N A S L O V (K R I G )

I

Gledao je red crvenih kuća , novih , još neožbukanih u izmaglici jutra. Pogled je bio običan-najprije cesta pa onda pruga , iza pruge red grmlja , nogometno igralište , a onda prvi red kuća. Zatim malo brdašce sa šumom , opet cesta koja vodi prema selu malo lijevo i uzbrdo. Samo što ni na jednoj kući nije bilo krova , a gdje je i bio nekakav krov , zjapile su rupe , pobacane letve i rogovi nahereni kao u kakvoj kineskoj igri. Nije ga bilo briga za ruševine. Nije , jednostavno, mislio na njih, postale su mu vremenom normalne i nimalo neobične, čak prirodne. Tražio je kakvu svinju koja bi došla dovoljno blizu njihovog punkta da bi je mogli poslije odvući u dvorište, ili kakvog neopreznog vojnika, možda kurira ili donosača municije. To bi bilo dobro-pomisli- donosač metaka ili pukovnik. Bilo bi dobro ustrijeliti kakvog pukovnika, ali njih ovako blizu fronta nema. Poručnik, ili kapetan u najboljem slučaju, ali pukovnika nema. Na kestenu ispred kuće nije bilo lišća. Kako nema lišća, bogamu, a tek je počeo listopad? Gdje je lišće? Pogledom zaokruži po brdašcu obraslom topolama, elegantnim, zelenim stablima i vrati se natrag na kesten, oprljeno, iskasapljeno drvo puno iverja od gelera i metaka i osjeti tugu, čak žal za mrtvim drvetom – koliko dobrog hlada pred kućom, zaklon od loših južnih vjetrova, djeca koja od krupnih kestenova izrađuju figurice. Zažulja ga bomba obješena na alku bluze, promigolji se i posegnu za bocom vodke. Kada je nagnu soba eksplodira u kakofoniji zujanja rikošeta, oblačiću žbuke i otrgnute cigle, padanju ostataka rolete i njegovom valjanju po ispaljenim čaurama. Pizda ti materina da ti pizda materina, jebem ti mater četničku, kurvo zaražena – nastavi psovati u nekakvom napjevnom tonu, kao kad se babe mole u crkvi i nategnu još jednom iz boce. Budala me nije pogodila, ali drugi put hoće, koji se kurac mičem, micao se u Mitrovici. Otpuže do drugog prozora sjedne ispod njega i pokuša izračunati koja bi to rupa na suprotnom zidu mogla biti, te odakle pucaju na njega. Nakon nekoliko minuta odluči se za svlačionice na nogometnom igralištu, udaljene nepunih stotinjak metara. Uzme malo džepno zrcalo, namjesti ga i počne opet osmatrati bojište, zuriti zapravo u zgurenu zgradu svlačionice, koja je začudo izgledala gotovo čitava, čak sa krovom. Ispod jednog prozora primijeti malu rupu, gdje je netko iznutra izbio dvije cigle, pa se povuče dublje u sobu u mrak i iza prevrnuta hrastova stola proviri sa dalekozorom. Pa ,da ! U rupi na zidu slabo se je nazirala puščana cijev. Opet puzanje do prozora, gdje je uzeo snajpersku pušku, vratio se do stola, kojeg je smatrao kakvim takvim zaklonom, pa onda polako namještanje daljine, provjera metka u ležištu, traženje rupe i čekanje – usrana rutina. Počelo mu je suziti oko nakon nekoliko minuta. Ništa se nije micalo, a onda se je cijev puške pomakla-malo- za nekoliko centimetara. Opalivši metak osjeti olakšanje, vrati se na svoje mjesto kod prozora, nađe jednu čauru od puškomitraljeza, zapali cigaretu, gurne zapaljeni kraj u čauru i tako počne pušiti. Iz hodnika četveronoške u sobu uđe Drago – Kaj ima kaj? Kaj pucaš?

Ma nikaj, budala je pucala na mene iz svlačionice, zbil je cigle ispod prozora, pa sam ja pucal na njega. Si ga pogodil? Odi pa sam pogledaj. Nasmiju se oba, a Drago četveronoške dođe do drugog prozora i namjesti gajbu od vina, te sjedne uz zid. Na njega je red za stražu – Ajde uživaj, pa se vidimo dolje. Na sve četiri izađe iz sobe vukući automat za sobom, te se tek u hodniku uspravi i siđe u prizemlje, a odande u garažu gdje su drugi već sjedili oko peći i stola, pušili, otvarali konzerve, bacali karte i krali Bogu dane. Joža je u kutu punio redenike. Kaje Joža, ima kuruze? Slabo ima kuruze, trebal bi neko ići u štab po još. Dobro, sam da se najedem, pa bumo otišli ja i Željac. Ne bi htel da mi raspuste creva, a da nutra ništ nema. Bilo bi me sram. Ha!jebem te debela, a kaj bi ti falilo da jemput preskočiš zajtreka, morti bi ti se smanjila ta buđa! To je spomenik palome junaku, kaj ne Deda? – oglasi se Veljko sa hrpe cjepanica na kojoj je sjedio i zvjerao svojim zečjim smeđim očima okolo i prao zube- blento je četkicom četkao zube, pa povremeno ispirao Studencem. Skinu sa sebe tešku maskirnu bluzu i pododjelo, te se uputi prema zdencu. Ej, ekipa ! Deda se ide umivat ! Ko se kladi na luđaka ? Joža i Veljko odmah su posložili kladionicu u pive, a brzo je sva ekipa bila radoznalo posložena uza zid garaže i kraj skloništa i padale su oklade po pivo, po dva, komentari, fućkanje, veselica. Nebu me budala jebala da se ne hmijem. Nebu me budala jebala u mojoj zemlji da si ne zagrabim vode. Svako jutro se je umivao, a voda se je iz bunara mogla izvući samo pod vatrom snajpera sa obližnjeg brda-kroz haustor, pa kroz drvene letvice na bunaru. Mala vjerojatnost da te baš zatrefi, ali niko ne voli da se puca baš po njemu. Takve su fore četnici obožavali – na primjer ustrijeliti kakvu lutajuću svinju blizu našeg punkta, a onda iz mitraljeza povremeno opaliti rafal oko nje.Za par dana svinjče se usmrdi i počne raspadati, a nitko se ne usudi do njega da ga makne, pa se širi kužni smrad i teško se diše. To bi se lako riješilo sa bacačem plamena, ali mi bacača plamena nismo imali ni tada, ni kasnije. No, učili smo brzo četničke trikove, pa se je ubrzo front mogao namirisati -po dvije pruge lešina na razmaku 50 do 150 metara-na našoj i njihovoj strani. Ponavljao je u sebi svoju molitvu-jebatipasmater, jebatipasmater, ubiću te ko psa dok te vlovim, lagano ću te guliti, jebatipasmater, jebatipasmater-i preskočio par koraka brisanog prostora do bunara, zaklonio se koliko-toliko među letve i u brzoj brzini, sve plešući nekakav urođenički ples sa trzajima lijevo – desno, izvukao kantu vode. Zrna su gotovo odmah zazujala, otkidala iverje sa daščica i podizala oblačke prašine. Zapraštali su hici i sa straže, pa sa još nekoliko mjesta – jutarnja igra smrti upravo se je igrala, sa neskrivenim kartama, bez blefa, bez ćoraka i bez filmske napetosti. Snajperi čekaju jedni druge. Čekaju satima i danima – pokret, bljesak, sjenu – i šalju pozdrave smrti. Uspio je konačno izvući kantu, te se odmah trkom, sve vukući kantu zajedno s užetom vratio u zaklon. Sveta hrvatska voda ! Gospodo i drugovi, još jedanput je pravda trijumfovala, oprostite na smetnji i zdravo-doviđenja. Još je nekoliko hitaca planulo s lijeva , kao ljutito, valjda zakašnjelo, a onda se front i opet smiri. Nalije

štedljivo vodu u lavor, a Zlatko je već čekao sa loncem za kavu, sa loncem za juhu, sa loncem za poslije...Daj Deda, pa ti ne treba cela Drava da se hmiješ, ostavi malo još. Mulec, idi si zavleči vodu, ak ti treba – voda je zabadaf, a ovo je slobodna zemlja. Obavio je to polako i temeljito, najprije zubi sa šakom vode, onda umivanje. Dečki su sravnavali račune u bazi, tko je kome dužan koliko piva kad se vrate u Koprivnicu. Već su došli do brojki koje nebi krava popila, ali i to je fina igra da se ne misli na smrt, na zarobljavanje, na ranjavanje, na opkoljavanje, na sve grozote koje se borcu mogu dogoditi svaki čas. A ako previše misliš na to, obuzima te strava i pukneš i poludiš i sve te je više strah i više ne možeš izdržati, a odavde evakuacije nema. Samo teški ranjenici, a i to kojekakvim skrivenim putevima kroz kukuruze i šumarke prema Gaju i dalje u Kutinu. A sutra si bum i noge opral.-reče svečano ulazeći u garažu – baš na inat onome majmunu. Pokušali su noću izvlačiti vodu iz bunara, ali se je ispostavilo da je to još i opasnije, jer su noću tukli i sa minobacačima, a netko je na brdu očito imao i pasivni nišan. I baš im svinje nisu dale do vode. A imali su na punktu svega-žestokog pića, konzervi, čak i oveće gajbe sa zečevima, ogromne zalihe Studenca- ali nije bilo vode, niti piva. Pivo! U Pakracu je s vremenom pivo postalo valuta za sve. Nagrada za rušenje helikoptera su bile dvije gajbe piva! I pratili su se helikopteri za opskrbu osobito pažljivo, a Gazele još i pažljivije. Ovdje se iskustva stiču brzo ili nikada. Jer kada se na gazelu ispali rafal, osobito ako se držite pravila iz vojske da je svaki četvrti metak u redeniku obilježavajući ili pancirno-zapaljivi, kada se dakle ispali takav rafal, pa se promaši otprve, već u sljedećem trenutku sa vrtaljota stiže raketa. A one su neugodno precizne i bilo je prilično ranjenih. Da su Stingeri! Ma, da su Igle! Ne bi se helikopteri šepurili na visini 800 i daljini 800! Znaju pederi da je naše najjače protuavionsko oružje stari šarac, a da se municija za browinge uvijek čuva za nedajbože. Još se dobro sjećao slika iz sedmog i osmog mjeseca, kada su na front dolazili dragovoljci većinom naoružani lovačkim karabinima i sačmaricama. I stalno smo se povlačili. Uvijek povlačili. Sad iz jednog sela, sad sa jedne rijeke, pa sa mosta. Uvijek isto-malo noćne inicijative po pješadiji i bandi, a onda je odnekud ispao tenk ili oklopnjak i povlači se. Sada smo jaki! Nismo baš neka vojska, ali imamo i nekoliko topova! U dobre dane imamo i granate, pa čovjek uživa gledajući kako i oni dobivaju, a minobacača ima ko u bajci i deru štedljivo, ali precizno, pa su ravnopravni četničkim koji ispucavaju puno mina, ali uglavnom bez cilja, pa su preorali zemlju i krovove kuća stotinu puta, a da prave štete nisu počinili. Za par dana čovjek se izdresira, pa može nepogrešivo razlučiti kojeg je kalibra ispaljena mina, odakle i hoće li prebaciti ili podbaciti ili ide baš na tebe. I onda za vrijeme bombardiranja, a to je više od devedeset posto sveg vremena, kada se ljudi u zaklonu kakva podruma ili katnice kartaju, svi ćule uši ko magarad i slušaju mine. A ručni bacači! A zolje! Nema više labavo i nema više lako ćemo. Postaviti par topova i udri, dva tenka pa počeraj. Treba stisnuti šupak i krenuti uz tenk da ga ne zaspu lovci na tenkove minama i zoljama. A četnici srca nemaju. Regruti u takozvanoj vojsci pak su golobradi i nisu baš sve sami Srbi, pak se rijetko upuštaju u pravu borbu i rado odustaju. I zato je front već deset dana stabilan. A doći će valjda dan da i mi krenemo! Takve je stvari govorio Deda ekiposima. Nitko to nije nikada rekao, niti je on koristio kakve zapovjedi, ali su svi znali da on zapovijeda posadom punkta. Jednostavno, on je donosio brze odluke, a kako su se najčešće pokazivale ispravnima, nitko ih više nije ni dovodio u pitanje. Ušao je u garažu koja im je služila za sve – kao kuhinja, blagovaona, priručno skladište, dnevna soba, komandno mjesto i inače za sve. Ljudi se vole stisnuti jedni uz

druge i osjećati se sigurno, a kako je ispred garaže bila kućerina – velika katnica sa terasama i međukatom, mogla se je zapaliti i bezdimna vatra na suhim drvima, kojih je, fala Bogu, bilo u dvorištu i drvarnici dovoljno. Iz pletene korpe u kakvima naše seoske majke drže dojenčad izabere konzervu – ribice za doručak, haše za ručak, ragu za večeru- a drugi dan ponovno haše za doručak, ragu za ručak, ribice za večeru. Uvježbanim pokretima otvori vojničkim nožem konzervu sardina i reče: “Slavimo Gospodina jer je velik ! Slavimo “Podravku” jer nas hrani ! Slavimo žuljeve ratara i ribara. Slavimo sve žene svijeta koje ćemo izjebati čim se izvučemo iz ovih govana! Amen i Hosana u visini. ” Nakon ovakve molitve popraćene smijuljenjem cijele ekipe počne temeljito jesti, zalogaj ribe, pa zalogaj tvrdog kruha kojeg je namakao u ulje da mu ne rasiječe desni. Neslužbeni kuhar Zlatko potoči svima kavu koju je kuhao u nekakvom crnom loncu, kojega više niti ozbiljno pjeskarenje valjda nebi opralo.-Ozbiljno ideš v štab ? Možda bi bilo bole po mraku, ili da odemo pešice prek groblja.-Ako odemo pešice, nemremo puno nositi, a možda ima i kakva zolja ili kaj takvoga. A pripremi i one manjerke, tam radi kuhinja, pa donesemo i nešt toplog za popojesti.-Tak je Deda, sigurno kuhaju graha. Baš bi pasalo sad malo graha sa rebrima, pa da se natorbam i fino si legnem spat kak čovek – javi se sa kauča Zubo, koji je već bio malo pod gasom, ali se od boce Štoka nije odvajal.-A koji kurac pak delaš po cele dane ,nek spiš, niti marše nemre tolko spati- odbrusi mu Zlatko lupajući nekakvim loncima.-Zubo, ako oćeš biti koristen, daj oguli jednoga zajca z gajbe, mortik niš ne doneseju, za saki slučaj.-A mortik se ni ne vrnu,to si štel reči?-Crknite u mukama,obadva- dovrši kavu,te navuče na sebe policijsku pancirku i pancirni šljem,te iz kuta izvuče mali puškomitraljez M 72,sa tri okvira zaljepljena izolir trakom-Željac, di si, vrak ti mater lenu, idemo s veseljem i punim želucom ! Zemi si pancirku,ti buš vozil.-Kaj će mi pancirka? Da nemrem skočiti z auta van? –svi su već znali koliko zapravo pancirka štiti od oštre municije- nikako.Ljudi su davali po tisuću maraka za pancirku koju bi drugi ili treći dan na frontu bacili,jer se u njoj,ako je dobra nemožeš kretati,a ako nije dobra,koji će ti kurac. Ali pancirka zato dobro štiti od manjih gelera i sačme iz ručnih bombi,pa su zato osobito aktivni policajci voljeli nositi pancirke kada zadatak nije bio skopčan s previše kretanja. Bolja su strgana rebra od propuha u prsima,to je bar jasno.I uopće su aktivni policajci oprezniji od pričuve,koja je skrpana zbrda zdola,hoće i hodat po kućama radi krađe ili zabave,a bogme ih je mnogo i miniranao,pa pričuve dosta i stradava baš bez veze.Ali su zato i u pravoj borbi žešći ! Znao je Deda gledati kroz prste razne gluposti ,pa i ozbiljna kršenja discipline jer su dečki u borbi bili pravi. Ma svi smo mi ludi-pomisli.-Rivamo glave gde američki vojnik nebi kamen bacil. Mogu nas četniki saki čas pomesti odovud,a mi se ne povlačimo.I kam da se povučemo? Jebamuvrakmater! Pol ovi klipana niti nezna da se nemamo kam povleči.Ili ih nije briga. Onda dojdeš doma ,pa ti vele da si plačenik.Za dnevnice se nemreš pošteno napiti s ekipom! A pijemo svi . Ko da nam je zadnje,jer nikad se nezna.Alkohol otupi osjete.Poslije svakog fronta Deda se je životinjski napil.Zapiti mrtve i ranjene.Zapiti sveprisutni strah i bijes. Sve kvragu zapiti,jer sutra je uvjek novi dan i treba početi spočetka.Posel,ljudi,žena,dete,problemi,novci.I opet ponovno u rat.Možda je i bolje na frontu,jer tu čovjek ima jednu brigu – kako preživeti,a doma ih ima hiljade.Ljudi se doma sklanjaju u skloništa i podrume kad je zračna uzbuna,a njega uzbune vesele – skrivajte se,pizda vam materina,da osetite kaj je strah.A žao mu je ljudi.Ljudi su ovce! Kojeg vraga ljudi znaju kaj je rat. I onda nemreš se s nikim spominati o tom vražjem ratu i tome kamenu kaj žrmla vu želucu

osim s ekiposima. Počneš nekome o tom govoriti i vu očima mu vidiš da niš ne razme.Ništ! Ko vražja engleska reč koja se nemre prevesti – znaš kaj znači otprilike,ali vraga znaš kad nemreš prevesti.Dva različita sveta.Nemreš se spominati niti s psom,kad on drukčije misli.Moreš mu komandovati,on tebi more mahat z repom,ali se vi ne razmete.Tak je i s tim i tu nema pomoći.-Zel si buš pancirku i bude ti drago.-zaključi mračno. Željko je ipak uzeo pancirku i obični vojni šljem na koji je naljepio hrvatski grb velik ko šaka,valjda da se nijedan četnik s dva kilometra ne zajebe i da ga pogodi baš v glavu glupu.Sjeli su u Forda punog rupa od metaka,na kojem je prednja šajba bila izbita van radi puškomitraljeza,a Ivo i Smoki su već spajali dva dodatna akumulatora radi paljenja. Srećom stvar je odmah kresnula,te je Željac pod punim gasom krenuo prema haustoru,tako da je Smoki u zadnjem trenu spustio poklopac motora.Ovo su često vježbali i palili i turirali auto,najviše zato da zbune četnike,nadajući se da kada se naviknu na zvuk auta neće biti spremni otvoriti vatru na njih kada su još na prilazu kući i voze se ravno na njih. Bili su spremni.Nisu prošli ni desetak metara već su po krovu zapraštala zrna,a odmah zatim stigao je i zvuk rafala ravno pred njima.Drago je sa straže odmah odgovorio iz šarca,a pripucao je i Deda kratkim rafalima,više radi sebe i svojeg straha,nego po nekakvoj meti,jer je samo naslučivao odakle dolaze zrna.Pripucali su dečki i iz Moderne,uvijek spremni pritisnuti četnika koji počne pucati po danu . Željac u divljačkoj vožnji skrene desno prema Pakracu i protutnji tristotinjak metara do zavoja i željezničke pruge pod punim gasom,dok je Deda okretao drugi okvir na pukomitraljezu,iako onaj načeti još nije bio prazan. Vozeči se bočno,bili su lošija,ali još uvijek dobro vidljiva meta i sve je više oružja pucalo baš po njima,a jedan je puškomitraljez ulovio preticanje baš na zavoju i opet su po blatobranu poiskakali komadi boje i iskre. Konačno su nakon dvije-tri minute ušli u zaklon kuća,te je tu Željac stao.-Jebi se stari,neću više voziti . Zvadi me z auta van.-Najprije nije razumio,a onda u tuči plastike i stakla spazi veliku zjapeću ranu na bedru . -Jebem ti,jel duboko,jel ftrgnuta kost? – Iskoči iz auta koji je brundao bez auspuha i preko hlača i rane omota prvi zavoj.-Ma nije ništ reče Željac.Ova gore me sam peče,ali ova dole vraški boli.-Tek je sad vidio da i iz čizme navire krv,a na sari mala,nezamjetna rupica.Taman v kost.Šeprtljavo je ubacio Željka kroz zadnja vrata na pod auta,jer su izvadili sjedala i pojuri prema štabu smještenom u robnoj kući. Pikali su četnici ko bedasti iz minobacača pokušavajući pogoditi u kojoj je uličici,ali nisu bili ni blizu. S ljeva je proradio i višecjevni bacač,a rakete su padale oko vrtića i crkve daleko ispred njega Dojurivši pred ulaz u skladište robne kuće poviče – Doktora ! Ranjenik ! – a iz skladišta su poiskakali dečki u maskirnim uniformama i prihvatili Željaca,koji se na svaki pokret trzao i režao. Odmah je tu bio i medicinski krevet na kotačima,a odnekud se stvorio i doktor Gile.-Kaje,dal si se prestreliti,lepo bogme.-doktor je mrmljao bez veze više zafrkavajući Željka,ali su mu ruke radile precizno i brzo,rasparao je zavoj i hlače,a dva bolničara već su parala i čizmu.-Jako lepe rane,prosim lepo,jako lepe,tak ćemo ti ih zašiti kaj buš si dal i drugu nogu ftrči da ti bu lepa kak i leva. Jesi pil kaj danas? –Na Željkovo bolno kimanje,doktor Gile digne naočale i namigne Dedi-Ko ti je kriv,dajte mu još piti. I stvarno su mu dali.Imali su bolničari pripremljeno za takve situacije konjaka da te glava boli.-Zemi si i ti.-reče Gile.

-Ma ja nisam ranjen.-Zemi si za dušu.-pa i doktor nagne iz flaše pošteni gutljaj.Deda prihvati flašu,a žestoki alkohol zapeče ga u grlu i eksplodira u želucu.Iskapi dobrih četvrt litre.-Jebi ga.Baš su nas potprašili.-Se je v redu.Bumo ga skrpali koliko se da,a denes tak i tak imamo već tri pa bude kombi išel s njima f Kutinu.-Bute mu zeli metka z noge.Dole na cjevanici nema izlazne rane.-Ki bi mu vrag to iskal f kosti? Nemamo niti rengena,a i da ga imamo,ja nisem kirurg,nebi mu htel živca povrediti.-Jebo te,a kaj ste vi doktore,ako niste kirurg?- Znao je za više operacija koje je Gile uspješno izveo,jednu čak pod svjetlom baterija,na cesti u Prekopakri,gdje je nekom Podravcu iz Molvi geler rastvorio prsa.-Ginekolog.Doktor za pice.Jebo me pas. Oprosti se sa par riječi sa Željkom,koji je već bio prilično pijan i ostavi ga brizi doktora.Za pice,hm.Ne znaš dal laže ili ne kad se stalno zajebava,a opet...Privuče ga miris kuhinje,koju su smjestili u negdanju samoposlugu,iskoristivši bivše rashladne vitrine kao liniju podjele hrane.-Jel se kuha kaj,drugovi i gospodo ! – nazdravi ušavši u legendarnu kuhinju,a spazivši i dvje žene u maskirnim odorma sa bijelim pregačama brzo se ispravi- I gospođe i gospođe,pozdravi ljepoticama,he he.-Isuse blaženi,odakle ste vi ispali? – Zagleda se u njega sredovječna žena kestenjaste kose spletene u kompliciranu punđu,sa velikim srnećim očima.-Kaj je? Inače sam zgodan , visok i vitak frajer,samo neznam kaj mi je danas.-Ma pogledajte se kakvi ste.Dajte da Vas operemo,grehota je takav hodati okolo. Pogleda se i primjeti da mu je pancirka razderana po pleksusu,a da iz nje vire slomljeni komadi keramike.Prsa i ruke su mu bili krvavi i zamašćeni,a za sve se ulovila prašina i barutni dim.-Bogme maneken nisam,to se nemre reči. Žena ga bez riječi za rukav povede u kupaonu,gdje je u limenim kazanima bilo vode,a tek što je izašla iz kupaonice,žena se brati sa velikim lavorom i kantom vruće vode.-Nije baš toplo,ali se oprati morate.Dajte mi te krpe,pa ću Vam naći čistu odjeću.-Ženo božja,te krpe su moja uniforma.Namučil sam se da si ju najdem,a sad bi ti s njom u kontejner.E nebuš.-Ima uniformi.Došla su dva puna kamiona iz Amerike.Izabrat ću Vam nešto.-Super,ako ima broj 58 ili veće,to bi bilo taman.-žena nestane kao sjena,a on sa sebe zguli pancirku i smrdljivu odjeću i bogme se temeljito opere u lavoru,jer je tu bilo i sapuna.Kada je počeo drhtati od zime odustane od pranja kose,koje ga je malo tištalo.Ali ne možeš imati baš sve.Uto se vrati žena noseći pune ruke zelenih krpa.Zastidi se na tren svoje golotinje,ali onda pomisli- G vragu,pa i ona je vojnik- i počne prebirati po hrpi odjeće za koju se ispostavilo da je prvoklasna kompletna uniforma-duge gaće,pododjelo,džemper,maskirne hlače i bluza.-Nema više velikih prsluka,to su razgrabili.-reče kao da se ispričava,skupi njegovu odjeću i krene van.Iz skorene smrdljive hrpe popadaju bombe,kompas,nož,dobra šaka pištoljskih metaka i kojekakve gluposti kojih vojnik ima na kile.Nasmijaše se,pa je brzo pretresao stvari u potrazi za još sitnica. -Nije važno,ovo je odlično.-brzo se obuče i osjeti se ugodno.Vrativši se u kuhinju primjeti kod jednog kazana Kavu.-Di si Kava,stara kućo!Što ima?-Ima svega,ali nije za pričat.

