1. ТЕОЛОГИЈА ЛИТУРГИЈСКОГ ПРОСТОРА

Хеортологија је део литургике који се бави проучавањем црквених празника. Хришћани су у време апостола ишли у храм на јудејско богослужење, али су и поред тога вршили су евхаристију са агапом по домовима, односно вршили су исто оно што и Господ Исус Христос. Спаситељ је извршио евхаристију увече, па су тако радили и хришћани апостолског времена, чиме се завршавао ред дневне молитве. Јевреји као и хришћани имали су три дневне службе – јутарњу, дневну и вечерњу.

Хришћанска црква је освећивала одређене делове дана и везивала за њих одређене успомене, исто тако је освећивала молитвом и поједнине дане седмице и године. У седмичне и годишње дане вршен је низ дневних служби на чијем крају је вршена евхаристија. Дани току године регулисани од цркве, посвећени богосужењу и извесним успоменама из Св.Писма и црквене историје зову се света времена, празници и сачињавају хришћански црквену годину.

Хришћанска црквена година израсла је из јеврејског календара. Циклусу годишњих празника дали су живот су дали главни моменти из живота Спаситеља, а око њих су се груписали остали годишњи празници док се коначно, под руководством цркве није развила црквена година у данашњем облику.

2. СЕДМИЧНО ПРОСЛАВЉАЊЕ ВАСКРСА – НЕДЕЉА

Јевреји су годину делили на седмице, а по њиховом примеру су и хришћани освећивали седмицу, па је хришћанска црквена година изграђена из седмице. Код Јевреја се у седмици посебно издвајала субота, када је законом био наређен најстрожији одмор.

На месту старозаверне суботе, у хришћанској цркви се недеља посветила Богу, као успомена васкрса и доласка Христовог, јер је Он васкрсао у први дан јеврејске седмице.

Тек од 4.века недеља се почиње празновати као Ускрс у малом, односно, оно што је Ускрс у току године, то је недеља у току седмице. На недељној служби главна мисао је васкрсење. Недеља се још назива и Дан господњи. Слављењем недеље, хришћанство је дефинитивно раскинуло са обичајима храма и синагоге, а недеља је постепено укинула суботу и јудејску црквену годину. Најстарије сведочанство о слављењу недеље потичу из јелинске средине Мале Азије и Сирије. Слављење недеље су успоставили апостоли. Они и верни, прве Педесетнице после Вазнесења Господњег (која је била у недељу) нису ишли у синагогу, нити на јутарње приношење жртви, већ су држали молитвене скупове у приватном дому. У учењу дванаесторице апостола каже се да је недеља била дан када се вршило ломљење хлеба уз исповест грехова.

Хришћани нису сматрали недељу само као дан одмора, већ као дан интензивног поштовања Бога, празнујући га пре свега учешћем на богослужењима и редовним вршењем евхаристије. На литургију у недељу држана је проповед, вршено је крштење, и то ноћу у суботу на недељу, недеља је била дан општег исповедања грехова и дан за кајање. У недељу се не треба радити све оно што се противи радости, тако да се забрањује клечање, као и у време од Ускрса до Педесетнице, и у те дане се молимо стојећи, изузев за јавне покајнике. У недељу је забрањен пост, а у манастирима је прекидан пост и узимана је боља храна и прекидано је ћутање. Такође, пошто је недеља дан радости, не врше се парастоси ни успомене умрлих. Уз евхаристију се држе агапе и дељена је милостиња сиромашним Хришћанима, која је сакупљана после Литургије. Вршила се и посета болесницима и заробљеницима, вршено је рукоположење епископа, презвитера и ђакона.

Фарисејско празновање суботе апсолутним одмором није се могло примити у Хршћанству и за недељу, али је црквено законодавство нарочито наглашавало да се робовима мора дати слободно време да дођу на богослужење и проповед, јер се то сматрало дужношћу свих Хришћана, такође су се и забрањивали сви они послови који не доликују достојанству недеље.

Касније су, по примеру незнабожаца и Јудеја, и Хришћани долазили на богослужења у најбољим оделима.

1

3. ПРАЗНИК РОЖДЕСТВА ХРИСТОВОГ

У спомен рођена Христовог, слави се празник Рождества Христовог или Божић. Раније се рођење Христово славило заједно са крштењем и називало се Богојављање. Оно је данас, најсвечанији празнико од 12 великих празника и слави се 25.децембра. У прва три века није слављено рођење Христово зато што хришћански поглед на човечији живот није давао велики значај телесном рођењу колико духовном, односно крштењу.

На истоку се првобитно рођење и крштење Исуса Христа славило заједно у један дан 6.јануара. Најраније су у Риму издвојили из овог празника, празник Рођења Христовог. Одвајање овог празника од празника Епифаније различито се тумачи – једни сматрају да се престанком мучеништва, почео више ценити земаљски живот, а према другима, требало је насупрот незнабошцима који су славили празник 25.децембра, тада ставити хришћански празник. Док је већину празника, заједно са њиховим датумима празновања, Запад примио од Истока, овај празник је Исток примио од Запада. На истоку је Цариград први прихватио празновање Пождества Христовог. Историју празника и његове службе можемо пратити у сачуваним типицима.

Песници песама на Божић – Роман Мелод (велики кондак на Божић)Герман, патријарх Цариградски (прва стихира на Господи возвах, и ниње на литији)Анатолије( три стихире на Господи возвах и трећу стихире на стиховање)Касија, монахиња (слава на Господи возвах)Јован Дамаскин (прве три стихире на литију и славу, славу на стиховање, други канон на

јутрењу и ниње на хвалите)Предпразништво Рођења христовог данас чине пет предходних дана. Служба предпразништва

Рођења Христовог се прилагођава служби страсне седмице, тако да сваки дан предпразништва на повечерју има каноне састављене по образцу канона страсне седмице. На навечерју празника Рођења Христовог служе се царски часови, спој сва четири часа у једну службу са додатком изобразитењије, која на неки начин замењује литургију. Царски часови на невечерју Родјења Христовог, имају делом обичне псалме, а делом прикладне празнику Рођења Месије.

Веома свечано се Божић прославља на самом месту рођења Стапитеља, у Витлејемској базилици, у којој је код иконостаса са десне стране, пећина у којој се родио Спаситељ.

4. ПРАЗНИК БОГОЈАВЉАЊА

Пре него што је Господ започео своју проповед, проповедао је Јован Крститељ да се приближило Царство Небеско, да долази очекивани Месија, и да се покајемо да би ушли у Царство Небеско. Оне који су се покајали, крштавао је у реци Јордан, а пошто је Исус желео да освети природну воду и да установи тајну крштења, дошао је ка Јовану да га он крсти.

У спомен крштења Христовог, црква је установила празник Крштења или Богојављање 6.јануара, према традицији да се Христос тог дана крстио. Празник Богојављања се зове тако, јер се при крштењу Господа јавила пресвета Тројица – Отац је говорио са неба о Сину који се крстио, Син се крстио и био је посведочен као такав од Оца, а Свети Дух је сишао у виду голуба на Сина, потвеђујући глас Очев.

Овај празник је првобитно посвећен јављању Сина на земљи, уопште, при чему се сећало појединих догађаја из Спаситељевог живота у којима се откривало и истицало Његово Божанство. Дакле, у почетку је био колективни празник. Још се назива и празник просвећења, јер су се раније оглашени крштавали ноћу уочи овог празника, као и на Ускрс и Педесетницу.

Богојављање се почело празновати у 3.веку на Истоку и у Египту. Први спомен о његовом празновању имамо код Климента Александриског. Запад је примио празновање Богојављања са Истока у 4.веку. Аркадије и Хонорије су забранили 400.те године циркуске игре на овај дан, а Јустин је забранио рад и суђење у овај дан.

На деветом часу навечерја Божића читамо – „поклањајем сја рождеству твојему Христе, покажи нам и Божественаја твоја богојављенија“. У трећој стихири на Господи возвах на Божић читамо – „Всју твар просвјетил јеси“, а на Богојављење на ниње на литији – „Днес твар просвјешчајетсја“. Стихира на

2

литији спомиње уједно благовести, рођење, звезду и Јордан. У молитви освећења воде на Богојављање спомиње се рођење и крштење у Јордану.

У историји празника Богојављања можемо разликовати три времена – 1. 3.век – када је празник славио успомену на Крштење Христово и друге успомене у којима се

открило Божанство Његово (рођење, клањање мудраца, чуда)2. 4.век – Када је од свих ових у успомена у први ред избило Рођење3. Крај 4.века – када се слављење рођења и крштења поделило на два засебна празника.Уочи празника се вршило освећење воде за крштење, и крштавани су оглашени у спомен

крштења Спаситеља. Данас се на навечерје празника, и на сам празник врши чин освећења воде који стоји у минеју тог дана и у малом требнику. Према данашњем типику освећење воде се врши два пута на празник – први пут у спомен крштења оглашених, а други у спомен крштења Христовог. Исорија овог празника се може пратити у типицима.

Песме на овај празник писали су Јован монах, Косма монах, Анатолије, Герман патријарх, а каноне су писали Јован Дамаскин и Косма.

5. ПРИПРЕМНЕ НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

Недеља митара и фарисеја. Она је прва припремна недеља Ускршњег поста, а име носи због еванђеља које се чита ове недеље. Синаксаре за дане триода написао је Никифор Калист Ксантопул. Канон за недељу митра и фарисеја написао је Георгије, митрополит никомидијски. Ове недеље црква почиње појати тужне и поучне песме – Покајанија отверзи ми двери, На спасенија стези...

Недеља блудног сина.. Успомена на блудног сина. Изгледа да је првобитно слављена, као и недеља митара и фарисеја, за време самог ускршњег поста, па је одатле пренесена пред пост, и постала друга припремна недеља поста. Каноне за ову недељу написао је Јосиф Студит.

Субота месопусна је данас посвећена успомени на умрле, када је то постала не знамо засигурно, али суботу месопусну, онако како је данас прослављамо имамо у типику Велике цариградске цркве из 9.века. За ову суботу канон је написао Теодор Студит.

Недеља месопусна је посвећена страшном суду. Кондак је написао Роман Мелод, а канон је написао Теодор Студит. Зове се месопусна јер се њом завршава једење меса.

Сирна седмица, њоме се завршава једење сира. Она је последња припремна недеља великог поста. У својој служби оба недеља се назива „преддверје покајања“, „претпразништво уздржљивости“... Ове седмице се не врши тајна брака, а у среду и петак ове недеље не врши се литургија, већ часови са поклонима и молитвом св.Јефрема Сирског. Канон за ову недељу написао је Христофор протосинкрит. На литургији у недељу сиропусну црква проповеда како треба постити и шта је потребно да добијемо опроштај грхова.

6. СЕДМИЦЕ И НЕДЕЉЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

Прва недеља поста, Чиста недеља – у песмама и молитвама овеседмице чује се вапај душе која се каје и оплакује своје грехе, и њима црква учи верне да се одрекну греха. За време поста молитве су дуже и свечаније, и више се чита него што се поје. На повечерју прва четири дана поста чита се канон св.Андрије Критског, а пост је пооштрен ове и последње недеље. Субота прве седмице поста слави св.великомученика Теодора Тирина, а канон св.Теодора написао је Јован, митрополит евхаитски. Прва недеља слави успомену на успостављање поштовања икона 842.године, зато се ова недеља још назива и недеља православља. У суботу се врши обично помишњање умрлих, како бива и ван великог поста.

Успомена друге недеље није увек била иста. Првобитно је била посвећена кајању блудног сина 7.век, у 9 и 10.веку у Цариграду се славила успомена на св.Поликарпа, епископа смирнског, а у 14.беку је добила да слави успомену на св.Григорија Паламу, архиепископа солунског и чудотворца, коме је службу за ову недељу и похвалу написао Филотеј, патријарх Цариградски.

Трећа недеља поста, крстопоклона недеља – средишња недеља, црква посебно истиче крст Господњи, указујући на распетог Христа и теши их тиме да се блиши празник славног ускрса Христовог. Ради наше утехе, ове недеље се осликавају страдања Спаситељева, зајдено са васкрсом. На

3

јутрењу се износи часни крст ради поклоњења и целивања. Теодор Студит написао је канон за ову недељу.

Четврта недеља,средокрсна недеља – поучава о човеку који је упао у руке разбојника, јер и греси као и разбојници остављају ране на телу и души, а Господ је мелем за ране. У осталим песмама слави се св.Јован Лествичник. Ова недеља нарочито поучава оне који посте примером св.Јована Лествичника. Целе ове седмице се наставља поклоњење животворном крсту, које се врши у понедељак, среду и петак. Ова недеља се још назива и средоксна или прстопоклона, а песме за ову недељу су писали Јосиф и Теодор Студит и Теофан исповедник. Пошто нас крст учи смирености, ове недеље се често помињу митар и фарисеј.

Пета недеља, - наставља да нам напомиње да смо упали у грехе и упућује нас да чекамо Божије милосрђе. Песме за ову седмицу написали су Софроније Јерусалимски, Андрија Критски, Јосиф и Теодор Студит. У суботу пете недеље црква вршимолебно последованије акатиста пресвете Богородице, коју је написао патријарх Сергије. Грчка реч акатистос, значинеседална песма, јер се на богослужењу за време ове песме не седи. Ове недеље црква подсећа верне на кајање причом о богатом и убогом Лазару, која се разјашњава у канону ове недеље, да царство Божије није јело и пиће.

7. ЦВЕТИ

Шеста недеља поста зове се цветна недеља, по гранчицама које су деца носила при уласку Спаситеља у Јерусалим. Она празнује свечани улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим шести дан пре Пасхе. Ове седмице црква се моли за онога ко пости да би и он заједно са Лазаром васкрсао од греха који доноси смрт. Црква се, од суботе шесте седмице великог поста до богослужења на Ускрс, сећа догађаја који су предходили и довели до страдања и смрти Господа, а касније и самих догађаја страдања и смрти. Први догађај након уласка у Јерусалим, који је прославио Господа било је васкрење четверодневног Лазара пред многим народом. Лазар је био брат Марије и Марте, и за време свог земаљског живота Господ их је често посећивао.

Према Евергетидском типику, богослужење на овај празник данас се врши углавном исто као и раније. У богослужењу празника карактеристична је литија са ношењем гранчица и освећењем истих. Код нас се врши освећење врбиних гранчица, зато се овај празник и зове врбица. Освећење врбиних гранцица се врши на јутрењу после еванђеља за време 50ог псалма. Канон на Цвети написао је Косма.

8. СТРАСНА СЕДМИЦА

Црква се у седмици страдања и смрти Његове облачи у тамне одежде и доводи у сагласност своја дела са тужним успоменама, на богослужењу се највише чита еванђеље.

Велики понедељак - приказују се страдања, смрт и прослављење Господа. Црква се сећа Јосифа, који је због зависти браће бачен у јаму, продат у Египат, а затим је владао Египтом. Поред Јосифа црква се на велики понедељак сећа и смокве која се осушила по речи Христовој, јер није нашао на њој плод. Осушена смоква је слика јудејске синагоге, која је предала Господа на смрт. Роман Мелод је написао за велики понедељак три песме – Судбе Јосифове, Јосиф и Египћанка и Јосиф целомудрени. Јос неке песме за велики понедељак написали су Андрија Критски, Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Велики уторак – од еванђеоских поука које је Исус изнео у уторак, црква је изабрала за поуку верних причу о десет девојака. Овом причом црква учи да увек треба да смо спремни на сретење небеског женика целомудрошћу, милостињом и другим добрим делима као што су биле спремне мудре девојка. Песме за овај дан писали су Роман Мелод, Косма Мајумски и Андреј Критски.

Велика среда – у служби на велику среду помиње се жена грешница, која је помазала миром Христа насупрот греху Јуде који га је издао. Роман Мелод је написао кондак за Велику среду, чија је садржина јеванђељско казивање по Луки. Кајање ове жене није било изненадно, под утиском Христових речи она је омрзнула своја гнусна дела. У служби Велике среде славу на јутрењу на стиховање написала је Касија монахиња, а трипеснец на повечерију Андрија Критски. На велику среду прекидају се и велики поклони са молитвом св.Јефрема Сирског.

4

Велики четвртак – црква на овај дан слави четири успомене – свештено умивање (ногу) , тајну вечеру, натприродну молитву и предају. На велики четвртак врши се Литургија Св. Василија Великог. За време страсне седмице кува се свето миро, а на велики четвртак се оно освећује.

Велики петак – тада је изврена смрт и погреб Господа Исуса Христа, као и његов силазак у Ад. Црква је у спомен ових догађаја све моменте свештених догађаја означила богослужењем –

Јутрење – хватање Спаситеља у Гетсиманском врту и његова осуда од архијереја и старешина на страдање и смрт

Богослужење првог часа – време вођења Спаситеља на суд ка ПилатуБогослужење трећег часа – време осуде Господа на суду код ПилатаБогослужење шестог часа –време крсних страдања ХристаБогослужења деветог часа – време смрти ХристовеВечерње – скидање тела Христовог са крста.

На овај дана црква не врши богослужбену Литургију, већ часове. На велики петак црква прописује најстожији пост, ако је могуће и не једење. Роман Мелод је поред два кондака за велики петак написао и кондак „Страдање Христово“.

Велика субота – Православна црква се сећа погреба Исуса Христоса и његовог силаска у Ад. Богослужење велике суботе је побожно бдење пред гробом Господњим. Сећајући се на велику суботу свих догађаја са погребом Исуса Христа, црква на јутрењу тога дана свршава слику погреба Христовог. Прве четири песме канона написао је Марко, епископ идрунтски, а од 6. песме па до краја Козма Мајамски, ирмос канона је написала Касија. После канона и великог славословља, уз звоњење звона иде се око храма са плаштаницом, уз појање Свјати Боже и ношење свећа. Вечерње је спојено са Литургијом св. Василија Великог.Литургија се свршава касније него осталих дана и почетак је Васкрсења Христовог. Плаштаница у средини храма симболизује пребивање Господа телом у гробу.

9. СВЕТИ САСУДИ

Вршење свете тајне евхаристије, као и осталих свештенорадњи захтева употребу одређених сасуда, намењених за упитребу на богослужењну. Они се не могу употребљавати у друге сврхе, нити се освећују посебним свештеним радњама нити се помазују светим миром. Свети предмети се освећују њиховаом употребом на богослужењу.

ДИСКОС - је округао, плитак тањир, намењен за евхаристијски хлеб. Углавном нема подножије или је ниско, и нема украсе који отежавају скупљање честица. На њега се у току проскомидије полаже агнец који се освећујеприликом освећења Часних Дарова. Такође се, на њега, стављају и честица у част Богородице, светих, као и живих и упокојених верника. Сиболичко он представља одар на који је положено тело Господње након распеће. На њега се полажу и честице моштију светих приликом освећења храма

СВЕТИ ПУТИР – је чаша, са обично високим подножијем, у коју се сипа вино и вода у току проскомидије, које се приликом молитве епиклезе претвара у крв Христову. У путир се, после ломљења агнеца, полажу честице ИС, а остатак часног тела , као и честице, стављају се у путир после причешћа свештенослужитеља.

ЗВЕЗДИЦА – се састоји од две савијене металне полугице које су спојене унакрсно, и полаже се на дискос током проскомидије да би придржавала дарке (покриваче). Симболизује небески свод и звезду коју су видели мудраци.

КОПЉЕ – је ножић у облику копља да би својим обликом подсећао на Христово страдање. Њиме се сече агнец и ваде честице на проскомидији.

КАШИЧИЦА – је у ствари кашика која се употребљава за причешћивање верника под оба вида истовремено. Првобитно је свештеник давао агнец вернику на длан, а ђакон му је давао путир.

ГУБА – је округао сунђер који се користи за брисање светог путира након употребе сбих дарова. Он остаје у њему да би упијао влагу после чишћења. Симболизује сунђер којим су римски војници појили Спаситеља на крсту. Треба га разликовати од раширеног сунђера који се употребљава за стављање честица у свети путир, чишчење дискоса и антиминса.

ДАРЦИ – су два покривача једнаких димензија , обично у облику крста, којима се на проскомидији покривају дискос и путир. Симболизују Господње погребне покрове и пелене код рођења.

5

ВОЗДУХ - је покривач већих димензија од дараца, којим се покривају часни дарови приликом проскомидије, након што се скину дарци. Воздухом свештеник таласа изнад часних дарова поле њиховог откривања и приликом изговарања Символа вере.

ТОПЛОТА – је посуда у којој се греје или преноси топла вода и налива у путир пре светог причешћа. Ова пракса има за циљ да истакне нетрулежност тела Господњег и топлоту Духа Светога.

ДАРОХРАНИЛИЦА – је дрвена или метална кутија која се користи за чување светог причешћа за ванредне употребе избан свете литургије, углавном за болесне и оне на самрти. Она се ставља у дрвени или метални кивот у облику храма и држи се на светом престолу.

ЧАСНИ КРСТ – постоји више врста аналогно њиховој употреби, па разликујемо: 1.Литијски крст – дрвени или метални, симболише славу и победу Исуса над смрћу. Обично има два лица, са урезаним распећем и васкрсењем. Стоји иза часне трпезе ако се не користи за литију.2.Крст за освећење воде – је дрвени изрезбарени крст, малих димензија, окован сребрним подножијем на коме је са једне стране представљено распеће, а са друге крштење. Користи се приликом освећења воде, приликом уздизања часног крста, приликом обношења часног крста на литијама, затим за целивање, износи се и крстопоклоне недеље ради поклоњења. Понекад садржи и комадић Часног крста.3.Крст за благосиљање – метални крст са украсима, који се полаже на часну трпез поред Јеванђеља и њиме архијереј благосиља.4.Распети – данас постоје разне варијације. Последњих година се праве огромних димензија или са мирним византијским традиционалним изображавањем Христа или са западним распећем.

