Književna radionicaRašić

© Ivana Prentović Krivokapić© Književna radionica Rašić

Urednik izdanjaIvan Radosavljević

Ivana Prentović Krivokapić

Žena u snegu

Beograd2014.

CIP – Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд821.163.41-31ПРЕНТОВИЋ Кривокапић, Ивана, 1974– Žena u snegu / Ivana Prentović Krivokapić. – Beograd : Književna radionica Rašić, 2014 (Beograd : 3D+). – 228 str. : autorova slika ; 21 cmTiraž 500. – Beleška o autoru: str. 227.ISBN 978-86-6351-008-1COBISS.SR-ID 2100288873

5

Uvod

1.

Stigla je do kraja. Bila je sigurna u to. Trebalo je da zna da će se tako završiti. Potrči kroz mrak. Sneg joj se lepi po licu. Školski parking je

prazan. Nikoga nema. Ipak, negde iz prikrajka, sigurna je da je posmatra.

Ne može da udahne. Iz drhtavih ruku ispada joj torba. Okre­će se oko sebe. I dalje je sama. Saginje se. Kolena je ne slušaju i posrće u sneg. Rukama grabi prosute sitnice i gura ih natrag u torbu. Napipava mobilni telefon. Stiska ga čvrsto. Pozvaće nekoga. Nekoga ko će joj pomoći. Nekoga ko neće oklevati da dođe... Ne može da se seti nikoga. Hladno joj je. Pantalone na kolenima su joj sasvim mokre. Mora da se pokrene, mora da prekine tu paralisa­nost strahom. Ne sme da se plaši. Boriće se, ako treba. Još ima uvek snage.

Uspravlja se. Jedan korak. Drugi. Treći. Umor joj se razliva po telu. Da li vredi ovo sve? Da li je njen život uopšte toliko vredan?

Hej!, čuje šapat u svojoj kosi. Vlažan dah na svom vratu. Gla­sno zaplače. Ruke je hvataju oko pasa, zaustavljaju je. Ššššš! Šapat, tako umirujući. Tako preteći. Drugo telo se pripija uz njeno. Ruke je još čvršće stiskaju. Ššššš!

Jeca, bez reči, bez povika upomoć. Ništa više ne može. Zato plače. Plače, dok joj vuneni šal steže vrat. Ipak, duboko u sebi, oseća olakšanje. Ne mora više da trpi dodir tih ruku na sebi.

Vazduha nestaje. Telom joj prolaze trzaji. Stopala je ne drže. Klizi. Tako je

umorna. Umorna od svega. Pahulje se pred njenim očima pretva­raju u iskrice svetlosti.

6 7

Filipove velike crne oči. Lepe oči njenog sina. Bole je lepe oči njenog sina. Vrišti u sebi od užasa.

Toplina joj se širi butinama. Oseća stid. Škriputavo disanje ispunjava joj uši. Gotovo je...Filip. Filip...

2.

MILENA

Goranova leđa nestaju u mraku hodnika. Komično škripav zvuk točkića na koferu ostaje za njim. Čvrsto steže ledeni metal kvake, naslonjena na dovratak. Kolena ne prestaju da joj drhte.

Insistirao je da sve prođe u tišini. Tiše, Milena, čuće te komšije.Prestani da cmizdriš, Milena, probudićeš Ognjena...Milena, Milena, Milena. Toliko puta izgovara njeno ime kao

psovku.Posmatrala je razjapljena, crna usta kofera kako halapljivo

gutaju stvari koje su se do malopre nemarno šepurile pored njenih u ormanima, na policama, u kupatilu.

Konačno radim ono što stvarno želim.Zašto misliš da ću ti dozvoliti da me odgovoriš?Mogla se zakleti da je videla da su se Goranova usta, na tre­

nutak, razvukla u neki jeziv osmeh. To više nije bio on. Drhtala je od straha pred njegovim zlim dvojnikom.

Samo nekoliko trenutaka ranije pustio ju je da ga grli, prilju­bivši svoje mokro lice uz njeno.

Nikada se nisi potrudila da me razumeš, Milena... Glas mu je bio sasvim promenjen. Mekan. Gotovo ženski.Gledaj me, Milena. Kaži mi koga vidiš?... Ne šalim se, ozbiljno

te pitam. Da li si sigurna da vidiš MENE? Ili ono što si želela da budem?

I za trenutak, bio je sasvim slomljen. Prepušten njenom zagrljaju.

Bila je spremna sve da mu obeća. Da se potpuno ponizi. Da proba da poništi samu sebe. Morala je da ga izleči. I zadrži. Ovo nije smelo da im se desi.

Ljubila mu je kosu. Mirisala ga. Zašto je sebi dozvolila da zaboravi njegov miris?

8 9

Ruke su joj kliznule niz njegovo telo, tražeći načina da ga oslobode odeće. Morala je da ga oseti odmah, da se podseti kako je to izgledalo imati ga u sebi.

Ali on je ustuknuo.I uputio joj onaj jezivi osmeh. Ona me vidi ovakvog kakav sam. I znaš šta? Sviđa joj se ono

što vidi.Gurnuo ju je od sebe. Nastavio je da ubacuje stvari u kofer,

a onda je nestao u mraku hodnika.Njena leđa klize niz glatko drvo vrata.Odjednom je nije bilo briga. Plakaće naglas.Neka je čuju.Neka svi čuju da je boli. I da će poludeti.Ona ne ume bolje u ovom trenutku.Zvono mobilnog telefona dopire iz unutrašnjosti njene torbe.Skače na noge.Ne sme da pogleda displej telefona. – Halo – pokušava da izgovori mirno, mada bi viknula Gora­

novo ime u slušalicu.– Milena?To nije Goranov glas.Ima osećaj da će ponovo zaplakati. Pokušava da se nakašlje.

Da umiri cvileći zvuk koji joj se penje uz grlo.– Ovde Mrđa. Znam da nisi večeras dežurna, ali potrebna si

nam, nemamo dovoljno ljudi...Neko vreme sluša glas s druge strane, ne komentarišući.

