bese kratka, ali šta se tu moglo. Uz ovakvu haljinu išle bi bele cipele, ali Arleta ih nije imala. Zato je obula sandale na bose noge. Ona rukom pomilova sat. Bio je to njen verni drug i prijatelj. Toliko puta ju je utešio u predugim časovima samoće i očaja, svojim odmerenim kucanjem. Istina, jednom je bio zatajio, pa je zakasnila u školu. I on je već star, mora da se uspavao tog jutra.Arleta je bila neobično razvila ljubav prema stvarima i životinjama, jer ljudi joj nisu dopuštali da ih voli. Volela je, istina, starog sveštenika. Često joj je davao bombone, a kada bi držao propoved, uvek je gledao u nju. Znao je kome uteha najviše nedostaje.Anri se probudio nešto kasnije. Na doručak nije ni silazio, ne želeći da se sretne sa svojim domaćinima. Po svoje stvari će svratiti kada povede Arletu. Zureći u zamak po automobil, putem je prepun radosti razmišljao o današnjem vedrom danu, koji će ući u njegov život kao najznačajniji. Zadovoljan je posmatrao vitku siluetu tek renoviranog dvorca, koji se nazirao kroz laku jutarnju izmaglicu. Ovako veličanstveno mora da je izgledao i pre dva stoleća.

Na dvadesetak metara od masivnih dvorišnih vrata, Anri stade. Začuđen je zurio u neku žensku priliku koja je sedela na povećem koferu.— Mama?! — upita on muklo, sa zebnjom u srcu. Žena ustade sa kofera i umorno mu se nasmeši.— A ko bi se drugi usudio da proda kuću, obustavi skromnu praksu i uputi se na put bez izvesnosti!— Mama! — požuri joj on u susret i snažno je steže u naručje. — Ipak si došla!— Došla sam jer nisam mogla da te ostavim samog da lutaš po svom mraku. Ovako ćemo se bar zajedno izgubiti.— Nećemo mama — unosio joj se Anri u smeđe oči. — Budućnost nam nikad nije bila jasnija i sjajnija. Ta pogledaj svoj novi dom!Gospođa Vilar podiže umoran pogled u pravcu vitkih kula.

Arleta je u to vreme već klečala na njenom starom mestu u crkvi. Bila je sama u klupi, danas je uopšte bilo prisutno malo sveta. Sveštenik je to već primetio, naglasivši, da je sve manje onih koji se obraćaju Bogu, i zaboravljaju na skori dolazak strašnog suda! Arletu su mnogo bolela kolena i trnula joj, jer je svakodnevno klečala. Naročito poslednjih dana.Devojka odjednom oseti da se neko zaustavio sa njene desne strane. Bio je to visok, mlad čovek, veoma lepe spoljašnosti i bogato odeven. Imao je na sebi elegantan tamnoplavi sako i svetlosive pantalone. U reveru sakoa, imao je zadenutu crvenu ružu. Gledao je u raspeće na oltaru i strčao svojom vitkom pojavom među prisutnima što su sedeli u okolnim klupama.Arleta nije mogla da odvoji, pogled sa njega. Da nije to on? Nju obuze neka ledena jeza. Anri okrenu glavu i onako sa visine, zagleda se u njene prekrasne tamne oči, najlepše oči na svetu koje su tog trenutka gledale. On se polako spusti u klupu i kleče pored nje, a devojka uzdrhta celim telom. Ovo može biti samo on i niko drugi, pomisli ona. Njegovo gospodsko držanje i plemenit

izraz njegovog lica, išli su u prilog. Oh, samo da se ne onesvesti!— Ti si Arleta, zar ne? — upita mladić šapatom, malo se nagnuvši ka njoj.— Da gospodine — potvrdi ona, a pred oči joj se spusti tama. Gledala je u raspeće koje joj se klatilo pred očima. Htela je nešto da kaže dragom Bogu, ali nije znala šta bi. Zato prošaputa prepuna strepnje:— Ko ste vi gospodine?— Zar me ne očekuješ?— Očekujem vas.— Onda je sve u redu. Ti od danas pripadaš meni i poći ćeš u moj dom, gde ćeš živeti mirnije i srećnije.Arleta poče tiho da plače. Ona rukom obrisa suze, a Anri, koji je to primetio, izvadi i pruži joj maramicu. Arleta je mirno uze kao da se oduvek znaju. Anriju postade devojka toliko draga, da je poželeo još tu, u crkvi, da je zagrli i nikad više ne ispusti iz naručja. To isto, poželela je i Arleta.Nešto kasnije, ljudi koji su izlazili iz crkve i pričali pred portom, začuđeno su posmatrali mladog čoveka koji je vodio za ruku devojku suznih očiju. On galantno otvori vrata belog kadilaka, propustivši je da uđe. Anri sede za volan, ali pre no što će upaliti motor, on izvadi iz odeljka za rukavice jedan plavi formular koji joj pruži.— Ako zaista želiš zauvek da odeš, moraćeš da potpišeš ovaj dokumenat koji sam dobio od Vojske spasa. U njemu piše da si ti od danas punoletna i zato odgovorna za svoje odluke i postupke. Jedan primerak ćemo zatim ostaviti tvojim dosadašnjim starateljima, a drugi poslati direkciji.Arleta mu samo uputi jedan sanjalački pogled i uze od njega pruženo pero. Ona bez čitanja potpisa sva tri primerka i vrati mu ih. Anri se još dugo nije mogao odvojiti od njenog vlažnog pogleda.— Hoćeš li mi sada pokazati gde stanuješ?Otac i sin Brije otišli su rano tog jutra na pecanje, tako da se kod kuće nalazila sama žena. Ona se već bila grdno naljutila, psujući i crkvu i Boga i čas kada se rodilo to kopile Arleta. Nedeljom uvek ostane sama pre

podne, zbog pobožnosti te šašave devojke. Videće ona svog Boga kada se vrati kući.

Gospođa Brije samo što ne ispusti činiju iz ruku. Ugledala je, naime, kroz prozor scenu od koje poče da je boli glava. Kakve joj se to gluposti priviđaju. ena se brzo prekrsti, pomislivši da je to Božja kazna zbog njenih malopređašnjih zlih misli. Ali uprkos tom pobožnom gestu, luksuzna limuzina ostade na putu pred njihovom kućom, a jedan elegantan mladić izađe napolje.' Pošto je obišao kola, on galantno otvori vrata onoj maloj . . . onoj . . . gospođa Brije ne nađe odmah dovoljno pogrdan izraz kojim bi nazvala Arletu. Pa to je pravi užas . . . Onaj vodi Arletu za ruku i uvodi je u njihovo dvorište . . .Žena požuri napolje, otirući u kecelju vlažne ruke. Na kućnom pragu, ona s naporom načini izveštačen smešak ljubazne domaćice.— Šta mogu učiniti za vas gospodine?— Ja sam Anri Vilar — predstavi se mladić. — Došao sam po Arletine stvari. Devojka će od danas živeti sa mnom i mojom majkom. Ovde se nalaze potrebna obaveštenja za vas — pruži joj on presavijen dokumenat.Gospođa Brije nije mogla od silnog šoka da se pomeri s praga. Zar ova mala veštica ovako da je nasamari, pitala se dok joj se papir tresao u rukama.— Izvolite — promuca žena konačno i ukloni se sa vrata.Arleta sa strahom prođe pored nje, ne usudivši se ni da je pogleda. Anri uđe za devojkom jer je želeo lično da vidi gde je i pod kakvim uslovima do tada živela. Arleta poče poslednji put da se penje starim drvenim stepeništem. Dole u hodniku, gospođa Brije ostade postiđena i poražena. Dobila je silnu želju da zaplače od nemoćnog besa.— Ovde si živela? — upita Anri s nevericom pošto su ušli u mračni sobičak. — Sirotice, pa ovde se jedva i vidi!Arleta je još jutros potrpala sve njene dronjke u jedan zavežljaj, koji je spreman ležao na podu. Sve su to bile uglavnom stare i polovne stvari, dobivene od Vojske spasa i sličnih dobrotvornih organizacija. Njene

knjige su takođe ležale uredno poredane na stolu i uvezane vrpcom. Anri se spusti na ivicu devojčinog prljavog kreveta i zagleda u nju.— Zar si toliko bila sigurna da ću danas doći?— Da, gospodine.Ćutke su se posmatrali, diveći se jedno drugom. Anri tek u ovoj polutami primeti koliko devoj ka ima lepe crne oči. Ona je opet pokušavala da uporedi Anri ja sa nekim od čuvenih filmskih glumaca, ali joj se svi učiniše nedovoljno lepima. Ovo je nesumnjivo bio najlepši čovek na svetu. Anri ustade i dohvati njene knjige i zavežljaj sa poda.— Hajdemo odavde.Ugledavši Anrijeve vlažne oči, gospođa Brije se ne usudi da više bilo šta pita. Ćutke je stajala po strani, isprativši ih nemim pogledom prepunim mržnje. Arleta se okrenu i malo zastade, valjda želeći da joj nešto kaže, ali se predomisli i požuri za Anrijem.Na samoj kapiji se sretoše sa gospodinom Brijeom, koji se upravo vratio sa pecanja. Brije se glupavo zablenu u devojku, koja se prosto ukočila od straha.— Gde ćeš ti?— Odlazim sa ovim gospodinom — odgovori Arleta drhtavim glasom.Brije razrogači oči. On kratko pogleda u elegantnog mladića, pa požuri u kuću da potraži suprugu. Ništa mu od svega ovog nije bilo jasno. Ali umesto bilo kakvog usmenog objašnjenja, gospođa Brije mu samo pruži dokumenat o Arletinom punoletstvu.Marsel koji je ostao na ulici, čežnjivim pogledom je obilazio i razgledao beli otvoreni kadilak. Anri prođe pored njega i pošto je spustio Arletin prtljag na zadnje sedište, on joj otvori desna vrata. Ugledavši Arletu, Marsel kao sumanut utrča u dvorište, pa u kuhinju. Tamo su pored prozora već stajali njegovi zbunjeni roditelji i posmatrali šta se dešava napolju.Anri sede pored devojke i kadilak bešumno kliznu niz put . . .— Znaš li majko šta je danas? — upita Marsel bled u licu.

— Nedelja, pa šta? — blenula je ova u svog sina.— Da, ali kakva?!— Šta to bulazniš dete?— Sećaš li se šta sam ti pričao o Ciganki koju smo poslali da gata onoj balavici? Na današnji dan, na njen osamnaesti rođendan, trebalo je da »princ iz bajke« dođe po nju u svom belom kadilaku i odveze je u dvorac!Ukućani se preneraženi zagledaše jedno u drugo. Gospođa Brije se malo zanese i pridrža o ivicu stola. Nju kao da spopade tropska groznica, ona poče da se trese, a lice joj poprimi modru boju.— Isuse i Marijo! — uzviknu žena prestravljeno. Ona otrča u sobu, gde se pokajnički baci na kolenapred ikonom Marijinom koja je držala malog Isusa. Žena je bila užasnuta od silnog straha. Tek tada, pošto je shvatila šta se zbiva, u njenu mračnu dušu useliše se nemir i strava.— Gospode preblagi — molila je drhteći — smiluj nam se grešnicima!U međuvremenu, Anri je ulazio u dvorište gospodina Marea. Nikolkoja je pospremala njegovu sobu, nije u prvi mah prepoznala sa prozora ko bi to mogao biti. Njoj se čak učini da se to dovezao stari gospodin Brien u nekoj od njegovih luksuznih limuzina. Devojka se zatrča niza stepenice, ali se na ulaznim vratima skoro sudari sa Anrijem. Ona malo ustuknu, jer ga nikad ranije nije videla ovako otmeno odevenog. Anri je gotovo sve vreme kod kuće ili na poslu provodio u farmerkama.— Vi?! — zaprepasti se Nikol.— Da li su tata i mama kod kuće?— Otišli su rano jutros u Raver.— Onda ćete ih mnogo pozdraviti u moje ime i na svemu im se zahvaliti. Ja od danas više neću stanovati kod vas. Selim se u drugu kuću. Ah da, vi još ne znate, kupio sam zamak Bušilon.— Šta to govorite gospodine Vilar? — drhtala je Nikol.Anri je blago pomilova po bledom licu i pope se do njegove sobe na spratu. On nije sinoć imao vremena da spakuje stvarij pa

ih sada na brzinu potrpa u kofer i

jednu putnu torbu. Na stolu je ostavio tri novčanice od po 100 franaka, koliko je dugovao za polovinu tog meseca.— Ali Anri, ja vas ništa ne razumem — trčala je za njima sirota devojka. Ona ga tako isprati do dvorišne kapije koju mu otvori, i tek tu se iznenađeno zagleda u Arletu koja je sedela u kolima i čekala.— Doviđenja draga Nikol — okrenu se Anri na kapiji. — Bili ste više nego dobri prema meni. Uveravam vas da vas nikad neću zaboraviti. Vi ste me učinili najsrećnijim čovekom na svetu!On joj uputi još jedan prijateljski smešak pa pođe prema automobilu.Nikol je gledala za njima i tiho plakala. Da li je moguće, pitala se, da je on sve ovo učinio samo zbog njenog glupavog izmotavanja sa sirotom devojkom? Njoj se učini da će se onesvestiti tu na ulici, pa požuri u kuću. Vratila se u njegovu bivšu sobu i tek tamo ona oseti koliko će joj Anri nedostajati. Koliko će joj nedostajati oni razbacani planovi koje je krišom ljubila, onaj topli iskreni pogled koji je obožavala, one odmerene, uvek razumne oči, sve ono što je tako glupo proigrala. Izgubljeno se osvrtala po praznoj sobi, upoređujući je sa prazninom njenog mladog srca. Tamo više nije bilo dragog joj Anrija, Arleta joj ga je otud zauvek iščupala. Devojka se baci na krevet i gorko zajeca . . .Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, kaže surova ali tačna narodna poslovica. Za Arletu život je danas počinjao, dok je za onu drugu prestajao da ima smisla. Izađimo zato iz puste Nikotine sobe i njene rasplakane duše, a pogledajmo šta se dešavalo na drugoj, lepšoj strani života. Pođimo u sjajni dvorac Bušilon, da prisustvujemo slavlju, veselju i radosti u Arletinom srcu.Anri ne reče devojci gde je u stvari vozi. Zato ugledavši Srebrnu dolinu, Arteti zasijaše oči. Ona baci pogled na njen dragi zamak, šaljući mu nemi, poslednji pozdrav. Ali teško je opisati izraz njenog lica kada je Anri skrenuo automobil na uzani privatni put. Arleta je dobro znala da taj put vodi direktno u dvorište zama, pa zbunjena pogleda u mladića.

