TPAMBAJброј 3. // децембар - јануар 2012. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763

Чачак кроз векове

2

Сто година мимохода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 08 - 09

Манифест трамвајџија . . . . . . . . . . . . . . . . . . 04

Ретроспектива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 06 - 07

Привредни пулс града . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 - 11

Ризница писаних речи . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 - 13

Догађај којим Чачак промишља свет . . . . . 14 - 16

Како је пропао рокенрол . . . . . . . . . . . . . . . . 17 - 19

Spartan Warriors . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 - 28

Волонтирај профитирај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 - 33

Укратко... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

О филантропији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

Чачак – праћење градилишта . . . . . . . . . . . 36

Скејт у Чачку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Т као Точак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 - 39

Креативци. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 - 41

Чачанска сирена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 - 30

Они настављају причу о једној идеји . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .31

Алиса која је изненада одрасла, бескрај око једне зграде и пецање пре свитања . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 - 25

„Ја сам најмлађа сестра моје генерације“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .20 - 23

3

Сто година мимохода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 08 - 09

Манифест трамвајџија . . . . . . . . . . . . . . . . . . 04

Ретроспектива . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 06 - 07

Привредни пулс града . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 - 11

Ризница писаних речи . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 - 13

Догађај којим Чачак промишља свет . . . . . 14 - 16

Како је пропао рокенрол . . . . . . . . . . . . . . . . 17 - 19

Spartan Warriors . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 - 28

Волонтирај профитирај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 - 33

Укратко... . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

О филантропији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

Чачак – праћење градилишта . . . . . . . . . . . 36

Скејт у Чачку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Т као Точак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 - 39

Креативци. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 - 41

Чачанска сирена . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 - 30

Они настављају причу о једној идеји . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .31

Алиса која је изненада одрасла, бескрај око једне зграде и пецање пре свитања . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 - 25

„Ја сам најмлађа сестра моје генерације“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .20 - 23

Издавач: Алтернатива за ЧачакУредник: Јована ВасилићРедакција: Војин Малетковић, Јована Василић, Страхиња Бабић, Никола Маринковић, Милан Ристановић, Исидора Обрадовић, Милан Ћендић, Бојана Јовановић, Милица Максовић, Миљана Радош, Анђелка Матијевић, Стефан Проловић, Софија Каралић, Милица Брковић, Стефан Пајовић

Лектура и коректура: Аница ГавриловићДизајн и прелом: Јована Радовановић, Јана Ненадић Штампа: Штампарија Светлост, Чачак Тираж: 1000 E-mail: alternativazacacak@gmail.com Сајт: http://www.alternativazacacak.rs/ ISSN 2217 - 9763

04

Треба да се чисти

Манифест „Трамвајџија“

Страхиња Бабић

Отворено кажем - нисам задовољан! А још сам гласнији када говорим да нећу само да седим и кукам. Желим да радим, било шта! Волонтирао бих, стварао бих, писао... а најпре бих чистио. Систем за чишћење не постоји, заправо устоличио се онај за прљање. Са чишћењем бих кренуо редом, од корова који је обрастао улицама Чачка и раздире његове основе, па преко смећа које га ружи. Посебну пажњу бих посветио крупним, масним флекама које су се уседеле на Градском тргу. Заузеле место у првим редовима и загосподариле као да им то припада по наслеђу. Зар ругло треба да буде лице града? Природно, поставља се питање ко ће да их очисти? Предлажем млади! Нама су руке чисте, а ако их неко запрља током рада, одстранићемо га. Јер не можеш очистити ако си ти прљав. Кичме су нам јаке и слободне, нису заокупљене држањем стомака. Јесте да немамо хемију и папир да њима рибамо, али то нас неће поколебати. Дајте нам простор и канцеларију одакле ћемо управљати својим активностима и резултате ћете видети. Не кажем да ће бити лако, сваки почетак је тежак, али треба бити упоран, треба истрајати. Јер ако Чачак буде још неко време „прљав“ онда би могао да добије свој Зид плача, зид на коме

би биле фотографије младих који су напустили град и не намеравају да се врате, јер немају разлог за то. Градски оци, успели сте да отерате своју децу. Али није то само ваша одговорност, велики део „кривице“ припада и нама младима. Дозволили смо нашом пасивношћу да се то догоди. Нисмо ништа учинили да се то промени, покушавали јесмо, али не и довршили. Овим текстом не позивам на револуцију, јер је она превише драматична и често носи низ негативних појава. Позивам на буђење једне успаване, а изузетно јаке и лепе силе, силе младости. Будите гласни и тврдоглави у својим захтевима, дајте нам повод да пишемо о вашим успесима, јер овај часопис припада вама. Не мени, ни „Алтернативи“, већ Чачку и Чачанима. Ми смо га покренули, али ви чините његову срж. Ваше активности, његов садржај и занимљивост, а позитивне реакције с ваше стране дају нам ветар у леђа. Без свега тога не би било „Трамваја“!

Хвала вам на пруженој подршци и верујемо да ће часопис бити из сваког броја у број све бољи, захваљујући вама. А ми ћемо се потрудити да будемо још квалитетнији, професионалнији, занимљивији...

Ако желиш промене, буди промена.

05

у ,,Српском пабу’’

Промоција другог броја

06

„Сумњиво лице“ у Дому културе

Позоришна представа „Сумњиво лице“ изведена је у Дому културе 9. новембра. Једна од најпознатијих и најсмелијих комедија аутора Бранислава Нушића, изведена је у продукцији Београдског драмског позоришта. Комад је режирао Јагош Марковић, а овом приликом на Великој сцени Дома културе заиграли су Небојша Глоговац, Јелисавета Сека Саблић, Драган Мићановић и многи други.

Најбољи чипс је...?

„Ијао, сећаш се тог чипса! Ја сам баш волео/ла да га једем!“, реченица коју су Чачани бесомучно понављали након што су чули вест да би чачанска „Чипсара“ требало да крене са поновном производњом 10. јануара. До јануара свакако има још доста времена, али полако, стрпите се. Биће чипса за све.

Канцеларија за младе

На осмој седници Скупштине града, Братислав Југовић је рекао да се осећа одговорним што Канцеларија за младе (КЗМ) није отворена у првих 100 дана власти. „Нашао сам начин да се искупим, ако некоме не одговара жао ми је“, поручио је Југовић. Начелник Мирослав Вујовић објаснио је одборницима да ће координатор КЗМ бити радник Дома културе, и да ће радити под окриљем ове установе. „Министарство омладине и спорта донело је смернице шта треба да ради Канцеларија. Лице које буде изабрано да ради мораће да поштује те стандарде и упутства. Све припремне радње су урађене и мислим да ће Канцеларија почети са радом 1. јануара“, обећао је Вујовић. (Ozon Press)

Путујући биоскоп у Чачку

Гете Институт изабрао је Чачак за град-тежиште у културној сарадњи у 2012. години. У оквиру овог пројекта реализован је и програм савременог немачког филма „Путујући биоскоп“, који је био сјајна прилика за гледаоце да виде остварења једне од најзначајнијих кинематографија у Европи. Пројекције су одржане у Малој сали од 15. до 20. октобра.

07

„Борац“ избацио „Партизан“ из купа

Чачански тим, који је у Београду 31. октобра предводио некадашњи играч „Црвене звезде“,

Зоран Његуш, у осмини финала, савладао је великог фаворита и актуелног државног шампиона, „Партизан“.

Фудбалери „Борца“ пласирали су се у четвртфинале „Купа Србије“. Резултат утакмице је 2:0.

И диплома и награда

Марији Радисавчевић је 2. новембра додељена Награда Спомен-збирке Павла Бељанског за најбољи

дипломски рад из националне историје уметности. Чачанка је свој рад под називом „Политичка карикатура

Петра Пјера Крижанића између два светска рата“ одбранила на Одељењу за историју уметности

Филозофског факултета Универзитета у Београду, код ментора проф. др Предрага Драгојевића.

„Darkwood Dub“ и Бисера Валентић

Чачани су 30. новембра имали прилику да у Дому културе (Велика сала) присуствују концерту групе „Dark-wood dub-а“ и легендарне певачице Бисере Велетанлић

који су на заједничкој турнеји од 26. октобра.

Млади региона, уједините се!

Невладине организације и удружења која окупљају младе из Чачка, Горњег Милановца и Краљева

потписале су споразум о оснивању кластера као модела сарадње омладинских удружења из сва три града

међусобно, као и њихове сарадње са младима, у складу са циљевима Националне стратегије за младе. „...

Разлог за сарадњу на регионалном нивоу и формирање кластера је чињеница да појединачно ниједно

удружење не може само да реши проблеме са којима се суочава “, изјавио је за Озон Прес Иван Миловановић,

председник удружења ,,Суадео” из Чачка, које је и носилац целе идеје. Он је додао и да је узајамна

комуникација свих чланица кластера пре свега у циљу ,,оснивања Канцеларије за младе, доношења Локалног

акционог плана за младе, као и ради обезбеђивања њихове подршке у будућим иницијативама које се тичу

унапређења положаја младих”.

08

Сто година мимохода

Први балкански рат је почео 8.10.1912. године, када је Црна Гора објавила рат Османском царству. Већ 18.10. Србија и Бугарска су започеле ратна дејства и ступиле на територију која се налазила под влашћу султана, а дан касније је и Грчка исто поступила. Тако је започео рат након кога ће се окончати вишевековна владавина Турака на овим просторима и након кога ће задржати само најисточнији део Балканског полуострва, заједно са бисером Босфора- Истанбулом.

Чланице Балканског савеза, које су се усудиле да задају одлучујући ударац „Болеснику на Босфору“, решиле су да окончају један замршен проблем међународне политике, познат у дипломатским круговима као Источно питање. Проблематика Источног питања задавала је огромне муке владарима и политичарима великих сила, пре свега Аустро-Угарској и Русији, током XIX века, а углавном се односила на питање османског наслеђа његових европских територија. Практично две силе су се надале да ће једна од њих две, или евентуално поделом, добити турске територије на Балкану. Балканске државе су их у томе предухитриле.

Кумановска битка

Документарац „Кумановска битка - Battle of Kumanovo“, који је снимљен у продукцији Радио-телевизијe Србије, може се у целости погледати на you tube-у.

http://www.youtube.com/watch?v=0v5lGBa2grk

Војин Малетковић

Стварање Балканског савеза

Ниједна од балканских држава почетком XX века није била у стању да самостално води успешан рат против надмоћније турске војске. Савез је био неминовност, али су међусобне несугласице, као и мешање великих сила којима је одговарао статус кво, спречавале да се оснује. Највећи проблем се јавио између Србије и Бугарске. Обе земље су претендовале да територију данашње Македоније укључе у састав сопствених држава. Зато се обично сматра да је договор између њих био кључан за стварање савеза.

Балкански савез, који су чиниле Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка, није склопљен на једном састанку и никада није званично потписан, већ су поменуте државе потписале више билатералних уговора. Најважнији уговор су потписале Србија и Бугарска у марту 1912. године. Уговори су били закључени и између Бугарске и Грчке, Црне Горе и Србије.

Чачак кроз векове

09

Операције српске војске

Српска војска је била подељена на Прву армију (на челу армије је био Александар Карађорђевић), Другу армију (генерал Степа Степановић), Трећу армију (генерал Божидар Јанковић) и Ибарску војску (генерал Михаило Живковић). Начелник штаба Врховне команде је био генерал Радомир Путник, док је номинални врховни командант био краљ Петар II Карађорђевић.

