1

СРПСКО БАРОКНО СЛИКАРСТВО

Настаје крајем 17 и почетком 18 века као последица кризе настале напуштањем старог и прихватањем новог пикторалног система.Узроци кризе: 1. Културно-историјске промене.2. Аустријско-турски ратови.3. Велика сеоба Срба 1690. год. под Арсенијем III Чарнојевићем. Прве манифестације барока се осећају у понашању народних првака и црквених поглавара, а потом и у уметности. Формирање српског барокног сликарства није било спонтана појава, нити израз континуиране еволуције. Оно је одређено везом наручилаца и уметника. Развој се треба сагледавати у оквирима патронажног механизама у којем су водећу улогу имали наручиоци. Карактеристике:За потребе цркве су радили сликари из Влашке кнежевине и јужно-балканског залеђа. Почетком 18. века црквена јерархија за своје потребе наручује портрете (то су први портрети у српском барокном сликарству).Почетком 18. века амбициозни митрополит Викентије Јовановић 30-тих година 18. века шаље прве питомце у школе Беча и Кијева на обуку (они се углавном неће вртити у Србију).

ПИКТОРАЛНА ПОЕТИКА

Пикторална поетика православног барокног сликарства је настала у креативном напору да се традиција сопственог наслеђа усагласи са новим западноевропским ликовним схватањима.Зачеци барокне пикторалне поетике православног културног круга наговештавају се у ,,зерцалу Богословија,, Кирила Транквилиона Ставровецкога.

Морфолошко:Морфолошки различито сликарство појединих сликара се може сагледати у феноменолошким оквирима истих стилских опредељења (треба одредити стилске особености појединих сликара, али у сагледавању целине основно је у први план истаћи феноменолошке категорије које их повезују).

Морфолошке карактеристике појединих етапа у развоју српског барокног сликарства:1. Морфолошке разлике раног и високог барокног сликарства.2. Сликарство каснобарокног еклектицизма (посебна област).

Феноменолошко: Утврђене феноменолошке категорије се мењају и добијају већи или мањи значај, али остају важеће у свим етапама развоја и то пружа основу да се барокно сликарство сагледа као јединствена стилска целина.

Узроци настанка православне српске барокне пикторалне поетике:

1. Оквири црквене уметности (утицај традиције).2. Прихватање морфолошких, а одбацивање феноменолошких карактеристика западног барока.3. Друштвени услови Разлике у догматском тумачењу слике биле су препрека у директном прихватању католичких или протестантских утицаја.

2

Православна и католичка црква су се у тумачењу природе сликарства и његове намене од краја 16 века нашле на истој страни супротстављајући се иконокластичким схватањима реформисаних цркава.Католичанство се у борби против протестаната ослања на богату иконофилску мисао православне цркве, а православље прихвата католичку употребу слике као моћног реторичког оружја верско-политичког деловања.Подударност православног и католичког света поводом природе и намене црквеног сликарства била је основа продора римског и италијанског барока преко средње Европе (посебно Пољске) у Украјину и Русију у којој се у 17 веку стварају морфолошко феноменолошки темељи православног барокног сликарства.Врхунац у развоју полемичке литературе стављене у одбрану светих слика и религиозног сликарства је обимно дело Стефана Јаворског ,,Камен вери,, НОРМАТИВНА ПОЕТИКАСнажна континуирана класична линија која се као реакција на маниризам везивала за нормативно ренесансно наслеђе.По неким ауторима (нпр. Виктор Тапије) овај класицизам је стил који је постојао заједно са барокним који је иначе потиснуо половином XVIII века.По културно-историјском концепту барока (подразумева се одсуство формалног стилског јединства) класицизам је саставни део барока.У терминолошкој номенклатури то је барокни класицизам.Идеју барокног класицизма формулисао је Ђовани Пјетро Белори (водећи теоретичар сиећента).Значајан допринос у прихватању нормативне поетике у теорији и пракси раног римског барока дао је Ћезаре Баронијус (учени римски кардинал).Православна барокна нормативна поетика формирала се тако што су се класична барокна струјања ослањала на актуелне уметничке теорије и збивања.Она се прво појављује у кругу Кијевске духовне академије и сликарске школе Кијевско-печерске ларве. Неки од писаца православног културног круга:- Кирил Транквилион Ставровецки- Јоаникије Гаљатовски- Антоније Радиловски- Лазар БaрановичВаспитници Кијевске духовне академије:- Симеон Полоцки- Силвестер Медведев- Карион Истомин- Јосиф Владимиров

Нормативна поетика не понире се дубље у проблеме стила.Тежња за утврђивањем норме присутна је и у теоријама барокних поетика које се формулишу као поетике правила.Нормативна поетика је утицала и на формирање и уобличавање српског каснобарокног сликарства.

UT PICTURA SERMONESНа формирање доктрине посебно је утицао језуитски теоретичар Јакоб Мазенијус. Сликарство се схвата као нема проповед (ослањање на ставове Василија Великог и Григорија Богослова)Улога сликарства је едукативна (Албертијев трактат о сликарству). Реторика је у служби одбране ставова и убеђења (аутократског карактера). Подредила је себи уметност.Почетком XVII века у православном свету се појављује велики број нових реторика које превазилазе наслеђену традицију византијске реторике највише захваљујући кијевској Духовној академији.Пољска реторике – схватање о максималном наглашавању ефекта.У Украјини је трансформисана пољска редакција западноевропских узора (највише италијанских).

3

Карловачка митрополијаУтицај Украјинске нормативне реторике.Украјински професори Покрово-Богородичине школе:*Емануил Козачински*Петар ПадуновскиПрвих деценија XVIII века кијевска Духовна академија начелно заступа рационализам Теофана Прокоповича.Карловачка митрополија је поред утицаја Кијевске духовне академије била и под другим утицајима Стефана Јаворског и шпанског језуите Кипријана Соарија. Сматрало се да реторика влада над умом и намерама људи и да се њом људи наводе да раде оно што је потребно.

Омилитички трактат – Јоаникиј ГаљатовскиНа московском сабору из 1690 стављен је на листу забрањених књига.Овај трактат је постао популаран као практично упутство за састављање проповеди и употребљаван је као уџбеник на академијама.Нужно је прецизно одредити теме проповеди а затим утврдити њену формалну конструкцију.Гаљатовски црквено проповедништво подвргава законима световне реторике.Омилитички трактат Јована Рајића из 1762. Он наглашава да је брига о проповедању речи Божје једна од основних дужности архијереја. Духовни регуламент – Теофан ПрокоповичПроповед је поред школства истакнута као једно од најмоћнијих оружја реформаторске пропаганде.

Под утицајем украјинске проповедничке праксе и у Карловачкој митрополији долази до укључења проповеди у сам ток литургије (то је трајало током читавог XVIII века).

Два основна типа барокних проповедничких зборника:-Један је био посвећен проповедима на празнике-Други је био посвећен проповедима на недеље.

Барокно проповедништво придворног круга стављено је у службу пропагирања апсолутистичких реформи двора (круг Петра Великог).

UT PICTURA POESISАристотелијанска реторика је била одлучујући елемент у формулисању пикторалног језика барокне уметности и механизма њеног деловања.Хуманистичке теорије поезију и сликарство виде као сестре уметности. Они се разликују по начину изражавања, док су им садржај и сфрха истоветни.На српску барокну културу и њено сликарство, пре свега утичу трактати о поетици који настају у кругу кијевске Духовне академије. Најутицајнији је био DE ARTE POETICA који је написао Теофан Прокопович.Доктрина подражавања усмеравала је барокно сликарство православног света према актуелним примерима западно-европске уметности, и према поштовању традиције.

Илустроване библијеНа српско барокно сликарство пресудно су утицале Пискаторова библија, библија Ектипа, библија Јохана Урлиха Крауса, библија Каспара Лукиена.Сликари се држе теорије иконе засноване на подражавању првообраза. Древна икона није истицана као истинити праобраз јер се он дуготрајним понављањима изменио и удаљио од живог аутентичног лика. Због

4

тога је било нужно да се лик на новим иконама исправи у складу са природом да би се приказала његова идеална лепота.

Схватање лепотеСхватање лепоте се доводи у везу са природом и као идеал се истиче живоподобие. Доктрина опонашања природе је у пикторалној поетици православног света била идеалистичка.

Доктрина инвенцијеИстичу је нове хуманистичке теорије о уметности.Она се није примарно везивала за проналажење нових сликарских тема, него за интерпретацију и тумачење старих тема кроз изналажење новог распореда фигура и њиховог израза.

Еклектицизам Еклектицизам је био једна од општих карактеристика барока на којој је посебно инсистирала црквена патронажа у свом хтењу да успостави контролу над уметношћу.

Гестакулација Трактат реторичка рука Стефана Јаворског;Рука је алегорија реторике, а прсти су њени елементи.

