PITANJE I ODGOVORI I FILOZOFIJE

1. Ime i pojam filozofijeReč filozofija je grčkog porekla i njapre je značila ljubav prema mudrosti (fileo=voleti, ljubiti i sofi=mudrost). Njen smisao se odnosi na težnju za mudrošću koju određuje Eros. Pitagora je prvi sebe nazvao filozofom i on objašnjava da su filozofi retki ljudi koji ne teže za slavom i bogatstvom, već pomno ispituju prirodu sveta. Kod starih Grka filozofija nije bila samo ljubav prema mudrosti nego i metodičko i sistematsko traženje istine o svetu. Po Karlu Jasperu ona počinje na granicama nauka. Filozofija je stalni nemir i nespokojstvo ljudskog duha i večito traženje odgovora na pitanja na koje nauka ne može odgovoriti. Ljubav prema mudrosti nije ljubav prema bilo kakvom znanju. Poslužimo se Aristotelove podele oblika znanja. On razlikuje dve vrste umnih sposobnosti: sposobnost potpuno pouzdanog saznanja, pomoću koje otkrivamo opšte i nužne istine o vernoj stvarnosti i sposobnost prosuđivanja pomoću koje dolazimo samo do verovatnih znanja o promenljovij stvarnosti. U prvu vrstu sposobnosti spadaju: intiuitivni um (nous) kojim neposredno shvatamo prve principe saznanja i sveta, kao nešto što je samo po sebi očigledno i sposobnost dokazivanja i izvođenja zaključaka iz prvih principa episteme. Jedinstvo intuitivnog uma i sposobnosti dokazivanja predstavlja mudrost, najviše teorijsko znaje. Druga vrsta, sposobnost prosuđivanja, odnosi se na veštinu proizvođenja predmeta (techne) i na praktičnu, političku razboritost (phronesis). Prema ovoj podeli filozofija predstavlja težnju ka onoj vrsti znanja koja otkriva osnovne, prve principe stvarnosti na osnovu kojih se ona može objasniti, principe koji nam takođe, omogućavaju da upotrebom razuma argumentovano dokazujemo da su naše predstave o stvarnosti istinite. Pod tim pojmom se podrazumeva: životna mudrost, razumevanja i objašnjenje sveta u celini, ispitivanje čovekovog položaja u svetu, ispitivanje ljudske potrebe za apsolutom (bogom), istraživanje vrednosti, istine, dobra i lepote, kritičko preispitivanje pretpostavki naših uverenja i znanja, kao i analiza osnovnih pojmova pomoću kojih ih izražavamo, istraživanje pravila ljudskog razuma kako bi se unapredilo jasno mišljenje i dr.

2. Filozofska pitanja i filozofske disciplineFilozofija počinje svoju istoriju postavljanjem pitanja. Prvo pitanje filozofije je bilo o osnovi svega što jeste. Ona je težila načelo svega što postoji: pitala se praosnov, prapočetak, pauzrok, praizvor svega, odnosno šta je prvi princip ARHE (arche). Prvi filozofi tražili su arhe u onom što je opipljivo (voda, vazduh, vatra, zemlja), a tek od Aristotela počelo se postavljati pitanje o biću kao biću bez ikakvih fizičkih odrdebi.Metafizika je nastala kada je um kročio sa one strane fizike (vidljive i iskustvene prirode). Prvi principi, ono suštinsko iza pojavnog, nepromenljivo iza promenljivog. U modernijoj epohi do 17. veka javlja se Ontologija po kojoj je biće ono što jeste, što postoji na bilo koji način: biljka, čovek, životinja, božansko biće, kamen, broj.lBITAK ja uslova za postojanja bića.Opšta metafizika i ontologija se bavi pitanjem bića, dok se posebnoj metafizici uglavnom ostavljaju pitanju o Bogu, slobodi, o besmrtnosti duše i zašto nešto uopšte postoji.Ako se biće objašnjava samo jednim načelom to je MONIZAM, a sa dva DUALIZAM, a sa više načela PLURALIZAM.

Ima filozofa koji smatraju da svako filozofsko pitanje ima nekih neposrednih ili posrednih veza sa čovekom. Tako se formirala posebna oblast filozofije FILOZOFSKA ANTROPOLOGIJA.LOGIKA je takođe jedna od disciplina filozofije, ona se bavi pravilima valjanog mišljenja. Budući da pravilno mišljenje ne mora da bude istinito formirala se teorija saznanja GNOSEOLOGIJA.Izvori saznanja mogu biti u: razumu (vatio) pa je onda to RACIONALIZAM, iskustvu (empirio) – EMPIRIZAM, u čulima (senses) – SENZUALIZAM.Ako se jedan stav ili neko učenje shvata kao istina, bez proveravanja, onda je to DOGMATIZAM. Ako se sumnja u valjanost svakog kriterijuma saznanja onda je to SKEPTICIZAM. Nauka o metodama (kojima dolazimo do saznanja) naziva se METODOLOGIJA. Nauka o moralu je ETIKA. ESTETIKA se bavi pitanjima procene umetničkog stvaranja, odnosno pitanjima lepog u prirodi i čovekovom stvaralaštvu.AKSIOLOGIJA se bavi pitanjima šta se vrednosti i kojim vrednostima treba težiti.

3. Izvori filozofije (Jaspers)Karl Jaspers je nemačkog porekla, po zanimanju lekar psihijatrije. On nam daje tri izvora filozofije, a to su:

1. čuđenje2. sumnja 3. svest o izgubljenosti i slabosti u graničnim situacijama i

jedan uslov u kome su sva tri povezana. Pitanje o izvorima i temeljima saznanju kao i celokupnog mišljenja su danas dominantna pitanja filozofije.

1. Izvor – čuđenje. Da bi čovek mislio, govorio, odgovorio, on prvo mora da se zamisli, a zamisliće se samo ako se pre toga začudi. Zato kažu da je čuđenje početak filozofiranja. Platon i Aristotel su zastupali tezu da su „ljudi počeli filozofirati iz čuđenja“. Čudimo se uvek nečemu što nam je novo, neshvatljivo i nerazumljivo. Aristotel početno čuđenje tumači kao začuđenost nad činjenicom da nešto ne počiva na svom mestu. Za onog ko se nađe u neprilici a pri tome je začuđen, taj polazi od toga da ne zna, jer onaj ko zna prestaje da se čudi. Karl Jasper nam skreće pažnju da čuđenje vlada filozofijom, da je filozofija prožeta čuđenjem

2. Izvor – sumnja. Cilj svake sumnje je da se dođe do apsolutnog znanja. Dekart tragajući za istinom pita se: „Šta se dešava ako posumnjam u ono što sam učio od drugih, u ono što mi kažu čula – šta onda ostaje kao istina u koju se ne može sumnjati?“ On pronalazi odgovor na ovo pitnaje a on je, da čak i ako sumnje ne može sumnjati on koji sumnja i formulište svoju čuvenu izreku Cogito ergo sum – Mislim dakle postojim.

3. Izvor – svest o izgubljenosti i graničnim situacijama. Jaspers govori o graničnim situacijama kao što su bolest, krivica, smrt i kaže da u tim situacijama moramo izabrati neku protivrečnu mogućnost. Govori o tome da u takvim situacijama tražimo spasenje. Jaspers kaže da u tim graničnim situacijama čovek počinje da se bavi filozofijom, počinje da razmišlja o smislu i svrsi svega.

Uslov – komunikacija je uslov svih uslova. Kominikacijom se ostvaruje smisao filozofije. Karl Jaspers smatra da je uzajamna komunikacija izvor života. U

poslednjem delu knjige „Uvod u filozofiju“ naglašava nam značaj komunikacije i to da svi izvori filozofije, koje on navodi ne važe ako se oni ne objasne nekom čoveku.

