ЛИСТ УЧЕНИКА МЕДИЦИНСКЕ ШКОЛЕ „Др Миша Пантић“ ВАЉЕВО

Весна '67 број 64

мај 2012. - 2 -

ККААККОО ЈЈЕЕ ННААССТТААЛЛАА ВВЕЕССННАА ''6677

Иницијативу за покретање школског листа дала је генерација 1967. и назвала га „ Весна ’67“ , име које носи и данас. То име је лист добио захваљујући ученици Слободанки Живковић, која је представљала омладину Ваљева на централној прослави „ПОРУКА ПРОЛЕЋУ“ у Београду и понела истоимену титулу.

Иницијатива за оснивање листа потекла је од самих ученика који су уочили реалну потребу за једним школским гласилом које ће третирати њихове проблеме. Ученици су са много љубави, уз помоћ професора, обављали своје задатке верујући да им је поверен најлепши и најодговорнији

новинарски посао на свету. Такође, увек поносни и свесни да је њихова заштитница Весна, најомиљенија богиња код Словена. Богиња пролећа, повезивана са младошћу, најсветлије божанство (корен имена вас – бити светао, јасан, светлост). Богиња победница која смењује владавину зиме, доноси зелена поља, цветање, радост у домове, помаже људима, опоравља зимом нарушено здравље.

ПРОЛЕТЊЕ ПЕСМЕ Пролеће, данас зваћу те чистотом: још сунце врело пољубило није ока ти два, а стидљиво ти лице још се крије, и неком свежом, невином лепотом данас ти сја. Пролеће, данас радост ћу те звати: јер за осмехе чело твоје ведро једино зна. На твоје чисто, насмејано недро данас прљавом ногом не бих стати желела ја.

Већ кад бих како данас лептир била, па да високо у зрак се узнесем, надвисим све: да теби нигде мрљу не нанесем, да само сенком својих танких крила додирнем тле.

Десанка Максимовић

Весна '67 број 64

мај 2012. - 3 -

УУВВООДДННАА РРЕЕЧЧ

Наша школа је настала 1958. год. Ми смо 54. генерација. Настављамо историју српског здравства сећајући се и угледајући на српску сликарку, добровољну болничарку у Ваљевској болници, Надежду Петровић. Наши узори су такође др Селимир Ђорђевић, из времена Првог светског рата, и др Миша Пантић, из доба Другог светског рата, по коме наша школа носи име. Настојимо да повежемо теорију и праксу. Наше базе су болнице, апотеке, дом здравља, лабораторије ...

Ову школску годину ученици ће памтити по многобројним дешавањима. У септембру смо дочекали првачиће традиционалном бруцошијадом. Указали смо им да их током средњошколског периода очекују бројне обавезе и препреке, које је могуће савладати и да ће бити много лепих тренутака и догодовштина за памћење.

У октобру су уследиле екскурзије праћене незаборавним догађајима и проводом. Ученици другог разреда су ишли у Ниш, видели Ћеле-кулу, манастир Љубостињу и Крушевац, некадашњу српску престоницу. Трећаци су обишли Грчку, а матуранти Италију. Крајем месеца била је актуелна трибина „Трговина људима“ са представницима МУП–а , као и сајам књига под слоганом „Књиге спајају људе” . Стару годину завршили смо представом наше драмске секције „Новогодишња заврзлама” која је била намењена деци запослених у нашој школи, након чега су им подељени новогодишњи пакетићи. Крајем јануара одржана је традиционална Светосавска академија. Уследио је ванредни распуст због снежне мећаве и трајао је од 6. до 20. фебруара. Крајем фебруара учествовали смо поводом Дана матерњег језика на литерарном конкурсу „Благо матерњег

језика”. У марту и априлу били смо домаћини општинског и окружног

такмичења из српског језика и

књижевности. Четири ученика пласирала су се на републичко такмичење које ће се одржати у Тршићу. Наши ученици су се такође успешно пласирали на

републичка такмичења из биологије, хемије и математике. Током целе године традиционално смо учествовали у акцијама у складу са календаром здравља: Дан срца, Превенција малигних обољења, Акција добровољног давања крви. Одржана су и такмичења у креативности фризера, а у току су припреме за Републичко такмичење из прве помоћи. Поводом Дана школе наша драмска секција ће се огледати у тумачењу Чеховљевих ликова.

Теку наши матурантски дани, боримо се за што боље оцене, припремамо матурске и пријемне испите... Заборавићемо наше ђачке муке, хемијске реакције, сложене дефиниције, коњугације и деклинације из латинског, али не и лица пријатеља, бројне догодовштине, смех, лапсусе ( као нпр. учење предговора ), најдраже професоре и њихове корисне, добронамерне савете. Ушли смо у свет одраслих и формирали се као зреле личности. После завршетка средње школе очекују нас нове бројне обавезе, препреке и искушења, а на нама је да их све савладамо и потрудимо се да дамо свој допринос развоју и напретку српског здравства и друштва уопште. Надамо се да ће наша генерација у томе успети.

Стефан Лекић, IV6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 4 -

ЛЛЕЕККААРРИИ ГГООВВООРРЕЕ ССаа ддрр ССаашшоомм ЖЖууњњиићћеемм ррааззггооввааррааоо ННееммаањњаа РРааннккооввиићћ ууччеенниикк IIIIII11

Лепо је кад су ти сва врата отворена 1. Да ли се сећате средњошколских дана?

Ја још увек живим у школским данима. Моја генерација је средњу школу завршила пре 27 година. Без обзира што је то било давно, ми смо били сложна генерација „страшна“ у смислу другарства, колегијалности... Прошле године смо прославили 25 година од матуре. Тај тренутак смо сви испоштовали. Занимљиво је што је нас око двадесетак у интензивном контакту. Нису нас раздвојиле ни војске ни факултети ни породице... Толико смо се везали кроз школовање да је то заиста један од најлепших периода мог живота.

2. Шта се променило у нашој школи у односу ученик и професор од тада до данас?

Однос између ученика и професора је некада био потпуно другачији. Шок је био за мене када сам почео да предајем. Критеријуми су се померили, али за вас то и није толико добро. За вас би било добро да се и данас као и у моје време професорска реч поштује. Слажем се, ученик је у центру свега, али професора треба поштовати, а то не ремети статус ученика. Ја овде предајем од 2004. и могу рећи да су сваке године односи све лабавији. То не иде на добро! Вероватно и ја учествујем у том паду критеријума, али бих штрчао када бих оборио њих десеторо из сваког одељења, сваке године.

3. Да ли се сећате неке анегдоте из школских дана?

Па наша цела школа је била анегдота. Ту су многобројне шале, неке укусне, а неке и не. Мало апсурдно делује, али ми смо били тужни када смо се растали, када смо кренули сви пут студија... Сваки дан је био доживљај. Сада не могу да помињем поједине анегдоте да се неки професори не би ту пронашли... Што да се замерам сада? ( смех)

4. О чему сте сањали тада? Какви су Вам били планови за будућност?

Ми смо као генерација одрасли у једном срећнијем окружењу. Нисмо сањали о ратовима, кризама, недостатку новца. Релативно, лагодно смо живели. На прсте смо могли набројати оне који су били слабијег материјалног стања. Заједно смо се договарали, обављали одређене послове, зарађивали, а онда сви заједно одлазили негде. Нико никада није остао зато што није имао новца. Био је то одраз блискости. Сви смо имали исте снове. Желели смо да одложимо одрастање, да останемо што дуже деца којима се све прашта. Знали смо да долази један озбиљан живот. Наравно, сви смо имали своје интерне снове. Да будемо успешни у свом послу, да оснујемо породице, да имамо што више деце. То су неки уопштени снови које свака генерација сања, само што смо ми имали много већу основу да се надамо, јер се тада није могло ни наслутити шта нас чека ...

Весна '67 број 64

мај 2012. - 5 -

5. Где сте наставили школовање?

Школовање сам наставио буквално са пола свог одељења на Медицинском факултету у Београду. Не могу се пожалити на студентске дане. Било је људи из старе екипе, али појавили су се и нови. Мислим да је то највећа вредност коју смо сви понели како из ове школе, тако и са студија. Лепо је када су ти сва врата отворена, где год да се појавиш некога познајеш, где год да дођеш, имаш некога ко може да ти помогне.

6. Колико је различит поглед са професорске катедре и школске клупе?

Потпуно различит. Значи, дијаметрално различит. И ми смо као ђаци гледали да надмудримо професоре. Све ме то сада стиже. Стоички трпим, шта да радим? Ни ми нисмо били наивни као генерација. Знали смо да колективно одбијемо послушност, да се супротставимо разредном старешини и директору. Ту је било ауторитета међу професорима, у то време познатих у медицинској школи, па и широм Ваљева. Али, ми смо имали свиј став. После су схватили да не треба да нас дирају, да ћемо ми одрадити шта треба. Сада, мени као професору никако не би одговарао један такав наступ. Са ове тачке, из овог угла као професор мислим да ја знам шта је најбоље за вас.

7. Да ли сте икада претпоставили да ћете се вратити у медицинску школу, али као професор?

Нисам, десило се потпуно случајно, стицајем околности. Из личних разлога сам прихватио да предајем годину – две а после се то надовезало. Онда сам схватио да се мени то свиђа. Волим младе, да учествујем у њиховом одрастању. Данас са радошћу помињемо неке професоре и причамо о њима, па можда ће се и мене једном неко сетити, исто тако.

8. Да ли сте одувек знали да ћете се бавити општом хирургијом?

Јесам. Од треће године средње школе, ако се то може назвати одувек. Рано сам доносио одлуке у животу. Знао сам да ће то бити медицина, па хирургија. Међутим, дефинитивна одлука је била на другој години факултета. Општа хирургија је далеко најобухванија хирургија.

9. Друге страсти поред медицине?

Спорт, увек! Ја данас трчим 200 км месечно, радим хиљаде згибова. Играо сам фудбал дуго, прво у првом тиму Будућности а затим у Вождовцу, док сам студирао. Спорт је саставни део мене.

10. Порука ђацима?

Пре свега да уче, ма колико им то деловало апсурдно сада. Космички закон вреднује сваки рад. И што је најважније да се не стиде свог посла, а примећујем и то код ученика. Ма колико посао на моменат деловао као прљав, заправо је јако чист. Частан и узвишен. Сви треба да су поносни што су у овој школи, што ће једнога дана имати прилику да помажу људима. Већина ученика није свесна колико је лепо помоћи другом човеку.

Значи: научите посао, школујте се и чекајте резултате!

Весна '67 број 64

мај 2012. - 6 -

ММааттууррааннттии иизз 11997711.. ггооддииннее

Колико год се време мењало и летело, увек ћемо се враћати на места где смо били срећни. Ово ми је тако познато. Са усхићењем и уживањем присећам се своје средње школе, сигурног места у коме је и професорима и ђацима дата могућност да слободно мисле.

После 40 година на истом месту, испред Медицинске школе у Ваљеву, нашла се генерација медицинских сестара и техничара. Давне 1971. године изашли смо на ова врата са дипломама и кренули у нови живот. Ређали успехе, крчили путеве, неки су отишли на факултете, а неки почели да раде. Исти људи, али већ остарела лица, радо се присећамо догађаја из школе.

Звоно за час. Не сме се закаснити. Ми тихи, баш као прави ђаци, улази разредни старешина, почиње да нас испитује. Одговоре знамо. Али да ли су довољни? Да ли смо научили онолико колико се од нас очекивало?!

У облачењу смо сви били једнаки. Носили смо плаве кецеље са обавезном белом крагном. Морале су бити испод колена, увек савршено испеглане и уштиркане. Сећам се да

смо амблем често заборављали, па нас је директор због тога често враћао кући. Тако нас је једном сачекао на степеницама, љут и нервозан, али овај пут не због амблема, већ због кратких кецеља! Наиме, неколико мојих другарица се жалило како им је вруће па су скратиле кецеље до изнад колена и тако отишле у

школу. Испред школе нас је сачекао наш сторги директор Ђуровић који их је сместа вратио кући да врате кецеље на првобитне дужине.

Такође, униформе за праксу. Стално чиста, мирисна, испеглана и уштиркана. Капа исто. Морало је све да „ дуби “. Постојао је посебан улаз за ђаке, а посебан за професоре, баш као и данас.

Ређале су се прве симпатије, прве љубави, пријатељства за цео живот. Момци су имали обичај да чекају своје девојке испред школе мада им је то било забрањено. Дешавало се да девојке у трећој, четвртој години напусте школу и удају се. Професори су то сматрали погрешном одлуком па су по цео час знали да причају о тим девојкама, плашећи се да још нека од нас не напусти школу.

Уживали смо у бројним излетима и екскурзијама. Посетили смо Дубровник, Охрид. То су била лепа и безбрижна времена.

И сада нам се учини да има времена. Створени су домови, породице, деца, унучићи... Сада, када смо стигли до заслужене пензије, сада је право време да своје обавезе ускладимо са задовољством, стварима које нас испуњавају.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 7 -

Кроз школовање, праксу, живот, научила сам: Да је бити љубазан важније него бити у праву и да је осмех најефикаснији начин да улепшамо свој изглед... Али, изнад свега, да је живот тврд и захтеван, али да сам ја жилавија и издржљивија.

Средња школа је најлепше исписана страница мога живота.

„ Тренутак је довољан да неког упознаш, Тренутак је довољан да неког заволиш. Али, ни вечност није довољна да се заборави оно што тренутак створи. “

За генерацију матураната 1971. Гордана Марковић

ИИЗЗ ННААШШЕЕ ППРРААККССЕЕ

РРААДДООССТТ РРООЂЂЕЕЊЊАА

Рађање... Велиика је то реч! Много празних листова је потребно да се опише тај чин. Почетак живота, прве честице ваздуха удахнуте малим плућима, први плач, први звуци и јако важне капи млека. Колико среће, бола и поноса у једном једином трену за сваку будућу маму! Од тог светлог тренутка креће све. Броје се минути, сати, дани, године. Почиње живот, почиње борба.

Онако малени, на први поглед беспомоћни, завијени у четири велика парчета беле тканине, личе на латице цвета које се увијају да би се отвориле и заузеле своје место под овим небеским сводом. Погледом, додиром, уздахом треба упознати живот корак по корак. У време поремећених вредности тешко је пронаћи оно што желиш, место где ћеш осетити да вредиш и припадаш му. Ја сам га пронашла... Уторак. Седам сати ујутру. Идем тамо где могу да зароним у своје царство, где почиње живот, где мали борци показују колико су јаки. То је одељење неонатологије. Када сам први, односно други пут угледала тај део болнице, ходник, изгледао је превише дуг. Можда зато што сам и ја као латица и борац све то доживела. Било је задовољство ући у бокс и пазити малена бића. Плашила сам се да их узмем у наручје, да их окупам, повијем. Трудила сам се да ниједног трена не направим неки покрет да би беба заплакала. Гледајући професорку, сестре, докторе са колико љубави и пажње раде свој посао схватила сам да и ја припадам ту. Тиму људи одговорних према животу. Задовољство је учити, стицати знања, бити посвећен најузвишенијем позиву. Свако мало биће, мајушно, једнако је вредно. Биће то велики човек. Како пролазе дани и недеље, и ево већ се ближи крај треће године, одељење неонатологије је пресудно за мој даљи смер у животу. То није само лични став. Посебно ми је драго што је моје одељење, III5 – педијатријске сестре, пронашло себе у овој школи, у овом кутку болнице. Сваки одлазак на праксу за нас представља радост. Сусрет са новим животом, радост на лицу мајке. Практична настава је показала да смо одабрали прави позив.

Драгана Цветковић III5 „Од радости звала бих ласте, У недрима да ми гнезда граде, легла на земљу и гледала како расту стабљике младе...“

Десанка Максимовић

Весна '67 број 64

мај 2012. - 8 -

ППууттеемм ххууммааннооссттии

Кроз вишедеценијски рад Медицинска школа је остварила изузетну сарадњу са многим институцијама на различитим нивоима здравствене заштите и са многим институцијама уско повезаним са здравственом струком. На првом месту као свакодневна наставна база је Здравствени центар Ваљево. Медицинска школа кроз рад наставника и ученика, узајамно поштовање и професионални однос остварују изузетне резултате. Свакодневно у регионалној болници вежба преко седамдесет ученика на различитим одељењима и одсецима. Развија се тимски дух, односи толеранције уз поштовање принципа стручне и квалитетне комуникације.

У оквиру примарне здравствене заштите блокова вежби здравственог васпитања,

незаобилазна је сарадња са Домом здравља, службом Поливалентне патронажне службе, Саветовалишта за труднице, дијабетес и психолошком службом Дома здравља. Наши ученици активно су учествовали у раду ових служби унутар здравствених установа и ван њих. Обухватајући све старосне групе ученици су учествовали у здравствено – просветном раду у Градској библиотеци, основним и средњим школама и другим јавним местима. Такође се у току школске године, а у складу са календаром здравља, одржавају акције на различите теме: „Превенција малигних болести “, “Дојење” , “Дан срца“ у којима су сарадници наши ученици.

