FAKULTET PRIMENJENIH UMETNOSTI

UMETNOST RENESANSE,

MANIRIZAM I BAROK Prof. Zoran Gavrić

Andrea Gere

2008/2009

1

UMETNOST RENESANSE

Renesansa se u likovnoj umetnosti posebno ispoljava kao veliko stilsko razdoblje u

razvoju arhitekture, slikarstva, vajarstva i primenjenih umetnosti. Renesansa je nastala u

Italiji i tu je i dostigla svoj najpotpuniji razvoj i svoje savršenstvo, a ostale zemlje primale

su je već izgraĎenu i samo je prilagodile svojoj sredini. Hronološki okviri italijanske

renesanse mogli bi se preciznije odrediti na sledeći način:

protorenesansa (trećento) – druga polovina XIII veka i ceo XIV vek

rana renesansa ( kvatroćento) – XV vek

visoka renesansa (činkvećento) – kraj XV i prve decenije XVI veka.

Sam termin „renesansa“ u smislu preporoda umetnosti javlja se prvi put kod ĐorĎa

Vazarija u uvodu svojih „La Vitae“. Po ovom delu Vazari je postao poznatiji nego kao

slikar i graditelj epohe manirizma. Renesansa je zaista bio preporod i obnavljanje

humanističkih ideala antičke kulture. Razvila se najpre u Italiji, na tlu bogatom antičkim

spomenicima i snaţnim antičkim i kulturnim tradicijama. U Italiji umetnost renesanse

javlja se kao izraz visokorazvijenog trgovačkog kapitalizma i novčane ekonomije

graĎanskog društva. Italija je imala veoma razvijene trgovačke veze sa istokom. Neki

gradovi kao Venecija bili su najvaţnija središta trgovine sa itokom. Društveno i

ekonomsko jačanje gradova izazvalo je nagli razvoj društvenog ţivota, unapreĎenje

prosvete, kulture i umetnosti. U toj civilizaciji čovek je bio centar sveta. Renesansa i

humanizam ističu u prvi plan čoveka i njegovu individualnost, pravog pojedinca da se

sluţi svojim razumom i da veruje sebi, svojim osećanjima i shvatanjima ţivota i prirode.

Mislioci i umetnici renesanse bili su pre svega univerzalni ljudi, tj. svestrano obrazovane

ličnosti. Mnogi od njih su istovremena bili naučnici, pesnici, arhitekte, slikari, vajari itd.

PROTORENESANSA

Slikarstvo

Za začetnika florentinske slikarske škole smatra se Ambrodjo di Bondone zvani

ĐOTO. Đoto se smatra za jedno od najkrupnijih imena istorije umetnosti prema značaju

novine koje donosi i značaju njegovog uticaja. Smatra se da je u Đotu oličen prazačetak

italijanskog renesansnog pokreta. Bio je slikar, vajar i arhitekta, vojni inţenjer i pesnik.

Tadašnji čuveni florentinski slikar Čimabue zatekao ga je kako na steni crta ovcu i traţio

ga od njegovog oca da ga da njemu na zanat. Tako je Đoto izučio slikarstvo i ubrzo

nadmašio svog učitelja. Glavna Đotova dela su njegove freske i to:

U Gornjoj bazilici Sv. Franje u Asizi

U Palati Podesta u Firenci

U Kapeli Santa Maria del Arena u Padovi

U Donjoj bazilici Sv. Franje u Asizi

U crkvi Santa Kroče u Firenci

Rimske freske i mozaici i razne oltarske slike

2

Đoto je svoju samostalnu slikarsku karijeru započeo u Gornjoj bazilici u Asizi. Tu

je u 28 scena ispričao ţivot Sv. Franje. Ove freske naslikane su u zoni ispod prozora.

Savremenike je zadivila originalnost ovih slika i jihov realizam. Likovi i gestovi bili su

prirodni, jasni i uprošćeni.

Najznačajnije Đotove freske su u Areni u Padovi. To su scene koje predstavljaju

ţivot Bogorodičin, Hristov ţivot i stradanje, zatim strašni sud, Hristos u slavi i 14

alegorijskih figura koje predstavljaju vrline i poroke.

Njegove poslednje freske u u crkvi Santa Kroče u Firenci, scene iz ţivota Sv. Franje

Asiškog.

Ţotova dela bude osećanje da smo bliski dogaĎaju. Zo postiţe time što čitav prizor

odigrava u prednjem planu,a nivo gleadočevog pogleda je u donjoj polovini slike pa je u

istoj ravni sa figurama. Prvi je ustanovio takav odnos. Slikarski prostor nije uobličen

arhitekturom već samim figurama.

Đoto je odbacio tradicionalnu zlatnu pozadinu i zamenio je nebom i pejzaţom.

Arhitektura u njegovim slikama nije u proporciji sa ličnostima. predeli, zgrade, vegetacija

i ţivotinje sluţili su samo kao dekor ispred koga se scena sa ličnostima odigrava.

RANA RENESANSA

Skulptura

Godine 1401. esnaf florentinskih trgovaca suknara raspisao je konkurs za obradu vrata na

severnoj strani florentinske baptisterije. Znamo da je još 1330. Andrea Pizano završio

juţna vrata. Na učešće u konkursu bili su pozvani sedam vajara, meĎu kojima su bili

Filipo Bruneleski i Lorenco Giberti. Uslovi ovog konkursa bili su sledeći: konkurent je

imao da izradi reljef u bronzi sa temom „Ţrtva Avramova“, rok je bio godinu dana.

Pobedu je odneo LORENCO GIBERTI. Na ovim vatima predstavljeno je 20

novozavetnih scena, a 8 ostalih bareljefa predstavljaju evangeliste i crkvene oce. Kada je

delo bilo završeno Gibertiju je odmah bilo povereno da izradi i treća vrata krstionice,

današnji glavni portal. MikelanĎelo je za ta vrata rekao da bi mogla stajati na ulazu u raj

po čemu su zapamćena kao Rajska vrata.

Uz Gibertija, javlja se još jedan vajar, mlaĎi moţda svega nekoliko godina, a to je

DONATELO, jedan od najvećih vajara, nesumnjivo najveći vajar Italije pre MikelanĎela.

Bio je prijatelj Brunaleskijev, ţiveo je sa majkom i sestrom, nije se otimao za bogatstvo.

Umro je u jednoj maloj kući u Firenci. Pred kraj ţivota su mu Kozimo i Piero Mediči

ponudili veliko imanje kao poklon, ali je Donatelo odbio.MeĎu prve njegove radove

smatraju se dve male statue koje su nastale na gradilištu Duoma u Firenci.

Jedan od njegovih ranijih radova je lik „Jovana evangeliste“ koji je raĎen za

pročelje katedrale u Firenci.

Za katedralu Or San Mikele izradio je mladalačkog „Svetog ĐorĎa“.

Za Kampanilu je isklesao ceo niz proroka, meĎu kojima je „Jeremija“ i naročito

popoluaran „Zukon“, za koga se kaţe da mu je bilo najmilije delo. U njemu je Donatelo

obraĎivao ruţnoću kao skulpturalni problem.

3

Donatelo je otišao u Rim, da se uči na antičkim spomenicima. To se vidi na

njegovom delu „Davidu“ . Na šlemu Golijatove otsečene glave izvajana je jedna grupa

amoreta koji se igraju. To je predstavljao kontrast otsečenoj glavi.

Čuvena mu je poznija grupa „Judita i Holoferno“. Ove legende o Juditi i Holofernu,

kao i o Davidu i Golijatu, bile su popularne u Firenci kao simbol pobede nejakih.

Pozna dela su mu ona koje je radio u Padovi. Portret na konju kondotiera Erazma

zvanog Gatamelata je jedan od najvaţnijih spomenika u istoriji skulpture. Ovaj

Gatamelata je u nekom lokalnom ratu pobedio markiza od Mantove, pa je njegov sin,

koji je bio veoma ponosan na očevu slavu, traţio od Donatela da izradi njegovu statuu.

To je prva konjanička statua novog vremena. Predmeti ornamentalne prirode – mač,

ukras na oklopu – tretirani su sa čvrstinom i minucioznošću zlatarskih radova. Neobiča i

jak efekat dobiven je u igri proporcijama. Palica, mač, ornamenat na oklopu dati su u

jednom formatu koji je jači od formata konja.

Poslednja Donatelova dela su radovi na dekoraciji kapele Mediči.

Donatelove najvaţnije osobine su njegov naturalizam i prefinjena senzibilnost.

Slikarstvo

U crkvi Santa Maria del Karmine, slikarski radovi u kapeli Brankači postaće tako isto

sudbonosni kao i Đotove freske. Kapelu Brankači dekorisali su svojim freskama slikari

MAZAČO i MAZOLINO. Za Mazolina kaţu da je bio Mazačov učitelj. Mazaču je

ostala slava da ga smatraju jednim od najvećih inovatora u umetnosti.

MAZAČO radi manje stvari – štafelajske slike – i Kapelu Brankači. Iznenada napušta

rad na freskama u toj kapeli i odlazi u Rim gde umire sa 27 godina. Mazačo je naslutio

zakone pomoću kojih se u slikanju postiţe prostor, jedinstvo i povezanost u prostoru.

Uvodi u slikarstvo naturalističku koncepciju akta. Takvi aktovi su figure Adama i Eve u

„Izgnanstvu iz raja“ kao i figure koje se svlače ili su svučeni u sceni „Sv. Petar koji

krsti“.

MeĎu scenama iz „Ţivota Sv.Petra“ najčešće se citiraju i reprodukuju „Sv.Petar i

Sv.Jovan dele milostinju“ i „Sv.Petar plaća danak“.

Problem svetlo-tamnog, modeliranja, skraćenja i perspektive Mazačo je rešio neupadljivo

i sa lakoćom. Njegovo delo naročito karakteriše vraćanje na veliki i uprošćeni stil, on

svojim delima daje veličanstveni uprošćenu mirnoću.

UČELO je bio Gibertijev pomoćnik dok je ovaj radio vrata baptisterije. Perspektiva je

bila njegova bolest, po cele noći je radio nad njenim problemima. Istorijski je značajan

njegov nadgrobni portret kondotijera na konju u Florentinskom Duomu. Učelo je

najčuveniji kao slikar bitaka. Njegovi kratki, deţmekasti konjići, koje je ponekad obarao

na tlo, izazivaju veselost svojim pozama, bojom i crteţom. Prvobitno su bile raĎene kao

dekor za Palatu Mediči. Slikane su u jednoj tamnoj skali i fantastične su po koloritu.

PJERO DELA FRANČESKA je umbrijski slikar. On unosi u slikarstvo svoje sasvim

originalne novine: rastavljanje lokalnog tona, upuštanje u problem „luminarizma“ i u

problem „vazdušne perspektive“. Bio je vrlo učen čovek, napisao je i jedno delo o

slikarstvu. Njemu je pošlo za rukom da problem perspektive i problem predmeta u

4

prostoru poveţe i ostvari ono što je kod njegovih prethodnika bilo još u stadijumu

eksperimentisanja.

U „Blagovestima“ on majstorski diferencira dubinu prostora pomoću perspektive

arhitekture ispred koje stavlja osetno napred Bogorodicu i anĎela.

U „Madoni sa Hercogom od Urbina“ on svoj virtuozitet u pretstavljanju prostora

demonstrira slikajući jedno jaje koje visi sa svoda apside, pred kojom su figure, i koje

doista izgleda kao da lebdi u prostoru.

„Konstantinova vizija“ je prvo upuštanje u problem luminarizma u Italiji.

On prvi unosi refleks kojim razbija jedinstvo lokalnog tona :

- refleks zelenila po Hristovom telu u „Hristovom krštenju“

- plavičasti tonalitet zvezdane noći u „Hristovom roĎenju“

Daljina nije dobivena samo crtačkim perspektivnim efektima, već tonskim

moduliranjem. Udaljeni predmeti gube kontur i tonski intenzitet. To je vazdušna

perspektiva.

Od njegovih dela najjači utisak ostavlja ciklus fresaka u horu S. Frančeska.

Mnogobrojni prizori iz tog ciklusa prikazuju legendu o prvom krstu – krstu na kome je

razapet Hrist.

Na slici „Otkrivanje časnog krsta“ predstavljena je carica Jelena kako otkriva časni

krst i dva krsta na kojima su bili razapeti razbojnici pored Hrista. Na levoj strani freske

oni su izvaĎeni iz zemlje, a na desnoj se raspoznaje pravi krst po tome što je oţiveo

mrtvog mladića.Kolorit ove freske je svetao i podseća na ranu jutarnju svetlost. Svetlost

sluţi i da odredi trodimenzionalni karakter svakog oblika. Njegovi likovi uzdišu

uzvišenošću i dostojanstvom.

Slike su roĎene iz njegove strasti prema naučnoj perspektivi. On je utvrdio kako se

ona primenjuje na stereometrijska tela, arhitektonske oblike i ljudsku figuru. Kada je

slikao glavu, ruku ili draperiju, on je u njima video varijante i spojeve geometrijskih

oblika: lopte, cilindra, kupe i piramide.