Реторички симболизам гестакулације тумачен је проповедницима и сликарима. У ту сфрху су штампани посебни приручници у којима је илустрацијама објашњено симболично значење положаја руку и шака:*руке уздигнуте ка небу – дивљење*руке спуштене према земљи – безнађе*испружене руке са приљубљеним длановима – молитва*руке са склопљеним длановима – туговање и оплакивање*уздигнута рука са раширеним прстима – победа*рука са савијеним прстима – тишина

Интересовање за људску фигуру, покрет и израз се јавља у делу Јована Поповића (нови моменти у развоју српског барокног сликарства).

Теорија декорумаПосредством Хорацијеве дефиниције смисла поезије у хуманистичким теоријама је формулисана и теорија декорума.Под овим појмом у сликарству је подразумевана потреба за прецизном карактеризацијом – одређење старости, пола, карактера и психичког стања.Нововековни зачеци декорума се налазе у Албертијевом трактату о сликарству.Основна мана декорума је то што он у пракси губи меру и прераста у неумерено набрајање, театралност, сентименталност и пренаглашену емоционалност.

Антитеза Снажно је утицала на формирање барокне стилске формулације.*врлина – порок *добро – зло *Христова божанска и земаљска природа*Богородичина божанска и земаљска природаАнтитеза одређује структуру барокне слике (нпр. Светлост – тама). То је случај у делу Теодора Крачуна.

АЛЕГОРИЈААлегорија је реторичка фигура.

5

У основи је пикторалне поетике барокног сликарства, његовог стварања и тумачења.

Алегорија у православном барокуУ Украјинској и Руској култури алегоријско тумачење прожима литерарно стваралаштво, поезију, проповедништво, школство...Црква прихвата и пропагира сложене алегоријске композиције, стављајући их у функцију визуализовања идеја са унапред предвиђеним ставом да механизам UT PICTURAE SERMONES иступи као њихов искључиви тумач.У српском барокном сликарству алегорија је пре свега нашла место у предствама библијске историје.У протестантској теолошкој мисли алегорија је доживљавана као лична естетска морална девиза, негована у крилу поезије.

Барокна сколастика Барокна реторичка сколастика у први план истиче алегоријско тумачење Библије.Барокна сколастика је полазила од схватања историје као прогресивног откровења што је значило да Божија дела у историји постају позната и разумљива кроз дела садашњости и будућности.

КонћетизамКонћетизам – оштроумна глупост.Конћето је био омиљена стилска фигура барокне поезије која је имала снажног одјека и у поетици православног света тог времена.Он није чисто барокни изум.Конћетизам почива у основи тематике конституисања мртве природе и редовно се појављује у оквирима овог жанра.Главна конћетистичка тема је НЕДРЕМАНО ОКО (антитеза о Христосу који спава, а чије је срце будно). До значајних промена у тумачењу алегорије и конћента долази тек у каснобарокном сликарству у време када је морализаторско-дидактички програм просветитељског рационализма тежио ка редукцији симболичног начина мишљења и његовог пикторалног исказивања.

АМБЛЕМАТИКААмблематски зборници су употребљавани као уџбеници у школама.Амблематска литература је темељно сажимала световна и профана знања, теологију и филозофију, књижевност и историју, зоологију и географију. Амблематика је снажно утицала на формирање барокне сликарске поетике православног света. Извори барокне амблематике су ренесансне, хуманистичке теорије које су биле опседнуте хијероглифима. Поред хијероглифа на формирање амблема су утицали и епиграмска поезија и уметност девиза и импреза.

Врсте амблематика: - ренесансно хијероглифска амблематика- херметично – езотеричне маниристичке љубавне амблематике- морално – дидактичка барокна амблематика

У кругу Кијевске духовне академије амблематика се појављује у току 17 века. Амблематска литература се бележи у Карловачкој митрополији у 18 веку. Почетком 18 века се појављују прве амблематичке књиге штампане у свету барокног православља.1705. у Амстердаму је по наређењу Петра Великог штампано је прво издање монументалног амблематског зборника. Овај Зборник је обухватао амблеме грађанске и војнополитичке, едукативне, етичке, интимне љубавне симболике. У кругу Кијевске духовне академије настаје морализаторско – дидактична амблематика чије је прво издање штампано у Кијевско – Печерској лаври 1712. Аутор се у наслову не помиње. Бакрорезне илустрације урадио је Никодим Зубружицки.

6

Највећи Украјински гравери овог доба су Никодим Зубружицки и Инокентије Ширицки. Један од најутицајнијих амблематских зборника био је дело језуитског амблематичара Хуга Хермана (1624, Антверпен).Једна од најранијих амблематских представа у српском сликарству је настала почетком четрдесетих година 18 века у време када је Јов Василијевич са својим помоћницима ангажован на извођење завршних радова на украшавању барокног ентеријера храма манастира Бођани.Маријанску интонацију Бођанског амблема је могуће прецизно одредити јер се он налазио на Богородичином трону, који је крајем 70-тих година 18 века склоњен из цркве и замењен новим троном. Чудотворну икону Богородице окружују Картуши са 12 амблема који су полазили од старозаветних пророчких текстова који су у барокној мариолошкој амблематици били протумаченеи као симболи њеног бегрешног зачећа.Амблематски утицаји су најлакше препознатљиви у случајевима када сликана представа преузима амблематски пиктограм, понекад прецизно дефинисан инскрипцијом. На такав начин се у барокном сликарству обично појављују морализаторски амблеми врлина. Димитрије Бачевић слика за манастир Крушедол амблем будности, на Архијерејском трону. На барокну амблематику посебно је утицао физиолог Епифамије из Констанце штампан у Амстердаму 1588.

Представе врлина: Вера – велика стена која се круни и чије камене громаде падају у море, док се на пучини појављује брод са разапетим једрима. Нада – упоређује се са непомичном Сионском гором. Врлина – Крим који расте окружен трњем.

У српском барокном сликарству представе амблема могу да буду укључене и у поједине композиције и да буду приказане са намером да прецизније одреде њихово симболичко значење, нпр. Св. Врачи у Футогу – Богородичин Покров, олтарски простор у Крушедолу – грб Србије и круна са укрштеним гранама (слога). Спрега хералдике и амблематике очитује се на грбу Темишварске епархије који се појављује на полеђини иконе Богородичиног Покрова од Јована Поповића. Симболи преузети из барокне амблематике појављују се и на грбовима осталих епархија Карловачке митрополије, утицај барокне амблематике на грбове Карловачке митрополије потпуно су неистражено поље. Поједини епископи су званично употребљавали различите грбове уносећи у њих елементе своје породичне хералдике. Ова пракса је укинута 1777. на захтев Марије Терезије.Доктрина Ut pictura sermones је учвршћивала амблемске везе барокног проповедништва и сликарства. Подгрупу амблематског литералног пикторијализма сачињавали су зборници алегоријских персонификација чији је родоначелник била идеологија Ћезара Рипе. У оквиру сакралних иконографских приручника постоје представе крилатих анђела који у рукама држе атрибуте са симболичним карактером, или су без њих. У поетичном трактату Теодора Јерофимовича је управо овакав тип персонофикованог пиктограма назван амблемом док се остали типови амблема називају хијероглифима. За српску барокну амблематику од посебног значаја је издање Рипиног зборника који је изашао између 1758 и 1760. у Аусбургу, а штампао га је Јохан Георг Хертел.

ИСТОРИЧНОСТОснове раног европског историзма су формиране у другој половини 16 века када је у сукобу протестантске и католичке реформације дошло до утилитаризације историјских студија.Историчност кардинала Ћезара Баронијуса. Она није била литерарне и програмске природе. Његови анали били су добро познати српској барокној култури.Величање садашњости у огледалу прошлости.Историчност је у српском барокном сликарству обезбеђивала препознатњивост ликовне представе и указивала на њену идејну везаност за православну традицију. Овај став је најдоследније исказан у

7

Џефаровић – Месмеровом издању Стематографије Павла Ритера Витезовића, која је постала незаобилазни приручник српских барокних сликара. Нпр. Долазак Срба и Хрвата за време византијског цара Василија Македонског и примање повластица од њега – Јоаким Марковић 1750, сокл иконостаса задужбине Фелд маршала барона Микашиновића од Шлантенфелда у словенском селу Плавшинци.Срби Вараждинског генералата примају привилегије од Аустријског цара Рудолфа II – Јоаким Марковић.Косовски бој – Амвросије Јанковић, 1776.Уметност левантског православљаУ Левантској култури долази до сажимања ренесансно-маниристичких искустава италијанске уметности са византијском традицијом ренесансе палеолога која се развија у поствизантијску школу.У српском барокном сликарству кроз делатност сликара као што су Јанко Халкозовић и Јован Четиревић Грабован рефлектују се тумачења левантске традиције, али је проблем стварања нове религиозне слике решен у оквирима званичне барокне поетике, преузете из украјинске традиције кроз делатност Јова Василијевича, Василија Романовича и Стефана Тенецког.Средњевековни уметник је посредник између двеју стварности, метафизичке и појавне, док уметник новог века стиче атрибут творца који је раније припадао само Богу.

