BALKANSKI DUHOVI

BALKANSKI DUHOVI

Sveci, teroristi, krv i sveta vodica

RobertKaplanDrhtao sam i pipao po mraku. Za posetu pekom manastiru u "Staroj Srbiji" namerno sam izabrao ovaj upeatljivi as pred zoru. U istonoj pravoslavnoj crkvi duhovna obuka propisuje teak rad i nagrauje ga otkrovenjem pakla i spasenjem koje je isto tako fiziko. Ukoliko uljez sa Zapada nije voljan da to oseti celim biem, ne moe da se nada da e shvatiti.U Crkvi apostola, oslikanoj 1250, mojim oima trebalo je vremena. Minuti su trajali dugo, puni poraza, kao i neprekinuta stolea. Nisam imao ni baterijsku lampu, ni sveu. Nita ne usmerava volju tako kao slepilo."A slijepcu oi ne smetaju, on se dri sve jednoga puta, ka pjan plota kada se prihvati", napisao je Petar Petrovi Njego u Gorskom vijencu, najveem epu srpskog jezika. U njemu je masovni pokolj preobraenika u islam opravdan kao nain da se podri lokalna borba protiv muslimanskih Turaka. Ubrzo, ba kad je tama poela da se povlai, shvatio sam ta su zapravo prava borba, oajanje i mrnja.Rad mojih oiju nauio me je prvom pravilu nacionalnog opstanka: itav svet se moe stvoriti od veoma malo svetlosti. Trebalo je jo samo nekoliko trenutaka da bi lica poela da izviru iz tmine - progonjena i udnjom izmodena lica iz predsvesne srpske prolosti odisala su duhovnou i prostotom koje Zapad najbolje poznaje preko likova Dostojevskog. Oseao sam kao da se nalazim u lobanji u kojoj su spaljena kolektivna seanja naroda.Snovi su dobili oblik, privienja: sveti Nikola u purpornoj odori i s crnim, opominjuim oima na mom potiljku; sveti Sava, svetac-zatitnik Srba i osniva upravo ove crkve, koji se spustio preko vodene praznine da nudi darove milosra i nadahnua; uzneti Hrist, dehumanizovani seljak-bog koji je prevaziao poslednji stadijum fizike patnje, straniji od bilo kog osvajaa ili zemaljske ideologije.Apostoli i sveci izmeali su se sa srednjovekovnim srpskim kraljevima i arhiepiskopima. Svi su prikazani preko iskrivljujueg ogledala vere: izduenih tela i ogromnih ruku i glava. Oi mnogih svetaca bile su izgrebane. Po seljakom verovanju, malter i boja korieni za slikanje oiju svetaca mogu da izlee slepilo.Sujeverje, idolopoklonstvo? Tako bi rezonovao zapadnjaki um. Um koji, po reima Dozefa Konrada, nije "imao nasledno, niti lino poznavanje orua kojim istorijska autokratija gui ideje, uva svoju mo i brani svoje postojanje. Graaninu Zapada nikada ne bi palo na um", pie Konrad u U oima Zapada, "da moe biti izbievan i da je to uopte mera koja se sprovodi u istrazi ili kanjavanju".Ova Crkva izrekla je opomenu: to je tama dublja, to otpor postaje straniji i sve manje razuman.Razdaljina koju je trebalo da preu ove velianstve utvare dok su se moje oi prilagoavale tmini, bila je neizmerna: preko vekova otomanske vladavine, najstranijih moguih ratova i komunistike vladavine. Ovde, u ovom svetilitu dogme, misticizma i divljake lepote, ivljen je ivot nacije. Jedino je odavde mogao uopte potei."Ne znate kako je to ubijati ekiem, ekserima, buzdovanom, zar ne?"Ismail je pokuavao da nadjaa muziku dok mu je lice poprimalo ljubiast odsjaj od treptavih, raznobojnih reflektora. Jo sam bio u Pei, u staroj Srbiji, u diskoteci u koju dolaze muslimanski Albanci, nedaleko od srpskog manastira."Znate li zato ne volim da pijem ljivovicu, zato uvek pijem pivo? Zato to su etnici (srpski partizani u Drugom svetskom ratu) obino ubijali poto bi popili ljivovicu. Da li znate kako izgleda baciti dete uvis i doekati ga na no pred oima njegove majke? Biti vezan za panj u plamenu? Kako izgleda kad vam je zadnjica pocepana sekirom a vi preklinjete Srbe, preklinjete ih da vam pucaju u glavu, a oni nee?

Ljudi postaju slini u suludoj demokratiji borbe

RobertKaplan(2)Bio je to svet zaustavljen u vremenu: magloviti podijum na kojem su ljudi besneli, prolivali krv, doivljavali privienja i zanose. Pa ipak su njihovi pogledi ostali ukoeni i daleki, kao na pranjavom kipu. "Mi smo ovde potpuno zaronjeni u sopstvenu istoriju", rekao mi je Ljuben Goev, bivi bugarski ministar inostranih poslova.Tako sam postao potpuno opsednut srednjovekovnim crkvama i manastirima, starim knjigama i starim fotografijama. Na putu, kada bih sretao ljude, uvek bih ih zapitkivao o prolosti. Samo je na taj nain sadanjost mogla postati shvatljiva.Ovi prostori zahtevaju ljubav prema nepoznatom. Mesecima sam pretresao prodavnice retkih knjiga i tragao za nabavljaima. Znao sam da knjige koje najbolje objanjavaju nasilje u Rumuniji za vreme revolucije decembra 1989. ve decenijama nisu u prodaji, u nekim sluajevima pola veka ili vie.Od aprila do oktobra 1915, ameriki novinar i politiki radikal Don Rid, u pratnji crtaa Bordmena Robinsona putovao je kroz Srbiju, Makedoniju, Rumuniju, Bugarsku, Grku i Tursku. Rid je objavio izvetaj sa njihovog putovanja Rat u istonoj Evropi 1916, godinu dana pre nego to je otputovao u Rusiju i napisao Deset dana koji su uzdrmali svet. Od svih Ridovih knjiga, najmanje je poznata Rat u istonoj Evropi. Morao sam da platim 389 dolara i 11 centi za prvo izdanje s posvetom autora. Navoteni listovi zatitili su neke od crtea raenih olovkom. Rid pie: "U uzbuenju iznenadnog napada, oajnikog otpora, zarobljavanja i unitavanja gradova, izgledalo je da ljudi gube svoj karakteristian lini ili rasni peat i postaju slini u suludoj demokratiji borbe." Rid je vie voleo da ih posmatra nakon to bi se "privikli na rat kao na posao, poeli da se prilagoavaju tom novom nainu ivota i da priaju i razmiljaju o drugim stvarima".I ja sam hteo tako da postupim: da vidim zaboravljena stranja vrata Evrope, ne usred revolucija ili epohalnih izbora, ve neposredno posle toga, kad razliiti ljudi poinju da se prilagoavaju tom novom nainu ivota.Na jednoj od starih fotografija koje sam gledao nalazio se habzburki nadvojvoda Franc Ferdinand na vojnoj vebi u okolini Sarajeva, 27. juna 1914, dan pre nego to je ubijen -zloin koji je raspalio Prvi svetski rat. Konji su kopitama dizali prainu. Franc Ferdinand jahao je uspravno, s nogom duboko u uzengiji, sabljom na boku. Njegovo lice obraslo bradom odisalo je sigurnou jednog nevinijeg doba koje se mnogo lake moglo zapanjiti, svetu koji se jo maglovito mogao pripisati Meternihovoj restauraciji i nepoznavanju (merenom tek danima i nedeljama) tehnolokih zala savremenog rata i totalitarizma.Na drugoj fotografiji bio je atentator Franca Ferdinanda Gavrilo Princip, bosanski Srbin iz okoline Sarajeva. Princip, jo adolescent, obmanjivao je svojim krhkim izgledom: mladica ispresecana ilama i venama. Pogled pun ivotinjske aktivnosti razlikovao se od mrtvog pogleda savremenih terorista koji ubijaju s daljine automatskim pukama i bombama koje aktiviraju vazduni iroskopi.Najintenzivnijih sedamdeset pet godina svetske istorije je prolo i sve su zabeleene zahvaljujui fotografijama. Ali u poreenju s ljudima koje sam sretao i glasovima koje sam sada na putu sluao, te fotografije nisu mi delovale tako staro.Balkan je bio pravi trei svet, mnogo pre no to su zapadnjaki mediji iskovali taj naziv. Sa tog planinskog poluostrva na granici s Bliskim istokom novinski dopisnici upuivali su prve izvetaje XX veka o blatnjavim nizovima izbeglikih kolona i stvarali prve knjige subjektivnog novinarstva i putopisne proze, u doba kad su Azija i Afrika jo bile malice predaleko.ta god da se dogodilo u Bejrutu ili drugde, prvo se, veoma davno, dogodilo na Balkanu.Balkan je iznedrio prve teroriste u veku. VMRO (Vnatrena makedonska revolucionarna organizacija) bio je Palestinska oslobodilaka organizacija dvadesetih i tridesetih godina, u kojoj su se bugarski nalogodavci posvetili tome da povrate delove Makedonije koje su Grka i Jugoslavija uzele posle Drugog svetskog rata. Poput dananjih iita iz junih predgraa Bejruta, ubice VMRO, koje su se na pitolju i pravoslavnoj Bibliji zaklinjale na odanost, potekle su iz seljakog proletarijata bez korena u skopskim, beogradskim i sofijskim sirotinjskim kvartovima. Uzimanje talaca i masovni pokolji nevinih bili su uobiajeni. ak i fanatizam iranskog svetenstva ima svog balkanskog prethodnika. Tokom balkanskih ratova 1912-1913. grki episkop u Makedoniji naredio je ubistvo bugarskog politiara i zatim naloio da se njegova odseena glava donese u crkvu da bi je fotografisali. Nastavljase

Kako izgleda zemlja gde se ine zverstva

RobertKaplan(3)Istorija XX veka ponikla je na Balkanu. Ovde su ljudi bili odvojeni siromatvom i etnikim suparnitvom, to ih je osudilo na mrnju. Ovde je politika bila svedena gotovo na nivo anarhije koja je s vremena na vreme Dunavom doticala u centralnu Evropu.Nacizam, na primer, moe traiti svoje poreklo na Balkanu. U umezima Bea, plodnom tlu etnikih trvenja bliskih junoslovenskom svetu, Hitler je nauio kako da mrzi na tako zarazan nain.Kako izgleda zemlja na mestima gde ljudi ine zverstva? Postoji li neki smrad, savreno mesto, neto u vezi s krajolikom to bi moglo optuiti?Zapoeo sam svoje putovanje u centralnoj Evropi, u Nirnbergu i Dahau, ali tamo gotovo nita nisam osetio. Ta mesta su muzeji: vie ne ive i ne udiu vatru. Unutar sauvanog zida oko stadiona na kojem su nacisti drali masovne zborove sada je teren za skvo nemakih japija.U Beu sam prvi put uhvatio traak neega. Od Bea je Volfgang Amadeus Mocart zasluio samo spomenik, sokae i trg. Dr Karl Liger dobio je vei spomenik, vei trg i najvelianstveniji deo Ringtrase - Dr Karl Liger Ring - gde se nalaze neoklasini Parlament, zgrada Renesansnog univerziteta, barokni Burgteater, gotska Gradska skuptina i Folksgarten.Liger, beki gradonaelnik na prekretnici veka bio je, zajedno sa Georgom fon onererom, drugim austrijskim politiarem istog vremena, otac politikog antisemitizma. Adolf Hitler u Majn Kampfu pie: "Ovog oveka smatram najveim nemakim gradonaelnikom svih vremena... Da je dr Karl Liger iveo u Nemakoj, svrstao bi se u velike umove naeg naroda". Hitler pie da njegove sopstvene ideje potiu upravo od Ligera. Godine 1895, 29. maja, iste noi kad je Teodor Hercl dobio vest o Ligerovoj pobedi na izborima za gradsko vee Bea, otiao je do svog stola da napravi plan o iseljavanju Jevreja iz Evrope.Zurio sam u Ligerov spomenik na Trgu dr Karla Lugera. S rukom na srcu, u sjajnom odelu, der schne Karl ("lepi Karl") radovao se budunosti, oiju prepunih odlunosti; na postolju su ga okruivali miiavi, do pojasa nagi radnici naoruani lopatama i pijucima.U dananjoj Nemakoj takav spomenik izazvao bi skandal. Ali u Austriji nije bilo izvinjenja. "Karl Liger bio je najvei beki gradonaelnik", rekao je jedan austrijski novinar, sleui ramenima. "On u stvari nije bio antisemita. Upotrebljavao je antisemitizam samo kao politiku tehniku".Nastavio sam dalje. Meternih je rekao da Balkan poinje u Renvegu, na putu koji od Bea vodi na istok i jug.to je ovek blii bilo istonom, bilo junom rubu nemakog govornog podruja - to je ovek blii, drugim reima, preteim i brojnijim Slovenima - to nemaki nacionalizam postaje nesigurniji i opasniji. Na istonoj granici nemakog sveta, Nemci iz lezije i Pomeranije dovode u pitanje legitimnost poljske granice. Ka jugu, u Austriji, gde krv iz slovenskog sveta zapravo utie u "nemake" vene, odbijanje ove elementarne injenice poprima razmere reakcionarne, svenemake paranoje.Stigao sam u Klagenfurt, glavni grad najjunije austrijske pokrajine Koruke, poznate kao "Eldorado bivih nacista". U skladu sa svojom veliinom, Koruka je regrutovala vie uvara logora smrti nego bilo koja druga regija u Nemakoj ili Austriji. U Klagenfurtu se osamdesetih pojavio pokret za odvojene kole: sauvaj boe da nemaka deca ue rame uz rame sa Slovencima, etnikim Slovenima. Otiao sam u prostorije desno orijentisane Slobodarske stranke i korukog Hajmatdinsta - organizacije nalik na narodnu vojsku, osnovane posle Prvog svetskog rata i vraene u ivot pedesetih godina, sa neonacistikom orijentacijom. Pokuao sam da isprovociram partijskog portparola. Razoarao sam se.Ideja o velikoj Nemakoj sa Austrijom je mrtva, rekli su mi. Austrijsko desno krilo zainteresovano je jedino za ouvanje integriteta nemakog jezika u jezikom graninom pojasu.Umesto zastava ili starih vojnikih fotografija, neukusna savremena umetnost ukraavala je zidove u prostorijama Slobodarske stranke. Zatim jo jedno razoaranje: umesto neprijatnog provincijalizma "braon koulja" na klagenfurtskim ulicama, naao sam nadobudne tinejere na "mauntin" biciklima na pruge duginih boja. Video sam oveka u ljubiastom sakou od antilopa i sa oro Armani naoarima i ene obuene u stilu il Sander ili Gerlena, sa svilenim alovima u najprefinjenijim jesenjim tonovima... Potomci esesovaca postali su skupo obueni, sposobni tigrovi, uukani u sigurnost jednoobraznih kua srednje klase.Jedine zastave koje sam video pripadale su kreditnim kompanijama. U izlogu turistike agencije Izrael je bio samo jo jedno zimsko odredite za lokalne oboavaoce Sunca. Istinski sledbenici u Slobodarskoj stranci i Hajmatdinstu postajali su sve izopteniji i primorani da zadre privid uvaavanja. Mesto antisemitizma i ostalih tradicionalnih ispada sada je zauzela razuzdana potronja. Stanovnici Koruke postali su dosadna vrsta.Na junoj granici Austrije sa onim to je nekad bila Jugoslavija, ak ni u prvoj klasi voza grejanje nije radilo. Vagon-restoran nije bio prikaen. Vagon koji ga je zamenjivao imao je samo pult za stajanje od cinka gde se sluilo pivo, ljivovica i smrdljive cigarete bez filtera. Kako su se usputne stanice mnoile, ljudi s prljavim noktima zaguili su pult da bi pili i puili. U trenucima kad nisu vikali jedan na drugog ili ispijali alkohol, u tiini su se zabavljali pornografskim asopisima. Za razliku od njihovih kolega iz austrijske radnike klase, nisu imali istovetne frizure i oigledno nisu planirali zimovanje u Tunisu ili Izraelu. Ovde bi Slobodarska stranka i Hajmatdinst, da su bili te sree da dobiju siromanu, starosedelaku izbornu jedinicu, mogli da odbace svoju modernu umetnost i svoje lane, bezline odgovore na novinarska pitanja.

