EVROPSKA & AMERIČKA MODERNA UMETNOST POSLE 1945. GODINE

Američki i zapadni svet tokom 50-ih godina prošlog veka bili su u «zlatnom dobu»,

dobu optimizma, obnove, tehnološkog napretka. Uporedo sa tim vlada i «hladni rat».

Socijalne norme su još uvek bile konzervativne. Sjedinjene američke države su

učestvovale u drugom svetskom ratu, ali na njenoj teritoriji (izuzev Perl Harbura) se

nisu odvijala ratna dešavanja. S.S.S.R i S.A.D. su bile najveće savezničke snage.

Godine 1947. nastaje blokovska podela na zemlje imperijalizma i zemlje komunizma.

Na trećem mestu je bila Velika Britanija. S.A.D. postaju ekonomska sila broj 1 u

kojoj vlada ekspanzija konzumerizma i potrošačkog društva, razvoj masovnih medija,

itd. Nastaje podela zemalja na istočni blok (narodna socijalistička narodna

demokratija) i zapadni blok (kapitalistička demokratija), i podela Berlina. «Gvozdena

zavesa» je delila ove zemlje. Pariz je 1940. godine pao pod vlast nacista i zbog toga,

glavni evropski kulturni i umetnički centar se seli na američki kontinent – preciznije u

Njujork. Kako je 1933. na vlast došao Hitler, veliki broj evropskih umetnika

emigrirao je u Ameriku (naročito veliki broj francuskih nadrealista: Dali, Ernst,

Breton, Leže, itd.). Osim umetnika, emigrirali su i brojni profesori, među njima

najznačajniji Ervin Panofski i Hans Hofman. Formira se jako jezgro intelektualaca i

umetnika, kao i fenomen uspešnih izbeglica. Američka kulturna scena je sada potpuno

uzdrmana i Amerikanci po prvi put imaju priliku da vide originalna dela evropskih

umetnika. Pegi Gugenhajm je sa svojim mužem Maksom Ernstom takođe emigrirala

u Njujork i tu otvorila galeriju Art of This Century, koja je postala veoma značajno

mesto okupljanja evropskih i američkih umetnika. U ovoj galeriji nadrealisti su često

organizovali predavanja i izložbe, ali na ovom mestu izlagali su i predstavnici nove

umetnosti apstraktnog ekspresionizma - Džekson Polok i Aršil Gorki. Čitava

njujorška škola proizilazi iz ovog poduhvata. Tada se pojavljuje i Kliment Grinberg

na koga su uticale ideje Hansa Hofmana koji je smatrao da slikarstvo ne treba da

stvara iluziju 3-D jer je to, prema njemu, domen skulpture. Godine 1929. otvoren je

Museum Of Modern Art u Njujorku. Dakle, i ova institucija je bila od ogromnog

značaja jer su se tu mogla videti izložena dela kubizma, apstraktne umetnosti,

dadaistička, nadrealistička dela, i mnoga druga. U ovo vreme postoji podela umetnosti

na dve klime: jedna je dolazila iz SSSR – a, i to je bio socrealizam, i drugi talas koji je

vladao u Americi i Francuskoj – inovativni avangardni modernistički pokreti, tzv.

neoavandarda, kao simbol apsolutne slobode i demokratije – Pax Americana. Ova dva

modela vrše propagandu putem umetnosti. Jugoslavija je 1944/45. godine pripala

istočnom bloku. 1948. počinje da se oslobađa tog uticaja i okreće Zapadu. Amerika

vrši proces denacifikacije nad zemljama Trećeg Rajha i delimično nad Italijom, a kao

idealan model za to bio je modernistički model internacionalnog stila – apstraktni

ekspresionizam. A. E. je tadašnji američki trend kojim se politika služila kao

sredstvom hladnoratovske propagande. Implementiran je «Federal Art Project» kojim

je vlada finansirala mnoge umetnike (među njima i Poloka). Cilj ovog projekta je bio

da se promoviše umetnost drugačija od evropske, umetnost koja promoviše američku

moć.

_____________________________________________________________________

Dakle, na jednoj strani postojala je klima enformela u Evropi, i glavni

predstavnici su bili Vols, Dibife, Buri, itd. Opisujući slikarstvo Volsa (pod uticajem

Kandinskog, Klea i nadrealističkog automatizma) kao spontano, improvizovano,

automatsko, Žorž Matje uvodi termin lirska apstrakcija. Termin enformel uvodi

Tapije 1950. godine (iako je kao pojava u slikarstvu nastao ranije), pišući o slikarstvu

Volsa, Dibifea, Fotrijea, i označavajući spontanost i potpunu slobodu izražavanja na

platnu. Art Autre je termin koji je takođe smislio Tapije, ističući kako je ova

umetnost drugačija.