Duboko udiše, pokušavajući da opusti svaki mišić u telu. – Alo, Milena, čuješ li me?Čini joj se da će ponovo zaplakati. Zariva nokte u dlan. Bol

je oštar i otrežnjujući. – Okej, dolazim – najzad odgovara.

3.

ROMAN

Nije se iznenadila kada je pozvao, iako je bila skoro ponoć.Večeras mu je trebalo društvo. A ona ništa nije pitala. Ništa

nije tražila. I bila je odmah tu.Njene oči ga gledaju preko stola. Širom otvorene. Pomalo

željne. Utišava glas, onako, namerno, poigrava se njom. Laska joj. Ti, moja nekadašnja učenice, ti si uvek bila posebna. Femme

fatale u telu devojčice… Znao sam da u tebi leži pesnikinja. I nisam se prevario.

Hvata je za ruku. Lepa, izdužena šaka.Izrasla si u lepu ženu, Jovana. I veruj mi, ne znam zašto si još

uvek sama. Primećuje kako ona zaustavlja dah.Izvini ako previše zadirem u tvoju intimu, ali moram ti reći da

su svi ti muškarci, koji su pustili da im umakneš, ludi ili nesposobni.Steže joj dlan sve čvršće.Žamor gostiju prestaje. Jasan zvuk gitare. Bosonoga devojka

u crnoj haljini izlazi i uzima mikrofon sa stalka.– Gledaj, to je naša Zoja! Nastupa s bendom večeras – govo­

ri mu Jovana.Ponovo joj steže ruku. Ne želi da sluša muziku. Ne želi da

sedi za ovim stolom kao ustreptali udvarač. Ne želi više da priča. Želi samo da pobegne iz sebe.

– Hajdemo odavde – šapuće joj.Jovana ga gleda začuđeno. Otvara usta kao da bi nešto da

kaže. Ipak, poslušno ustaje za njim. Oseća da je on večeras prilika koju ne sme da propusti.

Pomaže joj da obuče kaput. Crvene kovrdže zavlače joj se pod veliku, sivu kragnu. On uranja prste i izvlači ih, jednu po jed­nu. Spušta lice u njenu kosu. Grli je oko struka i izvodi napolje. Pušta ga da je drži za ruku. Njeno telo se oslanja o njegovo. Prila­gođava svoje korake njegovim.

10 11

Izlaze. Sneg ih nemilosrdno zasipa. Ona se smeje kao devoj­čica, istovremeno uzbuđeno i nervozno. Ljubi je u vrat. Grize. Okreće je k sebi. Ljube se. Obgrlila ga je oko ramena. Glavu je lako zabacila. Oči zatvorila. Mala Jovana zamišlja da je heroina iz holi­vudskih filmova.

Ulaze u njegova kola. Želi je tu, odmah. Bez nepotrebnog komplikovanja. Nije siguran da li će joj se svideti. A da li ga je zai­sta briga?

Zaustavlja kola u mračnoj dorćolskoj ulici. – Živiš ovde? – pita ona. On joj stavlja dlan preko usta. Ne želi da priča.Zavlači prste ispod njene kratke haljine, prodire u nju. – Romane! – šapuće mu u vrat.– Ššš!Namešta je na svoje krilo. Lako se njiše nad njim. Pokriva ga

svojom crvenom grivom. Utopljen je u njen miris, steže je za bedra. Koža joj je ledena.

Njeni uzdasi liče na jecanje.– Nemoj! – kaže joj. Ne može da podnese taj zvuk. – Tiho,

Jovana, tiho!Sasvim je obmotana oko njega. Njene ruke, njeno telo, njene usne. Ne može da diše, ona mu

isisava svu snagu. Glas mu se odbija o stakla. Njeno telo se polako zaustavlja.

Vruće mu je. Gura je sa sebe. Ćute. Nespretnim pokretima, Jovana navlači gaćice i name­

šta haljinu. Izbegava da ga pogleda. Ni njemu nije do toga. Ima nečeg dirljivog u njenoj stidljivosti. Nije znao da je

takva. Gotovo da bi mogao da se glasno nasmeje. Stidljiva Jovana. Zašto li se uporno skrivala iza te odvratne maske devojčure?

I taj njen stav proždiračice muškaraca! To izigravanje emancipo­vanosti! Čak i njena poezija, vaginini monolozi i ostala sranja, to nije ona.

Čuje njeno disanje. Brzo i lako, kao neka usamljena životi­njica. Ali on je od usamljenosti neće lečiti.

Možda će jednog dana nešto da napiše o ovoj usamljenoj kreaturi, devojčici u kasnim tridesetim, koja boluje od odbačeno­sti. Bio bi to dobar epizodni lik. Jovana nema ono što je neophod­no da bi bila glavni lik u knjizi.

– Romane, ako želiš, možemo da svratimo do...Prekida je. Može da predvidi šta će reći.Tapše je po kolenu. – Hajde, da te vratim kući. Već je kasno.Ona odmahuje glavom.– Nema potrebe. Malo ću da prošetam – i izlazi.– Vidimo se u školi – dobacuje joj.Pokušava da mu se osmehne. Izgleda žalosno s tom imitaci­

jom osmeha na licu.Gleda u retrovizoru kako stoji nepomično na ulici neko vre­

me. Oči su joj zatvorene.

12 13

4.

ZOJA

Stoji u polumraku na sceni. Lice joj pokriva senka. Gitare sviraju uvodne taktove. Čvrsto steže stalak mikrofona. Zatvara oči. Glas joj je nežan. Drhtav. Šaputav. Govorili su da je preslab za fado. Skoro da je odustala od pevanja. A onda je shvatila da baš takav glas odražava njenu suštinu, bol koji nosi u sebi. Čini se da je i publika to shvatala. Alfama, noćni klub u blizini Nebojšine kule, bio je pun svake večeri kad ona peva. Ljudi su se prepuštali njenom glasu, kao što se ona prepuštala muzici.