4. Filozofija i naukaZa razliku od laičkog znanja, naučna znanja odlikuje objektivna istinitost. Nauka predstavlja objektivno, metodski izvedeno znanje. Cilj nauke je utvrđivanje istinitosti o stvarnosti. Naučna saznanja mogu se proveriti i čovek ih može koristiti tako što izaziva pojava koje želi. Kad se filozofija prvi put pojavila kod Grka ona je obuhvatala sva saznanja posle Aristotela, u tzv. Aleksandrijskog doba počinju pojedine grane nauke da se odvajaju od filozofije (matematika, fizika, botanika..). Dakle nauke su jačale i osamostaljivale se pa je filozofija tokom svoje istorije preživela veliko mršavljenje.Čovek u nauci ne može naći odgovore na sva pitanja koja ga interesuju, tj. ni jedna nauka ne može znati sve. Svaka posebna nauka je usko ograničena, jer od svakog znanja postoji veće znanje. Jedino filozofija predstavlja istraživanje načela i samo u njoj se može naći pojam celine. Nauka samo o sebi ne može da govori svojim već filozofskim jezikom. Pojedine nauke značajno utiču na filozfoska istraživanja i obratno – filozofija utiča na razvitak posebnih nauka.Nauka je, najopštije govoreći, razumsko saznaje, o svetu i prirodi. Ona obuhvata sistem znanja, koji se tiče fizičkog sveta, čoveka i društva, zasnovan na nepristrasnom posmatranju i istraživanju čiji je cilj otkrivanje opštih zakona koji vladaju svetom. Danas se nauka i filozofija često posmatraju kao dva različita oblika duhovne delatnosti. Međutijm u antičkoj Grčkoj, gde se rađa ideja nauke, filozofsko i naučno znanje se prepliću. Kod Aristotela filozofija kao smisao nauke o pravim uzrocima stvarnosti, o onome što čini suštinu svega postojećeg u svetu. Takvu nauku Aristotel naziva prvom filozofijom. U modernom vremenu menja se određenje same prirode naučnog znanja. Dok je u antičkom svetu cilj nauke kao teorije bio vezan za znanje radi samog znaja. Frensis Bekon u XVII veku istče da je cilj nauke sticanje moći nad prirodom. Nesumnjivo je sa su posebne nauke uticale na filozofiju. To se u modernom dobu može pokazati na primeru uicaja matematike ili prirodnih nauka na najznačajnije filozofije. S druge strane, osnovne naučne pretpostavke počivaju na određenim filozofskim pretpostavkama, koje nisu predmet bavljenja nauka. Problemom nauke u najširem smislu bavi se filozofija nauke.

5. Filozofija i istorija filozofijeIzučavanje istorije filozofije je apsolutni uslov za izučavanje filozofije. Istorija filozofije i filozofija čine nerazdvojivu celinu. Istorija filozofija nam govori da filozofska dela ne mogu biti zamenjena novim delima, kao što npr. stara tehnička oruđa mogu biti i bivaju zamenjena novim oruđima. U tom pogledu filozofija je mnogo bliža umetnosti nego tehnici. Poznavanje savremene filozofije ne može zameniti antičku filozofiju. Istorija filozofije je filozofska, a ne istorijska disciplina. Istorija filozofije javlja se kao samostalna filozofska nauka tek sa Hegelom. On je prvi put istupio protiv anegdotskog prikazivanja filozofa i njihovih ideja. Kritikujući istoričare filozofije koji pišu knjige o njoj ne razumevajući ono što je u njoj najbitnije. Hegel ih je upoređivao sa životinjama koje su slušale sve tonove neke muzike, ali do njihove svesti ipak nije prodrla harmonija tih tonova. Istorija filozofije predstavlja posebnu filozofsku disciplinu koja izlaže razvoj i promene filozofskog shvatanja kroz istoriju, kao i njihov odnos prema kulturno-

istorijskim i životnim okolnostima u kojima su nastajale. Filozofofska shvatanja podelićemo na razdoblja: istorijska, antička, srednjovekovna, moderna i savremena filozofija.

6. Periodizacija antičke filozofijeAntička filozofija obuhvata hiljadugodišnje vremensko razdoblje: od jonskih početaka VII/VI veku p.n.e pa praktično sve do VI veka n.e., odnosno do dekreta cara Justinijana, kojim su 529. godine zabranjene i zatvorene sve paganske filozofske škole u Atini. Ta formalna zabrana učenja filozofije predstavlja ujedno i simbolički kraj čitavog antičkog perioda evropske civilizacije. Naravno, filozofija je i posle formalnog nestanka antike nastavila da traje naročito u Istočnom rimskom carstvu (Vizantija) dobijajući tokom vremena nov izgleda i sadržaje. Istorijske prilike uslovile su i osnovnu podelu antičke filozofije na:1. grčki (helenski) (VII v.p.ne.-IV v.p.n.e)- Presokratovci (kosmološki period)- Sofisti i Sokrat (antropološki period)- Demokrit, Platon, Aristotel (sistematski period)2. helenističko-rimski period (III v.p.n.e. – VI v.n.e.)- Sokratovske škole - Akademičari- Peripatetičari- Epikurejci- Stoici- Skeptici- NovoplatoničariPrvu sistemsku podelu filozofije napravio je Aristotel u delu nazvanom „Metafizika“ (podelio filozofsko znanje na logiku, prvu filozofiju, etiku, politiku itd.).

7. Pitanje o biću: kosmološki periodPrvi filozofi tzv.presokratovci prvenstveno su se bavili proučavanjem prirode. Zato se oni uglavnom nazivaju fizičari. Oni su nastojali da pomoću razumom zasnovnih dokaza utvrde prvobitne principe svih stvari.Tragali su za svrhom ili smislom BIVSTVA – onog što jeste, što čini ili omogućava postojanje. Na taj način se razvijalo prvobitno pojmovno mišljenje, u čijoj osnovi stoji i čuđenje nad činjenicom postojanja – razumska radoznalost nad pred zagonetkama prirode i kosmosa. Ti filozofi su nastojali da zdravorazumskim zaključivanjem, i uz izvesne analogije sa mitološkim predstavama prevladaju razliku izmešu očiglednog ČULNOG MNOŠTVA s jedne strane i OPŠTEG JEDINSTVA ili povezanosti svih stvar u svetu sa druge strane. Ukoliko je moguće reći da su se „fizičari“ bavili prirodom kosmosa: tragali su za načelom ili „korenom“ svega postojećeg. Time su prvi postavili probleme odnose jednog i mnoštva, nastajanja i propadanja, prvog i izvedenog, kretanja i mirovanja.Presokratovci nisu u potpunosti mogli da zanemare ni politička tj. moralna pitanja. Upravo će oni postaviti stalni zadatak filozofskom mišljenju da pronalazi razumske načine pomoću kojih se društveni i individualni život mogu uskladiti sa redom i zakonitošću koji postoje u prirodi.

Premda su prevashodno bili posvećeni istraživanjem prirode (bića) presokratovci nisu u potpunosti mogli da zanemare ni politička ni moralna pitanja kao što su pravednost, dobro i zlo itd. Upravo će oni postaviti stalni zadatak filozofskom mišljenju da pronalazi razumske načine pomoću kojih se društveni i individualni život mogu uskladiti sa pretpostavljenim redom i zakonitošću koji postoji u prirodi. Valja razlikovati njihov privatni život od veličine duhovnih učinaka, odnosno misaone koristi savremenika i potonje generacije.

8. Sofisti i njihov značajSofisti su usmerili pažnju mislilaca prema samom čoveku, kao mislećem voljenom subjektu. Umesto kosmoloških pitanja u središte interesovanja stavili su pitnaje: „Šta je čovek? Šta je vrlina? Na čemu se zasnivaju ljudska verovanja? Kakva je priroda pravde?PROTAGORA – duhovni vođa sofista i čuveni poznavalac retorike i govornik tvrdi: „Čovek je merilo svih stvari; onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu“. Protagorin saznajno-teorijski relativizam vodi nas na pitanje: koji su to onda sudovi istiniti, a koji lažni. Protagora nalazi da je istinito ono što je korisno, ma u kom pogledu.GORGIJA – je drugi značajni predstavnik sofista. On poriče pojmovnu spoznaju sveta i mogućnosti rešenja problema istinitog saznanja. Pošto nema ništa van onoga što čula kažu, onda su svi sudovi i istiniti i lažni. Istovremeno Gorgija navodi tri osnovne teze u kojima dokazuje nepostojanje bića: biće ne postoji, ako i postoji ne može se saznati, ako se i sazna ne može se drugom saopštiti. Gorglijino učenje je nihilističko (poništavajuće – da ništa ne postoji).