4

Hrvatska: "Samo tako mogu otii u raj"

RobertKaplanProlost u Zagrebu leala je pod nogama meajui se sa sadanjou, u vidu mekanog, gustog tepiha od lia, raskvaenog od kie, u koji su mi stopala stalno tonula. Naputajui elezniku stanicu, prolazio sam kroz maglenu zavesu ukastu od uglja za loenje, hemijskog pandana goruih uspomena. Kako se magla kretala brzo i bila razderana pukotinama, istog trena lepo su se ukazali komad kovanog gvoa ili barokna kupola. Eto. I to je bila prolost, shvatio sam: pukotina u magli kroz koju moe da vidi.Prestonica bive jugoslovenske republike Hrvatske poslednji je elezniki grad u Evropi u kome se od putnika bez dvoumljenja oekuje da doe vozom, poto se "Esplanada", koja je sagraena 1925. i jo vai za jedan od najboljih svetskih hotela, nalazi preko puta stanice.Najvei putopis ovog stolea poinje na zagrebakoj eleznikoj stanici u kino prolee 1937.Kada je knjiga Crno jagnje i sivi soko dejm Rebeke Vest prvi put objavljena etiri godine kasnije, 1941, Njujork tajms buk rivju nazvao ju je apoteozom putopisnog anra. Njujorker je ocenio da se jedino mogla uporediti sa Sedam stubova mudrosti T. E. Lorensa. Ukratko, knjiga predstavlja izvetaj sa estonedeljnog putovanja kroz Jugoslaviju. Opirnije definisana, knjiga Crno jagnje i sivi soko je, kao i Jugoslavija, arolik svet za sebe: dvotomni enciklopedijski opis zemlje od pola miliona rei; dinastika saga o Habzburzima i Karaoreviima; nauni rad o vizantijskoj arheologiji, paganskom folkloru i hrianskoj i islamskoj filozofiji. Knjiga takoe nudi velianstvenu psihoanalizu nemakog uma i porekla faizma i terorizma u XIX veku. To je bilo upozorenje, gotovo savrene vidovitosti, na opasnost u koju je totalitarizam doveo Evropu 1940. i kasnije. Ova knjiga se, kao i Talmud, moe iznova i iznova itati u potrazi za razliitim nivoima znaenja."Da je Rebeka Vest bila srednjovekovna ena i bogata, bila bi sjajna opatica. Da je bila ena iz XVII veka, siromana, bila bi spaljena kao vetica", pie Viktorija Glendining u Rebeka Vest: ivot. Glendiningova Crno jagnje i sivog sokola naziva "kljunom knjigom" autorkinog dugog ivota, u kojem je dejm Rebeka - pisac dvadesetak drugih dokumentarnih dela i romana, mlada ljubavnica H. G. Velsa, izgnanik iz drutva i borac za polnu jednakost - gradila "poglede o religiji, etici, umetnosti, mitu i polu".Veoma mali deo knjige predstavlja napad na hriansku doktrinu raspea i ispatanja, u kojem nae grehe Bog oprata zbog toga to se Hrist rtvovao na krstu."Crno jagnje" je ivotinja koju je dejm Rebeka videla zaklanu u muslimanskom obredu plodnosti u Makedoniji: "Celokupna naa zapadna misao zasnovana je na tom odvratnom izgovoru da je bol odgovarajua cena za bilo ta to vredi", pie ona. "Sivi soko" oznaava tragini odgovor oveanstva na rtvovanje "crnog jagnjeta". U jednoj srpskoj pesmi, prorok Ilija preruen u sokola, prua srpskom generalu mogunost da bira izmeu zemaljskog ili nebeskog carstva. General izabira potonje i podie crkvu umesto da postavi vojsku na poloaje, tako da doivljava poraz od Turaka. Drugim reima, pie autorka ljutito, parafrazirajui potajnu elju pacifista: "Poto je loe biti svetenik i rtvovati jagnje, ja u biti jagnje koje e svetenik da rtvuje".Ova zagonetka o tome kako dobro treba da se suprotstavi zlu, ta ini odgovarajui odnos izmeu svetenika i njegovog stada, danas progoni Zagreb.Nakon samo nekoliko dana u gradu, dejm Rebeka je shvatila da je Zagreb, naalost, "izloba senki". Toliko su njegovi stanovnici bili zaokupljeni sopstvenim podelama, katoliki Hrvati protiv pravoslavnih Srba, da su postali utvare ak i pre nego to su nacisti stigli.Nacistika okupacija je rasplamsala te zategnutosti. U primitivnom krvoloju - ako ne u pravim ciframa - pokolj pravoslavnih Srba u katolikoj Hrvatskoj i susednoj Bosni i Hercegovini bio je lo koliko i bilo ta drugo u Evropi pod nemakom okupacijom. Zbog etrdeset pet godina sistematskog siromaenja pod Titovim komunistima rane su ostale otvorene.U Zagreb sam stigao vozom iz Klagenfurta. Poslednja decenija stolea lebdela je nada mnom. Moje ui su traile tinjajue fantomske glasove za koje sam znao da e ponovo eksplodirati.Jedan etniki Srbin kog sam upoznao u vozu mi je ispriao: "Hrvatski faisti nisu imali gasne komore u Jasenovcu. Imali su samo noeve i maljeve kojima su inili masovna ubistva nad Srbima. Klanje je vreno bez reda, niko se nije trudio da vodi evidenciju. I evo nas ovde, decenijama kasnimo za Poljskom. Tamo se Jevreji i katolici bore oko vanosti. Ovde, Srbi i Hrvati se i dalje svaaju oko brojki."Brojevi su sve to je ikada bilo vano u Zagrebu. Na primer, ako biste rekli da su hrvatske ustae ("ustanici") pobili 700.000 Srba u Jasenovcu, logoru smrti u Drugom svetskom ratu smetenom na stotinak kilometara jugoistono od Zagreba, bili biste shvaeni kao srpski nacionalista koji prezire Hrvate, kao i Albance, i smatra da je pokojni hrvatski kardinal i zagrebaki nadbiskup Alojzije Stepinac "nacistiki ratni zloinac", kao neko ko podrava Slobodana Miloevia, nacionalistikog vou Srbije kome mase kliu. Ali ako biste rekli da su ustaki faisti ubili samo 60.000 Srba, bili biste oznaeni kao hrvatski nacionalista koji misli da je kardinal Stepinac "voljeni svetac" i prezire Srbe i njihovog vou Miloevia.Kardinal Stepinac, Hrvat, linost iz kasnih tridesetih i etrdesetih godina, je oruje protiv Miloevia, Srbina, linosti devedesetih - i obrnuto. Kasne tridesete i etrdesete i dalje deluju kao sadanjost u Zagrebu zato to se istorija nije pomerila. Nigde u Evropi naslee nacistikih ratnih zloina nije toliko nerazreeno pitanje kao to je to u Hrvatskoj.

5

Bakarenje u raskonoj dekadenciji

RobertKaplanZagreb je urbano mesto u kome su veliina i ureenost prostora bitni, a boja manje vana. Gradu nije potrebna suneva svetlost da bi se razmetao. Bolji su oblaci, a rominjanje hladne kie jo je i ponajbolje. Proetao sam se nekih sto metara od eleznike stanice do hotela "Esplanada": ogromna plavo-zelena graevina koja bi se lako mogla pomeati s nekim vladinim ministarstvom, bakarila se u raskonoj dekadenciji, podseajui na istananu turobnost edvardijanske Engleske ili fin-de-siecle Bea. Uetao sam u zasvoeno predvorje u crno-belom mermeru, ukraeno ogledalima u zlatnim ramovima, s navuenim plianim zastorima i draperijama i purpurnim tepisima. Nametaj je bio zift crn, a abauri na lampama zlatnouti. Predvorje i sala za ruavanje liili su na pretrpanu umetniku galeriju ije su slike vraale u seanje svet Zigmunda Frojda, Gustava Klimta i Oskara Kokoke: modernistiku ikonografiju koja nagovetava raspadanje drutva i trijumf nasilja i seksualnog nagona nad vladavinom prava.Slavenka Drakuli je zagrebaka novinarka koja na hrvatskom pie za Danas, lokalne novine, i na engleskom za Nju ripablik i Nejn. Sa firmiranim naoarima za sunce i svetlocrvenom maramom za glavu u savrenom skladu s njenom crvenom bluzom i karminom, ona je, kao i druge ene u hotelskom restoranu, bila obuena s entuzijazmom koji je upotpunjavao samopouzdanje hotelske umetnosti. Opta poruka bila je nedvosmislena: uprkos udarcu siromatva koji je zadao komunizam, utuenosti, loe zagrejanim stanovima i gde god da se okrene jadno opremljenim izlozima, mi Hrvati smo rimokatolici, a Zagreb je istoni bastion Zapada; vi, posetioci, i dalje ste u orbiti Austrougarske, Bea - gde je savremeni svet praktino izmiljen - i nemojte da zaboravite!Poput profesionalnog crtaa, Slavenka je, gestikulirajui prstima, u glavnim crtama objanjavala jugoslovensku dilemu: "Ovo nije Maarska, Poljska ili Rumunija. To je pre Sovjetski Savez u malom. Na primer, to se deava u Litvaniji, ali se to deava i u Tadikistanu. To se deava u Hrvatskoj, ali i u Srbiji i Makedoniji. Svaka situacija je jedinstvena. Ovde nema lakih tema. Zbog Titovog prekida sa Staljinom, neprijatelj u Jugoslaviji uvek je bio unutranji, ne spoljanji. Godinama smo obmanjivani neim to je bila samo iluzija slobode..."Odmah sam shvatio da je kontrarevolucija u Istonoj Evropi obuhvatala i Jugoslaviju. Ali, zbog toga to se pritisak nezadovoljstva kretao horizontalno, u vidu sukoba jednih protiv drugih, umesto da se kree vertikalno protiv komunistikih monika u Beogradu, revolucionarni put u Jugoslaviji je isprva bio mnogo zaobilazniji i stoga prikriveniji. To je razlog zbog kojeg spoljanji svet nita nije primetio sve do 1991. kad su poele borbe.Nije bilo potrebno da budem imalo dalekovid da bih video ta se sprema. Moja poseta Jugoslaviji bila je jeziva upravo zato to su se svi s kojima sam razgovarao, stanovnici i strane diplomate, svejedno, ve pomirili s velikim nasiljem koje se spremalo. Jugoslavija nije propala iznenada, ve postepeno i metodino, korak po korak, tokom osamdesetih, postajui sve siromanija i zloudnija i iz godine u godinu sve nabijenija mrnjom. Zbog toga je svaki razgovor koji sam vodio bio tako tuan. Mi smo svi vikali spoljnom svetu o katastrofi koja se spremala, ali niko nije eleo da uje nau odvratnu tajnu. Nikoga to nije zanimalo. Malo njih je sa sigurnou znalo gde se uopte Hrvatska (na primer) nalazi. Kad bih iz moje sobe u "Esplanadi" preko telefona ljudima rekao da sam na Balkanu, oni su ga i dalje meali s Baltikom."Treba ti najmanje nekoliko nedelja u Zagrebu. Ima toliko mnogo ljudi s kojima se treba videti. Ovde su niti tako tanane, tako isprepletane. Sve je to toliko komplikovano..." Slavenkini prsti su se, izgleda, predali razoaranju i pali na sto. Ovde, nagovestila je, bitka izmeu komunizma i kapitalizma tek je jedna dimenzija borbe koja katolicizam suprotstavlja pravoslavlju, Rim Konstantinopolju, zavetanje habzburke Austro-Ugarske zavetanju otomanske Turske, drugim reima, Zapad protiv Istoka, konaan istorijski i kulturoloki sukob.U danima koji su sledili, Zagreb i hotel "Esplanada" stopili su se u probijenu zvunu komoru: u niz briljantnih monologa, koje je kia inila duim i vrednijim spomena, u kojima su se pejza i arhitektura izgubili i apstraktne ideje preovladale.Nije sluajnost to to Crno jagnje i sivi soko poinje u Zagrebu, usredsreuje se na Jugoslaviju, niti to to ju je napisala ena: takva knjiga je gotovo morala da se sastoji od svega toga. Uzburkanost i kreativnost vete kuvarice i vezilje, u kombinaciji sa zemaljskom osetljivou ene sa sela i uskoro bake, bez sumnje su bile neophodne osobine koje su omoguile dejm Rebeki da se uplete u razmiljanja, strasti i nacionalne istorije Evrope i Azije i da ih prepravljene utka u povezanu, moralno usredsreenu tapiseriju.Svega dve i po godine pre njenog putovanja, 9. oktobra 1934, dejm Rebeka izustila je re Jugoslavija po prvi put. Toga dana, leei u krevetu posle operacije, na radiju je ula vest da su agenti hrvatskih ustaa izvrili atentat na glavu srpskog kraljevskog doma, kralja Aleksandra I Karaorevia, po njegovom dolasku u Marsej u dravnu posetu. Nekoliko dana kasnije gledala je dokumentarni film o atentatu: kako se kamera fokusirala na lice umirueg, etrdesetestogodinjeg kralja, autor je shvatao njegovu obuzetost svojom zemljom. Instinktivno je znala je ovaj plemeniti lik na izdisaju predstavlja jo jedan znak na putu ka stravinoj kataklizmi, ak i goroj od Prvog svetkog rata, koju tada jo nije mogla da objasni. Tako je dola u Jugoslaviju da ispita prirodu pomaljajue kataklizme, kao to sam ja doao da istraim prirodu druge pomaljajue kataklizme. Politika u Jugoslaviji na savren nain odraava istorijski proces i stoga je predvidljivija vie nego to to veina ljudi misli.