Que deus me perdoe. Tako je želela da peva ovu pesmu večeras! Zvuk gitare je čupa iznutra. Glas joj podrhtava. Postaje sve

bolniji, sve molećiviji. Ispunjavaju je reči koje govore o patnji. Bori se sa svakom.

Lupao je pijan jedne noći na njena vrata. Lud od žudnje. Poput Rogožina, koga je te večeri glumio u predstavi Idiot, Rogo­žina zaslepljenog Nastasjom Filipovnom.

Uplašio ju je. Otvorila mu je, jednako željna.Muklo je izgovorio njeno ime. Zateturao se k njoj i ona ga je

spremno pridržala.Stajala je, pritisnuta uza zid njegovim telom, stoički trpeći

njegovu težinu. Neprijatna vrelina njegovog daha, koji je mirisao na alkohol i duvan, žarila je kožu na njenom vratu. Ali njoj to nije smetalo. Nimalo. Njegovi drhtavi dlanovi zapleli su joj se u kosu. Grizao ju je za usne. Skoro do krvi.

Nakratko ga je odgurnula.– A Tatjana? Ne voliš je više?Pokušao je da je poljubi, ali je ona okrenula glavu.– Molim te, Zoja – prošaputao je. Njegovo telo je igralo neki

čudni, lelujavi ples.Zaplakala je. Telom ju je ponovo zakrilio.

Uzeo ju je stojeći, lica zarivenog u njeno rame, glasno stenju­ći. Sve je bilo brzo gotovo. Noge ga više nisu držale. Povukao ju je za sobom na pod. Ležao je zatvorenih očiju, grčevito se boreći za dah. Okrenuo je lice k njenom, mokrom od suza.

– Bože, šta sam ti uradio! – prošaputao je i privukao sebi.Sasvim se prepustila njegovom zagrljaju.Tek tada ga je razumela.Zbacila je spavaćicu i legla preko njega. Želela je da ga ugre­

je, da ga zaštiti, najbolje kako je umela.Grlila ga je celim telom.– Tako si živa, tako si topla, Zoja! – mrmljao je. – A ja to već

dugo nisam.Odglumila je smeh.– Ne govori gluposti, Srđane. Znaš da nije tako. Samo si

pijan...Dlanovima je čvrsto obujmio njenu glavu.– Tatjana... voleo bih da je nema... da nestane, da me konač­

no oslobodi... Više je ne želim u svom životu, više nemam snage za nju.

Nešto u utrobi joj se steglo.Šaputao joj na uho.– Voli me večeras, Zoja! Učini da zaboravim, Zoja!Bilo je glupo uzdržavati se. Bilo je glupo razmišljati.– Ja te već volim, Srđane. Ja te već dugo volim. I ne tražim od

tebe da budeš jak.

Podiže ruku. Svetlo reflektora se gasi. Odjek dlanova je okružuje. Neko vreme drhti u mraku.

14 15

5.

JOVANA

Sneg umirujuće škripi pod njenim čizmama. Kad bi samo mogla da se usredsredi na taj zvuk i da pusti da joj sve iščezne iz glave!

Tanak led se već uhvatio po kaldrmi Kosančićevog venca, ali ona ne usporava. Posrće, ali uspeva da se održi na nogama. Sneg joj upada u oči, usta. Kroz mrak i snežni kovitlac jedva nazire ulaz u zgradu. Za trenutak zastaje i pretura po džepovima jakne, u potrazi za ključevima. Ukočeni od hladnoće, prsti kao da je ne slušaju.

– Jovana!Udarce srca oseća u grlu. Za trenutak joj se kapci zatvaraju

sami od sebe. Kada ih ponovo otvori, on stoji pred njom.Neko vreme se nemo gledaju. – Rekla sam ti da više ne dolaziš.On nervozno zažmirka. Ipak, bradu prkosno istura. – Trebalo bi da razgovaramo.– Sve što sam imala da ti kažem, već sam ti rekla.– Moraš da me saslušaš – šapuće. – Biće sve u redu, Jovana.

Tatjana neće nikome ispričati... Video sam je večeras. Razgovarali smo...

Slabost i bes prema njemu se smenjuju u naletima. – O čemu to pričaš?– Hajdemo gore, kod tebe. Smrzao sam se čekajući te...Nozdrve su joj ispunjene njegovim mirisom. Čvrsto je steže

uza sebe.– Nemoj više ovo da mi radiš... Nemoj da me odbacuješ...

Bio sam kao lud ova dva dana.Lice joj je vlažno od njegovog daha. Usnama lagano prelazi

preko njenih. Kao da žurbe više nema. Kao da je sve vreme ovog sveta njihovo.

Ali ona ponovo oseća onaj Tatjanin prodorni pogled. Vidi joj čvrsto stisnute usne. Još jednom čita užas i gađenje na njenom licu. Tada je, u njenim očima, prvi put sagledala u šta se pretvorila. Bila je bedna. Groteskna.

– Hajdemo – govori joj Saša na uho. Taj glas više ne podseća na njegov. Promukao je od želje.

Uprljan čudovišnom strašću, kojoj je i sama podlegla.Ipak, ni može da ga krivi.Krivica je samo njena.Zar joj to nije Tatjana i rekla? Ona je ta koja se poigrala nji­

me. Ona je ta koja ga je uvukla u sve to ludilo. Trebalo bi da ga sada spasi.

– Ne. Neću. Ne više, Saša. Bila sam ozbiljna kada sam ti rekla...

– Ne zajebavaj me, Jovana. Rekao sam ti, Tatjana više neće pričati. Nikome. Slobodni smo...

– Ali ja više nisam slobodna da nastavim sve ovo. Počinjem da se stidim sebe i svega.

U njegove ruke kao da se ponovo vraća snaga. Zgrabi je za ramena i protrese.

– To ne smeš da kažeš! Zar si sve zaboravila? Ja nisam!Oslanja se na ulazna vrata zgrade i ne dozvoljava joj da prođe.Pogled koji upire u nju razvodnjen je od suza. Ipak, gleda je

uporno, kao da od nje sve zavisi.Mogla bi glasno da se nasmeje njegovoj naivnosti. I mogla bi

da zaplače, prepoznajući u njemu istog dečaka kakav je nekada bio. Pre nje.