ПЛАШТАНИЦА – платно са извезеним или насликаним мртвим Христом непоследно након скидања са крста.

РИПИДЕ – два метална диска на којима су са обе стране изгравиране или изрезбарене представе шестокрилних серафима. Оне се причвршћују за дршке и прате часне дарове приликом великог входа или часни крст на литијама. Данас имају чисто декоративни значај, док су раније имале облик лепезе од коже или перја, и њима је ђакон махао изнад часних дарова док су били откривени.

ХОРУГВЕ - праве се од платна или метала, и са обе стране имају угравирана, извезене или насликане представе светога коме је посвећен храм, Господњих празника и сл. Носе се на литијама које се врше изван храма.

КАДИОНИЦА – је сасуд са или без поклопца, причвршћен за ланце, са или без звончића. Њоме се приноси кад или се каде иконе, свети предмети и народ. Постоје и једноставније кадионице без ланчића које се употребљавају на одређеним службама каи и приликом појања трисвете песме на светој Литургији.

КИВОТ - или сасуда у облику храма у коју се ставља тамјан и коју ђакон носи на левом рамену док кади да би допунио кадионицу приликом дугих кађења, на литијама и сл.

СВЕЋЊАЦИ – металне основе на које се причвршћују свеће које се пале у циљу осветљења или као израз поштовања и побожности, две на светој трпези и једна на проскомидији

ЛАХАН ЗА ОСВЕЋЕЊЕ ВОДЕ – метална посуда са или без постоља у којој се врши освешћење воде. Треба да буде довољно дубока да се у њу потопи крст.

ПОСУДА ЗА КРШТЕЊЕ - деца се обично крштавају у мермерној фиксној фијали или покретној металној посуди са постољем, која треба бити довољно велика да се у њој може у потпуности погрузити дете.Одрасли се крштавају у специјалним крстионициама које треба да испуне исте услове или у морима, рекама или базенима.

ПОСУДА ЗА СВЕТО МИРО – мала стаклена боца обложена металом, у којој се чува миро за помазивање новокрштених, као и за друге потребе које су предвиђене црквеним поретком. За њен затварач је причвршћена специјална четкица којом се врши подмазивање.

ДИСКОСИ – метални послужавници који се употребљавају за скупљање прилога од народа у току Свете Литургије, за полагање, подизање и дељење нафоре.

ПРИБОР ЗА ПРАЊЕ РУКУ – лавор и ибрик који се употребљавају за прање руку свештенослужитеља пред служење Свете Литургије и после светог причешћа.

6

НАЛОЊ - са њега се чита свето Јеванђеље и друга читања током богослужења. На њега се, такође, полажу и иконе ради целивања, као и тацна са ћасник крстом и цвећем на празник Возвижденија часног крста и током Крстопоклоне седмице.

КЛЕПАЛА И ЗВОНА – позивање верника на богослужења данс се врши звонима која звоне пред почетак богослужења, у одређеним моментима богослужења, као и током литија, на сахранама и на Велики петак. У великим манастирима постоје звона са различитом висином тонова.

Паралелно са употребом звона употребљавала су се и различита клепала која су обавештавала на почетак богослужења. Манастирски типици и усмена традиција детаљно прописују време и начин звоњења и клепања.

10. БОГОСЛУЖБЕНЕ ОДЕЖДЕ

ПОКРИВАЧИ ТРПЕЗЕ

Света трпеза је најсветије место хришћанског храма, симбол гроба и престола славе Христове и икона тела Његовог. Прави се од камена према речима „а камен беше Христос“1.Кор.10,4, причвршћује се на један или четири стуба или на озидан олтар. У свету трпезу се приликом освећења полажу мошти мученика, када се и пере и помазује светим миром. Света трпеза се у појединим црквама покрива мермерним или дрвеним балдиханом. На њу се не ставља ништа осим светог Јеванђеља које представља Христа и два свећњакау знак поштовања и осветљења, а у новије време и дарохранилица. Света трпеза се у знак поштовања и из естетских разлога покрива са три прекривача:

Срачица – бела ланена кошуља којом се, приликом освећења прекрива трпеза. Представља покров у који је било увијено тело Христово приликом полагања у гроб, и не мења се сем у случају да се оштети, тада се мења уз посебан обред који постоји у Требницима.

Индитија – преко срачице се ставља раскошан прекривач који симболише славу и богодоличност, мења се повремено и љубичасте је боје током Великог поста, а беле у Пасхалном периоду. Замена се врши на вечерњи Велике Суботе. На средњем делу има извезен крст или икону.

Илитон – је трећи покривач свете трпезе који се развија у току вршења свете евхаристије, пре прве молитве верника, а смотава након светог причешха. Сво остало време стоји савијен испод Јеванђеља. Води порекло од обичаја прекривања свете трпезе приликом обедовања.

Антиминс – света литургија се у изузетним случајевима, може служити и ван храмова и неосвећеним храмовима, и тада се употребљава „покретна освећена трпеза“ или антиминс. На Западу је био од мермера и малих димензија(довољно да стане путир и дискос), а на Истоку од дрвета или ланеног платна. Освећује се приликом освећења храма, помазује миром, а у њега су ушиване честице светих моштију. Носио је натпис који означује да је освећен, као и име епископа, а у новије време и његов потпис. Могу се употребљавати и изван јурисдикције епископа који га је освештао и имају насликане различите мотиве.

ОДЕЖДЕ КЛИРИКА

Свештенослижитељи у почетку нису носили одежде приликом вршења свете евхаристије и осталих свештених радињи, али су оне уведене веома рано по угледу на јудејску праксу. Теолошки смисао истих је да свештенослужитељ врши свете тајне силом Христа и свештенством Цркве. По одеждама се разликују и поједини степени свештенства. Иако су претрпеле одређене измене, одежде су у суштини задржале свој првобитни облик. Постоји седам свештеничких одежди, које се деле аналогно према три степена свештенства (ђакон носи 3, презвитер 5 и епископ 7). Свештенослужитељи облаче комплетне одежде приликом служења Литургије и појдиних других богослужења, када је то предвиђено типиком, а на осталим обредима, свештеник облачи само епитрахиљ. Боју одежде одређује период црквене године и празник (тамноцрвена током велике Четрдесетице, бела на Пасху и у пасхалном периоду, као и приликом вршења свете тајне крштења. Епископски омофор је увек бео).

ЂАКОНСКЕ ОДЕЖДЕ:-стихар – широка хаљина са рукавима, која покрива цело тело-наруквице – стежу рукаве стихара на зглобовима

7

-орар – трака од платна, која се носи на левом рамену, са једник крајем напред, а другим позади

ПРЕЗВИТЕРСКЕ ОДЕЖДЕ:-стихар – ужи је од ђаконског, са ужим рукавима-наруквице – -епитрахиљ – сличан је орару само што оба његова краја падају на груди-појас – -фелон – древна тога без рукава која се облачи преко главе

ЕПИСКОПСКЕ ОДЕЖДЕ-стихар – сличан је презвитерском, стим што има по две траке са стране, које су обично

тамнољубичасте или црвене-наруквице - -епитрахиљ --појас –-фелон – -надбедреник – тканина у облику ромба која се веже за појас, на њега се везе крст, икона

Васкрсења или умивање ногу-омофор – трака од платна укрштена на грудима, са два краја од којих је један напред, а други

позади.

Архијерејским одеждама су постепено додавани и неки други специфични знаци распознавања (напрсни крст, панагија, жезло, митра, трикирије и дикирије). Ипођакони носе ђаконски стихар и упасан орар, чтеци данас носе расу, док су некада носили и посебан фелон.

11. ЈЕВАНЂЕЉЕ И АПОСТОЛ

ЈЕВАНЂЕЉЕЧитање јеванђелскип перикопа се у почетку вршило произвољно, а касније су створени системи

перикопа, које су се у почетку разликовале од места до места. Перикопе су у својој завршној фази издвојене из континуитета текста Јеванђеља и сачиниле посебну литургијску књигу – Изборник, Јеванђелистар или Свето Јеванђеље, која је данас у употреби.

Дели се на два дела:-Први део почиње Јеванђељем по Јовану, Матеју, Луки и по Марку.-Други део су перикопе које се читају на велике празнике и спомен светих који се празнују.-Трећи део је нека врста додатка, садржи 11 јутарњих васкрсних јеванђеља и перикопе које се

читају приликом вршења светих тајни.Јеванђеље читају само чланови вишег клира, оно предстаља самог Господа Исуса Христа. Носи

се приликом литије, на предњој страни је распеће, а позади васкрсење, и полаже се аналогно карактеру дана, стоји на Светој трпези.АПОСТОЛ ИЛИ ПРАКСАПОСТОЛ

Књига чтеца, садржи перикопе из Дела Апостолских и апостолских посланица које се читају на литургијским сабрањима. Почињу Делима апосталским, следе одељци из посланица апостола Павла и саборних посланица. Суботом и недељом се читају посланице апостола Павла, а у току недеље саборне посланице. Апостоли припадају и прокимени, алилујари, антифони и причасни.

12. ПАРИМЕЈНИК И ПСАЛТИР

ПАРИМЕЈНИКЛитургијска књига која садржи одељке из књига Старог Завета који се читају у Цркви. Одељци

из Старог Завета су у почетку читани на Литургији пре читања Новог Завета, касније су читања пренесена на вечерње. Данас на празничној вечерњој постоје три старозаветна читања, на свакодневној вечерњи Велике Четрдесетице имамо 2 читања, док на трећем и шестом часу имамо једно. На великим

8

царским часовима практикује се по једно читање. На Велику Суботу 15, на Богојављање 13 и на Божић 8.ПСАЛТИР

Истоимена књига Старог завета, састоји се од 150 псалама и додатка са девет библијских песама. Псалми су подељени на шездесет антифона који су приближно исте дужине. Три антифона сачињавају једну катизму , а има 20 катизми које се прочитају једном недељно (2 на јутрењу и једно на вечерњи), током Велике Четрдесетице цео псалтир се прочита 2 пута недељно. Псалми се поју и по избору на разним богослужењима. Песме из додатка Псалтиру су: -песма Мојсијева из Изласка-песма Мојсијева из Поновљених Закона-песма Ане мајке Самујила Пророка- молитва Авакума Пророка- молитва Исаије Пророка-молитва Јоне Пророка-молитва света три младића-химна света три младића-песма Богородице

13. ТРЕБНИК (ЕВХОЛОГИЈ)

Обиман зборним свих молитвословних богослужбених текстова, односно литургија, светих тајни и свештених обреда, као и молитва за разне потребе. Најстарији сачувани Требник је Барберинијев кодекс, с краја 8.века. По садржини требници се деле на мале и велике.Велики требник – дели се на два дела. У првом су службе које су опште, а изложене су оним редом којим се врше у животу верника – молитва жени кад роди; молитва у 8 дан по рођењу; приликом знаменовања детета; у 40. Дан после рођења; тајна крштења; миропомазања; покајања; брака; јелоосвећења; обреди пострига монашког и чинови великог и малог водоосвећења. У другом делу су службе које се врше по потребамаи приликама које нису обичне ( молитва освећења осквњених предмета, освећења зграда, воћа, храма и сл.) Мали требник је извод из великог требника са најчешћим службама. Користе га парохијски свештеници.

14. СЛУЖЕБНИК И АРХИЈЕРЕЈСКИ ЧИНОВНИК

СЛУЖЕБНИКБогослужбена књига са три византијске литургије, јутрењу, вечерњу, коленопреклопне молитве,

последовање великог освећења воде и друга последовања које свештенослужитељ врши у храму и то углавном спојено са светом литургијом. У новијим служебницима се додају јектеније, као и прописи типика из списа „правило свете ситургије“, такође се штампају и јутрења и вечерња која су од користи свештеницима.АРХИЈЕРЕЈСКИ ЧИНОВНИК

Јесте Требник конзерватнијег облика, који садржи литургије, рукоположења и друга последованија и молитве које врши архијереј.

15. СРБЉАК

Је богослужбена књига Спц-а у којој су службе и песме Србима светитељима. Они су већином цареви и краљеви, кнежеви, деспоти или њихови најближи сродници. Када је неко проглашен за светитеља или као такав поштован у српском народу, писана му је служба и житије, по узору и под утицајем византиског црквеног песништва.

Службу Св.Симеону написао је Св.Сава (није пронађена до данас).Службе Св.Симеону и Св.Сави написао је Теодосије, монах хиландарски.

9

Службу Стефану Дечанском написао је Григорије Цамблак.Службу и житије младог цара Уроша написао је патријарх Пајсије.Општу стихиру Србима светитељима је написао Јобан Ђорђевић.

Службе Србима свецима су писане по узору на светитељске службе у минејима, док су Богородичине песме узете из октоиха или других богослужбених књига

16. БИБЛИЈСКИ ПЕСНИЧКИ МАТЕРИЈАЛ

Црквена песма је по садржини слична молитви, али се од ње разликује по форми. Према речима апостола Павла, разликујемо три врсте песама за појање – псалми, химне и оде.

Псалми су свете песме Јудеја, а збирка ових песама се налази у псалтиру. Најпознатији писац је Давид. Свети Апостоли су употребљавали на својим скуповима псалме, јер се њима потврђује долазак Спаситеља, а по њиховим примеру су њихови наследници наставили да користе псалме, не само на јавним богослужењима, већ и на приватним. Псалми се певају на свим богослужењима. Понекад се меша појање псалама са читањем Библије и са заједничким молитвама (јектенијама). Данас су псалми битан саставни део хришћанског богослужења, јер се у њима налазе најважније догматске и моралне истине, као и најдубљи религиозни осећаји. Језик псалама је песнички, украшен разним ритмичким формама и фигурама.

Остале библијке песме су оне песме које се налазе у Светом Писму, а нису Псалми (песма Мојсијева из Изласка, песма Мојсијева из Поновљених Закона, песма Ане мајке Самујила Пророка, молитва Авакума Пророка, молитва Исаије Пророка, молитва Јоне Пророка, молитва света три младића, химна света три младића, песма Богородице). Ове песме су и по унутрашњем карактеру и по спољашњој форми сличне псалмима. Као песме хвале, од Јудеја су заједно са псалмима прешле у хришћанско богослужење. Касније су се употребљавале и за састављање ирмоса канона и других песама.

17.ЦРКВЕНА ХИМНОГРАФИЈА

Штампани и писани текст црквених песама у словенском преводу, а и у грчком оригиналу је у прози. Једина интерпункција је то што су поједини ставови одељени тачкама, које су често изостављане или премештане, док је увођена нова интерпункција. Тако су се полако губиле и строфе и стихови. Када се јавила потреба за певањем хришћанских песама, јавило се и питање какав уметнички облик треба да имају те песме. Главни принцип новог песништва постао је ритам, где су узима у обзир акценат и број слогова, а не дужина слога, како је било у класичном песништву. Ову теорију је први увидео Питра , на једном рукописном канону у Петрограду.

Словенски текстови које данас користимо у цркви, штампани су у прозном саставу и у њима не постоје никаква сведочанства да су изворно биле одељене на стихове и строфе. Преводиоци нису водили рачуна колико ће слогова имати превод песме нити какве ће бити форме, већ им је једина брига била да су песме преведене за боглослужбену употребу. Тако су словенски преводи не само примили уметничку форму грчких песама, већ и мелодију.

Црквене песме, које имамо данас у нашим богослужбеним књигама су многобројне и разноврсне:

Антифон – означава појање како псалама тако и осталих црквених песама, раздељено у два хора, тако да један другом наизменично одговара. Овај начин појања се раширио из Антиохије по грчким црквама. Под овим именом се подразумевају и антифони катизме, антифони изобразителни, антифони свакидашњи, антифони причасни, антифони степенски (степена).

Ипакој - ове песме поју се на васкрсом повечерју, васкрсној полуноћници и на јутрењу. Кад се поје ипакој стоји се и слуша са посебном пажњом.

Канон – је дужа песма састављена из девет или осам мањих песама које нису толико повезане садржином колико гласом. Састављене су из једног ирмоса и неколико тропара. Свака од песама се заснива на једној од 9 библиских песама (песма Мојсијева из Изласка, песма Мојсијева из Поновљених Закона, песма Ане мајке Самујила Пророка, молитва Авакума Пророка, молитва Исаије Пророка, молитва Јоне Пророка, молитва света три младића, химна света три младића, песма Богородице), које

10

обично имају 4 строфе. Појединим песмама су додати и тропари чији број није увек једнак за сваку песму.

Ирмос – под овим именом се подразумева једна строфа од неколико стихова, заједно са мелодијом, која прати текст, а која важи за узрор другим стофама. Овим се ирмос разликује од тропара којм је ирмос узор.

Тропар – кратка песма, строфа од неколико стихова од које је састављен канон.Васкрсан - опева Васкрс ХристовКрстоваскрсан – опева страдање на крсту и васкрсењеБогородичан – песма у част БогородицеКрстобогородичан – туга Богородице за време страдањаДогматик – похвале пресветој Богородици и догматско учење о Исусу ХристуТројичан – песме прославе пресвете ТројицеМученичан – песме у част мученицимаКатавасија – слично што и ирмосДвопеснац, трипеснац, четверопеснац – мање песме канона, које немају као потпуни канон 9

песама већ две, три или четири.

17. КОНДАК

Кондаком се називају две врсте песама, једно је кратка песма од једне строфе, а друго је стара химна, поетска проповед састављена од 20-30 строфа које су једнако метрићки грађене. Све строфе у овом кондаку зову се ирмоси и имају исти припев. Најзнаменитији песник кондака је Роман Мелод, чији кондаци су и најстарији, и иницијали строфа увек сачињавају акростих и имају исти рефрен.

Ми овим именом називамо оне песме које се налази код канона иза 6. песме, на јутрењу, а поју се и на литургији. О њима нема доста података, само знамо да је у њима кратка похвала светитељу или светом догађају који се слави.

Икоси су поједине строфе великих старих кондака Романа, Сергија, Анастасија и других песника који су настајали у 6. и 7.веку, пре него што је почела да цвета канонска поезија. О њима нема пуно података, ли могуће да су то остатци првобитних великих кондака који су уступили пред канонима, а сачувани су као сведочанства старог песништва. И икос и кондак се налазе после 6. песме у канону и имају једну исту тему.

18. АКАТИСТ

Акатист или несједална песма представља песничко дело које је по својој форми врло блиско древном кондаку. Акатист је велика поема која се састоји из основног кондака са одређеним завршетком или припевом за ким следе 24 ствофе наизменичном преплитања 12 икоса и 12 кондака.

Први од познатих акатиста је песма патријарха Сергија, састављена у част мајке Божије, јер се 626.године њеним заступањем Цариград избавио од непријатеља. Тај акатист се састоји из 12 кондака и исто толико икоса. Цео акатист се дели на два дела, где је прва половина историјске садржине, а друга догматске. Због важности ових песама, у цркви се за време њиховог појања не сме седети.

Према Типику поје се пете недеље поста, и то у Суботу на јутрењу.

19. ГЕРМАН ЦАРИГРАДСКИ КАО ТУМАЧ ХРАМА

Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово. Она је патријарсима прасликована, пророцима најављена, на апостолима основана, јерарсима уређена и мученицима пуноћи доведена.

Клепало представља изображење ангелских труба и разбуђује борце за рат против невидљивих непријатеља.

Апсида је по Витлејемској пећини, где се Христос родио, и по пећини где је погребен.Света трпеза представља место где би положен у гроб Христос. На њој лежи истинити и

небески Хлеб, тајанствена и бескрвна жртва. Христос жртвујући своје тело и крв даје их вернима као

11

храну за вечни живот. Трпеза је такође и престо Божији, на коме ношен од херувима Бог у телу почива.

Киворион представља место где је распет Христос, јер је близу било место и удубљење где је сахрањен.

Жртвеник представља св. гроб Христов, на коме жртва приноси саму себе Богу и Оцу кроз приношење тела свога као јагње жртвено, и као архијереј и Син човечији приноси и бива приношен као тајанствена и бескрвна жртва, и словесно поклонење, које је вернима жртвено месо, кроз које смо постали учесници вечног и бесмртног живота.

Престо је издигнуто место и трон на коме цар свих, Христос, председава са својим апостолима, као што им казује да ће сести на престоле и судити над дванаест племена Израиљевих.

Космитис је правилна и света декорација, која описује распеће Помазаника Божијег изрезивањем крста у камену.

Преграда представља место молитве, којим се означава спољашњи простор за народ. Унтурашњи пак, Светиња над светињама, припада и једино свештеницима бива доступан.

Амвон пројављује облик камена са Св. гроба, на који ангел пошто га одвали са врата седе у близини гробних врата проповедајући мироносицама васкрсење Господње.

Предато нам је од св. апостола, као и остало, да се молимо окренути према истоку. Ово је разумљиво због сунца праведности - Христа Бога нашега, који се појавио на земљи са источних крајева где излази чувствено сунце, како пророк говори:"Исток му је име," (3ах. 6, 12).Ово казују пророци, из наде да ће нас опет примити врт у Едему на истоку, и као што има, дакле, бити са истока светлојављење другог доласка Христа и Бога нашега.

Одежда свештеничка прави се по хаљини Ароновој, чија одећа сеже до стопала. Чињеница да свештеници ходе у неопасаним фелонима, показује да је и Христос тако ишао на распеће носећи крст свој.У вишњим светлостима небеских служитеља и свештеника су двадесет и четири презвитера и седам ђакона.

Стихарске везе на рукама означавају везе Христове, јер, како је казано, везали су га кад су га водили првосвештенику Кајафи и Пилату. Везе на боковима стихара означавају крв која је истекла из бока Христова.

