dobrica Ćosić-vreme prijateljstva-feljton dnevnika

7/29/2019 Dobrica osi-Vreme prijateljstva-feljton Dnevnika

1/30

Slikar na frontu

Sub, 04/09/2011

VREME PRIJATELjSTVA 1Pie: Dobrica osi

Bio sam urednik Mladog borca kad mi je na sto stigla jedna molbaNaelniku

Propagandnog odeljenja Druge armije, sbelekom pri vrhu: Ovo obraditi i dati u listu.Odmah sam video da je primer izrazito pozitivan i treba ga iskoristiti u propagandi za

sveoptu mobilizaciju omladine za konano Osloboenje i Obnovu ratom poruenezemlje:Molim druga Naelnika da me uputi u boraku jedinicu. Razlozg je pre svega posledicamunog samopriznanja da ja lino, za borbu koju vode nai narodi, nisam uinio skoronita. U vojsku sam doao tek posle osloboenja Beograda, a to to su moji drugovi trigodine pre mene otpoeli sa borbom, poslednjih meseci mue me sve nesnosnije. I, ta

sam ja uradio od presvlaenja u vojniko odelo? Sedeo sam u tabu Korpusa, a sad tabuArmije. Ni pucanj puke nisam uo. Dovoljno da ovek sam sebe pone duboko daprezire. Odmah iznosim i drugi razlog. Slikar sam. Zapravo, mislim da postanem slikar!Hou li moi ovde, onako intenzivno kao na frontu, da doivim ove velike dane, kojiposle rata, treba da postanu pokretai jednog novog slikarstva? I najzad, evo dogaajakoji me je naterao da ba danas napiem ovaj raport! U pismu dobivenom od kue, majkami pie da su zarobljenici, koji su tu skoro doli u Beograd, doneli o mom ocu, takoeratnom zarobljeniku, crne vesti. Ostajem u uverenju da ete, shvativi me, uiniti da semoja molba pretvori u stvarnost.

Miodrag Popovi, slikar u Propagandnom Odeljenju, Druge ArmijeTako sam ga prvi put sreo krajem januara 1945. Sremskim frontom je grmela artiljerija i

mladii su netedimice juriali, najvie da speru krivicu to su tri godine ginuli bezjurianja; u Beogradu se od uniformi nije mogla videti devojka; prazni izlozi bili su punifotografija pobednika Drugog svetskog rata; kafane su pretvorene u menze, samo jeMaestik preputen strancima, pijunima i krupnim reakcionarima; veina je grdilakapitalizam, a svi smo se otimali o Unrine pakete; dobrovoljne brigade beogradske

omladine, one to nije stasala za puku, na Rudniku i Crnom vrhu sekle su se ume zaogrev Beogradu; seljaci su oko Bosuta krali mrtve sinove i vercovali ih preko Savskogmosta, vukui ih na svoja groblja; u omladinskim domovima po Beogradu u smenama semitingovalo, a uvee su se itale prve pesme i prie, pa kritikovale u ime socijalistikogrealizma. A mi ratni pobednici, vrsto ubeeni da u naoj slobodi vie ne postoje nikakvirazlozi da ljudi budu nesreni; bili smo toliko opijeni naom slobodom i sobom da nam nina pamet nije padalo da neko od nas moe biti tuan.Naelnik je usliio molbu slikara Mie Popovia i poslao ga na front da povratipozadinom ugroeno dostojanstvo i ui slikarstvo. Na frontu oko Drine postao je lanPartije, a u juriu na nemaki bunker kod Graanice bombom je ranjen. U vojsci je postaoprijatelj i sa Stojanom eliem, s kojim je zajedno crtao plakate, te mu je iz Beograda,gde je dekorisao Dom Sovjetskepeadije, napisao pismo o svom komunistikomrazoaranju u neke sovjetske oficire, te nae komesare i komandante, koji su umestojednakosti zasnivali privilegije; to je pismo zaplenio oficir Ozne, zvani Berija, pa je

odmah potom uhapen naivni komunist Mia Popovi. Osuen je zbog trockizma naest godina, ali je Titovom amnestijom odmah osloboen; pravo iz zatvora u Somboru


2/30

otiao je u Umetniku galeriju i tu sreoe Milana Konjovia: Jesi li slikar?, obratio muse on. elim da to postanem!, odgovorio je Mia i krenuo u Beograd, kui. U Skeli naDunavu potukao se sa zastavnikom koji je iz obesti bacio neko kuence u reku. UBeograd se vratio da slui slici, s ranama: gelerima u butini i sumnjama u dui.A Popovi je o meni prvi put uo od svoje devojke, skojevke, koju sam komunistikikritikovao to voli jednog dekadenta. Prvi put me je sreo u Omladinskom domu, kadsam u polumranom, hladnom holu eksproprisane vile ministra Srkia, ispunjenom

skojevkama i demobilisanim ratnicima koji su naumili da postanu pisci i umetnici. Ja sambio potresen sluajui noima u Siminoj 9a njegov dnevnik iz zatvora.Neu biti demobilisan, izbaen sam iz Partije, i pozvan na isleenje u Beli Manastir.Stole mi je poruio da budem spreman na najgore. Znai, jo jedna proputena godina naAkademiji. Peta po redu. Gospode boe, da li u se uopte izraziti? Jutros mi ree nekimajor kako mu moja pisma zbog kojih sam optuen izgledaju kao rad trockista. Prvo tou uraditi kad doem na slobodu, bie da pronaem to vie materijala o trockizmu, dashvatim to po emu ja na njih liim. Samo se kroz maglu seam fotografije Trockog unekim novinama.

Taj dnevnik Fame Famia, kako smo tad zvali Popovia, Mihiz, u kome smo gledalinovog Skerlia, sa samo njemu svojstvenom samouverenou, proglasio je to za nau

najbolju ratnu prozu. Mihizovo miljenje je potvrdila i Isidora Sekuli. Ne seam se da lise neko od nas suprotstavljao Isidori, koja nam je bila najubedljiviji sudija u svetu knjiga.Ali ideoloko ubeivanje Popovia nije ilo lako. Od svih je nas bio stariji, mudriji,zreliji, obuzet sobom i svojom milju; ve se tada u svom zanatu ponaao samouvereno,kao stari majstor, a ambiciozno kao kalfa pred enidbu. iveo je za slikarstvo, mislio jekao slikar, svagda se ponaao kao slikar.

Sremski dalaj-lama

Ned, 04/10/2011

VREME PRIJATELjSTVA 2

Pie:Dobrica osi

Zapisivao sam svata u svesku o sebi, o prijateljima, istomiljenicima ineistomiljenicima,

ponekad pod naslovom Ljudibez kompasa. Evo ta 1946. i 1947. o Mii Popoviu,koga smo zvali Fama Fami.Naumio Fama da prvi put letuje na moru i slika ribare i masline. Otac Toma nije imaopara, pa je majka Dana prodala vunu iz dueka i za nju uzela 2000. S njima se uputio u

Ulcinj. Kad je uzimao kartu kod Putnika, ugleda neku lepoticu koja kupuje kartu prveklase. Zaljubio se dok je stigao do altera, pa kupio i on kartu prve klase. Kui kad jestigao, rashladio se i nastala je mukakako kartu da zameni za drugu klasu. Preko vezaDejana Medakovia, nekako je uspeo i krenuo. U Sarajevu, ekajui voz, da utedi nekidinar, spavao je na livadi pored stanice. Milicija ga je uhapsila. U zatvoru je prenoio kaoskitnica. Na sasluanju se predstavio kao inenjer koji ide na prugu. Ali milicija utvrdi dase lano predstavio i opet ga strpa u aps, gde provede jo dva dana. Potom nastavi zaUlcinj. Njegov prtljag sa tafelajem, platnima i ostalim slikarskim priborom, zbog neegaje bio sumnjiv miliciji, i ona ga legitimie. Kako je linu kartu zaboravio kod kue, oniga, kao lice bez identiteta, strpaju u zatvor, gde provede pet dana. Kad su ga pustili, on se


3/30

oajan uputi za Beograd, ne videvi ni grad ni more. U zatvorima i oko njih, sav je novacpotroio. Tako se svrilo prvo slikarsko i morsko puteestvije Famia, na kojem je tri putabio uhapen. Igra sudbine?Ne, to je zakon moje sudbine!kae on.Teko mi je da listam tu svesku. Puna je moje muke da se ideologijom odbranim od nekihivotnih saznanja i istina. A iveo sam dvojnim ivotom: radio s pravovernima, aprijateljevao s grenicima. Radio sam politiko-partijske poslove meu vrnjacima kojisu bili bez ijedne politike i moralne dileme, sa strasnom pobonou verovali u sve to

radi i govori Partija i ni u snu nije dolaz ilo da neto na ovom svetu moe biti i drukije noto kau drugovi i Partija, a drugovao i intelektualno prijateljevao s vrnjacima koje sumuile ideoloke sumnje, moralne dileme, sloboda stvaranja. Iako su skoro svi biliskojevci ili partijci, iako su se svi u biti oseali komunistima i naprednim intelektualcima,zbog njihovih sumnji u staljinizam i socijalistiki realizam, zbog njihovog kritikog stavaprema odstupanjima od partizanskog i komunistikog morala, zbog njihovih gnevnihkritika, negiranja i kritizerstva, i ja sam ih esto smatrao saputnicima revolucije,dekadentima, ljudima bez kompasa. Ali sam ih voleo kao ljude; voleo sam njihovuiskrenost i intelektualno potenje, darovitost i znanje, duh i originalnost. eleo sam da tovie i to razliitijih ljudi upoznam; osobito su me zanimali ljudi koji misle drugaije odmene i u drugo veruju. A bio sam zaista porono radoznao za neznano i novo. U mojoj

vernikoj dui neastivi je kresao svoje varnice. Istovremeno i uporno nastojao sam daneke zabludele ovce vratim naoj svetoj komunistikoj veri.Bili smo mi, ako me pamenje ne vara, u prvim poratnim godinama, verovatnonajpoznatiji, najgrlatiji socijalistiki dekadenti i anarhisti u beogradskoj mladojinteligenciji. Nae leglo bila je jedna velika soba na prvom spratu Simine 9a, odmahpreko puta zloglasne Glavnjae. Dakle, preko puta policije i zatvora govorilo se tada,sigurno, najslobodoumnije u Beogradu; tu su se ruile sve svetinje i autoriteti; tu smo sedo izbezumljenja i gaenja muili za nekakve istine o naoj stvarnosti; tu smo se gualioko socijalistikog realizma i slobode stvaranja; tu su se okupljali ambiciozni, daroviti iduhoviti nezadovoljnici i njihovi potovaoci; tu je dolazio svako ko je eleo netozabranjeno i nepravilno da kae o novoj vlasti i umetnosti koja se u tim danima

stvarala; tu se, vie od svega na svetu, prezirala i ismevala ljudska glupost. Tu sobu, ukojoj su stanovali Voja J. uri i Sremac Borislav Mihajlovi Mihiz, ovako sam opisao usvom dnevniku: Vrata na sobi nikad nisu zakljuana. U nju ulazi ko hoe i kad hoe. Akad ve ue, levo i desno pored zida, na parketu, umesto kreveta, zgnjeene perine; nanjima zguvana nemaka ebad, prljavi jorgan i od znoja i praine ukasti jastuci.Izmeu tih leaja beli ambulantni sto; na njemu razbacane knjige, tegla umesto ae zavodu, otpaci hrane i ceduljice na kojima posetioci psuju domaine to nisu bili kod kue,a oni ih dugo ekali. Na pei zefir, lonii za hranu iz menze i vojnike cokule. Naprostom rafu razbacane knjige: za svakog tu ima poneka. U oku zarala puka, ratnitrofej domaina Voje, a kraj nje istroena metla. Vie leaja, na zidu po jedan prazan ramiz kojeg zjapi belina. Ignorancija slikarstva! Ako su domaini tu, oni lee na svojimlegalima; za posetioce postoji jedna stolica, sto i bukovi trupci kraj zidova. U sumrak

poinje da se dolazi i po svu no ulazi i izlazi, kad se kome dosadi ili smui od ideja inaih istina.Mihiz, dalaj-lama Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek lei, pui pikavce i kao izmitraljeza sipa svoje mudrosti. On je ovek koji svoj vek provodi u leanju; on ne moeda sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleuke na pod. Zapuenje i nametanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da budepod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kadpadne u vatru, to se dogaalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz


4/30

pridie i govori, govori... Najee se svaa i svagda kritikuje bilo zbog ega da je nekoza, on je odmah protiv.

