I — UVOD

Većina ljudi je smatrala crkvu mestom za staro i mlado, ali ne i za sebe. ''Nekada je nedeljni verski obred imao šire sociološko značenje od svog religioznog sadržaja. Liturgija ili misa je u seoskoj sredini bila sve: drama, opera, koncert, škola, spektakl, zabava, prilika za susret, zajedništvo, pa nije čudno što je zadovoljavala mnoge čovekove nereligiozne potrebe.''1 Kada su te druge funkcije otpale i dobile kulturnu samostalnost, odaljili su se od crkve svi oni koji su do tada u njoj tražili nešto drugo osim ispunjenja verskih želja.

Kao što pohađanje crkve nije sigurno merilo verske odanosti tako i odsustvo sa verskih obreda nije siguran pokazatelj nevere. Ima istinskih vernika koji ili ne mare za verske obrede ili ih zabranjuju: pravoslavci i katolici krste svoju decu, anabaptisti odbijaju da to čine; neke ruske sekte uopšte ne mole, a kvekeri rasteruju obred (jedino dopuštaju ćutanje); protestanti ređe idu u crkvu, ali nisu manji vernici od katolika.

Sveto gubi društveni, ali ne i privatni značaj i značenje. Samo postojanje svetovnog sveta pored svetog govori o njegovoj samostalnosti. Iz činjenice da je religija isključena iz javnog života, ne znači da je ona odgurnuta iz društva: samo se preselila na sledeći nivo, u oblast ličnog. Tamo gde je religija postala privatna stvar, društvo je nužno svetovno: ono sebe razume pomoću svetovnih pojmova, odnosno bez pojma svetoga. Sveto je potisnuto iz sveta – i time se učinilo nevidljivim. ''Religija od vidljive postaje nevidljiva, ali ostaje religija''.2

Slabljenje crkvenog oblika vere ne znači i nestanak vere: vera menja svoje boravište, što samo dokazuje trajnu potrebu čoveka za svetim, ali u novom obliku. ''Pad verske prakse, po obliku uverljiv, po suštini slab pokazatelj umiranja svetog: smela, ali neutemeljena priča o odsustvu svetoga i društvu bez svetinja''.3 Napuštajući stare oblike izražavanja svetog, čovek nalazi nove: svetovno sveto je često korišćena mogućnost (ideološki obred: slavljenje vođe, naroda, krvi i tla itd.).

Ako je reč o obnovi religiozne vere (''povratku svetog''), onda se svesno ili nesvesno, podrazumeva nekoliko skrivenih pomisli: prvo, pomisao da religija odumire pretpostavlja neko zlatno doba vere i neku tačku u vremenu kada počinje osipanje verničke mase; drugo, da je religiozna vera na neki način bila zapuštena, napuštena i zaboravljena (''izumiranje religije''), ali da postoje mogućnosti da se ona obnovi; treće, ako dođe do obnove vere, nije jasno da li bi došlo do oživljavanja crkvene (tradicionalne) vere ili do vaskrsavanja starih oblika verovanja (''ustanak starih bogova iz njihovih grobova – paganskih''), ili možda do otvaranja novih horizonata verovanja; četvrto, pretpostavlja se da vera nikad nije izumrla, nego da je samo potisnuta u duboku podsvest, pa se samo čeka pogodna prilika da ona ponovo oživi; peto, ako je religiozna vera danas u krizi, verovatno da to nije neko novo iskustvo, nego da se to dešavalo i u drugim vremenima; šesto, kako se može govoriti o krizi vere kada se zna da su verske vernosti, norme i ustanove ukorenjene u svesti i podsvesti 4/5 čovečanstva; sedmo, nije jasno da li je u krizi samo vera ili neki njen istorijski oblik; osmo, da li obnova podrazumeva samo vraćanje pod okrilje vere onih koji su od nje otpali, ili onih koji su bili neodlučni, ili sasvim novih vernika; deveto, da li se obnova vere možda odnosi na povratak ustanovama njihovog nekadašnjeg uticaja, moći, ugleda i uloge ne samo u intergraciji i legitimizaciji društva, nego i u duhovno-moralnom životu pojedinca; deseto, ako stara društva nisu bila prožeta religijom, onda je sporna teza o sekularizaciji i obnovi vere.