Епитрахиљ је одећа која је архијерејем стављена и спреда везана и навучена око Христовог врата за време кад је ишао на своје страдање.

Омофор је попут хаљине Аронове, коју су носили првосвештеници у Закону, који су омотавали дуге рупце преко левог рамена. Епископски омофор је од вуне, а не од платна, јер представља руно заблуделе овце, коју Господ нашавши метну на своја рамена.

Монашка схима је имитација пустиножитеља и крститеља Јована. Потпуно пак бријање главе је по угледу на св. апостола Јакова, брата <Господњег>, и апостола Павла и осталих.

Расе су пак по огртачима које носаху божанствени апостоли.Хлеб предложења, тј. очишћени, означава изобилно богатство милостивости Бога нашег, зато

што је Син Божији постао човек - и дао себе као жртву и принос у откуп и измирење за живот и спасење света - узимајући целу људску природу изузев греха.

Резање пак копљем означава да је "као овца на заклање вођен, и као јагње немо пред онима који га стрижу."(Ис. 53, 7)

Вода и вино су вода и крв који су изишли из бока његовог. Хлеб и чаша су ваљано и заиста по спомену на Тајну вечеру.

Вход са Јеванђељем означава долазак и улазак Сина Божијег у овај свет, како каже апостол:"Када уводи, наиме, Бог и Отац, Првороднога у васељену, говори: Нека му се поклоне сви ангели његови." (Јевр. 1, 6).

Силазак архијереја са трона и благосиљање народа, означава да је Син Божији испунио домострој – он који је подигао руке и благословио своје свете ученике говорећи им:"Мир вам остављам," (Јн. 14, 27) што показује да је овај мир и благослов дао Христос свету преко својих апостола.

Кадионица означава човечанску природу Христову, а огањ Божанску. Благоухани дим - благоуханост Духа Светога који се шаље у свет , јер кадило представља најмирисније задовољство.

12

Дискос представља руке Јосифа и Никодима који сахранише Христа. Дискос на коме се носи Христос тумачи се и као небески круг, показујући нам у малом кружном кретању духовно сунце, Христа, видљиво садржаног у хлебу.

Путир представља посуду која је примила истек смешане крви из беспрекорног бедра и руку и стопала Христових. Или још, путир је према здели коју Господ представља, односно премудрости, јер Син Божији помеша крв своју наместо вина оног и постави га испред на св. Трпезу.

Покровац на дискосу је по платну које беше на Христовој глави и покриваше му лице у гробу.Покровац или воздух је по камену који одвали Јосиф са гроба који је запечатила Пилатова

стража.

20. ТЕОЛОГИЈА ИКОНЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

Јован Дамаскин (VIII век) је написао три знамените беседе против оних који одбацују свете иконе. Он је први од Отаца Цркве који даје богословско оправдање поштовања икона, утемељујући га на библијској истини о оваплоћењу Бога Логоса и другим дотадашњим апологетским списима у одбрану икона.

Ако бисмо ми правили слику (икону) невидљивог Бога, грешили бисмо, јер је немогуће изобразити оно што је бестелесно и без облика, невидљиво и неописиво. Ако опет правимо слике (иконе) људи и сматрамо их за богове и као боговима им служимо, стварно безбожно радимо. Међутим, ми ништа од свега тога не чинимо. Јер то није грех ако сликамо икону Бога који се оваплотио и јавио.

У време изласка синова Израиљевих када се Мојсије попео на Синајску гору па одоцни, чекајући да прими Закон од Бога, побуни се неблагодарни народ говорећи Арону слузи Божјем: „Начини нам богове који ће ићи пред нама;јер човек овај Мојсије, не знамо шта би са њим" (Изл. 32,14,6). Онда пошто скидоше украсе са својих жена и истопише, једоше и пише и опише се вином и заблудом и почеше играти, говорећи у безумљу: „Ови су богови твоји, Израиљу" (Изл. 32,4). Видиш ли да су имали идоле за богове, чак нису начинили идол Зевса или овог или оног (божанства), него дадоше злато да се како било направи идол било кога, и изађе глава телета. Тако су имали за богове те одливке и њима се као боговима клањаху, ономе што је било обиталиште демона. А да су служили твари а не Творцу то потврђује и божански Апостол. Ето ради тога забрани Бог прављење сваког подобија (прилика).

Не клањам се твари наместо Творцу него се клањам Творцу створившем оно што је моје и сишавшем у твар непонижајно и непроменљиво, да би прославио моју природу и учинио је заједничарем божанске природе. Заједно с Царем и Богом клањам се и „порфири" тела (Његовог), не као оделу нити као четвртом лицу него као ономе што је, постало и остало скупнобожно, као (бого)помазано, на непроменљив начин. Не служити твари наместо Творцу и не приносити поклоњење богослужја сем једино Створитељу.

Као што се види, због идолослужења забрањује се сликање ликова, као и због тога што је немогуће изображавати безкаквотног и неописивог и невидљивог Бога. Ово је Јудејима постављено као закон због њихове склоности идолослужењу. А ми, богословски речено, који смо побегли од сујеверне заблуде, којима је дато да у чистоти будемо са Богом, нисмо више под васпитачем, стога што смо примили дар расуђивања од Бога и познали шта је оно што је сликом изобразиво а шта оно што је неописиво. Јасно је да невидљивог Бога нећеш изобразити. Но, када видиш Бестелесног који је ради тебе постао човек, онда ћеш израдити образ људског лика. Када Невидљиви постане видљив телом, онда ћеш изобразити лик Виђенога. Сликај, дакле, његово неизрециво снисхођење, од Дјеве рођење, крштење у Јордану, преображење на Тавору, страдања која су проузроковала бестрашће, чудеса символе његове божанске природе. . Икона је слика (подобије) која карактерише прволик тако што поседује и одређену разлику у односу на њега.

Поред овога постоје иконе (слике) невидљивих и неизобразивих ствари које се чулно изображавају ради бољег разумевања. Тако и божанствено Писмо приписује образе Богу и анђелима. Икона се такође зове и оно што тајанствено оцртава оно што ће се догодити у будућности. Истина је да у старини бестелесни и неизобразиви Бог уопште није сликан. Сада, међутим, када се јавио у телу и поживео са људима, слика се оно што је код Бога видљиво. Не клањам се материји него се клањам Творцу материје, ономе који је ради мене постао материја, и изволео да се настани у материји, и који ми је преко материје остварио спасење.

13

Описујемо Христа Цара и Господа али не лишавајући га његове војске. А војска Господња су Свети. Ако ће они бити наследници Божји и сунаследници Христови и заједничари божанске славе и царства, како онда да не буду пријатељи Христови и учесници земаљске славе?

Нису предали очевици и слуге Речи само писменима црквени поредак него и неким неписаним предањима. Свети Василије у 27. глави његових 30 поглавља упућених Амфилохију „О светом Духу" дословно каже: „Неке од догмата и учења у Цркви сачуваних имамо из записаних предања а неке, пак, смо примили из апостолског предања, пренетог нам тајно. Но, и једно и друго поседују исту силу у односу на побожност и исту вредност. Ово не може нико порећи од оних који су макар мало искусни у црквеним установама. Ако ли покушамо одбацивати неписане обичаје као безначајне, измаћи ће нам да тиме штетимо оно што је суштинско у Еванђељу..."

Прво, шта је икона? Икона је подобије (слика) и приказање и изображење некога, које собом показује оно што је насликано. Свакако, икона није у потпуности слична прволику, то јест ономе што је насликано, јер друго је икона а друго оно што је насликано, тако да се види међу њима разлика, пошто то двоје није једно и исто. На пример: човекова слика (икона), изражава црте тела, не поседује душевне силе, јер нити живи нити мисли нити говори нити осећа нити покреће удове. Па и син који је природна слика (икона) оца има нешто другачије у односу на њега: он је син а не отац.

Друго, ради чега је икона настала? Свака икона (слика) открива и показује оно што је скривено. Као на пример: будући да човек нема чисто знање о ономе што је невидљиво, зато што му је душа покривена телом, нити о ономе што ће после њега доћи, нити о стварима које су просторно одвојене и удаљене, као биће које је временом и местом ограничено то је ради усмеравања знања и откривања и објављивања скривених ствари пронађена икона (слика). Ово свакако ради користи и добробити и спасења, како би преко нацртаних и видљиво показаних ствари познали оно што је сакривено, па онда за оним што је сакривено чезнули и ревновали, а оно што му је супротно, зло, одбацили и омрзнули.

Треће, каквих све врста икона има? Прва врста иконе је природна. У свакој ствари мора прво да има оно што ј е она по природи а тек

онда оно што је по усвојењу и по подражавању. Тако и човек мора да буде (то) прво природом а онда усвојењем по подражавању. Прва, пак, природна и непроменљива икона невидљивога Бога је Син Очев који у себи показује Оца.

Друга врста иконе јесте појам у Богу његове будуће творевине, тј. његов предвечни савет, вечно исти. Јер Божанско је непроменљиво и савет (замисао) његов беспочетан

Трећа врста иконе је она коју је Бог створио по подражавању, тј човек. Јер како би могао бити исте природе са нествореним онај који је створен сем по подражавању (угледању)? Као што је Ум (Отац)и Реч (Син) и Свети Дух један Бог, тако је и ум, реч и дух један човек, и по слободи воље и по сили владања.

Четврта врста иконе (слике) бива када Свето писмо ствара образе и изображења невидљивих и бестелесних ствари, телесно изображаваних, ради (макар) извесног поимања Бога и анђела, стога што ми нисмо у стању да сагледавамо оно што је бестелесно без нама одговарајућих слика (образа), како каже дубоки зналац божанских ствари Дионисије Ареопагит. То што су показивани образи неизобразивих ствари и облици онога што је безоблико (бесформно), могло би се рећи да томе није једини разлог нама одговарајућа аналогност, немоћна да се непосредно уздигне до умних сазерцања (сагледавања), па се зато остварује у својим и себи сродним анагогијама (узвођењима).

Пета врста иконе се зове она која прасликује и предуказује на будуће догађаје.Шеста врста иконе, то су оне слике које представљају сећање на догађаје или чуда или врлине, у

славу и част и обележавање врсних и врлинама прослављених људи, или слику порока, ради победе и посрамљења злих људи, на каснију корист оних који се обожују, како би зло избегавали а у врлини ревновали.

шта може да се слика а шта не може бити сликано.

14

Природно је да се сликају тела која имају облике и телесни опис и боју. Анђели, пак, и душа и демон такође се по својој природи обликују и описују, иако не телесно и грубо, јер будући да су духовни, верује се да су на духовним местима присутни и духовно делатни. И они се сликају телесно. Божанска природа једина је неописива и савршено непојмљива и неизобразива и несхватљива, иако божанско Писмо приписује Богу образе, на изглед телесне, тако да се виде форме (облици), а и саме бестелесне. Јер пророци и они којима су се откривали гледали су их не телесним него духовним очима, тако да они нису били видљиви свима. Просто речено, можемо сликати иконе свих образа (утвара) што смо видели а поимамо их онако као што су се јавили. Понекад се догађа да од речи схватамо образе (утваре), међутим, до њиховог разумевања долазимо на основу оног што смо видели. Тако бива и код сваког чула: на основу онога што смо омирисали или окусили или опипали, преко речи допиремо до њиховог схватања.

Ко је први насликао икону? Сам Бог је први родио Јединородног Сина свога, своју живу икону, природну, непроменљиво обличје своје вечности. Створио је и човека по лику (икони) својем и подобију (Пост 1,26).

21. ТЕОЛОГИЈА ИКОНЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА СТУДИТА

Свака уметничка школа јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика. Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип)."

Код природне иконе и (њеног) узрока, то јест Сина и Оца, пошто је једна природа једно је и поклоњење (Оцу и Сину), по идентичности природе, а не ипостаси. Пошто исповедамо једну природу (Свете Тројице), исповедамо и једно поклоњење и славословље Свете Тројице, али три Ипостаси: Оца и Сина и Светога Духа. Док код иконе (настале) подражавањем и код њеног прволика, то јест код Христа и иконе Христове, пошто је једна Ипостас Христа — једно је овде и поклоњење, и то очигледно по идентичности те једне Ипостаси, а не по различитости природа Христа и иконе.

Ако неко каже да се понлоњење икони не односи на прволик ни по идентичности ипостаси ни по идентичности природе, онда је он очигледно разделио моћ и одвојио славу прволика од иконе, те тако клањајући се икони Христовој, он чини јавно идолопоклонство, уводећи не једно него два поклоњења.

Истинита пак вера хришћана, као што је већ речено, исповеда да, као што је у Светој Тројици једно поклоњење због заједничности Божанства, тако и за икону Христа исповеда једно и исто поклоњење због идентичности Ипостаси Христове. Јер се једној и истој Ипостаси поклањамо, макар она била и насликана.

Не одаје се божанско служење икони Христовој, него Христу коме се на њој клањамо; а њој (икони) треба се поклањати због идентичности Ипостаси Христове, без обзира на разлику суштине иконе.

22. ИКОНОБОРЦИ И ИКОНОБРАНИТЕЉИ

Седми Весељенски сабор, иначе називан и II Никејски, познат је у историји хришћанства по томе што je потврдио и саборно прославио православно поштовање светих икона, које су у Цркви постојале и биле поштоване у живом предању код хришћана и на Истоку и на Западу кроз векове.

Седми Васељенски сабор сазван je и одржан у Византији, у Цариградској патријаршији, конкретно у митрополији Никејској у Витинији, и трајао je од 24 септембра до 23 октобра 787 године.

Иконе су у Цркви, и на Истоку и на Западу, постојале од самог почетка хришћанства.Почетком VIII века у Византији je дошла на власт династија Исавријанаца, владара који су

долазили из покрајине где су хришћани били у тесном додиру са Јеврејима и нарочито са исламом, а 15

расположенње и једних и других било је анти-иконичко. Цар Лав III Јерменин (717-740) сматрао je да су иконе биле главна препрека за обраћање Јевреја и муслимана у Хришћанство, јер су их ови сматрали код хришћана за "идоле" и оптуживали хришћане за "идолопоклонство" (слично неким данашњим секташима из протестантских кругова). У суседном, на Истоку, Омајадском царству калиф Језид II био je, 723. године, наредио уништавање хришћанских икона, a своје поданике хришћане присиљавао je на иконоборство.2] Kao аргумент против прављења и поштовања икона навођена je, под тим јудео-исламским утицајем, друга Божија заповест из Старог Завета (2 Mojс. 20, 4-5). Истина, овај иконоборачки "доказ" изношен je од стране иконобораца само на почетку, касније он није играо важну улогу, jep je јасно да се та заповест не односи на свете иконе.

Још један од узрока појаве иконоборства био је монофизитски утицај. Монофизити су минимализовали људски елемент у тајни Оваплоћеног Христа. Иконоборци су сада, са тих истих позиција, истицали немогућност сликања Христа као човека, a Његово Божанство je већ ионако неизобразиво, ненасликљиво. Овај аргумент je он постао главни теолошки разлог одбацивања иконе Христове од стране иконобораца.

Гоњење светих икона и православних иконофила започео је цар Лав III већ 726, а нарочито 730 године, својим едиктима о уклањању и уништавању икона из храмова, што је спровођено не само у Цариграду, него и широм Византијског царства.Прогону икона и иконопоштоватеља успротивио се цариградски патријарх Герман, одбивши да потпише одлуку царског silentium-a (= државног савета), коју је подржала неколицина епископа - улизица пред државним властима. Били су то епископи: Константин Николијски из Фригије, Теодосије Ефески и Тома Клавдиопољски.

Но патријарх Герман je од цара Лава III одмах збачен са свог положаја и протеран, док ће Георгије Кипарски и нарочито свештеномонах Дамаскин, из манастира светог Саве крај Јерусалима, наставити даљу борбу за теолошко-црквену и уметночко-културну улогу и значај светих икона. У исто време у одбрану црквених икона пише цару Лаву III два писма папа Римски Григорије II, a његов наследник Григорије III одржа и један сабор (731 године) на којем је осудио иконоборство.

Проблем иконоборства у Византији био je, у ствари, дубљи сукоб око трајног и свеобухватног смисла вере, уметности, лепоте, литургије. Jер свете иконе у Цркви оваплоћеног Христа Богочовека јесу и уметничка дела и "споменици културе" и општечовечанско "културно наслеђе", али и много више од тога: оне су документа хришћанске вере, вере у трајни и непролазни смисао и боголикост лика људског, христолике личности светитеља као истинских људи. Први такав истински људски Лик пројавио je сам Христос и зато је кључ читавог спора око икона било питање иконе Христове.

Иконоборачко гоњење, спровођено од Константина Копронима, имало je за последице страшне жртве поднете од православних иконоиоштоватеља, нарочито од монаха и побожних верника. Ова страшана времена терора иконобораца над монасима подсећала су на ранохришћанска гоњења хришћана од незнабожачких римских власти.

Цар Константин V је сазвао један иконоборачки сабор, године 754, у Јерији близу Халкидона, на малоазијској страни Босфора. Циљ овог сабора био je, очигледно, да се на нови начин "ревалоризује" сва прошла историја и традиција Цркве, да се поново по своме "протумачи" јеванђелска истина и вера Православие Цркве о Оваплоћењу. Овај, по рачима псалмопевца, "сабор лукавих" био je, у ствари, само слепо оруђе у рукама цара Копронима, а својим одлукама испољио je очигледно нехришћански и неправославни антихуманизам, монофизитску једностраност о "једној природи" у Оваплоћеном Христу, у којој нема места за изворно јеванђелски, новозаветни, православии тео-хуманизам, тј. нема места за јеванђелског Богочовека и у Њему и са Њим истинског и вечноживог боголиког и боголепог човека. Могло би се рећи да je ово монофизитство иконобораца из VIII века, са својом античовечном (нехуманом) верикалом, на свој начин слично савременом нехуманом монофизитству по хоризонтали, јер у оба случаја пориче се и одбацује лепота и вредност и достојанство, човека једино достојне, богочовеколикости, то јест пориче се крсноваскрсна лепота иконочног заједништва у љубави Бога и човека, и вертикално и хоризонтално. Управо оно што je и како je то уметнички изражено и насликано на светим иконама и фрескама по црквама и манастирима православие Византије и Србије.

Иконоборачку катастрофу зауставио je и спречио свети VII Васељенски сабор, одржан у Никеји 787. године, у тада предивном храму Свете Софије - Премудрости Божије, то jeст Христа Богочовека, Који и јесте вечна Мудрост Божанска и човечанска. На овом II Никејском свецрквеном Сабору

16

једногласно je исказано и усвојено опште признање традиционалног и богословски оправданог часног и љубавног поштовања светих икона: Христа, Богородице и Светитеља Божијих.

Икона видљиво сведочи да je Бог истински постао човек, али и да je човек, као психофизичко биће, способан и достојан да смести у себе и пројави Бога, да се сједини с Њиме у међусобној љубави у бесмртном животу, без губљења свога људског лика и личности. Тако свете иконе у живом предању Православља изражавају и праву хришћанску веру и теологију, и хришћанску философију и уметност, која се испољава не само у књигама, мислима и речима, него и у сликама и бојама. То je православно "умозрење у бојама", то je она "лепота и красота Цркве" у коју се Православна Црква поново и славно обукла на VII Васељенском сабору у Никеји, равно пре 12 векова.

23. КАТАКОМБЕ

Хришћане су током прва три века прогонили многи римски императори, а хришћанске заједнице у биле проглашене за „забрањено друштво“. Поред приватних кућа хришћани су врло рано за своје молитвене скупове почели користити гробља и надгробне зграде, јер су по римском праву таква места била заштићена од ометања и рушења. Зато су хришћани на гробовима мученика и светитеља подизали своје храмове, и тамо се сакупљали.

Катакомбе су, у ствари подземна гробља са ходницима и просторијама за сахрањивање, названа тако у средњем веку по гробљу у Риму код цркве S.Sebastiano ad catacombas (грч.kata + kymbe, низ удубљења, шупљина). У разним крајевима Римског Царства, катакомбе су почеле настајати већ у Ι веку, а њихов број је нагло растао у ΙΙ и ΙΙΙ веку. Највише их има у Риму − откривено је 42. најпознатије римске катакомбе су: Св.Себастијана, Присцила, Домицила, Св.Калист, Луцина, Вибија, Св.Агнеза, Св.Петра и Марцелина. После ΙΙ светског рата испод цркве Св.Петра пронађен је један маузолеј украшен мозаицима са почетка ΙV века. Доста катакомби има и на Сицилији, од којих су најзначајније у Саркузију Јануаријева и у Напуљу Сан Ђенаро. Катакомбе су у почетку имале и надземне просторије. Улаз је водио у двориште − атриум − обухваћено тремовима, уоквирено стубовима, и у њему се налазила вода за ритуално прање руку. Одатле се улазило у велику дворану − трицлиниум у којој су се одржавали молитвени скупови и заједнички обреди, савакако и хришћанске агапе − вечере хришћанске љубави и приношене ебхаристијске бескрвне жртве.

У време гоњења хришћана порушене су ове надземне просторије, а улази у подземне просторије су скривани. Мученици за веру и угледни хришћани сахрањивани су у вертикално усеченим гробницама у зидовима капела, или у проширењима ходника која су одозго засведена полукалотом и називају се arcosolia. Обични хришћани сахрањивани су у хоризонтално усеченим дугуљастим четвороугаоним удубљењима у зидовима ходника − loculi. Такви гробови су постављани један изнад другог, са малим межусобним растојањем. По постављаеу тела, гроб је зазиђиван опеком и малтером, или је, пак, стављана камена плоча са епиграфом или неким тајним знаком. У V веку престао је обичај сахрањивања у подземним гробовима, у VΙΙ веку катакомбе су напуштене и потпуно заборављене.

