Predavanja za VII nedelju iz predmeta Korektivna gimnastika - teorija

Početni položaji u korektivnoj gimnastici

Da bi izabrane veţbe dale optimalne rezultate, sprovoĎenjem korektivnog veţbanja potrebno

je izabrati odgovarajuće početne poloţaje. Pravilno odabrani početni poloţaj moţe da doprinese

značajnom napretku u procesu korekcije odreĎenih telesnih poremećaja (prema nekim

pokazateljima, pravilno odabrani početni poloţaj čini 50% samog uspeha korektivnog tretmana).

Koji će od početnih poloţaja biti izabran zavisi od sledećih faktora:

Od morfoloških karakteristika učenika

Od opšteg stanja organizma učenika

Od vrste i oblika predstojeće veţbe

Od stepena uveţbanosti

Od cilja koga treba postići

1. Morfologija tela učenika jedan je od odlučujućih momenta za izbor početnog poloţaja u

korektivcnoj gimnastici. Treba napomenuti da se ovde najčešće radi o paramorfizmima, koji su

nastali kao posledica loših drţanja. Oni se mogu pogoršati ili ublaţiti početnim poloţajem

veţbača. Jedan od klasičnih primera paramorfizama jeste lordoza grudnog , a kifoza slabinskog

dela kičmenog stuba. To je klasičan oblik inverznih krivina kičmenog stuba. Početni poloţaj

sedeći sa opruţenim nogama još više pogoršava ovakvo stanje, ali isti taj poloţaj kod

hipotonične dece povoljno utiče, jer omogućava fiksiranje karlice, tako da se onda mogu izvodti

veţbe iz predviĎenog programa. Kod dece sa krilastim lopaticama - scapulae alatae, nije

poţeljno koristiti upore i visove, jer se stanje pogoršava.

2. Kad je u pitanju opšte stanje učenika podrazumeva se ne samo stanje biomotornih

sposobnosti, već i opšte fizičko i psihičko stanje, i od toga će svakako zavisiti izbor

odgovarajućeg početnog poloţaja. Ukoliko je fizičko, mentalno i socijalno stanje

narušeno,sigurno je da će to u mnogome diktirati koja vrsta veţbi će se primeniti i u kojoj meri.

3. U zavisnosti od vrste i oblika predstojeće veţbe, moraće se i odgovarajući početni poloţaj

zauzeti. Ako zahtevamo od učenika otklon trupom, biće najbolje da to izvede iz raskoračnog

stava, Pretklon se lakše izvodi iz pretkoračnog stava, jer se proširuje podnoţna površina, učenik

lakše i sigurnije izvodi veţbu, nego kad bi je radio iz sunoţnog stava.

4. Stanje uveţbanosti učenika će takoĎe uticati na izbor lakšeg ili teţeg početnog

poloţaja.Početni poloţaj se moţe olakšati, tako što će se podnoţna površina povećati, teţište tela

pribliţiti osloncu, smanjiti duţina poluge, isključiti iz rada odreĎene mišićne grupe itd. Ukoliko

bi bila obrnuta situacija moţemo dobiti početni poloţaj koji će iziskivati veću aktivnost

odgovarajućih mišića, pa ćemo imati teţi početni poloţaj.

5. Cilj koji se veţbama ţeli postići takoĎe će uticati na izbor početnog poloţaja: tako ako se

ţeli postići povećanje pokretljivosti kičmenog stuba, onda će se odabrati početni poloţaj sedeći

na petama, koji će blokirati karlicu, onemogućiti kompenzatorne pokrete i svaka dalja aktivnost

će biti usmerena ka kičmenom stubu itd.

Sve početne poloţaje u korektivnoj gimnastici moţemo podeliti u tri velike grupe:

I Osnovni početni poloţaji,

II Izvedeni početni poloţaji i

III Dopunski početni poloţaji

Osnovni početni položaji

Osnovnih početnih poloţaja ima šest. Oni se razlikuju meĎusobom po odnosu - visini teţišta

tela u odnosu na površinu oslonca, tj. uglom stabilnosti i delom tela koji se oslanja o tlo ili

spravu.

Oni imaju svoje karakteristike, koje im daju specifičnu i preciznu fiziološku, morfološku i

mehaničku vrednost.

Slika 1 Stojeći početni položaj

Stojeći početni položaj

Moţe se posmatrati iz sagitalne ili frontalne ravni.

Pod ovim poloţajem se podrazumeva leţerno-aktivni stojeći stav sa opuštenim rukama uz telo

sastavljenim petama sa uglom izmeĎu palčeva od 35 - 90 stepeni.

Posmatrano u sagitalnoj ravni (sa boka),odnos delova tela je sledeći: glava je u takvom poloţaju

da je frankfurtska ravan paralelna sa podlogom (nju čini donja ivica orbitalne jame i gornja ivica

spoljašnjeg slušnog kanala), ruke su uz telo, ramena su neusiljeno povučena prema nazad,

lopatice su primaknute ka zadnjem zidu grudnog koša, grudi su blago izbačene napred, trbuh je

neusiljeno povučen ka kičmenom stubu, tako da je u nivou sa grudnim košem ili lako uvučen. To

omogućuje da karlica bude u inklinaciji od 60 stepeni, kolena su u srednjem poloţaju, a stopala

lako aktivna radi odrţavanja stava.

Kada bi povukli jednu zamišljenu liniju, u sagitalnoj ravni, ona bi polazila od sredine slepoočne

kosti,išla sredinom ramenog zgloba, prolazila preko velikog trohantera, išla prednjom trećinom

zgloba kolena, i padala 2 - 3 cm. ispred skočnog zgloba.

Gledano u frontalnoj ravni - sa leĎa, to bi izgledalo ovako: linija koja spaja sredinne ušnih

školjki nalazila bi se tačno iznad linije, koja spaja sredine ramenih zglobova, a sredina te linije

pada tačno iznad trećeg slabinskog pršljena, prolazi kroz njega, i spaja unutrašnje strane donjih

ekstremiteta i unutrašnje maleoluse.

Mišići, koji učestvuju u odrţavanju ovog poloţaja su sledeći: fleksori atlanto - okcipitalnog

zgloba, ekstenzori vrata i trupa, adduktori lopatica, trbušna muskulatura, adduktori i ekstenzori

natkolenica (naročito sedalni mišić), ekstenzori kolena i plantarni i dorzalni fleksori, kao i

tabanska muskulatura.

Ovaj poloţaj moţe dovesti do lokalnog i opšteg zamaranja, što se moţe postići i izbegavanjem

njegove primene u početku rada, već treba koristiti druge lakše početne poloţaje.

Mehanički gledano ovaj stav je nestabilan, zbog čega se odrţava stalnom igrom antagonističkih

mišićnih grupa, pa je i sa fiziološkog gledišta stojeći početni poloţaj najneekonomičniji u odnosu

na ostale početne poloţaje. Čak i kada je uveţban zahteva veći energetski utrošak nego kod

drugih poloţaja. Mnogo češće se koriste izvedeni početni poloţaji iz ovog poloţaja, koji su

svrsishodniji, jer je ovaj poloţaj dosta nestabilan.

Indikacije za primenu ovog početnog poloţaja su: veţbe oblikovanja za gornje ekstremitete, za

povećanje opterećenja u procesu treniranja, za usvajanje dobrog drţanja tela, za primenu veţbi

kod patoloških stanja sa oteţanim disanjem, visokim krvnim pritiskom, povećanom teţinom i td.

Kontraindikacije za primenu istog su sledeće: veţbe protiv otpora - poloţaj je nestabilan, kod

slabih, ili zamorenih i učenika koji tek počinju sa veţbanjem,kod kifotičnog i lordotičnog lošeg

drţanja, kod spuštenih trbušnih organa, i kod izdubljenih grudi - (šusterske grudi - pectus

excavatus) i dr.

Klečeći početni položaj

Slika 1 Klečeći početni položaj

U pogledu odrţavanja ravnoteţe moe se smatrati oteţanim uspravnim stavom, kome su iz

aktivnosti oduzeta dva segmenta, potkolenice i stopalo, te je na taj način izuzet iz aktivnosti

izvestan broj mišića.

Klečeći početni poloţaj je stabilniji od stojećeg, jer je podnoţna površina veća, teţište tela niţe,

pa je i ugao stabilnosti veći.

Kod ovog poločaja oslonac je na dvema tačkama: kvrga golenjačne kosti-tuberositas tibie i

dorzalna površina stopala - retroflektirani prsti, kao sporedna tačka oslonca.

Slika klečećeg poloţaja je sledeća: sem glavne i sporedne tačke oslonca, ugao u zglobu kolena je

90 stepeni, a gornji delovi tela su kao kod stojećeg početnog poloţaja.

