Sociologija okruženja

Sociologija i OkruženjeKritičko predstavljanje društva, prirode i znanja

Alan Irvin

Nauka i Socijalna konstrukcija ekoloških pretnji

Ovo poglavlje nas upoznaje sa trećim radom u vezi relacije između nauke, prirode i znanja. Središnji pojam odnosa sociologija-okruženje jeste uloga nauke kao sredstva za razumevanje, definisanje i merenje ekoloških problema.

Sociologija znanja (The sociology of scientific knowledge- SSK) je proučavala nauku kao socijalni(društveni) i institucionalni proces. Umesto da sudi o validnosti naučnih tvrdnji, SSK prihvata skeptičan i simetričan ( ili skladan) pristup svim naučnim tvrdnjama – uključujući i one nauke koje pokušavaju da govore o prirodi. Ovo ima efekat u izazovu između društva i prirode i predstavljanja velikih ekoloških problema. SSK takođe naglašava važnost društvene i kognitivne prakse u konstituisanju znanja o okruženju.

Naša tehnologija i nauka daje nam potencijal da dublje razumemo prirodu. Posedujemo moć da uskladimo čovečanstvo sa prirodnim zakonima i da napredujemo u procesu.(World Commission on Environment and Development 1997, p. 1)

Ukoliko bi se govorilo o problemima okruženja, nauka i tehnologija uopšte, i sociologija znanja posebno, imaju glavno mesto u naučnim diskusijama. Za sociologiju znanja, empirijske i teorijske studije okruženja predstavljaju glavni element u sociološkim analizama ekoloških problema. Ovo dovodi do problema kako o razumevanju okruženja tako i samoj disciplini sociologije. Naravno, teško je govoriti o ekološkim problemima a ne uključivati naučne analize i argumente. S obzirom na teškoću problema kao što su teškoće idetnifikovanja i merenja ekoloških problema, U. Bek govori da je nauka postala presudno sredstvo za razumevanje ovih problema jer ih mi ne možemo nužno dodirnuti, čuti, omirisati, i u svakom slučaju oni (problemi) mogu postojati ne samo iznad granica naših čula nego i iznad svakog ljudskog iskustva. Kako Bek argumentuje, nauka je karakteristično sredstvo pomoću kojeg moderna društva identifikuju i mere ekološke probleme. Sa odgovarajućom finansijskom i tehnološkom pomoći, nauka može da nastavi širenje znanja vezanih za ekologiju i na taj način stvarajući bazu za društvenu i institucionalnu akciju. U tom smislu, naučnici igraju važnu ulogu u stvaranju održivosti.

Kada bi se ovakva naturalistička perspektiva ekoloških pitanja uzela kao polazište za sociološku analizu, ona bi uključivala mnogobrojna pitanja. Sociolozi mogu razmatrati teme kao što su društveni izazovi za održanje, koncept globalne i intergeneracijske jednakosti, ili kako društvo reaguje na ekološke probleme. Sve u svemu, postoji velika razlika između društvenih elemenata i osnovnih naučnih zadataka u definisanju i kvantifikovanju ekoloških pretnji.

Bek generalno više kritikuje ulogu koju igraju naučni eksperti u vezi ekoloških rasprava. Trenutno je najpotrebnije razlučiti vezu modernosti i ekološkog uništavanja. Po rečima Beka nauka služi kao zaštitnica kontaminacije. Često je na strani modernih institucija koje su protiv

1

zabrinutosti i straha građana. Nauka i tehnologija pre postaju uzrok grešaka i problema nego njihovih rešenja. Bek smatra da je nauka ostala bez kontrole. Nauka treba da podučava ali i da priznaje greške. Dok Brundland predstavlja ovaj problem kroz potrebu za što više nauke i za što veću institucionalnu obazrivost za ekološke probleme, Bek vidi kvalitet i pravac nauke kao glavnu temu. Nauka mora da se promeni, da dopusti kritiku i neizvesnost ako želi da izađe na kraj sa novim društvenim i ekološkim izazovima.