— Zašto se čudiš? — nasmeši joj se on. — Taj dvorac je verovatno oduvek i pripadao tebi. Ja sam čak uveren da je zbog tebe i sazidan. Onima koji su ga gradili, svakako je bio manje potreban nego tebi.Devojka se zaplaka, a mladić je slobodnom rukom zagrli i privi sebi.Teška vrata su već čekala širom otvorena. Kola se zaustaviše u samom prolazu između debelih zidina, jer je malo četvrtasto dvorište bilo uređeno u prekrasnu taštu prepunu cveća. Arleti je bilo neprijatno što joj ovaj gospodin stalno otvara vrata, ali ona ih nije umela otvoriti.Anri je uvede u ogromno predvorje iz kojeg su vodile široke zavojite stepenice na istočno i zapadno krilo dvorca. Arleti se oduže dah. Njoj se učini da je tepih na kojem su stajali, samo nešto manji od školskog igrališta. A zabrinjavao ju je i masivni kristalni luster, koji je dostojanstveno visio iznad postavljenog velikog stola.— Dobar dan! — ušeta u dvoranu jedna otmena sedokosa dama. — Ja sam Brižit Vilar, Anrijeva majka — predstavi se ona.— Dobar dan gospođo — pruži joj devojka ruku, ljupko pokleknuvši. — Ja sam Arleta Bizon.— Dobro došla u svoj novi dom.— Hvala gospođo — piljila je devojka u otmenu domaćicu.— Hodi Arleta — pozva je Anri, još uvek držeći u rukama njene stvari. — Pokazaću ti tvoje sobe i raspored zamka.Njene sobe! U životu kao i u snu, uvek postoji mogućnost nekog nepredviđenog iznenađenja. Arleta je najmanje želela da se tog trenutka probudi. Zato je kao u kakvom čarobnom snu išla za Anrijem. Bunila ju je ova veličanstvena tišina, svuda skupoceni tepisi, visoka raskošna ogledala, vitka vrata bela poput snega, sve u pozlati. Ona nije znala da je sve to nedavno vesto prefarbano i na brzinu doterano. Nju je fasciniralo prostranstvo kuće, pa nije ni primećivala oskudnost nameštaja. Ona, na primer, nije znala da je Anri deset soba iz zapadnog krila potpuno ispraznio, kako bi tim nameštajem dopunio ove bolje sobe, očuvanije.

— Sviđa li ti se kod nas?— Prekrasno je! — reče Arleta tiho.Anri ju je vodio iz salona u salon, iz sobe u sobu, iz kule u kulu. Tako se nađoše na najvišem tornju, sa kojeg se pružao veličanstven pogled na okolinu. Arleta se zagleda u šumu dimnjaka i metalnih šiljaka. Stojeći tako, ona spusti čežnjiv pogled na njegovu opuštenu ruku. Njoj je tako nedostajala toplina i stisak te ruke, tako preko joj je bio potreban ovaj mio čovek. Ona bojažljivo uhvati njegovu ruku, a Anri je blago privuče i povede dole.— Ova vrata vode u tvoja tri odeljenja koja su, takođe, povezana vratima — nastavi da joj objašnjava. — Ovo je srednja soba, koju sam uredio i namenio za tvoju razonodu i odmor. Ova levo, je tvoja spavaća soba.Arleta zatrepta očima ugledavši bleštavi kristalni luster i veliki brokatni baldahin sa grbom iznad kreveta. Da li je moguće, prolete joj glavom, da će ovo biti zamena za onu prljavu žutu sijalicu u koju je satima piljila ležeći i maštajući na Brijeovom tavanu.— Ovo je tvoja soba za rad — uvede je Anri u susedni salon.Arleta se zagleda u stakleni orman prepun debelih knjiga. I ovde na stolu ona primeti moderni telefon pastelnih boja.— Ovde ćeš učiti, pisati svoje zadatke i slobodno razmišljati o budućem životu.Anri je stajao pored vrata, a devojka pored stola. Tako su se gledali. Ona je strašno želela da se zaleti i zagrli ga, a on se nadao da će ona to učiniti. Oboma je bio krajnje potreban nežan, prijateljski zagrljaj, i mnogo, mnogo ljubavi. Arleta polako pođe prema njemu, kao što gladna životinja bojažljivo prilazi u nadi da će je nahraniti. Arleta je bila gladna ljubavi. Anri, takođe. On je privuče i nežno zagrli. Oboje su plakali, beskrajno srećni, opijeni novim životom koji će im doneti hiljade ovakvih prijatnih časova, punih nežnosti, zajedničkih šetnji, lepih reci i mnogo sreće . . .— Anri — izvuče se devojka iz njegovog zagrljaja, — kako se to desilo da me pronađete? Otkud ste znaligde sam živela i ko vam je rekao da sam vas stalno očekivala?

Anri se za trenutak zamisli. Poznavajući Arletinu ogromnu veru u Boga, on odluči da joj ne pokvari taj lepi san.— Bog je posredovao i poslao nas jedno drugom. Jer kao što si ti očajavala bez mene, ja sam isto tako patio i tugovao za tobom. Onda se Bog smilovao na naše molbe i eto sastavio nas zauvek.— Ali kako? — želela je ona da zna.Pre no što će joj odgovoriti, Anri je dugo posmatrao njene lepe oči.— Objasniću ti to jednom drugom prilikom. Bog ima svoje specijalne načine i posrednike kada želi da interveniše u sličnim slučajevima.Ovo je bilo prilično zamršeno, a Arleta nije želela da to sada raspetljava i rasvetljava. Ona je bila konačno srećna, a taj preslatki osećaj nije nikad ranije poznavala. Zato se sva prepustila tom slatkom vrtlogu sreće, koji je nosio u novi i nepoznati život . . .Primetivši za ručkom kako njegova majka, stalno pogledava u mladu devojku, Anri joj se obrati na tečnom engleskom koji su oboje izvanredno poznavali:— Šta kažeš?Gospođa Vilar mu uputi preko stola jedan smireni pogled.— U stvari još uvek nemam reci pred veličinom tvog humanog poteza. Priznajem, u početku si me grdno zabrinuo, pomišljala sam na najgore moguće posledice. Onda mi je jedne besane noći sinulo da čovek koji stremi takvim visinama »nije u stanju« da počini prljavštinu. Nije mi u početku bilo najjasnije »zašto« ti je ova devojka bila potrebna. Razlog koji si mi ti naveo, zvučao mi je smešno. Pitala sam se, zašto bi se mlad čovek, visokoobrazovan i normalan u svakom pogledu, odrekao svog života, kako bi ostvario snove nekom drugom, stranom biću? Takve se stvari obično pripisuju svecima. Nije mi išlo u glavu da je moj sopstveni sin, deo mene, dostigao takvu duhovnu visinu.Arleta prestade da jede. Ona ih je naizmenično po smatrala, iznenađena stranim rečnikom, a znajući da razgovaraju baš o njoj.— Kada si danas uveo unutra ovu siroticu, konačno si me porazio i postideo sebe same. Tek sada počinje polako da mi postaje jasno šta li mora da se dešava u njenom mladom srcu.— Ja sam to znao sve vreme.— U tome je razlika između nas dvoje. Ja sam u stvari prava grešnica u poređenju s tobom. Jer dok sam se ja bavila najodvratnijim mislima, tebi one nisu padale ni na pamet. Anri da li je moguće da si baš ti moje dete?Anri primeti suze u njenim očima.— Da mama. I vrlo sam tobom ponosan! Ti nemaš pojma šta si svojim dolaskom učinila za mene i ovu sirotu devojku.— Kada sam konačno otkrila pravu istinu o tebi, uplašila sam se za sopstvenu dušu i odlučila da se nekako iskupim. Odmah, već sledećeg dana posetila sam direkciju Vojske spasa i raspitala se o Arleti. Rekla sam da bih ja želela da je uzmem jer se osećam usamljenom. Potražili su njen dosije i tako.sam saznala da ju je pre osamnaest godina pronašao na klupi u parku jedan pariški žandarm. Bila je sva modra od hladnoće i on ju je brzo preneo u obližnju bolnicu. Tamo su joj dali njegovo prezime i ime njegove najstarije kćerke. Pošto je devojka bila punoletna, samo su mi uručili te formulare.Anri se zagleda u sve bleđu Arletu.— Moja majka mi priča kako se interesovala o tebi kod Vojske spasa — objasni joj mladić.— Ujedno koristim priliku da obnovim svoje staro znanje engleskog — nasmeši se gospođa Vilar na uplašenu devojku. — Ne brini srce, ne radi se ni o kakvim tajnama. Ti si od danas naša, i smatraj sebe članom naše porodice dok god to budeš želela!— Ja . . . želim da ostanem sa vama zauvek — reče devojka tiho, vlažnih očiju.Kristofer Brien je mnogo značio za Raver i bližu okolinu. Sa svoje tri fabrike, sa svoja dva kamenoloma i sa svojom čuvenom, preko deset kilometara dugačkom industrijskom železnicom, Brien je važio za najbogatijeg čoveka tog kraja. Mnogo ljudi izdržavalo je svoje mnogočlane porodice, zahvaljujući ovom vrednom i sposobnom poslovnom čoveku. Zato nije čudno što je ove dobroćudne brđane zahvatila prava panika, kada se pronela užasna vest da je stari milioner na umoru. Zabrinutost i. neizvesnost behu utoliko veći, što se znalo da bogataš nema naslednika.Ležao je nepomičan u svojoj vili, trudeći se da razazna tiho dogovaranje dvojice prisutnih građana, starog sveštenika i svog dobrog prijatelja doktora Sabana De Vila. Već je bio primio i poslednju pričest, na svoj zahtev, a takođe je bio svestan da neće preživeti duže od jednog do dva sata.Primetivši da bolesnik želi nešto da mu kaže, lekar se izvini svešteniku i priđe sterilno beloj postelji.— Da li je stigao gospodin Šarije? — interesovao se Brien slabim glasom za svog dugogodišnjeg advokata i druga iz mladih dana.— Još nije, ali je na putu ovamo.— Kakva je to graja tamo u salonu?— Vaši vodeći direktori i predradnici okupili su se na vest da ste se teško razboleli. Svi su veoma zabrinuti za vaše zdravstveno stanje.— Da li se među njima nalazi i Anri Vilar?— On jedini nedostaje.— Znao sam! — pobedonosno se nasmeši milioner, pa nastavi sa ljutitim sarkazmom: Lešinari! Jedva čekaju da krepam. Valjda se nadaju da će mi onda brzo razgrabiti moj trud.— Koješta — blago će doktor Saban. — Niko ovde neće »krepati«, to je samo bio jedan malo ozbiljniji srčani napad. Ja sam vas već ranije nekoliko puta upozoravao da se klonite napornog rada, pušenja i . . . raznih uzbuđenja.Brien ga uhvati za ruku koju pokuša da mu stegne.— Stari moj, o kakvim to uzbuđenjima govorite? Zar ste zaboravili da sam prešao 75 i da prosto treba da odem. Nego . . . — oteže Brien u poverenju — kad smo već kod »uzbuđenja«, izvedite ovog dosadnog popa, a pošaljite mi jedno prijatnije stvorenje! Hoću da gledam nešto lepo pre no što zauvek zatvorim ove umorne oči.— Na gospođicu Žaklin mislite?— Vi stari vraže! — vragolasto će Brien. — Pred vama čovek baš ništa ne može sakriti.