Sam poloţaj zahteva veću aktivnost četvoroglavog mišića natkolenice (m. qadriceps femoris), jer

mu je periferni pripoj na tuberositas tibiae fiksiran, kontaktom kolena i podloge. Na taj način

pojačava se miotatički-proprioceptivni refleks na istezanje, i time pojačava tonus u samom

mišiću.

Ukoliko snaga antagonista quadricepsa nije u stanju da savlada njegov pojačani tonus,

natkolenica i karlica se naginju napred, prouzrokujući kompenzatorni zaklon trupa, te se na taj

način povećava lumbalna lordoza, te o tome treba voditi računa prilikom rada.

Indikacije za primenu klečećeg početnog poloţaja mogu biti: primena veţbi protiv otpora za trup

i gornje ekstremitete, primena veţbi koje će oteţati uveţbavanje stojećeg početnog poloţaja i

pravilnog drţanja tela, primena veţbi za pojačanu pokretljivost kičmenog stuba, ali bez učešća

karlice, primena veţbi za jačanje muskulature rameno - lopatične ragije, za korekciju visokih

kifoza i skolioza, i za veţbe kod promena na respiratornom traktu.

Kontraidikacije za primenu klečećeg poloţaja mogu biti: primena kod starijih osoba, kod osoba

koje imaju degenerativne promene na kolenim zglobovima, kod Šlaterove bolesti-morbus

Schlatteri, kod učenika sa lumbalnom lordozom, i kod koţnih oboljenja u predelu zgloba kolena

(psoriaza).

Sedeći početni položaj

Slika 2 Sedeći početni poločaj

Osnovni sedeći početni poloţaj je turski sed. On je izabran, kao osnovni i zbog svog povoljnog

dejstva na karlicu.

Kod ovog početnog poloţaja iz aktivnosti su izuzeta tri segmentaz: stopalo, potkolenica i

natkolenica, što predstavlja energetski dobitak, jer su iz rada isključene velike mišićne grupe.

Kod turskog seda telo se oslanja na dve osnovne tačke: kvrga sedalne kosti-tuber ossis ishi -

glavni oslonac i spoljna ivica stopala - sporedni oslonac.

Segmenti tela, od karlice naviše zauzimaju isti poloţaj kao i kod stojećeg poloţaja, tako da su i

isti mišići u odrţavanju tih segmenata angaţovani. Fleksija kukova i kolena se odrţava pasivno,

bez učešća odgovarajućih mišića.

Ovaj poloţaj je izuzetno stabilan, jer je velika podnoţna površina, teţište je vrlo blizu tla, tako da

je ugao stabilnosti dosta veliki, a i karlica je čvrsto fiksirana, što je od posebnog značaja.

Indikacije za primenu ovog poloţaja mogu biti: veţbe oblikovanja i veţbe protiv otpora za trup,

ruke i glavu, kod smanjene pokretljivosti zgloba kuka, kod slabinske lordoze, kod X - nogu i kod

ravnih tabana.

Kontraindikacije su sledeće: ne sme se koristiti kod lumbalne kifoze, kod afekcija zgloba kuka i

kolena.

Početni položaj ležeći

Slika 3 Početni položaj ležeći

Leţeći početni poloţaj ima tri varijante:

početni poloţaj leţeći na leĎima - dorzalni dekubtus,

početni poloţaj leţeći na trbuhu - ventralni dekubitus i

početni poloţaj leţeći na boku - lateralni dekubitus.

U bilo kom da je poloţaju učenik mora da odrţi poloţaj svih delova tela, kao da je u stojećem

poloţaju.

Zahvaljujući velikom uglu stabilnosti, energetski utrošak je minimalan. Dijafragma stoji

relativno visoko i njenim kontrakcijama se suprotstavljaju unutrašnji organi, čiji otpor ona mora

da savlada po funkciji, i time dobija na snazi.

U ovom poloţaju potrebna je takoĎe znatna snaga trbušne muskulature u vidu izometrijskih

kontrakcija da bi savladala pojavu lumbalne lordoze, zbog obaranja karlice - spina iliaca anterior

superior, ide naviše, jer to diktira teţina nogu.

Grudni koš je u ovom poloţaju ispupčen, a meĎurebarni prostori su uvećani.

Indikacije za primenu ovog poloţaja su veoma široke: pošto je to najlakši poloţaj pa moţe da se

primenjuje kod dece, početnika, ili slabih, a pored aktivnih pogodan je i za veţbe labavljenjai

opuštanja celog tela.

Indikacije kod leţanja na leĎima su kod veţbi disanja, kod deformacija gtudnog koša, kod

spuštenih organa i kod paramorfizama.

Indikacije za poloţaj leţeći na trbuhu su: za primenu simetričnih veţbi kod kifoze i skolioze, ali i

za primenu asimetričnih veţbi kod skolioze.

Indikacije za leţanje na boku su najčešće pri angaţovanju muskulature nogu.

Kontraindikacije za leţeći poloţaj su: ne treba ga primenjivati kod starih i iznemoglih osoba, jer

su to uglavnom osobe sa visokim krvnim pritiskom, sa preţivljenim apopleksičnim udarima, sa

oboljenjima kardio-vaskularnih i respiratornih organa itd.

Početni položaj u visu

Slika 4 Početni položaj u visu

Kod početnog poloţaja u visu telo se nalazi u stabilnoj vrsti ravnoteţe, jer se tačka oslonca nalazi

iznad teţišta tela.

Osnovni vis je leţerno aktivni vis na ripstolu, licem ili leĎima prema ripstolu. Ova vrsta poloţaja

moţe imati više tačaka sporednog oslonca o korektivnu spravu. Glavna tačka oslonca je hvat za

spravu, tj. mesto hvata, a sporedne su mesta dodira karlice i sprave i dodira stopala sa pritkom ili

podom.

Svakako da je ripstol najpogodnija sprava za primenu u korektivnoj gimnastici, prikladnija nego

što bi bili vratilo i krugovi, jer izvoĎenjem visa na tim spravama redovno dovodi do pojave

lordoze. Do ovoga dolazi zbog toga što se teţište donjeg dela tela nalazi iza ravni ruku, koje sada

predstavljaju oslonac za telo: " Opšta teţišnica moţe da proĎe kroz centar površine oslonca, koju

sada predstavljaju ruke, samo ako se pojača lumbalna lordoza ", - Ivanicki, što svakako nije

dobro.

Slika poloţaja u visu izgledala bi ovako:

hvat ruku za spravu je širi od širine ramena, da bi se sprečila prevelika abdukcija lopatica,

glava je u poloţaju kao kod stojećeg početnog poloţaja, sa opruţenim vratom, znači glava

je tako postavljena da je frankfurtska ravan paralelna sa podlogom,

lopatice su fiksirane i stoje visoko, ali niţe i jače adducirane, nego što je to slučaj kod

potpuno pasivnog visa,

trbuh je lako uvučen,

mišići glutealne regije i adduktori u zglobu kuka su u blagoj kontrakciji,

kolena su pruţena, u srednjem poloţaju, niti izraţena fleksija,

stopala normalno - prirodno vise u poloţaju plantarne fleksije.

Muskulatura, koja je angaţovana kod ovog poloţaja moţe se navesti ovim redosledom: mišići

pregibači prstiju, mišići ručja, laktova i ramena, mišići adduktori i unutrašnji rotatori lopatica

(m.rhomboideus maior et minor, m. trapesius - srednja i donja vlakna).

Za rad ovih mišića karakteristično je da rade u izmenjenim uslovima, jer to diktira sam početni

ploţaj, a to je da povlače proksimalni pripoj distalnom - centralni pripoj perifernom.

Sem ovih mišića, angaţovani su i mišići zadnje strane vrata, dugi mišići leĎa, adduktori

natkolenice, plantarni fleksori stopala i glutealni mišići.

Pri odrţavanju visa naročito je oteţan rad mm. rhomboideus maior et minor - primicači lopatica,

a posebno rad srednjeg trapeziusa (pars media), i to srednjeg dela, koji sprečava prekomerno

širenje i udaljavanja lopatica od kičmeng stuba, i donjeg dela trapeziusa (pars ascendens), koji

prividno spušta lopatice prema trupu, a ustvari podiţe trup prema lopaticama. Upravo ovaj mišić

odrţava dobar poloţaj lopatica pri aktivnom visu.

Indikacije za primenu ovog poloţaja su: kod veţbi za rameni pojas, kod torakalne i lumbalne

kifoze, kod ravnih grudi.

Kontraindikacije mogu biti sledeće: ne preporučuje se kod krilastih lopatica, izraţene lumbalne

lordoze, kod povreda ramenog zgloba, kod oboljenja respiratornog i kardio-vaskularnog sistema,

kod osoba sa spuštenim organima, kod oboljenja kičmenog stuba sa izrazitim deformacijama,

osim u cilju istezanja i kod asteničnih i starih osoba.