24.НАЈСТАРИЈА БОГОСЛУЖБЕНА МЕСТА − КУЋЕ ЦРКВЕ

Храм или црква је свето место где се Бог велича и слави, где се врши најсветија тајна Христова − света тајна Евхаристије и где се верници сакупљају на молитву. Имена храма су различита: εκκλησία, ecclesia, (eng. Church), што је првобитно означавало само сакупљање народа, односно дом; црквеносл. Церковъ, ναός domus, кућа, дом Господњи, дом молитве (Мт. 21:13) domus orationis; οίκος Θεου, domus Dei, кућа Божија; βασιλική, basilica, царски дом, кућа небеског цара. Мање цекве на гробовима мученика, подигнуте у њихову част и чију су они били патрони, звале су се μαρτυρία. У част пророка профитион,у част апостола апостолион.Крипте су мање цркве грађене под земљом. Данас се овим изразом означавају просторије испод цркве, намењене за сахрањивање, а могу бити подешене и за богослужбену употребу.

Капела је првобитно био назив просторије за молитву у краљевској палати у Паризу, где је чуван плашт Св.Мартина Турског; свештеници који су чувли овај плашт називани су капелани. Касније овај назив се користи за мање цркве у дворовима, манастирима, болницама и на гробљима.

17

Ораторијум је такође место за молитву неке уже зајеснице нпр.манастирске или болничке. Овај назив се више употребљава на Западу.

У раним хришћанству цркве су првобитно постављане на узвишеним местима, да би биле права слика Цркве Христове, која је положена на стени (Мт.16,18) и дома Господњег наврх гора(Мих.4,1). Тај узвишени положај је истовремено подсећао на стари Сион и на нови небески град – свети Јерусалим који је св.Јован видео у Откривењу.

Црква се окреће ка истоку. Већ Тертулијан каже цркве су подигнуте на брдима и окренуте ка истоку. А и апостолске установе прописују: да дом господњи мора бити дугуљаст, постављен према изласку сунца, са споредним просторијама са обе стране, дако да је сл.лађи. Подсећање на Нојев ковчег и Соломонов храм је очигледно. Улазак у цркву је са запада, а верници стојећи на молитви окренути су ка истоку, олтару, символу неба, духовне светлости и Христа.У западној цркви ова пракса је напуштена.

25.БАЗИЛИКЕ

АНТИЧКА ГРЧКО–РИМСКА БАЗИЛИКАПосле давања слободе хришћанима 313.год.базилике су често уступане хришћанима за вршење

богослужења. У ант.грч. дворана у којој је атински члан врховне власти надзирао вршење многобожачких обреда и водио парнице о верским стварима називана је василики тј.базилика. Тај тип грађевине преузела је рим.архитектура. Римска базилика је најчешће тробродна дворана. На супротној страни од улаза налазила се узвишена полукружна трибина на којој је заседао сут ( касније се развила олтарска апсида).

РАНОХРИШЋАНСКА БАЗИЛИКА По угледу на ове римске базилике, цар Константин је подигао прве хришћанске храмове, који се

такође зову базилике. Година издавања Миланског едикта означава не само велики историјски догађај давања слободе хришћанима, него и почетак хришћанске архитектуре и то царске. Цар Константин је исте године Макценцијеву базилику преуредио у цркву св.Јована Богослова; дао јој је попречни брод и другу гиганску апсиду. Ова прва константинова базилика названа је по латеранској палати Латеранска базилика и била је узор раскошне царске базилике. Другу цркву у риму, базилику Св.ап.Петра започео је цар Константин 324. а довршио је по угледу на Латеранску базилику Константин ІІ. У њу су, после проналаска, пренете мошти св.ап.Петра. нажалост ову стару цркву је презиђавањем потпуно изменио папа Јулије ІІ. Константин је саградио у Риму и трећу цркву, петобродну базилику Св.ап.Павла изван зидина Рима. Под Константином је саграђена и базилика апостола у Риму.

У Цариграду је цар Константин подигао прву цркву Свете Софије – Премудрости Божије. И црква Светих Апостола у Цариграду се сматра његовом задужбином. Наиме, када се на самрти прекрстио, наредио је да се подигне црква Дванаест апостола, што је у дело спровео његов син Констанције и у њој је први хришћански цар сахрањен као 13.апостол. Нажалост обе цркве су порушене. Константину се приписује и подизање цркава: Св.Ирине у Цариграду, на Јелеону, у Генизарету, у Гераси и код Мавријског дуба.

25.ПЕРИОД ОД ЦАРА КОНСТАНТИНА ДО ЦАРА ЈУСТИНИЈАНА

(укључује и предходно питање)У овом периоду развија се Римска, Цариградска и Грчка базилика.Римска базилика ~ из Константинових базилика се у другој половини 4. века у Риму развија тип

класичне, тробродне базилике. Најбољи представник тог периода је Црква Светог Климента у Риму из периода око 380.године. После Ефеског сабора у Риму су за време папе Сикста 3. подигнуте две цркве у част Богородице, Санта Марија Мађоре и Санта Сабина, које су у Европској архитектури служиле као класичан узор Римске базилике. Имају наглашен подужни простор, без попречних бродова, а густо постављени стубови (20 у првој, и 24 у другој) стварају утисак велике дубине грађевине.

Цариградска базилика 5.век ~ У овом периоду започиње цветање уметности у Византији. Теодосије 2. је у почетку своје владавине, на место Константинове базилике Св.Софије, која је била уништена, саградио нову троделну базилику Св.Премудрости Божије, о којој не знамо ништа пошто је

18

на том истом месту цар Јустинијан подигао данашњу Цркву Св.Софије. Најбољи представник Цариградске базилике су остатци Цркве Светог Јована у Студитском манастиру у Цариграду. Она је тробродна базилика са октогоналном олтарском апсидом. Главне одлике ова базилике у односу на римску су троделни нартекс(припрата) са пет пролаза за главни брод и по једним за бочне бродове, мали број стубова, свега 6.

Грчка базилика ~ Припадају типу Цариградских базилика. Најпознатије су Неа Анхијалос 470.година и Архиопиита у Солуну. Обе цркве као и базилика у Епидауру имају упадљиво широк брод. Ахиропиита има 12 стубова и овај број је био обавезан за све базилике саграђене под грчким утицајем. Њу даље карактеришу галерије и изнад њих двојни прозори и дрвени јров са видном конструкцијом греда, без таванице. Овај тип базилике назива се Егејски. Њен најлепши пример са краја 5.века је црква Св.Димитрија у Солуну. Црква је петобродна са широким рашчлањеним трансептом (попречним бродом). На Западу у то време није никад грађено тако нешто. Велики лукови изнад гроба Св.Димитрија наглашавају центар грађевине. Гроб Св.Димитрија сачињава мала црква Св.Крста која се налази испод Часне трпезе велике цркве.

Равенске ЦрквеУ Равени је сачувано неколико цркви чувених по мозаицима, грађевина центричног облика,

подигнутих у Византиском духу. То је пре свега маузолеј Гале Плацидије, у облику слободног крста са неком врстом ниске, квадратне куле. У овој споља скромној црквици, налазе се очувани и јединствени мозаици који својим златом бљеште на плавој позадини. У калоти куполе стоји крст на плавом небу обасјан звездама, у тамбуру куполе су апостоли Петар и Павле.

Равенску крстионицу, октогоналну грађевину са 4 полукружне нише, 8 стубова у угловима и куполом изнад октогоналне писцине (басена за крштавање) подигао је епископ Неон у 5 веку. У темену кубета има величанствен мозаик крштења Христовог и 12 апостола.

Најзначајнија Равенска Црква је Сан Витале 6.век. У основи има облик октогона са октогалним бродом. Имеђу 8 стубова постављена су два стуба која носе полукалоте, сем источне стране на којој је издужен олтарски простор са апсидом. Поред апсиде се лево и десно налазе 2 кружне просторије, ђаконик и проскомидија продужене правоугаоним просторима.

Све Равенске базилике су са луковима и са по 12 стубова са обе стране, најчешће Коринтским.

Египатске цркве Најпознатија је тробродна базилика Св.Мине код Александрије (Абу Мина). Базилика има

широки тробродни трансепт рашчлањен стубовима, широк је скоро колико и наос. Египатска црквена архитектура обогаћена је новијим варијантама Копских цркава. Ау северном Египту најзначајнији споменици су Бели и Црвени манастир у близини Либијске пустиње.

Спољни изглед Египатских цркава карактеришу масивна коцкаста постоља купола, терасасти кровови, и блага нагнутост зидова на унутра. Фасаде цркава подигнутих од тесаног камена, озивљене су кордонским венцима и бојеном, рељефном декорацијом.

Базилике Северне АфрикеУ пределу картагине и Нумидије (Тунис, Алжир) сачувани су остатци многих базилика без

атријума и нартекса. Поред тробродних базилика (у Тебеси) било је петобродних, седмобродних па чак и деветобродних ( Демус~Ел карита). Остатци велике Базилике Св.Кипријана, у некадашњој Картагини је и данас импресивно дело.

Сиријска Црквена архитектураЦрквена архитектура у Сирији интензивно се развијала од друге половине 4. до почекта 8.века.

Уругој половини 4.века подигнуто је много цркава Грчког типа, као што су биле некад познате базилике у Дамаску и Тиру, а нарочито октоганална „Велика црква“ са златним кубетом у Антиохији коју је започео Цар Константин Велики, а завршио Констанције.

Ремек дело Антиохијске градитељске школе је поклоничка црква Св.Симеона столпника у Калат Семану код Алепа, на месту Солпа, на коме је Св.Симеон умро. Грађевину сачињава огромно октогонално наткривено двориште са светитељевим стубом у центру, коме воде три огромна тробродна

19

прилаза у виду базилика, а на источној страни од суба саграђена је свечана црква, такође тробродна са три апсиде, истих димензија као и прилази стубу, само мало издуженије. Тако ову цркву сачињавају 4 базилике са заједничким октогоналним центром. Ова црква је јединствена по свом стилу у Хришћанском свету, данас је у рушевинама.

Сиријска архитектура је била под јелинистичким и византијским утицајем, а и сама је утицала на развој архитектуре у Малој Азији, Јерменији, Грузији, Египту, Северној Африци...

Инересантно је да у Сирији нису подизане цркве у облику уписаног крста, изузев 2 врло значајне цркве. Црква пророка, апостала и мученика у Гераси ~ њен уписан крст је развијеног типа, али издвојени угаони простори ову квадратну грађевину претварају у грчки крст. Црква Светог Сергија у Сергиополису има чист облик уписаног крста, купола је подигнута на месту укрштања главног брода и трансепта, а ниже куполе су у угловима између кракова крста тако да и кров има крстообразни облик.

Цркве северне МесопотамијеУ северној Месопотмији од петог до осмог века подигнуто је много цркава са посебним

архитектонским особеностима. У Месопотамији су настајале цркве са попречно издуженим просторијама одељеним пуним зидом, и оне се тако ређају једна иза друге све до олтара. Једино су простори олтара, проскомидије и ђаконика остали у подужном правцу. Најлепши примери оваквог грађења су цркве Св.Јакова у Салаху и црква манастира Св.Гаврила. Ова тежња за наглашавањем ширине уместо дужине главон простора осећа се и у октогоналној цркви уоквиреној прстенастим бродом, у Вираншехеру. Њен октогон с куполпм на тромпама је шири од свог распона по дужини, а олтарски простор је издужен у виду брода.

Поред једнобродних и тробродних базилика у Месопотамији има и двобродних цркава као што је црква Св.Киријака. Главни брод ове цркве је шири и виши од споредног, а од њега је одвојен пуним зидом. Улаз у цркву није постављен насупрот олтару, већ је на продуженој страни споредног брода који истовремено служи и као припрата. Изнутра полукружна олтарска апсида је као и код већине Месопотамских цркава, утопљена у масу равног, источног зида, и споља није видљива.

Крстионице и надгробне цркве најчешће су по облику своје основе октогони са нишама, какви су у 4.веку додавани базиликама.

26.ОПШТЕ ОДЛИКЕ И ГЛ.СПОМЕНИЦИ ПРЕНЕМАЊИЋКОГ ПЕРИОДА

ЗЕТА И ЗАХУМЉЕ СА ПРИМОРЈЕМНајстарији споменици српске црквене арх. настали пре Немањиних монументалних рашких

цркава, подигнути су у крајевима у којима су створене наше прве државе. Црквене грађевине овог периода, како српске православне тако и римокатоличке у приморју, имају најчешће прероманичко стилско обележје.

СТИЛСКЕ ОСОБЕНОСТИА) једнобродне цркве подужене основеБ) цркве с кулом на западној страни или с куполом изнад свода и тробродне базилике с куломВ) цркве централног типа подизане у облику слободног крста с куполом, триконхоси с куполом, ротонде и др.сложени облициСве ове цркве зидане су ломљеним или притесаним каменом, а ређе каменом и опеком. Куполе су ниске, споља кведратног, а изнутра кружног облика и немају коцкасто постоље, већ израстају из крова. Прелаз с квадратне у кружну основу постиже се помоћи тромпи, а код ротонди ступцима или низом конхи. Врата имају камени надвратник, док касније споменици ове групе добијају романске портале. Фасаде су оживљене пиластрима и понекад неусавршеним слепим аркадним фризом.

ЗНАЧАЈНИ СПОМЕНИЦИ ОВЕ ГРУПЕЦрква Пречисте Крајинске налази се у Зетској крајни, поред Скадарског језера, где је крајем X и почетком XІ века била престоница зетског краља Јована Владимира. Црква је била једнобродна, с развијеном правоугаоном основом, полукружним олтарским зидом и две певничке апсиде.Манастир Светих Срђа и Вакха крај реке Бојане код Скадра, подигнут је вероватно у XІ веку. Црква је била тробродна базилика, озидана редовима камена и опеке, с танким спојницама малтера. Српска краљица Јелена, после смрти свог мужа краља Уроша І, владала је приморјем од 1276. до 1314.год. и

20

како се види из натписа на западноом порталу, обновила је ову цркву 1288. са својим синовима Драгутином и МилутиномЦрква Светог Стефана у Скадру била је једнобродна с правоугаоном олтарском апсидом и готичким елементимаЦрква Св.Николе под Тарабошем, крај Скадра, била је тробродна базилика с кровном конструкцијом од греда. Сада је у рушевинама.Црква у Шасу имала је одлике готичког стила, сад има само рушевинеМанастир Св.Арханђела Михаила на Превлаци, црква је била тробродна базилика, са одвојеним звоником. Подигнута је у XІ веку и у њој је било седиште Зетске епископије, потоње митрополије.Црква Св.Томе у Кутима у Боки потиче из X или XІ века. Правоугаона основа је изнутра са два пиластра подељена на три травеја. Олтарска апсида је споља правоугаона а изнутра кружна. Очувани фрагменти фресака, пренети у музеј у Херцег Новом, показују да се у то време у Зети сликало на романички начин, али у духу православног византијског сликарства.Св.Ђорђе у Подгорици је једнобродна црква с полукружним олтаром и слепим кубетом над западним травејом. На бочним стр.подигнута су узвишења која чине својеврсно коцкасто постоље и разбијају јединство двосливног крова. Црква је веома стара, вероватноје из X или XІ века. У њој је изгледа крштен Стефан Немања.Црква Св. Михаила у Стону сазидана је у другој половини XІ века. Основа је правоугаона, са олтарском апсидом споља правоугаоном,а изнутра полукружна. Својом архитектуром слична је цркви Св. Томе у Кути. Црква је у нешто измењеном облику сачувана до данас. У једној ниши налази се фреска са ликом зетског краља Михаила 1081.г.сликана на западњачки, романички начин.

СПОМЕНИЦИ У УНУТРАШЊОСТИ ДРЖАВЕ

Црква Светог Петра у Расу ~ код данашњег Новог Пазара. Изгледа да је подигнута у византијком периоду, а обновљена је у првој половини 10.века за време владавине кнеза Часлава. При њој је било седиште рашког епископа и свакако је Стефан Немања ту примио друго крштење. Олтарска апсида је полукрижна и споља и изнутра. Један спољни брод опасје централни простор само са западне и севене стране. Први слој фресака данас је скоро нераспознатљив. Други слој је настао пред крај владавине Стефана Немање. Трећи слој је настао крајем 13.века, а очувани су само фрагменти у калоти куполе.

27. ОПШТЕ ОДЛИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ РАШКЕ СТИЛСКЕ ГРУПЕ

Основне стилске одликеОпшта архитектонска решења су византијска, а споља су фасаде обрађене на романски начин.

Цркве су једнобродне, по правилу са јеном куполом, али их може бити и више, једна већа и две мање. Брод цркве је обухваћен полукружним сводом и покривен двоструким зидним кровом преко

којег су стављене даске и на њих накиване оловне плоче. Олтарске апсиде су извучене ка споља и полукружне су основе и споља и изнутра. Гланво кубе на нашим најстаријим црквама лежи на коцкастом постољу. Кубе је изнутра кружно, а споља полигонално (многоугаоно), покривено је по облини свода оловом, без дрвене подлоге. Упоредно са певничким просторима, доста рано се на бочним странама припрате почињу градити параклиси. Стављањем ових певничких простора добија се, гледањем споља, утисак тробродне базилике с куполом, иако је унутрашњост једнобродна. Најлепши пример оваквог решења су Сопоћани. На неким црквама бочни параклиси припрате подизан су као куле које су коришћене и као звоници (Ђурђеви Ступови, Бањска).

У ову Рашку групу споменика спадају и Дечани, Бањска, Св. Аханђели код Призрена. Дечани су тробродна базилика, а Св.Арханђели имају основу уписаног крста и вероватно су имали пет купола. Рашке цркве су најчешће зидане каменом, једино је црква Св.Николе код Куршумлије озидана опеком. Фасаде су равне и немају украсе сем пиластра, али су зато богато украшене романичким декором отвори у зидовима (прозори, врата, кровни венац).

Главни улаз у цркву увек је са западне стране, а једино Дечани имају на припрати троја врата, са сваке стране по једна. На зиду који дели наос од припрате само је један пролаз. Утицај романике

21

Приморија и Италије су очигледни. У архитектури Граца појављују се и елементи готике. Зидови цркава су од пода до куполе прекривени живописом у фреско техници. Подови су најчешће од камених полоча, а ређе од опеке. Једини њихов украс су траке разних боја. Декоративни мозаички под имали су Св.Арханђели, а подне розете имају Милешева, Св.Апостоли у Пећи, Дечани и Давидовица.

Важније црквене грађевине Рашке групе су црква манастира Св.Богородице код Куршумлије, црква Св.Николе код Куршумлије, Ђурђеви Ступови, Студеница, Жича, Милешева....

Ђурђеви ступови у Расу код Новог Пазара ~ подигао их је Стефан Немања 1170~1171.године. а посветио их је Св.Ђорђу у знак захвалности за избављење из тамнице. Црква је једнобродна с куполом, троделном олтарском апсидом и два бочна улаза у облику истурених предворија. Припрата је са стране имала две куле, столпа тј. ступа, по којима је црква добила назив. Фреске су сачуване само у фрагментима, на остатцима зидова храма. Један део је пренесен у народни музеј у Београду.

28. СТУДЕНИЦА

Подигао ју је Стефан Немања 1183~1191. године као своју главну задужбину. Црква је једнобродна грађевина са куполом. На западној страни истовремено је подигнута зидом одвојена припрата. Исте је висине као олтар, а с наосом има јединствену фасаду. То је код нас прва права припрата.

Бочне капеле дозидао је краљ Радослав у 13.веку. Олтар цркве је троделан и има полукружне апсиде, од којих је средња знатно пространија и виша. Велика купола споља је дванаестострана, а изнутра кришкаста. Фасаде су углачане бојеним и сиво белим мермером, једино је купола од опеке. Данашњи изглед добила је након рестаурације 1975.године. Кровни венац има богат аркадни фриз, аркаде носе конзолице, које се завршавају главама митолошких бића, животиња и девојака.

Студеница има четири степенасто увучена портала: главни, западни; други на пролазу из припрате у наос; а трећи и четврти су на бочним улазима. На довратку главног портала су у рељефу фигуре 12 апостола.. Отвори прозора су једноделни и дводелни, сем олталрског који је троделни. По лепоти је цувен Студенички олтарски прозор. Јасно је да је спољашња обрада Богородичине цркве у Студеници Романичка, а унутрашња Византијска.

Студеница је живописана заслугом Св.Саве 1208. и 1209.године. Св.Сава је донео мошти Стефана Немање и положио их у Богородичиној Цркви.

Фреске у Студеници сачињавају до тад невиђену новину: у олтару и подкуполном простору, у позадини фигура фрескотехником опонаша се мозаичко сликарство; на налепљеним златним листићима бојом су уцртане коцкице попут мозаичких. На овај начин насликана је позадина конхе олтарске апсиде где се налази Богородица са Богодететом и два анђела која се клањају. Истом техником насликане су Благовести и Сретење на источном пољу постоља тамбура, изнад иконостаса. Велики празници, почев од Благовести на источном зиду, изнад иконостаса, ређају се с лева на десно и завршавају се у подкуполном простору северног зида празником успења Богородице.

Велика припрата Богородичине цркве с бочним капелама задужбина краља Радослава, живописана је 1235.године. У северној капели посвећеној косу уместо просфоре насликано је по македонским узорима Богодете Христос. Јужна капелапосвећена је Св.Симеону~ Немањи и представља „српски кутак“ у Студеничком живопису.

Мала црква Св.Николе ~ Никољача~ је једнобродна грађевина, с полукружном апсидом, подигнута почетком 13.века. У њој су сачувани фрагменти фресака.