___________________1 Jukić J. (1973). Religija u modernom industrijskom društvu. Split: Crkva u svijetu; str.290.2 Op. cit. str. 423.3 Šušnjić Đ. (1998). Religija. Beograd: Čigoja štampa; str. 177.

1

II — SAKRALIZACIJA

Sakralizacija je proces posvećivanja ili proširivanja svetog uz istovremeno povlačenje granica prema svetovnom. Oblast svetoga se širi čim se posvete neka svetovna mesta, vreme, osobe, narodi, reči, predmeti itd. Od toga trenutka sve to je zabranjeno za svetovne upotrebe, jer je ispunjeno duhom svetim.

Granice svetog su pomične: one se ponekad šire a ponekad sužavaju, ali su uvek tu. Čim se pojavi crkva kao sveta ustanova, odmah se javlja i ono što nije sveto – svetovne ustanove. Ova razlika postaje jasna sa pojavaom stručnog sveštenstva: svetovno se jasno izdvaja sa pojavom prvih stručnjaka za sveto. Time je konačno izvršena podela na ''ovaj'' i ''onaj'' svet, ali ona nije dovršena: svaki put kada se ponovo definiše sveto, onda se u stvari povlače granice između svetog i svetovnog, a oko granica, kako znamo, uvek se vodi borba (npr. između crkve i države).

Obično se sveto poklapalo sa crkvenim. Ako se sveto podudara sa crkvenim, onda ono što nije crkveno nije ni sveto. Ali ako se sveto objavljuje i izvan crkve, onda je mnogo teže reći šta je svetovno, jer ono skriva i neke oblike svetoga, i ako im je teško dati ime. Crkva postaje kao i druge ustanove, ali je iz nje gotovo isparilo sveto. Ponegde crkva uspeva da proširi granice svetog do stepena da se sveto praktično poklapa sa crkvenim.

Razlika između svetovnog i svetog nema veze sa razlikom između modernog i tradicionalnog. Misao da je moderan čovek svetovan nema osnova, kao što nema osnova da je arhaični čovek svet(ac). Poznato je da je većina modernog sveta vernička. Da li su oni možda arhaični? Slučaj Japana pokazuje da moderno i tradicionalno žive jedno pored drugog u isto vreme.

Tačno odrediti granice svetog znači u isto vreme postati svestan granica svetovnog. Ako je sveto smešteno u okvire tradicionalne religije, onda je lako odrediti svetovnu oblast: ono što nije crkveno nije ni sveto. Ako se sveto ne odvoji od svetog jasnom granicom, onda preti opasnost da se bilo koja svetovna pojava uzme za svetinju (vođa, nacija, klasa itd.). Zato nije bez razloga nastojanje crkve da strogo odredi šta je sveto a šta svetovno: sveto je crkvenost a svetovno sve izvan crkve.

Religija i društvo – desakralizacija

Veliki broj sociologa tvrdi da društvo prolazi kroz proces desakralizacije, jer sveto ne zauzima gotovo nikakvo mesto u zapadnom društvu. To znači da više ne postoji uverenje da natprirodne sile vladaju svetom. Čovekovim postupcima više ne upravljaju religiozna uverenja, i njegova svest je postala sekularizovana.

Za razliku od industrijskog društva, predindustrijska društva su bila usko povezana, više ujedinjena. Posledica toga je da su ljudi imali jedan jedini ''životni svet'', jedan jedini niz značenja, jednu jedinu realnost. Porodični život, posao, obrazovanje i politika bili su čvrsto integrisani.

Moderno industrijsko društvo visoko je izdiferencirano, i zbog toga članovi društva imaju brojne mogućnosti življenja, nekoliko nizova značenja, nekoliko realnosti. Postoji oblast privatnog života, oblast tehnološke proizvodnje, oblast birokratizacije, oblast obrazovanja, mnoge oblasti koje nude masovni mediji. Pojedinac učestvuje u svim tim oblastima, od kojih svaka obuhvata razlićita značenja i vrednosti, različitu stvarnost. Pojedinac raspolaže brojnim sferama života i to vodi ka sekularizaciji.