Iz pokrajnog prolaza opet se pojavi ona žena.Valjda su imali uvježban sistem rješavanja smeća.Vratila se stvarno brzo i oprala ruke u dezinfekcijskom sredstvu koje je stajalo na stolčiću uz vrata.-Dobra gospođo,a kak Vam je ime,da znam kome mogu zahvaliti kaj nemam šugu?-Zora.Ime mi je Zora.-Drago mi je,ja sem Deda.A otkud ste,gospođo i kak ste završili v ovom grobu?-Tu sam iz Prekopakre.Tu sam i radila.Nekad. Nekad, pomisli.Prije četiri mjeseca ovo je bio grad kao i tisuće drugih gradova.I ona je radila možda za istim ovim pultom dosadne svakodnevne poslove koji sada izgledaju kao zlatno doba.Nekad.-Da,svi smo mi odnekud,a vi ste odavde.Jebi ga,hvala Vam.Čuj,Kava,ko je tu glavni? Imam par manjerki,pa bi to napunil s kakvom hranom,jer ne dobimo svaki dan kuhano.-S kojega si punkta? Koliko vas ima ? -S Šretera.Ima nas trinaest,zapraf dvanaest,jeden dečko mi je stradal sad pred pol vure.-Kaj je ozbilno?-Dobro je dobil.Dva komada v nogu.-Jebeš noge,dok je glava v redu.Dobro,dojdi za kakvu vuru,vuru i pol.Budemo dokuhali,a ti donesi manjerke,da vidim kolko vam treba.-Dogovorene,vrag te jebi zagorski.-krene prema izlazu,ali ga Kava zaustavi.-Tak se ostavlaju pajdaši,sim hodi,vrag te tvoj.- Iz nekave škrinje izvuče Kava dva mala Tuborga i otvori ih.-Nisam popil pivo sto godina.-Reče i kucne se sa Kavom,koji se smijuljio pod brcima.-Je,slaba godina.Vidiš,najebali su me tu f kuhnju,ali ima i to svojih prednosti.Bar se ne zmrzavam.-Već je sad mrzlo,a kaj bu tek v prvom i drugom mesecu.-Kolko bu još dugo trajal rat,kaj ti misliš,ti si pameten čovek?-Još tri,možda i četri leta.Oni nas više nemreju pobediti,a mi smo još preslabi da ih poteramo.Treba par godina da se skupi ratna proizvodnja,da se skupe saveznici,linije opskrbe oružjem.Ili da dojdu Ameri. Onda bi bilo brzo gotovo.-Ko da bi htel Đoni ginuti za nas.-Ma normalno,nisu oni blesavi.-A kaj se Zore dotikava,nemoj se puno zezati sa ženom,muža su joj otpelali četniki još na početku i nezna kaj je s njime.Tu je kod nas,pa pred jutro hrani tri familije staraca kaj nisu hteli pobeči.Žena je jadna,jebi ga.-Nisam niš ni mislil,ženske su zadnje kaj mi je v zadnje vreme na pameti. Dovrši pivo i kimne Kavi.Već ga je malo lovilo.Najprije vražji konjak,a sad i piva.A mora do zapovjednika.

II

Sve ga je jutros smetalo: smrad koji se širio iz spavaonice smeštene u dvorani društvenog doma,zveketanje suđa i opreme u poljskoj kuhinji nakalemljenoj uza poludovršenu kuću tik do doma,pijani prljavi kuhari i drečanje turbo folk zvezde u usponu sa kazetofona obešenog o polusasušenu šljivu u dvorištu.Smetalo ga je i pismo pristiglo vojnom poštom još jučer navečer,a koje ga je svrbelo u džepu,te ga je noćas sedeći u improviziranom štabu stalno iznova razmatao i čitao.I pio.Čitao i pio.Stalno iznova. Pisala je keva svojim finim rukopisom,zaobljenim latiničnim slovima – nikada nije pisala ćirilicom,pa ni sad u novo doba Procvata,sve izokola pa na mala vrata,a onda,već pri dnu da je Mićo mrtav.Došao je u limenom lesu odnekud iz vukovarskih kukuruza,zalotan i umotan u trobojnicu sa ocelima i tako su ga i pokopali na zemunskom groblju,i bilo je puno ljudi i narod je plakao. Mogao je plastično zamisliti narikače i proklinjanje ustaša i belosvetske urote i krupne kapi kiše kako se skupljaju u prljave lokve.Odrastao je sa Mićom.Seti se odmah pesmice iz škole “zajedno od istih bolesti pelcovani...” sve zajedno.Zajedno prvi put u bioskop,zajedno su gledali letnje suknje na korzou i kod konja na Trgu Dimitrija Tucovića,zajedno su prvi puta skupili novaca i hrabrosti kupiti “ljubav” u Picinom parku kod železničkog kolodvora i zajedno se švercovali trolejbusom od Zvezdare do Crvenog krsta i bauljali po Adi i zabačenim alaskim kolibama uz Savu.Zajedno na radne akcije,zajedno na more na Hvar,zajedno u vojsku,a onda je došla priglupa epizoda oko Gordane,koja je glupača izabrala njega,a odbacila Miću koji je bio i lepši i pametniji i bolji čovek od njega,a onda je i njega ostavila naglo i bez nekog vidljivog razloga,ali one topline između njega i Miće je nestalo. Zavidio je Mići Trajkoviću što je imao muda među prvim dobrovoljcima otići kao Tigar na frontu i što se je vraćao pun para,pun zlata,što je ševio sve što je nosilo suknju i što je bio pun priča o herojstvima u borbi za sveti krst.Zavidio i jednog se supijanog jutra prijavio i on. Sada je tu i na svoje oči vidi usrana herojstva,klanja,svađe,sav kal koji se je kao blatna bujica izlio na ovu ispaćenu zemlju.Sada i on pije.Sada i on priča o svetosavskim pravima Srbskog naroda na slobodu i samoodređenje u supijanom bunilu.A zapravo zna.Zna što je znao i Milutin Trajković,samo nije hteo da kaže i nije ga nikada zvao da pođe s njime,a on je budala mislio da neće da podeli s njime ekstazu herojstva i narodnog oslobođenja. Kao da se je jedan dio duše otrgnuo od njega i nije bio siguran da li bi zaplakao nad prijateljevim grobom,ili bi pljunuo u raku.Još jedan mladi život u grobu – sasvim izvesno uzalud.Nikome ta smrt nije otvorila oči i pitao se je da li će ikada kroz pijane izmaglice itko od njegovih drugova vidjeti svu prljavost toga što su učinili sebi,svojoj zemlji,svojoj djeci. Hoće li se tko upitati i pokajati radi užasnog zlodjela što su ga počinili ovim tu ljudima? Poterali ih noću minobacačima i transporterima,pustili pijanu rulju da ubije,da siluje, da pljačka koliko tko može nositi – radi svete srpske zemlje. I sve je bilo kao u kakvoj mori,u bunilu su prošla sela jedno za drugim i sada su tu zapeli. Tek kada su počeli padati ljudi oko njega,ljudi koje je poznavao iz pozorišta,iz bioskopa ,sa urnebesnih Zvezdinih utakmica i veselih tučnjava sa grobarima, tek su mu se tada otvorile oči i navrla pitanja. Najpre je tu i tamo zapraskala puška kakvog očajnika baš zapelog da pogine na kućnom pragu.Još je njih bilo kako-tako zabavno progoniti i likvidirati.Iskasapili bi ih poslije kukavelji koji se uvjek vuku za udarnim desetinama,a u pravoj borbi nikad ne sudeluju.Zato su u

pljački i mučenjima prvi i on im je to prvenstvo uvek zahvalno prepuštao.Hijene paklene ! Neka se nose,govna sa dna septičke jame takozvanog ljudskog roda.Izrodi od Hrista i od svega čovečnog! Arkanova i Draganova banda – zveri ,a ne ljudi.Zatim su se pojavile i prve ozbiljne grupe,ne očajnih ljudi,već milicionera,obučenih vojnika,dobrovoljaca,legionara,a bogme i pravih ustaša. Ti su ljudi stvarno bili zajebani.Policijske grupice organizirane kao gerilci i diverzanti trebili su majnje skupine četnika zadivljujućom upornošću.Nisu se baš zaletali na vojsku ili na veće grupacije sa oklopom,ali su punili groblja.Pojavili su se bome i koljači – usamljeni osvetnici ponikli iz najmračnijih dubina pakla.A odande smo ih mi isterali.Bože,kakve vijavice veju u dušama tih ljudi koji se prikradaju noću kroz straže i ubijaju što im se nađe na putu.Najviše vole noževe,pa ima oko mrtvih stražara,civila,pa i celih familija krvi u lokvama,a rane zjape široko i preteće.Kada bi se takvo što zadesilo u blizini,pa je morao otići lično videti kao nadređeni starešina,prolazili su ga trnci – tako će i mene zaklati,kao psa,i ostaviti me da paski umrem u hropcu i da gledam u zvezde mrtvim očima. A nije mogao svojoj sudbini ni trunka zameriti,pa je opet pio. Eh,a sada! Sada ustaška policija i specijalci imaju i topove,minobacače,izviđače,snajperistima se ne zna broja i tuku se baš pakleno za svoju zemlju.Transporti koji su prije vozili u Srbiju televizore,hladnjake,krevete,strojeve,traktore,odeću,slike i zlato – sada voze mrtvace.Koji se množe! Nekavom mrtvom svojom snagom mrtvaci se množe kao kukci i više ih nitko ni ne broji.U početku su na radiju za svakog mrtvaca baljezgali o svetoj misiji i osiguranom mestu u srpskom raju,onda su ih spominjali poimece,a sada celi dan piči muzika – turbo ekstra super zvezde naše estrade. Baja mali Knindža. Klonovi,budale i krvopije. Onda je počeo otkrivati da baš ni Srbi koje su došli osloboditi nisu presretni . Da su ih najviše oslobodili njihovih imanja,da su ih oslobodili njihovih komšija,a bogami polako se i marva kolje,a sve ćešći slučajevi silovanja domaćih žena,otvorene pljačke i međusobnih obračuna domaćih četnika i dobrovoljaca iz Srbije i Bosne jedva da se više i zataškavaju. Svaki dan sve se dublje i dublje kopa po ranama. To su stvari koje su ovdje vidljive.A stvari koje on ne vidi? A rane koje su zadali Hrvatima i drugima? Kako to ispraviti ? Ležao je ponekad u retkim trenucima treznila i zamišljao se kako prilazi drugoj strani fronta,posipa se sa pepelom i nekakvim gigantskim glasom govori svima ljudima iz Hrvatske : “Oprostite ljudi.Zavelo nas je nešto što ja ne mogu da imenujem,nekakva zver u nama nagnala nas je da ubijamo,otimamo da krademo i lažemo pred licem Gospodnjim. Ne možemo biti braća,ali dopustite da budemo sluge i da svojim suzama bar donekle okajamo grehe.Jer grešili smo bivša braćo,grešili smo uvelike i nema oprosta!” Onda se i opet napije da se ne mora ubiti i tako iz dana u dan.A metak ga neće.Ni sa kime ne može razgovarati o svojoj muci.Niti kad je početkom oktobra bio kod kuće u Zemunu nije našao nikoga,ali baš nikoga koji Zna.Otac uvek zakopčan priča o taktici o oružju,o tome kako bi on to – oficirčina koji nikada nije niti pokušao razgovarati s njime.Uvijek je mislio da njegov otac i njega dresira i drila kao regruta i da će ga jednog dana proglasiti sposobnim da da zakletvu i da je dril gotov i da sada mogu biti otac i sin,ali taj dan nije došao i on je otkrio da njegov otac i nije ništa doli oficir i da tu čovjeka zapravo nema. A keva je znala! Odmah.od prve.Ali mu nikada nije rekla ni reči,čak niti kada se je pred njom,u kući, oduševljavao Šešeljevim izjavama da će Hrvate po trećinama pobiti,raseliti i zasužnjiti. Tiho je ta žena klizila svojim malim carstvom od kuhinje do dnevnog boravka i svoje ložnice u koju nikada nije nikoga ni puštala.Navikla očito na

luksuz celi život,ali nije prosvedovala niti jednim glasom ni na par-nepar,ni na redukcije struje i plina,ni na nestašice.Nije rekla riječi na rasističko divljanje na ulicama,a kada je on naspomenuo u kući da je Srbija gde su srpski grobovi,pogledala ga je onako sažaljivo kako samo ona zna i on je osetio da u svemu tome ima neko zlo.I nije više pričao o tome. Keva se je rodila u staroj zagrebačkoj familiji – nekadašnjih šnajdera,a prijeratnih industrijalaca i bankara,koji su iako osiromašeni dolaskom komunista,uspeli zadržati nekoliko vinograda po Zagorju,nešto šume i dva zagrebačka stana i živeli su sasvim solidno.A pola kevine familije zapravo je održavalo nedokazive veze sa emigracijom,te im se sigurno nije svidela njezina udaja za neotesanog oficira JNA,uz to Srbina iz Hercegovine,ali nije nitko smeo da pisne.I tako je doktorica Keglevićeva postala drugarica Žarković,pa je krenula po garnizonima diljem Jugoslavije,u neprestanim prekomandama,obićno radeći u kasarnskoj ambulanti,uređujući stanove iz kojih smo se brzo selili i sređujući hiljade odnosa koji se već moraju srediti.Sa mojim razrednim,radi upisa usred polugodišta,sa lokalnim mesarom,sa ženama u zgradi,obično samim dokonim oficirušama. I nikada keva nije izgubila vedrinu i ženstvenost,šarm kojim je magnetično privlačila pažnju i poštovanje ljudi oko sebe. I nije mu rekla-sine to je užas i svi ti ljudi koji viču i pozivaju na sveti rat hulje su i razbojnici.Već radi mene i sebe nemoj se petljati u to i priznaj sam sebi da ne razlikuješ krv koja kola tvojim žilama- koja je polovica srpska,a koja hrvatska.Valjda je to dobro sam otkrio.Mešavina je eksplozivna i boli,a razlike nema nikakve.Nasleđe krvi i zemlje! Kurac moj. Kod kuhinje zatraži kavu,koju mu je odmah i natočio postariji rezervista,tromi Sremac,koji ga je fiksirao mirnim,nedokučivim očima.Imao je osećaj da ga taj čovek svlači pogledom i da otkriva unutra tajne koje ni sam sebi nije nikada priznao.Popije brzo kavu i vrati se u štab. Gde si Gajo,izem te gluva? –pozva posilnog i naredi mu da pripremi kampanjolu.-Idemo u brigadu.Svakodnevna rutina kapetana na fronti-desetak kilometara prije rata pripremljenom obskrbnom cestom do štaba brigade duboko u šumi,valjda za svaki slučaj,gde su mu svakog dana obnjašnjavali da je situacija bog bogova i da svakim danom sve više napredujemo.

III

Natovarili su mu dečki sve u auto i izrešetani se je ford nagnuo na jednu stranu, a i otprije je auto visio radi poodavno rasparenih guma. Namjesti pomoću rašlji i ljepljive vrpce puškomitraljez na prozor suvozača i s teškim se uzdahom ugura u sjedalo, stješnjen pancirkom, opasačem,čuturom i desecima drugih sitnica od vojničke meštrije.Iz navike i nekakve simbolike nosio je čak i policijske lisice,a da prave potrebe za njima gotovo nikada nije bilo.Zarobljenici ovdje ne pomišljaju na bjeg,niti na otpor,jer je dobiti metak jeftino i samo treba zatražiti krivim pogledom. Mahnu borcima natiskanim na odškrinutim željeznim vratima skladišta i trojica odmah priskoče autu, pa ga upale na guranac. -Ovi se bar ne klade na mene.Motor pod turažom zaurla,i pojuri uličicom do mosta,pa ulicom kraj škole i natrag van prema pruzi – Tamo nas , na kraju krajeva čekaju- samo veselo i s punim želucem naprijed- reče sam sebi i skutri se na sjedištu svladavajući zavoj poslije pruge. Čedo se nije dao čekati – odmah po izlasku iz zavoja urlikanje motora stopi se sa cvrkutanjem metaka po zadnjem kraju auta i stvar nije prestajala do dolaska na punkt.Ispraćen rafalima i posut staklovinjem sa zadnjeg stakla ujuri u dvorište i zabije auto u stablo jabučice,jer kočnice više nisu držale,a onda se otkotrlja iz auta i utrči u zaklon garaže. Zlatko i Joža stajali su kod dvorišnog prozorčića, a Joža je upitno pogledavao sad Dedu,sad krvave mrlje na desnom pragu auta.-Dobil je Željac grdo v nogu.Odpeljali su ga iz štaba v Kutinu,v bolnicu.A nije mu zapraf ništ,zvlači se kak navek.- pokuša se našaliti,a bio je zapravo ozbiljno zabrinut za dečka-nije baš niti put do Kutine čista zajebancija,iako su ranjenike vozili većinom domaći ljudi koji su dobro poznavali prečice i tvrde poljske puteve,za svaki slučaj.-Si uspel kaj dobiti ? –Joža je bio zabrinut za municiju,koja im je već ozbiljno ponestajala,iako je Drago sa kata raspalio baš muški iz šarca,ne štedeći.-Ima svega, pun je auto,ali pusti to do večera,pa budemo po mraku stovarili.-Kad smo već kod auta-mrko reče Zlatko-mislim da ga se više i ne splati popravljati.Z kilera teče,obadve zadnje gume su šlus,a bogme niti prednji kraj ne zgleda baš sigurno.-Neznam, bumo vidli,dobro vleče,a bog zna ak de najdemo kaj drugo kaj se kotura.Uostalom,imamo većih problema nego je kurčevi auto.-Kaje bilo? Pa nemre biti gore nek je.-More biti gore.Amidža naređuje napad na Kusonje i dalje iza brega prema Šeovici.A to je baš pred nama i bude puno pizdarija.-Kakav ga je napad napal?Jebem mu krušnu mrvu! Nema artiljerijske pripreme,nema oklopa,malo je i municije,a on bi u napad.Kaj misli da se čedoji nisu zakopali? Em su oni ne bedasti kak mi.-Deda,ima Zlatko praf.Jedno je zavleči se med njih i potprašiti jednu ili dve hiže,pa i napasti kakvi izolerani punkt,ali zauzeti celo Kusonje i zajti im još dale? Da se nije Amidža ovaj put malo zaletel? Kaj vele drugi,kaj vele Zmija i Lisica? A Moderna?-Kaj vele,jebi ga kaj vele.Zmija i Lisica i Rak su za.Neće niko izostati,a luđaki sa Moderne su i tak uvek za.Onda smo i mi za.Rekel sam mu ono kaj ti meni veliš,a on valjda se to zna najbolje od svih nas,ali je stari uporan-napad i napad.Da su sad najslabeši i te fore.Neznam s čim smo ih iscrpili.Zamorila se banda punit topove.

-Dobro,jebi ga,a kad? – pomiren sa sudbinom upita Zlatko.-Sutra v zoru.Sutra je dan D.-jedan od mnogih,pomisli,samo jedan od mnogih.-Vidli bumo kaj vele drugi.Za zaštitu punkta ostavljamo dvojicu,a ostali idu.Bumo se navečer dogovorili,a sad idem spat.-Ma nije loš dan,nije loš dan – veselo objavi Joža – samo jeden ranjeni i to ne teško,a ne moramo ga niti nositi,zaradil sam osam pivi i baš mi se fućka,a sutra je nedelja.-Je,jebemu miša,još je i nedelja. Skinu pancirku,stavi je u kut na hrpu sa ostalima,i ode u prizemnu sobu u kući,u kojoj su Miki,Veljko, Picok i Zagor bacali karte,a u vreći u kutu ležao je Branko i čitao nekakav strip. -Bok dečki.Vidim,lepo se zabavlate,a de su drugi? -Bok stari.-reče Miki,a da se nije okrenuo od karata- Otišli su Kenjac,Zubi i Matek sa Rokijem s Konstruktora iza željezničke stanice izviđati,a malo i minirati štreku.Navodno sa su čediji zminirali svoju polovicu,pa neće ostat dužni.-A odkud im mine? Pa je ostalo samo par protutenkovskih?-Veli Roki da se čedo baš nije strgal maskirajući svoje na potez,pa budu poskidali i porazmestili njihove mine.-Blaženi Bože! Sam fali da neko pogine radi gluposti.Mortik je čedo ostavil par mina otkritih,a ostale dobro zamaskiral.Pa dok dojdeš pobrati kaj je na pladnju,ostale delaju Bum!-Kaj se sekreraš,em su nej deca.Pa kaj ti misliš da su Srbi tak pametni kak ti,pa da se sete takve pizdarije?-Jebite se,čovek bi da se bar neko sačuva dok je mir,a vi bi sam ginuli.Željac je dobil po nogama dok smo išli v štab.-Kaj jako?-Nebude više igral nogomet,to je sigurno,ali nije prestrašno.Već su ga otpeljali za Kutinu.-Pa kaj ga nisi pratil,pizda ti materina,kaj bu sam f kombiju do Kutine? Znaš ti opće kak putuju do tam?-uključi se u razgovor i Picok,sklopivši karte na stol.-Više nije kak prije,sad ih ide više odjemput i imaju pratnju.-Ipak je bole da je netko od naših s njim.-Samo se nemojte svaditi,ak se ne mislite klati.-javi se iz kuta Branko-ak ima pratnju,ima pratnju,pa ne pratiju ga Cigani s muzikom.-Ve si ga f kmicu vritnul Branko,jedan s pratnje je baš čisti Cigan,a bogme ima i lepu mužiku – ultimaksa vleče za sobom.-Jebem ti,dobro bi nam došel jeden ultimaks.-Je i tri crnca da ti vleču municiju. –poklopi Picok – jebeš se to,daj zmešaj jednu partijicu,dok me još ide karta.-Dečki,morete se kartati,ali si posle pregledajte opremu i čegrtaljke. Zutra v zoru idemo v napad.-Kakši božji napad te spopal ? -Veliki napad – prema Kusonjama i dalje prema Šeovici.-Deda,daj ti meni reči – Branko se već sasvim pridigao – ko bude držal te položaje,sve ak i zauzmemo? Neko mora zaposesti punktove,inače je napad na četnike Martin v Zogreb,Martin z Zogreba.-Neznam ti nikaj – valjda Amidža zna kaj dela.Ipak je on nekakav jebeni oficer. Pustite me da si prespim malo,pa bumo onda glave deli na kup i zmislili već nekog vraga.-Je bogme nebuš tu spal.Od tvojega hrkaja se čovek nebre niti kartati.

-Beži se katrat v garažu,de ti je i mesto.Se ste zakadili,buju četniki mislili da nam je tu kuhnja,vrag vas dal i stvoril.-Bogme vam Deda dobro poveda,kaj ste se navrli tu kartat,da nemre čovek spati – počeo je Branko svakodnevnu tužbalicu.-Kaj pak drugo i delaš nek spiš,sereš i ždereš – naklati se odmah Zagor.-Ja bar imam muda posrati se,a tebi je od starha zabeglo.Znaš ti Deda da Zagor nije sral sedam dana od kak smo došli,tek dok su došla govna do grla,skupil je jajca i otišel do zahoda.To ti je bilo tak legendarno sranje da se narodne pesme pevaju o tome,ko o Kraljeviću Marku.-Jebite se pederi stari,jo još moram živeti,a za vas je tak i tak sejeno.-Ti boga,kaj jo nemoram živeti? Znaš kolko imam let?-Kaj jo znaom,valjda sto.-Tridesti,dečec,tridesti let.Još najmeje dvajsti moram prepatiti,vrok te dol i skelil.A Deda,kolko ti imaš?-Dvajsti šest. Još polovica po tvojem računu.-Isuse i Bože ! A zgledate ko da vam je najmeje po četrdeset.Z jednom nogom v grobu.-Dobro je Zagi,mi bumo zginuli,a ti buš valjda doživel da ti kakva kuraba skine jungfera.Jo sam bar probal kaj je pička,a ti jadnik imaš se šanse da te zakopaju suha kurca.-He he he,to je valjda bila kakva ćorava kaj je tebi dala jebati,Branko,grdi si ko treći frtalj poreza.Jo da sam žensko,si bi jebali,osim tebe.-Dajte se prestanite zajebavati,pustite me spati.-reče Deda već zamotan u vreću namještenu na odnekut dovučenu jorganu,pa su se dečki stvarno i pokupili sa svojim kartama i svaki sa svojom flašom žestice.-Stvarno Deda,jebeš napad,pa za dva dana nam je morala dojti smena.-Branko se još nije pomirio sa sudbinom.-Jebi ga,morti Amidža računa sa friškima za zaposjedanje novih položaja,pa bu nas neke zaustavil tu.-Autrokurac,to bi baš moglo biti. Ležali su šutke neko vrijeme,a onda zaspaše svaki sa svojim crnim slutnjama.

