EUGEN HERIGEL ZEN U UMETNOSTI GAĐANJA IZ LUKA UVOD

Daisetza T. Suzukija

Jedan od najhitnijih činilaca u gađanju iz luka i onih drugih umetnosti, koje se upražnjavaju

u Japanu a verovatno i u drugim dalekoistočnim zemljama, nalazi se u činjenici da one ne

služe praktičnim ciljevima, i da nisu smišljene za čisto estetsko uživanje, nego znače

školovanje svesti, koje treba povezati sa krajnjom stvarnošću. Tako se gađanje iz luka

uvežbava ne samo zato da bi se pogodila meta, ne zamahuje se mačem kako bi se neprijatelj

oborio; plesač ne pleše samo zato da bi izvodio ritmičke telesne pokrete, nego pre svega

treba da se svest harmonično izjednači sa nesvesnim.

Da bi čovek stvarno postao majstor gađanja iz luka nije dovoljno tehničko znanje. Tehnika

se mora: prevazići tako da umešnost postane neka "nemoguća umetnost", koja izrasta iz

nesvesnog.

S obzirom na gađanje iz luka to znači da strelac i krug nisu više dve suprotstavljene stvari,

nego da su jedna jedina stvarnost. Strelac iz luka nije više svestan samoga sebe, kao da mu

predstoji zadatak da pogodi krug ispred sebe. To stanje nesvesnosti postiže se međutim

samo tako, ako je on potpuno oslobođen i odvojen od svoga Ja, ako je jedno sa savršenošću

svoje tehničke spretnosti. No to je nešto potpuno drugačije od svakog napretka, koji bi se

mogao postići u umetnosti gađanja iz luka. To drugo što pripada jednom sasvim drugom

poretku naziva se s a t o r i. To je intuicija, no koja se potpuno razlikuje od toga što se

obično naziva intuicijom. Zato je ja nazivam prajna* – intuicija.

P raj n a se može označiti kao "transcendentalna mudrost". Ali' ni ovaj izraz ne može

reprodukovati sve nijanse, sadržane u ovoj oznaci, jer pr a jna je intuicija koja ujedno

obuhvata totalnost i individualnost svih stvari. To je intuicija koja bez bilo kakve meditacije

spoznaje da je nula beskrajna (_) i da je beskrajnost nula (_); i na to se ne misli simbolično

ili matematički, već je to neposredno opažljivo iskustvo.

*Izg. pradžna, upor. Suzuki-From, Zen budizam i psihoanaliza, Nolit2, 1973, str. 100. ,Prim

pisca predgovora.

S a t o r i je zato, govoreći psihološki, neka onostranost granica vlastitog Ja. Logički

posmatrano to je uvid u sintezu afirmacije i negacije, metafizički govoreći intuitivno

poimanje da je biće bivanje i da je bivanje biće.

Karakteristična razlika između zena i svih drugih religioznih, filosofskih ili mističkih učenja

jeste činjenjica da nikad ne iščezava iz našeg svakodnevnog života, a ipak pored sve svoje

praktične primenljivosti i konkretnosti uključuje u sebe nešto što ga izvlači iz igre

svetovnog kaljanja i užurbanosti.

Ovde dodirujemo odnos između zena i gađanja iz luka ili drugih umešnosti kao što su

mačevanje, aranžiranje cveća, ceremonija čaja, ples ili lepe umetnosti.

Zen je "dnevna svest", kako to formuliše Baso Matsu (umro 788). Ova "dnevna svest" nije

ništa drugo do "spavanje kada si umoran, jedenje kada si gladan". Čim počnemo

reflektovati, razmišljati i oblikovati pojmove, gubi se izvorno nesvesno i pojavljuje se neka

misao. Mi više ne jedemo, više ne spavamo, kada spavamo. Luk je odapet, ali strela ne leti

pravo na krug, a i krug se takođe više ne nalazi tamo gde je trebalo da stoji.

Čovek je misaono biće, ali njegova najveća dela se ostvaruju, kada on ne računa i ne misli.

Posle dugih godina vežbanja u veštini zaboravljanja samoga-sebe mora se ponovo postići

"detinjastost". Ako se to postigne, tada čovek misli a ipak ne misli. On misli kao kiša koja

pada sa neba; on misli kao talasi, koji se valjaju po moru; on misli kao zvezde, koje

osvetljavaju noćno nebo, kao zeleno lišće koje niče pod blagim proletnjim vetrom. On je u

stvari sam kiša, more, zvezde, zelenilo.

Ako je čovek postigao taj stupanj "duhovnog" razvoja postao je zen-majstor života. Njemu

kao slikaru nisu potrebni platno, kičica i boje. Njemu kao strelcu iz luka nisu potrebni luk,

strela i krug ili neka drugačija oprema. On ima svoje udove, svoje telo, glavu i drugo.

Njegov život u zenu izražava se kroz sva ova "oruđa", važna kao njegovi pojavni oblici.

Njegove ruke i noge jesu kičice, i čitav svemir jeste platno na kome se sedamdeset,

osamdeset, devedeset godina slika njegov život. Ova slika naziva se "istorija".

Hoyen von Gosozan (preminuo 1104) kaže:

"Ovde je čovek koji je prazninu prostora pretvorio u list hartije, talase mora u mastionicu i

planinu Sumeru u kičicu i koji pišu pet slogova: s o _ s h i _ s a i _ r a i _ i. (Ovih pet

kineskih slogova bukvalno prevedeni znače: "Prvog patrijarha razlog (osnova) da se dođe sa

Zapada". Ova tema često predstavlja sadržaj jednog mo n do-a. To je isto kao kada bi se

pitalo o biti zena. Ako se to shvati, zen je samo to telo). Njemu dajem svoj z a g u (zagu je

jedan od predmeta koji nosi zen kaluđer. On se pred njim širi kada se on klanja pred Budom

ili učiteljem) i duboko se klanjam pred njim". Mogli bismo postaviti pitanje šta znači taj

fantastični način pisanja. Zašto je čovek, koji može nešto tako, dostojan najvećeg

poštovanja? Možda bi zen-majstor odgovorio: "Ja jedem ako sam gladan, spavam ako sam

umoran". Čitaocu će međutim izgledati da na pitanje o strelcu iz luka još uvek nije

odgovoreno.

U ovoj divnoj knjizi koja se pred nama nalazi, profesor Herigel, jedan nemački filozof, koji

je došao u Japan, i koji se u umetnosti gađanja iz luka vežbao radi razumevanja zena, daje

izveštaj posve-

čenog o svome vlastitom iskustvu. Njegov način izražavanja srodiće zapadnog čitaoca sa

onim čudnim i prividno nedostupnim načinom istočnjačkog iskustva. .

Ipswich, Massachusetts, maj 1953.

ZEN U UMETNOSTI GADANJA IZ LUKA

Na prvi pogled mora izgledati kao nepodnošljiva degradacija da se zen - ma šta se

pod tim podrazumevalo - može dovoditi u vezu sa gađanjem iz luka. Čak ako se u

širokogrudom izlaženju u susret treba da složimo s tim da gađanje iz luka kao

"umetnost" smatramo izvanrednom, teško ćemo se osetiti spremni na to da iza ove

"umetnosti" potražimo nešto drugo od izrazito sportske umešnosti. Tako smo

orijentisani na to da nešto saznamo o zapanjujućim ostvarenjima japanskih strelaca-

umetnika, koji imaju tu prednost da se mogu pozivati na jednu dostojnu staru i nikada

konačno neprekinutu tradiciju upotrebe luka i strele. Jer na Dalekom istoku tek pre

nekoliko naraštaja moderna oružja, nužna doduše za ozbiljan slučaj, potisnula su

stara borbena sredstva; ali rukovanje njima time nikako nije bilo prekinuto, nego se

prenosilo dalje i od tada se neguje u sve širim krugovima. Da li zato možda ne

očekujemo opis posebnog načina na koji se danas gađanjem iz luka kao nacionalnim

sportom bave ljudi u Japanu? Ništa ne može biti pagrešnije nego baš to mišljenje.

Pod gađanjem iz luka u tradicionalnom smislu, koje se ceni kao umetnost i poštuje

kao nacionalno nasleđe, Japanac ne podrazumeva neki sport nego, ma koliko to

najpre može čudno zvučati, religiozni ritual. I prema tome pod "umetnošću" gađanja

iz luka on neče podrazumevati neku umešnost sportiste, kojom se, manje ili više,

može ovladati kroz pretežno telesne vežbe, već umešnost čije poreklo treba potražiti

u duhovnim vežbama i čiji se cilj nalazi u jednom duhovnom pogotku: dakle tako da

dobar strelac u osnovi cilja na samoga sebe i pri tom može postići da samoga sebe

pogodi.

To nesumnjivo zvuči zagonetno. Kako, reći će se, gađanje iz luka, koje se nekada

uvežbavalo za borbu na život i smrt, nije prešlo čak u neki opipljivi sport i sačuvalo

se u njemu, nego je postalo neka duhovna vežba? Čemu tada još luk, strela i meta?

Zar se tu nije porekla muževna stara veština kao i jasni i pošteni smisao gađanja iz

luka i zar na njihovo mesto nije stavljeno nešto rasplinuto, ako ne upravo

fantastično?

Treba međutim razmisliti o tome da se specifični duh ove umetnosti, otkako se ona

više ne mora potvrđivati u krvavim borbama, ispoljio samo još direktnije i ubedljivije

- dakle onaj duh koji nije tek nedavno trebalo naknadno uneti u rukovanje lukom i

strelom, jer je on oduvek bio s njim povezan. Stvar dakle uopšte ne stoji tako da se

nasleđena tehnika gađanja iz luka, otkako ona više ne igra nikakvu ulogu kao oružje,

pretvorila u neku vedru dokolicu, pa time ujedno učinila bezazlenom. "Veliko

učenje" gađanja iz luka o tome nešto drugo govori. Prema njemu, gađanje iz luka je,

kao i ranije, stvar kod koje se radi o životu i smrti u onoj meri u kojoj ono predstavlja

borbu 'strelca sa samim sobom; a taj način borbe nije zakržljala zamena, nego noseći

osnov svake borbe okrenute spolja - recimo prema telesnom protivniku. Tek u toj

borbi strelca sa samim sobom ispoljava se dakle tajna suštine ove umetnosti i

poučavanje u njoj zato ne prikriva ništa bitno ako se odrekne one korisne primene

koju je nekada zahtevala praksa viteške borbe.

Stoga onaj ko se danas preda ovoj umetnosti, izvlači iz istorijskog razvoja

nesumnjivu dobit da ne podlegne iskušenju da se praktičnim postavljanjem ciljeva

pomuti – čak ako ga pred samim sobom treba da krije ako ne i potpuno onemogući

razumevanje "Velikog učenja". Jer pristup je dosuđen, i u tome se slažu svi majstori

gađanja iz luka kroz istoriju, samo onima koji su "čistoga srca" i koji nemaju u vidu

skrivene namere.

Ako polazeći sa te tačke gledišta pitamo kako japanski majstori gađanja vide i

prikazuju tu borbu strelca sa samim sobom, njihov odgovor mora zvučati sasvim

zagonetno. Borba se, za njih naime sastoji u tome što strelac nišani na samoga sebe -

a opet ne na samoga sebe - što pri tom pogađa možda samoga sebe - a opet ne

samoga sebe, i tako ujedno postaje i onaj koji nišani i meta, i pogađač i pogodak. Ili,

da se poslužim nekim izrazima koji su majstorima gađanja prirasli za srce: potrebno

je da strelac uprkos čitavoj svojoj delatnosti postane nepokretno središte. Tada dolazi

najviše i poslednje čudo umetnost postaje "neumetnička", gađanje postaje negađanje,

postaje gađanje bez luka i strele; učitelj ponovo postaje učenik, majstor početnik, kraj

početak, a početak savršenstvo.

Čoveku iz istočne Azije te tajanstvene formule transparentne su i prisne. Nas naprotiv, one

nesumnjivo potpuno zbunjuju. Zato nam ne preostaje ništa drugo, nego da krenemo u još

opširnije razmatranje. Odnedavno čak za nas Evropljane nije više nikakva tajna da japanske

umetnosti (veštine) zbog svoje unutrašnje forme upućuju na zajednički koren - na budizam.

To se u istome smislu i u istoj meri odnosi na umetnost gađanja iz luka kao i na slikanje

tušem,na pozorišnu umetnost ne manje od ceremonije čaja, na umetnost ikebane i na

majstorstvo mačevanja. To znači prvo da sve ove pretpostavljaju jedan duhovni stav i da ga

već prema svojoj specifičnosti svesno neguju, stav koji je u svojoj najjačoj formi svojstven

budizmu i koji određuje bit sveštenog čoveka. Naravno tu se ne misli naprosto na budizam,*

* Stvar se ovde ne vrti oko izričito spekulativnog budizma. Prim. pisca predgovora. koji je zbog svojih navodno dostupnih spisa, jedino i poznat u Evropi i na koji se čak polaže

pravo da se poznaje, već o "dhyana" budizmu koji se u Japanu označava kao "zen", i koji u

prvom redu ne želi biti spekulacija, nego neposredno iskustvo onoga što kao bestemeljni

temelj bivstvujućeg razum nije izmislio, pa se čak posle toliko jasnih i neodoljivih iskustava

ne može shvatiti ni tumačiti: to znamo tako što ne znamo. Zbog tih presudnih iskustava zen-

budizam kroči putevima, koji kroz metodski uvežbano samoudubljivanje treba da vode tamo

da se u najdubljem dnu duše postane svestan onoga što nema temelja ni načina i što se ne

može imenovati, štaviše: da se sa njim bude jedno. A to znači sada s obzirom na gađanje iz

luka u naravno sasvim prolaznoj i upravo zato možda sumnjivoj konstataciji: duhovne

vežbe, kojima jedino možemo zahvaliti za to što tehnika gađanja iz luka postaje umetnost i

ako je trebalo da se tako dogodi, usavrši kao neumetnička umetnost, jesu mističke vežbe, i

gađanje iz luka tako ni pod kakvim okolnostima ne može imati taj smisao da se lukom i

strelom radi nešto spolja, nego da se samim sobom nešto iznutra obavlja. Luk i strela su

tako reći samo izgovor za nešto što se i bez njih moglo dogoditi, samo put ka nekome cilju,

ne sam cilj nego samo pomoć za poslednji presudni skok.

S obzirom na to stanje stvari sada ne bi bilo ništa poželjnije, nego kada bismo se radi

dubljeg razumevanja mogli zadržati na izlaganjima zen-budista. U tome zaista ne

oskudevamo. Tako je recimo T. Suzuki u svojim Essay on Zen-Budhism (Eseji iz Zen-

Budizma) mogao dokazati kako su japanska kultura i zen najuže povezani, da prema tome

japanske umetnosti, duhovno držanje samuraja, japanski stil života, moralna, estetska, pa

čak do izvesnog stupnja i intelektualna životna forma Japanaca za svoju specifičnost

zahvaljuju tome temelju zena i da nju onaj koji se sa tim temeljom nije srodio, ne može u

dovoljnoj meri razumeti.

Neobično značajni spisi Suzukija - nedavno pristupačni1 i na nemačkom jeziku, kao i

istraživanja drugih japanskih istraživača izazvali su opravdanu pažnju. Spremno se priznaje

da je u Indiji rođen dhyana-budizam, u Kini posle presudnih promena razvijen do pune

zrelosti, konačno prihvatio Japan i da je do dana današnjeg negovan u živoj tradiciji - da

prema tome taj zen oslo-

bađa do sada neslućene načine ljudske egzistencije, u koje konačno steći uvid predstavlja

neprocenjivu vrednost.

-

1) Dieil grosse Befreiung. Einfuhrung in den Zen-Buddhismus. Konstanz

Zen'11 lind die Kultur Japans. Stuttgart.