9. Sokratovo etičko učenjeSokrat je zaključio da se pouzdano merilo čovekovog moralnog delovanja nalazi u znanju. Zato je njegov osnovni etički stav da je vrlina znanje. Svako je u onome dobar u čemu je mudar, a u čemu je nerazuman u tom je zao. Vrlina se može naučiti. Znanje nas upućuje na to da dobro postupamo, a spoznaja zla da ga se klonimo. Greh je u stvari zabluda pa zato niko ne greši svojevoljno. Sokratovo stanovište je optimistički etički racionalizam. Poreklo svih moralnih vrednosti leži u samome čoveku, jer čovek nosi u sebi organ za razumevanja dobra i zla. To je unutrašnji glas, koji Sokrat naziva DAIMONION (demon), pomoću koga čovek može postati svoj moralni nikovoditelj. Mada je znao da je nepravedno osuđen, on se do kraja pokorava zakonima polisa. Sokratov krajnji cilje života je da cilj našeg življenja sreća i blaženstvo.

10. Platonova ontologija i gnoseologijaTemelj Platonove filozofije jeste učenje o idjema. Ono je zasnovano na etičkim stavovima preuzetim od Sokrata, koji je smatrao da su vrline (pravednost, hrabrost, umerenost itd.) apsolutne vrednosti i da potiču iz jedinstvenog izvora tj. dobra i apsolutne vrline, s tim da se ljudima pokazuju u vremenu i prostoru, pa otuda i pogrešan utisak o njihovoj relativnosti. Taj stav je poslužio Platonu kao osnov za mišljenje po kome sav vidljiv svet (kosmos noetos), nije ništa drugo do nesavršen odraz večnog – natpojavnog sveta ideja, odnosno idealnih formi (eidos-oblik). Sve što je dostupno našim čulima obična je senka istinske - neprolazne, večne stvarnosti, koja jeste biće – uzrok i ujedno uzor (paradeigma) svih pojedinačnih stvari u prirodi. Idealno biće jeste svet ideja i može se saznati isključivo umom. Kao takvo, ono je i jedini pravi uzor ili model za politički

život, odnosno pravednu zajednicu. Biti pravedan za Platona znači voditi život u skladu sa istinom, tj. večnim poretkom „nevidljivog“ sveta ideja.

11. Platonova teorija idealne državePlaton smatra da u skladu sa svetom ideja treba orgnizovati i život zajednice. Ono što je Dobro u svetu ideja, u svetu ljudi jeste Pravda. Ona je suštinski smisao čovekovog života u zajednici. Prema Platonu, samo su filozofi, kao najumniji među ljudima, stvarno sposobni da saznaju, odnosno prihvate tu istinu. Kao revnosni čuvari svoje duše postanu čuvari-vladari u državi, moguće je očekivati realizaciju kosmičke pravednosti među ljudima. S tim u vezi Platon dodaje da filozofima treba poveriti organizaciju i vođenje državnih poslova jer jedino oni nemaju želju za vladanjem. Naima, samo oni ljudi koji su posmatrali večnost i znaju šta je dobro, mogu biti u stanju da odole prolaznim zadovoljstvima političke i svake druge moći. Posle filozofa, druga po vrednosti grupa ljudi u pretpostavljenoj „najboljoj državi „ jesu čuvari-ratnici“. Oni se odlikuju vrlinama srca: hrabrošću i postojanošću. Nezgodno je što ova vrsta čuvara često i lako iskoračuje iz zadatih okvira umerenosti, čestitosti, slobodoumlja i pobožnosti, umišljajući pri tom da mogu sami da vode državu. Konačno treći stalež ili treća društvena grupa u državi jesu radnici, seljaci, zanatlije, rečju – proizvođački ili požudni sloj ljudi. Jedino oni u celoj državi mogu da poseduju privatnu imovinu. Filozofi, ratnici i radnici čine ukupnost države, čije zdravlje, kao opšte dobro oličeni u pravednom jedinstvu, predstavlja smisao svih njenih posebnih delova. Država ne postoji radi zasebne sreće nekog staleža ili pojedinaca u zajednici, već radi sreće celine. Zato svaki stalež u državi, kao i svaki čovek ponaosob unutar staleža, treba da čini isključivo ono što mu po „po prirodi“ najviše pripada: filozofi da vladaju, ratnici da čuvaju, a radnici da proizvode. Tako će zajedno stvoriti najbolju državu koja je u isti mah mudra, hrabra i umerena. 12. Aristotelova podela filozofijeAristotel samosvesno i suvereno preuzima celokupnu dotadašnju istoriju filozofije, dajući joj svojevrsnu „završnu reč“ koja će kasnije, vrlo često, pogotovo u sholastičkom periodu srednjovekovne filozofije, važiti i kao konačna istina. Aristotel će tokom modernog doba biti tumačen u skladu s aktuelnim filozofskim strujanjima, što je naročito izraženo u Hegelovoj interpretaciji koja povezuje princip starogrčke mudrosti sa modernim subjektivizmom i istoričnošću. U svim tim metamorfozama ostaje trajno opravdan Aristotelov zahtev po kome filozofija mora biti u stanju da pojmi natčulni, ali i ovaj promenljivi, čulni svet. Aristotel pokazuje da određenim vrstama znanja, tj. različitim naukama odgovaraju i određeni načini života. Aristotel najviše ceni teorijski život, jer njegova božanstvenost jedina donosi stvarnu sreću i najveće dobro. Za Aristotela je filozof koji pokreće vlastiti um, kao i umove drugih, mnogo delatniji čovek nego bilo koji praktičar iz sveta politike ili ekonomije. S druge strane, s obzirom na to da čisto teorijski život više nalikuje bogovima no ljudima, za srećan, tj. dobar život, nužno je u isti mah upražnjavati i teorijsku mudrost i praktičnu razboritost. Nasuprot tome, život isključivo radi uživanja više „priliči običnoj stoci“ i nije vredan truda.Podela znanja: teorijsko, praktično (etika, ekonimka, politika) i poetičko (retorika, dijalektika i poetika)Podela nauka: teologika, fizika i matematika

13. Aristotelova etikaSvoje etičko učenje Aristotel je izložio u delu „Nikomahova etika“. Knjiga apeluje na uvažene sredovečne ljude – da bi suzbili žar i oduševljenje mladih. Njegova etika je realistička etika razum. Međutim većina ljudi smatra srećom nešto konkretno (bogatstvo, uživanje) dok obrazovani vide sreću u nekom „apsolutnom duhu“. Do osnovnog kriterijuma šta je sreća može se doći smao na osnovu razuma.Čovekove vrline: dianostičke (teorijske, logičke i intelektualne), upućene na saznavanje; etičke (praktične) upravljene na volju. Prema Aristotelu „ono što razum potvrdi, volja mora da sledi“. U intelektualne vrline spadaju mudrost, moć razumevanja i praktična mudrost, a u etičke ili moralne vrline ubraja plemenitu velikodušnost i razboritost. Prema Aristotelu, mudrost ima prednost nad razboritošću. Međutim, život je u čistoj mudrosti više odgovara bogovima no ljudima. Čovek je čovek tek kada živi sa drugim ljudima u zbog toga mora biti u stanju da razvija svoju praktičnu mudrost. Čuvena je njegova teorija zlatnoj sredini – vrlina je sredina, koju otkrivamo zahvaljujući razboritosti. Vrlina nastaje kada se jedna osobina nađe na sredini između dve krajnosti. Tu sredinu treba da otkrije razum. U etici i politici treba tražiti sredinu. Aristotel vrline deli na: saznajne i vrlina postupanja, gde je prve pretpostavio dugima. Aristotel insistira na tome da se vrlina stiče upražnjavanjem, a ne saznavanjem. Tek kada vrline postanu naša navika možemo govoriti o vlastitoj sreći ili blaženstvu (endaimonia). 14. Stoička školaPripadnici ove škole, stoici, dobili su naziv iz termina stoa. Koji je označavao predvorje – trem između stubova gde su se skupljali. Ova škola održala se duže od epikurejske. I ova škola obuhvata 3 dela – logiku i fiziku (za izvlačenje zaključaka kako čovek treba da živi) i najvažniji – etiku.Osnivač stoicizma je Zenon. On je materijalista, ali postepenim uticajem platonizma na školu, stoici potpuno napuštaju materijalizam. Za Zenona je najvažnija vrlina, a fiziku i matematiku procenjivao je samo ukoliko su one doprinosile vrlini. Zenon počinje svoje učenje tvrđenjem da postoji realan svet – nešto čvrsto i materijalno. Za njega su čvrste materije: Bog, duša, vrlina, pravda. Prvobitno je postojala samo vatra, a zatim su se redom pojavili vazduh, voda i zemlja. Najviša sila je Bog, koji nije izdvojen od sveta. Sve je Bog i Bog je sve – PANTEIZAM. Vrlina se sastoji u volji koja je u saglasnosti sa prirodom. U stoičkoj etici osuđuju se sve strasti. Mudrac ne oseća sažaljenje, čak i kada mu umru najbliži, on sve poverava Bogu. Stoik živi na osnovu svojih odluka i akcija da se prilagodi božanskim zakonima. Vrhunsko dobro je saglasnost sa samim sobom. Poznati pripadnici stoika su bili: rob Epiktet i car Marko Aurelije, Seneka.Ovaj filozofski pravac je trajao do kraja helenističko-rimskog perioda. U duhovnom smislu soticizam ima strogo aristokratski karakter, dok u socijalnom pogledu nije pravio razlike između ljudi. Stoik je mogao biti bilo ko na društvnoj lestvici. Stoicizam je svima podjednako govorio da prihvate svoje biće i sudbinu a da je sve drugo (besmrtna duša..) puka obmana i zaludni trud. Imanentni fatalizam stoicizma bio je pogodno tle za rano hrišćanstvo koje je životnom usudu smrtnika davalo jedan kvalitet i smisao više: posthumni život.