IV Sedeli su u štabu poredani po činu i važnosti : on na čelu stola,a onda redom zdesna i leva – poručnici Mišković i Kertez,poručnici Živković i Arčabić,zastavnik Milošević Budimir, četnički vojvoda Vojnović i kapetan Pašagić Dragan.Ništa nije znao o tim ljudima.Osim o njihovom držanju u borbi,odnosu prema ljudima i odnosu prema Preporodu srpstva i vekovnim težnjama ... I kako su podnosili dnevne raporte,redom kojim su sedeli,kapetan Žarković Zoran čitao je njihove živote, bestijalnu povorku promašenih života,zverstava i uzaludnosti. Mišković i Kertez kao da su bva blizanca – istim putem ta dva tek svršena vodnika pojavila su se u bataljonskim zapovedima kao heroji u borbama oko Sirača,još dok se je JNA povlačila polako izbegavajući otvoreni sukob na strani četnika u takozvanom mirenju sukobljenih strana.A zapravo,tukli bi se oficiri otvoreno,ali je bilo previše izdaje,dezertera,sabotera i pucanja u leđa starešinama,a najviše među regrutima Slovencima,Hrvatima,Bosancima,Šiptarima i Makedoncima,kojih je još bilo puno,a kinjili su ih srpski vojnici i oficiri uporno i široke ruke.U tim danima istakli su se Mišković i Kertez kao komandiri mitraljeskih vodova,pobivši valjda u kakvoj zavrzlami sa barikadama nekoliko gotovo nenauružanih seljaka i milicionara,i u tome se sastojalo njihovo herojstvo.Tako su stvaranjem vojske Jugoslavije ta dva golobrada vodnika postali oficiri i obogatili su se prilično od ukradena zlata i deviza.Kada se zaokruži i spali kakvo područje – oslobodi zapravo,od nesrba koji bi hteli da pređu na suprotnu stranu – pod kontrolom hrvatske policije,naplaćivali bi prelaz vajni poručnici krvavo – svako je smeo da prenese samo po dve plastične kesice stvari,kompletnu imovinu za početak novog života među ustašama. Od jednog zločina do drugog nije bilo daleko,te su i Mišković i Kertez već imali prilike ustreliti pokojeg domaćina,kada ovaj nije želeo da bude dovoljno dobar Srbin. Ili nije hteo da nahrani narodnu vojsku,ili nije hteo da mu se kćeri “zabavljaju” sa oficirima po čudnim,ratnim kafanama, ili nije hteo da kopa rovove ...I tako je rat za ovu dvojicu klipana bio fina jedna zajebancija u toplome,pijanka jedna besplatna i ironija životna koja ih je gurnula u duševno i fizičko blagostanje. Večito u kakvoj morbidnoj šali plovila su dva poručnika u svoju svetlu budućnost. Poručnik Živković bio je prije rata nesvršeni student medicine,a prodavao je na Zelenoj pijaci kupus,krompir,kelerabe i šargarepe koje je dovozio iz svojeg sela u Šumadiji ,te je živeo sasvim solidono od kakvog usputnog šverca. Uvukao se u stan nekakvoj usidelici na Dorćolu,a imao je i jednu ljubavnicu u Kopanovcima blizu roditeljske kuće,a jednu,za svaki slučaj dole na Savamali.Koji je njemu kurac bio da se kao dobrovoljac prijavi u vojsku,to nikome nije bilo jasno,a pričalo se je da je neki brkati rmpajlija sa Savamale otkrio ko mu od jedanaest do dva pegla ženu,crnooku i crnokosu nimfomanku,pa je došlo do ugodnog razgovora u kojem su se spominjala Živkovićeva creva i savske ribe,pa da je zato Živković otišao na front,da tu postigne svoju karijeru intelektualca. Tako je poručnik Živković liferovao za Beograd sve što se je dalo utovariti na kamion,a imao je nebrojeno prijatelja sa kamionima koji su dolazili po robu i nije bilo puno cenkanja.Lova na sunce,tovari i vozi.A svojim beogradskim šarmom Živković je uspešno tešio sve živo u suknji,od svežih udovica željnih tople riječi i još toplijeg dodira,osobito u kombinaciji sa čokoladom,kafom,brašnom i mesnim

konzervama,čega Banetu Živkoviću nije nikada nedostajalo,do mlađahnih seljančica kojima su tek propupale dojke,te su bile žedne sveta,kojega po svojoj prilici nikada neće videti,već će biti graničarke na braniku svete zemlje Srbije,pa su tako gutale svaku Živkovićevu reč.I još neke delove,sudeći po njegovom večitom hvalisanju. Poručnik Arčabić Jugoslav sedeo je ukočeno,ravnih leđa,štrkljast i prehlađen i gledao u prazno. Tehnolog u smederevskoj železari ostao je bez posla nakon što je železara propala i posle zarađivao novce kao bukač na događanjima naroda,kao stražar na prvim barikadama,prijavio se među prvim dobrovoljcima u rezervu,ali se privikao nikada nije. Razgovarao je Arčabić samo kad ga već netko nešto pita,pio sa svojim vojnicima i ako se baš nije moralo,nije se micao sa svojih položaja. Neko je u bataljonu razvalio da je Jugoslavova žena Hrvatica iz Zvornika,pa su ga na tu temu zajebavali uporno,da će ga ustašica zaklati u snu i da se kurva sa celim Smederevom,ali se Arčabić na to nije obazirao,osim kad je bio pijan , a onda su ga odurne šale mogle i rasplakati, pa je kroz suze i pijane pare mrmljao da će zaklati kurvu,a zapravo je u novčaniku nosio njezinu sliku – čvrste žene valovite smeđe kose sa trogodišnjim detetom u naručju. Imao je kapetan Žarković sa Arčabićem jednu mučnu pijanku na obali Pakre i otada su na diskretnoj distanci,ali puni međusobnog razumjevanja.Naumio je naime Arčabić otići na odsustvo kući,pa je tražio dar za ženu i dete.Nanio ih je ratni vihor na grupu izbeglica koji su neznanim šumskim stazama Psunja pokušali od Okučana preći kod Dragovića na hrvatsku stranu.Šumadinci su se kao gladni vuci bacili na jadnike,pa je nakon kundačenja i sapinjanja žicom počelo i silovanje triju žena koje su se našle u grupi.Jugoslav Arčabić je naišao sa svojim vodom,a ljudi su se pripiti pridružili batinjanju i silovanju.Tu je Arčabić sa jedne žene urokljivih očiju skinuo masivnu zlatnu ogrlicu sa krstom i uz lokanje rakije silovao ženu koja jedva da je više disala.Kada su iskasapljena tela konačno ostavili beživotna uz puteljak Arčabić je bio napola bez svesti i to ga je valjda spasilo od konačnog ludila. Kasnije tog dana, u septembarskoj lažnoj vrućini i vrućici od rakije i događaja sreo se je Arčabić sa Žarkovićem i oba su se ,već zverski pijani , nadotočili , i onda su plakali jedan drugome na ramenu , on na sveži spomen Miće Trajkovića i suštu uzaludnost celog života , a Arčabić na svoj zločin , na svoju ljubav prema ženi i na gorku sudbinu koja ga je bacila iz valjanoce železa u krv u suze u smrt . Hteo je da prehrani familiju pošto-poto, a ostaviće dva siročića u neprijateljakom svetu , jer više se u Smederevo ne vraća. Bacio je ogrlicu gadljivo u reku , a krst je zablistao nekakvom posebnom vatrom na niskoj mesečini i moglo se namirisati Sotonu negde u blizini gde se šunja i kliberi i pribraja svoje duše. U nastupu besnila pucali su obojica iz automata po izdajničkom mesecu koji ih je obasjavao,ali se vražje svetlo nije ugasilo. I kapetan Žarković Zoran i poručnik Arčabić Jugoslav otkrili su te memljive večeri pune krvožednih komaraca i bliske rike topova svoju najveću nesreću – ni jedan ni drugi nisu se imali snage ustreliti i završiti stvar jednom za svagda. Na dnu stola sedeli su jedan nasuprot drugom zastavnik Budimir Milošević i kapetan Pašagić Dragan – izviđač i artiljerac, koji su razgovarali međusobno tužnim očima. Oba su bili profesionalni vojni starešine celog svog veka. Zastavnik Milošević obučavao je generacije padobranaca u Niškom garnizonu i predavao se je vojnom pozivu celim bićem. Taman kada mu je život dobio smisla, u pravom, živom, ratu, zastavniku je umrla duša.Armija koja je trebala biti garant bezbednosti svojih građana i garant mira na Balkanu,postala je krvolok. Zastavnik je to odmah prepoznao i nije krio. Nijedn od četničkih jastrebova nije ga ubio samo zato jer su se ga bojali, a štitila ga je donekle i vojna uniforma. Činilo se Budimiru Miloševiću da ipak negde postoji

neki izlaz i da se još može pomiriti zakrvljene narode i spominjao je često mir u Bosni, kao, eto pametni ljudi i žive zajedno, a ne kolju se radi vere ili nacije i valjda se nama budalama slatko smeju – no zastavnik je dobro znao da će klanica da se nastavi: i u Bosni, i na Sandžaku, i na Kosmetu, a možda i u crnogorskim brdima,a sigurno i u samoj Srbiji.Jer su Srbi prokleti!Prokleti! Gotovo u svim ljudima koji nešto malo misle oko njega zastavnik je naslučivao samoubice i tako su i ginuli – masovno,neoprezno i uzalud – jer su prokleti. A on je obavljao izviđanja. Kapetana Žarkovića burgijala je permanentna sumnja da su zastavnikovi izveštaji i procene puno puta lažni i da artiljerija danima tuče prazne položaje, ali ga nije bilo briga. Nasuprot zastavniku sedeo je kapetan Pašagić Dragan,četrdesetgodišnjak dečijih crta lica,sa nežnim plavim brkovima i izdeklamovao svoj raport tiho, precizno i vojnički jasno.Pašagić Dragan voleo je samo topove.Po cele dane vrtio se je oko baterija koje su udarale božjom vatrom na dolinu Pakre po cele dane i noći , milovao vruće topovske cevi i sam pregledavao zatvarače i nadgledao čišćenje.Nije hteo da razmišlja o tome da puca na ljude.U svemu je računao o parabolama,o hiljaditima, o pogođenim ili promašenim ciljevima, o verovatnoći pogađanja objekata.Celi je život proveo po kasarnama,ženio se nije i nije gledao žene.Kapetan Pašagić bio je zapravo rezervni deo topa i nije hteo da zna o ničemu više. Niko više nije delio njegovo oduševljenje ratom,samo radi rata,jer kapetana ne zanima zašto se i protiv koga ratuje – njemu je dovoljna pesma topova. A na dnu stola sedeo je četnički vojvoda Vojnović Miodrag. Vojvoda je karikatura četnika – video je valjda čovek previše partizanskih filmova pa je izabrao da bude bradat,da mu je kama okačena u futroli na prsima i da nosi šajkače sa kraljevskom kokardom.I bilo bi lepo da se prema njemu moglo odnositi kao prema karikaturi,ali nažalost nije.Miodrag je bio prek čovek.Odrastao u predgrađu Kragujevca,kao dete emigranta – četnika,rođen u mutnim danima početkom januara četrdeset pete,kada je otac već bio gerilac u bosanskim gudurama,živeo je svoj život u večitom strahu – najpre od UDB-e koja je svako malo dolazila i prevrtala kuću u potrazi za pismima, za literaturom,često odvodeći Miodragovog dedu na informativne razgovore koji su trajali dva – tri dana i sa kojih se je i inače tih čovek vraćao još zgureniji i još tiši. A onda se je Miodrag počeo bojati i da bi se njegov otac kojeg nikada nije ni video,već je čuo ljude kako pričaju o njemu,mogao i vratiti i preoteti mu na neki način njegovo rano stečeno mesto hranioca familije i muškarca u kući. Nije mogao da se zaposli u fabrici oružja,ali je kao svršeni metalski majstor dogurao po poslovođe u lakirnici “Zastave” i život bi prošao između fabrike i kuće i pomalo pristigle unučadi da se nije dogodio Milošević,pa Šešelj i život majstora Vojnovića dobio je smisao – osobno je organizovao ćeliju Srpske radikalne stranke u Kragujevcu,grmio na zborovima i mitinzima i lično,na čelu čopora svojih fašista ispobivao,u nedostatku odgovarajućih ustaša, nekolicinu Šiptara – preplašenih kragujevačkih slastičara i zlatara,koji su se potom netragom izgubili u Makedoniji i Kosmetu,prethodno prodavši radnje i tapije dvojici njegovih sinova. Život je leteo kao san za četničkog vojvodu i kada je počeo rat,prvi je krenuo organizovati čete dobrovoljaca za pomoć golorukoj prekodrinskoj braći,koje je iskreno prezirao.I dalje je u svojem pravedničkom pravoslavnom gnjevu “čistio” hrvatska sela i širio oko sebe tihu jezu,sve osvećujući oca čije su kosti trulile neznano gde u argentinskim pampasima. Kapetan Žarković stravio se je nepromišljenog besa ovog čoveka i prepuštao mu ponizno donošenje svake odluke – jer je Vojnović više puta pokazao kako strasno

i detaljno može da kasapi ljude. Šaptom se pričalo da je jednog zarobljenog zengu doslovno ogulio živa, pevušeći pritom neku dečju pesmicu. Nakon što je kapetan Pašagić izdeklamovao utrošak granata, uništene objekte,procenu neprijateljevih gubitaka i stanje tehnike, Žarković objavi:-Gospodo, zapoveđeno nam je da sutra u zoru krenemo na celom sektoru u napad na ustaše sa ciljem uništenja žive sile i zaposedanja položaja na liniji Prekopakre – praktički zaposedanja celog Pakraca i delovanjem na neprijatelja u povlačenju. Sekundarni cilj,s obzirom na razvoj situacije na bojištu treba da bude pritisak na neprijatelja prema Lipiku i u kontekstu toga opkoljavanje i uništenje okruženog neprijatelja u samom Lipiku. U ovoj akciji imaćemo podršku s levog krila gde će drugi bataljon vršiti stalni pritisak na neprijatelja prema Gaju u cilju onemogućavanja dotura logistike i slanja pojačanja. Isto tako na našem sektoru dobićemo pojačanja u vidu svežih snaga – rezervista i četnika koji će večeras da stignu na položaje kod Kusonja. Odmah ćemo da podelimo podršku u oklopu, a za održavanje veza i šifrovanje zadužujem poručnika Mišković Srećka. Prevashodno izviđanju neprijateljevih otpornih tačaka , kapetan Pašagić ima da odradi artiljerijsku pripremu napada sa početkom u pet časova i trideset minuta izjutra. Dobičete kapetane dodatne snage u vidu baterije višecevnih raketnih bacača. Izvešćeno i fingirani udar na neprijatelja na pravcima od Šeovice prema vladikinom dvoru,kao i pravcem Ulice 40.divizije prema tvornici Moderna. Za ove se čarke može koristiti domaće jedinice,koje ima da organizuje i usmeri vojvoda Vojnović. Desno krilo napada sa ciljem izbijanja na komunikaciju Pakrac – Daruvar izvešće specijalne jedinice sa kojima ću lično da održavam vezu. Obuhvatni manevar izvešće snage 24. partizanske brigade sa podrškom svežih snaga koje se već okupljaju u zoni prvog udara. U slučaju problema izveštavajte me odmah.Znamo da uvek može nešto da se iskomplikuje,pa će da probleme da rešavamo u hodu.Od vas očekujem samoinicijativu i odrešitost.Ima li pitanja ? Nije bilo pitanja.Njegovi komandiri ćuteći su se zagledali u stol,a na licima Vojnovića,Miškovića i Kerteza pojavio se je opaki cerek zveri koja njuši krv. -I to je to – pomisli Žarković – sutra će izginuti hrpa jedna ljudi,a hijene će opet pljačkati,paliti i mučiti ljude stravično.Neko će održati patriotsku besedu o vekovnom srpskom Pakracu,vratiće se ljudi na svoje – na unštene,minirane popaljene kuće i gladovati. Oni koji su izvučeni iz svojih kuća u brdo s obećanjem da će se vratiti za dva - tri dana u grad očišćen od kužnih Hrvata konačno će dobiti zasluženo – skapavanje. Skloni sa stola par papira i štabske karte koje nije previše ni razumeo ni koristio i postavi na stol flašu rakije i nekoliko čaša: -Pijmo za pobedu i slavu – objavi a u njemu je tiho jecala izgubljena duša.

V Nije bilo zore. Tmasta tama neprimjetno je postajala gnjecavo,maglovito jutro.Još za tvrdog mraka prebacili su se u tišini prema maloj željezničkoj postaji kakvih ima po panonskim selima bezbroj i koje su nam u nasljeđe ostavili još Madžari sa svojom imperijanom željezničkom politikom.Mala čekaona,još manji ured i poljski zahodi malo dalje.Desno u kotlini nestvarna igra magle i onog neobičnog svjetla u rano jutro zastirala je Pakrac – zgurenu hrpu dvokatnica i obiteljskih kuća oko trgovišta stješnjenog između rječice i šumovitih brda. Posjedali su po podu čekaone naslonjeni na prljave zidove ispisane prostačkim pjesmicama i besmislenim grafitima, ne skidajući borbene rance.Svi su pušili u tišini,poneko milujući oružje,kao u nadi da će pod prstima osjetiti kakvu neispravnost koja bi mogla koštati glave,poneko zabuljen u strop sa mislima na najbliže,a Branko je prebirao po krunici. Matek je osmatrao bojište zaklonjen na prozoru okrenutom baš prema Kusonjama,želeći proniknuti kroz maglu i na neki magičan način proniknuti neku skrivenu slabost četničke obrane, nešto što će oni iskoristiti i bez velike buke istisnuti neprijatelja iz utvrđenih položaja i dobiti ih na čistinu, ali nije našao ništa.Nije našao ništa,a osmatrao je i osmatrao svaki dan.Prvi red kuća nije bio udaljen niti sto pedeset metara,ali je do njih bila čistina i ta će čistina,znao je, odnjeti ponešto glava kada krenu prema selu. Deda se je tek jutros sjetio da nije nikada napisao oproštajno pismo ženi i djetetu.Ili ocu.Ili nekome. Osjeti poriv da sada zabilježi nešto, nekakvu poruku za budućnost. Naj dete vidi za kaj sem hmrl.I kaj da mu velim? Da sem zginul za Horvatsko – kak bu to smešno za dvajsti let ! Bez obzira ko pobedi. A mi se sad borimo za goli život,za pravo da budemo svoji na svome i da opće budemo.Političari i njihove igre,trgovine i pogodbe su jedno – granice na Drini,tisućgodišnje hrvatsko kraljevstvo,predziđe kršćanstva i slične gluposti iz osamnaestoga stoljetja; a ovo je čisto nekaj drugo – tu se gine zato da se sačuva elementarna kultura i da nemoramo za deset godina ponovno u šumu i emigraciju da bi tamo,kao svjetski hohštapleri i prosjaci tražili svoju slobodu i svoj identitet. Tu se gine da nas ne spokolju i najviše ovih dečaka koji tu vrte svaki svoju sudbinu i boje se ljudski,ima ugrađen elemetarni životinjski refleks samoodržanja i zato ne beže. Ne beže jer znaju da budu Srbi išli za njima i da ionak budu mrtvaci ili roblje,a nezaš kaj je gorje. I nihilizam koji ga je spopadao često na poslu policajca nije ga spriječio da se bori.Jer Deda je znao da su ljudi svinje,zaostali kmeti i da ih iz našeg panonskog blata nikakva škola,nikakvo gastarbajterstvo i nikakav položaj zvleči nebre. Naš je čovek seljak i kumek.Baš kak su Hercegovci i Dalmatinci brdski čobani sa urođenom vučjom gladi.I nemre to ništ promeniti.Kakva smo mi to miteleuropa! Mi se borimo bog zna od kad za svoju zemlju i svoj jezik i svaka mala pobeda slavi se stotinama godina,a onda opet dojde neki Kuen i mi smo opet ovce i roblje. Svi naši slavni političari i tribuni samo su loši trgovci,koji su loše prodali svoj narod,a koji ga slučajni poštenjak i rodoljub nije htel prodati,njega su ubili ko psa.Ubili su i Zrinske i Radića i proljećare.I nacionaliste i komuniste i liberale i pjesnike i čovjekoljubce – sve su ih pobili samo ako nisu hteli prodati svoj narod i svoju zemlju. A kumeke i čobane i težake i ribare nje briga dok ne dojde nož pod grlo.Tek se tad naš čovjek prene i onda se zaista pretvara u diva i lomi i kolje oko

sebe sve. Naši su ljudi zajebani borci,samo ih treba dići.Sad su se sami digli za obranu već i same mogućnosti da imaju neko sutra i tuku se baš muški,makar je u svakoj toj glavi crv sumnje da će ga političari i opet prodati i da će poslje sve biti i opet isto ili još gore. I kaj da onda napišem? Da smo izginuli nas dvanaest vu ludom jednom napadu,jer više niko nemre trpeti da se uvek povlačimo i da uvek bežimo. Da više nećemo stati korak nazaj. To bi valda neko razmel za dvajsti let. Nikakve velike reči – Domovina,Sloboda,Istina,PravdaLjubav,Život.Samo da više nismo mogli bežati,da bi ostali ljudi. Odluči da će drugi put svakako napisati takvo jedno pismo.Neki drugi put.Nastojao je izbrisati sve misli,a naročito misli o smrti i zarobljavanju i miran čekati signal za napad,ali je motorola uporno šutjela,a već su se iza obližnjeg brdašca počele pomaljati blijede zrake sunca. -Dečki,dečki ! Nekaj ne štima – uzbuđeno zašapuće Matek,a svi se u trenu natiskaše na prozorima i otvoru nekadašnjih vratiju.- Čediji nekaj kuhaju – tam zmed onih kuća. Ima ih ko pljeve. I zaista na sve jačem svjetlu zore ljepo su se vidjeli pokreti puno ljudi na glavnoj ulici u Kusonjama,a Deda počne dalekozorom pretraživati rubove šumaraka i rovove iskopane i utvrđene sa velikim prekidima na svim kosama usmjerenim prema Pakracu.Svuda su se primjećivali pokreti velikih snaga. -Kaj,da ih potprašim malo ? –upita snajperist Branko upitno gledajući Dedu. -Ne,nikakve pucnjave dok ne počnu oni. Ako danas bude kakav napad,mi nebumo ti koji napadaju. – uzme od Zagora motorolu i prošaputa u nju – Leglo,leglo ovdje Mungos.Vidim puno kukaca,puno kukaca – nema kornjača – puno kukaca. Motorola malo odšuti,a onda se opet javi šaputavi glas – Leglo,leglo,ovdje Zmija,kod mene isto kukci i kornjače,kukci i kornjače. Pogledavali su se u isčekivanju – kaj sad ? Duboki bas javi se iz uređaja u taktu, sa bosanskim naglaskom – Svim životinjama,svim životinjama – lezite i gledajte.Pazite na jazbine. Lezite i gledajte.Ništa od malog koraka.Neka nitko ne puca.Neka nitko ne puca. Šifra za štednju municije kao da ih je sve umirila.Vraćanje u staro,uobičajeno stanje. -Kaj velite da se vratimo u bazu i da se tam rasporedimo.Tam bu nam lakše. -Ne.Čekamo tu da počne artiljerija raditi.Nebudu oni krenuli bez pripreme kak mi.Bar jedan sat budu orali topovima sve naše položaje.Možda je i bole kaj smo im tak blizu.Samo se smirite i čekajte da prestane.Kad krenu pješaci samo se razvučemo po prugi i udaramo. Ak naleti kakav tenk ili oklop štitili budu nas Roki i Škorpije.Mitraljezi na bokove,a štitili budu ih Picok i Drago.Branko,ja i ti za vreme vatre pikamo po komandnom kadru i otkrivenim metama.Najdi si zgodan položaj levo,a ja idem desno.Ako se bumo morali izvlačiti,podelite se u parove i bez panike.Štitimo se vatrom i sve bu v redu.Nemreju nam nikaj dok smo ekipa i dok delamo skupa.- pogleda prijatelja kojemu su se nosnice već grčevito širile,kao da želi nanjušiti odakle će doći božji oganj – Čuvaj se Branko.Bolje da neko pobegne,nego da te najdu. -Ti se čuvaj stari prdonja, jebalo te čuvanje – nego kaj bum, da pustim bandi da me nastreli? Šmugnuše kroz vrata svaki na svoju stranu uz prugu,a drugi su se već podjelili, rutinski na parove, pa je jedan iz para tražio mjesto uz prozore za osmatranje i vatru,a drugi su opet poljegali uza zidove i pripaljivali cigarete.