Приказ нимбаУ ранобарокном сликарству је прецизно обрубљен кружном линијом, у неким случајевима украшен је флоралним орнаментом, али је углавном само пресвучен златним фоном:- прве иконе Јова Василијевича (иконостасна преграда у храму манастира Бођани и Крушедол)- Теодор Крачун слика нимбове на иконама свих олтарских преграда, од парохијске цркве св. Кузмана и Дамјана у Нештину до Саборне цркве у Сремским Карловцима.У неизмењеном облику нимбови се појављују на иконама каснобарокних мајстора.У познобарокном сликарству нимб је изгубио аутономност ретроспективног симбола који је имао карактеристике апсолутне светлости и био је сведен на ниво појавне стварности која има симболично значење:*нимбови Мојсеја Суботића који око златног нимба графички исцртава светлосне зраке и тако формално наглашава његову симболику.

Натписи на иконамаНатпис и представа су неодвојиви и заједно чине суштинско јединство које није поремећено ни у барокној уметности.Свака сцена је имала натпис без обзира у којој је мери била препознатљива.Исписивање епитета у бароку се постепено напушта *Христос се често приказује без епитета*Богородичине чудесне иконе се често појављују без епитета.На фрескама се натписи одређују са више слободе него на иконама.Идентификација композиција виших зона решена је другачије – исписивањем текста у горњем делу бордуре који их уоквирује.Временом барокни уметници теже да што више скрате натписе, посебно када се они налазе унутар композиције.

Наративност Два типа наративности:- слика је намењена неписменој публици (Григорије Велики)- Слика која је намењена писменој и образованој публици (слика и натписи)

Индиректна наративност не подразумева само једносмерно обраћање гледаоцу. Исписаним текстовима тумачио се и однос међу актерима одређене композиције.Карактеристични примери:

8

- Ликови пророка у горњим деловима барокних иконостаса који се сликају са исписаним свицима у рукама.- Могу се вазати за Христа и Богородицу: везани за Христа – Пророци се прдстављају у медаљонима маријанске поруке – последњи хоризонтални ред у чијем је средишту Богородица.

Прелазак са индиректне на директну наративност у српском барокном сликарству није доследно разграничен. Овај процес је текао континуирано. Често су изналажена средња решења (присутна у сликарству високог барока).Ликови светитеља се ипак и даље сликају са одговарајућим атрибутима.Тек је у сликарству водећих каснобарокних мајстора доследније прихваћена концепција директне наративности. Тада се појављују прве композиције на којима није исписан назив, а ни имена њихових учесника.Карактеристичан пример ових нових схватања је мучење св. Варваре које Теодор Илић Чешљар слика за пакрачког епископа Павла Авакумовића.

Исписивање текста је примењивано и у барокном портретном сликарству где се најчешће исписују имена и тутуле портретисаних.Сажимање текста и слике наговештено је посебно у оквирима панегиричког жанра. Карактеристичан пример је панегирик који је Захарије Орфелин ставио у част устоличења бачког епископа Мојсеја Путника.

Појмом историчности могуће је повући разлику између рано барокне и каснобарокне поетике српског сликарства 18 века.Постепено прихватање каснобарокне поетике бечке ликовне академије значило је пре свега одступање од ретроспективног концепта барокне иконе и усвајање схватања да је црквено сликарство само сегмент историјског сликарства.Принципи ретроспективне историчности најдоследније су примењивани на иконопис као хијерархијски највиши род који се најдуже одупирао актуелним западноевропским утицајима.У зависности од представе примењују се 2 различита пикторална система:1. ретроспективна пикторална поетика и тематски репертоар контролисан традицијом били су превасходно примењивани на представе које су имале статус иконе.2. остале композиције одабиране су и сликане са много више слободе формулисане су са основним задатком религиозне слике да визуелизује сложени свет идеја за који су се залагали барокни литургијски ритуал и барокна побожност.Пример: Иконостас Николајевске цркве у Старом Сланкамену (Стефан Тенецки на престоним иконама слика у ранобарокном маниру, а Георгије Мишковић, његов ученик и следбеник, слика композиције на соклу иконостаса у сасвим другом духу.

Тек крајем 18 века у српском сликарству Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар прихватају схватања европског касног барока.

СЛИКА СВЕТАСлика света и појавне стварности у српском барокном сликарству је подређена алегоријско-амблематском тумачењу.Она је симбол трансценденталне реалности приказиване са одмереном тежњом да се прихвате нова искуства западноевропског представљања човека и природе. Зачетником православног вида се сматра Кирил Трансквилион Ставровецки, а код Срба Дионисије Новаковић и Јован Рајић, професори физике и

9

астрономије у петроварадинским и сремскокарловачким школама. Новаковић има интересовање за научно тумачење света.Природне науке нису директно утицале на развој барокног сликарства.Нова схватања нису довела до осамостаљивања сликарских родова као што су пејзаж, представе из свакодневног живота и мртве природе. Поимање света је у српском барокном сликарству затворено у оквире религиозне уметности. Слика света се у бароку истиче и као етички симбол – то је рајски врт душе праведника којем је у супротност неплодни врт граха: Врт се схвата као симбол врлина, мудрости и духовности, а душа праведника се тумачи као рајски врт врлина Поједине биљке имају јасно одређена значења Пејзаж Истиче се хармонија (у средњем веку на челу природног поретка је био човек који је имао власт над свим постојећим) у којој човек живи у сагласју са светом који га окружује. То се у слици исказивало продубљивањем ликовног простора и чвршћом везом драмских актера и сценске кулисе.Сценска кулиса српског барокног сликарства је конћетистички конструисана. У композицијама са старозаветном тематиком она је грађена по угледу на западноевропске илустроване Библије, које су већ одиграле пресудну улогу у преображају украјинског и руског сликарства. Значајан утицај имали су и амблематски зборници (нпр. Камераријусови зборници).Највише пажње природи се поклања у старозаветним префигурацијама и новозаветним темама.Једна од најимпресивнијих слика природе српског раног барокног сликарства насликали су Стефан Тенецки у Јовановој цркви у Араду (олтар) и наосу Крушедолског храма, и Георгије Мишковић на композицијама у Николајевској цркви у Старом Сланкамену.На престоним иконама природа је третирана симболично и уткана је у златну позадину.

У српском барокном сликарству готово је немогуће навести пример пејзажне позадине са животињама. Животиње се појављују само када су актери радње.Српско барокно сликарство истиче свет као позорницу Христове јавне делатности (Параболе Христове). Однос лика светитеља и пејзажаНа иконама са ликом св. Николе обично се појављује предео са морем, јер је овај светитељ поштован као заштитник морепловаца.На иконама са представом св. Јована Крститеља у позадини се обично надзиру Јордан и дрво засечено секиром.У каснобарокном сликарству лик светитеља се уклапа у пејзажни оквир: Каснобарокно сликарство рационализмом просвећености постепено укида алегоријско тумачење слике света, мада се она и даље истиче као морална категорија (сликарство Јована Орфелина и Чешљара). Слика природе је повезана са осећањима и има личну ноту.

Отворено небоОтворено небо је симбол мистичног барокног јединства које се указује мученицима као небеска награда за земаљска страдања. Пример: св. Стефан, Јова Василијевича из припрате манастира Крушедола.

СЛИКА ЧОВЕКАНаглашена самосвест.Поставља се питање разума и вере.Разум се проглашава божијим даром који човеку пружа могућност слободног избора.

Портрет

10

Барокни портрет служи превасходно да истакне јавни статус и социјалну припадност портретисаног.Развој српског портрета био је превасходно везан за представнике високе црквене јерархије.Портрети угледних представника новонасталог племићког и грађанског слоја јављају се већ у првим деценијама 18 века.На каснијим портретима представника високе црквене јерархије почетна хијератичност профаних икона се постепено напушта у корист разметљиве барокне парадности: портет је симбол институције истиче се статус и углед портретисаног (нпр. портрет темишварског епископа Георгија Поповића).

У српском барокном сликарству настаје и група многобројних допојасних портрета без барокне парадности постављених у полупрофил наспрам неутралне позадине:* идеја скромности* морални лик портретисаног

Схватање портрета као елемента самоспознаје је везано за протестантску средину 16 и раног 17 века. Одатле се ово схватање шири на православни свет: портретисани не дозвољава себи ни најмањи покрет, самодисциплина се истиче као основна врлина.

Први аутопортрети се приписују Николи Нешковићу и Стефану Тенецком.Српско барокно сликарство негује репрезентативни портрет који је пре свега био намењен мушкарцима, а међу сачуваним портретима је и мали број женских.Портрет детета у 18 веку може да заузима средишњи део породичног портрета.