2

III — SEKULARIZACIJA

Sekularizacija ili posvetovljenje nije nova pojava za naše vreme, nego stalan proces u svakoj religijskoj tradiciji, čija posledica nije nestajanje ili izumiranje religije, nego pre postepen gubitak vlasti, moći i uticaja verskih ustanova, odnosno crkvenog oblika vere, uz javljanje novih oblika verskog života. Ono što se obično naziva sekularizacija u stvari označava transformaciju jednog (zvaničnog, crkvenog, tradicionalnog) oblika verovanja u drugi (nezvanični, necrkveni, moderni), a nikako izumiranje religijskih ideja, verovanja, vrednosti itd. Sve što je odstupalo od crkvene vere tumačeno je u korist sekularizacije, a skoro nikad u korist promene oblika verovanja. Povlačenje religije iz javnog u privatni život ne može da potvrdi tezu o sekularizaciji, jer vera samo menja svoje mesto boravka i uvlači se u nove oblike. Nema reči o izumiranju svetog, može biti reči samo o novom povlačenju granica prema svetovnom. Kao što nije ni bilo nekog korenitog napuštanja vere, tako ne može biti ni nekog iznenađujućeg povratka veri.4

Ideja o tzv. sekularizaciji ili posvetovljenju društva se temelji na sledećim pokazateljima: saznajnim, etičkim, pravnim, političkim, obrazovnim, ekonomskim.

Saznajno: objašnjenje i razumevanje svih prirodnih i društvenih pojava pomoću prirodnih i drušvenih uzroka, razloga i motiva, a ne natprirodnih sila. Etički: izvor moralnih ideja, verovanja i vrednosti jeste čovek a ne Bog, pa je nužno da autonomni moral zameni hetoronomni.5 Pravno: za uređenje društvene zajednice nužne su norme koje se izvode iz sistema vrednosti datog društva, dok crkveno pravo vredi za uređenje odnosa unutar verske zajednice. Politički: odvajanju neba od zemlje odgovara odvajanje crkve od države, što znači da se crkva isključuje iz donošenja državnih odluka koje vrede za celo društvo. Obrazovno: proces socijalizacije mladih odvija se u duhu svetovnoh vrednosti i normi ponašanja, pa u školama nema mesta za veronauku, ili ona nije obavezna. Ekonomski: ako je nekada crkva bila vrlo bogata, sada je ona uglavnom bez vlasništva nad imanjem (oduzimanje vlasništva crkvi ili njegovo drastično smanjenje).

U živom iskustvu sveti i svetovno žive uporedo (u istoj ličnosti i istoj zajednici), s tim što prevagne sad jedno sad drugo u svakom od njih.

''Ako je u početku ljudske istorije sve bilo sveto, danas se sveto povuklo u svetilišta, čime je jasno odeljeno od svetovnog: to je neko raspadanje sveta, narušavanje njegova jedinstva, otvaranje sukoba. Ako ima više verskih i etičkih sistema, onda nema jednog zajedničkog, što ima za posledicu gubitak opšte saglasnosti i solidarnosti.'' (Šušnjić, 1998, str.:182)