Deda se zasopio već poslije pedesetak metara trčeći pognut od zaklona do zaklona,na sreću dobro zaklonjen žbunjem i nasipom pruge,kao i kompozicijom vagona natovarenih trupcima zaostalih iz vremena kada se ovdje radilo nešto korisno i dobro. Brzo je pronašao dobro mjesto ispod jednog visokog vagona,a zapazio je nešto dalje i jednog od Rokijevih snajperista koji je također uređivao položaj.Mahnu mu kratko, a kada je ovaj odzdravio prepozna znanca iz Koprivnice – finog jednog mladića kojeg je nekoliko puta kažnjavao za vožnju s motorom bez dozvole,pa su se upoznali i zbližili. -Jebi ga. – reče sam sebi i i cijelom svijetu ili možda kakvom vrhovnom sucu koji bi trebao presuditi u ovoj utakmici,ali odmah otjera tu misao – u ovom sportu ne pobjeđuju bolji i ljepši,niti pametniji,niti hrabriji.Treba imati sreću i tehniku.Četnici imaju tehniku,a naša je sreća varljiva.Svejedno ćemo im jebati mater.-Pogleda na sat baš kada su se kazaljke poklopile na pola šest,a onda su se otvorila vrata samog pakla. Mogli smo bar popiti kavu. – pomisli i dok su preko njega preljetale granate i rakete legne na leđa i sa pojasa uzme čuturicu punu votke i nagnu dobar dug gutljaj, te pusti da alkohol eksplodira duboku u utrobi. Bi mu odmah toplije, pa pažljivo prikopča posudu natrag za pojas,a onda se prevrne,pažljivo motreći neprijateljske položaje. Gotovo odmah primjeti suhajliju u uniformi oficira JNA koji je dalekozorom gledao u nešto daleko iza njega - valjda pogotke artiljerije u Prekopakri,nanišani ga pažljivo malo iznad pojasa i osjeti toplinu puške koja se je prijateljski,poznato uzjogunila i ispustila priličan oblačić dima od ulja koji se je srećom razišao ispod vagona. Čovjek se presamiti,klekne loveći se rukom za zid ,a onda se prevrnu na bok i nestane mu iz vidokruga. Iz zaklona kuće odmah su priskočila dva vojnika i odvukoše ga u zaklon.Pustio je da mu pomognu,iako su bili dobre mete.Čekao je dugu minutu prije nego je opet digao glavu računajući jeli ga neko vidio i odredio mjesto odakle je došao hitac.Kada nije došlo tane uzdahnu i opet pomisli da su trebali popiti kavu. Zdesna i sljeva gotovo istodobno planuše hici. Rade dečki posao. Sada mu je bilo već teže naći metu,jer su se četnici poučeni lošim iskustvom zaklonili,bar oni najbliži koje je više naslućivao nego doista vidio iza kuća,ali se nasmjehnu – sunce se je sve više dizalo i rastjerivalu maglu – bude dobrih meta,bude,samo se ne vrpoljiti i na žiri se,dobre mete buju došle. Sada je i sa neprijateljskih položaja počela jaka mitraljeska vatra i vatra iz automatskog oružja,ali je i ona prebacivala. Namješi se,jer je znao da ovo nije usmjereno nigdje konkretno,već da ih četnici nastoje držati prikovane u zaklonu i da je sve to samo puno buke i uzalud ispaljenih metaka. Gotovo nasuprot njemu na prizemnom prozoru brzo se stvori maglica i vatrena linija dugih rafala iz šarca,pa opali metak iznad linije i mitraljez odmah umukne.-Dva nula za mene,jebite se.Imamo više od igre,makar je terenska inicijativa na strani gostujuće momčadi.-Uvijek je sam sebi bio najbolji zabavljač u ovakvim usamljenim trenucima. Osjećao je da je sam.Sam protiv cijelog svijeta. Dečko zdesna opet opali,a samo par trenutaka kasnije po vagonima zazvoniše zrna i zafijukaše rikošeti. Sa crkvenog tornja ! Na tornju se izvijao izdajnički oblačak dima i na rozeti prozora nazre dvije siluete.Nanišani mitraljesca,ali ga je tik što nije opalio netko preduhitrio i čovjek se podignu i nestane iz vidnog polja. Dodavač streljiva nije valjda ni pogledao pogođenog druga,već je podigao mitraljez i prije negoli je uspio ispaliti metak Deda ga pogodi u glavu pokrivenu šljemom. Iza pruge grunuše mine iz šezdeset milimetarskog bacača,a njega po nogama i leđima pogodi nekoliko kamenčića. Bitka se rasplamsala i počela živjeti nekim svojim životom.Svaka smrt kao da joj je davala još više podstreka,da jače bjesni i bitka je počela svoj život,na koju

udaljene zapovjedi iz štabova sakrivenih daleko od oštrog vonja baruta,više nisu imale bogzna kakvog utjecaja . Sve bliže i bliže gruvale su detonacije, preko glava zlokobno su šuštale salve ispaljene iz višecjevnih bacača,a Deda je mirno ležao i pokatkad pucao na sigurne mete.Niti u jednom trenu nije pomislio da je tog dana koji još nije ni počeo ustrijelio sedam ljudi i da su to ljudi koji imaju ime i prezime,obitelji prijatelje i da su slavili Božić i igrali nedjeljnje nogometne utakmice i da su psovali vlast i maštali o nekom boljem životu.Da su ljudi ! Sve je te misli prebolio prvog dana prvog puta kada je prvi put ubio i otkrio da nema grižnju savjesti.O da ! i njega su ponekad progonile slike,kao i druge,ali su to bile slike bliskih detonacija,pogledi kroz nišan i budio se je kraj žene okupan znojem i panikom jer je zaštekala puška ili su svi drugovi oko njega popadali,a njega metak nikako nije htio. Skupi se iza “svojeg” vagonskog kotača i zapali cigaretu.Dečko desno od njega skotrljao se je niz nasip i između mina i žica pognuto ušao u neki betonirali kanal koji je od pruge odvodio vodu.Izvlači se mali dok još nismo dobili ozbiljno po repu.Pametno, mali, pametno! Željeznička stanica sada mu se učini još manjom,a kao da se na nju sručio kakav gigantski vjetar sa zida se ruljila žbuka,a ono crijepova što je preostalo poskakivalo je u nekom ludom ritmu i ljuštilo se nemilo.Nije vidio Branka,ali prepozna jedan njegov pucanj i nasmješi se. Danas će na četničkom radiu Petrova gora biti dan za violine,ako nas baš ne pobiju sve,pa da imaju što slaviti.Nagne još jednom iz čuturice,ali mu vodka više nije prijala – iz misli mu nije izlazila pomisao na to da su trebali popiti kavu ujutro,bez obzira na sve. Okrenu se ponovno prema frontu,ali više nije mogao pronaći dobru metu.Svi ljudi koje je zapazio pretrčavali su od zaklona do zaklona,a jedan protuavionac koji je rešetao vagone sad ljevo,sad desno, bio mu je predaleko – gotovo na vrhu brdašca iza sela. Ej da sad naši odgovore topovima! Ali je znao da će topovi šutjeti dok se god četnici ne umire,jer je granata malo i nemogu dečki prihvatiti artiljerijski dvoboj,pa pucaju u nuždi i kad je baš sigurno da će počiniti veću štetu. Da vidimo,promrmlja sam sebi – počeli su u pola šest,a ako misle stvarno napasti,priprema će trajati sat ili dva,ne duže.Poželi da bude duže,jer je čekati teško,pa će četnici biti i još nerovozniji i uplašeniji,pa bi moglo doći do svega – vidio je puno boraca ujutro i nadao se da će bar jednom neka budaletina krivo krenuti i naletjeti na prijateljsku vatru.Bila mu je to opsesija – da će se jedne večeri četnici iz nekog glupog razloga pijani posvaditi i da će se pobiti međusobno,ali se banda nije htjela pobiti. Ali,s druge opet strane, vidio je nekoliko slučajeva šoka od granata i ljudi koji su usljed granatiranja pali u nekakvu depresiju iz koje su teško ili nikako izlazili,pa ih se je moralo evakuirati.Ako granatiranje bude trajalo dugo – danima,po dobrom četničkom običaju,biće više gubitaka od pucanja živaca,nego što im artiljerija doista nešto može nauditi. Ima slučajeva da pješak u zaklonu doista strada od direktnog pogodka topništva,ali je to rijetkost. Više je osjetio podrhtavanje tla nego zaista vidio tenkove,ali je znao da su tu.Palile su se gigantske mašine iza brda i gotovo odmah krenule desno kroz šumu prema cesti za Daruvar – predaleko da ih dohvatimo i izvan pogleda.Bi mu malčice žao što nisu krenuli pravo na njih – nezgodno se je boriti sa zaštičenim tenkovima,ali je čovjeku toplo u srcu kada nakon nekoliko dobrih pogodaka iz zolje ili ručnog bacača iz tenka prokulja crni dim i vatra crvena kao pakao. Vatra topova poče neznatno jenjavatati i znao je da je došlo vrijeme.Sada će se bitka voditi pješacima kao na kakvoj ogromnoj šahovskoj ploči,sa tisućama nepredvidljivih pokreta istovremeno,sa jaucima,brizganjem tople,ljepljive ljudske krvi i sve će biti zastrto štipavom barutnom maglicom.Tek će sada smrt uzeti svoj danak,svoju žetvu u glavama.U sljepoočnice mu uđe paralizirajući strah i gledao je u

kamenčiće na pruzi isključen iz svijeta,a graške znoja okupaše mu lice.Prenu ga siktanje zrna ispod vagova i tangrtanje rikošeta po tračnicama. -Koga vraga,sad bum još i splašen kaj zajec ! Samo naprej, još i s punim želucom,pa gde bu nam kraj ! -utješi sam sebe,pomalo popsramljen što si je dopustio luksuz da ga bude strah pred nadolazećom olujom,pa se spusti metar-dva niz nasip,a onda pognuto kao kakva prethistorijska kornjača potrča prema stanici.Dečki su već izašli iz zgrade i zgurili se poput pilića u jarku ,samo je Kenjac provirivao oprezno preko pruge. -Deda,Branko se memre izvleči z desne strane,puca marha ko na normu,bumo ga morali nekak pokriti.-izvjesti ga Picok čim se dahtavo kao pašče sručio k njima. -Nikaj zato.Nećemo se još otkrivati,a ionak mi moramo prejti k njemu i dalje prema cesti v breg.Kaj nisi čul tenke? -Čul sam tenke,samo sam ih ja i brojil.Ima ih pet-šest,a mi imamo četri mine za bacač i deset zolji.Ak se zakrvimo z njimi,znaš ko bu zvlekel usrani kraj. -Znam.Idemo.Ajde,dečki polako prebacivanje na drugu stran,a onda uz štreku do šume. Najprije prvi par s puškomitraljezom,onda drugi par sa bacačom,a nas pet se bu već podelilo. Veljko i Zagor stisnu se oko Drage,koji im je odmah podjelio teret- redenike i svakom po jednu municijsku kutiju,pa su legli na bent kao na start kakve važne utrke,dok je Deda sa strijelcima opet puzao prema pruzi,ljevo i desno od Kenjca. -Dečki,ne pucajte dok ne lociramo njihovu vatru na nas,a onda udri bez milosti.-zapovjedi,pitajući se odmah što će biti ako ne lociraju neprijateljevu vatru,ali odbaci misao kao kužnu.Osvrnu se i kimnu Veljku. Trojka sunu preko brisanog prostora do stanice,a za njima odmah i Picok,Miki i Joža,povodeći se pod težinom mina i ručnog bacača.Još nisu pravo ni došli do zida,a vatra usmjerena na stanicu očito se pojačala.Iz linije kuća zarzaše mitraljezi i automati. -Muzika,tuš!-zaurla,a dečki složno prihvatiše pucati kratkim rafalima po otvorima prozora.Iza njih netko im je pružao podršku,pa je odmah bilo lakše.Pogleda opet prema stanici,a pola je ekipe već jasno zauzelo položaje s druge strane. -Kenjac,Zubi,Matek,ajde,ajde- zolje poberite!- drugovi složno napuste liniju pruge , sruče se u jarak , natovare na sebe po tri zolje i potrčaše preko.Sada je pucnjava s druge strane bila usamljenija,ali utoliko preciznija,te su se oblačci od prašine i tucanika migoljili pod nogama i iza trojke kao u kakvom usporenom filmu.Kada su prešli,pogleda Zlatka,koji je već bio u jarku i uzeo dvije zolje.Spusti se i on,pokupi preostalu i namigne mu. -Ajde Deda,z Božjom pomoći!- Zlatko vrisne na indijanski i potrči baš svojski pravo,ne osvrčući se više.Pojuri za njim,žaleći što nije brži.Do zida mu je trbala mala vječnost,a onda odmah krenu za Zlatkom u punom trku prema jarku iz kojeg su ostali već složno pucali.Kada je pao u jarak izmožden teškom opremom,začudi se iskreno kako ga nisu pogodili,a praštalo je fino oko njega. -Jebi ga,više sreće drugi put.-Zapali cigaretu i vikne – Koji kurac trošite metke,nije vam ih japa kupil! Ne pucaj više. Skupiše se svi u jarku i zapale cigarete.Nisu se više brinuli za položaj,jer Čedo sad i onako zna gdje su.Minobacače nije ni trebalo moliti.Nekoliko mina odmah padne na prugu,a odmah potom i prijeko,opasno blizu,ali ne prijeteće.Vjerojatno ih nikakav izviđač ne vidi,pa pikaju bacači na sljepo,a ovo nije igra potapanja podmornica,pa se nitko nije ni uzbudio radi prijetećih mina i gelera koji su zujeći i šušteći preljetali iznad njih.

-Lepo smo se prebacili,baš smo se lepo prebacili,a sad smo tek u kurcu.-Zavapi Zagor.-Kojeg ćemo vraga tu? Deda, jesi ti normalan? Namesto da se povlačimo na naše položaje, mi idemo u božju mater! Kaj nisi čul tenke? -Idemo se igrati s autićima,da nas ne okruže i ne odseku.To bi za takvo dete kak si ti moglo biti interesantno.-reče mu Branko,odmah poklapajući Zagora,već iz same navike. Fino su pušili,a Deda je dao svoju čuturu,koja je napravila dva kruga i ostala tužno prazna.Prestali su dahtati,a mine su se malo udaljile dalje ljevo i lomile grane u šumarku do kojeg nije bilo više od tridesetak koraka,a onda su Čediji sasvim prestali,prebacujući valjda vatru na kakvu drugu uočenu grupu. -Dobro je dečki,sad idemo prek ove šume,tu bi trebal biti nekakav put,jedno sto metri od nas.Samo kulturno,držimo se zaklona i kad dojdemo na cestu,lupimo po tenkima i brišemo. Drago,po pješadiji samo preventivno i po velikim hrpama.Povlačimo se sve više levo prema glavnoj cesti,prek asvalta i na Prekopakru.Na naš punkt sad više nebremo,pa se bumo tam pregruperali.Nemoj da ko padne,pa da ga moramo nositi.Na doktora sad ne računajte,jebi ga - nemreš imat sve.-Deda je deklamirao svoju pjesmicu,a ostali su kimali šuteći.Zagi je već zvjerao u šumarak,tražeći izviđače ili mitraljesko gnjezdo.Nije bilo nikog. Razvukli su malo svoju zbijenu kolonu i teško,ljeno pod teretom potrčali prema šumarku i odmah se raširili u strijelce u dva reda čim su došli u sigural zaklon šume.Zvuk tenkova sada je već grmio vrlo blizu,a zemlja vibrirala od snage moćnih mašina.Zrak je postao gorka mješavina barutnih isparenja,salitre i okusa nafte.Pokušavao je pogledomprodrijeti kroz visoko grmlje i debla mladih agacija,da bi uočio pješačku pratnju tenkova i spotakne se na nekakvo žilje i zarije se u kupinje,koje ga je izgrebalo po licu i rukama,a Branko je odmah priskočio do njega i počeo ga za noge vući van iz grma. -Pusti me vrak mu mater,sega buš me zdrapal.-prosikće i teško se iskobelja iz trnja. -Pizda ti materina,sem mislil da te je strefilo,da ti pizda materina.Ko bi te nosil takvoga prek ceste. -Ak me bu stvarno strefilo odsečite mi noge,bum lakši.-posrami se svojih skoro sto kila,ali uzdahnu,-kaj se more. Nasmješe se jedan drugom,a Dedu obuze nekakva sigurnost i odlučnost.Bar me nebudu ostavili.Bi zahvalan prijatelju za njegovu brigu.Požuriše za ostalima koji su izbili na prijevoj sa kojeg se je cesta dobro vidjela,jer je šumarija prije rata porušila drveće hametom i između njih i ceste pružala se pruga niskog grmlja i okljaštrenog granja.Tenkovi su sada bili već sasvim blizu,a pješaka još nije bilo.Kada su tutnjeće tvrđave dogmizale cestom,svi se pogledaju,a Deda se gotovo počeo smijati.Ispred kolone kampanjola sa dva oficira,onda nekoliko tenkova,a dvije kolone pješaka iza tenkova.Bočne zaštite,niti ophodnje nije bilo. Na upitni Zagijev pogled,odmahnu glavom.Mali je htio pripucati na kampanjolu. -Dečki kad drugi tenk dojde nasuprot nama.Teško bu ih gađati dok su bočno,ali su spori i blizu su.Veljac,Drago,Zagor idite desno jedno pedeset metri i kad počne muzika po pješacima.Stisnite ih na zemlju dok se ne zvlečemo,a čim mi prestanemo,odma se izvlači za nama kak smo se dogovorili. Miki i Picok legli su već sa ručnim bacačem,a ostali su razvukli zolje.Uzme i on preostalu i razvuče je. -Svi čekamo Mikija – reče prilično glasno,pa se poboja da ga u kampanjoli ne čuju,pa doda tiše- Miki tvoj je drugi,a ja i Zlatko deremo po prvom.

Kada su se tenkovi našli usred prosjeka,zaostajući jedan za drugim niti deset metara-baš ugodna meta,ne preblizu da se zolja nemre aktivirati,niti predaleko,da ga nemreš dobro pogoditi.Odluči se za malo preticanje nešto ispod kupole,jer je znao da zoljom baš nemože uništiti tenk M84,ali da ga može dobro oštetiti,to je sigurno. Zabljesnu ga plamen i vihor kada je Miki ispalio prvu minu i krajičkom oka isprati da je drugi tenk u koloni pogođen u spoj kupole i tijela tenka-baš školski.Još jednom nanišani i ispali zolju na čeoni tenk,baš kada je počeo okretati kupolu prema njima.Mali bljesak na tenku dao mu je do znanja da ga je pogodio,a kupola se zaustavila.Vozač odmah okrene tenk čelom prema njima,a mitraljezi otvore vatru po grmlju,panično,sjekući grančice,ali ih radi uzbrdice nisu mogli dohvatiti.Tenk se okrene natrag prema Kusonjama i iznenađujuće brzo pojuri kraj puta zaobilazeći dva tenka koji su stali na putu,a iz jednog se dizao gusti,potpuno crni dim.Njegov tenk udari u zadnji tenk u koloni uz škripu željeza,a onda mu na boku druga zolja otvori još jednu ranu i iz njega prokulja dim.Posljednji tenk se jureći uputi prema Kusonjama kroz paklenu pucnjavu,jer su pješaci poljegali uza drveće i otvorili sljepu vatru po šumi. Potraži pogledom kampanjolu,ali je više nije bilo.Miki je zadnju minu iz bacača ispalio na više puta pogođen pretposljednji tenk,ali je taj i dalje grmio na mjestu,a posada ga je napustila na donja vrata.Mahne rukom i potrči prvi dalje niz prijevoj i na sjever,jedva susprežući vrištanje od sreće.Zauze zaklon iza oveće agacije,a dečki svi prođu kraj njega i rašire se opet po šumi. Drago i njegovi dođu zadnji,a Drago se sruči kraj njega izmožden teškim mitraljezom. -Jesmo ih,jebem ti,jesmo ih-sad moreju otprti železni otpad,pizda im materina. Drago je teško puhao naslonjen na deblo i reče :-Potprašili smo ih i mi,sad si mogu brojiti mrtvace.Samo tanki smo s metkima. -Kolko još? -Možda dvjesto pedeset.Veljac ima još jednu kutiju,a ja ovo malo redenika kaj vidiš. -Jebi ga,morali bumo malo šparati. Uto se zemlja zatrese od strašne eksplozije iza njih,a poprati je serija slabijih. -Isusa ti,pa to je tenk eksplodiral.Takvo nekaj nisam nikad čul. -Niti ja.Ak je netko ostal v tom tenku,taj je sad u atomima.-promisli malo o tom da nebi htel biti v tom,niti v nekom drugom tenku,pa reče-Idemo sad polako prek ceste i doma.Ti idi med prvima,da te ne zgubimo.Ja bum zaštitnica s Zagorom,ak ti več ne treba. -A koji će mi kurac,da mi slini za hrptom.-Drago se digne,vagne nekoliko puta mitraljez,namjesti ga ispod pazuha i krene pognut put ceste.Tek tad primjeti Zagora gdje maše sa prijevoja prema njemu.Prebaci se do njega i proviri sa Brankom i Picokom preko. Tri su oficira ležala u zaklonu potočića,a kampanjola je bila ostavljena nedaleko njih.Zurili su natrag prema Kusonjama,ali se odande čula samo neprekidna pucnjava.Četnici još nisu otkrili da na bentu više nema nikoga. Pogleda dalekozorom i osmotri bolje.Jedan je oficir bio kapetan. -Branko,pucamo na levog i desnog,a srednjeg bi trebalo pobrati,ako se bude kak moglo.Moj je desni. -Uvek su tvoji deblji – promrmlja Branko i prihvati se puške.Okinuše gotovo istodobno na lake mete,a Picok zaurla:-Predaj se! Blatnjavi oficir digao je ruke i podigao se iz korita potoka. -Tako lepo,digni samo ruke i kreni prema bentu.-Oficir posluša i zakratko dođe s dignutim rukama do grupice.Branko ga povuče za opasač i nabije mu lice na

drvo,otkopča opasač,strgne uprtač sa naramenice i dobaci pištolj Dedi.Deda se dosjeti svojih lisica i poveže oficiru ruke na leđima. -Ako poželiš bježati,beži sad odma da to brzo rešimo.Jel ti sve jasno?-Jadnik kimne glavom,a čeljusti su mu se grčile. -Dečki,put pod noge! Prethodnica,zaštitnica,jedan levo,jedan desno.Branko s četnikom po sredini.Ako bude problema ili ako bude bežal,ne žali ga. Zapali cigareti i sa Zagorom pričeka da malo odmaknu.

- Ti Boga! Oficir! – reče Zagi značajno. - - Nemoj da bi ti kaj palo na pamet , mogel bi on nama još dobro

dojti.Kapetani na rastu na drevlju. Hodali su na sjever kao u šetnji pušeći naizmjence i gotovo nehajno se osvrtali , ušuškani u sigurnost zaštitnice,dok su se zvuci velike bitke udaljavali na zapad – prema Lipiku.

VI Kapetan Žarković začudo se osećao dobro.Lisice su ga neugodno žuljale i spoticao se je često,šlem mu je spadao na nos,pa ga je vraćao natrag trzajima glave i ogulio si nos,ali je na neki neobičan način skinuo teret s leđa i sada mu je bilo svejedno.Hodao je korak ispred zenge i nije ga bilo briga.Samo pola sata prije,kada su počele eksplozije i kada je vozač Gajo divlje krenuo napred pomislio je da se voze ravno u neprijateljske redove i pomirio se sa svojim bednim krajem,a sada ispada smešno da je pet tenkova i skoro dvesta vojnika zaustavila i prikovala za zemlju slabašna zaseda.Valjda im je ono što su ispucali po koloni bilo zadnje protuoklopno oružje,jer više ni jedan nije nosio ništa teže od puškomitraljeza. Nije mogao,a da se ne divi hrabrosti i odlučnosti ovih ljudi,samih mladića,osim dvojice koji su izgledali samo malo stariji,radi zapuštenh brada i orlovskih pogleda.Nije se mogao osloboditi predstave o tome da su ustaše kasapi sa noževima u zubima i da ubijaju ljude udarcima malja i sekire,a sada je zapeo među grupicom finih dečaka,koji su zaboravili da mu jebu majku i da ga iskundače,da ga poškakljaju kamom i da mu rade još stvari koje su njegovi ljudi redovito radili svakom zarobljeniku,bio ranjen ili ne,uplašen ili prkosan. I najsmešnije je uvek bilo svima kada bi takvom jadniku popustio mehur ili creva,pa se uneredio. Setio se tih mora kada je prvi put osetio da se mora olakšati,maltene čim su mu stavili lisice,pa se nije usudio zucnuti.A sada ga je baš pritislo,ali je hodao dalje,a zenga iza njega ga je povremeno pogurivao i požurivao. Zapamtio je dobro reči njihovog komandira i nije hteo ničim da da povoda da ga ustrele tu pod kakvim drvetom u leđa.Kako je iz njega hlapio alkohol,dobivao je sve veću želju za životom.Kako je meso slabo!Samo koliko juče želeo je da umre,da ne pati i da konačno sve prestane.Ili da bočne iznova,sa nekom novom šansom koju neće tako olako da uprska. Ni jednom mišlju nije požalio Gaju i Kerteza,koji su ostali u potoku beživotni i bio je siguran da su mrtvi,jer nisu pustili ni glasa pogođeni oba između plećki.Svoga posilnog nije smatrao baš za nekog čoveka,jer se je uvek izvlačio i podmetao kojekakve spletke,a o Kertezu i inače nije voleo da misli ko o čoveku.Leže mrtvi na komadičku naplavljenog suvog mulja u bezimenom potoku na jednom bezimenom mestu i poješće ih svinje, lisice i psi.A njega valjda neće!Znao je da ga od smrti deli samo čin i tanka linija slučaja.Ako ova patrola uleti u kakvu zasedu ili dođe do borbe,ustreliće ga bez razmišljanja. Hodao je poslušno i ogulio si već poštenu ranu na nosu kada mu zenga skine šlem i baci ga u suvo lišće.Na njegov zahvalni pogled mahne mu mladić automatskom puškom prema jarku u kom su se već skupile prethodnica i bočne zaštite.Neki su već otvarali konzerve,a jedan je praćen budnim pogledima šmugnuo preko asvaltne ceste u gustiš, sa kog je već uvelike padalo lišće, na drugu stranu,dalje uzbrdo.Čudio se uvežbanosti tih amatera koji su se sporazumevali pogledima,a da im niko nije izdavao naređenja,niti ih je ko terao na inicijativu.

Za nekoliko časaka pojavi se i vođa grupe sa još jednim golobradim zengom.Čovek je legao kraj najstarijeg u grupi,snažnog,nabitog četerdesetgodišnjaka sa pivskim trbuščićem i nešto su šaputali,pogledavajući uz cestu,niz cestu,pa na njega.Čuo je neke nepovezane reči na kajkavskom,a čije značenje nije ni

naslučivao,osim poštapalica «jebi ga « i «sunce mu Božje».Vođa je nosio kapu planinarskih jedinica JNA,a stariji čovek NATO šlem sa maskirnom mrežom za koju je bila zataknuta kutija crvenog malbora.Ne samo da mu se je pišalo,sada je želeo i da zapuši cigaretu i da ne misli ni na što.

-Molim Vas,piša mi se.- prošaputa više prestravljen mogućnošću da se uneredi u hlače,nego da dobije batina.

-A kaj da ti ja držim kurac? – podsmjehnu se plavokosi mitraljezac koji je prebirao po redeniku oštrih metaka kao da svira harmoniku i mrmljao nekakvu pjesmu.

Vođa skupine digne se i začudo nije dobio udarac po rebrima,već mu je čovjek skinuo lisicu s ljeve ruke,te je jednim trzajem gurnuo ispod remena,probio hlače i vezao mu desnu ruku za pojas.Iz futrole izvadi pištolj neobično glatkim pokretom,nape oroz i pokaže pogledom obližnji grm.

-Budi mi samo sumnjiv i posljedenje lice što ćeš ga u životu vidjeti bit će moje.To baš nije neki izbor.-zamrmori čovjekov bas i bi mu odjednom nekako poznat.-Sve radi lijevom rukom,a desnu hoću dobro vidjeti,sa fino raširenim prstima.

Milicioner! Taj je čovek milicioner! Odahnu celim bićem u ubeđenju da ima sreću i da ga neće ubiti ako ga i prebiju,a ako ga misle ubiti,neće ga tući. Ustaška policija zajebana je u zasjedama i noćnim prepadima,ali nisu psihopate. Pregovarao je s njima mesecima i otkrio da se s njima da razgovarati i da se ti ljudi žele držati prava i zakona,bez obzira na situaciju. Čak su ponekad pružali prvu pomoć ranjenicima,osobito vojnicima,ako već ne pravim četnicima.Na sebi je imao uniformu jugoslovenske armije i zahvali bogu što nije stavljao po sebi kokarde i ocijela.Četnike ne vole ni Srbi,a očekivati takvo šta od Hrvata bilo bi ipak malo previše.Ovo je bratoubilački rat,manje zato jer smo braća,a više jer volimo da ratujemo-dakle da ubijamo.

Na potiljku je osećao prodorne poglede.Kada završi,okrenu se natrag,baš u času kada se je zenga koji je otišao preko ceste vratio i sručio natrag u jarak.

- Se je čisto dečki.Moremo pomalem prema Prekopakri.

- Kak ti se čini oko suda i Vladikinog dvora? Jel su došli v grad? – zapita ga vođa ošluškujući zvuke bitke.

- Puca se naveliko,ali se baš ne čini da buju ušli baš nutra. - Nemorate brinuti za ulazak u grad.To je provokacija za razvlačenje snaga,a pravi udar će uslediti nama zdesna preko ceste u pravcu Prekopakre.U snazi ojačanog pešadijskog bataljona.- nije mogao da veruje da priča ovo.Mogao je da žažmuri i da se vidi na vojnom sudu.Ko jebe vojni sud.I gde je vojni sud u pizdi materinoj bio kada se dozvolilo da srpski vojnici i dobrovoljci nekažnjeno pale koju i pljačkaju.Jebeš vojni sud. -Kaj pripovedaš ti Čedo? Deda Čedo mlati da ono dole nije pravi napad,nego da banda ide više nas na Prekopakru.Koji je to sad kurac?-uzbudio se je plavi miraljezac.