15. Epikurejska školaDve najznačajnije škole u postgrčkom periodu – Epikurejska i Stoička nastale su istovremeno. Filozofija ove škole temelji se na Platonovim, Demokritovim i Aristotelovim učenjima, ali teorijski cilj saznajne delatnosti ustupa mesto praktičnom cilju: celokupno ljudsko saznanje postaje bezvredno ako ne može da posluži kinička i kirenjanska škola.Osnivač ove škole je Epikur. Rođen je u drugoj polovini IV veka p.n.e. On je razvio Aristotelovu etiku želje i spojio je sa Demokritovim učenjem o atomima. Njegovo učenje se deli na 3 dela: logiku (sadrži norme i pravila za istraživanje istine); fiziku (sistem zapažanja o poreklu i nastanku sveta i o prirodi) i etiku (određuje životne ciljeve i pruža na sredstva da ih postignemo). Cilj filozofije morala je ljudima da pomogne u postizanju sreće. A ono što Epikur naziva srećom je spokojstvo duše, unutrašnje stanje mira. Da bimo postigli taj mir (sreću) treba da upoznamo zakone koji vladaju u prirodi. Šta nas to sprečava da budemo srećni? To su strahovi – od bogova i od smrti. Dvostruki princip Epikurejske teorije sveta i prirode:

- ništa ne dolazi ni iz čega- ništa se ne gubi u ničemu.

Po epikurejskom učenju telo se sastoji od atoma koji se međusobno razlikuju po obliku i veličini, a stalno su u pokretu. Sve to se događa i svetu se iz mehaničke nužnosti. Bogovi žive u međusvetovima i ne mešaju se u ljudske stvari. Od njih, kao i od smrti ne treba se bojati. Epikur kaže da nas smrt nikada ne stiže: dok smo mi tu, smrti nema, a kada ona dođe nas nema.U knjizi Tit Lukrecija Kara „O prirodi stvari“, predočene su osnove epikurejstva: fizika beskrajnog materijalnog kosmosa i etike zadovoljstva kao odusustva bola. Prema epikurejcima, naš svet, kao i sve drugo je u kosmosu, nužno će nestati. Jedino što je izvesno u svetu jeste trošnost svih stvari, pa se tako i ljudi mogu nadati samo „večnoj smrti“. Život je jedan jedini i valja ga provesti u slavu slobode pojedinca koji autnomno određuje vlasititi život u skladu da prirodnim poretkom stvari. Glavni Epikurov napor jeste moralno osmišljavanje individualnog života čoveka – izvan svakog sujeverja i priča o neizbežnoj sudbini. Život treba voditi tako da se izbegavaju iracionalni strahovi od bogova i smrti, a sve radi sreće koja je odsustvo nemira. Filozofija je delatnost koja nam je istinitim govorom o valjanim razlozima život može učiniti srećnim, mudrim, pravednim i poštenim. Ona je brana ili zid od spoljašnih nesreća, strahova i nemira. 16. PatristikaU nastojanju da se pomoću filozofije teorijski obrazlože hrišćanske dogme nastala je PATRISTIKA. To je filozofija crkvenih otaca koji su filozofiju hteli da približe hrišćanstvu. Pvi predstavnici hrišćanske crkve odbacili su filozofiju kao izvor svih zabluda. Hrišćanin je morao da veruje a ne da razmišlja. Ubrzo se uvidelo da se bez filozofije ne mogu pobijati protivnička mišljenja, pa su predstavnici crkve iz praktičnih potreba počeli gledati na filozofiju kao na sredstvo sopstvene odbrane, a zatim i na sredstvo širenje religije. Pokušaj povezivanja hrišćanstva i filozofije učinili su Kliment i Orijent u Aleksandriji. Ona obuhvata i pojedina dela apologeta, s tim da se posebno odnosi na teološka dela pisanja posle I crkvenog sabora u Nikeji 325. godine. Patristika

od otpadničkih „sekti“ postaje temelj dogmatskih razlika koje su vodile kasnijoj podeli između istočne i zapadne crkve (1054).

17. Problemi univerzalija u srednjem vekuUniverzalije su opšti pojmovi, odnosno ideje. U srednjevekovnu hrišćansku filozofiju problem univerzalija je stigao zahvaljujući Boetijevim komentarima Porfirijevog uvoda u Aristotelove „Kategorije“ koji sadrže Aristotelova pitanja o tome da li:1. Da li rodovi i vrste postoje u prirodi ili samo u našem intelektu?2. U slučaju da postoje samostalno, da li su telesni ili netelesni?3. Da li postoje odvojeno do čulnih objekata ili počivaju na njima i ostvajuju se u njima.Rešavanju statusa univerzalija može se pristupiti na dva načina:- realizam: univerzalije postoje realno, kao posebna supstancijalnost i uzrok svega pojedinačnog i- nominalizam: samo pojedinačno je realno, a pojam (opšte) nema posebnu egzistenciju, već predstavlja samo zajedničko ime za niz sličnih predmeta. I nominalizam i realizam postoje u svojem ekstremnoj i umerenoj fazi: - Ekstrmni realizam (prepoznajemo ga kod Eriugene) imao je svog vatrenog pobornika u Anselmu Kanterberijskom. Ovaj pristup je u suštini platonistički (ili neoplatonistički). „Opšte“ (Platonovski shvaćene ideje) postoji realno, pre i nezavisno od pojedinačnih stvari.-Umereni realizam neki autori prepoznaju kod Tome Akvinskog, koji univerzalije vidi kao realne, ali tako da se opšte opredmećuje i oblikuje u svakoj pojedinačnoj stvari.- Ekstremni nominalizam (glavni predstavnik Roscelin iz Kompjenja) zatupa stanoviše da opšte ne predstavlja bilo kakvu realnost. Jedino su realne pojedinačne stvari, a opšte (bilo koji pojam, ideja) jeste sama reč, „prazan zvuk“, kojim povezujemo više pojedinačnih stvari.- Umereni nominalizam (konceptualizam) reprezentovan je u učenje Pjera Abelara iz Paleza, koji tvrdi da opšte postoji u umu kao pojam. Opšte nije ni „prazan zvuk“, ali nije ni stvar. Kaže da je to pojam koji mnoštvo pojedinačnog povezuje i organizuje u jedinstvo. Ali taj pojam postoji samo ako ga um shvata. Taj um može biti i ljudski i božanski. Ceo spor u vezi univerzalija možda ne bi bio toliko važan u istoriji filozofije da nije imao svoju teološku komponentu. Naime, raspravljajući o ontološkom statusu univerzalija, mi ujedno raspravljamo i o ontološkom statusu Boga. Nominalističko rešenje problema univerzalija nužno vodi u mnogoboštvo, što je za hrišćanstvo po definiciji jeres. Zbog toga je rimokatolička crvka i zvanično osudila nominalizam (1092.). Međutim crkva nije videla da opredeljenje za realističku poziciju nužno vodi u panteizam: ako „opšte“ postoji realno (a bog je „najopštiji“), onda je Bog – sve! 18. Filozofija renesanseRenesansa je epoha prepuna raznolikih ideja i stavova (renesansa=preporod). U njoj postoji težnja za potpunim oslobađanjem razuma od dogmi. U ovoj epohi pojavljuju se moćne ličnosti, nošene bezgraničnom žeđi za znanjem, veliki humanisti, naučnici, ali istovremeno i „mučenici“.Javljaju se nova otkrića (Gutenbergova štamparija), nove zakonitosti (Kopernik, Galileo Galilej, Kepler, Njutn – po njemu je prava filozofija u stvari matematička fizika).