Pred kraj svog ţivota morao je da napusti slikarstvo zbog slepoće.

ANDREA MANTENJA je najistaknutiji prestavnik padovanske škole i jedan od

najvećih majstora rane renesanse. Mantenja je naročito mnogo naučio gledajući radove

Učela i Donatela. Smatra se za najvećeg crtača svog vremena. Bio je arheolog i odlično

upućen u rimljansku prošlost; otud uloga antike u njegovom delu daleko prevazilazi svoj

dotadašnji uticaj. U njegovom obrazovanju odlučnu ulogu je igrala Padova, i u dodiru sa

padovanskim profesorima i naučnicima Mantenja je steako svoja znanja iz klasike.

Mantenja je bio skulptorski temperamenat, njegove figure, čak i pejzaţ i

arhitektura, izgledaju kao saliveni u bronzi. On je grafičar skulptoskog osećanja. Pri

kraju svoje umetničke karijere postao je graver.

Za Mantenju je naročito bio zainteresovan Lodoviko Gonzaga, knez od Montove i

na njegov poziv je Mantenja prešao u Mantovu gde provodi ostatak svog ţivota u sluţbi

kuće Gonzago. U Mantovi dekoriše kneţevu palatu zvanu Kastelo di Korta na čijem je

plafonu izradio prespektivu kruţne balustrade sa putima i figurama koje se naginju. To je

prvi rad u kojim uvodi ţablju perspektivu.

Mantenja je takoĎe znamenit kao portretista. Prvi počinje sa grupnim portretom u

Italiji. Ti grupni portreti su „Lodoviko izlazi u sustret svom sinu kardinalu“ i „Porodica

Lodovika Gonzaga“.

5

Lodovika je nasledio Đanfrančesko Gonzaga, koji se oţenio Izabelom od Este.

Izabela je osnovala na dvoru svoje pozorište. Mantenja je radio dekor za to pozorište. To

su čuvene tempere koje predstavljaju „Trijumf Cezarov“.

Mantenja je takoĎe radio i u Vatikanu u kapeli Belvedere.

MeĎu Mantenjina remek-dela spadaju sledeće slike:

„Pieta“ sa Hristom u skraćenju

„Golgota“

„Parnas“

Kao graver Mantenja zauzima naročito mesto u istoriji sa svojim mnogobrojnim

bakrorezima sa mitološkim scenama. I sam Albreht Direr bio je pod njegovim uticajem.

Mantenja je bio realista koji voli patos i veliki prizor, a noračito čvrstu, tvrdo

nacrtanu, valjano konstruisanu i jasno protumačenu formu. U njegovom koloritu je svetli,

srebrno-sivi ili tamni, zlatno-smeĎi tonalitet.

BOTIČELI je bio florentinac iz jedne dosta imućne porodice. Otac ga je dao da uči

kod Fra Filipe Lipija. Imao je 23 godine kada je izašao iz Lipevog ateljea kao izučen

slikar. Botičeli je bio čovek dosta neobične prirode, prefinjeno osećajan i visoko kulturan

umetnik, koji je umeo da uţiva u literaturi i poeziji. S druge strane, on je bio vatrena

hrišćanska duša, sklon misticizmu, ispaštanju i kajanju. Mešavina paganizma i

hrišćanskog osećaja jeste jedna odlika i Botičelijevog slikarstva. Botičeli je bio stavljen

meĎu tri najveća imena istorije umetnosti.

On nije ni kolorista, ni majstor valera i tona. Njegova glavna izraţajna snaga leţi u

čudljivoj i vanredno senzibilnoj igri linija.

U njegovoj delatnosti razlikuju se 4 epohe:

1. Florentinska epoha pre odlaska u Rim: Tu spadaju „Judita“ , „Sv. Sebastijan“ i

„Mars i Venera“.

„Poklonstvo kraljevo“ je jedan kolektivni portret na kojem su portretisani Mediči

i njihovi prijatelji.

Naslikao je u crkvi Svih svetih ( Omnisanti) „Sv. Avgustina“ za porodicu

Vespuči.

2. Njegovi radovi u Rimu su: portreti nekoliko papa i tri velike freske iz ţivota

Mojsijeog i ţivota Hristovog.

„Ţrtva gubavčeva“ je scena koja predstavlja prinošenje gubavčeve ţrtve , povod

za jedan grupni portret vlastele, umetnika i knjiţevnika. Na ovoj fresci su

znamenite figure ţene s bremenom drva na glavi i deteta s groţĎem i zmijom. Na

svim ovim freskama dato je mnogo raznih i nezavisnih scena povezanih jedino

zajedničkim pejzaţom.

3. Posle povratka iz Rima nastaju najslavnija Botičelijeva dela.

Florentinska radost je našla svoj slikarski izraz u Botičelijevom remek-delu

„Proleće“. Na toj kompoziciji su grupa „Tri gracije“ kao i figure „Proleće“ i

„Flora“, koju vija „Zefir“ kroz granje narandţi. Cela površina je posuta cvećem,

devojačke figure su izduţene, dugih vratova, bujne kose sa dugim, mršavim,

prelepim rukama.

„RaĎanje Venere“ je tematski vezan za mitologiju, ali ne i likovno sadrţinski. Na

šematizovani, zelenomodrim talasima iz školjke izlazi naga Venera, isti prototip

melanholične plavokose lepotice, koja je u svojoj čistoti lišen skoro svake

6

čulnosti. Lik paganske boginje ljubavi oličava raĎanje duše. Sa njene desne strane

je Hora koja nudi carski plašt telesne čistote, dok sa druge strane duvaju Vetrovi i

svojim dahom pokušavaju da probude u tek stvorenoj Veneri telesne ljubavi. U

samom liku Venere dolazi do vrhunca Botičelijevo poimanje lepote.

„Oklevetani Apeles“ je njegovo treće čuveno delo, inspirisano Lukijanovim

traktatom. Prizor smešta u čvrsti arhitektonski okvir. Tiranska vlast sedi na

uzvišenom podijumu sa magarećim ušima. Zavist je u obliku mračne figure koja

optuţuje pruţajući ruku prema sudiji, Kleveta je prikazana kao mlado nevino

stvorenje u belo-plavskastoj haljini. Tu se nalaze i Ljubomora i Laţ, Savest u

obliku starice, dok je Pravda jedino biće koje saoseća sa nesrećnikom,

bespomoćna i nedostiţna.

4. Iz njegove poslednje epohe su patetične, duboko religiozne slike. To su

„Blagovesti“ „Poklonstvo kraljeva“ „Skidanje s krsta“ „Krunisanje

Bogorodičino“ i „Pastiri se klanjaju Hristu“.

Poslednji trag o njemu je akt po kome je on odreĎen bio za člana komisije koja je

imala da izabere mesto za smeštaj MikelaĎelovog „Davida“.

Arhitektura

BRUNELESKI je firentinski arhitekta velikog značaja za arhitekturu renesanse.

Započeo je svoju karijeru kao vajar. Pošto je izgubio na konkursu za vrata krstionice,

otišao je u Rim. Bio je prvi koji je tu izvršio tačna premeravanja antičkih spomenika.

Traţeći precizne metode za prenošenje izgleda ovih graĎevina na hartiju, Bruneleski je

otkrio naučnu perspektivu.

Konkuriše sa Gibertijem za izgradnju kupole za staru gotsku katedralu Santa Maria

del Fiore. Njegov projekat je ostavio tako snaţan utisak da je ovoga puta pobedio

protivnika. Njegov uspeh bio je u tome što je kupolu sagradio iz dva odvojena kostura, a

ne iz jedne jedinstvene mase, koji su bili vrlo vešto spojeni tako da se uzajamno

pojačavaju. Celokupna teţina konstrukcije je tako smanjena, pa mu nisu bile potrebne

rampe, već je projektovao dizalice za podizanje graĎevinskog materijala.

Mediči mu je dao nalog da uz romaničku crkvu San Lorenco dogradi sakristiju. To

je bila prva njegova prilika da gradi potpuno po svom nacrtu. Sakristija je trebala da sluţi

kao grobnica Medičijevih. Njegovi planovi ostavili su takav utisak, da je Mediči traţio od

njega da izradi novi plan za čitavu crkvu. Njegov opšti raspored podseća na gotičke

crkve, nezasveden glavni brod i transept. Ono čime se odlikuje je nov značaj dat simetriji

i pravilnosti. Čitav projekat se sastoji od kvadratnih jedinica:četiri velika kvadrata čine

hor, ukrsnicu i krila transepta; još četiri kombinovana su u glavnom brodu; ostali kvadrati

veličine jedne četvrtine velikih jedinica čine bočne brodove i kapele pripojene transeptu.

On je zamislio San Lorenco kao grupu apstraktnih prostornih blokova.

Crkva San Spirito je usavršena verzija San Lorenca, sva četiri kraka su jednaka, sa

tim što se glavni brod razlikuje svojom većom duţinom, a čitava graĎevina je obavijena

neprekidnim nizom bočnih brodova i kapela.

Sagradio je i Kapelu Paci i Palatu Piti.

7

VISOKA RENESANSA

Vrhunac klasične faze renesansne umetnosti označili su Leonardo,

Bramante,Rafael, MikelanĎelo i Ticijan. Oni su stvorili nove,neslućene perspektive za

dalji razvoj umetnosti i pojavu novijih oblika umetničkog stvaralaštva. U XVI veku se

promenio poloţaj umetnika u društvu. Suverenost genija koji stvara čudesa izazvala je

poštovanje i divljenje okoline. Javljaju se mecene, koji su bili ispunjeni

strahopoštovanjem prema umetnicima. Dok su se umetnici rane renesanse osećali

donekle sputani pravilima harmonije, simetrije, naučne perspektive, anatomije i drugim

egzaktnim elementima, njihovi naslednici, umetnici visoke renesanse, znatno su manje

bili zainteresovani za unapred utvrĎen red u umetnosti, više su teţili snaţnom efektu i

punoći izraza. Svi glavni spomenici visoke renesanse nastali su izmeĎu 1459. i 1520.

godine, i pored velike razlike u godinama ljudi koji su ih stvorili. Počasno mesto

najranijeg majstora pripada Leonardu.

LEONARDO DA VINČI poreklom je bio Toskanac. Kad mu je bilo 13

godina,otac ga je dao u Verokijevu radionicu. Kao tridesetogodišnjak otišao je u Milano,

na dvor Lodovika Mora I. Bio je pravi renesansni čovek. Predstavljao se kao

fortifikacijski inţenjer, konstruktor oruţja i ratnih mašina,arhitekta, graĎevinski i

hidrotehnički inţenjer, vajar i slikar.U oblasti fizike on ima svojih pronalazaka u teoriji

talasanja i teoriji optike.

Lodoviko Sforca bio je inteligentan, beskrupolozan i raskalašan.Provodio je ţivot u

raskoši, bogatim lovovima i zabavama.Pored toga, bio je zaštitnik umetnika.Pošlo mu je

za rukom da zadrţi pored sebe Bramantea i Leonarda. Na njegov dvor Leonardo nije

dospeo kao slikar, već kao muzičar. Bio je neka vrsta ceremonijal majstora. Bio je čovek

izvanredne lepote i atletske snage, velikog rasta i duge plave brade, izazivao je divljenje

prolazeći milanskim ulicama. Lodoviko Moro je u Milanu osnovao slikarsku školu koja

je nosila naziv Akademija Leonarda da Vinčija. U njoj je drţao predavanja iz teorije

umetnosti. U isto vreme je radio na utvrĎenju Milanskog kastela, podigao je u parku

paviljon i kupatilo za vojvotkinju, izvajao u glini konja za kolosalnu konjaničku statuu

Frančeska Sforce. Pored toga,odlazio je u crkvu Santa Maria dela Gracije,gde je slikao

„Tajnu Večeru“.

Kada u Italiju upadaju Francuzi, Lodoviko Moro beţi, a Leonardo napušta grad i

počinje njegov lutalački ţivot. Za to vreme je jedno vreme radio u Mantovi kod Ezabele

od Este. Kada se vraća u Milano, na vlast dolazi Morov sin Maksimilijan koji zamera

Leonardu što je sluţio mnoge gospodare. Na poziv pape Lava X Leonardo odlazi u Rim.

MeĎutim, prihvatio je poziv Fransoa I da se preseli u Francusku, gde je dobio za

stanovanje svoj mali dvorac Klu. Posle tri godine ţivota u Francuskoj, Leonardo je umro

u svojoj 67. godini.

1. Rana dela:

Jedna od prvih Leonardovi stvari moţe biti prednji anĎeo na Verokijevom „Krštenju

Hristovom“. Na tom anĎelu već se vide Leonardove izvesne osobine koje u još mnogo

ispoljenijoj formi na njegovim kasnijim delima. Vidi se karakteristično Leonardovsko

shvatanje lepote. Već se na ovim slikama moţe primetiti karakteristike njegovog

postupka- zagonetna atmosfera, mekoća modelovanja, osoben ţenki tip lepote, blagi

osmeh na licu itd.