Polazna tačka sociologije znanja je odnos između nauke i okruženja(ekologije) i naglašavanje shematike savremene nauke i ekoloških problema koje ona stvara.

Sociolozi znanja razmišljaju o nauci kao o socijalnom procesu. Ovaj socijalni proces uključuje saradnju među naučnicima iz različitih disciplinarnih grupa koje mogu biti angažovane u analizi ekoloških problema.

Radije nego što bi pretpostavljali da su procesi stvaranja naučnog znanja sociološki misteriozni, irelevantni i nezanimljivi, SSK vidi ove procese kao značajan teren za detaljno empirijsko proučavanje. Kako određeni naučnici konstruišu svoje zaključke? Kako se ti zaključci odnose prema društvenim okolnostima njihovog razvoja? Kako će jedni naučnici ubediti druge naučnike u validnost svojih zaključaka? I kako će ti isti naučnici ubediti one koji se ne bave naukom u validnost i istinitost svojih tvrdnji za razumevanje prirode?

Dok udžbenički zaključci tipično tretiraju nauku kao „crnu kutiju“ sa inputom (institucionalna i novčana podrška) i sa outputom (naučne teroije i činjenice), perspektiva SSK pokušava da istražuje prirodu labaratorijskog života u svoj svojoj heterogenoj i socijalnoj složenosti.

Konstruktivizam u okvirima sociologije znanja ukazuje na sociološki pristup koji je široko agnostičan u vezi validnosti istinitih tvrdnji, umesto toga razmatra kako takve tvrdnje postaju shvaćene i prihvaćene kao istinite tvrdnje u vezi prirodnog sveta. S toga, konstruktivizam proučava društvene i institucionalne procese kroz koje se dolazi do istinitig statusa. U tom slučaju istina nije pretpostavljena da pude input u naučnim diskusijama nego je umesto toga prestavljena kao output iz naučnih i institucionalnih procesa, Drugim rečima, „istina je naučno konstruisana“.

Ovo govori o posebnoj važnosti sociologije znanja i o tome kako socijalna konstrukcija postaje reperna tačka, kako za diskusije vezane za ekologiju i okruženje tako i za samu ssk.

Činjenice o okruženju na govore same za sebe, umesto toga one su aktivno konstruisane i protumačene, pa stoga, priroda ne sme biti više predstavljana kao spoljašnja kategorija. Tvrđenja u vezi prirode predstavljaju društvenu i institucionalnu konstrukciju.

Ključna tačka perspektive ssk je da ona ne daje automatski privilegije naučnim procenama iznad procena koje su proistekle iz nekih drugih grupa. Umesto toga ssk nudi simetričnu i skeptičnu procenu naučnih tvrdnji i socijalnih procesa njenog stvaranja, tako da su socijalni, institucionalni i saznajni procesi centralni za razumevanje nauke.

Irvin navodi tri primera iz doskorašnje istorije koje najbolje predstavljaju kako moderna nauka u povezanosti sa različitim grupama kreiraju u vezi sa problemima okruženja. Ti primeri su: civilna nuklearna energija, bolest ludih krava (BSE) i hemijski rizici i zagađenje.

Civilna nuklearna energija

Zdravstveni i ekološki efekti koji su poremećeni internacionalnim programima za nuklearnu energiju predstavljaju glavni primer za nepromišljene rizike o kojima govori Urlih Bek. Značaj

2

nuklearnog rizika bilo je naglašavano serijama nesreća koje su zadesile niklearne elektrane (Windscale, UK, 1957.; Three Mile Island, SAD in 1979; Černobilj, Ukraina 1986).