6

Zagreb znai "iza brega"

RobertKaplanKnjiga "Crno jagnje i sivi soko" privukla me je Jugoslaviji. Sve do devedesetih, putovanje ovde nije bilo zamena ni za avanturu opasnu po ivot, niti za bekstvo u neto to je vizuelno egzotino: umesto toga, nudilo je sudar s najstranijim i osnovnim pitanjima stolea. Jugoslavija je takoe bila pria o etnikoj istananosti nad istananou koja se odupire saimanju na novinskim stranicama. Kao ovek koji je prethodno pokrivao ratove u Africi i Aziji, oseao sam se istovremeno i otrovano i neodgovarajue. Moj vodi bila je ena koja vie nije iva, za ije sam ivotne misli smatrao da su strastvenije i zahtevnije nego to bi to bilo koji muki pisac ikad mogao biti. Radije bih izgubio paso i novac nego svoju ispretumbanu i ispodvlaenu verziju "Crnog jagnjeta i sivog sokola". Zajedno s "Ratom u istonoj Evropi" Dona Rida, nikad je nisam ostavljao u hotelu. Nosio sam ih svuda po Jugoslaviji.Zagreb znai "iza brega", pri emu je breg poloaj gornjeg grada, koji dominira nad donjim. U donjem gradu nalaze se eleznika stanica, hotel "Esplanada", graevine i paviljoni u stilu neorenesanse s kraja veka, secesije i "art nouveau", odvojene zelenim povrinama. Visoko na bregu, s pogledom na donji grad, nalazi se utvrena gotska katedrala Zagreba, pravi Kremlj u malom, osvetana u XIII veku, a restaurirana krajem XIX veka. Ta katedrala je najvea rimokatolika graevina na Balkanu i sedite zagrebakog nadbiskupa. Poto ju je posetila na uskrnje vee 1937, dejm Rebeka je uzviknula: "Tamo je postojao intenzitet oseanja koji ne samo da je imao beskrajnu i podstiuu mo, ve je bio asnog porekla proizalog iz relistike strasti, iz itavog verovanja".Sve do tog trenutka mnogo stvari je ilo u prilog tom velianstvenom opisu. Tokom vekova, delimino kao reakcija na grehe austrougarske vladavine, katolikim teolozima u Hrvatskoj ideja hrianskog jedinstva meu junim ("jugo") Slovenima postajala je sve privlanija. Ovi teolozi prouavali su raskol iz 1054. izmeu Rima i Konstantinopolja, sve do apostola iz IX veka, irila i Metodija koji su Slovene preobratili u hriane. Ali posle raskola 1054. veina preobraenika irila i Metodija postali su vernici suparnike pravoslavne crkve, tako da su u katolikom svetu Hrvati praktino ostali usamljeni u ljubavi prema dvojici apostola.U XIX veku likovi irila i Metodija poeli su se pojavljivati u hrvatskim crkvenim krugovima kao simboli jedinstva izmeu katolike i pravoslavne crkve. Na postizanju tog cilja radila je svestrana osoba u liku biskupa Josipa trosmajera - hrvatskog patriote, osnivaa Zagrebakog sveuilita, vrsnog lingviste i batovana, uzgajivaa konja "lipicanera", poznavaoca vina i pripovedaa. Kao katoliki hrvatski intelektualac, trosmajer je u potpunosti prihvatio jednakost i legitimitet Srpske pravoslavne crkve. Kada je poslao estitku pravoslavnim episkopima povodom hiljadugodinjice Metodijevog roenja, naiao je na osudu kolega katolika u Austrougarskoj i Vatikanu. Habzburki car Franc Jozef uvredio je trosmajera u lice. trosmajer je, odgovarajui, upozorio Habzburge da e nastavljanje rave vladavine u Bosni i Hercegovini - provinciji juno i istono of Hrvatske, gde je mnogo Hrvata ivelo meu Srbima i lokalnim Muslimanima - dovesti do sloma njihovog carstva, to se upravo i dogodilo. Dejm Rebeka hvalila je trosmajera kao "neustraivog kritiara austrougarske tiranije". Ona pie da je trosmajera, koji se borio i protiv antisemitizma i antisrpskog ovinizma, u XIX veku Vatikan mrzeo zato to mu je u njihovim oima "na alost nedostajao bigotizam".Ipak, kada je dejm Rebeka posetila Zagreb u prolee 1937, novi duh jedinstva meu hrianskim Slovenima, prilino razliit od trosmajerovog, bivao je sve snaniji u umovima hrvatskih katolika. Promene su nastavljene pod dinaminim uticajem nadbiskupa- pomonika Alojzija Stepinca koji e pre isteka godine dobiti punu titulu zagrebakog nadbiskupa.Stepinac je roen 1898. u dobrostojeoj porodici, u jednom selu zapadno od Zagreba kao peto od osmoro dece. Nakon uestvovanja u Prvom svetskom ratu, studirao je agronomiju i postao aktivan lan Studentskog udruenja katolika. Godine 1924. raskinuo je verenitvo s Hrvaticom i otiao u svetenike, provevi narednih sedam godina u prestinom Gregorijanskom univerzitetu u Rimu pod jezuitskom upravom, to je njegov bogati otac mogao da mu priuti. Nakon to je diplomirao, Stepinac je traio da bude dodeljen nekoj maloj parohiji. Ali (nesumnjivo zbog Stepinevih akademskih akreditiva), tadanji zagrebaki nadbiskup Antun Bauer, doveo je tridesetdvogodinje udo da radi u arhivi katedrale.Teko je zamisliti dva hrvatska katolika koji bi bili toliko razliiti kao trosmajer i Stepinac. trosmajer je bio junoslovenski nacionalista koji se borio protiv Austrijanaca i Vatikana, dok je Stepinac bio isti hrvatski nacionalista koji je prigrlio Vatikan i Austrijance u borbi protiv junoslovenskih suseda Srba.Od najranije mladosti Stepinac je bio, prema reima samog nadbiskupa Bauera, "preterano poboan", za razliku od trosmajera koji je voleo vino, konje i lagodan ivot.

7

Papa Jovan Pavle II je kleknuo pred Stepinevom bistom

RobertKaplanMladi Stepinac je kolege iz Studentskog udruenja katolika smatrao nedovoljno religioznima. Na verenikoj proslavi, pre nego to e se posvetiti crkvi, Stepinac je odbio ak i da poljubi voljenu, rekavi da "to nije priee". Prilikom preuzimanja mesta nadbiskupa-pomonika 1934, Stepinac je bio obuen u franjevaku haljinu s kanapom oko struka, kako bi u javnosti bio poistoveen s idealom siromatva. Ubrzo je poeo da organizuje posebne mise i procesije protiv psovanja i telesnih greha. Njegov otpor, naroito prema sunanju i zajednikom plivanju, podario je kromvelovski duh njegovim upravljakim osobinama. Sudei po Stepinevom dnevniku, on je mislio da bi katoliki ideali istote trebalo da se proire i na pravoslavnu Srbiju. "Kad bi bilo vie slobode... Srbija bi postala katolika za 20 godina", pisao je Stepinac. Zbog svog dogmatizma pravoslavce je smatrao otpadnicima. "Najidealnije bi bilo kad bi se Srbi vratili veri oeva; to jest, da pognu glavu pred predstavnikom Hristovim, Svetim Ocem. Tada bismo mogli barem disati u ovom delu Evrope, jer je vizantinizam odigrao stranu ulogu... u sprezi s Turcima".Kada se Stepinac "kasnije, tokom Drugog svetskog rata suoio s praktinim plodovima tih ideja, bio je uasnut", primeuje Stela Aleksander, u detaljnom i saoseajnom opisu Stepineve karijere Trojni mit: ivot nadbiskupa Alojzija Stepinca.Uao sam u zagrebaku katedralu i zapazio mnotvo plakata sa slikom pape Jovana Pavla II. Ugled pape oduvek je bio posebno snaan u Hrvatskoj iz jednog razloga: i pored toga to je Hrvatska prvi sused Italije i Vatikana i uprkos tome to predstavlja zajedniku granicu izmeu istonog i zapadnog hrianstva ije je pomirenje papa odavno traio, taj papa, koji je putovao u najudaljenije kutove Afrike i Azije, tokom prvih 12 godina papstva jo nije doao u Hrvatsku. Razlog za to jeste najveim delom naslee kardinala Stepinca.U brodu crkve, moj pogled privukla je ogromna bronzana statua Isusa u mukama, "Kalvarija" hrvatskog vajara Ivana Orlia. Postavljena desno od ulaza u katedralu 1978, skulptura odie snagom i jainom. Grupa opatica u belim odorama pala je na kolena pred njom u nemoj molitvi. Zlatne zvezde s plavo obojene tavanice bacale su svetlost na njih. Iao sam dalje, sve do leve strane oltara, gde Stepinac u kamenom reljefu klei i prima Hristov blagoslov. Tu je Stepinev grob. Sahranjen je 1960. u zidu katedrale, ba na tom mestu. Spomenik je napravio drugi, poznatiji hrvatski vajar Ivan Metrovi, a platili su ga hrvatski Amerikanci. Namerno je mali, sveden i naivan, sastavljen od najmanjeg mogueg broja linija nalik na noeve. Ljudi su prolazili pored njega i padali na kolena, ba kao to su to inili pred mnogo veom i impresivnijom statuom "Isusa na Kalvariji". Pred ovim skromnim spomenikom, papa Jovan Pavle II takoe je poeleo da klekne. Zbog te naroite elje, savezne vlasti u Beogradu - uglavnom Srbi - dugo su odbijale da mu daju dozvolu da poseti Zagreb.Kada sam prvi put posetio Stepinev grob 1984, prila mi je starica i zamolila: "Piite lepo o njemu. On je bio na heroj, a ne ratni zloinac." Ali zvaninik komunistikog reima u Beogradu mi je rekao da je "za nas presuda konana: Stepinac je bio kvislinki krvnik - svetenik koji je jednom rukom krstio, a drugom klao". Taj zvaninik mi je zatim ispriao kako su katoliki svetenici, po Stepinevim uputstvima, vrili crkvene obrede i prisiljavali pravoslavne Srbe na masovno preobraenje, nekoliko trenutaka pre no to bi ih hrvatske ustae pogubile, "samo tako su mogli da odu u raj".Tada sam pomislio da imam dobru umetniku priu. Kasnije sam proitao Dugaak niz svea, memoare C. L. Sulcbergera, biveg glavnog dopisnika iz inostranstva i kolumnistu Njujork tajmsa. Ispostavilo se da je napravio istovetnu priu trideset i etiri godine ranije, 1950. Sulcberger se prisea: "Pravoslavni Srbi svih politikih opredeljenja, doli su i reei mi rekli: Stepinac je trebalo da bude obeen. On je bio taj koji je naredio ubistva hiljada pravoslavaca. Kada sam se vratio u Zagreb, na ulici su mi pritrala dvojica mukaraca i upitali: Da li ste vi ameriki novinar? Da li ste videli nadbiskupa (koji je u to vreme bio u komunistikom zatvoru)? Eh, dobar je to ovek, svetac. Recite amerikom narodu da je on na heroj."A kad sam se vratio u Zagreb pet godina kasnije, krajem 1989. godine, i dalje je glavna pria bila to da li je Stepinac kriv ili nevin. Tri godine ranije, 1986, Andrija Artukovi, bivi ministar unutranjih poslova marionetske nacistike vlade u Hrvatskoj u toku Drugog svetskog rata, deportovan je iz Sjedinjenih Drava da bi mu se u Zagrebu sudilo za ratne zloine. Artukovievo prisustvo u rodnoj zemlji uskomealo je stare uspomene, a komunistike vlasti odgovorile su jedino loe voenim suenjem, predstavom u staljinistikom stilu, koje je posluilo da raspali strasti u vezi s problemom Stepinac. Artukovi, star i bolestan, proglaen je krivim i osuen na smrt, ali je umro u zatvoru pre nego to je presuda mogla biti izvrena. Mesto njegovog groba nije obelodanjeno: komunisti u Beogradu, veinom Srbi, plaili su se da e ga Hrvati pretvoriti u svetilite. Nain na koji se s Artukoviem postupalo bio je sraman.Posmatra moe videti kako se, godinu po godinu, gradila mrnja. Kasnih osamdesetih, razmere problema Stepinac su se uveavale s okotavanjem sukobljenih srpskih i hrvatskih stavova usled poveanog siromatva, godinje inflacione stope od nekoliko hiljada procenata i cepkanjem jugoslovenske federacije. Genocid je bio re s kojom se mnogo razbacivalo. Nastavljase