Početni položaj u uporu

Slika 5 Početni položaj u uporu

Upor se po fiziološkom dejstvu i učešću mišića ne razlikuje bitno od poloţaja u visu, te se u

korektinoj gimnastici smatra varijantom p.p. (početnog poloţaja) u visu.

Kao i kod visa, tako i kod upora celu teţinu nose mišići ramenog pojasa i ruku. Stabilizatori

lopatica su u oba slučaja maksimalno opterećeni i izvršavaju zadatak, koji im nije biološki

namenjen: umesto da spuštaju lopatice i priljubljuju ih uz grudni koš, oni podiţu trup i

priljubljuju ga uz lopatice.

Razlika izmeĎu visa i upora je u tome, što kod visa mišići gornjih eksremiteta vrše trakcije -

privlačenja, a kod upora pulzije - guranja.

U korektivnoj gimnastici se koristi aktivni korigovani upor. Osnovni upor je poprečni upor na

gredi, sa glavnom tačkom oslonca na rukama, a sporedni oslonac je tačka dodira karlice i grede.

I u ovom slučaju se moraju zadovoljiti pravila dobrog drţanja tela: trbuh uvučen-iza linije

grudnog koša, lumbalni deo u srednjem poloţaju, ramena spuštena i neusiljeno povučena unazad,

vrat u produţetku kičmenog stuba sa glavom u poloţaju kao kod stojećeg poloţaja.

Mišići koji su aktivni u ovom poloţaju su isti, kao i kod poloţaja u visu, samo što m. pectoralis

maior je ovde opterećen mnogo više.

Indikacije i kontraindikacije za ovaj početni poloţaj su iste, kao i kod početnog poloţaja u visu.

Izvedeni početni položaji

Drugu grupu početnih poloţaja sačinjavaju oni, koji su, označeni kao podreĎene vrste stavova,

prizemnih poloţaja, visova i potpora.U anglo - saksonskoj i francuskoj literaturi ovi poloţaji

označavaju se kao IZVEDENI, jer se izvode iz osnovnih, a i etimološki odgovaraju izrazu

derivacioni.

Smisao ovih poloţaja je da se osnovni poloţaj prilagodi, mogućnostima za rad i obliku

predstojeće veţbe i da se zadovolje biomehanički zakoni. Suština izvedenih početnih poloţaja je

u tome da, se ne menjajući opšti učinak poloţaja na organizam, osnovni poloţaj prilagodi obliku

potrebne veţbe.

Ove promene se uglavnom odnose na delove tela kojima se koriguje oslonac o podlogu, a

primena izvedenih poloţaja doprinosi smanjenju eventualnih negativnih uticaja i koji se uvek ne

mogu predvideti pri izvoĎenju potrebnih veţbi.

Primera za ovo naravno ima mnogo, ali npr. stojeći poloţaj se transformiše u raskoračni ili

pretkoračni stav - poloţaj, ili da bi se greška izbegla, iz početnog poloţaja klečećeg ide se u

sedeći na petama, gde se ograničava pokretljivost karlice u lateralnim pravcima, tj. neutrališe

izbacivanje karlice u suprotnu stranu od otklona, što ustvari predstavlja kompenzatorni pokret

koji nije poţeljan.

Dopunski početni položaji

Treću grupu predstavljaju početni poloţaji, u kojima je osnovni ili izvedeni poloţaj izmenjen

poloţajem slobodnih ekstremiteta, u cilju povećanja ili smanjenja opterećenja duţinom poluge.

Kod poloţaja u visu to je promena poloţaja nogu, a kod poloţaja gde su donji ekstremiteti u

kontaktu sa podlogom to je promena poloţaja kranijalnog dela tela sa rukama.

Ova gtreća grupa početnih poloţaja dobila je naziv dopunski početni poloţaji, i oni se primenjuju

kod opterećenja sa ciljem oteţavanja ili olakšavanja izvoĎenja veţbi duţinom ili poloţajem

slobodne poluge, ili korišćenjem još nekog sporednog oslonca sa istim ciljem.

Kako je u korektivnoj gimnastici osnovni cilj razvijanje i usavršavanje novih motornih navika,

aktiviranje oslabelih funkcija, to sa ovim poloţajima kvalitet pokreta dobija posebnu vaţnost.

Korektivna gimnastika je kako kaţe Balland, više " nervna ", nego " mišićna " delatnost, te se ne

treba bojati "gubljenja" vremena, kada se radi na ispravljanju starih i na usvajanju novih

motornih kvaliteta, i izvoĎenju pravilnih i preciznih pokreta.

Radi lakše spoznaje vašeg nivoa znanja na ovu temu, odgovorite na postavljena pitanja.

1. Početni poloţaji, njihov značal, kao i koji su kriterijumi za izbor početnog poloţaja?

2. Koje su vrste početnih poloţaja?

3. Koji su osnovni početni poloţaji, i objasniti svaki ponaosob?

4. U čemu je suština izvedenih i dopunskih početnih poloţaja?

Koordinacija pokreta

Kada se govori o koordinaciji pokreta misli se na sloţene pokrete, koji, kao sastavni deo

tretmana u korektivnoj gimnastici imaju veliki značaj. Ti kompleksni pokreti uvek dolaze na

kraju tretmana, jer angaţuju celokupni lokomotorni sistem, u završnom procesu usavršavanja

pravilnog drţanja tela. Kako postoji koordinacija pokreta za svaki zglob ponaosob, zato skup

svih pokreta zajedno predstavlja veoma sloţenu radnju koju treba izvesti što je pravilnije

moguće.

Koordinirani pokret je precizna i celishodna radnja izvedena sa najmanjim i dovoljnim

fizičkim naporom, i tom prilikom su angaţovani mišići, koji su isključivi realizatori pokreta.

Dakle, to su pokreti kod kojih su agonisti, dobili tačne impulse (po jačini, vremenu i

redosledu) i reaguju sa najmanje potrebnom snagom, antagonisti istovremeno i u pravoj meri

reaguju opuštanjem ili kontrakcijom, stabilizatori fiksiraju bliţe i dalje segmente, a neutralizatori

ili korektori pravca pravovremeno i po pravcu precizno vode pokret u ţeljenom pravcu i u

slučaju nepreciznosti reaguju brzo i tačno.

Rezultat ovako sinhronizovanog pokreta je skladna, ekonomična i celishodna radnja,

(koordinirani pokret).

Postoji razlika izmeĎu normalne i dobre koordinacije. Normalna koordinacija nije uvek i

najbolja. Zašto? Normalnu koordinaciju moţe imati i dete sa nekim posturalnim poremećajem, i

ona je normalna za takvo stanje, ali normalnu koordinaciju moţe imati i dete sa pravilnim

drţanjem tela.

U tom pogledu moramo praviti razliku, jer i jednu i drugu moţemo poboljšati i pretvoriti u

dobru koordinaciju. Ovaj postupak će ići znatno brţe kod dece, koja nemaju loše drţanje, ali zato

kod dece sa nekim telesnim poremećajem taj postupak će ići znatno teţe, ali će i duţe trajati.

Kod posturalnih poremećaja i telesnih deformiteta, ima više razloga za poremećaj normalne

koordinacije. Njih ima mnogo, ali meĎu najvaţnijim moţemo nabrojati sledeće: poremećena

ravnoteţa u tonusu mišića (povećna ili smanjena snaga mišića i smanjena ili povećana

pokretljivost muskulature), asimetrija pojedinih delova tela, bol koji ometa normlne pokrete i

stvara loše navike, prethodno stečena loša koordinacija.

Kada se stvara koordinacija, to podrazumeva da se stvaraju nove šeme pokreta. Te nove

pokrete naš učenik mora da razume u potpunosti - inače uspeha nema, to su voljni pokreti, koji

se posle izvesnog vremena ponavljanja automatizuju.

Prilikom ovakvog rada, moraju se poznavati i poštovati sledeća pravila:

pronaći i otkloniti uzrok loše koordinacije, a ako to ne moţe, onda ga barem ublaţiti ili

svesti na najmanju moguću meru, a nekad i to nije moguće. U našim okolnostima, to su obično

lakši uzroci, sa čijom sanacijom mi započinjemo stvaranje novog normalnog i pravilnog pokreta:

preostale mogućnosti - drugi pokreti, koji su sasvim dobri, razvijati i dalje usavršavati, u

estetskom smislu u poslu ove vrste vaţi pravilo da ţurbe nema. već se mora obratiti paţnja da se

pokret izvodi što bolje. Zna se da je teško naučiti neki novi pokret, ali je još teţe razrušiti loše

pokrete - loš prethodni motorni stereotip, i zato je ispravljanje grešaka dugotrajan i mukotrpan

posao;

od učenika moramo zahtevati da pokret koji izvodi razume, jer su prvi pokreti voljni, a

zatim se sa duţim ponavljanjem automatizuju u pokrete koji su tačni i precizni, i zato moramo

insistirati na tačnost izvoĎenja pokreta;

ovde vaţi pravilo "od prostijeg ka sloţenijem", a to znači da se pokreti moraju raščlaniti u

pokrete analitičkog karaktera, a zatim postepeno spajati u celine i sačinjavati kompleksne

pokrete;

Pokreti koji se usvajaju moraju biti slični, ako ne i identični pokretima, koje ţelimo kao

konačne, što znači da sem toga što moramo posvetiti paţnju ekonomičnosti, moramo još više

voditi računa o estetici pokreta, koja će nekada biti i vaţnija od ekonomičnosti.