СКОЛАСТИЧКО БОГОСЛОВЉЕ И БАРОКНА ИКОНОГРАФИЈА

Тематски репертоар српског барокног сликарства у оквирима карловачке митрополије се шири и обогаћује: могуће је истаћи низ нових тема које се нису појављивале у уметности ранијих епоха.

Ширење и обогаћивање барокне иконографије почивало је превасходно на продубљивању могућих значења које је било одређивано наменом поједине представе и њеним местом у ширим оквирима задатог идејног програма.

Сколастичко богословљеПрихватање рускословенског језика омогућило је несметани продор украјинског и руског сколастичког богословља почетком 18 века.То је довело до протеста грчке цркве.Украјинско сколастичко богословље је почивало на идејама о нужној реформи наслеђене средњевековне традиције у складу са ангажованом барокном религиозношћу.Први представници нове сколастичке теологије били су професори и ученици Украјинских братских манастирских училишта:Леонтије КапровичЗахарија КопистенскиЕлисеј ПлетенецкиКирил Транквилион Ставровецки

Реформе кијевског митрополита Петра Могиле из 1633:*реформе наставног програма и именовање ове реформисане школе као Кијево-Могиљанског колегијума.

11

Силвестер Косов (наследник Петра Могиле) издао је књигу која је имала снажан утицај на тумачење светих тајни не само у кијевској митрополији него и у московској патријаршији. На московском сабору 1690 стављена је на списак забрањених књига.Схватања украјинског сколастичког богословља продиру у руску цркву још у време патријарха Никона, и везана су за покушај исправљања богослужбених књига (половина 17 века).Први украјински богослови који су дошли у Москву:Представници сколастичке богословије:Симеон ПолоцкиСилвестер МедведевКарион Истомин Последњи велики представници су:Стефан Јаворски Димитрије Ростовски

Крај украјинског сколастичког богословља наговестила је делатност Теофана Прокоповича главног представника реформи Петра Великог.Последица наглашене критичности према дотадашњем развоју огледа се у успостављању цензорске службе духовног колегијума која је основана почетком 1721. Теолошки најобразованији Срби су били Јован Рајић и Дионисије Новаковић.Јован Рајић – теологическоје телоБудимски епископ Дионисије Новаковић – информативни полемички трактат о разликама између источне и западне црквеОбимније полемичко дело о овим разликама написао је Захарије Орфелин.Барокно сколастичко богословље упорно истиче повезаност неба и земље, наглашава присутност божанске промисли и милосрдну концепцију Бога, граница између неба и земље све је ужа, а становници неба су све чешће учесници земаљских догађаја. ПРЕДСТАВЕ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ И АНЂЕЛАПредстава Бога – Оца Јеврејско Јахве је у православној цркви прихваћено као симбол Бога, у барокној амблематици је било проширено у познати пиктограм свете Тројице.Невидљивог Бога симболизовали су Алфа и Омега који се појављују у троуглу (нпр. Обожавање св. Тројице у истоименој капели у матичној цркви језуитског реда, у манастиру Бођани они су исписани у светлосној мандорли).Један од општеприхваћених симбола Бога било је свевидеће око постављено у троугао. Извор је паганска представа визије Хорусовог лица. Оно се на барокним иконостасима слика у медаљонима изнад царских двери и испод великог крста.Бог Отац се обично приказује као старац са дугом седом косом и брадом и владарским скиптаром у рукама. Изнад његове главе (посебно у графици) се појављује троугао или мандорла са уцртаном Соломоновом звездом. Овакво приказивање Бога Оца било је осуђено 1544 на Стоглавом сабору, и 1667 на Московском сабору. Међутим то није спречило његову све већу ликовну експанзију. Највише хијерархијско место које је било посвећено Христу Пантократору могао је заузимати и Бог Отац (нпр. Зидно сликарство Николајевског храма у Иригу 1749)

Српско барокно сликарство прихвата новозаветну представу свете Тројице, где је Бог Отац приказан у лику Старца дана, Бог син у лику Исуса Христоса, а Свети Дух у лику голуба. Бог Отац и Бог Син седе на облацима један поред другог, а изнад њих се представља голуб светог Духа. Голуб је окренут на десну страну ка Сину из кога произилази. У српском сликарству је популарна и представа св. Тројице која крунишу Богородицу.

12

Седам дарова светог Духа у пропагандним програмима католичке реформе приказује се као 7 девојака, а у Украјинској уметности приказују се као алегоријске интерпретације библијских тема и као амблематске представе.

У ниши проскомидије парохијске цркве у Сремској Каменици појављује се представа новозаветне тројице формулисане према типу Престола милосрђа и представља милосрдну концепцију Бога Оца који свога Сина приноси на жртву за спас човечанства. Представа је формулисана у западноевропској уметности и има неколико верзија у којима Христос није приказан као друго лице свете Тројице већ као искупитељ људског греха: Бог Отац придржава крст са распетим Христом или га држи на крилима, а изнад њих лебди голуб светог Духа, или Христос седи на облацима једном руком благосиља у другој држи крст, са стране су анђели са оруђем страдања, а изнад њега голуб светог Духа и лебдећа фигура Бога Оца.

Света тројица се приказују и у облику трију лица или трију глава на једном телу (везују се за паганску хеленистичку традицију). Ова верзија је званично осуђена од стране цркве. Нпр. на иконама Козме Дамјановића света Тројица су приказана као три голобрада лика са заједничком круном и телом, а у апсиди ђаконикона параклиса Богородичиног покрова света Тројица су приказана као Христ са три лица и шест руку.

Анђели Они су у барокној религиозности симболизовали оптимистичку интервенцију Бога у људској историји, истичу се као морални пример љубави и привржености Богу. Они се у бароку превасходно јављају као небески посредници и гласници.Под утицајем античких амора анђели се сликају као крилата деца или одрасла феминизирана бића са крилима.Протестантима је ова барокна формулација са анђелима који реално присуствују била неприхватљива пошто су за њих анђели чисти духови.У украјинско сколастичко богословље и Карловачку митрополију поштовање анђела продире током 17 века. Посебну улогу анђели су добили у тематици мартирија где се редовно појављују на отвореном небу са симболима небеске награде за земаљска страдања.Барокна концепција анђеоског концерта сведена је на представу анђела трубача (труба је атрибут персонификације славе). Нпр. Јанко Халкозовић слика анђеле трубаче на престоној икони Вазнесења Христовог у манастиру Беочин.У српском барокном сликарству тематика анђеоског концерта се појављује тек на измаку епохе када је Арсеније Теодоровић слика на певничким пултовима парохијске цркве у Баји.

Представе АрханђелаЦрква није никада званично подржала култ седморице Арханђела.Крајем 16 и почетком 17 века под утицајем холандског графичког стваралаштва појављују се представе седморице арханђела и у украјинско-руској уметности. Заступљена је формулација арханђела који поштују свету Тројицу. Ова формулација се касније прихвата у српској средини.

Арханђел МихаилоКнез и предводник анђела.Око његовог лика се и у православној и у католичкој цркви формира идеја о хришћанском хероју.Најпопуларнији арханђео барокне уметности.Две основне форме његовог представљања:1. Арханђео Михаило тријумфално стоји на пораженом демону, као победник над силама зла. Некад се приказује и како тријумфално јаше на коњу.2. Апокалиптичка визија арханђела Михаила као мерача људских душа.

13

Пример:На престоној икони Теодора Илића Чешљара са олтарске преграде у храму св. Архистратига у Мокрину спојене су ове две формулације у једну – Арханђео Михаило тријумфално стоји на пораженом демону, у уздигнутој левици држи пламени мач, док су му у спуштеној десници теразије.Тематика иконостаса Јована Поповића у храму манастира Ковиљ (уништен половином 19 века). У истом храму Чешљар је насликао монументалну представу јављања Арханђела Михаила Исусу Навину.У српском барокном сликарству су поред арханђела Михаила посебно поштовани арханђео Гаврило и арханђел Рафаило.

Арханђел ГаврилоНосилац добрих вести.Обично се слика у формулацији везаној за представе Благовести.Са љиљаном у руци и прстом упртим према небу он се појављује у тамбуру крушедолског наоса или на дверима иконостаса.Арханђео Гаврило се појављује и у представи Благовести Захарији – приступна зона сокла или царске двери.

Арханђео РафаилоЧувар.Рафаило се приказује како једном руком води младог Товију док у другој носи пиксиду са леком. Нпр. бочне двери олтарске преграде Јакова Орфелина у храму манастира Бездин.Са истим атрибутима се пијављује и у композицији Богородице са арханђелима коју Василије Остојић слика у полукалоти олтарског простора парохијске цркве у Сремској Каменици.