Enformel je slikarstvo koje podrazumeva slike lišene pravilnosti i tradicionalnog

kompozicionog sklopa, kao i shvatanje plohe kao pukog polja zbivanja i izvršenja

slikarskog postupka. Za enformel je karakteristično i upotrebljavanje neslikarskih

materijala i tehnika u nastanku dela. Enformel slikarstvo tako nastoji da razbije

dvodimenzionalnost slike i da izađe u treću dimenziju slike. Baština nadrealista je

ključni faktor za nastanak slikarskih pravaca posle 1945. godine. Paul Kle je puno

uticao na enformeliste, posebno svojom idejom o psihičkoj improvizaciji, ali i Breton

svojom teorijom nadralizma kao čistog psihičkog automatizma. Osim toga, značajan

je i uticaj Kandinskog i to njegove apstraktno-ekspresivno-dramatične faze iz 1912-

1914. Uvreženo je mišljenje da američki slikari više naglašavaju dramatičnu

komponentu u slikarstvu, a evropski slikari lirsku. Dakle, američko slikarstvo nastaje

u isto vreme, ali nezavisno od evropskog, s tim što su obe slikarske tendecije delile

neke zajedničke izvore: 1) nadrealistički sistem psihičkog automatizma, 2) slikarstvo

Paula Klea, koje je najviše uticalo na Dibifea, Fotrijea i Volsa i 3) apstraktno-

ekspresivno-dramatična faza Kandinskog koja je uticala više na njujorške, nego na

evropske slikare.

Slikari enformela okupili su se oko galerije Rene Druina koji je omogućio Volsu da

organizuje prvu izložbu, a zatim i Dibifeu i Fotrijeu. U ovom društvu boravili su i

Žorž Matje, Anri Mišo (slikarstvo kao pismo sličnih znakova) i Hans Hartung.

Ključna izložba u galeriji Rene Druina desila se 1947. godine.

Tapije je otpočeo karijeru kao sledbenik nadrealista, posebno Klea i Miroa (tzv.

organski nadrealizam), da bi se ubrzo okrenuo enformelu i «siromašnim»

materijalima, koristeći isključivo neslikarske materijale. Počinje da radi kombinovne

tehnike, koristi glinu, mermerni prah, žicu, krpe, stari papir, itd. Tako nastaje namerni

postupak grubosti, agresije na ravni slike i namerno se pravi nešto ne-lepo. Površina

slike je sada reljefna, bojeni pigment pomešan je sa drugim materijalima i slika izlazi

u 3-D plan.

Italijanski predstavnik enformela Alberto Buri je doveo enformel do uništenja, do

nestanka slike. Na njegovim slikama zapaža se destruktivan postupak nad površinom

slike, ali taj postupak stvara celinu koja je konstruisana, a ne razorena, i koristeći

neslikarske materijale, Buri takođe izlazi u 3-D slike, eksperimentisao je sa

sagorevanjem i (namerno) stvarao slike sa pukotinama. Burijevo slikarstvo se, dakle,

vezuje za evropski enformel i/ili tašizam. (Francuski kritičar Estjen uvodi termin

tašizam, dajući važnost ne obliku, već tonu i boji, tj. mrljama.) Enformel je sada anti-

slika, nulto stanje slike, čisto stanje materije.

U delima Fotrijea dominira slikarska materija, ali on nije upotrebljavao neslikarske

materijale i tehnike. Dibife je učio tehniku kod Fotrijea, ali je Dibife osim kičice

koristio i druge alatke – noževe, dršku kista, itd. Takav postupak legitimiše se kao

inovativan. Ali to još nije bila anti-slika. Ovde dominira nešto što izlazi van estetskih

definicija lepog, ali i dalje smo u domenu figuracije, odnosno asocijative umetnosti,

ulazi se u domen predkaligrafskog kretanja. Oblici na slikama Dibifea su grubo

modelovani, kao škrabotine, kao besciljne mrlje koje poseduju asocijativni karakter

groteske. U delima Dibifea primetan je jedan oblik promitivizma, osnosno

neoprimitivizma. Art brut (Outsider art) je termin koji je skovao Dibife označivši

umetnost koju stvaraju neakademski slikari, izvan estetskih kanona i normi (npr.

mentalni bolesnici, zatvorenici, deca, itd.). Na Dibifea je ogroman uticaj imala knjiga

«Umetnost umno obolelih».

_____________________________________________________________________

Godine 1951. Tapije je u Parizu organizovao izložbu grupe KOBRA (njihova prva

izložba održana 1949. godine u Amsterdamu u muzeju Stedelijk). Kobra je bila grupa

nordijskih umetnika koji su dobili naziv po glavnim gradovima država iz koji su

poticali: Kopenhagen, Brisel, Amsterdam. Najznačajniji predstavnici bili su Karel

Apel, Asgern Jorn. Oni su poput Dibifea bili pod uticajem primitivnih i neakademskih

likovnih izraza i crtežima dece i mentalno obolelih. Predstavnike ove grupe

karakteriše silina slikarske ekspresije i provokativno ponašanje. Isticali su da im je

najvažnije bilo da pronađu «najiskreniji izraz mašte».

_____________________________________________________________________

U Americi posle 1945. godine vlada klima apstraktnog ekspresionizma,

akcionog slikarstva, all-over slikarstva, slikarstva čvrstih ivica (hard edge painting),

slikarstva bojenog polja (colour field painting). Većina slikara su emigranti, osim

Poloka. Apstraktni ekspresionizam je termin koji uvodi Kliment Grinberg 1949.

godine ukazujući na izražajnu snagu i dramatičnu prirodu spontane i nesputane

umetničke vizije. Grinberg je svoju teoriju razvio na primeru dela Džeksona Poloka.