Кроз разне трибине, предавања и акције наши ученици показали су веома активно учешће у раду Црвеног крста.

Заједичким трудом и свакодневним радом Медицинска школа се труди да ишколује добре практичаре, хуманисте и професионалце достојне позива за који се школују.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 9 -

РРаадд ссееккцциијјее ппррввее ппооммооћћии

ии ррееааллииссттииччккоогг ппррииккааззаа ррааннаа

Ако се неко повредио у природи,

доживео саобраћајну несрећу или се нашао у пожару, пружање прве помоћи може му спасти живот, спречити погоршање рана или у најмању руку олакшати бол.

Али, шта је уствари прва помоћ? Књишка дефиниција коју ретко ко

упамти гласи: То је скуп мера и поступака којима се спасава живот и спречава даље погоршање стања повређених или оболелих. Али, то је и све што јесте: досадна дефиницја. Међутим, прва помоћ се не служи речима, већ делима, и једна досадна дефиниција није ни приближно довољна да је у целини обухвати.

То су, уствари, сви поступци који се могу учинити у покушају да се некоме спаси живот, спрече компликације и олакша бол, са циљем да уклони оно што је изазвало повреду и обезбеди сигуран и безболан транспорт до оближње болнице. Прилично једноставно, зар не?

Свако вољан да помогне може то да уради. Није битно ако није прошао никакву обуку, нити зна ишта о пружању прве помоћи. Оно што је битно је да смо покушали. Зар не?

Па, у стварности и није баш тако. Колико год то био племенит и хуман чин необучена особа може да направи још већу штету у свом покушају да помогне. Зато ако нисте обучени, али ипак желите да помогнете, боље стајати са стране и звати хитну помоћ, или можда тешити особу ако је при свести да зна да није сама и да помоћ стиже. Боље стајати по страни него некоме случајно окончати живот пре времена.

Али са друге стране ако сте обучени, знате шта да радите, али сте и даље у недоумици јер страхујете од грешака, немојте се плашити. Нека стања су, нажалост, толико тешка да чак и ако се перфектно пружи прва помоћ, исход ће и

даље бити неизвестан. Ако бар покушате да помогнете, биће вам мирна савест.

У нашој школи постоји секција прве помоћи. Ангажовани су ученици који желе да помогну, уче како то да практично да ураде, а да притом никога не повреде и да то све буде исправно урађено. Док они обучени, али несигурни, стичу поуздање да покажу шта умеју.

У блиској сарадњи са овом секцијом је и секција реалистичког приказа рана и повреда. Ту се бавимо веродостојним и понекад запањујуће реалним приказом различитих рана и стања. Све то у циљу да ангажовани у првој помоћи што боље науче како да реагују и поступају у стварним ситуацијама.

Када нисмо заузети у организованим али помало хаотичним увежбавањима у кабинету, која су иако поучна пре свега забавна, онда свој рад представљамо на разним градским манифестацијама, школским представама, обукама грађана у пружању прве помоћи и по разним такмичењима. Професори и ученици, уствари, чине један велики тим, где се ниједан појединац не истиче, већ сви радимо заједничким снагама.

Поред тога што научимо да правилно завијемо руку, направимо троуглу мараму, одглумимо срчани напад, направимо отворен прелом, такође упознамо мноштво интересантних људи које можда никад не бисмо упознали. Свакога дана смо све бројнији.

Зато, ако сте имали довољни опсег пажње да прочитате цео овај текст,онда сте управо тип истрајне особе која нам треба. Шта чекате онда? Придружите нам се! Има довољно места за свакога ко је довољно вољан.

Ненадовић Милош, II2

Весна '67 број 64

мај 2012. - 10 -

ЦЦррввееннии ккррсстт

УУ ррааттуу ммииллооссррђђее

Црвени крст Ваљево основан је само 16 дана након оснивања Црвеног крста Србије, тачније 22. фебруара 1876. године, на иницијативу проте Живојина Марковића. Данас Црвени крст представља једну од најмасовнијих организација у свету, првобитно основан за заштиту и помоћ рањенима и оболелим у рату.

Основни принципи на којима Црвени крст и данас почива су:хуманост, неутралност, непристрасност, независност, добровољност, једнакост и универзалност. Идеали покрета сликовито изражавају два слогана:“У рату милосрђе“ и „Путем хуманости ка миру“.

Црвени крст Ваљево представља хуманитарну организацију чији су главни циљеви:олакшање људске патње, помоћ угроженим лицима у случају ратних сукоба, природних, еколошких и других несрећа, ширење знања о Међународном

хуманитарном праву, превентивно деловање и просвећивање грађана у области здравствене и социјалне заштите, унапређивање хуманитарних вредности друштва, посебно подмлатка и омладине.

Волонтери Црвеног крста, међу њима ученици Медицинске школе, свакодневно учествују у активностима ове хуманитарне организације. Традиционална Светосавска трка одржана је у нашем граду, на празник и славу свих школа и ученика. Ми, волонтери, били смо и ту присутни да помогнемо људима који нас у том тренутку окружују.

Учествовали смо у једној од најбитнијих акција давања крви у селу Лелић. То је била прилика за хуманост. Од сваког даваоца узима се 400ml крви, а затим дружење људи овог краја Србије, које се завршило заједничким ручком. Нова акција у Лелићу је 12. маја.

Марко Павловић, III1

ННаассииљљее

Пре него што било шта кажем о овoј теми, покушаћу да дефинишем насиље. Биће то, уствари, моје гледиште и моје виђење ове појаве. Дефиниције дају људи који су професионално оспособљени да причају о

овој појави. Што се мене тиче насиље се може препознати како као физичко тако и вербално, односно ментално. То је сваки облик понашања који угрожава другу особу, спречава га да се развија и да буде личност индивидуа.

Мислим да је ово друго ако не опасније онда у најмању руку једнако

опасно као физичко. За разлику од физичког, вербално или ментално насиље не оставља видљиве трагове. Оно оставља трагове на души. Ти ожиљци које ретко ко види, за разлику од модрица пролазе много спорије, у неким случајевима трају до краја живота. Наравно, не помињем сада физичко насиље које се кобно заврши.

Деца се рађају беспомоћна. У рукама одраслих су сва средства којима утичу на развој и живот деце, како своје тако и друге деце са којима имају контакте. Деца су по рођењу као неисписана књига. Свако из њиховог окружења напише по нешто, неко по редак, а неко страницу и више. Највише утицаја имају родитељи, чланови уже породице, а затим васпитачи, учитељи и професори.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 11 -

Деца усвајају облике понашања којима су изложени. Они који трпе насиље у највећем броју случајева и сами постају насилни, јер је то облик понашања на који су навикли, мисле да је то једини начин за решавање конфликата и несугласица, не знају другачије. Такве препознајемо по доказивању на најприземније начине: демонстрирањем физичке снаге, псовањем, ниподаштавањем других, односно другачијих.

Велики број оних који су жртве насиља, а да тога нису ни свесни. Мисле да њихови родитељи имају право на то да их вређају, говоре им да су неспособни, називају их погрдним именима, па чак и да их ,,шљепну“ ако су непослушни. Такви родитељи као главни аргумент истичу да су они све пружили деци, али ето они су „незахвални,не знају да поштују“.

Детету је потребна подршка,има право на њу. Потребно му је разумевање,поштовање његових жеља. Неопходно му је да се осећа пожељно у својој породици, да зна да ће његови родитељи бити уз њих у свакој ситуацији, у добру и у злу. И када заблиста, али и онда када погреши, када не испуни свако очекивање. Мора да се развија као личност, да има могућност да гради ставове и да износи своје мишљење.

Само дете које је одрасло на такав начин може бити способно да се избори са разним животним проблемима. Таква особа ће умети да поштује ауторитете, а да им не дозволи да угрозе његову индивидуалност. Само такви ће бити способни да мењају свет, да га учине бољим местом за живљење.

Мислим да треба више радити на томе да се људи едукују по питању насиља. Треба јасно рећи шта је насиље, који облици насиља постоје. Можда ће тада бити лакше препознати и оне облике насилног понашања који се не завршавају трагично – убијањем. За насилно понашање нема оправдања. Насиље је девијантно понашање и као такво не може бити прихваћено и оправдано. Насиље треба спречавати, а када до њега дође пријавити и кажњавати.

Александар Тешић, I5

ТТееоорриијјаа ббеезз ппррааккссее јјее ммррттвваа,, аа ппррааккссаа ббеезз ттееоорриијјее јјее ссллееппаа

Пре непуне две године на нама је био тежак задатак. Одлука о нашој будућности.

Несвесни брзог протицања времена, ненавикнути на доношење важних одлука, требало је преко ноћи да постанемо људи. Како се одлучити за праву професију и како се суочити са њом? Пуно питања било је у нашим главама . Првенствено је требало изабрати професију коју ћемо волети, а која ће нам колико год била тешка за тело бити лака за дух. Још увек чујем речи својих родитеља: ,, Размисли добро, то је нешто што ћеш радити цео радни век. ” Тек задирући у суштину занимања за које смо се свесно определили, схватили смо шта значи бити медицинска сестра. Мучила су нас питања: ,,Можемо ли ми то? ” Ипак се на нас ставља велика одговорност. Из часа у час постајемо све сигурнији да је одговор потврдан. ,, Нико се није научен родио ” , истина је, али ако имаш воље, ништа није тешко. Нова знања, нова искуства уз помоћ професора који нас припремају за сваку ситуацију, постајемо професионалци. Према начелима медицинске етике и захваљујући едукативном наставном програму и вежбама у кабинетима здравствене неге, спремни долазимо на праксу у болницу, јер теорија развија праксу, а пракса усавршава теорију. Дубоко урезане увек су ми толико пута виђене речи које красе улаз кабинета: ,, Теорија без праксе је празна, пракса без теорије је слепа.” Многе медицинскотехничке радње, иако покушавамо да их замислимо, не би било исто урадити без практичног дела на ком одрађујемо потребно. Медицина све више напредује. У складу са тим, и ми се информишемо захваљујући пре свега настави и вежбама, али и видео садржајима и адекватнијем приказу онога што нас чека. Кабинети здравствене

Весна '67 број 64

мај 2012. - 12 -

неге и прве помоћи опремљени су тако да буду што сличнији болници. Са неопходном опремом, инструментима, лековима, самоуређењу које покушава да нас приближи будућој атмосфери. До сада смо обучени за многе радње и жељни знања и искуства очекујемо одласке у болницу. Увек смо срећни и испуњени када оно научено искористимо у циљу помоћи онима којима је то потребно. Сваког дана учимо нешто ново што нисмо ни замишљали да ћемо радити, видети, научити. Доласком у болницу схватили смо колико нам је све ово битно. Иако у почетку, мало неспретни, дрхтавих руку, исправљамо грешке, користимо знање, и заузврат оплемењујемо душу. Са сигурношћу можемо рећи да је наша професија једна од одговорнијих, веома тешка, али и најхуманија. Ми бринемо о нечијем здрављу, стварамо основ за бољи живот. Наше занимање одликује хуманост, несебичност, племенитост и пожртвованост. Јако је битно имати жељу, вољу и волети свој позив. Знаћете да сте добро изабрали, ако вам то што радите није тешко.Највећа награда у нашем позиву јесте задовољство које вас испуни када видите осмех на лицу болесника. ,,Ако патње других не осећаш као властите, нашта ти ова твоја ученост?” Да ли због Куралове мудре изреке, или због тога што смо сматрали да смо довољно хумани, несебични и племенити да будемо здравствени радници сада смо ту где смо, дубоко загазили у другу годину и крупним корацима идемо даље. Колико год да је понекад тешко, напорно, одговорно – нећемо се покајати.

Андријана Петровић, II3

ТТоо јјее ббииоо ппррааззнниикк ии ззаа ннаасс...... Да је наша школа хумана и да својим поступцима може одушевити оне којима је помоћ и те како потребна, показали смо управо на Дан жена. Топли осмех наше разредне, проузрокован скромним знаком пажње, у виду малог поклона, букета дивних,црвених ружа, био је сасвим довољан за нас. Међутим, да су хумани гестови увек изузетно важни, не само онима којима је помоћ у сваком моменту неопходна, него и за нас саме, схватили смо када смо у току приказивања емисије ”Експлозив” видели кратки, информативни прилог. Иако знамо да постоји доста сличних прича и судбина, ипак смо били затечени сликама које смо видели, речима које смо чули и емоцијама које смо доживели. Наиме, не пожелевши да се ником то деси, сазнали смо да мали Сергеј из Београда болује од тешког облика тумора на мозгу. Било каква врста помоћи му је очајнички потребна. Обично код оваквих вести већина грађана остаје уздржана с обзиром на учестале вести о особама које је задесила оваква несрећа. Али, овде је у питању била беба. Иако су нам материјалне могућности скромне, заједничким договором усагласили смо се око поделе скупљене суме и на тај начин уплатили значајан део средстава на рачун малог Сергеја. Може се са сигурношћу рећи да је тај празник био не само славље жена због слободе за њихова права, и њих самих, већ је то био празник и за нас, вредне медицинаре, али што је најважније, сложне око једне такве битне ситуације. Срећа је у малим знацима пажње, а уверени смо да ће се Сергеј изборити за своје место под сунцем, да ће издржати и наставити да живи. Истом оноликом жељом колико то од срца желе његови најближи.

Јована Вукомановић, I4

Весна '67 број 64

мај 2012. - 13 -

ККааккоо ссаамм ддооссппееоо уу II44

Основна школа је постала прошлост. Полако се требало окретати ка будућности, а ја сам своју, још од малих ногу, видео у медицини . Уписао сам гинеколошко-акушерски смер иако сам знао да тај смер

уписују углавном девојчице. Тако је и било. Сада је у одељењу тридесет једна девојчица, а дечака свега два – Урош и ја. Искрено, на почетку ме је то много плашило,

мислио сам да неће бити шале, смеха и искрених пријатељстава, али сам се преварио. Девојчице су ме изненадиле, неке сам заволео можда и више него што сам мислио да хоћу. Поред њих, девојчица, ту је и Урош, мали, мршави дечак. Веома је несташан и плашљив, али изнад свега, добар друг, који је ту за мене у свакој невољи .

Атмосфера у одељењу је одлична. Има свега, од стоног тениса са другарицама до професора који нам пева и свира на увце. Када смо код професора, има оних које обожавам, али и оних ..... Од малих ногу желим да постанем доктор, али баш акушер! Питате се, зашто? Чудан је разлог, али за мене, он је био и јесте, веома важан. На телевизији сам чуо да у Бразилу свачега има, само нема акушера. Управо ме је то подстакло да упишем овај смер, јер је моја животна жеља да живим, радим и гледам фудбал у Бразилу. Не знам зашто, али та земља има нешто чудно у себи и свом народу што ме јако привлачи. Да ту вест нисам чуо, вероватно данас не бих био ту где јесам , у одељењу I4 . Не бих био богатији за оволико пријатеља, никада не бих прошао кроз врата ове предивне учионице за коју ме, већ сада, веже толико лепих успомена. Тако изгледа прича о мени, мојој школи и одељењу I4 , које не би било исто без нашег разредног старешине, Милице Китић .

Страхиња Савић, I4

Весна '67 број 64

мај 2012. - 14 -

MMoojjee ппееттннииччккоо ииссккууссттввоо

Истраживачка станица Петница налази се у истоименом селу 7 км од Ваљева, покрај

Петничке пећине, цркве и језера. Основана је 1982. године, пре тачно 30 година, на иницијативу групе младих

истраживача Ваљева, који су били незадовољни местом науке у школству, желели разноврснију, теренску и практичну наставу, хтели да сазнају више него што је школа могла да им пружи.

Тадашњу станицу, каквом је памте моји родитељи чинила је једна стара, приземна зграда, са две учионице (у којима су истраживачи спавали, имали предавања и вршили истраживања), кухиња, пољски WC, пумпа и бунар у дворишту. У међувремену, ИС Петница је израсла у, по оцени UNESCO-a, једну од најбољих светских установа за ваншколско образовање младих, посебно заинтересованих за науку. Ове године у њену изградњу, опремање и реконструкцију, ЕУ је уложила 7 милиона евра, тако да данашњу ИСП чине троспратна модерно опремљена лабораторија , смештајни објекат са око 80 соба, рачунарски кабинети, библиотека са око 40000 књига и 50 запослених. Од свог оснивања па до сада на петничким семинарима учествовало је преко 40 хиљада полазника.