Анђео чуварУкротиљ демона.У барокном сликарству и богословљу се истиче његова улога заштитника мале деце. Поштовање анђела-чувара је развијено у Шпанији. Током 15 века прихваћено је у Италији. Култ су нарочито пропагирали језуити.Истиче се идеја да сваки човек на крштењу добија свога анђела чувара који му је дат на чување душе и тела.Током 18 века у српском барокном сликарству прихвата се већ дефинисана Украјинска представа анђела који стојећи или лебдећи држи дете за руку показујући му прстом према небу на пут спасења. Нпр. бочне двери иконостаса Саборне цркве у Сремским Карловцима и на једној икони Николајевске цркве у Старом Сланкамену, Стефан Тенецки је на соклу иконостаса Вазнесењске цркве у Руми насликао тројицу младића у ужареној пећи изнад којих је анђео-чувар.Идеја о нагој души. Душа се слика као дете у прозирној хаљини.Представе анђеоских интервенција укључиване су у верско-политичке програме. Нпр. тема ослобађања апостола Павла из тамнице – зидно сликарство у припрати манастира Крушедол, Ослобођење апостола Петра из тамнице појављује се у репертоару барокних иконостаса – Георгије Мишковић слика ову композицију у соклу олтарске преграде парохијске цркве св. Николе у Сибичу.

ХРИСТОЛОШКЕ ТЕМЕХристова искупитељска страдања се истичу већ од прве сцене Отелотворења, а кулминирају у завршној сцени Распећа. Барок пре свега истиче Христову улогу у економији људског спасења, а уместо судије истиче се милосрдни искупитељ чијим је посредством обављено помирење између Бога и човека. Популаризовање тематике Христовог детињства у европском барокном сликарству имало је одјека и у српском барокном сликарству.Ствара се нови лик Христа младенца на иконама Богородице са Христом. Нпр. престона икона Димитрија Бачевића из парохијске цркве у Голубинцима.

14

Тумачење свете породице се мења. Наглашава се емотивност Богородичиног мајчинства. Јосиф добија значајно место, он више није неутрални посматрач, у представама рођења он се слика поред Богородице, а у сцени Бекство у Египат приказан је као заштитник свете породице.Хуманизација и емоционалност су појачавале и истицале жртвени смисао Христовог отелотворења.Христово рођење је у бароку исказивало сложену литургијску симболику, чије је тумачење повезивало отелотворење и евхаристију.У раним полемичким трактатима против католичанства православна црква је сценом Рођења бранила учење о квасном хлебу као живом и животворном небеском хлебу.Поклоњење краљева је са друге стране исказивало божанско, царско и искупитељско значење Христовог оваплоћења. Карактеристичан пример овако интониране представе је олтарска преграда Николе Нешковића у владичанској капели у Вршцу. Поклоњење краљева насликано је на средишњој икони иконостаса, док је са стране у овалним медаљонима представљено Христово родословно стабло, од Аврама до Јосифа. Христос потиче из Јесејеве лозе.Сретење је у барокној уметности сликано као представа жртвеног обрезивања. Овај чин је схваћен као духовно обрезивање.Традиционална представа Силазак у Ад у бароку се замењује евхаристијски интонираном композицијом Христовог тријумфалног васкрсења из затвореног гроба које се често поставља на централну икону барокних иконостаса.Приповест о праведном Јони којег избацује кит након тродневног боравка у његовој утроби често се истиче као старозаветна префигурација Васкрсења.Циклус Христових страдањаХристово искупитељско жртвовање у барокној иконографији је сумирано циклусом његових страдања. Овај циклус у српској барокној уметности као и у ширим оквирима источноевропског барокног православља сажима са једне стране наслеђена евхаристичка тумачења, док са друге стране прихвата утицаје пост-триденске иконографије у којој је истицан морализаторски значај теме.Циклус страдања се обично слика у највишим зонама иконостаса, а може се сликати и изнад часне трпезе у олтарском простору (нпр. Сентандрејска саборна црква Василија Остојића).Један од првих циклуса Христових страдања насликао је Христифор Џефаровић у живопису манастира Бођани. Најразноврснија сцена из циклуса христових страдања у српском барокном сликарству је Христов пут до Голготе. У неким циклусима се одвија у више епизода.Сцена Христовог прикивања на крст се под утицајем западно европских узора појављује и у православном свету. Војници прикивају Христа на крст који је положен на земљу. Са стране и у позадини стоје посматрачи догађаја. Међу њима једна фигура проповедничким гестом указује на значење догађаја (нпр. Пискаторове Библије и Ектипе Библије).Сцена подизања крста је новија сцена циклуса Страдања и формирана је под утицајем пропагандних програма католичке реформације.Представа распетог Христа је сума верске мистерије и кулминациона тачка циклуса Христових страсти (нпр. наос цркве манастира Враћевница коју је живописала сликарска радионица Андреје Андреовића).На српским барокним иконостасима велики крст са распетим Христом стоји на завршници иконостаса. Поред њега обично стоје медаљони са представама Богородице и св. Јована, мада се под украјинским утицајем приказују и Марија Магдалена и сатник Лонгин (рани пример се налази на иконостасу Саборне цркве у Костајници који 1758 слика Василије Романович).Сцена када сатник Лонгин пробада Христова прса копљем заступљена је у српској барокној графици. Посвећују јој се самостални графички листови. Из ове сцене се развио култ поштовања Христових рана. Дејством Језуита је формиран и култ поштовања Христовог срца. Посебно је био популаран у аустријским земљама. Код нас није имао значајнијег одјека.

Тематика оруђа страдања

15

Оруђе којим је Христ победио смрт и сатану у почетку је тумачено као симбол Христовог тријумфа и ауторитета. Касније оно постаје предмет посебног поштовања. Свако од оруђа је повезивано са одређеним грехом. Ране медитације су носиле идеју о милосрдној заштити.Пиктограми оруђа страдања приказани су у сликарству олтарског простора Благовештенске цркве манастира Крушедол. Слични анђели са оруђем страдања појављују се и на антиминсу митрополита Јована Георгијевића ктитора сликарства у наосу Крушедолског храма.Међу оруђем крст је заузимао почасно место.

Литургијске темеПротестанти одбијају православно и католичко јеванђеоско установљење литургије и њен жртвени карактер.Православна уметност је у литургијским темама олтара наглашавала улогу Христа архијереја. Тема Христовог архијерејства је присутна и у програму барокног иконостаса.Христ велики архијереј слика се на Деизисним представама (нпр. иконостас Јоакима Марковића у селу Дишник, иконостас Мојсеја Суботића у Мартинцима из 1782, иконостас Теодора Крачуна у сомборском храму Св. Георгија, нештинском храму св. Кузмана и Дамјана и манастиру Хопово).Питање архијерејског ауторитета покренуто је због протестантске реформе. Честа су претеривања.Постављањем Христа великог архијереја на архијерејске тронове исказивало је схватање православне цркве да је Христос њена једина бесмртна глава, док су епископи његови земаљски наследници који немају право да претендују на примат (нпр. трон српске православне цркве у Острогону из 1708). Српска православна црква је инсистирала на Христовом царском достојанству што је имало политичку позадину. Карловачки митрополити су двојну природу своје власти тумачили божанским, а не земаљским пореклом.Политичка функција Христовог архијерејства најдоследније је истакнута на иконостасу Мојсеја Суботића у Великим Бастајама.

МАРИЈАНСКЕ ТЕМЕУ бароку се Мариологија јавља као посебна грана богословске науке.Протестантска теологија се супротставља учењу о Богородичином безгрешном зачећу и њеној заштитничкој улози.На поштовање Богородице у Карловачкој митрополији је утицало аустријско католичанства, украјинско сколастичко богословље и српски студенати који су се школовали на кијевској Духовној академији.Дионисије Новаковић је на основу бележака са предавања Платона Левицког са Духовне академије држао предавања у Богородичиној школи у Петроварадинском училишту Васариона Павловића. По угледу на Украјину он оснива удружења која носе Богородичино име.У почетној фази иконографија Богородичиног безгрешног зачећа изражавана је великим бројем разноврсних представа, док није прихваћена једна која је постала универзална. На овој представи Богородица је крунисана са 12 звезда, смештена је на небо, тријумфално је носе облаци, а око ње су постављени атрибути њене безгрешности. У руци држи крин или је приказана са рукама склопљеним у молитву. Обично стоји на полумесецу или мундусу који је понекад окружен змијом. Прва од звезда на Богородичиној круни је Даница јер је Богородица попут ове звезде наговестила свитање новог дана спасења.Тема Богородичиног безгрешног зачећа је била популарна у српском барокном сликарству. Појављује се у припрати Крушедола. На барокним иконостасима се често укључује у ред икона Великих празника (рани пример је иконостас Димитрија Бачевића у Горњој цркви у Сремским Карловцима). Прослављању Богородичиног безгрешног зачећа се често посвећује и цео ред икона (нпр. иконостас Василија Остојића у вуковарском храму св. Николе, иконостас Григорија Давидовића Опшића у храму манастира Шишатовац).Учење о безгрешном зачећу се рефлектовало и на барокну иконографију Благовести које на иконостасима постају фокусна тачка Маријанског програма.