Црква Св.Јоакима и Ане ~ подигао ју је краљ Милутин у 14.веку, па се по њему јос назива и Краљева црква. Скоро је квадратне основе и има облик сажетог уписаног крста, са једним кубетом које се ослања на пиластре. Фасада је омалтерисана, али подељена у 2 хоризонтална поља једним кордонским венцем. Добро је очуван животис,а у отару су смештене уобичајене теме, поклоњење Христу ~ Агнецу, причешче Апостола и Богородице, а у куполи Христос Пандократор и пророци. У стилском погледу ове фреске најсродније су чувеним мозаицима Цариградске цркве Христа Хоре.

22

29. ЖИЧА

Налази се између Краљева и Матарушке Бање. Цркву посвећену Св. Вазнесењу Господњем подигао је краљ Стефан Првовенчани са својим братом Св.Савом, почетком 13.века. Црква је једнобродна, с једном споља осмостраном куполом на коцкастом постољу, широком колико и брод. Олтар је данас једноделан, с полукружном апсидом, а првобитно је био троделан. Унутрашња припрата, исте ширине и висине као и брод, грађена је заједно са црквом и има бочне капеле са малим полукружним олтарским апсидама и малим кружним куполама. Са западне стране дозидана је велика спољна припрата са стубовима између крстастих сводова и просторијом на спрату званом „катихумена“.

Испред спољашње припрате, код западног улаза, подигнута је висока кула, с капелом на спрату. Црква са улазима у бочне капеле има седморо врата, по којима је у народу названа „седмоврата Жича“.

У комплексу манастира Жиче налази се и мала црква посвечена Св.Теодору Тирону. Велика обнова Жиче и њеног сликарства извршена је почетком 14.века за време краља

Милутина и архиепископа Саве 3. најбоље очувана фреска у наосу је Успење Богородице на западном зиду. У бочним капелама мало је очуваног живописа. Велика Ћичка припрата је скоро потпуно изгубила свој првобитни живопис. Новије сликарство у манастиру извели су сликари са двора краља Милутина, и оно представља почетак једног новог стила у црквеној уметности средњевековне Србије.

30. ДЕЧАНИ

Налазе се код Пећи. Цркву посвећену Вазнесењу, почео је да зида краљ Стефан Дечански у првој половини 14.века, а завршио ју је његов син цар Душан. Протомаистор је био римокатолички монах францисканац Вита из Котора. На Дечанима је радио и протомаистор Ђорђе са браћом Добросавом и Николом.

Црква манастира је највећа и највише сачувана грађевина средњевековне Србије. У архитектонском погледу Дечани су комбинација вишебродне базилике и једнобродне Рашке цркве са једним кубетом. Наос је изнутра петоделан, а споља црква изгледа као тробродна базилика са једним кубетом. Олтар је трделни, а припрата тробродна. Споља је грађена тесаницама белог и љубичастог мермера. У унутрашњости има више мермерних стубова осмоугаоног пресека, с капителима украшеним главама животиња и људи. Такође су и иконостаси, главни и два бочна исклесани у мермеру и богати украсима.

На сва четири портала ~ три на три фасаде припрате и један између припрате и наоса ~ первази и архиволте исклесани су у камену. Прозори су троделни, дводелни и једноделни.

Дечанска црква је једа од ретких српских споменика средњек века који је остао неоштећен. Остале првобитне манастирске зграде су порушене. Дечанске фреске имају енциклопедијски карактер и представљају суму иконографских тема и сликарских решења. У калоти кубета је Пантократор, у тамбуру, пандантифима и олтарима су уобичајене теме.

Сликању српских светитеља и владара посвећена је посебна пажња. Ктитор Св.Стефан Дечански, с моделом цркве насликан је покрај иконостаса, изнад свог гроба. За цара Душана је испред иконостаса постављен велики камени престо изнад ког је насликана Богородица са Христом на рукама, а поред ње Св.Симеон Мироточиви. У југозападном делу храма су портрети Немањића. У припрати на источном зиду је велика фреска Лозе Немањића, од Немање до цара Уроша.

31. ОПШТЕ ОДЛИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ СРПСКО~ВИЗАНТИЈСКЕ СТИЛСКЕ ГРУПЕ - ДОБА КРАЉА МИЛУТИНА

У 15. веку у српској црквеној архитектури дошло је до велике промене. Цркве се тада граде по угледу на византијске узоре у облику уписаног крста. Изузетци су Бањска, Дечани, Св.Арханђели који су због спољне романичке обраде сврстане у Рашку групу. Краљ Милутин је био наш највећи градитељ цркава. Онављао је старе и подизао нове, па се зато и овај период црквене архитектуре назива Милутиново доба. Споменици ове групе имају све одлике византијског стила. Цркве су по правилу правоугаоне основе са уписаним крстом, видљивим у кровним масама.. олтарска апсида је споља

23

најчешче тространа, а изнутра полукружна. На пресеку сводова који образују крст подиже се коцкасто постоље, с полигоналним, најчешће осмоугаоним кубетом. Куполе и кровови, покривени су оловним плочама постављеним преко зиданог свода. Врата имају правоугаони камени оквир и над њим архиволту у чијем пољу је фреска храмовног празника.

У најлепше споменике наше средњевековне архитектуре убраја се манастир Грачаница и она се увек узима за пример српско византијског стила.

Према плановима сажетог или развијеног уписаног крста и по броју купола споменици овог периода могу се поделити на:

-Цркве развијеног уписаног крста са једним кубетом на четири слободна ступца-Цркве развијеног уписаног крста са пет кубета-Цркве сажетог уписаног крста са једним кубетом на пиластрима или конзолама

32. ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА

У комплексу Пећке патријаршије подигнуте у различита времена, налазе се три цркве, али спојене у једну целину. Средишња црква посвећена је Св.Апостолима, северна св.Димитрију, а јужна Пресветој Богородици све три цркве добиле су заједничку припрату. Уз јужну страну цркве Пресвете Богородице дозидана је мала црква Св.Николе.

Црква св.Апостола подигнута је по жељи Св.Саве, довршавао је архиеписком Арсеније, грађена је по образу цркве славног Сиона и Св.Саве Јерусалимског, по облику своје основе слична је Жичи. Олтар је троделан са полукружним апсидама, посебним просторијама за проскомидију и ђаконик и певачким испустима. Купола је кружног облика ослања се на пиластре. Црква је била омалтерисана и обојена у црвено као Жича. Живопис је завршен заслугом Св. Арсенија. У полукалоти олтарске апсиде је Деизис, Христос на Престолу, Јован Претеча и Богородица, а испод њега налази се приночење жртве. У овој композицији Св.Сава је први пут у нашем живопису представљен у низу великих Св.Отаца. Само овде и у Дечанима Св.Василије Велики и Јован Златоусти, замењени су Св.Савом и Св.Арсенијем.

Црква Св.Димитрија дозидао ју је архиепископ Никодим почетком 14.века у облику сажетог описаног крста са тространом олтарском апсидом и осмостраним кубетом ослоњеним на пиластре. Зидана је каменом и опеком и иконостас је од камена. Живописана је за време архиепископа Јоаникија средином 14.века. У олтару је насликано рођење Богородице, а у олтарској апсиди Богородица Ширшаја. У крстастом своду западног травеја су четири сабора 2 српска и 2 васељенска. Сликар Јован је први у нашем живопису почео да слика витка тела, издужена лица светитеља што је постало типишно за моравско сликарство.

Богородице Водиље дозидао је архиепископ Данило ІІ срдином 14.века. Она је типа развијеног уписаног крста са осмостраном куполом на четри слободна ступца и тространом олтарском апсидом. У кубету је фреска Христа Пантократора и Небеска Литургија са Христом Агнецом. У апсиди доминира Богородица. Ђаконик је посвећен Јовану Претечи и у њему су престављени догађаји из предходног живота. Рођење Христово спада у најлепше фреске 14.века а необична је и фреска Богородица хранитељка сиротих. У северном зиду направљен је полукружни отвор у којем је камени саркофаг са моштима Св.архиепископа Данила ІІ. Архиепископ Данило ІІ је 1330г.све три Пећке цркве повезао у једну целину, подизањем припрате. Од првобитног живописа припрате очуван је мали део.

33. ХИЛАНДАР

Прву цркву манастира Хиландара, подигао је крајем 12.века Св.Симеон са својим сином Св.Савом. Крајем 13.века ту цркву је порушио краљ Милутин и подигао нову данашњу цркву. А спољну припрату подигао је кнез Лазар пред Косовску битку. Хиландарска црква има облик развијеног уписаног крста са певничким апсидама. Изнад наоса на коцкастом постољу је велика дванаестострана купола изнутра кришкаста, која се ослања на четри слободна камена стуба. Унутрашња припрата знатно је нижа и има две мање куполе. Црква је зидана каменом и опеком без посебног украшавања. У цркву води више улаза. Садашњи барокни иконостас приближно је из половине 18.века, под је мермерни од великих плоча са разнобојним каменим мозаиком, без фигура. Хиландарске фреске страдале су почетком 19.века када је вржено премазивање и поновно сликање.

24

34. ГРАЧАНИЦА

Код Приштине, подигао је краљ Милутин почетком 14.века посвећена је Благовестима, била је катедрала Липљанских епископа. Спољна припрата дозидана је крајем 14.века. Она је јединствена грађевина не само у Србији него и у Византији. Њену правоугаону основу уписана су два крста, један виши други нижи. На тај начин добијена је савршена степенасто моделована силбета којом доминира средишња купола. Зидана је тесаним каменом са два реда опеке, куполе су зидане само опеком и све су осмостране. Олтарска апсида и апсиде потпуно одвојених просторија проскомидије и ђаконика су споља тростране. Црква је потпуно очувана.

Живописање грачанице завршено је пред смрт краља Милутина у калоти олтарске слепе куполе насликано је Вазнесеље, а у апсиди Христос Емануил, Богородица Ширшаја, Причешће апостола. У централном кубету доминира Христос Пантократор око којег је Небеска Литургија. На источном зиду је ктитор краљ Милутин и жена му краљица Симонида. Поред овог ктиторског портрета је генеалошко стабло Немањића.

35. ОПШТЕ ОДЛИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ МОРАВСКЕ СТИЛСКЕ ГРУПЕ

Основне карактеристике моравских цркава су: основа у облику уписаног круга и певничке апсиде које са олтарском апсидом образују тролист (триконос). Овај триконхосни план може имати развијен уписани круг са једном или пет купола и сажет крст са једном куполом. Певачке апсиде су као и олтарска петостране, а има и полукружних. Веће цркве су зидане без припрате, које су им убрзо дозидаване. Купола наоса је најчешће осмострана и почива на коцкастом постољу. Зидови су са спољашње стране зидани тесаницима камена и три реда опеке и за разлику од предходне групе знатно богатије украшавани. Значајну новину представља хоризонтална подела фасаде у 2 или 3 зоне помоћу камених испуста. Прозори су камени и могу бити једноделни, дводелни и троделни. Моравске цркве су изузетно богате каменим пластичним украсима, има доста вегетабилних мотива. Споменици ове групе деле се на цркве сажетог (купола почива на пиластрима, прислоњеним на бочне зидове) и развијеног типа (имају слободне ступце које носе куполу и могу бити једнокуполне или петокуполне).

36. РАВАНИЦА

Налази се код Ћуприје посвећена је Вазнесењу, подигао је кнез Лазар крајем 14.века. Основа је у облику развијеног триконхоса са 5 купола. Зидана је наизменично постављеним редовима камена и три до четири реда опеке и малтера. Фасада има два појасна венца и два реда прозора. Западна фасада је оживљена са три слепе аркаде. Убрзо након подизања цркве дозидана је и припрата која је давно порушена. Данашњу припрату подигао је Даскал Стефан средином 18.века. Манастир је био опасан снажним зидом ојачаним кулама, од којих данас постоје само рушевине. Живопис је завршен десетак година после подизања цркве. Фреске је радило више сликара, врло живописно је представљен Христов улазак у Јерусалим са великим бројем ученика. Изнад стојећих светитеља у наосу и олтару, налази се велики низ светитељских медаљона у оквирима дугинох боја. На орнаменталне траке на полуколонетама стубова, налепљивани су златни листићи и наношена плава азурна боја. Свети ратници у најнижој зони, својим живописним оделима и оклопима личе на витезове из народних песама. Овакво украчавање светитеља постало је одлика новог стила цркава Поморавља, названог Декоративни Стил.

37. МАНАСИЈА

Манасија или Ресава, код Деспотовца. Цркву Св.Тројице у Манасији, подигао је деспот Стефан Лазаревић. То је највећа грађевина моравске архитектуре. Црква има основу развијеног триконхоса са пет купола, централна купола је дванестострана и почива на коцкастом постољу ослоњеном на 4 слободна стуба. Црква је грађена без припрате, али је она убрзо дограђена и као и наос има облик има облик уписаног крста са куполом на стубовима. За разлику од осталих цркава поморавља, фасада

25

Манасије озидана је само каменом, без шарања опеком и има аркадни фриз испод кровног венца, као код Рашких цркава. Црква је опасана са јаким одбрамбеним зидом са 11 високих кула.

Од чувеног ресавског живописа очуван је само мањи део, фреске у олтару (причешће апостола, светачка попрсја).

38. ОПШТЕ ОДЛИКЕ И ГЛАВНИ СПОМЕНИЦИ ИЗ ДОБА ТУРСКЕ ВЛАДАВИНЕ

У периоду турске владавине, грађење и украшавање цркава, постало је отежано, али није престало. Услови грађења цркава билу су врло неповољни, изричитих забрана није било, али се строги турски прописи нису много разликовали од забрана. По правилу црква је могла бити подигнута, само на месту на ком се налазила, пре доласка турака. Зато су ктитори да би добили дозволу за градњу, доказивали да је црква постојала и тамо где је није било. Па се отуд цркве овог периода сматрају Немањићким задужбинама. У првом периоду турске владавине до обнове Пећке Патријаршије, подигнут је мали број цркава. Након обнове Пећке Патријаршије настали су бољи услови који су омогућили обнављање старих и подизање нових цркава. До пада српских земаља под турску власт, цркве и манастире су градили владари, властела и свештенство, а по доласку турака то су чинили митрополити, кнезови, спахије и хришћани, игумани са манастирским братсвом, а најчешће мештани појединих села. Српска архитектура у доба турске власти у свему наставља традицију средњевековне архитектуре, и не само да не доноси ништа ново, него се и ранији сложени облици упрошћавају. Најшеће су грађевине правоугаоне основе са олтарском апсидом на источној страни, коју понекад замењује обична ниша, а одвојене припрате су ретке. Најраспрострањенији је био Рашки утицај, присутан на широким просторима Херцеговине, Подриња, Овчарско ~ Кабларске клисуре и јужним крајевима Србије. Цркве у приморју и многи споменици старе Херцеговине грађени су претежно по узору на приморске једнокуполне српске цркве 11. и 12. века. Моравски и Светогорски карактер носи већина фрушкогорских цркава и неке цркве у Босни. На црквама из доба турске власти најмање је присутан византијски начин грађе. Зидане су или облагане тесаним каменом, опеком или каменом и опеком што је реткост. Као што архитектура није донела ништа ново, тако је и фреско сликарство остало у оквирима подржавања великих узора.

39. СРПСКА БАРОКНА УМЕТНОСТ

Потискивани од Турака, Срби су већ почетком 15.века у знатном броју населили у Подунављу. Обновљена Пећка Патријаршија проширила је границе своје јурисдикције и на ово подручије и била је једини обједињујући фактор српског православног народа. У тим променљивим историјским условима у Подунављу израсла је новија српска култура са свим одликама нашег средњовековља; напустила је вековима неговане византијско православне облике изражавања и укључила се у токове европске уметности.

У српско~грчким црквеним општинама на јадранском приморју, настала је посебна варијанта православног иконописа названа италокритска. Рађена у духу симбиозе византијске уметности и италијанског барока.

18.век у српској црквеној уметности претставља велику прекретницу. Прелазак са традиционалног источно~православног иконописа на барок. Релативно лаком продору бароко допринело је ослањање српске цркве на православну Русију у борби против католишке унионистичке пропаганде. Значајан догађај у успостављању српско~руских веза не сумњиво је било довођење руских учитеља и отварањем српске православне школе у Сремским Карловцима, примањем руских богослужбених кљига и увођење руске редакције црквенословенског језика у живот српске цркве.

Живописци у српским крајевима под турском влашћу и просторима на којима је живео српски народ, који су радили од 18. па до половине 19.века називају се у нашој историји уметности, зографи, што најчешће значи да су без много знања и даровитости сликали на застарели начин. Њихова је заслуга пресвега у очувању континуитета иконописа обогаћеног колоритом, сродним народним тканинама, а по некада декорацијом западног порекла.

Најзначајније промене у српском градитељству и иконопису, догодиле су се у 18.веку на подручју војводине. Убрзо после Велике сеобе, традиционалан начин грађења се напушта уступајући

26

место барокном и неокласицистичком стилу. Тој промени је највише допринео митрополит Мојсије Петровић. Све су то једнобродне грађевине, завршене полукружном олтарском апсидом, понекад са плитким правоугаоним певничким апсидама на северној и јужној фасади. Спољне украсе сачињавају пиластри, профилисани венци и забати са волутама. А главна одлика ових цркава су високи торњеви са барокним завршецима. Изградња великог броја цркава условила је и настанак дрворезбарског заната, за израду разних делова црквеног ентеријера, рађеног у стилу барокне уметности. Ови мајстори названи пилтори створили су врло репрезентативне и раскошне барокне иконостасе који су од некада ниске олтарске преграде израсле у вишеспратне са више редова икона, често досежући до полукружног свода по чему су и названи иконостаси високог типа. Највећи део украса, посебно на дверима и око оквира икона, чини стилизовано лишће и уопште биљни и животињски мотиви.

Најистакнутији уметници овог периода су: - Христофор Жефаровић – сликар-живописац- Захарије Орфелин – бакрорезац- Јов Василијевић – сликар- Никола Нешковић – сликар и бакрорезац- Димитрије Бачевић – насликао је иконостас у Николајевској цркви у Земуну- Теодор Крачун – сликар иконостаса- Јаков Орфелин – сликар иконостаса- Теодор Илић Чешљар – сликар иконостаса

40. КРУШЕДОЛ

Најзначајнији верски, национални, културни и историјски фрушкогорски споменик је црква Благовештења манастира Крушедола. Цркву је подигао почетком 16.века владика Максим, поред многобројних преправки углавном је сачувала првобитни изглед.

Основа је триконхосна, сполукружном олтарском и певничким апсидама. Споља осмострана, а изнутра кружна купола ослања се на 4 слободна ступца. Припрата је првобитно била одвојена од наоса зидом на коме је накнадно направљен велики отвор. Фаседе су омалтерисане, камена улазна врата и прозори украшени су биљним и геометријским облицима. Барокни звоник одвојен је од цркве и повезан је са западним конаком. Првобитни живопис цркве рађен је на византијиски начин, а средином 18.века прекривен је барокним сликарством. Иако је дело више мајстора, крушедолски зидни иконопис је и тематски и стилски јединствен. Највише простора заузимају догађеји из Христовог и Богородичиног живота и сцене из живора ап.Павла. најлепши је чувени Деизис. У манастиру Крушедолу налази се породична гробница Бранковића и тело патријарха Арсенија ІІІ Чарнојевића.

41. БОЂАН

Недалеко од Бача подигнут је 1478. манастир Бођани. У својој дугој историји манастир је више пута рушен и обнављан. После обнове с краја XVII века постаје седиште бачке епископије. Данашња манастирска црква, посвећена Ваведењу Богородице, саграђена је 1722, трудом Михаила Тамишварлије. То је једнобродна грађевина са полукружном олтарском апсидом и плитким певничким просторима које надвисују барокни фронтони са волутама. Засведена је полуобличастим сводом, са масивним кубетом на четири слободна ступца. Високи барокни звоник дозидан је 1755-6, када су надзидани и зидови забата. Живопис из 1737. је највећим делом сачуван и рад је Христифора Жефаровића, који је у традиционалну византијску уметност унео нове идеје западне цивилизације, чиме је започео барокизацију српског сликарства XVIII века. Иконостасна преграда, са мноштвом елемената надолазећег барока, заједничко је дело руских сликара, са Јовом Василијевичем на челу, и домаћих иконописаца, од којих се издваја Василије Остојић. Свој коначни изглед комплекс манастира Бођана је добио у периоду од 1786. до 1810, када су обновљени изгорели манастирски конаци.

Цркву је осликао Христофор Жеферовић.Када се у тридесетим годинама 18. века појављује у српској средини Христофор Жефаровић, процес раскидања с традиционалним уметничким наслеђем још није попримио онај замах и ону снагу коју ће му он дати, забележивши у живопису манастира Бођана у Бачкој 1737. рођење једне нове сликарске епохе. У 18. веку, Жефаровић је био први који се у српском

27

сликарству јасно определио за ново и свакако слободније схватање форме и боје. Реч је о мајстору који се, с нескривеним темпераментом, смело упуштао у напоре да целокупну организацију слика подреди колористичким слободама што су у том облику биле непознате у српској уметности до средине 18. века. Већ најранији истраживачи наше уметности новијег доба истакли су да је бођански живопис извео сликар од маште и темперамента, који тежи к новом, личном и експресивном. Тада је речено да је црква у Бођанима једно од места у коме се родило наше модерно сликарство.