Međutim, uprkos svim naporima propovednika zena, nama Evropljanima do sada dosuđen

uvid u suštinu zena ostao je nesumnjivo krajnje oskudan. Kao da se protivi dubljem

prodiranju, naslućujuće-dokučujuće uživljavanje posle nekoliko koraka već nailazi na

nesavladljive prepreke. Uvijen u tminu kroz koju se ne može prodreti, zen mora izgledati

kao najčudnija zagonetka koju je zadao istočno-azijski duhovni život: nerešiva a ipak

neodoljivo privlačna.

Razlog za tu nepristupačnost, što bolno osećamo, u izvesnom pogledu valja potražiti u stilu

izlaganja koji je do sada zen imao. Niko razuman neće zahtevati od sledbenika zena da

samo pokuša opisati ona iskustva, koja su ga oslobodila i preobrazila, onu nezamišljivu i

neizrecivu "istinu", od koje on dalje živi. Zen je u tome pogledu srodan čistoj mistici

utapanja. Onaj ko ne učestvuje u mističkim iskustvima ostaje, ma šta radio, van toga. Taj

zakon, koga se pridržava svaka prava mistika, ne dopušta nikakav izuzetak. Tome ne

protivreči činjenica da postoji rasipničko bogatstvo zen-tekstova koji se smatraju svetim.

Oni međutim imaju tu osobinu da svoj životodarni smisao otkrivaju samo onome, ko se

udostojio svih presudnih iskustava i tako iz ovih tekstova može iščitati potvrdu za ono što

on nezavisno od njih već ima i što jeste. Neukom, naprotiv, ti tekstovi ostaju ne samo nemi -

pa kako bi on mogaobiti u stanju da čita tako reći između redova? - nego ga i neizbežno

odvode u neko opako duhovno ludilo, čak ikada im se približava s bojažljivom opreznošću i

nesebičnom predanošću. Tako zen, kao i svaku drugu mistiku, može razumeti samo onaj ko

je i sam mističar i koji zato ne pada u iskušenje da na drugi način iskamčuje to što mu

uskraćuje mističko iskustvo.

No sada taj koji se preobrazio kroz zen i koji se prečistio kroz "vatru istine" vodi suviše

ubedljiv život, da bi se to moglo prevideti. Nije zato drsko, ako bi onaj koji iz duhovne

srodnosti pune slutnje što ga tajanstveno goni, želi naći pristup bezimenoj moći što čini tako

velike stvari - jer samo puki radoznalac nema nikakvog prava na postavljanje zahteva -

očekuje od sledbenika zena da za to ipak bar opiše put koji vodi cilju. Nijedan mističar pa

dakle i nijedan sledbenik zena nije još sa prvim korakom onaj koji on, usavršavajući se,

može postati. Koliko mnogo stvari on mora savladati i ostaviti za sobom da bi konačno

našao istinu! Koliko ga često usput muči neutešno osećanje da teži nemogućem. Pa ipak ta

nemogućnost jednoga dana postaje mogućnost, čak po sebi razumljiva. Nije li to tako

prostor za nadu, brižljiv opis tog dugog i teškog puta možda dozvoljava ovo jedno: da se bar

upitamo da li bismo se odvažili da njime krenemo?

No takvi opisi puta i njegovih stanica u spisima zena skoro potpuno nedostaju. To je, sa

jedne strane, u vezi s tim što se upravo sledbenik zena najodlučnije brani od toga da pruži

neko uputstvo za blaženi život. Ta on iz najvlastitijeg iskustva zna da tim putem ne može

krenuti niko i da ga ne može završiIi niko bez savesnog vodstva nekog iskusnog učitelja i,

bez pomoći nekog majstora. Ali ne manje presudna je za njega, sa druge strane, činjenica da

se njegovi doživljaji, savladavanja, i promene, sve dotle dok su još “njegovi”'', stalno

ponovo moraju savladavati i menjati, sve dok se ono njegovo ne uništi. Jer samo tako se

stiče osnova za iskustva, koja ga, kao "sveobuhvatna istina", bude za život koji više nije

njegov svakodnevni lični život. On živi tako što više nije taj koji živi.

Polazeći odatle biće razumljivo zašto sledbenik zena izbegava da govori bilo šta o sebi, pa

tako i o svome razvoju. Ne zato što to smatra neskromnim brbljanjem, već zato što on to

upravo mora smatrati izdajom zena. Za njega već razmatranje odluke da nešto kaže o

samome zenu predstavlja ozbiljan ispit. Kako se opominjući pred njim nalazi sećanje na

jednog od najvećih majstora, koji je na pitanje šta je u stvari zen, nepomično ćutao kao da to

pitanje uopšte nije čuo. I zar bi tu sledbenik zena trebalo da padne u iskušenje da polaže

račun o sebi, o tome šta je odbacio i što mu više nije potrebno?

S obzirom na to stanje stvari ne bih mogao odgovoriti, ako bih želeo ostati kod toga, da se

dalje služim paradoksalnim formulama i rasterećujem rečima koie veoma preteruju. Ipak

nameravam osvetliti suštinu zena na način kako se on manifestuje u umetnosti kojoj je on

utisnuo svoj pečat. Ovo osvetljavanje naravno još nije nikakvo rasvetljavanje u za zen tako

fundamentalnom značenju te reči, ali bar ipak pokazuje da se tu mora dati nešto što se kao

iza nekih neprozirnih maglenih zidova krije od pogleda i što kao sevanje nagoveštava

daleku munju. Umetnost gađanja iz luka, tako shvaćena, predstavlja tako reći uvod u zen i

dozvoljava da se, u najpre sasvim opipljivim potezima, učine transparentnim zbivanja. koia

polazeći od njih samih nisu više shvatljiva. U predmetnom pogledu bilo bi sasvim moguće

da se, polazeći od svake navedene umetnosti, prokrči neki put ka putu zena.

Verujem, međutim, da ću najefikasnije ostvariti svoju nameru tako što ću opisati put koji

treba da pređe učenik umetnosti gađanja iz luka. Tačnije rečeno, pokušaću da saopštim o

skoro šestogodišnjoj nastavi koju mi je za vreme mog boravka u Japanu održao jedan od

najvećih majstora te umetnosti. Vlastita iskustva ovlašćuju me dakle za taj poduhvat. Ali da

me se čak samo donekle shvati - jer već ovaj uvod krije dosta zagonetnih stvari - ne

preostaje mi ništa drugo sem da opširno spomenem sve otpore koje sam imao da prevladam

i sva kočenja, kojih sam se morao osloboditi, pre nego što mi je pošlo za rukom da prodrem

u duh "Velikog učenja". Ja dakle saopštavam o samome sebi jedino zato što ne vidim

nikakav drugi put da stignem do postavljenog cilja. Iz istog razloga ograničiću se na

izlaganje tog suštinskog da se ono utoliko oštrije istakne. Svesno odustajem od toga da

prikažem okvir u kome se odvijala ta nastava. Da izazovem scene, koje su se učvrstile u

sećanju, no pre svega da ocrtam sliku majstora - ma koliko to sve takođe uvek može biti

primamljivo. Stvar treba da se okreće uvek samo oko umetnosti gađanja iz luka, koju je,

kako mi se ponekad čini, još teže prikazati nego je naučiti; i prikazivanje treba da bude

dovedeno do toga mesta polazeći od koga postaju vidljivi najudaljeniji horizonti iza koga

zen diše.

Potrebno je jedno objašnjenje zašto sam se upustio u zen i preduzeo da u tu svrhu naučim

upravo umetnost gađanja iz luka. Još kao student, kao iz neke tajne težnje, ozbiljno sam se

bavio mistikom, uprkos duha vremena kome je do takvih stvari bilo malo stalo. No pored

svih napora sve više i više postajao sam svestan toga da mističnim tekstovima mogu prići

samo spolja i da sam to što možemo označiti kao mistički prafenomen, svakako znao da

zaokružujući izdvojim, a da mi nije pošlo za rukom da preskočim kružnu liniju, koja kao

neki visoki zid okružuje tajnu. Čak u opsežnoj literaturi o mistici nisam baš našao to što sam

tražio, i došao sam postepeno razočaran i obeshrabren do uvida da samo taj koji se doista

odvojio od života može razumeti šta se pod odvojenošću od života" mislilo, i da samo taj

koji je izmakao (Entsunkene), koji se potpuno rešio i oslobodio svoje vlastitosti može biti

pripremljen da postane jedno (izjednači) sa "vrhovnim bogom". Uvideo sam dakle da ne

postoji niti može postojati drugi put za mistiku osim puta vlastitog iskustva i patnje i da, ako

ta pretpostavka nedostaje, sve reči o tome ostaju puko preklapanje. Ali kako se postaie

mističar? Kako se dolazi u stanje stvarne, ne samo navodne odvojenosti od života? Da li još

uvek postoji neki put tamo i za onoga koji je provalijom vekova odvojen od velikih

majstora? Za modernog čoveka koji raste u sasvim drugačijim prilikama? Nigde nisam

našao čak ni donekle zadovoljavajuće odgovore na moja pitanja, iako sam slušao o

stupnjevima i stanicama jednog puta koji je obećavao da vodi cilju. Da krenem njime

nedostajala su mi precizna metodska uputstva, koja bi za čitav deo puta mogla zameniti

majstora. No da li bi takva uputstva ako ih ima, bila dovoljna? Zar nije naprotiv tako da se

kroz njih u najboljem slučaju samo stvara spremnost za primanje toga čime ne raspolaže ni

najbolja metodika, da se mističko iskustvo tako ne može postići na silu nikakvom

dispozicijom koja potiče od čoveka? Ma kako udesio našao bih se pred zatvorenim vratima,

a ipak se nisam mogao uzdržati od toga da ih stalno ne tresem. Čežnja je međutim ostala i,

kad bi ona posustala, čežnja za tom čežnjom.

Kada sam zato jednoga dana - u međuvremenu sam postao privatni docent - bio upitan da li

na Carskom Tohoku univerzitetu želim predavati istoriju filozofije, pozdravio sam

mogućnost da upoznam zemlju i narod Japanaca, već samo zato tako radosno, jer se time

pojavio izgled da stupim u dodir sa budizmom i tako i sa njegovom praksom utapanja

(Versenksungspraxis)* i mistikom. Jer ja sam već toliko slušao o tome da tamo postoji tako

brižljivo čuvana tradicija i živa nega zena, vekovima isprobavana umetnost poučavanja i,

kao najvažnije, da tamo postoje učitelji zena sa zapanjujućim iskustvom u umetnosti

vođenja duša.

* U mističkoj terminologiji _ zagnjurivanje u vlastitu"dubinu" iIi "dubinu" božanstva. V.

Heinric Schmidt, Philosophisches Worterbuch, Alfred KronerVerlag, Leipzig 1934. Prim.

prev.

Tek što sam se samo donekle snašao u novoj sredini, pobrinuo sam se za ostvarenje onoga

što mi je ležalo na srcu. Međutim najpre sam se sudario sa zbunjenim odvračanjem. Rekli su

mi da se do sada ni jedan Evropljanin nije ozbiljno potrudio oko zena i da se ako se odbaci

čak najmanji trag „učenja'', ne može očekivati da će me to "teorijski'' zadovoljiti. Stajalo me

je mnogih izgubljenih časova dok mi nije pošlo za rukom da objasnim zašto se upravo želim

posvetiti nespekulativnom zenu. Tada su me poučili da je za Evropljanina bezizgledno da

prodre u to za njega svakako najviše tuđe područje istočnoazijskog duhovnog života - pa

čak ako se započne izučavanjem neke japanske umetnosti, povezane sa zenom.

Pomisao na to da ću morati proći neku vrstu uvoda nije me zastrašila. Osećao sam se

spremnim na svaki ustupak, samo ako je bilo tračka nade da ću se korak po korak

približavati zenu, i čak neki naporan okolni put izgledao mi je još uvek daleko bolji od

uopšte nikakvog puta. Kojoj je od ovih u tu svrhu imenovanih umetnosti trebalo da se

posvetim? Moja se žena bez dužeg oklevanja odlučila za ikebanu i za slikanje tušem dok je

meni više obećavala umetnost gađanja iz luka u, kao što se docnije ispostavilo, potpuno

pogrešnom pretpostavljanju da će mi pri tom moći koristiti moja iskustva u pucanju iz puške

i revolvera.

Jednog od mojih kolega, profesora prava Sozo Komachiya, koji se već dve decenije

obučavao u gađanju iz luka i sa pravom bio smatran najboljim poznavaocem ove umetnosti

na univerzitetu, zamolio sam da me upiše kao učenika kod njegovog učitelja, čuvenog

majstora Kenzo Awa-e. Majstor je moju molbu najpre odbio obrazloženjem da se već

jednom dao navesti da podučava jednog stranca i da je pri tom došao do loših iskustava.

Izjavio je da zato nije po drugi put spreman da sebe prinudi na ustupke kako ne bi učeniku

morao dosađivati specifičnim duhom ove umetnosti. Tek kada sam izjavio da se majstor koji

tako ozbiljno shvata svoju stvar, može prema meni ponašati kao prema svom najmlađem

učeniku, zato što tu veštinu ne želim upoznati radi zadovoljstva, nego radi "Velikog učenja",

primio me je kao učenika, a ujedno i moju ženu, pošto je u Japanu odvajkada sasvim

uobičajeno da se i devojke obučavaju toj umetnosti, i pošto su k tomu žena majstora i

njegove obe kćeri vredno vežbale.

I tako je započela ozbiljna i stroga nastava, u kojoj je na našu radost, ujedno kao tumač,

uzeo učešća i gospodin Komachiya, koji se za nas tako uporno zauzeo i skoro jamčio. Pored

toga povoljna prilika omogućila mi je da tako reći kao vanredan slušalac prisustvujem

nastavi, koju je moja žena uzimala u ikebani i u slikanju tušem, izgled da u širokim

upoređivanjima i dopunama steknem još širi temelj za razumevanje.

Već na prvome času nastave imali smo iskusiti da put neumetničke umetnosti nije nimalo

lak. Majstor nam je najpre pokazao japanske lukove i polazeći od njihove specilične

konstrukcije kao i za njihovu izradu poglavito upotrebljenog materijala, naime bambusa,

objasnio je njihovu izvanrednu elastičnost. No još daleko važnijim izgledalo mu je da nam

skrene pažnju na posve plemenit oblik otprilike dva metra dugoga luka, oblik koji, on prima

čim se tetiva luka okači, luk dakle zapne za upotrebu, i koji se utoliko neočekivanije ističe

što se tetiva luka više zateže. Ako se zategne toliko koliko to luk dopušta, tada se On

uključuje u "Sve" (All),* dodao je majstor objašnjavajući, i baš zato je važno da se nauči

pravo zapinjanje.

* Sve u grčkom pan, u filozofijskoj terminologiji označava u prvom redu svemir, univerzum.

Prim. prev. Tada je uzeo najbolji i najjači od svojih lukova i pustio je, u naglašeno svečanom držanju,

da samo malo zategnuta tetiva luka više puta odskoči. Time se stvara neki šum, sastavljen

od jednog oštrog udara i jednog dubokog zujanja, koji se nikad više ne zaboravlja, čak ako

se samo nekoliko puta čuo; tako je to specifično, tako se to neodoljivo doima čovekove

duše. Odvajkada mu se pripisuje tajna moć da kroti zle duhove; i ja mogu sasvim razumeti

zašto je to tumačenje u čitavom japanskom narodu uhvatilo korena. Posle ovog značajnog

uvodnog čina prečišćavanja i posvećivanja, majstor nas je pozvao da ga precizno

posmatramo. Stavio je jednu strelu, zategao luk tako jako da sam se već uplašio da neće

moći odgovoriti polaganju prava da to "Sve" obuhvati u sebi, i konačno je odapeo. Sve je to

izgledalo ne samo veoma lepo, već i veoma lako. Tada je izdao uputstvo: Učinite to isto

tako, no pri tom vodite računa o tome da gađanje iz luka ne postoji zato da se jačaju mišići.