Kod naših učenika, sa izvesnim poremećajima na lokomotornom sistemu, moramo biti

paţljivi i strpljivi u radu. Ne smemo ţuriti, već sačekati da se učenik sa kojim radimo psihički

konsoliduje i pripremi za rad ovakve vrste, a ako ţelimo brz efekat, sigurno je da ćemo postići

suprotno.

Da bi sve ovo bilo još jasnije navešćemo, rekli bi smo sentencu jednog našeg poznatog

antropologa: "brţe se napreduje, ako se tretman sprovodi bez ţurbe, polako i bez osećanja da se

kasni". Ţurba, rokovi i dobra koordinacija se ne mogu uskladiti, rekao bi Ţivojin Zec.

Korekcija i usavršavanje koordinacije

Uzroci poremećene koordinacije (inkoordinacija) mogu biti mnogobrojni. Uvek postoji

jedan, koji je primaran, i ostali prateći - sekundarni. Bez obzira kog su ranga, trebaju se suzbijati

istovremenim delovanjem na obe vrste.

MeĎu najvaţnijim uzrocima inkoordinacije mogu se nabrojati sledeći atrofije mišića,

kontrakture i razna spazmatična stanja, poremećaji u drţanju tela strukturalne prirode, koja

dovode do poremećaja statike na kičmenom stubu i donjim ekstremitetima.

Posle utvrĎenih uzročnika lošeg ponašanja u prostoru, kako celog tela, tako i pojedinih

delova tela, jednih prema drugima, prelazi se na utvrĎivanje trenutnog stanja učenika i sprovode

se merenja kao što su: manuelni mišićni test, merenje obima pokreta u zglobovima,

antropometrijska merenja (neka po EBP, a neka prema stavovima u korektivnoj gimnastici), i

merenja za utvrĎivanje stepena

Kada su se ove dve faze korektno sprovele, prelazi se na konkretan rad u otklanjanju

nedostataka, kao što su: primena veţbi u povećanju snage mišića, povećanje elastičnosti i

pokretljivosti, povećanje lokalne i opšte izdrţljivosti.

Sve se ovo odvija uz striktno poštovanje principa, kao što su: od lakšeg ka teţem, od

poznatog ka nepoznatom, ali i uz prisustvo principa upornosti i motivacije.

Kako koordinirati pokret kada je smanjena snaga mišica?

Kad je utvrĎen uzrok ovakvom konkretnom stanju, i uraĎene sve pripremne radnje pristupa

se formiranju nove koordinacije.

Plan rada mora da sadrţi sledeće:

koji se pokreti ţele da formiraju, kao novi i mogući;

u formiranju pokreta redosled značajnosti mora da postoji, jer svi su novi pokreti bitni, ali

ih poredati po vaţnosti, i tako ih obraĎivati;

utvrditi precizno, koji je mišić slab;

da li njegova slabost bitno narušava izvoĎenje pokreta;

da li pri ovakvom stanju su i antagonisti u kontrakturi, što ako jesu postupak je znatno

oteţan;

da li sinergisti mogu, tj. da li su u stanju da pomognu oslabljenim agonistima;

formiranje novog pokreta mora da bude u skaldu sa zahtevima ekonomičnosti i estetike;

svi novi pokreti moraju biti isključivo analitičkog karaktera;

u toku formiranja novog pokreta, ili njegovog dela, kontrolisati da li ima uspeha u tim

nastojanjima;

da li se novi pokret izvodi lako, tj. optimalnom snagom;

da li trenutno razvijena izdrţljivost dozvoljava da se pokret izvodi bez pojave zamora.

Ako se sve ovo ispoštuje, u toku takvog rada biti uporan kao ispitivač, da se pokreti izvode

potrebnom i dovoljnom brzinom, prvo pojedinačno, a zatim postepeno ih pretvarati u

kompleksne, bez narušavanja koordinacije prethodno usavršenih radnji - pokreta.

Pri svemu ovome voditi računa da ne doĎe do prevremene pojave zamora. Do toga ne sme da

doĎe sve dok se pokret ne automatizuje, koordinacija ne fiksira, a iza toga moţe se preći i u zonu

povećane doziranosti, koju prati i povećani zamor.

Kako koordinirati pokret, kada je smanjena amplituda pokreta?

Kada potrebna pokretljivost u zglobu nije dovoljna, teţi se ka formiranju nove, što znači i

nove motorike na bazi razgraĎivanja stare, što nije baš zahvalan posao.

Smanjena pokretljivost kao i reduciran obim pokreta u zgloboivima moţe nastati iz više

razloga, i tom prilikom moţe doći do formiranja: deformiteta ili posturalnih poremećaja, stim u

vezi nastaju i loše navike, zamor se javlja mnogo brţe nego što bi trebalo, kod teţih hendikepa,

moţe doći i do pojava drastične smanjene pokretljivosti u zglobovima (artroze i ankiloze), a sve

to skupa moţe da dovede do izvesnih odstupanja u psihičkoj sferi naših učenika.

Iza precizno utvrĎenog stanja prelazi se na konkretan rad, koji podrazumeva energično

otklanjanje uzroka i posledica takvog stanja, putem formiranja novih pokreta.

U ovom slučaju ne treba raditi brzopleto, već dobro prostudirati plan daljih aktivnosti -

analizirati detaljno svaki novi pokret, koji treba da se izvodi i usvoji, i tu treba biti izuzetno

strpljiv.

Kada se radi na ostvarivanju takvog cilja - povećanje amplitude pokreta, zadaci kao što su:

formiranje novog pokreta ili kretanja, treba da liči na ono koje je bilo pre nastupanja

deformacija, mora da bude na visokom estetskom nivou, a pojava zamora se mora u potpunosti

izbeći jer moţe da kompromituje rad, moraju se do krajnje preciznosti izvesti, bez mogućih

odstupanja i tolerancije.

Da bi se ovo u potpunosti sprovelo kako treba, profesor fizičkog vaspitanja, ispitivač ili

terapeut mora da se pridrţava odreĎenih pravila, u protivnom ceo posao moţe doći u pitanje.

Ako se vrši korekcija obima pokreta jednog zgloba, voditi računa i o pokretljivosti susednog,

jer će se tako ukupna pokretljivost celog aktuelnog segmenta poboljšati.

Kod takvih stanja pokrete izvoditi sa maksimalnom amplitudom u datom trenutku. I ako to

na prvi pogled izgleda neprirodno, takav pristup je neophodan, ali razume se do granice bola.

Kada se pokret u ovoj amplitudi savladao, ići na smanjivanje amplitude, ali postepeno i to u

radu pred ogledalom, gde je vizuelna kontrola pokreta, koji treba da postane estetski korektan,

neophodna, da bi učenik video kako treba da izgleda njegovo novo drţanje tela u prostoru.

Iza toga, našem učeniku treba oduzeti rad pred ogledalom, i sada insistirati na izvoĎenju

pokreta, koje će on da kontroliše na bazi znanja stečenih u radu pred ogledalom. To znači da će

on u sledećoj fazi izvoditi pokret na bazi proprioceptivnih osećaja. Na taj način mi se polako, ali

sigurno pribliţavamo završnoj fazi u korektivnom tretmanu.

Završna faza u ovom radu se ogleda u tome, kada mi sa našim učenikom razgovaramo o

nebitnim stvarima - skrećemo mu paţnju, a on zadrţava poloţaj tela u prostoru, a i meĎusobni

odnos pojedinih delova tela onako, kao je naučio, znači tom prilikom u promenjenim

uslovima,ne menja se drţanje tela, koje je naučeno, što znači da je koordinacija u potpunosti

usvojena.

Ako se pak jave greške u brzini, amplitudi i preciznosti pokreta, vratiti se na prethodnu fazu -

faza samkontrole i tu se zadrţati dovoljno dugo, onoliko, koliko je potrbno da se čestim

ponavljanjem stvore dobre navike.

Ovde su takoĎe potrebne i pauze, odmori izmeĎu kompleksa veţbi. Te pauze su po običaju u

početku duţe, a što se sa tretmanom odmiče, ako je pokret zadovoljavajući, odmori će bivati sva

kraći, da bi se na kraju došlo u fazu, kada odmora neće biti, jer nije ni potrebno. Naš učenik se

prilikom rada, više ne umara i moţe u duţem vremenskom intervalu da izvodi pokret, da veţba,

bez da doĎe do poremećaja u brzini, preciznosti, amplitudi pokreta, a i zamor se ne javlja.