8

Koksa: Komunisti treba da kleknu, a ne crkva

RobertKaplanTokom moje posete Zagrebu krejem 1989, pojavio se i dodatni inilac: objavljivanje izabranih delova Stepinevih linih dnevnika u nedeljniku Danas. Dnevnike je pronaao lokalni istoriar Ljubo Boban. Boban, Hrvat, odbio je da otkrije gde ili kako je do njih doao. "To je tajna", rekao mi je. U njegovoj kancelariji na Zagrebakom sveuilitu, primetio je da su podaci za izuzetno osetljiv estomeseni period iz 1942. "misteriozno nestali". Nagovestio je da ih crkva skriva. Objavljeni dnevnici, ija autentinost nije dovoena u pitanje, ne laskaju Stepincu. Oni otkrivaju oveka na kojeg su, iako je sticao univerzitetsko obrazovanje u Rimu, uticale osnove seoskog sujeverja i koji je pojmove kao masonska zavera shvatao prilino ozbiljno.Napustio sam katedralu i uputio se ulicom do kue monsinjora ure Kokse, koji me je utivo primio, kao i pre pet godina, iako mu se nisam prethodno javio da zakaem sastanak. Pored (tada) aktuelnog zagrebakog kardinala Franje Kuharia monsinjor Koksa je bio najvanija linost hrvatske crkve osamdesetih i poetkom devedesetih godina. S obzirom da je monsinjor Koksa dugo iveo u inostranstvu i znao stane jezike, oseao je da je njegova dunost da primi sve posetioce, bez obzira koliko bili neprijateljski nastrojeni, kako bi svetu objasnio gledite hrvatske crkve na bolnu istorijsku epizodu - onu za koju je smatrao da je previe sloena da bi je bilo ko, osim neprijatelja crkve, osuivao ili pojednostavljivao."Stepinac je velika crkvena linost Evrope; neemo dozvoliti da ga ukaljaju. Braniemo ga. Jeste mrzeo masone; u ono vreme to je bio stav hriana. ta ste oekivali?"Monsinjor Koksa seo je ispod rapea, obuen jednostavno, u crnu odoru s belim svetenikim okovratnikom. Tipini balkanski tepisi i stolnjaci ukraavali su njegovu radnu sobu. Bio je to star ovek sede kose. Njegove oi su se izgleda beile, ne samo iz nezadovoljstva, ve s oiglednim zamorom. Bore na njegovom lu bile su kao oiljci iz starih bitaka."To je tako nepravedno. Ti dnevnici predstavljaju intimna razmiljanja jednog oveka. Prerano su objavljeni." (U toj pregrejanoj politikoj atmosferi, 50 godina delovalo je kao suvie kratak period). "Samo crkva ima prava da daje dozvole za objavljivanje dnevnika, ne komunisti". Monsinjor Koksa je nabacio da je istoriar Boban agent zvaninika komunistike Jugoslavije (to jest, srpskih), koji su vrsto odluili da potkopaju katoliku crkvu i hrvatsku naciju. Otkad je Stepinac u Titovim rukama 1946. podneo muenitvo, jugoslovenska drava je ostala bez legitimiteta u oima ovdanje katolike crkve."Neka komunisti kleknu na kolena kao Brant, a ne crkva!" Te rei monsinjora Kokse odnosile su se na uveni incident u Varavi u leto 1970, kad je zapadnonemki kancelar Vili Brant pokajniki pao na kolena pred spomenikom jevrejskim rtvama iz varavskog geta. "Rat je ionako poluzloinaka rabota. Zato izdvajati Stepinca? Ne moemo sve porei. To to se dogodilo u Jasenovcu je tragino; moda je pobijeno 60.000, moda malo vie, ali svakako nije 700.000."Monsinjor je nastavio: "Hrvatska je muenica itave Jugoslavije. Na nacionalizam je mlad, ak nije ni ostvaren. Ali sve ovo je previe sloeno da biste razumeli. To je pitanje mentaliteta." Celo telo monsinjora Kokse skupilo se od uzbuenja, poput njegovog ela: znao je da e ako nastavi u tom tonu, sve ispasti pogreno - da u ja misliti o njemu kao o nazadnom, antisrpskom ovinisti i uz to neosetljivom i prema Jevrejima. Njegove oi suzile su se ka meni kao da uzvikuju: Dakle misli da sam ja neprijatelj mladiu, ali nisam. Nema ti pojma kako je ovde bilo za vreme Drugog ssvetskog rata. lako je tebi da doe iz Amerike, gde se nikad nita loe ne deava, i da nas osuuje! Ali ti nisi iznad nas. uvaj se svojih procena!Ustao sam da poem. Koksa mi je rekao da u uvek biti dobrodoao i da mogu da se vraam i postavljam mu pitanja o Stepincu koliko god elim. Zahvalio sam mu se. Znao sam da e, ak i ako napiem uasne stvari o njemu ili Stepincu, uvek biti voljan da se ponovo vidi sa mnom. Monsinjor Koksa je bio poznat kao ovek koji trai protivnike. Jednom na nekom prijemu, zadrao se u razgovoru sa Slavkom Goldtajnom, jednim od lidera lokalne jevrejske zajednice. Dvojica mukaraca odvezla su se do katedrale da porazgovaraju, ali se rasprava toliko usijala da uopte nisu ni izali iz automobila. Sedeli su u kolima parkiranim ispred katedrale nad uspavanim gradom i prepirali se satima, bacajui jedan drugom u lice vrlo RAZLIITE brojeve. Hrvatske ustae pobile su 20.000 Jevreja i 30.000 Roma u Jasenovcu, rekao je Goldtajn. Ali da su Goldtajnovi podaci, kao i ukupna brojka od 60.000 rtava u Jasenovcu do koje je dola crkva bili tani, to bi znailo da je tamo ubijeno svega 10.000 Srba. Ipak, sve strane se slau u tome da su, brojano, pravoslavni Srbi bili glavne rtve ustaa, tako da je monsinjor Koksa osporavao Goldtajnove brojke o Jevrejima i Romima. Meutim, koji god da je broj u pitanju, Stepinac je, po reima Kokse, nevin. "Doite ponovo da me posetite", preklinjao je monsinjor Goldtajna, a isto to je rekao i meni. To je moja sudbina: Bog ju je meni namenio.

9

Radosna reakcija na formiranje NDH

RobertKaplanStepinev duh slui kao osnovni simbol srpsko-hrvatskog spora, prema kojem se svaka druga etnika mrnja u ovoj, sada raskomadanoj, najveoj i najotrije odvojenoj od svih balkanskih nacija, upravlja. to se vie krvi prolivalo u jugoslovenskom graanskom ratu devedesetih, to je pria o Stepincu postajala bitnija. Tom problemu moe se prii uz pomo psiholoke teorije nacije zasnovane na "masovnim simbolima", koju je razvio dobitnik Nobelove nagrade Elijas Kaneti, roen u Bugarskoj.Na alost, Kaneti se nije bavio stanovnicima Balkana. Psiholoki zatvorena, plemenska priroda Srba, Hrvata i ostalih ini ih prijemivima za masovne simbole isto koliko i Jevreje, a mnogo vie nego Engleze ili Nemce.S obzirom da se Hrvati etniki ne razlikuju od Srba - potiu od iste slovenske rase, govore istim jezikom, obino imaju ista imena - njihov identitet poiva na njihovom rimokatolianstvu. Stoga bi masovni simbol Hrvata mogao biti Crkva ili jo odreenije, zbunjujue i ratoborno zavetanje nadbiskupa Stepinca.injenice, koje okruuju njegovu karijeru kao nadbiskupa u ratno vreme, dre, vie nego bilo koje pojedinano pitanje, Srbe i Hrvate - a samim tim i Jugoslaviju - psihloki podeljene. Zbog toga, a i zbog pravednog postupanja prema njemu samom, neke injenice zahtevaju nau panju.Godine 1941, 10. aprila, pod izmom nemake i italijanske invazije, ustaki faisti su proglasili "Nezavisnu dravu Hrvatsku". Reakcija nadbiskupa Stepinca bila je "radosna", jer je video stvaranje "slobodne" Hrvatske kao od boga dodeljen blagoslov za trinaest vekova od prvih veza Hrvatske sa Crkvom u Rimu. Otiao je u slubenu posetu ustakom voi Anti Paveliu 16. aprila, a 28. aprila, u pismu hrvatskom kleru, napisao je:"Vremena su takva da vie nije jezik taj koji govori, ve je to krv sa svojim tajanstvenim vezama sa domovinom, u kojoj smo videli boansku svetlost... Da li je potrebno rei da krv tee bre u naim venama, da srca u naim grudima tuku jae:...nijednog potenog oveka to ne moe vreati, jer je ljubav prema sopstvenom narodu upisana po bojim zakonima. Ko nas moe prekoriti ako i mi, kao duhovni pastori damo na doprinos ponosu i radovanju naroda,... ovde nije teko videti bojih ruku delo."Daleko od toga da je Stepinac voleo ili ak verovao Nemcima, na iju je nacistiku ideologiju gledao kao na "pagansku". Ali tokom godina, kod njega se razvio opsesivan strah od komunizma: i on je, kao i toliko ondanjih vatikanskih velikodostojnika, razmiljao o toj ideologiji povezujui je s Pravoslavnom crkvom u Rusiji, i sledstveno, s Pravoslavnom crkvom u Srbiji. Pod njegovim uticajem kao nadbiskupa-pomonika 1935. i 1936, u poluzvaninom dokumentu hrvatske crkve Katoliki list , agresivno su napadani "jevrejski marksisti" u Rusiji, koji su bili "strani ljudima nad kojima vladaju..." Ali 1937, Stepinac je video kako bi nacisti mogli da transformiu tradicionalni antisemitizam s kojim je odrastao u neto mnogo ekstremnije. I otada, vie nije bilo antisemitskih primedbi u antikomunistikim tiradama Katolikog lista.Takva ambivalentnost je, na nesreu, bila karakteristina za nadbiskupa. Na primer, kad su ustake vlasti, mesec dana nakon osvajanja vlasti, naredile svim Jevrejima u Hrvatskoj da nose posebne oznake na odei, Stepinac je u privatnom razgovoru predloio ministru unutranjih poslova Andriji Artukoviu (koji je kasnije naao utoite u Sjedinjenim Dravama), da bi moda trebalo traiti od Jevreja da te oznake kupuju, kako bi otplatili dravi trokove njihove proizvodnje, a da ne moraju stvarno da ih nose. Stepinac je zatim traio da se sve mere protiv Jevreja i Srba, posebno dece, sprovode na "human" nain.U tom trenutku, Stepineva naivnost, od koje su mu ula toliko otupela, bila je tolika da se njegova svesnost graniila sa slepilom. Tako je prilikom srdanog doeka ustakog reima, rekao: "Poznajui ljude koji danas vode sudbinu hrvatskog naroda...verujemo i oekujemo da e crkva u naoj vaskrsloj dravi Hrvatskoj moi da u potpunoj slobodi proglasi principe vene istine i pravde neospornim".Nadbiskup oigledno nije shvatao da Hrvatska pod ustaama nije nita drugo do marionetska drava podeljena izmeu nacistike Nemake i faistike Italije. U Trojnom mitu", Stela Aleksander zapaa: "Dve stvari se istiu. Plaio se komunizma vie od svega (naroito vie od faizma); i bilo mu je teko da shvati da je bilo ta izvan granica Hrvatske, uvek izuzimajui Svetu stolicu, prilino stvarno."U vreme kad su jedinice ustakih faista u susednoj Bosni bacale pravoslavne srpske ene i decu s litica, a trupe Adolfa Hitlera marirale po Sovjetskom Savezu, gradile logore smrt i inile sve vrste zverstava, Stepinac je odvano izjavljivao: "itav civilizovani svet bori se protiv uasnih opasnosti komunizma koji sada ugroava ne samo hrianstvo ve sve pozitivne vrednosti ljudskog roda."Aleksanderova pie da su do poetka 1942. zapisi "jasni". Koje god da je sumnje Stepinac gajio kao posledicu sve eih glasina o dravno organizovanim surovostima protiv pravoslavnih Srba i Jevreja, ublaavana su druga dela ustakog diktatora Ante Pavelia, kao to je zabrana provokativnih enskih slika u izlozima i uvoenje kratkotrajne zatvorske kazne za one koji budu uhvaeni da psuju u javnosti ili da nedeljom rade na poljima.