Моје прво полазничко искуство у Петници трајало је две недеље, у јуну 2010. године. Била сам полазник семинара ЛНШ (летња научна школа), јединог семинара за основце, и то искључиво за седмаке. Било је пре скоро две године, али се сећам као да је било јуче. Збуњене и радознале седмачке главе стајале су у петничком дворишту, са коферима, чекајући да буду распоређене у своје собе. Нико од нас није ни слутио да ће две предстојеће недеље бити најлепше недеље у нашим досадашњим животима. Сви смо били уплашени, али уједно и поносни. За ЛНШ пријавило се 300 седмака из целе Србије, а на основу аутобиографија и есеја које смо послали, изабрани су најбољи међу пријављенима.

Након распакивања и ручка, почиње рај. Прва предавања и први задаци. Сваки дан почињао је јутарњим састанком у 15 до 9. Онај ко би закаснио на јутарњи састанак, морао је да отпева химну Светом Сави пред осталима. Скоро сваки дан имали смо предавања: од хемије, астрономије и физике до лингвистике, антропологије и психологије. Свако од нас се пронашао у нечему. Било је дана када нисмо имали предавања већ смо ишли у оближњу пећину, на језеро, на базен или смо имали вежбе у лабораторијама (научила сам како да

помоћу клатна израчунам земљину гравитацију и како гајити колоније бичара у петри шољама). Дани су нам били потпуно испуњени и веома брзо су пролазили. Најмање времена имали смо за спавање, јер би се увек нашло нешто што би смо радије радили (играли игрице у рачунарској учионици, читали нешто у библиотеци, радили задате задатке или једноставно седели напољу и дружили се уз гитару). Последњи дан је био посвећен презентовању семинарских радова, чије смо теме добили и одабрали неколико дана раније. Радила сам транскрипцију (преписивање ДНК и настанак РНК). Због растанка проливено је толико суза

Весна '67 број 64

мај 2012. - 15 -

да смо могли да направимо још једно Петничко језеро. Невероватно је колико смо се за тако кратко време зближили. ЛНШ и Петница ми је помогао да схватим да је наука оно чиме желим да се бавим касније у животу.

Пре неколико месеци послала сам пријаву за средњошколске семинаре, за експеримненталну биологију и хемију. Немогуће је описати колико сам била срећна када је изашао списак примљених учесника и када сам на њему видела своје име. Одбројавам дане до почетка свог првог средњошколског семинара. Ако се добро покажем на том првом семинару који ће бити одржан овог маја, бићу позвана на следећи, вежбовни семинар. Тиме ми се пружа прилика да следеће године радим научни пројекат који треба сама да осмислим.

У Петници добро пролазе, не ученици који знају највише, већ они који имају жељу да нешто ново науче, који се боре за своје место, који су радознали... У Петници нема оцена, родитељских састанака. У Петници нико никад неће рећи полазнику да поставља глупа питања. Не постоје глупа питања.

Истраживачко искуство и знање стечено у Петници ће ми, надам се, помоћи да се кроз неколико година лакше снађем на студијама хемије.

Милица Перић, I6

ККООННККУУРРСС ЕЕППААРРХХИИЈЈЕЕ ВВААЉЉЕЕВВССККЕЕ ННАА ТТЕЕММУУ

ППРРААВВООССЛЛААВВННАА ХХРРИИШШЋЋААННССККАА ЕЕТТИИККАА ИИ ССААВВРРЕЕММЕЕННАА ММЕЕДДИИЦЦИИННАА

ХХииппооккррааттоовваа ззааккллееттвваа ии ллееккааррссккаа ееттииккаа ССвв.. ККооззммее ии ДДааммјјааннаа

,,У часу када ступам међу чланове лекарске професије,

свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости. Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање.'' Када човек, после дугих година школовања и огромног труда, ступа на лекарски пут у своме животу, онда изговара заклетву којом обећава да ће се трудити да свој

лекарски позив прихвати као најсветију и најморалнију ствар. Данашњи лекари заклињу се измењеном Хипократовом заклетвом, али и таква, измењена, она је будућем лекару сведок и судија

његовог живота. Верујем у то, да сваки млад човек при изговарању ових обавезујућих речи верује у сваку изговорену реч и придржава се свега овога у почетку своје каријере. Нажалост, многи посустану већ на почетку, неки се поколебају током своје каријере, а дешава се да неславно дочекају и крај своје лекарске каријере. Није једноставно

одржати светост свога најхуманијег позива, али није ни тако тешко, некоме ко се из љубави посветио овој служби, да засија у овим тамним ходницима не-етике и неморала.

Свети лекари Козма и Дамјан, који су живели пре 17 векова, добро су знали и разумели да њихов лекарски позив – њихово огледало пред људима, огледало које мора да буде увек беспрекорно чисто. Веома је важно нагласити то, да човек на првом месту, добрим васпитањем од младости, учи се добром карактеру и љубави према другима. Тако је било и са Светим Козмом и Дамјаном. Њихова мајка Теодотија је била хришћанка и у добром духу је васпитала своје синове. Вера порађа код човека различите дарове: доброту, разумевање,

Весна '67 број 64

мај 2012. - 16 -

љубав и труд. Када човек има све ове особине и лекар је, ту је сасвим сигуран и загарантован велики успех.

У Хипократовој заклетви пише: ,,Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника.''

Свети Козма и Дамјан, не само да су лечили потпуно бесплатно људе, већ су се одазвали на сваки позив болесника, у било које доба дана и ноћи. За њих није постојао сиромашан и богат болесник, сви су били истом мером третирани – човекољубљем. Зато не треба да нас чуди изобилна појава њихових исцељења код људи, јер немогуће је да Бог не прослави тако искрене људе. Данас, без обзира што је на први поглед све тако тмурно и тешко, понекад и безнадежно, постоје лекари који искрени носиоци Хипократове заклетве. Таквим лекарима болесници радо долазе, имају поверења у њих и такви лекари имају посебан дар да на један специфичан начин ослушкују људко тело и лече га.

Лекарска служба је хоризонтална која се бесконачно простире и на тој хоризонтали своје трагове остављају сваки дан пацијенти који долазе ради помоћи.

Понекад је у животу пацијента смрт неизбежна. Не може се побећи од ње. У смрти нема достојанства. Међутим, лекар је управо на то позван, да чак и у тако тешким и трагичним ситуацијама пружи љубав и разумевање, најпре подршку пацијенту и његовој породици. ,,Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.''

Такође пише у лекарској заклетви и то је основа и теме свега. Поштовати људски живот од самог почетка, али поштовати и крај људског живота.

Поштовање људског живота од самога почетка зар није у супротности са данашњом праксом вештачких абортуса? Зар се абортусима не крши основно људско и морално начело – поштовање светиње живота? Питам се, шта би нам данас рекли Свети Козма и Дамјан, али и сам Хипократ?? Да ли би се зачудили над

статистиком броја абортуса данас? Зар није живот најчудеснија и најлепша авантура? Ко зна колико добрих будућих лекара убија гинеколог – акушер сваки дан? Ово су тако тешка питања и једнога дана сваки лекар ће морати да се замисли над својим животом. Да ли је савесно радио свој посао? Да ли је узимао новац и повластице од пацијената? Да ли је био равнодушан према болесним људима? Да ли му је лекарска пракса служила искључиво за остваривање личне добробити?

У временима у којима су живели Свети Kозма и Дамјан понекад је био потребан дан пешачења да се стигне до дома пацијента. Нису имали амбулантна кола, брза превозна средства, па опет су стизали да сваког пацијента, лечили Богом, травама и љубављу. Понекад је само лепа реч довољна, чак и тамо где је загарантован смртни исход, лепа реч прочићава ваздух, устајао од страха и мириса смрти. Човек је нежно биће, љубавно биће, потребно је тако мало љубави и топлине да човек заблиста. Лекар би требао то да зна. Није то велика тајна и нису свети Козма и Дамјан били легенда која се и дан-данас препричава. Били су искрени поштени лекари, волели су свој позив, а изнад свега волели су људе. То је та велика тајна или тајни рецепт – ВОЛЕТИ ЧОВЕКА. У оригиналној Хипократовој заклетви пише на крају: ,,Уколико се верно држим ове заклетве, нека уживам у свом животу, и пракси моје уметности, поштован од стране свих људи за сва времена; али уколико застраним са ње или је прекршим, нека ме све супротно задеси.'' Нека нам Свети Козма и Дамјан помогну својим молитвама да нам лекарски позив буде умеће живљења, без застрањења и кршења заклетви. Да будемо лекари – уметници, лекари – бесребреници. Да једино што ћемо прихватити као вредност – буде вредност људскога живота и достојанства. Јер, човек је биће изван граница светова. Треба се само отргнути од поробљености таштине и сујете.

Сања Ивков, III1

Весна '67 број 64

мај 2012. - 17 -

ННаассттааннаакк ии ррааззввоојј ббооллннииццее уу ссррееддњњооввееккооввнноојј ССррббиијјии

Срби су из прапостојбине насељавајући Балкан донели знања из медицине. С тим знањима и утицајем суседне Византије развијала се средњовековна медицина Срба, а захваљујући владарима династије Немањић настале су, при црквама и манастирима и прве болнице. Срби су, као и већина средњовековних народа, имали верску и световну медицину. Постојала је „канонска верска медицина“ у коју се убрајају све те тајне и молитве за уздрављења и „апокрифна верска медицина“, која садржи надрилекарство и магију. Према схватању апокрифне верске медицине, изазивачи обољења код људи и животиња су зли духови који могу да се отклоне посредством добрих духова наклоњени човеком. Зато су се при магијским одредима изговарале тајанствене речи док се вршило лечење. На пример код лечења од уједа змије најпре је уливана вода у нови лонац и над њим је читана молитва, па су затим вршени покрети ножем уз петоструко изговарање следећих разумљивих и неразумљивих речи. Канонска медицина била је против магије и магијских формула. Према канонској медицини, лечење се састојало из молитви које је признавала црква. Најчешће су се користиле две молитве, велика и мала молитва Василија Великог. Болести које се најчешће помињу у кодексима световне медицине су куга, лепра, беснило или велике богиње, и оне мање опасне као што су србобоља, шуга, маларија или костобоља. Уз то, наводи се и читав низ осталих болести као што су грозница, зубобоља, крволиптање, несаница, кашаљ, вратобоља, слаобост срца, осипање... Највећи број лекова справљен је од природних састојака биљног (смокве, урме, бибер, бадем, различито корење, смола,

тикве, уље, маховина, семење) или животињског порекла (јаја, овчје и магареће

млеко, козји лој, пужеви, јелени рог, ракови ређе су се користили минерали и со). Ко су били лекари у српској средњовековној држави? Према народној медицини људи видари, ранари који су знали својства лековитих трава „та и та биљка добра за ту и ту рану“ били су и први народни

лекари.Beштином лечења су се бавиле већином старије жене. Оне су вештине лечења носиле са колена на колено и то на „на безгрешну децу“, на девојчицедо дванаест година. Временом, народне лекаре замењују они коју су завршили медицинске школе и били лекари од заната, али било је и међу њима и полуквалификованих, који су се после положеног испита пред санитетским властима стицала сва законска права да могу да се бааве лечењем, као и неквалификованих, који су се, поред берберског заната, баваили лекарским захватима. О лекарима, иначе, нема много помена у сачуваним изворним сведочанствима. У дубровацким званичним књигама помињу се по имену Срби лекари: Првослав (1298), Менче из Бара (1330), Милчин из Призрена, који се у новембру 1349.године у Дубровнику обавезао да ће за награду од двадесет перпера излечити сина ципелара Медоља који је боловао од камена, неки Оберко, иначе стручњак за киле, који је у дубровачкој канцеларији 1382. године склопио уговор с Влахом Стојиславаом Поповићем за хонорар од шездесет перпера. У средњовековној Србији владари из династије Немањића подизали су болинице уз своје манастире за потребе самих манастира или као склониште за оболеле од неизлечивих болести. Прву српску болницу је основао Свети Сава у манастиру Хиландар а на тлу српске средњовековне

Весна '67 број 64

мај 2012. - 18 -

државе прва болница коју је такође он основао налазила се при манастиру Студеници. Прве српске болнице настале су по угледу на византијске. Хиландарска је имала и склониште за болеснике од хроничних неизлечивих обољења као што су лепра,парализа,епилепсија. У Хиландарском типику, налазе се и прописи о болници.Тамо пише: ,,Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановиј вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се даје болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси њсвакоме потребно...“ У почетку је болница била смештена у ћелији с осам постеља за чланове монашког братства. За разлику од осталих просторија, болничка је у току зиме загревана, а о болесницима су се старали монаси-болничари. Болесници су добијали бољу храну него иначе и лекове од природних састојака, за које се веровало да ће их излечити. У доба краља Милутина ( 1282-1321) ова болница је проширена, да би се за време цара Стефана Душана имала чак шест великих болничких соба. Међу ктиторима и оснивачима болнице била је и краљица Јелена Анжујска која је при манастиру Св. Богородице Ратачка, саградила уз цркву и болницу – старопријемницу. У овој болници примана су оболеле и духовна и световна лица и то са трајним телесним манама. Стефан Урош III Дечански основао је болницу у којој су смештени болесници оболели од најтежих болести (епилепсија,лепра,паралитичари,разна

кардиоваскуларна и плућна обољења). Рушевине те болнице се налазе уз Дечане код места Горња Лука, на реци Бистрици. Ову болницу водило световно лице (''управитељ од двора'') а не духовно лице. Цар Душан у манастиру Светих Арханђела код Призрена такође је основао болницу која је имала двадесет постеља. Она је примила само оболеле, али не и хроме и слепе. За разлику од ове болнице, у манастирској болници Свете Богородице Ратачке лечени су болесници с трајним телесним манама и хроничним обољењима. Деспот Стефан Лазаревић је у Београду подигао болницу која је имала и своју цркву. Кнез Лазар Хребељановић подигао је болницу у манастиру Раваница. Болница је била намењена за ''...монахе, за странце и раслабљене'' тј. реч је била о болници и прихватилишту за оболеле и од неизлечивих болести. Његов син, деспот Стефан Лазаревић, у манастиру Манасија посвећује наменски једну просторију, која је такође имала функцију болнице, ( „I’hospital do despote’’ ) а и градску болницу у Београду ( у близини цркве Св. Николе ) , у којој је преко Дубровничке Републике имао једног школованог лекара (1408) , по имену Даниел Пасинас . Однос према болесницима смештеним у болницама , било да су монаси или световна лица, било да су сиромашни или богати, одредио је Свети Сава изричном наредбом у свом „Номоканону“ где наводи “... да не бринемо само о себи, него о ближњем и нико да нема ништа више од другог; ни господар од слуге, ни кнез над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неуког “ Упоредо с болницама постојале су и апотеке, углавном у приморским градовима. Тако се зна да су службу апотекара у Дубровнику и Котору махом обављали странци, најчешће дошљаци с Апенинског полуострва. Падом српских средњовековних земаља под власт Османлија средином 15. века дошло је до оживљавања племенске и патријархалне културе. У вези с тим, међу

Весна '67 број 64

мај 2012. - 19 -

Србима који су постали поданици пространог Османског царства у употреби су остале само народна, световна и верска медицина. Обнова народне медицине, уз упадљиву осеку научног лекарства, испољила се у појави низа такозваних лекаруша, својеврсних зборника у којима је сакупљано народно медицинско искуство. Најчешће је реч о рукописним књигама у којима су пописиване лекарије као и упутства за њихову употребу, али у којима је научени приступ медицини лагано губио

битку с навалом магије, надрилекарства и празноверницима. Средњовековна медицина српских етничких простора није била запостављена. Није била препуштена народној, верској и магијској медицини. Она је равноправно заузимала своје место у општем кретању друштва доживљавајући, заједно са њим, своје успоне и падове.

Никола Васиљевић, III6

ППррааввооссллааввннаа ххрриишшћћааннссккаа ееттииккаа ии ссааввррееммееннаа ммееддииццииннаа

''И створи Бог човека по лику своме, према лику Божијем створи га, мушко и женско створи их. И благослови их Бог, и рече им Бог: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом...“. Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома.''

(Постање 27., 28., 31.)

