Imanuel Kant – Zasnivanje metafizike morala

I odsek – prelaz od običnog etičkog saznanja ka filozofskom umskom saznanju

Nemoguće je zamisliti išta igde u svetu pa ni izvan njega , što bi se bez ograničenja moglo nazvati dobrim , osim jedino dobre volje . Razum duhovitost , moć suđenja , i kako se već inače mogu nazvati talenti duha , ili smelost odlučnost ,istrajnost u sprovođenju odluka , kao osobine temperamenta , bez sumnje su u izvesnom pogledu dobre i poželjne ; svi ti priodni darovi mogu postati krajnje zli i štetni , ako volja koja treba da ih upotrebi , i čija se osobena kakvoća zbog toga zove karakter nije dobra.Neke osobine mogu da budu korisne za dobru volju , ali one ipak nemaju neku bezuslovnu unutrašnju vrednost .Umerenost u afektima i strastima samosavlađivanje i trezveno razmišljanje , čini se da sačinjavaju deo unutrašnje vrednosti ličnosti .Međutim mnogo nedostaje da bi se bez ograničenja proglasili za dobre , jer bez načela dobre volje te osobine mogu postati veoma loše. (hladnokrvni zločinac u nama budi veći strah i gađenje od običnog zločinca)Dobra volja nije dobra po onome što proizvodi ili izgrađuje niti po svojoj valjanosti za postizanje neke naumljene (određene) svrhe , već je jedino dobra po htenju t.j. dobra je sama po sebi ; Korisnost ili neplodnost dobre volje ne mogu toj njenoj vrednosti ništa da dodaju ili oduzmu . Pošto um nije dovoljno pogodan da pouzdano upravlja našom voljom u pogledu njenih predmeta i zadovoljavanja svih naših potreba (koje delom umnožava sam um) čijem bi zadovoljavanju mnogo više koristio neki urođeni instinkt, , a pri svemu tome nama je um dodeljen kao neka praktična moć , moć koja treba da utiče na volju : to se prava namena uma mora sastojati u tome da proizvodi volju koja je dobra , ne recimo kao sredstvo za postizanje neke druge svrhe , već i koja je po sebi dobra , čega radi je apsolutno bio potreban um , ukoliko je priroda uopšte svrhovita.Da bismo razvili pojam dobre volje koju po samoj sebi treba visoko ceniti bez dalje namene , a koji se već nalazi u prirodnom zdravom razumu , nije potrebno da se nauči , već samo da se objasni , taj pojam koji u ocenjivanju celokupne vrednosti naših radnji stoji uvek u prvom redu i uslov je svake druge vrednosti ; Trebalo bi zazmotriti pojam dužnosti koji u sebi sadrži pojam dobre volje (mada sa izvesnim subjektivnim preprekama i ograničenjima).Kant ističe radnje koje odgovaraju dužnosti , ali za koje ljudi nemaju nikakve sklonosti , a ipak ih vrše iz nekih drugih razloga:može se razlikovati da li je radnja izvršena iz dužnosti ili iz neke samožive namere . Mnogo je teže primetiti tu razliku kada je u pitanju radnja koja odgovara dužnosti , a subjekat povrh toga još ima i neposrednu naklonost prema njoj . (npr. kada prodavac neiskusnom kupcu ne prodaje preskupo , to jeste u skladu sa dužnošću ali može se pretpostaviti da tako radi iz želje da zbog toga svi kupuju kod njega , dakle iz koristi , pa takva radnja ni iz neposredne naklonosti , već iz koristoljublja ). Da čovek bude dobrotvor , ako može , jeste dužnost - a osim toga ima ljudi koji su po duši tako saučesnički raspoloženi , da bez ikakve sujete ili koristoljublja osećaju izvesno unutrašnje zadovoljstvo , da na svoju okolinu rasprostiru radost i kadri su da uživaju u zadovoljstvu drugih , ukoliko je ono njihovo delo . Ni takva radnja , ma koliko da

odgovara dužnosti , i da se vrši ljubazno , nema prave moralne vrednosti – toj maksimi nedostaje moralna sadržina , takve radnje ne treba činiti iz sklonosti , već iz dužnosti .Obezbeđenje sopstvene sreće takođe je dužnost, jer ako nismo zadovoljni sa stanjem u kojem imamo mnogo briga , i imamo nezadovoljene potrebe , onda bi nas to moglo navesti na iskušenje da prekoračimo dužnost. Drugi stav : radnja iz dužnosti ne poseduje svoju moralnu vrednost u svrsi koju njome treba postići , nego u maksimi po kojoj smo se za nju odlučili. Ta vrednost dakle ne zavisi od stvarnosti radnje već jedino od principa htenja, po kojem se radnja obavila bez obzira , na sve predmete požudne moći . Moralna vrednost može da se nalazi jedino u principu volje , nezavisno od svrha koje se tom radnjom mogu ostvariti ; jer volja se nalazi u središtu između svog principa apriori , koji je formalan , i svoje pobude aposteriori koja je materijalna , kao na raskrsnici , i pošto ona ipak mora da bude nečim dtereminisana , to će nju morati da determiniše formalni princip htenja uopšte , kada se javlja radnja iz dužnosti , jer je ta volja volja lišena svakog materijalnog principa. Treći stav: zaključak iz oba prethodna : Dužnost jeste nužnost jedne radnje iz poštovanja prema datom zakonu - ja prema objektu kao posledici moje naumljene rednje mogu imati naklonosti , ali nikada poštovanja , i to upravo zbog toga što radnja predstavlja samo posledicu jedne volje , a ne njenu delatnost . – Predmet poštovanja , i time jedna zapovest , može biti samo ono što je povezano sa mojom voljom prosto kao osnov, a nikada kao posledica , ono što nije u mojoj naklonosti već je u prevazi nad njom , ono što nju(moju naklonost) u najmanju ruku isključuje iz njene prevage pri izboru , dakle samo čist zakon za sebe može biti predmet poštovanja i time predstavljati zapovest. Radnja iz dužnosti treba potpuno da izdvoji uticaj sklonosti , a sa njom i svaki predmet volje , prema tome za volju ne preostaje ništa što može da je determinira osim ,objektivno zakon, i subjektivno čisto poštovanje prema tom praktičnom zakonu , dakle maksima 1

koja glasi da se takvom zakonu treba pokoravati čak i na štetu svojih sklonosti.Moralna vrednost radnje nije dakle u posledici koja se od nje očekuje . Jer sve te posledice mogli su da proizvedu i drugi uzroci , pa toga radi nije bila potrebna volja umnog bića u kojoj se ipak jedino može naći vrhovno i bezuslovno dobro . Zato samo i jedino predstava zakona samog po sebi , koja naravno postoji samo u umnom biću , može ukoliko je ona , a ne očekivana posledica odredbeni razlog volje , da sačinjava ono tako izvanredno dobro koje nazivamo moralnim i koje već prisustvuje u ličnosti koja dela po zakonu , a ni u kom slučaju ne sme da se očekuje tek od posledice2. Kao odgovor na pitanje kakav bi mogao biti taj zakon čija predstava mora , čak i ne uzimajući u obzir posledicu koja se od nje očekuje , da determiniše volju , Kant odgovara