42. РИМОКАТОЛИЧКИ ХРАМОВИ и 43. ПРОТЕСТАНТСКИ ХРАМОВИ

У црквеној уметности Запада, постоји неколико стилова:- прероманика- у стилском погледу ове цркве су мешавина античких, римско-хришћанских,

византијских и источњачких елемената. Карактерише их једноставност и скромност симензија. Правоугаоних су основа које се на источној страни завршавају полукружним или правоугаоним апсидама, а изнад централног дела понекад су подизане мање кружне или квадратне куполе, док су куполе сасвим ретке. Зидане су каменом и малтером. Са унутрашње стране зидови су рашчлањивани пиластрима и слепим аркадама, аслободни простори украшавани су мозаицима и ређе фрескама. Прозори се завршавају лучно или у виду тролиста. Споменици овог доба налазе се у Француској, Немачкој, Енглеској, Шпанији и на Јадранском приморју.

- романика- својом основом, начином грађења и изгледом, доста се разликује од прероманских. Најчешћи облик је тробродна базилика са попречним, често тробродним бродом – трансептом на источном делу, тако да се добије издужени тзв.латински крст. Цркве центричног распореда су ређе и обично мање грађевине. Једна од битних карактеристика чини подизање више четвоространих или осмостраних кула, тако да се цркве јављају и као цркве утврђења. Романске цркве су познате по богато украшеним порталима и прозорима. На западној страни обично постоје једна или троја врата, често се и на бочним зидовима налазе по још једна. Портали су најчешће степенасто увучени у зид, а најмонументалнији је на катедрали у Шпаиру. Прозори могу бити једноставни отвори или бифоре или трифоре, са лучним завршецима и они су слично порталима богато украшени стилизованим биљкама и животињама. У романици има и округлих прозоро, окулуса и розета такође богато украшеним. Зид у раној романици био је од богатог камена дебео и тежак, у зрелој грађен од великих тесаника, а у проторенесанси облаган је мермерним плочама. Унутрашњост цркве сачињава више разуђених простора. Дрвене таманице заменио је свод који је употпуности изменио склоп грађевине. Олтарски простор углавном је квадратни са полукружном апсидом и часном трпезом. У великим катедралама и манастирским црквама између олтара и брода налазе се украшена седишта за манастирско бтатсво. Сама часна трпеза на Западу се зове олтар и она је украшена рељефима. Изузетно су богато украшавани антепендији – застори са извезеним ликовима или рељефне плоче од метала, дрвета или камена постављене са предње стране часне трпезе.

- готика – настала у Француској у 2/4 12.века. Златно доба готике је 13.век. Готска црква је задржала облик базилике са основом латинског крста. Уместо тешких и гломазних романских грађевина, подижу се знатно више цркве са преломљеним оштрим луковима и ребрастим сводовима. Бродови су међусобно подељени редовима камених стубова, који носе галерије. Комбиновањем преломљеног лука са укрштеним ребрима настала је нова готска архитектура. На прошељу готских катедрала обишно се налазе два висока шиљаста звоника украшена мноштвом малих торњева. Портали имају романску архитектонску композицију, с тим што им архиволте и тимпани имају преломљени лук. Розете су велики кружни украси најчешће постављени на западној фасади изнад портала или могу бити смештени у тимпане портала и прозора. Прозори су врло високи двотелни, троделни и вишеделни, њихови лукови имају копљаст облик. Постављање великих прозора остало је мало зидних површина за осликавање, па су фреске у готским црквама ретко рађене. Средином 12.века појављује се витрај, готски прозор са сликовним представама. Монументална скулптура у готској декорацији заузима врло важно место. Споменици готике најбројнији су у Шпанији и Енглеској.

- ренесанса - појавила се у Фиренци за време владавине породице Медичи. Прво велико дело у архитектури је осмострана купола катедрале у Фиренци. Имају облик грчког крста, најзначајнија ренесансна црква је базилика Св.Петра у Риму.

28

- барок – цркве су најчешће базиликанског типа са основом латинског крста, оивиченог капелицама, таласастих фасада, праве линије су замењене кривим, фасада је сва у испупчењима и удубљењима. У сликарству преовлађују јарке боје и контраст светлости и сенке.

- рокај или рококо- карактерише га губљење у лавиринту асиметричности извијених линија; нема великих стубова и венаца, украсна декорација је површна.

- класицизам - настао је као реакција на естетику барока и рококо. Инспирисани антиком архитекте пројектују грандиозне правоугаоне грађевине са стубовима у функцији, подупирача, а не декора; они носе равне таванице.

44. ВЕЛИКИ КАНОН СВ.АНДРЕЈА КРИТСКОГ

Велики Канон има 250 стофа, тако скоро сваком стиху девет библијских песама, на којима се канон по садржини заснива, одговара по једна строфа великог канона. Дужина и опширност канона која је код Грка прешла у пословицу, није се одржала јер је Св.Јован Дамаскин смашио број строфа, тако да је свака песма канона имала 3 строфе које су се додавале на ирмос, по узору на библијске песме.

Православна црква прописује два пута у години појање великог канона, први пут на великом повечерју, прва 4 дана васкршњег поста и то сваког дана по један део тако да је канон раздељен на 4 дела. Други пут се поје на јутрењу у четвртак пете недеље Поста. У Великом канону се духовним очима гледају догађаји оба савеза и излазе сва лица свете историје: патријарси, судије, цареви, пророци и везују се са Јеванђељским причама и догађајима. Главна тема канона је покајање и оплакивање греха.

45. АНДРЕЈ КРИТСКИ

Рођен је у Дамаску; био је архиепископ Крита. Назива се и Јерусалимски јер је као монах дуго ђивео у Јерусалиму.

Борио се за иконе за време Лава 3. у 8.веку. У православној цркви празнује се као Св.Отац 4.јула, као и у оне дане Великог поста када се поје његов канон где имамо тропаре написане у његову част ( они се налазе у посном триоду).

Први је написао канон и сматра се проналазачем ове уметничке форме у црквеном песништву. Писао је говоре на Господње и Светитељске празнике и недељне омилије. Највеће дело му је Велики канон, а остале црквене песме које је написао су : трипеснаци за повечерије Цветне недеље, за јутрење у пон., уто., сре., четв., страсне недеље; канони за Лазареву суботу, недељу мироносица; на рођење пресвете Богородице и Св.Јована крститеља, и на зачеће св.Ане и други канони, стихире самогласне на сретење и Возвижденије часног Крста, Божић и Петровдан.

46. РОМАН МЕЛОД

Роман Мелод или Слаткопевац, један је од највећих црквених песника. По оригиналности осећаја, живота, израза, побожности и надахнућа, Св.Роман заузима једно од првих места међу црквеним песницима. Он је представник класићног времена црквеног песништва. Када су Саваити и Студити почели да се баве црквеним песништвом пишући за богослужење каноне, истиснули су песме Романа Мелода са богослужења и из црквених књига. Имамо мало података о времену кад је живео и о самом његовом животу. Не може се ни тачно одредити када је живео. Знамо да је рођен у Сирији, чудним сном је добио дар певања химни, написао је 1000 кондака.

47. СТИХИРА СРБИМА СВЕТИТЕЉИМА

Стихиру Србима светитељима написао је ариепископ карловачки Јован Ђорђевић, као једну општу стихиру Србима светитељима која има назив: Слава гл.5., стихира опшча свјатител сербским твореније Иона Аријепископа Карловачкаго, написао ју је у другој половини 18.века, још док је био епископ Вршачки. У овој стихири спомиње све Србе светитеље од преподобног оца Симеона Мироточивог до последњег Св.Василија Новог чудотворца, захолмијског архијереја, а завршава је

29

речима: иже в сја вас прослављајем и славим јако великих столпов и предстатељи рода сербскаво крестаноснаво молите Бога.

48. ТЕОЛОШКЕ ОСНОВЕ ПРАЗНОВАЊА

Црквени календар развијао се до 8.века и тада је углавном обухватао, данашњу садржину календара, а касније су уношене успомене које су се догодиле након 8.века. До 5.века када се јоп није развила црквена година, славили су се сви празници са једнаком свечаношћу, како празници мученика, тако и Господњи празници. Већ крајем 4. и у 5.веку видимо да се прави разлика међу појединим празницима и да се Господњи празници издвајају од осталих празника, као свечанији. Епифаније Кипарски у беседи на Вазнесење Христово набраја 4 најважнија празника: Рођење Христово, Богојављење, Распеће са Васкрсењем и Вазнесење.Прокло патријарх цариградски овом броју додаје и Силазак Светог Духа. До 8.века су издвојени најбитнији Господњи и Богородичини празници у групу најважнијих празника, а број ових празника је ишао и ка томе да се утврди на броју 12. Од 11.века утврдила се данашња подела на 3 врсте празника: велики, средњи и мали.

49.КЛАСИФИКАЦИЈА И ПОДЕЛЕ ПРАЗНИКА

О данашњој подели празника у три групе говори 47.гл.типика, која каже: велики празници Христови и Богородичини и 2 Претечина: Рођење и Усековање, и оба врховна апостола Петра и Павла имају знак крста у кругу црвене боје. Средњи празници Светих имају 2 знака: крст са полукругом испод, када се врши бденије, а додаје се канон Богородице на јутрењу и само крст када се не врши бденије. Мали празници имају два знака: три тачке непотпуно окружене црвене боје и три тачке непотпуно окружене црне боје.

Велики Господњи празници разликују се од Великих Богородичиних и Светих празника тиме што се на празнике Господње, када падну у недељу изоставља Васкршња служба, већ се само поје служба празника, а на Велике Богородичине празнике и на празнике Светих када падну у недељу врши се њихова служба заједно са Васкршњом.

50. ДНЕВНИ БОГОСЛУЖБЕНИ КРУГ И ЊЕГОВЕ КЊИГЕ

Хришћани као и Јудеји и многобожци, уобичавали су да се моле у одређене моменте дана и ноћи. Ова лична молитва која је у почетку вршена слободно, временом је попримили форму служби, односно молитава које су имале конкретан садржај и вршене су у храмовима од стране целокупне хришћанске заједнице. Тако је временом формиран систем свакодневних богослужења или богослужења дневног круга. Богослужења дневног круга почињу увече, зато што се по јудејском рачуњању времена прво долазила ноћ.

У 10.веку Устав је формирао потпуни круг дневних служби и то у облику који ми данас познајемо. То је време када се канон формира, а кондаци ишчезавају.

У православној цркви формирана су 2 типа служења дневног круга: тзв.певани и монашки тип. Певаним су се називала парохијска богослужења, јер у њима доминира песма-појање и то углавном псалама из псалтира. Монашка богослужења: у манастирима су се развила многобројна дужа и сложенија богослужења дневног круга. Дневно се врши 7 или 8 богослужења и то:

- вечерња око заласка сунца- повечерје, после вечере- полуноћница у 6 час ноћи- јутрење, које је спојено са полуноћницом- први час у продужетку јутрења- трећи час око 9 сати- шести час у подне- девети час у 3 по подне

30

Богослужбене књиге које се користе за богослужења дневног круга су часослов, минеји, октоих (или осмогласник), зборник, а у време великог поста користе се и посни и цветни триод и паримејник, као и велики типик.

51. СЕДМИЧНИ БОГОСЛУЖБЕНИ КРУГ И ЊЕГОВЕ КЊИГЕ

У циклусу седмичних богослужења, пажњу привлачи давање имена дана у седмици. Под утицајем асирско-вавилонских астролошких учења дошло је до именовања дана у седмици по бројевима. Значење недеље у хришћанском свету одмах је било јасно, јер је ро био дан када се вршио спомен на васкрсење Господње. Код Јевреја субота је дан одмора, а понедељком и четвртком се пости. Приликом именовања дана код разних народа долази до деформација; тако код Јелина и код Грка, први дан је био дан Господњи – дан сунца, а дан који након њега следи је други дан. У даљем развоју празничког и литургијског сазнања, одређени дани седмице разликовали су се од других тиме што је тада служена литургија. Недеља је превасходни литургијски дан. На Истоку је Литургија служена и суботом. Што се тиче среде и петка ту постоје разлике јер Јерусалимска црква и цркве по Африци у те дане служе литургију, за разлику од Рима и Александрије које је тада не служе.

У I веку субота уступа место недељи. У II веку среда и петак постају дани поста. Од III века се све више прихвата правило да се недељом не ради, не пости и не клечи.

Седмични дани су посвећени поједниначним светитељима – понедељак Св.Анђелима; уторак – Св.Јовану Крститељу; среда – Св.Крсту; четвртак – Св.Апостолима и Св.Николи; петак – Св.Крсту; субота – свим Светима.

52. ГОДИШЊИ БОГОСЛУЖБЕНИ КРУГ И ЊЕГОВЕ КЊИГЕ

И у развоју овог богослужбеног круга, велики утицај је имао јеврејски календар. Постоје извесна мишљења да црквена година није ништа друго до спајање два календара – јеврејског и хришћанског. Јеврејском календару припадају покретни празници, а хришћанском непокретни.

Период од 1 – 3.века У овом периоду најважнији празници су Пасха и Педесетница. Пасха је усредсређена на

Васкрсење Христово и о њој се говори у посланицама апостола Павла. Педесетница има своју старозаветну основу, аали о овом празнику се говори и кроз књиге Новог завета. У овом периоду је настао обичај да се не клечи током педесетодневног периода, и усталио се обичај празновања Богојављања. Богојављање тада није имало данашњи садржај већ је обухватало догађаје Богојављања, Рођења и Крштења Господњег. У овој епохи започињу и празници у част мученика.

Период 4 -5.векаОво је период тринитарних и христолошких спорова. Ова епиха доноси нам следеће спомене:

Богојављање и Рођење Христово као одвојене празнике; Велико пост у овом периоду готово свуда траје 40 дана; Почиње се празновати Сретење и Вазнесење Господње. У вези са проналаском Часног Крста почиње и празновање тог догађаја, а у овом периоду се почиње појава првих празника у част Богородице.

Период 6 – 8.векаУ овом периоду црквени календар је обогаћен низом спомена. Почело се празновати Обрезање

Господње, и Преображење Господње. Богородичини празници се полако извијају из једног и заузимају своје место у црквеном календару. Ако се у предходном периоду славио један празник Свих Светих, од овог периода се развија индивидуални спомен светитељима. У овом периоду се дефинише поштовање Арханђела Михаила и Гаврила, и појављују се празници у част старозаветних праведника. У уставима млађим од 9.века постепено се сви дани црквене године почињу попуњавати појединачним споменима светих и чудима из живота Цркве. У наредним вековима календар каректеришу не само спомени појединим светитељима, већ и проналазак или пренос њихових моштију. У почетку су сви празници били једнодневни, али се постепено дужина празновања увећава па имамо предпразништво и попразништво. Шоследњи дан попразништва назива се оданије. У савременом богослужбеном Уставу празници су подељени по важности посебним знацима. Ако изузмемо Пасху као Празник над Празницима, најсвечаније богослужење је одређено за Господње и Богородичине празнике, затим за

31

Усековање, Рођење Јована Крститеља и дан спомена светих апостола Петра и Павла, а по одлуци настројатеља манастира то се може чинити и у друге празнике.

53. ЈЕДНОДНЕВНИ ПОСТОВИ

Пост налазимо код скоро свих религија, у разним облицима и то као средство умилостивљења, чишчења и доласка до вишег духовног сазнања и посматрања. Црква сматра пост као врло важну установу за духовни и телесни живот. Он је дело Божије јер по речима Симеона Солунског „Бог не треба хране, пост нас приближава анђелима који не једу и не пију, пост убија тело да би душа живела, док угађање телу убија душу.“ Телесни пост сам није потпун ако није везан за духовни, под којим подразумевамо уздржавање од грха и чињење добрих дела.

Има више начина поста:- потпуно уздржавање од јела и вина- сухоједеније (хлеб и вода се једу једном дневно после 9 часа)- једење хлеба и зеља са уљем и пијење вина два пута дневно- јело рибе и вина

Једнодневни постови су среда и петак преко године, осим Божићне седмице, седмице иза недеље митра и фарисеја пре Ускршњег поста, Ускршње седмице и седмице духова. Крстовдан уочи Богојављања, Усековањеглаве Св.Јована Крститеља, Возвиждење часног Крста.

54. БОЖИЋНИ ПОСТ

Четврти вишедневни, зимски пост је пред рођење Господа Исуса Христа, који представља Стари завет и подсећа нас на пост старозаветних Патријарха и праведника који су у посту и молитви очекивали долазак Спаситеља. Божићни пост има сврху да нас спреми за достојно слављење рођења Христовог.

Црквени устав сматра рођење Христово као другу Пасху, па Божић има пред собом посто од 40 дана, који се назива мала четрдесетница. Овај пост је први после Васкршњег, али не и по строгости. Типик за Божићни пост прописују настрожији пост за понедељак, среду и петак сухоједеније.

Божићни пост нема недеље посвећене посебним успоменама као што има Васкршњи, али има успомене на апостоле(Матеј, Андреј), пророке(Данило) , мученике(Екатерина, Симон, Анастасија), светитеље(Св.Никола) и преподобне(Јован Дамаскин, Сава Освећени). У овом посту се нарочито истиче успомена на пророка Данила који је тако тачно прорекао време рођена Месије, и које је по времену најближе рођењу Христовом, и његова три друга који су у огњеној пећи прообразили овај догађај.

Цариградски сабор је 1165.године донео одлуку да почетак овог поста треба да буде 15.новембра.

55.ПЕТРОВСКИ ПОСТ

Други, годишњи, вишедневни пост, установљен у част св.Апостола Петра и Павла (29.јун), и у част свих апостола који се славе и зато се овај пост назива Апостолки или летњи пост. Траје од недеље свих светих, иза Педесетнице до празника Св.Апостола Петра и Павла. Јермени и Несторијанци овај пост називају Илијин пост јер као да је установљен по угледу на пост Св.Илије.

Најдуже може трајати 6 недеља, а најкраће једну недељу и један дан. Овај пост је установљен као благодарност за благодат Св.Духа који је на чудноват начин сишао на Апостоле. Име је добио с обзиром на време Педесетнице и делатност Св.Апостола. Пост Св.Апостола је блажи од четрдесетице, јер се у извесне дане пости на уљу и вину, а у извесне дане се једе риба.

56. УСПЕЊСКИ ПОСТ

Трећи вишедневни пост је Богородичин пост или јесењи пост, установљен пред преображењем Божијим и Успењем пресвете Богородице, продужује се за 2 недеље, од 1 – 15.августа. Црква је установила овај пост по примеру пресвете Богородице која је време пре смрти проводила у сталном

32

посту и молитви из љубави према пресветој Богородици. По строгости овај пост долази одма после Великог Васкршњег поста.

Пост Успења Богородице је много млађи од самог празника и од сва три поста. Коначно је утврђен у Цариграду 1166.године.

Поред свега што се спомиње о Успењском посту, до 12. века ми не налазимо никаквог помена о овом посту.

Ми имамо други пост Пресвете Богородице који почиње 1.август који спомиње Синог, али га празнујемо 2.августа, због Св. Макавеја.

57. КРСНА СЛАВА – ИНКУЛТУРАЦИЈА ЈЕВАНЂЕЉА

Када су се Срби доселили на Балкан, донели су и свој пантеон словенских богова. Срби, као и остали старисловени веровали су да има много богова, од којих су најпознатији били: Перун, Дај Бог, Стрибог, Усуд, Давор, Љељ и Лада, а пратила су их још многа полубожанства и натприродна бића: виле, вештице, змајеви, караконџуле, вукодлаци... Срби су веровали да се богови морају умилостивити, те су им приносили многе жртве у стоци, јелу, пићу, житу и плодовима. Захваљујући им тако на сваком добром, које им је од богова долазило.

Земље у којима су Срби доселили били су под грчком влашћу, који су настојали да Срби прихвате хришћанску веру. То је наравно ишло доста тешко, јер је пагнско веровање било доста тешко сузбити, а грчки свештеници су нову веру проповедали на језицима које Срби нису разумели. Тек након 200год. са просветитељским и приповедачким радом Ћирила и Методија, хришћанство је почело да се шири међу Словене, па и међу Србе.

У време примања хришћанства, Срби су живели у племенима, која су била подељњна у многе веће и мање задруге и породице и свака та породица и племе, поред општих богова имала је и свог племенског или домаћег бога као заштитника огништа и стоко. Често је тај заштитник био персинификован у виду претка, чији је добри дух чувао кућу од злих духова и припомагао породици у свакодневном животу. Зато многи истраживачи сматрају да је данашња слава сећање на претке и кућне заштитнике.

Други пак сматрају да је крсна слава настала као сећање, на оног претка који је први примио хришћанску веру, односно на онај дан када је племе или породица крштена. Како је свако племе имало свог племенског или домаћег бога, као покровитеља и заштитника, уместо њих је свако новокрштено племе или породица узело за свог покровитеља и заштитника, оног светитеља на чији дан се крстила и том се светитељу као Божијем посреднику, почела молити сваке године када је долазио тај дан, породица је тај дан и свечано и прослављала.

Велику улогу у стварању српске славе имао је Први српски архиепископ Сава Немањић, који је ударио темеље савременог начина прослављења крсног имена или славе. Свети Сава је први забранио свечарске гозбе са крвним жртвама код цркава и одредио да се у црквама може обављати само чисто хришћанско слављење Светог, са бескрвним жртвама и поменима, а гозбу је потиснуо у куће оног који се заветовао да ће славити помен свом изабраном Светитељу. Сам ритуал крсне славе је истовремено је и црквени и народни.

58. ГОДИШЊЕ ПРОСЛАВЉЕЊЕ ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ

Васкрс је главни хришћански празник, основа и врхунац хришћанске цркве. Назива се и Пасха, према СЗ празнику Пасхе (јев. Pesach – прелазак), јер је Господ прешао из смрти у живот. Пасха је име јудејског празника који су јудеји славили сваке године у спомен ослобођења Израиљског народа из Египта. Јудејска Пасха је прототип хришћанске у којој се она остварује. У хришћанској пасхи, јагње је сам Господ Исус Христос.

Треба разликовати слављење недеље од Васкрса, јер је недеља Дан Господњи, седмично слављење Васкрсења Христовог, које је старије од само Васкрса, који је годишње прослављење.