Vođa mu se je približio,sjeo do njega,ponudio ga je cigaretom i rekao mu tiho – Pripovedaj mi!- i on je počeo da priča.

VII Sunce se je već približilo zenitu kada su prešli cestu u grupicama po tri.Nisu se dobro osjećali na slabo poznatom terenu,koji bi morao biti pod kontrolom naših,ali…Deda je razmišljao da nađu kakav zgodan položaj za zasjedu sa dobrom odstupnicom,a da dvojica ili trojica potraže nešto protiv oklopa,ali nije bilo dobrog položaja.Ili nije bilo odstupnice,ili sama šuma,ili uzbrdica,a zapravo mu se sama ideja nije sviđala.Dočekao je on u zasjedi oklop nekoliko puta bez protuoklopnog oružja i uvijek je bilo ranjenih,a uzalud. Izbili su pred prve kuće i mahali bijelom krpom da ih ne postreljaju,a onda između eksplozija neumorne artiljerije utrčali u najbliže dvorište.U kući su bila samo trojica stražara. -Kaje podravci,odkud vi?-prepoznao ih je smežurani,zabrađen i zamašćen vojnik. -Dole s ceste.De su ti drugi,ovaj ovde veli da bude napad išel gore uz cestu i iza nas.Treba pripraviti doček za njih.Imate kaj zolji ili bar tromblona? – ponada se Deda. -Kak da ne, ima i zolji i tromblona.Naši su dečki dole prama Pakracu,a sad se valjda ne usude vraćati,dok tučeju Čediji. – reče Molvanac,a Deda posumnja da je supijan,pa su ga ekiposi valjda zato i ostavili na punktu.Jebi ga nemreš nikad imati sve. -Poberite koliko moremo protivoklopa.Zagi izvesti Leglo o situaciji kaj znamo.Sve šifriraj,traži pojačanje.Naječte se i popunite municiju,ako nema dost,nek vam dečki pokažu druge punktove de ima.Sam pametno i na brzihenzi. -Dečki,kaj nebi bilo bole da ih tu dočekamo,tu smo bar v zaklonu,a i toplo je.Bumo pak zaglavili vani po noći,a onda nebumo mogli niti na naš punkt.-javi se kroz zalogaje konzerve Branko. Dedi se je sviđala ideja da ostanu tu i da se griju,a Čedo možda i laže,pa nebi moral opet bez daha juriti po jarugama,ali otjera te misli. -Ako Čedo ne laže,došli buju baš nama za leđa.Dole je sve šuma i minirano je puno,ko bu ih posle steral odande.Ako nas zapru,nema smene,nema municije,nema hrane i nema nas.Nesmemo dopustiti da nam se tolko zabiju nutra i da nas opkole.Ovo nije nikakva zajebancija,to oni ozbiljno napadaju.Tu se peče kruh za celi front,tu su sve linije opskrbe.Ako dojdu sim,nemamo se više kam povlačiti nego v centar grada,a onda nas budu lovili ko štakore.Nesmemo ostati tu. -Deda,veli Leglo da moramo iti gore prema Obrežu,ako ga moremo doseći.Dali buju nam pojačanje i moramo se spojiti s Rakom i Rokijem.-izdeklamira Zagor.-I da, veli Amidža da povlačenja nema. -Povlačil se u Lepoglavi,kam da se povučem,v pizdu mame svoje.Ništ gospodo i drugovi,put pod noge.I Čedo ide z nama do Raka.Još jedna stvar dečki.Ako nas stisneju,pa nebumo mogli prema Pakracu,v trojkama idemo na sever,pa ko se provuče.Ranjeni ostaju.-zaboljele su ga riječi- ranjeni ostaju i štite odstupnicu.Moraju imati kaj im treba,a teškima treba pomoči. Svi su znali što to znači i svako je za sebe donio odluku da ranjenika ostaviti neće.Trojke su se predobro poznavale i razgovarali su o tome međusobno skoro svake noći.Nemojte me ostaviti,samo me strelite i nemojte me ostaviti.Drago je uvijek pričao da pravi čovek sam mora ustreliti svojega pesa i da nema drugog načina da se ostane čovek,makar to boli.Bože dragi ! Sve boli u životu panonskog seljaka! Boli

kad moraš na sejem dati tele koje je milno i drago i čovek se zateleba vu tele.Boli kad moraš svinjče zaklati,jer čovek mora nekaj jesti – a nije ugodno pustiti živinčetu krv,ali se mora! I ova su djeca,tek izašla iz vojske,kojima je mjesto u disko-klubu i koji bi trebali imati ljubavne jade,svaki sa sobom donjeli odluke.I znaju kaj se mora. Popunili su municiju koliko-toliko,a za Vilmu nije bilo metaka.Natovarili su se zato ljudski sa zoljama i tromblonima,pa su na puške prišarafili tromblonske nastavke.Neki su nastavke nosili stalno na pušci,a Deda to nije volio,jer je puška preciznija sa kompenzatorom paljbe,a on je uvijek štedio metke.Pucati samo kad si siguran! Uvjek mu je bilo žao kad su neiskusni dječaci otvarali rafale bez veze po neprijateljskim položajima,otkrivali se i uludo trošili dragocjenu municiju,ali je znao da to puca sirovi strah, a da nije baš neka svjesna odluka pojedinca i tu naprosto nije bilo pomoći. S uzdasima su se iskrali iz kuće i prebacivali se od zaklona do zaklona dok su haubice sistematski rušile kuće oko njih. Podne je uvelike prošlo kada su napokon došli do raskršća prema Daruvaru i tu ušli na punkt Rak. U nekoliko kuća bila je raspoređena najteža artiljerija kojom je raspolagala obrana Pakraca. Topovi su bili prekriti maskirnim mrežama,a posade su se kartale u podrumima.Nisu ni pokušali uzvratiti na upornu artiljerijsku vatru s druge strane brda,samo su radio operatori i izviđači bilježili položaje i izračunavali tablice vatre.Ostavi ekipu da se ispuše,a zarobljenika predaju zapovjedniku punkta,šutljivom Virovitičanu u prevelikoj maskirnoj bluzi.Kada se stvari smire ide u štab,a onda u Bjelovar u istražni,da iz njega isisaju što zna.Onda na razmjenu.Vrijedi kapetan.Možda pet naših.A ako nas pregaze,onda vrijedi onu jednu marku za metak.Prljavi rat,ali takvi su nepisani vojnički zakoni i tu se ništa ne može. Drago i Veljac dobili su od dečki na Raku metke za Vilmu,pa su se svi zabavili punjenjem redenika,jer mašine za punjenje nije bilo.Deda ih ostavi da se zabavljaju , jer mu je netko rekao da su par kuća dalje rošli Roki i njegovi, pa je samo ostavio opremu i samo sa puškom pretrčao do druge kuće.Tu je već bio bestrzajni top i puna auto prikolica granata.Prikolicu su preradili tako da su je četvorica mogli gurati bez brige,pa je služila za brzu promjenu položaja ubitačno efikasnog oružja protiv oklopa. Nađe Rokija i srdačno se pozdrave.Poznavali su se godinama,a Roki je u civilu radio kao trgovac u željeznariji,pa su često sklapali dogovore o čekanju da neka roba izgubi na vrijednosti koju je jela inflacija,snalazili se svakako da prežive teška vremena,a onda nekako zajedno krenuli u rat.Najprije samo s puškama,a onda su počele padati kasarne,pa je Roki dobio svoj bestrzajac i ostao za stalno u Pakracu.Volio je taj top,a bio je valjda noćna mora svima na brdu. Lukav i smion,sklon svakakvim eksperimentima i poboljšanjima,samo da brzo mjenja položaj,a pucao je iz tog topa sa vražjom preciznošću i upornošću. -Deda,situacija je u kurcu.V štabu vele da je Čedo pokrenul ofanzivu na širokom frontu skroz do Virovitice.Nemamo se čemu dobrom nadati,a izgleda da je osnovni plan da se naše najjače otporne točke izoleraju – Daruvar sam,Virovitica sama,Belovar sam,Pakrac sam,a dela se čak i o Varaždinu.Nema odstupanja,a nema bogme ni ljudi.Rekli su mi da si ti šef parade,ali ti ja morem dati samo osam strelaca.Ostali mi trebaju ko zaštita i posluga topa. -Dobro je i osam je bole neg ništ.Probali bumo zeti još koga sa Raka,pa nas bu dosta za kakav kilometer.Ti se brigaj za tenkove,a za bandu bumo se pobrigali mi.Jedino da nam na prikolici popeljate zolje i municiju,to bi valjalo. -Nemaš brige za to.Samo moramo biti brzi.Amidža misli da idu prema Gornjem Obrežu.-rašire na stolu kartu i nađu mjestašce razasuto uz cestu,okruženu jarugama i šumom.

-Nije baš presjajno Roki. Nema tu baš položaja za tebe,bar prema karti. -Jebi ga,nekak se bumo snašli.Samo ti njih zastavi i sve bu v redu.Ako koji projde do ceste,taj je naš.Dogovori se sa Rakom da ti da bar malo podrške kad bude trebalo.Nek pošlu par izviđača napred malo desno od nas. -Dogovorene,vrag ga dal.Nekak mi se to sve skupa ne dopada.-Zapališe cigarete i povuku iz flaše štoka.Pušili su i gledali kartu,ali se karta nije promjenila.Teren je napadačima pružao puno prednosti.-Nikaj, treba se pakovati.-Izađe iz kuće i vrati se svojima.Nije ni stigao do punkta,a tri izviđača već su se udaljavala uz obronak brda.Neko ovde zna znanje.Popio je sa Rakom još par gutljaja votke sve šutke u crnim slutnjama.Izgrlili su se bez riječi, pa je otišao van da se ne rasplače. Dobio je još šest Virovitičana, pa su nakon nekoliko minuta tovarenja na prikolicu krenuli u tri male kolone cestom na sjever.Zlatko i Joža štitili su kao odstupnica top i prikolicu,a Deda je vodio prvu grupicu od desetak smrknutih ljudi.Svi su već čuli što se sprema i već uvelike napeti živci i rastrgani karakteri krenuli su ususret neprijatelju. Nakon pola sata pješačenja zvuci topova kao da su se malo utišali i prorjedili,a samo su mukli odjeci najtežih projektila još bili čujni. Iz druge grupe,gdje su se skupili najmlađi borci,mogao je ponekad čuti i odlomke smjeha.Banda! Već su zaboravili kam idemo i zakaj i počeli se zajebavati.Nije mogao sebi predstaviti slavne polaske u smrt,kao kad veli Zrinski –«nek tuđin zna kako Hrvat mre,ali prije nego poginemo,ajde braćo da se zagrlimo!» i osjećao je da bi netko nešto trebao reći,opravdati sve ovo,ali nije bilo nikog. Komunisti su znali dići ljudima moral.Pričali su mu stari partizani o gladi,o ušima,o komesarima i njihovoj demagogiji i gotovo je žalio da nema kakvog dobrog komesara da održi kakav vatreni govor,a onda se predomisli – koji će nam to kurac! Znamo mi dobro što branimo – čast i dostojanstvo jednog cijelog naroda,štoviše branimo njegov goli biološki opstanak.Nisu mu se sviđali starci koji su preplavili Hrvatsku,sa svojim Mitteleuropskim idejama,nekako mu je to smrdilo na Austriju i na Ferenc Jožefa,ali i to su ljudi i imaju pravo na svoje nostalgije.Nisu mu se sviđali ni popovi i friško probuđeni katolici koji su lizali oltare i molili se za Hrvatsku.Za Hrvatsku se je najbolje pomoliti sa kalašnjikovim!Zagristi u ledinu i pustiti krv za domovinu! Ali i katolici su isto ljudi,pa nek se mole,ali je nekako osjećao da bi ti isti veliki danjašnji vjernici, koji lažu da nisu smjeli prije u crkvu, bili kad nas pregazi JNA i Srbi ponajveći orjunaši i da ih se treba čuvati. Baš je ovu grupu kada je kretala htio blagosloviti pop iz Svetoga Nikole,a on se je maknuo i nije dao da mu škrope oružje.Rekao je popi da je Isus navodno ljubav,a on ide ubijati,a ne pružiti drugi obraz,pa su ga šefovi čudno gledali.Nek se jebu svi! Sekretar partije koji ga je mučio i zajebavao kad je predao knjižicu vidjevši kuda stvari idu,sada je koristio svaku priliku da ga poduči hrvatskom novogovoru.Sve su to govna na cesti,zaključi,namjesti torbicu s okvirima koja ga je žuljala i odluči da neće više misliti ni na što osim na to kako da sačuva ljude i da nekako odbiju četnike,ali što je više mislio na to,sve ga je više obuzimala malodušnost.Nekak već bude-samo napred dok je pun želudac i prazna glava! I tako počne sam sebe zabavljati. -Branko,jel znaš kaj je Mudrićka javila danas na radiju o stanju o Pakracu? -Kaj je javila ? -Da je dan miran i da se vode sporadične borbe. -Jebi ga,nikad ne pogodi.Teško je z Belovara videti kaj se kuha v Pakracu.Kad smo došli isto je javila za miran dan,a ono su nas tukli celu noć i pucalo se križ-kraš,a ja sam sa splašil – ti Boga,ako je ovo bil miran dan,kak je onda kad javlja o teškim

borbama i kombiniranim napadima? Sva sreća da je drugi dan stvarno bil miran,a naša Ana Mudrić se javlja iz Pakraca da se vode teške borbe.Ženska je zaostala. Tko su se počeli zafrkavati i svijet je dobio ipak malo svjetliju boju dok se je oko njih sklapala zlatna,jesenska šuma.Čak su i ptice pjevale.Prošli su uzbrdicu i došli na dugačku nizbrdicu i tu se sreli sa jednom ekipom koja se utvrđivala na vrhu obronka,a u kotlini su zakapali protutenkovske mine.Dobro, pomisli,bar nas neće zatvoriti ,pa se možemo bar tu povući. Izmahali su si i produžili još usiljeniji marš,gonjeni sada i nizbrdicom.Kako su se približavali selu,sretali su se sa sve više boraca koji su pristizali sa zapada,čak i sa jednom dobro opremljenom jedinicom sa dva oklopna tansportera,a odnekud se je dokotrljao i jedan policijski BOV. Sve je djelovalo kao podmazano i skupilo se u pustom selu stotinjak ljudi.Rastali su se od Rokijevih koji su odmah počeli uređivati položaje kod vatrogasnog doma i više,kod groblja,a strijelci i mitraljesci se spustiše niz kosu prema šumi.Bit će nam sunce za leđima kad se dobro potkuha.Dobra je to stvar – sunce za leđima.Kada su prošli šumu nabasaše na osamljeno imanje sa razbacanim štalama,sjenikom,velikim tovilištem za svinje,garažama i kućerinom.Iz štaglja ispao je izviđač,mladić obučen kao karikatura američkih vojnika iz Vijetnama,sa maramom povezanom na gusarski i inače je izgledao onako filmski.Mladić je govorio tvrdim hercegovačkim jezikom i trudio se strašno da izgleda opako.Šta glupi filmovi naprave od ljudi! Nije se mgao otresti te glupe misli dok je slušao izviđača,koji ih je izvjestio da je sreo nekoliko patrola od jedne desetine,a da u širokom frontu pred njima dolazi motorizirana četa,možda i slabiji bataljun uglavnom četnika.Hercegovac je prepoznao «bijele orlove» - crnogorsku bandu dobrovoljaca,pomješanu sa običnim četnicima.Vojske je bilo malo ili nimalo. -Dobro je dečki,bar ujednom imamo sreće. Beli orlovi napadaju otprto i nemaju nikakvu taktiku,samo kaj teško odustaju.-objavi Deda,a ljudi su se već raspoređivali po zaklonima,jer je položaj bio dosta dobar,a prema neprijatelju pružala se blaga padina,komad oranice i livada dugačka bar stopedeset metara.Možda bude sreće,pa krenu u strijelcima prema njima.htio je dodati i da iza Bijelih orlova ne ostaju zarobljenici,ali to proguta.Ušao je za Dragom u kuću punu ikona i svetih slika,iz koje kao da je netko otišao u velikoj brzini,jer su na štednjaku još stajali lonci sa pljesnivom hranom,a odjeća napola razbacana iz ormara.Još ljudi po zbjegovima.Osjeti nekakvu sućud prema nepoznatim ljudima koji su napustili sve na čemu su se mučili godinama i sada spavaju po tuđim kućama i čemerno čekaju povratak.A kada danas završimo mi i banda sa našom igrom smrti,od kuće i imanja neće puno ostati.Nije znao tko su gospodari kuće,možda su i žestoki četnici,ali bi mu ih žao. Drago je sa svojim pomoćnikom i još jednim borcem zauzeo položaj na katu kuće,Branko se popeo na tavan,uređivao snajpersko gnjezdo,a on se smjesti u negdanjoj blagovaoni, nasloni teški hrastov stol na niski prozor da se nekako zaštiti od gelera,porazbija stakla , raspakira borbeni ranac sa bombama i municijom i zavali se u fotelju dižući tu i tamo dalekozor osmatrajući rub šume iz koje su jedan kraj drugog izbijali suhi potok i dobar pošljunčani put. I vani je prestalo premještanje i prigušeno dovikivanje,pa su ljudi ležali u zaklonima.Popodne se oteglo,a iz šume je izvirilo samo krdo svinja i vratilo se za par minuta natrag u guštik.Mrzio je čekati.

VIII Svako ju je jutro iznenadio čisti zrak i zrake sunca što su dopirale kroz niske prozore. Cijeli je život provela u takozvanim socijalističkim mastodontima – sivim zgradama Novog Zagreba poredanim jedna uz drugu po nekakvom užasnom monotonom rasporedu, koji je gušio i tjerao je ponekad na crne misli o samoubojstvu, ali je to ipak bio njezin dom. Te zgrade i kržljavo drveće, šetnje uz savski nasip i tulumi u SKUC-u! Hvatanje po parkićima sa hevimetalcima ili sa hipicima, tko se već našao pri ruci, studij novinarstva, tek toliko da nešto radi i da se pred starcima pravda za česte izostanke iz kuće – voljela je putovati. To je bio njezin život, dok ga nisu promjenili tihi, šaputavi sastanci kod oca u sobi sa nekim čudnim ljudima koji su često podizali glasove i zdravili Srbiji i časnom pravoslavlju. Isprva se čudila da njezin otac, umirovljeni oficir i zakleti komunista uopće razgovara sa tipovima koji se krste i pozivanju na časni krst, ali je prestala obraćati pažnju i vratila se svom životu zabava, ponekoj travici u kutu diskoteke i povremenim divljim seksualnim igrama, izletima i kupovanjima po Trstu i Gracu. Život je bio divan, usprkos povremenim vijestima o barikadama, usprkos očevim povremenim izbivanjima i po tjedan dana, pa čak i prvim zračnim uzbunama. A onda joj je jedne večeri otac priopćio da moraju privremeno otići iz Zagreba dok se stvari ne smire i ujutro su bili u malecnom seocetu iznad Lipika. Korita nisu zadovoljavala niti jednu jedinu njezinu potrebu. O da! Šume su nepregledne, zrak je mirisan na lišće i sijeno i ptice pjevaju ujutro pod prozorom…Ali nema daha grada, nema izlazaka i nema osjećaja pripadanja svijetu. Spavala je u sobi sa još dvije zagrebačke šiparice i sa Radmilom. Radmilu je upoznala još u srednjoj školi, a onda su njezini odselili u Rijeku (otac pukovnik – majka bezlična, nakinđurena namiguša, a pričalo se i da se nije libila za kakvu haljinu ili kaput i prodati- govorila je spojiti ugodno s korisnim). Radmila je mila i fina cura, sa kojom se dade razgovarati i koja je iskreno zgađena svojim roditeljima, baš kao što je i ona počela osjećati. Dosađivale su se uporno od sobe do kuhinje, šetale šumarkom koji se pružao ispod sela i maštale o pravoj ljubavi. Ni jedna nije ni pokušala nešto sa divljačnim pijancima koji su se vrzmali po selu od početka rata. Gadila joj se je misao da se valja negdje po sijenu sa kakvom vojničinom sa rakijaškim dahom i vonjem na puščano ulje. Gadila joj se je i pomisao na njihove plesove i «kulturno- zabavne» večeri uz harmoniku, kola i razbijanje pivskih flaša. Vegetirala je u ovoj pripizdini ne očekujući od života ništa, svjesna da odavde ne može otići baš nikamo. A ove godine nisu bili ni na moru! Cijelog je ljeta patila za morem, a prve jesenje dane dočekala je čudeći se sama sebi – nenašminkana, boja za kosu odavno joj je pretvorila glavu u smiješnu kombinaciju – gore kestenjasto, ispod vrata izbljedjela plavuša, ali joj to nije bilo ni važno. Koga da impresionira u vukojebini? Korita su joj ubijala dušu i volju za bilo šta. Jednog je dana Radmilin otac, čika Sreto, kako su ga svi zvali, vidjevši valjda da mu se kći i njezina koleginica na smrt dosađuju, došao do njih, popio kavu i raspravljao o prošlim sretnim danima u Zagrebu, pa im je predložio da «se malo angažuju, nešto lako, ne borbeno, već inteligentno, vaspitano…», sve za slavu srpskog krsta i sloge i svetog Save i tako još dobar komad gluposti. Uglavnom je čovjek predložio da prođu brzo brzi kurs psihološkog ratovanja pod kapom KOS-a, pa da rade na radiju. Malo su se pogledale i pristale, valjda ni same ne znajući zašto. Nisu

niti razgovarale o tom, a već su sutradan došli po njih. I život se tako fino promjenio za ta dva tjedns koje su provele u Okučanima! Mladi, uglađeni poručnici, fina pića u pravim kućama, brzi, dobar seks bez obaveza na čistim krevetima. U obje se je vratio život i kurs je prošao kao treptaj oka. Nisu ih gnjavili ni sa kakvom politikom. Jednostavno su im objasnili što ih zanima, što im je cilj i kako da ga postignu. Sve je imalo čvrstu logiku. Obavještajni oficiri nisu se libili podučavati ih kako da koriste seksualnost kao sredstvo, te su ga sasvim hladnokrvno izsecirali – kako se uvući pod kožu seljaku, radniku, intelektualcu. Kako ljudima skrenuti misli sa njive i žene na pijanku, rat i kako u čovjeku pronaći najniže instinkte. Odmah su ih počeli i koristiti – najprije su po cijeli dan «nazivale» radijski studio iz jedne pokrajnje prostorije, sasvim malo modulirajući glas i čitale već pripremljene pozdrave na ekavici sad za jednog, pa za drugog borca, sada čestitajući jednoj pa drugoj jedinici i tako satima, uz najgoru narodnjačku i najnoviju «angažovanu» muziku. Tu i tamo kakva seksualna aluzija, mazno tepanje i izmišljeni intervjui sa oficirima KOS-a, kao sa položaja. Sve u svemu brzo su otkrile da uživaju u lažima, a ona je otkrila i da uživa u negaciji svoje struke – umjesto pravovremenog i pravovaljanog informiranja – pravovremena laž. Umjesto činjenica, mit i izmišljotina, a umjesto logike i analize bajke za laku noć. A onda su ih uvalili u različite smjene, te su osluškivale ustaške radio- veze, a tu i tamo uspijevale i ostvariti kontakt sa kojim od njihovih, miješajući obavještajna pitanja, uvrede, provokacije ili potičući nostalgiju i defetizam, već prema migu uvijek prisutnih oficira. Da ih zaštite od ponekad polu ludih dobrovoljaca dali su im i uniforme i činove, pa su sada bile prave oficirke, a tako su se i ponašali prema njima. Promijenila je u dva mjeseca tucet ljubavnika i polovici je zaboravila imena i disala je konačno punim plućima. Ona i Radmila dijelile su prostran stan sa kojeg se je vidjela Sava i pruga vrbika. Život je bio sasvim dobar, a samo su se povremeno iz daljine čule detonacije i prigušeni urlik topova. Prestala je drhtati od jutarnjih topovskih salvi koje su u Koritima bile normalne i počela se opet šminkati. Radmila je pronašla vezu za travu, koja gotovo da je bila besplatna, pa su vrijeme kad nisu bile na dužnosti ili na žuru provodile pušeći finu marihuanu, kakva se u Zagrebu rijetko nađe i pijuckajući viski s ledom. Dva ili tri puta zatekla je samu sebe gdje razmišlja da unatoč svemu sve ovo ratno sranje znači povredu svakog ljudskog dostojanstva i pitala se gdje su njezini zagrebački drugovi i prijateljice, ali se tu uvijek našla Radmila da je razuvjeri.

- Jebo te, Goco, - govorila je – svako je kovač svoje sreće. Bili smo si dobri, sada više nismo, a doći će dan kada ćemo i opet biti dobri. Čovječe, vratit ćemo se u Rijeku ili u Zagreb i bit ćemo dobrodošle, uvlačit će nam se u dupe. Tako je bilo i sedamdeset prve – nakon što su razbucali proljećare, na sve su položaje koji su nešto značili namjestili Srbe ili bar srboljube. Tako će biti i sada - kada razbucaju ustaše, naša će generacija biti sljedeća koja će se nešto pitati, a ja i ti ćemo biti tamo. Slušaš me Goco, trgat će se da ti oližu pičkicu!