8

Tu spada još i „Poklonstvo kraljeva“ i „Blagovesti“, „Marija Magdalena“

U svojim ranim delima Leonardo nije imao drugog cilja nego da postigne savršenstvo

u onoj umetnosti koja je već postojala u Firenci.

2. Milano:

U Milanu je slikao „Bogorodicu u pećini“ po narudţbini bratstva Sv. Franje.

Vanredno lepi pejzaţ pećine sa vulkanskim kristalima stenja, vodom i biljem u

prednjem planu Leonardo koristi kao povod za svoj glavni slikarski efekar sfumato. Iz

zamračene atmosfere slike, iz jednog tajanstvenog polumraka, on lagano izvlači

nekoliko svetlih akcenata, modelirajući glave, ruke i dečje aktove u figuralnom delu

kompozicije.

„Tajna večera“ naslikana je na zidu trpezarije u crkvi Santa Maria dela Gracije.

Ostale su skoro samo ruine od tog dela sa koga se boja i danas ljušti i opada i pored

svih napora da se bar ti ostaci fiksiraju i sačuvaju. I ranije su u Italiji slikane slike sa

ovom temom.Prihvaćena je bila jedna kompozicija sa preglednim rasporedom u kojoj

su svi apostoli , izuzev Jude, slikani s fasa poreĎani levo i desno od Hrista. Uvek je bio

ilustrovan momenat kada Hristos lomi hleb i izgledalo je kao da sam siţe zahteva

ilustraciju baš tog momenta.Ilustrovan je jevanĎelski stih „Ovo je telo moje i krv

moja“. Leonardo je umesto ovog izabrao jedan mnogo profaniji momenat, kada

Hristos izgovara reči „Zaista vam kaţem,jedan od vas izdaće me“. Scena je tako

postala dramatična, ţiva i povezana. Dvanaest figura ,od kojih su deset redovno bile

pasivne, uposleno je u jednoj jedinstvenoj radnji. Hristos je u sredini, apostoli levo i

desno od njega. Judu je stavio meĎu ostale apostole,ali mu je lice bacio u senku.

Leonardo je upotrebio ulje, a pošto zid nije bio redovno prepariran, posle 50 godina,

slika je počela da propada.

3. Firenca:

U ovoj epohi postala su remek-dela njegovo zrelog doba „Sveta Ana“ i „Mona Liza“.

Od „Svete Ane“ ostali su karton i nedovršena uljana slika. Njen siţe nije bio tako čest

u Italijanskoj umetnosti. On Bogorodicu pretstavlja kao već odraslu ţenu kako sedi u

krilu svoje majke Ane, koja je isto tako lepa i mlada kao i Marija. Dečak Hristos,

prema kome je Bogorodica pruţila ruke da bi ga uzela k sebi, igra se sa jagnjetom.

Leonardo je slikao uglavnom verske teme, ali je on bio čovek bez religijskih ubeĎenja

i osećanja. MeĎutim, ni paganstvo nije za njega bilo primamljivo. Mitološka fabula ga

je slabo zanimala.

Njegov najčuveniji portret je „Mona Liza“. O njoj i o njenom osmehu pisano je

mnogo. Ovaj po formatu ne veliki portret, prigušen u koloritu, sa svojim tamnim

harmonijama, sa neobičnim i komplikovanim pejzaţem, ostaje jedno od čuda u

slikarstvu. Ne zna se da li je njen portret slikan po prirodi, kao portret odreĎene osobe,

ili je samo plod slikareve mašte. Pada u oči da je ona drugačija nego ţene koje je

ranije slikao u rakošnim odorama i krznu. Ona je jednostavno obučena, bez sjajnih

ukrasa i nakita, a taman veo prebačen preko glave mogao je biti i znak ţalosti.

Leonardo je dobio narudţbinu da naslika „Bitku kod Angiarija“ . On je to delo počeo

da izvodi u tehnici enkaustike, ali se pri izradi pokazalo da primenjeni postupak ne

daje očekivane rezultate.Boja koja je bila mešana sa voskom nije se sušila i vosak se

rastapao i curio. Obeshrabljeni Leonardo je napustio posao i otišao iz Firence.

9

Kao kolorista, Leonardo je daleko prevaziĎen. On je smatrao da je kolorit nešto

sporedno u slikarstvu. Obilje njegovih rukopisa je objavljeno pod naslovom „Traktat o

slikarstvu“, ti rukopisi jasno tumače njegovo slikarstvo. Po njemu je prvo čemu slikar

mora da teţi je da postigne takav utisak kao da telo otskače od površine. Ovo savršenstvo

u umetnosti on postiţe sa tačnom prirodnom raspodelom svetlosti i senke. Taj efekat

svetlo-tamnog je sfumato, pomoću koga se dobija reljefnost i prostor u slici. On ume da

veoma precizno, gradiranjem valera diferencira planove i time ostvari efekat dubine.

BRAMANTE je bio slavni arhitekta, a uz to još i skulptor i slikar. Od njegovog

slikarstva ostalo je malo stvari. Ostalo je nekoliko fresaka koje je radio u dvorcu Sforca.

Bio je dekorater velikog stila.

Bramante se smatra tvorcem visokorenesansne arhitekture. Kao Leonardo, on je

radio za vojvodu od Milana Lodovika Mora. Novi stil potpuno izgraĎen, izraţen je u

Bramenteovom Tempijetu. Ta kapela obeleţava mesto raspeća Sv. Petra. Po planu je

trebalada bude okruţena okruglim dvorištem i kolonadom, da bi izgledao manje izolovan

od svoje sredine nego što je danas.Trostepena platforma i strogi dorski red kolonade

podsećaju na arhitekturu klasičnih hramova. Niše su duboko usečene u teškoj masi

zidova, a protivteţa tome su konveksan oblik kapele i istaknuti profili i venci.

Bramante je odlučio da staru baziliku Sv. Petra u Rimu zameni jednom crkvom koja

bi pomračila sve spomenike Rima.Taj projekat nam je poznat samo po planu. Ogromna

poluloptasta kupola kruniše presek grčkog krsta sa poluobličastim svodovima, dok četiri

male kupole i visoki tornjevi popunjavaju uglove. Projekat je u potpunosti zasnovan na

krugu i kvadratu i strogo simetričan. Bramante je predvideo četiri identična pročelja.

Jedino bi betonska konstrukcija bila dovoljno jaka i jevtina za te potrebe, meĎutim,

izgradnja je zbog toga polako napredovala. Kada je Bramante umro, bila su sagraĎena

samo četiri središna stuba. Izgradnju su nastavili arhitekti koji su učili od Bramantea i u

mnogome su izmenili njegov projekat. Današnji izgled je u velikoj meri uobličen po

MikelanĎelovoj zamisli.

MIKELANĐELO je nazivao sebe isključivo vajarom. Njegova porodica bila je

plemićkog porekla i na to poreklo je on bio naročito gord. Njegov otac nije ţeleo da mu

sin postane vajar. Kad je MekalenĎelu bilo 13 godina, dali su ga u atelje Girlandaja, a

ubrzo potom uzeo ga je sebi Lorenco Mediči. Lorenco mu je pruţio udoban ţivot,

postupao je sa njim kao sa svojim roĎenim sinom. Ovde je njemu bila pristupačna nauka,

umetnost i letaratura. Počinje da izučava anatomiju, upoznaje sa antikom već samom

šetnjom svojim učiteljom kroz Lorencove vrtove. U kapeli Brankači, dok je sa svojim

vršnjacima proučavao Mazača, desio se jedan incident koji ga je unakazio za ceo ţivot.

Postaće teţak, netrpeljiv čovek, ohol i plahovit po prirodi. U društva gde su se

florentinski umetnici skupljali, on nikada nije odlazio. U to vreme, jedini uticaj koji se na

njegovim delima oseća je uticaj antičke skulpture.

10

1. Rana dela:

Iz tih mladih godina su njegova dela „Uspavani Amor“, „Bitka Kentaura“,

„Pijani Bahus“ i „Eros“.

2. Rim:

U Rimu je imao prilike da vidi stvari koje su po lepoti daleko nadmašile ono

što je video kod Medičia u Firenci.

MikelanĎelo dobija od jednog francuskog kardinala narudţbinu za svoje

najznačajnije mladalčko delo „Pijeta“.Iz nje se takoĎe vidi kakva će biti njegova

buduća skulptura. Način na koji je Bogorodica drapirana odaje poznavanje

severnih majstora. Kao kontrast na toj obilnoj draperiji poloţeno je nago Hristovo

telo u krilu Bogorodičinom. Na njemu se ne vide tragovi patnje i mučenja. Kao u

snu opušteno, Hristovo vitko, mirno i lepo telo ne liči mnogo na leš. Bogorodica

ni jednom crtom lica ne odaje svoj bol.

Iz ove rimske epohe takoĎe je i njegova „Madona“ iz Briţa, koja se naročito

dopala Direru.

3. Firenca:

U operi Duoma leţao je već 40 godina jedan ogromni komad mermera u

kome je nekad vajar Agostino di Dučo započeo neki svoj rad. MikelanĎelo se

odlučio da iskoristi taj mermer. Iz njega je postao herojski kolosalni „David“. To

je najranija monumentalna statua visoke renesanse,raĎena za osvetljenje pod

vedrim nebom, da stoji na visokom postamentu. Na njemu se vidi uticaj

helenističke skulpture,naročito Apolona Belvederskog i Laokona.

Dok je Leonardo radio „Bitku kod Angiarija“,MikelanĎelo je imao da izradi

„Pizanski rat“. Cela Firenca podelila se na dva tabora pristalica dvojice velikih

rivala. MikelanĎelo nije prošao ništa bolje od Leonarda. Za „Pizanski rat“ on je

izabrao jednu epizodu bitke gde florentinske vojnike na kupanju iznenaĎuje napad

Pizanaca. Karton je stradao i poznat nam je samo po kopijama. Kad je karton za

ovo delo bio pri kraju,MikelaĎelo odlazi u Rim na poziv Julija II. Tada počinje

njegovo stradanje poznato u istoriji kao:

4. Tragedija grobnice:

Julije II je pozvao MikelaĎela i naručio mu svoju grobnicu, što je

MikelanĎelo prihvatio. Tridesetosam godina kasnije, kada mu je bilo 67 godina,

rekao je da je celu svoju mladost upropastio vezan za tu grobnicu.

Spomenik je trebao da ima 2 sprata i 40 kolosalnih statua. Papa je bio toliko

nestrpljiv da MikelanĎelo počne što pre posao da je čak sazidao hodnik sa

pokretnim mostom koji je vezivao njegov stan sa MikelanĎelovim ateljeom. Sa

grobnicom je ubrzo zapelo. MikelanĎelo je došao jednom kod pape da traţi novac

za jednu novu isporuku mermera, ali je papin švajcarac odbio da ga prijavi i rekao

da mu je nareĎeno da baš njega ne sme da pusti. MikelanĎelo je bio poraţen tom

uvredom i iste noći je napustio Rim, a papi je poručio da ako mu zatreba neka

doĎe da ga potraţi. Papa je poslao za njim svoje ljude i MikelanĎelo pristaje da

radi grobnicu, ali u Firenci. Obećao je da će završiti u roku od 5 godina.

Papa je traţio od MikelanĎela da dekoriše Sikstinsku kapelu freskama.

Projekat grobnice se odlagao, papa Julije II je umro, a njegova grobnica tek je bila

započeta. Izvršioci Julijevog testamenta zahtevali su da MikelanĎelo ispuni svoju

obavezu. Obavezao se da će završiti za 7 godina. Nastavio je rad i radio tri

11

godine. Spomenik je postao za njega mora koja ga stalno tišti i on pada u duševnu

depresiju,ali izvršioci testamenta ne odustaju od spomenika i prete parnicom.

MikelanĎelo predlaţe da spomenik načini neki drugi umetnik koga budu izabrali i

pristaje da naknadi sve što je za spomenik primio,ali mu to nisu dozvolili.

Tek posle 25 godina je pitanje Julijeve grobnice bilo okončano. Grandiozni

projekat se sveo konačno na to da MikelanĎelo izradi svojom rukom 3 statue, a

ostale radove da izvedi drugi umetnici o MikelanĎelovom trošku.

Te 3 statue bile su „Lea“, „Rahila“ i „Mojsije“. Prve dve simbolišu „aktivni

i kontemplativni ţivot“ i igraju beznačajnu ulogu u njegovom delu.“Mojsije“ je

veličanstvena sedeća figura, stav figure i izraz lica izraţava gnev i smirenost u

isto vreme, budnost i meditaciju. Istaknuta desna noga i povučena leva

nagoveštavaju na snaţan pokret. Ostale statue koje je radio nisu bile uzete u obzir

za konačni spomenik. MeĎu njima su „Pobunjeni rob“ i „Rob na umoru“.