I galamdije ute kad Isidora govoriPon, 04/11/2011


Pie:Dobrica osiMihiz je iz Iriga, sveteniki sin, veliki sremskokarlovaki komunist, koji

je pred iparicama i acima galamio

za svetsku revoluciju. Pobegao je 1941. od ustaa i tri godine se krio na nekom salau uBanatu. Po osloboenju postao skojevac, kandidat za lana Partije, bio referent uKomisiji za utvrivanje ratnih zloina u Panevu. Tu se i sreo s Vojom uriem, tadakomandantom Okrune milicije i, posle demobilizacije, zajedno su doli na studije. Mihiz

nije mogao da podnese partijsku disciplinu i iziao je iz organizacije; sada je nekakavvanpartijni revolucionar...uri je razuman i blag student istorije umetnosti, iskren mladi s ruskoplavim oima,komunista je iz radnike porodice. Odluio je da se posveti nauci. Od stipendije kojuprima izdrava i Mihiza...Dejan Medakovi, student istorije umetnosti, valjda je posle rata prvi u Srbiji privatnoobjavio zbirku pesama Motivi. Iz Zagreba je, bogat je, dobro ivi. U studentskojorganizaciji vrlo aktivan. Veliki imitator, skuplja viceve i anegdote, glavni erudita Simine

9a, a naao se s ovima ovde na liniji dekadencije...Voja Kora, student arhitekture, jedna picasta pamet i ideoloki vrlo ist komunista. Nevoli svae. Meri i sve procenjuje.

Vlada Medar, student, bio u Panevu islednik Ozne; tu se upoznao s Vojom i Mihizom.Uhapenje jer je kod Pozorita prodavao Dejanovu zbirku: Kupite pesme siromanog,tuberkuloznog studenta! vikao svojim basom. Milicija ga legitimisala, taj bivi oznanije imao legitimaciju, pa je itavu no proveo u apsu, i tek ujutru, kad je svojimglumakim recitovanjem oficiru Ozne dokazao naprednost Dejanovih pesama, puten jena slobodu. Pria da ga je u eliji brijao ratni zloinac osuen na veanje, a koga je ondotle isleivao...Mihailo uri, ratni skojevac i ilegalac, student filozofije istorije,sada prouavaSolovjova; pie studiju o boljevizmu. Svako jutro, tano u pola osam, ide uUniverzitetsku biblioteku i ita do dva po podne. On je ovde filozof i glavni pesimist...Pavle Ivi, mudri i utljivi skojevac, studira lingvistiku. On se silno trudi da budesavestan i objektivan; govori tiho, kao da je izgubio vazduh, jedva ga ujemo. Ali improgovori, sve galamdije, ak i Mihiz, odmah zaute. Nije mi jasno ta e on, ovek,ovde...Petar Omikus, najprisniji drug Fame Famia, studira Likovnu akademiju; tvrde svi, pa iFama, da je mnogo talentovan i veran drug. On nas slua, uti, deluje apatino... Bata Mihajlovi, fanatian komunist, student Likovne akademije. Cinik je, opasne,razarajue inteligencije. Mia i Mihiz tvrde da je darovit... Prepametan je on da bi bioslikar. Ali Bata ovde, za slikare ubedljivije od mene, brani socijalistiki realizam...U ovu muku druinu upadaju i studentkinje: Spomenka, Jovanka, Mira, Vera, Milica,Jelica, Milka, Vojka... One su verni drugovi, paljivo sluaju, neke i oiste ponekad ovu


5/30

sobetinu. Bogatije i one to imaju roditelje u Beogradu donose i hranu od kua. Jovanka,najee, jer joj je otac uveni vajar Sreten Stojanovi, pa ima kartu R1, za snabdevanje... ...Do tri ujutro trajalo je to uasno bievanje razuma. Slavio je Mihiz oevu slavu i prviput nije samo leao... Desetak mladia sedelo je na bukovim trupiima pored zida. Usredini sobe gomilica knjiga, meu njima i Marksov Kapital, na njemu panj s kojeggori slavska svea. A svi su ovde bezbonici! Na jednom belom stoluae od hartije,flae vina i rakije iz Iriga, sendvii, kolai i ren... Mihiz me posluio pekmezom umesto

ita. Mihiz je izgovorio svoje pesme pa je onda proitao moje pismo svima njima, jedanestok ideoloki obraun s njihovim oportunizmom i kritizerstvom.Noas smo se Mihiz i ja guali, samo to se nismo pesnicama mlatili zbog njegovihnapada na Staljinovo sveznanstvo. Odgovori mi, Dobrice, samo na jedno pitanje. Je l tizaista i ozbiljno veruje da Josip Visarionovi Staljin Dugavili Sosa bolje od menerazume poeziju? Odgovorio sam bez premiljanja i gnevno: Pa naravno. Staljinrazume, Staljin mora da razume bolje poeziju od tebe! On je prosto kriknuo od besa ioajanja. Onda sam ja pribrano dodao: A razume poeziju bolje od tebe, Mihize, zato toje marksista. Zato to savreno vlada velikim istinama dijalektikog i istorijskogmaterijalizma! To je sve bilo grozno. Bata me jedino branio, a Fama je, naravno, bio uzMihiza. Ostali su utali su ili su tie od Fame bili uz Mihiza... Ja sam svestan da nisam

sasvim u pravu. Ali ako neko bilo ta rui u jednoj velikoj veri, sruie je svu, ak da to ine eli. Takav je zakon vere...Tako je noima bilo u Siminoj 9a, tu su Dejan Medakovi i Mihiz zajedniki napisalidramu Beograd i na konkursu Narodnog pozorita dobili nagradu. Dejan je napisao dvaina o buroaziji, a Mihiz druga dva ina o naprednim snagama i revolucionarima; tu suVoja uri i Mihiz jedne mrazne noi spalili neprodatu Dejanovu zbirku pesamaMotivi...Isidora Sekuli, u svojoj kuici na Topiderskom brdu, primala je etvrtkom po podne.Ona nam je besedila o duhu, jeziku, umetnosti; obavetavala nas ta se stvara i pie nanekoliko evropskih jezika; propitivala nas ta itamo, merila nam znanja i ozbiljnost.Pred Isidorom se nismo nadvikivali; bili smo smerni i zaneti sluai.

Bolestan od besmisla

Uto, 04/12/2011

VREME PRIJATELjSTVA 4Pie:Dobrica osiBorislav Mihajlovi Mihiz je najinteligentniji ovek kog sam upoznao.

Tako hitru i prodornu,

svestranu i prilagodljivu inteligenciju ne znam da iko ima danas u srpskoj kulturi.Porono radoznao duh, nespokojan i rezigniran, temperamentan i melanholian, svagdaspreman na dijalog i poricanje i sebe i drugog, budan za moralan podvig, britkog i

strogog suda, a dobre i meke due, vie govornik no pisac, pouzdaniji sudija no analitiar,buntovan a nerevolucionaran, s podjednakim sluhom za klasino i avangardno,potovalac tradicije i podstreka inovacije, u mladosti mlaki leviar, u zrelosti obzirnikonzervativac, nacionalist bez mrnje i kosmopolit duhom i kulturom, ovek koji je samojednog savremenika mrzeo i toliko se njime bavio da, kad bi to bio Aristotel, on bi naBalkanu i srednjoj Evropi bio najbolji znalac Aristotela, galantan u pratanju uvreda i


6/30

nanesenih mu nepravdi, nekritian prema pokajnicima, pokvarenjacima i bitangama,neverovatne sposobnosti da razume protivnike i neistomiljenike, lenj za svoje delo,vredan za tue, intelektualac koji bi danas u svakoj evropskoj kulturi bio meu prvima pouticaju na svoje savremenike, moan da sledi i prestie svoje doba, slab prema gestu istilu, ambiciozan i neumoran osvaja arenog i beznaajnog sveta, mrzilac bele hartije ipera (od pribora za pisanje ima samo krnjetak olovke koju jedva moe da dri), krevet muje radni sto i trpeza, sklon egzibicionizmu i pervertnosti, igra pokera koji igra da izgubi,

kad se pohvali, a i to ini esto, ne zaboravi da potom i poniti hvalu o sebi i izdanoishvali svakog ko ita vredi, pa i ko nita ne vredi, zabavlja glumaca i mladih pisaca taj udesni, nesreni Mihiz sve to uje odmah shvata, spreman da bude razumansabesednik i seljaku i matematiaru, fudbaleru i ekonomisti, sve to je poinjao da radibilo je darovito i personalno. Pisac sjajnih poetaka, zbrzane i smuvane sredine, efektnogzavretka; reju, stvaralac kraeg daha, tanije reeno: stvaralac koji to nije dovoljnoeleo da bude. Stil mu je kitnjast, malo starinski, nametljiv, pun paradoksa, figura, obrta itoliko lian. Improvizator iz lenjosti, povran zbog efektnosti, diletant iz svestranosti,nevieni italac svakojakih knjiga i rukopisa. Po pameti i znanju, optoj kulturi, jeziku ipismenosti, pamenju i elokvenciji, mogao je napisati bar 20 tomova, a on napisa, valjda,neto vie od hiljadu stranica. Ali, Mihiz je pisac koji ima malo knjiga, a mnogo pisaca.

Petom decenijom srpske knjievne kritike, tim istorijskim prelomom kojim i zapoinjenaa nova knjievnost, suvereno, gotovo nepogreivo ona vlada kao kritiar Nina. Dodanas ni potonji kritiari ni vreme nisu opovrgli njegove procene. U naem dobu, Mihizje po neposrednom, stvaralakom uticaju na pisce, u saradnji na njihovim delima, modauticajnija kritika linost od monog Skerlia na poetku 20. veka. Nikad nee moipravedno i istinito da se sagleda i proceni koliko je Mihiz pomogao osiu, Pekiu,Isakoviu, Dragoslavu Mihailoviu, Mei Selimoviu, Seleniu, Bekoviu, DuanuKovaeviu... Verujui da je kod darovitih ljudi potenje ravno tatini, treba oekivati dae neimenovani savremenici u svojim biografijama vratiti Mihizu Mihizovo. On imsvakako nee zameriti ako to i ne uine. A kako da se preuti njegova saradnja spozorinim i filmskim rediteljima, glumcima, dramaturzima i dramatiarima? Koliko je

lucidnih podsticaja izgovorio darovitim slikarima, istoriarima, novinarima, politiarima,neka kau sami.Mihiz se 1997. razboleo od besmisla kojim je bila prepunjena srpska stvarnost. Prosto,

zgadio mu se svet i zgadio se on sebi u tom svetu. Posle svih pokuaja da odigraprotagonistiku ulogu u ruenju poretka KP i uspostavljanju parlamentarne demokratije uSrbiji, posle uea u organizovanju Deposa (bio je izabran i za poslanika, pa je zbogautokratskog krenja parlamentarnih prava dao ostavku s grupom poslanika Deposa) iposle istaknute uloge u velikim demonstracijama 9. marta 1991, zamoren porazima izaludnim politikim angaovanjima, povukao se iz Beograda u svoju sobu na petomspratu Ankera. Izgubivi volju da bude s ljudima u kafani, odrekao se i pokera, svojeivotne strasti, a svladao je i druge svoje poroke. Nikom nije rekao od ega je bolestan, abio je bolestan od sebe. Nijednom se lekaru nije obratio jer za njegovu bolest nema leka.

Odgovarao je na telefonske pozive nekih prijatelja, najrevnosnije na Miine, a nikomenije telefonirao, osim ponekad erki Mili. Na moje upitne telefonske pozive odgovarao jestrogim, kratkim saoptenjima o sebi i mrzovoljno. Njegov odlazak iz javnosti i promenaponaanja predstavljali su poricanje sebe i samo su u prvim mesecima liili naegzibicionizam kojee je svagda bio sklon i imao redak dar. Mia je tu njegovu osobinusmatrao stilom; ika neozbiljnou; ja tatinom; Dejan i neki siminovci povrnou.Mi, njemu najblii, znali smo da muje otac, prota Gojko, umro u depresiji. On mi jejednom i rekao: Skonavam kao moj Gojko. Na ponudu da ga posetim, najee biodgovarao: Sad nisam nizata. Pozvau te, ako budem imao volje. Mia je istinski patio


7/30

zbog takvog Mihizovog stanja. On, ikai ja pokuavali smo da ga izvuemo iz njegovepeine. Nismo uspevali. S ljutnjom je odbijao svako nae nastojanje da ga povratimo baru nae drutvo. Od njegove sestre Vere saznavali smo da je mnogo smrao, pustio bradu;poneto ita, vie ni televiziju ne gleda. Ali je neprestance puio iako se guio odemfizema plua.