1 maksima je subjektivan princip htenja , praktičan zakon je objektivan princip , koji bi takođe subjektivno služio svim umnim bićima , kao praktičan princip , kada bi imao punu vlast nad moći žudnje

2 Ono što ja priznajem neposredno kao zakon za mene , priznajem ga sa poštovanjem , koje samo znači svest o potčinjavanju volje pod jedan zakon , bez posredovanja drugih uticaja na moje čulo. Neposredna determinacija volje zakonom i svest o toj determinaciji znači poštovanje , tako da se to poštovanje posmatra kao uticaj zakona na subjekt , a ne njegov uzrok. Zakon je nešto što se ne posmatra ni kao predmet sklonosti , ni kao predmet straha , mada istovremeno ima nečeg analognog i sa sklonšću i sa strahom . Znači predmet poštovanja jeste isključivo zakon , i to zakon koji sami sebi namećemo , a ipak ga namećemo kao nužan po sebi . Kao zakonu mi mu se potčinjavamo ne osvrćući se na samoljublje ;kao zakon koji smo nametnuli sami sebi , on je ipak posledica naše volje – pa je u prvom pogledu analogan strahu , a u drugom sklomosti.

da bi to morala biti jedino opšta zakonitost radnji uopšte koja jedino može da služi volji kao princip , tj , da ne treba nikada da postupam drugačije do tako da mogu takođe hteti da moja maksima postane opšti zakon . Npr: Neka se postavi pitanje : Smem li ja nalazeći se u nevolji , da nešto obećam sa namerom da to obećanje ne održim ?Postaviću samom sebi pitanjeda li ću biti zadovoljan sa time , ako bi moja maksima (da se lažnim obećanjem izvučem iz neprilika) trebala da važi kao opšti zakon (za mene kao i za druge); i da li bih mogao da kažem sebi : svako može da daje lažna obećanja , ako se nalazi u neprilici iz koje ne može da se izvuče . Tako ću ubrzo da uvidim da ja doduše mogu želeti laž , ali da ni u kom slučaju ne mogu želeti zakon , da treba lagati ; jer prema takvom zakonu apsolutno se ne bi mogla davati nikakva obećanja , pošto je izlišno da svoju volju u pogledu svojih budućih radnji predstavljam drugima koji mi u tome ne veruju , ili ako bi mi brzopleto ipak poverovali odužili bi mi se istom merom , pa bi moja maksima morala samu sebe da razori . Da bi nečija volja bila moralno dobra , on ako ne može želeti da njegova maksima postane jedan opšti zakon , onda svoju maksimu treba da odbaci , i to ne zbog štete koja iz nje može da proizađe za njega ili za nekog dtugog , već zato što nije pogodna da kao princip uđe u neko moguće opšte zakonodavstvo ; a za to opšte zakonodavstvo um od mene iznuđava neposredno poštovanje , za koje za sad znam samo to da se zasniva na oceni vrednosti koja znatno prevazilazi svaku vrednost onoga što se uznosi iz naklonosti , i da nužnost mojih radnji iz čistog poštovanja prema praktičnom zakonu predstavlja ono što sačinjava dužnost , pred kojom mora da ustukne svaka druga pobuda , jer dužnost jeste uslov jedne po sebi dobre volje koja po svojoj vrednosti prevazilazi sve.Tako smo u moralnom saznanju običnog ljudskog uma najzad dospeli do njegovog principa koji on doduše ne zamišlja u nekoj opštoj formi tako apstrahovano , ali ga ipak stvarno uvek ima pred očima i upotrebljava ga za merilo u svom ocenjivanju .Ovde bi se moglo lako pokazati kako obični ljudski um , sa tim kompasom u ruci, ume u svim slučajevima na koje nailazi veoma dobro da razlikuje šta je dobro , a šta je loše , šta odgovara dužnosti , a šta ne. *Praktična moć rasuđivanja ima u običnom ljudskom razumu prednost nad teorijskom moći rasuđivanja . U teorijskoj moći rasuđivanja ako se obični um usudi da apstrahuje od iskustvenih zakona i od čulnih opažaja , on zapada u neshvatljivosti i protivurečnosti sa samim samim sobom. Međutim u praktičnoj moći rasuđivanja moć ocenjivanja počinje da se pokazuje potpuno korisnom tek kad obični razum isključi iz praktičnih zakona sve čulne pobude.

II odsek – prelaz od popularne moralne mudrosti ka metafizici morala

Pojam dužnosti se ni u kom slučaju ne može posmatrati kao neki iskustveni pojam , naprotiv ako pazimo na iskustvo o delanju i tvorenju ljudi , nailazimo na opravdane žalbe da se nikako ne mogu navesti neki sigurni primeri moralne nastrojenosti da se dela iz čiste dužnosti ; čak i ako mnogo toga odgovara onome što dužnost nalaže , ipak je još sumnjivo da li se to zaista događa iz dužnosti , dakle da li ima neku moralnu vrednost . Otuda je u svim vremenima bilo filozofa koji su osporavali da u ljudskim radnjama stvarno postoji ta moralna nastrojenost i koji su sve pripisivali više ili manje prefinjenom samoljublju .

Apsolutno je nemoguće da se iskustvom sa potpunom sigurnošću utvrdi jedan jedini slučaj da je maksima jedne radnje ,koja inače odgovara dužnosti, počivala isključivo na moralnim osnovama i na predstavi o svojoj dužnosti.Napomena : pojmovi dužnosti ne mogu biti izvedeni iz iskustva Čak i da nikada nisu postojale radnje koje su ponikle iz poštovanja prema zakonu , ovde je reč o tome da um sam za sebe i nezavisno od svih iskustava zapoveda šta treba da čini ; Te radnje koje svet još možda nije dao nijedan primer , um ipak nepopustljivo nalaže , pa da se npr od čoveka ništa manje može zahtevati čisto poštenje u prijateljstvu , čak ako do sad nije možda postojao u svetu nijedan pošten prijatelj , jer ta dužnost kao dužnost uopšte , pre svakog iskustva leži u ideji jednoga uma koji volju determinira razlozima apriori. Ako ne želimo da pojmu o moralu osporimo svaku istinitost i svaku vezu ma sa kojim mogućim objektom , ne možemo odricati da je zakon tog pojma o moralu po svome značenju tako prostran da mora da važi ne samo za ljude , već i za sva umna bića uopšte , i ne samo pod slučajnim uslovima i sa izuzecima već apsolutno nužno .Svaki princip moralnosti mora prethodno da bude ocenjen na osnovu principa morala , da li je dostojan da posluži kao uzor , kao primer , a ni u kom slučaju ne može da bude najviši pojam morala (drugim rečima , raniji filozofi su o moralnom delanju govorili kroz praktične primere delanja ; kao uzore , a Kant u duhu svoje formalne filoozofije iznosi sumnju da je ma koje delanje , ma koji primer moralan , dok nije urađen iz čistog poštovanja prema zakonu).*Otkuda mi dobijamo pojam o Bogu kao o najvišem dobru ? Isključivo iz ideje o moralnom savršenstvu koju um apriori opisuje opštim potezima povezujući je nerazdvojno sa pojmom slobodne volje .