5. Sikstinska kapela:

Od MikelanĎela se zahtevalo da naslika apostole u prozorskim lunetama.

MeĎutim, u njemu se začela misao, on je otpustio pomoćnike, izbrisao započete

apostole, sastrugao sloj maltera dekorisan zvezdama,izbacio skele i zamenio ih

svojima i zatvorio se skoro potpuno sam,sa nekoliko radnika, u Sikstinsku kapelu.

Četiri godine je radio bez predaha i do iznemoglosti. Tek kada je pola bilo

gotovo bile su skinute skele sa završene partije. Posmatrači su zanemeli od

divljenja. Julije II poţiveo je još toliko da je mogao da otsluţi misu ispod

MikelaĎelovog svoda. Iz ovog posla je izašao sa ogromnim prestiţom,ali fizički

skrhan.

Naslikao je čitav jedan narod gigantskih figura koje sede, leţe,hodaju ili

lebde i povezani su neupadljivim arhitektonskim motivima. Za temu je uzeo

legende o stvaranju sveta, o prvom grehu i o potopu. Devet fresaka iz tih legendi

podelio je pilastrima u čijim podnoţjima sede dekorativni aktovi povezani

draperijama koje drţe. Ispod centralnih fresaka su sibile i poroci, a još niţe

preteče Hristove. U celoj Sikstini od pejzaţa postoji samo jedno Drvo Dobra i

Zla, ali i on ima ulogu stuba koji razdvaja scene. Glavni heroj je Jehova koji

preleće kroz haos, rastavlja svetlost od tame i stvara svetove i ţivot.

Novi papa ţeleo je da MikelanĎelo stvori još jedno veliko delo u Sikstinskoj

kapeli kojim će se obeleţiti njegova vladavina. Tako se pojavila narudţbina za

„Strašni sud“.

Kapitalna figura u celom tom moru titanskih aktova u oluji Sudnjeg dana je

mlad Hristos sudija u čijoj presudi nema milosti,čija je pravda odmazda i osveta

od koje Bogorodica okreće glavu. Taj sudnji dan je dan gneva gospodnjeg. Ova

freska imala je velikog uspeha još pre nego što je završena. Sve figure koje su

naslikane su potpuno nage. Kasnije je MikelanĎelov učenik dobio zadatak da

pojedine partije pokrije draperijama.

MikelanĎelo je takoĎe radio 14 godina na delima za grobnicu Đulijana i Lorenca

Medičia. Na jednoj strani je grobnica Đulijana Medičija sa sarkofagom iznad kojeg se u

niši nalazi sedeća figura pokojnika u sklopu arhitektonskog ambijenta. Sam sarkofag

ukrašavaju dve alegorijske figure Dan i Noć. Na drugoj strani se nalazi grobnica Lorenca

Medičija, rešen na istovetan način. U niši je spomenik Lorenca, a ispod nje je sarkofag sa

alegorijskim figurama Zora i Veče.

12

RAFAELO je bio kroz tri i po veka najslavniji slikar. Ljudi su se divili svemu što

je on stvorio i na tome se učili. Iz njegove umetnosti stvarali su se zakoni akademizma.

MeĎutim,javila se i reakcija protiv toga u vreme kada se ukus izmenio i kada se zavolela

prostota primitivnih slikara.

Rafaelo je ostao rano bez roditelja, prvo bez majke, a kasnije i bez oca. Od tada se

o njemu starao stric i maćeha. Kada mu je bilo 13 godina stupio je kod slikara Vitija.

TuĎem uticaju Rafael će biti podloţan celog svog kratkog veka. Kasnije stupa u atelje

PeruĎina, ali kao pomoćnik. Brzo pada pod njegov uticaj toliko da se po izvesnim

slikama iz tog vremena njih dvojica skoro ne razlikuju jedan od drugog.

Rafaelovo remek-delo iz tog doba je „Zaručenje Bogorodičino“. Na slici je

prikazan trenutak kada Josif stavlja Bogorodici prsten.

Još ranija dela su mu „Tri gracije“ i „Vitezov san“. „Vitezov san“ je slika

ispunjena mladalčkom radošću. U prvom planu je zaspali vitez u punoj ratnoj opremi

iznad kojeg stoje sa bočnih strana dve ţenske figure simboličnog značenja – desno Slava

kao snaţna ţena koja mu nudi mač i knjigu kao simbol osvajanja i znanja, a levo Ljubav

kao prelepa devojka koja mu pruţa rascvetalu grančicu kao simbol prolećnog uţivanja.

1. Prvi florentinski period:

U Firenci naročito paţljivo izučava Mazača u Brankačovoj kapeli. Njegova

umetnost postaje zrelija. Nastaju njegove čuvene Madone koje se odlukuju jednim novim

tipom lepote, na njima nema zamišljenosti i tuţne neţnosti kao kod Botičelija, one su

ljudskije, izraţavaju materinstvo na prosti način, uobličene u devojačkim likovima. Na

ovim slikama je predstavljena Bogorodica sa malim Hristom u naručju ili na krilu.

Najsavršenija je „Madona na livadi“- Bogorodica postavljena u pejzaţu, u sedećem

stavu, sa dečacima Hristom i Jovanom.

Svoju čuvenu kompoziciju „Sahranjivanje Hrista“ pripremao je sa bezbroj

studija i crteţa. On je toliko okupiran detaljima gestikulacije i muskulature, da se izgubila

svaka emocionalnost.

2. Drugi Rimski period:

U Vatikanu su radili mnogi umetnici na dekorisanju odaja za Julijev stan pored

kojih je dvadesetogodišnji Rafael skromno radio. MeĎutim, on je pokazao takvo

majstorstvo da je Julije II otpustio sve druge slikare i ceo taj ogromni posao poverio

Rafaelu. On je imao mnogobrojne pomoćnike kojima je delio posao, sa kojima se

ophodio prijatno i ljubazno. Dekor ovih Vetikanskih prostorija pretstavljaju Rafaelovo

najznačajnije delo. Glavne kompozicije su „Disput o pričešću“, „Atinska škola“ i

„Parnas“.

„Disput“ pretstavlja monumetnalno delo komponovano u dve zone: u gornjoj je

predstavljen Hrist u slavi na nebesima uz koga sede Bogorodica i Jovan Krstitelj, a iznad

njih je Bog- Otac, sa strana sa 6 apostola. Sama kompozicija masa u donjoj zoni, pokreti

figura i njihov stepenasti uspon prema centru odvode paţnju gledaoca ka centru slike.

„Atinska škola“ je najveće remek-delo ovog ciklusa. Prikazana je grupa čuvenih

filozofa okupljenih u ţivom razgovoru. U centru je Platon ,sa prstom ka nebu, i Aristotel,

sa dlanom okrenutim prema zemlji. Ispred njih su Sokrat, Diogen opruţen na

stepenicama, Heraklit, Bramante predstavljen kao Arhimed meri šestarom pred

učenicima geometrijske figure. Kapitalnu ulogu u ovoj kompoziciji igra veličanstvena

arhitektura koja još više podvlači antičku svečanost i dostojanstvenost figuralnog dela

kompozicije.

13

„Parnas“ je naslikan na ostatku polukruţnog zida u kome je otvoren prozor. U

centru je Apolon sa muzama,umesto tradicionalne lire, Apolon svira violu. Oko njih su

italijanski i antički pesnici.U ovom delu i u „Atinskoj školi“ ponovo je pronaĎena formula

antičke grčke i rimske lepote.

Druga odaja je nazvana po fresci „Isterivanje Heliodora iz hrama“. Heliodor je

po naredbi sirijskog kralja upao da opljačka hram. Bog je uslišio molitvu prosveštenika i

poslao anĎela na konju, kao viteza koji je isterao pljačkaša. Na slici prisustvuje Julije II

na nosiljci. U jednom od nosača portretisan je Direr. Dok je „Atinska škola“ svečano

mirna, na ovoj fresci sve je dramatično i u pokretu.

„AnĎeo oslobaĎa Sv.Petra iz tamnice“ je freska na kojoj je svetlosni problem

naročito smelo postavljen i briljantno rešen. Freska ima tri izvora svetlosti, sva tri noćna:

mesečina kojom su osvetljeni straţari, natprirodna svetlost koja zrači iz tela anĎela i

svetlost buktinje.

Još jedno veoma slavno Rafelovo delo je dekor vatikanskih LoĎa. On je u

dekoru LoĎa podigao do savršenstva dekorativnu veštinu. Dekorisanje LoĎe ostalo je i do

danas najčuveniji model renesansne ornamentalne umetnosti. U to vreme su bile veoma

cenjene groteske,ornamenti kojima su bile ukrašene podzemne antičke grobnice. Rafael

je došao na misao da čisto dekorativnu ornamentiku LoĎa izvede u duhu tih forma.

Njegov udeo mnogo je značajniji u izvoĎenju biblijskih slika, grupisanih po četiri, kojima

je ukrašen plafon LoĎa.

Vanredno značajnu ulogu u Rafelovom delu igraju njegovi portreti. Postoji cela

jedna galerija štafeljskih portreta kao što su „Nepoznati kardinal“, „Julije II“, „Baltazar

Kastiljone“. U portretu Blatazara Kastiljonea on je postigao takvu visinu u kolorističnoj

prefinjenosti harmonije u sivom, da ovaj kolorizam pretstavlja jedinstveni pojavu u

njegovom delu u kojem inače paleta nije od bitnog značaja.

TICIJAN personificira veliko klasično slikarstvo u Veneciji. Izgledalo je kao

da su sve okolnosti išle na ruku njegovom ogromnom talentu. Njegova fizička

konstitucija, stoletni ţivot, odlično zdravlje i sveţina, vredna i uravnoteţena priroda

omogućili su mu skoro osamdeset godina besprekidnog rada. Ticijan je bio zaljubljen u

lepotu tela i lepu odeću, u sve što je bogato, koloritno i radosno. Pripala mu je velika čast

da postane zvanični slikar Venecijanske republike. Za vreme pape Pavla III Ticijan

putuje u Rim gde ima prilike da se sretne sa MikelanĎelom i da vidi Rafaelove freske i

antičke spomenike. Papa mu daje titulu rimskog graĎanina i nudi mu poloţaj čuvara

papskog pečata, koga se on ne prima. Dobijao je narudţbine iz Španije; kad je odlazio u

inostranstvo da slika, strani dvorovi su mu slali pratnju kao nekom vladaocu. On slika

jednostavne, poboţne slike u velikom formatu, Madone, nekad u polufiguri, sa

svetiteljima, dodajući pri tom neki sretno pronaĎeni detalj – trešnje, ruţe, zečića.

Kao primer crkvenih slika te vrste mogla bi se uzeti kompozicija „Noli me

šangere“ (Nemoj me doticati) na kojo se nalaze Hristos i Magdalena.

„Nebeska i zemaljska ljubav“ je primer klasične kompozicije. Utrošeno je

mnogo truda da bi se protumačilo šta pretstavlja ova kompozicija. Na njoj su u utišanom

pejzaţu posaĎene dve divne ţenske figure, jedna u bogatoj savremenoj odeći i

rukavicama, druga potpuno naga sa crvenom draperijom koja joj se leprša uz telo. Moţda

ova zagonetna slika nikada nije imala nameru da bude nešto drugo do venecijanska

14

konverzacija, rad koji se uopšte ne odlikuje nekom dubljom misaonošću i smislom.

Efekat je postignut konstrastom nagog i drapiranog tela, pejzaţa i kamenog bunara.

Tek kao četrdesetogodišnjak Ticijan je u potpunosti našao sebe, ali on nikada

neće prestati da se menja i napreduje. U najpoznijim delima on se razbuktao do krajnjih

smelosti. Zrelo delo Ticijanovo moţe se najlakše pregledati ako ga razvrstamo na

crkveno slikarstvo, mitološko slikarstvo i portrete. On u isto vreme slika „Bakhanal“ koja

je jedna od njegovih najrazdraganijih paganskih poema i svoje najreligioznije i

najdramatičnije delo „Hristovu sahranu“.

1. Crkvena dela:

Njegova slikarska individualnost manifestuje se najpre u blistavoj kompoziciji

„Asunta“. To je prvi put da je jedna uljana slika naslikana na platnu u ogromnim

dimenzijama zidnog slikarstva. Kompozicija je veličanstvena, puna italijanskog gesta, u

isto vreme i jedno od kolorističnih čuda, sa temom masom uzbuĎenih apostola,

okupljenih oko praznog groba, iznad kojeg se lepotica Madona uzdiţe u mirne i svetle

visine.

Ticijan je naslikao više čuvenih slika po tipu „sveti razgovori“. Za taj tip

kompozicije on je pronašao jednu srećniju formu: Bogorodica sa svetiteljem postavljena

je bočno prema posmatraču i time je dobiven ţivlji i raznovrsniji raspored. Na sličan

način postavljena je scenski bočno i mnogo sloţenije velika kompozicija „Marijin ulazak

u hram“. Ogromna, neutralna masa čini toliko značajnom malu figuru devojčice Marije, a

u isto vreme čini snaţan i efektan kontrast sa gustom grupom ličnosti koje posmatraju

Marijin ulazak u hram. Čuvena prodavačica jaja na prednjem planu platna nije jedini

motiv koji ovoj kompoziciji daje jaki realistični akcenat.