Кроз векове, како се развијало људско друштво, са њим се развијала и медицина. Откривено је и много лекова против болести које су односиле милионе живота, а многе су и искорењене. Али, понекад се у медицини појаве и методе лечења које нас наведу да посумњамо у своју моралност, у свој суд, да ли је то добро или лоше. Реч је о вантелесној оплодњи. Ако погледамо само статичке податке, велики број парова, не само у нашој земљи, већ и у целом свету, болује од стерилитета, тј. од немогућности, али то су само подаци. Они не могу приказати патњу коју ти људи проживе, тугу због тога што не могу да имају децу. Многи од тих парова сматрају то својом казном због греха. Мисле да их је Бог заборавио, чим их тако кажњава. Али, ти људи у свом болу заборављају да Бог значи љубави, да он не кажњава. И сам Свети Јован Златоусти кад : '' Не можемо говорити да је неплодност последица греха'' ( '' Беседа на постање'' XLIX 1-2). Време је требало човеку да нађе начин да преброди овај проблем, и када је решење пронађено, поставља се питање : '' Да ли је човеку дозвољено да на тај начин

ствара живот? ''. Само Бог може да да живот, и да га узме, зато се онда ти људи „играју Бога“? Многи мисле да су деца зачета на такав начин грешна. Па, зар нисмо сви? Зар није и наше зачеће грешно, због чега онда одбацујемо децу зачету на такав начин ? Једина лоша ствар везана за вантелесну оплодњу јесте стање великог броја ембриона, од којих се многи униште. Зар се онда све добро не поништава? Ако даш живот једном, а други уништиш зар си ти учинио добро? Не, ниси. Јесу ли ти ембриони заслужили живот? '' У њему ( ембриону ) од момента зачећа постоји умна и разумна душа''. ( Св. Максим исповедник) Они су заслужили живот, као и сви други, Заслужили су да се роде, одрастају, да уче, да испуњавају живот својим родитељима смехом и радошћу. На крају се поставља питање : ''Да ли је онда све ово у складу са православном хришћанском етиком?'' Ја на то питање немам одговор, ја нисам теолог да бих знала, али једно знам, Бог воли све људе подједнако, и за сваки нов дечији осмех се вреди борити, па макар та деца била зачета и у епрувети.

Мирјана Антонијевић, IV6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 20 -

ККааккоо ппииссцции ппиишшуу

Песник непрекидно мора да ради на томе да буде инспирисан. А шта значи бити инспирисан? Значи доспети у стање у коме се види невиђено, сазнаје незнано и изражава неизречиво. У најсрећнијем случају, значи кроз врата којих нема отићи у свет који не постоји. Значи отићи у нестварност, која ће у песми или захваљујући песми, постати стварност.

Љубомир Симовић Пишем приче када то оне хоће, када ми се јаве, кад пожеле да кроз мене буду испричане... некад ми дођу ниоткуда, некада их доживим, некада их прочитам у другим књигама или их чујем од некога... Причање прича даје нам илузију коју иначе у свакидашњем животу никада не можемо досегнути, а то је илузија да макар на тренутак,макар док прича траје, можемо бити неко други. Стари Римљанин, кнез Мишкин или жена.

Михајло Пантић Живот – то је најчешће, низ невидљивих усуда. Писање је процес који их прекида, зато што је писање једно од ретких активности која укида време. Писање је процес који вас штити. Од бесмисла,од ништавила, кратко речено, од смрти. Пишем јер је писање улазак у поље слободе, могућности да се homo ludens у нама свесно и љубавно заигра.

Сања Домазет Писање се, дакле, може научити, а и такво писање није довољно за оно трајно преношење правог надахнућа које, попут сваког мистичког учења, иде само једним путем: од срца у срце. И то је, вероватно, једини ритуал за којим вреди трагати.

Давид Албахари

(Из књиге Како писци пишу, Службени гласник, 2006.)

ННААШШИИ ППИИССЦЦИИ

Овом причом ученица је учествовала на конкурсу за најбољу кратку причу у оквиру пројекта

часописа „Акт“ за књижевност, уметност и културу

ППррооллааззннииццаа

Смрзавајући секунде у окрутном временском вакууму, напросто, дешавају ми се чудне ствари, које је тешко описати... Људи бесциљно корачају, трагајући за смислом, каљавим стазама, а затим, белим марамицама бришу своје умазане ципеле, не обраћајући пажњу на случајне пролазнике (не) намерне шетаче...

Тога дана прошли су многи возови, сунце је било плаво, а облаци, пепељасте боје, снажно су ми притискали чело. Шетала сам празном улицом, ногу пред ногу, руке су биле у џеповима, а звук ђонова о плочник, губио се у празнини...

Весна '67 број 64

мај 2012. - 21 -

Одједном, као кроз маглу, у даљини, уочила сам обрисе некаквог бића које се кретало. Након неколико тренутака (који су, морам признати, брзо прошли!) уочила сам контуре прелепе жене. Била је висока, имала је грациозан, сребрни ход. Црте лица указивале су на некакву племенитост. Очи су огледало душе, њена је била огромна. Човек је стил, она је имала доста стила! Сама њена појава је много тога казивала. Напросто сам била импресионирана њом. Прошла је покрај мене, казаљке су стале. Кроз главу ми, попут светлосне брзине, искрснуше слике. Вероватно се враћа кући с посла, уморна... Шеф је опет захтевао прековремени рад, то јој тешко пада, плата се не повећава. Кући је чека муж, интелигентан човек, са четрдесет и кусур година, дипломирани правник, тренутно незапослен. Имају двоје деце, још

су мали, тако да тешко састављају крај са крајем. Буквално, она издржава целу породицу скромном платом. Једино што имају то је мали стан испуњен књигама, две дипломе и љубав (мада је често куну, јер су касно схватили да се од ње не може живети!). Али, можда све то и није тако сиво? Можда су мени те кратке секвенце, безвезно, прошле кроз луду главу с намером да масакрирају импресије? Не знам... Сабирајући прошлост, садашњост и будућност, изгубила сам се у мислима! Да ли је то сан или јава? Једноставно, неки људи опчине нас тиме што носе у себи, па макар то била пука фикција. Похранити импресију, достићи жељено. Али, стварност челичном вилицом успева да смрска и последњи атом маште и жеља!

Маријана Антонијевић, III6

ННаајјттеежжее јјее ппооббееддииттии ссааммооггаа ссееббее

Пошто сам средњошколац, за себе не

могу рећи да имам неких озбиљних проблема, али ако бих морао, то би онда било прекомерно коришћење рачунара. Овај мали проблем се током времена претворио у зависност. Мој цео радни дан, ако се може рећи радни, своди се на играње игрица на рачунару. Највећи проблем представља што знам да ми то шкоди и да тако трошим време на безначајне ствари, али и поред јаке воље томе не могу да се одупрем. Такође је тужно што ми је у свему приоритет рачунар. Треба да једем, не могу сад; треба да учим, не могу сад; треба да се дружим, не могу сад. Живот ми се свео на одлагање. Моји изласци са друштвом се претварају у смишљање разних изговора како бих био на рачунару са такозваним виртуалним пријатељима.

Жеља за дружењем, школом, животом, као и машта полако нестају у сенци рачунара, а нови проблеми изазвани зависношћу се стално јављају и гомилају. Међутим, оно што мене највише плаши је то што ће ми најбоље године живота проћи у столици испред рачунара. Самим тим нећу имати успомене, нећу имати живот, можда чак нећу ни школу завршити! Ко зна? Мој пут ка победи постаје све краћи, па чак и овим саставом, самим тим што признајем грешку и желим да се борим против ње. Пролеће и лето су све ближе, што ми даје додатну мотивацију да поразим зависност и постанем господар свог ума. Јер не треба мењати свет око себе, већ самога себе, зато што ако то не учинимо, ми ћемо се кајати, а не неко други.

Лука Велимировић, I6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 22 -

ДДаарр ббеезз ррааддаа ии ооддррииццаањњаа,, ббееззввррееддаанн јјее

Сећам се свог првог написаног слова. Мало, штампано слово „а“. Иако је било

прилично криво и чудно, чак није ни подсећало на право слово, сматрала сам да савршено и имала сам снажну жељу да га поново напишем. Као тврдоглави трогодишњак лако

сам одустајала од свега што

започнем. Промена је настала тог дана.

Не памтим да сам икада раније била толико искрена и посвећена нечему. Тада се родила моја љубав према писању и ништа није могло да ме одвоји од књиге.

Од првог слова, преко првог састава, писања личних дневника препуних незрелих дечијих мисли, спознала сам колико, заправо, волим свој језик и одлучила сам да то свима и покажем. Памтим сате и сате стајања испред огледала и увежбавања своје изведбе пред смотре рецитатора. Нико није смео ни да покуша да ме убеди да одустанем од своје замисли да достигнем републички ниво, који се чинио тако далеким. Желела сам све: публику, сцену, аплауз, уздахе... Хтела сам свима да пренесем свој лични доживљај и емоције. После много напорног рада, успела сам да заузмем треће место на државном и добијем позив за драмску секцију главне чланице жирија. Ту понуду сам, без обзира на то што сам је истински желела, морала да одбијем, јер је следило такмичење које сам дуго чекала. Ноћ, велики светао Месец који се видео кроз прозор, упаљена лампа и гомила књига око мене. Мајка каже да је недељама затицала само тај призор. Тог периода се не сећам баш јасно, јер је био превише напоран, а ја толико исцрпљена да сам мислила да само сањам. Срећом, све то се исплатило и тренутак који сам тако жарко желела је стигао. Прозвали су моје име у Тршићкој школи, уз речи да би се и сам Вук дивио и поносио својим републичким такмичарима и

нашој посвећености раду и стицању нових знања. То је била реченица која ме је подстакла и навела да се борим даље. Написала сам, после годину дана, научни рад за Републички центар за таленте. Дуго нисам хтела никоме да га покажем, јер нисам имала довољно храбрости. Сматрала сам то превише смелим и мислила сам да ће се људи насмејати када чују да један обичан ђак, из малог града, без икаквог искуства, хоће да дискутује о најсветлијим делима наше књижевности. Ипак, уз охрабрење својих ближњих, мој „ Мотив руке у хајдучким песмама“ заузео је прво место и био је проглашен за научни патент две хиљаде десете године, а тест знања похваљен од саме Зоне Мркаљ. То су нека од достигнућа којима се могу похвалити, али она никако нису дошла сама од себе. Само моја породица и ја знамо колико сам се трудила и радила, колико ноћи нисам спавала, чега сам се све одрекла и пропуштала. Толико позивница за рођендане, прославе, журке, одласци у биоскоп, групна путовања... све те догађаје провела сам седећи у углу своје собе, са мноштвом књига и хрпом папира око себе. Није ми било важно ни што толико људи жели да ме спута и омаловажи, што сам имала толико конкуренције и што се све то помало одражавало и на моје здравље. Толика трема била је једноставно сузбијена жељом за победом и ублажена подршком породице. Људи долазе и пролазе, али оно што урадиш, остаје да живи вечно. Увек сам била спремна и увек ћу бити спремна да се одрекнем ситних задовољстава за неке више циљеве. Осетила сам мирис победе, хвале и успеха и могу са сигурношћу рећи да је то најлепши осећај на свету. Зато треба следити своје снове и никада не одустајати. Дар који се не користи, није уопште вредан поклон. Зато би мој рецепт за успех био следећи: „Пуно снаге, воље, ведрине. Кад се умориш – не стај код прве кривине. Само пусти да те жеља води, Из тога увек успех се роди.“

Ана Стевановић, I6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 23 -

ППррее ннееггоо шшттоо ооссууддиишш,, ррааззммииссллии –– ииммаашш ллии ппррааввоо

ддаа ббууддеешш ссууддиијјаа

Иво Андрић је једном рекао: „Такви смо ми – људи. Једном мером меримо реч када је упућујемо људима око себе, а посве другом када нас иста та реч, враћена, удари у лице”. Изговорена реч и испаљен метак су једине две ствари на свету које се не могу вратити, а свакако могу тешко ранити.

Узмимо да је живот као позориште. Ми смо онда посматрачи – публика, а велики догађаји су попут представе. Да ли је у позоришту дозвољена прича и коментарисање? Зашто онда то радимо у свакодневном животу? Због чега нам је туђа бол и несрећа слађа него сопствена срећа? Чему мешање у животе других људи и осуђивање њихових поступака? Људска судбина је превртљива. Не знамо шта носи дан, а шта ноћ. Оно чему се данас подсмеваш, може постати твој сутрашњи проблем. Пре него што упериш прст у неког, мораш проверити да ли су ти руке чисте. Девојка коју видиш на улици и назовеш је „дебелом” има тежак здравствени поремећај; човек без једне ноге чији ход имитираш је можда ногу изгубио у рату, бранећи своју земљу; дечак кога исмеваш јер не уме да изговори неколико слова може бити један од највећих умова данашњице. Станем испред огледала на крају дана. Запитам се често да ли је то што видим исправно. Да ли могу са сигурношћу рећи да су све моје одлуке и поступци били исправни? Видим ли странца или волим тај призор? Тражимо мане другима, а никада не полазимо прво од себе. То је најосновнија и најтужнија људска грешка. Размислим о томе како бих се ја осећала да о мени „круже” лоше приче, а како сам равнодушна када их ја започнем о некоме другом; боли ме када неко сазна моју слабу тачку, а веома лако ми „прелети ” преко усана када пред свима откријем туђу. Реченица којом бих описала свој став према осуђивању других, као и мене саме јесте: „О мени се најлепше брину они који ме оставе на миру”. То је вероватно и суштина свега – да свако треба да се брине о себи и да живи свој живот без сувишних питања и коментара. Сви смо одавно схватили да „Како си?” више није питање, него фраза којом се разговор започиње или прекида непријатна тишина. Нико, заправо, на то питање не жели да чује одговор. Због тога је право благо пронаћи некога ко ће се радовати твојој срећи и туговати заједно са тобом. Питам се да ли људе који су склони осуђивању, клеветању и исмевању макар мало „гризе” савест, да ли имају миран сан, да ли им је присутан осећај кривице. Оно што знам је да ће им једног дана, када буду свели своје рачуне и схватили на шта су протраћили најлепше дане свог живота, бити јако жао и да ће се покајати, али неће моћи да врате време, нити да повуку своје речи и исправе поступке.

„ Једнако је у нама и камења и грања. И једнако је у нама и прљаво и плаво. И свесни смо да смо лепи исто колико и ружни. И стигли смо и где се гмиже и стигли где се лети. И знамо шта смо дали, и знамо шта смо дужни, И шта смо јуче хтели, и сутра шта ћемо хтети.”

Овим стиховима Мирослава Антића бих закључила своју досадашњу причу, са великом жељом да постанемо бољи људи, јер по речима мудријих једини кутак свемира који можемо да променимо смо ми сами.

Ана Стевановић, I6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 24 -

ББеессммииссааоо ссааввррееммеенноогг ччооввееккаа

Заиста је тешко пронаћи смисао

нечег што нас чини онима што јесмо. Можда је он управо скривен у апсурдним речима, догађајима или у дару проницања у суштину живота. Можда смо ми, људи, само плодови јабуке упрљане грехом, или представљамо њене гране које закљањају светлост неба, прикривајући пут истине и вере. Ако је тако ми ћемо временом постати трули својим духом који ће се преобразити у нешто коначно и одбачено.

Као пример чекања спаса, нове наде и савршенства можемо на тренутак оживети ликове Владимира и Естрагона, који поред дрвета сличног оном које нас је раставило од вечности, управо прижељкују избављење. Они симболизују данашњег човека који робује себи, својим страстима или је напросто отуђен и изолован од свега што га сачињава и окружује.

Њихове речи су празне, поступци бесмислени, али ипак оно што остављају није празнина, већ слобода избора између вере, коју су они изневерили, или пропасти

и безнађа за које су се определили. Ако свет сагледамо кроз ликове Поца и Ликија увиђамо да линија, која нас разграничава и дели, представља варку која нас брзо може учинити несрећним и изгубљеним, или лажно срећним и испуњеним.

Данашњем свету утонулом у стање апсурда, недостаје дечак чистог срца који ће благонаклоно и милосно затражити од нас само мало вере и стрпљења за неког ко ће ипак доћи.Ако ипак потражимо смисао у нечему другом, доћи ћемо до заблуде која ће нас увући у пролазност. Појединцима уморним од борбе са вечном ватром, која греје, али и хлади, сврховитост преставља „ вечни мир“.

“Вечни мир“! Да ли овај сатиричан натпис на фирми једног холандског гостионичара на којој је било насликано гробље, тиче се људи уопште, или државних поглавица незаситих рата, или можда чак само оних филозофа који сањају тај слатки сан? То се овде нас не тиче!

Милан Васиљевић, IV4

ССввии ииггррааммоо ссввоојјуу ууллооггуу ннаа ппооззооррнниицции жжииввооттаа

Живот је као велика позорница на

којој се игра представа. Велики број ликова и улоге које се смењују. Време тече и свако има својих пет минута да изнесе текст и улогу на што бољи начин. Што више даш, твоја заслуга је већа, а самим тим и награда.