On je isticao da «slikarstvo treba da s kreće isključivo u okviru sopstvenih

autonomnih kompetencija». Dakle, po njemu, slikarstvo treba da se strogo odvoji od

životne stvarnosti i skoncentriše se samo na svoj medij, na dvodimenzionalnost,

plošnost i ivice slikarskog polja. Dakle, iz slikarstva se moraju isključiti: iluzionizam,

deskripcija, reprezentacija, naracija. Grinberg je u svom najpoznatijem delu

«Avangarda i kič» uspostavio oštre granice između visoke - avangardne umetnosti i

niske umetnosti, tj. kiča. Napisao i «Ka novom Laookonu», «Pad kubizma», itd.

Harold Rozenberg 1949. godine uvodi termin akciono slikarstvo, jer ova dela nastaju

u jednoj spontanoj akciji slikanja . On je, kao i Grinberg, objašnjavajući svoju teoriju,

za primer uzeo slikarstvo Džeksona Poloka. (Napisao i «Pad Pariza»,«Američki

slikari akcije»...)Rozenberg je bio državni ideolog i tvorac nacional. socijalizma koji

je nastao 1935. godine. Prema njemu, trebalo je iz umetnosti izbaciti sve što nije

germanskog i nordijskog porekla. Skulptura je tada kao medij imala povlašćeno mesto

jer je bila javnog karaktera i postala simbol vladajuće ideologije. Ideal ljudske lepote

je bio izražen češće kroz muške figure (modelovanje prema antičkoj skulpturi –

snažno, zdravo, jako telo). Ipak, razvijala se i savremena skulptura i nordijski

ekvivalent antičkoj skulpturi. Rozenberg razvija teoriju odominaciji američke

neoavangarde nad pariskom školom. Naglašava inovacije koje donosi američko

slikarstvo akcije. Govorio je da novo američko slikarstvo nije «čista umetnost» jer

nije odbacilo predmet iz estetskih razloga, predmet mora da nestane, da ništa ne bi

sprečilo akciju slikanja.

Polok, De Kuning i Frac Klajn su umetnici koji su se pridružili tzv. «beat» pokretu

koji su osnovali pisci: Keruak, Barouz i Ginzberg, a borili su se za individualizam,

protiv čvrstih obrazaca, i za seksualne slobode. Poeme «beat» generacije su kritički

nastrojene i suprotstavljaju se konzervativnoj hladnoratovskoj klimi. Njihov uticaj je

bio ogroman.

Danas se termin apstraktni ekspresionizam odnosi na rad američkih apstraktnih slikara

40-ih i 50-ih godina prošlog veka (Aršil Gorki, Vilijam De Kuning, Dž. Polok, Adolf

Gotlib, Hans Hofman, Barnet Njumen, Mark Rotko, Mark Tobi, Kliford Stil, itd.),

koji su u svojim delima izveli sintezu apstraktne i ekspresionističke umetnosti.

Apstraktni ekspresionizam je nastao krajem drugog sv. rata u Njujorku i u teorijskom

smislu za njegov nastanak je značajno :

1) izučavanje primitivnih umetnosti vanevropskih kultura, npr. američkih Indijanaca

(totemi, maske, ritualni postupak slikanja u pesku),

2) nadrealističke teorije A. Bretona, Frojdove psihoanalize i Jungove teorije

arhetipova i 3) uticaj francuske egzistencijalističke filozofije otuđenosti i

usamljenosti. Povećanje dimenzija platna koje potiče iz uticaja meksičkih murala.

Možemo reći da je apstraktni ekspresionizam je prošao kroz tri faze:

1)rani period 40-ih godina, pod jakim uticajem nadrealizma (iz gustih nanosa boje

izdvajaju se apstraktni znaci, figure nalik na totemske, fantastične): Gorki, De

Kuning.

2)pionirski inovatorski period okarakterisan stvaranjem novih tehnika i radikalnim

pročišćenjem polja slike. Polok uvodi tehniku «drippinga» (hoda po platnu koje je na

podu i prosipa boju iz probušene kante i tako dobija «all-over» efekat)

3)period visokog modernizma (slika je svedena, monohromna, plošna, postaje

objedinjeno polje od ivice do ivice koju čini neprekinuti i nefokusirani patern) : Mark

Rotko, Bart Njumen, Ed Rajnhard koji su do krajnjih konsekvenci doveli slikarstvo

bojenog polja pretvorivši sliku u samostalni bojeni entitet.

Na A. Gorkog takođe je uticalo slikarstvo nadrealista (organski, slobodno-

asocijativni svet i on se okreće sistemu slobodnih asocijacija). Gorki nadrealističku

naraciju prenesi i u same naslove svojih slika. U slikarstvu Gorkog još uvek su

prisutni elementi evropske tradicije komponovanja unutar 4 ivice, («ne izlazi se iz

rama slike») koji su se izgubili u all-over slikarstvu, kod Poloka i drugih.

De Kuning ne stvara jezik isključive apstrakcije poput Poloka i drugih. 40-ih godina

radio serije slika sa motivom žene. Do kraja 40-ih je zadržao figuralne motive na slici.