Uz malo maženja, crne su je misli brzo prošle, a onda su se obično otišle kamo napiti i provesti i život je sutradan opet bio sjajan. I Radmila je ponekad upadala u takva žuta stanja, a onda je ona tješila nju, maltene s istom argumentacijom. Počela je da sumnja da su te gluposti samo predmenstrualni sindrom, ali su onda načule nešto o noćnim transportima mrtvaca i ranjenika preko

Save u Bosnu i dalje prema sigurnim bolnicama, pa su provele dvije noći gledajući most, a ona se potrudila i da se malo raspita kod obavještajaca s kojima su se družile i uskoro su znale. Ginulo je premnogo ljudi, a objavljivalo se najviše po sedam do deset dnevno. Sumnje u njoj grunule su punom snagom kada ih je Radmilin otac obavijestio da je poginuo Nebojša. Nebojša je uvijek bio dečko iz susjedstva, sa kojim je išla u vrtić, pa u školu, pa su se sretali na žurevima zajedničkih znanaca…Hodali su povremeno zajedno, kada nije bilo nekog drugog i zapravo joj se činilo da je osuđena na Nebojšu, tihog, blagog, nježnog momka sa zamišljenim izrazom i idejom da jednog dana bude filmski snimatelj. Nije mogla povjerovati da njega više nema, samo tako, a kako ju je ta smrt proganjala danima, zapita se odjednom – ta, tko je gurnuo Nebojšu u glupi rat? Zašto njegovi, njezini i Radmilini starci proklinju ustašku državu, a ne proklinju sebe, koji su ga sami ubili? I koga je kurčeva ustaška država uopće dirala? Gledala je sve pažljivije dnevnike, a sve češće i hrvatsku televiziju, osobito «Slikom na sliku», u nekim vijestima čak prepoznavala i vlastite laži i malo-pomalo u njoj kao gorki plod izraste saznanje- sve je jedna velika laž! Od iz tisuću izvora potvrđenih vijesti o mrtvoj srpskoj djeci do vijesti o «zverskim nasrtajima do zuba naoružanih ustaša na goloruku srpsku nejač». Ta je nejač bila željna krvi i topovima je orala njive i ulice od Dunava do Dubrovnika! Iz nekakvog se je razloga skanjivala govoriti o tome s Radmilom, a onda je Radmila jednog jutra došla sa žurke u Staroj Gradišci u sasušenim suzama i drhtavih usana. Dugo se, dugo tuširala i šutjela na njezine upitne poglede i u svakom pogledu izgledala silovano, osim što nije bilo nikakvih povreda. Pa obije su znale da ih ne treba silovati, niti bi se one silovanju opirale! Glupo se tući s nekim tko je jači od tebe, a što god ti drugo činio, ionako boli samo unutra, a unutra je jedna velika otvorena otupjela rana po kojoj se bez brige može sipati sol. Kada je konačno došla sebi, kada je sjela uz ponuđenu kavu, Radmila počne:

- Gordana, mi smo drugarice otkad se pamti i znaš da sam ti kao prijateljici dosada govorila sve. Ono o čemu obije šutimo već tjednima, a znamo to dobro, na neki je način zaobilazilo naše živote i ja sam samo željela da sve ovo prođe i da jednom nastavimo živjeti gdje smo stale. Ali ja više ne mogu gledati! Ovo što se događa u Gradišci ne može gledati itko iole normalan!

- Što se je dakle dogodilo u Gradišci?- Znaš da sam sa Nikolom i Stankom sa radija otišla na žurku kod nekog

njihovog poznanika u Staru Gradišku, e pa to je bila žurka kao i svaka druga, dok nisu došli neki iz zatvora sa dvije cure. I sve je dalje išlo normalno, napili smo se svi gadno, a nešto me sotonsko privlačilo toj jednoj curi i mi smo počele zajedno piti, a bogme smo se počele i lizati, ja i ta Dragana.- pokoleba se malo Radmila, ali srkne kavu i pribere se zapalivši cigaretu.

- Dobro, to još sve skupa nije ništa i nije ti prvi put, bar koliko ja mogu svjedočiti.

- Nije to ništa neobično, ali je Dragana u jednom trenu predložila da otemo na malo žešću zabavu, pa smo otišle sa njezinom kolegicom koja nas je vozila do zatvora. Onako pijanoj nije mi bilo baš jasno ni kamo mi to idemo, niti mi je u samom zatvoru na um palo na koji ćemo se naćin zabaviti u tamnom kazamatu. Kada su me provele nekim hodnicima, otišle smo u ćeliju kod jednog divljačno pretučenog čovjeka, vezanog za

stolicu. Nakon što ga je Dragana ispolijevala vodom da ga bar donekle osvijesti, vidjelo se da je to mladić, koji je valjda prije nego su ga isprebijali bio sasvim zgodan i pristao. – Radmila i opet brizne u plač, ali kroz suze nastavi – Što su mu radile, Bože moj, što su mu radile! Sve mi je na neki način još bilo zabavno dok su ga dražile pokazujući mu sise i podmećući ih mu pod nos, šlatarile ga za jaja, a onda, onda su mu vezale jaja žicom i stegle ih, a Dragana mu je žiletom rasporila kese i ugurale su mu jaja u usta! Onda smo otišle, a ja sam se okamenila. Ostavile smo čovjeka da iskrvari tamo, a da ga u svem tom mučenju nisu ništa ni pitale! Tek sam na povratku na žur, pijući cijelo vrijeme kao stoka prepoznala i druge zvuke u kazamatu! Tamo ljude muče serijski, kao na kakvoj opskurnoj fabričkoj traci! Tamo se stvara srpska država – u tamnici bez pitanja u veselom vrištanju mučitelja i krvavom znoju mučenih! Ja u tome neću sudjelovati ! Ja neću biti ubojica! Ja sam samo mala drolja i to želim i ostati, jebem ti život.

Nije je tješila. Ostale su u tišini do večeri i nisu govorile. Skuhala je nekoliko puta kavu i to su popile, a kava je bila sve gorča i gorča. Fešta je prošla, pomisli Gordana, sada dolaze računi za platiti. Naš će račun biti pogolem, a račun onih bestija i njihovih šefova bit će veći od pakla. Nije imala nikakvu ideju, ali nešto se mora napraviti. Već sutra.

IX

Čedo se naglo raspametio. Iz šume nije izašao streljački lanac, niti bezbrižna kolona, već samo jedan transporter, koji je bez zaustavljanja krenuo prema njima i osuo vatru iz mitraljeza po imanju. Projektili su bušili daske, staklo je zvečalo i padalo u slapovima s kata, ali srećom nitko nije odgovorio. Da je tu Roki i da opere mamlaza! Ali njega nema, pa su se skupili u zaklonima, da ne nastrada netko dok oklopnjak ispipa da li ima koga na imanju. Oklopnjak je produžio uzbrdo skoro na pedesetak metara i tu stao. Dok su mitraljesci valjda popunjavali oružje, na vozilo gotovo istovremeno udare tri tromblona i pretvore ga u smrdljivu, praskavu buktinju. Nasta tajac, a samo pola minute kasnije počeše padati mine. Sa ruba šume zasula ih je paklena pucnjava. Gulili su meci žbuku sa zidova sistematski, sa štaglja, štale i kuće padali su crjepovi, iverje je fijukalo kroz čisti zrak, a onda je došla postojana mumljava pucnjave u kojoj se nisu mogli razaznati pojedinačni hici. Zarili su glave u zaklon znajući da je to samo prvi bijes i da će biti vremena za odgovor. Zažali što se nisu sjetili postaviti snajperiste lijevo i desno od položaja da bar malo pročačkaju po njihovoj vatrenoj brani, ali sad je bilo kasno. Nadao se je samo da nema ranjenih. Pod zaštitom mitraljeske vatre, krenuli su pješaci uzbrdicom, zaliježući često i zasipajući vatrom njihove položaje. Gore, sa malog proplanka skoro na vrhu susjedna brda zareži protuavionac i prošara po fasadi kuće. Iza njega gulila se sa zida žbuka izrovana iglicama iz protuavionca. Kada je prvi put vidio na jednoj limenoj ogradi prekrasne cvjetne uzorke u limu, ostao je zadivljen tim oblicima, pitajući se koji je majstor imao strpljenja bušiti tolike rupe u divnom rasporedu, pa kad je to spomenuo, smijali su mu se iskusniji ratnici i objasnili da su to tragovi projektila sa blizinskim upaljačem. Nije bio razočaran, već se i dalje divio uzorcima, dok nije jednog purgera sasjeklo po prsima, pa kada su mu pokušali pružiti prvu pomoć i otvorili mu bluzu i košulju, razjapila se užasna rana. Onda mu se zgadila ljepota. Sada nije tražio uzorke, već je požalio što nema antifone ili barem vatu u ušima da se zaštiti od grozne grmljavine i odjeka. Zguri se još jače pod prozorom i otpoče svakodnevnu jadikovku – pas vam mater, pas vam mater, pobiču vas ko pse, pas vam mater..,a da nije bilo baš neke nade da će bar donekle i ostvariti svoje prazne prijetnje, ali si je ovako bar malo davao oduška. Zasmeta mu što je u sobi sam. Samo da su bar dvojica, pa da se hrabre pogledima. A ako me ustrele, pa bum crkaval sam ko pes? –požali što se nije prikrpal nekom, ali mu je pasala tišina prije,a i ovo je valjda najbolji zaklon. Uto se oglasi naše topništvo,a protuavionac umukne.I mine su se naglo prorijedile,pa digne glavu na prozor. Troprstići su se razvukli u tri linije,a prvi su se već približili na kakvih stotinjak metara.Ako se mislimo boriti,sada je zadnji čas.-pomisli,a načas ga obuzme neracionalna panika da su svi drugi već izginuli i da je ostao sam,pa mu je trebao svjesni napor da odbaci strah i otjera misao da je ionako sve uzalud. Podigne otkočenu pušku,namjesti je na jedinačno i odabere jednog od najbližih vojnika,pričeka časak da se ovaj digne i počne trčati prema salašu i okine dva puta.Nije pričekao da vidi što se je s čovjekom dogodilo,već potraži drugog,koji je zalegao iza malenog humka i provirivao prema njemu.Okine prebrzo,a šljema nestade.Bar će misliti da li će opet izviriti ili ga čekam,utješi se,gotovo siguran da je promašio.Na rub šume pade pet – šest preciznih mina i još malo ušutka neprijateljevu vatru.Sjeti se izviđača i zahvali mu se u mislima.Radi mali Ero,radi mali i zna posao.Prošao je u JNA obuku za

izviđača i navođenje artiljerije i znao je da malom nije baš lako i da iza sve one šminke na američku i gomile opreme ipak stoji fizička snaga i hladna glava. Iz štaglja i iza hrpe stajskog gnoja plane još nekoliko hitaca,a sa kata se oglasi Vilma dugim rafalom po šumi.Drago nije pikao po slabo vidljivim zaleglim figurama na obronku,već po podršci u šumi,da im da priliku da stisnu bandu u zemlju.Pa dajmo onda sve od sebe – poče sistematski pucati po zaklonjenim ciljevima,bez neke velike nade u uspjeh.Srce mu je zeblo.Vilma je derala uporno,ali su hici iz štaglja i štale ,sa tovilišta i od garaža bili rijetki i obuzimale su ga slutnje.Jedan od dječaka ispalio je tromblon prema liniji šljemova koji su sjali u odbljescima zalazećeg sunca,ali bez nekog osobitog efekta. Klancem ljevo od njega primjeti nekakav bljesak i odmah prepozna karakteristični motor maljutke.Raketa je puzila dolinom,izdigla se iznad četnika i onda se sjurila u kuću.Zasula ga je žbuka,a iz ušiju poteče mu krv sa voskom.Zakašlja se od dima i prašine u plučima,ali je zadnjim snagama krenuo puzati prema hodniku.Kat! Pogodili su kat!Smrad vatre širio se stepenicama,a uto se na stepenicama ukaza Branko,vukući beživotno tijelo.Nešto je vikao,ali ga Deda nije čuo.Kroz krv i skorenu kosu prepozna Picoka,više po uniformi,pa počne drhtavim prstima čačkati po njegovoj bluzi,ali nije bilo rane.Branko je otišao natrag na kat,a Picok je otvorio oči i bočeo vrištati prepuklim glasom, kao prehlađena operna pjevačica. Požali što mu se je počeo vraćati sluh. Sa sluhom vrati mu se i snaga, pa se uspne stepenicama u ublak dima i prašine i jedva razazna Brankove pokrete kod prozora sobe, pa pođe za njim. Drago je sjedio naslonjen leđima o zid otvorenih očiju i ustiju iz kojih je kapala slina. Iz uniforme se dizao dim, a spaljene su mu bile i obrve i trepavice i kosa do ruba šljema. Malo dalje nauznak je ležao borac koji im se pridružio na Raku. Iz rane na vratu cjedila se krv i pod njim se skupila ljepljiva crvena lokva. Na prsima je stezao pušku, jedna mu se je noga grčila neprirodno. Dopuže do njega samo da bi otkrio da je doista mrtav. Vrati se do Drage i pomogne Branku,te ga odvukoše u hodnik,a onda ga zajedno digoše i spuste u prizemlje,vodeći ga kao malo dijete. Tu ga opet posjednu uza zid, ali Drago nije odgovaro na pozive,niti je treptao očima, koje su izbečene, stravične bez trepavica i sivom linijom bivših obrva gledale nekud daleko,kroz njih, kroz zidove, na drugu stranu vremena. Branko se vrati na kat po oružje,a on se vrati u svoj zaklon. Na bojište je počeo padati mrak i kroz dim i pramičke magle moglo se primjetiti da se četnici pojedinačno povlače natrag u šumu,a paljba artiljerije gotovo da je prestala. I hici iz pušaka prorjediše se i odozdola,a i sa njihovih položaja. Desno, iz pravca Pakraca i još dalje ispaljena je salva iz višecjevnog bacača koja obasja već gotovo mračno nebo,a onda se sve smiri. Kao da su preživjeli odahnuli i da treba prikupiti novu snagu i novu volju za još jedan sudar. Strah ga je sada savladao posve i buljio je u mrak bez ikakve suvisle misli. Njega kao osobe je nestalo i ostao je samo neodređeni, ljepljivi strah. Kao kakva magla obavio ga je i izgubio se je posve. Prene ga sjena što je izronila nasred dvorišta i sjurila se prema vratima kuće. U svojoj panici gotovo je ustrijelio suborca, a onda se pribere. Samo treba da me vide ovakvog – popišaće me.Ko da sam kakva baba.- u kuću je utrčao Miki. Gledali su se neko vrijeme, a onda Miki izusti kroz stisnute zube

-Veljac je poginul. Preštepal ga je rafal.- šutjeli su neko vrijeme,a onda se i Miki sruči na pod. Zapale cigarete bez uobičajenog skrivanja plamena i odbljeska žara – ionak znaju gde smo.- Kaj ćemo sad?

Vrati mu se sjena straha i u sebi počne vikati – Ne znam ! Ne znam, bogamu! Zašt bi moral ja znati ono kaj ne zna ni Bog? Kak da preživimo, a da spasimo onu sirotinju kaj je ostala v gradu? Kak da čuvamo ostupnicu našim ljudima, a da nema krvi? Koja je budala počela ovaj rat, ovo klanje i kaj sad da delamo, a da više niko ne pogine? Da oživi i Veljac i virovitičan i da odemo nekam v kakav birc, da se napijemo i da sve zabimo ko

da nije ni bilo! Da se zljubimo z četnikima i da velimo da nema veze, da je rat ionak glupa ideja i da idemo svi doma! Sve je to zaustio, ali nije rekao. Šumilo mu je u glavi i osjeti stravičnu žeđ. Uto se vrati Branko sa snajperom i Vilmom, vukući za sobom zmiju redenika. U gotovo potpunom mraku doda mu flašu sa konjakom i on povuče dugi, dugi gutljaj i nakon što mu je alkohol eksplodirao u grlu i želucu, bi mu lakše.

-Moramo provjeriti kaj je ostalo od nas,skupiti se i otiti odovud.Ako nas tu zateče jutro, pokopali nas buju s topovima. Odi Miki, idemo van videt kaj je z drugima, a ti Branko ostani z Dragom. Probaj videti kaj se da napraviti da dojde k sebi.-slišao se je i nije mogao vjerovati da je taj staloženi, razložni glas zaista njegov.- Valjda nemam više dušu. Zaključi, pa krenuše u mrak.

Gubici mu se učine stravičnima.U štaglju ležao je mrtav Kenjac,a iza hrpe stajnjaka ležalo je raskomadano tijelo još jednog virovitičana.Srećom, sedmorica ranjenih imali su lakše i čiste prostrijele i svi su mogli donekle hodati.Skupe se svi u prizemlju kuće,posjedaju po podu i udube se u svoje misli.

Zagorova motorola bila je razbijena gotovo na početku napada i ostali su bez ikakve veze sa štabom.

-Dečki, znam da nam je teško,ali ih moramo još jenput zadržati da se naši iza skupe. Nekaj moramo zmisliti. Ja se drugog ničeg nemrem zmisliti,nego da zauzmemo položaje nutra v šumi i da ih probamo pikati i polako se povlačiti prema cesti. Morali bi pokopati mrtve, a ranjene evakuirati, sam neznam kak i kam. – započe Deda.

-Imam ja jednu ideju, kaj me kopa od prije. – uključi se Joža – Ja i Zlatko smo bili v garaži kod tovilišta i prije neg su počeli pucati pregledati smo maloga tamića, onoga sa duplom kabinom i malim sandukom, koji izgleda potpuno ispravan. Čak ima i kontakta. Ak ga sad nisu sjebali, mogli bi ga upaliti i odpeljati mrtve i ranjene prema Daruvaru, a ostali onda kak Bog da.

Svi se složiše. Čak je i Drago kimao glavom. Pribrao se je malo i tražio vode, ali još nije mogao govoriti i bio je slab na nogama, ali se vidjelo da razumije sve oko sebe. Iz nosa i ušiju mu je ponekad probijala krv. I Dedi je kapala iz ušiju nekakva sukrvica, ali ju je stalno otirao zavojem. I čuo je začudo dobro. Picok je u neko doba prestao vrištati,smotao se u klupko na podu i drhtao cijelim tijelom. Nitko mu nije znao pomoći i ostavili su ga tako puknutog na komadiće da drhće i šapće nerazgovjetne molitve. Zlatko i Joža izađu i poslije par minuta zabrunda motor kamiona. Kao po dogovoru Branko, Deda i dva virovitičana iskradu se u mrak sa Mikijem, a Zagor se sjetio i na katu kuće iz spavaće sobe okrenute sjeveru donio plahte i deke. Svako se pobrinu za svoje mrtve i utovare ih u tovarni sanduk kamiona. Vrata garaže rascjepila su se popola i jedan je kraj visio na donjoj šarki, pa ga je probao na škrtom svjetlu nekoliko prvih zvijezda pomaknuti,ali su bila teška i nije išlo. Nije niti važno,samo da kamion krene, odluči i odustane. U kabini TAM-a našlo se mjesta za pet ranjenih,a dvojica sjednu na pod samduka kod kabine, kao kakvi blijedi spomenici mrtvim truplima. Odluče da će Joža voziti, kao šofer u civilu, a on valjda najbolje pozna i teren. Htio je poslati nekoga kao zaštitu, ali su ranjenici inzistirali da se mogu boriti, a nitko od dečaka nije htio ići s položaja. Kratko se pozdraviše i kamion krene kratkim puteljkom i izgubi se brzo u šumi. Pratio ga je pogledom, a Joža je tek duboko u šumi upalio poziciona svjetla koja su se jedva nazirala. Bojao se da će četnici pripucati po kamionu, ali nisu. Bilo je i njima dosta.

X Preostala petnaestorica nevoljko su podjelili straže – jedan u štaglju koji je počeo sablasno škripati na hladnom jesenjem vjetru i jedan iza kuće, više kao nekakva ostupnica. Zapale i škrtu vatru u kuhinji i skutre se kojekuda na san. Dogovore se da će pred jutro zauzeti položaje na rubu šume i povlačiti se polako prema cesti. Za drugo nije bilo ni municije, niti volje, a svi su osjećali neobičan nedostatak snage. Deda je odstražario svoju smjenu poslije jedan u noći i smrzno se ne opažajući gotovo ništa u mrkloj noći. Nije bilo huka sova, niti se glasala kakva noćna životinja. Samo šum lišća koje je već počelo odpadati i škripa sjenika, postojana i stravična. Mislio je na mrtve. Bili su tako dobri dečki svi, ali to se uvijek kaže. I ranjenici su bili dobri dečki, a nije sigurno ni da će mrtvi doći do svojih obitelji, niti da će ranjenici dospjeti do kakve pomoći. Brinuo je najviše za Picoka, pa i za Dragu. Nekad duša čovjekova odluta onkraj našeg svemira i ostane zapretena u snovima, nekad se vrati, a nekad ne. Razmišljao je ponekad o osiguračima koji negdje postoje u ličnosti, koji te priječe da ne ubiješ čovjeka, da ne ubiješ sebe, da ne sjedneš naprosto negdje i da pustiš da te odpušu prostor i vrijeme. A ponekad ti osigurači iskoče, pa čovjek djeluje po zakonima snova. Prečesto je znao stajati pred kakvim jadnikom koji se objesio ili si je prosvirao glavu, pitajući se što se je to u čovjeku slomilo i kakav se to zagonetan izraz lica zaledio na njima – ponekad je bio gotovo uvjeren da se radi o dugo žuđenom spokojstvu, a ponekad kao da je čovjek našao nove izazove u nekakvom pravocrtnom životu. Nikad nije razumio samoubojice. Poželi jadno da rat odmah prestane, pa da i opet radi obične stvari – uviđaje vješanja i provala, ali za to je bilo malo ili nimalo nade. Nesvjesno je pogledom pokušao pronaći ušće cijevi svoje puške, ali se u mraku cijev nije nazirala. Bolje ju je vidio unutarnjim okom i zamišljao je kao beskonačnu jednu sjajnu spiralu u kojoj bi mogao plutati dovijeka. Strese se od zime i od pomisli. Ja nisem sam. Ja nemrem samo pobeči ili samo otiti. Tu su ovi ljudi koji nekaj očekuju od mene. Tu je Laura i klinka, koje isto negdje gledaju vijesti i slušaju Mudričku, pokušavajući dokučiti što je i kako je. Ostavio je dijete kod staraca u Međimurju, za svaki slučaj – daleko od fronta, ali ipak u svakodnevnim uzbunama i strahu. Valjda netko ko ima četiri godine ne može ni razumjeti rat. A možda i ta balavurdija mora platiti cijenu roditeljskih gluposti. Uvijek mu se činilo da je vražji rat počeo puno, puno prije 'devedeset prve i da zapravo on i ekipa vode borbu koju su započeli njihovi djedovi, ali je eto, nisu uspjeli do kraja riješiti i došlo je drugo poluvrijeme. Bila mu je kristalno jasna i politička i imperijalistička i ekonomska bit rata, ali se je stravio pomisli da nije samo to u pitanju. Još bi se oko toga valjda dogovorili! Slutio je nekakvu mističnu pozadinu – pa nisu valjda Srbi zaista mislili da se nećemo braniti i da neće i oni ginuti masovno, kao kakve ribe u kaljuži otrovanih rijeka. Kao da je tim ljudima netko masovno isključio one osigurače samoodržanja i pustio ih neka plutaju u maglu, u vatru u krv i smrt.A smrt je konačna. Ništa nema poslije smrti! Kada je došla vijest da je Ptica poginuo, bilo je sunčano srpanjsko podne i život se je sav sklonio u hladovinu, na hladno pivo i sladoled, grad je bio pun polugolih žena i sve je još sličilo na kakvu romantičnu melodramu, u kojoj će se svi raspametiti, otvorit će im se oči i sve će još dobro završiti. Onda je netko rekao da su Pticu ubili četnici iz zasjede dok je patrolirao Lipikom, dolazeći na policijsko uredovanje na lažni poziv i da ga je preštepala strojnica skroz naskroz i nije mogao

vjerovati. Prijatelj koji je bio simbol svega uživanja u životu, bančenja, ganjanja sumljivih žena, šale i veselja, koji samo što se oženio i dobio sitno djtešce - /drugo odmah na putu / - jednostavno je nestao. Nije ga više bilo! Kao što nema više ni Veljka ni Kenjca. I nikada ih više neće biti. Ljudi su smišljali svašta o uskrsnuću, o reinkarnaciji, o lutanju duhova dvorcima i svemirskim prostranstvima, ali on je bio siguran – smrt je konačna. Kad mu je prošla smjena, odbaulja u kuću, probudi Branka, koji jedva izađe van u hladnu noć, a on stavi nekoliko c,jepanica u peć i sruči se na Brankovo mjesto i zaspa mrtvim snom. Samo par trenutaka kasnije probudi ga Miki, drmajući ga za uprtače:

- Idemo Deda, već je pol pet sati.- Idemo,idemo. Moramo se meknoti odovud. Kaj ima kod Čedija?- Ništ se ne čuje. Još je mrak, ali mislim da se nemremo nadjati ničemu

dobrom. Nekako prikupi komadiće volje i ispravi se teško, ukočen od spavanja na betonu. Ljudi su posjedali, počeli pušiti i potiho šaputati. Sinoćnji umor samo se potisnuo malo dalje i izvlačile su se dodatne snage iz tajanstvenih dubina čovjekova ustroja. Netko je pronašao u ostavi bocu rakije i boca je zaokružila od grla do grla, Deda je iskapio posljednji gutljaj i pažljivo odložio posudu na pod.

- Gospodo, za iti nam je! Idemo sam polefko, po pet van. Prva grupa nama desno, druga grupa levo, a treći nek se rašire malo iznad hiže, ali tak da nam ne smeta zgrada. Mitraljezi na bokove. Kad nas stisnu, samo bez panike – povlačimo se fino, štitimo jedni druge vatrom i sve bu v redu.Ostavite sve kaj vam je preteško za nositi i ne žalite. Kad dojdemo na položaj, poječte si konzervu ili dve, ak treba i na silu. Kruha, na opću žalost nema.

Preostali virovitičani slože jednu ekipu sa šarcem i krenuše čilo iznad kuće u mrak šume. Zatim krene on sa još četvoricom, a na leđa je naprtio Vilmu i nekoliko redenika. Branko i Miki uzmu dvije preostale kutije municije za mitraljez. Nije želio ostaviti svoju ciganicu, pa i nju prebaci preko ramena.