Peke po VizantijiSre, 04/13/2011

VREME PRIJATELjSTVA 5Pie:Dobrica osiUmro je Mia 1996, a Mihiz se nije pojavio na sahrani. ika mi jeispriao da je Mihiz jecao u telefon

kad mu je javio da je Mia umro. Njih dvojica su se bezuslovno voleli. Kad je Miaumro, uplaio sam se da e i Mihiz za njim. Nisam pristajao na to da se s njegovimutanjem rastanemo. Pola veka smoo svemu razgovarali, najvie se sporili, ali smo seuvek meusobno uvaavali i voleli. Telefonirao sam mu: Boro, zar si ti, zaista, odluioda se nas dvojica ne oprostimo pre no to poemo za Miom? A, zar ti misli imamojedan drugom neto da kaemo to odavno nismo rekli? Moda imamo. Ako i nemamo,hou da te vidim. Dobro. Doi po podne kad stigne. Doao sam i uplaio se: liio je na oca pred smrt! Mrav, sa sedom, retkom bradom, upidami. Proitao me je: Liim ti na mog Gojka, je l da? Da. ta e da pije?Ono to i ti. Imam samo vinjak. Nalio nam je ae, pripalio cigaretu i rekao: elim

danas da jedan drugom ne kaemo nijednu kritiku re. U pola veka naeg prijateljstvanas dvojica smo jedan drugom bar sto puta pobrojali sve mane i poroke. Danas housamo da se hvalimo. Obojica smo mnogo dobrog uradili. Ti vie od mene, ali ni ja nisammalo uradio. Uradio si vie no to nai savremenici zasluuju. Ti si, Boro, vie za drugeuradio no za sebe. To je verovatno tano. Ali to nisam inio samo iz dobrote. Meni jebilo lake da radim za druge no za sebe.Tako je tekao na poslednji razgovor. Najpre je on ishvalio mene. Izdano i samouvereno.Opravdao mi sve zablude i pogreke. Rastuio me je takvom velikodunou. Stao sam janjegapatetino da hvalim; sluao je, pa me prekinuo: Pusti me, molim te, da ja sebehvalim. Ti si jedini ovek, jer Mia je umro, pred kojim mogu da se hvalim i koji hoe dame slua. Dve godine ja sebe samo ruim i utim. Elokventno je ishvalio svoje

knjievno delo i sebe u svom vremenu. Manje izdano no mene, ali ni takva pohvala nijebila skromna. Ja sam ga popravljao u ocenama, ubeeno uveliavao njegove vrline, dar,znaaj. Ti si, Boro, napisao jedinstvenu knjigu u srpskoj knjievnosti Autobiografiju odrugima. To je zavetna knjiga naeg narataja. To su srpski Antimemoari. Pesme si mizaboravio. Nisam. Iz celokupne srpske poezije posle Drugog svetskog rata, pamtimsamo dve tvoje strofe. Poeo sam da ih recitujem, ispravio mi je jedan stih, pa rekao:Dosta je, Dobrice, od tebe meni, i tebi od mene. Lepo si me hvalio. Uivao samsluajui te. A sada, idi! Ispratio me do vrata, lanac na vratima je zveknuo. Poao samniz stepenice, uveren da sam poslednji put razgovarao s Mihizom i zaplakao. * * *

Vojislav J. uri je reprezentativna linost u istorijskoj nauci naeg vremena. S dunosti


8/30

efa odseka junobanatske milicije Okrunog narodnog odbora doao je da studiraistoriju umetnosti, postao profesor na istoj katedri i lan Srpske i Atinske akademijenauka, uspeo se u sam vrh svetske vizantologije. Meu istoriarima umetnosti srednjegaveka najtemeljniji znalac i ubedljivo najvei peak. Od Fruke gore do Peloponeza, odSvete gore do Gornje Svanetije na Kavkazu, Kapadokije i Anadolije, od Hiosa i Krita do

Sicilije, Sevilje i Malage, malo je crkava u koje nije zavirio, ak je do Vladimira Suzdaljai Stare Ladoge stigao, pa u manastirskim sumracima na prostorima itavog Vizantijskog

carstva i pravoslavnog sveta Evrope i Male Azije po potezu etke on raz likuje slikarefresaka i ikona od 11. do 18. veka. Meni uitelj i intelektualni prijatelj, pouzdani je ileporeki znalac svog i naeg ivota, ovek pune, teke, glave, visoka i umna ela, vedra iskaredna duha, radan i neumoran kao stari zemljoradnik i abadija, promiljen u svimpostupcima kao vojni strateg, racionalan kao konstruktor, obazriv i lukav kao kaluer, unauci ubedljiv i autoritativan, a u svakodnevici mek i kompromisan, stiane strasti imeditativan. Zanet tajnama vizantijskih tmina, ostao je neumorni skuplja injenica imatoviti tuma umetnosti vizantijske civilizacije i srpskog srednjeg veka. Tajsamosvesni Voja uri napisao je nekoliko kapitalnih knjiga, prikupio injenica inagomilao znanja i ideja za jo toliko. Vrlo sam ponosan jer sam mu mnogo puta biosaputnik i svedok njegovih svetogorskih i grkih otkria, i paljiv slualac njegovih

teorija i sinteza. Podario mi je Grku, Svetu goru, Hios. On je svakako i najdarovitijipsova meu nama psovaima.Ispraen je 15. maja 1996. na beogradskom Novom groblju, uz opelo dvojice negdanjihmonahastudenikog i hilandarskog, sada vladika Jovana i Hrizostoma, njegovihprijatelja. Bez oprotajnih beseda. uri je prezirao pogrebne hvale i slave. Za petdecenija naeg prisnog drugovanja, mi smo jedan drugom izrekli sve pohvale dostojneprijateljstva i sve zamerke koje vidi ljubav. Iako smo u naim svetogorskim razgovorimajedan pred drugim silazili najdublje u sebe, nismo se do svojih mrklina izrekli. Odlagali

smo govor o nekim istinama koje nisu samo nae. Spremali smo se za njih tri poslednjegodine; tri godine svakog prolea i jeseni mi smo nameravali da odemo u Svetu goru, dase oprostimo s njom i njenim tajnama na kojima rastu atoske ume i vekuju pravoslavni

hramovi. I kada se dogovorismo da se narednog dana s naim prijateljem EmilomTahijaosom dogovorimo o odlasku u Svetu goru, njemu prepue srce. A slutim kolikoumnosti, ideja i lepote Voja nije ispisao; koliko je znaajnih knjiga za biblioteku srpskogjezika sahranjeno s njim. Tako to biva: daroviti i umni, dobri i asni ljudi ne stignu daurade ono to su mogli.

Monah koji zida i spaljuje crkve

et, 04/14/2011


Pie: Dobrica osi

U mojim dnevnikim zapisima pod datumom 16. maj 1996. samo su tri reenice:

Umro je Voja uri. Moj najprisniji prijatelj. Presvisnuu od bola. I godinama posleVojine smrti, mogu da zaplaem za tim ovekom.Prijatelji smo od 1946. i Simine 9a. Nae prijateljstvo nije imalo ideoloke motive jer jeVoja nauku i umetnost bez dvoumljenja pretpostavljao svakoj ideologiji, iako je u

mladosti bio lan KP. Ali, u svim mojim sukobima s Partijom i u opoziciji titoizmu, bio


9/30

mi je odan drug i istomiljenik. Roen u Slavoniji, i izbeglica 1941. u Srbiju, kao svi Srbiiz Hrvatske, imao je traumu od ustatva. Zajedno smo bili u Upravi SKZ-a koju jevostvo SKS-a 1972. nasilno smenilo kao centar srpskog nacionalizma i opozicije.Dobar znalac knjievnosti, bio je dragocen kritiar svih mojih romana. Ja italac svihnjegovih rukopisa, ali ne i kritiar: on je bio moj profesor istorije umetnosti srednjegveka. Nau prijateljsku ljubav nisu ugrozili ni ljudi, ni Istorija koja je u naem naratajurazorila mnoga prijateljstva.

Prisnost naeg prijateljstva istakla se u naim estim i viednevnim putovanjima poGrkoj i Svetoj gori. U hilandarskim noima sa zavijanjima hijena, u tminama atoskihkelija, na jegejskim vetrovima i kiama, u uspinjanjima na Karulje, u napornimpeaenjima do svetogorskih manastira i ruskih skitova, on posveen odgonetanju fresakai ikona, ja zanet misterijom hrianske vere i potragom za njom, imali smo vremena iduhovnih i duevnih razloga da jedan drugom ispovedamo ono to nismo eleli nikom dapoverimo. Obojica nezahtevni, spremni na post i gladovanje, grku i kaluerskunehigijenu, s Vojinim naunikim ciljevima, nekoliko godina uzastopce, odlazili smo uSvetu goru i po petnaestak dana tu boravili. Nikad nam nije bilo dosadno; svagda smo

imali temu za razgovore. Sledio sam ga u njegovim istraivanjima, on mene u razradimotiva pripovesti o svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom kalueru iz 14. veka

koji je gradio i po zavretku graenja spaljivao svoje crkve. Voja me je do smrtipodsticao da napiem tu pripovest. Nisam imao snage i vremena da ostvarim nauzamisao.Pred Vojin odlazak u nepovrat, dogovorili smo se da odemo u oprotajnu posetu Svetojgori i tamo, bez njegovog istraivakog cilja, provedemo dve nedelje posveenirazgovorima o Isusu Hristu i veri. Taj neostvareni razgovor, to nedoivljeno saznanje,obuzima me kao njegova smrt.

* * *

ta sve ika Stojkovi nije radio i uradio, a njegova dela verovatno nee niko popisati isabrati! Bio je borac protiv faizma, pegavca i nepismenosti, dobrovoljni uitelj na Gou, gde je sagradio i kolu, osniva prve seljake radne zadruge, pisac prvog zabranjenog

Samizdatapolemike sa ilasom na vlasti, urednik vie znaajnih edicija i sabranih delaDuia, Isidore Sekuli, Bore Stankovia, opia, profesor jugoslovenske knjievnosti uFrancuskoj.

Strah me da govorim o naem moralno i telesno najviem prijatelju. On ne podnosi hvalu,a mora se i hvaliti. U jeziku je izbirljiv, u izrazu samosvojan, strog i promiljen; sto putarediguje sebe, trideset puta ita tekstove prijatelja, ako se usude da mu ih pokau preobjavljivanja.

Otkada sam ga na poetku 1946. prvi put sreo u Vojinoj i Mihizovoj sobi, iakoneistomiljenici u mnogim stvarima, posle svake napisane knjige, lanka i govora, nisammogao da se ne zabrinem: ta li e mi rei ika? Jer on e mi rei tano ono to misli, ato mi niko drugi nee rei. Pred mnoge svoje, za mene znaajne javne nastupe, u njemusam traio savetnika i pretposlednju proveru, jer poslednja je Boica. Stojkovi je kritikai moralna paradigma, ovekkoji ima pamet, savest, pravo i vremena da brine za sveprijatelje, da ih podstie, opominje, grdi, da im izdano i nesebino nudi znanje, iskustvo,vreme, da ih nemilosrdno rui ako po njegovom miljenju javno gree, da strogo presudisvaku slabost, radnu aljkavost i nesavesnost, da uvek bude iskren, a to znai i neprijatan.Uman, odan, dragocen i teak prijatelj. I on se, kao i Mihiz, saradniki i kritiki ugradio urad svojih prijatelja i mnogih neprijatelja. Ali, dok je Mihiz svoj dar najvie izlivao upojedince, Stojkovi je svoj dar, znanje i vrednou, uneo u opte poslove i nacionalnukulturu. Inae, oduvek politiki sumnjiv, u nekoliko poslednjih godina bio je moralno-politiki nepodoban i prijavljen birou za nezaposlene.


10/30

Meu nama je, uz Mihaila uria, najbeskompromisniji intelektualac, deurni moralist,strasno obuzet optom brigom, nespokojan, esto nesrean. Ne poznajem savremenikakoji moe ubedljivije da brine narodnu brigu, due da pati narodne poraze i nesree. Udrutvu u kojee je la istina, njegovo astoljublje lii na porok. Svoja uverenja on jeplatio i preplatio. Najtee je vratiti mu dug. On je ovek preozbiljne rei, a mekog srca;iskrenou i temperamentom, ponekad neodmerenou i pomamom, nanosi i rane inepravde. On se ili voli ili podnosi. To je pisac koji od svih nas ivih ima, verovatno,

najvie ispisanih stranica. Ali ni krupnijeg oveka, ni sitnijeg rukopisa! To nisu slova; tosu mikrobi. ime je uzrokovana i ta paradoksalnost njegove linosti, pouzdano ne znam.Po politikom uverenju je prosveeni apsolutist.Ode 27. januara 1998. i ika Stojkovi. Nije sreno iveo, ali je sreno umro. Brzo. To jesvakako zasluio. Ja sam, po godinama, na redu.

ivot u ritmu barokaPet, 04/15/2011

VREME PRIJATELjSTVA 6Pie:Dobrica osiOd svih nas iz intelektualnog kruga Simine 9a koji se bavimo umetnou inaukom, Pavle Ivi je zasluio i poneo

najvea jugoslovenska i svetska priznanja. Izuzetno uspean ovek. Meu namarazgaenim irazvikanim od Simine 9a do SANU, govorio je najmanje, jedva ujno isvagda razlono i umno. On nije racionalist, on je razuman i razborit, i u svakodnevici i u

nauci. Redak sklad umnosti i oseajnosti. ulan je, naizgled edan i pomalo grki lukav.Slua paljivo i zamiljeno, dugo razmilja ta da kae, a kazuje sreeno i analitino,argumentovano i ubedljivo. S njim je najtee ne sloiti se. Ako mu se suprotstaviiskljuivost i tvrdoglavost, on e odgovoriti tolerancijom i blagim kompromisom. A tomsnagom nikog ne povredi. Radije pravi kompromise nego to pristaje na nesporazum,nasuprot veini mojih prijatelja i mentalitetu domaih intelektualaca. U javnom delanjuveoma je udaljen od srpskog antropolokog diletantizma i komocije. Nikad ne govori oneemu to dobro ne poznaje, a ono to zna, ume ubedljivo da iskae.Prijatelji smo toliko godina, a ne znam da je ikad ikoga neim obmanuo ili povredio.Reju, svakako, ne. ovek visoke moralnosti, uzorne vrednoe, svestan svojih moi ipozvanosti, on trudoljubivo i portvovano vri sve dunosti koje mu nalau nauka i

zvanje, drutvo i prijatelji. Sve su njegove ambicije pokrivene rezultatima. Sva javnapriznanja u zemlji i svetu zasluena su, i on ih nosi poslovno i obino kao eir i torbu sknjigama.