Zatim slika biomorfne oblike koji asociraju na žensku figuru. 50-ih godina on stvara

individualni prototip žene predatora, van uobičajenih kanona lepog sa vezanošću za

pop-kulturu.

Polok je 30-ih godina bio pod uticajem nadrealističkog psihičkog automatizma,

ritualnog crtanja američkih Indijanaca po pesku i velikih formata meksičkih murala i

platno je uglavnom postavljao na pod. On se tako praktično nalazio u samoj slici,

gazio po platnu dok radi, radio na slici sa svih strana, debelom četkom prskao po

platnu, prosipa boju iz probušene kante i tako dobija «all-over» efekat. Nema potrebe

za stvaranjem iluzije prostora, slikarstvo je bespredmetno, apstraktno i policentrično,

nema efekta planova, ni optičkog fokusa slike. All - over efekat se javio samo u

američkom slikarstvu, a evropsko slikarstvo je zadržalo elemenat komponovanja.

Stil, Rotko i Njuman istražuju izražajne mogućnosti boje, eliminišu figuraciju i

simbolizam, povećavaju veličinu platna – otvorena polja se naizgled pružaju u

beskraj, izvan granica platna. Rotko 40-ih godina počinje da menja svoje slikarstvo

koje postaje biomorfno, simbolično, on traži nove sadržaje, interesuje se za klasičnu

literaturu, mitove. Stari zavet ga je puno inspirisao. Smatrao je da mitove koje koristi

moraju biti izmenjeni i on sam ponovo definiše značenje mita. Nadrealistički

postupak automatskog slikanja Rotko koritsti na putu sve veće apstrakcije. On slika

čiste i ravne forme, bez iluzije dubine. Nakon 40-ih slike njegove slike su u

potpunosti nefiguralne. Uvodi boju koja počinje da vlada njegovim platnom i te slike

se nazivaju «multiform». Rotko želi jasnoću slike, bez prepreka između ideje i slikara,

ideje i posmatrača. Slika horizontalne pravougaonike ispunjene bojom, postavljene

simetrično jedan iznad drugog na vertikalnoj pozadini. Rotkova slika ima filozofski

cilj – da čoveka oslobodi duhovne praznine koja je nastala zbog gubitka veze sa

mitskim. Smatrao je da je tragedija jedini validni izvor i sadržaj umetničkog dela. U

poznim delima razvija ovu ideju ka čistoj apstrakciji, sa potpunom dominacijom boje

napuštajući znakovni rerertoar. Radio je slike velikog formata kako bi ušao u nju i bio

«u njenoj vlasti».

Njumanovo slikarstvo obuhvata i duhovno i materijalno, bio stimulisan jevrejskim

misticizmom, radio slike koje teže konceptu bojenog polja, kombinuje različita bojena

polja sa čvrstim ivicama (hard edge painting) - slikao polje samo jedne boje presečene

jednom ili sa više vertikalnih traka kontrastne boje. K. Stil radi slike koje su bliže a.e.

zbog spontanog nanošenja boje. Njegove slike su velikih dimenzija i gravitiraju ka

crnoj boji, ali nikada nije došao do potpuno crnog, do monohromije. E. Rajnhard je

radio na F.A.P. i bio član A.A.A., prethodnik je konceptualne i minimalne umetnosti.

Bavio se kritikom a.e. Radio crne slike, došao do nulte tačke.

Grupa pod nazivom American Abstract Artists bila je pod uticajem neoplasticizma

Bauhausa i konstuktivizma. Oni su odbacili bilo kakav uticaj nadrealizma zbog

oslanjanja na literarne sadržaje.

_____________________________________________________________________

Optičkom umetnošću (op-art) predstavljaju neokonstuktivistička dela koja

svojom vizuelnom strukturom kod gledalaca izazivaju psiho-fiziološki efekat. Op-art

umetnici upotrebljavju efekat simultanog kontrasta, efekat optičkog mešanja boja i

stvaraju efekte treperenja i pokreta. U ovoj umetnosti tehnika i tema su gotovo

neodvojive. Termin optička umentost je prvi put zvanično primenjen na izložbi

Vilijema Seica «The responsive eye» 1965. godine. Do tada op-art je bila kućna

izreka za crno-belu tkaninu, roletne, utilitarne objekte. U Velikoj Britaniji i S.A.D.

nastaje simultano sa postslikarskom apstrakcijom, pop-artom i minimalnom

umetnosti. Prethodnici ove umetnosti su impresionisti i postimpresionisti, Dišanovi

foto-reljefi, a za nastanak op-arta presudan je i uticaj Jozefa Albersa koji je predavao

o svojoj teoriji boja u Bauhausu i kasnije u koledžu Black Mountain i na Jejlu.

Najpoznatiji op-artisti su Viktor Vazareli i Bridžet Rajli. Vazareli je od 1935.godine

stvarao tzv. očne stimulanse i šahovske kompozicije sa zebrama i tigrovima. Godine

1955. je objavio «Žuti manifest» povodom samostalne izložbe.

