1

Саша Јовановић

РАТОВАЊЕ НА БАЛКАНСКИ НАЧИН

Ова књига је посвећена онима који нису више тамо где су некад били и који се никада неће вратити тамо где би желели да буду

Неопходна ствар за читање ове књиге је познавање основних податак о једном малом босанском градићу, тамошњем поднебљу и духу људи који су ту некад живели, податке о Гламочу и гламочацима, који је по многима био „тамо негде Богу иза ногу“, док је за гламочаке то ипак био центар, ако не света, онда бар центар некадашње Југославије.Свако добронамеран ко буде читао ову књигу разумеће мешавину фикције и стварности на онбај начин који осликава његово биће, као што ће злонамерни исто учинити.

2

НEШТО КАО УВОД

За информацију оном малом броју људи који не знају где је Гламоч (ако таквих уопште има – рекли би препотентно, улагујући се гламочацима), и по чему је он толико битан да би се о њему ишта морало знати, Гламоч је брдско-планински место које се налази у Некадашњој-садашњој југо-западној Босни и Херцеговини, или, како гламочаци воле да кажу – „између Бања Луке и Сплита – на око 120 километара од Сплита и око 130 километара од Бања Луке, па ти гледај где је то“.Ако је неком лакше да се оријентише помоћу других места, према Бихаћу први сусед гламочацима на 50 километара удаљености је Дрвар, док је на другој страни, нешто мање удаљено Ливно. У близини су и Петровац, Кључ, Мркоњић Град.Окружен планинама, Гламоч се налази на надморској висини од 960 метара и надвисују га врхови Цинцар и Кујача који прелазе и преко 2.000 метара и који су добрим делом били поприште многих значајних догађаја у блиској прошлости.

3

Овај градић, који се са свих страна граничио шумом, и више личио на место из неке Андерсенове бајке, имао је све одлике убрзаног социјалистичког напретка. Градом је доминирао „небодер“, како су гламочаци поносно звали шестоспратницу, највишу грађевину у месту. Ту је било свега што ти срце иште, излетиште „Бусија“, хотел „Сплит“, хотел „Храст“ и језеро поред њега на којем је ретко који гламочак научио да плива.Привреда Гламоча, која није била покретач развоја и напретка, се састојала од фабрике „Глама“ која се бавила прерадом кромпира, фабрике намештаја и пилане, фабрике трикотаже и пољопривредног комбината који се највише бавио, наравно, кромпиром.

4

КРОМПИР

Гламочки кромпир је био нарочито познат по свом специфичном укусу, како гламочаци са поносом кажу „таквог кромпира никад нигде није било, нити ће да буде“. Сем изузетног укуса кромпир се одликовао и завидном величином. Гламочаци воле да причају да кад на пијаци неко тражи две киле кромпира продавац га пита „са које стране желите да вам одсечемо?“. Такође су умели и да се „жале“ да „када се деси лошија година за кромпир, има случајева да чак три кромпира морају да ставе у кило!“. Мука велика! Чак је и Мекдоналдс хтео да му главни извор кромпира буде у Гламочу, али да ли због лењости гламочака или због тога што је кромпир био превелик за тражене стандарде, посао није склопљен.

5

ТРИ СВЕТСКА ЧУДА

Гламочаци тврде да се код њих налазе и „три светска чуда“.Прво је стена огромне тежине која стоји на три каменчића – пиљка. Из те стене је крв текла због великог броја Срба које су Турци посекли некада давно. Друго чудо је вода – поток који иде уз брдо код села Камен.И треће чудо представља машат, турски надгробни споменик, највећи на свету, јер испод њега може да стане 10 људи и не покисне.

6

ГЛАМОЧ

Од око 11.000 становника пре овог последњег рата један одсто су сачињавали Хрвати, Сердамнаест одсто Муслимани а остало Срби. Сада је то све тотално другачије. Како и зашто је то тако показаће историја а да ли ће тако и остати показаће време.Доста мештана је још седамдесетих година отишло на привремени рад у иностранство и тамо остало до дана данашњег. Смањени одлазак људи из Гламоча је трајао до прве половине деведесетих да би масовни одлазак поново почео почетком рата у Босни.У оближњем Ливну, нема куће из које бар једна особа није у иностранству. Тако се прочуло да у овом крају има девиза па су људи почели да долазе у Гламоч да купују немачке марке. Често се дешавало да купци марака питају где има марака, а одговор је био: „Има у Ливну, Дувну и нешто у Нјемачкој!“. Ливно и Дувно су због великог броја гастарбајтера важили за најбогатија места у тадашњој Босни. Још у „Титово време“ у тим местима се све рачунало у маркама.

7

Гламоч се тада водио као развијена а Ливно као неразвијена општина иако је Ливно било пет пута богатије од Гламоча. Никада то никоме није било јасно. Гламочаци нису знали како да то тумаче јер чињеница је била да је Република узимала од једних и давала другима. Тако је узимала онима које је проглашавала развијеним а који су били сиромашним и давала неразвијеним који су били богати. Тако је испало да је Гламоч помагао развој Ливна! Било би то чудно и забрињавајуће за неког другог али не и за гламочаке који се нису секирали ни због много већих ствари.

8

ФУДБАЛ

Због природних лепота краја, чистог ваздуха на надморској висини од 960 метара и гостољубивости мештана многе фудбалске екипе су долазиле у Гламоч на припреме. Поред Челика из Зенице и мостарског Вележа, од прволигашких екипа најчешће је долазио сплитски Хајдук. Фудбал је, да ли због претходног или из неког другог разлога, био омиљени спорт у граду и путем њега су гламочаци испољавали свој такмичарски дух у сккладу са паролом „важно је победити“. Фудба се играо и волео у Гламочу толико да се и у рату играо као никада. Гламочки фудбалски клуб се звао „Шатор“ и такмичио се у Крајишкој зони. Један од већих успеха ове екипе је био кад је у Купу Маршала Тита избачен сарајевски Жељезничар. Такво весеље до тада није запамћено.Прича се да је тада требао да се формира и женски фудбалски клуб али еманципација жена тада у Гламочу ипак још није била стигла до тог нивоа.Проблем гламолког фудбала је био тај што је такмичењем у Крајишкој зони ФК „Шатор“ био најудањенији клубовима те зоне, некима 100,

9

некима 200 а некима и читавих 400 километара – док су остали клубови били на 20-30 километара удаљености једни од других. Свима је било мрско да путују у Гламоч, и фудбалерима, и делаегатима и судијама, па им је увек било лакше да елиминишу, казне ФК „Шатор“, дисквалификују терен... Тиме је остварен утицај географског положаја на развој фудбала у Гламочу, те су се гламочаци морали окренути другим интересовањима.