Za zatezanje tetive luka ne smete se upinjati svim vašim telesnim snagama, nego morate

naučiti, da rade samo vaše dve šake, dok mišići ruku i ramena ostaju opušteni i kao

posmatrači u tome učestvuju. Tek kada to uzmognete, ispuni ćete jedan od uslova pod

kojima zatezanje i odapinjanje postaju "duhovni". Posle tih reči uzeo je moje šake i proveo

ih polako kroz faze pokreta, koje su one stalno imale izvoditi da bih se emocionalno

postepeno na njega navikao.

Već prilikom prvog pokušaja sa jednim osrednje jakim lukom za vežbu primetio sam da sam

morao utrošiti snagu, pa čak znatnu telesnu snagu, kako bih ga zategao. Uz to dolazi još da

se japanski luk ne drži recimo kao evropski sportski luk u visini ramena, tako da se čovek

skoro u njega može utisnuti. On se naprotiv, čim se stavi strela, podiže tako reci ispruženim

rukama, tako da se šake strelca nalaze nad njegovom glavom. Tako ne preostaje nista drugo

sem da se one ravnomerno nadesno i nalevo razvlače, i ukoliko se više udaljuju jedna od

druge, utoliko se dublje pomiču, opisujući krive linije, dok se leva šaka koja drži luk, kod

ispružene ruke ne nađe u visini očiju a desna šaka savijene desne ruke naprotiv, koja zateže

tetivu, ne nade iznad desnog ramenog zgloba, tako da skoro metar dugačka strela sa svojim

šiljkom samo malo strči preko spoljašne ivice luka - tako je veliki raspon luka. U tome

držanju strelac sada treba da ostane neko vreme, pre nego što se strela sme odapeti. Za taj

neobičan način zatezanja i zadržavanja nužan utrošak snage imao je dakle za posledicu da

su već posle nekoliko trenutaka moje ruke počele podrhtavati i disanje je postajalo sve teže i

teže. To se ni tokom sledećih nedelja nije menjalo. Zatezanje je ostalo teška stvar i uprkos

revnosnom vežbanju nije htelo da postane "duhovno". Za utehu došao sam na ideju da se tu

mora raditi o nekoj smicalici, koju majstor iz nekog razloga ne odaje, i uložio sam svo svoje

častoljublje u to da je otkrijem.

Tvrdoglavo zagrizavši u svoju nameru, vežbao sam dalje. Majstor je pažljivo pratio moje

napore, blago je popravljao moje prisilno držanje, hvalio je moju revnost, kudio moj utrošak

snage, ali puštao me je da radim kako znam. Pokretao bi se samo tada kada bi mi nemačku

reč "gelockert" (opušteno), koju je u međuvremenu naučio, dovikivao prilikom zatezanja

luka, stalno kod ranjavog mesta, ne gubeći strpljenje i ne prestajući da bude učtiv. Ali došao

je dan kada sam ja bio taj koji je izgubio strpljenje i prelomio se da priznam kako na

propisani način ne mogu čak ni da zapnem luk.

"Vi to ne možete zato", objasnio mi je majstor, "što dišete nepravilno. Posle udisanja dah

blago potisnuti nadole, tako da se želudačni zid umereno zategne i zadržite ga tu neko

vreme. Tada ispuštajte dah što je moguće polaganije i ravnomernije da posle kraće pauze

jednim brzim udisajem opet uzmete vazduh - stalno u jednom udisaju i izdisaju, čiji će se

ritam postepeno sam odrediti. Pri pravilnom izvođenju primetićete da Vam gađanje iz luka

iz dana u dan postaje sve lakše. Jer ovim disanjem otkrićete ne samo poreklo sve duhovne

snage, nego ćete takođe postići da taj izvor sve bogatije teče i da se utoliko lakše širi vašim

udovima, što ste opušteniji". Kao za dokaz zategao je svoj moćan luk i pozvao me je da mu,

stupivši iza njega, opipam mišiće. Oni su u stvari bili tako olabavljeni kao da nisu imali da

obavljaju nikakav rad.

Nov način disanja, u početku bez luka i strele, toliko se dugo uvežbavao, dok konačno nije

postao uobičajen. Laka omamljenost, koja se u početku pojavila, bila je brzo savladana. Što

je moguće polaganijem, pri tom stalno otičućem i postepeno presušujućem izdisanju majstor

je pridao tako veliki značaj da ga je radi uvežbavanja i kontrole povezao sa nekim tonom

zujanja. I tek kada bi sa poslednjim dahom obamro i ton, mogao sam opet udahnuti.

Udisanje, rekao je jednom majstor, vezuje i povezuje, u zadržavanju daha zbiva se sve ono

pravo, a izdisanje oslobađa i usavršava, tako što prevladava sva ograničenja. No to tada još

nismo mogli razumeti.

Sada je majstor bez oklevanja prešao na to da disanje, koje se ne uvežbava radi njega

samog, dovede u vezu sa gađanjem iz luka. Jedinstveni proces zatezanja i odapinjanja bio je

raščlanjen na tri odeljka: uzimanje luka - stavljanje strele - podizanje luka - zatezanje i

ostajanje u najvišoj napetosti - odapinjanje. Svakom od tih odeljaka prethodilo je udisanje,

nosilo ih je zadržavanje potisnutog daha, a okončavalo izdisanje. Pri tom je samo po sebi

proizlazilo da se disanje uigravalo i nije samo pojedina mesta i rukovanja značajno

naglašavalo, već i u ritmičkom raščlanjavanju međusobno povezivalo - kod svakog već

prema stanju njegove moći disanja. Uprkos ovom raščlanjivanju događaj je zato izgledao

kao zbivanje, koje potpuno živi iz sebe i u sebi i koje se nikako ne može porediti sa

vežbanjem za turnir, kome se proizvoljni delovi mogu dodavati ili oduzimaIi a da se time ne

razori njegov smisao i karakter.

Ne mogu se u mislima vraćati na one dane, a da se stalno ne moram sećati kako mi je u

početku teško padalo da disanje učinim ,efikasnimm. Doduše ja sam tehnički pravilno disao,

no kada bih obratio pažnju na to da prilikom zatezanja luka mišići ruku i ramena ostanu

olabavljeni, nehotično bi se utoliko jače, ukrutila muskulatura mojih nogu, kao da sam bio

upućen na čvrsto uporište i siguran položaj i kao da sam, slično Anteju, svu snagu imao

crpsti iz zemlje. Majstoru umnogome ništa drugo nije preostajalo nego da munjevito

interveniše i da jedan ili drugi mišić noge na naročito osetljivom mestu bolno pritisne. Kada

sam tu jednom na svoje izvinjenje primetio da sam se ipak savesno trudio da ostanem

opušten, on je odgovorio: "To je upravo zato što se oko toga trudite, što na to mislite.

Usredsredite se isključivo .na disanje, kao da uopšte ništa drugo ne treba da činite!"

Potrajalo je naravno još izvesno vreme dok mi nije pošlo za rukom da ispunim ono što je

majstor zahtevao. Ali uspelo je. Naučio sam da se tako bezbrižno gubim u disanju da sam

katkad osećao da ne dišem sam, nego, ma koliko to čudno moglo zvučati, da se kroz mene

diše. Iako sam se takođe u časovima zamišljene prisebnosti bunio protiv te neobične

predstave, ipak nisam više mogao sumnjati u to da je disanje sadržavalo ono što je majstor

obećao. Tu i tamo, a tokom vremena svečešće, polazilo mi je za rukom da pri punoj

opuštenosti celoga tela zatežem luk i da ga do kraja držim zapetim, a da ne bih mogao reći

kako se to događalo. Kvalitativna razlika između ovih malo uspelih i onih još uvek mnogih

neuspelih pokušaja bila je pri tom tako ubedljiva da sam bio spreman priznati, kako konačno

shvatam šta se pod "duhovnim" zatezanjem luka mora podrazumevati.

Dakle u tom grmu ležao je zec: nikakva tehnička smicalica, koju sam uzalud pokušavao da

dokučim, nego disanje koje je oslobađalo i otkrivalo nove mogućnosti. To ne govorim

nepromišIjeno. Dobro znam kako u takvim sIučajevima čovek često dolazi u iskušenje da

podlegne snažnom uticaju i da pometen samoobmanom dalekosežnost jednog iskustva

preceni samo zato što je ono tako neobično. Ali svakom mudrijaškom izbegavanju i

trezvenoj uzdržanosti uprkos kroz novo disanje ostvaren uspeh - jer sam tokom vremena

mogao čak snažan majstorov luk ležerno zatezati - veoma je jasno svedočio.

U jednom opširnom razgovoru upitao sam gospodina Komachiya zašto je majstor tako dugo

posmatrao, kako sam se uzaludno trudio da "duhovno" zatežem luk; zašto dakle od početka

nije insistirao na pravilnom disanju. "Veliki majstor", odgovorio je, "mora ujedno biti veliki

učitelj, to kod nas samo po sebi ide jedno s drugim. Da je nastavu započeo vežbama disanja,

nikada Vas ne bi mogao ubediti u to da mu zahvaljujete za ono presudno; Morali ste sa

Vašim vlastitim pokušajima doživeti brodolom pre nego što ste bili spremni da dohvatite

pojas za spasavanje, koji Vam je on dobacio. Verujte mi, to znam iz vlastitog iskustva, da

majstor Vas I svakog svog učenika daleko bolje poznaje nego što mi sami sebe poznajemo.

On u dušama svojih učenika čita više nego što bi oni sami želeli zapaziti".

Posle jedne godine "duhovno", to znači snažno a ipak ne naporno moći zatezati luk, nije

nikakav zapanjujući rezultat. A ipak me je to zadovoljilo, jer sam ipak počeo shvatati zašto u

neki sistem dovedena samoodbraba, koja protivnika obara time što se njegovom strasno

izvedenom napadu neočekivano i bez ikakvog u troška snage elastično popušta i tako

postiže da se njegova snaga okrene protiv njega samoga - zbog čega se dakle ovaj način

samoodbrane obeležava kao "blaga umetnost" i od pradavnih vremena njenom praslikom

smatra voda koja uvek skreće a ipak se nikada ne uklanja, tako da Lao Ce dubokoumno

može reći kako pravi život liči na vodu, koja se podešena svemu, svemu podešava. Uz to je

došlo da se u majstorovoj školi govorilo: kome je na početku lako, njemu je docnije utoliko

teže. Meni je početak bio veoma težak. Zar stoga nisam imao izgleda s obzirom na sve to što

mi je predstojalo i čiju sam teškoću nejasno naslućivao, da smem imati pouzdanja?

Kao sledeća stvar došlo je na red odapinjanje strele. Do tada smo to nasumice mogli činiti.

To se, tako reći u zagradama, nalazilo na ivici vežbi. A to ,što se događalo sa strelom bilo je

još irelevantnije. Kada bi se ona samo zabila u valjak od ispresovane slame, koji je ujedno

predstavljao metu i nanos peska, zahtevu bi se već udovoljilo. Pogoditi taj valjak nije

nikakva majstorija, jer se nalaziš na udaljenosti do njega najviše od dva metra.

Ja sam dakle do sada tetivu luka jednostavno ispuštao kada bi ostajanje u krajnjoj

zategnutosti postalo nepodnošljivo, kada bih osetio da moram popustiti ako raširene ruke ne

treba da se skupe. Pri tom zapinjanje nije da kažemo bolno. Jedna kožna rukavica sa

ukrućenim i debelo postavljenim palcem brine za to da se pritisak tetive duže vremena ne

oseti kao težak i da se tako ostajanje u krajnjoj zategnutosti prevremeno ne skrati.Prilikom

zatezanja palac se stavlja i obavija ispod strele oko tetive luka, kažiprst, srednji prst i domali

prst obuhvataju ga čvrsto i time streli ujedno daju siguran oslonac. Odapinjanje strele znači

tada: prsti koji obuhvataju palac otvaraju se i oslobađaju ga. Kroz snažno istezanje tetive on

biva iščupan iz svoga položaja, ispružen, i tetiva fijuče, strela odleće. Ako sam do tada

odapinjao, to nikada nije prolazilo bez snažnog trzaja, koji se ispoljavao u osetnom i

vidljivom potresu čitavog tela uključujući tu luk i strelu. Samo se po sebi razume da tako

nije moglo doći ni do kakvog glatkog i pre svega ni do kakvog sigurnog odapinjanja. Ono se

obavezno moralo razmrdati.

"Sve što ste do sada naučili", rekao je majstor jednog dana, kada mom načinu ležernog

zatezanja luka nije više ništa našao da primeti, "bila je samo priprema za odapinjanje strele.

Mi se tako sada nalazimo pred jednim novim, posebno teškim zadatkom i ujedno prelazimo

na novi stupanj umetnosti gađanja iz luka". Posle ovih reči uzeo je svoj luk, zategao ga i

odapeo. Tek sada, posebno na to upućen, nije mi više promaklo da je desna majstorova šaka,

iznenada otvorena i oslobođena zapetosti, doduše odskočila, ali nije izazvala ni najmanji

potres tela. Desna ruka. koja je pre odapinjanja činila jedan oštar ugao, doduše se otvorila.

ali se blago ispružila. Neizbežan trzaj bio je dakle elastično dočekan i ujednačen.

Ako se snaga odapinjanja ne bi odavala ni u oštrom udaru tetive luka koja odskače, ni u

probojnoj snazi strele, nikada je ne bismo pretpostavili iza odapinjanja. Kod majstora bar

odapinjanje strele izgledalo je tako jednostavno i nepretenciozno kao da je to puka igra.

Lakoća nekog snažnog zbivanja nesumnjivo je prizor za čiju je lepotu upravo čovek iz

istočne Azije izvanredno prijemčiv i zahvalan. Meni je međutim izgledalo - i na stupnju na

kojem sam se tada nalazio nije mi ništa drugo moglo biti jasno - da je još važnija okolnost

što od blagog odapinjanja hica zavisi sigurnost pogotka. Od pucanja iz puške znao sam

koliko mnogo čini kada se trzajem čovek i najmanje udalji od nišanske crte. Sve što sam do

sada naučio i uradio postalo mi je shvatljivo samo pod tom tačkom gledišta: opuštenost

prilikom zapinjanja, opuštenost u najvećoj zapetosti, opušteno odapinjanje hica, opušteno

primanje potresa od trzaja - zar se sve to nije nalazilo u službi sigurnosti pogotka i prema

tome svrhe radi koje se sa toliko napora i strpljenja uči gađanje iz luka? No zašto je tada

majstor govorio tako kao da je sada reč o nekom događaju, koji daleko prevazilazi sve do

sada uvežbano i uobičajeno?

Bilo kako bilo, ja sam pridržavajući se majstorovih uputstava vežbao vredno i savesno, a

ipak je sav trud bio uzaludan. Često mi je tako izgledalo. kao da se ranije, dok sam još bez

predubeđenja odapinjao hitac na sreću, bolje okidao. Pre svega sada sam primetio da

otvaranje desne šake, najpre iznad palca pritisnutog prsta, nije uspevalo bez napora.

Posledica je bila trzaj u trenutku odapinjania, koji je razmrdao hitac. A još manje sam bio u

stanju da trzaj iznenada oslobođene šake elastično dočekam. Majstor je odlučno izvodio

pravilno odapinjanje hica; odlučno sam pokušao da činim kao i on sa jedinim rezultatom što

sam postajao još nesigurniji. Činilo mi se da hodam kao biće sa hiljadu nogu. koje se više

nije moglo kretati otkako je počelo razbijati glavu o tome kojim redom pokreće svoje noge.

Moj neuspeh je majstora očigledno manje zaprepastio od mene samog. Da li je iz iskustva

znao da će do toga doći? "Ne mislite na to šta treba da činite, ne razmišljajte o tome kako to

treba izvesti!" doviknuo mi je. "Ta hitac samo onda ide glatko kada iznenadi samoga strelca.

To mora biti kao kada tetiva iznenada preseče palac, koji je čvrsto drži. Vi dakle ne smete

namerno otvarati desnu šaku!'"