_____________________________________________________________________

Fluxus je bio neoavangardni pokret u Evropi i S.A.D. nastao nakon 1962. na Black

Mountain College, i to najviše pod uticajem Džona Kejdža Fluxus nastaje na osnovu

tradicijeneodade i postdišanovskih praksi, a odlikuju ga multimedijalnost, rad u

muzici, asamblažu, performansu, hepeningu i naglašeni umetnički i društveni

aktivizam. To je dijametralno suprotno od njujorške škole jednog medija. Jozef Bojs

je bio najpoznatiji predstavnik fluxusa, smatrao je da svako može biti umetnik, nije

zastupao ideju ekskluziviteta umetnosti, promišljao je izvan svih granica umetnosti,

učestvovao u raznim ekološkim i društvenim akcijama.

____________________________________________________________________

Novi realizam – francuski postenformel pokret ranih 60-ih godina prošlog veka.

Nastaje na liniji neodade i neoavangardi. Termmin je uveo Pjer Restani 1961. godine.

Ovi umetnici su zagovarali približavanje umetnosti manifestacijama i aspektima

svakodnevnog života, i napuštanje slikarstva kao dominantnog umentičkog medija.

Veliki značaj ovde pripada Sezanu, ali i Armanu koji je pravio asamblaže, ali i

«akumulacije», akumulirao je obične predmete i sve ono što je višak. Tako je Arman

ispunio i galeriju od poda doplafona odbačenim predmetima. Iv Klajn je vezivan van

svoje volje za ovaj pravac. Spada u grupu umetnika koji su sebe proiveli kao najveće

umetničko delo (Dišan, Vorhol, Bojs) Radio je monohromne slike (plave, zlatne),

antropomorfne koje su nastajale u hepeningu, u akciji «živih četki», devojaka koje su

se valjale u boji, a onda ostavljale tragove boje na beloj podlozi. Klajn je postavljao

platno na krov kola i vozio ih dok pada kiša i prodavao prazan prostor za zlato koje je

onda bacao u reku.

___________________________________________________________

Neodada (fluksus, J. Cage, Joko Ono) je neoavangardni pokret nastao u S.A.D.

krajem 50-ih godina prošlog veka. Za neodadu nije bitno stvaranje umetnosti, već

pronalaženje umetnosti u svetu.

Neodada je nastala:

1)obnovom i radikalizacijom Dišanove dadaističke prakse

2)prevazilaženjem rešenja akcionog slikarstva i izlaganjem same akcije kao događaja

3)eksperimental.interdisciplinar.radom u školi Black mountain College u Severnoj

Karolini, S.A.D. i radom Džona Kejdža

4)eksperimentima u muzici, filmu, pozorištu, književnosti

5) anarhistički pristup koji se zalaže za razaranje građanskih vrednosti; izlaganje u

izvangalerijskim prostorima(ulica, garaža, stanovi)

Neodada se razlikuje od dade najpre jer je nastala u drugačijem društvenom

kontekstu. Naime, dada je nastala kao estetska, etička i politička provokacija i

destrukcija građanskih vrednosti i time je bila prethodnica modernističke umetnosti,

dok je neodada nastala upravo u doba dominacije visoke modernističke estetike.

Neodada je zasnovana kao umetnost potrošačkog društva, umetnost koja radi sa

produktima društvene potrošnje. Pristup neodade potrošačkom društvu je kritički i

nihilistički. Ona ukazuje na besmisao, otuđenost i realnost potrošačkog društva.

Termin neodada zamenjen je terminom asamblaž na izložbi Vilijema Seica

«Umetnost asamblaža» u MOMA, NY 1961.

Neodada se razvija kroz:

1) hepening (na mestima koje potrošačko društvo najviše posećuje)

2)ready-nacrte i asamblaž (R.R.)

3)višemedijska umetnost

4)kolaž (Dž. Dž.)

Robert Raušenberg je koristio otpadni materijal i termin kominovano slikarstvo

(«combines») jer je spajao do tada nespojivo (punjena figura jarca i automobilska

guma), koristio je dadaističku foto-montažu, sitoštamp, stvarao je radove velikih

dimenzija. Izvesno vreme je oscilirao između dadaističkog manira i a.e. Posle belih

slika je radio sve crne(all black ones), ali i «prljave» i «zlatne». «Krevet» iz 1955. je

jedan primer iz njegovih praksi kombinovanja. Postavio ga je u vertikalan položaj i

tako je nastao kontrapunkt Polokovom akcionom slikarstvu.

Džasper Džons je na Meti i Zastavi («3 flags» iz 1958. – sugestivni komadići novina

se pojavljuju kroz enkaustiku, savremeni događaji su zaklonjeni na metaforičan način)

obuhvatio 3 glavna toka apstraktne umetnosti: površinu a.e., uprošćenu kompoziciju

simbolizma i postnadrealistički asamblaž. On je pretvorio predmet u sliku (i obrnuto).

Suština njegovog uticaja na pop-art je u tome što odgovor na pitanje da li je to slika ili

zastava nije bitan. Dž.Dž. estetika je estetika indiferentnosti.

Džon Kejdž je bio glavni pokretač širenja Dišanovih ideja u Americi. Školovao se za

muzičara (a kasnije je paradoksalno uradio delo koje se sastoji iz 3 deonice tišine),

interesovao se za zen-budizam. Predavao je na Black Mountain College. Kejdž je

smatrao da su razum i ljudska volja glavni «neprijatelji» kreativnosti i stvaranja.