Најбројнија Прва армија имала је задатак да напредује долином Вардара до Овче поља, где се, према процени Врховне команде, одиграла одлучујућа битка са турским снагама. Јединице Друге армије требало је да наступају са левог бока Прве армије и да се сједине са њом када дође до одсудне битке. Косово је требало да ослободи Трећа армија и да се оперативно сједини са Првом у околини Скопља, док је Ибарска војска имала за задатак да ослободи Нови Пазар и Рашку област.

Претпоставка да ће турски војни врх избећи отворену битку на самом почетку рата испоставила се као погрешна. Назим-паша, главнокомандујући у турској војсци, одлучио је да изненади српске трупе и да их неспремне порази брзом офанзивом. Резултат ове одлуке је била Кумановска битка, која се одиграла 23. и 24.октобра, у којој су турске снаге поражене. Уједно ово је била прва велика победа савезника у рату. Средином новембра остаци

Aлександар Глишић

Потпуковник српске војске рођен је у Чачку. Био је командант 7. пешадијског пука Дунавске дивизије. Први је српски официр који је погинуо у Кумановској бици. Од тада па све до 1941.године кад је његов пук престао да постоји, та јединица је свакодневну прозивку обавезно почињала читањем имена и преизимена Александра Глишића. Дежурни официр увек je на то одговорио: „Славно погинуо на Куманову“. Ниједан српски официр није добио овакву част.

турске Вардарске армије су побеђени код Прилепа, а крајем месеца код Битоља.

За веома кратак временски период српска војска је ослободила Косово (без Метохије коју је ослободила црногорска војска), Рашку област, данашњу Македонију (територија која је називана Старом Србијом), док су се делови Друге армије налазили у северној Албанији. Степина армија је учествовала у опсади Једрена, где је помагала бугарским трупама, а део српских трупа се налазио и код Скадра који је црногорска војска опседала. Ово су заиста били велики војни успеси и ослобођена је велика територија која је припала Краљевини Србији, што је било, једним делом, потврђено на мировној конференцији у Лондону која је окончана 30. маја 1913. године.

Чачани у рату

Рат није заобишао ни грађане Чачка, као ни становништво из околине града. Све трупе мобилисане у чачанском округу биле су у саставу Шумадијске дивизије. Највећи допринос самим ратним успесима допринео је 10. „Таковски“ пук, који је био у саставу Треће армије. Овај пук, састављен од Чачана и Горњомилановчана, прешао је огрман пут у рату. Преко Косова, северне Македоније и Метохије били су упућени у северну Албанију, у освајање лука Драч и Медово. Кретање трупа је било отежано због зиме и отежаног снабдевања намирницама. Значајан је био и 9. артиљеријски пук састављен од Чачана.

Касица прасица

10

Привредни пулс града

Притиснут свакојаким догађајима који нису ни на изглед једноставни, окренут времену од кога и велике привреде губе тло под ногама, Чачак данас некако функционише. Иако то није охрабрујући опис стања, требало би знати да је добро како може да буде. Не желећи да звучимо утешно или сажаљиво, користимо ове речи како би окарактерисали тренутну ситуацију у граду.

Постоји још један начин да се она прикаже. Наиме, у последње време све су учесталији разговори типа: „Је л’ имаш посао?“ Одговор: „Имам.“ „А, је л’ ти редовно плаћају?“ Одговор: „Да.“

Дакле, овако изгледа разговор између две особе и то је све што се о послу пита. Као што се види из горе написаног, изостаје питање о врсти посла и најбитнијој ствари, а то је питање о накнади, односно плати. Сви су свесни да је то питање сувишно, па се из тог разлога данас сматра срећним човеком свако ко има било какав посао.

Шта се догодило са градом који је деценијама уназад одударао од осталих градова сличне величине, па и од неких који су већи од њега? Где је тај Чачак? Десило се да су многа мала и средња предузећа затворена, велики број радника је остао без посла, па је услед тога друштвени стандард наших суграђана значајно опао. Типична прича данашњице, исти разлози за њено постојање и још сличније последице. Али шта да се ради, нисмо ми много другачији од других...

Стефан Проловић

11

О томе сведочи и стуктура привреде. Тако је она, према подацима чачанског огранка Регионалне привредне коморе, пре свега оријентисана на пољопривреду коју данас стидљиво прати и индустрија. Уз то, ту је и услужна делатност која, по дефиницији не доноси велики профит, али је веома популарна и данас чини чак 60% бруто друштвеног производа Србије.

Такође, трговина игра значајну улогу у привредном животу града и заједно са ове три делатности обухвата највећи део економске активности Чачка. Приватно предузетништо има дугу историју у нашем граду, па је и данас ослонац и битна карактеристика привреде града. Предузетнишвто јесте добра страна привреде, али недостају велика предузећа која би покренула производњу, створила већи новац за град, државу и становништво. Оно што се тренутно највише производи и извози из Чачка су ,,јефтини“ производи, највише конфекцијија, продукти металске индустрије, пиротехничка средства, муниција и хатрија.

Поређења ради, пре две године, доходак по становнику града био је 6 000, док је пре тридесетак година он износио чак 15 000 долара. Занимљив је податак да су се осамдесетих година из Чачка извозили алати за ,,Боинг“ и ,,Тојоту“. Извозна активност се само у односу на 2008. годину смањила за око 45%, а она тренутно износи приближно између 80 и 90 милиона долара, а дефицит трговине износи око 115 милиона долара.

Проценат предузећа која се сврставају у валика је само 0,6%, средњих је око 3,3% док је малих предузећа 96,1% од укупног броја привредних друштава, гледано по њиховој величини. Не треба бити превише паметан да би се из овога извукао закључак о ниској привредној активности која вапи за оживљењем. Смер није битан само нек се крене напред.

Оно што ипак може бити нешто чиме се можемо похвалити и што Чачак одваја од осталих градова јесу његове туристичке предиспозиције. Наиме, туризам је привредна грана од које Чачак у будућности може имати капитални добитак и од чега се може даље развијати. Овогодишње признање по коме је Чачак проглашен за најбољу домаћу дестинацију донекле то и потврђује.

Туристичка понуда чачанског краја је разнолика захваљујући различитим видовима туризма овог подручја. Овчарско-кабларска клисура са својим манастирима је свакако најпривлачнија, бања Горња Трепча, споменици културе и историјско наслеђе су само део целокупног потенцијала. Дакле, туризам је вероватно једна од шанси за Чачак. Потребан је добар маркетинг којим се могу постићи велики резултати са постојећим туристичким богатствима.

Није сјајно, али није ни тотална катастрофа. Хајде да учинимо оно што је до нас, да се покренемо, да не седимо скрштених руку и чекамо. Тек тада се можемо се реалношћу надати да ћемо ускоро осетити како се у нашем граду живи боље.

Културни нокаут

12

Ризница писаних речи

Бојана Јовановић

Жеља за оснивање библиотеке у Чачку датира још од времена када је Чачак био мала варошица. Почеци библиотеке могу се везати за 1848. годину када је у Чачку основано „Друштво читања Српско-славенскиј новина у Чачку“. Друштво су чинили углавном чиновници који су били претплаћени на часописе који су се тада могли набавити само у Београду. Прилике у земљи су се мењале, локације библиотеке биле су различите, допуњавали су се фондови књига и није нестајала љубав према писаној речи.

Градска библикотека 1974. године добија на коришћење простор тада новог Дома културе, где се и данас налази. Хаџића кућа, у Господар Јовановој улици, додељена је на коришћење Градској библиотеци

1986. године. Од 1994. године библиотека у Чачку је матична за подручје општина Чачак, Горњи Милановац, Лучани и Ивањица. Управни одбор Градске библиотеке септембра 1998. године прихватио је иницијативу да установа носи име Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ Чачак.

Библиотеку чине: позајмно одељење, дечије одељење, научно одељење, завичајно одељење, одељење часописа, одељење обраде.

Позајмно одељење за одрасле читаоце сарђује са корисницима старијим од 14 година. Одељење се налази у Дому културе. Поред књига из белетристике, одељење за одрасле читаоце има и значајан број стручне литературе.

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ тренутно има

четири огранка, који су смештени у селима Прељина, Мрчајевци, Пријевор и Заблаће. Како би књига била доступна свима, организована је мала путујућа библиотека која посећује више од петнаест школа које се налазе на територији општине Чачак.

Градска библиотека већ више деценија негује сопствену издавачку делатност. Сваке године изда бар две књиге, стручни часопис Глас библиотеке, лист Дисово пролеће...

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“ Чачак тренутно има више од шест хиљада активних читалаца. Више од половине овог броја чине млади. Највише је основаца и средњошколаца, предшколаца је све више, што је за сваку похвалу, док је најмање студената. Треба поменути и то да се сваке године

13

број чланова повећава за 10 – 15%, а самим тим расте број прочитаних књига и часописа.

Директор библиотеке, Даница Оташевић, истиче сарадњу са особама са инвалидитетом и особама са посебним потребама, којих је као чланова библиотеке све више. Она додаје: „Велику пажњу посвећујемо побољшању књижевног фонда. Време просвећивања не треба да престане и треба да постоји стална жеља за знањем. Тежимо ка бољој едукацији, пратимо савремене технологије и трендове и желимо да што више популаризујемо књиге“.

Како да постанем члан библиотеке?

Право чланства имају сви грађани са подручја Општине Чачак. Са собом је потребно понети само личну карту или ђачку књижицу. Чланска карта важи годину дана и треба је носити приликом узимања књига. Радно време библиотеке је од 7:30 до 19 часова. Цена регистрације је 400 динара за старије од 15 година, за млађе 200 динара, а предшколци и ученици првог разреда имају право на бесплатну чланарину. Корисник може да позајми највише две књиге и да их задржи највише 15 дана. Рок за коришћење књига може се

лично или телефонским путем продужити на још два пута по 15 дана. Иако сви знамо, није наодмет подсетити да се према библиотечкој грађи треба односити пажљиво и одговорно. Уколико нисте члан библиотеке, најтоплије вам предлажемо да то постанете. За све додатне информације и питања можете посетити сајт www.cacak-dis.rs

Владислав Петковић Дис

Рођен је 10. марта 1880. у Заблаћу код Чачка. Велики српски песник симболизма и родољуб. Ишао је у чачанску гимназију и био је сасвим осредњи ђак, али је у седмом разреду гимназије написао своју прву песму и то на немачком језику који једва да је срицао. Одлази у Зајечар, а након тога креће пут Београда. Од прве плате у Београду штампао је подсетницу на којој је писало само Дис. По свој прилици, то је била скраћеница, односно средњи слог његовог имена ВлаДИСлав, мада су неки тврдили да је то име града из Дантеовог „Пакла“, а други да је то био српски средњовековни назив за европски запад. Дуго, надимак је исписиван искључиво латиницом, како га је писао и сам песник, да би однедавно био штампан и ћириличним писмом. Песник је суморних

расположења и очаја, па због тога наилази на оштре критике. Најпознатије песме Владислава Петковића Диса су: „Тамница“, „Можда спава“ , „Нирвана“. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама. При повратку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа. Умире на Јадранском мору 1917. године.