Tog oštrog realizma u njegovom crkvenom delu ima u naročito duboko

potresnoj kompoziciji „Hristova sahrana“. To jedno od njegovih najznačanih remek-dela

koje je nazvano „najpatetičnijim posmrtnim maršom u slikarstu“.

2. Mitološka dela:

Sasvim drugačije je Ticijan bio inspirisan u svojim mitološkim delima. Uskipela

snaga, razuzdana radost i čulnost, vreva i pokret proţimaju njegove slike. Ove svoje slike

on je nazivao „poezijama“.

Sa relativno mnogo stišenijom ili uzdrţanijom notom slikani su raskošni leţeći

ţenski aktovi pod imenom Venera. Tu spadaju „Urbinska Venera“, „Zevs i Antiope“,

„Danaja sa zlatnom kišom“, „Venera sa fazanom“, „Venera i Adonis“, i „Vaspitanje

Amorovo“. Svoje čulne Venere je slikao napamet, i samo po nuţdi se sluţio ţenskim

modelom.

3. Portreti:

Jedna serija slika čini prelaz izmeĎu njegovih portreta u prevom smislu, raĎenih

strogo realistički i verno prirodi, i njegovog mitološkog slikarstva. To su lepi likovi ţena

slikani u portretskoj koncepciji, a u nekom mitološkom idealizovanom dekoru. Takve su

„Venera sa krznom“, „Flora“ i „Bela“. U toj galeriji lepih ţena mnogi pronalaze likove

poznatih ličnosti, vojvotkinja ili lepih sluţavki. Veoma često mu je pozirala njegova lepa

kćerka Lavinija.

Ticijan je bio čuven kao lični slikar Hercega od Ferare, Mantove i Urbina.

Portretisao je Karla V, nekoliko puta Pavla III. Njegovi poznati portreti su i „Čovek sa

flautom“, „Čovek sa plavim očima“ i „Čovek sa rukavicama“. Ticijana smatraju

15

najvećem protretistom svih vremena. On nikad nije odstupio od vernosti. Zbog ogromne

slikarske lepote, istinitosti i raskoši palete mnogi modeli su se zaljubili u svoje portrete.

Ticijanov slikarski manir menjao se više puta. U početku je on slikao na glatko

prepariranoj beloj površini, a kasnije obično na podlozi prepariranoj crvenim okerom.

Slikao je prstima skoro isto toliko koliko i četkicom.

VERONEZ je bio već izgraĎen i zapaţen slikar koji se s uspehom ogledao u

crkvenom slikarstvu. Svoje školovanje je započeo kao vajar, ali je ostavio vajarstvo i

prešao u atelje jednog slikara. On je mletačkoj umetnosti doneo paletu sa novim

tonovima, svetlijim, lakšim i istinitijim, u kojoj se naročito pamte akordi srebrnastih

nijansi i azura kojima se njegove slike razlikuju od slika njegovih savremenika. Postao je

jedan od tipičnih pretstavnika venecijanskog ţivota i umetnosti. Veronezova dela odraz

su venecijanske slave, njenog bogatstva, njene moći, njene vlasti nad morima.

Veronez je u svojim prostranim slikama stavljao pored Hrista čitave mase ljudi,

svoje savremenike. Cela ta raskošna gomila talasala se u pokretu. Veronez je izumeo

gozbe. On je svoje ličnosti skupljao oko bogatih trpeza, na gozbama koje je pretstavljao u

blistavim bojama venecijanske palete, sa stubovima i arkadama Sansovinove i Paladiove

arhitekture. Taj njegov luksuz i obilje blistaju i trepere u svetlom tonalitetu belog zlata.

Male uloge epizodnih figura su isto tako lepe i značajne kao i gestovi centralnih figura.

Izdizanje scene iznad horizonta, tako da joj sluţe nebo i oblaci kao pozadina,

jedna je od karakteristika Veronezovog slikanja. To je ujedno i povod da se odstrane

smeĎi i pečeni tonovi koji se obično unose u zaleĎe. Takve su ogromna platna „Svadba u

Kani“ i „Gozba kod Levija“.

„Svadba u Kani“ je prva iz te serije. Na njoj su portretisani uz Hrista i

Bogorodicu Eleonora od Austrije u ulozi neveste i drugi. Na takvim svečanostima Hristos

ne samo da nije vaţan već je izgaledao i vrlo nezgodno.

Po završetku „Gozbe kod Levija“ Veronez je bio pozvan da odgovara pred

Sudom Inkvizicija zbog toga što se smatralo da slika pretstavlja tajnu večeru koju je on

ispunio budalama i pijanicama.

Punih deset godina, Veronez je radio plafonske,oltarske i zidne kompozicije u

crkvi Svetog Sebastijana. Odatle su divne scene o „Esterinoj legendi“, „Krunisanje

Bogorodičino“ i „Hristovo krštenje“. Njegovo slikarstvo kipti od čisto profane

inspiracije,od elemenata luksuza, od bezbriţne radosti, elegancije i bogatog ţivota.

Dekorativni elemenat igra u Veronezovom slikarstvu veliku ulogu. Kao

dekorater on se naročito istakao svojim radovima u Duţdevoj palati. On je prekrio zidove

i plafone mnogih sala prostranim kompozicijama mitološke, alegorijske i istorijske

sadrţine. MeĎu njima je naznačajniji komad „Apoteza Venecije“. To je slika koncipirana

kao ovalni otvor u plafonu kroz koji se vide u svetlosti neba bogati, izvijeni stubovi jedne

portike kako paraju kroz oblake.

„Vilu Mazer“ koju je sagradio Paladio,Veronez je ukrasio svojim lakim

freskama mitološke sadrţine. Bogovi i boginje sa Olimpa koji su tu naslikani veoma liče

na Venecijance po nošnji i ukrasima.

„Otmica Evrope“ u Duţdevoj palati stavlja se u prvi red njegovih štafelajskih

slika.Ona pretstavlja zaljubljenog bika Jupitera kako ljubi nogu Evropinu.

SaraĎivao je sa Ticijanom pri ukrašavanju venecijanske biblioteke u kojoj je

naslikao nekoliko alegorijskih figura- Muziku, Matekatiku i Slavu.

16

ANDREA PALADIO bio je renesansni arhitekta čija je arhitektura zasnovana

na dubokom i stvaralačkom poznavanju antike. Njegov ţivot i rad su usredsreĎeni na

njegov rodni grad Vićencu. Tvrdio je da arhitekturom treba da vladaju razum i izvesna

univerzalna pravila, za šta su savršen primer antičke graĎevine. Paladio je sasvim

bukvalno verovao u ono što je propovedao. Projektovao je samo ono što je već bilo

potvrĎeno nekim antičkim primerom.

Vila Rotonda je jedna od Paladiovih najčuvenijih graĎevina. To je aristokratski

letnjikovac koji se sastoji od jednog četvorougaonog bloka, sa kupolom nad njim, sa sve

četiri strane sa jednakim tremovima u obliku pročelja na hramovima. Na pročeljima se

javlja kolonada jonskih stubova sa timpanonom na vrhu.

Na Crkvi San ĐorĎo MaĎore kombinovao je arhitekturu rimskih hramova sa

hrišćanskom trobrodnom bazilikom sa kupolom. Problem je rešio koristeći dva

timpanona, prvi uţi na monumentalnim stubovima na centralnom brodu, i drugi, niţi, širi

i delimično vidljiv koji prekriva celu širinu fasade crkve.

Po ugledu na teatre starog Rima, Paladio je projektovao svoje poslednje delo,

veličanstveni „Teatro Olimpiko“.

Objavio je traktat „Četiri knjige o arhitekturi“.

BRAĆA VAN AJK

Pojava braće Van Ajk je dominantan činilac u Severnoj umetnosti. Prelaz u

novo doba na severu se dogaĎa kasnije nego na jugu, a klasična antika ne igra nikakvu

ulogu kod promena nastalih na severu. Antički ideali počeli su da dopiru do germanskog

naroda tek kasnije u vidu italijanskog uticaja.

Istorija flamanskog slikarstva počinje remek-delom braće Van Ajk – oltarom u

crkvi Svetog Jovana u Ganu.

Hubert Van Ajk, stariji 20 godina od svog brata Jana, bio je i njegov učitelj.

Navodno je on izumeo slikarstvo uljanom bojom. Do vremena braće Van Ajk uljana

tehnika ostala je u fazi eksperimentisanja. Njihove slike sačuvale su i danas sjaj i

postojanost boje.

Jedan bogati ganski graĎanin naručio je već započet Sv. Bavonski oltar. Kada je

Hubert umro, oltar je završio Jan 6 godina kasnije. Ovaj oltar je triptih sastavljen od 20

panoa. Centralni deo sastoji se iz figura raĎenih u prirodnoj veličini koje predstavljaju

Boga-Oca, Bogorodicu i Jovana Preteču i scene koja predstavlja „Poklonenje mističnom

jagnjetu“. Svi panoi pretstavljaju jednu narativnu celinu.Izvan siţea u sastav oltara uneti

su ktitorski portreti. Mlad i crnobradi Bog- Otac je u purpurnom ogrtaču posutom zlatom

i drugim kamenjem, sa trostrukom blistavom tiarom i fantastično dragocenim skiptrom.

Mirnoća stava lica, gesta ruke i draperije sugerišu ideju vlasti i svemoći.

Kapitalni deo oltara nesumnjivo je kompozicija „Mistično jagnje“.Predstavlja

mističnu „novu zoru“ koja sviće nad šumarcima oko jedne livade posute prolećnim

cvećem, jagnje na purpurnom oltaru, anĎela oko njega i svete golubice nad njim.

JAN VAN AJK bio je poznatiji i kao slikar i kao ličnost. Filip ga šalje sa

jednom ambasadom u diplomatskoj misiji u Portugaliju gde ostaje skoro godinu dana da

za Filipa prosi infantkinju Izabelu i da slika njen portret.

17

Njegove sačuvane slike su portreti i slikarske kompozicije. Kompozicije su

mahom Madone. MeĎu njima su „Madona kraj fontane-Anvers“ i „Madona sa

kancelarom Holenom“. To su sve mali komadi.

Od Jana je ostala jedna serija portreta studijskog karaktera, odnosno ličnosti

portretisanih pojedinačno, redovno u formatu biste. Svi se ti portreti odlikuju dragoceno

finom i preciznom izradom. Ti portreti slikani su skoro u punoj svetlosti, sa veoma lakim

senčenjem. To su portreti „Čovek sa karanfilom“ i „Čovek sa turbanom“. Sačuvan je

samo jedan ţenski portret, portret umetnikove ţene.

Jedan jedini put je Jan po izuzetku naslikao dupli portret sa celim figurama u

enterijeru jedne graĎanske sobe. To je čuveni mali portret „Arnolfini i njegova ţena“.U

njoj je imao sve ono čime će se odlikovati holnadsko slikarstvo: materiju predmeta –

krzno, tkaninu, drvo, metal i staklo, atmosferu i mekoću mirnog sobnog osvetljenja i

poeziju običnih, domaćih stvari svakodnevnog ţivota. U okruglom ogledalu na zidu vidi

se bračni svedok Jan Van Ajk.

Snaga umetnika leţi na prvom mestu u posmatranju i veštini da posmatrani

predmet verno preslika. On slika pozlatu kao ni jedan slikar. Njegova slika izgleda kao

riznica dragog kamenja.

JERONIM BOŠ proveo je sav svoj ţivot u svom rodnom mestu. On je izvor

svoje inspiracije otkrio u narodnom ţivotu, u narodnim pravnovericama i narodnom

humoru. Raznovrsno Bošovo delo sadrţi religijske teme, diabolične i fantastične scene,

moralističke i alegorijske siţee, anegdotske scene i scene društvenosti i običaja. Neke

njegove religijske teme su ujedno i satire na graĎansko društvo.

Boš je bio najviše cenjen po svojim diaboličnim i fantastičnim slikama. U njima

se najviše voleo njegov humor. On je po svom ukusu i ljubavi prema apsurdnostima i

paradoksu sličan nadrealistima našeg vremena.

Boš je stvorio jedan čitav svet fantastičnih, majušnih ili ogromnih monstruma,

demona i vukodlaka i njima načičkao svoje slike.

Nešto drugačiji primer Bošove mašte imamo u triptihu „Vrt uţivanja“. Ovde

vidimo Boša kao slikara akta.