Prvi znak sekularizacije je pojava verskog pluralizma: umnožavanje malih verskih zajednica samo potvrđuje slabljenje religije kao društvene snage, ali ne i sekularizacionu tezu, jer se često događa povratak veri, samo ne crkvenoj, odnosno tradicionalnoj. Drugi znak sekularizacije je povlačenje religije u privatni život: crkveni oblik vere gubi vlast, moć i uticaj na vernike, ali to ne znači da ona nije moćna u ličnom iskustvu. Treći znak sekularizacije je povezan sa društvenom diferencijacijom: u vreme strahovite podele rada, na ceni su posebni i pojedinačni sistemi ideja, verovanja i vrednosti, koji važe za posebne oblasti rada i života, a ne stari univerzalni pogled na svet, koji je nudila religija za celo društvo. Četvrti znak sekularizacije povezan je sa opštom racionalizacijom društvenog života i uverenjem da se sve pojave mogu racionalno objasniti i razumeti, ali baš taj proces, kada dostigne kritičnu tačku, dovodi do iskustva praznine svetovnog sveta i potrebe za njegovim dopunjavanjem i osmišljavanjem, iz čega se vidi da je sekularizacija zavisna od sakralizacije, kao što je i ateizam zavisan od teizma.___________________4 Šušnjić Đ. (1998). Religija. Beograd: Čigoja štampa; str. 1775 Iako sve društvene norme i vrednosti vuku koren iz vere, njihova veza sa verom je sve slabija.

3

Kao što je već poznato, termin sekularizacija se upotrebljava na mnogo načina. To je dovelo do prilične zbrke, budući da autori koji raspravljaju o procesu sekularizacije često diskutuju o različitim stvarima. Neki sociolozi su mišljenja da pojam sekularizacije uključuje veliki broj, posebnih odvojenih elemenata koji su vrlo labavo povezani u jedan veliki intelektualni paket.6 Budući da se niz značenja pridanih terminu sekularizacije tako proširio, neki sociolozi se zalažu da se on izbaci iz sociološkog rečnika.

Da bi se rešio problem o tezi sekularizacije, mora se utvrditi šta je religija i religioznost. Haralambos navodi Glokovo i Starkovo rešenje i definiciju pet ''bitnih dimenzija religioznosti''. Prvo, dimenzija vere – do koje mere ljudi imaju neka verska uverenja. Drugo, religijska praksa – do koje se mere ljudi angažuju u činovima pobožnosti i bogopoštovanja. Treće, dimenzija doživljaja – u kojoj meri ljudi osećaju i doživljavaju kontakt i komunikaciju sa natprirodnim. Četvrto, dimenzija znanja – količina znanja koju ljudi poseduju o svojoj religiji. Peto, dimenzija posledica – stepen do kojeg navedene dimenzije deluju na svakidašnji život ljudi. Autori tvrde kako je za bilo kakav naučno dokazan iskaz o religioznosti nužan jasno određen sistem kojim ćemo klasifikovati ljude u religijskim kategorijama. Samo takvim sistemom može se meriti opseg religioznosti i prema njemu dokaz sekularizacije. S druge strane, malo je verovatno da bilo koja tehnika istraživanja mogla biti razrađena tako da tačno meri subjektivne faktore kao što je snaga religioznog angažmana, ili da otkrije, bar donekle pouzdano, značenja i motive koji se kriju iza društvenog delovanja.

IV — SEKULARIZAM

Sekularizam je ideologija koja propoveda da se sveto povlači iz sveta i da svet postaje sve više svetovan, sve do zaborava ili smrti božanstva. Ova ideologija se zasniva na činjenicama koje tumači u skladu sa svojim interesima, a ne u skladu sa istinom. Činjenica je da način mišljenja modernog čoveka gubi religijsko-mitska i poprima racionalno iskustvena obeležja, ali iz toga se još ne može izvući zaključak o odumiranju religije i mita, jer iskustvo uverava da čim se ponove temeljne (društvene, političke, ekonomske, psihološke, moralne itd.) krize, dolazi do obnove potisnutih verovanja i vrednosti: u trenucima kriza čovek se vraća prastarim verovanjima, da bi u njima našao svoje uporište i identitet, što objašnjava pojam desekularizacije.

Činjenica je da su religijske ustanove izgubile nekadašnju vlast, moć i uticaj u javnom životu (već samim odvajanjem crkve od države), ali iz toga ne sledi da se smanjio uticaj religije: religija nije nestala, ona se samo premestila iz javne u privatnu sferu života. Mera sekularizacije je stepen u kome je religiozna vera postala privatna stvar, odnosno stepen u kome religija više ne igra uloge u javnom životu.