Usledile su nedelje i meseci besplodnog vežbanja. Iz načina majstorskog gađanja mogao

sam stalno razabirati merilo, sagledavati suštinu pravilnog hica. Ali mi nijedan niie polazio

za rukom. Ako bih, uzalud očekujući hitac, popustio napetosti, zato što je ona počela bivati

nepodnošliiva, moje bi se ruke polako jedna drugoj približile i uopšte nije dolazilo ni do

kakvog odapinjanja. Ako bih joj se zagriženo odupirao do iscrpljujućeg teškog disania to bi

se odigravalo samo tako što bih mišiće ruku i ramena pozivao na pomoć. Tada sam doduše

stajao tu nepomično - kao neki kip, rugao se majstor - ali grčevitosti i opuštenosti bi nestalo.

Možda je to bio slučaj, možda je to sam majstor namerno prouzrokovao da smo se jednog

dana našli zajedno na čaju. Iskoristio sam povoljnu priliku za razgovor i otvorio mu svoju

dušu.

"Sasvim razumem" rekao sam, "da se šaka ne sme unazad otvoriti, ako odapinjanje ne treba

da se pokvari. Ali ma kako to postavio, uvek ide naopako .Ako šaku stegnem koliko to samo

mogu, trzaj prilikom otvaranja je neizbežan. Ako se tome nasuprot potrudim da je ostavim

opuštenu, tetivu luka če još pre nego što je postignut pun raspon, doduše nehotično, ali ipak

prerano biti istrgnuta. Između oba ova načina neuspeha krećem se tamo i amo i ne nalazim

nikakav izlaz". "Morate", odgovorio je majstor, "zategnutu tetivu luka držati otprilike tako

kao što malo dete drži pruženi prst. Ono ga drži tako čvrsto obuhvaćenog da se čovek stalno

čudi snazi majušne pesnice. I kada ono ispusti prst, to se zbiva bez ikakvog trzaia. Znate li

zašto? Jer dete ne misli - recimo tako: sada ću ispustiti prst da bih tu dohvatio neku drugu

stvar. Nimalo ne razmišljajući i namerno ono se naprotiv okreće od jedne drugoj stvari, i

morali bismo reći da se ono igra stvarima, ako isto tako ne bi bilo umesno da kažemo kako

se stvari igraju detetom".

"Možda razumem šta ste ovim upoređenjem želeli nagovestiti", primetio sam ... Ali zar se ja

ne nalazim u potpuno drugačijoj situaciji? Kada sam zategao luk, dolazi trenutak u kojem

osećam: ako odmah ne dođe do hica, napetost više ne mogu izdržati. I šta se sada zbiva

nehotično? Jedino i samo to da me spopada teško disanje . .Ja moram dakle sam odapeti

hitac, kako bilo da bilo, jer na njega ne mogu više čekati".

,,Vi ste samo suviše dobro opisali", odgovorio je majstor, "gde se za Vas nalazi teškoća.

Znate li zašto ne možete da čekate na odapinjanje i zašto počinjete teško disati pre nego što

je do njega došlo? Izostaje pravilno odapinjanje u pravom trenutku, jer se Vi ne odvajate od

samoga sebe. Vi ne očekujete ispunjenje, nego čekate na njegovo otkazivanje. Dok stvari

tako stoje ne ostaje Vam nikakav drugi izbor nego da sami izazovete neko od Vas nezavisno

zbivanje, i dok ga Vi izazivate Vaša ruka se ne otvara na pravi način - kao ruka nekog

deteta; ona se ne rasprskava kao ljuska nekog zrelog ploda".

Morao sam majstoru priznati da me je ovo tumačenje još više zbunilo. "Jer konačno",

napomenuo sam mu da razmisli; "ja zatežem luk i odapinjem hitac kako bih pogodio cilj.

Zatezanje je dakle sredstvo za svrhu. I taj odnos ne mogu izgubiti iz vida. Dete ga još ne

poznaje, ali ja ga više ne mogu isključiti'. "Prava umetnost", uzviknuo je tu majstor,

"besciljna je, nenamerna! Što upornije ostajete pri tome da naučite odapinjanie strele kako

biste time sigurno pogodili cili, utoliko će Vam jedno manje polaziti za rukom, utoliko će se

drugo odmicati. Vama stoji na putu to što imate prejaku volju. Vi mislite da se ne zbiva to

što Vi ne činite".

"No Vi ste sami ipak dosta često govorili", ubacio sam, "da gađanje iz luka nije nikakva

dokolica, nikakva besciljna igra, nego stvar koja se tiče života i smrti".

.,Kod toga potpuno ostajem. Mi majstori luka govorimo: jedan hitac - iedan život! Vi još ne

možete razumeti šta to znači, ali če Vam možda pomoći neka druga slika koja izražava isto

iskustvo. Mi majstori luka govorimo: gornjim krajem luka strelac probija nebo, na donjem

kraju, pričvršćena jednom svilenom niti, visi zemlja. Ako snažnim trzajem dođe do

odapinjanja, postoji opasnost da se nit prekine. Za onoga koji ima u vidu neku nameru i za

nasilnika provalija tada postaje konačna, i čovek ostaje u kobnoj sredini između neba i

zemlje".

„Šta dakle treba da naučim?" upitao sam ozbiljno.

"Morate se naučiti pravom čekanju".

"A kako se to uči?"

"Tako što se odvajate od samoga sebe, tako što presudno samoga sebe i sve što je Vaše

ostavljate za sobom da od Vas ne preostaje ništa više osim napetosti lišene namere“ .

"Da li ja dakle namerno treba da budem lišen namere", izletelo mi je iz ustiju.

"Tako me još nijedan učenik nije pitao i ja zato ne znam pravi odgovor".

"A kada ćemo započeti ove nove vežbe?"

"Čekajte dok dođe vreme!"

Razume se samo po sebi da me je ovaj razgovor - prvi opširan od početka nastave -

izvanredno zbunio. Sada je konačno dodirnuta tema, radi koje sam se poduhvatio da naučim

gađanje iz luka. Zar se to odvajanje od sebe, o kojem je majstor govorio, nije nalazilo na

putu ka praznini i odvijanju od života (Abgeschiedenheit)? Nisam li tako došao do mesta na

kome se uticaj zena na umetnost gađanja iz luka počinjao osećati? U kom bi se odnosu

moglo nalaziti nenamerno čekanje na odapinianie hica u pravom trenutku, u kojem je

ispunjena napetost, za sada naravno nisam mogao razjasniti. Ali zašto i u mislima želeti

anticipirati ono čemu nas jedino iskustvo može poučiti? Zar nije bilo krajnje vreme da se

odbaci ta neplodna sklonost? Koliko sam već često tiho zavideo mnogim majstorovim

učenicima, koji su kao deca puštali da ih on uhvati za ruku i vodi. Kakvo mora biti

zadovoljstvo da se to može raditi bez rezervi. To ponašanje ne treba da vodi ravnodušnosti i

duhovnoj utrnulosti. Da li deca ne smeju bar mnogo da pitaju?

Sledećeg časa nastave majstor je, na moje razočarenje, nastavio sa dosadašnjim vežbama -

zatezanjem luka, ostajanjem u najvišoj napetosti, odapinjanjem hica. Ali svo njegovo lepo

bodrenje nije ništa pomoglo. Pokušao sam doduše, pridržavajući se njegovog uputstva, da

ne popustim napetosti, nego da je težim prevazići, kao da joj kroz prirodu luka nisu

postavljene nikakve granice; potrudio sam se doduše da sačekam dok se napetost u

odapinjanju ujedno ne ispuni i oslobodi, ali ipak nije polazilo za rukom ni jedno odapinjanje

priželjkivano, prouzrokovano, razmrdano. Tek kada je došlo do toga da je nastavljanje ovih

vežbi postalo ne samo neplodno nego je zapretilo i da bude opasno, jer ga je sve više

opterećivalo predosećanje neuspeha, majstor je prekinuo da bi započeo potpuno novim

nizom vežbi.

„Kada u buduće budete dolazili na nastavu" opomenuo nas je, "morate se već usput pribrati.

Usredsredite se na to šta se ovde u vežbaonici zbiva! Prođite pored svega, ne obraćajući na

to pažnju, kao da u svetu postoji samo jedna stvar, koja je važna i stvarna, naime gađanje iz

luka!"

Takođe put oslobađanja od samoga sebe majstor je raščlanio u pojedinačne odeljke koji su

se brižljivo morali uvežbati. I tu se zadovoljio kratkim nagoveštajima. Ta zar za

izvođenje ovih vežbi nije dovoljno ako onaj koji vežbe razume, čak mestimice samo

naslućuje, šta se od njega zahteva. Zato nema nikakve potrebe da se tradicionalna slikovita

razlikovanja pojmovno oštro iskažu. I ko zna da li se ona, rođena iz viševekovne prakse, u

mnogom pogledu ne vide dublje od sveg ma koliko brižljivo odmerenog znanja. Prvi korak

na tome putu več je ranije bio učinjen. On je doveo do telesne opuštenosti bez koje nema

pravilnog zatezanja luka. Da bi pravilno odapinjanje hica pošlo za rukom, telesna

opuštenost u duševno-duhovnom opuštanju katkad mora se dovesti do kraja, da se duh učini

ne samo pokretnim, več i slobodnim: pokretnim radi slobode, slobodnim radi prvobitne

pokretnosti; i ta prvobitna pokretnost se suštinski razlikuje od svega što se inače obično

podrazumeva pod duhovnom pokretnošču. Tako se između oba stanja telesne opuštenosti, sa

jedne strane nalazi duhovna sloboda, sa druge strane, razlika u nivou, koja se ne može više

prevladati samo disanjem, nego samo povlačenjem samoga sebe iz svih bilo kakvih veza,

potpunim oslobađanjem od ja (Ichlos – werden): tako da se duša utonula u samu sebe, nalazi

u neograničenoj vlasti svog bezimenog porekla.

Zahtev, da se najpre zatvori kapija čula ne zadovoljava se energičnim odvračanjem sebe,

nego naprotiv kroz spremnost da se to bez otpora izbegne. Ali da bi to nedelatno održanje

instinktivno pošlo zha rukom, duši je potreban neki unutrašnji oslonac, i ona ga stiče

usredsređivanjem na disanje. Ono se ostvaruje svesno i upravo pedantno savesno. Udisanje

kao i izdisanje uzima se uvek posebno i brižljivo se izvodi. Na uspeh ove vežbe ne treba

dugo čekati. Što je intenzivnije usredsređivanje na disanje, utoliko više blede spoljašnji

nadražaji. Oni tonu u neki rasplinuti šum, koji najpre samo upola čujete, da Vam on na kraju

samo toliko malo smeta kao recimo šum mora, koji, ako se čovek jednom na njega navikne,

jedva da se još čuje. Tokom vremena sam čovek postaje imun na značajne nadražaje, i

ujedno sve lakše i brže postaje od njih nezavisan. Treba obratiti pažnu samo na toda telo

kada stoji, sedi ili leži po mogučstvu bude što više opušteno, i ako se tada usredsredimo na

disanje, uskoro čemo se osetiti izlovani kao nekim neprobojnim omotačima.

Znamo i osečamo još samo da dišemo. Za oslobođenje od toga osećanja i znanja nije

potrebna nikakva nova odluka, jer se disanje samo po sebi usporava, u upotrebi daha postaje

sve štedljivije i tako konačno, brišući se i postajući monotonim u lakim prelazima izmiče

pažnji svaki oslonac.

Ovo lepo stanje mirnog prebivanja -u-samom-sebi najpre na žalost nije trajno. Njemu preti

da ga nešto spolja razori. Kao da izviru iz ništavila, nehotično izranjaju razpoloženja,

osećanja, želje, brige, pa čak i misli u besmislenoj mešavini i što su udaljeniji i čudnovatiji i

što manje imaju veze sa onim, za što se svest stavlja na kocku, utoliko se oni upornije

povezuju. Izgleda kao da se žele osvetiti za to što koncentracija dodiruje područja, koja ona

inače ne dostiže. Samo i ovde polazi za rukom da se ta smetnja čini delotvornom tako što

mirno i bezbrižno i dalje dišuči, prijateljski stupamo u vezu sa onim što se javlja,

navikavamo na to da ga ravnodušno posmatramo i konačno postajemo umorni od toga

posmatranja. Tako postepeno dolazimo u neko stanje, slično opuštenom dremanju

neposredno pre nego što će čovek utonuti u san.

Skliznuti u njega konačno opasnost je koju moramo izbeči. Dočekujem je jednim

specifičnim skokom koncentracije, koji verovatno možemo usporediti sa trzanjem

neispavanog čoveka, koji zna da od budnosti svih njegovih čula zavisi njegov život; i ako taj

skok samo jedan jedini put pođe za rukom, on se sigurno može ponoviti. Kroz njega se duša

kao sama od sebe prevodi u neko bezbrižno u-samoj-sebi-njihanje, koje se, sposobno da se

pojača, potencira upravo u inače samo još retkim snovima doživljenog osećanja nečuvene

lakoće i usrećavajuće sigurnosti da se u svakom proizvoljnom pravcu mogu izazvati

energije, da se u prilagođavanju s prelazima mogu pojačati i razrešavati napetosti.

Ovo stanje, u kome se ništa određeno više ne misli, ne planira, ne teži, ne želi, ne očekuje,

koje ne smera ni u kom posebnom pravcu, a ipak je iz neodvratljive čvrstine sposobno kako

za ono moguće tako i za ono nemoguće - ovo stanje koje je iz osnova lišeno namere i onog

Ja, majstor u stvari obeležava kao "duhovno". Ono je u suštini ispunjeno duhovnom

budućnošću i zato se takođe naziva "prava prisebnost". Duh, znači to, svuda je prisutan, jer

nije vezan nigde, ni za kakvo posebno mesto. I on može ostati prisutan, jer on, čak i kada se

odnosi na ovo ili ono, neće razmišljajući za to biti vezan i time izgubiti svoju prvobitnu

pokretnost. Sto se može uporediti sa vodom, koja ispunjava neki ribnjak, ali je uvek

spremna da otekne, on uvek može delati u svojoj neiscrpnoj snazi, zato što je slobodan, i

otvarati se svemu zato što je prazan. Ovo stanje je u stvari baš prastanje, i njegov simbol,

prazan krug, oslovljava onoga koji se u njemu nalazi.

Zato onaj ko se oslobodio svih veza mora uvežbavati svaku umetnost, polazeći od svemoći

svoje prisebnosti koju ne narušava nikakva namera ma koliko bila prikrivena. Ali da bi se

zaboravljajući na sebe mogao uklopiti u oblikujuće zbivanje, upražnjavanju umetnosti mora

se utrti put. Jer ako bi se onaj koji je utonuo u sebe našao suočen sa nekom situacijom, u

koju instinktivno ne može uskočiti, morao bi je prvo dovesti u svest. Time bi ponovo stupio

u sve one odnose od kojih se oslobodio; ličio bi na nekog probuđenog, koji razmišlja o

svome dnevnom programu, ali ne na probuđenog koji živi u prastanju i iz njega dela. Tada

mu nikada ne bi izgledalo tako kao da su mu pojedinačne karike radnog procesa kao kroz

više uklapanje bile slučajno doturene; nikada ne bi saznao, kako se polet nekog zbivanja

može opojno saopštiti onome koji je lično samo njihanje, i kako je sve što on čini učinjeno,

još pre nego što on za to sazna. Oslobađanje i samooslobađanje koje se zahtevaju,

pounutrašnjivanje i zgušnjavanje života do pune prisebnosti postaje stoga, što više od nje

zavisi, utoliko manje prepušteno povoljnim dispozicijama ili čak slučaju, takođe ne

prepušteno na božju veresiju procesu oblikovanja koji zahteva sve snage i tako ujedno

sigurnosti da se željena koncentracija već sama od sebe uspostavlja. Pre svakog činjenja i

rada naprotiv, pre svakog samopredavanja i samouklapanja izaziva se ta prisebnost i

obezbeđuje kroz uvežbavanje. Ipak polazeći od časa kada pođe za rukom da se njome ne

samo uvek vlada, nego da se u malo trenutaka stiče, koncentracija se, kao ranije disanje,

dovodi u vezu sa gađanjem iz luka. Laki prelaz u proces zaatezanja luka i odapinjanja hica

utire se time što se strelac, klečeći sa strane počinje koncentrisati, svečano koračajući dolazi

pred cilj, posle dubokog klanjanja nudi luk i strelu kao zavetne darove, tada stavlja strelu,

podiže luk, zateže ga i u najvišoj duhovnoj budnosti ostaje da čeka. Posle munjevitog

odapinjanja hica i time ujedno oslobađanja od napetosti, strelac ostaje u položaju koji

zauzima neposredno posle odapinjanja, toliko dugo dok posle dugog izdisanja opet ne mora

udahnuti. Tek tada opušta ruke, klanja se pred ciljem i odlazi, ako nije dao više hitaca, mirno

u pozadinu.