U nauci o jeziku smatra se danas naim prvim autoritetom. Znaaj, ulogu i slavu ulingvistici deli sa svojom enom Milkom. Oni su, koliko znam, na jugoslovenskompodruju najuspeniji i najharmoniniji brani par u nauci. ivim od srpskog,srpskohrvatskog jezika, on mi je osnovno sredstvo i materijal, ali se pred Pavlom Iviemne usuujem da govorim o njegovom znanju i razumevanju jezika. Jer sve to ne znam otom naem nesrenom jeziku, kojem je i ime sporno, pitam njega i uvaavam to mi kae.Neka on procenjuje moj rad i jezik, a ja u ostati samo njegov potovalac i prijatelj. I


11/30

veran saputnik na sve kraim peaenjima. Taj Pavle Ivi je, inae, hedonist, dosaaljenja prikraen zdravljem i skrupulama.I on 19. septembra 1999. ode u istoriju. Najpre je log razorio njegov moan i skladanmozak. Dokonavanje je bilo, verovatno, bezbolno. Moj stari drug, koji mi je svagda biointelektualna i moralna podrka. Sahrani nije prisustvovao nijedan predstavnik vlasti,ustanova, tampe, televizije. Nisam imao ni mikrofon da me uje dve-tri stotine ljudi,uglavnom Pavlovih aka. Opelo je obavio jedan pop, uz sasluenje Dimitrija Stefanovia,

akademika. A Ivi je bio najznaajniji, najvei srpski lingvist u 20. veku; kao takav najskromniji ovek... Dejan Medakovi nije imao snagu ni da govori, ni da ga isprati dogroba.A komunistika birokratija hrvatska, srpska i bosanska, posle izlaska njegove knjigeSrpski narod i njegov jezik, objavljene u SKZ-u kad sam ja bio predsednik, napadana jekao nesporan izraz srpskog i velikosrpskog nacionalizma. Od te knjige i 1971, Pavle Ivije za SK bio srpski nacionalist, sve do sloma Titovog poretka.

* * *

Dejan Medakovi je najivopisnija i svestrana linost naeg intelektualnog kruga. On jeto poreklom, vaspitanjem, kulturom, darovima, kao i moima i slabostima. Svata zna,svata moe, bogatog duha i svee duhovitosti, sentimentalan i patetian, sujetan i

narcisoidan, slavoljuban i astoljuban, zanimljiv pripoveda zapanjujueg pamenja,ponekad i sitnog zlopamenja. Nespreman da ini zla ljudima, nije spreman ni za veaportvovanja za njih, ali je sposoban i spreman da razume sve to je ljudsko. Kolenovikoji neguje i asno uva svoje znamenito prezime. Ugledan je naunik i nedovoljnopriznat pisac. Duh mu je proet istorizmom; sve to ini, ini da se zapamti i za dalekaneka pokolenja. I pie o istoriji, i delotvorno vri javne funkcije za istoriju, i nadahnuto ikompetentno razgovara i ogovara istoriju. Ima znanja i redak dar za sinteze i kulturnu

ideologiju. Stekao je istaknuto mesto otkriima u srpskoj umetnosti 18. veka i njenimprikljuenjima tokovima novovekovne evropske umetnosti. Ali i literatura mu jeambicija, duevna potreba i hrana. Osim lepih pesama, napisao je, verujem od osobitogznaaja, knjievnu autobiografiju Efemeris. Oboava starine i Be, govori nemake

dijalekte zbunjujui i nemake profesore, ushiuje i beke oberkelnere poznavanjemsvojstva beke pijae vode. Kao velikom znalcu baroka, barok mu je i ivotni stil. Sve touje, zapamti, sve to vidi,ume da predstavi. Ima i glumakog dara pa je vrlo estouspean i u toj ulozi. Nije se prsio junatvom, ne znam da je neasno postupio. Bio jeistaknut profesor istorije umetnosti, zapameni dekan Filozofskog fakulteta, danas jemudar i dostojanstven visoki asnik SANU. Krstio mi je Deobe. tedro mi je poklanjaosvoja raznolika znanja, a jednom i Be, i to nezaboravno. Inae, u mojoj generaciji, osimmnogih vrlina i mana, nesumnjivo je i najvei potroa sladoleda.Boravio sam 1975. nekoliko dana u Beu s Dejanom Medakoviem, da omiriemFranjinu prestonicu i potraim neku injenicu za etvrtu knjigu Vremena smrti.Pogreio sam to se ranije nisam pozabavio Austrougarskom. itanje Kafke i tefanaCvajga ogledno nije bilo dovoljno.

Zagreb mene ne voli

Sub, 04/16/2011


Pie:Dobrica osi


12/30

Ozbiljnost, istorijska zrelost, moralno i duhovno zdravlje nekog naroda, ispoljavaju se u

poznavanju svojih neprijatelja.

Takva znanja nisu potrebna samo zbog borbe za opstanak, slobodu i nezavisnost nego

moda jo vie zbog kritikog, istinitog sagledavanja sebe, svojih moi i nemoi, vrlina islabosti. Nepoznavanje Austrougarske i Bea kobno je i za moju generaciju. Ako se nezna ceo taj habzburki,katoliki, antivizantijski, antislovenski i antisrpski kompleks

podunavske monarhije, ne mogu se razumeti ni hrvatstvo i Zagreb, Ljubljana islovenina. A bogme ni na srpski preanluk. Ni savremeni hrvatski nacionalizam nemoe se shvatiti bez istorijskih korena koji su u Beu i Austrougarskoj. Modernohrvatsko i slovenako antisrpstvo je, zapravo, tradicionalno. Sve su mu bitne odrednicedate u Austrougarskoj i beu, predziu hrianstva.U Beu sam shvatio da u etvrtom delu Vremena smrti moram da kaem neto oaustrougarskim oficirima i vojnicima koji su ratovali protiv Srbije. Zarobljenici, oficiri,

posebno to asnitvo koje se povlai iz Nia 1915. s vojskom i vladom preko Albanije,mora biti jedan motiv velikog poraza... Boravak u Beu bio je prilika da bolje upoznamsvog starog druga i prijatelja, izvanrednog, prijatnog oveka, sjajnog eruditu,intelektualca bogatog duha, koga smo svi mi siminovci upravo zbog njegovog bekog

naslea blago potcenjivali. Jedino sam s Vojom uriem u Grkoj i na Svetoj goriprovodio tako prijatne i bogate dane kao s Dejanom Medakoviem u Beu. Nauivao samse istorije, umetnosti, arhitekture, blagodarei njegovom pripovedakom daru i znanju.Uiveo sam se u onome to je nekada, pod Franjom Josifom, bio moni Be ...Dejan je eleo te 1975. da mi pokae svoju rodnu kuu i stari Zagreb, pa smo, na njegovonagovaranje, proveli dan i no u Zagrebu. U Zagrebu sam se oseao kao tuinac. Taj gradmene ne voli. Ne smetam im ja toliko kao Srbin, koliko sam im tu kao SrbinJugosloven. Moja rezignacija prilikom one ponone etnje Zrinjevcem po kii, s Dejanomkoji pria o svojoj buduoj memoarskoj knjizi, neka ostane za jedno setno razmiljanje omom jugoslovenstvu. Bio sam u iskuenju da se javim Krlei na poslednji razgovor, alime je Dejan odgovorio. I, zaista, o emu bismo nas dvojica razgovarali danas? Za

iskrenost on nema mudrosti ni hrabrosti. On je suvie tat da bi pristao na ravnopravandijalog sa mnom; on je suvie samouveren da bi moja istina dotakla njegovuenciklopedijsku piramidu, pokrivenu mekim filcanim eirom koji slui zaotpozdravljanje...Hronika naeg prijateljstva je bogata saglasnostima o sudbinskim pitanjima naeg narodai kulture i meusobnim podrkama u svemu to smo pisali, ali i nekim nesaglasjima uAkademiji, o emu smo, dok je Dejan bio predsednik, i polemika pisma razmenjivali,obojica uvereni u to da smo u pravu. Ostavljam Dejanu da on ta pisma objavi ikomentarie. Prilikom njegove druge kandidature za predsednika Akademije, ja sam gaodlunopodrao pohvalama koje zasluuje.Od vremena Simine 9a, o kojoj, inae, nismo u svemu saglasni, traje neprekinuto naeknjievno i intelektualno drugovanje, s iskrenim podsticajima i dostojnom kritinou. SDejanom nisam uspeo da postanem onako intiman drug kakav sam bio s Vojom uriemi onoliko saradniki delatan na javnom poslu koliko sam bio sa ikom Stojkoviem,Mihizom i Miom Popoviem. Dejan i Voja uri su znatno manje od nas etvorice bilizainteresovani za dnevnu politiku i naa politika i opoziciona delovanja: Dejan je biokritiki raspoloen, ali u javnosti ne i aktivan intelektualac; prijateljski me podravao unacionalnoj politici i antititoizmu; o srpsko-hrvatskim odnosima sam od njega mnogo

saznao. Dejanova saglasja sa mnom svagda su bila u granicama njegovih naela igraanske neutralnosti, osim u pitanjima kulture, ija ga je sudbina istinski obuzimala iza ije se vrednosti svagda zalagao.


13/30

Istorijske oluje koje su zahvatile Jugoslaviju i Srbiju u dvema poslednjim decenijama 20.

veka skrile su dravu, mnoge ustanove, ali i mnoge ljubavi i prijateljstva u naemnarataju. Ta su dogaanja konano razorila i nae staro siminovsko bratstvo. Zajednosmo ostali ika Stojkovi i ja, i to ne uvek i u svemu; Mia Popovi i Mihiz su i umrlikao istomiljenici. Dejan se kritiki odnosio prema nekim mojim stavovima u politici, jokritiniji je bio prema Miinoj i Mihizovoj politici. Nekada smo se i ritualno dopisivali oletnjim raspustima i razmenjivali doivljaje i poglede na nau stvarnost: on iz

Dubrovnika, ja iz Beograda.Dejan je u prvim svojim knjigama Seanja, dani pisao i o naem prijateljstvu. Nekinjegovi tekstovi su me i uvredili. O tim tekstovima pisao sam i ja u svojim dnevnikimbelekama. U nekim trenucima sam nameravao da mu ih poaljem: da sazna mojemiljenje o svom istinoljublju, ali je on tada bio bolestan pa je meni bilo ao da svogstarog prijatelja povredim i rastuim. Znajui da je Dejan, kao istinoljubac isamoljubac, u svojim dnevnicima i vrlo negativno pisao o mojim shvatanjima,

postupcima, nekim tekstovima, a koje je njegov redaktor znatno ublaio, znajui da u i ubuduim knjigama biti izloen kritikim sudovima tog hroniara beogradskesvakodnevice.

Filozof u zatvoru zavoleo NieaNed, 04/17/2011

VREME PRIJATELjSTVA 9Pie:Dobrica osiPosle rata, i meu pobednicima i meu poraenima, u Beogradu ne bee

patetino zamiljenijeg mladia od Mihaila uria.