Principe morala ne treba tražiti u poznavanju ljudske prirode (koje mi možemo dobiti samo iz iskustva ) već se principi morala mogu naći potpuno apriori , nezavisno od svega što je empiričko , u čistim pojmovima (u metafizici morala)3

Svi moralni pojmovi imaju svoje središte i svoje poreklo u umu potpuno apriori , i to u najobičnijem ljudskom umu isto tako kao i u najspekulativnijem ; da se ti pojmovi ne mogu dobiti putem apstrahovanja ni iz kakvog empiričkog i zbog toga slučajnog saznanja; da upravo u toj čistoti njihovog porekla leži njihova dostojnost da nam služe kao najviši praktični principi .Da bi se išlo od običnog moralnog rasuđivanja do filozofskog moralnog rasuđivanja , od jedne popularne filozofije , koja ide samo i jedino dokle može da dospe posredstvom primera , pa do metafizike morala , mi moramo da proučimo i jasno izložimo praktičnu moć uma , počevši od njenih opštih determinacionih pravila sve dotle dok iz nje proizlazi pojam dužnosti . Svaka stvar u prirodi dejstvuje po zakonima . Samo je umno biće sposobno da dela prema predstavi zakona , odnosno prema principima , ili drugim rečima ono ima volju. Pošto se radi izvođenja zakonite radnje zahteva um , to volja nije ništa drugo nego praktični um. Ako um neizostavno determiniše volju, onda su radnje jednog takvog bića , koje se saznaju kao objektivno nužne , takođe subjektivno nužne , odnosno

3 To ime (metafizika morala) nas odmah podseća na to da se moralni principi , ne mogu zasnovati na osnovama ljudske prirode , već moraju biti takvi da postoje za sebe apriori , ali da iz takvih apriornih principa moraju moći da se izvedu praktična pravila kako za svaku umnu prirodu tako i za ljudsku prirodu

volja je moć koja nas osposobljava da biramo samo ono što um upoznaje nezavisno od sklonosti kao praktički nužno tj kao dobro .Ali ako um za sebe još ne determiniše volju dovoljno , ako je volja još potčinjena subjektivnim uslovima (pobudama) koji se ne podudaraju uvek sa objektivnim uslovima , odnosno ako volja nije po sebi saglasna sa umom (kao što je to zaista kod ljudi ) onda su radnje koje se objektivno saznaju kao nužne , subjektivno slučajne , i determinacija takve volje shodno objektivnim zakonima jeste prinuđavanje ; tj odnos objektivinih zakona prema volji , koja nije apsolutno dobra , zamišlja se doduše kao determinianje volje umnog bića razlozima uma , ali razlozima kojih se volja po svojoj prirodi ne pridržava nužno .Predstava objektivnog principa , ukooliko je taj princip za volju prinudan zove se zapovest uma , a formula zapovesti zove se imperativ .Svi imperativi izražavaju se jednim treba i time označavaju odnos objektivnog zakona uma prema volji koju po njenoj subjektivnoj kakvoći taj zakon ne determinira nužno . Praktički dobro jeste ono što determiniše volju posredstvom predstava uma , pa dakle ne na osnovu subjektivnih uzroka , već objektivno ,tj na osnovu onih razloga koji važe za svako umno biće kao takvo .Savršeno dobra volja stajala bi , dakle , upravo isto tako pod objektivnim zakonima (dobroga) , ali se na osnovu toga ne može zamisliti kao prinuđena na zakonske radnje , jer se ona prema svojoj subjektivnoj kakvoći može sama od sebe da determinira samo posredstvom dobroga. Otuda za božansku volju i uopšte za svaku svetu volju ne važe nikakvi imperativi ; otuda reč treba nije ovde na pravom mestu , jer je htenje već samo od sebe nužno saglasno sa zakonom . Zato su imperativi samo formule kojima se izražava odnos objektivnih zakona htenja uopšte prema subjektivnoj nesavršenosti volje ovoga ili ona umnog bića , npr ljudske volje. Svi imperativi zapovedaju hipotetički ili kategorički Hipotetički imperativi predstavljaju praktičnu nužnost jedne moguće radnje kao sredstvo za postizanje nečega drugoga što se želi (ili što je moguće da ga čovek želi ) . Kategorički imperativ bio bi onaj imperativ koji bi predstavljao jednu radnju kao objektivno nužnu samu za sebe , bez veze sa nekom drugom svrhom. Hipotetički imperativ kazuje samo da je neka radnja dobra ili radi neke moguće , ili radi neke stvarne svrhe .(Jedna svrha koja se ipak može pretpostaviti kao stvarna kod svih umnih bića koju ta umna bića ne samo mogu imati već o kojoj se sa sigurnošću može pretpostaviti da je imaju jeste sreća).Imperativ koji se odnosi na izbiranje sredstva za postizanje vlastite sreće , tj propis razboritosti jeste još uvek hipotetičan , radnja se ne nalaže apsolutno već samo kao sredstvo za postizanje neke druge svrhe. Imperativ koji , ne uzimajući kao uslov za osnovu neku drugu svrhu koja se može postići nekim izvesnim ponašanjem , nalaže to ponašanje neposredno , naziva se kategoričkim; On se ne odnosi na materiju radnje i na ono što iz nje treba da proizađe , već na formu i na onaj princip iz kojeg ona sama proizlazi , pa se njeno suštinski dobro sastoji u samoj nastrojenosti .Taj imperativ se može nazvati imperativ moralnosti . Jedino je kategorički imperativ praktičan zakon , dok se svi ostali doduše mogu zvati principi volje ali ne i zakoni ; Ako ja uopšte zamislim jedan hipotetički imperativ , ne znam unapred šta će on sadržati , dok mi ne bude da t uslov ; Ali , ako zamislim jedan hipotetički imperativ , onda ja