Дисово пролеће

Један од заштитних знакова културе Чачка је манифестација „Дисово пролеће“, која се одржава од 1964. године. Она носи име познатог српског песника Владислава Петковића Диса. Манифестација је финансирана од стране Министарства за културу, годишњег је карактера и одржава се у Чачку и околини од 10. марта (датум рођења Диса) до краја маја. Поред главне награде за животно дело, „Дисово пролеће“ подстиче и стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за необјављену збирку песама аутора старости до 31 годину (награда „Млади Дис“). Поред тога, стимулише се научно-истраживачки рад и ликовно стваралаштво.

Хаџића кућа – Управна зграда библиотеке

Културни нокаут

14

Догађај којим Чачак промишља

светМеморијал Надежде Петровић

Сваке две године Чачак има то преимућство да једно време буде центар уметности у Србији. То време представљају дани у којима траје Меморијал Надежде Петровић. Ова манифестација 2012. године десила се 26. пут, и 26. пут је показала због чега јој и даље треба поклањати све видове пажње коју једној уметничкој манифестацији друштво уопште и може да поклони: финансијску потпору државних и локалних институција, критичку потпору стручне јавности, медијску потпору, као и масовност присуства, потпору коју могу да пруже гледаоци.

Кроз претходне периоде Меморијал је увек у Чачак доносио стручан избор из савремене уметности, тако да је наш град поуздано увршћен у регионалну мапу битних уметничких дешавања, што је повластица којом се не могу подичити и већи градови од Чачка. Можда се то не чини нити исплативим, нити битним, када се површно гледа, у светлу опипљиве, материјалне користи или масовних интересовања (што може бити повезано, ако све гледамо из угла идеологије неолиберализма), али дугорочно гледано, корист је немерљива. На страну материјалну (не)мерљивост, манифестација која се учврстила на мапи сличних дешавања постаје магнет за људе из те струке, али и мерило важности једног града. Својим интернационалним карактером, овакве

Никола Маринковић

15

манифестације шире информације да овај град постоји много даље него што би то учинили неки други канали комуникације са иностранством. Затим, у питању је манифестација која људе специфичне струке чува у Чачку, чинећи од њега мању провинцију него што би иначе могао да буде. Примера ради, Краљево има џез фестивал. Да ли већина Краљевчана слуша џез? Не, као ни већина Њујорчана. Да ли се Краљевчани осећају светски када им дођу светски познати музичари, па макар и џезери? Свакако да! Е, иста ствар је и са Меморијалом Надежде Петровић.

По свим својим карактеристикама, и овогодишњи, 26. по реду, Меморијал Надежде Петровић оправдао је поменуте немерљиве користи. Уметници окупљени у оквиру њега као креативни изазов имали су рад тзв. „Ситуационистичке интернационале“, ангажованог уметничког покрета, који се на врхунцу Хладног рата одважио да промисли и критикује политичке и културне обрасце тадашњег друштва, превасходно капиталистичког. Овакав одабир уметничког и идеолошког полазишта за Меморијал није био нимало случајан.

После близу 60 година, ми живимо у свету који обликује културни и политички модел који је победио у Хладном рату. Свима је јасно да је овај модел далеко од савршеног, иако таквим жели да се представи, и то ради врло вешто у медијском, уметничком и идеолошком смислу. У таквој ситуацији, осврт на критику тог модела у тренутку када се он развијао у сукобу са моћним противником, далеко је од сувишног.

Да би ово било јасније, Меморијал ове године нуди Читанку (на енглеском Reader) у којем су сабрани текстови, или одломци текстова кључни за разумевање саме изложбе.

У самој читанци заступљени су текстови најзначајнијег теоретичара из редова ситуациониста, Ги де Бора, као и други меродавни аутори, попут Зигмунда Баумана, Милорада Беланчића или Томаса И. Левина, док последњи текст припада кустосу изложбе, Јелени Стојановић, која је од свих теоретичара уметности у Србији својим интересовањима и радовима најпозванија да се бави ситуационистима. Из самог текста, под називом „Ситуационисти, омладинци и стрипови“, ишчитава се информација битна за разумевање значаја који Меморијал може да има за Чачак, али и Србију, у контексту све веће запостављености младих: ситуационисте је одликовала „активна посвећеност младим генерацијама, врло специфичном делу популације“. Редови који следе још више приближавају време ситуациониста нашој савремености: „Већи део чланова групе, који су и сами били веома млади, били су свесни чињенице да је пред овом генерацијом историјска прилика. Млада генерација, која је чинила највећи део поратне европске популације (вероватно и највише образована у модерној историји), постајала је инструмент у беспоштедној идеолошкој борби на обе стране хладноратовске поделе, док је истовремено била редефинисана, такође са обе стране, као савршен потрошач.“ Постоји ли ближа одредница српске савремености и положаја младих у њој?

На изазов да овај модел активности према младима и о младима, али и на изазов младалачког промишљања савременог тренутка, покушали су да одговоре следећи уметници и уметничке групе: из иностранства, Марта Разлери и Тод Ајанг (Америка), Јохан Гримонпрез (Белгија) и група КЛЕР ФОНТЕН (Француска); као и уметници из Србије, Невена Хаџи - Јованчић и Иван Шијак,

16

Културни нокаут

Да ли је тиме довољно речено о наслову Меморијала? Свакако не. Јелена Стојановић овако објашњава „Дубок сан“: „Важно је да се не заборави да Интернационала летриста (заправо, ситуационисти, прим. аут.) позајмљује, поиграва се са фразом дубок сан као /.../ средством позивања пажње на стање ондашње уметности у веома сличној друштвеној, економској и политичкој кризи. Текст под тим насловом критикује уметност, изгубљену у разноразним квази-морално-стилским захтевима и захватима и оптерећену (надреалистичком) прошлошћу, без могућности да оствари пун и потпун контакт са публиком и, много важније, са савременим историјским догађањима. Као што је добро познато, овај текст је такође увод у будући програм ситуационистичке праксе и њиховог комплексног естетског програма, замишљеног као спој уметничке авангарде, истраживања слободне свакодневице и формирања теоретске и практичне платформе револуционарне естетске праксе, што ће у великој мери одредити уметничку праксу друге половине двадесетог века.“

Иако је Меморијал већ прошао, рано је да се донесе недвосмислен суд да ли је он продро у свест посетилаца и јавности, јер многи нису били ни спремни на тако озбиљан позив као што је уметничка критика друштва. За разлику од многих сличних манифестација, одговорио је изазову времена и укључио много више људи него што би се од уметности очекивало. Уколико сте Меморијал пропустили, потрудите се да више не заобилазите Галерију Надежда Петровић, јер, поред Меморијала, у току године организује још изложби које са стварношћу у којој живимо, и која нам смета, не стоје у помирљивим односима.

групе ШКАРТ и ТРЕЋИ БЕОГРАД, Мрђан Бајић, Јелена Марковић и Данило Прњат. Њихови одговори су били различити, а као најбољи, а у томе се слажу мишљење публике и жирија (који су чинили Слободан Мијушковић, професор на Филозофском факултету у Београду; Дејан Сретеновић историчар уметности и главни кустос Музеја савремене уметности у Београду и Стеван Вуковић, уредник Филм форума у Студенском културном центру у Београду) је рад „Пронађи уљеза или кратак водич за решавање мистериозних случајева (уз приручник са видео приказом)“ Невене Хаџи - Јованчић и Ивана Шијака, који су добили награду 26. Меморијала Надежде Петровић, док је награду Уметничке галерије Надежда Петровић добио Мрђан Бајић за рад „Скулптура која се зове сликарство“. Осим њих, истакла се и група „Шкарт“, са животницама – поетичним и ангажованим стиховима излепљеним по граду и нарочито „Дечијим песничењем“ у две сеоске школе, и, за београдске прилике, већ традиционалним „Песничењем“, односно „тренингом активне поезије“, који се десио у чачанској Гимназији.

Само поменуте активности (а оне нису све) показују степен окренутости младима и савремености, чиме је програм Меморијала одговорио захтевима ситуационистичке поетике. Сем „Песничења“, организована је и дебата под називом „Савремена уметност је прихватљива данашњем човеку“, у којој су учествовали ученици Гимназије, Техничке, Машинско - саобраћајне и Прехрамбено - угоститељске школе из Чачка. Многи од њих учествовали су у „Великом сну“ (како је Меморијал и насловљен).

17

ПРИЧА:

КАКО ЈЕ ПРОПАО РОКЕНРОЛ ГЛАВНИ ЛИК: ДРАГАН ЋИРКОВИЋ

И „ГОСТ ИЗНЕНАЂЕЊА“

ПРЕДГОВОР

Прича која је пред вама нема елементе имагинације. Не због недостатка маште, већ због чињенице да је живот много узбудљивији од ње. Свака случајност у овој причи је намерна, а ликови су сто посто „опипљиви“. Назив вас може збунити, јер се овде пре свега не ради о рокенролу. Централна тема је школа анимације, а рокенрол је само метафора. Ако ме разумете. Затим, ту је још једна контрадикторност. Ово је прича, а предговори, поговори и поглавља се налазе у књизи. Зашто је онда „прича“ написана овако? Рекла бих да је стилска потреба за „издељеним текстом“ главни кривац за то. Било како било, 80% читалаца прескаче предговоре (а и нека поглавља), па се ја више не бих задржавала овде. Пређимо на ствар.

Јована Василић

18

Културни нокаут

ПРВО ПОГЛАВЉЕ

Почетком деведесетих у Чачак је премештен тадашњи Југословенски фестивал анимираног филма (ЈУФАФ), а убрзо након тога и смотра исте категорије. Тиме се полако стварала атмосфера која је била погодна за формирање школе/радионице, где би полазници учили основе анимације и правили своје прве филмове. Тако је у организацији Слободана Пајића 1998. године настао Центар за анимирани филм - ЦентАФ. Филмаџија и аниматор из Београда, Буца Лупа, дошао је на место учитеља. Радионица је била у оквиру Дома културе, који је давао простор и обезбеђивао неопходан материјал за радионицу. Постојале су летња и зимска сезона, које су трајале по месечак дана. Радионица се базирала на прављење класичне/цртане анимације. Кроз ЦентАФ је прошло 90-ак људи. Интересовање за школу анимације било је веће током првих година њеног постојања, али од 2002. године свела се на неколико сталних чланова, међу којима је и главни лик ове приче, Драган Ћирковић. ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

„Ја сам први пут ту дошао 1999. године, када смо почели да користимо компјутер за скенирање и бојење цртежа“, каже Драган. Као што је већ напоменуто, група се након 2002. сужавала, и може се рећи да су у радионици остали највећи заљубљеници у анимацију. „Мања група се свакако показала ефикаснијом за рад, што показују учешћа и награде на разним фестивалима у земљи и ван ње. Са својим ауторским филмом „Точак“ учествовао сам на фестивалу „Kids for kids“ у Болоњи, а наредне године је Ђорђе Грбовић са филмом „Лафиринт“ био у Напуљу. На истом фестивалу смо 2004. године у Атини, Вук Спасојевић и ја за филм „Color“ узели главну награду жирија. Слично признање су годину дана касније добили ЈанкоЋирковић и Ђорђе Милосављевић Гера за филм „Фајронт“. У међувремену је из приче изашао Буца, па је на место ментора дошао Владе Станић, подједнако квалификован аниматор из Београда. До тада радионица није имала стални простор него нас је Дом културе вадао тамо-’вамо (у ликовни салон, па код балерина, па у галерију Дома војске). После седам година манијачења, сместили су нас у буђави подрум Дома културе, али су лепо окречили и нису нас више померали“, присећа се Драган.