Bio je jedini filozof u Siminoj 9a. Za mene marksistumetafiziar i udak: itao jeKanta i svirao violinu. Svagda ozbiljan i strog, logiar, najsadrajniji govornik meunama, samozaljubljen, esto iskljuiv, vazda drukijeg miljenja u skupinineistomiljenika. U to doba pohvalom nikog nije astio. Veoma samosvestan, preozbiljanza neozbiljne galamdije, preveliki znalac za samouke, gromovnik za improvizatore,odve natuten za vedre mladie na kraju stravinog rata. Vie smo ga cenili no to smoga voleli. Trebalo je dosta vremena da uvidimo da je taj strogi, preozbiljni intelektualac,

ovek dobre due, sposoban za ozbiljna i naporna prijateljstva. Strast za saznanjem bilamu je i ostala jedina strast. Karakterom, vrednoom, ozbiljnou, istinskom posveenoune lii na domae intelektualce. Pravi stoik, rigidnog morala i sklon moralizatorstvu,nepodmitljiva duha, on je najradniji intelektualac naeg duhovnog kruga; usredsreeniji iod Mie Popovia. Temeljit znalac filozofske misli, samotnjak, s malo prijatelja, a mnogopotovalaca, ali i s ne manje kritiara i ravnodunika prema njegovom delu. esto mu sezamera naglaena samouverenost. On je, verovatno, jedan od najboljih profesorabeogradskog univerziteta, a isteran je s Pravnog fakulteta zbog srpskog nacionalizma.A on se ispoljio u diskusijama na Pravnom fakultetu o Ustavu 1974, kad je s nekolicinomprofesora, a najjasnije i najubedljivije, iskazao miljenje da taj ustav stavlja Srbiju isrpski narod u neravnopravan poloaj s ostalim narodima i vodi njegovoj ijugoslovenskoj dezintegraciji. Za tu hrabro izreenu istinu dobio je godinu dana zatvora.Devet meseci odrobijao je u Poarevcu. Nisam upoznao robijaa koji je manje od uria


14/30

govorio o svojoj robijakoj patnji. A robija za njega nije bila samo robija; ona ga jeiskustveno obogatila.Mihailo uri je bio ovek koji je zahtevao najvie napora za drugovanje. Nas dvojicasmo se prisnije druili posle njegovog izlaska s robije, koju je podneo s retkimdostojanstvom, pravim gospodstvom. ekali smo ga uvereni da emo uti prie orobijakim patnjama i ljudskim uasima. Ali on se nije alio ni na upravu robijanice, narobijae, ni na hranu i rad. Robiju je izdrao kao da je bio na nekoj dunosti koja se samo

njega ticala. Taj inae patetian ovek, uvek visokog umnog i emotivnog napona, o robijije priao samo kad bismo ga primorali i svagda bez aljenja i uzdizanja sebe, to je nas,njegove prijatelje, zbunjivalo, ali i izazvalo posebno potovanje.Obuzet svojim filozofskim temama, jedinstvene radne energije, nije imao vremena ni

volje za lake razgovore i utucavanje vremena. U susretima, koje smo godinamaupranjavali jednom nedeljno ili desetodnevno, uvek u etnjama, najee oko Narodnebiblioteke jer on kafanu, tu glavnu srpsku ustanovu, iz naelnih razloga nije uvaavao,razgovarali smo o filozofskim temama, problemima srpske nacije, savremene civilizacije

i malo, ja blae, a on strogo, kritikovali stare prijatelje. Po njegovom povratku s robijenajee smo razgovarali o Nieovoj filozofiji, kojoj se bio potpuno posvetio, pa je onjemu drao predavanje i profesoru u Beu. On je teko primao kritike i ja sam kritike

sudove o njemu, njegovim postupcima i tekstovima izgovarao s najveomskrupuloznou. Nije hteo da se opoziciono angauje niti je cenio moja opoziciona idisidentska delovanja. Prosto, prezirao je politiku.U drugovanju nas, siminovaca, bio je uveden obiaj slavljenja slava. Mihailova je SvetiStefan i svi mi, siminovci, i jo neki njegovi intimni prijatelji okupljali smo se bez pozivau kasno popodne. Njegova supruga Mirjana, vrstan istoriar umetnosti, ena s najviimobrazovanjem, spremala je prebogate slavske veere. A tad se do ponoi raspravljalo,najee o srpskom nacionalnom pitanju i Titovoj autokratiji i monarhizmu. Glavnu reje uvek imao Mihiz, uz njega Pavle Ivi i Mia Popovi. Ni mi ostali nismo bili utljivci.Tako smo nastavljali siminovske simpozijume na slavama kod Dejana, ike, Mihiza,Mie... Poslednjih godina slave su postale jedina naa skupna sastajalita. Starili smo,

zamarali jedan drugog; mleo nas je Veliki mehanizam Istorije, udaljavali smo se lagano iosamljivali.Ne znam tano zato smo se poetkom devedesetih Mihailo i ja tako sporekali da vienismo imali potrebe da se sreemo. Nekim me je svojim miljenjem o mom radu jakouvredio pa smo prestali da se viamo. ak se u Akademiji nije pozdravljao sa mnom. Akad je kandidovan za lana SANU, glasao sam za njega, ubeen da je odavno dostojan ite titule. Kad je u netrpeljivosti i zlobi prema meni ponizio i moju erku, napisao sam mupismo na koje nije odgovorio. Od tad se ne pozdravljamo ni kad se u liftu Akademijenaemo sami.Trudoljubiv sam italac njegovih filozofskih knjiga. Nemam znanja da ih vrednosnoprosuujem, sem stila i jezika. Stil mu je izrazito retorski, a jezik vukovski. PosleBoidara Kneevia, nijedan srpski filozof ne misli i ne pie na svom jeziku tako bistrokao uri; pored dara za umovanje i analizu, on je svojim filozofskim tekstovimadokazao i da se na srpskohrvatskom jeziku moe iskazati i najsloenija misao. Malo ljudiima u Beogradu s kojima se moe tako ozbiljno i sadrajno razgovarati i sporiti, glasno ipodsticajno razmiljati, kao s Mihailom uriem. On se nikad ne oputa, niti preputa:toliko dri do sebe.

Seljaci su pravi ljudi


15/30

Pon, 04/18/2011


Pie: Dobrica osi

O Sretenu Mariu, kao velikom i naprednom intelektualcu, nekoliko godinapre no to sam ga upoznao,

priali su mi Marko Risti i Oskar Davio. Risti, prekritian prema svim savremenicima,zadivljen samo Krleom, Koom Popoviem i Titom, cenio je Maria kao intelektualcaevropskog formata koji govori francuski kao najbolji francuski pesnici. Kad je na ilasovpredlog postavljen za ambasadora Jugoslavije u Parizu, Risti je zahtevao da mu savetnikza kulturu bude Mari, doratni profesorAkademije za likovnu i kazalinu umetnost uZagrebu. Valjda se tako zvala. Daviove hvale Maria kao velikog znalca francuske ievropske knjievnosti kiene su i pohvalama njegovog ljubavnikog dara: oboavaju ga iene koje je ostavio. Ta muka srea nije esta.Maria sam prvi put sam sreo u Parizu sredinom pedesetih; s Boicom bio sam gost unjegovom stanu u Sen Luju, ostrvcu na Seni, gde je iveo s lepom enom Nikol, koju je

preoteo od nekog francuskog diplomate. Poziv na ruak shvatio sam kao njegovo dobromiljenje o mojim prvim romanima, ali to dobro miljenje tad nisam uo; Sreten nije bioraspoloen da razgovara o knjievnosti koja se stvara u socijalistikoj Jugoslaviji pa nijespomenuo ni moje romane. Zanimale su ga drutvene prilike i stanje sela; brinuo je to eu socijalistikoj modernizaciji Srbije stradati njena ve naruena patrijarhalna i ruralnakultura i nestati seljaci, pravi ljudi. O svom rodnom selu Subjelu kod Kosjeria priaoje zaneto kao da govori o Firenci; o starim seljacima kao o francuskim aristokratama; oseljankama kao antikim heroinama. Nije mi bilo ubedljivo to njegovo divljenje.Suprotstavljao sam mu se, a on je to razumeo kao komunistiko, ideoloko miljenje kojeje apriorno antiseljako. Na moju elju da saznam o emu piu Francuzi i ta on misli onovom romanu koji se tih godina najavio kao najmodernija poetika, odgovorio je s

nekoliko ironinih reenica: To to se naziva novi roman je dozlaboga dosadno!Zbunjen tim konzervativnim idejama i nezainteresovanou zasavremenu knjievnost utom prvom razgovoru, moda bih bio i poslednji, da nisam posumnjao u iskrenostnjegovih shvatanja: pomiljao sam da lukavi Era smatra mene zatucanim komunistom,kome godi njegovo antiburujstvo.Pamtim Sretenov i Nikolin stan u nekoj staroj zgradi, s daanim podom prekrivenimsrpskim ilimom, prepun knjigama koji su svojom koliinom vizuelno obezvredile samonekoliko komada autentinog stilskog nametaja. Sreten je tada s Ristiem bio okonaosvoju diplomatsku karijeru i iveo u Parizu kao slobodan mislilac, oboavani iizdravani mu gospoe Nikol, koja mu se posvetila s ljubavnikom nenou imajinskom brigom, to njega iz Subjela niim i nikad nije dovodilo u poloaj nekezavisnosti i nelagode. On je, Srbin i seljak, smatrao sasvim normalnim, prirodnim da ga

ena hrani, pazi, mazi, svake veeri pere noge i podseca nokte svom ljubavniku, a da jeon, Sreten, takve ljubavi vie nego dostojan. Prema Nikol, zasvagda zadivljenom njim,Sreten se ponaao neno, obraao joj se tiho i gugutavo, kao golub udvara, samo natrenutke i autoritativno da gosti znaju da je on u ovoj kui mu i domain, to je lepa iskoro nema Nikol, koja tad nije znala srpski jezik, gledala i sluala stalno blagoosmehnuta. S tog inae, po jestivima, skromnog ruka, zasluuje pomena kozji sir sKorzike, koji je Boici toliko smrdeo da je pobegla u drugu sobu, a ja sam ga jeo vie odSretena da mu budem ravnopravan bar u gospodskom ukusu. S tog ruka zapamtio samkako domain, Sreten, uzima no koji lii na britvu i veliki hleb od crnog brana kao da


16/30

je u crepulji peen, naslanja na grudi i see na krupne krike; valjda je tako za sofrom injegov deda u Subjelu. Sreten mi je iscrpno priao o etnicima u svom zaviaju, gde sesklonio 1941, koji su bili jezivi, prljavi i opasni, a od ije se kame jedva spasaobekstvom u Beograd. On im nije bio dobar Srbin jer im je kao gospodin koji je zavriovelike kole u Francuskoj bio sumnjiv da je komunist. Bilo mi je drago to Nikol ne znasrpski jezik pa nije razumela da su pored Sretenovih Srbaseljaka, kojima se ona divi,postojali i Srbietnici, koje njen Sreten prezire.

Moda ne bih ni zaeleo da se opet sretnemo da Sreten nije bio uporan da nastavimovianja dok smo podue boravili u Parizu, eljni saznanja svega to nudi taj udesni grad.U narednim susretima otkrivao mi se onaj pravi Mari: intelektualac koji mnogo zna, uijem je saznanju sumnja jezgro i kritinost prema svemu novom. O svakoj pojavi,stvaraocu, delu i svakoj javnoj linosti imao je svoje, naglaeno lino miljenje. Taosobina za leernom samouverenou inila ga ubedljivim protivnikom svakogskorojevievstva i balkanske inferiornosti; upoznavao sam oveka velikog iskustva ievropskih vidika i kad je o sebi koketno govorio kao o starinskom oveku i seljaku izSubjela, kome sam bio simpatian jer sam poreklom iz sela.U tim naim pariskim razgovorima upoznao sam intelektualca koji nedostajebeogradskom kulturnom ivotu i univerzitetu i stao da ga nagovaram da preuzme katedru

evropske, odnosno, svetske knjievnosti. Opirao se izgovorima da treba da zavri prevodneke znaajne knjige, a i sumnjom da e ga Filozofski fakultet izabrati za profesora,uveren da njega ne vole Crnogorci koji vladaju beogradskim univerzitetom, a i on njihne ceni jersu galamdije i primitivci.

Naljutio se Era na zaviajUto, 04/19/2011


Pie: Dobrica osi

Ljudima iz prosvetne vlasti i Beogradskog univerziteta predlagao sam SretenaMaria

za profesora, bez uspeha. Politiare sam lake ubedio da on nije emigrirao posleokonanja diplomatske slube u Parizu i oni su mi poverovali da je on ovek sa znanjimadragocenim za nau savremenu knjievnost i fakultetsko obrazovanje mladih narataja.Profesori s fakulteta su smatrali Maria arlatanom i bez neophodnih kvalifikacija zaprofesorsku dunost. Ali, ja se nisam mirio s neuspehom da Sretena dovedem u Srbiju.Iskoristio sam prijateljstvo sa Stevanom Doronjskim, tada sekretarom SK Vojvodine, i

njega sam lako uverio u to da e Mari kao profesor na katedri novosadskog Filozofskogfakulteta podii ugled toj koli i u kulturu Novog Sada unositi evropska shvatanja isadraje. Doronjski je bio politiar koji je iskreno eleo unapreenje Novosadskoguniverziteta, a imao je mo da sprovede izbor Maria za profesora Filozofskog fakulteta iobezbedi mu komforan stan. Ipak, preseljenje Sretenovo iz Pariza u Novi Sad nijeizvedeno ni brzo, ni lako.

Od tada je nae druenje postalo esto; kad god bi dolazio u Beograd ili putovao u Subjeli na Zlatibor, on bi iz Novog Sada telefonom pozvao Boicu da joj naredi ta da muspremi za doruak i ruak, podjednako uivajui u postavljenom stolu, hrani i dugimrazgovorima o Srbiji, njenom stanju i budunosti. Tada je progovorio i o mojim


17/30

romanima, koji su mu bili povod da pria svoje romane i postane mi prijatelj profesor. Ali, ja sam tada paljivo itao njegove izvanredne Oglede, Jahaeapokalipse, Prometejsku svest, Raskra, studije o Servantesu, atobrijanu,Helderlinu, openhaueru, Jakobsonu... Nikad ga nisam uo da velia sebe i hvali svojeknjige. A on pie znalaki i jasno, gustim reenicama, punim argumentima kao ipak, saskepsom u sudu; pie kao moderni Montenj. Sreten je u razgovorima delovao komotno,samouvereno, autoritativno, gospodski. Svima je bio zanimljiviji za kafanskim stolom i u

razgovorima u etnji no za simpozijumskim mikrofonom. Nae prijatelje iz Zagreba iLjubljane nije oduevio mislilac koji je o metafizici, egzistencijalizmu i strukturalizmuznao vie od njih, a govorio obinim srpskohrvatskim jezikom, prevodei inajapstraktnije pojmove u zdravorazumsku pojmovnost svog maternjeg jezika. Sreten je

bio skeptian prema svaijem znanju i daru pa je sve domae proglaene isamoproglaene autoritete u filozofiji i knjievnosti brzo sputao na zemlju i do svogpasa.