10

ЖИВОТ

За живот у граду би се могло рећи да је то био живот обавијен монотонијом, успорен живот. Мали град и све ти је било на дохват руке, а највише кафане. Поред кафана радила је основна школа, гимназија, средња економска школа, школа ученика у привреди и текстилна школа. Када је кинооператер правио паузу између две туре пића, радио је и биоскоп, док су неки противници алкохолних напитака организовали повремено и понеки концерт.Поред свег „труда“ за другачијим начином трошења времена, људи су углавном време проводили у кафанама. У тој монотонији сваки човек је имао свој индентитет, нико од никог није преписивао начин живота. Нико се са никим није поистовећивао, нису постојали мода, трендови..., сви су носили неки свој лични печат.Људи су били веома гостољубиви тако да је та особина, кад је град током лета врвео од туриста, долазила највише до изражаја. Крену људи на море, за Сплит преко Гламоча, свиди им се у Гламочу и остану! На море кад стигну, стигну... Тако је гламочко

11

шеталиште током лета било пуно, како домаћих тако и страних туриста, путника-намерника, лепих девојака које су плениле срца и очи младих гламочака. Сви су они застајали за тренутак, заустављени неком непознатом гламочком магијом, правили предах и одлазили богатији за једну нову, искрену, људску љубав. Није се гледало ко одакле долази, није се гледало на дебљину новчаника, националност. Сви су срдачно дочекивани. Пред госте су домаћини износили и оно што немају, по цену да сутра не остане ништа у кући. Гост је морао бити дочекан и угошћен иако се први пут среће и највероватније се никад више неће вратити у Гламоч.Није се пуно радило и људи се нису баш убијали од вредноће. Радило се неколико дана с пролећа и то је то! То је било зато јер, како гламочаци сами кажу, нису били мегаломани. Били су задовољни оним шта су имали. Иако је место било богато, не као Ливно – јер нико није био богат као Ливно, морали су се остваривати неки приходи. Пошто су за своју шуму у Гламочу причали да је имају више него цела Србија, на њу су се највише ослањали у допуни својих 12

недостајућих материјалних средстава и потрепштина. Тако да се шума морала мало красти. Наравно државна! Шумар је био један разуман и поштен човек који је сваком дозволио да украде. Често је чак и сам физички помагао, па кад то што човек украде прода и потрошипроцес се понавља. Разум и поштење шумара су се огледали у томе што је смело да се украде мало и сваку крађу шуме вредности преко 5.000 марака шумар је пријављивао. То је условило да су се сви придржавали правила – 5.000 па пауза. То је уједно представљао и износ који је био довољан за једну сезону седења у кафани.И кафане су имале своја неписана правила. Кафане су већу у шест ујутро биле пуне док се у осам већ чула песма. Седело се до три по подне, док траје радно време, онда људи оду кући, јаве се женама, ручају, па се врате у пет, поседе мало да би могли да изађу и увече.За разлику од бучног лета и Гламоча прекривеног путницима, пролазницима и гостима, зиме су биле тихе и мирне. Током године градић би живнуо само у време празника када су кући долазили студенти и

13

гастарбајтери, једни да донесу паре а други да их узму.Пратили су се трендови једино по питању музике. Почетком осамдесетих година се слушала страна музика, „85-86“ мало више домаћа, почетком деведесетих је била актуелна само домаћа музика, да би се тотално прешло на народну музику. Ванеса, Брзи, Сашка Каран... У то време навале турбо фолка, фајронт се у кафићима правио са Тином Тарнер. Не можеш никако растерати масу док им фино не пустиш Тину Тарнер.Најпознатија места за изласке су били кафићи Лагуна, Чарли, Монокл, Шестица, Ђани, Херби, Арт... Неки од њих и данас раде али не на некадашњи начин и не у некадашњем окружењу.Момци из Ливна и из Дрвара су хрлили на дневне и ноћне проводе у Гламоч док су гламочаци користили сваку прилику да би се отиснули до Сплита или Макарске. Та њихова неутољива жеља за морем у неку постаје помало чудна ако се узме у обзир податак да најмање осамдесет посто гламочака не зна да плива.

14

ГЛУВО ГЛАМОЧКО КОЛО

На онај начин на који су људи специфични тако је специфично и „Глуво гламочко коло“ које се игра без музике. Омладина га је учила и играла у локалном културно уметничком друштву. Коло је, на понос свих гламочака, прихваћено као светско благо и то под заштитом УНЕСКА. То им је свима било онако, кад се каже, врло значајно, значајније и звучније него орден народног хероја или Нобелова награда. Еј, УНЕСКО, нијо то мала ствар! Међутим, менталитет се и овога пута потрудио да се све деси онако како смо навикли и како је предодређено гламочацима. Делегација гламочака, коју је предводио председник Културно уметничког друштва, је отишла у бели свет да прими плакету УНЕСКА. На свечаној додели, када је представник УНЕСКА предавао плакету председнику Друштва, овај му се сав срећан обратио речима: „Друже УНЕСКО, велика нам је част и признање...“ Сваки коментар је сувишан.Јeдан од заштитних знакова градића је био и Рале кога су КУД-овци понекад водили са собом на гостовања. Између осталог, био је

15

познат по томе што је тек из шестог пута завршио први разред основне школе. Какав је то лик говори и догађај из школе кад га је наставница питала да исприча неки виц, он рече:„Кока снјела јаје!“Наставница исколачи очи и упита Ралета:„Какав је то виц?“„Ако то није виц, хајде га ти снјеси!“, рече Рале и изађе из разреда.Са својим Колом, гламочаци су побеђивали на свим могућим такмичењима и смотрама, како у Југославији тако и у иностранству. Гламочко коло је потом убрзо почело да се изводи ван конкуренције, у ревијалном делу, јер су сталне победе и редовна прва места постали монотони.Гламочаци су поносни на своје коло јер, како кажу, „лако је играти уз музику, хајде ти играј без музике...“Разне ратне акције, а поготово хрватска „Олуја“, су учиниле да данас најмање гламочака има баш у Гламочу. Они се свакако могу сврстати у светска чуда јер од њих 11.000 предратних житеља, како они кажу, само у Каћу поред Новог Сада их има 7.000 а о самом Новом Саду и Београду, где их има 16

само преко четредесет генералних директора из Гламоча...Лако их је пронаћи и препознати јер су задржали обичаје из свог завичаја, кафана им је омиљено место скупљања, дружења, живота, прослава и превазилажења туге.

17

НЕШТО КАО ПРИЧА

Досадна новосадска кошава. Прве капи кише су злокобно претиле јачим налетом воде из облака. Иако нисам прављен од шећера, али и гвожђу смета вода, касни поподневни пљусак ме је натерао да потражим склониште у првом хаустору, продавници или локалу на који наиђем. Стицајем околности, као што господин Случај увек уреди, прво сам наишао на угоститељски објекат. Величина кафеа у који сам се склонио била је обрнуто пропорционална броју људи који се у њему налазио. На неких тридесетак квадратних метара сместио се непребројив број људи. Једино слободно место се налазило за столом најбучнијег друштва у локалу које се налазило тик уз улазна врата.Обратио сам им се: „Извините...“, а брадоња који је водио главну реч изусти: „Добро јутро,“ збунивши ме и не дозволивши да завршим, „Сједи, сједи, видим по мојим књигама да тражиш мјесто. Тога има само алкохола нема...“ Прихватио сам понуђено место.Остали за столом нису ни обратили пажњу на мене, већ су само гутали његове приче непрестано се смејући, на тренутке и до суза. 18

Убрзо се појави келнер и таман кад сам хтео да наручим себи чај, брадоња је загаламио: „Дај свима све исто, а овом мом новом срећи дај једно хладно пиво из гајбе,“ рече он испуштајући неке чудне звуке налик на помешано кркљање, крекетање, искашљавање, не дајући ми да наручим чај. „Ниси ваљда болестан. Види колики си... Можеш ти попити...“Док сам се мешкољио на својој столици брадоња је причао: „...Иако нисам знао пливати радо и често сам одлазио на море и то најчешће у Сплит. Сплићанке су нам увијек биле болна тачка. Прва ствар коју смо радили је да чим стигнемо на плажу изнајмимо све сандолине и тако онемогућимо конкуренцују у виду „домаћих“ момака да сандолином стекну предност приликом удварања лијепим туристкињама. Тако сам једног љетњег дана и ја возао сандолину по плићаку, гурао се кроз гомилу, ненамјерно и неспретно ударао веслом дјецу и одрасле. Моје бравурије су уродиле плодом и успјео сам да постанем гондолијер једне прелијепе туристкиње. Моника, уколико се тако звала, је уживала у мојој приобалној вожњи али је ипак пожељела да се отиснемо бар мало даље и