Gađanje iz luka je tako postalo ceremonija, koju izlaže "Veliko učenje".

Čak ako učenik u ovom stadijumu još ne shvata dalekosežnost svojih hitaca, ipak konačno

razume zašto gađanje iz luka ne može biti nikakav sport, nikakva vežba za turnir. Onda

razume zašto se ono što se tehnički može naučiti u tome mora savesno uvežbati dok ne

dodija. Ako sve zavisi od toga da se strelac potpuno zaboravivši na sebe i bez namere uklopi

u zbivanje, tada se njegova spoljašnja realizacija mora automatski odigravati, bez potrebe za

rukovodećim i kontro1išućim razmišljanjem.

Za to bezuslovno ovladavanje formama odgaja u stvari japanska nastava. Uvežbavanje,

ponavljanje i ponavljanje ponavljanog, u stalnom pojačavanju na duge staze njena su

obeležja. To se barem odnosi na sve umetnosti vezane za tradiciju. Izvođenje, prethodno

oblikovanje (Vorbilden); uosećavanje, podražavanje -

to je fundamentalna relacija obuke, mada su kod poslednjih naraštaja uvođenjem novih

nastavnih predmeta uhvatile korena i evropske nastavne metode koje se koriste sa

nepobitnim razumevanjem. Odakle dolazi to što uprkos svom početnom oduševljenju za

novinu japanske umetnosti u suštini nisu omeli ovi oblici nastave?

Odgovor na to pitanje nije lako dati. Njega ipak treba, mada takođe samo u grubljim

obrisima, pokušati naći u nameri da se stil obuke a time i smisao podražavanja još oštrije

osvetli. Japanski učenik donosi tri stvari sa sobom: dobro vaspitanje, strasnu ljubav prema

umetnosti koju je izabrao i nekritično poštovanje učitelja. Odnos učitelja i učenika

odvajkada spada u najtemeljnije životne veze i zato uključuje u sebe veliku odgovornost

učitelja, daleko iznad okvira njegovog nastavnog predmeta.

Od učenika se najpre ništa drugo ne zahteva sem da savesno oponašaju to što učitelj izvodi.

Nesklon poučavanjima i obrazlaganjima dugoga daha, ovaj se ograničava na kratka uputstva

i ne računa s tim da učenik postavlja pitanja. On ravnodušno posmatra opipavajuće

(tastenden) napore ne nadajući se samostalnosti i poduzetnosti, i ima strpljenja da pričeka na

rast i sazrevanje. Obojica imaju vremena, učitelj ne vrši pritisak, a učenik ne hita junačkim

korakom (greift nicht hastig aus).

Daleko od toga da želi u učeniku prerarano probuditi umetnika, učitelj smatra svojim prvim

zadatkom da od njega napravi jednog znalca , koji suvereno vlada zanatom. Toj nameri

učenik neumornim trudom izlazi u susret. Kao da ne postavlja nikakve više zahteve, pušta

da se optereti kao u tupoj predanosti, kako bi tek tokom godina došao do iskustva da forme,

kojima on potpuno vlada, više ne pritiskuju, već oslobađaju. On iz dana u dan postaje sve

sposobniji da tehnički nenaporno može slediti sve pobude (Eingebungen), ali isto tako da

savesnim posmatranjem pušta da mu dotiču pobude. Recimo šaka, koja povlači kičicu, u

istom trenutku u kojem duh počinje da oblikuje, već je pogodila i ostvarila ono što mu lebdi

pred očima, i na kraju učenik ne zna više ko od njih dvoje, da li duh ili ruka, za delo

odgovara.

Ali da bi se dotle došlo, umeće dakle postalo "duhovno", kao i u umetnosti gađanja iz luka,

potrebna je koncentracija svih telesnih i duševnih snaga, kojih se, da to pokažemo na novim

primerima, ni pod kakvim uslovima ne možemo odreći.

Neki slikar tušem zauzima mesto pred svojim učenicima. On ispituje kičicu i stavlja je

smišljeno pripremljenu (legt sie bereit) brižljivo rastrljava tuš (reibt), dovodi u red dugačku

usku traku papira (Papierbahn), koja pred njim leži na asuri, da bi tada konačno, posle dužeg

ostajanja u dubokoj koncentraciji, u kojoj on izgleda nedodirljiv, brzim, bezuslovno

sigurnim potezima učinio da nastane Jedna slika, koja, a da se više ne može ispravljati i da

joj više nije potrebna nikakva korektura, služi učenicima kao uzor. Majstor ikebane počinje

nastavu tako što razvezuje i pažljivo razmotanu ostavlja po strani liku, koja povezuje cveće i

grane cvati. On zatim pregleda pojedine grane, u ponovljenom ispitivanju bira najbolje, daje

im pažljivim savijanjem (Zurechtbiegen) oblik, kojem one već prema svojoj ulozi treba da

odgovaraju, i sastavlja ih konačno u jednoj izabranoj vazi. Savršena tvorevina izgleda tako

kao da je majstor pogodio šta priroda u nejasnim snovima naslućuje.

U oba ova slučaja, na koja bih se želeo ograničiti, majstori se ponašaju tako kao da

su sami. Oni učenicima jedva da upućuju neki pogled, još manje reč. Pripremne radove oni

izvode zamišljeno i tiho, u procesu obrazovanja i oblikovanja gube se samopožrtvovano, i

obojici od prvih uvodnih poslova do dovršenog dela taj postupak izgleda kao jedno u sebi

zatvoreno zbivanje. On takođe zaista poseduje tako veliku izražajnu moć da deluje kao neka

slika na gledaoca.

Ali zašto učitelj ni jednom ne dopušta da recimo neki iskusni učenik obavi tako neizbežne

ali ipak sasvim podređene predradnje? Da li okrilaćuje njegovu. umetničku sposobnost

gledanja i oblikovanja, ako on sam rastrljava tuš, ako liku umesto da je brzo razreže i

nemarno odbaci, tako podrobno odvaja? I šta ga pokreće na to da na svakom času nastave

istom neumoljivom upornošću ovaj postupak bez ikakvog odbitka upravo pedantski

ponavlja i pušta da to učenici podražavaju? On se zato drži nasleđenog običaja, što pripreme

za delo ujedno, kao što to zna iz iskustva treba da ga orijentiše na njegovo umetničko

stvaranje. On kontemplativnom miru u kojem to izvodi, zahvaljuje za ono presudno

opuštanje i ujednačenost svih svojih snaga, za onu pribranost i prisebnost bez kojih ni jedno

pravo delo ne polazi za rukom. Nenamerno utonuo u svoj rad, on se vodi u susret trenutku, u

kome se delo, koje mu u idealnim linijama lebdi pred očima, kao samo po sebi ostvaruje.

Kao što kod gađanja iz luka koraci i položaji, tako i ovde u izmenjenom obliku druge

predigre imaju isti smisao. I samo tamo gde to ne ide, recimo kod kultslog igrača i glumca,

pribranost i ubeđivanje prenose se na vreme pre njihovog istupa.

Dakle kao i kod gađanja iz luka i kod ovih primera reč je očevidno o ceremonijama. Jasnije

nego što bi to učitelj mogao iskazati rečima, učenik iz njih uviđa da je pravo duhovno stanje

umetnika postignuto tada kada priprema i stvaranje, ono zanatsko i umetničko, materijalno i

duhovno, ono stanjsko (Zustandliche) i predmetno bez pukotina prelaze jedno u drugo. I

time je pronašao novu temu podražavanja. Sada od njega zahtevaju da potpuno vlada

načinima koncentrcije, samopožrtvovnog udubljivanja. Podražavanje, ne više orijentisano

na objektivne sadržaje, čijem je odražavanju još svako uz dobru volju nekako dorastao,

postaje sada oslobođenije, pokretnije, duhovnije. Učenik se nalazi suočen sa novim

mogućnostima, ali ujedno saznaje da njihovo ostvarenje više ni najmanje ne zavisi od

njegove dobre volje.

Pod pretpostavkom da dođe do pojačanja njegovog dara, učenika na njegovom putu ka

umetničkom dostignuću očekuje opasnost, koju teško da može izbeći. Ne opasnost da se

istroši u taštom samouživanju (Selbstgenuss) - jer za taj kult vlastitog ja čovek iz istočne

Azije ne donosi nikakve dispozicije - nego naprotiv opasnost da ostane kod toga što može i

šta jeste, što uspeh potvrđuje i što slava svetkuje. Ponašati se dakle tako kao da je umetnička

egzistencija jedan poseban, iz sebe iskovan i potvrđen oblik

života.

Učitelj to predviđa. Oprezno i najfinijom veštinom vođenja duša pokušava on blagovremeno

da to spreči i da učenika odvoji od njega samog. On to postiže tako, što, neupadljivo i kao

da je to samo uzgred vredno pomena, nadovezujući se na iskustvo, koje je učenik već morao

steći, ukazuje na to da svako pravo stvaranje polazi za rukom samo u stanju prave

nesebičnosti, u kojem stvaralac tako uopšte ne može više biti prisutan kao "on lično". Samo

je duh prisutan, neka vrsta budnosti, koja upravo ne pokazuje ton (Tonung) onoga "Ja lično"

i tako utoliko neograničenije prožima sve širine i dubine "očima koje čuju i ušima koje

vide".

Tako učitelj čini da učenik prođe kroz sebe samog. Ali učenik postaje sve više i više

prijemčiv za to da kroz učitelja učini vidljivim nešto, o čemu je on naravno već dosta često

slušao, ali čija stvarnost tek sada na temelju vlastitih iskustava za njega počinje bivati

opipijivom. Nevažno je koja imena učitelj prideva onome na šta on misli, pa čak da li to

uopšte imenuje. Učenik ga razume i tada kada on o tome ćuti.

Ali time se uvodi jedan presudan unutrašnji pokret. Učitelj ga prati, i ne utičući na njegov

tok kroz dalje poučavanje, koje bi samo smetalo, pomaže učeniku na najtajanstveniji i

najduhovniji način kojim on raspolaže: kroz najneposrednije prenošenje duha, kako se to

izražava u budističkim krugovima. "Kako se zapaljenom svećom pali druga", tako učitelj

prenosi duh prave umetnosti od srca do srca da bi postala jasna. Ako je to učeniku trebalo

biti dosuđeno, on se seća da je važnije od svih ma koliko privlačnih spoljašnih dela

unutrašnje delo, koje mora ostvariti, ako svoju misiju upravo kao umetnik treba da ispuni.

Unutrašnje delo sastoji se međutim u tome što on kao čovek, koji jeste, kao vlastitost, kao

koja (vlastitost) se on oseća i uvek iznova nalazi, postaje materijal nekog obra-

zovanja i oblikovanja, na čijem se kraju nalazi majstorstvo. U njemu se susreću umetničko

dostignuće i čoveštvo u najobuhvatnijem smislu reči kao u nečem višem. Jer majstorstvo je

kao životni oblik potvrđen time što živi od bezgranične istine i, tako što ga ona nosi, jeste

umetnost porekla (izvora). Majstor više ne traži, nego nalazi. On je kao umetnik svešteni

čovek, kao čovek umetnik, kome u celom njegovom držanju, stvaranju i ćutanju, biću (Sein)

i nebiću (Nichtsein) Buda gleda u srce. Čovek, umetnik, delo sve je to jedno. Umetnost

unutrašnjeg dela, koje ne otpada od umetnika kao spoljašnje delo, koje on ne može

napraviti, već uvek samo može biti, izvire iz dubina o kojima dan ništa ne zna.

Put ka majstorstvu je strm. Cesto učenika u kretanju ništa drugo ne drži više od vere u svoga

učitelj a, iz koje mu tek sada majstorstvo izgleda (anblickt): ono mu je živi izvor

unutrašnjeg dela i ubeđuje samo svojim pukim bivstvovanjem.

U ovom stadijumu podražavanje učenika dobija svoj poslednji najzreliji smisao: ono vodi

učestvovanju u duhu majstorstva kroz ugledanje.

Koliko će daleko učenik otići, ne tiče se učitelja i majstora. On mora učenika, tek što mu je

pokazao pravi put, pustiti da dalje ide sam. Samo još jednu stvar mora učiniti da bi učenik

izdržao usamljenost: on ga odvaja od sebe, od majstora, srdačno ga opominjući da ode dalje

nego što je on sam otišao i da se "popne na ramena svoga učitelja" .

Učenik, ma kuda ga odveo njegov put, može svakako izgubiti iz vida svoga učitelja,

ali ga ne može zaboraviti. On jamči za njega u zahvalnosti spremnoj na svaku žrtvu, u koju

se preobrazilo nekritično poštovanje početnika, spasavajuća vera umetnika. Na bezbrojnim

promerima do nedavne prošlosti moglo bi se pokazati da ta zahvalnost daleko iza sebe

ostavlja merilo onoga što je inače među ljudima uobičajeno.

Iz dana u dan sve sam lakše ulazio (glitt i.ch hinein) u do ceremonije podignuto izlaganje

"Velikog učenja" gađanja iz luka i takođe sam ga nenaporno izvodio, ili, tačnije rečeno,

osećao sam se kroz njega vođen kao otprilike kroz neki san. Utoliko se potvrdilo ono što je

majstor predskazao. Ipak nisam mogao sprečiti da koncentracija koja se u samoj sebi

odvijala dopre samo do toga trenutka u kojem je hitac trebalo odapeti. Čekanje u najvišoi

napetosti postalo je ne samo zamorno, tako da je izgubilo u gipkosti, nego i tako

nepodnošljivo da me je nešto stalno trzalo iz zadubljenosti i da se moja pažnja morala

upraviti na odapinjanje. "Nemojte ipak da mislite na odapinjanje«, uzviknuo je majstor.

"Tako ne možete uspeti!" "Ne mogu drugačije", odgovorio sam, "napetost postaje upravo

bolna".

»Vi to osećate samo zato što se niste istinski odvojili od samoga sehe. Pri tom je sve to tako

jednostavno. Vi od jednog običnog bamusovog lista možete naučiti do čega to stoji. Teret

snega sve ga više pritiskuje nadole, sve dublje. Iznenada sklizne teret snega, a da se list niie

pokrenuo. Ostanite njemu slično u najvišoj napetosti dok se hitac ne odapne. Tako je to u

stvari: kada se napetost ispuni mora pasti hitac, on mora spasti sa strelca kao snežni teret sa

bambusovog lista, još pre nego što on na to pomisli«.

Uprkos svom delanju i nedelanju nije mi polazilo za rukom da bezbrižno čekam dok hitac

ne padne. Kao i ranije nije preostalo ništa drugo nego da ga namerno odapinjem. I to uporno

omanjivanje pritiskivalo me je utoliko više što je treća godina nastave već bila prekoračena.

Neću poricati da sam doživeo neugodne časove, u kojima sam sebi postavljao pitanje da li

dalje mogu odgovarati za utrošak vremena, koji je izgledao da se više ne nalazi ni u kakvom

razumljivom odnosu prema onome što sam do sada naučio i iskusio. Pala mi je na pamet

podrugljiva primedba jednog zemljaka da se u Japanu ipak mogu ubrati plodovi zaista nečeg

važnijeg od upravo te umešnosti koja čoveka ne hrani, i njegovo pitanje, šta ću ovom

veštinom i naukom docnije započeti, koje sam tada odbacio, odjednom mi se nije više činilo

tako bezuslovno apsurdnim.

