SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA

E V R O P S K O P R A V O

TEMA: USTAVNOST EVROPSKE UNIJE I

AKTI INSTITUCIJA EVROPSKE UNIJE

MENTOR, STUDENT,

2014.

Sadržaj

1 USTAVNOST EVROPSKE UNIJE...............................................................................2

1.1 Politički sistem bez države........................................................................................2

1.2 Politika izvršne vlasti Evropske Unije........................................................................4

1.3 Pravni sistem Evropske Unije i Evropski sud..............................................................5

2 AKTI INSTITUCIJA EVROPSKE UNIJE.......................................................................7

2.1 Uredbe.....................................................................................................................7

2.2 Direktive (Upustva)...................................................................................................8

2.3 Odluke......................................................................................................................8

2.4 Preporuke i mišljenja................................................................................................9

2.5 Meko pravo (SOFT LAW)...........................................................................................9

2.6 Sudska praksa kao izvor prava........................................................................................9

1 USTAVNOST EVROPSKE UNIJE

1.1 Politički sistem bez države

Ustavnost je plod volje odnosa snaga u drustvu. Ono je po pravilu rezultat politike stvaranja ustava kao (“sasije”) i Zakona kao (“motora”), koja danas u procesu globalizacije, zahvata (regulise) skoro sve sfere ljudskog bitisanja.

Zakon je izraz premestanja volje (transpozicije) odredjenog pojedinacnog ili posebnog interesa odgovarajucim politickim procesom u cijoj gradnji realno ucestvuju politicke partije kandidovanjem svojih izabranika – predstavnika, a biraci izborom izabranika. U procesu kandidovanja i izbora posredno ili neposredno znacajnu ulogu i uticaj imaju interesne grupe, sredstva masovnih komunikacija, lobiji i nevladine organizacije, klase, slojevi, nacije (narodi), odnosno gradjani.

Pravo je plod odgovarajuceg politickog procesa, drugacije receno, ako se posmatra sa aspekta njegovog donosenja i primene, ono je vise ili manje i politicka odluka, sto se posebno ogleda u slucaju kvaliteta ustava. Zbog toga, formalno-pravno institucije

2

centralne i lokalne vlasti, zakonodavne, izvrsne i sudske, grade se i deluju u skladu sa ustavom i zakonom.

Ustavi se donose dominacijom jedne kvalifikovane vecine ili referendumom u odgovarajucem politickom procesu. Njegovo stvaranje i primena se moze naucno proucavati, kao donosenje valjane i realno ostvarljive politicke odluke. Zato je i ustav najvisi politicki akt. Povezanost prava i politike vec u nastanku prava cini nuznim zajednistvo pravnih i politickih nauka. Svaka drzavna vlast tezi da ostvari sto siri stepen svog legaliteta i legitimiteta. Pravo je sinonim njene legalnosti i legitimiteta.

Poznate politicke i pravne teorije koje se javljaju u XIX veku, predstavljaju savremene osnove prvih instrumenata i kategorija u analizi pravnih i politickih institucija, kao sto su: parlament, izvrsna vlast, administracija i politicke partije. Poznati autori Almon i D.Iston teze da se objasne politicka i pravna resenja pomocu interesa, motivacije i delovanja politickih tj. pravnih subjekata, koji ucestvuju u vlasti i koii uticu na vlast.

U toku 80-tih i 90-tih god. XX veka, analiziranje se vraca ka institucionalizmu, pod nazivom Nov institucionalizam. Mnogi pisci iz ove oblasti pokusavaju da integrisu ideje i teorije koje se odnose na politicke ucesnike (subjekte).

U politickoj teoriji, rasprostranjeno je misljenje o racionalnosti, vise uspesnih, sto se potvrdjuje delom (politickih subjekata), a to znaci da odredjeni politicki subjekti (ucesnici procesa) imaju u prvom planu prednosti u domenu rezultata koje ocekuju da ce postici u politickom procesu. Partijski lideri, npr. koji su na vlasti zele da budu ponovno birani (reizabrani), a drugi koji su u opoziciji zele da dodju na vlast, zato su im potrebne odredjene preference. I administracija da bi imala bolje rezultate, zahteva povecanje svog budzeta ili sirenje svoje nezavisnosti u odnosu na druge nosioce vlasti. Sudije zahtevaju da imaju vise vlasti, samostalnosti i nezavisnosti. Interesne grupe da obezbede takvu politiku, koja povecava uspesnost rada rezultata njihovih clanova.