Bio je to uman sebeljubac, sloena linost, neobian Srbin; voleo je staro srpsko, ono tonestaje. Prezirao je svaki vid skorojevistva i balkansku poronost u zanoenju za stranimi modernim evropejstvom. Uvaavao je autohtonost, originalnost, identitet. Bio je topisac koji je uivanje itanja pretpostavljao uivanju i muci pisanja; saznavanje

filozofskih i pesnikih misli antike, renesanse i savremenog sveta predstav ljalo mu jevee intelektualno zadovoljstvo od spisateljskog objavljivanja. Bio je to Srbin koji se uParizu ponosio Subjelom, a u Subjelu je utao o Parizu.Sreten Mari nikad nije govorio o loim knjigama i malim piscima; oni su bili vannjegovog interesa i suda; govorio mi je samo o vrednim, problemskim knjigama, velikimi zanimljivim stvaraocima, ali svagda kritiki. Nekako ravnopravno. Iako sam iz njegovihknjiga zaista mnogo nauio, kao intelektualna i ljudska linost, kao vrlo strog ipaternalistiki postavljen prijatelj, svojim iskustvima, idejama, otrim opomenama, viemi je znaio od knjiga koje je napisao. Sve do ovog teksta iveo sam u uverenju da jeSreten, sklon uivanjima i dokoliarstvu, malo napisao. Kad mi je bibliotekarkaAkademijine biblioteke iitala njegov bibliografski karton napisanih i prevedenih

knjiga, predgovora i studija, pa ja ponovo proitavao Oglede i Jahae apokalipse,opet me zadivilo Sretenovo prostrano i pouzdano znanje, ravnopravno sabesednitvo svelikim stvaraocima, sjajan stil, bogat, taan jezik. A napisao je Mari mnogo vie no tosadanji pisci, profesori i obrazovani itaoci ele da proitaju. I do danas srpskaknjievnost i kultura ima malo takvih znalaca evropske kulture i civilizacije i tolikosadrajnihi svestranih esejista kakav je bio Mari.Bio je to snaan, pleat, krakat ovek, s ruerdama kao subjelskim posipkama, nosat,runjikavog i muevnog lica, s drvenom, vinjevom mutiklom u zubima i kad je na ulici.On je hodao pognuto s malo raskreenim stopalima, kao svaki planinac, drvosea irabadija, hodao je i po ravnom iskoen kao da hoda uzbrdo, zagledan preda se, kao da naleima nosi nebo i vue put za sobom. Nikad nije urio; ni na voz, ni na predavanje, ni zatrpezu; on verovatno ni kao dete nikad nije pao ni razbio koleno. Odlikovala ga je ilavamukost i stamenost s gorolomnikim glasom, jednostavna ali rafinovana odea; u kui jenosio subjelsku demperinu od grube vune, koja mu je uvala krsta. Od kapa, najradije jenosio kaket. I nigde, sem na predavanja, nije iao bez svoje tihe, lepe i brine Nikol. Umom vremenu najsamorodniji, najgospodskiji uivalac ivota bio je Mari. Zameram muto se naljutio na Uiane pa svoju dragocenu biblioteku preneo u Maticu srpsku. I aomi je to ga Nikol nije sahranila u Subjelu ili na Zlatiboru, njegovoj planini. Jer, knjige iprah Sretena Maria treba da nasledi njegov zaviaj koji ga je rodio i othranio da se uputiu Evropu.


18/30

Kalueri ne veruju bezbonikuSre, 04/20/2011

VREME PRIJATELjSTVA 12Pie:Dobrica osi

Moj 1999. preminuli prijatelj, svetogorski monah Mitrofan Hilandarac, bio je ovekduboke vere u Boga i Srpstvo,

ovek zadivljujue radne energije i jedan od najznaajnijih pravoslavnih prosvetitelja,moda i najznaajniji preporoditelj Hilandara u ovom veku. Prvi put smo se sreli uhilandarskom konaku 1967, obojica unapred obaveteni jedan o drugom, s obostranimnepoverenjem i podozrenjem, ali i jakom, privlanom radoznalou: gde smo sada, mibivi ratni neprijatelji, komunist i ljotievac, partizan i dobrovoljac, obojica jedan drugomizdajnik otadbine; u ratu ogoreni protivnici, u miru on u emigraciji, ja meupobednicima; sadaja pisac, on kaluer. A bili smo aci i vrnjaci. Izbegavali smo

razgovor i susrete bez blagog prisustva Voje uria, ali smo se, nekako uvek, kao da smojedan drugog traili, esto susretali u sumranim hodnicima konaka, zastajkivali da sepogledamo i izgovorimo to beznaajniju re, pa se hitro udaljavali jedan od drugog, soseanjem nelagode i neke teke krivice za ije priznanje nismo spremni. Uvee, posle liturgije i veere, dok se sedelo u tremu konaka i grupno razgovaralo upolutami ganjae, izbegavali smo da sedimo jedan do drugog; on kao da nije eleo damu dodirujem mantiju, ja nisam eleo da vidim staklasti sev njegovog vetakog oka kojeje izgubio u borbi s partizanima, strepei da se to nije dogodilo u onoj borbi s mojimodredom u Nauparima u prolee 1943, drugoj velikoj borbi Rasinskog partizanskogodreda kad sam ja bio politiki komesar. Preko ideolokog i ratnog ambisa koji je istorijastvorila meu nama, nismo imali snage da jedan drugom pruimo ruke i izgovorimo svoje

istine to smo nagonski eleli i utanjem potvrivali. Tu borbu s ljotievcima u podnojuJastrepca dobili su ljotievci jer su bili bolje naoruani i imali mnogo municije. Napalismo ih u selu, oni su nas u kontranapadu uasnom paljbom primorali na povlaenje, a jasam se kao komesar odreda poslednji povlaio, vukui uzbrdo ranjenog druga kome jekurum prosvirao grudni ko pa je diui ranjenim pluima utao i jaukao; bio je krupan,jedva sam ga natovario na lea i nosio uz planinu, praen fijucima kuruma oko nas. Ni udvadesetak boravaka u Hilandaru nisam se usudio da pitam Mitrofana nije li ba u borbi uNauparima izgubio oko.

U dugim hilandarskim noima dok su bolno, kao da ih neko tue, zavijali akali iz umeoko manastira, a Voja sreivao svoje radne beleke, mojim seanjima proticale su deobemoga narataja i srpskog naroda. Svi su stigli tamo gde se nisu uputili. Ako se Mitrofan ija bratski ne pomirimo, srpske deobe nisu okonane, ali nisam video put koji vodi u naepomirenje.Tih dana Hilandar je bio pred znaajnim dogaajem: trebalo je da zasadi vinograd unitenfilokserom. Loza je manastiru i po Bibliji sveta biljka; vino je priest, nagrada zaposluanje, hrana u postu, zdravica gostima i hodoasnicima. Nad Atosom su lile tropskekie, Jegejskim morem je brektala bura, lae nisu plovile, grki agronom koji je trebaloda zasadi vinograd s trideset argata koji su leali pod donjim tremom konaka nije mogaoda doe.A na veerama u vladianskoj trpezariji, gde smo mi gosti iz Srbije profesori SvetozarRadojii, Voja J. uri, Dejan Medakovi, Miroslav Panti, Radovan Samardi,


19/30

Dimitrije Bogdanovi i ja pisac veeravali sa starcem Nikanorom, smernim i razboritimkaluerom koji je u ime Bogorodice upravljao manastirom sa savetom koji su inilisedam monahastaraca, im oita molitvu za posveenje veere, zapoinje albu: I sutra e bura, geoponos ne moe da doe, a manastir plaa nadnice tridesetorici argata.Svakog dana iz manastirske kase isplati se 28.000 drahmi. A vinograd se ne sadi, proleenastupa...Tad progovori profesor Radojii:

Oe Nikanore, gospodin Dobrica je zavrio vinogradarsko-voarsku kolu pa moe kaostrunjak umesto geoponosa zasaditi vinograd.Starac Nikanor se prene, zagleda u mene da mi vidi duu, pa kae: I moj brat je uio tu poljoprivrednu kolu. Lepa kola, lepa kola... Ajte, gospodo, da sezahvalimo Gospodu na hlebu i vinu, pa da idemo na poinak. Ustane, ustanemo i mi, onubedljivo izgovori molitvu, zaeli nam laku no i ode. Potom i mi da razmenimomiljenja o dananjim saznanjima u biblioteci i manastiru. A uri, vrsni prouavalacsrednjovekovnih manastira i iskusni poznavalac kaluerskih svojstava, apne mi:Ne veruje ti starac. Ti si za njih komunist, a uli su da si i roak patrijarha Germana. alim to mi ne veruju, a ja bih im struno zasadio vinograd.Sutra za veerom, posle molitve, Nikanor ponovi albu na buru, nevreme i to agronom

ne moe da doe, a manastir etvrti dan plaa argate koji nita ne rade. Radojii, povizantijskom protokolu, ponovi istu reenicu od jue, ali dobi i isti odgovor. Voja miapue:Kaem ti da ti kalueri ne veruju. Pre veere bila sednica saveta staraca, ispriao miMitrofan, starci se estoko sporili: sme li Hilandar da dozvoli da mu komunist ibezbonik zasadi vinograd koji e davati vino za priest i euharistiju? A Mitrofan tiveruje. Tvoj ideoloki brat. Videemo sutra ta e savet staraca odluiti, a radio javlja dase bura pojaava.Stvarno alim to mi ne veruju odgovorim i sluam otkria nepoznatog rukopisa kojije u Ruskoj mali (delu konaka) pronaao umni Bogdanovi.

Titov kamion na Svetoj goriet, 04/21/2011


Bio sam neraspoloen to monasi Hilandara sumnjaju u mene.

Ne verujem u Boga tvorca sveta i oveka, ali jesam hrianin. I meni je Hristos bog

ljubavi kao i mom velikom uitelju Dostojevskom. I meni je Hristos Bog zato to jeizgovorio najznaajniju i neostvarivu misao: Ljubi blinjega svoga, kao sebe samoga...Nita tee i vee nije izgovorio ovek od kad se pamti i zapisuje njegova misao. Zato jeIsus moj bog. U njegovo vaskrsenje ne verujem, niti vaskrsenje smatram prvim dokazom

postojanja Boga, kako veruju poboni. Ali iskreno verujem u Hrista oveka rtvu zaljude; i u oveka rtvu ljudi.I trei put ponovio se isti ritual u vladianskoj trpezariji: otac Nikanor je ponovio svojubrigu, a profesor Radojii je svojim preanskim patosom ponovio trei put, apsolutnoistu reenicu, a starac Nikanor ponovio apsolutno istu reenicu. Ustao je i prekrstio se,ustali smo i prekrstili smo se i kad je izgovorio molitvu, zaeleo nam laku no i pourio u


20/30

svoju keliju. Mi na trem da komentariemo kaluersko nepristajanje da Hilandaru zasadivinograd komunist, svejedno to je moda i vei strunjak od grkog geoponosa. A nadAtosom je lila kia. Voja uri mi ree:Kalueri su cicije, ako sutra ne stane bura, morae da pristanu da im ti zasadi vinograd.A to e udo da se zapie u letopisu Hilandara...I sutradan za vreme veere starac Nikanor je ponovio svoje aljenje da je manastir i danasoteen za 28.000 drahmi, Radojii je liturgijskom stilizacijom ponovio svoj predlog, a

starac Nikanor se obratio meni:Gospodine Dobrica, da li biste vi hteli da ujutru poete sa mnom i ocem Mitrofanom davidite mesto koje smo pripremili za sadnju?Hvala na poverenju, oe Nikanore. Vrlo rado u poi kada me pozovete. Bojim se da e to biti rano za vas. Primetio sam, vi kasno ustajete. A mi sutra idemo sargatima, naim demsom, vozie otac Mitrofan. Budite pred kapijom u sedam. Dapogledate gde smo naumili da sadimo.Kad nas je Nikanor napustio, Voja je likovao:

Moraju krtice da pristanu da im ti zasadi vinograd. A ona stareva utivost to emorati rano da ustane, to ti je zamerka to neredovno i sa zakanjenjem dolazi u crkvuna jutrenje.