Мораш ускочити у локомотиву живота и пажљиво користити сваки тренутак ко се нађе испред, јер повратка нема. Време тече, а на исти начин се само иста река гази. Тренуци се, као незаустављиво коло развијају и спајају један са другим. А да, постоји само једно правило а то је да несмеш да станеш да говориш

текст, да се крећеш и играш, јер се представа-живот настатља, са нама или без нас. Наше је само да дамо до знања да се титуле не додељују без нас. Ја сам свесна и знам да и ја имам своју улогу коју ми је дала моја звездица и креирала је према мени. Знам шта желим, чиним оно што је најбоље знам, а знам да је изгубљено само оно од чега смо се ми одрекли, али нико не сме да заборави осећања, јер она нас чине људима у правом смислу те речи. Најбољи глумци су били управо они који су без резерве дали највише своје душе ...

Морамо имати пројекцију пута којом треба да идемо, унесемо љубав, енергију и

не дамо да нам кораке омета лако олуја, ветар. Потурамо јој образ, а ожиљке

Весна '67 број 64

мај 2012. - 25 -

остављамо да зарастају. Сваки ударац нас чини јачим него пре. Нису слаби они који падну, већ они који остану да леже. Како ћеш да знаш да си био жив, ако се ниси борио и ако ниси волео? Кажу да само храбри воле, а кукавице чекају да буду вољене .

Време остаје да прича о нама када дође тренутак да свој огртач скинемо и окачимо, када се представа за нас заврши.

,, Време живота је један секунд, Једно све и једно ништа, А по смрти чека нас вечност“

Милетић Ивана, IV2

ММоојјее ппеессммее,, ммоојјии ссннооввии

„Рођени из тишине, а опет пуни ње.

Снови су наше звезде водиље. Имамо толико разлога да живимо, и толико разлога да умремо, али у сновима свачије срце нађе дом..“

Свако за себе жели неку бољу будућност, сања о том бољем сутра и чезне за тим лепшим јутрима. Нажалост, мало нас има вољу или храброст да их прати и оствари. Истинита је изрека да је трава увек зеленија у туђем дворишту,али када бисмо понекад погледали и заливали ону у нашем дворишту, она би била подједнако зелена. Људи су слаби. Већина једноставно тражи мане у другима, истичући их и тако стварајући илузију да су они савршени,док су сви остали инфериорна бића.

Људи иду тим путем јер је лакши, бржи, али на крају остајемо празни,огорчени и охоли. Много је лепше једноставно прихватити себе и друге онакве какви јесу и помирити се са тим.

Међутим,свако од нас има свој сопствени пут у животу којим мора кренути,јер сматра да је исправан и праведан.

Мој пут је пут прича и писаних речи. Недавно сам открио своју љубав према писању. Фасцинирало ме забележавање разних идеја које ми падну на памет, и њихово склапање у једну смисаону, уметничку целину. Волим да се изгубим у мору маште,замислим сопствене светове и судбине људи у њима.

Али, наравно, у данашње време писци баш и нису познати као неко ко добро зарађује,напротив већина су „гладајући уметници“... Због тога сумњам да ћу се тим професиомално бавити, али то ме не спречава у томе да следим своје снове.

Оно што највише волим код књижевности јесте што и поред небројиве количине писања и писаних дела, не постоје две исте приповетке, два иста романа, две исте песме.

Сваки уметник ствара нешто ново, уникатно и то подели са светом. А дела уметника далеко надживе њега самог, и он зна да, ма какав живот живео, или како је умро, остаје књига са његовим именом, остаје прича са његовим ликовима и остаје сећање сваког читаоца.

То је и мој циљ и мој сан. Да оставим нешто иза себе, да мој живот не прође као да ме никада није ни било. А поред тога, ако успем да подстакнем машту само једне особе, ако само једног читаоца инспиришем да не гледа свет црно-бело, већ у милион нијанси сиве, онда се мој труд исплатио.

Зашто бацати силне боје света тако што ћемо само гледати право? Не постоји само погрешно и исправно, нити само добро и лоше. Постоји само оно између-та танка линија која спаја црно и бело.

Милош Ненадовић, II2

Весна '67 број 64

мај 2012. - 26 -

ТТеешшккаа ббооррббаа ннаа ппууттуу ддоо ччооввееччннооссттии (Паралела Раскољников и Соња)

Да ли је праведно пролити крв и добра дела чинити над костима жртава? Да ли понекад олако узимамо улогу судије, имамо ли право на то? Право начинити први корак баш као Наполеон. Све су то била питања којима су биле заокупљене Раскољниковљеве мисли, док је лежао у хладном брлогу своје собе. Отуђен и сам, лутао је петроградским улицама, заробљен сиромаштвом и отужним дахом који је допирао из механа.Увек у страху од погледа других, деловао је згрчено, тужно, самотно.

Дрхтећи сав у грозници, ковао је планове за злочин који ће починити. У тим тренуцима његово срце, срце савременог човека испуњено сумњама и недоумицама, угушило би глас његове савести. Већ наредног дана, тетурајући се кроз једноличну стварност, горак осећај кривице потекао би његовим венама попут отрова, гушећи сваку искру исконског покајања. Сваки пут би се у њему пробудила визија Наполеона, која прилазећи баш у моменту слабости као ђавољи шапат, распламсавала је још више унутрашњу борбу савести и сопствених уверења. У стању потпуног растројства и немогућности да побегне од самог себе, затекла га је Соња, девојка из петроградског предграђа. Својим топлим срцем и осећајем сопствене грешности, милостиво је гледала на Родионов грех, позивајући га да храбро на себе прими патњу и тако се искупи. Недоумице и сумње прожимајући његову личност, навирале су потискујући сваку наду у опрост. Сву своју срамоту видео је на лицу своје одвећ болесне мајке.

Опраштајући се од ње личио је на дете које је починило несташлук па се морало уверити у безусловност мајчине љубави и бриге. Поневши свој тежак крст, предао се властима, служећи мању казну затвора због свих доброчинстава која су се ујединила да га спасу. Након свих година затвора, које су се изгубиле у белини далеког Сибира, сећао се Соњиних речи : „ Нећеш бити сам, куд ти ту и ја. “ Сад видевши њено бледо лице и њу обучену у рите, срушио се крај њених колена грлећи и љубећи их. Горке сузе на његовом лицу тек сад постадоше лек који прогна отров сумњи из његовог срца.

Сутра у новој причи зора ће осванути светлија но икад за Соњу и Раскољникова. У њиховим душама ларве човека сазреће у дивна лептира два, носећи са собом причу о самообнављању и препороду људског.

Марко Огњеновић, IV3

Весна '67 број 64

мај 2012. - 27 -

ССввее ссее ннаа ссввееттуу ммоожжее рреећћии,,

ааккоо ссее ккаажжее ннаа ппллееммееннииттии ннааччиинн““

“Изговорена реч се никад не може повратити“, једном ми је рекла

бака. Била је у праву, јер речи нас могу срушити и довести до неизмерног бола и кајања. Само оне речи које долазе из срца заиста и досежу до срца.

Понекад осећам да су речи јаче од мене, да ме могу сломити, учинити нејаком и плашљивом. Често ми навиру сећања и потеку сузе. Свака од тих представља део терета који нестаје са моје душе. Најважније је да се свака истина може рећи и ублажити. Сви смо ми понекад били узрујани, потиштени, нерасположени, јер време је такво. И не само време него и наше године. Тада само једна топла реч може тај немир може претворити у осећај сигурности. Само једна племенита реч може учинити наш

живот лепшим и лакшим. И зашсто онда бежати од истине?

“Све ће бити у реду“, реченица која се понавља , ко зна колико дуго. Она нам враћа наду и храбри нас. И сама сам, ко зна колико пута до сада осетила моћ топле речи, сазнање да није све тако црно и безизлазно. Такву реч обавезно прати осмех на лицу. После тога наше срце није празно; ипуњено је радошћу и сигурношћу. Реч и књига су синоними. После прочитаних књижевних дела,богатији смо за многа сазнања. Књига нас, пре свега, утеши интелектуално уздигне, психички ојача, повеже са прошлим временима, успостави мостове међу људима.

Недавно смо читали и анализирали приповетку “Први пут са оцем на јутрење“ на часу српског језика. Никад до тог тренутка нисам ни размишљала колико човек може правом речју, поступком, ангажовањем учинити. Реч је лек, утеха, моћ,спас.

Александра Раковић, I6

Ана Сика, I2 Aлександра Пантелић, IV2

Весна '67 број 64

мај 2012. - 28 -

ММЕЕШШАА ССЕЕЛЛИИММООВВИИЋЋ –– ВВЕЕКК ООДД РРООЂЂЕЕЊЊАА

ЗЗииддааннииццее ннаа ппеессккуу ААххммееддаа ННууррууддииннаа Читајући дело које је обележило

стварање Меше Селимовића, намеће се безброј питања чије одговоре жели да сазна она страна моје личности која тежи ка остварењу и спознаји живота.

Почињем да питам себе да ли је човек рођен да пати и буде несрећан? Или можда, ипак, постоји могућност да се живот испуни смислом? Да ли је судбина грешка појединца, или законитост коме појединац не може да се одупре?

Живот има смисла једино ако се пронађе пут рада, љубави и праштања. Да је Ахмед пронашао свој пут да није желео освету и мржњу, био би остварен човек. Прича о дервишу Ахмеду Нурудину далеко превазилази своје оквире и уводи нас у суштину вечне и свеопште људске трагедије.

У трагању за истином, избачен нагло из колотечине свог досадашњег живота посвећеног Богу и размишљањима, он се сукобљава са суровом реалнoшћу у којој се никад не зна ко је крив, а ко прав, као ни да ли један човек може да буде судија другоме. Проблем кривице и страх од ње, једно је од најстаријих осећања човека. Све ово још

више потенцира свест о властитој кратковечности и несавршености. Дервиш све дубоко, лично преживљава од неуспелог спасавања брата из затвора, преко кривице која се пред њим неочекивано отвара, све до неслућених видика. Живот и све оно што га окружује, а такође и он сам, појављују се у његовим очима у сасвим другој светлости. Зато се дервиш приближава онима од којих је читавог свог живота био безгранично далеко.

У том болном обрачуну са самим собом, дервиш се обрачунава са светом и људима, са њиховим извитопереним погледима и судовима, са читавим јавним владајућим мишљењем. Својим понашањем, он ће превазићи не само своју средину, већ и самог себе.

Јунак романа Меше Селимовића долази до закључка да све заједнo нема смисла, јер је живот нешто чудно и несигурно, а смрт је једини стварни одговор на све. Она је ослобађање од свега онога што нас мучи и чему се ми узалуд супротстављамо.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 29 -

Сам бунт Ахмеда Нурудина уверава нас да човек не само да може већ и мора све да покуша. Он мора да на свом кратком и трагичном путу кроз живот тражи и отима делиће истине, уграђујући их у велики и неуништиви мозаик човечанства. Боли то тражење општељудских интереса и одговара, највећа је вредност Селимовићевог романа ,,Дервиш и смрт ''.

Ахмед у роману, у разним животним ситуацијама различито реагује. У једном

тренутку, он се радује животу и изражава своју жељу да живи, ма под којим условима: ,,Хоћу да живим! Ма шта год да се деси, хоћу да живим на једној нози до смрти, на уској литици до смрти, али хоћу да живим! Морам! Борићу се, зубима ћу гристи, бежаћу док ми кожа не отпадне с табана! Наћи ћу неког да ми помогне! Нож ћу ставити под врат и тражићу да ми помогне, и ја сам помогао другима. Тако ћу побећи од краја и од смрти''.

У дугој животној ситуацији он за себе не види никакав излаз, па је и физички и морално уништен. Питам се зашто ? Зато што није нашао смисао живота. Зато што је одбацио љубав.

Зато је и порука овог романа да је спас за човека само љубав, у најширем смислу те речи.

Љубица Трипковић IV6

„„ККоо ууббиијјее ннееддуужжннаа ччооввјјееккаа,, ккааоо ддаа јјее ссввее љљууддее ппооббииоо““

За човека нема веће туге него

изгубити своју крв. Та бол која се јави у људској души, оставља ране које никада не могу да зарасту. Управо вест о убиству брата Харуна, дервиша Ахмеда Нурудина, освешћује колико му је значио.

У првом тренутку када је чуо да му је брат убијен, није осећао ништа. Није могао ни да плаче, осетио је само мир, олакшање. Међутим, највећа бол се најспорије јавља. Та бол је као тиха вода полако преплавила Ахмеда. Покушавао је да врати време, да оживи Харуна, да му каже да је ту, да га неће оставити. Да му је сасвим свеједно шта ће други рећи, јер због ове љубави се и глава даје.

Када вам неко отргне тог најрођенијег којег имате, онога који вам је од Бога послат, да не будете сами, у срцу се јавља такав бес и љутња која може померити стене, брда и долине. У Ахмеду се јавља таква бол, али он је усмерава према правди. Жели да покаже да је његов брат недужан и да је његова смрт била без

разлога. Свестан је да он као дервиш не треба да мрзи, што и он сам каже: „Можда бих требао да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам сад зна само за тугу.“

Поред тога што је убијен, бол увећава и чињеница да је он несахрањен по Божијим законима. Упоређује себе са Кабилом, човеком којем је Бог послао врану да га поучи како да закопа братово тело, а он не може ни колико врана да учини за свог.

Остао је сам. Сада има само себе и Бога, којег моли да му да снаге да опрости, јер зна да заборавити не може. Јер, како заборавити? Зар је то могуће? Не, није, док си жив у себи носиш празнину, која се никада неће испунити. Та празнина се чува завезана, окована, јер ако се ослободи може уништити све. Та празнина је бол, тама, која остаје када у земљу положиш брата, а ти ... ? Ти наставиш да животариш у свету сенки где ти је сваки дан исти, а ноћ увек започиње сузом и речју „Брате!“.

Антонијевић Мирјана IV6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 30 -

ЧЧооввеекк ии ддооггммаа уу ррооммааннуу „„ДДееррввиишш ии ссммрртт““

Писац у посвети каже да ова књига, као и све књиге на свету, говори о тражењу среће. Дервиш Ахмед Нурудин није нашао срећу. Трага за смислом свог постојања, своди рачуне са самим собом. Пише потресну исповест, описује грозничаве напоре своје воље, суочене са бесмислом живота на земљи, нередом и неправдом, док покушава да очува своје људско достојанство. Вера, учење и догма чине метафизички свет Ахмеда Нурудина. Овладава његовом вољом и поступцима и управља његовим животом. Посветио се учењу Курана. Сматра да је вера важнија од човека, а Божија воља врховни закон. Своје повлачење из егзистенцијалног света, немешање у оно што се у том свету збива и пасивност која иде до потпуног затварања у себе, Нурудин ће правдати вером која не дозвољава никакав излаз у свет свакидашњице у коме вребају искушења и огрешења.

Око њега се дешавају судбоносни догађаји – брат му је ухапшен и затворен у тврђави, а он о томе ништа не зна. Када је ѕазнао за то, његов дервишки мир се нарушио и био је у дилеми шта да учини, како да поступи. Предузима неке кораке не зато што жели или осећа потребу, него зато што је приморан. С једне стране, отац од њега очекује да помогне брату, а с друге стране зна и сам шта ће људи рећи ако ништа не учини. Брине га и питање хоће ли бласт његово интересовање за брата узети као чин супростављања и да ли ће тако угрозити свој мир и безбедност? Проводи доста времена у размишљањима и самоиспитивања, у тражењу разлога и изговора. Егзистенционалном свету, Нурудин се приближава када се у њему појавиле мржње. Тада је осетио да мора да дела у том свету и да више не може бежати од њега. Мучења настала због Харуновог хапшења и

убиства, као и услед Нурудинове несигурности и неодлучности, чинила су га неодређеним човеком „ који није ни здрав ни болестан“: Док је раније срце тражило ослонац у љубави, сада је нашло ослонац у мржњи, а живот је добио свој смисао. У Нурудину се јавља осећање унутрашњег богатства, ослобађа се страха од бесмисла живота, почиње да назире жељени ред. Из мржње се јавља жеља за осветом, што је сада главна преокупација Нурудинових мисли. Раније га је страх од власти спутавао, а сада схвата да је то одлично средство за спровођење освете. Доживео је остварење давнашњег сна- понуђен му је положај кадије. Прихватио је ту понуду. Свестан је да су га прваци изабрали за кадију што ,,су били сигурни да ће лако владати и чинити што буду хтели“. Међутим, Нурудин хоће да чини само оно што му закон и савест налажу. Убрзо је схватио колико је немоћан и сам, помишља да остави све и повуче се, али од те помисли одустаје свестан да би га срушили чим напусти дужност кадије. Када је дошао у ситуацију да изда пријатеља Хасана, Нурудин се борио са собом. Није желео да изда пријатеља, а истовремено се и бојао за себе. Прво је помислио да није у реду да осуди пријатеља јер би онда био ништавило које би се стидело самог себе и најусамљенији бедник на свету. Међутим, кукавичлук и себичност допринели су томе да потпише пресуду пријатељу. Неспособан је да сачува пријатељство које му је потребно као ослонац једина топлина.