Садржина слављења НЗ Пасхе је: 1. Распеће, Страдање и Смрт Јагњета2. Васкрсење Христово

33

3. Слављење ЕвхаристијеПрема ап.Павлу 1Кор 5, 7-8 Пасха се славила и у апостолско време и треба да се слави до Другог

доласка Христовог. Код Јевсевија Кесаријског сачувана су писма епоскопа Иринеја Лионског упућена римском

епископу Виктору у коме му даје драгоцене податке о празнику Пасхе и празновању у то време. Средином 2.века настаје спор о датуму празновања Пасхе, по Јевсевију радило се о томе да ли

Пасху треба празновати заједно са Јудејима 14.нисана који год дан у недељи то био или у прву недељу после 14.нисана. спор се састојао у томе, када престаје Пасхални пост. Квартодецимани су били они који су славили Пасху 14.нисана заједно са Јудејцима и они су се отцепили од цркве, када је донешена одлука да сви хришћани славе Васкрс у недељу. Они који су славили Пасху у недељу после 14.нисана, 14.нисана су започињали пост који је трајао до Васкрса. У ноћи суботе на недељу држали су бденије, а у недељу ујутру држана је Евхаристија иза које је прекидан пост и долазило време 50 дневне Васкршње радости. Бденије Пасхалне ноћи остало је до данас, на овом бденију пали се обилно осветљење симбол новог живота. На Пасхалном бденију вршено је крштење оглашених.

Данашња служба је својим главним делом је канон Св.Јована Дамаскина која нам даје податке о празновању Шасхе у 8.веку.

59. СВЕТЛА СЕДМИЦА

Недеље после Пасхе посвећене су успомени Васкрсења Христовог и успоменама одређених догађаја у којима се отлкрило Божанство Исуса Христа, његова моћ и слава, чиме се јосх више утврдила истина Исусовог Васкрсења. Цела Пасхална седмица сматрана је као један дан Васкрса, као један празника. Ова недеља има разна имена: 1.антипасха, зато што је то први од Васкрсних дана, после Васкрса укоји се понавља слављење Васкрса. 2. недеља обновљења јер се у овај дан обнавља празник васкрсења. 3. недеља нова, 4. осма и прва недеља, јер је 8.дан Пасха 5. недеља Томина и 6. Dominica in albis, јер су крштени на ускрс од тада, па кроз седам дана носили белу хаљину и у овој недељи су је остављали у цркви. Богослужење за ову недељу излаже типик.

60. ПРАЗНИК ВАЗНЕСЕЊА ХРИСТОВОГ

Црква овај празник слави у четрдесети дан после Васкрсења Христовог, када се Господ узнео на небо. Увек пада у четвртак, шесте недеље после Васкрса.

Григорије Ниски каже да се овај празник у Кападокији звао Спасовдан, зато што се у овај даан довршило дело нашег искупљења и спасења, тако га назива и Св.Јован Златоусти и други писци.

Вазнесење се првобитно није славило као посебан празник, већ је Педесетница била јединствен празник са више успомена, а успомена Вазнесења је била утопљена у Педесетницу.

На празник вазнесења читамо Беседе Св.Епифанија Кипарског, Блаженог Августина и Лава Великог. Црквене песме на Вазнесење су радосне и изражавају радост апостола јер им Господ рече: „Идем да вам спремим место“ , а са друге стране се могу протумачити и као тужне јер слуге Божије видеше да су остали као сирочад сами на земљи, пез Пастира.

61. ПРАЗНИК ПЕДЕСЕТНИЦЕ

Сврха доласка Господа Исуса Христа, као и цело дело спасења је даровање и ниспослање Св.Духа. Св.Јован Претеча је рекао да ће спаситељ крстити људе Духом Светим, тј. да се крштењем добија изливање и дар Духа Светог. Господ је у многим приликама обећао да це послати Духа свету, а последње обечане је дао пред вазнесење.

Силаском Св.духа на апостоле завршено је оснивање Цркве на земљи. Од тог момента Црква Христова почиње да живи. Треба разликовати време од 50 дана почев од Васкрса и празник Педесетница тј. једнодневни празник силаска Духа Светог на Апостоле.

Према Јевсевију празник Педесетница свршавала се једним празником којим се славило вазнесење и Силазак Св.Духа. Дан после Педесетнице, тј. понедељак посвећен је Све Светом тј.

34

животворном Духу. Слављење празника продужава се до суботе када бива оданије. Недеља после Педесетнице посвећена је успомени Свих Светих и њоме се завршава Цветни триод.

Педесетница се зове и Троични храм, тада се поставља икона Св.Троице у центар храма. На вечерњем се први пут после Васкрса клечи и читају се три дуге молитве.

62. БАДЊИ ДАН, КРСТОВДАН И ВЕЛИКА СУБОТА

Бадњи данНа навечеру празника Рођења Христовог служе се такозвани Царски часови – спој сва четири

часа у једну службу са додатком изобразитељије, која на неки начин замењује литургију, поред свега тога што се ова свршава тога дана, али поподне с вечерњим, према томе односи се на идући дан. Царски часови на навечерје Рођење Христовог имају псалме делом обичне, делом дуге.

КрстовданПроналазак Часног Крста слави се 5.јануара, а уздизање 14.септембра. Света Јелена, мајка цара

Константина, у 4.беку пронашла је Часни Крст. У прва 3 века није се знало где је закопан часни крст након Распећа. Он је за време многогодишњих освајања однешен у Персију, а цар Ираклије га је вратио у 7.веку у Јерусалим и од тада је у Цркви Св.Баскрсења у Јерусалиму. 14.септембар се односи на прво проналажење, а 5.јануар на враћање из Персије.

Велика СуботаПрва служба која припада Великој Суботи јесте вечерња на Велики Петак. Обично се слави око

поднева ради сећања на Исусову сахрану. Пре него што служба почне, гроб се постави у средину храма и окити цвећем. На свети престо стави се плаштаница и спаситељев лик на платну такозвана нерукотворена икона. Вечерње почиње песмама о Христовом Страдању и смрти. Из сва 4 Јеванђеља се чита о Христовом рођењу и сахрани. Свештенослужитељ облачи потпуно тамну одежду и кади плаштаницу која лежи на престолу.

Баш ова субота у којој Христос лежи мртав је најблагословенији 7.дан који је икада постојао. Св.Литургија довршава се причешћем са Оним који лежи мртав у свом човечијем телу. Христов гроб, који још увек стоји у центру храма, приказује се као, као што је и у Литургији назван источник нашег васкрсења.

63. ПРАЗНИК ПРЕОБРАЖЕЊА ХРИСТОВОГ

6.августУ спомен овог чудноватог догађаја, на гори Тавор, Црква је установила празник Преображења

Господа Исуса Христа. Преображење је пре Страдања и Васкрсења јављање Светлости Божије, које ће се удостојити они

који блистају врлинама. Као што је Господ својим Преображењем хтео да охрабри своје ученике, тако и црква теши нас да нас после трпљења и труда чека слава и светлост вечног блаженства.

Празник се на истоку почео славити у периоду од 6.-8.века. најраније беседе на овај празник су од Андреја Критског. Од 8.века слави се свуда на Истоку јер су Јован Дамаскин и Св.Козма написали песме за овај празник. На Западу се слави од 7.века. Особине празника су благосиљање и освећење првих плодова, тј. грожђа код нас.

64. ПРАЗНОВАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА

Проналазак Часног Крста слави се 5.јануара, а уздизање 14.септембра. Света Јелена, мајка цара Константина, у 4.беку пронашла је Часни Крст. У прва 3 века није се знало где је закопан часни крст након Распећа. Он је за време многогодишњих освајања однешен у Персију, а цар Ираклије га је вратио у 7.веку у Јерусалим и од тада је у Цркви Св.Баскрсења у Јерусалиму. 14.септембар се односи на прво проналажење, а 5.јануар на враћање из Персије

35

65. ДАНИ ПОСВЕЋЕНИ УСПОМЕНАМА УМРЛИХ

Православно хришћанско учење о молитвама за умрле заснива се на вери у бесмртност душе и васкрсење тела, на речима Господа Исуса Христа Лк.20,27. На основу саборских одредби Црква се не моли за све умрле, него само за умрле у доброј вери.

Из броја умрлих, за које се приносе молитве Богу, Црква изузима прво свете, прослављене, које она призива као своје молитвенике пред Богом, и крајње грешнике.

Први век нам не даје сведочанства у погледу мољења за умрле. Имамо само једно место у НЗ 2.Тим1,18. које можда указује на ово мољење.

Помени за новопредстављене (посебени), даје се помен у трећи, девети и четрдесети дан и годишњи помен.

Универзални (општи) помени дају се у месопусну суботу пред Васкршњи пост; другу, трећу, четврту суботу Васкршњег поста, понедељак или уторак Томине недеље, субота пред Духове, михољске задушнице ( субота пред Св.Димитрија).

66. ПРАЗНИЦИ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

То су:- Рођење Св.Јована Претече (24.јун)- Усековање главе Св.Јована Претече (29.август)- Зачеће Св.Јован Претече (23.октобар)- Сабор Св.Јована Претече (7.јануар)- Прво, Друго (24.марта) и Треће (25.јуна) обртање главе Св.Јована Претече

Култ Св.Јована био је веома раширен у Византијском царству, о чему сведоче многе цркве посвећене њему.

Зачеће Св.Јована објављено је од анђела и извршено по вољи Божијој. Нероткиња Јелисавета рађа, а Захарије добија моћ говора. Слави се 6 месеци пре рођења Христовог. Песме за овај празник писали су Анатолије, Јован Дамаскин, Андрија Критски, Лав Мудри.

Усековање главе Св.јован претече, као што се и родио пре Христа тако га је и претекао и душама у Аду проповедао о Господњем доласку. Ирод узима за жену Иродијаду, ђену свог брата. Она тражи од Ирода да убије Јована зато што се том браку противио и јавно их укоравао. Ирод ставља Јована у затвор да би је умирио али она тражи његову главу на тањиру коју и добија. Глава и даље наставља да прица, па Иродијада боде језик и главу закопава дубоко у земљу.

Сабор Св.Јована Претече – после крштења Христовог исповедио га је као Сина Божијег, с тога се одмах након крштења Господњег слави Крститељ. Народ се сабира ради прослављања Јована, као најчистијег пророка, који се удостојио да крсти Онога који је проповедан. Роман мелод је написао кондак за овај дан, а песме су јос писали и Лав Мудри, Теофан и други.

67. САВАИТСКА ПЕСНИЧКА ШКОЛА

Тесно је повезана са манастиром Св.Саве Јерусалимског и са тамо насталим типом пустињачко-општежитељног монашког живота. Студити су најпознатији као аутори аскетско-моралних песама, тропесама у Посном Триоду, разних умилитељних тропара и сједалних, песама у част Пресвете Богородице...

Саваитима претежно припадају канони на велике празнике и попразништва, као и стихире на те празнике.

Најпознатији аутори ове школе су Андреј Критски (написао је Велики Канон; Тропесме на повечерју Цветне Недеље; Канон на Лазареву Суботу; на Рођење Пресвете Богородице; на дан Св.Јована Крститеља; Самогласне стихире на Божић, Возвиждење, Сретење, на Петровдан и на спомен Св.Андреја Првозваног), Свети Јован Дамаскин (приписује му се састављање Октоиха, иако он засигурно није написао цео Октоих; написао је каноне на Божић, Богојављање, Педесетницу, Пасху, Вазнесење, Преображење, Благовести, Успење, на спомен светих Апостола и светитеља: Василија Великог,

36

Григорија Ниског, Иполита, Епифанија, Златоуста и многих других преподобника и мученика, такође и канон у част Романа Слаткопојца); Свети Косма (написао је канон на Успење Пресвете Богородице, на Божић, на Возвиждење, Богојављање, Преображење, Педесетницу као и канон на улазак Христов у Јерусалим; тропесме на прве дане Страсне седмице; канон на Велики Четвртак; Четворопеснац на Велику Суботу)

68. СТУДИТСКА ПЕСНИЧКА ШКОЛА

Манастир у Константинапољу, основам у 5.веку од стране римског патриција Студија, убрзо постаје центар духовног живота, а нарочито се истиче за време иконоборства. Из њега потиче велики број црквених песника и мелода. Најпознатији игуман овог манастира је преподобни Теодор коме се приписује састављање Посног Триода. Теодор је написао низ канона и тропесми које се налазе у Триоду, али не и комплетан Триод.

Карактеристика Студитске школе јесу Богородичини у многим канонима, а нарочито Крстобогородичини који се певају на службама среде и петка током читаве године.

Јосиф Срудит, Теодоров брат, помагао му је око састављања и допуњавања Посног Триода. Свети Никола, исповедник и Студитски игуман сачинио је стихиру Прве седмице Великог Поста и канон Св.Теодору Стратилату. Киприан Студит углавном пише стихире од којих су најпознатије на Возвижденије, на предпразништво Божића, Четрдесет мученика...

69. НАЗИВИ И ОПШТЕ ОДЛИКЕ ХРИШЋАНСКИХ ХРАМОВА

Храм или Црква је свето, јавно место, где се Бог слави и велича, где се свршава најсветија жртва Христова – св.евхаристија, где се верни скупљају да буду учесници спасонисних истина и дарова. Дом Божији је током времена имао многа имена – Дом Господњи, Еклисиа (скуп, скупљање), Икос Теу (дом Божији)...

Именом Базилика називале су се у почетку, велике цркве које је подигао Цар Константин. Оне су по начину грађења биле сличне римским базиликама, у којима су се одржавала судска саслушања, за изрицање правде и за трговину.

Божији домови где су се верни скупљали ради приносења жртве и молитве звали су се и маририа. Овим именом су се називале и цркве подигнуте на Хришћанским гробљима и гробовима мученика. Крипте су се звале подземне цркве и капеле.

Најстарији облик хришћанских цркава је лађа која се према истоку свршава испупченим полукругом. Овај облик имао је Нојев ковчег и Соломонов храм који су постали узори при грађењу храма.

Други облик цркве је облик крста , овим обликом није потиснут правоугаони облик цркве. Овај облик су цркве имале или споља или унутра положајем стубова.

Црква мора бити окренута ка истоку, улаз је био на западу и црква мора бити на узвишеном месту.

Осим форме, правца и положаја цркве, мора се водити рачуна и о стилу градње храма. Старе Хришћанске цркве имале су три дела – Пронаос, Наос и Олтар.

1. Пронаос – пред црквом се налази спољашњи пронаос, непокривени простор који се назива и атријум. На средини овог простора био је суд са водим где су они који су улазили у цркву прали руке. Ту су стајали и покајници последњег разреда којима је био забрањен улазак у покривен део. Ту су стајали и сиромашни, а ту су се одржавале агапе и сахрањивали мртви. Данашње цркве немају спољашњи пронаос. Из спољашњег пронаоса улазило се у унутрашњи пронаос који се назива и нартекс. Овде су се држала бденија, литије, погреби; ту је стајао и суд за крштавање.

2. Лађа – из унутрашњег пронаоса улазило се кроз троја врата у лађу цркве – Наос. Лађа је имала три дела, средњу и две споредне лађе, све три одељене стубовима. У средњој лађи према олтару налазило се узвишење на коме је амвон са ког су се читале св.књиге, диптиси,

37

списак живих и упокојених чланова цркве. Овде је било место и за цара и друга угледна лица.

3. Олтар - место где се свршавају свете тајне. Овај део има облик полукруга или шкољке и зато се назива још и апсида. На средини олтара стоји света трпеза на којој се свршава света евхаристија, са обе стране су пастофорији, просторије за чување сасуда и ствари потребних за св.литургију, као и богослужбене књиге. Где није било оваквих просторија постављан су столови или ормани лево и десно. Лево су се држале одежде, књиге и друге потребне ствари за богослужење, а у десном хлеб, вино, путир и остале потребне ствари за свету евхаристију.

70. ОЛТАР, ЊЕГОВИ САСТАВНИ ЕЛЕМЕНТИ И ЛИТУРГИЈСКА ФУНКЦИЈА и 71. ЧАСНА ТРПЕЗА

Олтаром се обично назива најсветији део храма, јер се у њему свршавају најважније св.радње. Најважнији део олтара је часни престо на коме се свршава бескрвна жртва Н.З. и на коме је Христос у Светој Евхаристији присутан у виду хлеба и вина. Зато што је новозаветна жртва средиште богослужења, зато ни једна црква не може да буде без олтара. Свети Престо је слика гроба Христовог, символ стола Господњег при Тајној вечери, слика Крста и Распећа Господњег. Свети Престо се налази на средини олтара, узвишен је и има четвороугаони облик, а гради се тако да камена плоча стоји на једном или четири стуба. Зато што симболизује гроб Господњи, покрива се прво једноставним белим покривачем, који се зове срачица преко ње иде индитија – раскошни прекривач који је симбол славе и богодоличности, трећи покривач је илтон – који се развија приликом вршења свете евхаристије. Преко њега на престо се ставља Св.Јеванђеље.

Источно од Св.Престола на узвишеном месту налази се горњи престо на коме седи епископ за време читање апостола на св.литургији представљајући Исуса Христа. Са обе стране њега су у катедралним црквама споредни престоли, на којима седе свештеници који служе са епископом који представљају апостоли. Лево од престола је жртвеник – проскомидијарион на коме се постављају дарови и спремају за св.евхаристију, ту се такође чувају сасуди потребни за св.евхаристију. десно од св.престола је ђаконик, где се чувају одежде и црквене књиге.

72. КАТИХУМЕНАТ КАО ФАКТОР ФОРМИРАЊА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Током 2 и 3.века када се институција катихумената формирала, сам појам катихеза подразумевао је припрему одраслих кандидата за крштење и њихово мистагошко увођење у тајне у којим су учествовали. Катихуменат се састојао из неколико фаза, које су се одвијале у литургијском окружењу. Ту је обраћање посматрано као процес у ком је кандидат усвајао веру, као начин конкретног-практичног живота у свету. Имамо Реч Божију коју је катихумен слушао, која му је предавана и која је сведочена у заједници која га је примила.

Почетком 3.века јереци које су нападале цркву, подстакле су појаву систематичнијег припремања за крштење и студиознијег упућивања кандидата у православну веру. Тертулијан у Картагини помиње учесталу молитву и пост и свеноћна бдења пре крштења. Катихумен је на богослужењима присуствовао само првом делу литургије, а учитељи су им тумачили текст св.Писма са акцентом на моралном животу њених актера. Крајем 3.века постојао је испит који се није толико састојао у познавању чињенице, колико у покушају да се увиди да ли су кандидати живели побожно и чинили добра дела. Апостолски символ вере представљао је својеврсни катихизис тог доба. Из овога видимо да постоје 2 етапе у катихуменском „стажу“ – сам катихуменат и кандидатуру за крштење.

У Константиновом добу долази до промене у катихетској пракси, због појаве огромног броја кандидата за крштење која је онемогућила овако детаљно припремање. У овом периоду катихумен је у неку руку већ сматран хришћанином, било је уобичајно да крштење примају одрасли људи иако су рођени у хришћанским породицама (Василије Велики, Августин, Григорије Богослов и Јован Златоусти). Овоме је вероватно допринела велика строгост покајне дисциплине којом су суђени они који би учинили неки од крупнијих грехова након крштења. Због тог неограниченог трајања катихумената, појавила се још једна ставка пред примањем у катихуменски стаж. Када се кандидат пријавио за

38

крштење бивао је увођен мећи остале кандидате и било је потребно омогућити му да вером прихвати излагано и да добије наду да ће се све то обистинити. То се обично дешавало на почетку Великог поста. Библијска штива која се данас читају на богослужењима Великог поста, говоре нам о поучавању кандидата за време овог периоду.

Са опадањем катихумената током 4.и 5.века, услед крштавања деце, долази до промене у разумевању катихетске поуке – више немамо предкрштенске поуке, већ се акценат преноси на после крштењска поучавања која врше или родитељи или кумови.

Св.арх.сабор СПЦ је на редовном заседању у седници 23.маја 1991.год.донео одлуку да се обнови институција катихетске припреме одраслих. Ово подразумева да припрема траје 2-3 месеца, да крштењу предходи обавезан пост од 3 дана, да се крштава саборно, на Евхаристији, на празнике Велике суботе, Божића, Богојављења, Педесетнице и једног јесењег празника (Крстовдан). Нажалост ова одлука није обавезна, него је предложена према могућностима.

73. ЈАВНА ПОКАЈНА ДИСЦИПЛИНА КАО ФАКТОР ФОРМИРАЊА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Немамо описа конкретног облика покајничког процеса у првим вековима хришћанства. Иако у ово време није постојао сам обред, постоје теолошке претпоставке на основу којих ће он бити формиран. Дидахи помиње исповедање грехова у цркви на Дан Господњи, дакле имамо Евхаристијски контекст покајања. Варнавина посланица има изразито учење о јавном аспекту покајања, односно о заједничном аспекту покајања, о заједничкој димензији. За остале врсте грехова, који нису били подлежни јавном покајању немамо доказа да је постојао посебан светотајински начин измирења.

Канонско покајање представљало је важну институцију древне цркве. Оно се заснива на саборским одлукама – канонима. Састсавни елементи канонског покајања били су:

- Улазак у статус јавног покајника –на захтев покајника или позивом цркве, епископ одређује степен греха и начин покајања.

- Вршење покајне дисциплине – приватне и јавне за време Великог поста- Измирење са црквом – након завршеног процеса покајања, полагањем руку епископа у време

Великог поста.Овде видимо да је покајник прво саопштавао епископу или свештенику своје грехе, па је тек онда уколико је било потребно започињало јавно покајање, које није подразумевало и јавно исповедање грехова. Покајање је било јавно у смислу да се убрајањем у ред покајника не причешћивањем и сл.човек отворено показивао да је сагрешио. Поред јавне не вербалне исповести постојала је и тајна вербална, али то нису биле две различите ствари него два аспекта једне исте ствари.