Partijski lideri ce se blize pozicionirati svom clanstvu, svojim biracima, administracija pokusati da poveca javni sektor, sudije ce donositi resenja, koja se temelje na snazi zakona, a interesne grupe ce lobirati pred prihvatljivim subjektima, koji su na polozaju (imaju autoriteta i moci u sredini) gde imaju odlucujuci glas u procesu donosenja odluka. Oni ne odlucuju napamet vec znalacki i mudro o prednostima. Oni zato moraju znati interese (jednih i drugih) i uzajamni kurs delovanja (proceduru). Postoje misljenja da je savrsena informisanost kao takva nedostizna, sto moze da ima nezeljene posledice datog delovanja u odnosu na konkretna resenja. Mnogi ucesnici su prinudjeni da prihvate strategiju, koja ne vodi najboljim resenjima. Preference “uciti” znati traziti i naci one snage koje kao uzroci vode ka onim dejstvima sto ih onda vidimo pred svojim ocima kao politicke dogadjaje.

Institucije postizu kljucni rezultat odredjenim delovanjem i najboljom strategijom. Na kraju, kako navodi Joakim Riker, institucije mogu da postignu specificne rezultate njihovom stabilizacijom (ravnotezom).

3

Ove osnovne teorije su danas validne i za pravo Evropske Unije, sistema bez drzave u “superdrzavi” sa najsnaznijom ekonomijom i svetskim trzistem. U sistemu Evropske Unije postoji siri krug broja ucesnika. Da bi se objasnio metod funkcionisanja sistema Evropske Unije, potrebno je da se dobro shvate interesi svakog ucesnika, njihov strategijski odnos jednog u odnosu na drugi, instituciona ogranicenja ponasanja svakog ucesnika itd.

Neofunkcionalizam je prva i najproduktivnija teorija o evropskoj integraciji. Nju su prvi razvili Ernest Has, Lindberg i Seheingold u toku 60-tih god. prosloga veka. Kao deo sireg znacenja (liberalne skole) i tradicije. Neofunkcionalizam se razvija kao pokretna snaga prelivajuceg procesa sa doskoro nedrzavnim ucesnicima, sa nacionalnim drzavama u Evropskoj Uniji, integrisanih drzavnih celina.

Evropska Unija je jedinstveni model u podsticanju ostvarenja preference putem koalicije i konsensusa.Prema klasicnoj ustavnoj teoriji zakonodavni organ donosi pravne akte (pocev od Ustava), izvrsni ih primenjuju, a sud sudi. Riker tvrdi da je cilj zakonodavca da se dodje sto je moguce vise,do veceg uticaja jedne dobitne koalicije. Koalicija ce biti uspesna ako se formira od strane subjekata istih politickih preferenci. Osnova argumenata (Akselroda 1970) temelji se na verovatnoci minimalnog povezivanja dobitne koalicije zakonodavca. Teorija Rikera ne istice politicki aspekt, ali koncept Akselroda koristi metod, ”polit.motivacije” onih koji stupaju u koaliciju. Poznati autori SAD (70-tih) XX veka tvrde, da je osnovni cilj zakonodavca (izabranika) da ponovo budu izabrani. Da bi se to dogodilo oni se moraju potvrdjivati svojim rezultatima, ciju korist treba da imaju njihovi biraci, a delimicno i partije. U osiguranju tih rezultata (poslanicke grupe) zakonodavca pokusavaju da razmene glasove sa drugim grupama zakonodavca da bi imali podrsku potrebne vecine. Ako se svaka specijalizovana komisija nalazi pred vratima u vezi sa odredjenim politickim pitanjem, koja moze da spreci ili eventualno poveze oba problema, dok se ne resi problem njihove dileme, tj. krajnjeg politickog resenja. Krehbiel tvrdi da i ukoliko bi zakonodavci tezili ka priblizavanju politike sto je moguce vise idealnoj poziciji, oni ni tada nisu dovoljno sigurni u pogledu realnog odnosa, veze zakonodavnih instrumenata i krajnjeg politickog resenja. To stimulise zakonodavca na potrebu postojanja politickog, pravnog, ekonomskog, psiholoskog i ekspertnog znanja, koji se moze ostvariti putem zakonodavne specijalizacije.