odmah znam šta on sadrži . Pošto imperativ osim zakona sadrži samo neophodnost maksime (subjektivni princip delanja , načelo po kome subjekt dela) da bude u saglasnosti sa zakonom , a zakon ne sadrži nikakav uslov na koji je on bio ograničen , to ne preostaje ništa drugo do opštost zakona sa kojim maksima radnje treba da je u saglasnosti , i tu saglasnost jedino imperativ predstavlja zapravo kao nužnu .Dakle postoji samo jedan kategorički imperativ : Delaj samo prema onoj maksimi za koju u isto vreme možeš želeti da ona postane jedan opšti zakon .Opšti imperativ dužnosti mogao bi da glasi i ovako: Postupaj tako kao da bi trebalo da maksima tvoga delanja postane tvojom voljom opšti prirodni zakon .*Savršene i nesavršene dužnosti prema nama i prema drugim ljudima:1. Čovek koga muče životni problemi postavlja sebi pitanje „Zar nije protivno dužnosti prema samom sebi da čovek oduzme sebi život ? Njegova je maksima : ja iz samoljublja postavljam sebi princip , da mogu svoj život da prekratim , ako su zla , kojima me on pri svom dužem trajanju ugrožava , veća od ugodnosti koje mi obećava . Uz to samo se postavlja pitanje : da li taj princip samoljublja može da postane prirodan zakon . Ubrzo se uviđa da bi protivrečila sama sebi svaka priroda čiji bi zakon bio da život razara istim onim osećajem koji po svojoj nameni treba das nas potstiče na usavršavanje života , dakle takva priroda ne bi mogla da postoji kao priroda , prema tome maksima toga čoveka ne bi mogla postojati kao opšti prirodan zakon , i bio bi u potpunoj suprotnosti sa najvišim principom svih dužnosti. 2.Neki čovek pritisnut nevoljom mora da traži novac na zajam .On zna da pri tom neće moći da vrati novac , ali i da mu ga niko neće pozajmiti ako ne da čvrsto obećanje. Ako pretpostavimo da se taj čovek ipak na to odluči , onda bi njegova maksima delanja glasila ovako : ako smatram da sam u novčanoj nevolji , onda ću ja novac da pozajmim i daću obećanje da ću pozajmljeni novac vratiti. Kako bi bilo kada bi moja maksima bila opšti zakon. Tada se osmah uviđa da takva maksima ne bi nikada mogla da važi kao opšti prirodni zakon , i da nužno protivreči sama sebi , jer niko nikome ne bi verovao da mu je nešto obećano .3.Neko treći nalazi u sebi neki talenat koji bi ga posredstvom izvesne kulture mogao učiniti čovekom sposobnim za rad na ostvarenju raznih svrha .Međutim on više voli da bleji. Ali on postavlja još i pitanje :da li se njegova maksima zapuštanja svojih prirodnih darova slaže takođe sa onim što se zove dužnost . Dotični čovek tada uviđa da neka priroda i dalje može da postoji u saglasnosti sa jednim takvim opštim zakonom ; ali nemoguće je da on hoće da takav način života postane opšti prirodni zakon , ili da ga je prirodni instinkt usadio u nas kao takv opšti prirodni zakon .Jer kao umno biće on nužno želi da se sve njegove sposobnosti razviju .4.Neko četvrti kome dobro ide vidi kako se drugi muče ali kaže šta me briga . Ako bi takav način mišljenja postao opštim prirodnim zakonom , tada bi svakako ljudski rod mogao da opstane. Iako je moguće da prema onoj maksimi postoji opšti prirodan zakon , ipak nije moguće hteti da jedan takav princip važi u svakom pogledu kao prirodan zakon . Jer svaka volja koja bi donela takvu odluku protivrečila bi samoj sebi , pošto se ipak mogu desiti neki takvi slučajevi u kojima će dotičnom čoveku biti potrebna ljubav i saučešće drugih i u kojima bi on na osnovu takvog prirodnog zakona , poniklom iz vlastite volje lišio sebe nade u tuđu pomoć.

Mora se dakle hteti da svaka maksima naših radnji postane opšti zakon ; to jekanon moralnog ocenjivanja naših maksima uopšte . Neke su radnje takve da se njihova maksima ne može bez protivrečnosti čak ni zamisliti kao opšti prirodni zakon ; daleko od toga da se još može hteti da bi trebalo da postane takav zakon . Kod drugih radnji , ne može se naći unutrašnja nemogućnost , ali je ipak nemoguće hteti da se njihova maksima uzdigne do opštosti prirodnog zakona, jer bi takva volja protivrečila samoj sebi .Prva vrsta radnji protivureči strogoj ili užoj dužnosti , a druga vrsta protivureči samo široj dužnosti . Mi ustvari ne želimo da prekoračujemo svoje dužnosti ali se to ponekad dešava , mi uzimamo slobodu da od maksime učinimo izuzetak za nas u korist naše sklonosti . Ali pošto posmatramo svoju radnju , jedanput , sa gledišta volje koja potpuno odgovara umu , a drugi put istu tu radnju posmatramo sa gledišta volje koju aficira sklonost , onda tu stvarno ne postoji nikakva protivurečnost , već samo opiranje sklonosti propisima uma .I pored toga što se to ne može opravdati u našem vlastitom nepristrasno postavljenom sudu , ipak dokazuje da stvarno priznajemo važenje kategoričkog imperativa , pa samo dozvoljavamo sebi , neke , kako nam se čini , neznatne izuzetke koji su nam nametnuti .Ako je dužnost pojam koji za naše radnje treba da sadrži značenje i stvarno zakonodavstvo , onda to zakonodavstvo može da se izrazi samo kategoričkim imperativima . Još nije apriori dokazano da kategorički imperativ stvarno postoji , da postoji praktičan zakon , koji zapoveda sam za sebe apsolutno i bez ikakvih pobuda , i da je vršenje toga zakona dužnost. Nikako se ne sme pokušati da se realitet tog principa izvede iz neke naročite osobine ljudske prirode. Jer dužnost treba da predstavlja praktički bezuslovnu nužnost radnje ; dužnost , prema tome mora da važi za sva umna bića , i jedino zbog toga mora takođe za svaku ljudsku volju da predstavlja zakon. Dakle sve što je empiričko ne samo što apsolutno nije pogodno da služi kao dodatak principu morala već je vrlo štetno po čistotu samog morala , na kojem se prava , i iznad svake nagrade uzdignuta vrednost apsolutno dobre volje sastoji u tome , što je princip delanja nezavisan od svih uticaja slučajnih uzroka koje jedino iskustvo može pokazati. Pitanje koje se ovde postavlja glasi :Da li je nužan zakon za sva umna bića , da svoje radnje uvek ocenjuju prema maksimama o kojima mogu gajiti želju da služe kao opšti zakoni ?Ako je to takav zakon , onda on mora (apriori) da bude u vezi sa pojmom volje umnog bića uopšte. Za to se mora zakoračiti u metafiziku morala , jer u jednoj praktičnoj filozofiji , nama nije stalo do toga da pretpostavljamo uzroke onoga što se dešava , već da postavljamo zakone o onome što treba da se dešava, da postavljamo objektivno praktične zakone. Ovde je reč o objektivno praktičnim zakonima , dakle o odnosu volje prema samoj sebi , ukoliko se ona opredeljuje prosto umom , pošto otpada samo od sebe sve ono što ima veze sa onim što je empiričko. Jer , ako um sam za sebe determinira ponašanje , onda on to nužno mora da čini apriori. Volja se zamišlja kao sposobnost da se sami od sebe odlučujemo na delanje shodno predstavi određenih zakona . Ono pak što služi volji kao objektivan razlog njenog samoopredeljivanja jeste svrha ,a svrha ako je postavlja čisti um , mora da važi za sva umna bića jednako . Naprotiv , ono što sadrži samo osnov mogućnosti radnje čiji je učinak svrha , znači sredstvo . Subjektivni uzrok žudnje jeste pobuda , objektivni uzrok