- Samo veselo gospodo, dan bude prekrasan za umiranje.- Krepaj u mukama, ptico zlosutnico.-odbrusi mu Branko i tako malo

obodreni krenuše u šumu. Kada su zamakli u rub šume i okrenuli ljevo i uzbrdo uz rub, u blijedom svjetlu zore nazriješe i ostale gdje su napustili njihov jučerašnji položaj. Izgledao je tako dobar zaklon, a izgubili smo jedanaest ljudi. Isuse, četiri mrtva i sedam ranjenih u jednom danu, samo kod nas! Kak je tek dole u Pakracu? Mukla grmljavina topova nije se stišavala cijelu noć, a znao je da to nisu naši topovi. A, ništ, naši se drže zaklona i kartaju se dok ne prođe. Prošli su mnoga i mnoga bombardiranja i svi znaju da čovjeku u zaklonu to baš i ne smeta, osim ako taj dan nije izvukel Crnog Petra iz štiha, pa ga pogodi direktno, ali to bar ne boli. Smrt je brza i blaga i obično od čovjeka ostanu samo jedva prepoznatljive krpe mesa i odjeće. Nisu išli daleko, pa kad naiđoše na jarak iz sam rub šume, podjele se i Miki i Zubi produže još kakvih dvadesetak metara,a on, Branko i Matek stisnu se uz puškomitraljez, pa prekopaju rance i počnu blagovati. Već se je sasvim razdanilo, a četnici se nisu micali. Nadao se je da će pokušati prikrasti se punktu još u svitanje, pa da ih dočekaju na brisanom prostoru, ali ovi nisu veslo sisali. Počne ga kopkati da pošalje kurira gore na cestu, da izvide kakva je situacija, da čuju razvoj događaja i da donese eventualne nove naredbe, ali nije htio još oslabiti položaj. Da bar naiđe onaj izviđać od jučer, pa da im veli kak su prošli, to

bi bilo dobro, ali izviđača nije bilo i Deda se pomiri s činjenicom da ih je sreća definitivno napustila. Uto zrak zašišta, a kuća u kojoj su bili do prije pola sata pretvori se u buktinju, odmah za prvom bombom padnu još četiri zapaljive bombe i gorovo u par sekundi cijelo imanje počne gorjeti crnim i crvenim plamenovima.Urlik aviona dođe tek za prvim eksplozijama, a dva MIG-a začudo se lako okrenu i vrate sa sjevera i složno dotukoše negdanje imanje topovskim plotunima i raketnim zrnima. Netko je viknuo «Avioni!», ali nije mogao procjeniti tko, ostao je zamrznut, priljubljen uz zemlju i u glavi vrtio slike šume u plamenu, siguran da će pilotima pasti na pamet da su se evakuirali sa salaša i da su sada tu. Pomoli se da nitko od njegovih ne pripuca po srebrnim igračkama, koje su upravo u trećem naletu istresale još jedan paket iz pakla na nečiju bivšu adresu. Avioni se elegantno okrenuše nisko nad šumom i u brišućem letu nestadoše prema izlazećem suncu. Zavlada stravična tišina u kojoj je pucketanje vatre sablasno čisto odjekivalo kotlinom. Kao da ništa nije bilo nastavi nožem izrezivati kockice goveđeg nareska i polako žvakati oporo, gorkasto meso. Ispraznila mu se je duša i odjednom mu postade svejedno. Na suprotnom rubu šume pod kotlinom začuše se jasne naredbe i grupice četnika krenu se oprezno prebacivati uz livadu i oranicu. Namjesti Vilmu na rame, repetira oružje, pogleda Branka koji je namještao i pridržavao redenik njemu zdesna, namignuše si veselo i pusti dugi rafal po drugoj neprijateljevoj liniji. Četnici poljegaše i složno se povukoše natrag u šumu, s čijeg je ruba dopirala beskorisna pucnjava usmjerena previsoko, u krošnje iznad njih. Odpuzaše sva trojica dvadesetak metara dalje, vukući za sobom opremu, više radi reda, nego stvano misleći da će to iole zavarati četnike.

- Baš smo se namerili na neke pedere, pizda im materina, sposobna je ta banda dole.- progunđa Deda,žaleći što nije vidio da je netko od neprijatelja baš ozbiljno zagrizao ledinu.

- Dobri su dobri, nosi si ih doma. – prihvati Branko Zrna su sada pogađala krošnje još dalje od njih i pucnjava se prorjedila. Branko se prihvati snajperske puške, ali nije pronašao nikakav vrijedan cilj. Deda takođe odloži puškomitraljez i repetira svoju ciganicu, ali nije mogao u liniji šume razaznati pojedinačne pucnje, jer se oko potoka već razvukla koprena barutnog dima, pa nije ni on pucao. Kao po voznom redu, minobacačke mine stigle su čim je pješačka vatra malo jenjala, preoravajući najprije zemlju daleko pred njima, a zatim postojano sve bliže liniji šume, a onda se prenjela i u samu šumu, odkidajući granje, zasipljući ih slapovima lišća i bljeskovima bliskih eksplozija. Koja mina nije eksplodirala u krošnji podizala je zemljoskoke humusa i mirisa truleži, gljiva i suhih grančica. Geleri su rasjecali koru i slabo šištali hladeći se u drvnim sokovima. Mine su padale na veliko područje mnogo šire od njihovih položaja i u dubinu, pa zapravo nije bilo prave opasnosti.

- Jebo te, - zasmijulji se Matek- kak je najebal pilar koji bu te trupce pilil!

- Čuješ, šumskoga čoveka, taj i sad trupce pili, dok nam je glava v guzici.

Nasmiju se sva trojica i raspoloženje mu se odjednom sasvim popravi, čak osjeti nekakvu sigurnost i toplinu – tu smo na kraju krajeva v šumi, ko u kakvoj toploj maternici i čekamo da dojde naših pet minut.

- Trebali smo si dečki skuhati kavu tam f hiži. Da smo si popili kavu mesto one rakijetine, svet bi zgledal lepši. Nisam čist ak ne popijem kavu v jutro. – načne Deda svoju temu,dok su uokolo praštale mine.

- Je, kak ne, trebali smo skuhati kavu, a marha z avionov bi nas onda fino spekla ko zajce na ražnju. To si si ne mislil, konju da konju. – Matek se izgleda, kao i on, vratio dobru raspoloženju.

- Mortik bi bil reš pečen, al bi Deda bah hmrl sretan, sa šalicom kave i zažgatim čikom. – priključi se i Branko njihovoj maloj jutarnjoj zajebanciji.

- Nije još dečki vreme za hmiranje. Ja bum vumrl sretan kad ti zbaviš kaj si obečal.

- A kaj sam ja to takvoga obečal?- Obečal si da mene buš okupal v pivi, a da biš Zagoru kurvu dopelal

da mu skine jungfera kad se vrnemo doma. A kaj ti je sad mortik žal penez?

- Ma ne ni je žal penez, žal mi je dobre pive. A da ti ipak rajše i dale smrdiš ko šlaprtek, a da mi to spijemo dok mali mrda?

- Ak očete nekaj spiti dok bu Zagor jebal, morate si natočiti nekaj nul.tri, jer vam taj skok nebu trajal celu večnost.

- Daj čkomi Matek, si ti ne nikaj bolši – poklopi Branko.- a nekad ste bogme si ko mala deca.

Zapale sva trojica cigarete, legnu na leđa u svojoj rupi i nastave se smijuljiti sami sebi, glupom ustroju svijeta, podmukloj sudbini i inače cijelom Svemiru, dok su mine uporno padale i povremeno ih zasipale mirisnom, crnom zemljom.

Život je baš lep- pomisli Deda, a da imamo pive, bilo bi još lepše. Onda se sjeti da ima još samo jednu kutiju cigareta, a onda mu na um padnu četiri leša natovarena u sanduk kamiona, koja je valjda uspio Joža prepeljati na kakvo dobro mesto gde ne tuče Čedo neumorno, okrene se prema Vilmi i povuče jedan dugi dugi rafal po liniji šume preko puta.

- Jedi olovo Čedo! – povika iz sveg glasa – i jebi si mater. – promrmlja i legne natrag na svoje mjesto.

Dečki su mrtvi, pive nema, nema kruha, uskoro će mu nestati cigareta, onda će nestati svega, a on se ponada da će valjda uspjeti ustrijeliti još kojeg četnika, a ako i ne – odluči – boli me kurac, ja sam svoju kožu naplatil. Naceri se i namjesti na drijemanje dok se kurve ne odluče pomaknuti ili otići doma, u svoju majčicu Srbiju.

- To bi bilo OK, dečki, da se odluče čediji jednostavno okrenuti i oditi doma. To bi bilo OK.- a nije bio baš posve siguran da bi to bilo baš u redu, bar ne prije nego im puste krv.

XI Roki je pogledavao cijele noći i jutra na cestu prema Daruvaru, čekajući neki znak da stiže obećana pomoć. Pomoć su uvijek obećavali, ali je rijetko stvarno i dolazila, pa su svi dečki već bili naviknuti da se pouzdaju samo u ono što vide i što se može čuti preko veze, makar je i veza najčešće bila više namjenjena zavaravanju četnika nego stvarnim obavjestima. Ovaj put se zbilja nadao da će poslati nekoga. Kad je noćas prošao Joža sa ranjenicima i mrtvacima, doživio je neugodan deja vu i pred očima mu se stvorila Banija i Kupa, teška povlačenja sa puno ranjenih, bježanija i izbjeglice koje su jedva štitili. I sama policija bila je u tim danima još puna ljudi nesigurnih da se doista treba boriti, a bilo je i izdaje prilično i čovjek nije mogao baš nikome vjerovati. Tih je teških dana i upoznao Dedu i Branka i malog Zagora, pokojnog Gemišta i Kikija. Napustio je svoj posao i posvetio se potpuno frontu. Plačala ga je policija, kao preko rezervnog sastava, a to mu ionako nije bilo važno. Novac mu je trebao samo u danima kad su bili doma na odmoru, a onda su većinom pili. Uvijek se našao netko tko ih je žalio ili volio, ili tko je imao novaca, ili tko je plačao svoj osobni strah, tako da za piće i nije trebalo novca. Povezivale su ga s tim ljudima neke druge niti, nekakvi zakoni zapreteni u čovjekovom praskozorju, zakoni lova i krvi. Volio je mistiku i ponekad je razmišljao o ratu kao o kakvom ispitu – ulaznici na novi nivo egzistencije, pa se zabavljao s tim konstrukcijama, no u biti znao je sirovu istinu – nema ničega časnog ni velikog u ratu. Samo ogoljele emocije ljudi koji su ostavljeni da iskrvare za neke više ciljeve – za sreću i karijere korumpiranih političara, za osvetu nekih davnih žrtava, za bogaćenje najobičnijih lopova i gnjida ljudskih. Znao je on sve to dobro, ali nije mogao odustati, jer je druga varijanta bila da ih pokolju Srbi. Često je analizirao sam sebe i uvijek iznova otkrivao da on uopće nije nacionalist. Da majčin je otac nestao negdje na križnom putu, ali nekako nije mogao optužiti za to baš Srbe. Čovjek je bio na krivoj strani u potpuno krivo vrijeme i nestao je. Kao i toliki drugi! Na kraju krajeva, volio je srpske pjesme i srpske filmove. Družio se s Srbima i u vojsci i na poslu, čak je bio i na par njihovih slava, gdje su ga pozvali i zabavio se s njima baš dobro. Kada je gledao na televiziji Miloševićev govor na Gazimestanu, nekako je očekivao da će ga mulci iz UDB-e uhapsiti još pred kamerama, ali kako ga nisu uhapsili pred kamerama, niti drugi dan, niti dan poslije, znao je da će biti rata. Idioti su se još nadali, mislili da će JNA preuzeti sve u svoje ruke, da će Marković uspjeti, a on je sa šogorom otišao u Italiju i kupio prvu pušku, pa još jednu i čekao je. Nije bio baš najsretniji što je na prvim izborima pobjedila baš najnacionalističkija stranka bukača i pritajenih fašista, rasista i ostarjelih emigranata koji su još vodili jedan izgubljeni rat, ali što je tu je… Milošević i četnici dobili su dostojnu protutežu. Sa prvim pucnjima javio se u policijsku stanicu i sad je tu gdje je. Joža mu nije stigao baš ispričati priču do kraja dok su medicinari previjali ranjene, ali je bit uhvatio. Odvoji teška srca još dva dečka koji su pronašli VW kombi, pa su ostavili mrtvace na kamionu,a ranjenike utrpali u kombi i zamakli cestom na sjever,a onda šumskim putem prema Bjelovaru. Nadao se da je tako sigurnije, ali nije bio previše siguran. Preko motorole više je slušao nekakvu četničku kurvu koja je zajebavala preko veze, nego je bilo stvarnih obavjesti. Nisu mu imali valjda što reći. Uputi dva izviđača da prate kretanje skupine četnika koju je Deda dočekao niti

kilometar istočnije, a od virovitičana je dobio jednu punu motorolu da je izviđači odnesu Dedi. Bar će imati vezu, ako već nemaju šanse da ustabile front. Šuma i brdašce zaklanjali su mu vidik, tako da sa bestrzajcem nisu mogli udarati po ničem, a mina za minobacače preostalo je sasvim malo, tako da su morali štedjeti. Srećom se našlo u selu nekoliko kamiona, pa će se bar moći povezati sa štabom i tražiti popunu. Poslao je pred zoru dvojicu u Pakrac, pa su mu posade bile opasno prorjeđene, a ovi se nisu vraćali. Srce ga je zeblo i popio je već dobru četvrt štoka da se malo zgrije, ali nije puno pomagalo. Svako malo- malo ponavljao je _ Samo da se povuku, da se predomisle i povuku. Kad bi htjeli povjerovati da imamo tu jake linije i da se hoće povući natrag. Bilo mu je kristalno jasno da ove položaje ne mogu držati ni tri dana i da su samo pukom srećom pogodili najjaču otpornu točku i mjesto najjačeg pritiska. Strese se pri pomisli na to što bi bilo da ludi Deda nije ulovio onog Čedu i da taj nije počeo pjevati kao navijen. Osluškivao je sa posadom osamdeset petice mine koje su padale na suprotni obronak brdašca i nije se brinuo za ekipose. Nije Deda lud, a nisu ni ostali baš idioti da su izloženi vatri. Pitanje je samo koliko imaju municije i mogu li prihvatiti još jedan napad četnika. Odluči se javiti Branku i Dedi, nek znaju stari prdonje da misli na njih.

- Zdravko, pošalji jednu na spoj potoka i puta pred nama, nek zna banda da smo tu.

- Dobro šefe. Nebudu onda čediji počeli pucat po nama?- Bole je da pucaju po nama neg po ekiposima prek brega. Oni su

dobili i preveč do sad.- Je, bogme su ga najebali. Mortik nam dojde kakvo pojačanje, pa

budu ih dečki odhitili natrag…- Nemoj se Zdravko ničemu nadjati. Nije opće sigurno da Deda more

izdržati još jedan dan. A ak popusti, onda smo ga najebali mi. Zato im daj jednu, sam da znaju da smo još tu.

Minobacač je već bio usmjeren baš na cilj, Zdravko ubaci minu i ona uz muklo «tump» izleti iz cijevi. U tišini pričekaše tridesetak sekundi do udaljene eksplozije, ali se je njihova stopila sa eksplozijama četničkih mina bliže njima i Roki nije bio siguran da je uopće eksplodirala.

Uto se javi motorola : - Dobra je, daj još po dvadeset levo. – Izviđači su dakle već bili kod Dede, ali još mina su samo puste nade.

- Posle, posle, nek si čedo posisa oveoga bombona, nesmemo preterivati, buju dobili šečernu bolest. – zašaputa u vezu, s odmah potom javi se ženski glas kojeg je slušao cijelo jučerašnju večer i od rane zore.

- «Što je ujo, nema granata, maca papala? Gotovo je ujo, odoše vam jaja. Dođi preko do mene, ovde ima granata da se sve puši. Poslaćemo vam nekoliko preko!» - pirljukala je motorola.On ne izdraža, već prošaputa:

- Makni se ženo sa veze, kaj ne vidiš da tu ima posla. Idi dalje čistit drugovima cevi. Da si zakaj, bi doma kuhala, ne što se jebeš okolo z smrdljivcima.

- «Srbi bar jebu ko bogovi, a vi nemate muda, jadna vam majka …»- ženska je i dalje torokala, ali se više nije htio javiti posramljen što ga je uspjela izazvati.

- «Javi se, ujo, javi se…Javi se ujo da ti ispričam što ću ti raditi dok te ulovim.Ujooo!Javi se, ujooo…»- i dalje je zvala, ali se nitko nije javljao.

- Prek prokleta kurvetina da kurvetina. – zaključi Roki i bi mu žao što četnikuša ima tako ugodan glas. Tako seksipilni glasovi nebi smjeli pripadati četnikušama. Znao je da je na vezi obavještajka koja nastoji izmusti bilo kakve informacije o rasporedu snaga, o identitetu zapovjednika, sastavu i porijeklu jedinica…A znao je isto tako da su nakačili ženu na vezu, samo da bi ih mučili i osjeti se krivim što ga je ženska doista podsjetila na dom, na ženu, na vođenje ljubavi i na bolje dane.

Odpije u to ime još jedanput iz boce, koja se opasno približavala polupraznom stanju, a do podneva je još daleko.

- Čisto, nepatvoreno sranje. – reče, a da nije bio siguran da li je to upućeno piću, svijetu oko njega, četničkoj kurvetini ili nečem drugom. – Čisto sranje bez primjesa.

Prepustiše se opet čekanju, a posade koje su izašle do minobacača, vrate se u zaklone kuća, pomalo razočarani što očito neće biti plotuna i uzvraćanja vatre. Oruđa su već bila naciljana nekoliko puta i čekalo se, ali Roki nije dao da se puca. Uto iz voćnjaka posred sela izroni Ero, pa se potrkujući uputi prema Rokiju.

- Bog i Hrvati! -Pozdravi mladić, a Roki mu pruži bocu,a kad ovaj odbije, sam povuče dobar gutljaj. Previše pijem. – pomisli.

- Šta ima Ero, boga ti! – slabo je imitirao hercegovački govor, ali ga je to zabavljalo.

- Šefe, nije baš sjajno. Oni podravci su se zakopali pred nama i ne puštaju, ali su dosta oštećeni. I to nije niti tako loše, koliko je loše to što ih četnici zaobilaze. Velika grupa praćena sa tri tenka i tri BOV-a krenula je na sjever i samo što nisu izbili na cestu. Nema nikakvog otpora pred njima, a do sljedećih naših položaja je više od pet kilometara. Šefe, upravo nas odsijecaju i napašće nas sa sjevera. – odšute malo, Roki pripali cigaretu, ponudi mladića, a ovaj opet odbije.

- Šefe, nisu to nikakvi obični četnici. Nisu to niti Bijeli orlovi. Ponašaju se po propisu i disciplinirani su. Imaju prethodnice i patrole, štite se sa strane i izviđači im križaju put pred njima. To je ozbiljna vojska, a ne četnici.

- Zakaj bi se vojska tak kačila s nama? Pa se dosad nisu tak ponašali. Malo pripucati, to da, ali ovak se zakrviti i da niko nije ni pokušal zbrisati prema nama po noći? Nije to vojska. Ne, to definitivno nije vojska. – zavrti Roki glavom.

- Ne regruti šefe. Prava vojska – garda, padobranci ili čak diverzanti. Neki elitni. To je to. Poslali su na nas pravu vojsku. Zato i imaju toliko oklopa, a oni avioni nisu došli zato jer ih je neki pijani četnik dozvao. Ovo je štabna operacija. Iliti, u prijevodu na hrvatski jezik, najebali smo ko žuti.

- Baš fino, milo mi je čuti. Ak smo mi najebali, još bumo vidli čija majka crnu vunu prede. – podigne se žustro i potrči prema posadi bestrzajca. – Na oruđe! Na oruđe! Vrak vas jebi leni, kaj još niste za cevima.

Oko oruđa brzo se stvori mala gužva, a posluga se brzo okupila oko svojih oruđa. Padale su naredbe, a vođe posluga okupe se oko Rokija i karte raširene na lafetu topa T-12 kojeg su dovukli kamionom prošle noći, a onda se pregrupiraju, ljudi napeše mišice i pregrupiraju topove, Roki sa posadom bestrzajca i auto prikolicom brzo zamakne niz cestu.

- E, jesmo baš ko Cigani ! Još nam fali pesma, pa da smo kompletni.- zadahta Zdravko zadihan od trčanja upregnut u top sa Rokijem.

- Jebem ti, pametneši si dok si tiho.- zasopta i Roki, žaleći što je onoliko pio. Sada mu je alkohol izlazi na sve pore i znojio se baš konjski.

- A ti si pametneši dok se ne dereš i dok ne ločeš. – započe svađu vjerni Zdravko, ali za nastavak nisu imali daha.

Brzo su odmicali, a pri kraju šume naiđoše na svog izviđača gdje sjedi na panju i puši kraj ceste.

- Jo! Nemorate se žuriti gospodo. Došli ste do kraja svojeg puta, a gosti još niti nema. Tu budu izbili malo dalje, a ima fina, dobro položena čistina duga oko sto metri gde moraju prejti do ceste. Jedan BOV izviđa, ali se ne usudi baš predaleko od njegovih, tak da bi nam trebali dojti pred cevi. – izvjesti zablaćeni, podrapani čovjek, koji se je očito cijeli dan provlačio kroz trnje i jaruge.

- Bok! – prošaputa Roki loveći dah – A kaj je s Dedom i njegovim mulcima? Jesi ih videl?

- Bil sam z Dedom. Svi te pozdravljaju, a Branko ti jebe mater što si ih tak dobro štitil. Ak tak paziš na ženu, onda se jebe sa celim selom, veli on, a Deda veli da nije sa celim, neg samo sa muškima. Zajebavaju se , pa su valjda dobro. Dal sam im motorolu, pa ih moreš zvati, makar su rekli da ih previše ne otkrivate. Nakačena je ona krava, si ju čul. Deda se prebacuje napred pa bude pokušal napravit zasjedu na kakvom dobrom mestu. Rekel ti je da mu treba tvoj hekler i da mu ga obavezno donesem. Neznam koji će mu kurac. – baci čik, a oči i brkovi su mu se smijali.

- Pederu, pol uvreda si zmislil sam, znam te ko dinar! – nevoljko skine svoj hekler s prigušivačem s leđa i pruži ga izviđaču. – Ima pun okvir i evo mu još jedna kutija metaka. Nek ide sve u trokurac.

Zastaše još malo i skaut mu označi na karti pravac kretanja neprijatelja i označi pravac povlačenja dedinih ekiposa, pa zabrza kroz gustiš naprijed pred njih. Roki krene naprijed cestom još kojih sto metara, pa pozva i svoje. Istovare sanduk granata, a ostatak pošalje da dvojicom i autoprikolicom u pozadinu. Strijelci u dva para zauzmu položaje ljevo i desno, a posada topa skloni se u stranu, pa nađu jedan puteljak zarastao u travu i kupine, dobro zaklonjen od doline. Pregledali su teren, a Roki izmjeri razdaljine. Do mjesta pojavljivanja neprijatelja nije bio ni pun kilometar.Kad su sve uredili poljegaju, zapuše cigarete, povuku iz boca. Rokiju je bilo dosta alkohola, a onda se pomoli Bogu. Nije se toliko molio za sebe i svoje ljude, koliko je molio da pošalju u oganj pakla u najmanju ruku jedan tenk. Samo jedan tenk. To i nije nešto za Svemogućeg, a njemu bi mnogo značilo. I tako su čekali. BOV je prošao prilaznom cestom do asvalta, okrenuo se pošao malo naprijed, pa se vratio istim putem. Nisu ga ni čuli, jer je vjetar nosio zvuk dalje na istok, ali se mumljanje tenkovskog motora čulo dobro.

-Puni sa kumulativnom! – naredi Roki, a posada provjeri top i napuniše ga. Zdravko namontira optički nišan, a Roki ga provjeri. Odluči da će pustiti da vodeći tenk dođe skoro do ceste. Valjda će dotad još koji izaći iz zaklona šume.

XIIZasopili su se mjenjajući položaj, probijajući se kroz nisko grmlje, potrkujući i

žureći kroz deblju šumu. Ostavio je samo tri borca da bar malo pripucaju tu i tamo na liniji kod salaša koji je dogorjevao, a mine su i dalje padale po šumi. Malo nas je, ali je dvanaest dobar broj! I motorolu opet imamo! Velika je to stvar, biti u vezi. Istina ništa osobito nisu doznali, naredba je i dalje bila da drže položaje, a većinom se na vezi čulo brbljanje one četnikuše i nekog domaćeg čovjeka koji ju je ispitivao da gdje je ovaj, gdje onaj čovjek, pa su jedan drugom lagali. Iz legla je netko upozorio na radio- tišinu, ali jebi ga nemreš ušutkati neke ljude. I neke žene osobito! Svađao se je s četnikušom u sebi skoro stalno,a onda reče Zagoru da isključi zvučnik. Nije ga baš zabavljalo,a nisu bili ni sigurni koliko je baterija zapravo puna.

Izbili su na dobro mjesto, ne previše udaljeno od puta, sa rijetkom šumom debelih bukava, bez grmlja i sa dosta humaka. Tu se rasporede u lučnu zasjedu, a odmah potom sustigne ih i Vinko, Rokijev izviđač. Nosio je heklera, fala bogu, pa se s čovjekom uputi desno od zasjede.Mahne i Branku da ih štiti snajperom, koliko se to može u šumi, pa se Branko pomakne za njima, na vrh benta i tu nesta među lišćem.

Primjetio je već da su se sukobili sa dobro organiziranom jedinicom uvježbanih ljudi, pa nije gajio iluzije da će upasti u zasjedu samo tako. Trebalo je pronaći izviđače i bočnu patrolu i pobiti ih bez puno buke. Nakon kakvih tristo metara, buka tenkovskih motora posta jasna i bliska, pa zauzme položaj iza debelog i razgranatog bukovog korjenja, Vinko produži još malo naprijed. Ostavio je kod njega automatsku pušku i na pištolj navio prigušivač. Nije ga htio pitati odakle mu to oružje ubojica, valjda zato jer nije bilo vremena za to, a valjda i zato jer im je takvo nešto upravo i trebalo.