Osetiyši da stisak Brienove ruke osetno popušta, lekar se uspravi.— Hvala Saban — poruči mu bolesnik muklo. — Hvala vam na svemu što ste za mene u životu učinili.— Poslaću Žaklin — reče lekar i brzo se okrenu, kako Brien ne bi primetio suze koje mu pođoše na oči.On i sveštenik izađoše, a malo zatim u sobu uđe Žaklin. Tiho je zatvorila vrata, ostavljajući iza sebe zbunjene poglede prisutnih. Nikom nije bilo jasno zašto stari zove svoju lepu sekretaricu, a ne nekog od svojih najstarijih službenika. Da li je moguće da je sve ostavio toj raskalašnoj lepotici? Zar su sve do sada bili slepi? Ne, to nije moguće! Desetine ovakvih i sličnih nemih pitanja bez odgovora muvalo se po glavama prisutne gospode, nakon što je Žaklin za sobom zatvorila vrata Brienove sobe.— Lepotice moja! — odmah potraži Brien njenu negovanu ruku, a Žaklin se spusti na ivicu njegovog kreveta. — Tebe mi je najteže ostaviti na ovom svetu, jer mi ga niko nije učinio tako čarobnim i prijatnim kao ti.— O čemu to govorite? — upita Žaklin, tobože uplašena.— O svom skorom odlasku i pretvaranju u ništa. Užasava me pomisao da te više neću gledati i milovati tvoje prekrasno telo!Brien spusti pogled na devojčine visoko otkrivene noge. Žaklin je nosila veoma kratke suknje, koje su još više isticale njene ionako prelepe noge.— Ah, te noge! — ječao je Brien, a nešto blesnu u njegovim umornim očima. — Oduvek sam bio lud za lepim ženskim nogama, ali kada sam ugledao tvoje, znao sam da ću naprosto umreti ako ih ne budem posedovao . . . Sećaš li se Žaklino?Dok ga je ona nežno milovala po sedoj kosi, Brien poslednjim naporom poče da se priseća tih nezaboravnih dana . . . Žaklinu je upoznao u Parizu pre 15 godina. Posetio je reklamnu agenciju jednog svog prijatelja, želeći da ovaj snimi i nekoliko prospekata za njegove fabrike. Žak ga je tom prilikom proveo kroz studio, u kojem su upravo snimali reklamu za jednu poznatu fabriku ženskih čarapa. Model je bila devojka ne starija od 20 godina, a tako lepe i savršene obline ženskih nogu Brien nije do tada video ni u jednom pornografskom časopisu. aklina je već bila vrlo poznat i tražen model za ovu vrstu reklama, a neretko se pojavljivala i na plakatima u ženskom donjem vešu. U pauzi tog snimanja Žak ih je upoznao i tako je počelo. Šta je vesti Brien rekao ili obećao lepoj manekenki za nas će ostati tajna, tek aklin je nakon tri dana napustila svoju sjajnu karijeru i otišla s Brienom na more. Iz Niče je milioner odveo devojku pravo u Raver gde se zaposlila kao njegova sekretarica. Tu su joj se prihodi odjednom udvostručili, a Brien kud god bi putovao, vodio je sobom i svoju mladu sekretaricu.Žaklin opet, nije se uopšte opirala gazdinom udvaranju. Dobro je znala da će nakon svakog milovanja i obožavanja svog tela biti bogato nagrađena u nakitu ili novcu. Od uštede, ubrzo je sebi kupila divnu vilu na periferiji Ravera, a svake tri godine menjala je novi model sportskog automobila. I što je za nju bilo najvažnije, stari Brien joj uopšte nije prebacivao ili branio mnogobrojne veze sa znatno mlađim i lepšim ljubavnicima. Kada god bi je poželeo, ona je uvek bila tu.Brien duboko uzdahnu. Ako se iko namilovao tih divnih nogu, to je svakako bio on. Zato i sada na samrti, Brien ostavi njenu ruku, pa svoju levu, već primetno hladnu, spusti na devojčine otkrivene butine. Kao opčinjen ih je posmatrao, sve dublje zavlačeći svoju drhtavu ruku među njih. Od njegovog hladnog dodira, Žaklin se neprimetno strese. Osetivši slatku toplinu njenih nogu, Brien se blaženo nasmeši i zaklopi oči . . .— Slatka moja aklin. Uvek sam se trudio da te pošteno nagradim za tvoju odanu službu i prijateljstvo. Ovde u fioci mog noćnog stola, naći ćeš jedan veliki žuti koverat u kojem se nalaze moje poslednje želje i instrukcije mom advokatu. Među njima nalazi se i jedan koverat za tebe. Kada uskoro dođe gospodin Šarije, predaj mu sve to ovako zapečaćeno.Shvativši o čemu Brien govori, Žaklin prođe nekakva slatka jeza. Njenim umom prolete prijatna pomisao da je možda upravo ona nasledila sve te grdne milione i fabrike. Znači li to da se ona nije uzalud podavala svom starom poslodavcu? Ona još jače skupi svoje noge među kojima se nalazila mlitava Brienova ruka . . .— To Žaklino! — krkljao je Brien. — Tu se nalazi sav smisao ovog našeg kratkog, bednog i na kraju besciljnog življenja! Zašto sada ne umrem?Više od uzbuđenja, a manje od želje, Brienovo ionako preslabo srce uskoro se zauvek umiri. Čim je osetila da je stari čovek izdahnuo, Žaklin gotovo sa gađenjem izvadi njegovu ledenu ruku između svojih nogu, pa mu preklopi obe ruke preko usahlih grudi.Ona se uspravi, zakopčavajući čarapu koju joj Brien bese otkopčao. Pre no što će napustiti sobu, Žaklin izvadi iz fioke pomenuti koverat koji čvrsto pritište na grudi koje su joj se silno nadimale od iznenadnog uzbuđenja. Pred samim vratima, još jednom je proverila svoju kratku suknju i načinila »očajan« izraz na svom licu.Ugledavši je u vratima s onim velikim poslovnim kovertom, prisutno društvo se naglo utiša. Posmatrali su je u napetom iščekivanju, predosećajući da će se sada desiti nešto važno i za mnoge od njih presudno.— Naš dragi gospodin Brien, upravo je izdahnuo! — saopšti im Žaklin tužnu vest.Niko se ne pomeri, samo se stari sveštenik prekrsti i uđe u Brienovu sobu. Tada se iz gomile izdvoji jedan sredovečan gospodin kojeg je Žaklin dobro poznavala. Bio je to Brienov advokat Šarije. Devojka mu bez reci predade zapečaćeni koverat, koga ovaj odnese do jednog ugla gde se spusti u fotelju. On namesti svoje naočarii poče da proučava sadržinu velikog koverta. Brien je svoju zaostavštinu vrlo jednostavno raspodelio u svega pet manjih koverata . . .— Gospodine Lisjen! — potraži Šari je pogledom Brienovog dugogodišnjeg šofera koji se progura napred i uze pruženi koverat.On se vrati u svoj ugao i drhtavom rukom izvuče iz koverta jedan ček na sto hiljada franaka. Lisjenu pođoše suze na oči. Svi njegovi problemi do smrti će ovim biti rešeni, a njegova mlađa kćerka Monik moći će sada da se upiše na pravni fakultet . . .— Gospodin i gospođa Robson! — prozva dalje advokat, a iz pozadine se izdvojiše jedan stari crnac i njegova još prilično mlada supruga.Robsonovi su u službu kod Briena došli još iz Engleske sa njegovom pokojnom suprugom Elizabetom, inače Britankom. Otada su služili Briena mnogo godina. U svom kovertu su, takođe pronašli ček na sto hiljada bez daljeg komentara . . .— Za vas gospođice aklin! — saže se Šari je kako bi pružio koverat devojci koja je sedela nedaleko.Žaklin se ukoči i prestade da klati desnom prekrštenom nogom. Ona gotovo sa strahom uze zapečaćeni koverat ali ga ne otvori.

Čekala je da vidi šta će se još desiti.— Za mene! — podiže advokat jedan od dva preostala koverta i pred svima ga pocepa. Dok je on pažljivo čitao, prisutni su ga posmatrali u napetom iščekivanju Šari je presavi pismo, pa se zagleda u jedini preostali koverat na krilu.— Ko je gospodin Anri Vilar? — pogleda on po prisutnima.Nastupi neprijatno duga pauza.— To je jedan mladi inženjer, direktor fabrike u Anžuju — morade da objasni doktor Saban De Vil, jer ostali kao da zanemeše.— Pošaljite po tog gospodina i recite mu da smesta dođe.— Zašto Anri Vilar?! — ne izdrža Žaklin da upita, a lice joj poprimi nekakvu neprirodnu boju.— Njemu gospodin Brije ostavlja sve svoje fabrike, rudnike, kamenolome, vilu u Nici, ovu kuću i svu gotovinu koja se trenutno nalazi u banci!Prizor koji izazvaše advokatove reći, bio je zaista komičan. Trebalo je samo videti ta pokvarena, pakosna i ljubomorna lica. Ako ih je tada stari Brien slučajno posmatrao, bio je više nego zadovoljan.— Ja ću dovesti gospodina Vilara — javi se šofer Lisjen i odmah napusti prostoriju.I ostali počeše polako da se razilaze. Na kraju u salonu ostadoše samo Žaklin, doktor De Vil i advokat Šarije koji je sve vreme prelistavao dokumenta iz Anrijevog koverta. Još uvek se ne usuđujući da otvori svoj koverat, Žaklin ga je samo gledala. Poželela je da ppbegne odande pre Anrijevog dolaska, ali naprosto nije imala snage da se pomeri iz sedišta. Ona na kraju pocepa omot iz kojeg izvadi samo jedan list ispisane hartije . . .»Slatka moja Žaklin. Znam da ćeš biti strašno ljuta na mene kad čuješ da sam sve ostavio onom muljavom Anriju, a ne tebi, ali kad malo bolje razmisliš, šta bi ti sa tolikim grdnim novcem i poslom. Pa još žena. Pa još tako lepa i mlada! Pre no što bih se ja i čestito raspao, ti bi sve to potrošila. Sem toga, ti si svoje intimne usluge učinjene meni već vrlo dobro naplatila, pa se ja sada i ne osećam naročito obaveznim da te još više nagradim. Znam, postoji sad i mogućnost da te Anri najuri iz njegovih fabrika, ali ti nemoj da se zbog toga brineš. Sa tako zlatnim rukama i nogama, gde bi meni bio kraj da sam se rodio žensko! Ipak, ako se ikad sretnemo tamo negde u paklu, ne ljuti se na mene. Oboje smo za života bili šljam, pa ćemo se nekako snaći i »tamo dole«! Ljubi te tvoj Kristofer.«Žaklin se učini da će se srušiti. Uplašio se bio za nju i doktor De Vil, koji ju je sa strane posmatrao. Devojka je sedela smrtno bleda i na ivici nervnog sloma. Odsutno je piljila u šaru na tepihu ispred svojih dugih nogu, dok su joj mišići oko usana primetno podrhtavali.Anri ju je zatekao u istom položaju, ali i suznih očiju. On.pomisli da Žaklin plače za pokojnim Brienom.— Gospodin Vilar? — trže se advokat i ustade.— Da gospodine.— Sedite mladiću.Pre no što će šesti, Anri glavom pozdravi doktora De Vila, pa zadrža još jedan kratak pogled na uplakanoj devojci.— Da li vam je Lisjen već rekao zbog čega vas tražimo?— Pa . . . verovatno zbog smrti gospodina Briena — nesigurno će Anri. — Samo mi je rečeno da je gospodin Brien umro i da me hitno trebaju.Advokat ga je zainteresovano posmatrao.— Sad se sećam — reče on više za sebe. — Iako nisam ranije imao priliku da vas lično upoznam, sećam se da mi je Kristofer o vama jednom dugo pričao. Vi ste kupili nekakav stari zamak u Anžuju, zar ne?— Da gospodine.— Više vam neće trebati! — zagonetno se nasmeši advokat. — Gospodin Brien vas je ovde imenovao svojim jedinim naslednikom. Ostavio vam je sve svoje fabrike, kuće, nakit i oko dvadesetak miliona franaka, koliko se sećam!— To mora da je neka greška — smušeno se nasmeši Anri.— Kristofer Brien je retko grešio! — uzvrati mu advokat ozbiljna lica.— Ali . . . zašto baš meni?! — mucao je mladić poluglasno.— Nemam pojma mladi gospodine. Verovatno zadnji hir starog milionera. Eto, gospođici je na primer ostavio samo nekakvo pismo i rasplakao je. Bogati su vam ponekad vrlo čudni.Advokat ustade i predade Anriju njegove papire i koverat.— Kristofer me zamolio da mu se lično pobrinem oko sahrane, zato odmah idem do lokalnog pogrebnika. Bićemo u vezi.Šarije se nakloni Žaklini i Anriju, pa pođe vratima. Ustade i doktor De Vil koji izađe za njim. Anri se zagleda u Žaklin. On primeti da se sa mladom ženom dešava nešto neobično, nešto što on nikad ranije nije primetio.Zatim se njegov pogled spusti na koverat. Anri ga otvori i izdvoji jedno pismo koje se nalazilo pri vrhu . . .» Dragi moj Anri.Znam da ćeš se i ti naljutiti na mene kad saznaš o mojoj odluci, ali tako je naprosto moralo da bude. Ja te uveravam da zaista nisam imao pogodniju ličnost kojoj bih se usudio da ostavim svoj dugogodišnji trud. Mislim da si jedino ti dovoljno pošten i vredan da bi strpljivo nastavio moje delo. Ne dozvoli Anri da te fabrike prestanu da rade. Ne zaboravi da sada mnogo zavisi od tebe i tvoje lične sposobnosti, a ja znam da me ti nećeš nikad izneveriti.Od gotovine u banci izdvoj sumu i ustanovi jedan dobrotvorni fond. Neka se zove Brienov fond. Na kraju svake godine prikupi kamatu od tog novca i podeli sirotinji u našem kraju. Najboljim đacima za dalje školovanje, izuzetno vrednim radnicima i tome slično, odluči sam. Znaš, za života nisam baš verovao u Boga, ali kada sam sreo i upoznao tebe, iskreno sam se zamislio i zabrinuo. Ukoliko ga ima, a to ću uskoro saznati, možda će se manje ljutiti na mene kad vidi da sam se bar pred smrt pokušao promeniti. Ti znaš o čemu govorim.Tvoj čika Brien.«Anriju se odjednom ovlažiše oči. Ovo sramežljivo »čika Brien« otkrivalo je izuzetnu naklonost koju je milioner tajno gajio prema mladiću. Do koje mere je on Anrija zavoleo i cenio, dokazao je svojom poslednjom željom. A najverovatnije je u ovom savršenom mladom čoveku video »izgubljenog sina« kojeg nikad nije imao.