Vrednost renesansne filozofije ogleda se u izazivanju velikog misaonog previranja. Značajni filozofi su: Erazam Roterdamski („Pohvale ludosti“), Nikolo Makijaveli – politička fila („Vladalac“), „cilj opravdava sredstvo“, Tomas Mor, Tomazo Kampanela.Ključni istorijski trenuci renesanse bili su pad Vizantije pod vlast Otomanske imperije (1453) i otkriće novog sveta. Renesansa nije omogućila pobedu novonastajuće građanske klase, već je potvrdila ranije društvene stkrukture, s tim da su ove čak i bile ojačane prijemom novih bogataša u redove naslednog plemstva. Konstituiše se građansko društvo. Prelaz iz srednjovekovnog u evropski preporod obeležen je problematizacijom skoro svih postojećih vrednosti. Humanistički pokret afirmiše konkretna istraživanja moralnih (potom prirodnih) u načelu izvan crkvenih kanona. Humanizam nastaje kao ponovno otkriće antičkih vrednosti, kao reafirmacija suštinske veze čoveka i prirode koja se izgubila u srednjem veku. Humanisti su pretpostavljali da je Bog postavio ljude na Zemlji kako bi slavili vrednosti koje oni smatraju doličnim: u rasponu od zemaljskih radosti do asketske suzdržanosti. Zahvaljujući razvoju univerziteta nastaju središta učenosti u kojim se stvaraju osnove za moderan napredan napredak i tehnike. Ipak, krajem XV veka uticaj klasičnih univerziteta slabi, a jača značaj tzv. Fakulteta umetnosti i u moderno doba nacionalnihg akademija. Filozofija humanista – pretpostavljaju druge vrednosni par filozofija-retorika. Ogrće se retorikom da bi bila ubedljiva i delotvorna. Retorika obezbeđuje vrlinu, bogatstvo postoje samodovoljan životni cilj. To je uticalo na pojavu novog dinamičkog čoveka. U početku je reč snažnoj ličnosti političkog tipa, da bi vremenom individua bila legitimisana na religijskoj ravni. Političko delovanje tumači kao sticanje moći, tj.vlasti.

19. Bekonovo učenje o metodiFrensis Bekon (živeo u Engleskoj) bio je jedan od prvih koji je najbolje uočio potrebu društva za obnovom i razvojem nauka. U delu „Velika obnova“ on piše da filozofija i nauka već 200 godina stagniraju i da je potrebno razvijati nauke i filozofiju. Svrha filozofije je u saznanju prirode. Jedan od zadataka filozofije je utvrditi uspešnu metodu naučnog saznanja prirode. Svoje učenje o metodi on iznosi u najznačajnijem delu „Novi organon“. Njegov osnovni stav je bio zameniti Aristotelov oblik deduktivnog zaključivanja (opšte-posebno) novom induktivnom metodom (pojedinačno-opšte). On mudrosti Grka ne daje nikakav značaj jer je nesposoban za stvaranje. Takođe odbacuje i sholastiku. Da bi se induktivna metoda uspešno primenjivala, razum treba najpre da se oslobodi svih zabluda stečenih u istoriji. Istorijski formirane zablude on naziva IDOLI i ima ih 4:

1. IDOLI PLEMENA ima svoj koren u čovekoj prirodi tj. u ograničenosti ljudskih čuak, uticaju naših emocija na razum

2. IDOLI PEĆINA su zablude pojedinaca. Svkao ima svoju pećinu koja „kvari svetlost prirode“. Ove zablude nastaju kao rezultat idejnih uticaja.

3. IDOLI TRGA su zablude koje nastaju usled nekritičnog preuzimanja reči iz svakodnevnog iskustva

4. IDOLI POZORIŠTA – teatra – izmišljeni i scenski svetovi, ovaj idol dolazi iz filozofskih dogmi.

Borba ispravnog mišljenja s idolima podrazumeva metod indukcije koju je Bekon prvi formulisao. Reč je o četiri faze istraživanje kojima se uređuje iskustveni materijal:

- tablica pozitivnih instancija – pomoću koje pobrojaju slučajevi u kojima se neka pojava javlja- tablica negativnih instancija – poredi okolnosti slične prvim, ali u kojim se ispitivanja pojave ne javlja- tablica upoređenja ili stepena – u kojima su „popisane“ jačine ili „stepeni“ javljanja ispitivanja pojaveKada se sve to sredi dolazimo do prerogativnih instancija, u kojima preostaje upravo ono što je predmet saznanja.Bekon je saznanje video kao intelektualni spor između „empiričara“ (kao mravi) i „dogmatičara“ (kao pauci). Ljudi, u principu treba da budu i „pčele“, da svojim radom obrađuju ono što im je dato.

20. Dekartov dualizamPošto je pošao od metodske sumnje – skepse i stava Cogito ergo sum. Dekart iznosi sledeće shvatanje: misleći dokazujem da postoji misleća stvar – res cogitans. To je prvo i najizvesnije saznanje, koje stiče svako ko filozofira na uobičajen način. Dekart apsolutizuje „misleću stvar“ i daje joj svojstva supstance.Tu se Dekart našao u velikim teškoćama – šta je onda s prirodnom, s materijom ako misleća stvar ima svojstva supstance. Materija se pokazuje kao protežnost ili prostor. Protežnost je sama sebi dovoljna i ima supstancijalna svojstva. Nju Dekart naziva „protežna stvar“ (dualizam I) – rex extensa. To je u Dekartovoj metafizici druga supstanca. Ona postoji uporedo sa „mislećom stvari“ (dualizam II). Dekart je zano da ne može postaviti tezu o postojanju dveju supstancija koje su potpuno samostalne ako ne objasni šta ih povezuje u celinu. On kaže da je Bog jedina apsolutna supstancija. Tu Dekartova metafizika zalazi u područje teoloških spekulacija.Dekartovo tumačenje sveta na osnovu dve nezavisne supstanicje predstavlja jedan oblik dualizma. Pošto su supstancije po definiciji samostalne, proizlazi da misleća i protežna supstancija, odnosno duh i spoljašnja priroda, nisu uzajamno povezane. Priroda može postojati bez duha i duh može postojati bez telesne prirode. Pošto imaju nezavisnu egzistenciju, postavlja se pitanje kako duh (misleća supstancija) može sa izvesnošću, tj. jasno i razgovetno da sazna prirodu. Pored toga, ako je supstancija potpuno smaostalna i dovoljna samoj sebi, dakle savršena, kako mogu postojati dve savršene supstancije. Dekart rešava ovaj problem tako što uvodi razliku između beskonačne i konačne supstancije, Boga i stvorenih supstancija (duh i telo u čoveku).