16

Маријанска барокна амблематика се није тумачила једнострано и усаглашено. Они потврђују догму о Богородичином девичанском материнству, са намером да се у први план истакне њено учење о безгрешном зачећу. Циклус Богородичиног детњстваСцене из циклуса Богородичиног детињства и догађаја који су претходили њеном рођењу у барокном сликарству се за разлику од уметности ранијих времена ретко појављују заједно. Познат је само пример зидног сликарства у другој зони манастира Грабовац, где су поред Благовести приказане композиције Богородица храњена од анђела, Миловање Богородице и Ваведење у храм.Тема сусрета Јоакима и Ане код златних врата је једна од кључних тема у тумачењу Богородичиног безгрешног зачећа (нпр. Зачеће св. Ане, иконостас парохијског храма у Тењи који је дело Јанка Халкозовића и Јована Исајловића старијег, 1777).

Крунисање БогородицеПредстава крунисања којом је Богородица слављена као краљица неба једна је од нових тема барокне уметности. У ранијој барокној уметности она се као царица слика само у Деизису. Њено крунисање се не помиње у јеванђељима, а ни у раним апокрифним текстовима.У барокној иконографији крунисање Богородице се везује за представу св. Тројице. Богородица клечећи прима круну од Бога Оца и Сина, док изнад њих лебди голуб Светог Духа (припрата манастира Бођани). Од средине 18 века се као централна икона укључује у тематски репертоар барокних иконостаса. Представа крунисања задирала је у оквире учења о безгрешном зачећу.Богородичино вазнесење на небо и њено небеско крунисање у барокној теолошкој пракси наводило се као пример и један од доказа њеног изузећа из прародитељског греха. Тако је тема директно довођена у оквире учења о њеном безгрешном зачећу.У складу са имакулатичним тумачењем Богородице реинтерпретирана је стара представа химне О тебе радујетсја која се поје на литургији св. Василија Великог. Христифор Џефаровић је слика у манастиру Бођани низом одвојених композиција. У основном решењу се ослања на јужнобалканску традицију, а премештање теме из припрате у олтар је руско-украјински утицај. Богородица се слика као глорификација небеске краљице.

Циклус Богородичиног акатистаБарокно сколастичко богословље није унело знатније измене у текст Богородичиног акатиста. Новост у штампаним Богородичиним акатистима (Украјина) је појава илустрација које уводи Карион Истомин у издању посвећеном супрузи цара Јована Алексејевича. На ове илустрације су се ослањали следбеници Јова Василијевича приликом рада у припрати Крушедола. За разлику од њих мајстори који су осликали манастир Бездин су се ослањали на традиционална решења.

Маријанска заштитаБарокна мариологија истиче и улогу Богородице као посреднице и заштитнице људског рода. У барокној уметности православне цркве се понављају традиционална решења, док се у западној цркви Богородичино заступништво варира многобројним и разноврсним представама где се појављује и као заштитница многих религиозних редова.Богородица се поштује као заштитница целокупне католичке реформације.У теми Богородичиног покрова је једна од популарних представа којом је исказивана идеја маријанске заштите. Ова тема је пропагирана у проповедничким зборницима. Представа Богородичиног покрова се појављује на празничним целивајућим иконама варирајући иконографска решења која су дефинисана у украјинско-руској средини 17 и 18 века.Амблем шлем и стрела потврђује симболично значење теме Богородичиног покрова везаног за идеју заштите.У светлости тумачења маријанске заштите интерпретиране су и неке старозаветне префигурације (нпр. Јестира пред Ксерксом, Теодор Крачун, капелски иконостас карловачке Саборне цркве).

17

Богородичина чудаПрослављање Богородичиних чуда и чудотворних икона полази од њене улоге посреднице и спаситељке људског рода. Истиче се њена брига за људе и у духовном и физичком смислу. Она често иступа као директан борац против ђавола и порока и тиме се истиче учење о њеној безгрешности.Поштовање Богородичиних чуда је било традиционално везано за монаштво и манастире.Једну од првих књига Богородичиних чуда је саставио светогорски монах Агрипије Ландос. Књига је штампана 1641 у Венецији. Описано је 69 чуда. У већини преписа корпус чуда је допуњаван новим чудима. Рукописни препис који се налазио у библиотеци манастира Фенек је садржавао описе 75 чуда.Један од првих зборника овог типа је штампао Јоаникије Гаљатовски у Лавову 1665. књига је била врло популарна.Велики значај у популаризовању поштовања су имали графички листови.Оваквим схватањима су се супротстављали протестантско-рационалистички утицаји. Нпр. екстремни ставови Теофана Прокоповича.Међу поштованим чудотворним иконама су се истицале:Богородица бођанска, фенечка, реметска...Међу њима је најугледнија била чудотворна икона коју је монах Пајсије донео у манастир Винча 1727. Касније су настале њене многобројне копије.Богородичина чуда нису добила одговарајућу ликовну формулацију у православном и српском барокном сликарству 18 века. Прихвата се сликање оних чуда која су била потврђена древношћу. Међу многобројним чудима несумљив углед и правоверност у барокном сликарству су уживала чуда везана за Богородичин покров и њен живоносни источник.Представа Богородице од 7 жалости била је популарна у православом сликарству барока. Литерарне основе се везују за јеванђеље по Луци где Симеон Богопримац прориче Богородици: ,,а и теби самој пробошће нож душу, да се открију мисли многијех срца”. ПРЕДСТАВЕ СВЕТИТЕЉАСветитељи се истичу као пример активне побожности и херојског жртвовања за веру.Стефан Јаворски у делу Камен вери многобројне странице посвећује поштовању светитеља.Мошти су посебан значај имале у монашкој средини (нпр. мошти Теодора Тирона у Хопову).У одредбама духовног регуламента Теофан Прокопович скреће пажњу на нужност провере аутентичности светитељских моштију и истиче захтев за забраном празноверица које прате њихово поштовање.У целокупном барокном сликарству могуће је истаћи само неколико репрезентативних примера мартирија, као што је композиција Каменовање архиђакона Стефана укључена у програм зидног сликарства припрате манастира Крушедол, мучење св. Варваре – Чешљар слика за епископа Павла Авакумовића и за католичку цркву у Великом Вараду, усековање главе св. Јована Крститеља.Представе светитељских чуда и њихових страдања биле су популарније у католичкој него у православној цркви.Из светитељских житијних циклуса чешће се издваја и самостално слика чудо св. Николе који враћа вид Стефану Дечанском (нпр. иконостас Димитрија Бачевића у земунској Николајевској цркви). Ова тема је одраз традиционалног наслеђа.Тематика визија и екстаза није била значајније заступљена у српском барокном сликарству.Неоисихазам (оживљавање интересовања за мистицизам) је стекао популарност након 1793 када је Григорије издао превод зборника трактата средњевековног аскетизма. Међу представама овог типа се истичу Визија св. Петра Александријског, визија св. Јована са Патмоса која се среће код Стефана Тенецког и Чешљара, визија св. Јосифа Новог.Барокна иконографија св. Ратника развија се у спрези са Еразмовим списом.Стојеће фигуре су углавном биле одређене појмом херојског и оне доминирају у српском барокном сликарству. Веза између победничког атлете (Стара Грчка) и страдања мученика у раном хришћанству. Радња се одвија у истом окружењу: палестре, стадиони и арене.

18

У хришћанском смислу атлете се тумаче као примери мученика па и самог Христа. Још у раном хришћанству сторија о Христовим страдањима повезана је са гимнастичким вежбама. Христос је и духовни и физички борац за спас човечанства и вере.Светитељи се традиционално деле у 4 категорије:- Апостоли, пророци- Јеванђелисти- Угледни архијереји, свети оци и литургичари- Остали светитељи, мученици, св. Ратиници, химнографи- Најнижи ранг су монаси, испосници, св. жене и локални светитељи.

Популарна барокна побожност негује култ заштитника, пре свега св. Николе и светих ратника Георгија и Димитрија, св. Петке.