Постојао је ред покајника који је на Истоку подељен на 4 категорије:- Плачући – то су најнижи, предпокајнички степен, стајали су испред цркве и молили оне који

улазе да посредују за њих. Они су молили да буду примљени на покајање.- Слушајући – могли су да уђу у цркву и одслушају литургију оглашених - Падајући или клечећи – први прави покајнички степен налазили су се у простору између

врата и анвона, по завршетку омилије падали би на колена, а епископ би их благословио и помолио за њих.

- Стајући – били су присутни на целој литургији, али се нису смели причешћивати. На крају овог покајничког степена, следило је последње полагање руку и поновни улазак у заједницу верних.

Постоји више узрока који су довели до опадања праксе јавног покајања (христијанизација Империје и опадање верске ревности; људи су често напуштали стање покајања или су их по својој вољи модификовали).

Канонско покајање је на првом месту имало светотајинску улогу – отпуштање грехова, а монашки схваћено покајање – дисциплинску функцију односно суховно формирање монаха.

74. ОЛТАРСКА ПРЕГРАДА

39

Део цркве где стоје верни за време молитве и богослужења – наос, од олтара дели иконостас. У старини олтар је од остатка храма био одељен обичном преградом, на којој су биле иконе, које су досезале само до прса. Цар Јустин му је променио облик додавши му стубиће између којих су биле иконе. Временом се додавало више и више слика и тако се образовало три реда како је постао наш данашњи иконостас. Иконостас има троја врата, кроз која се улази у олтар: северна, средња и јужна. Средња врата зову се Царска и кроз њих смеју улазити само лица која су добила освећења тајне свештенства. Остала двоја врата зову се ђаконска или анђеоска, јер кроз њих улазе и излазе ђакони који представљају анђеле. На Царским Дверима налазе се скупоцен завесе које су у старој цркви служиле за сакривање олтара да катихумени, покајници, јеретици и незнабожци не би видели радње које се врше у олтару. Данас се навлачи завеса да би се означила већа или мања важност радње која се врши на св.престолу. на Царским Дверима која представљају небеска врата, сликају се Благовести Пресвете Богородице. Са обе стр.ове слике, сликају се четири јеванђелиста, а на остала двоја врата св.ђакони са орарем или св.анђели.

Цео иконостас је покривен иконама, које су одељене украсенис стубићима. У првом реду иконостаса су иконе Спаситеља и Мајке Господње, као и Св.Јована Претече (до Христове), а до иконе Богородице је слика светитеља или празника коме је посвећен храм.

У другом реду икона, изнад олтарских врата налазе се слике 12 празника Господњих, а у средини, изнад Царских двери је икона тајне вечере.

У трећем реду су иконе св. Апостола, а последњи ред приказује пророке СЗ, у средини са Мајком Господњом која држи божанско дете на рукама. На челу иконостаја је слика распећа Исуса Христа.

Иконостас се не поставља у црквама само ради украса., већ и да нико не би улазио за време приношења дарова и причешћивања. Ипак неки лаици смеју улазити у олтар, са благословом свештеника, због саслуживања.

75. ЛАЂА ЦРКВЕ, ЊЕНИ САСТАВНИ ЕЛЕМЕНТИ И ЛИТУРГИЈСКА ФУНКЦИЈА76. ЦРКВЕНИ МОБИЛИЈАР

Плус предходно питањеУ лађи цркве испред иконостаса је узвишено место, одељено степеницом од осталог дела лађе који се назива солеја – хор, у старини је на овом простору био царски престо, а данас се ту појци скупљају.

У лађи цркве имамо још и ове предмете:- анвон – узвишени подијум наспрам царских врата, одакле се чита јеванђеље и јектеније, а

свештеници држе проповед. Данас је обично анвон округао са једном или више степенива около. - тетрапод – мали сто са 4 ноге на коме је слика Спаситеља или Светитеља коме је црква

посвећена и Свети Крст коме се хришћани клањају. - столови – црквених предостојника са обе стране су алеје и то десно сто епископа и осталих

чланова клира, а у доњем делу лађе столови за старе и угледне чланове цркве. - певнице – за чтеце и појце- аналогиј – покретни пулт са ког се чита св.Писмо

76. црквене заставе- настале су у 4.веку када се Константину у борби, на небу показао знак крста, Константин је за државну заставу ставио знак крста. Јевсевије је описао као дукачко златом опточено копље са дрветом постављеним попреко (чине крст), на врху је био учвршћен венац од злата и драгог камења, на коме је био Константинов монограм. На попречном дрвету висила је мала пурпурна застава, једнаке ширине и дужине, украшена драгим камењем и извезена златом. Поред заставе висио је лик побожног цара са сликама његових синова. Од њега потичу црквене заставе које су настале из војничких застава и са прикладним изменама уведене у црквену употребу. Црквене заставе означавају Христове заставе око којих се ми купимо као храбри борци да се боримо против видљивих и не видљивих непријатеља за славу Христову и спас душа наших.

77. ПРИПРАТА ЦРКВЕ ЊЕНИ САСТАВНИ ЕЛЕМЕНТИ И ЛИТУРГИЈСКА ФУНКЦИЈА

40

То је део цркве од западних великих врата, на која се улази у храм до лађе цркве. У десном притвору налази се крстионица, а у том притвору такође стоје и жене које долазе 40.дан после порођаја да им се очита очистителна молитва. Овде се даље свршава литија, погреби и др.литургијски обреди. У многим манастирским црквама, лево у притвору налази се сто за заједничке обеде монаха. Под цркве је обично од мраморних плоча или од разнобојног камења поређаног у разнобојним шарама, а зидови су украшавани фрескама, мозаицима итд.

78. ЗВОНИЦИ, ГРОБЉА И КАПЕЛЕ

Звоници – у орвим вековима хришћанске цркве ( у време прогона) није било звона, па су у то време ђакони или тајни гласници, да би хришћани знали где треба да се скупљају на богослужење, јављали то. Касније се за позивање верних на богослужење употребљавала труба, металне плоче и разна клепала. Дрвена клепала су се у Источној цркви дуго употребљавала, а звона су ушла у употребу у 12.веку а нису се ни тад употребљавала. Увођењем звона у црквену употреба настала је потреба да се граде звоници – торњеви на којем су се смештала звона. Они су подизани поред цркве према западу, као самосталне зграде. Код романских и готских цркви подижу се звоници изнад пронаоса цркве, а ово се по некад дешава и код византијских цркава. Звона симболишу Глас Божији и глас Његових слугу, који позивају верне на молитву.

Гробља – хришћани су се одувек одликовали поштовањем умрлих и њихових гробаља. Они су се клонили незнабожачких празноверних обичаја који су пратили погреб, као и спаљивања која су сматрали као неправду према умрлима верујући у васкрсење тела. Пошто су јудеји сахрањивали преминуле под земљом, тај обичај су и хришћани примили. Зато су била потребна гробља где су хришћани пазили да њихова места за мртве буду одељена од оних за неверне. У време гоњења и касније, као места за сахрањивање служиле су катакомбе, подземни ходници и пећине. Данас има испод великих цркава подземних капела, пећина, крипти где се угледна црквена лица сахрањују и где се свршавају службе за мртве. Места где се сахрањивало сматра се као св.место па су стари цареви протегли и право азила и на гробље. Повреда гробова се тешко кажњавала. Гробља леже на неким местима углавном поред цркава, морају бити зидом или оградом заграђена, да би се сачувала од сваке злоупотребе и скрнављења. У средини гробља се подиже велики крст, а мртви се полажу у гробове лицем према истоку. Чин освећења гробља имамо у требнику.

Капеле – су мале црквице у којима се моли и врши приватно и јавно богослужење, али не за једну обичну црквену општину. У првим вековима богослужење се вршило само у епископским црквама, а хришћани су се скупљали на гробовима мученика, где су се молили и Богу приносили жртве. Изнад ових гробова градили су цркве, такође су имућни хришћани поред својих палата градили капеле у којима је служио свештеник који је путовао по епархији. Када су се образовале парохије црква изнад гробова и капеле поред дворова, претваране су у цркве одређене за опште богослужење. Али су и даље подизане приватне капеле. Црква анатемише оне који подижу капеле само за себе. Данас имамо јавне и приватне капеле. Јавне су манастирске, семинарске и епископске, а приватне су болничке итд.

79. СВЕТИТЕЉСКИ ПРАЗНИЦИ

У историјском развоју празника Господњих, Богородичиних и празника Јована Претече, календар се постепено допуњује списком разних светих, пророка, праотаца, мученика, јерараха, царева, преподобних мужева и жена који су угодили Богу. Дан њиховог спомена је у принципу дан њихове смрти, који је њихов „рођендан у Христу“, али и дан обретења или преношења њихових моштију или освећење храма у њихову част. Спомени пророка и апостола најчешће се врше неког конвенционалног датума или што је ређи случај у дан обретења или преношења њихових моштију.

80. ПРАЗНИЦИ ИКОНА, ПРЕДМЕТА И ДОГАЂАЈА

41

У каталогу празника имамо и саборне празнике – свечана сабрања верника у част анђела и светих или популарних икона или сродних група светих, као што је спомен светих патријарха Александријских Атанасија и Килира, парова Бесребреника, Богоотаца Јоакима и Ане, праотаца, апостала, отаца Васељенских сабора, иако се не карактеришу у календарићу као сабори него као спомени. Карактеристични су случајеви сабора у част св.личности, које су имале главну улогу у празнованим догађајима свештене историје, који се празнују наредног дана, после тих празника и представљају њихов настанак ( Божић – сабор Прес.Богородице, Богојављење – сабор Св.Јована Крститеља, Сретење – Симеон и Ана, Благовести – Арх.Гаврило.....).

81. ПРАЗНИЦИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

То су: Рођење Прес.Богородице, Ваведење у Храм, Благовести, Успење, Покров Прес.Богородице.

Рођење Прес.Богородице – рођење Богородице је унапред проречено од С.З.пророка у многим пророштвима. Она је требала родити у одређено време Сина Божијег, па се морала родити у одређено време од Богом одређеним родитеља, који су потекли из 2 Богом издељена јев.народа царског Давидовог и Првосвештеничког Ароновог (Јоаким и Ана су туговали због неплодности и молили су Бога да им подари дете; Бог им дарује дете, мајку Спаситељеву, из захвалности Њему заветовали су се да ће дете посветити Богу и служењу храму). Овај празник је почео доста касно да се слави, Роман Мелод написао је кондак за овај празник, празник се слави 8.септембра и има један дан предпразништва и четри дана попразништва. На дан после рођења Прес.Богородице празнује се успомена на Јоакима и Ану. Црквене песме на овај празник написали су: Андрија Критски, Јован Дамаскин, Герман Цариградски, Анатолије Солунски, Јосиф Химнограф.

Ваведење – када је Марији било 3 год. Јоаким и Ана су је одвели у храм да би испунили обећање које су дали (приликом свечаног уласка у храм свештеник Захарије, вођен од Бога, увео је Марију у светињу над светињама). У храму је остала 12год. и када је дошло време да напусти храм и да ступи у брак, објавила је да је дала завет вечног девичанства, уважавајући то заручили су је са старцем Јосифом из дома Давидовог. У спомен довођења Марије у Јерусалимски храм установљен је празник. И овај као и остали Богородичини празници, почео се славити касније тек од 7-8.века. Црквене песме су написали Георгије Никодимски, Лав Вардалис, Сергије Агиополит, Јосиф Химнограф.

Благовести – почеци овог празника доста су касни, сигурне сведочанства о овом празнику имамо тек у 7.веку. Благовести се славе 25.марта јер се рођење Христово слави 25.децембра, што је тачно 9 месеци разлике. Црквене песме написали су: Андрија Критски, Дамаскин, св.Козма, Теофан, Лав VI Мудри.

Успење – вести о животу Богородице, после Васкрсења Христовог у Св.Писму су оскудне (често је посећивала Јелеонску гору, место Вазнесења Христовог, где се молила да је Господ узме себи да види свог сина, ту јој се јавио арх.Гаврило који јој је рекао да це за 3 дана отићи ка Христу). Григорије Турски доноси историју о Успењу Богородице на сл.начин – када је Марија била при крају свог земаљског пута, сабрали су се сви апостоли у њен дом и бдели су заједно са њом, када је дошао Исус са анђелима, узео њену душу и предао је арх.Михаилу. Апостоли су ујутру пренели њено тело и поставили су га у гробницу, када им се јавио Господ и рекао да се тело узноси у рај где ће се опет сјединити са душом. Најстарију беседу за овај празник имамо у 7.веку од Модесте патријарха Јерусалимског. У почетку је слављен само један Богородичин празника и то у вези са рођењем Христовим односно у други дан Божића – сабор Прес.Богородице. Из овог празника развило се Успење Прес.Богородице. У песмама успенске службе открива се догађај самог Успења. У прологу је на овај дан одређено да се чита слово Андрије архиепископа Јерусалимског после 6.канона.

Покров – празнује се 1.октобра у спомен догађаја који се догодио за време византијског цара Лава Мудрог, о коме у житију св.Андрије јуродивог Христа ради имамо: за време бденија у 4-ти час ноћи Андрија је угледао св.Богородицу испред Царских Двери, у чијој пратњи су били Претеча и Илија и многи свети. После дуге молитве скинула је свој мафорион (вео) који је носила на својој глави, раширила га је изнад целог народа који је ту био, да виде како исијава славу Божију, кад је ишчезла

42

ишчезао је и он. У спомен овог догађаја који се вероватно догодио у половини 10.века, на почетку 11.века уведен је празник Покрова Пресвете Богородице. Овај празник нема ни пред ни попразништва. Идућег дана се слави успомена на преподобног Андреја Христа радиуродивог.

81. ПУТЕВИ И СТРАМПУТИЦЕ САВРЕМЕНЕ ЦРКВЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ И ЖИВОПИСА

Класицизам Значајне промене догодиле су се у време цара Јосифа II крајем 18.века који је прокламовао

верску толеранцију што је умањило подређеност СПЦ римокатолицизму. У то време се у европској уметности јавља нови стил – класицизам. Прихватање тог новог правца није прихватало без отпора, јер су барокна схватања била опште прихваћена. Велики уметници овог периода су:

- Арсеније Теодоровић – први представник класицизма код Срба, радио је велики иконостас Богородичине цркве у Земуну, сликао је у Руском Крстуру у Успенској цркви у Вршцу, а са више успеха сликао је портрете. За најранији његов рад сматра се портрет Доситеја Обрадовића. Историчари уметности сматрају да се он удаљава од духовних основа на којима је рођена и саздана наша стара уметност.

- Павле Ђурковић – најбољи портретиста наше нове уметности насликао је неколико иконостаса, на простору Војводине.

- Георгије Бакаловић – сликао је иконостасе и портрете по Војводини и Кнежевини Србији, иконостас Јовановске цркве у Новом Саду и Павловцима.

- Никола Алексић – најплоднији српски сликар прве половине 19.века урадио је око хиљаду икона и портрета у духу класицизма. Сликао је највише у Банату, уносећи у програм и теме из националне историје нпр. Милош Обилић убија цара Мурата на Косову.

- Константин Данил – најистакнутији представник овог стила, надмашио је свог учитеља Арсенија Теодоровића, најпознатији његов рад је велики иконостас Успенске цркве у Панчеву.

Романтизам Жеља за успостављањем континуитета са традиционалним начином грађења, најчешће је

остваривана при подизању манастирских цркава. Најлепши пример јесте црква манастира Ковиљ. Изградња једнобродних и богато украшених барокних цркава 18.века са високим звоницима, торњевима означавала је велику прекретницу која се у 19.веку одразила на многим црквама Кнежевине Србије (саборна црква у Београду, црква у Шабцу, Ваљеву, Краљеву итд.). Све оне и њима сличне називане су цркве јужноугарског типа.

У даљем развојном току црквеног градитељства, појављује се другачија решења која нису донела неке велике историјске прекретнице, али су остала као покушај оживљавања старих узора на нов начин. Уметници који су оставили трага су:

- Андреј Дамјанов – Богородичина црква у Скопљу, Петокуполна црква у Смедереву, Саборна црква у Нишу. Даљи корак у обнови српско-византијског стила у црквеној архитектури учинила је група српских архитекта из друге половине 19.века: Светозар Ивачковић, Јован Илкић, Душан Живановић и Владимир Николић. Реализам

На крају 19.века појављују се сликари новог уметничког правца, реализма, карактеристичног по различитим прилазима уметничким проблемима. Прелаз на нови ликовни израз и овог пута се одвијао постепено уз много колебања, јер сликање природе и обичног човека није лако прихватано. Са још више проблема сусретали су се реалисти када су покушали да у црквено сликарство уведу нове варијанте. Међу прве осниваче овог правца убраја се Ђорђе Крстић, који је радио Жичу, Студеницу, Благовештање под Кабларом, Св.Никола код Куршумлије, насликао је само три иконостаса, онај у Чуругу представља врхунаца његовог сликарства. Његовим иконама преовлађује мрка боја, местимично осветљена окером, оживљена зеленим и црвеним тоновима, што им даје драматичан карактер. Црквеним темама бавио се још и Живко Југовић, са тенденцијом да руско-православни живопис помири са новијим уметничким правцима, радио је иконостас у Ружици.

43

82. САСТАВНИ ЕЛЕМЕНТИ ВИЗАНТИЈСКОГ ЛИТУРГИЈСКОГ ОБРЕДА

Литургијске службе, иако различите по својој функцији и значењу, имају неке основне елементе који су им заједнички.

Језик литургије Православна црква употребљава многе језике у свом богослужењу (грч,енг,рус), па ипак, њен

основни језик је литургијски – светописамски, библијски. Да бисмо литургију разумели, није довољно да је преведемо на говорни језик, већ морамо научити њене библијске одлике, тј. слике, поређења, читав систем израза узетис из Св.Писма. Библијски карактер литургије објашњава се чињеницом да су први хришћани били јевреји и самим тим употребљавали јеврејске обредности, чији је непосредни продуђетак хриш. богослужење. хриш. писци који су састављали химне и молитве, су у библији видели извор хриш. размишљања и мишљења. Тако је и Библија кључ за разумевање литургије, и обрнуто. Постоје три различита начина на која се библијски језик употребљава као литургијски језик цркве:

- употреба самих библијских текстова, који се користе као чтенија, химне, псалмопевања....- библијске речи и изрази који се користе у литургијском обреду, било на јеврејском или су

преведени (амин; алилуја; благословено је;свјат свјат свјат)- све химне и молитве које се поју и читају пуне су слика, символа и израза узетих из библијеОсновни обичајиЛитургија представља свету радњу, тј след обреда, а не само читање молитви. Заједница се моли

Богу, не само речима већ и телесним покретима: клечањем, уздизањем руку, приклањањем главе, малим и великим поклоном, целивањем... Поред тога топстоји неколико основних обичаја која срећемо у богослужењима:

- кађење – потиче од Јерусалимског храма, симбол религијске преображавајуће силе и богопоклоњења. У хришћанској вери, кађење је прописано, било као чин припреме и освећења, или као израз поштовања икона или сабраних људи.

- литије – литургијске службе су саздане по обрасцу процесије која открива динамичну природу хришћанске литургије. Овај обредни чин символизује човеково кретање ка Богу и обрнуто.

- светлост и тама - поред своје улоге да светле пред иконама, свеће имају своју литургијску улогу као светлост. Оне се дају новокрштеноме као и нововенчанима, сабрани их држе на опелу. Литургијска правила прописују да храм треба да буде у једним тренутцима осветљен, а другима замрачен. Светлост представља Христа и просветљење које нам је он донео.

- Крсно знамење – чин стављања крсног знамења важан је обичај хриш. благосиљања и представља изражавање вере цркве уз Спаситељску силу крста Христовог.

- Стајање, седење, преклањање колена, клечање и поклон – стајање је основни литургијски положај, зато што смо били у Христу искупљени. Зато и Црква забрањује било који други положај у св. недељу када прослављамо Христово васкрсење. Преклањање колена и поклон су мали сагиби главе до појаса и велики до земни поклони. Обичајни чинови покајања, резервисани су за покајничка раздобља литургијске године (Велики Пост). Седење је ограничено на поучавајуће делове богослужења (читање пророчанства, проповеди...) јеванђеље се увек слуша стојећи.

Литургијске формулеНајважније су:- Мир вам. И духу твом. - Овај дијалог између свештенослужитеља и верних увек предходи

главним чиновима сваке службе. Преко Христа ми пребивамо у миру са Богом. Отуда ово потврђивање мира чини битан саставни део литургије.

- Главе приклонимо господу – позив на покоравању Богу, на прихватање Бога као Господа.- Јектеније – представља утврђени след позива на молитву коју ђакон упућује вернима. Оно је

главни облик литургијске молитве, заједние готово свим богослужењима. У православној цркви постоје Велика јектенија (у миру Господу се помолимо), Мала јектенија (сажети облик велике), Сугуба јектенија (на сваку прозбу народ одговала 3 х Господе помилуј), Прозбена јектенија (којој молимо Господа да нам испуни основне потребе). Овим општим можемо

44

додати и оне које се користе за посебне обреде: јектенија за оглашене, приликом благосиљања воде.... Литургијско значење јектенија је да потврђује саборни карактер богослужења и даје ритам дијалога.

- Премудрост – литургијски узвик, који означава неки значајан тренутак и предходи читању Св.Писма.

- Пазимо – позив на појачану пажњу и усредсређивања пред читање Св.Писма.

83.

45