Ako se doĎe u situaciju da se mora razvijati i snaga i pokretljivost u tretmanu loše

koordinacije, voditi računa, da u početku pokreti ne budu naporni, a kako se pokret koriguje ka

normalnoj i potrebnoj koordinaciji, tako će i naprezanje biti manje.

Značaj izbora fizičkih aktivnosti u korektivnoj gimnastici

Produbljivanje naših saznanja o fizičkoj kulturi je ukazalo i na moguće štetno dejstvo njenih

sredstava. Fizička kultura nije proces, koji ne moţe da naškodi, naročito ako se radi nestručno,

neoprezno ili nedovoljno precizno,pa moţe čak da nanese štetu fiziološkim funkcijama, telesnoj

graĎi, razvoju i čitavoj biomotornoj strukturi.

Reakcije na ovakve još su burnije ako pred sobom imamo oslabljen organizam, ili

poremećaje u drţanju tela, kao što je to slučaj kod korektivnih aktivnosti, ili organizam u

razvoju, u pubertetu, kao što je to u školskoj nastavi fizičkog vaspitanja. Manje otporan

organizam osetljiviji je nego zdrav, tako da se kod njega negativan efekat pojavljuje mnogo

ranije i u mnogo izraţenijem stepenu.

Sve ovo stavlja pred profesora fizičke kulture mnogobrojne zadatke, prema kojima treba da

se odnosi sa velikom odgovornošću, zbog masovnosti rada, što je karakteristično za rad u školi.

Ostavljajući po strani pitanje grešaka u fiziološkom opterećenju, moţe postojati uroĎena ili

stečena slabost odreĎene muskulature, na pr. opruţača glave, vrata i trupa, mišića privodioca

lopatica, opruţača natkolenica i potkolenica i mišića stopala. Ove grupe mišića francuski autori

nazivaju tonostatičkom muskulaturom, jer ona odrţava uspravni stav. Ovi mišići se stalno bore

protiv dejstva sile zemljine teţe, koja ima tendenciju da povuče telo u leţeći poloţaj, kao poloţaj

stabilne ravnoteţe. Zbog te uloge Englezi im daju izraţajniji naziv "antigravitacioni mišići".

Dok je tonus ovih mišića dobar, postoji i dobro drţanje tela. Kad se oni zamore, ili im tonus

popusti, uspravni stav se najvećim delom odrţava zahvaljujući pasivnim elementima.

Anatomska graĎa zglobova ne dozvoljava da se, zglobovi pokreću jednako u svim pravcima,

što omogućava de se pri njihovoj hiperekstenziji telo odrţi u uspravnom stavu i bez rada mišića.

Dakle, jačanjem tonostatičke muskulature postiţe se dobro drţanje tela: glava se podiţe,

sagitalne krivine kičmenog stuba dolaze u fiziološke granice, ramena se šire i povlače neusiljeno

nazad, lopatice se privlače i priljubljuju uz zadnji zid toraksa-grudnog koša, a noge se neusiljeno

ispravljaju.

Ali loše drţanje moţe da se razvije ne samo zbog slabosti ili hipotonije tonostatičke

muskulature, nego i zbog prejakog tonusa kinetičke muskulature, tj. mišića namenjenih za

kretanje tela u prostoru.

Ova podela muskulature na tonostatičku i kinetičku je samo funkcionalna., bez razlike u

histološkoj graĎi i fiziološkom hemizmu miofibrila. Razlika je u refleksnoj inervaciji i

funkcionalnom prilagoĎavanju. I ovde su funkcije statike i dinamike uticale, svaka za sebe, na

stvaranje odgovarajućeg izgleda pojedinih mišićnih grupa. Rezultat toga je da su statički mišići

kratki, zdepasti, jednozglobni, izraţenog tonusa, zbog čega su tvrdi i slabo se olabavljuju.

Kinetički mišići su duguljasti, višezglobni, elastični, sa velikm registrom aktivnosti od potpunog

labavljenja do maksimalne kontrakcije.

U ovom slučaju treba objasniti, ulogu pravog trbušnog mišića. Po poloţaju i funkciji on je

namenjen odrţavanju pravilnog drţanja tela. Njegova veličina ne bi bila u skladu sa

tonostatičkom funkcijom, da nije u pitanju njegova graĎa. On je u stvari sastavljen od 3-4 mišića,

spojenih tetivnim pojasom. Baland ga naziva " prednji meki kičmeni stub ", i naglašava da ono

što kičmeni stub čini sa zadnje strane, pravi trbušni mišić to čini sa prednje strane.

Ako se kod kinetičke muskulature veţbama, ili načinom ţivota, jača tonus i potencira snaga

biološki cilj je promašen, jer nije udovoljeno glavnoj funkciji - uspešnom premeštanju tela u

prostoru. Izraziti primer takve greške predstavlja prekomerno razvijanje snage i jačanja tonusa

velikog grudnog mišića, inače tipičnog predstavnika kinetičke muskulature. Ako njegov tonus

nadjača tonus njegovih antagonista, tj. primicača lopatica, koji su tonostatički mišići, ramena će

se poviti unapred i razviće se krilaste lopatice - scapulae alatae, isto kao kod primarne slabosti,

hipotonije primicača lopatica.

Zbog ove pojave kritički se ocenjuju veţbe puzanja sa vodoravnim poloţajem trupa za decu

mlaĎeg uzrasta. Ovaj je mišić kod čoveka u mlaĎim godinama toniziran i onako nešto jače, jer se

dete u majčinoj utrobi nalazi tokom devet meseci u flektiranom poloţaju, a i prvi ţivotni pokreti:

hvatovi, privlačenje predmeta k sebi, kretanje četvoronoške i sl., skoro stalno odrţavaju taj mišić

u kontrahovanom stanju.

Ova pojava se najbolje kompenzira u prvim godinama školskog rada primenom veţbi

bacanja, koje angaţuju veliki grudni mišić u pokretima velikih amplituda.

Zato se borba za pravilno drţanje i oblika tela zasniva na činjenici da od dobrog drţanja i

izgleda često zavisi funkcija ţivotno vaţnih unutrašnjih organa. Normalni spoljašnji izgled je

prvi zadatak i osnova za postizanje drugih zadataka, namenjenih fizičkoj kulturi školskim

nastavnim programom.

Kako je glavni uzrok lošem drţanju tela uopšte negativno delovanje zemljine teţe na

uspravni stav čoveka, to su njemu podloţna i zdrava deca. Školski reţim moţe tome da

pogoduje, pa je korektivni zadatak u ovom slučaju da se odrţi pravilan odnos tonostatičke i

kinetičke muskulature, i vaspitavaju odreĎeni kvaliteti u obe grupe. Kod dece bez deformiteta

one imaju preventivni, a kod dece sa poremećajima, korektivni karakter.

Korektivni karakter veţbi ne zavisi samo od odnosa mišićnih grupa koje se tretiraju, nego i

od oblika pokreta koji se prilagoĎavaju funkciji odgovarajućih mišića.

Profesor fizičke kulture u školi treba detaljno da poznaje topografsku i funkcionalnu

anatomiju, fiziologiju, biologiju, kineziologiju i biomehaniku, da bi bio siguran da svojim radom

neće naškoditi mladom organizmu koji mu je poveren.

Kao što lekar na osnovu dijagnoze postavlja indikacije i kontraindikacije za primenu

pojedinih terapeutskih sredstava, tako i profesor fizičke kulture treba da na osnovu pregleda dece

i utvrĎivanja njihovog telesnog statusa odredi indikacije i kontraindikacije za pojedine veţbe i

metode u svojoj nastavi.

OdreĎene vrste pokreta mogu imati i negativno dejstvo, to se odnosi i na odreĎene vrste

poloţaja, a i na odreĎene veţbe se moţe to odnositi, što sve to zavisi i u uskoj povezanosti je sa

odreĎenim elementima doziranja. O tome će se detaljnije govoriti u nekoj drugoj prilici.

Hvala na paţnji i srećan rad.

Предавања за VII недељу из предмета Корективна гимнастика - вежбе

Функционални систем доњег екстремитета

Доњи екстремитет укључује карлицу, бутину, потколеницу и стопало. Карличну

кост (Oscoxae) чине бедрена кост (OsIlii), седална кост (OsIschi), препонска кост (OsPubis),

поред њих карлицу такође чине и крсна (OsSacrum) и тртична кост (OsCoccygis). Зглобу

кука поред три кости карлице, које срастањем чине једну кост, припада и бутна кост

(Femur). Бутна кост заједно са чашицом (Patella) припада бутини, док потколеницу чине

голењача (Tibia) и лишњача (Fibula). Кости стопала се састоје од укупно 26 костију, које

су подељене у 7 костију ножја (OssaTarsi), 5 костију доножја (OssaMetatarsi) и 14 фаланги

прстију.