Njegove alegorijske slike izgledaju još zamršenije zbog mase detalja za koje se

ne zna da li i oni nešto simbolišu ili su tek uzgred uneti. Najznačajniji primer Bošovog

alegorijskog slikarstva je kompozicija „Kola sena“. Kola natovarena senom simbolišu

sve ono za čim se ţudi: bogatstvo,počasti,zadovoljstva. Njih vuku sedam monstruma. Na

senu su jedna ţena koja peva,jedan mladić koji je prati na flauti. Iza kola vide se papa, car

i kneţevi u narodnim haljinama. Mnogobrojni ljudi pokušavaju da se uspenju na kamaru

sena pomoću lestvi i kuka i meĎusobno se tuku. Smisao ove alegorije je da je ludo trčati

za varljivim dobrima koje vuku sedam smrtnih grehova, jer ta suluda trka vodi samo u

nesreću, smrt i pakao.

Boš je svoje slike signirao,ali nije stavljao datume, tako da je teško ustanoviti

njegov razvoj.Na njegovim slikama moţemo se dugo zabavljati detaljima u kojima

otkrivamo sve nove i nove pojedinosti. Njegov kolorit je vedar i proziran; odlično slika

vatru i dim.

18

PITER BROJGEL proputovao je Italiju,meĎutim ona nije izvršila nikakav

utisak na njega niti je izvršila neki uticaj na njegovu umetnost. On je bio umetnik

nezavisnog duha. Na njegovim ranim delima vidi se uticaj Jeronima Boša. MeĎutim

oseća se razlika izmeĎu njegovog i Bošovog temperamenta. Dok je Boš ćudljiv

romantičar, Brojgel je realista.

U Brojgelovom ranom periodu dominira njegov graverski i crtački rad.

Značajna je njegova grafika satiričnog karaktera meĎu koje spadaju „Kuhinja mršavih“,

„Kuhinja debelih“ i „Bitka kasica i kovčega za blago“.

Nema ni jednog drugog slikara čija bi se izvesna slika mogla rastaviti na toliki

broj delova koji čine prave slike za sebe, a da svi ti delovi zajedno, povezani u celinu,

daju tako veličanstveno,prostrano jedinstvo. U takvu vrstu slika spadaju: „Zidanje

Vavilonske kule“ i „Triumf smrti“.

Na uzbudljivoj alegoriji „Triumf smrti“ pretstavljene su čitave vojske mrtvačkih

kostura i čitava njihova strategija u hajci na ţive kojima nema izlaza. Kompozicija sadrţi

masu epizodnih pojedinosti koje su opšteg karaktera u vezi sa temom smrti, ali i pojedine

detalje kao: sela i gradovi u poţaru, gubilišta, kazne, vešala i točkove za mučenje.

Posle ovih slika Brojgel se povukao iz društvenog ţivota i on slika pejzaţe.

Epizodne scene su u prvom planu, a to su mali seoski prizori, seljački radovi, ţetva,

povratak stada i sve to participira u ritmu ţivota cele prirode. Na slici vlada neka

melanholija u natmurenom nebu, neveseloj svetlosti, oblacima i vlazi.

U svojim krajnjim delima, Brojgel smanjuje broj ličnosti, uprošćuje dekor,

odstranjuje i poslednje ostatke romantizma i ograničava se sve više na realnost. Takve su

njegove slike „Čobanin koji beţi od vuka“ i „Svraka na vešalima“.

Brojgelov slikarski stil odlikuje se jednostavnom, širokom,sintetičnom formom

i uprošćenom linijom u kojoj nema nikakve baroknosti.U realističnim oblicima uzetim iz

svakodnevnog ţivota on postiţe monumentalnost.

ALBREHT DIRER je prvi nemački umetnik čija se slava raširila i izvan

granica Nemačke. On je već od svoje mladosti uloţio mnogo napora da asimilira

italijanska renesansna iskustva. MeĎutim, suštinu njegove umetnosti ne predstavlja

njegovo italijansko obrazovanje, već ono što je gotsko u njoj.

Rodio se u Nirnbergu kao sin jednog siromašnog zlatara iz MaĎarske koji je

svoje ime Ajtoš preveo na nemački u obliku Turer, odnosno Direr. Albreht je bio drugi

po redu od sedamnaestoro dece i otac ga je namenio zlatarskom zanatu. Postao je

značajniji kao graver nego kao slikar. Celog ţivota radio je u metalu. Sačuvan je njegov

autoportret koji je nacrtao kad mu je bilo 13 godina.

Dva dogaĎaja od vaţnosti za njegovu umetnost bili su njegov put u Italiju i put

u Holandiju. U Holandiju je otišao tek pred kraj ţivota kada je već bio slavan na severu.

Osam godina kasnije je umro kada je bio na vrhuncu svoje slikarske snage.

o Prva epoha:

Direr je bio očaran svojim likom i slikao je autoportrete tokom celog ţivota. Na

„Autoportretu“ iz njegove 22 godine iznad glave mu je upisana godina (1493.) i natpis

Stvari mi se dogaĎaju tako kao je gore na nebu kazano. „Autoportret sa rukavicama“ se

razlikuje po uvoĎenju geometrijski oblikovanih detalja enterijera.

19

Radio je 15 velikih gravura u drvetu, ilustracijom „Otkrovenja Jovanovog“. To

spada meĎu njegove najsnaţnije i najtemepremantnije tvorevine. Iz njega su čuvena

„Četiri konjanika“ iz apokalipse – Kuga, Rat, Glad i Smrt.

On radi i bakroreze, obično mitološke po tematici ili sa alegorijskim siţeima.

Najznačajnija od tih gravira je „Velika fortuna“. Čudnovato izgleda to što je za alegoriju

ćudljive fortune koja na svojoj kugli ledbi iznad jednog romantičnog, alpijskog pejzaţa,

uzet je ni malo idealizovan akt jedne zrele, mišićave i solidno graĎene matrone. Za Direra

je bila vaţna studija akta.

Bakrorez „Adam i Eva“ sadrţi prve konstruisane figure. To je Direrov prvi

pokušaj da predstavi ljudsko telo po jednoj idealnoj estetskoj normi.

Direrove slike iz mladosti nisu po kvalitetu dorasle njegovoj graviri.Boja za

njega nije predstavljala naročito vaţan dodatak crteţu. Najlepša slika iz njegovog mladog

perioda je „Poklonstvo mudraca“.

o Druga epoha:

Druga epoha u Direrovom radu počinje njegovim putem u Veneciju.

Prijateljstvo sa Beliniem najviše mu je koristilo u pogledu palete i harmoniziranja boja.

Njegova kompozicija postaje jednostavnija i jasnija, ali on gubi od svoje ranije

emotivnosti.

Delo koje je naslikao za vreme svog boravka u Veneciji je „Rozenkracbild“.

Kod dela „Sveta Trojica“ Direr je zaboravio lekciju venecijanskih kolorista i

ponovo zapada u šarenilo i boje kao na minijaturama.

o Treća epoha:

Posvećuje se isključivo graviri. Iz tog perioda su tri čuvena bakroreza: „Vitez,

Smrt i Đavo“, „Melanholija“ i „Sv. Jeronim“.

20

MANIRIZAM

TINTORETO je slikar čija umetnost po mnogim svojim odlikama jasno izlazi

iz okvira koji stilski karakterišu klasično renesansno slikarstvo. Ta prelazna umetnost

naziva se manirizmom. Manirizam karakteriše umetnost naročito dvojice majstora: Greka

u Španiji i Tintoreta u Italiji. U manirizmu centralne ličnosti teme koje se tretira – npr.

Hristos i Bogorodica na Veronezovoj „Gozbi u Kani“ – obično nemaju naistaknutije

mesto u kompoziciji i nisu u centru paţnje. Ovo mesto sada pripada epizodnim ličnostima

– sviračima, slugama, prosjacima.

U Tintoretovim „Čenama“ unošenje uzgrednih epizoda paralelno sa siţeom je

naročito karakteristično. Ponekad epizodni momenat postaje glavni predmet kompozicije.

Tako na slici „Sveti Georgije ubija aţdaju“ osnovna tema svetitelja koji ubija aţdaju je

kao sporedna scena, dok je glavni sastojak kompozicije i glavni predmet obrade figura

spašena devojka.

Kod Tintoreta je prostor najčešće prekomerno, tunelski dubok, a teren se

redovno penje. Ponekad izvesni predmeti nisu na onom mestu gde smo ih navikli, već

tamo gde im se ne nadamo. Na slici „Pronalazak leša Svetog Marka“ grobovi nisu na

zemji već visoko na zidu.Leševi se ne iskopavaju iz zemlje, več skidaju sa tih visoko

podignutih kaseta.Dok je u klasičnoj kompoziciji perpektivna ţiţa fokusirana u centru

platna, kod njega je ona upadljivo ekscentrična, a cela kompozicija postavljena je

asimetrično.Time sliku čini ţivom, dinamičnom i stalnom pokretu.

Tintoretove figure su prilično izduţene, sa malim glavama. Pokreti su do

preteranosti jaki, fiksirani malo prenagljenom hitrinom neverovatno veštog i efektnog

crteţa, on ide čak i do deformacija. Uvodi skraćeni vid svetlo-tamnog dramatičnim

sudarima tamnih i svetlih površina i naglim smanjivanjem svetlosti i senke.

Kao kolorista, Tintoreto je stvorio svoju novu paletu. Ta paleta je bogata

srebrno sivim i bledo plavim tonovima, ali je pre svega tamna.

Svoje prve narudţbine dobio je za crkvu Santa Maria del Servi. MeĎutim,svoj

prvi veliki uspeh postigao je ogromnim kompozicijama „Zlatno tele“ i „Strašni sud“ u

crkvi Santa Maria del Orto. Za ovu istu crkvu dao je čuveno „Bogorodičino stupanje u

hram“.

Dela iz ciklusa o čudima Svetog Marka su: „Otkriće leša Svetog Marka“,

„Prenos tela Svetog Marka u Veneciju“ i „Sveti Marko spasava davljenika“.

U Duţdevoj palati naslikao je slike kolosalnih dimenzija, koje je izveo

takmičeći se sa Veronezom, koje glorifikuju Veneciju, njene duţdeve, njene bitke i

osvajanja.

Slike mitološke sadrţine su „Merkur i Gracije“, „Minerva goni Marsa“ i

„Vulkanova kovačnica“.

EL GREKO je umetnik koji otvara listu velikih španskih sikara. Bio je došljak

iz Venecije i Rima, poreklom Grk sa Krita. Kada se Grčka nalazila pod turskom vlašću,

Krit je pripadao Mletačkoj republici, a mnogobrojni Grci ţiveli su u Veneciji. Jedan

njegov triptih svedoči o tome da je on u Veneciju došao već kao izgraĎen slikar.

Na njegovim stvarima iz venecijanskog perioda, kao što je „Isterivanje trgovaca

iz hrama“, vidimo sve odlike venecijanske škole, zlatni tonalitet, venecijansku paletu,

venecijansku kompoziciju sa arhitekturom. MeĎutim tamo ne ostaje dugo i prelazi u Rim.

21

Grekova umetnost isuviše je protivurečila idealima koje je Rim poznavao,

idealima antike, idealima Rafaelove škole i Sikstine. Zato on napušta Rim i odlazi u

Španiju. U njoj je našao svoju zaista pravu otadţbinu, zemlju koja je bila materijal za

njegove umetničke vizije i u kojoj je on postao Španac.

On ide u Toledo, staru prestonicu Španije, gde slika za crkvu San Domingo el

Antigvo i dobija narudţbine i za Toledsku katedralu. Za nju radi svoju čuvenu

kompoziciju „Espolio“ – svlačenje Hristove haljine. Ovo delo se smatra za delo u kome

on počinje da se oslobaĎa pozajmica od vencijanske škole. Kolorit u „Espoliu“ još je

vizantijski, ali se javljaju neobične harmonije belog, zeleno-ţutog, zeleno-sivog, crnog i

crvenog. Ovo delo se nije dopalo naručiocima zbog smelosti kompozicije: poloţaja

gomile prema figuri Hrista i poloţaja ţena u prvom planu.

Toledo, grad posaĎen na bregu reke Taho, postaće tema za nekoliko El

Grekovih slika. On će Toledo proslaviti u svojim fantastičnim pejzaţima „Izgled Toleda“,

„Plan Toleda“ i „Toledo u oluji“.

Greko je bio čovek visokog obrazovanja i velikog intelekta i on je voleo

aristokratsku i intelektualističku sredinu Toleda. Ostavio je jedan niz blistavih portreta

svojih sugraĎanina. MeĎu njima su sasvim retki portreti ţena. MeĎutim mnogi likovi

njegovih Bogorodica i drugih ţenskih figura očigledno su portreti. MeĎu njima se

nekoliko puta srećemo sa likom Grekove ljubavnice.