19

стварно се провозамо... Иако без појаса за спасавање, нетремице гледајући у њено лице и витко тијело, пристао сам да се отиснемо у дубине без имало страха. Веслајући и буљећи у њен дводјелни купаћи костим нисам ни примјетио колико смо далеко отишли. Људи на обали су постојали све мањи и мањи, море је због дубине постајало све плавље и плавље... Идилу није нимало покварио брод који је заљуљао чамац, јер Моникине облине су растјеривале сваки страх. Ухватио сам се смирено са обе руке за сандолину и дрхтање тјела оправдао грчем који ме је наводно ухватио. Кад се чамац смирио и кад су ми хормони прорадили, почели смо да се „дирамо“. У моменту смо се преврнули. Сандолина је попут Титаника у тренутку нестала, Моника је брзо заплиувала према обали а мени се чинило да сам ближе Италији него нашој обали. Почео сам да кркљам, неуспјешно покушавајући да се одржим на води мјешавином кереће-жабље-паничним стилом. Кад је Моника видјела да ме нема, окренула се, и пошто је видјела како изгледам и на шта личим, све јој је било јасно. Успјела је да успешно извуче на обалу и сандолину и мене обученог у фармерке и 20

патике. Нисам планирао да ћу морати да улазим у воду. Давала ми је вјештачко дисање, испумпавала воду, ударала по грудима... Када сам дошао себи и схватио ситуацију, размислио сам и тада јој признао да не знам да пливам...“, застаде брадоња и у два гутљаја попи једно мало пиво, откркља своје крекетање, које је, како сам касније схватио, требало да представља смех и викну: „Келнер, Пиџи, дај нам свима исто!“Киша је напољу све јаче падала и није обећавала да ће ускоро престати. Мрак се стидљиво појављивао иза зграда, из хаустора, изнад кровова... Друго пиво је већ стајало испред мене...„Послије тог догађаја сам лопту купио и нигдје без лопте. На почетку љетовања бих је купио и на крају љета шутнуо у море.Док сам пливао са лоптом многи су хтјели да се играју и да се добацују са мојом лоптом. Затраже да им додам лопту, и кад им не дам, да се не бих удавио, испаднем шкртац, себичњак. Како сам могао да им објасним свој проблем? Смио сам лопту бацити највише метар, два испред себе и брзо за њом... Смио сам са лоптом чак и у дубину, преко главе,

21

али лопту ником другом нисам смио дати – што ћу ја онда?“

22

ШТА СЕ ТО ЧУЈЕ

Потом је прича кренула сасвим другим током. Лицу су се свима за столом уозбиљила. Брадоња је „заврнуо“ још једну туру и наставио да води главну реч: „У Книну, стотинак километара удаљеном, већ је почела „балван револуција“, неки од наших су кренули тамо да помажу, а неки су, не својом вољом, и били одређени да буду добровољци. У Гламочу је ситуација била нормална, као да није ни близу рата. Ишли смо још увијек у Сплит, Ливно, као да се ништа не дешава и да се ништа неће ни десити, док се онамо рат увелико водио. Нико од нас то није контао нити озбиљно схватао. Први знаци су се појавили, које ми наравно опет нисмо схватили, када су нас мобилисали 17. јануара 1992. године. Три месеца смо се обучавали на аеродрому, све весели и срећни. Плата резервиста је била велика па су се сви отимали да иду у резерву и добровољце. Схватали смо то као добар пословни потез.Док смо били тамо, онако, или наивни, или глупи, или неиформисани, нико није предпостављао да ће то бити прави рат. Сви

23

су мислили да ће то бити вјежба. Пуцали смо, вјежбали, док су нам говорили да је цјели свијет против нас, да нас Нјемачка највише мрзи. Због те мржње Нјемаца према нама смо и морали бити спремни. Нису нас препадали истином да је у питању озбиљна ствар која је већ почела. На вјежби са нама у јединицама су били и муслимани док су Хрвати већ тада одбијали да се прикључе. Пошто се нико није надао рату а лова је била добра, сви Срби су без страха одлазили у војску. На врху су знали шта ће се десити али нама нико то није говорио.Ја лично никада нисам волио да идем у војску а свеједно ми је било због лове. Због тога нисам имао потребу да будем добар војник па су мене и још једног крајем марта отјерали са вјежбе. Баш пред сами рат. Отјерали су нас због недисциплине јер смо стално бјежали кући. Која неозбиљност, наивност, простодушност... Почело је тада тајно наоружавање свих страна, мада ни то нисмо озбиљно схватали. Нестајале су пушке. Јебо једну пушку – и тако редом!Фрка је почела на Купресу, кад је ЈНА, како је ТВ јавио, „елиминисала“ неке залутале 24

хрватске јединице. Гужва је постајала све већа. Хоће да дигну у ваздух брану у Вишеграду а ми сједимо у кафани и играмо карте. Видјели смо да се нешто дешава али ни то није за нас значило смо били близу рата. 13. априла освануло је сунчано и ведро јутро. Ми седимо у ћевабџиници и чудимо се гдје ли се то чују гранате. Нису нас пуно секирале.„Шта ли се то ћује“, незаинтересовано запита Тоша „Смрад“?„Ништа“, одговори Пера „Којот“.„Како ништа, ћујеш ли? Нешто пуца.“, поново ће Тоша.„Ма то теби пуца у глави од синоћ“, неупитан одговори Сики „Шеф“.„А можда сте и у праву. Дај десет с луком!“Међутим, одједном се појавила и нека војска са неки људима који су стигли од негдје... Углавном то није био народ из Гламоча. Потом су дошли и неки аутобуси који су купили неку војску и те неке људе и возили их негдје... Нешто се дешавало! Е, то већ није могло проћи без нас. Знатижељни да видимо шта је, сједосмо у неки од тих аутобуса и кренусмо. Миле

25

„Ћора“ је остао у ћевабџиници и, како се испоставило касније, сачувао се. Није одмах задужио оружје!Кад смо изашли из Гламоча на путу почесмо да обилазимо тенкове. Један тенк, други тенк, трећи... Сада нам тек ништа није било јасно али већ нам није било ни свеједно. Наставили смо путем изнад Гламоча. Звјерали смо кроз прозор погледујући један другог. Кад смо стигли тамо, гдје смо и требали стићи, већ је нека војска била окупљена. На мјесту Корићна, изнад Гламоча, гдје смо се скупили, је било у ствари организовано окупљање војске, резервиста, народа, добровоњаца... То смо видјели кад је већ било касно.Један официр узе да држи говор: „Ви знате шта се дешава на Купресу!?“Ми одговарамо: „Знамо!“Официр диже тензију: „Знате да тамо сјеку јаја!“Ми се сви углас деремо: „Знамо!“Официр ће на то: „Нећемо дозволити више да се нешто тако деси!“Ми сви углас: „Нећемо!“Официр се успиње из свег гласа: „Не може више тако !“26