htenja jeste podsticaj . Otuda postoji razlika između subjektivnih svrha , koje se zasnivaju na pobudama , i objektivnih svrha zavisnih od podsticaja koje važe za svako umno biće . Praktični principi su formalni ako apstrahuju od svih subjektivnih svrha ; međutim oni su materijalni ako uzimaju za osnovu subjektivne svrhe , dakle izvesne pobude. Svrhe koje umno biće postavlja sebi proizvoljno kao učinke svoga delanja (materijalne svrhe) jesu sve zajedno samo relativne ; jer njima daje vrednost samo njihov čist odnos prema jednoj naročitoj moći žudnje subjekta , tako da ta vrednost ne može da pruži opšte principe koji su nužni i koji važe sa sva umna bića. Ali ako pretpostavimo da postoji nešto , čije postojanje samo po sebi ima neke apsolutne vrednosti , a što bi kao svrha po sebi moglo biti osnov određenih zakona onda bi u njemi i samo i jedino u njemu bio osnov jednog mogućeg kategoričkog imperativa , tj praktičkog zakona. Kant tvrdi: Čovek i uopšte svako umno biće egzistira kao svrha po sebi , a ne samo kao sredstvo za bilo kakvu upotrebu ove ili one volje , već u svim svoljim radnjama , usmerenim ne samo na samog sebe već i na druga umna bića . mora uvek da se posmatra u isto vreme i kao svrha. Vrednost svih predmeta koje treba da zadobijemo svojim radom (svi predmeti ka kojima su upravljene naše sklonosti) uvek je uslovljena4. Bića čije se postojanje doduše , ne zasniva na našoj volji već na prirodi , ipak imaju , ako su bića bez uma , samo neku relativnu vrednost , kao sredstva , i zato se zovu stvari , naprotiv umna bića se zovu ličnosti, jer ih već njihova priroda odlikuje time što ih ističe kao svrhe po sebi , tj kao nešto što ne sme da se upotrebljava samo kao sredstvo , pa utoliko ograničava svaku samovolju(i predstavlja jedan predmet poštovanja). Ako dakle treba da postoji najviši praktični princip i neki u pogledu ljudske volje , kategorički imperativ , onda to mora da bude takav princip koji od predstave onoga što je nužnim načinom za svakoga svrha , jer predstavlja svrhu po sebi, čini objektivan princip volje , dakle može služiti kao opšti praktičan zakon . Osnov tog principa jeste :umna priroda egzistira kao svrha sama po sebi . Tako čovek nužnim načinom zamišlja svoje vlastito postojanje ;utoliko , dakle ono jeste subjektivan princip ljudskih radnji . Ali , tako i svako drugo umno biće zamišlja svoje postojanje shodno onom istom osnovu koji važi takođe za mene;dakle ono u isto vreme jeste objektivan princip iz kojeg se kao jednog najvišeg osnova moraju moći da izvedu svi zakoni volje .Prem a tome praktični imperativ glasiće: Postupaj tako da ti čoveštvo u svojoj ličnosti kao i u ličnosti svakog drugog čoveka uvek upotrebljavaš u isto vreme kao svrhu , a nikada samo kao sredstvo . Tako će : na prvom mestu - , prema pojmu nužne dužnosti prema samom sebi , onaj ko se nosi mišlju o samoubistvu , postaviće sebi pitanje da li njegova radnja može da postoji zajedno sa idejom čoveštva kao svrhe po sebi . Ako on uništi samog sebe , da bi izbegao jedno mučno stanje , služi se ličnošću samo kao jednim sredstvom radi održanja jednog snošljivog stanja do kraja života . Međutim čovek nije nešto što može da se upotrebi samo kao sredstvo , već u svim radnjama mora da se posmatra svaki put kao svrha po sebi . Na drugom mestu , što se tiče nužne ili obavezne dužnosti prema drugim ljudima , to će onaj koji je naučio da drugima da neko lažno obećanje odmah uvideti da želi da se drugim čovekom posluži prosto kao sredstvom , a da taj drugi ne sadrži u isto vreme

4 Jer kad ne bi postojale sklonosti njihov predmet bi bio bez vrednosti

svrhu u sebi . Osporavanje principa drugih ljudi upadljivije je ako se uzmu u obzir primeri napadanja na njihovu svojinu i i slobodu. Na trećem mestu što se tiče slučajne dužnosti prema samom sebi , nije dovoljno da radnja ne protivreči čoveštvu u našoj ličnosti kao svrhi po sebi , već mora da se sa njime podudara U čoveku se nalaze sposobnosti za usavršavanje , potrebne radi svrhe prirode u pogledu čoveštva našeg subjekta , i potrebno je unapređivati tu svrhu. Na četvrtom mestu , što se tiče dužnosti prema drugima , prirodna svrha koju svi ljudi postavljaju sebi jeste njihova vlastita sreća ; čak i kada niko ne bi težio da unapređuje svrhe drugih , ukoliko bi to od njega zavisilo , bila bi to ipak samo negativna saglasnost sa čoveštvom kao svrhom po sebi , a ne i neka pozitivna saglasnost sa njim . Princip čoveštva i svake umne prirode uopšte kao svrhe same po sebi nije uzet iz iskustva; prvo zbog njegove optosti , pošto se taj princip odnosi na umna bića uopšte , a iskustvo nije dovoljno da se o njima išta odredi ; drugo zato što se u njemu ne zamišlja čovek kao svrha ljudi (subjektivno) , kao predmet koji mi sami od sebe stvarno pretvaramo u svrhu , već se zamišlja kao objektivna svrha , koja , imali mi ma koje svrhe, kao zakon treba da sačinjava najviši ograničavajući uslov svih subjektivnih svrha ; dakle taj princip mora da poniče iz čistog uma.******* Osnov sveg praktičkog zakonodavstva leži objektivno u pravilu i formi opštosti koja ga osposobljava( prema prvom principu ) da bude zakon , subjektivno taj osnov je u svrsi ; subjekat svih svrha jeste svako umno biće kao svrha sama po sebi ( prema drugom principu ) ; iz toga prozilazi treći praktični princip volje kao kao najviši uslov saglasnosti volje sa opštim praktičnim umom , ideja volje svakog umnog bića kao jedne opšte zakonodavne volje .Po tom principu odbacuju se sve maksime koje ne mogu postojati zajedno sa vlastitim opštim zakonodavsvom volje . Volja se dakle , prosto ne potčinjava zakonu , već mu je potčinjena tako što se ona mora posmatrati takođe kao zakonodavna , i upravo se zbog toga mora posmatrati kao potčinjena zakonu (za čijeg tvorca ona može smatrati samu sebe. Da postoje praktični stavovi koji bi zapovedali kategorički ne bi se moglo dokazati za sebe ; ipak se jedno moglo izvršiti : da se odricanje od svakog interesa kod htenja iz dužnosti , specifična razlika između kategoričkog i hipotetičkog imperativa , nagovesti takođe u samom imperativu nekom odredbom koju bi on sadržao , i to se čini u ovoj trećoj formuli principa , naime u ideji volje svakog umnog bića kao opšte zakonodavne volje. Jer ako zamislimo takvu volju , ipak mada svaka volja koja stoji pod zakonima može da bude vezana za taj zakon posredstvom nekog interesa , takva jedna volja koja je i sama vrhovni zakonodavac utoliko ne može da zavisi ni od kakvog interesa .Dakle , princip svake ljudske volje - volje koja na osnovu svih svojih maksima predstavlja opštu zakonodavnu volju , ako bi samo sa njegovom tačnošću bilo inače sve u redu , bio bi po tome veoma lepo podesan za kategorički imperativ , što se zbog ideje opšteg zakonodavstva ne zasniva ni na kakvom interesu , pa od svih mogućih kategoričkih imperativa jedino on može da bude bezuslovan .