Tatjana je imala pravo. Nije smela da se igra njegovim živo­tom.

– Ne puštam te dok ne kažeš nešto. Glas mu je zadihan. – Ne možeš tek tako da sve prekineš!Prkos je golica u stomaku.– Ali već jesam.On energično odmahuje glavom.

16 17

– Nisi! Vidim kako me gledaš. Kako si me gledala ovih dana. Daj da prekinemo s ovim sranjem i popnemo se gore kod tebe… u krevet...

Ona duboko udiše. Gura ruke u džepove i izazivački mu se približava. Podiže glavu k njemu.

– Već sam se tucala večeras, tako da ćeš mi oprostiti što, trenutno, nisam raspoložena da idem s tobom u krevet.

Toplina njegovog dlana razliva joj se po obrazu.

Kada sam te prvi put osetio, mila moja? Da li onog jutra kada te je majka dovela, nedelju dana pre venčanja sa mnom, i rekla: „Ovo je moja ćerka“? Lice joj je sijalo od ponosa na tebe, majušnu i nežnu, poput neke figurine. Pružila si mi ruku, stidljivo ili nezainte-resovano, ne znam više, a ja sam zadrhtao, tresao se kao lud. Imala si nepunih četrnaest godina.

Ili onda kada si, nakon jedne od burnih svađa s majkom, ule-tela u moje naručje i zajecala, neutešno, srceparajuće, kako to samo adolescentkinje znaju? Tvoje suze su mi probile košulju, do kože. Bio je to najduži zagrljaj u mom životu, a bilo je u njemu toliko žena. „Grli me, nemoj da prestaneš da me grliš“, govorila si tiho. Kasnije si pokušavala da osporiš moja sećanja, u nekom od svojih napada besa, kada si me ponižavala, kada si ponižavala ono što je između nas dvoje postojalo, govorila si da to nije istina, da nikada nisi želela da me grliš, da su te moje ruke stezale i plašile, da od njih nisi mogla da dišeš. Tužno je to. Oboje znamo da je bilo drugačije.

18 19

I deo1.

MILENA

Lice ubijene pokriveno je tankim velom snega. Njeno telo u dugačkom, raskopčanom crnom kaputu liči na pticu raširenih kri­la. Milena kleči pored nje. Glava žrtve je lako zabačena unazad, usta otvorena kao da se bori za vazduh. Oči su joj, čudom, zatvo­rene. Ko ih je zatvorio, telo samo ili ubica, koji možda nije mogao da podnese njen pogled na sebi?

Navlači tanke gumene rukavice. Uzima u ruke malu, crnu tašnu koja je ležala u snegu i u njenoj unutrašnjosti nalazi novča­nik. Zagleda u pregrade dok ne pronađe ličnu kartu. Noćni čuvar koji je pronašao telo rekao je, neodređeno, da bi mogla biti profe­sorka škole. Ne poznaje je. Radi tek nekoliko dana u gimnaziji.

Milena pokušava da razazna slova u ličnoj karti. Suviše je mračno. Pali baterijsku lampu. Tatjana Tomanović. Rođena 28. januara 1980. u Beogradu. Adresa: Generala Mahina 9. Zagleda se u fotografiju. Mlađa verzija žene koja je ležala pored nje posmatra je ozbiljno. Gotovo ljutito. Čvrsto stisnutih usana.

Ko si ti, pomislila je. Kako si se našla ovde? Vraća ličnu kartu u novčanik. Iz njega ispada fotografija

crnokosog dečaka. Njegove krupne oči jedva proviruju kroz guste šiške. Koliko li ima godina? Sedam, osam?

Oseća nelagodnost u želucu zbog dečaka. Misli na to kako će se njegov život zauvek promeniti kada ga ovog jutra probude. Oseća golicanje u nosu i očima.

– Ej, Milena! Je l’ ti to spavaš?To joj se iritantnim glasom obraćala stariji kolega, poručnik

Milojević, gojazan muškarac u crvenoj perjanoj jakni. – Skloni se da pogledam – kaže preglasno.

20 21

– Pronašla sam ličnu kartu. Žrtva je...– Hvala. Pogledaću sam. – Odmahuje rukom kao da želi da

je otera.Ustaje. Noge su joj se ukočile od klečanja. Osvrće se oko

sebe. Okruženi su patrolnim kolima. Plava rotaciona svetla osvet­ljavaju snežnu scenu.

Vraća se u svoja kola, stari, crveni jugo. Njen prvi i jedini automobil u životu. Čudno kako se neki ljudi vezuju za stvari, toli­ko da je to skoro bolesno, pomislila je.

Više se ništa ne vidi kroz stakla. Sneg se već uhvatio. Uklju­čuje brisače. Njihov škriputav zvuk je uspavljuje. Umorna je i hlad­no joj je. Zatvara oči.

Misli na Ognjena, još jednog dečaka čiji će se život zauvek promeniti kada svane dan. Znala je da će da pati. Tiho i prkosno, kao uvek. Koliko god se bude trudila, neće to uspeti da spreči.

Neko kuca na staklo. Lice čoveka s kačketom i sedom bra­dom. Miša Jovičić. Jedina osoba na Odeljenju koju može da istrpi celo radno vreme. Očinska figura i dobri duh iz lampe. Pokazuje mu rukom da uđe.

On se smešta na sedište pored nje. U rukama drži termos.– I vas su zvali? – pita ga.On odmahuje glavom. – Nisam mogao da spavam, pa sam zvao naše da pitam da li

se nešto dešava.Otvara mali crveni termos. Miris crne kafe ispunjava unutraš­

njost automobila. Iz džepa vadi dve plastične čaše. Ona pruža ruku i uzima jednu. Oseća vrelinu koja joj pali prste dok Miša puni čašu.

– Stigao je istražni sudija – kaže joj, pokazujući sedog čove­ka koji se naginje nad telom. Iza njega mladić u belom kombine­zonu fotografiše brojevima obeležena mesta.