Ахмед Нурудин је човек кога је догма отуђила од света и живота, човек који се нашао између вере, власти и приватног живота и у том процепу није могао да се снађе. Да није пошао путем мржње, његов људски лик био би чист и целовит, али мржња га је деструирала.

Стефан Лекић, IV6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 31 -

ЛЛИИРРССККЕЕ ММЕЕДДИИТТААЦЦИИЈЈЕЕ

ККњњиижжееввнноо ввееччее ссаа ААллееккссааннддрроомм

Увек иди за оним што ти срце жели! Можеш се опећи, али исто тако и доживети оно што ће остати дубоко записано.

Овим путем ишла је и млада песникиња Александра Јовановић, студенткиња медицине, бивша ученица наше школе. Свој таленат за поезију вешто је скупљала све до тренутка док није објављена у књижевној омладини Србије, у едицији Пегаз. Збирка је саздана из три целине:,,Жеља, вера, нада“, затим „Ка добрим делима“ и „У храбрости је срећа“.

Књижевно вече са Александром представљало је подстицај за све присутне ученике, младе таленте. Њене речи су поука , оптимизам, племенитост. Доказала је да је срећа путовање, не циљ, да се налази унутар душе, а не спољашњем, материјалном свету.

Александра са само 22 године, постиже оно о чему многи сањају. Отвара врата хуманости, љубави, здравља, корача корацима великана, Десанке Максимовић, Мике Антића... Њена поезија се слути, не зна се унапред, не открива се сама, ћути и чека, чека да се њени редови добро промисле. Једине границе су оне које сам поставиш зато их она нема. Верује у себе - успева! И за крај треба рећи следеће:

„Одговорима се тежи, али део истине већ је у самој тајни, а у њој је лепота.“

Софија Ћосић, III1

Снови Понекад је и могуће немогуће када сањаримо море црвене боје и птице златних кљунoва. Довољан је црвукут једног позива и боја гласа нечије мелодије - показатељ стварности мора самоће. Понекад ни сузе нису тако честе када их ветрови немира доносе таласима властите немоћи. Сањамо да ће старо време проћи, док одора новог дана капима росе облачи цвет коме су латице исте. Понекад је јава неочекивано очекиваног и море суза престаје да плаче када се после кише дуга појави. Црвена боја љубави искреност златним капутом пресвуче у стварности снова оствареног.

Чаробно вече Под окриљем сјаја звезда мирује сан са људима, у огледалу ноћи месечева вода купа земљу својим магијама које одишу ваздухом летњег даха. Таласима благог поветарца њишу два листа на дрвету праха у подножију заспалог сунца. Када јутром замирише зора, све моћи лепоте у себи притаји уз најаву светлости прозора. У бајци вечери, искраде по који свитац свој зрачак из таме цветовима што спремају нова обележја дану, у име цврчкова и усправних ликова. Слободу света одају јунаци мрака пробуђени њеним чарима, који крију од дана у поруци, чаролије записане нашим погледима.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 32 -

Реч Тешко је када си тужан и сам, тешко је кад си као јесење кише када по облацима са грмљавином луташ, и све ћути, а као мирише... Тешко је позвати некога гласом, тешко је рећи што душа жели, кад ветар све без страха носи, јављају се само уздисаји врели. Тешко је прећи на другу страну, тешко је узлетети као ласта на југ и када нема од светлости сјаја, Пут прашине је веома дуг. Тешко је сазнати што срце неће, тешко је гледати кад неко пада, кад све плови, али негде по дну и све звучи као тужна балада. Тешко је обојити црно у бело, тешко је кад реч сулудо гадја, кад све се распламса по некој даљини и путује као велика бела ладја. Тешко је знати шта носи дан, тешко је гледати суво биље, и кад све крије једна завеса, завеса као пространо миље. Тешко је...тешко...тешко, Много је тог сличног низа без броја, све ће падати као без ногу, све док реч не постане своја. Када реч постане своја, и када буде имала своју улогу и значај, све ће достићи своју вредност, нестаће тај глуви пакао и очај. Онај ко пада одједном ће устати, корачаће јасно путем слободе, осетиће своју линију успеха, ићи ће куд га жеље воде. Заборавиће на сваку мисао о чежњи, имаће оно своје „ЈА“, јер ко се упорно бори до краја, тај ће трудом и да осваја.

Наташа Милетић, I4

* * *

Отопићу пламен ледом угасићу сунце оком, певаћу са земљом и небом, и живети у дану мрачном и дубоком. И опет ћу се дићи из пепела. Летећу као што сам и пре летела, своје снове, и све старе наде мењаћу за нове. Идемо заједно тамо, било где, јер све можемо и желимо зар не?!

Христина Мијатовић, II1

Весна '67 број 64

мај 2012. - 33 -

Зашто сам Циганка

Питаш ме зашто сам циганка?! Па, циганка сам зато што сам босонога, Што знам да играм, што знам да певам, А Бога ми знам и да свирам. Прадеда ми је оставио виолину, Деда хармонику, а од мајке сам наследила лепоту. Рођена сам под ћергом, Под окривљем мрака. Сјајне очи су ми дар сјајних звезда, Дуга, црна коса дар таме, А младеж на мом образу је дар Бибијаке, Моје заштитнице и моје Богиње. Ма ти мене опет питаш зашто сам Циганка?! Циганка сам јер имам велико срце, Циганско срце, које воли људе, све људе, И не дели их на црне, беле, жуте и шарене. Циганка сам зато што кад чујем звуке Виолине заиграм и запевам. Питаш ме зашто сам Циганка?! Циганка сам!!! Циганка сам зато што је моје богатство моја породица, моја браћа, моје сестре… Ја не жудим за богатством. Е баш зато сам Циганка! Што волим свој народ, Што је моја жеља да се образујем И то пренесем на свој народ. Е баш зато сам Циганка!

Светлана Петровић, II1 песма награђена поводом Дана Рома

Хиландарски анђео

Сунце је обасипало зидине манастира стара, Зидине нашега Хиландара Из буктиње издиже се анђео бели Па нама народу вели: ,,Ој, народе Христа, роде, Тебе анђели увек правим путем воде. Овај манастир свети Сада владају наређења ваша. Пред вама ја кличем, Тако поверење ваше стичем. Вера је наша иста, Волите је, јер је чиста. Волите ближњега свога, Држите се савета мога. Не имај другог Бога сем мене, А ја ћу задужити тебе.” Са крова Хиландара голуб слети, А анђео на небо полети На Светој Гори оста манастир свети Да нас потсети на анђела Који на земљу слети. У зидовима Хиландара Оста фреска света Која ће нас на Христа Подсећати још много, много лета Анђео нама остави цвет, Да се Христа сећа цео свет. Светлана Петровић, II1

Весна '67 број 64

мај 2012. - 34 -

У магновењу Лежим, удишем устајали ваздух. Соба испушта звук. Сат откуцава. Поглед лута. А ноћ упија совин хук. Погледам у небо. У кори таме се осећа мирис откривања сна. Хладан ваздух. Очи потопљене у тишину ноћи. Хоћу ли се дићи са дна? Шта се десило? Одраз у огледалу нестаје. Нешто пузи испред врата. Речи су ми празне. Ово не престје. Слепи миш одлете Капија се отвара. Сенке лутају улицама И кашалљ негде одјекује. Да ли је то само утвара? Изнад мене је тама. У ушима звуци бола. Магла обавија овај град. Ја верујем... И трчим... Сад. У даху кроз маглу назирем твој лик. И онда ме потисне. Одједном обузме. Жеља, похлепа... И зачу се крик.

Сања Ивков, III1

Циркуска жица Живот живим кроз стихове празне у њима чујем одјек тишине на самотној висини ходам ко дух по циркуској жици своје песме. Танка, невидљива, лагана и тиха пут за далеке облаке беле по којим детињи осмех ће је чути кад у ваздуху оскудно забруји. Забрујаће под ногама мојим што дуго већ чекају снене тешке од ходања уморне по прозору два света. Никога,баш никога нема да корак изнад бездана пружи и онда кад стазу не види пут којим се по води хода. И ноге моје од чекања тешке самоћа ће земљом испунити да прекине малу нит снова танку циркуску жицу моје песме.

Марко Огњеновић, IV3

Аутор цртежа: Ана Сика, I2

Весна '67 број 64

мај 2012. - 35 -

Крај невиности Слушајте, ја говорим Не причам бајке, причам истину. Реците ми Шта је истина? Мислите, нисте глупи. Реците ми Шта значи бити глуп? Волите, немојте мрзети. Реците, шта је мржња? Ви одбацујете морал и достојанство, Ви сте симбол сваког неверника, Ви подржавате блуд и срам. Хајде славите крај невиности. Ја сам беспомоћна, ви имате моћ, А то је илузија.

Aлександра Лазић, IV1

Молила ме је Молила ме је да је спасем, умрла је на мојим рукама њено тело је већ било хладно, као и њена душа. Рекла је да не жели да умре, да је спасем нисам могао. Изгубила је руку, плакала је јер је знала, да њеном болу није крај. Молила је да је спасем. Ова битка нема победнике Зар не видите да умирем? Не желим новац, не желим славу. Нисам херој, нисам кукавица. Сви ми живимо у затвору који нема правила. Тај затвор има име – живот.

Aлександра Лазић, IV1

Аутор цртежа: Aлександра Пантелић, IV2

Весна '67 број 64

мај 2012. - 36 -

ССввееттссккии ддаанн ппооззоорриишшттаа

Читање дела је занимљиво и испуњава многе, али позориште је много интересантнијe, има своје предности. Позориште омогућава интеракцију између глумаца и публике, нуди

естетски доживљаj, али и друштвену димензију обједињавања, критичке запитаности. Управо ово нуди Градско позориште ,, Абрашевић“ у сарадњи са ,,Малом сценом“ у представи,, Живот у тесним ципелама“ чији је поднаслов ,, Порнографија живота и смрти“ . Драма Душана Ковачевића говори о продаји једне фабрике чији радници штрајкују глађу до смрти.

Радничку невољу злоупотребљава телевизија претварајући протест у бизарни ријалити шоу. ,, Победиће мој број, где награду односи онај који последњи умире“ .

Позоришна представа,, Све о женама“ по тексту Мира Гаврана режирала Ксенија Крнајски, окупила је ваљевске глумце Ангелину Лукић, Катарину Вићентијевић и Нелу Михаиловић, насмејала је публику до суза. Тема је свакодневна, блиска љубав, пријатељство, каријера. Ликови обухватају живот жене од седам до седамдесет седам година, и можемо препознати наше сестре, мајке, пријатељице, ,,саме себе“.

Слађана Муратовић, IV6

ННаашшее ппооззоорриишшннее ииллууззиијјее Све док не уђемо у свет одраслих маштамо о свом будућем животу. Сећам се свог

одрастања и маштања. Сви моји другари желели су да постану фудбалери, доктори, сликари, адвокати, а само сам ја желела да постанем глумица. Волела сам да будем у центру, главна, да ми се диве, аплаудирају. Мама ме је први пут одвела у позориште, била је то ,, Пипи дуга чарапа“ , представа којој ни једно дете не може да одоли. Костими, покрети, енергија, магија, лет, озарена и срећна лица. И следи драмска секција у основној школи, пробе за другу вилу у ,,Успаваној лепотици“ , монолог

из Његошевог ,, Госрког вијенца“ (разочарење јер је улога припала другој девојчици) , али

Весна '67 број 64

мај 2012. - 37 -

остајем у екипи са задужењем шминкереке. Затим кастинг и учешће у филму Мише Радивојевића „Како су ме украли Немци “ . Прелепо искуство статисте, око мене познати и успешни глумци. Средња школа и наставак магије и игре у драмској секцији. Сада сам и сама глумила „Пипи Дугој Чарапи“ , Нушићеву Савку , вештицу Вецу у ,,Новогодишњој заврзлами “ у актуелизованој, на наш начин ,,Коси“.

Наставља се игра, моје драмско умеће које је део мог живота. Желела бих ...сањам... снови се не причају наглас јер могу да нестану...

Никада не одустајем од својих снова... Ивана Петарић, III6

ССввеетт ккррееааттииввннооссттии

Пођи путем идеала и снова, живот нека ти буде анђео чувар. Стићи ћеш до жељеног циља ако ти упорност звезда водиља буде. Уф! Први дани у салону, несто неописиво. Сналажење где су пешкири, четке, маказе, чешљеви, где стоје препарати… Ученици се погледом разумеју, они желе већ о првог дана да обликују фризуре. Ха! Прво дељење косе, прво прање, шишање и обликовање фризуре другарица из групе…

То је прошлост. Сада, после две године уеници су спремни да се такмиче у истим дисциплинама као и трећи разред.

17. март 2012. године – школско такмичење. Кабинет за козметичаре опремљен у салу за такмичење фризера. Столови на којима се налазе огледала са редним бројевима, чекају на такмичаре који желе да остваре свој сан. Чује се аплауз. Другови из одељења дају подршку,

верују у креативност. Пале се светла. Публика и даље аплаудира. Такмичари заузимају своја места. Време је почело да тече. Такмичари су посвећени својој креацији, обузети су великом жељом да свако буде најбољи. Тиха музика из позадине прати и умирује. У потпуности су се предали свом раду да успеју. Међу њиховим прстима клизи коса која пада као слапови низ врат и рамена, такмичари је вештим прстима обликују у замишљену линију. Сви су сигурни да желе да победе. Схватају да раде шта воле и чиме остварују свој сан. Долазе до краја, време рада истиче. Још један поглед на креацију. Постају свесни стварности. Још само пола сата, сазнаће резултате. Другови их чекају на ходнику, честитају. Морамо сачекати проглашење резултата председника стручног жирија. Нестрпљиви такмичари гледају на сат, чини им се да је прошло два сата, а не пола!

Весна '67 број 64

мај 2012. - 38 -

Усред њиховог размишљања Вита Радосављевић саопштава резултате пет најбоље пласираних: I место Горан Павловић II/7 II место Нада Емрековић III/7 III место Милица Лопић I/7 и Петровић Јелена II/7 IV место Малевић Сања II/7 V место Милосављевић Ивана II/7 и Радовановић Марија II/7 Бледа лица најбоље пласираних су се озарила од среће и узбуђења. Гледају у своје моделе, фотографишу их са свих страна и гласно коментаришу – баш смо задовољни својом креацијом. Школско такмичење је завршено. Најталентованији не заборављају да се њихов успех мери само радом, радо узимају учешће у свим јавним манифестацијама у којима се

промовише њихово занимање и прилика за узлет. Срцем раде фризуре младим балеринама и манекенкама Студија М креирајући им плетенице и увојке са безброј дечијих украса за косу.

Вита Радосављевић

ННиинноовваа ннааггррааддаа ССллооббооддааннуу ТТиишшммии

У оквиру прославе Дана града Ваљева, у Mатичној библиотеци ''Љубомир Ненадовић'' одржано је књижевно вече на којем је Слободан Тишма представио свој роман ''Бернардијева соба'' – Нинов роман за 2011. годину. Тишма, овај свестрани уметник, рођен је у Старој Пазови, а студирао је књижевност у Новом Саду и Београду. У младости се бавио концептуалном уметношћу и чак музиком. Био је фронтмен културних бендова из осамдесетих година прошлог века. Занимљиво је да је прву књигу објавио тек када је напунио 45. ''Бернардијева соба'' се појављује као нетипична проза, и представља препуштање алхемији згушњавања доживљаја и догађаја.Главни лик је имагинарни маргиналац Иштан Петровић. Овај јунак, баш као и сви други Тишмини јунаци, налази се ван система. Неделатан је, и цео његов живот налази се у његовој глави. Он има потребу да стално буде надахнут, и то га води кроз живот. ''Бернардијева соба'' је роман о лепоти, његова врховна вредност је лепота, као и борба за исту. Измиеђу лепоте и моћи увек треба изабрати лепоту. Тишма указује да је највећи проблем сваког човека његова непостојаност и недоследност. Ни Пишта Петровић не истрајава у својој потреби да сачува ''Бернардијеву собу'' , која представља артефакт, иако копију архитекте из Загреба. Пишта наставља да живи у олупини мерцедеса, и да стоји ''под звездама... пред океаном...'' Тишма каже да је у ''Бернандијеву собу'' уложио доста, каже да је настајо две године. Ало, труд се исплатио! Он каже да је роман настао као плод тренутног надахнућа, једног узбуђења које је покренуло све. ''Један мој пријатељ ми је тражио причу о олупинама, и онда сам схватио да је та прича почетак романа'', рекао је Тишма.