Grobnu tišinu zapara rezak zvuk telefona . . .— Anri! — podiže mladić slušalicu.— Rišar ovde — začu se glas službenog nadzornika iz Brienove direkcije u Raveru. — Ovde kod mene su se okupili neki direktori i šefovi odeljenja. Oni se interesuju o toku događaja. Hoće li doći do bilo kakvih izmena u načinu dosadašnjeg poslovanja?— Recite im neka se vrate na svoj posao — kratko mu poruči Anri. — Ništa se neće promeniti, s tom razlikom što ću od sada ja potpisivati papire koje je overavao pokojni gospodin Brien.— Bojim se gospodine da će vas to veoma angažovati. Gospodin Brien je ovde u direkciji provodio puno radno vreme.— U ponedeljak ću imenovati novog direktora u Anžuju.— Imate li već nekog na umu za taj posao? — interesovalo je Rišara.— Mislim da će moja pomoćnica gospođica Žaklin odgovarati tom mestu.— Vrlo dobro — završi Rišar razgovor.Anri spusti slušalicu. On se sad pažljivije zagleda u Žaklinu koja ga je čudno se smešeći posmatrala iz njene fotelje. U mlitavoj ruci još uvek je držala Brienovo pismo.— Da sam ja kojim slučajem nasledila ovo grdno bogatstvo, prvo što bih učinila bilo bi da najurim iz fabrike — vas! A vi ispadate tako fer prema meni bednici. Baš ste vi Anri neki neobičan čovek. Zašto nasilu volite ljude, kad dobro znate koliko su oni jedna dvolična i bedna stvorenja. Evo, ja na primer!.— Vi ste jedna mlada ali malo izgubljena žena, ali ja sam uveren da ćete se vi uskoro pronaći.— Ne! — odmahivala je Žaklin glavom. — To nije istina o meni. Ona je mnogo gora i odvratnija no što je vi možete i zamisliti! Vi na primer nemate pojma da sam ja bila Brienova ljubavnica već 15 godina! Sve vreme sam mu se podavala, često s odvratnošću, samo zbog ovog trenutka u kojem se nalazimo. Nadajući se da će mi stari pervert ostaviti sve što ima, strpljivo sam mu se podavala i ponižavala svoju ličnost. Onda besna i na sebe i na njega, tražila sam utehu kod desetina drugih. A stari me pokvarenjak dobro izgnjavio i namučio, da bi mi danas ostavio ovo pismo!Anri se najpre ustručavao da uzme pruženi list, ali je ona insistirala.— Zašto ste mi dali ovo da pročitam? — pogleda je on nešto kasnije. — Zašto mi sve ovo o sebi govorite?— Jer me je jedino od vas sramota — priznade mu ona. — Kada ste pre godinu dana uzeli onu sirotu devojku iz Anžuja, svi su se divili vašem potezu, samo sam ja mislila da ste je uzeli iz čisto sebičnih i perverznih pobuda!On ju je gledao stisnutih usana.— Eto takva sam ja . . . Ali više ne želim ni ovu kuću, ni fabrike, ni one grdne milione gospodina Briena! Taj me gospodin veoma naljutio i ujedno zadužio. Odlučila sam da promenim svoj dosadašnji život — iz osnove.— Šta nameravate? — obazrivo će Anri.— Ostaću da radim u toj fabrici. Prihvatam vašu ponudu. Zahvaljujući vama i gospodinu Brienu, upravo sam shvatila da postoji samo jedan put u ovom životu, onaj koji vodi pravo! Ali znate kakvi su ljudi, misle da će brže stići do uspeha ako skrenu s puta i posluže se »prečicom«. Ja sam zamalo zalutala. Mnogo vam hvala što ste mi pomogli da se ponovo na taj put vratim. O vama se već podugo ispredaju legende u ovom kraju, a sad počinjem i sama da verujem u priče kako vas je ovamo poslao sam Bog!Dok je prstima brisala oči, on joj ponudi svoju čistu maramicu . . .Bilo je već deset časova i mesec se visoko podigao. Arleta ga je zaneto posmatrala, slušajući veselu svirku cvrčaka. Sedela je sama nasred malog dvorišta, s nestrpljenjem očekujući Anrijev dolazak. U predvorju na velikom stolu, ležala je njena diploma o završenoj gimnaziji. Gorela je od želje da mu saopšti tu radosnu novost.Čuvši odjednom poznat joj šum automobila i tresak vrata, Arleta skoči i brzo se povrati iz svog sanjarenja. Požurila je u veliko predvorje da ga sretne. Tamo se već nalazila gospođa Vilar, koja je sedela u jednoj fotelji pored noćne lampe i čitala novine. Obadve se zagledaše u Anri ja koji ostade da stoji u velikim vratima. Bio je primetno bled u licu.— Nešto se desilo? — odmah ustade njegova majka i odloži novine. — Neka nesreća u fabrici?Anri se umorno spusti u obližnji naslonjač.— Gospodin Brien je umro.— Neka mu je lako duši — prekrsti ge gospođa Vilar.— To nije sve — nastavi Anri zagonetno. — Brien mi je ostavio sve svoje fabrike, imanja, rudnike i oko 20 miliona gotovine u banci. Imenovao me je svojim jedinim naslednikom!Anri izvadi iz džepa sakoa žuti koverat i zadrža ga u ruci. Gospođa Vilar se lagano spusti natrag u sedište. I Arleta oseti potrebu da mu priđe bliže.— Ne razumem — reče Anri izgubljenim tonom. — Još uvek sam pod šokom. To je prevelika odgovornost. Od Brienove korporacije živi nekoliko hiljada ljudi. Oduvek sam se tresao od sličnih odgovornosti. Nikad nisam zavideo bogatima, jer sam znao kako je to pogibeljno po ljudsku dušu, upravljati sudbinama drugih. Sad sam se odjednom sam našao u istoj situaciji. Šta da radim? — pogleda ih on obe.— Neka nam Bog pomogne! — zakuka gospođa Vilar, kao da se radi o nekoj porodičnoj tragediji.— Možda . . . nam je Bog »namerno« ostavio te milione kroz gospodina Briena — nagađala je Arleta tiho,— kako bismo s njima učinili dobro drugima! Možda bismo mogli preurediti ovaj prostrani dvorac za prihvatanje tinejdžera bez roditelja?Na ove njene reci, Anri kao da zaboravi na sve. Arleta mu je ipak bila najvažnija u životu. On upravi svoj umorni pogled u pravcu mlade devojke koja je stajala sa njegove desne strane. Ohrabrena ovim pogledom prepunim ljubavi, Arleta ode do velikog stola sa kojeg mu prinese svoju kitnjasto ispisanu diplomu. Dok je on pažljivo razgledao dokument, Arleta čučnu pored njegovih nogu, posmatrajući reakcije na njegovom licu.— Anđele naš — pomilova je Anri pogledom. — Ti si mi važnija od svog bogatstva na svetu! U stvari celo ovo Brienovo nasledstvo i pripada samo tebi. Jer da nije bilo tebe, ja i Brien se nikad ne bi zbližili.

Na ove njegove reci Arleta se vidno smrknu.— Kad već govorimo o bogatstvu — podseti se ona,— danas mi je na rastanku u školi prišao jedan mladić, mislim da se zove Rišar, koji mi je rekao nešto slično. Odmerio me je od glave do pete čudno se smešeći i rekao da neka njemu i njegovim drugovima zahvalim što danas živim u dvorcu! Anri, šta je taj dečko želeo da mi kaže?Pre no što će joj bilo šta odgovoriti, Anri se zbunjeno zagleda u svoju majku. Ova samo mudro podiže obrve, prepuštajući ga sebi samom.— Anri — insistirala je devojka — nas je dragi Bog doveo u vezu jedno s drugim, zar ne?Anri je dobro poznavao devojčinu duboku veru u Boga, ali on ipak odluči da je oslobodi tog lažnog uverenja u posredstvo »više sile«. On je bio suviše pošten da bi dozvolio" da Arleta živi pored njega, verujući df je on poslan od »proviđenja«. On nije želeo da devojku bilo čime obmanjuje ili uslovljava njen boravak pored sebe. Ma koliko da je osećao silnu potrebu za njenim prisustvom i ljubavlju, bio je spreman i na taj životni gubitak. Zbog istine!— Zao mi je što si uopšte pokrenula ovo pitanje, ali možda je baš zgodno vreme da te obavestim o stvarnim događajima koji su prethodili našem susretu.Arlet ga je gledala pravo u oči, znajući da će sada čuti ili nešto suviše ružno, ili vanzemaljski lepo. Ali umesto da je porazi, Anrijeva iskrena devojka se veoma oduševi. Sve vreme dok joj je pričao, čučala je ispred njega, duboko mu se unevši u pogled. Njene sjajne oči, najjasnije su govorile o njenim trenutnim osećanjima . . .— Pa to je prosto neverovatno — reče ona tiho, pošto je Anri završio. — Znači, ti si se zadužio kod gospodina Briena i tvoje mame, kupio i preuredio ovaj dvorac, kupio beli kadilak i došao po mene tačno u prorečeni dan, samo kako bi ostvario moj naivni san o lepšem životu!Anri je ćutao, pogledavajući u pravcu svoje majke. Gospođa Vilar ih je ukočeno posmatrala u napetom iščekivanju raspleta situacije.— Anri, beskrajno ti hvala što si mi konačno otvorio oči i omogućio mi da bistrije sagledam istinu u svoj njenoj veličini i lepoti. Ja sam oduvek bila čvrsto uverena da Boga ima, samo mi on nije bio jasan. Upravo sam u tebi otkrila mali delić njegovog savršenstva. Nemam reci kojima bih ti opisala koliko sam srećna, štobaš ja od svih devvojaka, imam tu jedinstvenu prilika da se družim sa čovekom kao ti i da boravim u tvom fantastičnom svetu ljubavi!Anri se ne pomeri. Ispod oka je primetio kako njegova zapanjena majka prekriva rukama usta. On vrati pogled na mladu devojku, pokušavajući da utvrdi, do koje mere i kakav duševni preobražaj ju je te večeri zaokupio. Jedno je bilo jasno, Arleta je ušla u opasnu fazu ličnog obožavanja.— Sad mi je jasniji citat iz Biblije koji kaže: I stvori Bog čoveka po svom liku! Anri, ti si živi dokaz da je čovek nekad bio deo Boga! To je verovatno otkrio i stari gospodin Brien pre no što ti je sve ostavio.Mada su oboje znali koliko je Arleta mnogo čitala otkako se nalazila kod njih, i Anri i njegova majka slušali su zaprepašćeni Arletine probrane reci. Simbolika kroz koju se izražavala, graničila se s pesništvom. Preobražaj koji se kod devojke desio za ovih godinu dana, bio je očigledan.Nikol su minuli događaji potpuno potisnuli u zaborav. Po selu su se ispredale neverovatne priče o devojčinoj nesrećnoj ljubavi prema mladom arhitekti, a ona sama, pružala je zaista žalosnu sliku. Više nije imala razloga da bude lepa i vesela, jer onaj zbog koga je bila stvorena, nije više mario za nju.Nikol je volela Anrija ljubavlju odrasle žene. On je prvi u njoj probudio istinske ljubavne čežnje, iako sa njom nije imao nikada intimne odnose. Nikol je poznavala i razlog zbog kojeg je on nije hteo. Imala je dosta vremena da o tome dobro razmisli i shvati pravu istinu. A njena istina je bila strašna. Ona je za muškarce bila interesantna samo »prvi put«. Kada se posle Rišara pojavio Klod, pa Adamo, pa Luj, ona je postala obična devojka za trenutnu razonodu. Anri nije mogao, a niti hteo, da miluje i ljubi njihove »ostatke«, jer se izdvajao i duhom i ostalim kvalitetima visoko iznad njih. Uzimajući Nikol za ženu, Anri bi se pred njima ponizio, jer to su sve bili uglavnom duhom siromašni i prosti mladići. Oni bi mu se kasnije iza leđa podsmevali, a takvi postupci ponižavaju. Takvo je bilo devojčino rezonovanje u to vreme. Vrlo opasno.Pa kako se ponekad nakon mržnje pojavi ljubav, to se iz prevelike ljubavi još lakše izrodi mržnja. Tom pritajenom mržnjom je Nikol bila prosto zaslepljena. Naročito poslednjih dana, otkako se krajem pronela vest o Anrijevom nasleđivanju pokojnog Briena. Svima je sad bilo jasno da je Anrijeva ženidba s Arletom, stvar bliske budućnosti. Ovaj najnoviji udarac sudbine Nikol prosto nije mogla podneti. Bila je suviše žena kada je bila u pitanju njena ljubav. U toj duševnoj zaslepljenosti, videla je samo jedan izlaz. Znajući da je Anri privržen Arleti uglavnom zbog njene duševne i fizičke čistote, Nikol odluči da lično poseti Arletu i pokuša da je odgovori. Inače će se njen život pretvoriti u pakao, u kojem će lagano izgorevati od ljubavne čežnje. A taj oganj je bolniji od onog pravog, jer se u njemu izgara polagano, a umire se u nepodnošljivim duševnim patnjama.Tog kobnog popodneva, Arleta je odlučila da pokosi i poslednju parcelu ogromne livade ispred dvorca. Dok je nešto petljala oko jarkocrvenog fergusona, tiho mu je pričala, kao da se radilo o živom biću. Traktor je zadovoljno brektao, čovek bi pomislio da je mašina odjednom oživela od devojčinog čarobnog dodira.— Arlet! — zovnu je neko iza leđa.Devojka se iznenađeno osvrte i ugleda Nikol. Ona ostavi traktor i priđe gazeći visoku travu. Arleta je slabo poznavala Nikol, ali primeti da je ova još uvek veoma lepa, čak zrelije lepša nego ranije.— Šta mogu učiniti za vas madmoazel? — upita je ona ljupko.— Po selu se priča kako uskoro nameravaš da se udaš za tvog princa iz bajke, pa sam navratila da to proverim — čudno se smešila Nikol.Arleta se uplaši. Ona oseti nekakvu neizvesnu opasnost, a ledeni Nikolin glas i njen čudni pogled unese nemir u uzbuđenu devojčinu dušu.— Sudeći po vašem tonu, ne bih rekla da ste ovde s dobrim namerama.— I nisam bogami! — potvrdi Nikol!