Зглоб кука

Зглоб кука (Art. Coxae) је најпроксималнији зглоб доњих екстремитета и веома је

важан за пренос телесног оптерећења и кретање. Као и рамени зглоб он припада

лоптастим, троосовинским зглобовима. Округла, конвексна глава бутне кости (Femur)

артикулише са подударном конкавном зглобном чашицом (Acetabulum) карличне кости.

Конвексна глава бутне кости се креће унутар ацетабулума, увек на супротну страну од

правца бутине. За разлику од раменог зглоба, зглоб кука је веома стабилан, и стога му је

обим покрета смањен, док је рамени зглоб уз своју велику покретљивост знатно

нестабилнији. Треба напоменути да је бутна кост најдужа, најјача и најтежа кост у

људском телу (Слика 79).

Пошто је зглоб кука триаксијалан зглоб, његова покретљивост је могућа у све три

равни. Флексија, екстензија и хиперекстензија се одигравају у сагиталној равни, са

апроксимативно 120 степени флексије и 15 степени хиперекстензије. Абдукција и

адукција се одигравају у фронталној равни, са око 45 степени могуће абдукције, поред

тога што покрет адукције представља покрет враћања ноге из положаја абдукције, у

зглобу кука је из основног анатомског положаја могућ и покрет адукције од око 25

степени. У трансферзалној равни, покрети медијалне и латералне ротације се заправо

односе на покрете спољшње и унутрашње ротације. Амплитуда покрета од око 45 степени

је могућа и оба ова правца из почетне позиције у основном анатомском положају.

Као и сви синовијални зглобови, зглоб кука поседује фиброзну зглобну капсулу,

која је снажна и дебела. На проксималном делу она се припаја око усне ацетабулума, а

дистално на врат бутне кости.

Слике79а и 79б. Зглобови кука и колена са мишићним припојима

Поред фиброзне зглобне капсуле, снагу овог зглоба појачавају и три лигамента, то

су: бедрено-бутна веза (Lig. Iliofemorale), препонско-бутна веза (Lig.Pubofemorale) и

седално-бутна веза (Lig.Ishiofemorale). Најбитнији од ових лигамената је бедрено-бутни,

односно илиофеморални лигамент који појачава зглобну капсулу са антериорне стране.

Такође је познат као ligament of Bigelow, и главна функција му је ограничење

фиперекстензије у зглобу кука (Слика 80).

Слике79а и 79б. Зглобови кука и колена са мишићним припојима

Пубофеморални лигамент окружује зглобну

капсулу медиално и инфериорно, док ишиофеморални

лигамент то чини са постериорне стране. Сва три

лигамента се припајају на обручу ацетабулума и прелазе

преко зглоба кука у спиралном облику да би се дистално

припојили на врат бутне кости. Заједничка функција

оваквог спиралног преласка преко зглоба кука јесте

ограничење покрета у једном смеру (хиперекстензија) а

омогућавање пуног обима покрета у другом смеру

(флексија). Из тог разлога су ови лигаменти лабави када је

зглоб кука у флексији а затегнути када је зглоб кука у

хиперекстензији.

Табела1. Покрети у зглобу кука и мишићи који их врше

Ппкрет у зглпбу Мишићи кпји извпде ппкрет

Кпмбинација флексије и абдукције M. Tensor fasciae latae

Кпмбинација флексије, абдукције и латералне рптације M. Sartorius

Флексија M. Rectus femoris, M. Iliopsoas, M. Pectineus

Екстензија M. Gluteus maximus

M. Semitendinosus

M. Semimembranosus

M. Biceps femoris caput longum

Хиперекстензија M. Gluteus maximus

Абдукција M. Gluteus medius, M. Gluteus minimus

Адукција M. Pectineus

M. Adductor longus

M. Adductor brevis

M. Adductor magnus

M. Gracilis

Медијална рптација M. Gluteus minimus

Латерална рптација M. Gluteus maximus, Дубпки рптатпри

Слика 80. Лигаменти зглоба

кука

Између зглоба кука и зглоба рамена постоји велики број сличности, тако осим тога

што су оба зглоба троосовинска, оба зглоба поседују и једнозглобне и двозглобне мишиће.

Као и код зглоба рамена, тако и код зглоба кука, једнозглобни мишићи обезбеђују највећи

степен контроле и стабилности зглоба, док двозглобни мишићи обезбеђују највећи степен

амплитуде покрета. Због своје сложености, њихова функција и инервација биће приказани

табеларно (Табеле 18, 19 и 20).

Табела 20. Дубоки мишићи који изводе покрете у зглобу кука и њихова инервација

Мишић Нерв Нервни кпрен

M. Biceps femoris caput longum N. Ischiadicus S1, S2, S3

M. Obturatorius externus N. Obturatorius L3, L4

M. Obturatorius internus N. Musculi obturatorii interni L5, S1

M. Gemellus superior Plexus sacralis L5, S1

M. Gemellus inferior Plexus sacralis L5, S1

M. Quadratus femoris N. Musculi quadrati femoris L5, S1

M. Piriformis N. Musculi piriformis S1, S2

Табела2. Мишићи који врше покрете у зглобу кука и њихова инервација

Мишић Нерв Нервни кпрен

M. Iliopsoas

M. Psoas major Rami anterior L2, L3

M. Iliacus N. Femoralis L2, L3

M. Rectus femoris N. Femoralis L2, L3, L4

M. Sartorius N. Femoralis L2, L3

M. Pectineus N. Femoralis L2, L3, L4

M. Gracilis N. Obturatorius L2, L3

M. Adductor longus N. Obturatorius L3, L4

M. Adductor brevis N. Obturatorius L3, L4

M. Adductor magnus N. Obturatorius L3, L4

M. Gluteus maximus N. Gluteus inferior L5, S1, S2

M. Gluteus medius N. Gluteus superior L4, L5, S1

M. Gluteus minimus N. Gluteus superior L4, L5, S1

M. Tensor fasciae latae N. Gluteus superior L4, L5

M. Semitendinosus N. Ischiadicus L5, S1, S2

M. Semimembranosus N. Ischiadicus L5, S1, S2

1.1 Зглоб колена

На први поглед зглоб колена (Art. Genus) изгледа као веома једноставно (Слика 79).

Ипак, то је један од најкомплекснијих зглобова у људском организму. Колено је зглоб без

икакве коштане стабилности и у потпуности се ослања на снагу мишића и лигамената.

Такође је веома често изложено великом стресу, стога и није изненађење што је колено

један од најчешће повређиваних зглобова у људском телу.

Колено је највећи зглоб у телу и класификован је као синовијални зглоб шарке.

Могући покрети у овом зглобу су флексија и екстензија. Из нултог положаја, односно

положаја опружене ноге, могућа је флексија од апроксимативно 120 до 135 степени. Некад

је у случају лабавости лигамената могућа и хиперекстензија од неколико степени, а у

случају могуће хиперекстензије од преко 5 степени сматра се да је то деформитет Genu

recurvatum (сабљасте ноге). За разлику од раменично-жбичног зглоба (Art. Humeroulnaris)

зглоб колена није прави зглоб шарке, јер такође поседује и одређену ротациону

компоненту. Ова ротациона компонента не представља слободан покрет већ покрет који

прати покрете флексије и екстензије.

Артрокинематички посматрано у зглобу колена, приликом покрета флексије и

екстензије, присутни су покрети ротација у сагиталној и трансверзалној равни и покрети

клизања. Зглобне површине кондила бутне кости је знатно већа од зглобних површина

кондила голењаче. Тако да уколико унутар зглоба не би било покрета клизања уназад од

стране бутне кости, приликом покрета из флексије у екстензију, бутна кост би прешла у

потпуности антериорно изван

кондила голењаче (Слика 81).

Артикулациjа између бутне

кости и чашице се назива чашично-

бутни зглоб (Art. Patellofemoralis).

Глатка постериорна површина

чашице клизи преко чашичне

површине на бутној кости. Главна

функција чашице укључује повећање

механичких способности

четвороглавог бутног мишића (M.

Quadriceps femoris) и заштиту зглоба

колена.

Поред бутне кости и голењаче, костију које чине зглоб колена, чашице која

представља једину сталну сезамоидну кост у телу и налази се у тетиви четвороглавог

Слика 81. Клизање кондила бутне кости у колену

приликом покрета флексија-екстензија

бутног мишића, кости лишњаче која је спуштена нешто испод зглоба колена и тиме

омогућава припој већег броја мишића зглобу колена припада и више лигамената и

зглобних структура о којима ће у даљем тексту бити речи.