Vrelina kafe joj ispunjava stomak. Gorki, utešni ukus.Miša joj se toplo osmehuje.– Mislio sam da bi ti prijala.– Hvala – prošapuće, neuobičajeno dirnuta. Mali znak

pažnje. Nešto ljudski u ovoj noći.

On klima glavom i zavaljuje se u sedište. Ćute.

Dugačak hodnik mrtvačnice s drvenim klupama. Nestvarno beli zidovi koji se zatvaraju nad njom. Modre senke zore. I taj uža­san miris. Prisustvo pri stravičnom, a opet, neobično intimnom trenutku, kada se članovi porodice suočavaju s neizbežnim. Krici. Poricanje. Bes. Onesvešćivanje. Mrzi taj deo posla, a upravo joj je on najčešće zapada. Ti si žensko, saosećaš, imaš reči utehe, snalaziš se sa suzama, govorile su joj kolege, izbegavajući po svaku cenu ovo najusamljenije, najkonačnije mesto na planeti. Tako je i veče­ras. Na svu sreću, ovog puta nije sama. Još jednom ove noći, bes­krajno je zahvalna Miši.

– Uspeli su da pronađu Tatjaninog muža. Trebalo bi svakog trenutka da stigne ovamo – kaže, nakon što je završio telefonski razgovor.

Ona odlazi do malog toaleta na kraju hodnika. Naslanja vre­le dlanove na hladnu keramiku lavaboa i gleda se u musavo ogle­dalo na zidu. To je ona. Bledo lice s plavičastim žilicama na slepo­očnicama. Podočnjaci. Tamniji nego ikada. Plava kosa nemarno pokupljena u konjski rep. To su njene plave oči. Zuri u sebe sve dok joj se slika pred očima ne zamuti. A da li je to stvarno ona? I šta to radi, na ovom mestu, u ovaj čas?

Misliš da si toliko jaka? Tako sposobna?Grabiš u život koracima od sedam milja. Postavljaš se iznad

svega i svakoga. Čak i mene. Još jedan „neshvaćeni“ umetnik, kome njegova ženica plaća hobi. Za papir, boje, olovke. Ne prođe ni dan da mi to ovako ili onako ne natrljaš na nos. Kladim se da si ponosna na sebe!

Nije istina. Nije istina, ponavlja u sebi.Odvrće slavinu i pušta da voda malo isteče, a onda je zahva­

ta dlanovima i umiva lice. Ponovo zaplače. Stoga ne prestaje da se umiva, sve dok ne oseti da joj prsti trnu od hladnoće.

22 23

Kucanje na vratima.– Stigao je muž – Mišin glas dolazi kroz zatvorena vrata.Još jednom proverava svoj odraz u ogledalu. Mora da izađe

i preuzme ulogu. Stomak je boli od neke čudne treme.Visok, smeđokos muškarac stoji u hodniku. Blago je nagnut

k Miši, koji mu je nešto tiho govori. Nervozno prebacuje svežanj ključeva iz ruke u ruku i neprestano klima glavom.

Prilazi i pruža mu ruku.– Inspektorka Milena Kragulj.– Srđan Tomanović.Prepoznala ga je. Srđan Tomanović. Glumac. – Da li ste sigurni? – pita je. Oseća blagi miris alkohola u

njegovom dahu.– Sigurna?– Sigurni da je to ona.Duboko udiše.– Vi ćete to, nažalost, morati da nam kažete. Mi smo kod

žrtve našli dokumenta vaše supruge.Uvode ga u malu prostoriju, čiji su zidovi obloženi belim

pločicama. Na metalnoj površini stola leži telo prekriveno čarša­vom. Mrtvozornik ga jednim pokretom otkriva.

Duboki, drhtavi udah.– Ona je.– Želite li da vas ostavimo samog? – tiho pita Milena. Srđan je grabi za ruku, ne odvajajući pogled od lica svoje

supruge.– Ne.Poslušali su ga.Stoje dugo u tišini.Srđan zatim klimne glavom.– Hajdemo – kaže.Mrtvozornik prekriva Tatjanino lice. Izlaze u hodnik.– Sedite – reče Milena i pokaza mu klupu.Posluša je. Ona i Miša sedaju preko puta.

– Niste prijavili nestanak supruge.Glava mu je pognuta.– Nisam ni znao da nije bila kod kuće.Milena ga iznenađeno gleda.– Niste znali?– Nisam bio kod kuće.– Cele noći? – Da. Vaši ljudi su me sačekali ispred zgrade.– A gde ste proveli noć?– S drugarima. Večeras sam imao predstavu. Završila se oko

pola deset. Do ponoći smo bili u pozorišnom klubu. Onda smo prešli u jednu kafanu na Čuburi, otprilike do tri, četiri… Nisam gledao na sat, jer…

– Vaši drugovi će to potvrditi? – nestrpljivo ga je prekinula.Podiže pogled k njoj. – Da, zašto?– To je samo deo procedure. Moramo da ustanovimo gde ste

bili. To ne znači da vas sumnjičimo – uključuje se Miša.Srđan ponovo spušta glavu. Prstima nervozno prebira po

svežnju ključeva.– Ne znamo mnogo o vašoj ženi, gospodine Tomanoviću –

kaže Milena.– Šta želite da znate?– Šta je radila na parkingu škole? Da li je predavala u gimna­

ziji?– Da. Ona je profesorka francuskog. Imala je časove u popo­

dnevnoj smeni... Kako niko nije video? Gde su bile ostale kolege?Ključevi padaju na pod. Srđan ih podiže i stavlja u džep.– Ne možemo vam ništa reći dok ne budemo razgovarali s

njima – kaže Miša. – Molim vas, pričajte nam o Tatjani... – Mišin glas zvuči smirujuće.

– Šta bih mogao da vam pričam o njoj… Kako čovek, uopšte, sada može nešto suvislo da kaže? – Srđan nervoznim dlanovima prelazi preko lica.

– Koliko ste dugo bili u braku? – pita Miša.

24 25

– Osam godina. Venčali smo se posle samo deset dana poznanstva...