Nisu dugo čekali. Niže, na putu prošla su dva izviđača držeći se više-manje puta. Bili su oprezni, obojeni maskirnim bojama i izvrsno opremljeni. Jedan je na prsima nosio set noževa za bacanje. Ili je to glupava šminka ili se radi o zaista opakim tipovima. Odupre se nagonu da odmah puca u njega, kao i želji da se promeškolji u svojem zaklonu. Nisu još do kraja ni zamakli putem, neposredno prje prvih tenkova naišla je bočna patrola. Četiri mračna tipa u streljačkom rasporedu, a jedan malo u pozadini. Bili su tihi i oprezni. Uze na nišan najdaljega i sa tridesetak metara pogodi čovjeka u grlo. Nije još do kraja pao na zemlju, a vojniku do njega raznese lice sa dva metka, koji su iznutra muklo udarili u šljem. Uspio je pogoditi i najbližeg sebi, koji je na jedan predugi trenutak unezvjereno gledao druga kako pada na koljena i nauznak. Teško ranjeni čovjek krkljao je na lišću, ali mu je puška srećom ispala iz ruku, pa nije pucao, već se držao za vrat i valjao se ljevo – desno. Uhvati ga hladna ruka straha kada uvidje da četvrtog vojnika nema, a da je posljednji ulovio zaklon i nišanio na njega. Bez glasa i njegovo u crno obojeno lice podbije se u eksploziji krvi i vojnik klonu na raskvavljeno lice. I dalje je panično tražio krajnje desnog vojnika, a onda primjeti neprirodno izvrnutu čizmu u jarku desetak metara pred sobom i odahnu.

Čeoni tenk u pratnji šest vojnika već je došao skoro u njihovu ravninu, a on i Vinko sa dvojice brzo poskidaše vrijedniju opremu. Jedan je u džepu bluze imao i kompas sa kartom, pa to Deda brzo ugura u bluzu, skine s mrtvaca i opasač sa pištoljem i velikim lovačkim nožem, pa se požure natrag prema zasjedi. Sreća nam se vratila sa ovim trinaestim klipanom – mantrao je Deda – vratila nam se vražja srećica, koje dugo nije bilo. Zaista je odahnuo: niti pucnja, niti glasa! Kolona ispresjecana

tenkovima i oklopnjacima promicala je nizbrdo poput spore gusjenice koja pipa škakljiv šumski put.

Pridruže se zadihani zasjedi, a Branko se također povuče natrag i uzbrdo. Sada nam je taj klipan jedina zaštita. Šteta što nas artiljerija ne može locirati, pa da nam daju malo oduška kod povlačenja, ali nemožeš imati sve: i dobar položaj i slobodan bok i puno municije i brzi uzmak i topovski kišobran. A najvažnije je da nas prati dobra karma. A sutra ćemo i kavu popiti i doći ćemo u kakvo dobro selo, gdje će biti friškog, toplog kruha. I bit će opet dobro. Da se odmorimo dva dana i opet će biti dobro.

Zalegne do Mikija koji je baratao oko vilme, pa se promjene. Nisu dečki voljeli nezgodnu otkrivenost vatre puškomitraljeza, niti njegovu težinu kad bude trebalo bježati. On je bio najsporiji, ali je mogao najviše nositi i nije baš prečesto padao. Dok god nosim puškomitraljez bar me nebudu ostavili. Velika je stvar vilma. Zaokruži još jednom po drugovima koje je mogao vidjeti, a onda nanišani pješake po sredini kolone, gdje ih je bilo najviše i mirno su koračali opterećeni samo borbenim rancima i oružjem. Osjetio je njihov nemir, jer ih je dosta pušilo i kružili su pogledima po krošnjama i hupserima koji su se nadvili nad njih. Negde iza njih moraju biti kamioni s opskrbom – pomisli. Jebo te, ti kamioni nemreju biti daleko.

Upre se svom težinom u nožice i pusti neprekidni rafal kojim je križao po pješadiji i oklopnjacima od sredine prema čelu, pa opet na začelje kolone dok redenik nije ispao na desnu stranu, a onda se odmah digne, pokupi oruđe i potrči uzbrdo. Ostali su držali vatru dok nije zamakao za brdo, onda se sruči do Branka koji je već držao pripremljen redenik i municijsku kutiju, napune što su brže mogli, pa pripucaju oba: on iz mitraljeza, a Branko iz njegove puške, dok su se ostali povlačili ovaj put pod nesređenom vatrom neprijatelja. Potraja dok se nisu svi prebacili iza benta, a i drugi redenik je već bio prazan.

Dignuše se odmah na pokret, dok je paljba iza njih jenjavala i znao je da se četnici prebacuju prema njima, doduše bit će prespori, bojeći se još jedne iznenadne vatre,a oni će već nestati. Soptili su već dobre tri –četiri minute istim putem kojim su i došli, razvukli se na stotinjak metara, njega i Branka koji je vukao municijsku kutiju štitio je Vinko. Smetao mu je četnikov opasač prebačen preko ramena i spoticao se češće nego inače, ali ga nije želio odbaciti. Iza njih pale su tri mine i vjerojatno još više usporile neprijatelja.

Kada mu duša dođe do nosa, zadnjim dahom dodvikne signal za zaustavljanje, koji se poput jeke prenio na čelo, pa se ljudi sručiše na zemlju gdje su se zatekli, oslonjeni na puške ili debla i tražili su dah. Kad su se malo ispuhali, poprave se koliko toliko i krenu prema čelu kolone – tu su bili Zagor, Miki, dva virovitičana, Zlatko i Zubi. Skupe se i posjedaju kod velikih debala. Zapale u tišini cigarete, Deda pogledom pretraži dečke – nitko nije bio ranjen. Izgubili su u trčanju par šljemova, poneko je odbacio ranac, ali su bili tu.

- Potprašili smo bandu. Baš smo ih dobro potkačili, a tenkovi nam nisu mogli niš radi šume. Jel ko videl kakvih je gubitaka bilo, meni se čini da smo ih dobro, kaj velite? – zabrza Miki, a ekipa se zgledala. Deda provjeri čuturicu u nadi da ima još kakve rakije, ali je čutura bila prazna.Ti boga, sad bi i voda bila dobra. Zubi otkači svoj ranac i izvuče plosnatu flašu.

- Nekaj ovakvoga, ekipa? Da nazdravimo!- Flaša zaokruži dvaput, a Matek je baci u grmlje.

- Nemoj smetiti, jebo te konj! Ko bu za tobom pobiral smeće? – javi se i Branko, a ekipi se za još dva stupnja digne dobro raspoloženje – Ja sam

gledal gubitke koliko se moglo. Reklo bi se oko sedam do deset posto. Jako dobro.

- Dečki, kaj je to za četnike? Složno su poljegali, nisu se zapaničarili više neg bi čovek i očekival, a nisu niti pijani. – izgovori Zlatko pitanje koje se svima motalo po glavi. Deda pregleda opasač koji je skinuo s mrtvaca, ali na njemu nije bilo nikakve oznake. Isčupa i kartu specijalku i kompas, ali ni tamo nije bilo nikakvih oznaka, osim što su bile označene tri pozicije na kojima je pisalo «77.PP».

- Ako se ne varam, to je sedamdeset sedma padobranska pukovnija – nišlije. S njima se još nismo sretali, a ja sam mislil da su oni negde na Baniji. Kaj je tu je, nemremo si birati neprijatelja, osim vlastite žene. – Deda zasta, skanjujući se da izgovori prijedlog koji mu se činio sve luđim. – Dečki, ona banda ništ nije nosila sa sobom. Ništ! Samo rance i oružje, a nisu mogli sve potrpati v transportere. Negde blizu iza njih su kamioni s opskrbom i stvarima, pa sam si nekaj mislil…- nitko nije progovorio, pa nastavi malo odlučnije- Ako bi dve trojke otišle uz njihov trag, na drugu stranu brega, sigurno bi natrapali na logistiku, negde između ovog gde smo bili i onoga salaša. Možda i štab. Može biti da je komandno mjesto ove bande uz kuhinje.

- A kaj s ostalima, ako bi išli na takvoga nekaj? Ostali nemreju ostati v ovoj ludnici. Nemamo više skoro ništ. Niti hrane, niti materijala, ničega. – opet je Zlatko govorio u ime cijele skupine.- Budimo realni. Mi više nemremo zdržati niti slabiji napad, a kamoli da se ozbiljno zakačimo s ovima. Jedina naša prednost je to kaj oni očito ne pozanju teren, inače bi nas prošle noći poklali na spavanju.

- Ma pusti Zlatko, - uključi se i Vinko – to da su specijalci nekakvi ibermenšeri je obična legenda koju su oni sami zmislili. I oni imaju velike gubitke od vjetnamskog sindroma, i oni vrište i useru se. Dečki, oni si sad razmišljaju na veliko dal opće iti dalje ili je pametnije vratit se natrag v pozadinu i lizat rane. Jučer su dobili po repu, a dobili su i danas. Sigurno ima desetina koje su prepolovljene. To je jako grdo za vodit rat.

- To je to kaj oću reč, dečki, - zapalio se Deda i opet – mi smo sad vu velikoj prednosti bar još do večera. Počekamo malo tu, pa bumo vidli. Ako krenu dalje, onda im mi ulazimo vu pleksus, a imamo sad kartu njihovih borbenih postava, i tu ih lupamo. Ako se nebudu micali ili ako krenu natrag, mi isto put pod noge, pa natrag. Samo javimo Rokiju da stvar štima i to je to. Samo šest ljudi. Ostali idu po našem tragu, pokupe dečke kod salaša i veselo doma.

- Kaj velite, dečki? Meni se to ne vidi bedasto, samo je pitanje dal mi imamo snage za to. – Brankovo pitanje više je bilo upućeno virovitičanima nego ostalima, za koje je znao da će gunđati i žaliti se ,ali da će na četnike ići. Makar na noževe, ali će ići.

- Trebamo im pokazati da im pozadina nije sigurna, nego kak. Da najdemo malo vode i kruha, pa bi se opet lakše disalo. – oglasi se najstariji dečko, kojeg su zvali Čik. Ostali odšute.

- Ima još jedno malo neugodno pitanje. Ima li tko još tromblona? Treba nam bar šest kumulativnih i bar šest trenutnih. A mogli bi si i popojesti nekaj. – Deda izvrnu svoj borbeni ranac i iz njega ispadnu dvije konzerve ribica, jedan narezak, pet kutija metaka za pušku, i tri ručne bombe. – Ja više nikaj nemam.

Nasta kraće šuškanje s rancima, Vinko otvori konzervu i odvoji se malo prema natrag, jednim okom stalno u pozadini, da ih banda ne bi dopratila. Skupilo se pet kumulativnih tromblona i desetak trenutnih, pa svi prezalogaje. Sunce je već odskočilo do podneva, a vjetar je stao. Deda pusti da si dečki porazmisle – tko bu išel, a ko nebude. Nekakve garancije za takvu akciju nema. Kad su se najeli i počeli diskutirati što dalje, ljevo od njih začuje se zvuk bestrzajca tum-tum. Načuliše uši, a zvuk se ponovi za desetak sekundi tum-tum, na što se otvori rika tenkovskih topova i automatskog topa iz oklopnog transportera. Roki radi. Vinko se vrati među njih i objavi:

- To je Roki dolje na cesti. Nemamo se kaj premišlavati. Čedo je krenul dole na cestu i naletel na naše. Dok se oni zgrabe, tu više nebude puno prostora. Roki ima pešadije samo u mislima i dok se razviju četniki oko oklopa, morali budu bežati natrag. A vi znate kam se mogu povlačiti. Dosta smo se nagađali. Podelimo se i idemo u pizdu materinu.

- Dobro. Idemo ja, Matek, Vinko i još tri. Ak ima dragovoljaca ili dobrovoljaca nek se jave. – Deda zaokruži pogledom po ostalima i dignu se još šestorica. Odabere Čika, Mikija i Zlatka, koji pokupe opremu, popune municiju, te pokupe tromblone, ostavljajući ostatku ekipe samo tri trenutna. – Paradom na dalje dirigira Branko. Nemojte zgubiti vilmu i nemojte zgubiti snjapera i nemojte da neko pogine.

Dao je Branku četnikov opasač, da mu ga sačuva kao ratni pljen, a poslije kraćeg razmišljanja uzme sobom heklera, makar se dodatno opteretio, ali nikad neznaš…Rastali su se na brzinu, pa krenuše put svoje zasjede. Neposredno prije benta skenuše šumom na istok, pa se opet podjele u dvije grupe. Vinko, Matek i Deda prvi,a onda za njima i druga trojka na razmaku sedamdesetak metara, toliko da se tu i tamo mogu vidjeti. Brzo su izbili na rub šume gdje se je na protezala udolina široka pedesetak metara, pa su malo zaobišli, bojeći se prelaza čistine baš po tragu tenkova. Kada su ušli u drugu šumu, zastanu i okupe se oko karte. Pokušali su primijeniti logiku, ali nije baš išlo, pa se odluče za pravac jugoistočno od salaša kao najvjerojatniji i posije pola sata dobrog marša izbiju opet na čistinu. Promašili su samo za kakav kilometar, jer dolje u dolini skupila grupa kamiona, tri poljske kuhinje, vozilo veze i jedan BOV. Deda i Vinko dalekozorima su pretraživali stajanku, ali nisu zapazili puno. Dvadesetak vojnika, desetak kuhara, nekoliko četnika u smiješnim kapama s kokardama i plavim trakama na naramenicama i to je bilo sve. Nije bilo vidljivih straža, ali je do kamiona ležao predugački kilometar livada. Na drugoj strani doline opet se pružala šuma, koja se u polumjesecu svijala sve do Prekopakre. Bez odmora skrenuše natrag lijevo i zabrzaše kroz šumu. Iz pravca Obreža dopirala je postojana pucnjava iz teških strojnica i detonacije mina i granata. Deda je pokušao uloviti ritam detonacija, nadajući se da se Roki uspio povući sa svojima i da zastajkuju i pripucavaju s ceste da bi usporili neprijatelja. Vinkova motorola je uporno šutjela, pa poželi pozvati Rokija da pita što se gore događa, ali je bolje šutjeti dok nije baš panika. – Ne možeš nikad imati sve. A koja bi budala opće i htjela živjeti vječno i saznati sve. Trebao im je dobar sat da dođu na drugu stranu doline, a četnici se još nisu pomakli. Niti s ove strane šume nisu zapazili stražare, pa posjedaju u jarku i šapatom podjele zadatke. Požali što nemaju koju PAP-ovku, jer je teško pucati tromblone iz automatske puške u ležećem stavu, a baš stajati nije bilo nikad zdravo. Dogovore se sa Rakom da će trebati bombone, a da će koordinate dati za pet minuta, jer nisu željeli

uzbuniti mirne četnike. Netko je u tim kolima sigurno slušao i njihovu frekvenciju. Čedo je glup, ali ima tehniku. Kako gospođica Sreća ne pamti svoje miljenike odluče se za sigurniju varijantu napada. Kad je navrnuo tromblonski nastavak, prikuči do hrasta na samom rubu šume označenog bijelom šumarijskom oznakom. Biće donekle u zaklonu, a moći će nišaniti iz stojećeg stava. Dobio je jedan kumulativni i jedan trenutni tromblon, pa isprazni jedan okvir i stavi tromblonski metkić. Pripremi osigurače na oba tromblona, pa na pušku stavi najprije kumulativni. Neće biti neka umjetnost pogoditi kamion udaljen oko sto sedamdeset metara, ali vozilo veze je ipak manja i važnija meta, pa ga je uzeo za svoj cilj. Provjeri ostale koji kimanjem potvrde da su spremni. Snažan trzaj zarotira ga oko osi kada je ispalio kumulativni, ali je uspio sačuvati kažiprst, pa odmah skine okvir, stavi drugi tromblonski metkić, natakne minu i uspali je usred logora gdje su eksplozije već harale po kabinama i ceradama. Pogodio je kola veze sasvim dobro, malo naprijed i nisko, pa se uhvatila ljepa vatrica. Stražnja su se vrata doduše otvorila, ali nitko nije iskočio van. Zalegne iza hrasta dok su oštre eksplozije odjekivale dolinom pa ispali tri četri kratka rafala po zaleglim ljudima, a čim je ispaljen zadnji tromblon, digne se i potrči dublje u šumu. Ostali su ga sljedili, a Vinko je ostao ležati za snjegolomnim drvetom šapčući koordinate u motorolu. Potraja minutu i dvije kad je grunula haubička granata i zasula logor busenjem.

- Produži trideset i deset levo - zavika Vinko u motorolu, a malo kasnije udari još jedna posred zbrke od ustrčalih ljudi i zapaljenih vozila.- Dobar si, dobar si, potvrdi još jednom i zdravodoviđenja .

I deda i Vinko prijatno se iznenade kada je doista došla još jedna, pojačala kaos, a motorola je zaprljukala i začuše Rakov glas : «Pozdravi iz Virovitice. Ima još bombona ko zaželi.» Pogledaju se – dobili smo granate. Ko bi rekel!

- Bilježimo se s poštovanjem. Za sad je dosta. – zaključi Vinko, pa krenuše još dublje u šumu.

- Za denes je dosta dečki, put pod noge i dime. – u hodu je punio okvire preostalim mecima i pušio predzadnju cigaretu, pa je hodao sve sporije i nakraju signalizira ostalima da se skupe.

- Ki ti je sad pak jarac, kaj ti nikad nemaš mira? – zavapi Matek – kaj si sad pak zmislil?

- Ljudi, jesmo im zapaprili, bog te tvoj. – progovori i Čik – A nisu niti pripucali.

- Nemojte se veseliti. Još je prerano. Kakti prvo, mi smo na četničkoj zemlji. Istina je da po ovoj njihovoj katri tu nebi smelo biti nikoga, ali to ne znači da nebumo natrapali na kakav punkt ili domaće razbojnike. Kakti drugo, a to me sad više brine, naši su linije prema sim minirali, a mi neznamo s čim i koliko, niti gde, kaj je još najjebenije. Tretje i tretje – odovud bi se trebala čuti pucnjava s Pakraca, a ne čuje se skoro ništ. To znači da je zatišje, da nema bombardiranja i da naši sad čekaju s ovolkim očima odkud ih bu ko napal. Za dva dana su se punktovi zrotirali. Ljudi koji su fčera izašli van na onaj blentavi napad po noći su se vrnuli nazaj. Dal su sad na istim položajima ili su se premestili? Kolko je ljudi Amidža poslal na pravac prema Rokiju? Moramo se spustiti niže, skoro do fronta na prugi i otiti na punkt gde smo i fčera zašli. Tam nas bar poznaju, pa nas valjda neće postreljati. Ili ima ko kakav pametan predlog?

- Ja imam predlog da prestaneš tamburati, da prestaneš pušiti i da se nasereš na čelo s Vinkom i da nas fino odpeljaš u kurčevu Prekopakru da si malo

križa počinem. To je moj predlog. – nekaj je raspigalo Zlatka – Nisam popil kavu sto let, nikaj toploga pojel, niti sam spal ko čovek. Hoću da se to promeni dok sam još živ.

- No dobro, ne moraš se odma jediti. A kad smo već kod pušenja, ti buš navodno prestal, pa bi mi mogel dati par cigaretlinov.- Zlatko otkopča džep,izvadi skoro punu kutiju malogborija i tutne mu u ruku.

- Na, krepaj od raka, samo kreni već jemput. Još bu neka budala krenula za nama.

- Ne vide se tragovi. Listje je suho ko špirit, a vetar se opet diže ko naručen, nemaš se kaj sekerati, sad kad imam opet cigareta, ko nam kaj more?

- A jesmo ih oprali, bog te tvoj, jesmo. Lepo za videti. Neće mi moji verovati, bog te tvoj, kako smo ih fino… Uh, dajmo im opet.- nije prestajao Čik sa svojom mantrom.

- Je, ajmo opet, ovaj put bumo naperili tvoju guzicu pa buš ispaljival na njih.- obrecnu se Matek koji je uzalud prebirao po rancu. – imam za dva okvira metaka. Ak se ovak nastavi, nebum se mogel ni ubiti, ak se ne obesim.

- Gospodo, dobar je dan i moremo veselo naprej, makar je želudac prazan, ali su nam zato srca puna i glava je puna na ramenu, pa moremo fino naprej.

- Tebi je glava praznija od želuca. – javi se opet Zlatko – Jebo te, jel znaš zakaj je porcija policajskog mozga v restoranu dve hiljade marki?

- Ne, zakaj?- Pa znaš ti kolko treba murjaki vloviti da dobiš porciju?

I tako u finom raspoloženju krenu u parovima. Rekli smo idemo doma – pomisli Deda dok su napredovali sporo kroz šumu, čuvajući se puteva i raskrižja, - a de nam je dom? Kome ova razrušena, okrvavljena pustoš bez ljudi more biti dom? Zazebe ga u srcu kad se sjeti Laure i male. Nesmem misliti na dom. Još bum poginul bez veze za kakvim grmom jer ne mislim na to od čeg se živi. Od svakodnevnog, tvorničkog ubijanja. Kolko smo ljudi danas pobili? Morao se prisjetiti Veljka i Kenjca da bi otjerao crva sumnje. Kad su dečki poginuli? Pričini mu se da je to bilo poodavno. Dani se ovdje vuku ko godine. Za svaki bi dan trebal negde zapaliti sveću. Nije me ništ zakačilo, znači da sam skoro pa besmrtan. Hodali su dalje, a on se nije mogao otresti čudnih misli, jer što ih je više tjerao od sebe, nastojeći paziti na pravce i osmatrati teren ispred i bočno od sebe, misli su mu se sve više naturale i košmar se rojio oko njega dosadan i beskoristan. Srećom, nisu natrapali ni na koga, a promašili su i minska polja. Već se lovila prva večer kad su došli do Prekopakre, a onda se pozdrave sa Čikom i Vinkom, pa se spustiše niz kukuruze do svojeg punkta. Ostatak ekipe već je bio doma. Iz garaže je mirisala kava. Dom! Nema bolje od doma – zaključi i prepusti se uživanju sjedenja na kauču i srkanja tople kave. Sjedio je do dugo u noć i čistio puške.

XIII Nakon žestokih sukoba istočno i severno od Pakraca, nakon, činilo mu se, čudovišnog bombardovanja cele noći, radi kojeg se u bazi slabačke artiljerije nije nitko previše obazirao, ujutro je počela padati kiša i proredile su se eksplozije. Zamenilo ih je udaljeno rzanje puškomitraljeza i mukli praskovi pojedinačnih hitaca. Front se ustabilio i sve se vratilo u pređašnje stanje. Iz raskidanih rečenica boraca u bazi i kretanja pucnjave razaznao je da se i veliki napad razbio u odvojene inicijative i traženje novih položaja. Zaustavili su padobrance i bataljon dobrovoljaca! Instinktivno je osećao da su padobranci definitivno zaustavljeni negde na severu. Možda zenge nemaju baš neke snage da ih sasvim odbace na početne položaje, ali niti napadači više nemaju snage za napredovanje. A iskustvo ga je naučilo da i najelitnije trupe, kada se ukopaju i utvrde nisu više nikakva elita, već topovska hrana i blatni jadnici koji razmišljaju kako se izvući iz sranja u koje su upali. Nahranili su ga pošteno, kada su i sami jeli, a hleb je bio svež i ispečen negde u blizini u krušnoj peći. Zenga opakog izgleda nije dizao oka s njega i čim bi se najeo vezivao ga je natrag lisičinama za teški metalni krevet. Nitko ga nije ništa pitao, pa je već razmišljao da se pozove na ženevske konvencije, ali zaključi da bi to bilo krajnje glupo i licemerno, kad smo već kod toga. Uvelike se razdanilo kada su po njega došla tri vojnika. Podigli su ga na noge grubo i poveli bez reči prema gradu zastrtom maglom, dimom i hladnom jesenskom kišom. Seti se pesme o Barbari i zadrhta od zime i nagoveštaja Smrti koja je lebdela nad gotovo savršeno zaklanim gradom. Ja nikada nisam zaista nekoga voleo – pomisli – a sada više nikoga ni ne mogu da volim. Pokuša se setiti Gordaninog lika, ali nije mogao – pred oči mu je dolazila Merylin, pa još neke općenite žene, ali se Gordane nije mogao setiti. Utone u nekakve samo sažaljevajuće misli, pa ga vojnik iza njega grune puščanom cevi po rebrima, od čega je pao na kolena.

- Diži se Čedo i požuri se, jer bi mogel po putu nastradati, vrak ti mater jebi! –pripreti više radi reda, a kapetan Žarković oseti bezvoljnost i umor u čovekovu glasu.

- Daj da ga rešimo za kakvim plotom, nikakva šteta.-pridruži se i drugi zenga sa više elana.

Žarković se ćutke digne i nastavi bauljati za vodičem i brzo zamakoše u gradske ulice. Zastajkivali su nekoliko puta radi bliskih eksplozija mina, pretrčavali šire ulice i izbili na most i rečicu. Trojka se sa njime zguri za zidićem, pa su čekali da se klobuci koji su se dizali iz lokvi vode od zrna iz protuavionca udalje malo, a onda pretrčaše svi preko mosta u zaklon zgrade preko puta. Zaostao je jer su mu smetale lisice i nije baš mario ako pogine od svojih, pa se zabije u zid teško, uspuhalo i poslednjim ostacima volje. Unatoč minobacačima, gotovo da su odšetali do zgrade nekakve robne kuće sa velikim železnim vratima sa stražnje strane, pa uđoše svi u polutamu skladišta. Provedu ga između uzmuvanih logističara u podrum i tu ga zaključaju u prostoriju koja je valjda bila kakvo skladište za metle. Na podu je bio vlažan madrac, a kada su se vrata za njime zatvorila, sruči se onako mokar do kostiju, prozebao na madrac i drhtureći se sklupča. Ubrzo začuje kuckanje po zidu i prigušene pozive, ali se nije obazirao. Stražar se na hodniku prodere i zalupa po vratima, valjda po onima do njegove ćelije i kuckanje prestade.

I tako. Sada sam na mestu koje me pripada. Ispod zemlje. Ali, trebalo bi da sam u kakvom kanalizacijskom kanalu, kamo pripadaju pacovi i govna. Požele da je vernik, pa da se može pomoliti Bogu, ali koji bi se bog osvrtao na plač ovakvog smeća čovečjeg? Ne bih mogao da pogledam Boga u oči. Ne bih mogao da pogledam majci u oči. Mogao bih da kažem ocu i celom Beogradu i onim vojvodama i đeneralima i bandi i popovima da je kasno i da nema više prilike čak ni za kajanje, a kamoli za oprost. Šta može da promeni jedan čovek? Mogao sam da ostanem kod kuće i da odande gledam kako se sve raspada. I zašto sam ovde? Da okajam svoje i tuđe grehe? Nije mogao da se seti ni jednog mesta gde bi sada želeo da bude, jer mu je ovde mesto i tu pripada do kraja svog bednog postojanja. Ja sam jednostavno emicionalni bogalj i tu gotovo ništa ne može da se učini- zaključi i drhteći celim telom utone u trzajući san bez snova i bez blagoslova.