21. Filozofija Džona Loka (1632-1704)Džon Lok je razvio osnovne ideje Bekona i dao im formu sistematski razgrađene teorije. Glavno delo mu je „Ogledi o ljudskom razumu“. On je gnoseološki zasnivao empirizam. Osnovni cilj njegovih filozofskih istraživanja bio je ispitati poreklo i opseg ljudskog razuma. Po njemu čovek dolazi na svet kao „tabula rasa“. Njegova svest, po rođenju ne sadrži ništa sem bledih predstava o gladi, toploti.. Naše znanje proizilazi iz iskustva, ništa nema u razumu što nije prethodno bilo u čulima. Sve naše ideje dolaze – preko čula i - samoposmatranjem našeg duha u nama.Sve vrste ideja mogu da budu: PROSTE (Materijal sveg našeg znanja. One dolaze preko jednog ili više čula i u toku njihovog primanja razum je pasivan). SLOŽENE (stvara ih

duh tj. naša svest, dovođenjem u vezu dve ili više ideja). Ideje takođe mogu biti: realne/fantastične; adekvatne/neadekvatne; istinite/lažne.Podela četiri osnovna kriterijuma podela ideja:1. Podela ideja prema njihovom izvoru. Postoje dva osnovna izvora naših ideja: - spoljni utisci – opažanja spoljnog sveta i- sadržaji „samoposmatranja“. Prve ideje su ideje senzacija, a druge ideje refleksije.2. Podela ideja prema njihovoj složenosti:- prosta i- složena.Složene idje modusa (su isti što i svojstva), relacije (odnose se na promenu neke stvari); apstraktne ideje (nastaju procesom apstrahovanja)3. prema njihovoj realnosti. Realne su sve ideje koje osnovu imaju u „realnim prototipovima“ (fantastične ideje nemaju osnove u prirodi) su prostije od realne.4. Prema njihovoj adekvatnosti. Adekvatne ideje su one sležene realne ideje koje u potpunosti odgovaraju „realnim prototipovima“, dok neadekvatne ideje svoje prototipove prikazuju nepotpuno. Reprezentaciona teorija ideći otvara put trajnim skeptičkim prigovorima, pre svega da se na osnovu ideja nikada ne može dokazati postojanje „stvari po sebi“.

22. Lajbnicova monadologijaPolazna tačka Lajbnicovog rešenja problema supstanijce je: Ako nešto postoji, onda to mora biti na individualni način: Samo nedeljive jedinke postoje. On ih je nazivao MONADAMA. Svaka monada je supstancija, a njihov broj je neogračničen. Učenje o monadama izložio je u svom poznatom delu „MONADOLOGIJA“. Sve monade poseduju neki stepen opažanja. Monade su odvojeni, beskonačno mali svetovi. Sve one zajedno sačinjavaju jedan jedinstveni svet – makrokosmos. U svakoj monadi kao nekom makrokosmosu odražava se ceo svet. Jedno je u svemu – sve je u jednom. U Lajbnicovoj metafizici ne postoji svet ako ne postoji Bog. Bog kao vrhunska monada, stvorio je svet monada tako da je u njega ugradio jednu „predodređenu harmoniju“. Bog, pošto je završio stvaranje sveta ne može ništa da učini da taj svet bude drugačiji nego što jeste. Problem Teodiceje (ako je Bog dobar, otkud onda zlo) Lajbnic rešava tako što kaže da zlo u svetu nema pozitivan rezultat, već da je samo reč o odsustvu dobra. Bog je stvorio „Svet najbolji od svih svetova“ i nije mogao bolji.

23. Hjumov skepticizamHjum je pošao od Lokovog empirističkog stava, ali se njegovo učenje bitno razlikuje od Lokovog. Dok je Loku najvažnija ljudskog saznanja, Hjumov najvažniji zadatak je istraživanje vrednosti saznanja. Hjum je posumnjao u mogućnosti razuma i iskustva. Stvarnost se za njega sastoji od bujice utisaka koji se stalno menjaju. Naše iskustvo se sastoji od impresija i ideja koje se zasnivaju na tim utiscima. Na osnovu toga se ne može znati da li postoji spoljašnji svet. Hjumov napad na staru metafiziku (naročitona teologiju) imao je veliki uticaj na kasniju filozofiju.Iako se Hjumova misao često izjednačava sa skepticizmom, prilikom ocenjivanja njegove filozofije treba biti oprezan. Hjumova namera nije bila da objasni mogućnost saznanja već da samo proces saznanja podvrgne kritičkoj analizi. Zbog toga posle svake njegove

kritike pojedinačnih pojmova (negativnih teza) svledi i svojevrsno rešenje razmatranih problema. Razmatra ideju o postojanju sopstvenog „ja“.

24. Prosvetiteljstvo i francuski materijalizamOsnovni koreni i izvori francuske prosvetiteljske i materijalističke filozofije:

- Društveno-istorijski uslovi same Francuske u 18. veku- Dekartova racionalistička filozofija, kao i racionalizam Spinoze i Lajbnica- Empirizam Džona Loka- Njutnova fizika i klasična mehanika

Druge raznovrsne ideje racionalističkog i prosvetiteljskog karakteraPojam filozofije znatno se promenio i proširio. Naziv filozof postao je sinonim za svakoga ko doprinosi oslobađanju od predrasuda i postaje slobodouman. Napredni ljudi ovoga vremena nazivaju sebe filozofima bez obzira da li se bave filozofijom, naukom i literaturom. Jedan od prvih vesnika prosvetiteljstva je Pjer Bejl. Veri je prepuštao ono nadzemaljsko i nadčulno, a razum je proglašavao potpunim gospodarem svega na Zemlji. Ovo je osnovna misao celog prosvetiteljstva. Poznati prosvetiteljski filozofi su: Volter, Helvecijus i Holbah. Najvredniji simbol suvereniteta zdravog razuma i najznačajnije delo francuske misli 18. veka bila je ENCIKLOPEDIJA, glavni urednik je bio Didro. Cilje enciklopedije je bio da da opštu sliku napora ljudskog uma kod svih naroda svih vremena. Jedan od najznačajnijih problema bioje borba protiv religije tj.protiv praznoverja i idolopoklonstva. Prosvetiteljstvo predstavlja pokret u evropskoj kulturi čije je glavno određenje vera u mogućnost neograničenog društvnog i istorijskog napretka na temelju autonomne upotrebe ljudskog razuma, nasuprot delovanja autoriteta tradicije i religije. Pokret nastaje krajem XVII veka i u XVIII veku. Osnovna određenja prosvetiteljstva: svet, istina i istinsko saznanje, religiozna učenja, celokupan ljudski život, ljudska istorija, ljudi se mogu popraviti putem obrazovanja.Predstavnici francuskog maerijalizma: Lametri, Kondijak, Helvecijus, Holbah, Didro...

25. Teorije „društvenog ugovora“Da bi se spasili od opšte nesreće ljudi se udružuju u zajednice koje su svaka ponaosob potčinjene centralnoj vlasti. Ovaj „događaj“ u filozofiji se naziva društveni ugovor. Priča o nastanku Hobsovog društvenog ugovora je samo mit, teorijska konstrukcija koja služi opravdanju države. Moralni osnov društvenog ugovora je načelo samoodbrane. Ljudi se odriču svoje slobode u korist centralnog autoriteta. Društvnim ugovorom je pravo kažnjavanja preneseno u državu. Prirodno pravo je smernica za „konstruisanje pozitivnog kažnjavanja preneseno na državu. „Pozitivno pravo“ nastaje tek po zaključivanju društvenog ugovora. Postoji verovanje da je Lok za razliku od Hobsa, zaključenje „društvenog ugovora“, shvatio kao realan istorijski događaj. Rusova knjiga „Društveni ugovor“ pomalo liči na komplilaciju Lokove i Hobsove teorije. Ruso je preuzeo na sebe zadatak da u svojoj teoriji pomiri slobodu i jednakost. Monteskje je u svojoj knjizi „Duh zakona“ izložio da se i u ustavnoj monarhiji, kao najboljem državnom uređenju može dogoditi zloupotreba državne moći, ali se to može sprečiti pomoću podele vlasti na „tri prirodna dela“: zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast.

26. Kantovo razmatranje mogućnosti i principa saznanjaKant je zauzeo kritički stav i prema racionalistima i prema empiristima jer nisu objasnili nužnost i opštost pojmova na kojima se se temelje naše saznanje. Naše saznanje počinje iskustvom, ali treba utvrditi šta je naša sopstvena moć saznanja. U našoj moći saznanja ima nešto što je a priori dato, a što pokazuju sudovi matematike i prirodnih nauka. Sam ljudski ima stvaralačku moć. Razmatrajući razliku izmešu analitičkih i sintetičkih sudova on je želeo da pokaže da analitički sudovi ne proširuju saznanje. Analitički sudovi su apriorni i sintetički aposteriorni. Zato je osnovno Kantovo pitanje ko je tzv.“školska formula“ njegove filozofije: Kako su mogući sudovi apriori opšteg i nužnog važenja? Da bi to pokazao razdelio je saznajne moći na 3 osnovna sloja: ČULNOST, RAZUM i UM.Naše iskustvo nam pruža nesređenu raznovrsnost saznajnog materijala koji se može srediti samo pomoću unutrašnjih apriordnih oblika naše ljudske saznajne sinteze. Tu sintezu izvodi naše teorijski um u sve ti ove oblasti:

- u oblasti čula pomoću apriornih oblika čulnog saznanja – prostor i vreme- u oblasti razuma pomoću apriornih osnovnih pojmova i osnovnih sudova –

kategorija- um izvodi sintezu razumskih saznanja pomoću svojih osnovnih pojmova – ideja.