Ми узвикујемо: „Тако је!“, као да смо на митингу...Официр наставља: „Јесмо ли спремни?“Ми: „Јесмо!“Кад одједном официр рече: „Е, сада ћемо им показати!“, и почеше да нам дјеле пушке. Тек нам је тада било јасно да ће бити свега.Ту се нас, из ћевабџинице и успут покупљених, скупи 28 јунака у једну групу. Иако је сад свима све већ, или тек, било јасно, нико није хтео да бјежи. Познајемо се међусобно, шта ће свијет да каже... Искрено да признам није било ни неке шансе за бјег...Задужисмо оружје. Постројише нас и рекоше да ћемо ми да пратимо и штитимо тенкове. Гледали смо једни у друге збуњени као ђаци првог дана школе у првом разреду. Пошто нам је требао командир, питали су ко је служио војску за тенкисту. Јавио се један и постао комадир.Рекоше нам: „Ваш задатак, као бранилаца своје земље и српства уопште, је да чувате тенкове. Морате знати да један тенк кошта два милиона марака...“Ми нити смо икад видјели тенк изблиза нити смо ишта знали о њему. Мој најближи сусрет са тенком је био када сам са школом ишао у

27

биоскоп да гледам неки партизански филм па сам сједио у првом реду. Морали смо према наређењу да „у стопу пратимо тенк“, али нисмо знали како то да радимо... Ја се нађох одмах спремам да примјетим: „Требало би да упалите ово чудо, да видимо колико брзо иде. Да ли иде двјеста километара или пет километара на сат.“Официр ме је само мрко погледао.Нисам се фолирао. Шта смо ми знали?Још су нам рекли да нама противтенковска мина не може ништа и да се не бојимо. Једино је опасно што испод противтенковских мина буду неке мале и само оне могу да нас убију“. Ти је било отприлике све што су нам рекли прије него што је почело. Лијеп увод!Почело је да љуља на све стране. Пуцало је жестоко. У тим тенковима је такође била неискусна војска која се жалила да не може да пуца јер јој сметају остали наши тенкови који се стално мотају ту негдје и онемогућавају их да пуцају. Хрватска војска је узвраћала жестоко. У једном тренутку почели су и наши и њихови да бјеже. Сударали су се по шуми. Није се знало ко је ко и ко је чији војник. Неки јуришају, неки у исто вријеме бјеже, неки убијају ове што бјеже... Тако 28

почиње рат и за нас! Искусно смо се шћућурили док није пао мрак.Ујутру, њихова војска, која је кренула из Ливна, сва је побјегла за Сплит а наша за Гламоч. Борбена линија је остала празна. Страх је завладао на обе стране, мада сада то нико неће да призна. Тек после овог и оваквог почетка услиједила је мало боља организација. Оформљене су чете и постављене борбене линије које се до краја рата нису мјењале. Од 1992. године до 1995. је та и таква линија трајала. Тада је било важно само да се закува и да рат почне. То нам је тек касније постало јасно. Увијек нам је све касније постајало јасно...“

29

НЕКА САМО НАПАДНУ

„Ђемка, телефон!“, виче келнер. Брадоња се полако диже и одлази. Дим у кафани би се могао ножем сећи, из звучника тресу народњаци које галама гостију надјачава у појединим тренуцима.Напољу је провала облака, а испред мене пуна флаша пива.„Опет неке виолине“, рече брадоња, који се одазивао на име Ђемка, загрливши ме. „Стално ме зову мој срећо. Што ме тако гледаш? Виолине су ти дјевојке, разумјеш...?“, рече он и са обе руке исцрта истовремено обрисе девојке и виолине кроз дим.„Него, гдје сам оно стао... А, да, рат! Постадосмо ми нека војска. Све бољи од бољега. Дође ред да се формира и против-ваздушна одбрана у народу позната као ПВО. Довукоше нека чуда и рекоше нам: „То су троцијевци. Овим ћете гађати непријатељске авионе. Разумјете?“. „Разумјемо!“Нисмо се још ни упознали са тенковима а њих отјераше негдје док мене одмах поставише да будем главни на троцијевцу. Нисам знао

30

ни како да му приђем, сав сам се излупао док нисам успио да га „запосједнем“.Гледао сам га... Чудна справа, чудо од технике. Питао сам се само како ли се са њим рукује, како ли то чудо ради? Нисмо имали времена ни да се упознамо са том посљедњом рјечју технике кад нам рекоше да за који дан долазе генерали у обилазак, да виде како је наша војска спремна за најтеже ратне задатке.Смотра генерала. Ми, обична, необучена војска, стојимо поред троцијевца а наши официри, који су навраћали једном недјељно на сат времена, с поносом генералима показују „елитну“ јединицу.Дође ред на „показну“ вјежбу! Гурнуше ме опет за троцијевац и командују: „кординате..., правац..., циљ..., висина..., хоризонтала...“, ништа ти ја нисам разумио... Једва некако успјех да упалим троцијевац, мотао сам га горе, доле, мал' не побих са цијевима пола војске... Једва главу сачуваше..., а да пуцам, оооокккккк.... Похвалише ме пред свима а сутра у новинама освану наслов „само нека нападну – ми чекамо спремни...“.Послије неког времена научих да тако да рукујем да сам пуцао у све што лети. Тако

31

једном, појави се неки авион, али беше много високо. Пуцам ја, али не могу да добацим. У том тренутку јавише нам везом: „Будале, не пуцајте. У авиону је Сатиш Намбијар, иде на преговоре...“ Ето, тако умало не покварих преговоре које је убрзо неко други после мене покварио.На тај начин ми чувасмо нашу борбену линију све док нам није дошла војска из Книна и која довуче са собом свега и свачега. Стицајем околности, као што је увијек било са неким новим и непознатим задацима, материјално-техничка средства су потпала под мој надзор. У мају, када већина официра - да не кажем сви, бјеже за Београд, ја постајем командант свега у „мом“ магацину. Чувао сам задужење као да је моје лично све док неки генерали нису случајно дошли у контролу. Видевши да немам чинова, и поред моје ревносне службе и домаћинског односа, отјераше ме на прву линију.У магацину, који је био под мојом контролом, после тог преузимања није остало ништа а било је свега, трактора, телефонских централа, троцијеваца, агрегата да се осветли цијели један град, малих агрегата, па још мањих, опреме за школе... Једном рјечју 32

свега што се могло извући, само није било авиона. Све је то било ту док смо ми „нестручни“ чували магацин и док га нису узели на чување неки са чиновима...