Majstor je morao osetiti šta se u meni odigravalo. On je u to vreme, tako mi je saopštio

docnije gospodin Komachiya, pokušao proučiti neki japanski uvod u filozofiju da bi

pronašao kako će mi dalje pomagati sa jedne meni bliske strane. Ali konačno je ovu knjigu

ostavio nezadovoljan i sa konstatacijom da sada može bolje razumeti kako čoveku koji se

bavi takvim stvarima mora veoma teško pasti usvajanje umetnosti gađanja iz luka.

Za vreme letnjeg raspusta otišli smo na more, u usamljenost jednog tiho prosanjanog

predela, koji se odlikovao škrtom lepotom. Poneli smo naše lukove kao najvažniji prtljag. Iz

dana u dan bavio sam se rešavanjem hica. Ono je postalo kao neka fiks-ideja, pored koje

sam sve više i više zaboravljao uputstvo majstora da mi treba da uvežbavamo samo

oslobađajuće udubljivanje. Razmišljajući tu i tamo i pomislivši o svim mogućnostima,

došao sam do rezultata da greška ne može stojati do mesta u koje je majstor sumnjao

(beargwohnten): do nedostatka nenamernosti i bezličnosti (Jchlosigkeit), već samo do toga

što su prsti desne šake suviše čvrsto držale palac. Što je duže odapinjanje čekalo na sebe,

utoliko sam ih grčevitije nehotično stiskao. Verovao sam da na tome mestu moram započeti.

Uskoro sam našao jednostavno i ujedno jasno rešenje ovog pitanja. Kada bih, zategavši luk,

preko palca prekrštene prste oprezno i samo sasvim postepeno širio, došao bi trenutak, u

kojem bi palac, koga prsti nisu više čvrsto držali, bio kao sam od sebe isčupan iz svog

položaja; tako se moglo dogoditi da je došlo do munjevitog odapinjanja hica, koji je

očigledno "spao kao snežni teret sa bambusovog lista". To otkriće nije mi se na poslednjem

mestu dopalo zbog svoje privlačne srodnosti sa tehnikom pucanja iz puške. Tu se kažiprst

polako i toliko dugo savija dok jedan neprimetno lak pritisak ne savlada poslednje kočenje.

Brzo sam se mogao ubediti u to da moram biti na pravome putu. Skoro svako odapinjanje

uspevalo je na taj način glatko i nehotično, kako mi je izgledalo. Samo naravno nisam

prevideo obrnutu stranu tog uspeha: precizni rad desne šake zahtevao je moju punu pažnju.

Ali tešio sam se izgledom da će ovo tehničko rešenje postepeno postati tako uobičajeno da

mu više neće biti potrebna nikakva pažnja, da će dakle doći dan kada ću upravo kroz njega,

biti u stanju zaboravivši na sebe i ostajući u najvišoj napetosti da nesvesno odapnem hitac,

da će se dakle i u tam slučaju tehnička umešnost produhaviti. Postajući sve sigurniji u svom

ubeđenju, ućutkao sam ono šta se u meni protiv toga htelo pobuniti, prečuo sam takađe

ograde moje žene, koje su me odvraćale i imao sam konačno umirujuće osećanje da sam za

presudan korak odmakao.

Odmah prvi hitac, koji sam dao posIe ponovnog započinjanja nastave, prema mome

mišljenju izvanredno mi je uspeo. Glatko i neočekivano bio je odapet. Majstor me je

posmatrao jedan trenutak i tada rekao, oklevajući kao neko koji ne veruje čak ni svojim

rođenim očima: "Molim, još jednom!" Učinilo mi se da je moj drugi hitac prvi čak i

prevazišao. Tada mi je majstar pristupio, bez reči, uzeo mi luk iz ruke i seo na jedan jastuk,

okrenuvši mi leđa. Razumeo sam šta je to trebalo da znači i otišao sam.

Sledećeg dana gospodin Komachiya mi je saopštio da majstor odbija da me dalje podučava,

jer sam pokušao da mu podvalim. Krajnje zaprepašćen ovim izlaganjem moga ponašanja,

objasnio sam gospodinu Komachiya zašto sam, da ne bih stalno tapkao u mestu, pao u

iskušenje da tako odapnem hitac. Majstor je na njegovo zauzimanje konačno bio spreman da

popusti, ali je nastavak pouke uslovio mojim izričitim obećanjem da nikada više neću učiniti

prekršaj protiv duha "Velikog učenja".

Da me duboki sram nije izlečio, to bi učinilo majstorovo ponašanje. On taj slučaj nije

pamenuo ni jednom rečju, nego je samo sasvim jednostavno rekao: "Vi vidite šta znači to: u

stanju najviše napetosti ne moći ostati bez namere. Vi čak ne možete učiti a da

sebe stalno ne pitate: da li ću to i uraditi? Pričekajte ipak strpljivo šta će doći i kako će

doći!" Skrenuo sam majstoru pažnju na to da se nalazim već u četvrtoj godini nastave i da je

moj boravak u Japanu ograničen vremenom.

"Put da cilja" odgovorio je, "ne može se izmeriti, šta tu znače nedelje, meseci, gadine?"

"Ali ako moram prekinuti na pola puta?" upitao sam.

"Ako ste doista postali lišeni moga ja, (ichlos) možete uvek prekinuti. Dakle vežbajte se u

tome!"

I tako se ponovo započelo od samog početka, kao da je do sada naučeno postalo

neupotrebljivo. Ali nenamerno ostajanje u najvećoj napetosti nije mi do sada kao ni od sada

polazila za rukom, kao da je bilo nemoguće izaći iz utabanih staza.

Jednoga dana upitao sam zato majstora: "Kako se uopšte hitac može odapeti, ako to ,ja' ne

učinim?"

»Ono« odapinje, odgovorio je.

"To sam već nekoliko puta od Vas čuo I moram zato drugačije upitati: ta kako mogu

zaboravivši na sebe čekati na odapinjanje, ako ,ja' uopšte ne treba više da budem prisutan ?"

",Ono' ostaje u najvišaj napetosti."

"A ko je ili šta je to ,Ono'?"

"Kada to jednom shvatite, neću vam više biti potreban. I ako bih želeo da Vam pomognem

da izađete na trag, prištedivši Vam vlastito iskustvo, bio bih najgori od svih učitelja i

zaslužio bih da me odavde oteraju. Dakle ne govorimo više o tome, nego vežbajmo!«

Prošle su sedmice a da nisam ni za korak odmakao. Ali zato sam utvrdio da me to

ni najmanje nije pogodilo. Ta zar me je čitava umetnost zamorila? Da li ću je naučiti ili ne;

saznati ili ne šta majstor podrazumeva pod tim ,Ono'; da li ću naći pristup zenu ili ne - sve

mi se to odjednom učinilo tako daleko, tako svejedno da me to više nije brinulo. Više puta

sam se nakanjivao da se poverim majstoru, ali kada bih se tada našao pred njim, gubio sam

hrabrost; bio sam ubeđen da ću ipak od njega čuti samo zlo odsvirani (obgeleierte) odgovor:

"Ne pitajte, vežbajte!" Dakle odustao sam od pitanja i najradije bih odustao i od vežbanja da

me majstor nije tako neumoljivo držao u ruci (im Griff gehabt hatte). Živeo sam svakoga

dana jednako (in den Tag hinein wie aus dem Tag heraus), obavljao sam, koliko je to išlo,

moj službeni posao i konačno čak nisam primao k srcu što mi je postalo svejedno sve to

zbog čega sam se godinama postojano trudio.

Tu, jednoga dana, posle hica majstor se duboko poklonio i prekinuo nastavu. "Upravo to

je ,Ono' odapelo?" uzviknuo je kad sam ga razrogačenih očiju zbunjeno pogledao. I kada

sam konačno shvatio na šta je mislio, nisam mogao potisnuti radost koja je zbog toga

iznenada izbila.

"To što sam rekao", kudio je majstor, "nije bila nikakva pohvala, nego samo konstatacija,

koja se Vas ne sme dojmiti. Ja se takođe nisam pred Vama poklonio, jer Vi ste potpuno

nevini za ovaj hitac. Vi ste ovoga puta potpuno zaboravivši na sebe i nenamerno ostali u

naivišoj napetosti; tada je sa Vas spao hitac kao zreli plod. Sada vežbaite dalje, kao da se

ništa nije dogodilo!" Tek posle izvesnog vremena polazili su tu i tamo ponovo za rukom

pravilni hici, koje je majstor bez reči duboko se klanjajući isticao. Kako se to događalo da

su se oni bez moga sudelovanja kao sami od sebe odapinjali, kako je dolazilo do toga da je

moja skoro zatvorena desna šaka iznenada otvorena odskakala, nisam mogao ni tada a ne

mogu to ni danas objasniti. Činjenica je da se to tako zbivalo, i samo to je važno. Ali bar

postepeno dolazio sam do toga da mogu samostalno razlikovati pravilne hice od neuspelih.

Kvalitativna razlika među njima je tako velika da se više ne može prevideti ako se to

jednom iskusi. Sa spoljašnje strane, za gledaoca, pravilan hitac vidi se po tome što se

dočekuje (obgefangen) povratno odskakanje desne šake i tako ne izaziva nikakav potres

tela. Sa druge strane posle neuspelih hitaca zajaženi dah rasterećuje se eksplozivno i vazduh

se ne može dovoljno brzo ponovo udahnuti. Posle pravilnih hitaca dah se naprotiv pušta da

lako klizi, posle čega udisanje bez žurbe crpe vazduh. Srce ravnomerno kuca dalje i

nesmetana usredsređenost bez odlaganja omogućuje prelaz na sledeći hitac. Ali iznutra, za

samog strelca, pravilni hici imaju takav učinak da se on oseća tako prijatno kao da je dan tek

sada započeo. On se posle njih oseća raspoložen za svaki pravi rad i, što je možda još

važnije, za svaki pravi ne-rad. To stanje je izvanredno dragoceno. Ali onaj ko ga ima,

opominje majstor blagim smeškom, dobro radi (tut gut daran) da ga ima tako kao i da ga

nema. Samo presudnija ravnodušnost izdržava ga tako (besteht ihn so) da ono ne okleva da

ponovo dođe.

"Sada smo ipak pregurali ono najgore", rekao sam majstoru kada je on jednog dana

nagovestio prelaz na nove vežbe. "Kod nas savetuju", odgovorio je, "da onaj ko ima da trči

sto milja, treba devedeset da smatra polovinom. Ali novina o kojoj je sada reč jeste gađanje

u metu".

Do sada je cilj i mesto u koje se strela zabijala služio jedan valjak slame na drvenome

stalku, pred kojim se čovek nalazi u udaljenosti otprilike od dve dužine strele. Meta

naprotiv, postavljena na udaljenosti od tačno šezdeset metara, stoji na jednom visokom i

široko položenom peščanom nanosu, naslonjenom na tri zida i, kao hala, u kojoj stoji

strelac, zaštićena je jednim lepo povijenim krovom od opeka. Obe hale povezane su visokim

daščanim pregradama (Bretterwande) i prema spoljašnosti zatvaraju prostor u kojem se

zbiva nešto tako neobično.

Majstor je izvodio gađanje u metu. Obe njegove strele pogodile su crn prostor . Tada nas je

pozvao da ceremoniju izvodimo isto kao i pre, i ni najmanje ne dopustimo da nas zbuni

meta, da u najvišoj napetosti čekamo dok hitac ne padne. Naše vitke bambusove strele letele

su doduše u navedenom pravcu, ali delimično nisu pogađale čak ni peščani nanos, a još

manje metu, nego bi se pred njom zabijale u zemlju.

"Vaše strele se ne iznose", primetio je majstor, "zato što vi duhovno ne dopirete voljno

daleko. Morate se tako ponašati kao da je cilj beskrajno daleko. Za nas majstore gađanja iz

luka poznata je i svakodnevnim iskustvima potvrđena činjenica da dobar strelac srednje

snažnim lukom odapinje dalje od neduhovnoga strelca sa jakim lukom. Stvar ne stoji dakle

do luka, nego do "prisebnosti", do živosti i budnosti, kojima odapinjete. Da bi se sada

najviša napetost ove duhovne budnosti oslobodila okova, morate ceremoniju obavljati

drugačije nego do sada: recimo tako kao što pravi igrač pleše. Ako to učinite, potiču pokreti

vaših udova iz one sredine u kojoj se zbiva pravilno disanje. Tada je tako, kao da ste Vi

ceremoniju, umesto da je obavljate kao nešto napamet naučeno, stvorili iz trenutnog

nadahnuća, tako da su ples i plesač jedno isto. Dakle time što ceremoniju predstavljate kao

neki ritualan ples, Vaša duhovna budnost dobija najveću snagu". Ja ne znam koliko mi je

već tada polazilo za rukom da "plešem" ceremoniju i da je tako polazeći od sredine

oživljavam. Doduše nisam više odapinjao prekratko, ali bilo mi je uskraćeno da pogađam

metu. To me je pobudilo da upitam majstora zašto nam on do sada uopšte još nije objasnio

kako se cilja. Tu ipak mora, pretpostavljao sam, postojati neki odnos između mete i vrha

strele recimo, i tako isprobano nišanjenje, koje omogućuje pogađanje.

"Naravno da to postoji", odgovorio je majstor, "i Vi sami možete lako naći traženi stav. Ali

ako tada skoro svakim odapinjanjem pogodite metu samo ste vešt strelac koji voli da se

pokazuje. Za častoljubivog profesionalca koji broji svoje pogotke, meta je samo bedno

parče papira, koje on cepa. Veliko učenje gađanja iz luka "ako zamišljate da Vam neko samo

približno razumevanje ovih nejasnih povezanosti može pomagati u napredovanju. Reč je

ovde o zbivanjima van domašaja razuma. Ne zaboravite da već u prirodi postoje slaganja,

koja su neshvatljiva, a ipak tako stvarna da smo se na njih navikli kao da ne mogu biti

drugačija. Navešću vam jedan primer koji me je već često zaokupljao: pauk plešući plete

svoju mrežu ne znajući da ima muva koje će se u nju uhvatiti. Muva, bezbrižno plešući u

sunčevom zraku, hvata se u mrežu neznajući šta joj predstoji. Ali kroz jedno i drugo

pleše ,Ono', i to unutrašnje i spoljašnje su jedno u tome plesu. Tako strelac pogađa metu, a

da nije ciljao - više Vam ne mogu reći".

Ma koliko da me je i to upoređenje pokrenulo na razmišljanje, a da ga naravno nisam do

kraja mogao domisliti ( zu Ende denken) - nešto se u meni protivilo tome da se osećam

okrilaćen i da bezbrižno mogu dalje vežbati. Jedna ograda, koja je tokom sedmica dobijala

sve određenije obrise, javila se za reč. Upitao sam zato: "Da li se barem ne može zamisliti

da Vi, posle vežbanja od nekoliko decenija, nehotično i upravo mesečarskom sigurnošću

prilikom zatezanja tako nišanite, da bez svesnog nišanjenja, pogađate metu, pa je čak

jednostavno morate pogoditi"?

Majstor, odavno navikao na moja dosadna zapitkivanja, odmahnuo je glavom. "Ne želim

uopšte osporavati", rekao je posle jednog trenutka kontemplativnog ćutanja, "da bi se u

tome što Vi kažete nešto moglo nalaziti. Ja se ipak postavljam nasuprot cilju, tako da ga

moram opaziti, čak ako se nenamerno prema njemu okrenem. Ali sa druge strane znam da to

opažanje nije dovoljno, nije presudno, ne objašnjava, jer ja vidim cilj kao da ga ne vidim".

"Tada biste morali i zavezanih očiju pogađati", izletelo je iz mene.