— Ako ste došli ovamo da mi nanesete neko zlo, onda izvršite vašu prljavu nameru, jer to je jedini način na koji ćete me sprečiti da pripadnem Anriju zauvek!— Ti si mu već pripala! — prosikta Nikol. — Nisam ranije verovala u takvu mogućnost, ali sada to vidim iz tvog drskog ponašanja. Ti si već spavala sa njim devo jko!— Pa šta ako sam i spavala? — prkosno će Arlet.— Više nećeš! Ali drago mi je ako si već osetila svu draž njegovog milovanja, jer će ti utoliko biti teže da ga prepustiš meni!Arleta je sve više bledela.— Trebalo bi da vas mrzim zbog vaših reci, ali ne mogu. Zato vas samo beskrajno žalim!— Sebe žali kopile! — povisi Nikol ton. — Takva si se rodila, kao takva ćeš i završiti svoj nepotrebni život. A za ovih par srećnih godina, zahvali meni. Da se ja nisam onako glupavo poigrala tvojom sudbinom, još uvek bi trunula na tavanu Brijeovih i bila bi već uveliko ljubavnica njihovom sinu. Marsel se ionako uvek hvalio kako spava s tobom, ali mu nismo verovali. Sad bi to bila istina. Otkud sam mogla i da sanjam da će Anri otići tako daleko, samo kako bi ti obistinio to Cigankino proročanstvo!Arleta nije imala snage ni da zaplače.— Mene je Anri uzeo jer se osećao usamljenim i jer sam mu bila potrebna.— Ti potrebna Anriju?! — kao zaprepasti se Nikol. — Od tebe su se plašili i seoski psi! Jedino ako nije imao nameru da sa tobom zadovolji svoje skrovite perverzne želje. A ti kakva si, verujem da si mu se podala već prve noći!— Varate se Nikol — reče Arlet pribrano. — Podala sam mu se još tamo u crkvi kad sam ga prvi put ugledala. Otada sam sva njegova, pa nije imao ni potrebe da me uzima ili možda poželi. Naravno, vama takva osećanja nisu poznata.— Slušaj mala! — pokuša Nikol još jednom. — Ja sam ti podarila ovaj dvorac i princa, a gospodin Brien ti je ostavio fabrike i milione. Dvorac i milione zadrži, ali princa ne diraj! Jer pre no što je spavao s tobom, on je već upoznao moje draži. Meni je dakle prvoj pripadao i ja jedina imam na njega prirodno pravo!— Da je istina to o čemu govorite, Anri vas nikad ne bi ostavio — reče Arlet, nadmoćno se smešeći. — Možda bi vas ubio, ali napustio vas ne bi nikada. A što je svoju pažnju i ljubav poklonio meni, učinio je tako jer sam mu zauzvrat podarila svu svoju nedužnu mladost, čistu i besprekornu. Da ste bili devojka na svom mestu, Anri bi vas svakako već odavno oženio, a za mene nikad ne bi ni znao da postojim!— Samo mojoj gluposti zahvali za ovaj lepi san, iz kojeg ću te uskoro probuditi!— Ako je cena njegove ljubavi smrt, onda sam spremna i da umrem!Van sebe od ljutine što joj se Arlet tako hladnokrvno i drsko suprotstavlja, Nikol se naglo i bez reci okrenu i stisnutih usana uputi u pravcu njihovog vinograda, koji se nalazio nedaleko iza šume. Primetila je tamo pre neki dan dva sumnjiva tipa, koje je njen otac bio unajmio da pomognu oko obilne berbe grožđa. Po čitav dan su radili, a noću spavali pod malim vojnim šatorom. Nikol je bila čvrsto resila da ih potraži i iznese im svoj plan.Primetivši mladu devojku kako im prilazi, onaj viši udari neprimetno svog druga po ramenu. Mišel se tromo okrenu i nasmeši. Ali ugledavši ljutiti izraz na lepom devojčinom licu, on se brzo uozbilji.— Nešto nije u redu gazdarice? — upita Žerar.— Ne odnosi se na vas dvojicu, ali mi jedino vi možete pomoći.Dvojica drugara izmenjaše značajne poglede.— Koliko vam moj otac plaća za ovaj rad? — raspitivala se Nikol.—■ Dobijamo hranu i po 5 franaka na dan — odgovori erar.— Ako mi učinite izvesnu uslugu, ja ću vas nagraditi sa po 100 svakog!— Lepa suma, ali se bojim da vam nećemo moći koristiti — odmah se ogradi Žerar bez mnogo razmišljanja.— Otkud znate o čemu se radi?— Pa . . . pretpostavljamo! Sigurno je da se ne radi o nekom poštenom poslu, jer se danas takav rad najmanje plaća.— Ali ja sam čula — podseti ih Nikol — da ste vas dvojica nedavno otpušteni iz zatvora u Avinjonu!— Tačno ste informisani. I ne bismo želeli da se tamo vratimo!— Čini se da sam ipak pogrešila — zaključi Nikol tobože razočarano. — A učinili ste mi se u prvi mah kao pravi i odlučni muškarci!Primedba se graničila s uvredom, pa Mišel upita:— A kako bi to trebalo da vam dokažemo našu muškost?— Jedna osoba je u pitanju — reče Nikol u poverenju. — Već dugo mi nanosi nepodnošljive uvrede i bol. Danas je to prevršilo svaku meru, pa sam odlučila da vam se potužim i zamolim vas za uslugu.— A šta bi mi to trebali da učinimo? — upita Žerar, misleći da se radi o nekom drskom mladiću.— Treba li da mu dobro razbijemo njušku? — dodade Mišel.— Ne radi se o muškarcu. Jedna devojka je u pitanju.— Valjda ne očekujete od nas da istučemo jednu ženu? — zapanji se Mišel.— Ne želim da je prebijete ili ubijete, to bi za nju bila preblaga kazna. elim da ukaljate njenu čast!Obojica su delovali tragikomično. Ne samo zbog njihovog fizičkog izgleda i odrpane odeće. Izraz njihovih zapanjenih lica, podsećao je na grimase komičara iz doba nemih filmova.— Šta je? — upita Nikol ljutito. — Zar se bojite devojke? Mogu vam reći da je vrlo lepa i da vam neće biti dosadno! Ona se nalazi dole na livadi i potpuno je sama. Sve to neće potrajati duže od pola sata, onda ću vas isplatiti i izgubiće vam se svaki trag.— A ona će posle dati naš opis policiji! — dodade suvo erar, kojem se cela ova prljava rabota baš nije dopadala.— Ne trabunjajte! — prekori ga oštro Nikol. — Kada se izbrijete i dobro obučete, nema tog policajca koji bi vas prepoznao. Hiljadu franaka koje budete imali u džepu, i bukvalno će vas preporoditi.Ovo je već zvučalo ubedljivije.

— Dozvolite da se za trenutak dogovorim sa mojim drugom — zamoli Žerar, pa odvuče Mišela nekoliko koraka u stranu.— Šta misliš?— Koliko sam ja razumeo — mumlao je Mišel, — ona traži da silujemo neku devojku. Ja nemam ništa protiv 500 franaka, ali ne zaboravi da je ovo ozbiljnije krivično delo od falsifikovanja putnih čekova! Mogli bismo dobiti i do deset godina!— Ako nas uopšte ikad i uhvate! — namignu Žerar značajno.— U redu. Neka onda novčić odluči koji će od nas dvojice imati tu čast da spava sa mladom damom — predloži Mišel lukavo, zavlačeći ruku u džep pantalona.— Polako stari! — zadrža ga Žerar cereći se. — Ili ćemo obojica biti saučesnici, ili ni jedan! Zašto ja da trunem deset godina a ti samo jednu, zato što si je držao?! Bilo bi to nepravedno, zar ne?Mišel se kiselo nasmeši.— U redu gospođice! — doviknu Žerar prilazeći devojci koja je stajala po strani. — Vodite nas gde treba.Trojka se uputi niz padinu prema šumi, iza koje se nalazio proplanak sa zamkom.Arlet je još uvek popravljala neposlušni traktor, koji je namćorasto prestajao svaki čas da radi. Kako je leđima stajala okrenuta šumi, nije ni primetila dvojicu ljudi koji su joj se polako približavali. A bila je zaokupljena i mislima o svom neprijatnom susretu sa razljućenom Nikol. Zato se osvrnu tek kad je čula šum njihovih koraka u dubokoj travi.Susret žrtve i dvojice prestupnika bio je uzbudljiv. Ugledavši anđeoski lik devojke nad kojom su trebali da izvrše nasilje, dvojica se zaustaviše u mestu. U prvi mahsu se uplašili njene neprirodne lepote. I najokrutnijem banditu zadrhti ruka kad treba da uništi ili ukrade neku skupocenost.— Tražite nekog? — upita ih ljupko Arlet, kojoj nije bilo jasno prisustvo dvojice nepoznatih.Ali primetivši ledeni izraz na njihovim surovim licima, ona oseti da joj preti neposredna opasnost.— Ako želite mogu pozvati moje roditelje iz zamka.— Ne draga curice — iskezi se Žerar na nju — neće biti potrebno.Arleti zadrhtaše usne. Ona se seti Nikoline pretnje.— Šta želite?— Tebe! — odgovori Žerar prosto.Arleta baci nervozan pogled oko sebe, ali njih dvojica su stajali vrlo nezgodno i verovatno bi je odmah sprečili u pokušaju bekstva. Sem toga, njihov gnev bi samo ubrzao izvršenje zla koje su naumili.— Ne razumem vas gospodine — pokuša Arlet.— To je vrlo jednostavno — objasni joj Žerar, zadivljeno posmatrajući njene lepe, od sunca preplanule noge. — Već mesecima nismo imali prilike da se zabavimo sa nekom zgodnom devoj kom, pa ugledavši tebe ovako lepu, resili smo da se malo provedemo. Ako budeš prema nama dobra i ljubazna, bićemo i mi pažljivi sa tobom i sve će se lepo i brzo završiti!Arleta oseti slabost u kolenima. Njoj se ledio mozak i od same pomisli da će morati silom pripasti ovim užasnim ljudima. Ona bi se tako rado ubila, ali nije imala sa čim. Ova misao joj dade spasonosnu ideju.— U redu. Ako je to jedino što mi preostaje, pristajem, ali bih vas prethodno zamolila za jednu milost!— Biće ti uslišena — obeća Žerar velikodušno.— Pre no što me dodirnete, molim vas da me prethodno usmrtite! Pristajem na bilo kakvu smrt, samo da bude trenutna. Posle toga, činite sa mojim telom šta god želite!— Ona je luda! — zaključi Mišel, uozbiljivši se.— Zar smo ti toliko odvratni, da nas ne bi mogla živa podneti? — upita Žerar, poražen njenim neobičnim zahtevom.— Ne gospodine. Nije u pitanju vaš fizički izgled. Ljubav je posredi. Devetnaest godina sam se čuvala za jednog divnog čoveka kojem uskoro treba da pripadnem i telom i dušom. Ako me vi sada oskrvnavite, preostaje mi jedino smrt. Nikad ne bih mogla da mu pripadnem uprljana. Zato vas ponovo preklinjem,' ubijte me pre tog užasnog čina!Devojka ne izdrža uzbuđenje. Ona se bez svesti sruši pored traktora. Njen um nije mogao da podnese pomisao na situaciju u kojoj se odjednom našla.— Kako se osećaš stari? — pogleda Mišel u svog prijatelja.Dok su njih dvojica nepomični posmatrali onesvešćenu Arletu, iz šumarka im se približi nervozna Nikol.— Šta je?! Zar se bojite nemoćne devojke? Sklanjajte je odavde i odnesite pozadi zamka u senaru. I ne zaboravite da vas očekujem gore sa nagradom! Ako se pojavi opasnost, zviznuću vam tri puta kratko. Mičite se sad!Dvojica muškaraca pažljivo podigoše Arletino mlitavo telo i ponese je u pokazanom pravcu . . .— I ne dirajte je dok ne dođe svesti! — doviknu Nikol za njima. — Želim da bude kažnjena pri punoj svesti!Do senare koja se nalazila pozadi zamka, nije bilo više od metara, ali se dvojici bandita učinilo kao da su prevalili celu milju. Mišel nogom odgurnu odškrinuta vrata i oni uđoše. Devojku su pažljivo položili na gomilu sena i nemo se zagledali u njene divne noge, koje je mini haljina još više otkrila.— Ako ti je još uvek stalo do onih prljavih 500 franaka, izvoli pa ih zaradi! — reče Mišel sa neopisivom grimasom na licu.— Tako je nežna i lepa! — divio se erar.— A jesi li čuo onu? — siktao je Mišel, uvređen do kostiju. — Kakvi ste vi muškarci, zar se bojite bespomoćne devojke! Ali žerar, ta mala drolja nas vređa!— Zar si to tek sad zaključio?Mišel vrati pogled na Arletine otkrivene noge.— Zamisli. Tražila je da je najpre ubijemo! — nije mu ulazilo u glavu. — To je ženska moj druže. Radijepristaje na smrt, nego da se poda drugom. Nisam verovao da danas još ima takvih žena. A ona zmija napolju zahteva da je silujemo »pri punoj svesti«! Odvratno!Oni nastaviše da posmatraju nepomično devojčino telo. Bila im je toliko lepa i delovala tako nedužno, da prosto nisu mogli odvojiti pogled sa nje.— Sačekajmo desetak minuta, pa onda izađimo! — sinu odjednom Mišelu. — Ona će nas isplatiti, misleći da smo obavili