1952. godine je održan spontani interdisciplinarni hepening gde su simultano delovali:

Kejdž je čitao tekstove poput Američke povelje o slobodi, Raušenberg je pustao

izgrebane ploče Edit Pjaf, itd.

__________________________________________________________

Pop-Art donosi drugačiju atmosferu, ikonografiju, teme, sadržaj, umetanje

popularnih sadržaja, i inicira nastanak postmoderne. Šezdesete su u Americi i svetu

bile veoma burne. U Americi i dalje vlada konzervatizam, dolazi do Vijetnamskog

rata (1965.) i mobilizacije. Pop-art je vizuelna umetnost britanske i američke scene sa

početka 60-ih koja označava popularnu umetnost masovne kulture i prenos elemenata

masovne kulture u domen visoke umetnosti. Time se razara uobičajeni koncept visoke

umetnosti.

Na nastanak pop-art uticali su asamblaži neodadaista R.Raušenberga i Dž. Džonsa.

Termin pop-art prvi put je upotrebio britansi kritičar Lorens Alovej 1954. misleći na

proizvode masovnih medija i popularne kulture koji su preplavili zapadni svet, a

1962. isti termin primenio je na aktivnost mladih umetnika koji su pokušavali da

pop.mas.sliku koriste u kontekstu «visoke» umetnosti.

Pop art se razvija najpre u Londonu (predstavnici Ričard Hamilton i Alen Džons), a

zatim u NY gde doživljava vrhunac. Pop-art nije pokret sa manifetima i određenim

programom, već je vrsta kultur.umet.tendencije koja je proizašla iz zapadne

kapitalističke mas.pop.kulture i konzumerskog društva. Pop-art je pravi izraz

potrošačkog društva konzumerstva i reklamokratije. Sama ideja pop-arta izbegava

svaku vrstu kategorisanja i stilskih karakteristika, već deluje kao odgovor na

preovladavajuću atmosferu modernog megapolisa, konzum.sruštva i čoveka

zarobljenog u urbanoj sredini, odsečenog od prirode.

Preteče pop-arta su: Vilijam de Kuning kao predstavnik a.e.(lepio slike i delove

časopisa na svoja ulja na platnu), M. Dišan, R.R., Dž.Dž, kao dadaisti, odnosno

neodadaisti. Npr.Raušenberg u svoja dela uklapa svakodnevne upotrebne

predmete(jorgan, flaša). Popartististi su od neodadaista preuzeli neke tehnike i ideje,

ali ne i neodadaist. način razmišljanja.

Pop-art insistira na uniformnosti, jednakosti i fabričkoj ne-umetnosti. Pop-art je

preuzeo ikonografiju iz medija mas.kulture: bilbordi, stripovi, novine, filmovi,

neonske reklame, etikete, dakle u predmetima velikih serija koje podstiču

mas.potrošnju. Stilizacija plakata, reklama i sl. je toliko podražavana kao manir da se

učešće umetnika ovde svodi samo na izbor predmeta, uveličavanje ili umanjivanje već

gotovih produkata mas.kulture. Umetnik nije ni stvarao, ni izmišljao predmete, već ih

je samo preuzimao iz realnosti, bez ikakvog sentimenta, dakle, pop-art je umetnost

konstatacije. Ipak, iako to pop-artisti na početku nisu želeli, krajnji efekat je da pop-

art glorifikuje mit potrošnje. Interesantno je da pop-art sa ruskom umetnosti soc

realizma ima zajedničko to da: ne ukazuje na stvarnost kakva realno jeste, već na

komercijalističke modele namenjene velikoj potrošnji i da prikazuje zdravo i

optimistično društvo.

Glavni predstavnici pop-arta u NY su bili: Endi Vorhol, Roj Lihtenštajn, Tom

Veselman, Džejms Rozenkvist.

Endi Vorhol je u početku rukom slikao svoje proizvode, a zatim počeo da koristi

sito-tehniku i da iznajmljuje druge ljude da umnožavaju to. Poznato je da je izjavio da

želi da bude mašina i da radi kao mašina. Počeo je sa uvećanim reprodukcija srtrip

junaka Dik Trejsija koje su služile kao dekorativni element u izlozima jedne robne

kuće, zatim radi multiplicirane «kempbel» supe, serigrafije pop-idola (M.M., Elvis,

Elizabet Tejlor, Ž. Kenedi). Omiljena Vorholova tema je bila komercijalizacija i

vulgarizacija ljubavi. «Smrt i nesreće» predstavljaju niz serigrafskih prizora jezivih

saobraćajnih nesreća, rasnih nereda, egzekucija na elektr.stolici – koji su filtrirani i

delimično zatamnjeni slojem štamparske boje. Snimao je i kratak i dug metar

uglavnom eksperimental.karaktera iz 1 kadra ili statične pozicije u realnom vremenu.