Национални светитељи су у оквирима хагиолошког прослављања имали посебну улогу. Традиција Пећке патријаршије. Српска црква у 18 веку није канонизовала ни једног новог светитеља. У оквиру верско-политичког програма од интереса је било прослављање светитеља Немањичке државе, а у програм су укључени и Бранковићи, Стефан Штиљановић и архиепископ Арсеније. Прослављање националних светитеља почело је 40-тих година 18 века. Графички листови владарске политичке пропаганде су посредовали у трансформацијама ликовног представљања светитеља. Интерпретира се херој прошлости и ставља у функцију величања хероја актуелног политичког момента (нпр. кнез Лазар, графички лист Захарија Орфелина велича митрополита Јована Георгијевића).СрбљакЗа потребе литургијског прослављања националних светитеља српска црква је већ у првим деценијама након Велике сеобе оформила посебан зборник молитвених правила – празнични минеј популарно назван Србљак. Он се ослањао на руске минеје.Први рукописни зборник молитвених правила српским светитељима саставио је раковачки игуман Теофан. У молитвеним правилима игумана Теофана ушло је 7 служби Србима-светитељима из рашке политичко-црквене историје и 5 служби из сремског деспотског периода. Први штампани Србљак се везује за арадског епископа Синесија Живановића. У Србљак је укључена и служба архиепископа Арсенија. Појава штампаних Србљака је подстакла ширење барокног култа српских светитеља и њихово ликовно представљање.Реформа црквеног календара Хабзбуршког двора смањила је број празника и католичког и православног календара. Било је три редукције српског православног календара. Након треће Синод је морао број празника свести на 22, а национални светитељи су такође забрањени.Стварање култа националних светитеља почело је под Арсенијем IV Јовановићем. У бароку се напушта традиционални програм декорисања цркава, па се мења и место намењено националним светитељима. Национални светитељи се групишу по зидовима испред олтарског простора, а укључују се и у програм иконостаса. Ове промене се дешавају почетком 17 века (нпр. иконостас манастира Ораховац, Саватије Крабулећ, св. Сава и Симеон се појављују на престоној икони Христовој).Недуго након изласка Џефаровић – Месмерове стематографије национални светитељи се укључују у тематски репертоар иконостаса сремскокарловачке цркве св. Петра и Павла чије је осликавање извео Георгије Стојановић. Овај иконостас преставља полазну тачку у укључивању српских светитеља у тематски репертоар иконостаса.Теодор Крачун је у сусечкој цркви Арханђела Гаврила 1779 на царским дверима насликао св. Саву и Симеона, а на бочним кнеза Лазара и Цара Уроша.Најпотпунији низ српских светитеља слика 1785 Мојсеј Суботић на иконостасу у великим Бастајама.

СЛИКАРСТВО У СЛУЖБИ ДОГМАТСКОГ ПРОГРАМА Под утицајем украјинске сакраменталне теологије учење о светим тајнама се кодификује и у верском животу Карловачке митрополије.

19

Међу светим тајнама кључно место је заузимала евхаристија, којом је визуализовано јединство цркве са искупитељем.Прихвата се католичка формулација евхаристије која подразумева да се дарови претварају у тело и крв Христову у тренутку када свештеник понавља речи установљења које је Христос изговорио на Тајној вечери, а не приликом изговарања молитве епиклезе и садејством св. Духа што је било до тада прихватано.Ова сложена ситуација по питању евхаристије одразила се и на Карловачку митрополију која се залаже за традиционалну формулацију.Нове алегоријске представе евхаристије замењују традиционално Причешће апостола (нпр. Димитрије Бачевић слика у цркви Богородичиног рођења у Сремској Каменици једну од таквих тема – у средишту је часна трпеза, изнад часне трпезе Бог – Отац држи клонулог Христа, а изнад њих лебди Голуб светог Духа, са стране клече 2 анђела са орушђем страдања.У евхаристолошке теме олтарског простора српских барокних цркава укључује се и представа Христа којем крваре ране. Тема се обично слика у олтарском простору и најчешће се представља у ниши проскомидије, мада су познати и примери представа које су биле смештене у средишњу нишу. Полунагнути Христос стоји у посуди, а из његових рана тече крв.Нпр. на Џефаровићевој композицији у зидном сликарству манастира Бођани, Христос седи на небеском престолу држећи у једној руци отворено јеванђеље. Поред Христа стоје Богородица и св. Јован Крститељ, док су у позадини приказана 2 анђела. Композиција је насловљена као Хлеб животни и у основи илуструје радњу која се обавља пре литургије, на жртвенику проскомидије.Тумачење Христовог тела као симболичне винове лозе која се у преси претвара у вино илуструје се тако што Христос као евхаристијска жртва стоји у преси коју окреће Бог-Отац или се приказује како сам цеди грожђе које му израста из ребара.На барокним иконостасима Тајна вечера је смештена изнад бочних двери које воде у протезис. Истицано је јеванђеоско установљење евхаристије.Свадба у Кани је појмовима евхаристије симболизовала свадбу Христа и Цркве (нпр. Амвросије Јанковић, трпезарија манастира Раковац). Вечера у Емануесу и Чудесно умножавање хлебова се схватају да нису дословна слика институције евхаристије као што је то Тајна вечера (Украјина). Доследном евхаристолошком тумачењу представе се супротставља и Василије Острошки.У оквире евхаристолошког програма барокног сликарства се укључује и тема Христовог скидања са крста, као у програму зидног сликарства олтарског простора манастира Крушедол. На српским барокним иконостасима се појављује посредством Украјине, и обично се слика испод Великог крста (нпр. манастир Бездин, Стефан Тенецки слика 1753, на олтарској прегради Чешљара у Мокрину је смештена на велику средишњу икону као фокус идејног програма).

Тематика старозаветних префигурација У српском барокном сликарству најчешће се прихватају теме старозаветних жртава које су тумачене као директна праслика евхаристије (нпр. олтарски простор Крушедола, Аврамова жртва, Илијина жртва, Нојева жртва, Каин и Авељ, Алмашка црква, Аврамова жртва, пророштво Исаијино).Сусрет Аврама и Мелхиседека традиционално се тумачио као старозаветна префигурација установљене евхаристије и причести.У српском барокном сликарству од догматских тема је била актуелна и тема покајања чврсто повезана са постом и исповедањем. Ова тема је улазила у оквире полемичких расправа између источне и западне цркве. Ова схватања у Карловачку митрополију продиру из Украјине – дела Петра Могиле.Популаризовање тајне покајања имало је удела у формирању барокне иконографије Христа, који се пред Богом-Оцем појављује као посредник који моли за опроштење грехова човечанства. Тема покајања је укључена у програм српског зидног сликарства и појављује се у доњим зонама иконостаса. Најчешћа тема је парабола о Блудном сину. Традиционално је сликана у развијеном циклусу (нпр. јужни зид припрате манастира Бођани, у сажетом облику је приказана на соклу иконостаса Теодора Поповића у Ечкој).Парабола о понизном Митару и охолом фарисеју, Парабола о Добром пастиру и изгубљеној овци.

20

Посебно место је заузимала Марија Магдалена. Била је популарна у српском барокном сликарству. Тема је у морализаторско-дидактичким оквирима задржала традиционалне основе указивања на човекову слободу и могућност избора животног пута.Христово јављање Марији Магдалени (нпр. Георгије Мишковић, иконостас парохијске цркве у Сибичу).Тема ослобођење прељубнице.Тема Капетан из Капернаума моли Христа да му исцели слугу (нпр. Манастир Бођани) Тема Христос проклиње Капернаум (иконостас Јакова Орфелина у храму св. Теодора Тирона у Иригу).

Тајна крштењаВођене су многобројне полемичке расправе.Трактат Теофана Прокоповича се бави овом темом. Залаже се за крштење поливањем. По њему је и поливање и потапање у воду које је заступала грчка црква исправно, али се залаже за поливање.Много већу пажњу Теофан Прокопович поклања новозаветним сликама свете тајне евхаристије, и истиче пре свега Христово крштење на Јордану, Исцељење раслабљеног и Исцељење слепога које су одјекнуле у српском барокном сликарству.Крштавање поливањем се илуструје тако што је Христос у Јордану у води до колена, а св. Јован Крститељ се приказује са шкољком у руци.Као најадекватнија новозаветна праслика крштења по Теофану Прокоповичу је Чудесно исцељење слепог у Овчијој бањи. Ту је и исцељење раслабљеног у Силуанској бањи. Човек је до крштења духовно слеп.Христов ноћни разговор са јеврејским кнезом Никодимом стиче велику популарност током 16 века. Истиче се да се спасење постиже кроз веру. Лутер веру истиче као главни пут спасења. Христос и Никодим су приказани у собном окружењу како седе за столом на којем гори свећа. У позадини се могу приказати и Христови ученици (нпр. Христифор Џефаровић, манастир Бођани, Стефан Тенецки, наос Крушедола). Представа се укључује и у програм иконостаса (нпр. Василије Романович, иконостас Саборне епархијске цркве у Костајници, Орфелинов иконостас у Стапару).Тема Христос благосиља децу стиче популарност тек у верским полемичким расправама 16 века. Она представља идеју Христовог милосрђа и љубави према човечанству.

СЛИКАРСТВО У СЛУЖБИ МОРАЛИЗАТОРСКОГ ПРОГРАМАДидактичко – морализаторско деловање православне цркве произилазило је из потребе за реформама духовног живота. У службу пропагирања обнове основних хришћанских врлина стављени су школски програм, проповедништво, поезија, позориште и амблематика. Држава намеће нови морални кодекс који у први истиче световне па онда и духовне кодексе, прво треба бити добар поданик, па онда добар верник.Борба између државе и цркве се може повезати и са морализаторским програмом барокног сликарства. Долази до померања морализаторске тематике наоса ка олтарском простору и иконостасу.