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

Нови простор им је значио пре свега зато што су могли да користе нове технике у изради анимација. Како? С обзиром да сам потпуни лаик и антиталенат за цртање (анимирани филм и да не помињем), Драган ће наставити. „Стални простор омогућио је и већи број сталних чланова, тако да су тада упали нови клинци, од којих су неки врло брзо почели да нас сустижу по успеху. Ми старији смо тада приводили крају наш вишегодишњи пројекат „Proya“, дугометражни играни филм са неким анимираним секвенцама. На чачанском фестивалу (који је у међувремену променио име у ФеДАФ) организовали премијеру филма, који је успео да привуче више публике него претходних пет фестивала укупно“, хвали се, хоћу рећи, објашњава главни јунак ове приче. Шалу на страну, шта се дешавало после?

ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ

„После тога већина нас се преселила у Београд због студија, па смо се дистанцирали од свега тога. Ипак смо, колико је то било могуће, пратили дешавања у ЦентАФу“, рекао је Драган. Сада, драги читаоци следи БУМ! Та-на-на-нааа (изговорите ово наглас како бисте разумели мелодију која је написана). „Постепени напредак Милена Алемпијевића у оквиру неких левих дешавања Дома културе, довео га је на место директора фестивала који је он прекрстио у „Аниманима“, и дефинисао као светски“, овде ћу прекинути Драгана, и посветити се мало госту изненађења Милену Алемпијевићу. „Фестивал „Аниманима“ постоји од 2007. године као манифестација интернационалног карактера, и као таква последица је моје личне иницијативе. Неколико година пре тога у Чачку је постојала слична манифестација, али је била бијеналног карактера, готово искључиво окренута домаћој продукцији, и на врло ниском организационом нивоу”, рекао је Алемпијевић за други број „Трамваја“ (за текст о овогодишњој „Аними“). Како главни лик ове приче види „Аниму“? „Алемпијевић је мало нашминкао плакат, онако дизајнерски, модерно и поставио неке продукцијске стандарде, тако да ниједан филм из било које дечије радионице из Србије (па тако и из ЦентАФа) не може да учествује на њему. Уместо тога, на програм су дошла апстрактна,

19

високопродуцирана с***а којекаквих уметника из света, која, наравно још мање привлаче генерално незаинтересовану публику.“ Прикладан одговор на ову констатацију пронашла сам у још једној изјави, понављам, за други број „Трамваја“. „На отворени конкурс пристигао је врло мали број радова из Србије, и нису задовољили квалитетом. Известан негативни тренд, када је реч о продукцији ауторског анимираног филма у Србији је присутан“, рекао је директор „Аниме“. Драган има још нешто да дода: „Да ли је Милен једва чекао да Пајо оде у пензију, па да он улети и у организацију радионице нисам сигуран, али дефинитивно је то урадио, па је одмах дао отказ Владу, а екипи која је још увек била ту поставио ултиматум, у виду стерилизације и униформизације радионице, као и беспотребне промене имена (отприлике иста прича као са фестивалом). Пошто нико није хтео да игра тако са њим, сви су напустили причу, и тако је ЦентАФ пукао 2012. године, после 14 година постојања.“ Да се ова прича не би претворила у „Ко је у праву“ текст, боље да је приводимо крају. Пролог ћу у потпуности препустити главном јунаку ове приче.

ПРОЛОГ

„Сада када анализирам цео тај период капирам да је успех ЦентАФа био резултат слободе коју смо ми као аутори имали. Сами смо смишљали своје идеје и реализовали их, и сами смо градили свој имиџ, па тако и имиџ радионице, који је осликавао ту искреност, и тако давао драж целој причи. Пајо је био ту да нам организује простор и помогне око пријава за фестивале, а Буца и Владе, сјајни педагози, само су нам давали смернице како да дођемо до онога што смо замислили. У Чачку, као и у целој Србији, тренутно скоро да и нема правих младих аутора, али тај мали број људи не жели да их неко негде упакује и да им диригује. У том смислу, гашење ЦентАФа се може гледати као део масовног проблема у који спадају затварање кафана и умирање рокенрола. Али не бих сада дубље у ту причу...“

П.С. „Вук, Ђоле и ја смо и даље претежно у Београду, где смо формирали КВАЗИ студиЈо, при којем радимо музичке спотове, анимиране рекламе и ауторске пројекте. Та прича се полако шири, и за нас представља наставак ЦентАФа, односно наставак приче једне генерације аниматора из Чачка.“

20

Касица прасица

„Ја сам најмлађа сестрамоје генерације“

(Соња Савић)

Шампита, Уна, Дечка, Ања, Марта, Певачица, Аница... Соња... Све оне тако различите а она, опет, тако јединствена. Пре мало више од 4 године (23. септембра 2008. године), преминула је једна од најталентованијих, не само глумица, већ и уметница југословенског и српског филма. Сахрањена је на сеоском гробљу у Доњој Горевници, одакле и потиче. А како је Соња Савић рођена у Чачку, недавно је предата петиција Скупштини града Чачка да једна улица или парк у нашем граду носи њено име.

Соња и Чачак

Данас у Доњој Горевници живи њена мајка, госпођа Микаина Савић. Дочекала је у својој породичној кући екипу „Трамваја“ како би нам причала о њеној Соњици. Није јој било нимало лако. Са великим болом у души, јецајима и сузама које не питају да ли ће се слити низ лице или не, она је причала, а ми смо је слушали два (никад краћа) сата.

Соња је рођена 15. септембра 1961. у Чачку, али је већ са три године са родитељима прешла у Београд. „Иако смо се преселили у Београд, купили смо кућу у Улици војводе Степе јер је волела да долази у Чачак. Сваки летњи распуст је проводила ту и у Рошцима, са својом баком Славком коју је Соња много волела“, тихо нам говори госпођа Микаина.

На улазу у двориште дочекало нас је једно велико дрво, видело се да је годинама ту. На њему пише СОЊИН ХРАСТ. „Не постоји посебан разлог зашто је волела тај храст, једноставно чиста љубав према природи. Није се десило никада да је отишла од куће или дошла, а да се није прекрстила три пута и пољубила храст. „Немојте ми га сећи“, говорила је увек Соња“, прича нам Микаина.

Исидора Обрадовић

21

Сoња у Београду

Од четврте године ишла је на балет у Капетан-Мишином здању код Јелене Катић. Управо ју је њен супруг, Каменко Катић, приметивши Соњин таленат за глуму, игру и рецитацију одвео у Радио-телевизију Београд, прво код Аните Брзановић, а потом код Бате Миладиновић. Са вршњацима је радила разне дечје и школске програме. А онда је, након завршена само два разреда гимназије, желећи да остане и студира са другарима са РТБ-а полагала испит на Факултету драмских уметности. Госпођа Микаина нам прича једну анегдоту везану за тај пријемни испит: „Соња је тада била на мору у Сењу, радила је своју прву тв серију „Дружина Зоре Риђокосе“ српско-немачке продукције. Не знам зашто, али та серија никада није емитована код нас. Ја сам отишла по њу колима да бих је довезла у Београд на пријемни. Кришом сам је два дана водила и враћала. Неки у шали кажу да сам киднаповала сопствену ћерку“. Пријемни испит је положила из првог пута и постала ученица у класи код професора Миње Дедића. Са њом су у класи били и данашња највећа имена филма и позоришта: Светислав Буле Гонцић, Бранимир Брстина, Жарко Лаушевић, Оливера Јежина, Зоран Цвијановић... Читала је много књига, и превише озбиљних за њене године, стално учила, слушала. Можда да би надокнадила што је била две године млађа од већине колега из класе, можда јер је била заљубљена у читање и жељна знања. Дипломирала је када је имала само 21 годину.

Остала је запамћена по невероватно изнетим улогама у филмовима тадашње Југославије и по наградама које је за њих добила. Први филм који је снимила када је имала 16 година звао се Лептиров облак, затим је глумила у филму Живети

као сав нормалан свет ( за који је добила награду „Царица Теодора“, Ниш 1982. год.), била је Дечка у Шећерној водици ( „Златна арена“ за најбољу женску улогу у филму, Пула 1984.), филм Балкански шпијун, Давитељ против давитеља, била је Уна у Уни, затим је глумила у филму Живот је леп ( Специјална награда жирија на Међународном филмском фестивалу у Венецији), Црна Марија, Мајстор и Шампита, Браћа по матери, Како је пропао рокенрол, била је Марта у филму Ми нисмо анћели, а ништа мање битне нису биле ни њене улоге у филмовима Ни на небу ни на земљи, Танго је тужна мисао која се плеше, Хлеб и млеко, Одгробадогроба, Југ југоисток, у тв серији Вратиће се роде. Соњина последња улога била је у филму Забрањена љубав. Филм је био њен начин живљења, а што се тиче позоришта, презирала је институције па је зато волела алтернативно позориште. Имала је улоге у представама Магбет Вилијема Шекспира, Не ја Семјуела Бекета, Željezni jazz, „Kačinsky“ трупа, а била је и у музичким спотовима: Дебела девојка (Електрични оргазам), Девојка из града (Мирослав Илић), Кад ми кажеш, паша (Плави оркестар), Кокета (Срђан Јул). Прихватала је и велике и мале улоге, и битне и небитне, споредне и главне ликове у филмовима. И поред свега скромна и стидљива душа. Није себе сматрала звездом, није волела да је величају и уздижу. О томе може посведочити и једна занимљива анегдота из 1984. године када није отишла да прими награду „Златна арена“ јер је била са друштвом на мору и нико није могао да је пронађе! За награду је сазнала из „Политике“. „Ма какву награду ја добила? Ја да идем да примим награду? Ма не...“, препричава нам овај догађај Соњина мајка. Под притиском родитеља и колега, на крају је ипак одлучила да прими награду.

Културни нокаут

22

Културни нокаут

О њеној невероватној моћи трансформације, сажимања са ликовима које је тумачила, способности да се поиграва са камером и пред њом, о њеном брилијантном уму говорили су многи њени савременици: глумци колеге, редитељи, писци, критичари. Није никада била ни постала једна од оних глумаца које запамтите по сличним улогама које су тумачили цели свој глумачки век, па вам је прва асоцијација на њих лик мајке домаћице, конобар, мафијаш, заводница, директор јавног предузећа. Не. Соња је била све то и ништа од тога. Када помислите на Соњу не помислите на њену једну типичну улогу која се провлачила кроз све филмове, баш напротив, сетите се те магичне и готово генијалне разноврсности, умећа да одглуми дечака, лудачу, заводницу... Многи су критиковали да она не зна да говори лепо и хода нормално, али то је и била суштина, зар не? Бити јединствен, другачији, свој, а опет прилагодити се свакој улози тако да ми гледаоци баш за ту улогу помислимо да је писана управо за њу. А онда погледамо следећи филм па помислимо исто, па следећи, па следећи...Где је била генијалнија? Соња је била све само не просечна.