Oseao sam se kao da sutra konano zavravam svoju srednju vinogradarsko-voarskukolu: polaem diplomski ispit. Ustao sam na prvi poziv klepetue, otiao u crkvu iodsluao jutrenje, primio komad hleba i nekoliko maslina od trpezara monaha Arsenija,biveg ljotievca koji je s Mitrofanom doao u Hilandar, ali se zbog iskrenog hristoljubljaponaao prema meni vrlo srdano, i otiao pred kapiju gde je pun argata stajao kamionkoji je Tito u nekoj poseti Grkoj carskim gestom poklonio manastiru. Mitrofan je sedeoza volanom i pozvao starca Nikanora i mene da sednemo na sedite pored njega. Zahvaliosam mu i popeo se meu grke nadniare koji su se esto krstili dok smo se vozili kaSavinom polju. Zemljite namenjeno sadnji vinove loze nalazilo se izmeu maslinjaka.Blagom kosinom okrenuto je moru i manastiru svetog Vasilija, podignutom u 13. veku.Krenuo sam s kaluerima da obilazim odlino pripremljeno zemljite i zapitao kaluere:

Imate li sadnu kartu?ta vam je to?, upitao me starac Nikanor.Plan sadnje, smer redova, ucrtanekomunikacije kroz vinograd, odreeno mesto zaglavnu kapiju kroz koju e da prolaze traktori i maine za obradu i negu vinove loze, apotom za berbu.Kalueri se pogledae neraspoloeno. A starac Nikanor ree:Eno onde, kod one masline smo odredili mesto za gvozdenu kapiju s krstom. Vinogrademo icom da ogradimo zbog divljai.Po mom miljenju, glavna kapija za vinograd treba da vam bude na zapadnoj strani. Odmora da se prilazi.S mora je duvao vetar, hladan, snaan, mahovit. A starac Nikanor ree: Gospodine Dobrica, nije lepo da po ovoj vetrutini teramo ljude da rade. Nazepe.Ajdete da se vratimo u manastir i priekamo da se ovo nevreme smiri, dae Bog. Paemo onda da ponemo sadnju s bojom pomoi.Popeli smo se u Titov kamion i vratili u manastir. Bilo mi je jasno da kalueri nisuspremni da prihvate moj plan sadnje. Jo uvek mi ne veruju, ali su se odmah okupili kodstarca Nikanora na veanje o mom predlogu. Mitrofan nije hteo da kae Voji ta suodluili. A kia je ponovo poela da se sliva na Svetu goru i da je ibaju jegejski vetrovi.Za veerom starca Nikanora je zamenio starac Mojsije, obrazovan i razgovoran kaluer,koji te veeri ne pomenu argate, ni geoponosa, ni sadnju vinograda. A Voja mi kae: Jo se spore, jo nisu odluili da im ti bude geoponos.


21/30

Sutradan se vetar malo smirio, kia je prestala, pa me starac Nikanor posle krtog ruka bilo je vreme uskrnjeg posta pozva da s Mitrofanom poemo na mesto buduegvinograda i da im nacrtam sadnu kartu. U svesci, u koju sam stalno neto belekario,nacrtao sam sadni plan. Gledali su ga paljivo, ali se nisu izjanjavali. Uinio je toNikanor za veerom:Gospodine Dobrica, savet staraca je, bojom pomoi, odluio da vam poveri sadnjuvinograda. Kia je stala, rekao Bog, pa da sutra ponemo. Amen!

Osvanuo je vedar dan. Ispod velike masline sam orezivao kalemove, sve po udbenikukoji sam nekad uio.

Sveti Sava bunardijaPet, 04/22/2011


Pie:Dobrica osi

Da Hilandaru utedim trokove, odluio sam da kalemove vinove lozesadimo pod sadiljku, a ne

u jamie koje bi argati iskopali aovima. To je rizino ako nije savreno precizno, a tajposao mogli samo da radimo samo ja i Mitrofan, koga sam obuio. Saenje tri hektaravinograda trajalo je petnaestak dana. U napornom, celodnevnom radu s komadom hleba,komadiem alve i nekoliko maslinki, u znoju lica zemljodelskog, zapoeli su ispovednirazgovori izmeu mene i Mitrofana. Zapoeli smo temama koje su nas uinile ideolokimborcima i neprijateljima u okupaciji i ratu. Ispovedao sam mu se zato sam 1939. postaokomunist; on meni zato je u sedmom razredu gimnazije 1940. postao pristalica Zbora.A sporili smo se ideoloki onako estoko kako su se komunisti i ljotievci sporili uoi

Drugog svetskog rata; ali, sad nas dvojica u sadnji vinograda, bez mrnje. Naporan rad isadnja vinove loze, odgovornost za uspeh sadnje, ispili su estinu i mrnju naihideologija i mi smo svakog dana bili sve prisniji. Uviali smo da smo obojica poraeni odistorije. Pod atoskim suncem, ideoloki neprijatelji postali su prijatelji i braa;istomiljenici o tragizmu naih deoba, a neistomiljenici kako da svet uinimo boljim. Onmi je ispriao svoj ivot u emigraciji, u Nemakoj je bio grafiki radnik, i zato sezamonaio; ali mi nije rekao svoje pravo ime i prezime, ni odakle je. Po naglasku,zakljuih da je Moravac. On je eleo da bude samo monah Mitrofan; ja sam potovaonjegov raskid sa svetom u kojem je roen i odrastao da postane Hitlerov satrap i boracprotiv komunista. Iako nismo izrekli, obojica smo uviali da smo skoro istovremenoshvatili neostvarivost svojih ideala za koje smo ratovali; on se 1961. sav posvetio

pravoslavlju u Hilandaru, a ja se tih godina odrekao komunistike partije i posvetio seromanu.Kad smo zavrili sadnju, s profesorima sam napustio Hilandar. Monah Mitrofan nas je nalai ispratio do Jerisosa, a kada me na rastanku zagrlio, video sam suzu u onom zdravomoku. Dok ga je brodi odnosio ka Atosu, zasuzio sam nad sudbinom mog vrnjaka koji senajpre rtvovao za jednu mranjaku ideologiju, a sad se spasava verom u Boga islubom Hilandaru. Verovao sam da je on posle ideolokih poraza osmislio svoj ivot. Ata e biti moj kraj? U Hilandaru svakako nee biti.Iz Beograda sam brinuo o uspehu nae sadnje. Mitrofan me je i po posetiocima Hilandaraobavestio da je Bog blagoslovio na vinograd; prijem sadnica je 98 posto, to je


22/30

vinogradarski rekord. Idue jeseni moji Drenovci, sinovi uitelja Milana Radia, odnelisu kalemove u Hilandar i zasadili ona dva posto koji se nisu primili. A na onom mestuispod masline gde sam orezivao sadnice izbio je izvor pijae vode. Tu vest je snaglaenom radou monah Mitrofan javio, jer je Boje udo! Hilandarski monasi supo Mitrofanovoj prii zakljuili da su sveti Simeon i sveti Sava izvorom blagoslovilimoju sadnju, tvrdei da u hilandarskom letopisu nije zapisano da je u Savinom poljupostojao izvor ive vode. A starac Nikanor je rekao:

teta je za nau veru to je Dobrica komunista. Da nije komunista...Neu da zavrim Nikanorovu reenicu koju je izgovorio Mitrofanu.Kada smo se idue godine Voja i ja iskrcali na hilandarsko pristanite, odmah smosvratili u vinograd. Izgledao je zadivljujue, uzorno obraen i upaliren. Pod starommaslinom monasi su ozidali izvor i napravili bunar. Obojica smo se napili vode, a Voja

je, briui mokru bradu, rekao:Dobrice, zar te ovo udo ne zbunjuje?Naravno da me zbunjuje.A ne pomilja li da je sveti Sava ovde bio bunardija?Outao sam odgovor. U etvrtoj jeseni od sadnje, u prvoj berbi, otili smo u Hilandar svimi koji smo bili svedoci i uesnici sadnje. Profesori su nastavili svoj istraivaki rad, u

zaranke dolazili u vinograd da jedu groe i priaju o svojim pronalascima, a ja sam smonahom Gavrilom pripremao berbu, prao i sumporisao bave u Savinom podrumu krozkoji je proticao potoi s izvora iz zida podruma. A uvee, posle veere, u keliji monahaMitrofana, nas dvojica smo vodili duge ispovedne prijateljske razgovore o srpskim

prilikama; on je brinuo za srpstvo, veru, ali i za moju porodicu strahujui da me Tito neuhapsi kao ilasa, pa mi je ponudio konak svetog Vasilija da tu ivim i piem, a on e dabrine za moju ishranu i stara se za moju porodicu. Tu uzbudljivu, prijateljsku ponudu

prihvatio sam u dui. Bio samdaleko zaao novim putem: u opoziciju Titu. A kada jeizvrio veliku rekonstrukciju june strane hilandarskog konaka, uvodei parno grejanje istruju, poveo me je da mi pokae dvosobnu eliju za mene: za rad i biblioteku. im je Tito umro, Mitrofan je poeo da dolazi u Beograd, da za potrebe Hilandara

sarauje s komunistikim vlastima i prizna mi: on je Milan Miuli, roen 1923. u seluRatari kod Smederevske Palanke. Bio mi je i gost u kui; dugo je razgovarao s Boicom izamerio joj to je dozvolila da uromanu Grenik Milena Kati, uzorna Srpkinja ierka Vukaina Katia, bude u bludnoj radnji s vrnjakom svog sina. Nije ga Boicamogla razuveriti da jednim traginim zagrljajem s mladiem pred njegovu neposrednupogibiju od Nemaca Milena nije ponizila dostojanstvo Srpkinje.

Uveren sam da mi taj romansijerski greh nije oprostio. Da moj prijatelj Mitrofan nije

pucao u oveka, ja bih priznao svoj greh.

Ned, 04/24/2011

VREME PRIJATELjSTVA 15Pie:Dobrica osiDavno, u prvoj polovini 20. veka, u podgokom selu Popini, iveo je udan i udesanseljak


23/30

i kamenorezac Radoje Krsti, koga je narod nazvao zlatousti Radoje. Istovremeno, uikoj eparhiji stolovao je vladika Nikolaj Velimirovi, koji je u srpskoj crkvi slovio kaonajueniji i najdarovitiji besednik koga su bogoslovi i vernici oglasili za zlatoustogNikolaja, a pre neku godinu Sveti arhijerejski sabor proglasio i za sveca. ZlatoustiRadoje i zlatousti Nikolaj vodili su ideoloke polemike koje je subotom s trstenikestone pijace zlatousti Radoje zapoinjao: I ree presvetli vladika... A u nedelju, poslebogosluenja, vernicima u porti ljubostinjskog manastira, vladika Nikolaj, zapoinjao bi

svoju besedu odgovarajui Radoju: I ree neastivi Radoje...A Krsti, seljak jedinstvene politike kulture, bio je sledbenik seljakog ideologaBugarina Aleksandra Stambolijskog i do rata potpredsednik Zemljoradnike strankeDragoljuba Jovanovia, a od avgusta 1941. lan KPJ i zamenik komandanta Rasinskogpartizanskog odreda u pozadini. U odred nije stupio jer je Dragoslav Jovanovi panac,sekretar Okrunog komiteta Partije, vie cenio Radoja besednika no Radoja ratnika panije dozvolio mogunost da pogine pre slobode i pobede u koju smo strasno verovali mikomunisti zajedno s Radojem, vie rusofilom no komunistom.Radoja pamtim kao seljaka kamenoresca s neobinim ivotom: leti je tesao mlinskokamenje za sve vodenice moravske od Kraljeva do Stalaa i potoare na brzim i jakimpotocima Goa, eljina, Kopaonika i Gledike planine. Zimi je tesao seljaku trpniku,

mutnu, rajetinsku svest za pravdu, narodna prava i neki bolji ivot. Leti se borio skamenom, a zimi propovedao svoje politike ideje i prekorevao seljake koji glasaju zavladine stranke. On je imao pravo da kae: gde sam ja, tu je narod. Jer gde bi god stao,im bi ga seljaci ugledali, okupljali su se oko njega kao oko izvora i esme, da, makardok ga sluaju, utole patnju i pripale nadu u seljaku pravdu.ika Radoja,toliko mlaeg od mog oca ike da nije porastao za uee u Prvomsvetskom ratu, pamtim i kao seljaka gospodina, po elegantnoj seljakoj odei, dranju iponaanju. On je znao sve najlepe narodne rei i izraze, jedino nije nijednu srpskupsovku. Bio je lep ovek, bez brkova, uvek blago osmehnut da izrazi radost susreta saovekom; glas mu je bio topao bariton, malo je valjao r i otkrivao jedan zlatan zub. Usvojoj avliji dok je klesao kamen ili ponekad radio u njivi i vinogradu, bio je u

radenikoj, gruboj odei, s modrom prtenom keceljom, a kad bi poao u ariju, u goste,na zborove, pijacu i seoske slave, obuvao opanke, oblaio prazninu odeu od tamnogajka, svagda savreno belu koulju s kolirom, prsluk sa satom i lancem u depu i crnieir s velikim obodom, kakav je u naem srezu nosio samo doktor Duan Radi, pisac izVrnjake Banje. Elegantan tap bio je znak njegovog politikog autoriteta, kao to jevladianski znak arhijerejskog ina. Nije puio, a pio je samo au rakije i dve ae vina;treu kad domain navali, da mu udovolji. U svemu je bio ovek mere i dostojanstva. Apotovao je ljude, pamtio im imena, a ako im je nekad bio gost u kui, pamtio imena ienske eljadi i dece, na ta mu se uzvraalo ljubavlju svih koji su ga poznavali. Svoj ivot je prilagodio svom zanimanju i misiji. Leti, kad je mogao kamen da se teenapolju, imao je dva radnika i radio od ponedeljka do subote, radni dan je odreivalosunce, ne sat. A subotom je oblaio odeu za ugled i odlazio u Trstenik, voen u ezamakomije, roaka, potovalaca, da u kafani Kod prolea ili u Hotelu Topalovi pijekafu i vodi politike razgovore sa seljacima, uiteljima, studentima svojimistomiljenicima, imajui uvek glavnu re, ne to je bio priljiv i lakorek, ve to suljudi hteli i voleli da ga sluaju: propovedao je agrarni socijalizam Stambolijskog ihvalio ivot u Rusiji, gde su na vlasti radnici i seljaci, odakle e Evropom da kreneRevolucija i donese sirotinji beli hleb sa slaninom i pravdom; krave nae muenice ihraniteljke zamenie traktori, a eteoce kombajni. Tvrdio je da Rusija ima maine kojerade sve to ovek mora. Kad pijaca jenjava, on s prijateljima odlazi da razgovara stmurnim, ivotom uvreenim seljacima, nezadovoljnim i onim to su prodali i onim to


24/30

su kupili.