Svi dotadašnji napori da se pronađe moralni princip bili su promašeni , jer videlo se da je čovek svojom dužnošću vezan za zakone , ali nikome nije palo na pamet da je čovek potčinjen samo svom vlastitom , ali ipak opštem zakonodavstvu , pa je obavezan da postupa samo shodno svojoj vlastitoj volji , koja je u pogledu svrhe opšte zakonodavna .

Jer kada se čovek zamišljao potčinjen samo jednom zakonu ma kojem , onda je zakon morao sa sobom da nosi neki interes nadražaj ili prinudu , jer kao zakon on nije prooizašao iz čovekove volje , već je ona nečim drugim bila zakonski prinuđena da postupa na izvestan način. U tom slučaju imperativ je morao uvek da ispadne uslovljen 5 , pa apsolutno nije bio pogodan za moralnu zapovest . Kant prema tome želi da taj osnovni stav nazove principom autonomije volje , u suprotnosti sa svakim drugim principom koji Kant svrstava u heteronomiju . *Carstvo svrhaKant pod carstvom svrha razume sistematski spoj različitih umnih bića povezanih zajedničkim zakonima .Pošto zakoni određuju svrhe u pogledu njihovog opšteg važenja , to , će , ako se apstrahuje od ličnih razlika umnih bića , a isto tako i od svake sadržine njihovih privatnih svrha , moći da se zamisli celina svih svrha (kako umnih bića kao svrha po sebi , tako i vlastitih svrha koje svako umno biće može sebi da postavi ) sistematskom povezanošću , tj carstvo svrha moguće na osnovi gornjih principa .Jer sva umna bića podležu zakonu koji glasi da svako umno biće ne treba nikada da postupa prema samom sebi niti prema svim ostalim umnim bićima samo kao prema sredstvu . Iz toga proizlazi sistematska zajednica umnih bića povezanih zajedničkim objektivnim zakonima , tj carstvo koje može da se zove carstvo svrha(to je ideal) , jer ti zakoni imaju za svrhu upravo uzajamnu vezu tih bića kao vezu svrha i sredstava . Međutim umno biće pripada carstvu svrha kao njegov član , ako je ono u tom carstvu zaista opšte zakonodavno , ali je tim zakonima takođe i samo potčinjeno .Ako ono kao zakonodavno nije potčinjeno volji nekog drugog , onda ono pripada tome carstvu kao njegov poglavar .Um primenjuje svaku maksimu volje kao opšte zakonodavne na svaku drugu volju , a i na svaku radnju prema samom sebi , i to ne zbog neke druge praktične pobude ili buduće koristi , već na osnovi ideje dostojanstva umnog bića koje se ne pokorava nijednom drugom zakonu do onom koji u isto vreme ona sama postavlja.Ucarstvu svrha sve ima ili neku cenu ili neko dostojanstvo . Ono što ima cenu takvo je da se na njegovo mesto može postaviti takođe nešto drugo kao njegov ekvivalent ;naprotiv ono što je uzvišenije od svake cene , ono što ne dopušta nikakv ekvivalent , dostojanstvo je. Ono što se odnosi naopšte ljudske sklonosti i potrebe ima pijačnu cenu ; ono što , i ne pretpostavljajući neku potrebu , odgovara izvesnom ukusu , uživanju u čistoj besciljnoj igri naših duševnih moći , ima neku afektivnu cenu ; ono što sačinjava uslov, pod kojim je jedino nešto kadro da sačinjava svrhu samu po sebi , nema samo neku relativnu vrednost , neku cenu , već poseduje neku unutrašnju vrednost - dostojanstvo .Moralnost je uslov pod kojim jedino neko umno biće može da bude svrha po sebi , pošto je jedino na osnovi te moralnosti moguće da se u carstvu svrha bude jedan njegov zakonodavan član . Prema tome moral i čovek ukoliko je on za moral sposoban , jesu ono što jedino ima dostojanstva . Ali samo zakonodavstvo , koje određuje svaku vrednost mora upravo zbod toga da poseduje neko dostojanstvo , tj bezuslovnu , neuporedivu vrednost , za koju jedino reč poštovanje predstavlja doličan izraz ocene koju umno biće može o njoj da ustanovi . Autonomija dakle , jeste osnov dostojanstva ljudske prirode i svake umne prirode.

5 Imao je nužnost , ali nije imao dužnost

Navedene tri vrste , kojima se može predstaviti princip morala 6 u osnovi su formule istod zakona , od kojih jedna sama u sebe udružuje ostale dve: Sve maksime imaju :

1. formu koja se sastoji u opštosti , i u njoj je formula moralnog imperativa izražena ovako :maksime moraju biti odabrane tako da bi važile za opšte prirodne zakone ;

2. materiju , naime svrhu , i tada formula glasi: umno biće kao svrha po svojoj prirodi , dakle kao svrha sama po sebi , mora svojoj maksimi da služi samo kao ograničavajući uslov svih čisto relativnih i proizvoljnih svrha.

3. potpunu odredbu svih maksima pomoću one formule , naime: sve maksime treba da se na osnovi vlastitog zakonodavstva slažu sa mogućim carstvom svrha , kao sa jednim carstvom prirode .

Apsolutno dobra volja je ona volja koja ne može biti zla , dakle čija maksima , kada se pretvori u opšti zakon nikada ne može da protivreči sama sebi . Prema tome taj princip predstavlja najviši zakon dobre volje ; postupaj uvek prema onoj maksimi čiju opštost kao zakona ti uvek možeš hteti ; to je jedini uslov pod kojim nikada jedna volja ne može biti u protivurečnosti sa samim sobom , i jedan takva imperativ je kategoričan . Umna priroda izdvaja se od ostalih priroda po tome što sama sebi postavlja neku svrhu . Ta svrha predstavljala bi materiju svake dobre volje. Ali pošto se u ideji jedne bez ograničavajućeg uslova (postizanja ove ili one svrhe) apsolutno dobre volje mora potpuno apstrahovati od svake svrhe koju treba ostvariti , to se ovde svrha neće smeti da zamisli svrhom koju treba ostvariti , već se mora zamisliti kao samostalna svrha , svrha kojoj se u svom delanju nikada ne smemo suprotstavljati ; koja se nikadd ne sme ceniti kao svrha u svakom htenju.Carstvo svrha je moguće samo na osnovu maksima koje je nametnulo samo sebi. SUMARUM: Moralnost je dakle odnos radnji prema autonomiji volje , tj prema mogućem opštem zakonodavstvu putem njenih maksima . Radnja koja može da postoji zajedno sa autonomijom volje , dozvoljena je. Radnja koja se ne slaže sa autonomijom zabranjena je. Volja čije se maksime nužno podudaraju sa zakonima autonomije jeste sveta volja , volja koja je apsolutno dobra . Zavisnost volje koja nije apsolutno dobra , od principa autonomije(moralna prinuda) jeste obaveznost. Ta se , dakle obaveznost ne može da primeni na sveto biće. Objektivna nužnost jedne radnje potekle iz obaveznosti , znači dužnost. 7 AUTONOMIJA VOLJE KAO NAJVIŠI PRINCIP MORALNOSTIAutonomija volje jeste ona osobina volje na osnovu koje volja predstavlja zakon samoj sebi (nezavisno od svake osobine predmeta htenja). Prema tome princip autonomije glasi : ne treba drukčije birati do tako da maksime njenog izbora budu u istom htenju saobuhvaćene u isto vreme kao opšti zakon .