Zakonodavni proces u Evropskoj Uniji nije bio uvek tako efikasan. Tek se sa Mastrihskim dogovorom resava problem procedure. Ukoliko se Evropski parlament i savet ne uspeju dogovoriti u vezi sa odredjenim nacrtom zakona, predvidjeno je da se sazove “pomirljivi komitet” ciju strukturu cine podjednaki broj predstavnika Evropskog parlamenta i saveta. Komitet moze da odbaci nacrt zakona. Procedura zajednickog donosenja resenja u nacelu, odnosi se na vise oblasti, a ne samo na zakonodastvo jedinstvenog trzista, kao sto je oblast zdravstva, obrazovanja, kulture i zastite potrosaca.

4

Amsterdamskim dogovorom, oblasti koje podpadaju pod zakonodavstvenu proceduru Evropske Unije se sire.Tu spadaju i zastita okoline, socialna politika itd.

Evropska Unija se odlikuje najslozenijom zakonodavnim sistemom u svetu, jer jos deluje politicki sistem bez drzave integrisane i ujedinjene Evrope, koja prema sporazumu iz Ljume predvidja svoje sirenje sa “suigeneric” clanicama.

1.2 Politika izvršne vlasti Evropske Unije

U Evropskoj Uniji sa 27 clanica u primeni je politika ”dvojnosti izvrsne vlasti”. Izvrsna vlast se deli na vlast Evropskog saveta (European Council), Drzava clanica, Parlamenta i vlasti Evropske komisije. Savet ministara Evropske Unije (The Council of Ministers) se razlikuje od Saveta Evropske unije, koji se sastoji od sefova drzava ili ministara vlada drzava clanica Evropske Unije. Oni su nosioci i izvrsioci i zakonodavne vlasti. Savet Evropske Unije je ”centar za donosenje odluka” u Evropskoj Uniji.

Savet ostvaruje svoju zakonodavnu vlast na cetiri nacina:

1) Putem dogovora; 2) Evropski Savet i neki drugi saveti definisu srednjorocni politicki program; 3) Drzave clanice su odgovorne za primenu zakonodavstva Evropske Unije posredstvom svog administrativnog aparata; 4) Vlade Evropske Unije bave se svakodnevnom administrativnom politikom Evropske Unije u saradnji sa komisijom posredstvom komitologicnog sistema.

Prve dve tacke se odnose na politicki aspekt izvrsne vlasti, a 3 i 4 tacka odnose se na njen administrativni aspekt.

Evropska komisija ima sledece funckije:

1) da pripremi srednjorocnu strategiju razvoja Evropske Unije; 2) da pripremi nacrte zakona i da bude arbitar u zakonodavnom procesu; 3) da predstavlja Evropsku Uniju u trgovinskim pregovorima; 4) da upravlja budzetom Evropske Unije; 5) da stvara (donosi) propise i pravila; 6) da deluje na prilagodjavanje Dogovora i drugog zakonodavstva.

Komisija je organizovana na principu naconalnih vlada, pri kojoj osniva kolegijum komesara Evropske Unije, koji se sastoji od clanova najvecih drzava clanica.

5

Iza kolegijuma komesara nalazi se administrativni aparat Evropske Unije, koji se sastoji od 25 glavnih direkcija.

1.3 Pravni sistem Evropske Unije i Evropski sud

Evropsko pravo danas je izdvojeni deo pravnog sistema. Ono je samostalna naucna disciplina. Ono je jako integrisano medjunarodnim pravom i pravnim sistemima drzava-clanica Evropske Unije. Temelji se na tri osnovna izvora. Prvi izvor, rec je o izvoru koji se temelji na postojanju “pravnih akata” donetih od strane vlada drzava-clanica Evropske Unije. Ovaj autor ukljucuje Pariski dogovor, Rimski dogovor, Jedinstveni evropski akt, Mastrihski dogovor, Amsterdamski dogovor, cetiri dogovora o porezima, dva o budzetu itd.

Drugi izvor, postoje i “drugi zakonodavni i izvrsni akti” Evropskog Parlamenta, Saveta i Komisije, kao sto su:1) Pravilnici (poslovnici), koji predstavljaju opsta resenja i imaju obavezujuci karakter u Evropskoj Uniji, a takodje i na nacionlnom nivou;2) Direktive;3) Resenja;4) Preporuke;5) Mnjenja.