Nasred pijace seljak, njegov pristalicaa svi su seljaci bili njegovi poznanici ipotovaoci, iako svi nisu i politike pristalice iupao bi stupac to dri kanatevolovskih kola i lupio nekoliko puta da oglasi nastup: Ljudi, seljaci, prijatelji, zautitesvi, sad e da zbori Radoje Krsti. On bi se popeo na kola, podigao uvis grubekamenorezake ruke, svagda s nekim crnim noktom prebijenim ekiem, i zapoinjao dagovori o bescenju seljakog znoja, pljaki trgovaca, uivanjima gospotine, seljakim

dugovima, bankarima krvopijama, lagarijama narodnih poslanika, korupciji ministara iobmanama vladike Nikolaja. Dok bi govorio, seljaci su uzvikivali: Tako je Radoje!Valja ti re! arijska gospoda povlaila se u svoje kue i duane, a andari uzmicali dane sluaju antidravnu propagandu. Nije postojao policijski naelnik koji bi se usudio daomete zbor ili uhapsi Radoja. Govor bi zavravao pozivom seljacima da glasaju zaZemljoradniku stranku i ne ive pasji ivot. Lupanjem stupaca i tapova o kante,seljaci su izraavali saglasnost s Radojem, mada je bilo i uzemljenih pesimista koji suvikali: Ne troi rei, Radoje. Nema nama spasa!

ta sve raa majka SrpkinjaPon, 04/25/2011


im zahladni oko Mitrovog dana, Radoje Krsti bi prekidao kamenorezakizanat

i kretao Pomoravljem i planinskim selima da propoveda svoju seljaku veru. Prazninoobuen sa torbom istog vea, odlazio je od vodeniara do vodeniara da naplati kamenje

koje im je u prolee dao na poek. Zatim od seoskih krmi do duana, sve do boiabesedio je protiv seljakog pasjeg ivota i neophodnosti narodne borbe za svoja prava.Govorio je razborito, slikovito, sa primerima, ali nekako osmehnuto u nadi. Politikeprotivnike nije ruio; bio im je naelni protivnik, a ne lini mrzilac. U svemu je bio ovekmere i dostojanstva.Te zime kad nam je ika Radoje doao u goste i na prenoite, bio sam zavrio niuvinogradarsko-voarsku kolu. Seam se svoje sree kad je za veerom rekao mom ocu:iko, Dobrica nije za seljaka. Kako zna da ga prati u viu kolu. Greota je da gaodvoji od knjige. Tako se i dogodilo.Uoi Boia Radoje se vraao i sa enom Zlatom provodio praznike do stare, srpskeNove godine, pa opet sa torbom istog vea nastavio da pohodi vodeniare, politike

pristalice, prijatelje i seje svoje ideje. A kad grane proleno sunce i moe se raditinapolju, prihvatao se dleta i ekia i nastavljao da pravi mlinsko kamenje. Za njega segovorilo da je krvopilan radnik.Pamtim jednu besedu vladike Nikolaja u Ljubostinjskoj porti. Izae on u crnoj mantiji,stade u portal i bele, nabubrele ake prekrsti na vladianski tap. Strogim pogledomgledao je mrmoreugomilu vernika, utao dok ne zavlada muk, pa dubokim, patetinimglasom zapoe:Majke i sestre, Srpkinje. Znate li vi koga privijate na svoja nedra i koga pojite svojimmlekom da poraste? Bezbonika, komunistu, ruitelja srpskog. Zar si, majko Srpkinjo,zaboravila bogomajku u sebi? Ti, majko Srpkinjo, to rodi Svetog Lazara i Obilia,


25/30

Karaora i Miloa, Vuka Karadia i Njegoa, vojvode Stepu i Miia, kralja Petra iAleksandra, Nikolu Teslu i Pupina, naunike koji promenie svet... A ta danas raa i u kolu alje? Tvoji kolovani sinovi postaju komunisti i boljeviku revoluciju spremajuda vas u kolhoze oteraju i na kazan privode. ene su se zagledale uplaeno, seljaci zaueno, arijska gospoda je odobravajueklimala glavom. Taj govor sluao je iRadoje. Prve subote na trstenikoj pijaci zapoeo jesvoju besedu: brao seljaci i sestre seljanke. Prole nedelje u Ljubostinji presvetli

vladika ree da je majka Srpkinja rodila kraljeve, vojvode, naunike i pesnike, sve uvenei slavne Srbe. Istinu je rekao. Al ne ree da je majka Srpkinja rodila seljaka, radenika islugu, kovaa, rabadiju i drvoseu, vodeniara, opanara... I ne ree moe li jo i doklee da trpi srpska sirotinja arijsku i boju kaznu? iveo Radoje! Tako je Radoje.Mnogi su ipak utali i potezali iz pljoski rakiju, svoju pouzdanu teiteljicu.Od tad je vladika u Ljubostinji esto zapoinjao svoje propovedi: I ree neastiviRadoje... A na trstenikoj pijaci, svoje govore Radoje Krsti bi zapoinjao: I reepresvetli vladika... Narod je sluao i delio se pre velike i krvave deobe 1941. Nikolaj,najugledniji vladika u mom zaviaju, prvi je poeo da govori o opasnosti od boljevizmai revolucije, napadao studente i intelektualce koji su sipali otrov u narodnu duu.Radoje je najubedljivije irio veru u sovjetsku Rusiju, nasluivao revoluciju i njom pretio

narodnim gulikoama. U linostima i idejama te dvojice vladike i kamenoresca,simbolisala se i nastupajua istorija Jugoslavije i srpskog naroda. Na Nikolajeve besedevodio me je velikodrenovski svetenik Ranko Baanin i privodio vladici da mu poljubimruku i primim blagoslov, a on da uje ta itam i savetuje ta treba da itam. Vladika jeeleo da se hrianski prosvetim i pripremim za dunost sekretara Hrianske zajedn icemladih ljudi ike eparhije.A ja sam se oktobra 1939. u Srednjoj poljoprivrednoj koli u Bukovu kod Negotina,proitavi nekoliko broura, odluio da postanem komunistiki revolucionar. To duhovnoraskidanje s mukom za veru u boga i zanetou Nikolajevim besednitvom bilo je zaistadramatino. Te godine Nemaka je zapoela osvajanja malih i velikih zemalja, pa je verazjedinjenu Jugoslaviju 1941. brzo dokonala Hitlerova armada. A Srbi su se, sledei

tradiciju i svoje zablude, odluili su se na otpor;najpre 27. marta 1941, odbijajui pakt saHitlerom, a u leto ustanak protiv okupatora i njegovih saradnika.Na idejama kamenoresca Radoja i vladike Nikolaja u zapadnom Pomoravlju

organizovae se partizanski pokret, koji je predvodila KPJ, i etniki pokre t. A zlatoustibesednici postae njihovi politiki inspiratori. Ja sam sledio Krstia, bio svedok isauesnik u njegovoj sudbini. Na Svetog Iliju, 2. avgusta 1941, seosku slavu VelikeDrenove, Radoje je bio na kuni gost, a uvee sam ga odveo kod Dragoslava Jovanoviapanca, koji je ponudio Radoju lanstvo u KPJ i funkciju zamenika komandantaRasinskog partizanskog odreda u pozadini. Njihov razgovor je trajao do ponoi, a MijaNedeljkovi, student i lan Sreskog komiteta KP, i ja, lan sreskog komiteta Skoja,naoruani pukama i bombama, uvali smo strau dok su se u vinogradu panac i Radojedogovarali se o organizovanju i trstenike partizanske ete, koja e logorovati u umamaLjubostinja. Miju i mene panac je zaduio budemo veza izmeu njih dvojice.

Daba pamet kad se olo naoruaUto, 04/26/2011

VREME PRIJATELjSTVA 17Pie:Dobrica osi


26/30

Pod okupacijom Radoje Krsti je nastavio svoj kamenorezaki zanat, a u subotu, pijanidan u Trsteniku,

dolazio da apue svojim pristalicama vesti s Istonog fronta koje su javljali Radio-Moskva i Radio-London, tajno su ih sluali nai partizanski saradnici, a mi ih raznosilisvojim sumnjiavim pristalicama. Ni najtei porazi Crvene armije nisu demoralisali

Radoja. Sve je tumaio Staljinovom namerom da ponovi Kutuzovljevu strategiju uNapoleonovom pohodu na Rusiju 1812. Raznosile su pristalice po selima Radojevotumaenje ruskog poraza i nije bilo malo onih koji su mu verovali. Zlatousti jenastavljao svoje aputanje za koje su uli etnici, pa smo Mija Nedeljkovi i ja kaoilegalci odlazili nou u Popine i opominjali Radoja da ne silazi u Trstenik i zauti dok nedoe njegovo vreme.Zlatousti Nikolaj, najautoritativniji ovek SPC i posle nemakog bombardovanja ie ipre poetka borbi za osloboenje Kraljeva septembra 1941, koje su zajedno poelipartizani i etnici, premestio se u manastir Ljubostinju i s intelektualnim i nacionalnimautoritetom postao duhovni pokrovitelj etnikog pokreta Drae Mihailovia uPomoravlju i Levu. Vladika je u Ljubostinji zasnovao antikomunistiki centar. Slavljen i

potovan kao najvei i najumniji Srbin, kao pouzdani nacionalni savetodavac,saraivao je s Draom, Nediem, Ljotiem, Milanom Aimoviem, Kostom Peancem iodravao vrste veze s engleskim obavetajnim oficirima. Ne mogu zbog istorijske istineda preutim i dogaaje koje mi je posle povratka s Golog otoka ispriao urednikpredratnog Vremena MiloBrai. On je posle Nikolajeve intervencije puten iz zatvora Gestapoa u Kraljevu i bio uLjubostinji, sve do Nikolajevog hapenja i proterivanja u manastir Vojlovicu, pred kraj1942. Bio je to ubedljiv dokaz da su Nemci videli u vladici Nikolaju svog aktivnog

neprijatelja.Iz zidina manastira Ljubostinje etnici vojvode Bogdana Gordia ispalili su 20.septembra 1941. prve kurume u partizane Levakog partizanskog odreda, koji su se

povlaili posle jednodnevnog osloboenja i vladanja Trstenikom. Sa zidinamanastirskog konaka etnici su ubili sedam partizana i trojicu ranjenika zarobili, koje jesasluavao vojvoda Bogdan Gordi i potom streljao. To su bile prve rtve u graanskomratu u mom zaviaju. Profesor Vasilije Kosti je telefonirao Nemcima da dou i uvere seu istinitost etnike borbe s partizanima. Nemci su doli, fotografisali leeve partizana ivratili se u svoju komandu.

U poznu jesen 1942. otpoelo je etniko klanje pristalica i simpatizera NOP-a. Nasavetovanju u manastiru Ljubostinji, koje je organizovao Gordi, trsteniki vojvoda, bezNikolajevog prisustva, uestvovalo je nekoliko etnikih vojvoda iz zapadnogPomoravlja. Osuen je na smrt klanjem i Radoje Krsti. Posle poraza partizanskogustanka 1941, Nemci su zapoeli i progon nekih Drainih pristalica kao potencijalnihneprijatelja. One koji nisu preli u ilegalu Gestapo je hapsio i terao u logor na Banjicu. Avladiku Nikolaja i Vasilija Kostia, kao ugledne i uticajne pravoslavne nacionaliste imonarhiste, znajui za njihovu saradnju s engleskom obavetajnom slubom, izLjubostinje internirali su u Vojlovicu. Kad se Rumuniji i Banatu pribliila Tolbuhinovaarmija, internirali su ih leta 1944. u Dahau.A novembra 1942. panac je dobio obavetenje da e Gordievi etnici da ub

dobrica Ćosić-vreme prijateljstva-feljton dnevnika

Documents