Као што је наведено раније, колено је стабилизовано у потпуности лигаментарним

и мишићним структурама и оно је без коштане стабилизације. Укрштени и колатерални

лигаменти су два најбитнија сета лигамената овог зглоба. Укрштени лигаменти су

лоцирани унутар зглобне капсуле и из тог разлога су названи унутаркапсуларни

лигаменти. Смештени између медијалних и латералних кондила ови лигаменти се укосо

укрштају, а свој назив су добили према припоју на голењачи. Предњи укрштени лигамент

(Lig. cruciatumanterius, а у англосаксонској литератури најчешће скраћено ACL) се припаја

у антериорном делу интеркондиларног простора голењаче, медијално уз медијални

менискус. Простире се у латерално-постериорно-супериорном правцу припајајући се

постериорно на латералном кондилу бутне кости. Задњи укрштени лигамент (Lig.

cruciatumposterius, а у англосаксонској литератури најчешће скраћено PCL) се припаја на

постериорном делу интеркондиларног простора голењаче. Он се простире у супериорно-

медијално-антериорном правцу, припајајући се на антериорној страни медијалног

кондила. Укратко

речено, предњи

укрштени

лигамент се

простире од свог

припоја на

антериорној

страни горњег

окрајка голењаче

до свог припоја

на постериорној

страни доњег

окрајка бутне

кости, док се

задњи укрштени

лигамент простире са свог припоја на постериорној страни горњег окрајка голењаче до

свог припоја на антериорној страни доњег окрајка бутне кости (Слика 82).

Слика 82. Везе зглоба колена

Укрштени лигаменти омогућавају стабилизацију колена у сагиталној равни. Предњи

укрштени лигамент онемогућава испад бутне

кости постериорно у односу на голењачу и

обрнуто онемогућава испад голењаче

антериорно у односу на бутну кост (Слика

83). Затеже се током екстензије у зглобу

колена тиме онемогућавајући претерану

хиперекстензију. Када је колено у делимичној

флексији, предњи укрштени лигамент

онемогућава кретање голењаче антериорно.

Насупрот предњем, задњи укрштени

лигамент спречава испад бутне кости

антериорно у односу на голењачу, односно

испад голењаче постериорно у односу на

бутну кост (Слика 84). Задњи укрштени

лигамент се затеже током флексије колена.

Повреде овог лигамента су знатно ређе у

односу на повреде предњег укрштеног

лигамента.

Лоцирани на обе стране колена налазе се колатерални лигаменти (Слика 82).

Медијални колатерални лигамент или тибијални колатерални лигамент (Lig.

collateraletibiale) је раван и широк лигамент који се припаја на медијалним кондилима

бутне кости и голењаче. Влакна медијалног менискуса су припојена за овај лигамент, што

доприноси честим оштећењима медијалног менискуса током великих напора медијалног

колатералног лигамента. На латералној страни налази се латерални колатерални лигамент,

односно фибуларни колатерални лигамент (Lig. Collateralefibulare). Овај обли лигамент се

припаја на латералној страни кондила бутне кости и спушта се све до главе лишњаче,

независан и без припоја латералног менискуса. Он штити колено од сила које наилазе у

смеру од медијалне стране колена, прилично је јак лигамент, и ретко се повређује.

Колатерални лигаменти омогућавају стабилност колена у фронталној равни. Медијални

колатерални лигамент обезбеђује медијалну стабилност и спречава испад костију

Слика 83. Тест снаге предњег укрштеног

лигамента

Слика 84. Тест снаге задњег укрштеног лигамента

приликом снажих удараца са бочних страна колена. Супротно, латерални лигамент

обезбеђује латералну стабилност и спречава прекомерно кретање костију приликом

удараца са унутрашње стране колена.

Из разлога што су припоји ова два лигамента, постериорно и супериорно у односу

на осу флексије колена, они се приликом екстензије колена затежу док се приликом

флексије лабаве.

На

супериорној

површини

голењаче су

медијални и

латерални

менискуси,

два

полумесечас

та, клинасто

обликована

фиброхрскав

ичава диска.

Грађени су

тако да

абсорбују

удар.

Из разлога што су латерално дебљи него медијално, и из разлога што им је

проксимална површина конкавна, менискуси припадају релативно равној зглобној

повришини голењаче. Медијални менискус се чешће повређује, а један од разлога за то

може бити и то што се он припаја за медијални колатерални лигамент.

Слика 1 Менискуси

Табела21. Покрети у зглобу колена и мишићи који их изводе

Покрет у зглобу Мишићи који изводе покрет

Екстензија M. Quadriceps femoris

M. Rectus femoris

M. Vastus medialis

M. Vastus intermedius

M. Vastus lateralis

Флексија Мишићи задое лпже бута

M. Semimembranosus

M. Semitendinosus

M. Biceps femoris

M. Popliteus

Gastrocnemius

Већи број двозглобних мишића који имају функцију у зглобу кука такође покрећу и

зглоб колена. Иако су неки од њих поменути у табелама које се односиле на функцију и

инервацију мишића кука, биће наведени и у табелама које се односе на функцију и

инервацију мишића зглоба колена, због боље прегледности функције истог (Табела 21 и

22).

Табела22. Мишићи који врше покрете у зглобу колена и њихова инервација

Мишић Нерв Нервни кпрен

M. Quadriceps femoris

M. Rectus femoris N. Femoralis L2, L3, L4

M. Vastus lateralis N. Femoralis L2, L3, L4

M. Vastus intermedius N. Femoralis L2, L3, L4

M. Vastus medialis N. Femoralis L2, L3, L4

Мишићи задое лпже бута

M. Semimembranosus N. Ischiadicus L5, S1, S2

M. Semitendinosus N. Ischiadicus L5, S1, S2

M. Biceps femoris caput longum N. Ischiadicus L5, S1, S2

M. Biceps femoris caput brevis N. Ischiadicus L5, S1, S2

Остали мишићи

M. Popliteus N. Tibialis L4, L5, S1

M. Gastrocnemius N. Tibialis S1, S2

1.2 Скочни зглоб и стопало

Потколеница представља део ноге између колена и скочног зглоба и састоји се од

две кости, голењаче (Tibia) и лишњаче (Fibula). Између ове две кости налази се снажна

мембрана (Membrana interossea cruris) која их спаја целом дужином, обезбеђујући већу

површину за припој мишића. Испод потколенице се налази стопало које се састоји од

седам костију ножја (Ossa tarsi), пет костију доножја (Ossa metatarsi) и четрнаест костију

прстију стопала (Ossa digitorum pedis) (Слика 86).

Слика 2. Потколеница, скочни зглоб и стопало

Метатарзалних костију, као што је наведено има

пет, означавају се римским бројевима I, II, III, IV и V

почевши са медијалне стране. Прва и пета кост доножја

су кости које носе тежину тела, док остале три немају ту

улогу. Ослонац стопала тежи да буде у троуглу, тако да

су три тачке ослонца, база петне кости и главе прве и

пете кости доножја.

Прсти ногу су сачињени од фаланги, и оне имају

исти распоред као и код прстију шаке. Први прст

стопала, односно палац се састоји од две фаланге,

проксималне и дисталне, док средњу нема. За разлику

од палца, остала четири прста су сачињена од три

фаланге, проксималне, средње и дисталне (Слика 87).

1.2.1 Функционални аспекти стопала

Стопало се функционално може поделити на три дела, задњи, средњи и предњи део

стопала. Задњи део стопала, чине петна (Calcaneus) и скочна кост (Talus). И циклусу хода

задњи део стопала први успоставља контакт са подлогом и на тај начин утиче на функцију

и кретање преостала два дела стопала. Средњи део стопала, у функционалној подели, се

састоји од чунасте (OsNaviculare), коцкасте (OsCuboideum) и три клинасте (OsCuneiforme

laterale, mediale et intermedium) кости. Механика овог дела стопала јесте да обезбеди

стабилност и мобилност при преносу кретања са задњег ка предњем делу стопала. Предњи

део стопала је сачињен од пет костију доножја и свих фаланги прстију (Слика 87). Овај

део стопала има за функцију да се адаптира на ниво подлоге, а такође и последњи

успоставља контакт са подлогом приликом хода.

Скочни зглоб и стопало изводе три главне функције: они су шок абсорбер

приликом петног контакта са подлогом у току хода, врше прилагођавање нивоу и

неравнинама подлоге и обезбеђују стабилну базу и ослонац и омогућавају покретање тела.

Слика 87. Кости стопала и зглобови

прстију стопала

1.2.2 Покрети скочног зглоба и стопала

Покрети скочног зглоба и стопала се морају дефинисати, из разлога што још увек

не постоји униформно слагање аутора. Плантарна флексија представља покрет стопала ка

његовој плантарној страни, док се дорзифлексија одиграва када се дорзална страна

стопала покреће ка антериорној страни потколенице (Слика 88). Ови покрети се

одигравају у сагиталној равни око фронталне осе. Због конфликтних дефиниција,

коришћење само термина флексија и екстензија се избегава. Ради објашњења,

функционално говорећи, плантарна флексија је исто што и екстензија, у том смислу да је

она наставак генералног покрета есктензије кука, колена и на крају скочног зглоба. Ипак,

анатомски говорећи, плантарна флексија не представља флексију у правом смислу њеног

значења, јер не постоји приближавање два сегмента

тела.