– I kako biste opisali vaš brak, gospodine Tomanoviću? – prekida ga Milena.

– Brak? Ne znam šta da vam kažem... Bilo je dobrih trenuta­ka. Da, mnogo dobrih trenutaka. Nekada.

– A sada? – Uporna je. Možda svi brakovi u ovom gradu liče na njen.

– Sada? Ne toliko dobrih. Neću da vas lažem. Loše je. Bilo je loše... ali nemojte me razumeti pogrešno. Ja je nisam ubio.

– Već smo vam rekli...Srđan nestrpljivo odmahuje glavom.– Znam, znam, deo procedure.– A deca? Ne spominjete decu. U njenom novačniku sam

videla sliku...Ustao je sav smeten. Napravio je nekoliko koraka napred, pa

nazad.– O, jebiga! Filip! Gde je Filip? Zaboravio sam na njega.– Ne znate gde vam je sin? – Miša ne uspeva da sakrije izne­

nađenje.– Ostavili smo ga kod moje sestre juče popodne. Ona ga

uvek čuva kada sam ja u pozorištu, a Tatjana u školi... Verovatno je još uvek tamo. Jebiga! Kako… – Srđan mrmlja tiho. Prstima pro­lazi kroz kosu grubo, gotovo je čupa. – Izvinite, moram da idem… moram da ga nađem…

Kreće k vratima, a onda se okreće k njima i pruža im ruku.– Želite li da vas povezemo? – pita ga Miša.– Ne, sam ću! Hvala.Miša ga potapše po ramenu.– Bićemo u kontaktu. Javićemo vam se u toku dana. Trebaće

nam još neke informacije o vašoj supruzi.Smeđokosi muškarac nestaje iza belih, metalnih vrata. Milena dugo gleda u njih.

2.

JOVANA

Jutros nešto očigledno nije u redu. Tri policijska automobila parkirana su ispred škole. Policijske uniforme dominiraju škol­skim dvorištem, u kojem nema nijednog učenika. Možda je nešto sasvim banalno, lažna dojava o bombi. Oseća blagu nelagodu u grudima.

Visoka prilika u tamnoljubičastoj pelerini preprečila joj je put.

– Jovana... – kaže Zoja neobično tiho i hvata je za ruku. Dlan joj je vreo, uprkos hladnom zimskom vazduhu, koji gotovo ujeda.

Jovana pokušava da joj se osmehne umesto pozdrava, ali unezverenost Zojinog izraza je sprečava u tome.

– Jovana, da li si čula šta se desilo? Tatjana je ubijena... udav­ljena... sinoć, ovde u školi. Našli su je jutros na školskom parkingu.

Izvlači svoj dlan iz Zojinog. Pokušava da udahne duboko, ali joj se grlo steže od naleta ledenog vazduha.

– Izgleda da se sinoć kasno zadržala u školi i... neko ju je sačekao na parkingu... ne znaju ko... niko nije video, svi su već bili otišli, bila je sama. Ni noćni čuvar nije ništa video...

Jovana se ponovo osvrće oko sebe. Okružuje ih zlokobna tišina. Stresla se. Zoja je pomno posmatra kao da očekuje da kaže nešto suvislo, što bi dalo smisla sinoćnjem događaju. Nema snage da govori. Tatjanino užasnuto lice joj je pred očima.

– Izvini – uspeva da promrmlja i pokušava da se udalji mir­nim korakom. Ali telo je ne sluša. Potrči kroz školsko dvorište. Nekoliko policajaca u uniformi začuđeno se okreće za njom.

Žuri kroz prazan školski hodnik. Zaustavlja se pred učioni­com s natpisom IV2. Ulazi bez kucanja. Čitav razred sedi u tišini, iako nema profesora.

Pogledom šara po licima svojih učenika, zadržavajući se nekoliko trenutaka na svakom. Saša nije među njima.

26 27

– Razredna, šta se to dešava? Da li je istina da… – progovara neko od učenika, ali ona samo odmahuje rukom i izlazi napolje.

Ulazi u prvi toalet na spratu. Iz ranca vadi mobilni telefon.Prsti joj toliko drhte da tek iz trećeg puta uspeva da ukuca

njegov telefonski broj. Dugo zvoni, ali Saša se ne javlja. Pokušava ponovo, ali i dalje

nema odgovora.Seća se njegovog grozničavog pogleda. Odbijao je da je osta­

vi na miru. Bes mu je terao suze na oči. Tatjana više neće pričati. Slobodni smo...

Bože, šta li se desilo?Da li je Tatjana odbila da ga sasluša?Da li su se posvađali?Da li je ponovo zapretila da će ih prijaviti, isto onako ogor­

čeno i zgađeno, kao što je to rekla i njoj?Trebalo je da razgovara s njim sinoć. Trebalo je da ga sasluša.

Ali nije to uradila. Da li je previdela njegovu pravu prirodu? Da li je sve ovo vreme bila zanesena, poput neke tinejdžerke, i potpuno slepa za ono što se stvarno dešava u njemu?

Grešila je od samog početka. Grešila je u svakom mogućem trenutku koji je provela s njim, čvrsto zatvarajući oči pred onim što čini.

Drhtaji u želucu pretvaraju se u bolne udare koji joj izbijaju dah iz grudi.

Dugo povraća, nagnuta nad lavaboom.

3.

MILENA

Celo jutro je pokušavala da dobije Gorana telefonom, ali se on nije javljao. Morala je da ga čuje. Nije se sve moglo tek tako završiti. Ali Goran nije odgovarao na njene pozive.

Okrenula je kućni broj. Javila se gospođa Ruža, komšinica koja povremeno čuva Ognjena. Govori brzo i pomalo zadihano.

– Evo, upravo sam ga probudila. Spremila sam mu i doručak, da ne jede samo u pekari.

– Ružo, ne znate kako sam vam zahvalna. I još jednom, izvi­nite što sam vas noćas probudila. Nisam imala kome da ga osta­vim.