Roj Lihtenštajn crtao je stripovne trake i delove stripa (rukom iako ne izgleda tako),

uvećane strip junake sa motivima ljubavi i rata. Za razliku od Vorhola, bio je

zainteresovan za pitanje stila, mada je u njegovim radovima dosta prisutna i ironija i

paradoks koji su u tesnoj vezi sa novom (hladnom) apstrakcijom. Osnovne

karakteristike: crne konture, 2-dimenzionalnost, mrežasto-tačkasti «ekran» koji

ponavlja osobine štampe. Lihtenšatjna u stripovima zanima duboko emotivan sadržaj

ljubavi ili patnje koje tretira bez ikakvog sentimenta i smatra da je njihova pikturalna

struktura važnija od emotivne. Od 1964. njegov stil je sve apstraktniji: pejzaži,

tačkaste strukture sa jeftinih turist.plakata, grčki hramovi sa razglednica i njegova

parodija na američko akciono slikarstvo(oni su koristili boju, a on štampu).

Tom Veselman («Great american nude», «Landscape») je takođe bio inspirisan De

Kuningovim radovima. Radio je dve glavne serije: aktove i mrtve prirode (apstraktne

sa elementima kolaža).

_____________________________________________________________________

Mimimalna umetnost (Sol Le Vit, Donald Džad, Robert Moris, Den Flevin,

Robert Smitson, Karl Andre) - postslikarski i postskulptorski pokret nastao u S.A.D.

tokom 60-ih godina prošlog veka. Termini koji su sinhrono upotrebljavani su:

primarne strukture, ABC umetnost, doslovna umetnost, objektna umetnost,

postgeometrijska umetnost, specifični objekti, teatralizacija objekta. Dela m.u. su

zasnovana na primarnim geometrijskim oblicima (kocka, paralelopiped, kubus) i

strukturalnim rasporedom objekata u prostoru (instalacijama). Prva izložba minimal

arta «Primarne strukture» održana je 1966. godine u Jevrejskom muzeju u NY. M. u.

u potpunosti proizilazi iz ideologije purizma, i proširuje smisao kompetencije medija

skulpture. Nastaje na temeljima monohromnog i hard-edge slikarstva. Ova umetnost

menja dotadašnju viziju skulpture i viševekovni koncept skulpture kao kipa.

Suprotstavlja se visokoj umetnosti i Grinbegovom učenju. Ako se m.u. prihvati kao

kritika i prekoračenje ograničenja visokog modernizma, tada se ona definiše kao

praksa između visokog modernizma, koji dovodi do radikalnog kraja (nultog stepena)

i nagoveštaja postavangarde i postmodernosti. Dakle, u istorijskom smislu minimalna

umetnost je nastala iz kritike:

1)subjektivnog, spontanog i ekspresivnog vizuelnog izražavanja u a.e.

2)zatvorenosti modernističkih autonomnih medija(slikarstva, skulpture)

M. u. prihvata korelacije sa arhitektonskim strukturama poznomodernističkih

američkih gradova i razvojem industrijske tehnologije.

_____________________________________________________________________

Konceptualna umetnost je veoma širok pojam koji obuhvata pokret Art and

language(bavili se pitanjem jezika, sarađivali sa Dž.Košutom, oni u potpunosti

dematerijalizuju umetničko delo i nema traga od konvencionalnosti), kao i one vidove

umetnosti koji nastaju iz neo-dade, fluxusa, američke scene oko Black Mountain

Koledža. K.U. je auto-refleksivni, analitički i kritički pokret zasnovan na istraživanju

umetnosti i njenog jezika. K. u. preispituje i kritikuje tradicionalne sisteme

vrednovanja umetničkog dela i teorijsko istraživanje same umetnosti. Kao umetnički

pokret ustanovljena između 1966. i 1978.

K. u. se odriče materijalne realizacije um. dela i umesto nje u obliku skica i pismenih

beležaka, fotografija, mapa, filma, videa ili čak tela umetnika (k. u.inicira potpuno

novu upotrebu ovih proširenih medija!), stavlja na uvid ideje i planove projekat

kojima se predlažu specifične misli i akcije. Posmatrač postaje aktivni učesnik um.

stvaranja. U najznačajnije predstavnike k.u. ubrajaju se umetnici iz grupe okupljene

oko američkog galeriste Seta Zigelauba: Košut, Lorens Vajner, Daglas Hubler, Robert

Beri, koji su tu izlagali svoja dela između 1968.i 1969. Dž. Košut je svojim projektom

«Jedna stolica i tri stolice», koji se sastoji od realne stolice, fotografije stolice i

definicije pojma stolica iz leksikona, istraživao odnos izemđu predmeta i njegovog

imena i transformaciju dela od predmeta do propozicije . Tako je umetnost dospela do

graničnog pitanja sopstvene prakse, gde se ukršta sa teorijom saznanja.

Dž.Košut je 1969. napisao esej «Umetnost posle filozofije» gde zaključuje da je posle

Dišana sva umetnost konceptualna. Do Dišana sva umetnost je funkcionisala na a

priori konceptu. K.U. se može smatrati formalističkom kritikom modernizma. K.U.

negira sve discipline tradicionalne analize um. dela. Postavlja se pitanje da li um.

kritika može postati um. delo. Umetnik postaje samodovoljan, on postaje kritičar ili

svojim tumačenjem negira metodologiju analize um. dela. To je vrlo radikalan

momenat koji uvode Art and Language.