СРБИЈА МЕ СЕ НЕ СЕЋА! ( Соња деведесетих )

„... Ако постоји образована генерација, ако постоји космополитски ген, ако постоји самоникли ген, онда је то моја генерација“, рекла је Соња једном приликом. И била је тако поносна на оно шта су као генерација били, шта су стварали, како су се и са ким дружили, где су излазили. Сви они... Осећали су да су дух једног новог времена у уметности, у музици и глуми, филму...у животу. Деца која су одрасла 80-их, деца која нису имала мобилне телефоне, али су увек знали где могу једни друге да нађу, она која су дисала Јадраном, она код које није било битно да ли су у Загребу, Београду или Љубљани. „ Не волимо уговорена места, не волимо уговорена времена, волимо коинциденцију и верујемо у случај који је златан рез вечности у времену“.

„Они су се дивно дружили. Стално су били заједно.

Славко Штимац је готово порастао у нашој кући. Хранила сам га, лечила кад је био болестан, зашивала му ствари... Мојој Соњи је увек било прече да се побрине за друге него за себе, увек је о другима више бринула него о себи, није се чувала...“, јецајући изговара госпођа Микаина. И застаје. Ћутимо и ми.

Соња се повукла 90-их. Распала се једна држава, рат је трајао. Све оно што су стварале 80-те једним потезом уништиле су 90-те. Није имала много улога, старе улоге јој нису биле исплаћене, гомила младих је побегла из земље. А она се вратила из Америке да би била са својом породицом за коју је била веома везана. Био је то пораз за њену генерацију. Не политички пораз, не сам распад државе, већ чињеница да су друге „вредности“ почеле да се цене, да је наилазио талас кича и шунда, да су се њене дојучерашње колеге олако прилагодиле том новом свету и у њему нашли себи место газећи по свему ономе за шта су се некад борили. А то је да створе себи будућност, јер је није било. Србија је заборавила једну фасцинантну уметницу, много јој је дуговала, а ништа јој није дала. Соња је сама рекла да није била неприлагођена, као што су многи о њој говорили. Не би била ту где јесте да је остала непролагођена: „Ја сам животни декадент јер стварност и ја немамо додирних тачака“.

Љубав је кад те неко промени

Једна соба у породичној кући породице Савић у потпуности је посвећена Соњи. Њене слике на зидовима, исечци из новина, награде на столу, албуми са невероватним црнобелим фотографијама, књига жалости у коју су се потписали њој знани и незнани. Све одише Соњом. Као да је...ту. А можда и јесте. Можда нас посматра и бесна је на нас што смо јој расплакали мајку, а можда нам се смеје јер је њој тамо негде лепо и мирно. „Мој идеал- кратка и весела смрт, не умрети у ропцу“, рекла је једном Соња.

Није Србија, није Чачак заборавио Соњу Савић. „...Можда неко мисли да смо били срећни... Ја сам

била срећна само када сам сретала људе који су били једнако несрећни као што сам ја...“

23

Рекла је:

- Ова средина не прашта никоме ко покуша да се издвоји из колективне свести. - Данас се људи лако рађају; оно што их чека и није тако лако. - Не тиче вас се! Не мора да вас се тиче, али када за седам година ваша ћерка дође са спонзором тридесет година старијим од себе, тицаће вас се и те како. - Далеко је занимљивије ко производи дрогу и ко се бави зарадом од дроге, него ко је конзумент. Конзумент може да буде само производ притиска времена и ништа друго. - Све што је важно више се не помиње. Реч умире. - Коме банка, коме народ, коме црква, коме странка! - Ја сам била спремна за брак, али кад се није остварио са жељеним човеком, ниједан други није могао да ме купи! - Исти узроци ће и даље доносити исте последице. - Време ће показати да ли је Соња лагала. - Никад ме нису избацили са посла, само ме нису плаћали. - Открила сам игру и она је јавна! - Западна идеолошка опција само је променила зид, а Источна је поубијала сопствену децу. - Осовина свег доброг у мени је покретач подударања срца са главом. - Припадам људима који су на време схватили да човек почне само једну причу у свом животу и да је прави срећник ако и њу успе да одради до краја. - На почетку тунела је светло, на крају је мрак - мора да постоји нешто између.

( преузето из књиге „Соња Савић - Отворена страница“, Зденка Томић, Миломирка Цица Јововић, 2011.година - поклон госпође Микаине Савић, којој се захваљујемо и што је новчано помогла штампање трећег броја часописа „Трамвај“ и која је речима охрабрења подржала Алтерантиву за Чачак )

24

Културни нокаут

Алиса која је изненада одрасла, бескрај око једне зграде и пецање пре свитања

Софија Каралић

Дет

ињ

ство

Драгана Љубић, Приштинска улица и безгранични простор „испред“ и „иза“ зграде.Немања, Маја и Бобан - моји први пријатељи.Купање у Морави, шетње бедемом, доручак у ,,Пеливану“.Основна школа „Вук Караџић“.Данас, када прођем поред дворишта те исте зграде, изненадим се како је раније све изгледало „некако веће“. Дошло је време да неки нови клинци прескачу ластиш на одмору, бацају петарде и иду на „клизу“ на бедему.Осећам се као Алиса. Алиса која је пребрзо одрасла.

Владимир

Мама Нада и тата Владимир.Стриц Пулe који ме је скоро свако јутро будио у четири и водио на пецање.„Танаско Рајић“- моја школа и пријатељи стечени у току школовања.Трактор и друге пољопривредне машине, рад на њиви, продаја на пијаци.Техничка школа и смер електротехничар, који сам, ни сам не знам зашто, 2005. године уписао.Бежање са часова, врло ретко и увек оправдано, само када у граду гостује неко позориште.

Драгана Милошевић ( 26. 4. 1986, Чачак)Академија драмских уметности, Београд

Владимир Јоцовић ( 20. 8. 1990, Чачак)Факултет уметности, Приштинa

25

Драгана

Прва година Гимназије у Чачку.Глумачка радионица Драге Ћирић.Цео мој свет се преселио у подрум Дома културе. Био је то невероватно мали и врло загушљив простор, али уједно и најтоплије и најлепше место мог света.Играла сам ружу у „Малом принцу“, рекли су ми да имам дара и... ја се отиснух на ово путовање!

Владимир

У другој години средње школе улазим у царство богиње Талије.Глумачка радионица Драге Ћирић, принц у „Снежани и седам патуљака“ и стајем на „даске које живот значе“.Улога звери у представи „Лепотица и звер“ и преломни тренутак у мом животу.Мирис шминке и лака за косу заувек ми улази под кожу, и ја се „инфицирам“ глумом.

Да

на

с

„Ин

фи

ци

ра

ни“ гл

умом

Драгана

Тренутно живим у Београду.Синхронизујем цртане филмове, идем на кастинге и трудим се да заједно са још неколико колега из Чачка покренем нешто и у нашем граду.Надамо се да ће то што створимо, и другима, баш као и нама, бити драгоцено и важно. Не идем често у Чачак, али сваки пут када одем то буде „прави одлазак“. Повратак кући, дому, на неки начин повратак оној мени од пре.Сваки пут ме изненаде нови детаљи мог града, нова лица, а и она стара.Она која се не мењају и остају једнако вољена и важна иако смо далеко.Волим Београд, али ћу заувек остати Чачанка!

Владимир

Данас, са пуне 22 године, неколико улога у позоришту, једном на филму, три добијене награде, могу рећи да мрзим то што сам глумац! Али, када бих се поново родио, знам, поново бих био глумац!Мислим да живим свој сан. Да се бавим послом који волим. Да сам глумац који покушава да људима врати веру у снове.Данас живим и радим на релацији Чачак - Београд - Косовсака Митровица.Надам се да ће и у нашем граду једног дана нићи позориште. Радимо на томе!Нисам коња јахао.Нисам никога заклао.Јесам песме састављао. И драму написао.Јесам гледао,и, и даље гледам филмове југословенске кинематографије.Негујем стару школу глуме.Волим своју породицу. Своје пријатеље, своју родбину.Волим свој град.

26

“Jeдан на два”

Mилан Ристановић

Године 2006. три млада Чачанина, заљубљеника у природу, планинарење и бициклизам, била су решена да докажу свој ентузијазам, авантуристички и истраживачки дух. Своју дружину називају „Spartan Warriors“, покушавајући на тај начин да се дистанцирају од некакве групе класичних туриста, која штеди читаве године да би отишла на одмор. Како Стефан Лукић, један од оснивача, објашњава, довољно је мало воље и још мање новца како би се упознали предели од којих застаје дах и доживела авантура.

Обилазак Златибора, Таре, Копаоника, Маљена и Гоча бициклом, био је први озбиљан подухват „Спартанаца“ и заправо је био тест одлучности и организованости, тј. својеврсна припрема за још већа и напорнија путовања. Године 2010. тројица тинејџера кренула су на путовање

бициклом којим су прешли скоро 1000 километара, стигли до Јадранског мора и обишли Србију, Црну Гору и Босну и Херцеговину. Стефан истиче да је овај пројекат свакако најзначајнији за даљи рад, јер је разбијена психолошка баријера, а стечено је и неопходно искуство. Задовољству и узбуђењима су међутим претходиле потешкоће око организовања и финансирања. „Од 100 динара за доручак, одвајао сваког дана 50 за то путовање, јер сам истовремено ишао на часове цртања за пријемни испит на факултету, па моји нису хтели ни да чују за путовање до мора бициклом. Била је то научна фантастика. Мислим да је то и дало посебну драж свему“, присећа се Стефан. Спартанци тада нису били регистровано удружење, па је помоћ општине и других спонзора била тешко

Outdoor Клуб „Spartan Warriors“ регистрован је 24.3.2012. године, са

пребивалиштем у Чачку, док су почеци везани за 2006. годину, када

Стефан Лукић и Владан Пајић, уз подршку Петра Дамљановића, започињу

са организованим, авантуристичким

путовањима бициклом.

Spartan Warriors

27

остварива, док с друге стране родитељи нису баш за озбиљно узимали младиће.

Најпознатијим подухватом се сматра пројекат „Бициклом на Хиландар“, по коме је урађен и документарни филм, који је доступан на Интернету. „Спартанци“ су до данас обишли Србију, Бугарску, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Грчку, Македонију и Румунију, доживели разна искуства, доживљаје и непредвиђене ситуације. „Најгоре је било у Бугарској, када су радили мост, па смо непредвиђено морали да се пењемо на планину и прелазимо додатних 60 км пута, а било је ту и кварова, пехова, падова...“ прича Стефан, али додуше са осмехом. „Kада год помислим на неку од авантура, готово и да заборавим све ствари које су ме чиниле нервозним на путу.“ Од подухвата треба

напоменути „4 врха Чачка“, односно освајање врхова планина које окружују наш град (Каблар, Овчар, Јелица и Вујан), са укљученим камповањима на сваком од врхова. Пројекат се реализује већ две године за редом у сарадњи са „Туристичком oрганизацијом Чачка“, док се у наредним годинама планира учешће већег броја планинара из Србије, а можда и иностранства. Документарни филм о „4 врха Чачка“ би требало да буде приказан у Београду, на првом међународном фестивалу out-door филма код нас. „Спартанци“ у скорије време за циљ имају обилазак испосница и средњовековних градова, који се налазе на веома неприступачним планинским пределима, а карактеристични су због историјског значаја, али и лепог амбијента.