Starica se zvonko nasmejala.– Ne izvinjavaj se. Konačno i od mene neke koristi. Ne brini,

pripaziću ga i otpratiću ga do škole. Samo se ti opusti.Da se opusti. Kada je poslednji put uspela da se opusti? Blag,

umirujući glas s druge strane žice. Oči su joj se ispunile suzama. Mogla bi da plače danima. Sagnula je glavu, da je niko ne vidi.

– Ognjen želi da te čuje.Sanjivi dečački glas.– Mama...– Kaži, sine.– Zašto si tako rano otišla?– Morala sam. Zvali su me na posao.Dubok uzdah njenog sina.– A tata? Gde je on?Čik mu sada odgovori, Milena, kao da čuje Goranov glas.

Zar nisi to htela?– Tata je otišao do bake, Ogi. Nešto je morao da joj pomo­

gne.– Kada se vraćate?Kad je već krenula da laže...

28 29

– Bićemo kod kuće kada se vratiš iz škole. – Objašnjenja će morati da sačekaju. – Mama te puno voli, znaš?

Da li mu to dovoljno često govori? Verovatno ne. Misli na njega. Misli na Gorana. A onda joj pred oči dolazi slika modrog lica pod belim čar­

šavom. I fotografija crnokosog dečaka.Ustaje. Mora da protegne noge.– Idem do kuhinje. Hoćete li kafu? – pita Mišu.On diže pogled s beležaka i klima glavom.– Donesi i meni jednu! – dovikuje joj Milojević i seda na

njenu stolicu.Želudac joj igra. Nemoj samo ti danas. Pravi se da ga ne čuje.– Ej, mala, tebi kažem. Hoću i ja kafu!Okreće se k njemu.– Onda je sam uzmi. Nisam ti ja kafe­kuvarica!Milojević se glasno nasmeje. – Ooo! Šta ti je odjednom? Pe­em­es?Čini se da se sve kolege u prostoriji pridružuju njegovom

podrugljivom smehu. Oseća kako joj srce lupa u grlu. Htela bi da pobegne. Da nestane. Nikada nije postala deo

ekipe. I zato svakodnevno plaća za to. Htela bi da zaurla, da im svima obriše te zlurade osmehe s

lica. Da im saspe sve što već dve godine drži u sebi. Ali mozak odbija da je posluša. Ne može da artikuliše nijednu misao. Jezik joj se lepi za nepca. Zato ćuti i crveni.

Kao i uvek.Milojević ustaje i tapše je po leđima.– Ej, nemoj da se ljutiš!Njegov smeh i dalje odjekuje.Glupačo. Nesposobna glupačo.Načelnik Đorđe Mrđa ulazi u kancelariju, zbog čega Miloje­

vić istog trenutka prestaje da se smeje. – Dakle?Dakle? Njegovo omiljeno pitanje. Bez dodatnog objašnjenja.

Morali su da nauče da mu čitaju misli.

– Žrtva se zove Tatjana Tomanović, stara 30 godina, iz Beo­grada. Predaje francuski jezik u gimnaziji na čijem je parkingu pronađena. Radila je popodnevnu smenu. Udata je. Ima sina – deklamuje Miša.

Miliojević nastavlja:– Na mestu zločina nije pronađeno ništa osim ličnih stvari

žrtve. Ubica nije ostavio tragove ni na telu žrtve. Tehničari prove­ravaju da li ima nekih stranih vlakana na telu i odeći pokojnice. Inače, parking nije pokriven kamerama, niti dobro osvetljen. S obzirom na to da se nalazi iza škole, teško da je bilo očevidaca. Razgovarali smo i sa čuvarom koji ju je pronašao, i ništa značajno nam nije rekao.

– Šta kaže obducent? Da li ste stupili u kontakt sa žrtvinom porodicom? – pita Mrđa.

– Kraguljeva je razgovarala s mužem. Ona je bila i u mrtvačnici.Milena se nakašlje. Grlo joj je suvo. Lice joj i dalje gori od

malopređašnjeg incidenta. – Dakle? – načelnik gleda u nju.– Još nismo dobili nalaze obdukcije... Telo je identifikovao

Tatjanin muž, Srđan Tomanović.– Da, Srđan Tomanović, onaj glumac... Moji su ga pokupili

mortus pijanog ispred zgrade dok se vraćao kući – ubacuje se Milojević.

– Alibi? – pita Mrđa.– Kaže da je od pola deset do četiri bio s društvom u kafani.

Nismo stigli još da proverimo.– Imaš li imena tih drugova?Pogleda u svoju beležnicu, iako zna da tamo ne piše ništa.

Zaboravila je da ga pita. – Nemam – promrmlja.– Zašto?– Bio je sav sluđen. Želeo je da vidi sina što pre, pa nisam

htela da ga zadržavam...Očekivala je smeh. Pripremila se. Uvukla je stomak i podigla

bradu.

30 31

Vrata su se naglo otvorila. U prostoriju je ušao uniformisani policajac i rekao:

– Ubili su Lorda!Zavladala je graja. – Neko mu je prosuo mozak na ulazu u prostorije stranke.

Ubijen je i jedan od njegovih telohranitelja.Načelnik je nekoliko puta pljesnuo dlanovima i buka se pre­

tvorila tišinu. Izvadio je mobilni iz džepa. Okrenuo im je leđa dok je razgovarao. Nervozno se vrpoljio dok je slušao sagovornika i neprestano klimao glavom. Kada je završio razgovor okrenuo se k njima, zajapuren u licu.

– Okej, cela smena kreće na uviđaj. Ne moram da vam ka­žem šta ovo znači. Ne smemo da zabrljamo. Svi će nam duvati zavrat. Posebno oni njegovi desničari. Izbegavajte novinare, dok se ne dogovorimo oko izjave. Bude li neko rešio da izigrava medijsku zvezdu, lično ću se postarati da dobije nogu u dupe! Dakle, mora­mo da hodamo kao po jajima... Kragulj, ti ostaješ ovde.