''Ovo okretanje od ustanove prema pojedincu, od spoljašnjeg na unutrašnje, od vidljivog na nevidljivo, od obreda prema iskustvu, trebalo bi razumeti kao traženje puta prema istinskoj veri i duhovnosti koja napušta ustanovljene i okamanjene oblike.'' (Šušnjić, 19??, str.:183)

Još jedna činjenica je da broj vernika koji vrše verske obrede u crkvi opada, ali to još ne znači da su oni prestali da veruju. Sa druge strane, vršenje verskih obreda još nije dovoljan dokaz vere. ''Tako se pokazuje da je ideologija sekularizma jedna smela, ali neutemeljena priča o odsustvu svetog i čoveku bez svetinja.'' (ibid. str.: 184)

___________________6 Haralambos M. (1989). Uvod u sociologiju. Zagreb: ČGP DELO OOUR Globus, Izdavačka delatnost; str.: 465

4

Sekularizam je ideologija koja tačno vidi da verske ustanove gube moć u društvu, ali ne vidi, ili neće da vidi, da lična pobožnost ostaje nezahvaćena tim procesom slabljenja klasične religioznosti. Pored toga , sekularizacija nije univerzalna pojava: u nekim društvima ona se događa (zapadna), a u nekim ne (istočna), pa i u okviru društva ona zahvata gradske, a ostavlja skoro nedirnutim seoske sredine. Sekularizacija kao proces slabljenja vezanosti za religiju i crkvu, kao gubitak značaja vere i verskih ustanova, jeste normalan društveni proces.

Sekularizam je sekularizacija spuštena na nivo ideologije: ''svetovno društvo samo je sebi dovoljno i nema potrebe za ničim apsolutnim i mističnim, ničim svetim i onostranim''. (ibid. str.: 184) Ideja sekularizacije ubrzo se izrodila u ideju sekularizma: ali što društvo postaje više svetovno, to potreba za svetim više raste.

Smislenost i uverljivost religijskih iskaza na proizilazi iz njihove iskustvene zasnovanosti i racionalno-logičke dokazanosti, već iz činjenice da oni zadovoljavaju neke suštinske individualne i društvene potrebe. I sve dok budu postojale potrebe koje ona zadovoljava, postojaće i religija. Pri tom se ona može menjati po nekim svojim unutrašnjim pretpostavkama i spoljašnjim obeležjima, a da se ipak ne promeni po svojoj suštini. To znači da se religije mogu menjati, ali potreba za verovanjem ostaje.

Najbolji dokaz za to je činjenica da čak i tamo gde je religija sistematski potiskivana, zabranjivana ili ''ukidana'', nije došlo do iščezavanja religioznosti, već je ona jednim delom sklanjana u dubinu i povlačena u privatnost, a drugim se preobražavala, doživevši karakterističan obrat: sve religijske atribute zadobile su svetovne institucije, organizacije (npr. političke partije) i harizmatične teokratske vođe.7 Na mesto starih religija, došle su svetovne ideologije koje poprimaju sva njihova bitna obeležja; na mesto starih bogova, došli su novi, u idealizovanom ljudskom obliku. To je u izvesnom smislu bio korak u nazad – od apstraktnog božanstva ka mitologizaciji i paganskom obožavanju živih ''heroja'' i njihovih profanih predmeta i simbola. I ne samo to: čim su novi ''bogovi'' pali, odmah su opet oživela stara verovanja, ne retko u jednom sirovom, vulgarizovanom obliku, zbog dugogodišnjeg prekida veze sa pravim religijskim vrednostima.

7 Prema: Tripković M. (1998) Sociologija. Novi Sad: FUTURA PUBLIKACIJE, str.:343

5

V — Literatura

Haralambos M. (1989). Uvod u sociologiju. Zagreb: ČGP DELO OOUR Globus, Izdavačka delatnost

Jukić J. (1973). Religija u modernom industrijskom društvu. Split: Crkva u svijetu

Tripković M. (1998). Sociologija. Novi Sad: FUTURA PUBLIKACIJE

Šušnjić Đ. (1998). Religija. Beograd: Čigoja štampa

6