Treci izvor, a to su cetiri osnovna vida opstih principa:1) princip administrativne i pravne zakonitosti;2) ”cetiri velike” ekonomske slobode;3) osnovna prava coveka;4) politicka prava.

Da bi se primenili navedeni principi, drzave clanice su formirale Evropski sud u Luksemburgu. Sud pravde ima onoliko sudija, koliko ima drzava – clanica Evropske Unije i devet generalnih advokata. Svake trece godine se vrsi delimicna promena sudija. U praksi preovladava saglasnost da svaka drzava clanica predlaze svog sudiju, ciji se izbor ratificira od strane drugih drzava clanica. Sud deluje, po tacno utvrdjenoj proceduri u Evropskoj Uniji.

Evropski sud pravde ima jurisdikciju u tri osnovne oblasti. Prema cl. 226-228 (Dogovora) sud pravde moze da obavi saslusanje o delima institucija drzava-clanica, da bi se uverio, da li su ona izvrsena u skladu sa Dogovorom Evropske Unije i zakonodavstvom Evropske Unije. Sud moze da vrsi sudsku kontrolu zakonodavnih delatnosti i realizacije akata Evropske Unije.

6

Sud ima jurisdikciju i u sferi stetnih radnji institucija Evropske Unije, koja su ucinjena ili od strane drzava-clanica ili od strane fizickih lica.

Ostali organi Evropske Unije su: Evropski finansijski sud, Evropska centralna banka, Evropski privredni i socijalni odbor, Evropski odbor regiona, Evropska investiciona banka.

Direktan ucinak Evropskog prava znaci da gradjani licno imaju prava u Evropskoj Uniji, koji treba da ih zastiti od nacionalnih sudova svake drzave clanice Evropske Unije.

Evropska Unija dakle nije drzava tj. nema spoljni suverenitet u medjunarodnom pravnom sistemu, da bi mogla da deluje nezavisno i iznad interesa drzava clanica, niti pak ima zakonski monopol, da koristi prinudu drzave.Iako sud nema sopstvenu policiju, on zaduzuje drzave clanice da u preduzimanju razumnih mera u primeni prava, ukljuce i upotrebu prinude.

Ustav Evropske Unije nije kodificirani dokument, sto je slucaj sa pisanim ustavima vecine drugih drzava. U Evropskoj Uniji suvereni gospodari dogovora su suverene drzave clanice a ne narodi.

2 AKTI INSTITUCIJA EVROPSKE UNIJE

Evropski Parlament zajedno sa Savetom i Savet sa Komisijom donose:

- Uredbe; - Direktive; - Odluke; - Preporuke; - Misljenja.

Navedeni red ne oznacava hijerarhijski poredak, jer se ne bi moglo smatrati da je uredba superiornija u odnosu na direktivu i obrnuto.

7

Postoji i meko pravo (soft low) a to su: uputi, izjave, programi, deklaracije, bele i zelene knjige, zapisnici itd.

2.1 Uredbe

Uredbe su direktno primenljive i obavezuju sve drzave clanice Evropske Unije. One se objavljuju u Sluzbenom glasniku Evropske Unije i stupaju na snagu kako je utvrdjeno u posebnoj uredbi. Ako to nije specificirano, stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja u Sluzbenom glasniku.

Uredbe nisu imenovane na bilo koje pojedinacno uzeto lice, jer imaju u pogledu dejstva opsti apstraktan karakter. Direktna primena nije na najbolji nacin precizirana.

Notorno je da nije moguca ranija primena pravila iz pojedinih uredbi pre njihovog stupanja na snagu, jer bi, onda imali primenu samo u delu teritorije Evropske Unije.To bi trebalo da znaci da uredbe postaju automatski deo pravnog sistema drzava clanica, bez preduzimanja posebnih pravnih radnji sa njihove strane.

Uredbe se primenjuju, tj. imaju pravno dejstvo, bez potrebe za bilo kojom formom nacionalne implementacione legislacije.

2.2 Direktive (Upustva)

Direktive obavezuju drzave clanice, ali ostavljaju drzavama clanicama izbor forme i nacina primene. Direktive se moraju implementirati u nacionalno zakonodavstvo, ali u saglasnosti sa pravilima procedure svake drzave clanice. Sud pravde je, nastojeci da ucvrsti znacaj direktive, presudio da gradjanin moze traziti nadoknadu stete zbog njihovog neblagovremenog transportovanja.