Znala je da to nije nimalo dobro. Smušenost će je koštati posla.Ponovo je sela. Kolege su se užurbano oblačile i izlazile.Milojević joj je zaverenički namignuo.Pretvorno đubre.– Napravila si užasan propust, Milena. Da ne tražiš imena

drugova koji bi potvrdili Tomanovićev alibi?! Ne znam kako ti se desilo! To ni početnik ne bi sebi dozvolio – kaže Mrđa.

Ne može da izdrži da se ne usprotivi.– Načelniče, to je jedan jedini propust koji sam napravila za

sve ovo vreme i koji ću odmah ispraviti, ako mi dozvolite.On odsečno maše rukom ispred njenog lica.– Ne želim da slušam opravdanja. Trebalo bi odmah da te

kaznim.Dlanovi joj se znoje. To ne sme da se dogodi. Treba joj čvrst oslonac u ovom tre­

nutku, bilo kakav, pa makar to bio samo posao.– Imam privatnih problema – tiho progovara.– Molim?

– Kažem, imam problema na privatnom planu. Žao mi je, ali dosta sam uzrujana... ja i moj muž... mi se... rastajemo... on je...

Tone u stolicu. Stid je zaglušuje. Šef nestrpljivo odmahuje glavom.– Kragulj, ne zanima me tvoj privatni život! To je bio uslov

da te primim ovde. Ne zanimaju me trudnoće, porodiljska odsu­stva, dečije temperature, svađe s muževima. Mene samo zanima da posao bude obavljen uspešno i u najkraćem mogućem roku. Razu­meš li to, Kragulj?

– Da.– Želiš li da te vratim natrag u administraciju, da sastavljaš

dopise i prekucavaš izveštaje?– Ne.Načelnik nervoznim pokretima pretura po papirima na sto­

lu. Kao da je zaboravio na njeno prisustvo. Milena ne zna da li da ustane i ode ili da čeka na njegova dalja uputstva. Njega kao da to nije briga. Pušta je da još neko vreme čeka. Telefoni zvone. On odsečno razgovara. Daje naređenja. Viče u slušalicu. Obrazi mu podrhtavaju od besa.

Skida naočare i trlja oči. Zatim dugo gleda u nju.– Možda sam lud, ali dobićeš još jednu šansu. Daću ti da

vodiš slučaj ubistva Tatjane Tomanović. Pomoći će ti i Jovičić. I nemoj da uobraziš da je ovo neka vrsta nagrade za tvoj rad, već jednostavno nemam drugog izbora. Kao što vidiš, u trenutnim okolnostima, ne mogu da se razbacujem ljudima... Svi drugi će biti zauzeti oko atentata, tako da mi jedino ti preostaješ.

Ustala je i klimnula glavom. Očekivala je da će osetiti olakšanje. Umesto toga, utroba joj

se grči.Prvi put u karijeri vodi istragu ubistva.

Čini joj se da svaka patrolna kola koja prođu imaju uključe­nu sirenu. Dođe joj da pokrije uši. Da se sakrije negde. Prilazi joj Miša. Tik pored njih parkira se mali kombi, iz kojeg izlazi televi­zijska ekipa.

32 33

– Ovo oko Lorda se pretvorilo u ludnicu. A biće još gore. U ministarstvu su se usrali, čim su poslali svoje ljude – govori Miša, povlačeći poslednji dim iz cigarete i baca opušak na zemlju. Protr­lja šake, a zatim ih zavuče u džepove mantila. – Sačekali su ga dok je izlazio iz kola, mislim da ih je bilo dvojica, telohranitelji nisu stigli da uzvrate, jednog su odmah ubili, drugi je preživeo, ali eno ga na aparatima u Urgentnom... Pitanje je koliko će dugo. Ubijena je i prolaznica, žena koja je šetala psa u parkiću, tu pored, a čini se da nije stradala od zalutalog metka, nego je ubijena ciljano, da ne bi pričala...

– Ovi njegovi iz Patriotskih snaga će da naprave cirkus. Već su uspeli da daju saopštenje na vestima o dugogodišnjem progonu njihovog lidera, koji je rezultirao atentatom – kaže Milena.

– Nije to nikakav atentat. Kakvi politički razlozi ubistva! Ubijen je zato što su on i ekipa petljali s drogom. Ovo je klasična sačekuša. Koji atentator bi naknadno prišao žrtvi da je overi u gla­vu! – Miša nestrpljivo odmahuje rukom. – Hajdemo, Milena. Mo ramo prvo do škole, da porazgovaramo s Tatjaninim kolegama.

Umorna je i hladno joj je. Dugo stoji u mestu, nesposobna da se pokrene.

Oseća Mišin začuđeni pogled na sebi. Ulazi u kola i seda pored njega.

Bilo ti je petnaest godina kada smo prvi put vodili ljubav.Sećaš se onog popodneva, narandžastog od poslednjih trzaja

jesenjeg sunca, u stanu koji je gledao na jevrejsko groblje, kada sam ti rekao da oboje suviše dobro znamo šta se dešava, da treba zausta-viti vreme i utonuti u njega? Bili smo sami. Tvoja majka je bila... Ne znam tačno gde je ona tog dana bila, uopšte, ne znam gde je bila svih tih meseci. Naš brak nije izrastao u bajku, zašto da lažem, toga si i ti bila dobro svesna. Red hladnoće, red ćutanja, red svađe. Mislim da je za vas najbolje da se razvedete, govorila si. Ali to više nije važno.

Važna si ti. I ljubičasta vunena haljina koju si nosila tog dana. Važna je tvoja ravna kosa boje meda, tvoje šarene oči. Spustio sam se na kolena i zario lice u tvoj stomak. Udisao sam te. Buncao. Ti si ćutala. Zašto si ćutala? Ja sam se raspadao pred tobom, bio sam spreman da sve odbacim, da skinem masku četrdesetogodišnjeg muš-karca, da se pretvorim u pubescenta, u mrvu, pred tobom! Znaš li koliko je to bilo strašno, koliko sam se samo bojao?

Skinuo sam te tu, usred dnevne sobe. Ponavljao sam ti koliko si lepa i da ne treba da se plašiš. Ja nikada ne bih mogao da te povre-dim.

Gledala si me kao da mi veruješ. Ipak, plakala si.