Немања Ранковић, III1

Весна '67 број 64

мај 2012. - 39 -

ММооддееррннаа ггааллеерриијјаа ВВааљљееввоо ии ннаашшаа ммееттааффииззииккаа ллееппоогг

,,Уметност се састоји у томе да се, са што мање употребе спољашњег живота, унутрашњи што моћније покрене.“ – Артур Шoпенхауер

Сви знамо да сликари имају бујну машту. Свака слика пре него што се четкица са бојом спусти на платно, налази у свести сликара, а он мењањем стварности и маште, ствара уметничко дело. У нашем средњошколском образовању, одрастању, маштању, наша ђачка уметничка оаза била је Модерна галерија и изложбе многих сликара Туцовића, Крунића, Накићеновића“. Слике Василија Доловачког представљају „емотивни удар који гледаоца избацује из властитог искуства... Он ретко слика отворена врата и све што се догађа у вези са њима, догађа се испред њих“. Самим тим може се поставити питање да ли на његовим сликама врата крију неку другу стварност коју ми не можемо видети? „Прозор представља чувара тајне“. Све што се дешава у једној кући не може се сазнати. Отварањем прозора ослобађају се тајне једне породице. На триптиху Arlecchino сви актери у композицији понашају се као духови прошлости који су својим животом и навикама везани за одређено место, симболишући мистерију постојања, однос живота и смрти. Прича о животу који пролази, старица, и који се обнавља, трудница која дарује нови живот... Изложба „Од Станчића до Станића“ омогућила нам је да упоредимо две стваралачке природе – једну која у себи носи драму, носталгију и песимизам, срећу и тугу и другу која се темељи на радостима живљења и оптимизму, стваралачкој доколици, у сунцу и светлости, игри и поглављу.

Станчић је имао тежак живот. Зато његове слике као да су настајале у мраку, при заласку сунца, слабој светлости свеће. Једва се виде обриси актера. Приказани су суморна, озбиљна лица, међу којима се

провлачи болест, влада језива тишина. Његова најлепша слика, по мом мишљењу, јесте мали дечак погнуте главе, скупљених руку, „Стидљивко“. Ту су само обриси лица, закључујем да је то брат, изгубљени шестомесечни Славко, умро седам година пре песниковог рођења.

Са друге стране Воја Станић слика ведре пејзаже, срећне људе, занете игром и радостима живота. За њега, средиште свемира је човек. На свакој његовој слици приказано је насмејано лице једног, често и више људи. Слике су обасјане светлошћу. Људи су слободни. Живот проводе у доколици, нигде не журећи.

Понећу са ове изложбе тај осмех, ведрину, љубав према животу и уметности.

Мирјана Белушевић, IV6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 40 -

ССввее ммааннггуупп ддоо ммааннггууппаа,, ггооссппооддоо!!

Стари, добри биоскоп одумире. Све мање људи одлази, макар у нашем граду, у тај магични простор са покретним сликама на великом платну. Међутим, неки филмови попут

„Лајање на звезде“, „Зоне Занфирове“, вратили су публику у сале. Тако је и филм „Шешир професора Косте Вујића“ снимљен према истоименом роману Милована Витезовића, напунио биоскопску салу. Неколико стотина ђака било је у публици, филм је пропраћен без даха, са пуно смеха и одушевљења. Радња филма је интересантна, фокусирана на ђаке који су постали значајне историјске личности. И

подстиче на размишљање о правим животним вредностима. Доброћудни педагог, ексцентрични професор Вујић је разредни старешина враголастим ђацима, виспреним, духовитим и неодољивим матурантима Прве мушке гимназије, у којој су ишли: Михаило Петровић- Микалас, Јован Цвијић, Павле Поповић, Јаша Продановић, Милорад Митровић. Директор Ђуро Козарац, интересантно за нас Ваљевце, заслужен је за развој школства у Ваљеву. Из Славонске Пожеге у Ваљево доводи га његов школски друг. Прво је 1869., покренуо приватну школу, а у јесен 1870., дворазредну гимназију. Из Ваљева одлази у Шабац, а затим у Београд где је био професор и директор гимназије до 1893. године. Професор Вујић је веровао, а и говорио својим ђацима: „Биће од вас нешто“. И заиста јесте. Постали су историјско оличење епохе, као академици, професори, политичари. Разред за сва времена. Филм испуњава публику финим осећањима лепоте, благости, духовитост, вечних ђачких шеретлука младости. Прежељкујемо још оваквих филмова који би оживели биоскопе. Све мангуп до мангупа, господо!

Јелене Петрашевић, II6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 41 -

ДДооммее,, ссллааттккии ддооммее Живот у ученичком дому Пољопривредне школе

Као станар већ III годину у Дому ученика Пољопривредне школе „Ваљево“

свакодневно слушам: „Како можеш да живиш ту?“ или: „Шта?! Он ће мени да каже да седнем да учим!“ Сећам се првих дана ми је било најтеже, требало је оставити на све добар утисак, поштовати сва правила, навићи се на домски живот, тачније на његова правила и недостатке. Муке привикавања на Дом су кратке, а после њих следи осећај привилегованости. Мада тешко је некоме ко није имао прилике да се сусретне са Домом објаснити колико је то заиста лепо. Инсистирање на раном устајању и раном повечерју које нам је у почетку веома сметало, заиста време предвиђено за учење, које се мора поштовати, слободне активности од којих ће свако пронаћи нешто за себе од спорта до плеса или драме, едукативне и психолошке радионице које нам помажу да решимо различите проблеме. Ту су и журке без алкохола и интересантна дружења. Све је то део домске свакодневице.

Мој задатак у Дому је да поштујем васпитаче, да имам толеранцију и разумевање за друге, да учим, да се примерно владам и, наравно, извршавам своје обавезе. Ако се то све испоштује, твоја права биће још већа. Постоје правила која важе за све, без обзира какав сте ђак, а то је да у 11 сати сва светла морају бити погашена или уколико не спавате у Дому, вашим родитељи морају да зову да то потврде. Нисам споменула које све просторије станари користе осим соба, трпезарије, Тв салу, учионицу, информатику учионицу и ходнике на којима увек влада позитивна енергија. У овом Дому су ученици из свих ваљевских школа. Највећи број ученака је из Пољопривредне школе.

Оно што на нас оставља најупечатљивији утисак је „Домијада“. То је такмичење које се одвија између домова из целе Србије у спорту и културно-уметничком стваралаштву. Неко је ту стекао право пријатељство, неко љубав, а неко се показао као успешан глумац или спортиста.

Одавде ћу понети само најлепше тренутке, а оне тешке назваћу „слатке муке“. У овом Дому постаћете одговорна, васпитана и задовољна личност, а пријатељства и дружења са људима у Дому никада нећете заборавити.

Живка Панић, III6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 42 -

ТТрреећћаацции уу ГГррччккоојј

„Добићу декубитус, станите!“, викала је Плоча иза мене. Реално, имала је право. Већ

сатима се труцкамо у аутобусу. Не знам који осечај преовлађује. Поспаност, мучнина, глад или шта?! Други дан екскурзије, имам утисак да из аутобуса просто не излазимо.

После пуна четири сата путовања стигли смо на Метеоре. То су манастири на стенама стубовима који изгледају сасвим невероватно. Као да су се сами баш ту поставили. Иначе Метеори значе окачено камење у смислу камење које лебди у рају. Степенице, које воде ка првом од шест манастира, било је, тешко савладати. Поготово за нас без кондиције. Али, када смо стигли на врх схватили смо да је све било вредно труда. И онолики пут, и предуге степенице. Призор је био невероватан. Видео се цео град Каламбака, и све околне стене и планине. А црвене тачкице, које су се једва назирале на тим огромним предивним висинама, били су планинари. Ту смо се задржали око сат-два и одличили да је време за повратак у Паралију. Док смо одлазили, из аутобуса сам посматрала манастире, трудећи се да у глави задржим ту слику. Кровови манастира додиривали су облаке.

Поново аутобус. И никад краја вожњи. Водич је објавио да смо за десетак минута у Паралији. Амин. Бучно улазимо у хотел, и трупћечи се пењемо уз степенице. Рецепционар има израз лица као да гледа представу „Повратак терминатора“. Назив ове наше представе се не разликује много.

Наредног дана обишли смо Солун и Зејтинлик. Солун представља једну велику џунглу, препуну улица и људи. Испреплетану и огромну. А ми смо само део обишли. Заиста, с правом је главни град северне Грчке, ове чудне, занимљиве, али пре свега лепе земље.

Зејтинлик је за нас био нешто већ познато,нешто о чему смо слушали на часу историје. То је српско војничко гробље, у чијем склопу су смештени гробови српских, француских, енглеских, италиојанских и руских војника, погинулих у борбама Солунског фронта и Првог светског рата. Тако смо упознали једног дивног деку, Ђорђа Михаиловић, чувара гробља, чији је деда Саво Михаиловић био први чувар овог историјско-културног комплекса.

Уочи повратка, те вечери, када су сва друга одељења отишла у ту заказану дискотеку, ми смо се окупили и са нашом разредном отишли на плажу. Ту смо се скупили у круг, весело чаврљали. Само су

нам ватра и гитара фалиле. Некако, дотакли смо све теме, помало. Ово нам је била идеална прилика да се зближимо са новом разредном.

Сутрадан смо дан провели у путу, на границама у повратку за Ваљево. Киша је падала... Ми смо већину пута преспавали. Али, у једном моменту, неко је појачао музику и почело је певање. Весело смо певали, али опет било нам је жао што се све завршава. Тада смо се присећали свих дешавања у протекла три дана, свих шала, пијанстава, несташлука... И дефинитивно су се огласили да је реченица која је обележила екскурзију била од стране Видоја, једне бесане ноћи. „Опрости ми, Боже, претер’о сам!“

Ивана Маџаревић, III3

Весна '67 број 64

мај 2012. - 43 -

ММааттууррааннттссккии ппооззддрраавв иизз ИИттааллиијјее

Матурска екскурзија најлепши крај средње школе. Понедељак, крећемо. Занимљивих

се шест дана је пред нама. Обилазак брилијантне Италије. Почињемо са Трстом, у тинејџерском добу наших родитеља граду шопинга

фармерки, обуће, све до пропасти Југославије. У Фиренци туристи из читавог света, све шарено, креће се, жури, фотографише. Фиренца за Италијане има огроман историјски, образовани значај. У четрнаестом и петнаестом веку овај град је седиште европске културе и уметности. Овде стварају и живе велика имена ренесансе: Донатело, Микеланђело, Леонардо да Винчи, Галилео Галилеј.

У Верони, граду романсе, граду трагичних Шекспирових љубавника, обишли смо Јулијину кућу, чувени балкон испод кога Ромео говори: ''О, како, гле, на руку образ спушта! Што ли нисам рукавица на руци њезиној, па да се лица њеног дотакнем! ''

У бунару жеља бацали новчић, замишљали жеље, а у великој арени ослушивали арије најбољих тенора света.

У Венецији, граду-држави, некадашњој поморској сили са најбољим бродоградитељима света, мноштво канала кроз цео град намеће водени саобраћај гондолама и веселим, распеваним гондолијерима. Небо над градом има чудесну боју, милион боја се прелива у додиру са морем, све је као замишљено и насликано. Мост уздаха, Дуждева палата, Црква Светог Марка. На Тргу светог Марка испијале смо другарице и ја незаборавни еспресо, уз живу музику гудачког оркестра који су сачињавале изузетне уметнице обучене у свечане, црне хаљине. Пред чудесним, нестварним призором барокне лепоте цркве Santa Maria della Salute.

Наметнули су нам се стихови Лазе Костића: ''Из мора никли дворови бели

Чим су се тако дивно попели? Јесу л' их вали собом изнели, Лице им водом умили сланом, Ил' их је сунце умило даном ? '' Морам се овде вратити, на филмски фестивал, или карневал...

Понела сам са собом торбу успомена у коју ћу понекад завирити, тек онако да осетим прошлост. Можда ће неки делови временом избледети у сећању, али ту су фотографије које ће нам вратити сећања на луде ноћи, мало спавања, динамичне бабе, шопинг, песму... Био је то најбољи провод у средњој школи.

Маријана Стефановић, IV6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 44 -

ППООССЕЕТТЕЕ ИИ ДДЕЕШШААВВААЊЊАА

ППооссееттаа ННаарроодднноојј ссккууппшшттииннии уу ББееооггррааддуу

Чим нам је проф. грађанског васпитања, иако је било хладно – децембар 2011, предложио одлазак у Београд и посету Народној скупштини, радо смо прихватили позив.

Досањали смо сан да се нађемо испред скупштинске говорнице и да проговоримо о нашим циљевима, мислима, жељама, идејама… Наравно, за сада је само жеља, а сутра, ко зна, можда стварност. Само здање Народне скупштине оставило је на све ученике снажан утисак. О томе сведоче многе фотографије. Пошто је посета била најављена, водич нас је детаљно упознао са историјом и организацијом рада у Скупштини. Обишли смо скупштински хол, велику салу, малу салу,

библиотеку, кабинет кнеза Павла Карађорђевића. Атракција је била када свако од нас нашао за скупштинском говорницом и проговорио. Све се уклапа у време када постајемо пунолетни и како се у народу каже: „Добијамо глас.“

Знања која стичемо у овој школи нису само усмерена ка професији здравственог радника него су и много шира.

Ово је јесте мали корак, али за нас велики! У име свих оних који ће овај одлазак памтити

Андријана и Милош, III4

ООссттрроогг

3. и 4. новембра, док смо били на краћем распусту, са професором веронауке, посетили смо манастир Острог. Данима смо се припремали, као и уосталом за сваку екскурзију. Атмосфера, расположење, смех, прича, песма-наша неизмерна радост јер смо сви заједно.

Пут је био дуг, али за нас нимало напоран. Обишли смо манастир Милешеву, у коме се налази једна од најпознатијих фресака-фреска Белог анђела.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 45 -

У манастир Острог смо стигли увече, како је било и планирано. Ујутру смо присуствовали литургији, том свечаном православном чину и осетили јутарњу благост. Обишли смо манастир као и околину. У повратку посетили смо манастир Морачу, Дајбабе и Куманице. Све је ово за нас било лепо и незаборавно.

Тијана Продановић, III6

ППИИССАА 22001122

Међународни програм процене ученичких постигнућа PISA (Programme for International Student Assessment) које је у овом тренутку највеће међународно истраживање у области образовања, ове године је одржано и у нашој школи. ПИСА тестирање се спроводи сваке треће године од 2000. Ово је пети круг тестирања, а наша земља учествује од другог круга 2003. године. У пројекту учествује преко 60 земаља а у Србији је обухваћено 178 основних и средњих школа и преко 5000 ученика који су 1996. годиште.

После озбиљних припрема које су обухватале обуку за ПИСА школске и ИТ сараднике одржане у Београду 20. 04. 2012. године, упознавања ученика, родитеља и запослених са циљевима и начином реализације пројекта, верификације школских рачунара за спровођење електронског тестирања, које се ове године први пут спроводи уз класично папир-оловка тестирање обавили смо тетстирање.

Прва фаза тестирања, такозвано папир-оловка тестирање одржано је у петак 27. 04. 2012. године. У њему је учествовало 35 ученика, случајно изабраних од стране

тима Института за психологију са Филозофског факултета у Београду. Изабрани ученици су попуњавали брошуре са питањима везаним за математику, природне науке и разумевање прочитаног текста. Након тога су попуњавали упитнике којима се прикупљају подаци о различитим факторима који могу бити релевантни за постигнућа, нпр. материјални и образовни ресурси којима породица располаже; став ученика према учењу, мотивација за учење,

стратегије и навике у вези са учењем; оспособљеност ученика да примењује савремене информатичке технологије, и допринос школе информатичкој писменост итд. Овај део тестирања је трајао преко 3 сата и ученицима је био веома напоран.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 46 -

Друга фаза која подразумева

електронско тестирање, одржано је у понедељак 30. 04. 2012. године. Тест на рачунару који смо добили на флеш меморијама радило је 14 ученика у трјању од 40 минута и ученицима је био занимљивији од папир-оловка тестирања.

Сви учесници тестрирања су се заиста потрудили, а надам се да су добро урадили оба теста. Само тако можемо очекивати да ћемо допринети бољем рејтингу наше земље у коначним резултатима овог истраживања.

ПИСА ШКОЛСКИ и ИТ САРАДНИК

Славица Делић-Марковић, проф.

ААккттииввннооссттии ђђааччккоогг ппааррллааммееннттаа

У току 2011/12. године реализована су два пројекта у оквиру Парламента, под називом „ Make it possible“ и „ Средњошколци за средњошколце.

„„ ССррееддњњоошшккооллцции ззаа ссррееддњњоошшккооллццее““

"Средњошколци за средњошколце" - "Дан волонтирања" је устаљен концепт у многим европским државама и базира се на волонтирању младих, средњошколском активизму и друштвено одговорном пословању предузећа, а спроводи га Унија средњошколаца Србије.