Покрети у фронталној равни око сагиталне

осе називају се инверзија и еверзија. Инверзија

представља подизање медијалне ивице стопала.

Еверзија је супротан покрет, и он представља

подизање латералне ивице стопала. Покрети стопала

у трансверзалној равни су адукција и абдукција. Ови

покрети се дешавају првенствено у предњем делу

стопала а прате их покрети инверзије и еверзије

(Слика 88).

Слика 88. Покрети скочног зглоба и

стопала

Последњих година аутори су почели да користе термине супинација и пронација да

би описали покрете стопала. Супинација се описује као комбинација плантарне флексије,

инверзије и адукције, док се пронација описује као комбинација дорзифлексије, еверзије и

абдукције. Како би се избегла даља конфузија, термини валгус и варус се морају

дефинисати. Ови термини се често користе како би се описала позиција, најчешће

абнормална. Валгус положај подразумева положај у којој је дистални сегменат латерално

у односу на мидсагиталну равни тела поредећи га са нормалним положајем тела, док варус

положај подразумева положај у коме је дистални сегмент ближи мидсагиталној равни тела

у поређењу са нормалним положајем. Дакле, валгус положај петне кости представља

положај у коме су дистални делови петне кости окренути латерално (Слика 89).

Два зглоба са малом покретљивошћу који нису део скочног зглова, и играју малу

улогу у функционисању стопала, су Голењачно-лишњачни зглобови (Art. Tibiofibularis et

Syndesmosis tibiofibularis). Супериорни тибиофибуларни зглоб је артикулација између

главе лишњаче и постериорно латералног аспекта проксималог дела голењаче. Ово је

плочасти зглоб који омогућава релативно мали обим клизања и ротације лишњаче у

односу на голењачу. Обзиром да је у питању синовијални зглоб, поседује зглобну капсулу.

Лигаменти ојачавају капсулу, а зглоб има као функцију да абсорбује торзионе силе које

Слика 3. Варус и валгус положај стопала

делују на скочни зглоб. Инфериорни тибиофибуларни зглоб, представља синдезмозу,

односно фиброзну јединицу, између конваквне голењаче и конвексне лишњаче. Ово није

синовијални зглоб, тако да не поседује зглобну капсулу. Ипак, фиброзно ткиво раздваја

кости и неколико лигамената ојачава овај зглоб. Један део снаге скочног зглоба зависи од

снаге овог зглоба. Лигаменти који држе инфериорни тибиофибуларни зглоб омогућавају

благо померање да би се прилагодио покретима стопала.

Прави скочни зглоб, талотибиални или талокрурални зглоб (Art. Talocruralis) чине

дистални окрајак голењаче и дистални окрајак лишњаче који се ослањају на скочну кост.

Овај зглоб спаја стопало и потколеницу и одговоран је за контролу већине покрета

стопала у односу на потколеницу. Он је униаксиални зглоб шарке, и омогућава покрете од

око 30 до 50 степени плантарне флексије и око 20 степени дорзалне флексије.

Субталарни или талокалканеални зглоб (Art. Subtalaris) чине инфериорна страна

скочне кости која артикулише са супериорном страном петне кости. То је плочасти

синовијални зглоб са једним степеном слободе кретања. Покрети инверзије и еверзије се

одигравају око косе осе. Попречни трансферзални зглоб (мидтарзални зглоб) чине предње

стране талуса и калканеуса које артикулишу са постериорним странама чунасте и коцкасте

кости, респективно. Иако леже једна поред друге и веома мали покрети су могући између

чунасте и коцкасте кости. Покрети трансферзалног тарзалног зглоба повезују задњи и

предњи део стопала у покретима инверзије и еверзије.

Из разлога што се покрети у ова два зглоба одигравају око косих, односно

такозваних трипланарних оса, они представљају комбинацију покрета. Функционално

субталарни и трансверзални тарзални зглоб се не могу раздвојити. Односно, термини

инверзија и еверзија се користе да би се описали покрети који се одигравају у оба,

субталарном и трансверзалном тарзалном зглобу. Инверзија ће обухватати комбинацију

покрета адукције, супинације и плантарне флексије, док ће еврзија обухватати

комбинацију абдукције, пронације и дорзифлексије.

Дакле, када се у скочном зглобу врше покрети плантарне и дорзалне флексије, ови

покрети се примарно дешавају у талокруралном зглобу. Када се зглоб креће у покретима

инверзије и еверзије, они се примарно одигравају у субталарном и трансверзалном

тарзалном зглобу. Комбинација ових покрета омогућава стопалу да се постави у било коју

од могућих позиција. Ово је веома корисно приликом прилагођавања положаја стопала

незгодним теренима, нпр. приликом хода или трчања по каменитом терену.

Табела23. Покрети скочног зглоба и стопала и мишићи који их изводе

Ппкрет у зглпбу Мишићи кпји извпде ппкрет

Плантарна флексија M. Gastrocnemius, M. Soleus

Дпрзифлексија M. Tibialis anterior

Инверзија M. Tibialis anterior, M. Tibialis posterior

Еверзија M. Peroneus longus, M. Peroneus brevis

Флексија II-V прста M. Flexor digitorum longus

Флексија палца M. Flexor hallucis longus

Екстензија II-V прста M. Extensor digitorum longus

Екстензија палца M. Extensor hallucis longus

Зглобови стопала убрајају и метатарзофалангеалне зглобове, они убрајају пет

зглобова који омогућавају покрете флексије, екстензије, хиперекстензије абдукције и

адукције. Детаљна анализа покрета у овим зглобовима излази изван оквира текста ове

књиге, тако да о њој неће бити речи. Поред ових, у оквиру зглобова стопала постоје

проксимални и дистални интерфалангеални зглобови од другог до петог прста, док код

палца постоји само интерфалангелани зглоб, пошто он има две фаналге за разлику од

других прстију који их имају по три.

Стопало поседује већи број лигамената, те ће и њихов опис због сажетости књиге

бити изостављен, док ће мишићи, њихова функција и инервација, као и код претходних

зглобова бити табеларно приказана (Табела 23 и 24).

Табела24. Мишићи који изводе покрете у скочном зглобу и стопалу и њихова инервација

Мишић Нерв Нервни кпрен

M. Gastrocnemius N. Tibialis S1, S2

M. Soleus N. Tibialis S1, S2

M. Tibialis anterior N. Peroneus profundus L4, L5, S1

M. Tibialis posterior N. Tibialis L5, S1

M. Peroneus longus N. Peroneus superficialis L4, L5, S1

M. Peroneus brevis N. Peroneus superficialis L4, L5, S1

M. Flexor digitorum longus N. Tibialis L5, S1

M. Flexor hallucis longus N. Tibialis L5, S1, S2

M. Extensor digitorum longus N. Peroneus profundus L4, L5, S1

M. Extensor hallucis longus N. Peroneus profundus L4, L5, S1

Одговором на питања, утврдите ниво вашег знања.

1. Које кости чине доњи екстремитет?

2. Које кости чине зглоб кука?

3. Када поредимо зглоб кука и зглоб рамена који је покретљивији а који снажнији и

зашто?

4. Којој врсти зглобова припада зглоб кука?

5. Колика је укупна амплитуда покрета у зглобу кука у сагиталној а колика у

фронталној равни?

6. Који мишићи врше покретање у зглобу кука у сагиталној равни?

7. При бочном кретању нога до ноге, у којој фази раде абдуктори а у којој адуктори?

8. При вожњу бицикле, у којој фази раде мишићи флексори?

9. Који лигамент онемогућава покрет хиперекстензије зглоба кука?

10. Демонстрирајте минимум три положаја у којима се истеже Lig. Iliofemorale.

11. Када из седећег положаја у столици прекрштамо ногу једну преко друге, који

мишићи у зглобу кука учествују у покрету?

12. Којој врсти зглобова припада зглоб колена?

13. Колики је степен могуће флексије у зглобу колена?

14. Шта је Genu recurvatum?

15. Која је једна од главних функција чашице?

16. Које кости чине зглоб колена?

17. Који лигаменти чине зглоб колена?

18. Која је функција предњег укрштеног лигамента, а која задњег укрштеног

лигамента?

19. Демонстрирајте покрете у којима предњи и задњи укрштени лигамент

онемогућавају даље кретање у зглобу колена?

20. По чему су предњи и задњи укрштени лигамент добили називе?

21. Када фудбалер у нападу буде фаулиран од стране одбрамбеног играча супротне

екипе, при ком добија ударац са спољне стране колена, који лигаменти највише

трпе?

22. Када у кик-бокс мечу борац задаје лоу кик ударац са унутрашње стране ноге

другом борцу, који лигамент највише трпи?

Хвала на пажњи и срећан рад.