posao prema dogovoru!— Imam bolju ideju — reče Žerar čudno se osmehnuvši, pa priđe malom prašnjavom prozoru kroz koji se zagleda u pravcu šume.Primetivši kako njeni plaćenici izlaze iz senare, Nikol se uznemiri i pođe im u susret . . .— Šta se desilo?Dvojica muškaraca se zaustaviše na tri koraka pred njom.— Predomislili smo se — izjavi Žerar.— Ali . . . zašto?— Nešto nam govori da je ona devojka potpuno nedužna, a da si ti ta koju treba kazniti! — objasni joj Žerar glasom od kojeg se Nikol uplaši.— Zar više ne želite onih hiljadu franaka?— Naprotiv! Uzećemo ti tih hiljadu franaka kad si toliko navalila, ali uzgred ćemo uzeti i tebe! Dogovorili smo se da te kaznimo, kako ti više nikad ne bi padale na um slične osvetničke ideje!— Vi ste poludeli! — uzviknu Nikol uzbuđeno. — Moj otac će vas pronaći na kraju sveta i pobiti!— Gospod nam je svedok da je to bila »tvoja ideja«! — reče Žerar i poče polako da joj prilazi. — A što se tiče tvog oca, ili eventualne policijske potere, samo izvoli i prijavi nas. Bez razmišljanja ćemo im ispričati na šta si nas sve nagovarala i da smo te kaznili u Ijutini.Nikol se povlačila unazad, naizmenično ih posmatrajući očiju punih suza. Ona drhtavom rukom izvadi iz džepa presavijen svežanj novčanica, ali ovaj gest ne ostavi nikakav utisak na surovim licima njenih napadača. A kada zađoše u prvi gustiš šume, Nikol im baci novčanice u lice i naglo se okrenu trčeći iz sve snage. Drugari zastadoše, zadovoljno se pogledaše, pa počeše mirno da skupljaju krupne novčanice kao da beru pečurke.— Dobro smo je uplašili i poučili! — reče Mišel svom drugu.— Nikad joj više neće pasti na pamet slična glupost! >— dodade Žerar.Ali umesto da bilo šta nauči iz ovog svog rđavog iskustva, Nikol izgubi i ono malo pameti što joj je još preostalo. Kao sumanuta je otrčala do vinograda svog oca i uletela u malu kućicu. Odranije je znala da njen otac tamo krije jedan nemački parabelum iz rata. Brzo ga je pronašla i drhtavim rukama proverila okvir. Unutra su se nalazila samo tri metka, više nego dovoljno za ono što je Nikol nameravala da učini.Tog trenutka, ali tri kilometra dalje, Anri je sedeo za svojim bivšim stolom u fabrici. Skupljao je važne papire i uzgred davao aklini usmena uputstva i savete u vezi poslovanja. Upravo je bila uvedena treća, noćna smena. Sada su se oboje pripremali da se odvezu do Ravera na sastanak upravnog odbora korporacije.— Ne zaboravite izveštaj one agencije za marketing — podsećala ga je Žaklin. — Mislim da će biti korisno ako ga odbor sasluša. Njihove su primedbe vrlo originalne, naročito u pogledu tog vladinog ugovora!Anri se onako sedeći za stolom zagleda u nju.— Bože! — prođe on prstima kroz svoju bujnu smeđu kosu. — Još sinoć sam ga čitao do ponoći i odvojio ga nasred stola, kako ga ne bih danas zaboravio!— Imamo još vremena — pogleda Žaklin na svoj ručni sat. — Uostalom, nasmeši mu se ona, neka čekaju. Zato su plaćeni!— Mrzim zakašnjenja i traljavost u poslovanju — prekorevao je Anri samog sebe. — Molim vas vi idite i objasnite im situaciju.— U redu. Poslužiću se svojim kolima, a vas neka usput poveze Lisjen.Žaklin se uputi vratima, a Anri požuri za njom . . .U međuvremenu je Arleta došla svesti i zagledala se u prljavu tavanicu senare. Ona se uspravi i prvo što je učinila, bilo je da proveri svoj donji veš. Kada se uverila da je sve u redu, ona polako ustade i pođe odškrinutim vratima. Putem je čistila dugu raspuštenu kosu od slame i sena. Kao da se ništa naročito nije desilo, devojka se vrati traktoru, ali brzo uvide da više nije sposobna ni za kakav fizički napor. Samo se rukama oslonila na još toplu mašinu, stojeći leđima okrenuta šumi. Nakon svega što je upravo preživela, bila je psihički slomljena. Zato nije ni primetila kako joj se od šume približava Nikol, sa čvrsto stegnutim očevim pištoljem u desnoj ruci. Ugledavši Arletu pored traktora, ona se čudno nasmeši. Nikol je tog trenutka bila najjadnije stvorenje na svetu. Ljubomorna, uvređena, duševno ojađena, opljačkana i zamalo silovana, Nikol nije videla za sebe nikakav razumniji izlaz do Arletine smrti. Uklonivši iz ovog života Arletu, istovremeno će se osloboditi i svoje bede. Pa pošto joj se više ništa ružno u životu nije moglo desiti, odlučila je da postane i ubica. Ljudski egoizam ponekad ne zna za granice. U stanju smo i da ubijemo drugo biće, samo da ga neko drugi ne bi umesto nas posedovao.— Okreni se mala droljo! — naredi ona Arleti, pošto se zaustavila na desetak koraka iza njenih leđa.Arleta se trže i okrenu, zapanjena posmatrajući kako Nikol repetira oružje. Tog trenutka se začu šum automobila koji se približavao uzanim privatnim putem. Nikol se osvrte i ugleda Anrijevu limuzinu i uniformisanog šofera. Još pre no što se kola i zaustaviše, Anri otvori vrata i izlete napolje . . .— NE! — vikao je trčeći prema njima. Iznenađena ovim obrtom situacije, Nikol se okrenusa uperenim revolverom prema Anriju. Nešto od panike, više iz mržnje, ona opali u mladića koji stade u mestu kao ukopan. Ona opali još dva puta, pa povuče oroz još nekoliko puta u prazno . . .— Anri! — uhvati se sad Arleta za glavu, a iz automobila iskoči i šofer.Anri se uhvati za grudi, koje su obilno krvarile kroz tanku letnju košulju. Poslednje tane ga je prostrelilo kroz jedan deo srca. On oseti kako mu se muti pred očima i spusti se u travu na kolena. Poslednje što je još video u ovom životu, bili su obrisi voljene devojke koja mu je trčala u pomoć . . . A onda oseti kako ga zaokuplja neka prijatna tama i učini mu se da nekud propada . . . Čuo je neku čudnu zvonjavu izmešanu s nekakvim kloparanjem, pa začu mnoge glasove, uzvike i smeh, da bi se i to sve uskoro utišalo i izgubilo u apsolutnoj tišini . . .Nečija ruka ga je blago drmala za rame . . .Anri otvori oči i zagleda se u nepoznatu devojku. Klečala je pored njega, odevena u kratku belu haljinu. Primetivši da se

povratio, devojka povuče ruku, mirno ga gledajući.— Ma ko da ste, hvala vam što ste me probudili — reče mladić, lagano se uspravljajući u sedeći položaj.— Imali ste košmaran san? — zaključi ona.— Košmar je preblaga reč za ono kroz šta sam upravo prošao! — uzbudi se Anri. — Neko me upravo ustrelio kroz srce! Jedna mlada devojka vaših godina . . . Nikol . . . Da, zvala se Nikol! Ubila me iz čiste ljubomore, zbog druge devojke koja se zvala Arleta . . .Anri se odjednom zaustavi.— Interesantno kako sam im zapamtio imena — čudio se sam sebi. — Još nikad u životu nisam imao tako jasan san. Čini mi se kao da sam učestvovao u nekakvoj specijalno opisanoj drami . . . Svega se jasno sećam . . . Svog rođenja, majka mi je bila zubarka, otac mi je rano umro od raka na plućima, sestra se udala, ja otišao u provinciju na rad, tamo sam upoznao tu Nikol, pa onda kao da sam usvojio tu drugu mladu devojku koja se zvala Arleta, živeli smo u jednom starom zamku, pa mi onda moj bogati gazda ostavio celo svoje bogatstvo . . . Prosto neverovatno! — zaključi on trljajući čelo.Devojka ga je i dalje mirno posmatrala, čekajući da se ovaj pribere i povrati iz upravo preživljenog šoka koji se zove »život«, a koji se njemu učinio košmarnim snom.— A ko ste vi — zagleda se Anri pažljivije u devojku u belom.— Ah, bila sam u prolazu — reče ona nevažno — pa sam primetila da se okrećete i nešto buncate. Zovem se Lea.— A gde smo mi Lea? Kakvo je ovo sumorno mesto bez boja? — poče on da razgleda tužnu okolinu.— To je naš pravi dom — objasni mu ona. — Zove se astralni svet i posle svakog »sna«, uvek se ovde probudimo.Njene zagonetne reci samo još više zbuniše mamurnog mladića. On primeti neku tužnu priliku kako se vuče puteljkom ispod njih. Čovek je bio obučen u nekakav kostim iz srednjeg veka. Anri se opet zagleda u Leu i njenu minihaljinu. On se upravo vratio iz godina u kojima je ova »moda« bila popularna. On se na kraju zagleda i u svoje elegantno tamnoplavo odelo sa tankim utkanim linijama, opipa kravatu, pa naglo trže ruku sa krvave košulje . . .— Šta je ovo? — skoči on i uspravi se upaničen. Uspravi se i devojka, i dalje ga ćutke posmatrajući.— Ali . . . ja sam ranjen! — pokazivao joj je krvavu ruku. — Ovo je krv! To nije dakle bio samo san, zar ne?Ona ga ostavi da sam dođe do konačnog zaključka.— Bože moj! Šta se to sa mnom dešava? Nešto ovde nije u redu!— Sve je u redu — umirivala ga je ona. — Kao što rekoste, upravo ste se probudili. Ali ne iz sna, nego iz »života«!Anri je blenuo u nju. Šta to ona bulazni?— Pošli ste na poslovni sastanak — pomagala mu je da se seti. — Pošto ste zaboravili važan izveštaj, zamolili ste svog šofera da vas usput odveze do dvorca u kojem ste stanovali. Tamo ste naišli baš u trenutku kada je ,Nikol uperila oružje u Arletu. Potrčali ste prema njoj u pokušaju da je sprečite, ali se ona okrenula i pucala u vas. Na mestu vas je usmrtila i zato ste se »probudili« na ovom, drugom svetu.Anri je stajao zapanjen. Otkud je ova nepoznata devojka mogla sve to u detalje znati? Dugo je razmišljao . . . Sve što mu je rekla zvučalo je fantastično, ali i logično. Ovo očigledno nije okolina Bušilonskog dvorca, a ni jezik kojim su se služili nije bio francuski.— Kakvim to jezikom govorimo? — upita on.— Univerzalnim. Njime se služe sva razumna bića iz celog svemira. To je »duhovni« jezik kojim se sporazumeva pomoću misli. Vrlo je jednostavan i praktičan, jer su sve stvari, pojmovi i osećanja svud u svemiru — isti!Anri tek tada primeti da oni uopšte ne otvaraju usta.— Ali — mucao je — ovo telo, ova krvava košulja, ovo odelo, čine se tako stvarnima!— To je takođe astralno telo — objasni mu ona. — Sve žive stvari, uključujući životinje, imaju astralna tela. Ovo telo se formira uporedo sa vašim fizičkim telom u toku života. Zato dete koje umre u petoj godini, i ovde zadrži svoje detinje oblike.Anri se poče osvrtati po okolini . . .— Ne — nasmeši mu se ona blago — ovde gde smo mi, nema dece i životinja. Oni se nalaze na drugom nivou, višem od ovog, jer su u svemu nedužni.Anri ni ovo još nije razumeo. Zašto se onda on nalazi ovde, kad je upravo preživeo jedan divan život, u svakom pogledu bezgrešan.— Ali . . . to nije fer — bunio se mladić. — Zašto ste mi prekinuli život u ovim najlepšim godinama? Bio sam prepun entuzijazma i planova za budućnost. Pred ženidbom sa devojkom iz svojih snova! Postao sam najbogatijim čovekom te oblasti.— Tako je moralo da bude — samo reče ona.— To nije istina! — pobuni se Anri opet. — Da nisam zaboravio te proklete planove, danas bih još bio živ! Ali kada sam se jutros probudio, zaboravio sam ih prosto jer ih nisam primetio na stolu.Ona ga je posmatrala sa saučešćem.— Ja sam ti ih učinila »nevidljivima« — priznade mu iskreno. — Moj zadatak je bio da ih ti zaboraviš, kako bi se vratio i poginuo umesto nedužne Arlet.Anri ja prosto zgranuše njene reci.— Pa to je . . . prosto grozno! — protestovao je. — Zašto baš ja? Šta sam učinio u životu toliko grešno da me ovako strašno i nepravedno kaznite?— Možda si zgrešio u nekom drugom životu pa si se morao vratiti da to platiš i vratiš Bogu dug — nabaci ona ideju.Devojka se tu okrenu i pođe prema obližnjem puteljku.Anri pođe za njom. Putem je razmišljao o njenim poslednjim recima, naprežući svoje zbrkane misli. Pokušavao je, takođe, da se seti, gde je već video ovu lepu devojku i ove divne vitke noge. Sve više mu se.činilo da ju je već jednom sledio ovako, ali gde?Mladić odjednom stade kao ukopan u mestu, a zaustavi se i njegova ljupka vodilja.— Isuse blagi! — seti se on svega. — Pa ja sam u stvari Emilio Valdez, zar ne? A ti si Lea, moja vodilja!