Postoje 3 ideje uma:- ideje duše kao totalitet unutrašnjih fenomena- ideje sveta kao totaliteta spoljašnjih fenomena- ideja Boga kao totaliteta stvarnog i mogućeg.

Za Kanta naučnu vrednost ima samo ono što se može odnositi na iskustveni svet – fenomen. Postoje 4 antinomije – protivrečne teze.

27. Kantova etika dužnostiPri kraju „Kritike čistog uma“ Kant je napisao da su pitanja praktične delatnosti čak i važnija nego teorijska. Razlog je u tome što su svi spekulativni interesi čoveka podređeni praktičnim interesima, a što je ideal najvišeg dobra i opšte sreće ljudi – krajnji cilj čistog uma. Izvor svakog moralnog čina treba tražiti u volji čoveka, i to u apriornoj „čistoj volji“. Kao „čistom“ htenju iz čega proizilazi da nikakav aposteriorni sadržaj ne daje jednom činu moralnost. Moralno je samo ono što se čini po moralnom zakonu koji obavezuje i propisuje praksu.Posle testiranja naših maksima pomoću kategorijskih imperativa mi doznajemo šta jeste, a šta nije dužnost, to je dopušteno, a šta je zabranjeno. A „dužnost je nužnost neke radnje i poštovanja prema zakonu“, što ne znači ništa drugo nego poštovanje same racionalnosti. Racionalnost zahteva da tamo gde treba da vlada uređenost mora biti prisutna i forma zakontosti oličenje u univerzalno zbog toga je etika dužnosti. Etičke teorije ovog tipa, koje su kasnije nazvane deontološkim i do današnjeg dana smatraju se suprotnošću utilitarističkim teorijama.

28. Hegelov sistem apsolutnog idealizmaHegelov sitem apsolutnog idealizam razvio se na idealističkim osnovama koje su postavili Kant, Fihte i Šeling. Hegelova filozofija je toliko obuhvatna da svako može da je protumači drugačije. Teško je razumeti njegova dela jer su pisana nepristupačnim jezikom i puna su dubokih filozofskih misli, naročito je složeno njegovo prvo veliko delo „Fenomenologija duha“. To je filozofsko istraživanje fenomena svasti ili duha koje

svakome treba da omogući da dođe do istinitog saznanja. Stvarni razvitak počinje dakle: napuštanjem ili prevazilaženjem neposrednog postojanja za sebe. Stanje gospodarstva i ropstva nastaje izlaskom iz sebe, kada se ispoljava postojanje drugog. Rad čovek i čovečanstva se pokazuje kao ropski rad, ali i kao jedini put kojim se čovek uzdiže iz prirodnog stanja. Samorazvitak svesti od njenog neposrednog čulnog stanja putem posrednika sve do njenog uspona do apsolutnog znanja jeste samorazvitak čoveka, ljudskog roda.Po Hegelovom mišljenju svi filozofski napori su usmereni ka razumevanju apsoluta. Prema Hegelovom sporazumevanju, jeste njegov sistem apsolutnog duha, vrhunac i svojevrsni „kraj filozofije“, pa samim tim i „kraj istorije“. Kada Hegel kaže da je sva filozofija upućena ka apsolutnom, to treba da filozofija ima zadatak da sagleda svet kakav je on po sebi i za sebe, kakav je zaista i kakav se nama prikazuje. Kod njega su dva pristupa stvarnosti: razum i um. Problem razuma sastoji se u tome što on apsolutizuje protivstavljene momente uma, odnosno stvarnosti.

29. Hegelova filozofija istorijeU Hegelovoj filozofiji samorazvitak ideje ostvaruje se ne samo logički već i istorijski. Po njemu se istinitost dijalektike najviše pokazuje i potvrđuje u jedinstvu istorijskog i logičkog samorazvitka. Svojom filozofijom istorije pokazao je da je istorija jedinstven proces u kome vladaju zakoni. U njegovoj filozofiji istorije dominantna misao je um vlada svetom. Svetski um (svetski duh) vodi svoj posao na veliko. Kod Hegela se sve zbiva po planu svetskog uma, a krajnji cilj istorijskog zbivanja jeste da se taj plan ostvari. A plan je da se u toku istorije ostvaruje „napredak svesti o slobodi“.Put samospoznaje apsolutnog duha svoj konkretan izraz nalazi u ljudskoj istoriji. Čiji smisao Hegel vidi kao „napredovanje svesti o slobodi“. Samosvest se odvija u tri etape: orijentalna (sloboda jednog), gričko-rimska (sloboda nekih), hrišćanstvo germanskih naroda (sloboda svih).

30. Marksov „Novi materijalizam“Ime Karl Marks vezuje se za komunističku ideologiju. Po struci je bio doktor filozofije. Usvojio je istorijsku i dijalektičku dinamiku Hegelovskih misli, ali ju je usmerio protiv Hegelionizma. Poznata dela: „Sveta porodica“, „Nemačka ideologija“, „Marksove veze o Fajerbahu“.. Pod uticajem Fojerbaha razvijao je materijalističko stanovište i podržao je njegovor mišljenje da čovek na zemlji treba da traga za sopstvenom stvarnošću (bio je protiv Boga i religije, jer je i Fojerbah bio). Marks je odbacivao čak i filozofiju kao suštinski religioznu, to znači da nije priznavao ni Hegelov „apsolutni duh“. On tvrdi da je prava stvarnost materijalna, ekonomska i društvena stvar. On je kritikovao i Fojerbaha: „glavni nedostatak sveg sadašnjeg materijalizma uključujući i Fojerbahov – je to što se predmet, stvarnost, čulnost uzima samo u obliku objekta, ili u obliku kontemplacije, a ne kao ljudska čulna delatnost, praksa kao subjektivnost. Svoje sopstveno stanovište nazvao je „Novi materijalizam“. Njegova suština je u tome da Marks kao polaznu tačku ne uzima ni zamišljeni subjekt ni zamišljeni objekt, već praksu kao subjekt i objekt sjedinjuje i u kojoj se otkriva istinu o stvarnosti. Praksa je fundament svega, teorija mora istovremeno da bude i praksis, zato što je po njemu uslov njene istine.

31. Pozitivizam Ogista Konta Pozitivizam je nastao u XIX veku u cilju da se filozofija pretvori u „pozitivnu nauku“. Začetnik pozitivizma je Ogist Kont. Filozofija po njemu treba da postane pozitivna nauka, kao što su to sve druge posebne nauke. Svaka grana našeg saznanja mora da prođe kroz tri teorijska stanja: teološko, metafizičko i naučno. Pozitivni način mišljenja se javlja kao negacija teologije i metafizike. Osnovni karakter „pozitivne filozofije“ je da traga za uzrocima postojećih empirijskih pojava. Njen zadatak da uopštava naučna saznanja u celovitu sliku sveta, da pruža sintezu naučnog saznanja. Osim pozitivne nauke, teologiju i metafiziku takođe treba da zameni i pozitivna religija, u koje bi čovečanstvu pripalo ono mesto koje je zauzimao Bog. Predmet pobožavanja bili bi „Veliko biće čovečanstva“.„Kurs pozitivne filozofije“ govori da filozofija mora postati pozitivna nauka, a to se može postići jednostavnim „kursom“. Prema Kontu, celokupno ljudsko saznanje se može klasifikovati, odnosno podeliti na tri stadijuma: teološko (fiktivno), metafizičko (apstraktno) i naučno saznanje (pozitivno). Kont smatra da teološko i metafizičko saznanje umišljaju da je moguće dostići „apsolutno znanje“. Po mišlju Konta i svih kasnijih pozitivista sve metafizičke tvrdnje nisu ništa drugo do obične, izmišljotine koje nemaju nikakvu realnu vrednost ili postojanje. Ništa što se ne može iskustveno dokazati nema naučnu vrednost.