Za crkvu Svetog Tome Greko je naslikao „Sahranu grofa Orgaza“. Jedan mali

natpis plasiran ispod slike upoznaje nas sa njenom sadrţinom, legendom o smrti grofa

Orgaza.Pri njegovoj sahrani pojavila su se dva nepoznata stranca koji su prihvatili telo

pokojnikovo i poloţili ga u grob. Gornja partija predstavlja nebesku scenu kad umrli grof,

nag i na kolenima, u trenutku svoje sahrane na zemlji, stupa pred svoga gospodara. U

donjoj partiji predstavljena je sama sahrana. Osnovni motiv su dva svetitelja koji nose

telo grofovo. Scena je dalje razvijena i proširena uvoĎenjem u kompoziciju monaha u

grubim kaluĎerskim haljinama, sveštenika u prozirnoj beloj odeći, i u pozadinu nizom

kabalerosa uniformisanih u jednostavnom odelu, sa čipkastim belim okovratnikom.

Greko u prvi plan izdvaja jednu figuru, dečaka sa buktinjom,u čijem liku je portretisao

svog sina. U kompoziciji preovlaĎuju crni i srebrni tonovi.

Zbog Grekovog tretiranja forme i njegovih deformacija, njegova umetnost nije

nailazila na razumevanje sve do najnovijih vremena. Kod njega ima partija koje su čisto

klasične po proporcijama, konstrukciji i anatomskoj tačnosti, ali negde su po

proporcijama nobično izduţene figure. Partije ruku, stopala, kolena, laktova i torza

zadrţavaju svoje realne elemente, ali njihova proporcionalnost prelazi sve granice

anatomskih mogućnosti. Taj oblik pojačan je obično još i gestom u vis podignute ruke.

U drugim kompozicijama mirnim po svom raspoloţenju, El Greko takoĎe unosi

nemir svojih oblika i daje im izgled scene posmatrane u krivom ogledalu. Boja se menja

od jedne skoro dekolorisane palete u kojoj glavnu ulogu igra neutralni ton, do efekta čiste

buktave boje kao u slikastvu vitraţa.

22

PONTORMO je umetnik manirizma kod koga se javlja antiklasičan stil. Njegove

najpoznatije kompozicije su:

o „Scena iz ţivota Sv.Josifa“ – kompozicija je smela i bogata idejama, crteţ

precizan, a kolorit svetao.

o „Hristos u Emausu“ - je kompozicija sa krupnim figurama u prvom planu i

izrazito plemenitim likovima rasporeĎenim oko trpeze

o „Studija mlade devojke“ – model koji gleda potišteno pred sebe, zazire od

spoljnjeg sveta, kao da je zaplašena.

PARMIĐANINO umetnik manirizma koji je došao do jednog sasvim ličnog stila

sa elegantnim, izduţenim deformacijama figura, koji silno uticao na umetnost manirizma.

Smatra se jednim od osnivača manirizma. Njegova poznata dela su:

o „Autoportret“ u konvekson ogledalu. Lik je mio i doteran, obavijen sfumatom,

ali odraţava psihološki nemir. Za sliku upotrebljava specijalno pripremljenu

ploču.

o „Madona dugog vrata“ je njegovo najčuvenije delo. Kod figure su udovi

izduţeni i glatki kao od slonovače, kreću se lagano i bez napora. Ambijent

se sastoji iz niza ogromnih stubova.

23

BAROK

Barok označava pojavu novih oblika u umetnosti. Reč barocco znači biser

neprvilnog oblika, što je kasnije dobilo značenje nepravilan, čudan, stran, sušta

suprotnost plavilnih oblika klasične umetnosti. Barok je nastao u Italiji, odakle se tokom

XVII veka proširio u skoro sve evropske zemlje. Dela kasnog manirizma u mnogome su

pripremila dolazak novog, baroknog stila. Barok je dobio karakteristične oblike nemira,

iskidanosti i kontrasta tek u drugoj polovini XVII veka. Barok označava napuštanje

manirizma i ponovo pribliţavanje umetnosti crkve, vraćanje umetnika prirodi, kao

večitom izvoru saznanja. Barokna umetnost imala je zadatak da sa puno dramatike zaseni

i zaslepi prosečnog čoveka i vrati katoličke mase crkvi. Barok se najpre javlja u

arhitekturi Rima, zatim u slikarstvu, pa na kraju u skulpturi.

IL ĐEZU je crkva za jezuite izgraĎena krajem XVI veka u Rimu.

Ona predstavlja tip jednobrodne graĎevine sa bočnim kapelama umesto brodova, sa

velikom kupolom. Ona će postati uzor crkvene graĎevine sledećih 250 godina.

Unutrašnji prostor ima scensko rešenje stvoreno dramatičnim odnosom nedovoljno

osvetljenog broda i blještave svetlosti u istočnom,oltarskom delu crkve.

Zapadno pročelje je podeljeno na šire prizemlje i uţi sprat koji su povezani

spiralnim ukrasima i završavaju se trouglastim zabatom. I prizemlje i sprat oţivljeni su

dvojnim stubovima i nišama.

BERNINI je glavni predstavnik baroknog stila. Bio je veliki graditelj, vajar, slikar,

pisac i dvorski arhitekta.

Bernini je izradio 20 skulptura koje su bile poreĎane izmeĎu stubova crkve Svetog

Petra. TakoĎe je konstruisao jednu fasadu ove crkve i kolonadu kojoj je dao eliptični

oblik, u čijem središtu se nalazi obelisk. Ceo trg deluje kao ogroman atrijum. Projektovao

je ogroman bronzani baldahin iznad grobnice Svetog Petra, a znatno kasnije i presto Sv.

Petra od pozlaćene bronze

Radio je projekat za zgradu Luvra, koji nije usvojen.

Njegova skulptorska dela su:

„David“ – predstavlja muškarca neobične snage. On usredsreĎuje paţnju na

unutrašnju snagu i duhovnu snagu Davida, koji je spreman za sukob sa

Golijatom.Njegov izraz nagoveštava surovu borbu i neminovnu pobedu.

„Zanos Sv. Tereze“ – predstavlja veliku sveticu kontrareformacije koja je opisala svoj

navodni doţivljaj kada joj je jedan anĎeo probo srce plamenom zlatnom strelom.

Bernini je skoro sva svoja dela radio u mermeru, ali su one izgledale kao da su od

voska.On je na mermer uspevao da prenese fizičku graĎu, materijalizaciju kose, pa čak i

duševno stanje.

Bernini je oblikovao nekoliko fontana u Rimu:

„Fontana Tritona“

„Fontana Mavra“

„Fontana Četiri reke“

Prvi je lansirao lik malog anĎela – puta, koji će biti vrlo popularan u baroku.

24

KARAVAĐO je drugi značajan italijanski umetnik baroka. Njegova biografija

isprepletena je mnogim pričama o ubistvima, tučama, tamnicama i beţanjem iz tamnice.

Kao čovek on je bio brutalan i neobuzdane naravi. Svoj ţivot provodi u krčmama,

društvu sa skitnicama,kafanskim ološima i kockarima. Njegov ţivot završava se u bedi na

čudno tragičan način.

KaravaĎo je bio sin jednog zidara, i sam je započeo svoj ţivot kao zidarski radnik,

preparirajući malter za podlogu fresaka, a u slikara se izgradio bez škole i učitelja. U

Rimu ţivi bedno,polu sluga, polu slikar.

Slika ţanr scene sa tipovima iz njegove okoline: kartašima, ubicama, ciganima. One

izazivaju senzaciju svojom novinom, realizmom i plastičnošću.

Crkveno slikarstvo čini glavni deo KaravaĎovih radova. On revolucionariše

tradicionalnu ikonografiju, čisti je od prazne, mrtve lepote i pretrpanosti. Uvodi u nju

svoje snaţne neuglaĎene figure, slikane bez doterivanja. Neke od njegovih slika bile su

odbijene od crkvenih vlasti, a njega su nazvali „antihristom u slikarstvu“.

Tako slici „Smrt Bogorodičina“ koja je naručena za Santa Maria dela Skala, daje

izgled ţanr-scene. Bogorodica je predstavljena kao obična mrtva ţena sa podbuhlim

licem, sa nogama koje štrče prema prvom planu, kako leţi na niskoj sirotinjskoj postelji.

Cela scena osvetljena je plafonskom svetlošću koja u širokom mlazu pada na mrtvo telo

Marijino. Nikada u italijanskoj umetnosti takvi prizori nisu bili sa toliko surovog

realizma pribliţeni stvarnosti.

Posle neke svaĎe u kojoj je mačem smrtno ranio svog druga, KaravaĎo je prinuĎen

da ode iz Rima. Tada počinje njegov lutalački ţivot po Napulju, Malti, gradovima

Sicilije.

Na Malti radi čuveni portret velikog majstora malteškog reda za kojeg je dobio

titulu malteškog viteza. MeĎutim, i na Malti je završio u zatvoru odakle je pobegao. Kada

je hteo da se vrati u Rim, umro je u Toskani, gde je posle nezgode u Napulju dospeo

peške u groznici od napora i sa ranom na glavi zadobijenih u njegovoj poslednjoj tuči.

KaravaĎo je bio prvi Italijan koji je programski ustao protiv idealizma i koji je

ispovedao da je priroda jedini izvor umetničkog stvaranja.

Kod slike „Devojka sa flautom“ KaravaĎo se oslanja na Venecijnace i njihov

kolorit, ali kasnije on menja paletu i saobraţava je jednom novom obliku svetlo-tamnog,

stilu podrumskog osvetljenja. Figure postavljene u jako zamračenoj atmosferi on

reflektorski osvetljava odozgo izbegavajući polusenke i polutonove i postiţući utisak

velike plastičnosti pomoću kontrasta širokih,duboko tamnih i jako osvetljenih masa.

Figure su postavljene gusto grupisane i jako primaknute gledaocu.

VELASKEZ je bio poreklom iz plemićke porodice, poreklom iz Portugalije.

Velaskez je bilo porodično ime njegove majke. On je sa trinaest godina stupio u atelje

jednog slikara, odakle je kasnije prešao kod Pačeka. Njegova kuća bila je zborište

najelitnijih ljudi u Savilji gde je Velaskez imao prilike da stekne jedno široko umetničko

obrazovanje. Pačeko ga je oţenio svojom ćerkom još kao mladića.

Velaskez, koji je došao u Madrid sa ţeljom da se tamo zaposli kao slikar, dobio je

da izradi jedan Filipov portret na konju. Portret se toliko dopao kralju, da je postavio

Velaskeza za dvorskog slikara. Slikarstvo je bilo samo njegovo sporedno zanimanje.

Skoro celokupno njegovo delo raĎeno je po narudţbini. Za sobom je ostavio samo oko

25

stotinu slika. On ničim nije pokazao da je zaljubljen u svoj poziv, nikad nije ispoljio

svoje profesionalno častoljublje.

Njegove početničke slike su mrtve prirode sa kuhinjskim motivima, a posle njih je

radio jednu kompoziciju studijskog karaktera u kojima su sjedinjene mrtva priroda i

figure.Takve su slike „Seviljski vodonoša“, „Doručak“ i „Kuvarica sa kajganom“.

Najbolja meĎu njima je „Seviljski vodonoša“. Ovu sliku je Velaskez poneo sa

sobom kao primer svoje veštine kada je konkurisao za dvorskog slikara. Vodonoša spada

u remek-dela po jedinstvu svog bakarnog tona, po maestriji kojom su naslikani ćupovi. U

njegovim početničkim slikama ima i suviše bukvalnog realizma.

Velakez ni u svom najzrelijem dobu neće raditi bez modela niti stvarati pomoću

svoje mašte.

U dvadesetoj on je već bio „pečeni slikar“. Dobija narudţbine za portrete, a pomoću

svog tasta dobija i narudţbine za Seviljsku katedralu za koju slika „Poklonstvo mudraca“.

Već sama dvorska sredina, čiji će portretista postati, čini da se on menja i da naglo

nadreduje kao slikar. Upoznaje se sa Rubenson, koji dolazi na španski dvor i zadrţava

osam meseci. Za tih osam meseci on je naslikao više slika nego što ih je Velaskez ukupno

u svom dotadašnjem ţivotu. Oni postaju prisni prijatelji. Njihovi slikarski temperamenti

su bili toliko različiti, da Rubens nije mogao uticati na njega, mogao mu je samo biti

prijatelj.

Po odlasku Rubensovom Filip je pustio Velaskeza da obiĎe Italiju. U ovoj epohi, od

dolaska u Madrid pa do puta u Italiju Velaskez je naslikao pored portreta i jednu

kompoziciju koja je kasnije nestala „Isterivanje Mavara iz Španije“, i tri remek-dela

„Boraćos“, „Menipa“ i „Ezopa“.

„Boraćos“ su jedna mitološka scena sa izvanredno ţivopisnim i ţivim tipovima iz

naroda, skitnicama iz seoskih krčmi koje se takmiče u piću i čijeg pobednika Bahus

kruniše lovorovim vencem. Oni su portretisani sa realizmom koga će Velaskez u kasnijim

delima prevazići.

„Menip“ i „Ezop“ su dve po slikanju izvanredno lepe realističke studije. Ezop je

verno predanju još i ruţan.