10

Porodini ivot u nesaglasju s rasizmom

RobertKaplansd tad pa nadalje (1942 - prim. ur), kao to Aleksanderova pokazuje u knjizi, Stepinca su postepeno preplavljivali izvetaji o masovnim ubistvima; to je za posledicu imalo da je polako poeo da uvia istinu i da progovara. U obraanju studentima u martu 1942. nadbiskup je proglasio da je "sloboda bez potpunog potovanja prema izvravanju bojih zakona prazna izmiljotina..." A jedne aprilske nedelje 1942, Stepinac je pozdravio diktatora Pavelia na stepenicama zagrebake katedrale drei u rukama hleb i so. Gledajui diktatora u oi, Stepinac je citirao: "esta zapovest kae ne ubij." Ljutiti Paveli je zatim odbio da ue u katedralu.Do marta 1943. kada su ustae naredile svim preostalim Jevrejima da se prijave u policiju, Stepinac je u javnom obraanju izjavio:Svako, bez obzira kojoj rasi ili naciji pripadao...nosi sa sobom boiji peat i poseduje neotuiva prava kojih nijedna zemaljska vlast nema prava da ga lii...Prole nedelje bilo je mnogo prilika da se vide suze i uju uzdasi mukaraca i pla bespomonih ena, ugroenih...zato to njihov porodini ivot nije u saglasju s rasistikim teorijama. Kao crkveni predstavnici, ne moemo sebi dozvoliti da utimo...EST MESECI KASNIJE, STEPINAC JE GOVORIO JO JASNIJE:Katolika crkva ne poznaje rase roene da vladaju i rase osuene na ropstvo. Katolika crkva poznaje rase i nacije kao boija stvorenja... za nju je crnac iz centralne Afrike ovek koliko je to i Evropljanin... Sistem ubijanja stotina talaca zbog nekog zloina (to su ustae stalno radile) paganski je sistem iji je jedini rezultat zlo.I najzad, usred holokausta, nadbiskup se javno sukobio s ustaama. Stepinac, kome faisti nisu verovali, a komunisti ga mrzeli, odbio je svaku ponudu da pobegne u Rim, znajui dobro da e, ko god bio pobednik u ratnom sukobu, moi od njega da napravi pogodnog rtvenog jarca. Nije sasvim pokidao ni veze s ustakim reimom, iako je znao da mu je takav potez mogao spasti ugled. Po Aleksanderovoj, Stepinac je oseao da bi ga takav prekid odnosa "onesposobio da bilo kome pomogne; najvanije od svega jeste spasti to se spasti moe". Kako se rat dalje otezao, Stepinac je sve vie zadobijao poverenje Jevreja, Srba i snaga otpora, koji su o njemu mislili kao o jedinom savezniku usred pakla.S druge strane, sve do poslednjih dana rata, on je nastavljao da organizuje procesije protiv psovanja i da veruje u "asnu" stranu ustakog pokreta. Tek 22. februara 1945. jedna fotografija prikazuje Stepinca kako se rukuje sa diktatorom Paveliem. Dok je njegov stav prema komunizmu oduvek bio odsean i beskompromisan, bez obzira na rizike po njega ili druge, stav prema ustakim zloinima protiv ovenosti izopaio se u stalnim kompromisima i protivrenim potezima. U toku rata, skrivao je u podzemnim prostorijama katedrale jevrejskog rabina s porodicom. Nakon zavretka rata, sreo se i - iako nevoljno - pomogao da se od novih komunistikih vlasti sakrije bivi ef ustake policije. Uvek je pokazivao izluujui nedostatak politike otroumnosti i ogranienost u procenjivanju; to ga je, vie nego bilo ta drugo, odvojilo od trosmajera. Stepinac je istinski verovao da "bez preterivanja... nijedan narod tokom ovog rata nije bio tako surovo pogoen kao nesretni hrvatski narod". Ono to se po celoj Jugoslaviji (i po itavoj Evropi) dogaalo Srbima, Jevrejima, Romima, Muslimanima i drugima, njemu je jednostavno bilo manje stvarno.U, moda najblaoj proceni o ovom nedokuivom liku, koju je ponudio nehrvatski strunjak, Stela Aleksander kae: "iveo je u ii apokaliptinih zbivanja, snosei odgovornosti koje nije traio...Na kraju se ovek osea da nije dovoljno dorastao svojoj ulozi. S obzirom na ogranienja, on se ponaao jako dobro, svakako mnogo bolje od veine njegovih sunarodnika i duhovni ugled mu je porastao tokom trajanja njegovog dugog, tekog iskuenja"."Katolika crkva ovde nikad nije traila svoju duu. Mladi svetenici su sada neobrazovani. Jedino kad obrazovane, mlade ljude privue sveteniki ivot, pritisak moe dolaziti odozdo kako bi crkva ozbiljno sagledala svoju prolost i Stepinca", objasnio je arko Puhovski, katoliki Hrvat i liberalni politiar, dok je ispijao ljivovicu u baru "Esplanade".Crkva je, poput toliko toga u Zagrebu, decenijama bila ranjeno bie. Od 1945, raison dtre crkve, njena svestrana odgovornost prema svom stadu, bio je njen sopstveni fiziki opstanak. Komunizam je crkvu, kao poslednji suvereni ostatak hrvatske nacije, sabio u tesnac - progonjena, ugnjetavana, privlaila je u svetenike redove jedino neobrazovane siromahe. Nasuprot tome, pravoslavne crkve bile su naviknute na takav nain tlaenja. Pod otomanskim Turcima, izuili su vetinu opstanka: kako da iziu na kraj s otomanskim vladarima ija je zlovolja shvatana kao obina, nekontrolisana mo prirode, poput vetra ili snega, da bi sauvali ono to je najbitnije. Ali hrvatska crkva, koja pod katolikim Habzburzima nije imala slinog iskustva i koju je, tavie, spoljni zatitnik, Sveta stolica u Rimu, ohrabrivao, nije bila voljna da ustupi ni pedalj spornog istorijskog tla, branei ak i ono to nije smelo, niti trebalo da se brani. Monsinjor Koksa je imao pravo: nije on bio neprijatelj, ni Jevrejima, pa ni Srbima. On je bio samo jo jedna rtva.

11

Demanti bez izvinjenja za holokaust

RobertKaplanU Zagrebu sam nauio da borba za goli ivot ostavlja malo mesta za obnavljanje ili stvaranje. Dok su se Ukrajinci i drugi otvoreno izvinjavali zbog svog postupanja prema Jevrejima tokom holokausta, hrvatske strukture su samo objavljivale demantije. Statistiki podaci o masovnim ubistvima u Hrvatskoj su preterani, reeno mi je. Nisu li i Srbi krivi za svireposti u Drugom svetskom ratu? I nije li se s preostalim Jevrejima u Hrvatskoj postupalo dobro? Ovi argumenti nesumnjivo imaju izvesnu valjanost. Ono to me je, ipak, muilo jeste oigledna potreba Hrvata da se iza njih skrivaju, kao da bi jednostavno izvinjenje bez odreenja moglo osporiti legitimitet njima kao naciji. Tragedija Hrvatske je u tome to se njen savremeni nacionalizam razvijao u vreme kad je Evropom vladao faizam, to je primoravalo njegove pobornike da se petljaju s nacizmom. Hrabra i nedvosmislena ocena prolosti neophodna je da bi se te niti razmrsile.Zato su Ukrajinci postupili na jedan nain, a Hrvati na drugi? Zato to Ukrajincima 1991. i 1992. nisu bombardovani gradovi i mueni ljudi u niim izazvanom agresivnom ratu. Rat u Jugoslaviji - borba za opstanak - odloio je samopreispitivanje istorije holokausta u Hrvatskoj. Ali tako je moralo biti.Od Stepinca su Tito i komunizam, a ne katolika crkva, nainili sveca za Hrvate. Godine 1945, ignoriui Stepineve ranije izjave o podrci ustaama i otvorenu saradnju mnogih katolikih svetenika sa ubicama u koncentracionom logoru u Jasenovcu, Tito se dvaput sreo sa Stepincem. Na tim sastancima pokuavao je da natera nadbiskupa da stvori "nacionalnu katoliku crkvu" nezavisno od Vatikana, koja bi, kao pravoslavne crkve u Jugoslaviji, bila podreena njegovom komunistikom reimu. Stepinac, bolno svestan da Tito ima dokaze o njegovoj vezi s ustaama, ipak je odbio da bude ucenjivan. Ne samo da nije prekinuo odnose s Vatikanom, ve je nastavio da javno osuuje komuniste. Stepinevo hapenje i inscenirana farsa suenja kao "ratnom zloincu", usledili su 1946.Prinudno preobraanje pravoslavnih vernika u katolicizam u Bosni uskomealo je kod Srba e za krvlju, a vladi pruilo orue da uniti nadbiskupa. Zar nadbiskup nije pisao o elji da se Srbi raskolnici vrate pravoj veri? Zar katoliki svetenici nisu (bar deklarativno pod Stepinevim nadzorom) oduevljeno izvravali ta preobraenja samo nekoliko trenutaka pre no to e ti isti Srbi biti zaklani en masse?U stvari, Stepinac apsolutno nije imao naina da uvede red meu svetenstvo u Bosni, gde je veina zverstava i poinjena. Na karti, Bosna je prvi sused Hrvatske, a gledano izdaleka - naroito tokom decenija kad je Jugoslavija bila jedna zemlja - stranac je mogao imati utisak da se te dve oblasti ne razlikuju. Ali Bosna je uvek bila svetlosnim godinama udaljena od Zagreba. Zagreb je urbana, etniki jednoobrazna zajednica u ravnici, dok je Bosna movara etniki izmeanih sela u planinama. Bosna je ruralna, izolovana i puna podozrivosti i mrnje do te mere da bi prefinjeni Hrvati iz Zagreba to jedva mogli da zamisle. U Bosni je srpsko-hrvatski spor pojaan i uslonjen. Ba kao to su Hrvati oseali zapadnjaki katolicizam intenzivnije od Austrijanaca ili Italijana, upravo zbog nelagodne blizine svetu istonih pravoslavaca i Muslimana, tako su i Hrvati u Bosni - zato to su delili iste planine i s pravoslavnim Srbima i s Muslimanima - oseali hrvatstvo mnogo jae nego Hrvati u samoj Hrvatskoj koji su imali taj psiholoki luksuz da su im njihovi etniki sunarodnici istovremeno i prvi susedi. Isto, naravno, vai i za Srbe u Bosni. Ono to je komplikovalo situaciju u Bosni bilo je postojanje velike zajednice Muslimana. To su Sloveni, poreklom ili Hrvati ili Srbi, koje su turski okupatori u kasnom srednjem veku obratili u islam i ija je vera postepeno postajala sinonim za njihov etniki identitet. Bosna je ipak imala delikatan urbani centar - Sarajevo, gde su Hrvati, Srbi, Muslimani i Jevreji tradicionalno iveli zajedno u pristojnom skladu. Ali okolna sela bila su puna divljake mrnje, koja je vrila usled siromatva i alkoholizma. injenica da se najjezivije nasilje - i u Drugom svetskom ratu i devedesetih godina - dogodilo u Bosni nije sluajnost. Krajem 1991, u vreme kad su borbe besnele u Hrvatskoj dok je u Bosni bilo neobino mirno, ni Srbi ni Hrvati nisu gajili iluzije o tragediji koja je predstojala. Zbog ega nije bilo borbi u Bosni? Zato to je Bosna napredovala pravo ka finalu.im je Stepinac postao siguran da obraivanja u Bosni nisu bila dobrovoljna, u poverljivom dopisu izdao je naredbu da se odobri brzo preobraenje Jevreja i pravoslavnih Srba ako e to pomoi "da se spasu njihovi ivoti... Uloga i zadatak hriana su pre svega da spaavaju ivote. Kad proe ovo tuno i surovo vreme," oni koji se nisu preobratili iz ubeenja "vratie se svojoj (veri) kad opasnost proe".Meutim, Titove tuioce nisu zanimale takve sitnice. Teko da je Tito bio iskren kada je 26. septembra 1946. u govoru objasnio: "Uhapsili smo Stepinca i uhapsiemo svakoga ko se suprotstavi sadanjim dravnim poslovima, svialo se to njemu ili ne". Milovan ilas, tada pripadnik uskog kruga Titovih saradnika, potom je napisao da Stepinac "sigurno ne bi bio izveden na sud zbog svog ponaanja u ratu i saradnje s hrvatskim faistikim voom Antom Paveliem da nije nastavio da oponira novom komunistikom reimu".Stepinac je proglaen krivim po svim takama optunice. Odsluio je pet godina u samici, a zatim je proteran u rodno selo Krai.U godinama koje su usledile posle njegovog suenja, hapene su stotine katolikih svetenika, nekada muene i ubijane. U intervjuu s novinarom C. L. Sulcbergerom 1950, voenom u zatvoru Lepoglava na osamdesetak kilometara od Zagreba, Stepinac je ostao prkosan: "Zadovoljan sam to patim za Katoliku crkvu." Dve godine docnije, priznajui njegovo sluenje crkvi koju su komunisti napadali, papa Pije XII proglasio je Stepinca za kardinala. Otada, iz Vatikana nije bilo znaka koji bi pokazao da je spreman da Stepincu nameni bilo koju drugu ulogu do uloge heroja protiv komunizma.