Осмишљен је тако да одређени број средњошколаца једног дана у школској години не похађа наставу већ волонтира у предузећима и на тај начин промовише овај вид ангажовања. Предузећа ће донацију уплаћивати на први средњошколски фонд "Средњошколци за средњошколце", који је основала Унија средњошколаца Србије и на тај начин показати друштвено одговорно пословање. Средства са овог фонда су затим расподељена ученичким парламентима кроз конкурс на тему "Култура младих у школама".

Весна '67 број 64

мај 2012. - 47 -

Медицинска школа као и друге средње школе су овај пројекат реализовале 2.

децембра 2011. године. Пријављених волонтера из медицинске школе је било 45, али је 17 волонтера имало обезбеђено радно место. Неки од ученика су имали могућност да раде у својој струци и тако се ближе упознају са својом професијом. Фармацеути су имали могућност да волонтирају у апотекама „ Имела 1“ , „Мелем“ и „Green pharm“. Остали ученици су дан волонтирања провели у следећим предузећима: Caffe „Corto“, „Слога“, „Табађо“, „Fashion Sky“, „Фазанерија“–Уб, „Маштарије“, „Снупи“, Студентска задруга „Агроном“, „Карабин“ и „Меки сат“. Средњошколци су стекли нова радна искуства и омогућили довољну суму новца за реализацију пројекта на тему "Култура младих у нашој школи".

„„MMaakkee iitt ppoossssiibbllee““

„Make it possible“ је пројекат едукативног карактера који се ове године реализује по први пут у организацији свих AIESEC-ових канцеларија у Србији. Осим у Србији, пројекат се одвија у Пољској, Грчкој, Бугарској, Италији и Португалу. Током пет недеља ученици средњих школа учестовали су у низу едукација и радионица које су им омогућила да се упознају са миленијумским циљевима и како је могуће утицати на њих. Миленијумски циљеви представљају скуп од осам конкретних циљева које су Уједињене нације поставиле земљама чланицама 2000. године, а односе се на добробит и благостање човечанства у целини. Радионице везане за пројекат су за ученике медицинске школе одржане на Пословном факултету (Сингидунум) од 28. фебруара до 2. марта. Из дана у дан ученици су показивали све више интересовања за презентације и радионице које су одржавали чланови AIESEC-а Ваљева као и студент из Бразила који је пренео знања, информације о својој земљи и проблеме са којима се становници у његовој земљи и у појединим деловима света сусрећу. Првог дана млади предавач је покушао да приближи културу, обичаје, места у земљи из које је дошао, као и своје утиске о Србији и народу, о томе како је прихваћен и како се прилагодио клими, начину исхране.

Сам пројекат има за циљ подизање свести код младих о њиховом окружењу и могућности да се на њега утиче. Учесници су подстицани на проактиван став према променама које се дешавају око њих, тако да се не прилагођавају променама, већ да буду

покретачи промена које желе да виде у свету.

Ове презентације су прошле уз многобројне радионице и играонице па је уз доста рада било и доста забаве. Пројекат “Make it possible” је 2. марта завршен и успешно реализован уз добру сарадњу ученика, њихове посвећености, времена и залагања.

Кристина Нинковић, II4

Весна '67 број 64

мај 2012. - 48 -

ССППООРРТТССККИИ ИИЗЗААЗЗООВВИИ

Наш одбојкашки тим учествовао је на школском такмичењу у Пољопривредној школи са домом ученика Ваљево. У полуфиналу такмичења победиле су Економску шлолу, а у утакмици за прво место, показујући велику борбеност изгубиле су са 20. На мећуокружном такмичењу у Сремској Митровици учествовале су са екипама из Зворника, Београда, Митровице. У полуфиналу наша екипа је поражена од Техничке школе из Зворника 21 победник је била Спортска гимназија из Београда.

Интересантно је да су ученици могли да виде кадетску репрезентацију Србије с обзиром да сви ученици Спортске гимназије наступају за кадеску селекцију насе земље.

На међуокржном првенству у атлетици за средње школе у мушкој конкуренцији наша екипа је заузела IV место. Надметали смо се у трчању на 100м, 400м, 1000м, 4х100м ( III место – Јовановић, Мирковић, Стевановић, Нинић) скок у вис, скок у даљ, кугла. У женској конкуренцији екипно смо освојили II место. Девојке су се такмичиле у трчању на 100м, 400м, 800м, 4х100м, скок у вис, скок у даљ, кугла. Екипно су освојиле III место у штафети 4x100м Миловановић, Јефтић, Милошевић, Урошевић. Наш понос и велике наде атлетике, краљице спортова, представљају Бојана Миловановић IV6 (III место у трчању на 100м) и Јована Јефтић II6 (V место у трчању на 400м и победница кроса Градац 2012). Обе истичу да у овом спорту уживају, да им омогућава здрав живот, кондицију, плућа уживају у огромним количинама ваздуха, крв струји, зглобови јачају.

ООддббоојјккаашшииццее уу ББееннееддииккттуу

Одбојка спаја. Да, заиста спаја људе, градове, државе, традиције, вере… Одбојка је спој

љубави, упорности, мудрости, безбројне могућности. Занимљиво искуство догодило се у току Божићних празника, у децембру у Марибору, на северу Словеније. Провели смо три дана, у малом месту крај Марибора, Бенедикту. Турнир је био у организацији источног клуба. На овом интернационалном турниру учествовало је осам екипа из региона, Словеније, Србије, Хрватске. Првог дана игране су утакмице у групама када смо забележили победу и пораз. Наредног дана одигране су утакмице четврт финала, однели смо победу над „ Марибором“ . Последњег дана турнира одржане су утакмице полуфинала и финала. Нажалост, у полуфиналу смо поражени од „ Сремске Митровице“, резултатом 2:1 у сетовима. Међутим, сјајном игром смо оправдали улогу фаворита и у утакмици за треће место триумфовали над словеначким „Бледом“. Прво место заузео је београдски „Поштар“. Позиције од петог до осмог места поделили су: „Марибор“ , „Цеље“ и домаћи „Бенедикт“. Заиста, задивљујућа чињеница јесте однос људи који су нас угостили и трудили се да испуне све наше жеље. Бенедикт је место 25km од границе Словеније са Аустријом са око 1000 становника. Спој традиционалног и модерног осликава се у начину живота староседелаца. Природна богатства су очувана, поштована, чиста… Дуга пространства са тек понеком високом планином окруживала су месташце у котлини. А Марибор, величанствен, блиста у мрачним ноћима. Хиљаде украсних светиљки жељно су ишчекивале нове пролазнике, са осмехом пратиле многобројне очаране посетиоце, какви смо и ми били, шетајући Марибором, лентом поред Драве. У нади да ће се нова другарства очувати, успомене неће избледети, остварени успех ће бити упамћен, а до неког наредног искушења вредно радимо.

Бојичић Бојана, II6

Весна '67 број 64

мај 2012. - 49 -

О, АНАТОМИЈО! О, анатомијо проклета била, пре тебе мој живот био је идила. Због тебе ноћима мира немам, пролази младост док тебе спремам. И када не учим, о теби размишљам, ”титраш” ми по глави, док призивам сан. Муку мучим сваки нови дан и питам се, имаш ли уопште крај?!

О анатомијо, од свега си гора, Због тебе, нема ми, ово лето мора ал’, ево ти из ината, учићу, реk’o ми је тата! Док положим тебе, не гине ми чир, ал’ бар ћу после да вратим свој мир. О, анатомијо, положићу те ја, макар то било за десет година!

Александра Јеремић, I2

ШШААЛЛЕЕ ИИЗЗ ШШККООЛЛССККЕЕ ЗЗББИИЉЉЕЕ На часу српског језика ученик упита: “ Професоре, колико ћемо часова радити дело Ана Карењина?“ “ Четири часа“, одговори професорка а на то друг добаци: “Зашто Милоше? Јел’ да узмеш боловање?“ ******************************************************************************* Како се ближи крај школске године, у одељењу III4 најактуелнија је песма, компонована у различитим варијацијама: “ Марице, Маро моја, мени треба двојка твоја....“ *************************************** На часу математике професор рече треба да одговарају Страхиња и Урош. Из задње клупе неко добаци: „Може ли у дуету?“ ***************************************

Професор:У старости људи треба да буду активни. Ученик: Сутра уписујем бабу на фолклор. ********************************************************************************

Не могу да заспим без музике! Пустила ја пре неко вече музику на телефону да заспим. Пробудила се ја , кад чујем оно се не чује.

******************************************************************************** Резистенција словенског језика (редакција).

******************************************************************************** И тај притисак држи плућа у респираторном стању.

******************************************************************************** У току гравитације (гравитета).

********************************************************************************

Весна '67 број 64

мај 2012. - 50 -

********************************************************************************

Професор: Ко? Ученик: Цар Лазар! Професор: Дете, он никад није био цар. Где си то прочитао, на вину? ********************************************************************************

Јоване, дођи овамо да добијеш своју јединицу! ********************************************************************************

Професор: Кад ће крај ћелије? (часа) ********************************************************************************

(У ходнику група ђака пева) Откачи са мном до лудила!!! Професорка (љутито): Је ли можете ви да откачите са ових врата?

******************************************** Професорка: Реци нам типове карактера… Ученица: Типови карактера? Аха... Добар, лош... И зао!

******************************************** Професор: Причај нешто о старом Египту.. Ученик: Египат је настао у долини реке Нила. Од југа до септембра није плавио...

******************************************************************************** Извините се једно другом... Сандра, извини ми се!

******************************************************************************** Два дана пре и два дана после коагулације... (прича се о хигијени о плодним данима)

******************************************************************************** Стална трудноће воде (тврдоћа).

******************************************************************************** Ћути и прича. Шта радиш то? Обраћам пажњу на себе. Није могао очима да заспи. Извините, случајно сам нешто рекао. Ноге су ми ко ледови. Улетео ми је миш кроз слепи прозор. Професор: Како се завршио косовски бој? Ученик: Нерешено. (нешто се чује)

Професор: Невена, телефон, је л' твој? Ученица: Не, професорка, то је зујалица напољу. Професор: Зујалица? Ученица: Мислим, бушилица!

Професор: Којом брзином путују импулси срца? Ученик: Муњевитом! Професор: Каква је терапија код инфаркта миокарда? Ученик: Помози Боже!

Весна '67 број 64

мај 2012. - 51 -

Тромбоцити заустављају крварење

на месту несреће. Анемија настаје због недостатка

витамина гвожђа. Он се јавио да је побегао! Пнеуманија (пнеумонија) Пирамидинска киселина

(пиримидинска) Морбитус (морбидитет)

Професор: Екстраембрионални, како изгледа? Ученик: Па екстра. Ученик: Професорка, ви сте рекли да данас одговарамо, ко хоће пет и веће оцене! Професор: Па што ти, дете, оволико

бежиш? Ученик: Па, џабе! Професор: Ти хоћеш да ти ја још платим?!

Професор: И онда је Србија склопила тајни уговор... ченик: А како ви то онда знате?

Професор: Како мајка препозна да су јој синови заљубљени? Ученик: Усисавају чарапе!

Гутање је војна радња. Човече женски!!!

Како се зове Анка? Мртва сам доживотно! Разредна је у школи од 10 до пола 10. Укусна болест (улкусна). Кокаин и Авељ (Каин и Авељ) Професор: Особа која се гуши није

пацијент, то је унесрећени. И када извадимо страно тело из дисајних путева... Ученик: Он постаје срећан.

Професор: Askaris rentrikularis, то је глиста... Ученик: Аха, има име и презиме!!

Ученик: Менингитис је инфективно обољење које може бити изазвано бактеријама, вирусима... Боже, а шта ја то причам?

Одакле си ти? Из Голе Главе! Сви смо ми по мало из Голе Главе!

Ученик: Антикоагулентни лекови се користе у коагулацији. Карактеристише их сув, продуктиван кашаљ. Ликвор је течна, безбојна течност.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 52 -

ООДДААББРРААННИИ ААФФООРРИИЗЗММИИ

******************************************************************************** Ко не зна, а не зна да не зна – опасан је – ИЗБЕГАВАЈТЕ ГА! Ко не зна, а зна да не зна – дете је – НАУЧИТЕ ГА! Ко зна, а не зна да знак – спава – ПРОБУДИТЕ ГА! Ко зна и зна да зна – мудар је – СЛЕДИТЕ ГА! Конфучије (551-479) ********************************************************************************

Паметан човек никад неће рећи да све зна. – Блејз Паскал

************************************* Знање има граница док незнање их нема.

– Бранислав Нушић ************************************* Ако свако уради онолико колико је способан, народ неће пропасти.

– Вук *************************************

Да би остварио велике ствари, човек мора да сања колико и да ствара.

– Франс *************************************

„Вера је велика утеха и зло је једино када ти недостаје“.

– Хемингвеј *************************************

„Сва жеља за сазнањем је добра. Ње се не траба никад плашити. Ако не нађемо оно што тражимо, може се десити да нађемо другу, нову и корисну ствар на коју нисмо раније помишљали“. – Иво Андрић *************************************

„Злато се добија непрестаним просијавањем и испирањем“.

– Лав Толстој **************************************

„Сањај као да ћеш живети вечно, живи као да ћеш умрети сутра“. – Џемс Дин *************************************

„Сви идемо од једне обале до друге, по танком канапу своје животне стазе, и свакоме се зна крај, разлике нема“.

– М. Симовић *************************************

„Изгубљено је само оно чега се одрекнеш“. – Аристотел

************************************* „Сви живимо од снаге коју носимо са извора и коју стичемо успут. Као река“. „ Злоба и доброта једног народа су продукт прилика у којима он живи и развија се“. „ Заволећу живот и то толико да када бих пала, до земље бих се наживела“

– Десанка Максимовић ************************************** Ми нисмо атоми прашине који се у облацима без циља дижу лети над друмовима, него сићушни делови бесконачног мозаика, коме ја не могу слутити смисао, облик, ни величину, у ком сам нашао место своје и стојим одважно као у храму.

– Иво Андрић *************************************

Aлександра Пантелић, IV2

Весна '67 број 64

мај 2012. - 53 -

ШШААРРЕЕННАА ССТТРРААННАА Укрштене речи из броја 50, 1986. г.

1 2 3 4 5 6

7

9 10

11 12 13

14

15

16

17 18

19 20

21

22 23 24

25

Аутор: Дејан Јовановић, II5

Аутор цртежа: Ана Сика, I2

РЕШЕЊЕ УКРШТЕНИЦЕ: 1) претрес, 7) рало, 8) ТВ, 9) ода, 10) ц, 11) ја, 12) гард, 14) Кораб, 15) Марија, 16) црница, 17) Авала, 18) Н, 19) Неда, 20) Ж, А, 21) дар, 22) ак, 24) Рено, 25) Ретфорд.

ВОДОРАВНО: 1) преметачина, 7) плуг, 8) скр. за телевизију, 9) песма захвалница, 10) сугласник, 11) прво лице једнине, 12) став у боксу, 14) планина у Македонији, 15) народни херој Бурсаћ, 16) врста земље, 17) планина код Београда, 18) сугласник, 19) наша глумица Арнерић, 20) сугласник и самогласник, 21) поклон, 22) першун, 24) марка аутомобила, 25) страни глумац Роберт.

УСПРАВНО: 1) врста хлеба, 2) женско име, 3) Фицџералд, 4) показна заменица, 5) филм Стивена Спилберга, 6) свечани чин, 10) императорка, 12) врста мајмуна, 13) назив за потчињени народ у Турској, 14) држава у Северној Америци, 15) делови хлеба, 16) словеначки књижевник Иван, 18) нација, 20) правац у филмској уметности, 21) парче, 23) билијарски штап, 24) два сугласника.

Весна '67 број 64

мај 2012. - 54 -

МЕДИЦИНСКА ШКОЛА

ГРАДУ ВАЉЕВУ НА ПОКЛОН ПОВОДОМ ДАНА ШКОЛЕ ГРАДСКИ ТРГ

Прва помоћ и реалистички приказ Коришћење комплета прве помоћи Ревија фризура Музички програм

Весна '67 – Лист ученика Медицинске школе / Број 64. / Мај 2012. Главни и одговорни уредник: Невенка Ђерић, професор Коректура: Лингвистичка секција и Зорица Алексић, професор Технички уредник: Славица Делић-Марковић, професор Редакција: Ана Стевановић I6, Мојић Ивана I6, Невена Вуковић III6, Никола Васиљевић III6, Сања Ивков III1, Немања Ранковић III1, Марко Павловић III1, Зорана Петровић III3, Ивана Маџаревић III3, Стефан Лекић IV6 и Мирјана Антонијевић IV6.