— Sad ti je jasnije, zar ne, zašto si morao umreti tako mlad i pod tako neprijatnim okolnostima — podsećala ga je devojka. — Tačno u tim godinama je od tvoje ruke umro mladi bogati naslednik u Meksiku 2. godine. Pokušao si da mu siluješ verenicu, a kada je potrčao prema tebi da te spreči, potegao si na njega revolver i na mestu ga usmrtio! Ostavio je iza sebe hacijendu sa hiljadu akri zemlje i mladu devojku s kojom je nameravao da se oženi. Strašno, zar ne?Ona se okrenu i nastavi putem . . .— Šta misliš, jesam li uspeo u ovom zadnjem životu? — upita Anri sa zebnjom u srcu.— Kada sam primala poslednje instrukcije od tvog sudije, rekao mi je da je više nego zadovoljan tvojim ponašanjem u ovom životu — pohvali ga ona. — Tvoj stav prema ljudima se potpuno izmenio, jedino si malo preterao u pogledu žena. Iz podsvesnog straha da opet ne postaneš opsednut seksom, od rane mladosti si ih izbegavao, a seks kao takav prezirao. Shvatio si da za onu pravu ljubav nisu potrebna »fizička pomagala« poput seksualne igre. Zbog toga niti si razumeo mladu Nikol, niti si joj mogao oprostiti zbog njenih fizičkih iskustava.Anri nastavi da je sledi, prepun najcrnjih misli i slutnji . . .— Šta će se sad desiti s mojom majkom i Arletom?— Postupiće tačno kako je Arleta jednom i rekla. Ustanoviće fond za siromašnu decu, a od dvorca će napraviti dom za nezbrinute tinejdžere. Pošto je još za rane mladosti isplatila deo svoje karme, Arleta će dugo živeti i umreti kao vrlo poštovana od celog kraja. Ostaće ti verna do svoje smrti.— Kakvu karmu je Arleta morala odživeti? — interesovalo je Anrija.— Arleta je već jednom ranije živela u istom kraju. Bila je prebogata kćerka prvog vlasnika dvorca, grofa Bušilona. Kao vrlo mlada, narugala se je jednoj mladoj gluvonemoj sluškinji. I mada se zbog toga izvinila i iskreno pokajala, svejedno je tražila da ispravi grešku. Više se neće vraćati.— Hoću li je ikada opet sresti?— Sve ćeš ih jednom sresti. Kad dođe vreme.Anri se više ne usudi da pita šta će se desiti sa sirotom Nikol. Bio je zabrinut za svoju sopstvenu sudbinu. Trebalo je da odživi još jedan, četvrti i poslednji život. Bio se toliko zaneo mislima, da nije ni primetio da koračaju po mekoj zelenoj travi. Ta prijatna boja ga je istovremeno zaustavila i iznenadila. Zaustavi se i Lea da ga sačeka. Stajali su usred proplanka prekrivenog zelenom travom poput najskupljeg tepiha. Tu i tamo nalazili su se razbacani grmovi najlepšeg cveća. Bilo je arhaično razmešteno, pa opet, kao da je neka nevidljiva ruka odmeravala svaki cvetić, sve je bilo zasađeno u najidealnijem mogućem rasporedu. Bujno drveće je imalo cvetne krune najraznovrsnijih boja i sve je unaokolo odisalo večitim prolećem. U obližnjem kristalno čistom jezercu, kupalo se dvoje mladih i veselo im mahalo iz daljine. Po poljanama su se jurile male veverice, a u hladovini se odmarale druge pitome životinje. Harmonija između prirode i živih bića, ovde je bila kompletna. Bože, pa ovo je sam raj, zaključi Anri ushićeno.— To je u stvari Zemlja Pravednika — odmah ga ispravi Lea. — Neuporedivo ružno mesto u poređenju sa rajem. Tu žive umrli pravednici i mučenici koje su mračne sile zlostavljale kroz vekove.— Ali . . . to nije moguće — stajao je mladić kao okamenjen. — Zar ovo nije vrhunac estetike i prirodne lepote?Ona mu se samo nasmeši i pođe dalje. Anri je koračao za njom, uzbuđen se svaki čas osvrćući oko sebe. Popeše se na malu uzvišicu i opet stadoše. Dole ispod njih, usred cvetne doline, uzdizao se prema plavom nebu bez sunca nekakav beli metropolis, grad čiju je arhitekturu čak i Anriju bilo teško utvrditi.— Grad su planirali i podigli zemaljski arhitekte — odmah mu upade u misli njegova ljupka vodilja. — Uglavnom oni čiji su talenti na zemlji bili osporavani, a ideje odbacivane od uobraženih i moćnih.Anri tek tu prime ti da je sva ova pređi vna priroda osvetljena »iznutra«, a ne spolja kao materijalna. Za razliku od fizičkog sveta koji prima svetlost od sunca, ovde su sve stvari zračile svetlost i boje iz sebe samih.— To je zato — objasni mu Lea — što je ovde sve kreirano »duhovnim« putem, odnosno pomoću čiste misli. Za razliku od atomske strukture koja je sklona stalnim promenama, duhovna struktura je postojana i stalna.Počeše polako da se spuštaju prema gradu. Anri ja zabrinu što ovde nema mnogo sveta. Uglavnom su se igrala deca, mladi retki parovi se vodili za ruke, a tu i tamo bi sedeo poneki usamljen čovek ili žena čitajući ili nešto radeći. Činilo se da niko od njih nije stariji od godina, a zračili su neviđenom lepotom. Gde se denuo stari svet, pitao se Anri.— Svi pravednici su ovde istih godina, a lepota kojom zrače je u stvari duhovna. Zato su i bivši grbavci ili sakati, ovde opet savršenih oblika, onakvi kakvima ih je tvorac u početku stvorio.Anri primeti na klupi mladu devojku kako češlja svoju dugu svilenu kosu gledajući se u ogledalu. On joj priđe, a ona mu se nasmeši, čitajući mu misli i pruži mu okruglo ogledalo. Anri koji je i za poslednjeg života bio vrlo lep mladić, ovde ne uspe da se prepozna. Nije bio ništa manje lepši od Lee.

—vPrimećuješ promenu, zar ne? — priđe mu ona s leđa. — Tvoja lepota je posledica lepote tvoje duše koju si očistio.Anri vrati ogledalo devojci sa klupe i nakloni joj se u znak zahvalnosti. Lea ga uhvati za ruku, kako se ne bi više okolo zadržavao. Tako ga je vodila, povremeno ga sa strane studirajući.Zaustaviše se pred ogromnim stepeništem od belog mermera koje je sa svih strana, poput podnožja kakve gigantske piramide vodilo naviše do glavne platforme na kojoj se grad u stvari nalazio. Posle nekih stotinak stepenika, nađoše se pred glavnom kapijom grada. Bila je iskovana od čistog zlata i širom otvorena. Grad je bio pravo arhitektonsko čudo, a projektovale su ga očigledno stotine ako ne i hiljade najboljih crtača i dizajnera. Svaki je bio majstor u svom polju, jer su se i boje i oblici savršeno uklapali u ovu grandioznu celinu.Dok su prolazili širokim bulevarima, Anri je blenuo otvorenih usta u visoka zdanja slična neboderima, sa kojih su svetlucali kristalni prozori ili se prelamali zraci stakala u bojama. Nigde nije bilo ni trunke prašine ili čak mrlja na mermernom putu, nigde suvišne stvari ili drveta koje bi štrcalo između ostalih. I ovde se kretalo malo syeta, negde žureći ili o nečemu živo diskutujući. Nosili su sobom papire ili knjige, a Anri primeti i neke ploče poput gramofonskih, za koje nije znao šta su.— To su »video ploče« — objasni uvek budna Lea. — Videćeš ovde još na hiljade tehničkih čudesa koja tek nailaze na

zemlju. Ovde se nalaze sva svetska umetnička blaga, uglavnom od ljudi još neviđena. Ovde se radi na lekovima budućnosti koje će ljudi poput tebe preneti u život u »podsvesti«, kako bi ih ljudima na zemlji kasnije poklonili. Ovde rade najgenijalniji naučnici koji su ikad na zemlji živeli. Oni dobro znaju šta treba budućim generacijama pa na tome vredno rade. Na žalost kraj tvoje civilizacije se bliži brzinom svetlosti pa mnoge od ovih stvari nikad neće ni ugledati svetlost zemaljskog dana!— Bože, hoću li imati vremena da se još jednom vratim! — odmah zakuka mladić i zaustavi se u hodu od uzbuđenja.

Kao da je samo čekala na ove njegove reci, zaustavi se i devojka blago ga gledajući.— Vidim da i pored sve ove lepote nisi zaboravio tvoj dug Bogu. Ali ne brini. Imajući u vidu tvoj izvanredni napredak i duhovno sazrevanje, odlučeno je da ti se tvoj prvi, pravi život prizna umesto poslednjeg!Anri je nije razumeo.— Vidiš, tvoja poslednja žrtva, meksički seljak Hoze Morieta, imao je već godina kada si ga ubio na njegovom polju. Zato ti je zbog njega već na zemlji suđeno, nakon čega si streljan u 3. godini života. Znači budućnost ti je već bila prekinuta u najlepšim godinama. Sem toga Hoze je živeo duplo duže od tebe, pa su tvoje sudije odavde odlučile da te više ne vraćaju!Ovo je bila najprijatnija vest koju je Anri ikad čuo.— Znači . . . znači više se ne moram vraćati na zemlju?— Ne, ali to ne znači da ćeš se ikad sresti s Bogom! upozori ga ona. — Ovaj nivo, koji ti smatraš rajem u stvari je samo drugi posle zemaljskog. Da bi se stiglo do Boga, mora se egzistirati i proći kroz još pet dimenzija! Iz svake će se biti duplo teže popeti na sledeću. A što više, to još teže. Kada ti duša bude apsolutno kristalna, očišćena od najmanje trunke prljavštine, bićeš spreman da se sjediniš s Bogom.— Šta je to Bog? — odjednom upita Anri.— Na ovo ti niko ne može odgovoriti. On će ostati za nas najveća misterija, a ko je ili šta je on, saznaće samo oni retki koji ga ikad dosegnu!— Znači on nije ono što smo mislili na zemlji?— Na zemlji ljudi vide Boga »svojim očima«, odnosno u svom obliku, duševnom ili fizičkom, dok ga bića sa drugih planeta vJde sličnog sebi.— Znao sam — nasmeši se Anri. — Uvek sam tvrdio da sem nas, u svemiru ima još inteligentnih bića.— Svemir je prepun produhovljenih bića sličnih čoveku, mada se smatra da je čovek najniže inteligencije.— I to verujem — promrmlja Anri u hodu. Spustiše se na klupu ispred jednog velikog amfiteatra.— Ovde povremeno dolaze slavni zemaljski muzičari, naučnici, pisci i ostali obdareni ljudi — objašnjavala mu je Lea dok su sedeli na klupi. — Ovde ćeš moći čuti zvuke koje do sada nisi, gledati dramska dela, ili slušati filozofska predavanja. Ali u gradu, takođe, postoje i bogate biblioteke, bioskopske dvorane i pozorišta. Ovde je svakom dozvoljeno da razvija svoj talenat do krajnosti. Sve što se ovde dostigne ili usavrši, služi kasnije za prosvećenje i dobrobit čovečanstva na zemlji.— Zaista — seti se Anri — ako se već ne moram vraćati u život, kako ću ovde biti koristan?— Sam odluči. Ja sam, takođe, otplatila svoj dug Bogu, zato su mi i dopustili da uđem ovde. Ali ja sam se svejedno opet vraćala na niži nivo, kako bih tebi pomogla i ostalima. Možda to nije loša ideja. Ti bi mogao sačekivati zgodne nevaljale cure, a ja grešnike poput Valdeza!Anri ju je posmatrao s ljubavlju.— Silazila si »odavde«, dole u onaj mrak radi mene?!— Nema tu ništa neobičnog. Mi smo svi braća i sestre, zar ne? Sem toga, postao si mi vremenom veoma drag — priznade ona. — Tvoja iskrena želja da se vratiš u Božje stado, veoma me je ganula, a tvoji životi potresli! Na momente mi se činilo da gledam filmove u kojima si ti uvek igrao glavne uloge. Patila sam s tobom, navijala za tvoje uspehe, tugovala za tvojim sudbinama.— Beskrajno ti hvala za sve što si učinila za mene. Kako da ti vratim?— Jednostavno — gledala ga je ona u oči. — Spašavaj druge, kao što sam ja pomagala tebi.— Ali, dole je opasno za naivne skorojeviće poput mene, zar ne?— Ni najmanje! — nasmeja se ona. — Naučiću te svim trikovima. Ti pojma nemaš koliko je đavo u stvari slab. Njegova glavna snaga je u podlosti i trikovima pomoću kojih plaši ili mami k sebi one najslabije duhom i voljom.Na ukrašenim visokim vratima amfiteatra, pojavi se jedan visok mladić.— Lea! — zovnu on devojku rukom — Uđite, čekaju vas!Anri se smušeno zagleda u svoju lepu vodilju, ali mu ona samo uputi osmeh ohrabrenja i povede ga za ruku. Prošli su kroz pozlaćenu kapiju i počeli da silaze dole, između redova mermernog sedišta. U sredini se nalazio okrugli prostor sa uzvišenim kamenim stolom za kojim je sedelo »biće od svetlosti«. Lea ostavi Anrija samog da stoji pred uzvišenjem, a ona se spusti na obližnju klupu.— Anri Vilar — poče smirenim glasom — ti već uglavnom sve znaš i sve si čuo od tvoje ljupke pratilje, koja te je vodila kroz tvoja tri života i pomagala ti s ove strane koliko je mogla. Ona ti je već svakako rekla i da sam odlučio da te više ne vraćam, kao i zašto. Iskreno si se trudio da se popraviš pa smatram da te i za to treba posebno nagraditi. Slobodan si!Biće od svetlosti tu ustade, podiže sa stola jedan zlatan pojas i prinese ga Anriju da se njime opaše. Dok mu je Lea kopčala pojas na leđima, Anri zbunjen pogleda u svog sjajnog sudiju.— To je sve? Ali . . . šta sad da radim?— Šta god poželiš. Ovaj čarobni pojas omogućiće ti da se bezbedno probijaš kroz sve niže nivoe, ako to poželiš, naravno, a ako odlučiš da ostaneš i radiš ovde, opet učini prema svojoj volji.Biće od svetlosti više nije imalo šta da kaže, pa se okrenu i izađe.— Hodi — nežno ga uhvati za ruku Lea i povede stepenicama naviše. — Ja sad moram da se vratim dole, a ti istražuj okolinu, zaviri u svaki ugao, šetaj prostranim dolinama, obilazi i druge slične gradove i naselja, ili sedni pod neko prekrasno drvo i