12

Istoni pravoslavci deo omrznutog Istoka

RobertKaplanOvde je prorauna bilo na pretek, jer kako su plavee vode komunizma opadale i zemlja ponovo postajala prepoznatljiva, mnogo ta to se podrazumevalo i lako opratalo tokom osamdesetih, poslednje decenije posleratovskog doba, prestalo je to da bude. Samo u poreenju s Titovim strogim reimom, industrijskim feudalizmom i elinim raljama njegove tajne policije, zavetanje habzburke Austrougarske i Rimokatolike crkve moglo je - uz dodatak pape Jovana Pavla II - izgledati tako dobroudno. Zaista, aspekt hrvatskog nacionalizma koji je Hrvate video kao kulturno superiornije od Srba - ona nacionalistika tradicija koja je nadahnula prvobitnu Stepinevu elju da vidi Srbe kako prelaze u katolike - ne bi se mogao ostvariti bez aktivnog podsticanja habzburkog dvora i Vatikana.Od svih slovenskih plemena koja su naselila zapadni deo Balkanskog poluostrva u VI i VII veku n.e. Hrvati su bili prvi (924.) koji su se oslobodili vizantijske vlasti i osnovali kraljevstvo. Njihov prvi slobodni kralj bio je Tomislav, ija statua dominira glavnim trgom ispred zagrebake eleznike stanice. Bronzana skulptura predstavlja ratnika na konju koji zamahuje krstom.Zurio sam u statuu. Izgledalo je da su konj i konjanik stopljeni u ogoljenu miinu celinu; nije toliko zbog oveka ili zbog konja, ve se zbog oruja, probadajueg i nemilosrdnog, poput hrvatske ravnice, pretnja otomanskih Turaka, koji su 1453. zamenili Vizantince u Konstantinopolju, uzdigla i pala. U XVI i XVII veku Turci su zauzeli Hrvatsku. Kad su se Turci povukli iz ravnice, uzmakli su samo do oblinjih teritorija Srbije i Bosne i Hercegovine, gde su se sultanove snage zadrale jo sledeih 200 godina. Vajar je moda imao razloga to je Tomislava ovako predstavio: da bi zapadnjaka i katolika nacija opstala na Balkanu - poluostrvu kojim vladaju prvo pravoslavni hriani, a potom i Muslimani - mora oeliiti sopstveno srce tako da nijedna slaba taka na njegovom oklopu ne ostane.Godine 1089, Kreimir, poslednji iz loze kraljeva poreklom od Tomislava, umro je bez naslednika i Hrvatska (zajedno sa Dalmacijom, teritorijom du obale Jadranskog mora) pala je pod vlast kralja Ladislava I Ugarskog. Poto im je pretila Venecija, saveznik omraenih Vizantinaca, i Hrvatska i Dalmacija su u stvari rado doekale ugarsku zatitu. Nije im smetalo ni meanje Vatikana, koji je bio koristan bedem protiv Vizantije. Psiholoki obrazac dalje je uobliavan stvaranjem habzburkog alpskog podruja 1278-1282. i habzburkim proirivanjem na Maarsku i Hrvatsku 1526-1527. Strah od Istoka, kao to je Konstantinopolj pokazao - bilo vizantijski ili turski - odveo je Hrvate voljno u naruje katolikih papa, ugarskih kraljeva i austro-habzburkih careva. Kraljevi i carevi iskoriavali su Hrvate kao i sve kolonijalne subjekte i obezbedili duhovnu hranu za odbojnost Hrvata prema pravoslavnim Srbima, uprkos naporima katolikih teologa, poput trosmajera, da se dva naroda zblie.Katolikim snagama u Evropi, kao i mnogim Hrvatima, nije bilo bitno to to su i Srbi i Hrvati slovenska braa. Srbi su istoni pravoslavci i stoga isto toliko deo omrznutog Istoka koliko i muslimanski Turci."Srbi i Hrvati su bili, u pogledu rase i jezika, prvobitno jedan narod, a dva imena imala su samo geografsko znaanje", pie britanski strunjak Nevil Forbs u klasinom delu o Balkanu iz 1915. Malo osnove bi bilo za srpsko-hrvatsko neprijateljstvo da prvobitno nije u pitanju bila vera.U ovom sluaju religija nije nikakvo zlo. S obzirom da se katolicizam javio na Zapadu, a pravoslavlje na Istoku, razlika meu njima je vea nego to je, recimo, izmeu katolianstva i protestantizma, ili ak katolianstva i judaizma (koji, se na raun dijaspore takoe razvio na Zapadu). Dok zapadnjake religije naglaavaju ideje i dela, istonjake religije naglaavaju lepotu i magiju. Sluba u istonoj crkvi gotovo da predstavlja ponovno fiziko stvaranje raja na zemlji. ak i katolicizam, najbaroknija od zapadnjakih religija, po standardima istonjakog prvoslavlja asketska je i intelektualna. Katoliki kalueri (franjevci, jezuiti, i tako dalje) ive marljivo, uestvujui u takvim svetovnim poduhvatima kao to su nastava, pisanje i javni rad. Nasuprot tome, pravoslavni monasi nastoje da budu mislioci, koje rad gotovo da ometa, jer ih odvlai od oboavanja nebeske lepote.Takve razlike, tokom vekova izazivaju sukobljene pristupe svakodnevnom ivotu. U kafeu preko puta Zagrebake katedrale prijatelj, katolik, objasnio je: "Kad sam bio u jugoslovenskoj vojsci (JNA), prvi put u ivotu sam upoznao Srbe. Rekli su mi da tradicionalno srpsko venanje traje danima. etiri dana molitvi i gozbovanja. Kome to treba? Jedan dan je dovoljan. Posle toga treba da se vrati na posao. Srbi mi izgledaju udno, iracionalno, kao Romi. Njima se u stvari dopala vojska. Kako nekome moe da se svia vojska! Ja sam je mrzeo. Vojska je za Slovence i Hrvate gubljenje vremena; umesto toga mogli bi negde da zaraujemo novac. Ko eli da ide u Beograd? Beograd je trei svet. Oseam mnogo veu bliskost sa Beom."A Karla Kunc-Cizelj, hrvatski prevodilac romana Dona tajnbeka, rekla mi je s neskrivenim ponosom: "Oseam se blie Beu nego Beogradu. Zagreb je jo Evropa. Seam se, nakon poslednjeg rata Lorens Darel, britanski pisac - koji je u to vreme radio u Britanskoj ambasadi u Beogradu - dolazio bi ovde svakog vikenda, vozei satima dip po dombastom, pranjavom putu, i uzvikivao: "Hvala bogu Karla, ponovo sam na Zapadu!"Bez obzira koliko austrijski Habzburzi iskoriavali Hrvate, bez obzira koliko bili privreni ideji da ih se oslobode, sjaj Bea oduvek je u Hrvatskoj bio simbol Zapada i katolianstva, i zato su Hrvati oprostili habzburkoj dinastiji sve njene grehe. Nastavljase13

Neosetljivost pape Jovana Pavla II

RobertKaplanZa moderne Hrvate, habzburka vladavina predstavlja poslednju normalnu i stabilnu epohu u centralnoevropskoj istoriji pre stravinog skretanja u nacizam i komunizam. Ali Hrvati zaboravljaju da su, pre nacizma i komunizma, obaveteni pojedinci imali malo lepih rei za Habzburge. Po reima dejm Rebeke: "Ova porodica, od nesretnog dana 1273. kada je Rudolf od Habzburga izabran za vladara svetog Rimskog carstva, na raun njegove osrednjosti, pa do abdikacije Karla II 1918, nije stvorila nijednog genija, jedino dva sposobna vladara Karla V i Mariju Tereziju, bezbrojne glupane i ne tako malo imbecila i ludaka."U stvari, bogatstvo habzburkog Bea i Budimpete izgraeno je preko savijenih lea njihovih slovenskih podanika. Kao odgovor na povremene pobune, nemiri su gueni meavinom masovnih pogubljenja i takvih podlih ratnih lukavstava kao kada su dali srpskoj manjini u Hrvatskoj posebne privilegije, kako bi nahukali Hrvate na Srbe. Poev od sredine XIX veka, iako moderni Hrvati to vole da poreknu, njihove pretke privukla je zamisao o "junoslovenskoj" (jugoslovenskoj) federaciji sa Srbima, nezavisnoj od Austro-Ugarske. To oseanje naraslo je 1878, kada su na Berlinskom kongresu Habzburzi epali oblinju teritoriju Bosne i Hercegovine, koja se tek oslobodila od Turaka i uskoro pokazali da mogu vladati isto tako okrutno kao i Turci. Godine 1908, Habzburzi su formalno anektirali Bosnu, ije se stanovnitvo sastojalo od muslimana slovenskog porekla i Hrvata, kao i Srba.Gavrilo Princip, ubica nadvojvode Franca Ferdinanda, bio je Srbin iz Bosne. Habzburzi, katolici, reagovali su na smrt Franca Ferdinanda tako to su okupili stotine pravoslavnih srpskih seljana, koji o atentatu nita nisu znali, i pogubili ih. Habzburzi su zatim objavili Srbiji rat, tako izazvavi Prvi svetski rat. "Rat je, za austrijsku vojsku, zapoeo nizom prekih sudova", prisea se Dozef Rot u Radeckom maru, monografiji o padu habzburkog carstva. "Danima su se ubijeni izdajnici, pravi ili osumnjieni, njihali na granama po seoskim crkvenim portama da bi ive ispunili strahom". Habzburka imperija sruila se na isti nain kao i toliko prezreno Tursko carstvo; usred haosa svireposti uperenih protiv malih nacija koje se bore za slobodu.Do poetka tridesetih godina Hrvati su sve to ve zaboravili. Vekovi habzburke vladavine doprineli su da Hrvati postanu uvereni kako su kulturno superiorniji od Srba. Prema tome, kada je srpskom kraljevskom domu Karaorevia data vlast nad Hrvatima u novostvorenoj dravi Jugoslaviji posle Prvog svetskog rata, opta mrnja potpuno je uhvatila korena u Hrvatskoj. Godine 1934. dogodio se zloin zbog kojeg je dejm Rebeka prvi put obratila panju na Jugoslaviju: hrvatske ustae izvrile su atentat na srpskog kralja Aleksandra Karaorevia. Tokom osamdesetih i poetkom devedesetih, poznata revizionistika teorija pripisala je Habzburzima zaslugu za izgradnju miroljubive atmosfere etnike tolerancije, ali u Hrvatskoj tolerancija definitivno nije bila deo njihovog naslea.Vatikan takoe snosi deo krivice. Najvei podstrek antisrpskim oseanjima u Hrvatskoj doao je od Rimokatolike crkve, kojoj se mnogo vie dopadalo da katoliki Hrvati budu pod vlau njima bliskih katolikih Austrijanaca i Maara, nego da budu brojno nadmaeni u dravi kojom dominiraju istonopravoslavni Srbi, iz istorijsko-religioznih razloga psiholoki srodni sa boljevikom Rusijom. Vatikan nikad nije bio zadovoljan Jugoslavijom, ak ni pre Drugog svetskog rata, kad nije bila komunistika. I odbijanjem da kroi na jugoslovensku teritoriju ukoliko ne moe da se javno pomoli na Stepinevom grobu, kontroverznom i (previe) kompromitovanom simbolu hrvatske pobonosti, papa Jovan Pavle II je osamdesetih godina delovao neosetljivo na kolektivna seanja pravoslavnih Srba, kao i na seanja Jevreja i Roma, za koje je Stepinac uinio premalo, i prekasno. Decenijama je Vatikan osuivan i nagraivan iskljuivo na osnovu svog antikomunizma, te se tako odlagala rasprava o njegovoj iroj istorijskoj ulozi i stavovima u ovom delu sveta. Odsad to vie nije sluaj.Lila je kia dok sam se udaljavao od Tomislavljevog spomenika i proao pored neoklasinog Paviljona umjetnosti, s njegovom fasadom boje dagerotipskih slika. Skriven u olisatalom parku, iza Paviljona umjetnosti, stajao je kip biskupa trosmajera.Vajar je trosmajera prikazao s rogovima, isto kao Mikelanelo Mojsija. Rad je tako dobro predstavio njegovu visoku, jaku pojavu, otelovljavajui unutranji sjaj i snagu, da me je privukao blie, kao da je bronza bila pravo, toplo ljudsko telo. "Napustili smo ljupku statuu smeei se po jakom pljusku", seala se dejm Rebeka posete ovom mestu.