33

У ПРВИМ БОРБЕНИМ РЕДОВИМА

Послије доласка контроле и мог пребацивања у прве борбене редове осјетио сам и ја мирис барута. Јес' да је било издалека, али мирис је мирис... Нисам пуно ратовао јер смо ратовали само током преговора. Чим би смо чули да су преко медија најављивани преговори, ми смо знали „ево нама фрке“. Гледаш ТВ а знаш да се супротно догађа од онога шта они причају. Они кажу „мир“, иду на преговоре – а ми смо знали да ће бити офанзиве. Неко ће неког жестоко напасти.Ево како је то наше ратовање изгледало. Нас десеторица смо били на положају који се налазио на преко 2.000 метара надморске висине, на првој борбеној линији. Били смо смјештени у земуници на врху планине Кујача. Војевали смо на врху гдје је за нас све и почело. Врх је за њих био неосвојив јер према њима била чистина, падина прекривена камењем. Могли смо камењем одбранити положај. Мјесецима смо тако и одољевали. Пјешке се није могло, а чим нас заспу гранатама ми „бјеж“ у земуницу. Они крену са пјешадијом, а ми напоље из

34

земунице па оплети по њима. То ти је било наше ратовање.Кад се овако прича чини се све лако, а у ствари је било много тешко. Нисмо имали воде и сваки од нас је по реду морао да иде низ планину и пјешачи неколико километара до воде, па онда назад. Храна нам је понекад и достављана. Ишли смо на стражу свака четири сата а у међувремену смо спавали и картали се. Имали смо и хармонику у тој нашој земуници. Додуше била је сва избушена и једино сам се ја добро сналазио са њом. Толико је била рупичаста да нико није смио да сједи поред мене јер би иначе зарадио упалу плућа од промаје коју је правила хармоника.Често смо умели да засвирамо ону нашу:

Гаравушо ђе си била пријеГаравушо ђе си била пријеДок се бећар оженио нијеДок се бећар оженио није

Мала моја изрована цестоМала моја изрована цестоМораћу те насипати честоМораћу те насипати често

35

Јест мала тако јеКад се љуби слатко јеКад се љуби и уједаСлађе је од меда

Волим мала твоје ноге кривеВолим мала твоје ноге кривеНего гајбу бањалучке пивеНего гајбу бањалучке пиве

Што си тако мршава ко гранаШто си тако мршава ко гранаИл' се јебеш ил' је слаба хранаИл' се јебеш ил' је слаба храна

Јест мала тако јеКад се љуби слатко јеКад се љуби и уједаСлађе је од меда...“

Пјесма се орила малим кафићем. Збуњено сам гледао око себе јер су сви знали речи и упињали се из петних жила да баш они буду водећи вокали. Чим песма утихну прича се настави несмањеним темпом...

36

„Једном приликом, само што смо полијегали да спавамо поче нешто да шушка по земуници.„Еј, гдје ми је батејија?“, огласи се Влада „Мута“.„Каква те батерија спопала, лези и спавај“, викну неко из другог краја земунице.„Ма, гдје ми је батејијска лампа?“, настави „Мута“.„Ћути и лежи тамо!“, опет ће глас из мрака.„Јел' неко зна гдје ми је батејија?“, упорно ће Влада „Мута“.„Ти ниси нормала! Лежи, сутра ћемо наћи батерију.“„Сада ми тјеба бетејија!“„Шта ће ти баш сада батеријска лампа, гром те спалио?“, упитах већ изнервиран.„Ма нешто сам ћаћко, ћаћко и испо ми осигујач из јучне бомбе па га мојам наћи... Не могу још дуго да стискам бомбу!“Ој, мајко моја! Кад смо сви поскакали са лампама, шибицама, упаљачима... Земуница је била осветљенија него Лас Вегас. У тренутку смо нашли осигурач, вратили га у бомбу и неспокојно поново легли да спавамо, а „Муту“ смо за казну истјерали на прекоредно дежурство испред земунице...

37

Колико смо били добро скривени види се по томе што се дешавало да кад изађемо из земунице наиђемо на њихове трагове око нас – мада то можда исто говори колико смо добро чували положај.„Мој срећо, први селедећи наш положај од нас је био удаљен више од два километра, док је цијела линија била дуга око 100 километара. Ко би се ту снашао, и у одбрани и у нападу!Током рата се снага зараћених страна мјењала. На почетку рата смо ми имали муницију а они ништа – можда гранату, двије, док је на крају било обрнуто. Све наше оружје и муниција се похабало и истрошило а они су били свјеже наоружани. Ко побјеђује њему сви помажу и придружују се.Људи су ту углавном гинули због опуштања, из нехата, због опкладе... Тај положај смо држали до јануара 1993. године када су нас повели да штитимо рудник у Милићима.Говорили су нам: „Први пут сада имамо шансу да имамо српску државу, да се боримо за њу!“„А против кога се то боримо?“, питао сам.„Против непријатеља!“; рекли су.

38

„Јесу ли нам опет непријатељи Италијани и Нјемци, као у Другом свијетском рату?“, ја опе упитах.„Ко је ова будала?“, сад официр упита.„Ко су нам сада онда непријатељи?“, погледах га.„Муслимани!“, гракну официр.„Хајде онда да прво побијемо ове наше муслимане у Гламочу“, предложих, правећи се луд.„Стани! Шта причаш?! Ови нам нису непријатељи. Наши муслимани су добри. Непријатељи су муслимани на другом крају Босне!“Тако су безобразно и безобзирно хушкали људе, а наш народ ко' народ. Поготово моји земљаци! Одзив на мобилизацију у Гламочу је био преко 100 одсто јер су се прикључивали и они неспособни, ослобођени војске, као и старци и жене – док је, на пример, у Дрвару био одзив два одсто. Нека ми они опросте, нису дрварчани криви – већ смо ми били луди, вољели смо своју земљу па су нам кроз то свашта протурали.Тако су нам митинговали неколико дана. Нисам схватао шта је у питању док нам једно

39

јутро не рекоше да хитно морамо ићи за те Милиће да чувамо рудник. Стратешка ствар!Пошли смо аутобусима, и старо и младо, да чувамо наша рудна богатства. Блато, киша, снијег и штошта још нас је пратило сво вријеме. Мотали смо се у круг неколико дана мокри, смрзнути, уплашени... Нигдје ни трага од рудника. Тек тада смо сазнали да смо кренули у акцију гдје су нас најавили као специјалце! Нисам могао да вјерујем. Па, ми нисмо могли да се супротставимо ни слабијој уличној банди малолетних хулигана. Не знаш да ли је више било стараца, дјеце или неспособних. Више смо личили на штићенике неког стационара на допусту, него на војску!Водило нас је неколико непознатих људи. Херој Лазо, чувени, курчио се сво вријеме а кад је запуцало почео је да плаче. Тад се види ко је ко!Ту где смо стигли смо се задржали мјесец дана. Чували смо линије које су испред нас ослобађали. Код нас највише су гинули момци од неких двадесетак година и то због неискуства. Чим нешто шушне они одмах устају да виде шта је то и снајпер их залијепи. Ови матори, не зато што су храбрији, не би устали ни да небо падне на њих.40

ТАЈНО ОРУЖЈЕ

Сво време смо били у стању неког лаганог страха и једни смо друге храбрили. Прво смо се узајмно тјешили да се ништа страшно не дешава, те да све није баш тако страшно и на крају смо били срећни јер смо знали да може још страшније да буде. Кроз те приче се пронио глас да је ситуација тако страшна да нам само Руси могу помоћи ако нам пошаљу „тајно оружје“. Полако смо сазнали да се то „тајно оружје“ зове „улт“.Не сумњајући у добронамјерност таквих „добрих“ вијести сваки дан смо се сладили причама како ће „тајно оружје“ све нас да спасе. Митинзи са главном темом „набавка и примјена тајног оружја, које је тако тајно да је можда већ стигло а ми не знамо“ су се редовно одржавали на једном проплану, на ободу шуме. Као бина увијек је служио један ровокопач који нам је помагао око утврђивања и копања нових ровова. Горан „Сурла“ је био најбољи познавалац технологије „Тајних оружја“. Он је увијек, кад се крај пропланка нађу два, три човјека да размијене вијести, спремно узимао главну ријеч:

41

„Ма, јебаћемо им ми мајку, само да нам Руси пошаљу тај улт!“„Јеси ли ти некад видио тај улт?“, питају знатижељници.„Нисам, али као да сам га видио. Познајем га ја у душу. Оооој, земљо! Само да нам га пошаљу што прије!“, митинговао је „Сурла“ наслоњен на ровокопач.„Па шта ћемо са њим? Ко ће њиме руковати?“„Ма, хајде, не секирај се ти. Их, што Руси имају војну технологију! Немаш ти ту ни што пуно знати“, охрабривао нас је.Током једног његовог предавања о томе како „улт“ само што није стигао и како ће бити довољно недјељу дана да помоћу „тајног оружја“ свршимо рат, наиђе нека инспекција високих официра.„Еј, момци! Шта ту радите на пропланку? Јел' треба нека мина да звркне и да вас послије нема?“; грмни један генерал.„К'о да немате паметнија посла. Видите на шта вам тај „улт“ личи. Могли би га мало очистити!“, настави он.Занемјесмо. Гдје будала види „Улт“? Окрећемо се око себе и сем ровокопача није ничег другог било што би могло бар издалека

42

да личи на „тајно оружје“. Почешасмо се по главама, заглеђујући једни друге.„Ко дужи овај улт?“, упита један пуковник.„Мислите на овај ровокопач?“, упита Горан.„Да, да. Ровокопач, улт, све ти је то исто. Иста скаламерија а различита имена. Ајде помјерите га мало у шуму и лијепо очистите од тог блата“, рече пуковник.Тако је негдје дубоко у нама настао неки грч. Разбијена нам је илузија, бајка о „тајном оружју“ које ће нас све спасти. У тишини се разиђосмо свако на своју страну. Прича је била сувише лијепа да би била истинита, тако да није могла ни трајати. Да није била тужна, била би смијешна.Заузесмо своје положаје све се надајући да је официр можда ипак погријешио и да можда Руси баш овога тренутка транспортују према нама смртоносно и спасоносно „тајно оружје“. Чували смо линију ишчекујући „улта“ из наших снова.Линија раздвајања је тамо била дубока двадесетак метара. Навикнут на два, три километра дубине линије извиривао сам из шипражја:„Гдје су они?“„Код оних бреза“, одговарају ми.

43

Гледам у даљину а нигдје бреза!„Ја не видим нигдје брезе!“„Па, јеси ли ћорав!?“„Ћорав си ти! Избечих очи а не видим их!“„Будало, склањај се, погинућеш!“Брезе су биле двадесетак метара испред мене.Како је све било добро организовано цркли би од глади да вјетар није доносио америчке пакете бацане из авиона и намјењене противничкој страни. Све је то било опште лудило. Чак сам и пушку изгубио. То је тек прича за себе!“

44

НА СВАДБИ СВИ СУ ПЛАКАЛИ

У међувремену сам се упознао са свима за столом, наздрављали смо а пиво је стизало у огромним количинама. Упитах момка поред себе: „Ко је овај брадати гласноговорник?“„Не знаш Ђемку?“, шокирано ме упита,“па ти мора да ниси одавде“, рече момак и натегну пиво. „Он ти је чудо. Он ти је бијели маг“. Тек сада нисам ништа разумео.„Како мислиш бели маг?“, упитах га радознало.„Он ти је највећи бијели маг који је икада постојао. Разумијеш?“.„Не разумем“, рекох јер стварно нисам ништа разумео.„Разумјећеш“, рече ми он и обрати се даље келнеру, „Пиџи, ало, дај нам нешто да попијемо и утиушај ту музику, ало... Тише то!“, заврши он комуникацију са келнером.„Ја сам ти његов кум. Оженио сам га деведесетих година са његових двадесет седам година кад је моја кума, а његова жена, Елизабета, имала шеснаест. Нико њега не би успјео да ожени – само сам ја то могао. Кад су се упознали Елизабета је ишла у осми

45

разред и да би изашао са њом, а да њени родитељи не сазнају, водио је цијели разред у биоскоп. Потом су ђаци написали на зиду школе „Ђемка ми те волимо“ а у потпису је стајало „Основна школа Јунуз Дурут“. Ја сам му кум, зову ме Пекара и ја сам једини са њим смијео да кренем у просидбу. Нормално да њени нису пристали. Нико паметан не би пристао да да своју ћерку за њега.Ми смо били упорни. Атмосфера током просидбе је била веома мучна јер је то за њене родитеље било велико изненађење – нису се они томе надали. Садашња његова ташта је током просидбе падала у несвест три пута. Долазили су и доктори. Таман кад су даљи рођаци почели мало да пјевају, ситуација мало отопли , ја узех ријеч и онако мало поднапит мал' све не покварих ријечима: „Ја знам да је свима вама тешко...“Они се сви тек онда опет дадоше у плач и кукњаву. Кад се ипак све смирило сад кум направи грешку јер кад су питали када ће доћи по њу он рече „У суботу“, а до суботе је било остало још неколико дана па се могло свашта десити. Постојала је велика шанса да

46

се предомисле – али ипак је имао среће и све је било уреду.“Чувши да се о њему прича, Ђемка прекиде разговор са осталима и укључи се у нашу причу. „Родитељи су јој радили у Аустрији и ја сам морао да је чувам јер та дјеца обично пропадају – нема ко да се брине о њима. Она је живјела са млађом сестром и нисам смјео да допустим да се то и њој деси. Када сам се договорио са њеним родитељима на ред су дошли социјални радници. Они су морали такође да дају своје мишљење због њених година. Пропитују, запиткују, како ћете живјети, од чега ћете живјети, имаш ли пара, ово, оно... Свадба је одржана тек за три мјесеца. Да социјални радници нису дозволили не би смо се могли узети иако су њени родитељи пристали. На свадби су ипак сви плакали.После свадбе млада ме је одмах питала:„Хоћу ли сутра у школу?“„Него шта!“, био сам неумољив младожења.„И поред куминих школских обавеза родила се прва ћерка у септембру следеће године“, додаде кум Пекара. Ђемка загрли кума и настави: „Она у школу а ја у бизнис. Први сам

47

правио природне сокове у Гламочу и околини. Купиш базе и мјешаш у казану. На ту идеју сам дошао када сам био код рођака у Босанском Броду и видио како се продаје неки ђус без етикете. Не бих то ни примјетио да у то вријеме нисам пио ђус-водку, оооокккккк...! Сада не знам ни какви сокови постоје, оооккккк....“, крекетао је Ђемка.„Е, та ти је добра! Пиџи, дај свима исто! Немамо шта да пијемо! Него, брат из Босанског Брода ми рече да неки људи тамо успјешно праве сокове. Сјајан бизнис. Отишао сам да се распитам. Човјек је био прави пословњак, није хтјео да ми каже тајну посла како се праве сокови – ни да га сјеку.“„Слушајте, то ми је породични посао. Нема тих пара за које бих продао технологију производње ових дивних природних сокова“, причао је.„Реците ми... Нећу вам бити конкуренција јер сам из других крајева а и платио бих вам...“, нисам се предавао.„Ма, хајдете молим вас, не долази у обзи“, био је одлучан сокар.„Али ја бих вам платио“, инсистирао сам.„Не бих пристао ни за двије ипо хиљаде марака“, чврсто је заузео став.48

Не би тај проговорио да му не дадох хиљаду марака! Тако сазнадох тајну како, шта и гдје иде, гдје се набављају базе и све остало.Брзо сам се обучио, обезбиједио „машине“ и кренуо и свијет бизниса. За сат времена сам правио 80 литара сока. Етикету сам направио као да је пунионица у Славонском Броду јер сам морао да заварам траг.Упоредо са мојим добрим соковима појавили су се и неки фалш сокови, без етикете, прављени од прашка. Ја сам за њих био кока-кола.Сокови су се супер продавали па је било мало и љубоморе... Неки су „као“ падали у несвјест од мога ђуса. Проблема је једино било са соком од боровнице јер послије њега није могла да се опере чаша...Сви кафићи, сем једног, у Гламочу су куповали моје сокове без етикете док сам етикету стављао на сокове за продају у продавницама. Тај „изузетак“ кафић који није куповао моје сокове желео је само „провјерене“. Код мене су моји сокови коштали 11 динара без етикете а у продавници су ти исти сокови са етикетом коштали 36 динара. Тако је власник тог „изузетак“ кафића дуго времена куповао моје

49

сокове пуно скупље не знајући да се они праве у Гламочу иако је продавница у којој се он снабдевао била преко пута моје куће - док је цијела уличица мирисала на базе и сокове.