Među prvim umetnicima koji su otvorili pitanja o umetnosti, statusu um. dela,

kriterijumima kritike, i sl. je Marsel Dišan i može se reći da je on anticipirao

konceptualnu umetnost, i to još 1917. kada je izložio pisoar, potpisao je drugim

imenom i dao naziv skulpturi – Fontana. Dakle, Dišanovi ready-made objekti su

najsuštinskija protokonceptualna dela. Dišan je pisao da je «više zainteresovan za

ideje, nego za konačno delo». Dišan je još ranije (1912.) začeo ideju koncep.

slikarstva, i to slikama «Aktovi problače kralja i kraljicu velikom brzinom» i «Prelaz

od device do mlade», u kojima je prisutna kritika modernističkog naglašavanja čiste

vizuelnosti, karakteristične za impresionizam, kubizam, futurizam. Specifičan oblik

koncept. Slikarstva razvio je i Rene Magrit («Upotreba reči» iz 1928.) Zamisao

koncept. slikarstva je posle 2.sv.rata obnovljena u radovima pop-art umetnika Roja

Lihtenštajna i Džaspera Džonsa (u njegovim Metama i Zastavama iz 1959. dolazi do

poklapanja slike kao predmeta i predstavljenog predmeta). «Obrisani de Kuning»

Roberta Raušenberga je takođe protokonceptaul. delo, kao i brojne druge akcije

vezane za Black Mountain College. Protokonceptualisti su i predstavnici novog

realizma: Iv Klajn, Arman, itd.

Posle 1966. tradicionalno slikarstvo i skulptura bili su u velikoj meri iscrpljeni i

konceptualističke tendencije dobijaju karakter epidemije. Veliki deo k. u. bio je

ujedinjen jednoglasnim naglašavanjem jezika ili analognih lingvističkih sistema, a

vizuelno iskustvo (doživljaj) je često bio sekundaran.

Autor termina k. u. je kalifornijski umetnik Edvard Kinholc, a teorijski exegesis mu je

dao umetnik Sol Le Vit svojom minimalističkom belom kockastom strukturom, koja

je po njegovim rečima bila koncptualistička. Sol Le Vit je takođe isticao kako je ideja

najvažniji aspekt rada. Donald Džad je izjavio: «Ako neko kaže da je to umetnost,

onda je to umetnost!» reinterpertirajući Dišana.

K.u. sa minimalnom, osim unapred jasno osmišljenog koncepta, ima zajednički

oskudan i jasan izgled i postupak ponavljanja do krajnjih granica. Takav primer daje

umetnik Vito Akonči koji je fotografijama i tekstom dokumentovao svoje višednevno

vežbanje – penjanje i silaženje sa stolice. Slične radnje, ali i intervencije na

sopstvenom telu (body-art) karakteristične su bile i za Brusa Nojmana («Svirajući

notu na violini dok hodam po ateljeu», «Art make-up», itd.)Džona Baldesarija,

engleza Gilberta i Georga koji su stajali u izložbenom prostoru kao žive skulpture

(«Priroda našeg gledanja», «Gordon's nas opija»), nemca Jozefa Bojs(«Kako objasniti

slike mrtvom zecu»), kod nas: Marina Abramović(posebno razvila body-art), Rašu

Todosijevića(postavlja pitanje «Šta je umetnost»), Nešu Paripovića, Eru Milivojevića,

Gergelja Urkoma i mnoge mnoge druge.

K.u. se razvijala u 3 glava toka: land art, body-art i analitički konceptualizam (radovi

koji se bave ontologijom umetnosti)

Land art je termin koji se upotrebljava za instalacije i ambijente koji se najčešće

postavljaju u prirodi. Dakle, za land art su karakteristični: realizacija instalacija

velikih dimanzija u prirodnom pejzažu, minimal. intervencije umetnika. Nastao

krajem 60-ih u Evropi i S.A.D. Glavni predstavnici: Robert Smitson, Robert Moris,

Denis Openhajm, Karl Andre (koji je bio i minimalista), Jan Dibets (koji je bio i

konceptualista: «TV Kamin») Većina dela land-arta realizovana su u nedostupnim

prostorima i nepristupačnim terenima, i mogu se videti samo putem fotografija ili

videa. Osim toga, klimatske promene često menjaju koncepciju dela i ona nisu

dugovečna.

Body art je aspekt k. u. u kojoj je telo umetnika sredstvo, materijal i nosilac

saopštavanja i delovanja. Nastaje 1966. u Evropi i Americi. Njegova predistorija seže

ponovo do eksperimenata M. Dišana i kasnije, na period posle 2.sv.rata u B.M.

College(akcije neodadaista, hepeninzi, fluksus), zatim individualna istraživanja

I.Klajna i Pjera Manconija. Režija događaja je minimalna, delovanje se zasniva na

diorektnim uzročno-posledičnim činovima, poštuje se prirodni tok i trajanje događaja,

naracija je redukovana.

Performans je režirani ili nerežirani događaj kao um. rad koji umetnik ili izvođač(i)

realizuju pred publikom. Razvoj avangardnog performansa može se pratiti od

1910.do1940(futurističke, ruske kubofuturističke i dadaističke akcije, nadrealističke

seanse i rituali, akcije u Bauhausu i B.M.College).

Hepening kao oblik spotanog izražavanja nastaje kasnih 50-ih i ranih 60-ih godina

prošog veka.