14

Optuujue oi Jovana Krstitelja

RobertKaplanVajar koji je izlio trosmajerovu statuu bio je Ivan Metrovi koji je, mnogo godina kasnije, 1960, isklesao grob drugom lokalnom patrioti Alojziju Stepincu. Nije tu bilo nikakve protivrenosti. Metrovi je bio lini svedok plemenite strane Stepinevog karaktera. Godine 1943, tokom kratke posete Stepincu u Rimu, Metrovi ga je molio da se ne vraa u Hrvatsku zato to mu je ivot tamo sve ugroeniji. Stepinac je odgovorio da je ve prihvatio sudbinu: ako ga ne ubiju ustae, ubie ga komunisti. Poto je zapoeo s pozicije potpunog politikog slepila, nadbiskup je na sebi brutalno primenjivao ispravnu lekciju o "crnom jagnjetu" i "sivom sokolu": bio je spreman da bude rtveno jagnje, ne iz samopravednosti, ve da bi se izborio za druge.Istorija je u ovom sivom, prisnom gradu zaista bila predmet mnogih tumaenja. Papi Jovanu Pavlu II se izgleda nije urilo da ponudi svoje. Ako i kada papa bude doao u ovu straarnicu zapadnog hrianstva, tako blisku i istovremeno tako udaljenu od Vatikana, morae da raskrsti s vatikanskom tradicijom u vezi s Jugoslavijom i da doe da vida i miri. Stajao sam pun potovanja na hladnoj kii pred spomenikom biskupa trosmajera, potovaoca irila i Metodija, svestan da je upravo to spomenik, vie nego onaj u katedrali, pred kojim papa u Zagrebu mora da se pokloni.Mati Tatjana iz mraka je podigla ruku da me zakloni od snopa suneve svetlosti. "Tako", rekla je, sada kad su mi oi bile zatiene od bleska, "uverite se u naslee srpskog naroda."Optuujue oi Jovana Krstitelja utisnule su se na zid u severnoj kapeli. Video sam Jovana kako se pojavljuje iz judejske pustinje. Njegova kosa i brada bile su vezane u vorove od tananih zmijica, telo mu je bilo izmueno glau i posebnom umetnikom predstavom koja se obino pripisuje El Greku ili Vilijemu Blejku. Nijedan umetnik sa Zapada - nijedno delo italijanske renesanse - nije bio ni blizu ovoj neuhvatljivoj sposobnosti srpsko-vizantijskog majstora iz XIV veka da razume, a zatim i predstavi, Krstitelja po Jevanelju svetog Marka. "I Jovan bee obuen u kamilju dlaku i opasan koom oko slabina; i hranie se skakavcima i divljim medom". Jovanovo lice, preplavljeno otkrovenjem, kretalo se kao plameni jeziak po apsidi: ne bee to uopte ovek, ve bestelesni duh koji bljuje vatru u ljudskom obliju.Poto je Jovan bio previe obuzet idejama da bi primetio fiziku patnju, patnje za njega ne bee. Ova naroito istonjaka snaga predstavlja polaznu osnovu za razumevanje ponaanja Srba u ovom veku.Mati Tatjana me je podvela pod strmi, uspinjui talas valjkastih zasvoenih udubljenja i lukova. Osetio sam da se zemlja uruava."Ovo je na koren, naa najvia taka", rekla je u doslovnom i metaforinom smislu. Glavnu kupolu su drala etiri petnaestometarska stuba, koji su, zbog blizine, stvarali utisak vrtoglave visine koja se pri vrhu suavala. Zurio sam gore kroz velove tamjana u stotine i stotine razbuktalih plamenova, od kojih je svaki sjajan kao Jovan, u odorama boje duda i nara, sa nesrenim zlatnim licima umirueg jesenjeg lia. Zamislite jednostavnost i velianstvenu gracioznost klasine grke skulpture postavljene na bujni istonjaki tepih. Ako raj igde na zemlji ima odraz, to je ovde, u srpskom manastiru Graanica.Takvo "bogatstvo prevazilazi nau mo raunanja", uzviknula je dejm Rebeka koja je pre vie od pola veka stajala u istoj ovoj crkvi. "Na pehar nije bio prazan, ali nikada nije bio pun kao to su pehari u ovom svetu, na mestu gde se susreu Azija i Evropa..."Naputajui na izgled prostranu crnu utrobu crkve, preao i sam u drugaiju tiinu, pojaanu zveketom ovijih zvona na travnjaku i vrabaca koji su kljucali na betonu izmeu redova cigli tankih kao oblanda. Gledano spolja, ova crkva delovala je gotovo siuno. Savreno izvedena vertikalna osa u kojoj etiri neno-plave kupole okruuju tanak, uzdignuti vrat druge kupole, iznedrila je ovu najprivlaniju od svih arhitektonskih obmana: ono to je izgledalo skladno malecko spolja, iznutra je izgledalo beskrajno veliko.Graanica, Pe i tridesetak drugih srpskih manastira odlikuju region junog dela Jugoslavije. Doao sam ovde pravo iz Zagreba, sa severa. Kao to sam pokuao da naslutim senzibilitet hrvatskog nacionalnog problema preko njihove katedrale, tako sam isto pokuavao da uradim u sluaju Srbije, preko njenih manastira.Srpski manastiri su naslee dinastije Nemanjia, koju je krajem XII veka osnovao plemenski vo Stefan Nemanja, iskrojivi prvu srpsku dravu nezavisnu od vizantijskih vladara u Konstantinopolju. Od svog osnivanja, Srbija se nalazila meu najcivilizovanijim dravama Evrope. Dok je Stefan umeo da se potpie, vladar svetog Rimskog Carstva Fridrih I Barbarosa uspevao je samo da ostavi otisak palca.

15

Kako je kralj Milutin udeo za enama

RobertKaplanSin Stefana Nemanje, putujui monah poznat kao Sveti Sava, osnovao je i organizovao Srpsku pravoslavnu crkvu. Jedan kasniji potomak Stefana Nemanje kralj Milutin, poetkom XIV veka proirio je Srbiju u ogromno pravoslavno-hriansko carstvo, bogatije ak i od vizantijskog carstva u to doba.Izgleda da je muevnost kapala iz Milutinovih zlatom opervaenih rukava. Poput kralja Henrija VIII Tjudora, Milutin je udeo za enama, enei se i odbacujui supruge u skladu sa seksualnim sklonostima i imperijalistikim ambicijama. Svaka neutoljena elja podsticala je drugu, dok je posezao za teritorijama na jugu i istoku i birao nove arhiepiskope koji e ga razvoditi i ponovo venavati. Njegovi seksualni prohtevi bili su ravni jedino njegovoj elji za graenjem i umetnikim ukraavanjem, za koje je smatrao da e mu podariti besmrtnost na isti nain kao i mnoga deca koju je stvorio. Milutin je davao novac za izgradnju crkava i dvorova u Konstantinopolju, Solunu, i po celoj Srbiji. Darivao je zlato, dragulje i ikone verskim ustanovama ak i tako udaljenim kao Jerusalim i Sveta Gora atoska na severoistoku Grke. Na zidu june kapele u Graanici, zapisane su Milutinove rei: "Video sam ruevine Deviine crkve u Graanici, podigao je iz temelja i oslikao i ukrasio iznutra i izvana".Kad je Milutin podigao Graanicu, bio je u braku s etvrtom enom Simonidom, erkom vizantijskog cara Andronika II Paleologa. Da bi Milutinovu vojsku zadrao van Konstantinopolja, Andronik mu je dao estogodinju erku. Ne ekajui da devojica poodraste, Milutin je odmah iskoristio svoje brano pravo. Ipak, srpski kralj je bio civilizovaniji od svog engleskog pandana Tjudora u nekim stvarima: on je samo terao prethodne ene, nikad ih nije ubijao.Na carskim portretima na donjem zidu Graanice, Milutin je ve slabani starac, a Simonida odrasla ena. Na njihovim licima bilo je mrtvako bledilo, a jedno Milutinovo oko bilo je iskopano. Delovali su mnogo manje stvarno od svojih kruna, draguljima ukraenih odora i makete graanike crkve koju je kralj ljuljao u rukama. Kao da je ovaj srpsko-vizantijski umetnik hteo da kae da je ljudsko bie prolazno, ali da su njegove materijalne tvorevine neunitive.Graanica, freske i sve to zavrena je 1321. kada se s one strane Jadranskog mora sunce tek pomaljalo nad firentinskom renesansom. Na graanikim zidovima uverio sam se u oseanje za anatomiju i telesnu seksualnost (koja nedostaje ostalim kolama vizantijske ikonografije gde je telo iskljuivo simbol nematerijalnog duha) koja e uskoro dostii vrhunac u delima Mikelanela i Leonarda da Vinija. Ali nijedan renesansni umetnik nikad nije mogao preslikati natprirodni i spiritualni element koji su ovde postigli srednjovekovni Srbi. Stoga se mati Tatjana nije pretvarala: "Bili bismo jo i mnogo vei da nije bilo Turaka."To je bio refren koji si mogao uti svugde na Balkanu, u danima dejm Rebeke i u mojim. Dejm Rebeka pie: "Turci su unitili Balkan, toliko su ga strano unitili da se jo nije oporavio... Ima mnogo osloboenih oseanja u vezi s Balkanom koja su izgubila legitimnost upotrebe sad kad su Turci proterani."Ako poput ruskog nobelovca Josifa Brodskog posmatrate komunistiko carstvo kao ekvivalent XX veka za otomansko tursko carstvo, sa oslabljenim pravcem istorijskog kompasa, gde istonjaki despotizam putuje na sever od Istanbula (biveg Konstantinopolja) ka Moskvi - od dvora sultana Topkapija do Kremlja - onda je to se tie devedestih, dejm Rebeka ve obuhvatila situaciju u Srbiji, ostatku bive Jugoslavije i drugim balkanskim dravama. Sad kad je komunizam pao i Sovjeti isterani ima mnogo osloboenih oseanja u vezi s Balkanom koja su izgubila legitimnost upotrebe.Desetinama godina, iznurivana pod Titom, mati Tatjana imala je druge brige, druge bitke da bije. Ali kad je kuga okonana, vratila se borbi s Turcima, iako je sada problem nazivala drugim imenom.S obzirom da su Srbi bili ratrkani po umovitim i planinskim predelima koje je bilo teko savladati, i s obzirom da su geografski udaljeniji od Turske nego Bugarska ili Grka, otomanski jaram u Srbiji nikada nije bio toliko potpun kao u tim zemljama. Pokretni depovi otpora uvek su postojali, naroito u granitnom utvrenju susedne Crne Gore. Ali Srbija ipak nije bila dovoljno daleko.Po srpskoj legendi, carstvo Nemanjia rtvovalo se turskim buljucima kako bi steklo novo carstvo na nebu; u meuvremenu, ta rtva Srbije omoguila je Italiji i centralnoj Evropi da opstanu i nastave da se razvijaju.

16

"Bolje umreti asno nego iveti sramno"

RobertKaplanVeliina Italije i drugih evropskih nacija izgraena je na naim kostima", gorko je rekla mati Tatjana. "Doite", ree pozivajui me rukom, "priau vam o naim patnjama".Uao sam u tipinu tursku graevinu, sa jarko crvenim crepom, utim kamenim zidovima i viseim drvenim balkonima ukraenim biljkama. Mati Tatjana svrstala ju je u "tipino srpsku" arhitekturu. U Bugarskoj, takve graevine se smatraju "oivljenom tipino bugarskom" arhitekturom; u Grkoj, "tipino grkom" arhitekturom. Salon je bio u mraku. Seo sam smrzavajui se u svom kaputu, sa stopalima na ilimu slinom turskim. Ispred belih zavesa ocrtavala se silueta crne redovnike haljine mati Tatjane. Druga sestra sipala je gustu, jako zaeerenu tursku kafu iz valjkaste dezve od zlatastog metala. Zatim je sestra sipala istu manastirsku, domau ljivovicu u ae. Mati Tatjana potegla je ljivovicu. Onda su se njene krupne, seljake ruke jo jednom podigle iz mraka."Ja nisam prorok Samuel, ali bolje je umreti asno nego iveti u sramu..."Ja sam dobra hrianka, ali neu okrenuti i drugi obraz ako neki Albanac iupa oi mom Srbinu, siluje devojicu ili kastrira 12-godinjeg srpskog deaka". Rukom je presekla vazduh iznad butina. "Znate za taj incident, zar ne?"Nisam znao, ali sam ipak klimnuo glavom.Mati Tatjana se nalaktila na sto i nagnula se blie meni. Moje oi su se privikle na tamu i po prvi put sam paljivo osmotrio njeno lice. Njena pojava bila je snana i robustna, sa visokim jagodicama i toplim, materinskim oima. Bila je to zgodna starica koja je sigurno nekad bila prilino privlana. Njene oi, iako tople, delovale su i nemirno, kao da su zbrisane sujeverjem, poput oiju svetaca u crkvi. Setio sam se ta je Don Rid napisao nakon svog putovanja po Srbiji 1915: "Brza, savitljiva reitost srpskog jezika delovala je na nae ui kao mlaz svee vode"."Da li ste znali", rekla je mati Tatjana, "da su ovi albanski mladii zaista skinuli pantalone pred ostalim sestrama?"Ponovo sam klimnuo."Srbija je iskrvarila zbog tih ljudi. Nije istina da su siromani i nezaposleni. Oni u spiskove upisuju dedove na samrti kao nezaposlene. Svi su oni verceri i imaju puno sakrivenih deviza. Oni se samo oblae bedno i prljavo jer je to njihova navika."Znate, Albanci ele da osvoje svet tako to e se namnoiti vie od nas. Znate li da nijedan hoda (sveteno lice muslimanskih Albanaca) nee da ide u kuu ili porodicu koja nema najmanje petoro dece? A taj Azem Vlasi (albanski politiki lider), on je obian pohotljivac koji se vucara s lokalnom kurvom."A koje ste vi nacionalnosti", odjednom me upita."Ja sam Amerikanac", odgovorih."Znam to, ali svi Amerikanci su drugaiji. ta ste vi? Tamni ste. Ne izgledate kao to bi pravi Amerikanac trebalo da izgleda.""Ja sam Jevrejin.""Aha. Sviaju mi se Jevreji, ali ipak elim da vas pokrstim." Smejala se dok joj je lice odisalo zatitnikom ljubaznou. "Divim se enama u Izraelu koje nose oruje. Da samo ponovo imam etrdeset, i ja bih nosila puku. Nema vere u Jugoslaviji. Samo ovde, u Srbiji ima prave vere... Znam da sam veliki srpski nacionalista. Stvari e se pogorati izmeu nas i Albanaca, videete. Pomirenja ne moe biti."Mati Tatjana uzela je moju ruku meu svoje i stisla je, kao da me blagosilja."Ostala sam meu ovim zidovima trideset pet godina. Imamo dva hektara i izdravamo se gajenjem svinja i ovaca. Ovde je 1539. bila tamparska maina. Tamo negde", podiui ruku, "sve je prljavo i zaputeno."