Учење о врлинама и пороцимаЧинити добро и избегавати зло је основа поставка овог учења.Три основне хришћанске врлине Вера, Нада и Љубав производе Молитву, Пост и Милостињу из којих настају Мудрост, Правичност, Храброст и Умереност.У западно-европској уметности велику популарност су уживала дела милосрђа. Обично се приказују појединачно, али се могу приказивати и заједно. У српском бароку се приказују појединачно. Нпр. Свадба у Кани, Сусрет Христа и Самарјанке, Аврамово гостољубље, итд. наос храма Грабовац, свод Саборне цркве Вршачке епархије. На свакој композицији је приказан Христос на облацима пошто се у тумачењу свако дело милосрђа према ближњем чини и самом Христу. Постоје дела телесног и духовног милосрђа. Дела духовног милосрђа нису била популарна, пошто их је било тешко ликовно приказати. Она се стога појављују у виду персонификација или алегорија.Основа барокног морализаторско-дидактичког деловања је Христос, његова јавна делатност , учења и параболе.

21

Христова проповед у Храму коју је одржао са 12 година тумачи се као образац и праслика проповедничког деловања цркве. Тема Христове проповеди на гори истиче почетак његове дидактичке делатности (нпр. свод Саборне цркве Вршачке епархије). Најчешће се приказује Христос окружен ученицима, док је народ приказан у подножју горе.Кушање Христа је у бароку врло популарна тема (нпр. Крушедол, иконостас горње цркве у Сремским Карловцима – Димитрије Бачевић, иконостаси у Нештину, Сремској Митровици, Сусеку – Теодор Крачун, иконостаси у Купинову, Великим Радинцима, Делибату и Деспотову).

Врлине и пороциКао примери моралне опомене сликају Адам и Ева (Јанко Халкозовић – сокл иконостаса св. Арханђела у Буђановцима слика Стварање Еве, Први грех, Изгон из раја и Каина и Авеља). На популарност ове представе моралне опомене су утицали недељни проповеднички зборници.Христов разговор са Самарјанком припада групи омиљених морализаторских тема српског барокног сликарства. Одређена је композиционим решењима илустрованих Библија и често је сликана у приступним зонама иконостаса. У популарне морализаторске теме се убраја и Истеривање трговаца из храма. Прихваћено је композиционо решење италијанске уметности са краја 16 века преко графичких предложака илустрованих Библија (нпр. Христифор Џефаровић – манастир Бођани, Стефан Тенецки – манастир Крушедол, Јован Поповић – Успенска црква у Новом Саду).Међу теме морализаторског карактера се убрајају и прича о богатом царинику Закхеју, Христово подучавање синова Заведијевих, парабола о двема удовичиним лептама, парабола о таланту и лењом слуги, Христово науковање о милосрђу, парабола о слепцима које води слепац – ову параболу слика Христифор Џефаровић у Бођанима, Теодор Крачун у Сремској Митровици и Сусеку, Георгије Мишковић у Сибичи и у Старом Сланкамену.Учење о блаженствима које истиче наступајуће време спасења које са собом доноси темељну промену, било је популарна тема барокног морализаторског проповедништва које истиче њихову пасторалну вредност. У наосу манастира Крушедол Стефан Тенецки их слика у поткуполном простору ослањајући се на графичке изворе из илустроване Библије Христофора Вајгла. Есхатолошкој тематици српског барокног сликарства припадају и представе Христових чудесних васкрсења, као што је Васкрсење Јаирове кћери, Васкрсење удовичиног сина из Нана, Васкрсење Лазара из Витаније, парабола о сејачу, парабола о фарисеју и царинику, парабола о узваницима на царску гозбу, парабола о богаташу и убогом Лазару, парабола о мудрим и неразумним девицама – ова парабола постаје општеприхваћена захваљујући свом месту у амблематској литератури, у горњем делу су приказане мудре девојке које са упаљеним свећама у рукама прате Христа, док су у доњем делу неразумне девојке са угашеним свећама, повест о безумном богаташу.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊАСеобом 1690 Срби су се нашли у оквирима савремене европске државе. Прилагођавање новој култури је било питање опстанка. Превазилажење пикторалног система старог 5 векова је било неминовно. Напуштању старих и прихватању нових схватања најдуже се опирало сликарство.Долази до централизације црквене власти.Организују се мреже парохијских цркава.Барокна епоха у оквирима српске културе започиње сеобом 1690, а завршава се сазивањем Темишварског сабора 1790. Ове године су само оквирни датуми.Велику сеобу је извела црква као водећа духовна снага која је током 18 века спровела сложен преображај духовног живота српског народа. На темишварском сабору 1790 обогаћено грађанство потискује цркву у други план и истиче идеје националног идентитета.Доминантну форму српског барокног сликарства је представљало црквено сликарство.

22

У српском барокном сликарству се јављају и прве историјске композиције, мртве природе и пејзажи, али ипак једини развијени жанр је било портретно сликарство, мада ни оно није доводило у питање примат црквеног сликарства.Крајњи домет ових реформи је било сликарство храма манастира Бођани чије је извођење епископ Васирион Павловић поверио Христифору Џефаровићу.Даљи развој српског барокног сликарства настављен је под утицајем руско-украјинске културне орјентације – Јов Василијевич и Василије Романович. Важност ових мајстора за развој српског барокног сликарства је превасходно почивала на чињеници да су се у њиховим радионицама формирала прва генерација српских барокних сликара – Василије Остојић, Јоаким Марковић, Никола Нешковић, Амвросије Јанковић. Стефан Тенецки је први српски сликар који је стекао образовање у сликарској школи Кијево-печерске лавре. Делатност ранобарокних сликара одвија се несметано све до последње деценије 18 века, али први знаци кризе пикторалне поетике се јављају већ почетком 60-тих година 18 века, када се са школовања у Кијево-печерској лаври враћа Јован Поповић који у српску уметност доноси свест о потреби реформисања сликарства.Доследну реформу српског барокног сликарства покушао је да спроведе Теодор Крачун почетком 70-тих година 18 века након повратка са бечке ликовне Академије.Прихватање еклектичких идеала бечке ликовне академије одвијало се у српском сликарству паралелно са Крачуновом делатношћу и било је одраз уступања руско-украјинске пред аустријском културном орјентацијом. Предводници ових схватања су били Јаков Орфелин и Теодор Илић Чешљар. Развој српског барокног сликарства био је чврсто везан за патронажни механизам Карловачке митрополије. Многи сликари су имали статус придворних митрополијских или епархијских мајстора (нпр. Јов Василијевич – придворни сликар патријарха Арсенија IV Јовановића, Димитрије Бачевић – привилеговани сликар митрополита Павла Ненадовића, Стефан Тенецки – придворни сликар арадског епископа Исаије Антоновића итд).Паралено са барокним сликарством се развијало у 18 веку и поствизантијско сликарство у периферним областима.Запад није имао средњевековну традицију теологије иконе пошто се сликарство у ренесанси развијало у оквирима слободних вештина.Са православним светом је другачије због дуге византијске традиције и њеног догмата.Барокне реформе православног света су почивале на уверењу да се у име истинитости слике исправљају погрешке приказивања првообраза које су временом настајале.Најзначајнији сколастички богослови:Мелетиј Смотрицки, Захарија Копистенски, Кирил Транквилион Ставровецки, Јоаникије Гаљатовски, Антоније Радиловски, Димитрије Ростовски, Теофан Прокопович.Предмет критичког промишљања је била непосредна ликовна заоштавштина која је у многим срединама била сведена на ниво ретардиране наивне уметности. Зато циркулар патријарха Арсенија IV Јовановића забрањује рад неуким богомазама.У структури мишљења реформисаног сколастичког богословља важно место је заузимала реторика. Њене убеђивачке способности стављене су у функцију формулисања нове пикторалне поетике у којој је слика тумачена као нема проповед.Подударност између проповедништва и сликарства у бароку се заснивала на заједничким феноменолошким основама. Истоветно се тумаче емоције. Функција слике је била да делује на разум а не на емоције посматрача.У ширењу идеја је пресудну улогу одиграла графика. Илустроване Библије су приручници који су били добро познати српским сликарима и наручиоцима. Амблематски зборници су такође веома значајни.Православље се ослањало и на протестантску теологију у одбрани својих ставова од католичанства и у критици претеране побожности коју је заступала католичка црква у пост-триденском периоду.Српски национални идентитет је брањен култом српских светитеља.Христос је истицан као основни узор морализаторско-дидактичних програма барокног сликарства, а његово жртвовање је навођено као идеалан пример страдања за заједницу.Максима Вера без дела је мртва била је основа барокног морализаторско-дидактичког програма.

23

Оно што је српском барокном сликарству дало значај у средњеевропским оквирима је наглашени идентитет.У бароку се јављају прве историјске композиције, мртве природе и пејзажи, а портрет се формулише у потпуно развијен сликарски род.