Direktive se ne moraju objavljivati u Sluzbenom glasniku Evropske Unije. Praksa pokazuje da se veliki broj Direktiva objavljuje. To se odnosi na one sto su upucene svim drzavama i koje se odnose na zajednicko odlucivanje.Strane kojima su upucene moraju biti notifikovane. Direktive stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja.Prema praksi Suda, direktive imaju direktno dejstvo u relacijama pojedinaca i drzava.

8

2.3 Odluke

Odluke su obavezne za one na kojima su adresirane. Nema znacaja da li su upucene drzavama ili kompanijama. Odluke nemaju opsti karakter.

Pojedine odluke moraju biti objavljene u “Sluzbenom glasniku”. One stupaju na snagu 20 dana posle objavljivanja, ukoliko nije drugacije odredjeno.

Odluke mogu imati direktno dejstvo.

Odluke mogu biti izvrsni naslovi kada utvrdjuju novcane obaveze licima, izuzev drzava.

Institucijama Evropske Unije ostavljena je mogucnost da uredjuju procedure donosenja odluka u mnogim oblastima. Tako npr. Centralna banka moze donositi odluke, shodno odredbama Ugovora iz Mastrihta.

Odluke koje se donose u postupku saodlucivanja moraju biti objavljene u “Sluzbenom glasniku”, i stupaju na snagu danom koji je utvrdjen tom odlukom. Za slucaj da to nije uradjeno, stupa na snagu 20 dana od dana objavljivanja.

2.4 Preporuke i mišljenja

Preporuke i Misljenja nisu obavezne za drzave clanice. Clan 211 Ugovora daje Komisiji u nadleznost da formulise preporuke i izrice misljenja o pitanjima koja se ticu Ugovora. Diskreciono je pravo Komisije da to radi.

Preporuke imaju znacaj u tome sto pozivaju drzave da se ponasaju na odredjeni nacin. Preporuke nemaju obavezujuci karakter ali ponekad sudije u nacionalnim sudovima ih uzimaju u obzir ukoliko pojasnjavaju pojedine relevantne norme.

2.5 Meko pravo (SOFT LAW)

Meko pravo tj. neimenovani akti ne pripadaju formalno izvorima Evropske Unije, ali se ne moze objektivno zanemariti cinjenica da oni u odredjenim, istina ogranicenim okolnostima proizvode pravna dejstva.Rec je o Pravilnicima o unutrasnjoj organizaciji kominikeima Komisije, deklaracijama, medju-institucionalnim dogovorima, rezolucijama itd.

9

Njihovu vaznost ilustruje slucaj u kome je Sud pravde ponistio direktivu Saveta iz razloga sto nije postovao odredbe unutrasnjeg pravilnika.

2.6 Sudska praksa kao izvor prava

Sud pravde Evropske Unije ima veoma intenzivnu delatnost u pogledu afirmacije supermatije komunitarnog prava u odnosu na nacionalno pravo i njegovu direktnu primenu u drzavama clanicama.Takav zakljucak mozemo izvesti na bazi dve teorije i to:

- Institucionalne i - Politicke.

Prva institucionalna teorija smatra da drzave clanice prenose suverenitet na Evropsku Uniju u oznacenoj oblasti i da ona ima ovlascenja da u skladu sa normama Evropske Unije donose odluke.

Politicka teorija smatra da su drzave clanice saglasne da limitiraju svoj suverenitet u korist Evropske Unije.

Sud pravde nadzire jedinstvenu primenu i tumacenje komunitarnog prava. Sud donosi odluke na zahtev drzava clanica, privatnih preduzeca i nacionalnih sudova o primeni komunitarnog prava. Legislativni proces u Evropskoj Uniji je mnogo nezavisniji od drzava clanica nego li sto je to u medjunarodnim organizacijama koje su ipak pod veoma striktnom kontrolom nacionalnih vlada.

Evropski sud imao je veliku i veoma znacajnu ulogu u formiranju komunitarnog prava. Zahvaljujuci pre svega njegovoj neuobicajenoj delatnosti afirmisan je princip neposredne primene komunitarnog prava i njegovog primata u odnosu na nacionalno pravo.

Zabelezeni su brojni slucajevi, tj. sudska praksa, u kojima je Sud nemajuci pravog uporista u osnivackim ugovorima primenio metode tumacenja prava preuzimajuci zakonodavnu funkciju.

10