Kontraverze i diskusije koje su vođene ubrzo su zapostavljene, ali nuklearni rizici i dalje su javno prisutni. Sa jedne strane oformila se interesna grupa na čelu sa naučnicima koji su „podstaknuti“ raznim političkim pritiscima, branili postojanje i potrebu nuklearnih postrojenja i objašnjavali da uprkos „malim“ greškama, nuklearna postrojenja su korisna za ljude. Sa druge strane oformila se grupa zaštitnika prirode koji su iskoristili naučne argumente ne bi li sačuvali prirodu. Dublji uvid u nuklearnu nauku i tehnologiju govori nam o njenoj visoko-razvijenoj interdisciplinarnosti što je dovodi do skoro nedodirljivog položaja. Od hemijskog i nuklearnog inženjeringa do epidemiologije, od fizike do životinjske toksikologije, od medicine do matematike. Svaka od ovih disciplina poseduje sopstvenu institucionalnu i intelektualnu strukturu koja stoji iza svojih tvrdnji. Uz sve to, političke i finansijske odluke vrlo često dopiru i do samog vrha zemlje.

Ugrubo gledano, kompleksnost pitanja u vezi korišćenja nuklearne energije leži u umreženoj strukturi onih koji najviše imaju korist, od same vlade do same nuklearne industrije.

Bolest ludih krava (BSE)Ovo je još jedan od nepromišljenih rizika proizveden od strane nauke. Ono što je zadesilo

Veliku Britaniju kasnih osamdesetih, proizvelo je još veću sumnju u nauku. Pitanja koja su se pojavljivala tih godina su u vezi prenošenja virusa sa životinje na čoveka. I u ovom slučaju, dve strane su napadale jedna drugu sa skoro istim naučnim argumentima. Pitanje koje se provlačilo bilo je da li je to greška prirode ili nauke. Ako pogledamo malo dublje, krave su generacijama bile izložene menjanju usled čovekove brige nad njima koje uljučuje modifikovanu ishranu ne bi li se dostigao što bolji položaj na tržištu. To nas ponovo dovodi do veze između svetskih moćnika i prehrambene industrije. Zaključci koji su izrečeni( ili konstruisani) za javnost, uz pomoć naučnih tvrdnji bili su optimistični i krajnje naivni.

Hemijski rizici i zagađenjeTreći primer u odnosu nauke i okruženja jeste hemijsko zagađenje. Hemijska zagađenja

imaju veliki broj oblika – od velike katastrofe u Bopalu, Indija 1984. do svakodnevnih rizika od hemijskih instalacija pored kojih živimo. Hemijski proizvodi umešani su u celu seriju ekololoških i zdravstvenih rasprava: dodatci za hranu, mesto rada i medikamenti su u centru rasprave u vezi rizika raka i drugih zdravstvenih problema. Mesto hemijskih postrojenja su optuženi kao glavni krivci zagađenja vazduha i vode.

Da bi se problem bolje ilustrovao, Alan Irvin navodi slučaj sa pesticidima. Od slučaja Rejčel Karson iz 1960. i njenog napada na moguću zagađenost pesticidima, proizvođači su imali obavezu da uzmu u obzir štetne efekte svojih proizvoda. Ova obaveza je obuhvatala zagađenje prirodne sredine i životinja, ali i mogućnost zaraze čoveka putem prskane hrane. Naučni dokazi su i u ovom slučaju odigrali ulogu kako za zaštitu od rizika, tako i za razvoj novih agrohemija.

Tako, uz industriju razvila se nadzorna ili kontrolna nauka koja je zbog same te veze slabo cenjena. Šta će biti proizvedeno ili biti povučeno sa tržičta, za javnost, pitanje je nadzora.

Da li da prihvatimo one zaključke koje su u zaštiti interesa konstruisani od strane dominantnih društvenih grupa u saradnji sa potkupljenim naučnim autoritetom ili da prihvatimo skeptičan stav koji zauzima SSK? Da li je bolje da javnost zna pravu istinu ili konstruisanu? Za

3

sada, prava istina ekoloških pretnji uz one koje su konstruisane, izazivaju više nezainteresovanost, čak i nemar za takve probleme.

4