uživaj!— Lea! — pogleda je on prekorno. — Kako možeš tako? Kako bih mogao ovde da traćim vreme, dok se ti dole izlažeš neverovatnim opasnostima kako bi pomogla bednicima poput mene!— Pa pođi onda sa mnom — predloži ona sva srećna.Anri i Lea su proveli izvesno vreme u takozvanom Centru za distribuciju, odakle su polazili vodiči u noveslojeve niske svesti. Anri je bio zaprepašćen kada mu je rečeno da je za tih pet dana, koliko se njemu činilo, na zemlji već proteklo osam godina! Tek tada mu je postalo jasnije zašto se Lea uvek nekud žurila. Anri, pre toga, nikad nije video kompjutere sa kolor ekranima na tečni kristal, kao ni druge slične »pametne« mašine za čije se postojanje na zemlji još nije ni znalo.— Neverovatno! — bio je zapanjen. — Pa ovde nema šta nema! Sve više imam utisak da smo u poseti nekoj supernaprednoj planeti, a ne zemaljskom nivou više svesti.— Zamisli tek kako bi bilo srećno i napredno čovečanstvo na zemlji kada njime ne bi vladali ljudi niske svesti!— Zašto bi vladari imali nisku svest? — pobuni se Anri.— Zato što se čovek više svesti nikad ne bi borio za takvu iluzornost poput zemaljske vlasti. Svaki čovek više svesti čezne za svojom sredinom, za nivoom na kojem se nalaze njemu ravni. Zato kada se među političarima nađe neki zaista pošten i čestit čovek, ili ga brzo ubiju, ili osujete na neki drugi prljavi način. Đavo i njegovi agenti su svud prisutni i ne dopuštaju greške.— Misliš, kao predsednika Kenedija?. — Tačno. Ćim je pokušao da i Crncima da ista prava kakva su imali belci, zle sile su umešale krvave prste.— Gde sad idemo? — zagleda se Anri u neka okrugla vrata pred kojima se zaustaviše.— Ovaj specijalan »lift«, spustiće nas u donji nivo Zemlje Izgubljenih.— Bože blagi, pa koliko ima tih nižih nivoa? — čudio se mladić.— Ne pitaj! — povuče ga ona za sobom i vrata se automatski zatvoriše.Nekud su ubrzo propadali . . .A kada se vrata ponovo otvoriše, Anri oseti strah. Pred njima se ukaza najtužniji prizor na svetu. U mračnag, zagušljivoj atmosferi kakvu je već dobro poznavao, Anri ugleda gomile nekakvog bednog sveta, sakupljenog iz svih vekova čovekove egzistencije. Među morem odrpanaca i protuha, nalazio se i bogato obučensvet iz svih slojeva društva. Bilo je tu popova i vojnika, carinika i pisara, plemića i prosjaka, lopova i mućkaroša. Jednu stvar su međutim imali zajedničku. Nečistu savest!Samo što su napravili desetak koraka, oko njih se okupiše sa svih strana a jedan drznik priđe lepoj devojci i bezobrazno je upita:— Hej mala, hoćeš da spavaš sa mnom?— Naravno! — pristade Lea odmah. — Ali ne ovde pred svima!— Imam lepu sobu gore — pokaza on glavom na sprat neke straćare.Anri ostade zapanjen usred gomile, gledajući za Leom i momkom kako se penju u kuću. Oni dole su galamili i dobacivali im razne prostačke upadice. Ali ne prođe ni minut, kad se devojka ponovo pojavi na izlazu. Iza nje se gegala nekakva jadna siva guska, vičući iz sveg glasa:— Sestro, oprosti! Samo sam se šalio! Ne ostavljaj me ovakvog među ovim idiotima, zaklaće me za ručak!Lea se zaustavi pored Anrija.— Isuse! Šta si mu uradila? — snebivao se ovaj.— Pretvorila sam ga u gusku. Ti ga sad vrati natrag među ljude.— Ja?! — frapira se Anri. — Ali . . . kako?— Sa tim pojasom oko struka, sve što poželiš se na mestu ostvari u ovim nivoima. Zato što je naša volja neuporedivo jača od njihove.Anri odmah poželi da se gusan vrati u čoveka i ovo se odmah ostvari. Grupa se razdragano veselila, ali im ne pade na pamet da više diraju devojku. Onaj se momak baci na kolena i poče da joj ljubi stopala . . .— Dobro ih gledaj — poruči ona zbunjenom Anriju. — To su »bivši ljudi«! Sad ti je jasnije, zar ne, zašto stalno među njih silazim.Dugo su hodali po tužnim predelima ljudske podsvesti, a ona mu je objašnjavala . . .— Ovo su sve duhovi umrlih kroz vekove. Među njima nema direktnih ubica, ali ima indirektno krivih za živote drugih. Potkazivača, doušnika, lažnih svedoka, intriganata i njima sličnog ljudskog šljama. Sve što suradili za života gore, nastavili su da čine i ovde. To je zato što se čovek kada umre uopšte ne promeni duševno. Oni koji nisu verovali u Boga za života, ne veruju ni ovde.— Kako je to moguće? — stade Anri. — Zar ne znaju da su umrli?Lea ga je kratko posmatrala, pa zaustavi u prolazu jednog bogato odevenog trgovca iz doba renesanse . . .— Gospodine! Verujete li vi u Boga? — upita ga ona.— Kakav Bog? — zagleda se trgovac u nju. — To su gluposti za malu decu. Boga su izmislili popovi, kako bi lakše manipulisali mozgovima siromašnih glupaka!— Je l' vi znate da ste umrli? — umeša se Anri.— Naravno da znam.— Pa zar vam to nije najveći dokaz da ima Boga?— Koješta! — odbi onaj mogućnost. — Život i smrt su »prirodan« proces. Najpre smo živeli na zemlji, sad živimo ovde, a odavde ko zna gde idemo. Kakve to veze ima s Bogom i sličnim glupostima!Ćovek se ljutito okrenu i ode, a Lea pogleda u Anri ja.— Razumeš sada?— Sve mi je jasno. Budala živi, budala umre, budala se ponovo rodi!

Utom ih sustiže neka devoj ka raščupane kose, a za njom pristigoše još dve mlađe žene. Ona prva se baci pred Leom na kolena i sklopi pobožno ruke.— Sestro! — preklinjala je skrušeno. — Molim te povedi nas s vama! Spasi nas onih gadnih ljudi koji nas samo vuku okolo po mračnim ćoškovima i . . . znaš šta! Više ne mogu da izdržim! Vidim da ti je Bog dao veliku moć, a i puno sam mu se molila da te pošalje da mi pomogneš!— Ustani — pomože joj Lea da se uspravi na noge.— Sledite nas.Tako dođoše do jedne pećine iz koje su bleskali plamenovi vatre. Oko vatre se okupilo stotinak ljudi i pažljivo slušalo nekog sedokosog starca.— Kažu da je ovaj već spasao preko milion duša!— naže se Lea prema Anriju. — Sad kad uđemo, ja ćustati sa njegove leve, a ti sa desne strane i prekrsti ruke na prsima. Ovako! Tako ćemo izgledati još zvaničnijima. On nas očekuje, jer smo njemu bili dodeljeni.Dvoje mladih u belim kostimima uđoše u pećinu u kojoj zavlada grobna tišina. Anri učini kako mu je savetovala Lea. One žene što su došle s njima, ostadoše da stoje u pozadini. Starac koji je govorio pogleda u dvoje mladih, pa natrag u rulju.— Jesam li vam rekao da će ih Bog poslati? Bog pomaže svakome ko ga pozove u pomoć . . .— To je istina! — uzviknu uzbuđeno ona devojka iz pozadine. — Evo ja i moje drugarice molile smo ga za pomoć i poslao nam je ovo dvoje da nas spasu!— Starac joj se sa zahvalnošću nasmeši za neočekivanu pomoć.— Braćo moja! — raširi on ruke. — Promenite se! Zar ne vidite da đavo i njegovi agenti stalno biraju među vama svoje žrtve i odvode ih u večni zaborav! Đavolu su vaše duše nasušna potreba! Izvor životne energije! Kad vas sve apsorbuje, nestaće zauvek, a i vi sa njim! Okrenite se Bogu koji vas je stvorio. Pogazite svoj lažni ponos i oholost i molite ga za oproštenje. Pogrešili ste, pa šta? I ja sam bio grešnik, i ovi dvoje božjih agenata pored mene. Pogledajte ih danas! Pogledajte kako iz njih sija duhovna lepota koju su za života zapustili. I vi možete biti ovako lepi i Bogu dragi.Ali umesto da gleda u gomilu, Anri je blenuo u starca. Bio je prosto fasciniran čovekovim likom sveca iz kojeg su zračili dobrota i razum. Bilo je očigledno da mu je stalo do ovih dole bednika u ritama, do ove izgubljene rulje koja nije znala šta će sa sobom.— Zaveži ti stara džukelo! — zagrmi nečiji grubi glas sa ulaza.Prisutni se uplašeno zagledaše u četvoricu teško naoružanih oklopnika u crnim pretećim plaštevima sa znakom đavola na leđima. Nasilnici izvukoše svoje duge mačeve koji su sijali kao da su ih izvadili iz vatre. Raja zavrišta i rastavi se u dve polovine, napravivši im tako širok prolaz u sredini. Dok su stisnuti jedni uz druge očekivali najgore, Anri je brzo razmišljao. On zamisli da ona četvorica stoje na crnom dugačkom tepihu. Onogtrenutka kada su krenuli sa svojim ognjenim mačevima prema starcu, Anri se mirno saže, dohvati obema rukama onaj »imaginarni« tepih i povuče ga ispod njih iz sve snage . . .Mračni oklopnici izgubiše ravnotežu i popadaše na zemlju razrogačenih očiju. Kako od težine oklopa nisu mogli odmah da se usprave, on im priđe i golim rukama pokupi njihove plamene mačeve koje presavi jedan oko drugog nekoliko puta. Narod zaurla od veselja i poče da se srne je onima na zemlji . . .— Eto, sad ste svojim očima videli koliko su đavolovi službenici jadni, slabi i neuporedivi sa Božjima! — iskoristi starac priliku.Lea je sa ponosom gledala u Anrija koji napravi nedužnu grimasu na licu. Bilo joj je drago što je konačno shvatio sopstvenu snagu i neograničene mogućnosti svog oslobođenog duha. Oni sa zemlje konačno poustajaše i pobegoše napolje.— Krenite sa ovim mladim božjim ljudima — opominjao je starac prisutne — i slušajte šta će vam govoriti. Oni znaju tajne vašeg spasenja. Spasite se dok još imate vremena, jer se bliži kraj zemaljskog carstva! A kako posle svakog kraja više nema ničega, to neće biti ni mogućnosti za vaš spas! Pokajte se i vratite onom koji vas je stvorio, jer nije uvo čulo ni oko videlo što je Bog pripremio onima koji ga ljube!On siđe s kamena na kojem je govorio, pa ih još jednom sve pogleda.— A sada je na vama da se odlučite između tame i uništenja, i svetlosti i večnog života!