50

ИЛИ СИ ЛУД ИЛИ НА СТРЕЉАЊЕ

„И какве то везе има са белом магијом“, сетих се ја почетка кумове приче.„Кум Ђемка ће ти то најбоље објаснити“, рече Пекара срчући, ко зна које по реду, пиво.„Ех, послије догађаја у Себреници се све промијенило“, рече момак по иемну Сики, обраћајући се Ђемки.„Тад ми је све постало јасно и тужно и безизлазно. Није било смисла у свему што се догађало. Хтјео сам да се искључим из свега, али како... Није се могло ни напријед, ни назад, ни лијево, ни десно... Мрак ми је пао на очи када су нас у неколико аутобуса довезли у Нови Сад као награду за одбрану Београда тамо негдје далеко од њега. Ја сам ишао као један од најбољих војника. Одржали су нам слово, те „храбри сте“, те „ви сте бедем“, „српство“, „срање“, „мазање“... Дали су нам по једну шницлу, утјерали у аутобусе и назад.Тада сам први пут рекао не!Официри су ме у чуду гледали„Будало, надрљаћеш!“„Ја не идем!“„Ма, улази у аутобус!“„Ја не идем!“

51

Остао сам пар дана у Новом Саду и ипак се вратио у јединицу. Опростили су ми ту непослушност али су ме некако мјеркали испод ока. Све сам теже подносио ситуацију. Бесмисао рата, жена, дијете, рату никад краја, сви лажу, краду, варају а народ се међусобно убија. Тад сам одлучио да полудим!“„Опет не рaзумем. Како си то одлучио да полудиш?“, упитах га преко чаше пуне пива док је из звучника тресла Јелена Карлеуша а неколико девојака је играло и увијало се око шанка. Пиво, дим, бука, бели маг, луди војник...„Е, срећо мој. Или си луд или на стријељање, ја ратовати више нисам хтио. Одбијао сам наређења, пријетили су ми, водили ме два пута пред стријељачки вод мислећи да ћу попустити. Али, објасни ти лудом човјеку шта је то стријељање. Ћутао сам, смијао се пред њима и плакао кад сам остајао сам. Послаше ме на љекарске прегледе и посматрање. Као резултат натезања, „луд“ или „стријељање“, је био да сам у лудници провео седам мјесеци.Није било лако. Кад си са лудацима и ти мораш бити луд. Чувале су нас медицинске сестре по имену Тарзан, Јаношик, Конан... 52

Мoжеш мислити на шта су личиле. Кад те оне дохвате...Услови у болници су били очајни. Новца за боље није било а лудацима није сметало. Шта лудак зна! По читаве дане и ноћи сам проводио у кошуљи, кравати и одијелу, јер сам „морао“ бити дотјеран за „нешто“. Скинули би они мене али нису имали да ми дају шта друго да обучем. Можеш мислити на шта сам личио послије пар недеља тако дотјеран, без пресвлачења.“Буљио сам у њега. „Не могу да верујем. Мислио сам да то постоји само у филмовима“, рекао сам, кашљући од дима.„Филм „Лијет изнад кукавичијег гнијезда“ је ништа за ово. Морао сам се прикључити осталима, иначе, да сам био нормалан, полудио бих!А у лудници је стварно било лудо. По мојој процјени само смо ја и мој пријатељ Паја били нормални. Паја је хтјео да исфолира војску и на крају није успјео.“„Па, онда ти баш ниси ни фолирао“, примећујем ја.„Паја је тамо носио неке добре „Реј бан“ наочаре, надасве скупе. Чувао их је максимално. Али, једном, испадне му у

53

дворишту шрафчић од наочара. Шта ћемо друго, него да га тражимо. Тражимо га, тражимо, а он као да је у земљу пропао.Четвороношке претражујемо педаљ по педаљ земље у дворишту. Ништа. Укочише ми се леђа и устадох да се мало исправим, кад видех на згради поред људе начичкане на прозорима како се смију и показују према нама. Моја збуњеност је трајала само пар тренутака јер кад сам погледао сви пацијенти су ишли четвороношке по дворишту, радећи што и ми... Кад сам почео да се смијем на сав глас, сви су ме такође хорски пропратили тако да се цијела околина орила од смијеха. Шрафчић, наравно, нисмо нашли.“„Зашто Паја није успео?“, упитах га.„Није могао да се уживи. Сувише се нормално понашао. На примјер, пусте они мене и Пају истовремено да одемо на викенд кући а тим да се вратимо до понедјељка у десет сати прије подне.Пошто смо били из истог мјеста дође Паја по мене у понедељак ујутро да се вратимо у „болницу-лудницу“.Ја му кажем: „Ти ако си блесав иди, ја нећу.“„Па рекли су нам да морамо доћи данас до десет“, одговорно ће Паја.

54

„Ја ћу ићи можда у сриједу или четвртак“, рекох му.„Па јеси ли ти нормалан, надрљаћеш ако закасниш“, забринуто ће Паја.„Слушај! Ја нисам нормалан и шта им онда вриједи шта су они мени рекли! Шта лудаку значи што му је неко нешто рекао - он ради како му је у глави“, рекох и остадох до четвртка, док је Паја стигао у понедељак на вријеме.Пају су вратили у јединицу а ја сам послије седам мјесеци и налаза конзилијума од седам љекара отпуштен као особа која не сме да се креће без присуства старатеља! Тако су ме вратили кући.Помагао сам људима али сада без пушке. Био сам „позадинац“ у Гламочу.Било ми је непријатно, у мјесту смо били жене, дјеца и ја. Хтјео сам и успјео да пар пута одем на положај али су ме одмах враћали.„Ма кога ти зајебаваш! Прво нећеш да ратујеш, па кад те ослободе онда хоћеш. Стварно си луд. Бјеж у Гламоч или ћемо те сада стварно стријељати!“Што ми је друго преостало него да их послушам. Борци су повријемено у групама

55

долазили на одмор у Гламоч и тада сам се трудио да им будем при руци. Били су жељни цигара и пива. Сјећам се када је мој комшија Трба дошао на једнодневни одмор. Јадник је једва скупио посљедњи метални новчић да купи цигара а око њега гомила дјеце, што његове, што од рођака, што из комшилука и чувши да иде у продавницу дадоше се у дреку:„Гдје идеш?“„Идем купити цигаре.“„Купи и нама нешто“, викала су дјеца.„Не могу. Немам новца!“„Купи нам жваке!“, захтјевали су клинци.„Немам. Не могу!“„Купи нам жваке, купи нам жваке!“, нису одустајали.„Како да вам купим кад немам пара?“, бранио се Трба.„Купи нам жваке!“„Ма, јесте ли ви нормални, с чим да вам купим!?“„С пепсијем!“, једногласно ће дјеца, јер је тада била напопуларнија жвака са окусом пепси-коле.Трба је био један поштен и добар човек, али имао је једну ману – волио је да пуно лаже. 56