32. Filozofija Ludviga VitgenštajnaI u ovom pravcu je težnja da se filozofija izgradi kao nauka. Najveći predstavnik je Austrijanac Ludvig Vitgenštajn, profesor filozofije na Kembridžu. Pod njegovim uticajem u filozofiji nastaje poznati pokret-logički pozitivizam. U svom poznatom delu „Logičko filozofski trakt“ Vitgenštajn nastoji da pokaže da je neodrživa pretenzija filozofije da izriče istinite iskaze o stvarnosti. Jedini smisleni iskazi o stvatnosti daju se u okviru logike, matematike i prirodnih nauka. Sve van tih okvira i realizacija su metafizičke besmislice. U pozitiviste XX veka spada i B. Rasel, koji pod uticajem Vitgenštajna zadatak filozofije svodi na logičku analizju jezika nauke. Njegovo glavno delo „Logičko...“ u njemu je započeo raspravu o epistemološkom i logičkom statusu iskaza filozofije. On je problem saznajnog statusa filozofije uprostio: ne postoji filozofski iskaz koji ima bilo kakvu saznajnu vrednost. Istina postaje jezička konstrukcij koje liče na iskaze, ali nisu iskazi. To su pseudo-iskazi. Drugi deo Vitgenštajnovog problema interesovanja jeste teorija istine. Istina je „slika“ činjenice. U jeziku postoje tri vrste iskaza: smisleni-empirisjki, iskazi lišeni smisla i doslovno besmisleni iskazi.

33. Pragmatizam Viljema Džejmsa (1842-1910)Pragmatizam se javlja u vreme snažnih „antimetafizičkih“ pozitivističkih. On nosi sa sobom onaj preokret u filozofiji koji je izvršen krajem 19. i početkom 20. veka. To je preokret koji je od filozofije nastojao da napravi pozitivnu nauku, teorijski zasnovanu na metodologiji posebnih nauka. Posledice tog pokreta su i pozitivne i negativne. Osnivač pragmatizma je američki filozof Čarls Sandres Pers, ali je postao poznat i popularan tek kada je Viljem Džems razradio Persove pragmatističke maksime logike stvoriviši jednu personalističku doktrinu. Džejms je Persove pragmatičke maksime protumačio tako što je insistirao na stavu da je celokupno značenje pojmova sadržano samo u ispitivanju

posledica. Za Džjemsa je praksa individualna delatnost usmerena na zadovoljavanje ličnih interesa i potreba.Celokupni sadržaj ljudske svesti Džejms objašnjava kao posledicu i proizvod individualnog ponašanja. Pojmovi i ideje su instrumenti za zadovoljavanje ljudskih potreba.Vilijem Džejms određuje svoju filozofiju kao radikalni empirizam (Pragmatizam, Volja za verovanjem, Eseji o radikalnom empirizmu)

34. Iracionalizam Artura ŠopenhaueraIracionalizam – irationalis(lat) = nerazuman, besvestanU filozofiji ova reč označava filozofsko učenje koje smatra da je mogućnost racionalnog saznanja ograničenja, pa mu suprostavljanja iracionalne momente. Značajni predstavnici su: Artur Šopenhauer, Fridrih Niče i Ann Bergson. A Šopenhauer polazi od postavke: „Svet je moja predstava“. Ali u tom slučaju postavljaju se dva pitanja na koja mora odgovoriti svaki idealist:- Čime se realizuje stvarnost (svet predstava) od sna?- Da li se svet svodi na same predstave, ili postoje nekakve suštine stvari?Šopenhauerov odgovor je sledeći:

- između sna i jave nema razlike. Život je samo „dugačak san“ za razliku od naših kratkih noćnih snova. Zauvek mora ostati nerešeno pitanje da li je neki događaj snivan ili se stvarno desilo. Stvarni svet je samo privid ili iluzija.

- Prema „teorijskom egoizmu“ postojim samo ja i predstava o mojoj svesti. On smatra ipak da svet koji opažamo nije čista pojava bez ikakve suštine. Sva tela mrtve i žive prirode opredmećeni oblici volje.

Čovekova volja je manifestacija težnje za životom. Volja je beskonačna borba za zadovoljavanje potreba, borba koja nikada ne dovodi do ispunjenja želja.Iracionalizam predstavlja filozofsko stanoviše koje se suprostavlja racionalizmu – kako u pogledu mogućnosti racionalnih shvatanja stvarnosti, tako i u pogledu ontološke pretpostavke da je osnovno načelo stvarnosti racionalno.

35. Glavne teme: Filozofije Fridriha Ničea (1844-1900)Ničeova filozofija je zagonetna. Kod njega se neprestano uočavaju dve strane medalje „mračna“ i „svetla“. Neki su ga smatrali pretečom fašizma, bezbožnikom i ludakom, a neki u njemu vide individualistu originalnih ideja i specifičnog pogleda na svet. On je istovremeno i pesnik i filozof. On nije izgradio ni jednu filozofsku disciplinu, ali suština njegovog učenja podseća na iracionalizam. Njegove glavne teme su: smrt Boga, volja za moć, večno vraćanje istog. Prva velika tema Ničeove filozofije je „Smrt Boga“. Ljudsko biće ne treba da se poziva na Boga, on treba da umre da bi čovek mogao vladati. Po Ničeu ljudsko biće je primorano da računa samo na sebe i održava u sebi budnu i snažnu volju za moć. Niče kritikuje represivnu kulturu. Njegova poznata dela su „Tako je govorio Zaratustra“, „Sa one strane dobra i zla“, „Sumrak idola“, „Antihrist“, „Volja za moć“.Ničeova filozofija je u osnovi kritika moderne evropske kulture, koja je, prema njegovom svhatanju, u dubokoj krizi. Uzrok krize potiče od raskoraka koji postoji između predstave koju evropska kultura ima o samoj sebi i njenih stvarnih životnih potreba.

36. Filozofija egzistencijeFilozofija egzistencije je zajednička oznaka savremenih filozofskih strujanja. Filozofska nastojanja dele se u tri grupe:

1. filozofija egzistencije2. egzistencijalna filozofija3. egzistencijalizam

Filozofija egzistencije nastaje u 19. veku i temelji se na Hegelovskom idealizmu.Kjerkegorov „protest“ protiv svođenja poejdinaca na razvojni momenat apsolutne ideje ističe u prvi plan individualnu slobodu.Karl Japers je najznačajniji predstavnik filozofije egzistencije u užem smislu. Po njemu se srž egzistencije otkriva kao transcendencija u ono nadegzistencijalno, „granične situacije“ ukazuje da ono „obuhvatno“ iznad subjekt-objekt rascepa. Granične situacije bude u pojedincu težnju da kroz stradanja nađe put do vere.Martin Hajdeger smatra da je osnovna odlika čoveka u tome što je čovek egzistencija. Čovek se od drugih bića razlikuje po tome što ima slobodu. On sebe gradi prema vlastitom izboru. Čovek se brine sam o sebi. Filozofija mora da sagleda svet sa čovekovog stanovišta i njegove samosvesti.Žan Pol Sartr smatra da čovek ne postoji kao čovek uopšte, veća kao individualna egzistencija. Opšte nema značenja ako ne postoji za ciljeve individue. Egzistencija prethodi esenciji. Izvan delatnosti svesti svet je čist nedostatak, čisto ništa. Zadatak čoveka je da ga osmisli. To osmišljavanje je težnja dva „bića-za-sebe“ (svest) postane „biće-po-sebi“ (stvarnost).Filozofija egistencije predstavlja pravac u savremenoj filozofiji koji problem ljudske egzistencije stavlja u centar pažnje. Protivrečan položaj ljudske ličnosti u konkretnoj istorijskoj situaciji krajem XIX veka i u prvoj polovini XX veka razočarenje u ideju opšteg istorijskog napretka i u prvoj polovini XX veka razočarenje u ideju opšteg istorijskog napretka i kriza evropske civilizacije predstavljaju ključne izvore egzistencijalizma. Pojam egzistencije poznat je i razvijen u sholastičkoj filozofiji. Kao oznaka za ostvarenje i postojanje bilo koje pojedinačne stvari, a sreće se još i kod Platona i Aristotela. Egsistencija pojedinačnog čoveka bitna je i istinita u onoj meri u kojoj odražava opšte odlike ljudskog postojanja, koji se od postojanja drugih stvari u svetu razlikuje po tome što je čovek jedino biće koje se svestno odnosi prema svom postojanju. Osnovne odlike ljudske egistencije: individualnost, konačnost, sloboda izvora, indeterminizam, neponovljivost i istoričnost.