Majstor me je osmotrio pogledom, koji je učinio da se uplašim da ga nisam povredio i rekao

je tada: "Dođite večeras !" Zauzeo sam nasuprot njemu mesto na jednom jastuku. On mi je

pružio ćaj, ali ni reč nije progovorio. Tako smo tu dosta dugo sedeli. Ništa se nije čulo osim

brujećeg ključanja vode nad užarenim ugljevljem. Majstor se je konačno podigao i dao mi je

znak da ga sledim. Hala za vežbanje bila je jarko osvetljena. Majstor mi je naložio da jednu

sveću protiv komaraca (Moskitokerze), dugačku i tanku kao igla za pletenje, zabodem u

pesak pred metom, ali da svetlost u visini mete ipak ne zapalim. Bilo je tako mračno da čak

nisam mogao zapaziti njegove obrise, i da nije odavala majušna iskrica sveće protiv

komaraca, možda bih naslutio ali ne bih mogao tačno utvrditi mesto na kome se nalazila

meta. Majstor je "plesao" ceremoniju. Njegova prva strela bila je odapeta iz blistave

svetlosti u mrklu noć. Po udaru sam shvatio da je pogodio metu. I druga strela je pogodila.

Kada sam na podnožju mete upalio svetlost, otkrio sam na svoje zaprepašćenje da se prva

strela nalazila usred crnog polja, dok je druga raznela zarez prve strele, i držalje jednim

delom raseka, pre nego što se pored nje duboko zabola u crno polje. Nisam se usudio da

strele pojedinačno vadim, nego sam ih vratio zajedno sa metom. Majstor ih je posmatrao

ispitujućim pogledom. "Prvi hitac" rekao je tada, "nije bio nikakva majstorija, pomislićete,

pa ja sam se ipak sa svojom metom kroz decenije toliko srodio da čak u najvećoj pomrčini

moram znati gde se nalazi meta. To može biti i ja ne želim pokušati da se izgovaram. Ali

druga strela, koja je pogodila prvu - šta mislite o tome? Ja u svakom sIučaju znam da to

nisam bio ,ja' kome se taj hitac sme pripisati. ,Ono' je odapelo i pogodilo. Poklonimo se

pred ciljem kao pred Budom!«

Sa svoje obe strele majstor je očigledno i mene pogodio. Kao da sam se preko noći

preobrazio, nisam više dolazio u iskušenje da se brinem za svoje strele i za to šta se sa njima

zbivalo. Majstor me je učvrstio u tom držanju pored toga još tako što nikada nije gledao u

metu, nego je držao u vidu samo strelca, kao da od njega najpouzdanije može saznati kako

je hitac ispao. Na raspitkivanje on je to otvoreno priznao, i ja sam stalno iznova mogao

konstatovati da pouzdanost njegovog suda o hicima ništa nije zaostajala za sigurnošću

pogađanja njegovih strela. Tako je, sam najdublje koncenrisan, on preneo duh svoje

umetnosti na svoje učenike, i ja se ne plašim da potvrdim iz najvlastitijeg iskustva, u koje

sam dosta dugo sumnjao, kako reči o neposrednom saopštavanju nisu prazna fraza, nego

zbivanje opipljive stvarnosti. Majstor je u to vreme pružio još jednu drugu vrstu pomoći,

koju je isto tako označio kao neposredno prenošenje duha. Ako bih produžio da loše gađam,

majstor bi nekoliko puta odapeo iz mog luka. Poboljšanje je bilo upadljivo; izgledalo je kao

da se luk drugčije nego ranije može zatezati, podatnije, razumnije. Nisam tako prolazio

samo ja. Čak njegovi najstariji i najiskusniji učenici, ljudi najrazličitijih poziva, smatrali su

to gotovom stvari (ausgemacht) i čudili se što sam pitao kao neko koji bi sasvim sigurno

želeo da ode. Tako se i majstori mačevanja nikakvim prigovorom ne mogu pokolebati u

svom ubeđenju da svaki beskrajno brižljivo i u napornom radu zgotovIjeni mač uzima duh

kovača mača, koji se zato i u ritualnom ruhu baca na posao. Njihova iskustva suviše su

jasna, i oni sami previše su iskusni a da ne mogu ne čuti kako im se neki mač obraća.

Jednoga dana u trenutku kada je moj hitac bio odapet uzviknuo je majstor: "Ono je tu!

Poklonite se!" Kada sam docnije pogledao na metu - nisam to nažalost mogao propustiti -

primetio sam da ju je strela samo po ivici okrznula. "To je bio pravi hitac", odlučio je

majstor, "i tako to mora započeti. Ali za danas dosta toga, jer ćete se inače prilikom sledećeg

hica posebno potruditi i pokvariti dobar početak". Tokom vremena polazili su mi katkad za

rukom jedan za drugim više hitaca, koji su pogađali metu, pored naravno još mnogih

neuspelih. Ali kada bih i u najmanjoj meri napravio takav izraz lica da tu nešto uobražavam,

majstor bi me neobično oštro dočekao. "Ta šta Vam pada na pamet!" povikao bi tada. "Zbog

loših hitaca ne treba da se ljutite, to već odavno znate. Dodajte da ne treba da se radujete

uspelim hicima. Morate se osloboditi od onoga prelaska sa zadovoljstva na nezadovoljstvo i

obratno. Morate se naučiti da u opuštenoj ravnodušnosti stojite iznad toga, da se dakle tako

radujete kao da je neko drugi a ne Vi dobro gađao. I u ovome se morate neumorno vežbati -

Vi uopšte ne možete odmeriti koliko je to važno".

Ovih nedelja i meseci prošao sam naj težu školu moga života, i čak ako mi i nije uvek lako

padalo da se uklapam, počeo sam ipak postepeno uviđati koliko mnogo imam njoj da

zahvalim. Ona je uništila poslednje pokrete težnje da se bavim samim sobom i koebanjima

moga raspoloženja. "Shvatate li sada'!, majstor me je upitao jednog dana posle posebno

dobrog hica, "šta to znači: Ono gađa, Ono pogađa?"

"Bojim se", odgovario sam, "da uopšte ništa više ne razumem, čak i ono najjednastavnije

postaje zbrkano. Da li sam to ja koji zateže luk ili je to luk koji me dovodi u stanje najviše

napetosti? Da li sam to ja koji pagađam cilj, ili cilj pogađa mene? Da li Je to ,Ono' duhvno u

očima tela i telesno u očima duha - da li je to i jedno i drugo ili ni jedno ni drugo od ovoga?

Sve to: luk, strela cilj i ja spleću se jedno u drugo da ih više ne magu odvajati. I čak je

nestalo potrebe za odvajanjem. Jer čim uzmem luk u ruke i gađam sve postaje tako jasno i

jednoznačno i tako smešno jednostavno ... "

"Uprava sada", prekinuo me je tu majstor, "tetiva luka prošla je kroz Vas".

Preko pet godina proteklo je od tada kada nam je majstar predložio da polažemo jedan ispit.

"Pri tom" tako je objasnio, "nije reč samo o tome da predočavate vašu umešnost, nego se još

više ocenjuje duhovno stanje strelca do njegovog najneprimetnijeg ponašanja. Ja u svakam

slučaju očekujem od Vas pre svega da se ne date omesti prisustvom gledalaca, nego da

potpuno bezbrižno izvedete ceremoniju, kao da smo, kao da sada, sasvim sami".

Ni sledećih nedelja nije se ništa radilo s obzirom na ispit, on ni jednom rečju nije bio

spomenut, i često već posle nekoliko hitaca nastava bi se prekidala. Umesto toga dobili smo

zadatak da kod kuće izvodimo ceremoniju sa njenim grupama koraka i položaja, ali pre

svega sa pravilnim disanjem i da se veoma udubljujemo (versenken).

Vežbali smo na navedeni način i otkrili, tek što smo se navikli na plesanje ceremonije bez

luka i strele da smo se već posle nekoliko koraka osećali neobično usredsređeni, i to utoliko

više što smo odlučnije mislili na to da lako izvođenim telesnim opuštanjem olakšamo čin

koncentracije. Ako bismo tada u nastavi ponovo uzimali luk i strelu u ruke, ta domaća

vežbanja naknadno su delovala toliko izdašno da smo i tu bez muke klizili u stanje

"prisebnosti". Osećali smo se tako sigurno zbrinuti, da smo dan ispita i prisustva gledalaca

ravnodušno očekivali. Položili smo ispit tako da majstoru nije bilo potrebno da zbunjenim

smeškom gledaoce moli za obzir, i uručene su nam diplome, koje su na licu mesta bile

ispisane, sa podatkom o stupnju majstorstva na kojem se svako od nas dvoje nalazio.

Majstor je ispit zaključio time što je u izvanredno sjajnoj nošnji dao dva majstorska hica.

Posle nekoliko dana mojaj ženi je još pored toga, na jednom javnom ispitu, priznata

majstorska titula u umetnosti ikebane.

Od tada je nastava dobila novo lice. Zadovoljavajući se sa svega nekaliko hitaca za vežbu,

majstor je prešao na to da "Veliko učenje" gađanje iz luka objašnjava u povezanosti i da ga

ujedno prilagođuje stupnjevima koje smo postigli. Mada se kretao u najtajanstvenijim

slikama i nejasnim poređenjima, dovoljni su bili čak škrti nagoveštaji da shvatimo o čemu je

reč. Najopširnije se zadržavao kod suštine .. neumetničke umetnosti", kojoj gađanje iz luka

mora voditi ako se želi usavršiti. "Onaj ko može" rekao je, "da gađa rogom zeca i dlakom

kornjače, i može dakle da pogodi središte bez luka (roga) i strele (dlake), tek je taj majstor u

najvišem smislu reči, majstor neumetničke umetnosti, u stvari on je sam neumetnička

umetnost i tako majstor i nemajstor u jednom. Ovim obrtom gađanje iz luka, kao nepokretno

kretanje, kao ples bez plesa - prelazi u zen". Kada sam majstora jednom upitao kako ćemo

mi docnije, posle povratka u zavičaj, bez njega moći napredovati, odgovorio je: "Na vaše

pitanje već je odgovoreno time što sam vas podstakao da se podvrgnete ispitu. Vi ste došli

do jednog stupnja, na kojem učitelj i učenik nisu više dvojica, nego jedan. Vi se dakle uvek

možete odvojiti od mene. Čak ako bi nas tada razdvajala debela mora, biću uvek prisutan

kada vežbate, kao što ste to naučili. Ne treba da Vas molim za to da se ni pod kakvim

uslovom ne odreknete pravilnog vežbanja, da ne propustite ni jedan dan, koga ne ćete, čak

bez luka i strele, obavljati ceremoniju ili barem pravilno disati. Nije potrebno da Vas molim

za to, jer znam da Vi duhovno gađanje iz luka više ne ćete moći ostaviti. Nikada mi ne pišite

o tome, ali šaljite mi s vremena na vreme snimke, po kojima ću moći videti kako zatežete

luk. Tada ću znati sve što moram da znam.

Samo na jednu stvar moram vas pripremiti. Vi ste se oboje tokom ovih godina promenili. To

umetnost gađanja iz luka donosi za sobom: borba strelaca sa samim sobom koja dopire do

poslednjih dubina. Vi do sada verovatno jedva da ste to primetili, ali to ćete neizbežno

osetiti, kada u zavičaju ponovo sretnete vaše prijatelje i poznanike: to se više ne slaže kao

ranije. Vi mnogo šta vidite drugačije i merite drugim merilima. I ja sam tako prolazio, i to

predstoji svakome, koga je dotakao duh ove umetnosti". Na rastanku, koji nije bio nikakav

rastanak, predao mi je majrstor svoj najbolji luk. "Ako gađate ovim lukom osetićete da je

majstorstvo majstora prisutno. Ne dajte ga ni jednom radoznalom čoveku u ruke! I ako mu

odolite ne sačuvajte ga kao uspomenu! Uništite ga, da ne preostane ništa osim gomilice

pepela!"

Biće ipak da se sada, bojim se, kod nekog probudila sumnja kako je gađanje iz luka, otkako

u borbi muškaraca ne igra više nikakvu ulogu, prešlo u neku preteranu duhovnost i time se

nezdravo sublimiralo. Pa ipak ne mogu nikome koji tako oseća zameriti.

Utoliko presudnije treba još jednom naglasiti da zen nije tek nedavno počeo temeljno uticati

na japanske umetnosti a time i na umetnost gađanja iz luka, nego da su tu prošli mnogi

vekovi. U stvari stoji tako da neki majstor gađanja iz luka iz davno prohujalih dana, koji zna

koliko je često imao da izdržava probu o suštini svoje umetnosti nije mogao reći ništa drugo

što ne bi rekao današnji majstor u kome živi "Veliko učenje". Tokom vekova duh ove

umetnosti ostao je isti, toliko se malo promenio kao i sam zen.

Da bih međutim dočekao svaku ipak moguću i kao što iz svog vlastitog iskustva znam

razumljivu sumnju, želim baciti uporedni pogled na jednu drugu umetnost, čiji se značaj za

borbu čak ni pod današnjim prilikama ne može osporavati: na umetnost mačevanja. Nije mi

to blisko samo zato što se majstor Awa razumeo i to da mač "duhovno" vodi, i zato

povremeno ukazivao na zađučujuće slaganje iskustava majstora luka i mača, nego još više iz

razloga što postoji književni dokument najvišeg ranga iz vremena u kojem se viteštvo

nalazilo u punom procvatu, pa su majstori mača morali dakle biti u stanju da svoje

majstorstvo najkategoričnije potvrđuju u borbi na život i smrt. To je Nepokretljiva mudrost,

traktat Takuana*, jednog velikog zenovskog majstora, u kome se opširno govori o

povezanosti zena sa umetnošću mačevanja i tako ujedno o praksi borbe mačem. Ne znam da

li je to jedini dokument, koji tako obuhvatno i izvorno izlaže "Veliko učenje" majstorstva

mačevanja; još manje znam da li s obzirom na umetnost gađanja iz luka postoje slična

svedočanstva. Ali jedno je sigurno: velika je sreća što je Takuanov izveštaj sačuvan, i velika

je zasluga D. T. Suzukija, što je ovaj jednom poznatom majstoru mačevanja upućen spis

preveo bez suštinskog skraćivanja i tako učinio pristupačnim najširim krugovima2. U

vlastitom rasporedu i sažimanju pokušaću istaći, koliko mogu transparentno i jezgrovito, šta

se već pre više vekova podrazumevalo pod majstorstvom mačevanja i šta se prema

zajednički prihvaćenom shvatanju velikih majstora od tada ima razumeti.

Među majstorima mačevanja na temelju poučnih iskustava, koja su stekli sami ili

preko svojih učenika, smatra se dokazanim da početnik, ma koliko bio snažan i oran za

borbu, ma koliko i po prirodi mogao biti hrabar i neustrašiv, početkom nastave osim svoje

prostodušnosti gubi i svoje samopouzdanje.

*"Takuan (1573 _ 1645). Prim. prev.

2) Suuzki, Zen und die Kultur Japans. Str. 8. id.

On sada upoznaje sve tehničke mogućnosti ugrožavanja života u borbi mačevima, i mada je

uskoro u stanju da krajnje pojača svoju pažnju, da protivnika oštro posmatra, da njegove

udarce odbija po svim pravilima umetnosti (kunstegerecht) i da čini uspele prepade, on je

ipak u tome gori nego ranije, kada je još nasumce udarao oko sebe, na što su ga pobuđivali

trenutak i borbena strast prilikom igre u vežbi, upola u šali i upola ozbiljno. On mora sada

sebi priznati i pomiriti se s tim da će podleći svakom jačem, okretnijem i izvežbanijem, da

će biti nemilosrdno izložen njegovim sigurnim udarcima. On ne vidi nikakav drugi put pred

sobom osim puta neumornog vežbanja, a i njegov učitelj privremeno ne zna ni za kakav

drugi savet. Tako učenik sve polaže na to da prevaziđe druge, pa čak i samoga sebe. On stiče

jednu izvanrednu ubedljivu (bestechende) tehniku, koja mu vraća deo izgubljenog

samopouzdanja, i oseća kako se sve više i više približava cilju kome teži. Učitelj međutim

misli drugačije o tome - s pravom, uverava Takuan: jer sva umešnost učenika vodi samo

tome da se njegovo srce otrgne (hinwegrafft) kroz mač".