Једном се заподенула прича како је неким момцима, који су каснили на аеродром, побјегао авион.„То је немогуће. Мене увијек када путујем сачека авион“, јави се Трба. Сви смо знали да он нигдје није ни аутобусом путовао а не авионом, али смо му увијек одћутали.„Гдје ти идеш авионом?“, није издржао да га не пита један кога смо звали „Професор“. Трба се збунио на тренутак: „Па, гдје ћу..., у Скопље!“, снашао се. Таман је хтјео да настави неку своју причу кад се опет јави „Професор“: „А што ћеш ти у Скопљу?“ Трба ненавикнут на унакрсна испитивања није очекивао наставак и у недостатку одговора је патосирао „Професора“.„Трба, стварно много лажеш. Па у твојим причама нема ни тридесет посто истине!“, јави се неки мангуп из ћошка.„Јебо стару, има истине, има бар седамдесет посто!“, као из рукава ће Тртба.Тако је текао живот у Гламочу све док нас хрватска „Олуја“ није разјурила. Куд који мили моји, а ми углавном ухватисмо правац за Нови Сад. Додуше, прво сам једно вријеме био у Темерину и Каћу, али убрзо је мој нови дом постао Нови Сад.“

57

„Ђемка, телефон“, викали су нашег приповедача. Већ ми је било „момачки“ мутно у глави. Напољу је био мрак. Изгубио сам оријентацију у времену. „Ало, ало... Добро јутро... Ооооккккк“, кркљао је Ђемка у слушалицу. Атмосфера у локалу је подсећала на карневал у Рију. Бука, песма, игра, весеље, алкохолијада, лудило...„Зове Мирко“, није престајао причу Ђемка, враћајући се за сто, „зове из Будимпеште. Морамо ићи до њега. Толико је већ пута био овдје а ми ни једном код њега. Све нас поздравља и зове. Е, мој срећо, свуда нас има, али како да идем када немам пасош. Немам ни избјегличку, изгубио сам... Ооооокккккк... Магија је чудо!“„Хоће ли ми неко објаснити какве везе има опет та магија са овим овде“, мрмљао сам.„Хоћеш ли да те сада претворим у жабу! Ооооокккккк!“„Ништа те не разумем?“„Кум је бијели маг“, објашњавао је кум Пекара грцајући се у пиву, „он ти прориче, саветује, помаже, гата...“Ђемка је по мом погледу видео да или ми ништа није јасно или не верујем ни зарез куму, а камоли реч.58

„Истина је то што кум каже. Све ти могу рећи!“„Реци ми колико је сати, морам кући“, упитах га.„Можеш ми а не мораш вјеровати. Магија је чудо. Још се моја баба бавила њом. Саливала је олово, скидала страј и ноћне море. Смиј се ти, само се смиј... Баба је била првоборац и носилац партизанске споменице мој срећо! Она ти је са Катом Пејновић основала АФЖ – Антифашистички фронт жена. Усред зиме је оставила петоро дјеце и пјешке ишла до Бихаћа све због АФЖ-а.Е, она ти се бавила магијом. Паметна жена. Послије рата је због тога чак и у затвор морала ићи. Од ње сам много наслиједио“, био је упоран Ђемка. „Па, шта ти у ствари радиш?“, упитао сам са неверицом.„Мораш доћи код мене на контролу. Не могу сад пред свима да ти причам“, одговорио је.„Како да дођем кад не знам шта радиш?“„Користим „ји ђинг“, „кигаку“, гледам у длан, шољу, гледам у човјекову душу, гледам у бројеве...“У то се однекуда створи и гитара са неколико жица.

59

„Ајде ону твоју“, викао је неко код шанка прекидајући наш разговор.„Коју моју? Све су моје, знаш ти то добро“ Ооооккккк!!!“, крекетао је Ђемка и поче лупати по жицама:

„Вољела ме једна мала,Од Добоја рано мојаЉубав ми је своју далаМладост ми је своју обећала

Једног дана нестале суНестале су очи плавеПитао сам све поштареГдје су очи моје мале

Наш'о сам је у Сарај'вуУ Сарај'ву у трамвајуЉепа бјела ко мимозаВољела је да се воза

Вољела ме једна мала,Од Добоја рано мојаЉубав ми је своју далаМладост ми је своју обећала

60

Једног дана нестале суНестале су очи плавеПитао сам све поштареГдје су очи моје мале

Купићу јој што год хоћеКупићу јој трамвај бијелиДа њој буде увијек љепоДа се вози куд год жели...“

Зачуше се злокобне сирене које прекинуше песму. „Ево их опет, мајку им досадну“, процеди Ђемка.„Ма ко им јебе матер!“, викну момак за шанком, „могу само да ми попуше! Натави!“Настала је нека непријатна тишина. Сви су вирили кроз излог кафића, али ником није падало на памет да се миче. Поноћ је већ увелико прошла. Мени је звонило, зујало и звечало у глави. У кафић улетеше два полицајца.„Шта је ово? Разлаз! Јесте ли ви нормални?“; викали су – „очекује се да ће вечерас гађати центар. Разлаз!“Нико није реаговао.

61

„Будале! 'Ајде одмах разлаз!“, инсистирали су.Зачу се фијукање, шиштање, штектање против-авионске артиљерије. Ракете су секле ваздух, чују се детонације.„Мора да је ово рафинерија отишла у пизду материну“, коментарисао је момак за шанком, смирено испијајући свој е пиће.Небо над Новим Садом је сијало осветљено неком удаљеном ватром, светлећим хицима против-авионске артиљерије и ракетама које су злокобно прелетале и нападале град.Ђемка ме погледа: „Е, мој срећо, видиш ти ово... Баш сам се опет усрећио! А по књигама ова 1999. година је требала да буде моја година!“

62

Ова књига је успомена и предмет сећања намењена као онима који познају и воле Ђемку, а њихов списак је подугачак, тако и онима који ће га тек упознати и осетити његову магију. Намењена је и онима који ће само негде у неком крајичку своје душе осећати његово присуство.Свако у животу има свог Ђемку, свог белог мага, можда ни незнајући да му је баш он подарио највећу магију а то је љубав.Најлакше је волети нестварне појаве и ликове из бајке.Ово је била сурова Бајка о Ђемки, истина је негде тамо далеко.

63

Саша Јовановић, рођен 14.04.1965. године у Сремској Митровици, где је провео срећно детињство које ће описати у својим мемоарима.Од 1984. године ношен неутољивом жељом за знањем започео студије Енглеског језика и књижевности у Новом Саду и до дана данашњег га та жеља није напустила. Поред многих друштвено-политичких-промотивно-монденских интересовања задржао се у издаваштву као издавач „Новосадског недељника“, „Пензионерских новина“, „Глобуса“, „Љубави и секса“... У слободно време проучава видовњаштво и стриптиз.

Ђемка – Симо Спремо, нема тачних података о датуму рођења, носилац белих чарапа – седми дан, пореклом из Гламоча. Срећно удат, отац двоје деце, добар и неодговоран човек, по професији врач и забављач.

2001

64