17

Dva vatrena stuba iz doba Nemanjia

RobertKaplanTamo negde je ono to su Nevil Forbs i Don Rid 1915, dejm Rebeka 1937. i mati Tatjana danas nazvali "starom Srbijom": "Judejom i Samarijom" srpske nacionalne svesti, mestom gde se sve odigralo, gde je carstvo Nemanjia roeno, raslo do veliine i bilo uniteno. Tokom poslednjih decenija, meutim, povraaj demografskog prava na ovo sveto zemljite nisu traili Turci, ve njihovi istorijski sledbenici muslimanski Albanci. Zato se ova oblast vie ne zove "stara Srbija", ve Kosovo.Ipak, "Turci" su bili ti koje je mati Tatjana jo htela da mrzi. Da nije bilo kulturnog i ekonomskog zaostatka tokom petsto godina turske vladavine, komunizam ovde moda ne bi tako lako uhvatio korena, a Albanci nikad ne bi preli u islam i naselili se u tako velikom broju, kao to je to bilo u staroj Srbiji.I tako i Srbi, po reima Elijasa Kanetija, imaju "masovne simbole". Srbi, u stvari, imaju dva - dva vatrena stuba koji odreuju njihov nacionalni stav i istorijske neprilike. Oba su naslee dinastije Nemanjia.Prvi (i nii) stub predstavljaju srednjovekovni manastiri, riznice umetnosti i magije, najsnanije simbolizovani u Graanici, usled njene blizine s drugim (i viim) stubom: Kosovo Polje, "polje crnih ptica (kosova)", na kome su Turci naneli konaan udarac Srbima 28. juna 1389. godine, ostavivii da njihova tela proderu leinari.Dok je 1989. meu drugim narodima ostala upamena kao godina kad je okonan hladni rat i sruen komunizam, za mati Tatjanu i 8,55 miliona Srba, 1989. oznaila je neto sasvim drugaije: eststotu godinjicu njihovog poraza.Kralj Milutin umro je 1321. kad su njegovi majstorski slikari zavrili freske u Graanici. Nasledio ga je njegov sin lralj Stefan Uro; a deset godina kasnije, Milutinov unuk, Stefan Duan popeo se na srpski presto. Na srpskom, Duan je deminutiv od milja za re dua - nadimak koji bi bio logian za kralj pod kojim je Srbija dosegla zenit slave. Duan je doputao religioznu slobodu i dozvoljavao stranim ambasadama da budu vezane za njegov dvor. Uspostavio je sistem oporezivanja i vladavinu prava - Duanov zakonik - koju je odlikovalo suenje s porotom. Duanovo carstvo protezalo se sve do hrvatske granice na severu, Jadranskog mora na zapadu, Egejskog mora na jugu i kapija Konstantinopolja na istoku. Obuhvatalo je Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Albaniju, Makedoniju, severnu Grku i Bugarsku. Da Duana nije omela invazija katolikih Maara, koja ga je primorala da pregrupie trupe ka severozapadu, mogao je da izvri opsadu Soluna napadom na sam Konstantinopolj.Godine 1354, Duan se jo jednom naao u situaciji da osvoji Vizantijsko carstvo. U oajanju, vladari Konstantinopolja dozvolili su turskoj vojsci da se koncentrie na istoku da bi prela iz Male Azije u Evropu i tako podigne mostobran na Galipolju kako bi odbila Duanove srpske snage. Iako se ovaj manevar pokazao bespotrebnim - Duan je sledee, 1355. godine iznenada umro - ostavio je nepredviene posledice: Turci su ostali na Galipolju, upotrebivi ga da izvre napad na Bugarsku i Grku, pre nego to e, stolee kasnije, opustoiti Konstantinopolj i Vizantijsko Carstvo 1453.Duanov sin Uro bio je poslednji kralj Nemanjia. Pod njegovom slabom vladavinom, srpska feudalna vlastela uveala je mo na raun kraljevskog dvora. Da bi odgovorila na tursku pretnju posle Uroeve smrti 1371, srpska vlastela izabrala je izvesnog kneza ("princa") Lazara za svog nacionalnog vou. U godinama koje e doi, iako su Turci sve vie i vie zauzimali balkansku teritoriju i Srbi predstavljali glavnu hriansku prepreku u Evropi za muslimanski proboj, Lazar je dobio malu podrku od naroda centralne i zapadne Evrope. Konano, 1389, dolo je do bitke koja je zapeatila sudbinu Srbije i itavog Balkanskog poluostrva za vie od 500 godina - sve do Prvog balkanskog rata 1912. Nastavljase

18Srca ispunjena osvetnikom tugom i porazom

RobertKaplanVozio sam se uspinjui se i sputajui sa kupolastih breuljaka zelenih poput jabuke, kreui se iz Graanice ka severu. Pastirsko milovanje srpskih narodnih melodija dopiralo je s vozaeve kasete. Predeo se propinjao ka ravnoj, nezanimljivoj ravnici u daljini: Kosovu Polju, Polju crnih ptica (kosova).Srpski vitezovi umarirali su na ovu ravnicu tog toplog junskog dana, nagizdani tekim pancirima, u oklopima sa zlatnim i srebrnim gravurama i velianstvenim perjem na lemovima. Lagano obueni Turci, jaui neumorne mongolske ponije, razbili su srpsku vojsku kao to bi gerilski borci sasekli savremene, konvencionalne snage. U poslednjem, oajnikom pokuaju da se stvar izvue, Milo Obili, srpski plemi prebegao je Turcima; kad su ga izveli pred sultana Murata, Obili je izvukao sakriveni bode i ubio turskog vojskovou. To, meutim, nije imalo nikakvo vojno dejstvo. Komanda je odmah prela na Muratovog naslednika Bajazita ("Gromovnika"), koji je dokrajio Srbe, uhvatio i pogubio njihovog vou Lazara. (Nekoliko godina kasnije, Bajazit e desetkovati jo jedan pravoslavni narod - Bugare).Ali legenda uneta u srpsku pesmu pria drugu priu...I kako je beznadean ivot turske otomanske vladavine poeo da truli s fizikim surovostima, ekonomskom eksploatacijom i jalovim intelektualnim ivotom, Srbi su izopaavali mit o plemenitoj rtvi. Ispunili su srca osvetnikom tugom i porazom: oseanja ije su neopipljive posledice otkrivale izvanrednu slinost s onima koje su vekovima pokretale iranske iite.Niko od kraljeva - Stefan Nemanja, Milutin i Stefan Duan - ak ni Sveti Sava ne mogu izmamiti tako jake emocije od Srba kao to to moe knez Lazar: nije on bio Nemanja, ve tajnovit lik koji je vodio samo jednu bitku (i izgubio) i koji stoga, pie dejm Rebeka, "nije sauvao svoj narod koji je poloio (mnogo prenoene) moti, pocrnele (od dugih putovanja) u izgnanstvo na Frukoj Gori".Na dan 28. juna 1988. poelo je jednogodinje odbrojavanje eststote godinjice Lazarevog muenitva na Kosovu Polju, kad je njegov sanduk pronoen kroz svaki grad i selo u Srbiji, pre nego to je vraen u Ravanicu, izvorno mesto poinka, pre izgona na Fruku Goru. Na svakom stajalitu sanduk je privlaio ogromne gomile ljudi u crnini koji su ga oplakivali i kukali.Sam Lazarov poraz i muenitvo privukli su Srbe. Mase koje su oplakivale i vikale okupljene oko njegovog drvenog sanduka podsetile su na narikae pored odra imama Huseina, jednog drugog tajnovitog lika promaenog ivota (ali svetog iitima), masakriranog na mesopotamskom bojnom polju 680. n.e. od strane Jazidove sunitske vojske. Slino iitima, reakcionarni Srbi poput mati Tatjane nisu priznavali legitimitet svojih privremenih vladara, bili oni otomanski Turci ili komunisti. Na taj nain su ignorisali materijalni svet. Znali su da e, jednom uskoro, knez Lazar na nebu zatraiti ono to mu na zemlji po pravdi pripada. "Svaki (srpski) seljaki vojnik zna za ta se bori", primetio je Don Rid pred Prvi svetski rat. "Kad je bio beba, mati ga je doekivala sa zdravo ti mali osvetnie Kosova!"Za mati Tatjanu i mnoge druge Srbe, Titova Jugoslavija predstavljala je - kao i bive Otomansko Carstvo - samo jo jednu antisrpsku zaveru. To je bilo stoga to je jugoslovenski nacionalizam, kako ga je Tito (poluhrvat, poluslovenac) odredio, znaio podrivanje moi brojano nadmonijih Srba, u cilju umirivanja ostalih grupa, naroito Hrvata i Albanaca.Dajui Albancima sopstvenu autonomnu pokrajinu Kosovo, i smestivi tu pokrajinu u jugoslovensku republiku Srbiju, Tito je smatrao da je pomirio tenje i Albanaca i Srba. Srbi su mislili drugaije. Zato bi ovi muslimanski stranci koji su doli tek pre 300 godina u staru Srbiju, istorijski srce nae nacije, dobili ovde autonomiju? Nikada!Komunizam je dodao so na ovu ranu. Nalagao je da se Srbi moraju stideti svega to je u njihovoj kolektivnoj prolosti bilo pre Tita; da su linosti poput Milutina, Duana i Lazara bile "imperijalisti"; da su Srbi zajedno s Lazarom ubijeni na Kosovu Polju bili krivi za "reakcionarni nacionalizam". Nastavljase19

Miloeviev poziv na etniku mrnju

RobertKaplanNo uoi bitke Lazar je izrekao kletvu:"Ko god je Srbin i srpskoga rodai ne doe na boj na Kosovo,Od ruke mu nita ne rodilo:Ni u polju bjelica penica,Ni u brdu vinova lozica!"Te rei sam video napisane na komadu grubog kamena boje krvi, visokom oko 30 metara, dobro zaklonjenom u vetrovitom brdu iznad Kosova Polja. Spomenik je stajao na platformi okruenoj betonskim stubovima u obliku metka s uklesanim maem i brojevima "1389-1989". Na svakom stubu nalazio se sve lovorov venac.Godine 1987, jedan ambiciozni lider srpske Komunistike partije Slobodan Miloevi doao je u ovaj kraj 28. juna, na godinjicu Lazarevog poraza. Uperio je prst u daljinu - ono to je mati Tatjana oznaila kao tamo negde - i, kao to legenda danas kae, zarekao se: "Nikad vie vam to nee uraditi. Nikada vas vie niko nee poraziti".U tom trenutku, dok je masa urlikala, poeo je srpski revolt protiv jugoslovenske federacije; uskoro je (bono) zahvatio i ostale republike. Jedan za drugim, Srbi su skupljali snagu da uklone stranu Titovu ikonu iz svojih kua i prodavnica, zamenjujui je slikom buckastog Miloevia s dejim likom. Jedini komunistiki lider u istonoj Evropi kasnih osamdesetih koji je uspeo da sebe i partiju spase od propasti uinio je to neposrednim pozivanjem na etniku mrnju.Sam Miloevi naredio je izgradnju tunog spomenika na vrhu brda. Kada je prvi put pokazao prstom na zaprljana i naruena brda stare Srbije, smrdljiva od izduvnih gasova iz oblinje fabrike i izukrtana elektrinim vodovima, i obeao: "Nikada vas vie niko nee poraziti", tano je znao dejstvo svojih rei.U prolee 1937, kad je dejm Rebeka dola na ova ista brda - Miloevi je tada bio mali - ve je videla kako je "poraz uzeo sve": Otrcana, prazna brda koja su u Milutinovo vreme bila prekrivena selima...izgubila su se u daljinama koje su zaista bile ogromne, za putnika koji treba kroz njih kilometrima da se probija da bi doao do ivota pitomog, gde su obroci puni i ukusni... Ipak, kad je Graanica podignuta narod... se hranio divljai i finim, natovljenim mesom sa zlatnih i srebrnih tanjira... Ali poto su hriani izgubili bitku na Kosovu, itav