6 Sredina 10 strane.7 Sada se lako može objasniti kako to biva da mi mada pod pojmom dužnosti zamišljamo izvesnu potčinjenost zakonu , ipak u isto vreme zamišljamo izvesnu uzvišenost i dostojanstvo u ličnosti koja ispunjava svoje dužnosti.U njoj se doduše ne nalazi nikakva uzvišenost ukoliko je ona potčinjena moralnom zakonu , ali se uzvišenost utoliko nalazi u njoj ukoliko je ona u isto vreme upravo u pogledu tog zakona njegov zakonodavac , pa mu je zato potčinjena Ni i strah ni sklonost ne predstavljaju pobudu koja radnji može da dodeli moralnu vrednost , već to jedino može da dodeli moralnu vrednost već to jedino može poštovanje prema zakonu .

HETERONOMIJA VOLJE KAO IZVOR SVIH LAŽNIH PRINCIPA MORALNOSTI 8

Ako volja traži zakon svog opredeljivanja ma u čemu drugome , a ne u pogodnosti svojih maksima za svoje vlastito opšte zaknoodavstvo , dakle , ako ona , izlazeći izvan same sebe traži taj zakon u kakvoći ma kojeg od svojih objekata , onda iz toga uvek prozilazi heteronomija .Tada volja ne postavlja sama sebi zakon , već objekat svojim odnosom prema volji postavljanjoj zakon. Taj odnos bilo da se zasniva na naklonosti ili na predstavama uma , omogućuje samo hipotetičke imperative: Ja treba da činim nešto zbog toga što želim nešto drugo . Nasuprot tome moralni imperativ , dakle kategroički miperativ glasi : Ja treba da postupam ovako ili onako , i kad ne bih želeo ništa drugo . Dakle kategorički imperativ mora da apstrahuje od svakog predmeta u toj meri da on , da on nikakvog uticaja nema na volju , da ne bi praktični um (volja) prosto administrirao tuđi interes , već da bi svoj vlastiti zapovednički ugled pokazivao kao najviše zakonodavstvo . PODELA SVIH MOGUĆIH PRINCIPA MORALNOSTI KOJI POTIČU IZ PRIHVAĆENOG OSNOVNOG POJMA HETERONOMIJE Ti principi mogu biti empirički ili racionalni . Oni prvi iz principa sreće , zasnovani su na fizičkom ili moralnom osećaju , a oni drugi iz principa savršenstva , zasnovani su ili na pojmu uma o savršenstvu kao mogućoj posledici , ili na pojmu o nekom savršenstvu (na volji boga ) kao odredbenom uzroku naše volje.

- Empirički principi nisu uopšte pogodni da se na njima zasnuju moralni zakoni . Jer ona opštost po kojoj oni treba da važe za sva umna bića bez razlike , ona praktična nužnost koja se time njima nameće , otpašće ako se njihov osnov uzme od naročitog (određenog , vrste) ustrojstva ljudske prirode ili od slučajnih prilika u koje je ona postzavljena . Ipak je princip vlastite sreće za najvišu osudu - ne samo zbog toga što je pogrešan i što iskustvo protivreči izgovoru da se u dobrobiti uvek upravljamo prema dobrom ponašanju , takođe ne samo zbog toga što ništa ne doprinosi obrazloženju morala(sasvim je druga stvar učiniti nekog čoveka srećnim , a drugo je učiniti ga dobrim) , zbog toga što moralnosti podmeće pobude koje je pre potkopavaju i poništavaju njenu celokupnu uzvišenost , time što uzroke koji pokreću na vrlinu stavljaju u istu klasu sa uzrocima koji pokreću na porok , učeći jedino da se predračun bolje izvodi , dok specifičnu razliiku između vrline i poroka potpuno poništavaju.

- Među racionalnim ili umnim osnovama morala ipak je ontološki pojam savršenstva , bolji nego teološki pojam , prema kome se moral izvodi iz neke božanske , najsavršenije volje; bolji je ne samo zbog toga što mi njeno(božanske volje) savršenstvo ipak ne opažamo – možemo ga izvesti jedino iz naših pojmova , među kojima je pojam moralnosti najvažniji - već zato što bi nam , ako to ne učinimo , još preostali pojam njegove volje sastavljen od osobina častoljublja i vlastoljublja , povezanih sa strahovitim predstavama sile i osvetoljublja , morao sačinjavati osnovu jednog sistema morala koji bi bio upravo suprotstavljen moralnosti.

*******Svuda gde se za osnovu mora da uzme neki objekat volje , da bi se volji propisalo pravilo po kome se ona opredeljuje , tu to pravilo nije ništa drugo do heteronomija ; imperativ je uslovljen , naime :ako se ili zato što se hoće ovaj objekat

8Kao kritika sadržinskih etika u kritici praktičkog uma , volja ne sme biti upravljena ka nekom spoljašnjem principu

treba da se postupa ovako ili onako . Bilo da objekat determinira volju posredstvom sklonosti , kao kod principa vlastite sreće , ili posredstvom uma koji je uopšte usmeren na predmete našeg mogućeg htenja , kao kod principa savršenstva , ipak se volja nikada ne opredeljuje neposredno sama predstavom radnje , već jedino pobudom koja ima predviđeno dejstvo radnje na volju .Volja ne postavlja sama sebi zakon već neki tuđi podsticaj postavlja njoj zakon posredstvom neke prirode subjekta koja je podešena prema njenoj prijemčivosti .Prema tome apsolutno dobra volja , čiji princip mora da je kategorički imperativ , sadržaće kako je neodređena u pogledu svih objektata , samo formu htenja uopšte , i to kao autonomija , tj pogodnost maksime svoje dobre volje , da samu sebe učini opštim zakonom , jeste čak jedini zakon koji volja svakog umnog bića nameće sebi , ne uzimajući za osnovu neku njihovu pobudu i neki njihov interes .