Pri tome se početna nastava uopšte ne može davati drugačije; ona je početniku potpuno

primerena. Ipak ona ne vodi cilju, kao što učitelj veoma dobro zna. Neizbežno je da učenik

uprkos svojoj revnosti i možda urođenoj sposobnosti za mač ne postaje majstor mačevanja.

Ali do čega stoji da on, koji je već odavno naučio da se promišljeno odupire borbenoj strasti

i da čuva hladnokrvnost; da on, koji svoju telesnu snagu obazrivo deli, koji se oseća

očeličenim za dvoboj dugoga daha i u širem krugu teško da još nalazi ravnopravne

protivnike, ipak, meren o poslednjim merilima, omašuje i stagnira?

To prema Takuanu stoji do toga što učenik ne može propustiti da pažljivo ne posmatra

protivnika i kako on pokreće mač; do toga što razmišlja kako mu najdelotvornije može

doskočiti i što vreba na trenutak u kojem će protivnik pokazati slabu stranu. To stoji do toga,

što on, da to kažemo kratko, čitavu svoju umetnost i nauku podvrgava savetu. Ponašajući se

tako, on prema Takuanu gubi "prisutnost srca": on presudnim udarcem dolazi uvek prekasno

i zato ne može protivnikov mač "okrenuti protiv njega samog". Što više ide za tim da

kretanje mača učini zavisnim od svoga premišljanja, od svesnog korišćenja svoje umešnosti,

od borbenog iskustva i taktike, utoliko više on koči slobodnu pokretljivost u "delovanju

srca". Kako se tome rnože doskočiti? Kako umešnost postaje "duhovna", kako iz suverenog

vladanja tehnikom dolazi do majstorskog kretanja mačem? Samo tako, glasi odgovor, što se

učenik lišava namera i onoga Ja (ishlos). On mora biti doveden do toga da se ne odvoji

samo od protivnika, nego i od samoga sebe. Kroz stadijum, u kojem se još uvek nalazi, on

mora proći, konačno ga ostaviti za sobom - čak po cenu da doživi potpun neuspeh. Ne zvuči

li to isto tako besmisleno, kao kad se kod gađanja iz luka zahteva da se pogodi ne nišaneći,

da se dakle cilj i namera da se to pogodi potpuno ispusti iz vida? Pomislimo međutim da se

majstorstvo mačevania, čiju suštinu Takuan opisuje, upravo u borbi hiljadu puta potvrdilo.

Stvar je učitelja ne da nastoji da se pronađe i opravda sam put, nego svakako ono. Kako toga

puta ka zadnjem cilju prilagođeno svojstvenosti učenika. On će se najpre postarati da ga

postavi tako da instinktivno izbegava udarce, čak onda kada se nehotično protiv njega

nanose. D. T. Suzuki je u jednoj ljupkoj anegdoti prikazao nadasve originalnu metodu

jednog učitelja u podvrgavanju ovom ne baš lakom zadatku3. Učenik mora dakle u neku

ruku steći neko novo čulo ili, tačnije rečeno, neku novu budnost svih svojih čula, koja ga

osposobljava za izbegavanje pretećih udaraca, kao da ih je predosetio. Ako ovlada tom

veštinom uklanjanja, tada mu više neće biti potrebno da nepodeljenom pažnjom drži u vidu

pokrete svog protivnika ili čak više protivnika ujedno. Naprotiv u trenutku kada vidi i

predoseća šta se priprema, on se već instinktivno uklonio učinku toga zbivanja, a da se

između opažanja i uklanjanja nije nalazila "ni vlas"4. Dakle o tome je reč: o tom

neposredovanom munjevitom reagovanju, koje svesnom posmatranju uopšte više nije

potrebno. I tako se učenik, bar u ovom pogledu učinio nezavisnim od svake svesne namere.

A time je već mnogo postignuto.

Daleko je međutim teži i za ishod upravo presudan dalji zadatak osujećivanja učenika da

razmišlja i gleda kako će najbolje doskočiti protivniku. Ne treba čak stalno misliti na to

kako uopšte sa nekim protivnikom ima posla i da se pri tom radi o životu i smrti.

Učenik razume - to uopšte ne može biti drugačije - ova uputstva najpre tako kao da će biti

dovoljno ako se odrekne posmatranja i premišljanja o tome šta se nalazi u vezi sa držanjem

protivnika. On vrlo ozbiljno prima zanemarivanje koje se zahteva i kontroliše se na svakom

koraku. J) Op. cit. Str. j25 ') Op. cit. Str. 86

Ali pri tom mu prima zanemarivanje koje se zahteva i kontroliše se na svakom koraku. Ali

pri tom mu izmiče da on, usredsređujući se na samoga sebe, samoga sebe može videti samo

kao učesnika u borbi, koji treba da se čuva toga da posmatra protivnika. Ma koliko uvek

dobro mislio, on ga zato ipak još potajno ima u vidu. On se samo prividno od njega odvojio

i utoliko čvršće on se sa njim povezuje.

Staje mnogo fine umetnosti vođenja duša da se učenik ubedi u to kako tim prenošenjem

pažnje u osnovi ništa nije dobio. On mora nalučiti da se isto tako odlučno kao i na svoga

protivnika ne obazire ni na samoga sebe i tako u jednom radikalnom smislu postane

nenameran. Za to je potrebno mnogo strpljivog, mnogo uzaludnog vežbanja, isto tako kao i

kod gađanja iz luka. Ali ako sve ove vežbe jednom dovedu do cilja, onda je u postignutoj

nenamernosti nestao poslednji trag nenamernosti - samotruđenja (Sichbemiihens).

U stanju ove odvojenosti (Losgelostheit) i nenamernosti uspostavlja se samo po sebi. jedno

držanje, iznenađuje slično držanju na prethodnom stupnju postignute spretnosti

instinktivnog uklanjanja. Kao što se tamo između opažanja nekog namernog udarca i

uklanjanja i nastupanja. U trenutku uklanjanja, borac već zamahuje mačem, i, još pre nego

što bi čovek to očekivao, njegov smrtonosni udarac već je pao sigurno i neodoljivo. To je

kao da mač samoga sebe pokreće, i kao što se kod odapinjanja iz luka mora reći da "Ono"

nišani i pogađa, tako je i ovde na mesto Ja stupilo "Ono", služeći se sposobnostima i

spretnostima, koje je Ja u svesnom naprezanju usvojilo. I takođe ovde je "Ono" samo jedno

ime za nešto što se ne može ni razumeti ni velikim naporom postići, i što sada postaje

očigledno samo onome koji je to iskusio5.

Savršenstvo veštine mačevanja prema Takuanu sastoji se u tome da više srce ne uznemiruje

nikako pomisao na Ja i na Ti, na protivnika i na njegov mač, na vlastiti mač i kako ga treba

kretati, šta više na život i smrt. "Sve je dakle praznina: ti sam, zamahnuti mač i ruke koje

pokreću mač. Pa čak pomisao na prazninu nije više tu". "Iz takve apsolutne praznine",

konstatuje Takuan, "proističe čudesno razvijanje delanja".

To što važi za gađanje iz luka i za kretanje mača, u tom pogledu odnosi se i na svaku drugu

umetnost. Tako se ispoljava da dotaknemo još jedan primer, majstorstvo slikanja tušem

upravo u tome što ruka koja bezuslovno vlada tehnikom u samom trenutku kada se duh

počinje oblikovati, izvodi i čini vidljivim ono što duhu lebdi pred očima, a da se između

toga ne nalazi ni jedna vlas. Slikanje postaje neko automatsko pisanje. A i tu uputstvo

slikaru može upravo glasiti: posmatraj deset godina bambus, postani sam bambus, zaboravi

tada sve i slikaj. Majstor u mačevanju je opet prostodušan kao i početnik. Bezbrižnost, koju

je na početku nastave izgubio, na kraju je ponovo stekao kao nerazoriv karakter. Ali za

razliku od početnika on je uzdržljiv, ležeran i skroman i nedostaje mu svaki smisao za to da

se pravi važan. Između oba stadijuma početništva i majstorstva nalaze se upravo duge

događajima ispunjene godine neumornog vežbanja.

!) Za poređenje preporučujem traktat H. von Klclst-a, Vber das Marionettentheater. Sa

sasvim druHHčljJh polaznih tačaka Klajst se zapanjujuće prihll}.rwa ovde obrađivanoj

temi.

Pod uticajem zena umešnost je postala duhovna, ali sam učenik koji se vežbao, preobrazio

se postajući u unutrašnjim svladavanjima samoga sebe od stupnja do stupnja sve slobodniji.

Mač, koji je postao njegova "duša", ne nalazi mu se više labavo u koricama. On ga izvlači

samo tada kada je to neizbežno. I pri tome se može dogoditi da izbegava borbu protiv nekog

nedostojnog protivnika, protiv nekog prostaka, koji se hvali svojim paketima mišića, sa

smeškom primajući na sebe prebacivanje da je kukavica; no da sa druge strane visoko

ceneći svoga protivnika izdrži borbu, koja će ovome doneti samo časnu smrt. Ovde izlaze na

videlo moralna shvatanja, koja su odredila etos samuraja, neuporediv "viteški put", nazvan

bušido. Jer za majstora mačevanja više od svega drugog, više od slave, pobede, pa čak i

života jeste "mač istine", koji je on iskusio i koji mu sudi.

Kao i početnik i majstor mačevanja je neustrašiv, ali za razliku od početnika postaje iz dana

u dan nepristupačniji za ono zastrašujuće. U godinama neprekidnog meditiranja iskusio je

da su život i smrt u osnovi jedno te isto i da pripadaju istoj sudbinskoj ravni. Tako on više ne

zna šta je strepnja za život a šta je strah od smrti. On živi - a to je za zen nadasve

karakteristično - rado u svetu, ali uvek spreman na to da iz njega ode, a da ga pomisao na

smrt ne zbunjuje. Nije slučajno što je moralno shvatanje samuraja kao najčišći simbol

izabralo nežan trešnjin cvet. Kao što se listić trešnjinog cveta pod zrakom jutarnjeg sunca

odvaja i vedro blistajući blago pada na zemlju, tako i nebojša

mora biti kadar da se odvoji od života, bez reči i duhovno nepokretan (innerlich unbeweget).

Biti slobodan od straha pred smrću ne znači da se u svim časovima mira pogrešno misli da

se ne drhti pred smrću, i da se gradi na tome što će se izdržati proba. Onaj ko vlada životom

i smrću, naprotiv slobodan je od svakoga straha toliko da čak više ne može naknadno

doživeti (nacherleben) kako se oseća strah. Onaj ko iz iskustva ne zna za moć ozbiljne i

trajne meditacije, ne može oceniti za kakva je ona prevladavanja sposobna. Savršeni majstor

ipak korak po korak odaje svoju neustrašivost, ne kroz reči, ali svakako svojim ponašanjem:

primećujemo je po njemu i duboko smo njome dirnuti. Nepokolebljiva neustrašivost zato je

kao takva već majstorstvo, koje, kao što drugačije ne može ni biti, samo malobrojnim

stvarno polazi za rukom. Da i to ilustrujemo jednim svedočanstvom, navodim doslovno

jedno mesto iz Hagakure, koje je nastalo sredinom sedamnaestog veka6. Jagju Tadžimi No

Kami (Yagyu Tajima-no-kami)7 bio je veliki učitelj mačevanja i upućivao je tadašnjeg

Šoguna (Shogun) Tokugawu Jymitsu u ovoj umetnosti. Jedan od Šogunovih telohranitelja

došao je jednog dana Tadžima-No Kamiju i zamolio ga za nastavu u mačevanju. Majstor je

rekao: "Koliko vidim, izgleda da ste sami majstor u mačevanju. Molim Vas, saopštite mi

kojoj školi pripadate, pre nego što stupimo u odnos učitelja i učenika".

Telohranitelj je rekao: "Na moju sramotu moram priznati da tu umetnost nikada nisam

naučio«.

') Op. cit. Str. 59.

') To je isti majstor koji je Takuanu uputio IIVV,! spis o "nepokretljivoj mudrosti".

'Želite li da mise rugate? Ja sam učitelj samog dostojnog Šoguna i znam, moje me oči ne

mogu prevariti'.

'Žao mi je ako se suviše približavam vašoj časti, ali ja doista nemam nikakva znanja'. To

odlučno poricanje učinilo je da se majstor mačevanja zamisli, i on je konačno rekao: ,Ako

Vi to kažete, mora tako biti. Ali sasvim sigurno ste u nekoj struci majstor, iako ne vidim

tačno u čemu'. ,Da' ako na tome nastojite, želim Vam saopštiti sledeće. Postoji jedna stvar, u

kojoj se mogu smatrati savršenim majstorom. Dok sam još bio dečak, došao sam na

pomisao da se kao samuraj ni u kakvim prilikama ne smem plašiti smrti, i od tada sam se -

ima već nekoliko godina - stalno nosio sa pitanjem o smrti i konačno me je to pitanje

prestalo brinuti. Da li je to možda ono na što ste smerali?'

,Baš to; povikao je Tadžima-No-Kami, 'to je ono na što mislim. Raduje me što me moj sud

nije obmanuo. Jer poslednja tajna umetnosti mačevanja nalazi se i u tome da se čovek

oslobodi straha od smrti. S obzirom na ovaj cilj ja sam poučavao mnoge stotine mojih

učenika, no do sada nijedan od njih nije postigao najviši stupanj umetnosti mačevanja. Vama

samom nije više potrebna nikakva tehnička vežba, Vi ste već majstor".

Sala za vežbanje u kojoj se uči umetnost mačevanja odvajkada nosi ime:

Mesto prosvetljenja

Svaki majstor neke umetnosti, određene zenom, jeste kao munja iz oblaka sveobuhvatne

istine. U slobodnoj pokretljivosti njegovog duha ona je prisutna, i u tome "Ono" on je sreće

kao svoju izvornu i bezimenu suštinu. On tu suštinu sreće stalno i stalno kao krajnju

mogućnost onoga šta on može biti, i istina za njega i preko njega skroz za druge - dobija

hiljadu oblika i likova. No uprkos nečuvenoj stezi, kojoj se on poslušno i skrušeno

podvrgavao, on još nikako nije došao do toga da tako neumitno bude prožet i užaren zenom,

da ga ona nosi u svakom proizvoljnom ispoljavanju njegovoga života, da njegov život dakle

zna samo još za dobre časove: jer mu najviša sloboda još nije postala najdublja nužnost.

Ako ga to neodoljivo goni tome kraju, on mora ponovo krenuti na put - na put neumetničke

umetnosti. On se mora odvažiti na praskok (Ur-Sprung)* kako bi iz istine živeo kao neko

koji se sa njom potpuno poistovetio. On ponovo mora postati učenik, početnik, savladati,

prolazeći kroz nove preobražaje, poslednji, najstrmiji deo puta, kojim je krenuo. Ako ostvari

taj smeli poduhvat, onda se završava njegova sudbina u tome što susreće čistu

(ungebrochen) istinu, istinu iznad svih istina, bezoblično poreklo svih porekla (Ursprung):

ono Ništa, koje je ipak sve, koje on guta i koje se iz njega rađa.

* Igra rečima: u nemačkom ur znači' pra, a !)prung _ skok. Ursprung međutim znači:

poreklo, hwor, početak. Ovde se oba značenja dovode u ve:t.lI. Prim. prev.

EUGEN HERIGEL ZEN

U UMETNOSTI GAĐANJA IZ LUKA

PREVEO

MILAN TABAKOVIC

UREDNIK

SAŠA HADŽI TANČIČ

RECENZENT LUKAPROŠIČ

TEHNIČKI UREDNIK DRAGAN MOMČILOVIČ

KORICE VLADIMIR KRSTIČ

KOREKTORI NEDELJKO BOGDANOVIČ GORDANA KRSMANOVIC

IZDAVAČ

IZDAVAČKA USTANOVA "GRADINA" NIŠ

ŠTAMPA

GRAFIČKO IZDAVAČKO PREDUZEČE "PROSVET A" - NIŠ

FOTOTIPSKO IZDANJE

TlRAŽ 2000 PRIMERAKA