Na svome putu u Italiji, Velaskez je proveo godinu dana u Veneciji i godinu dana u

Rimu. U Rimu slika svog čuvenog „Apolona u Vulkanovoj kovačnici“. Na ovoj

kompoziciji vidi se krupna promena. Njegova tehnika postaje zrelija, paleta lakša i finija.

Velaskez se sluţio osvetljenjem i crtao je poglavito pomoću senke. U „Vulkanovoj

kovačnici“ on se prvi put oslobaĎa tog načina i uviĎa da je difuzna svetlost mnogo

bogatija i mnogo suptilnija i daje mogućnost za daleko veću raznovrsnost nego snop

svetlosti upravljen na jednu tačku slike.

Po Filipovom nalogu on slika „Predaju Brede“ u slavu pobede kada se posle

dugotrajne opsade holandski grad predao Špancima. Kao siţe izabran je momenat kada

branilac protestant predaje ključeve grada pobedniku vojskovoĎi katoličke Španije. Oko

vojskovoĎe grupisani su njegovi vojnici,a u pozadini je prostrani pejzaţ ravnice.

Velaskez je postigao svoju najveću meru kao portretista. Na nekim njegovim

slikama je snaga portreta uzetih pojedinačno toliko da ponekad prosto škodi koheziji

celine. U njegovom portretskom radu često su modeli isti: to su portreti kralja, njegovih

dveju ţena, njegove dece, braće i sestre.

Filipa IV portretisao je oko dvadeset puta. U toj seriji portreta najznačajniji je

Filipov paradni konjanički portret u pejzaţu, u gami srebrno sivih i plavih tonova

26

Čuveni su i njegovi konji i psi sa raznih kompozicija.

„Menine“ je skupni dvorski portret sa ličnostima koje je Velaskez vrlo često gledao

u svome ateljeu, portret sa dvorskim damama, infantkinjom Margaritom, njenim

kepecima, psom i poslugom.On je naslikao ceo prizor koji se vidi u njegovom ateljeu dok

radi jedan dvorski portret, a zamislio ga je kao prizor koji vide njegovi modeli dok

poziraju. Ova kompozicija je izvedena sa takvom lakoćom poteza četkice, sa takvom

sigurnošću i tačnošću odmah naĎenih tonova da se Velaskez po ovom delu mora smatrati

za najvećeg i najpotpunijeg impresionistu.

RUBENS iako je bio flamanski slikar, uspeo je da svojim ogromnim talentom

asimilira sve što mu je Italija pruţila i da stvori jedno sasvim originalno slikarstvo koje će

postati najpotpuniji izraz baroknog doba. On dominira celokupnom flamanskom

umetnošću svog vremena. Familija čiji je on izdanak bila je jedna stara anverska

burţoaska porodica, ali Rubens nije roĎen u Anversu, već u Nemačkoj. Kada mu je otac

umro, on se sa svojom majkom vratio u Anvers. Otišao je na slikarstvo kada je imao

četrnaest godina i imao je 3 učitelja.

Sa italijanskom umetnošću bio je uglavnom upoznat još pre nego što je video

Italiju. On odlazi u Italiju i ostaje tamo osam godina. Za to vreme je gomilao svoje crteţe

i studije, kolekcionirao medalje, antičke fragmente, italijasnka dela. On tu stvara i svoja

originalna dela. Još odmah po odlasku u Veneciju on je stupio u sluţbu hercega od

Mantove koji ga šalje u jednu ambasadu u Španiju.

U Španiji je sa velikim uspehom portretisao razne ličnosti sa dvora i naslikao seriju

„Apostola“.

Kada se vratio iz Španije u Italiju, nastaje njegov grupni portret sa autoportretom

poznat pod imenom „Četiri filozofa“

Zbog majke se vraća u Anvers, meĎutim perspektiva za rad u Anversu navela ga je

da tamo definitivno ostane. Dva njegova rada sa početka njegove anverske karijere su

„Podizanje raspeća“ i „Skidanje s krsta“.

„Skidanje s krsta“ predstavlja remek-delo Rubensovog „italijanizma“ sa svojim

izvanrednim pokretom, lešom Hristovim koji krili niz beli pokrov i lepom plavokosom

figurom Magdalene.

„Podizanje raspeća“ manje je savršeno, osim u pogledu kolorita koji nadmašuje

prethodni, ono je slabije po crteţu i neveštije po izradi.

Ubrzo po svom povratku u Anvers, Rubens se oţenio lepom Izabelom Brant. Dve

godine kasnije je kupio u centru grada jednu kuću i u njoj sagradio svoj veliki atelje sa

svetlošću odozgo. Bio je pretrpan narudţbinama, ne samo iz zemlje, već i iz inostranstva.

Organizovao je ateljerski rad u kome mu je pomagalo mnogo pomoćnika. Iz tog ateljea je

izašlo, kako se danas računa, oko tri i po hiljade slika, a od toga je oko 600 u potpunosti

Rubensov svojeručni rad.

Ţenski akt zauzima vaţno mesto kod Rubensa. On iz onoga što čini ljudsko telo

glomaznim i mlitavim stvara slikarsku lepotu.

Posle smrti njegove ţene, on se ponovo ţeni šesnaestogodišnjom Helenom Furman

koja će mu sluţiti kao model za mnoge ţenske figure na slikama „Venerina gozba“ , „Tri

gracije“ itd.

27

REMBRANT Posle nešto malo srećnog ţivota, Rembrantova biografija se sastoji iz niza udaraca

koji su ga postepeno odveli u bedu i smrt. Njegova najzrelija i najjača dela su iz poznih

godina, kada je u ţivotu već sve izgubio. Njegovo ime je tesno povezano sa reči svetlo-

tamno.

Bio je najmlaĎi od osmoro dece lajdenskog mlinara Harmena. Otac je ţeleo da

njegov najmlaĎi sin završi univerzitet, meĎutim on tamo provodi nekoliko meseci i odlazi

u slikare. U Italiji nije nikada bio, niti je ţeleo tamo da ode. Rembrant će postati

najbarokniji majstor meĎu HolnaĎanima. Njega privlači antika, mitološke legende,

Biblija i portreti.

Naročito je preokupiran portretima. Njegov sopstveni lik najčešće mu sluţi mesto

modela. U centru njegove paţnje od samog početka stoji odnos izmeĎu ljudske figure i

prostora u kome se ona nalazi.

Rembrant odlazi u Amsterdam gde se definitivno i nastanjuje. Te godine stiče

veliku slavu svojom portretskom kompozicijom „Čas anatomije “. Rembrantove razvojne

etape obeleţavaju se sa tri čuvena dela „Čas anatomije“, „Noćna straţa“ i „Suknari“.

„Čas anatomije“ je jedan esnafski portret koga je naručio lekar Dr. Nikola Tulp.

Rembrantova slika predstavlja doktora Tulpa kako sedeći u fotelji pred sedmoricom

asistenata demonstrira na jednom lešu rad mišića ruke. Ovaj kolektivni portret pretvoren

je u jednu smislenu scenu. Njena velika novina je uvoĎenje svetlo-tamnog u ovu vrstu

portreta, svetlosti skoncentrisane samo na aktu leša.

Osim ovog anatomskog komada, Rembrant je naslikao još jedan hirurški kolektivni

portret „Anatomski čas Doktora Dojmana“ sa lešom postavljenim kao kod Mantenje.

Deset prvih godina u Amsterdamu predstavljaju najaktivnije doba u njegovom

ţivotu. Upoznaje se sa bogatom devojkom iz niţeg plemstva, Saskijom van Ojlenburg,

ćerkom jednog pravnika sa kojom će se oţeniti. Bio je slavan kao retko koji slikar i

okruţen mnogobrojnom bogatom klijentelom koja ga je pretrpavala narudţbinama.

Nasuprot Rubensovom kolektivnom ateljerskom radu, on je svoje slike radio sam, a

učenike je drţao pojedinačno izdvojene jedne od drugih, da bi se svaki razvijao

samostalno prema svojim sklonostima.

U to vreme je ţiveo ţivotom bogatog holandskog graĎanina, koji voli povučen

kućni ţivot. Kupio je kuću u gospodskom delu varoši.

U ovom periodu nastala su dela „Autoportret sa Saskijom“, „Hristos u Emausu“,

„Oslepljenje Samsonovo“ i cela jedna serija slika sa temom Hristovog stradanja. Naslikao

je veliki broj Saskijinih portreta meĎu kojima su „Flora“, „Jevrejka“ i „Odaliska“.

TakoĎe je naslikao priličan broj autoportreta koji čine poglavlje za sebe u Rembrantovom

delu.

„Noćna straţa“ je slika koja nije naišla na dobar prijem i razumevanje publike, a

kod naručioca izazvala je pravo razočarenje. Ona je naručena za zgradu amsterdamske

streljaške korporacije sa svojih 17 ličnosti koje bi trebalo da budu portreti. Predstavlja

četu kapetana Baninga pred odlazak na strelište. Od svih Rembrantovih čuvenih dela, ovo

je najbaroknije i po zamisli i po kompoziciji. Kao na tesnoj pozornici, izvesne ličnosti

stoje, druge hodaju, jedna lupa o doboš, druga puni pušku, jedna devojčica sa kesom o

pojasu i petlom trči meĎu nogama tih ljudi, neke ličnosti jednostavno poziraju. I bez

poznavanja ličnosti moţemo biti sigurni da većina tih glava nije verno portretisana. Svaki

od tih naručilaca morao je biti neprijatno dirnut kada je utvrdio da se kao ličnost moţe

28

identifikovati samo pomoću broja kojim je obeleţen i liste imena na stubu u pozadini. Na

ovom grupnom portretu Rembrant je dozvolio sebi onu slobodu kakvu je imao u

autoportretima i nije se mnogo obazirao na ţelje i očekivanja naručioca. Naziv „Noćna

straţa“ nije autentičan zbog toga što se naslikana scena ne odigrava noću,već danju, ili u

nekom apstraktnom osvetljenju Rembrantove vizije.

Iste godine kada je naslikao „Noćnu straţu“ umrla je Saskija. Period srećnih dana u

njegovom ţivotu se završava. Vezao se za jednu mladu sluţavku Hendrikju Stofels, koja

se pokazala kao njegov najodaniji prijatelj i majka njegovom sinu Titusu iz braka sa

Saskijom. U legalni brak sa njom nije stupao. Na taj divlji brak se gledalo sa

negodovanjem. U njegov privatni ţivot mešali su se i crkva i Saskijina porodica, a sud je

Hendrikju osudio zbog nemorala. Klijentela koja se nekada otimala o njegove radove,

napustila ga je. Njegove materijalne prilike postale su očajne, pao je pod stečaj i

proglašen je propalicom. Imovina mu je rasprodata. Hendrijke umire, a posle nje i Titus,

a Rembrant ostaje sam.

Sve ove nedaće nisu ostavile nikakvog traga na njegovo slikarstvo. Njegova snaga

dostigla je svoj vrhunac u tim najteţim danima.

„Suknari“ su klasično Rembrantovo delo, nastalo na završetku njegovog mučnog

ţivota. Ono predstavlja sumu njegovih iskustava i znanja. Predstavljeno je nekoliko

graĎana kako sede ili stoje oko stola zastrtog crvenim ćilimom i raspravljaju o svojim

poslovima. Oni ţive, iako se nepomični, govore, iako ne mogu izgovoriti reči..

Hedrikje kao i Saskija sluţila je kao model ne samo portretima već i

kompozicijama. Od grupnih portreta najčuvenije su „Brodograditelj i njegova ţena“

„Jevrejski verenici“ „Portret jedne porodice“.

Pejzaţ počinje da igra vaţnu ulogu tek u zrelijim dobu Rembrantovom. On pejzaţ

idealizuje. Kombinuje ga sa imaginarnim predelima, ruinama, mostovima, sa onim što je

podesno za njegove dramatične efekte svetlosti i senke.

Mitologija i alegorija zauzimaju najmanje vaţno mesto u njegovoj umetnosti, i to na

početku karijere. To su „Otmica Evrope“, „Danaja“ i drugi.

Rembrant je prvi od velikih majstora koji ne radeći za crkvu obraĎuje religioznu

tematiku potpuno slobodno ne obazirući se na propise. On traţi one teme pomoću kojih

će izraziti jedno odreĎeno duševno raspoloţenje. To su „Golgota“, „Skidanje s krsta“,

„Emaus“, „Povratak bludnog sina“.

Uloga akta kod Rembranta veoma je bitna. U „Danaji“ i u „Kupačici“ ogledaju se

suštinske crte njegove umetničke fizionomije. U tim komadima dolazi do izraţaja njegov

realistički, naturalistički način gledanja. Rembrant daje samu studiju modela čije forme

nisu lepe ali sa pune snage i ţivota.

Kao grafičar Rembrant je moţda još znamenitiji nego kao slikar. Njegov rad na

grafici teče paralelno sa njegovim slikarskim radom. Njegove grafike su „Pejzaţi sa tri

drveta“, „Vizija doktora Fausta“, „Tri krsta“...

Osim barkroreza on ostavlja veliki broj crteţa, naročito crteţa perom.