Будући планови су окренути ка

„У Босни смо, при повратку са мора, заједно камповали са брачним паром из Француске који стопом обилази Балкан, и Мађаром који је кренуо из Будимпеште ка Дубровнику бициклом. Било је то заиста занимљиво вече на Тјентишту. Невероватно је било чути искуства и детаље из живота авантуриста.“

„На путу ка Хиландару, кроз Бугарску смо возили

готово 100 км, а да нисмо наишли ни на једно

возило, човека, било шта. Помислили смо да смо се

изгубили, али смо тада налетели на човека који

је практично излетео из шуме и нацртао нам

мапу пута.“

28

“Jeдан на два”

формирању друштва у оквиру кога владају здрави односи, а да резултат тога буду нови, још занимљивији, подухвати и авантуре, уз прикључивање још већег броја људи. Као примарни циљ за следећу годину означен је пројекат „Бициклом путевима српске војске и народа’’, преко Црне Горе и Албаније до Крфа и острва Видо, и касније наставак ка Солуну, чиме би се присетили великог догађаја у нашој историји и ишли у сусрет 100-годишњици повлачења српског народа. „За овако нешто у општини су превртали очима“, истиче Стефан.

Данас „Спартанци“ имају 6 чланова из Чачка, 4 из Ваљева и по 2 из Београда и Крагујевца. У овим градовима су формирани огранци клуба, што је омогућило поделу рада и активности, те довело до добрих резултата. Такође, треба поменути да клуб има десетине пријатеља из различитих делова Србије. Чланови су млади и одлучни људи, добри студенти и ђаци, генерација од ‘96. до ‘91, а Стефан истиче да се у последње време све више јављају заинтересовани људи средњих година. Не постоји чланарина, ни ти посебни услови да би се постао део „Spartan Warriors-а“, па се свако заинтересован може прикључити. Стефан каже, „довољно је само да неко има жељу и хтење, а ми смо доступни преко наше фејсбук странице“,

али и наглашава, „људи не могу да очекују да им ми одредимо недељне активности и да будемо непрестано уз њих, јер и мени као оснивачу се често дешавало да одем сам на вожњу, планинарење или веслање.“

Дакле, у досадашњим активностима клуб се финансијски највише ослањао на сналажљивост и организованост чланова. Међутим, не сме се занемарити сарадња са „Туристичком организацијом Чачка“ и компанијом „Ауто Чачак“, који су дали значајну помоћ „Спартанцима“. Стефан истиче да је у протеклом периоду изостала подршка општине, која их није узела у обзир или једноставно није препознала значај културно-спортског рада. Важно је напоменути да су 3 пројекта „Spartan Warriors-а“ забележена камером и да су документарци са успехом приказивани у Чачку, али и у другим већим градовима, док су још 3 у припреми. „Изложбе фотографија, пројекције документарних филмова, промоција града у земљи и иностранству, хиљаде људи који прате наш рад, више од 10 великих пројеката, изгледа нису довољни да неко пружи бар моралну подршку“, констатује Стефан, који заправо не очајава. „Функционишемо одлично. Непрестано смо на нечему ангажовани, људи то препознају, па добијамо подршку са различитих страна.“

„Код Струмице, у Македонији, за време Европског кошаркашког првенства за кадете, сви смештајни капацитети су били попуњени, па нам нису дали да поставимо шатор. Онда смо по мрклом мраку возили до првог мотела, иза ког је буктао пожар, јер је рода ударила у далековод. У мотелу се организовала свадба, па су сви сватови уплашени изашли напоље. Ми се појављујемо са чеоним лампама и натовареним бициклама, улазимо да питамо за смештај. Међутим, тамо су сви у хаосу, гледају шта и како даље. Излазимо онако поражени и изнервирани кад у том тренутку стиже струја, а сватови падају у трансу. Помислили су да смо ми електричари, па су похрлили у загрљај и одушевљено аплаудирали.“

29

Чачанска сирена

Милица Бркић

Са поносом можемо рећи да девојка која оставља без даха потиче из Чачка. Тијана Николић је била део трочлане српске екипе која се са Светског првенства у роњењу на дах, одржаном у Ници, вратила са бронзаним одличјем. Млада Чачанка почела је рекреативно да се бави роњењем на дах за време друге године студирања енглеског језика на Филолошком факултету у Београду. Временом бављење овим спортом се претворило у страст, а она је почела да обара националне рекорде и осваја разна такмичења у земљи и иностранству. Упркос бројним обавезама и такмичењима које је имала, Тијана је успела да издвоји мало времена и да нам каже нешто о себи и својој каријери.

30

“Jeдан на два”

С обзиром да си завршила чачанску Гимназију, у каквом сећању су ти остали средњошколски дани?

-Баш недавно сам била у Чачку и видела се са једном професорком из Гимназије, која ми је у међувремену постала јако добра пријатељица, и са којом сам причала о данима проведеним у средњој школи. Као и сви, имала сам успоне и падове али ми је то време остало у јако лепом сећању и увек се радо сетим свега.

Након уписа на Филолошки

факултет, чиме си мислила да ћеш се бавити у животу?

-Тада искрено нисам мислила о томе јер сам била окупирана факултетом, новим пријатељима и чарима које пружа Београд али у сваком случају нисам ни сањала да ћу се бавити роњењем.

Одакле идеја да се бавиш

роњењем на дах, дисциплином о којој се јако мало зна у Србији?

-Одрасла сам на мору, па је вода за мене једна сасвим нормална и природна средина у којој се осећам много боље него на површини. Као мала прво сам научила да роним, па тек онда да пливам и још од тада сам опчињена подводним светом. Велика жеља ми је била да завршим курс роњења са боцом али сам јако мало знала о свему

томе. На интернету сам нашла ронилачки клуб СДТ „Свет роњења“, контактирала их и кренула на почетни курс. Тамо сам упознала људе који се баве роњењем на дах и који су имали пераја која изгледају као сиренин реп па сам их замолила да ми дају да пробам. Преронила сам завидну дужину са само једаним дахом, без икаквог предзнања, и аутоматски постала део Апнеа тима ронилачког клуба „Свет роњења“. И тако почиње моје бављење роњењем на дах. До сада сам више пута обарала националне рекорде и освајала многобројне медаље од којих ми је најдража бронзана медаља коју смо као тим освојили на недавно одржаном Светском првенству у Ници. Чега си све морала да се одрекнеш због тренирања?

-Целу ову годину сам посветила тренинзима, па сам морала да се одрекнем пуно ствари. Лето, као годишње доба које сви једва чекају да би отишли на одмор са пријатељима и породицом, провела сам тренирајући свакодневно.

Ко ти је био највећа подршка у каријери?

-Највећа подршка ми је наравно моја породица, мама и бака, људи из мог клуба Свет Роњења и наравно пријатељи без којих не бих успела.

Ко је твој узор у животу?

-Узор су ми јаки људи који ме окружују, који ми дају искрене савете и који ме подржавају у свему... МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ !

Да ли је било тренутака када си желела да одустанеш мислећи да роњење није спорт за тебе?

-Нисам особа која одустаје, а и ован сам у хороскопу, па кад ми не иде не одустајем, већ тренирам још јаче, па се на крају све то исплати.

Како момци реагују када им кажеш да се бавиш роњењем?

-Временом се навикну.

Колико често идеш у Чачак и које је твоје омиљено место које волиш да посетиш када тамо одеш?

-Због обавеза које имам нажалост јако ретко идем у Чачак, али када одем место које прво посетим јесте пицерија „Римини“.

Какви су твоји будући планови?

-Сада се спремам за базенска такмичења која се одржавају током зиме, а од нове године интензивно за предстојеће Светско првенство које ће се одржати у јуну 2013. године у Београду.

31

Они настављају

причу о једној идеји

У складу са својим принципима, Црвени крст Чачка ради и на васпитавању и мотивисању деце и омладине у духу хуманизма, толеранције, пријатељства и узајамне солидарности. Омладинско теренска јединица Црвеног крста у Чачку „Др Драгиша Мишовић“ основана је 2003. године. Од тада Црвени крст у Чачку добија широку подршку младих који активно учествују у реализацији традиционалних активности, али такође својим идејама доприносе креирању нових активности. Са овом омладинско теренском јединицом упознали су нас Немања Мићовић и Богдан Радоњић.

младу екипу волонтера на окупу и помаже у прикупљању нових чланова.

Поменули бисмо да се поред ових „озбиљнијих активности“ у нашем волонтерском опусу налазе и неке забавне активности као што су прављење традиционалне новогодишње журке и првомајског уранка, за своје чланове и волонтере из других градова Србије и шире.

Какви су коментари ваших другара на то што добар део свог слободног времена улажете у активности чачанске омладине Црвеног крста?

-Коментари су увек били позитивни, чак нам се велики број другара и придружио. Тако да сад кроз дружење и помажемо другим људима.

Да ли бисте нешто поручили младима у Чачку који ће прочитати овај чланак?

-Позвали бисмо их да дођу

понедељком у 19 сати у просторије Црвеног крста, да виде како ми организујемо наше акције и како се дружимо.

Колико чланова броји ваша теренска јединица?

-Све је кренуло од мале групе и тада је омладина бројала 20-ак чланова. Временом тај број је растао, и данас у омладини имамо 50 активних волонтера који су укључени у разне програмске активности Црвеног крста Србије.

Које су програмске активности којима се баве ваши омладинци?

-Најзапаженија програмска активност свакако је прва помоћ. Наша екипа прве помоћи освојила је прво место на градском, а четврто место на међурегионалном такмичењу, док је екипа РППО (Реалистички приказ повреда и обољења) освојила седмо место на државном такмичењу.

Учењем прве помоћи, млади волонтери стичу право да обезбеђују и разне манифестације, ми конкретно смо обезбеђивали: Love fest, Wеst fest, Гитаријаду у Чачку, Туборг, Велику планинску трку и многе друге.

Поред прве помоћи, волонтери

се баве и другим едукативним програмским активностима. У последњих годину дана, доста се причало о једној новијој области Trafficking (трговина људима). Мало је људи упознато са трговином људима, па су наши волонтери вршили разне едукације у чачанским средњим школама.

У едукативни програм волонтера спада и ПХВ (промоција хуманих вредности), МХП (међународно хуманитарно право), алкохолизам и пушење, полно преносиве болести, болести зависности.... Поред ових едукативних програма, теренска јединица има и неке своје акције. Најмасовније су: Васкрс је радост за све, Трка за срећније детињство, обележавање Светског дана борбе против ХИВ/АИДС-а...

Шта вас мотивише да волонтирате у једној оваквој организацији?

-Стицање знања, преношење истог, помагање људима, дружење, провод, радост, срећа коју осетиш када некоме помогнеш, све нас ово мотивише, али и држе ову

Миљана Радош

Пети елемент

32

Пети елемент

Бити волонтер не значи само радити без новчане надокнаде, бити волонтер јединствена је прилика за дружење, путовања, али и битна ставка за сваки CV. Како истраживања показују, у очима послодавца кандидати са волонтерским искуством пожељнији су као потенцијални запослени, а одређени број волонтерских сати на годишњем нивоу обавезно је за младе између 16 и 30 година широм света.Уколико желите да берете поморанџе у Шпанији или можда помажете у рушењу старе цркве у немачком селу прави је тренутак да прочитате овај текст.

Поред пацифизма, безбедности, заједништва, солидарности међу људима, слободе, волонтеризам представља основу грађанског друштва. Бити волонтер подразумева одређену дозу поштовања према локалној заједници у којој живите, тежњу за племенитошћу, као и да паметно искористите слободно време. Осећај да сте некоме помогли, заиста непроцењиво. Волонтирати значи бити човек, у времену када је свеприсутна криза морала, настала као продукт борбе за егзистенцијом.