III odsek prelaz sa metafizike morala ka kritici čistog praktičnog uma

Pojam slobode je ključ za objašnjenje autonomije voljeVolja je jedna vrsta kauzaliteta živih bića ukoliko su ona umna , a sloboda bi predstavljala onu osobinu tog kauzaliteta po kojoj on može da dela nezavisno od tuđih uzroka koji ga determiniraju , kao što je prirodna nužnost osobina kauzaliteta svih bezumnih bića po kojoj njihovo delanje određuje uticaj stranih uzroka .Navedeno objašnjenje slobode je negativno pa je zato nekorisno za saznanje njene suštine ; ali iz njega prozilazi pozitivan pojam slobode koji je utoliko sadržajniji i plodniji . Slobodna volja i volja pod moralnim zakonima jesu jedno te isto .Ako se dakle pretpostavi sloboda volje , onda se prostom analizom njenog pojma iz nje dobija moralnost zajedno sa svojim principom . Sloboda se mora pretpostaviti kao osobina volje svih umnih bićaNije dovoljno da mi svojoj volji , bilo iz kojih razloga prirpišemo slobodu , ako nemamo dovoljno razloga da upravo istu slobodu prirpišemo svim umnim bićima. Pošto moralnost služi za nas kao zakon samo kao za umna bića , to ona mora da važi za sva umna bića , i pošto moral mora da se izvede isključivo iz osobine slobode , mora se takođe dokazati da sloboda predstavlja osobinu volje svih umnih bića , pa nije dovoljno da se sloboda dokaže na osnovu izvesnih vajnih iskustava o ljudskoj prirodi , već se mora dokazati da sloboda uopšte pripada delatnosti umnih bića koja su obdarena voljom .Kant tvrdi : da mi svakom umnom biću koje ima volju moramo nužno da podarimo ideju slobode pod kojem ono jedino dela . Jer u svakom takvom biću mi zamišljamo um koji je praktičan , to jest ima kauzalitet u pogledu svojih objekata . Nemoguće je da se zamisli neki um koji bi sa svojom vlastitom svešću dobijao u pogledu svojih sudova rukovodstvo od negde drugde , jer tada subjekt ne bi prirpisivao determinaciju svoje rasudne snage svom umu već nekom nagonu. SUMARUM: Um mora da posmatra samog sebe kao začetnika svojih principa nezavisno od tuđih uticaja , prema tome on mora kao praktičan um ili kao volja umnog bića da se posmatra kao slobodan sam od sebe tj , volja umnog bića može samo pod idejom slobode da bude vlastita volja , pa se dakle u praktičnom pogledu mora prirpisivati svim umnim bićima .

O Interesu koji se pridaje idejama moralnosti

Ideja slobode nije dokazana kao nešto stvarno ni u ljudskoj prirodi ni u nama , ali ideju slobode moramo pretpostaviti , ako hoćemo da zamislimo neko biće kao umno i obdareno svešću o svome kauzalitetu u pogledu radnji , tj obdareno voljom.Svako umno biće se pod idejom slobode odlučuje na delanje. Kako je moguć kategorički imperativ?Kategorički imperativi su mogući na osnovu toga što ideja slobode čini mene članom inteligibilnog sceta , usled čega bi sve moje radnje , kadda bih ja bio jedino takav član , bile uvek saobrazne autonomiji volje , ali pošto ja sebe u isto vreme opažam kao člana čulnog sveta , to sve moje radnje treba da su saobrazne autonomiji volje , koja kategorično Treba predstavlja sintetički stav apriori na osnovu toga što pored moje volje koju aficiraju čulne požude pridolazi još ideja upravo iste volje , ali čiste i za sebe praktične volje koja pripada svetu razuma i koja prema umu sadrži najviši uslov onog sintetičkog stava apriori . Praktična upotreba ljudskog uma prikazuje ispravnost te dedukcije . Ne postoji niko , čak ni najgori zločinac , samo ako je navikao da upotrebljava svoj um , ko ne bi rado poželeo , kada mu se predoče primeri ljudi poštenih namera , istrajnih u sleđenju dobrih maksima , primeri saučešća i opšte dobronamernosti , da i sam bude čovek tako nastrojen. Ali samo zbog svojih sklonosti i nagona on nije u stanju da takav karakter u sebi ostvari. Moralno trebanje(nalaganje) jeste htenje njega samoga kao člana inteligibilnog sveta , pa to svoje htenje zamišlja samo utoliko kao trebanje ukoliko u isto vreme posmatra sebe kao člana čulnog sveta. O poslednjoj granici svake praktične filozofije Um bi prekoračio svoje granice kada bi se poduhvatio da se bi objasni kako čisti um može da bude praktičan , što bi bilo potpuno jedno isto sa zadatkom da objasni kako je moguća sloboda.Jer mi možemo da objasnimo samo i jedino ono što smo kadri da svedemo na zakone čiji predmet može biti dat ma u kom mogućem iskustvu .Sloboda je međutim čista ideja , čiji objektivni realitet ni na koji način ne može da bude dokazan na osnovu prirodnih zakona , dakle ne može biti prikazan ni u kom mogućem iskustvu , koja se zbog toga nikada ne može shvatiti ili čak samo uvideti , jer se o njoj samoj nikada ne bi mogao da podmetne neki primer. Ona važi samo kao nužna pretpostavka uma u biću, koje veruje da je svesno neke volje , tj neke različite moći od čiste moći žudnje. Subjektivna nemogućnost da se objasni sloboda volje istovetna je sa nemogućnošću da se nađe i shvati neki interes koji čovek može da gaji prema moralnim zakonima ;pa ipak čovek stvarno gaji neko interesovanje9 za njih , čiju osnovu u nama zovemo moralno osećanje. Da bi se htelo ono za šta um propisuje nalaganje jedino čulno aficiranome umnome biću , za to je naravno potrebna sposobnost uma da nam uliva neko osećanja zadovoljstva ili dopadanja u vršenju dužnosti , dakle potreban je kauzalitet uma da čulnost određuje shodno svojim principima. Međutim potpuno je nemoguće uvideti , tj apriori objasniti kako proizvodi osećaj zadovoljstva ili nezadovoljstva čista isao koja u sebi ne sadrži ništa čulno. Pošto nam iskustvo ne može pokazati nikakv drugi odnos između utrokai

9 Interes je ono na osnovi čega um postaje praktičan tj uzrok koji determinira volju. Zato se za umno biće kaže da gaji neki interes za nešto ;bezumna stvorenja osećaju samo čulne nagone.

posledice do odnos između dva predmeta iz iskustva , a ovde čisti um pomoću čistih ideja treba da bude uzrok posledice , , koja je naravno u iskustvu , to je za nas ljude potpuno nemoguće da objasnim zašto i kako nas interesuje opštost maksime kao zakona , dakle zašto i kako nas interesuje moral . Sigurno je : Zakon morala ne važi za nas zbog toga što nas interesuje (jer to je heteronomija i zavisnost praktičnog uma od čulnosti , naime od osećanja koje je u osnovi) , već da taj zakon interesuje zato što važi za nas ljude , pošto je ponikao iz naše volje kao intelegencije , dakle iz našeg pravog sopstva ; ono što pripada čistoj pojavi to um nužno potčinjava svojstvu stvari samih po sebi . Sloboda volje je uslov svih proizvodnih radnji umnog bića.Kako čisti um može da bude praktičan , to objasniti , za to je nesposoban svaki ljudski um .