Колико сте пута чули „Све је то лепо, али колика је плата?” или „До када више та волонтирања?”, али чињеница је да овај модел друштвене одговорности који се као веома добар показао у иностраној пракси, код нас није довољно заживео. Са друге стране многи су не својом вољом волонтери јер и поред свакодневних одлазака на

посао, за одвојено време не примају свој поштено зарађен новац.

Сведоци смо ере у којој електронски медији доживљавају експанзију, а информације су веома доступне. Права је штета да оно што нам се пружа не искористимо, па тако можда не би било лоше да уз шољу омиљеног чаја у паузи између „фејзбучења”, твитова, погледамо могућности за волонтирање, како код нас тако и у иностранству.

На Булевару уметности на Новом Београду налази се канцеларија Младих истраживача Србије.

За све оне који имају авантуристички дух, жељу за путовањем, упознавањем нових пријатеља и изражену самосталност, можда је баш то права адреса. Млади истраживачи Србије (МИС) представљају референтну организацију за размену волонтера у овом делу Европе. У последњих двадесет година више од пет хиљада домаћих волонтера отишло је на кампове у свету, преко две хиљаде страних волонтера показало је интересовање као учесници на нашим камповима.

Размена волонтера се обавља у оквиру великих светских мрежа волонтерских организација чији је МИС члан (The Alliance of European Voluntary Service Organizations –Alliance), односно партнер за Србију (Service Civile International – SCI). Ове мреже су део УНЕСКО-вог координативног комитета међународних волонтерских сервиса (CCIVS).

Волонтирајпрофитирај

Анђелка Матијевић

33

У бази међународних волонтерских кампова коју можете пронаћи на сајту www.mis.org налази се велики број кампова које можете претраживати у складу са афинитетима. Фестивал циркуса у Италији или плантаже са јужним воћем у Шпанији уопште нису лош избор за наредно лето. За оне мало храбрије који су спремни да на шест месеци или можда чак годину дана одморе од свега, ту је могућност дугорочног волонтирања. Смештај, џепарац и курс језика обезбеђује организација домаћин, а поред рада на пројекту волонтер може уживати у дружењу и упознавању земље за коју се одлучио.

Уколико не желите да проведете лето на чачанској калдрми, а убеђени сте да Морава као наше море има конкуренцију, ставите одлазак на међународни камп на своју „to do” листу. Ипак, ако мало боље размислите, најбоље ствари су заиста бесплатне, потребно је само мало добре воље и забава може да почне.

Сваки волонтер и волонтерка имају своја права, али и обавезе који су регулисани законом о волонтирању који је скупштинском одлуком

усвојен у мају 2010. године.Ипак, када говоримо о котирању волонтерских

ангажмана, нашем друштвеном дискусу ситуација није баш најсјајнија. Међу грађанима велики је број оних који на волонтирање гледају са подсмехом и негирају мотивацију младих волонтера и волонтерки. Организације као што су „Коло српских сестара“ и „Црвени крст“ негују волонтерску праксу у нашем граду, али и мале неформалне акције које спроведете са комшијама такође су пример волонтерског духа. Добар пример за то је неформална група „Уредимо обале Мораве“ која је организовала волонтерску акцију и уз добру атмосферу и дружење постигла значајан резултат. Не тако давно, 2010. године волонтерке из „Деве“ чистиле су Римске терме. Можда немамо биоскоп, затворени базен, Канцеларију за младе, али имамо жељу да будемо активни и одговорни грађани.

Ако Вас је ова прича бар мало заинтересовала, већ сте на добром путу да урадите нешто добро за себе, али и за град у коме живите.

34

Пети елемент

Укратко...

Поводом 1. децембра, Светског Дана борбе против сиде

Јована Василић

НАЗИВ: HIV је скраћеница од енглеског human immunodeficien-cy virus, што би окарактерисало овај вирус као узрочника опадања способности имуног система организма.

ПРВИ СЛУЧАЈ: Узорак плазме узет 1959. године од мушкарца из данашње Демократске Републике Конго. Према другим причама вирус ХИВ је настао још у 18. веку.

ДА: ХИВ се преноси путем незаштићеног сексуалног контакта са ХИВ позитивном

особом; коришћењем заједничког (нестерилног) прибора за убризгавање различитих супстанци, тетовирање и пирсинг, туђим бријачима, и у свим осталим случајевима контакта са зараженом крвљу; са ХИВ позитивне мајке на дете у току трудноће, порођаја и дојења.

НЕ: ХИВ се не преноси: пољупцем или преко пљувачке, руковањем или грљењем, преко зноја или суза, коришћењем заједничког прибора за јело или пиће, коришћењем заједничког купатила, у градском превозу, преко животиња и инсеката, боравком у истој просторији, коришћењем истог телефона, рачунара, спавањем у истом кревету.

СИМПТОМИ: Симптоми који подсећају на симптоме грипа, повишена температура, исцрпљеност, главобоља, а неки људи немају никакве симптоме у првој, фази инфекције ХИВ-ом.

ЖИВОТ СА ХИВ-ОМ: Многи људи заражени овим вирусом су здрави и обављају свакодневне животне активности. Правилна исхрана може побољшати снагу имунолошког система у борби против ХИВ инфекције и других инфекција повезаних са ХИВ-ом. Научно је доказано да пушење не доприноси напретку ХИВ-а. Умерене телесне вежбе су пожељне, пре свега за имуни систем.

СТАТИСТИКА: Према званичној статистици Института за јавно здравље Србије, са ХИВ-ом живи 1647 особа.

ЦЕНА ЛЕЧЕЊА: 700-800 евра годишње.

МИТОВИ О ВИРУСУ: Секс са девицом може излечити ХИВ; То се догађа само геј мушкарцима; ХИВ може проћи кроз латекс који се користи за израду кондома...

САЈТОВИ: aidsresurs.rs, aidspg.org, hivpodrska.org.rs...

ФИЛМОВИ СА ОВОМ ТЕМАТИКОМ: Philadelphia, An-gels in America, Longtime Compan-ion, A Mother’s Prayer, Breaking the Surface - The Greg Louganis Story, And the Band Played On, Life and Death on the A-list, Rent.

35

Милица Максовић

Можемо ли у нову годину хуманији?

О филантропији

Термин филантропија води порекло од грчких речи: phileo - волим, тежим за нечим и anthro-pos - човек. У нераскидивом јединству ових речи преведимо филантропију као вољу за пружањем помоћи другима, доброчинство, човекољубље...

Кроз детињство способност за мењање света је свакодневна појава. Играчке оживе, причају са децом, граде се замкови, принц спасава принцезу, увек се јави неки добар лик који спасе читав свет. „За љубав је потребно да имаш срце у очима и тада ти срце дрнда“, како то објашњавају деца у популарној емисији „Кефалица“. Само ретки сачувају део ове маште и креативности касније, када би могли на стваран начин утицати на промену света.

У основи, то је жеља да се помогне другим људима без очекивања личне користи, и њено испољавање везано је за прапочетке друштвене заједнице. У блиској вези са филантропијом, јесте алтруизам са сличним значењем, социјални мотив који покреће ту жељу за помагањем другим људима. Није случајно најчешће изговорена реченица „све то иде из куће“.

Први примери филантропије јесу из примарне породице, она је увек била та која брине о својим најмлађим члановима, о болесним и старим. Немачки социолог Норберт Елијас тврди „да се ради о оном меганизму којим одрасли - родитељи и други -одгајају код детета, (од његовог најранијег детињства), стабилан „суперего“. Још је у египатској цивилизацији фараон, пет хиљада година пре нове ере, пружао лични пример тако

што је обезбеђивао сиромашнима бесплатни смештај, храну и одећу. Развој религијских организација блиско је повезан са филантропијом: јеврејско учење подразумева да сиромашни имају права, а богати дужности, рано хришћанство успоставља фондове за подрушку немоћнима, удовицама, сирочићима.

Први облици филантропије у Србији, везани су за традиционалне облике солидарности у сеоским заједницама. Најпознатија је моба - добровољни рад којим се помаже једном члану сеоске заједнице. Важна форма филантропије су биле и задужбине - цркве и манастири. Најзад, јачањем модерне државе, филантропија добија организован облик и законску регулативу. Све више је невладиних организација и фондација насталих са намером да побољшају различите сегменте живота. Волонтеризам се такође, као добровољно ангажовање појединаца и група за пружање услуга одређеној популацији, може са правом довести у везу са филантропским осећањима.

Питамо се се свакодневно (или се бар један део друштва пита), како да овај свет учинимо бољим местом за живот. Питамо се и да ли је уопште могуће побољшати га људском интервенцијом? Хуманитаризам је ту да помогне, као особити поглед на свет, као филозофија и као пракса орјентисана на људске вредности и бриге.

Прави пут је прећи са речи на дела. Разне маштарије о промени света преточити у опипљиве ствари, прећи са маште на друштвену одговорност.

Пети елемент

36

Стефан Пајовић

Чачак – праћење градилишта

Да ли је нова зграда на месту „Касине“ довољно репрезентативна, шта се дешава са стадионом „Борца“ и да ли ће Чачак добити затворене базене, нису питања о којима се расправља само у стручним, новинарским или кафанским круговима, већ се та расправа води и на интернету. Наиме, наслов овог текста је уједно и назив теме на сајту SkyscraperCity, тј. на форуму истог. Основан је пре тачно једну деценију и бави се праћењем градилишта широм света. Од преко 400 хиљада активних корисника, скоро хиљаду је из Србије и они прате домаћа градилишта на више од две хиљаде тема. Српски део форума (Serbian Forum), настао средином 2006. године, припада Европском и покрива Србију, Црну Гору и Републику Српску, тј дискусије на српском језику. У оквиру њега, засебне теме имају наши највећи градови, док је по активности (броју посета и одговора) Чачак на шестом месту, иза Суботице. Теме нису распоређене само регионално, већ постоје и оне уопштене, као нпр. Стадиони и арене или Србија – Ауто-индустрија. Поред изградње и развоја, на форуму се воде дискусије и о архитектури, која се може оценити. Посебна секција је намењена сликама, како оним старим где су градови приказани црнобело на разгледницама, тако и оним савременим, које су усликали сами чланови или су прикупљене са интернета. Кафана је назив мање формалног дела где форумаши могу разменити мишљења и информације о стварима које нису у вези са темом форума. Али када су расправе на тему изградње, оне сигурно не

пролазе незапажено. И поред тога што велики број чланова из Србије није ове струке (има програмера, економиста, филолога...), њихово мишљење се подједнако вреднује и потпуно равноправно учествују у расправи. Иако се званично не укључују у дискусије, новинари и представници локалних власти неких градова прате овај форум, па се често догоди да се слика коју је направио форумаш појави на интернет издању неких новина. Интересантно би било споменути да су прве слике из развојне фазе новог ФИАТ-овог модела 500L освануле управо на овом форуму, али су повучене на захтев представника италијанске компаније. Овај куриозитет иде у прилог величини форума, али и значају који, поред слободних медија, има у контролисању власти у једном демократском грађанском друштву. Али, ако желите само да поделите искуства и погледате шта се ново гради, нпр. у Лесковцу, онда је ScyscraperCity и даље прави избор, јер ћете путем њега стећи бар по једног пријатеља у сваком већем граду.

Када је наш град у питању, заступљен је кроз три теме. Највећа је горе споменута, док постоји још и тема о сликама града данас: Чачак, али и у прошлости: Чачак – старе слике. Активних форумаша из Чачка има десетак, и они се труде да кроз слике и коментаре утичу на изглед нашег града. Управо зато, када следећи пут приметите неки грађевински гаф или Вам се пак неки пројекат јако допадне, слободно се учланите на овај форум и поделите то у слици и речи са суграђанима истих интересовања.

www.skyscrapercity.com

37

Од самог настанка скејтбординг постаје веома популаран спорт, прво у САД-у, а затим и целом свету. Развој скејтбординга прати још већи напредак скејт индустрије. Од свог настанка, индустрија тежи да усаврши сваку компоненту од које је скејт начињен, даску, осовине, точкиће и лагере.

Данас имамо на десетине хиљада фирми које се баве производњом овх делова. Фирме спонзоришу возаче, праве тимове, организују такмичења, док скејтери свакодневно померају границе овог спорта. Сам развој индустрије прати и развој скејт културе у свету. Процењује се да само у Америци скејт вози преко 13 милиона људи. Скејтбординг је популаран и у земљама западне Европе, али и у Русији.

Скејт у Србији

Иако постоји велико интересовање младих, у Србији, у скејтбординг се готово уопште не улаже. Постоји мали број скејт паркова, и то у Београду, Новом Саду, Јагодини, Пожаревцу, итд. Уз мала улагања, и договоре са спонзорима, сваки град би био у могућности да изгради скејт парк. Али у већини општина у Србији нема интересовања међу надлежнима. Сама архитектура у нашим градовима дозвољава врло мало простора за вожњу.

Скејт у Чачку

У нашем граду постоји неколико локација за вожњу, али је потребно „убости“ право време. На пример, вожњу на „ивици“ ће вам прекинути радник хотела „Београд“ или нервозни чувар банке. „Ивица“ је, наиме, паркинг, па су могућности уско повезане са бројем аутомобила на паркингу. Гимназијско игралиште је закључано за наше потребе, па морамо да прескачемо ограду са шиљцима. Справе које смо правили, како и кад смо могли, управа Гимназије је запленила, а затим исекла. И то све зато што их нисмо склањали да би деца тренирала кошарку, док су та иста деца користила наше справе за „закуцавање“. Све основне и средње школе, у којима би имало интересантног простора, не дозвољавају нам вожњу ни викендом.

Неколико пута, када је падала киша, одлазили смо у гараже „Меркатора“ и „Темпа“, али смо и одатле убрзо били избачени.

Наравно, дешавало се и да нас гађају теглама зимнице или стакленим флашама сока од парадајза. Ни „органи реда и мира“ нас нису заобилазили. Из дана у дан: име, презиме, адреса становања,...

Већина грађана Чачка, независно од генерације, не схвата скејтбординг. Као да немају већ довољно мука, него кад се појавимо, постајемо додатни проблем. Не бисмо ми били проблем кад бисмо имали скејт парк, али од бетона, пошто у Чачку ретко шта опстаје.

Ко зна колико смо пута били насамарени од стране градских власти које су нам обећавале и обећавале скејт парк, али они то тако раде...

Скејт у Чачку

(први део)Милан Ћендић

38

Пети елемент

Т као ТочакAрена ће 29. децембра бити

отворена за све заљубљенике у групу „Смак“. Бенд ће свирати у најславнијој постави из 70 - их. Још у најави, организатори су га прогласили за концерт године.

Бивша Југославија и рок – „ ... Ми смо ипак били мала земља у односу на свет, где је рецимо „Џетро тал“ могао да сними албум са једном једином нумером. То мали број људи слуша, али њима тај мали број омогућава егзистенцију. То код нас није било могуће.“ (Точак, Глас јавности, 6. јул 2000.)

„Византијско плаво“, филм Драгана Маринковића, за који је Точак 1993. године компоновао музику, и за њу добио награду „Кристална призма“.

Гитару свира од своје девете године.

„Дечаци са Мораве“, чачански бенд чији је члан једно време био и Точак.

Ђачки излет на који је ишао са школом када му је било 9 година, био је кобан за Радомира. Ишчашио је ногу у куку, и наредних пет година провео је по болницама, „везан“ за кревет. По изласку из болнице завршио је основну школу и у потпуности се посветио музици.

Етно - мотиви у песмама групе „Смак“ – „ ... То што смо ми радили била је чисто рефлексна ствар. Прво са „Уласком у харем“, који је имао те етно моменте, па „Зајди, зајди“... И кроз наш рок звук провлачили су се балкански мотиви, то просто није могло да се избегне.“ (Точак, Глас јавности, 6. јул 2000.)

Жичане инструменте Точак свира од своје пете године.

„Зашто не волим снег“, албум из 1984. који су снимили Дадо Топић и „Смак“, посвећен је Точковом преминулом брату.

Инструментал „Домаћи задатак“ настао је као одговор на изјаву групе „Бјело дугме“ да музичари из „Смака“ нису

довољно квалитетни.Јарковић Драгољуб - Јарак

(1930-1975) научио је Точка да свира гитару.

Комерцијални производ је омот сингла „Сателит“ који је „Смак“ издао априла 1976. године. Наиме, омот је био на отварање, па кад се рашири искакао је мали сателит као у дечијим сликовницама. Тиме је била јасна намера издавачке куће да направи што комерцијалнији производ .

„Led Zeppelin“, група којој је посвећена песма „5. мај“ са албума „Ергрегор“ из 1999. године.

„Људи није фер“ је сингл који су издали 1976. године.

Мехо (Љубинко Милошевић), члан чачанске групе „Крвна група“, Точков је пријатeљ из детињства и кум, са којим је свирао у групи „Дечаци са Мораве“.

Никола Лоренцино је редитељ ТВ филма „Божићна песма“ за који је Точак радио музику.

Њујорк је град у коме је сниман једночасовни документарац о групи „Смак“ који је октобра 1976. годие емитован на телевизији.

„ОдЛИВЕно“ је концертна касета из 1992. године.

Јована Василић

39

Провинција – „ ... Сада ми се чини да је било боље овако, али нема сумње да бисмо били много више ангажовани у медијима да смо београдска група. Међутим, сваки пут када смо долазили у Београд били смо звезде, иако смо били изузетно скромни и са дозом комплекса што смо ми тамо негде из Србије.“ (Точак, Глас Јавности, 6. јул 2000.)

„Рок циркус“, албум који је „Смак“ снимио 1980. године, због Титове смрти није добио много пажње.

„Смак“, група која је формирана децембра 1971. на релацији Чачак-Краљево-Крагујевац. У то време у Крагујевцу је био припреман драмски колаж под називом „Смак света“, инспирисан рок опером „Коса“, па су одабрали звучно име Смак. Представа никад није изведена, а једно време говорило се да је назив скраћеница за „Самостални музички ансамбл Крагујевац“.

Точкоња, надимак Радомировог оца који је био аматерски певач, а по професији колар. Правио је точкове за фијакере и кола. Цео Чачак га је тако звао, а његово једанаесторо деце Точкићи или Точкови. Истетовирао је на руци точак, што је касније урадио и Радомир.

Ћерка Радомирова, Софија, тренутно је у Америци (Чикагу) на Универзитету Roosvelt, где ће докторирати гитару.

„Улазак у харем“, инструментал инспирисан фолком, прославио је Точка као легенду музичке сцене бивше Југославије током 1970 - их.

Форуми, а по форумима се „прича“: „Чуо сам причу да су Влатко Стефановски и Точак једном заједно свирали. Да би се показао Влатко је одсвирао Точков „Улазак у харем“, и то јако добро. Е сад, да би му показао да и од одличног има бољи, Точак је одсвирао „Излазак из харема“ („Улазак у харем“, само уназад)“.

Химна гитариста је „Улазак у харем“, и ко уме то да свира, научио је да свира гитару.

„Црна дама“, плоча коју је у пролеће 1977. године „Смак“ снимио у Лондону.

Чачак, град у коме је Радомир Михаиловић Точак рођен 13. јуна 1950. године.

Џими Хендрикс и Џими Пејџ, славни гитаристи са којима многи пореде Точка.

„Шумадија“, крагујевачки биоскоп где је „Смак“ маја 1977. извео мали експеримент. Свирали су концерт без присуства публике и тај материјал објавили на дуплом диску „Live Without Audience“. На плочи су се налазиле 22 песме из свих фаза ове групе. Сви који ће после овог текста рећи „Не пише ово, не пише оно...“ потпуно су у праву. Али, за музичаре попут овог, пар страница никада неће бити довољно. Крај.

Име презиме: Мишо Стевановић

Година и место рођења: 1986. Чачак

Пребивалиште: Чачак

Занимање: грађевински техничар за високоградњу

Контакт: miso.maketar@gmail.com

Креативци

41

Загађујуће материје из многих извора загађења су, нажалост, неизбежан део урбаног живота. Штетне честице се јављају у облику гаса, дима, прашине, пепела, чврстог отпада и отпадних вода које се убацују у ваздух, земљиште и воду, мењајући њихов првобитни састав. Човек и његова животна средина нису успели да се прилагоде променама и због тога су угрожени.

Штетне материје у организам доспевају удисањем ваздуха, уношењем хране и кроз кожу. Честице у ваздуху су велики проблем за људско здравље. Те честице могу да укључе све – од фине прашине до чађи, и могу да буду видљиве голим оком, или само под микроскопом. Производе их електране, аутомобили, грађевинске компаније и многи други извори. Штетне честице у ваздуху и дувански дим могу лако оштетити „систем за пречишћавање“, који поседује наш дисајни систем и на тај начин да створе себи пут до плућа. Многе од њих нагомилане тако повећавају ризик од рака.. Свако ко се брине о свом здрављу, треба да посећује редовно слану собу, јер је то добар начин за одржавање хигијене дисајних путева. Кад се очистимо од штетних материја, наш имунунитет ће боље функционисати и ми ћемо бити здравији. Редовним доласцима у слану собу можете очекивати олакшавање тегоба које имате, а тичу се дисајних путева, коже и косе.

Слана соба побољшава физичко стање и расположење!

- чисти дисајне путеве од честица прашине, дуванског дима и атмосферских загађивача,- ублажава симптоме алергијске реакције,- помаже код одвикавања од пушења,- успешно помаже код кашља, подстиче избацивање шлајма, ублажава гушење,- побољшава имунитет, циркулацију и метаболизам,- храни, негује и подмлађује кожу и косу- успешно помаже код преморености и исцрпљености

Третмане јонима соли препоручујемо свима, а Њпосебно:

*деци*особама које брину о свом здрављу*спортистима, рекреативцима и професионалцима, пре и после напорног такмичења*певачима, студентима пред испит, пушачима*особама које имају проблема са хркањем или спавањем*запосленима на крају радног дана или недеље, који немају времена за одмор*људима који желе на тренутак побећи од свакодневног стреса у пријатан амбијент слане собe

laneobe

Слане собе су нешто сасвим ново у Чачку!

www.slanesobecacak.rs

Пиварска 11 32000 Чачак

43

Чачак кроз векове

44

TPAMBAJброј 3. // децембар - јануар 2012. // бесплатан примерак

ISSN 2217 - 9763