4

5

Romani Slobodana Selenia Knjiga 3

Od istog pisca: Memoari Pere Bogalja Prijatelji Oevi i oci Timor mortis Ubistvo s predumiljajem

U spomen na majku Veru

Copyright Mejrema Seleni Copyright 2010 za srpsko izdanje, LAGUNA

6

7

SADRAJ

MAKSIMILIJAN, prvi put ZLATA, prvi put RADIA, prvi put AMPION, prvi put MAKSIMILIJAN, drugi put ZLATA, drugi put RADIA, drugi put AMPION, drugi put MAKSIMILIJAN, trei put O autoru

9 49 75 113 159 221 265 307 339 359

8

9

MAKSIMILIJAN, PRVI PUT

10

11

MAKSIMILIJAN:

a nekada sam mislio da e od Topidera do Karaburme i od Zvezdare do ubure unakrst i popreko, kroz prazne, sive beogradske ulice, pored pranjavih i retkih izloga, poluispu njenih loom robom, izmeu stabala Koutnjaka i drvoreda u Miloevoj, povrh usamljenih spomenika na Kalemegdanu, uz oljutene, rogobatne stambene paviljone u Cvijievoj i okolo oronulih vila Profesorske kolonije, preko zaputenih kapija i krivih plotova na Vodovcu pa sve do Ade i uto zelene Save koju preplivavaju mravi deaci, svaki sa svojim presavijenim odelom na glavi; da e praznim i prljavim Beo gradom, siromakom prestonicom moje seljake zemlje ifi, ereta i bahatih hvalisavaca, iznad bunog Depoa u Dua novoj, posred mirnog, dobro uvanog, pomalo opasnog, pomalo mistinog Dedinja, ak i kroz Uiku, ulicu snova i strepnji; da e hodnicima Druge muke i dvoritem Prve enske, irom puste tamajdanske ledine sa nedovrenom Markovom crkvom u sredini, izmeu gologlavih i bledih sugraana mojih u smeno punim tramvajima i iznoenim odelima; mislio sam da e jae od kikota gimnazijalki to posle zavrenog estog asa, drei se sve dvetri podruku ispune Bitoljsku kao jato raskokodakanih tukica, da bi se zaas odlile u male uliicepropuste udesno prema Bulevaru, ulevo prema 27 marta, glasnije od: Mi smo Titovi Tito je na gomile demonstranata to se valjaju preko Terazija na

12

Slobodan Seleni

Pismo/glava

13

Trg Republike, pod Spomenik sakriven poasnom tribinom i govornicom; nekada sam mislio da e jednoga dana svaka ko nad celim mojim gradom odjeknuti, kao udar groma u kamenoj klisuri, strana vest: Vratio se Maki! Kao sablast lebdi nad Beogradom! Kao da gledam i pravim se da vidim: ne zna grad; kao da mislim i gotovo da shvatam: ne znam vie ni ja Kada bih gledao i mislio, ili video, moda shvatao, bio bih, znam, samo ovlano, kao nekom davno bledom uspomenom skamenjen pred vratima zgradurine u ijem podrumu ivi ampion; bio bih neodluan, mada siguran da u na kraju zakucati na nje gova vrata; bio bih preplavljen seanjem na moju bivu utehu i nadu: da vredi postojati i tako, sa utim Room u kancelariji i kiblom u samici, da vredi trajati kako bih reenicu, koju nemo ponavljam, uo u ambijentu za koji sam iveo: u Beo gradu kome je strana vest prosvrdlala ui, raznela mozak, pa sada od usta do usta, od uva do uva alje piskave signale najrazliitije vrste, koji se ipak uju na isti, straan nain: Vratio se Maki sriu ih svi kao nema sablast, kao bela avet lebdi nad Beogradom! Ako je stara izbledela uspomena neto, ako bi jo ita tih desetak bivih rei mogle da pokrenu u meni, pokrenule bi tada bezbolnu, moda malo nostalginu svest da je odavno mrtva, zatrta njihova snaga, da je staraki utihnula jeka tih rei u mojoj ispranjenoj lobanji U tom ranom beogradskom jutru ispred ampionovih vrata, sputen na zemlju i zami ljen, zaboravio bih na sve, na svih deset, ne zato to su sva moja davna predvianja tako potpuno opovrgnuta stvarno u, ve zato to ne bih umeo da odgovorim zato ba njemu od svih ljudi na ovom svetu, pored svih koji su se budili u oajno hladna, vlana i prazna jutra mrtvake internaciona le, zato ba ampionu kucam na vrata u pet asova ujutru svojim moda blesavim, svakako blesavo upornim pitanjem

Znam da odgovor neu nai gledajui tupo i odsutno u oku panu i praznu ulicu neprobuenog Beograda; da me mlitavo topli zraci jutarnjeg sunca, koje u sri svog loptastog ognja jo uva neistopljenu grudvu snega, nee osloboditi oduzetosti u kojoj bi mi bili nabrekli, rajski topli, mrtvi miii; znam da bih, ne pokrenem li se odmah, moda i veito gledao prazan bulevar odmoren od jueranjih koraka, oseao toplinu jo nezapraenog jutra, na licu, napeto oslukivao koketni rafal enskih potpetica dugo poto zamre za uglom, ili perenijalni urlik neke udaljene fabrike sirene Proao bih, lebdei pola metra iznad zemlje, kroz ispu cala ulazna vrata, pa hodnikom, niz etiri spusta stepenica, oslanjajui se u tami na oljutene, memljive zidove, i kucao bih odluno, pomalo brzopleto, plaei se da ne promenim odluku Jedan trenutak se ne bi dogodilo nita, a onda polako i sa kripom, tarui po neravnom betonskom podu, otvorila bi se vrata U moj pogled, jo uvek pun sveeg plavetnila jutra po kome se raznosi mleko i pee burek u privatnim pekara ma za ranoranioce i mnogo okasnele, u pogled nenatrunjen prainom dana, iz polumraka hodnika ula bi poznata, tako esto zamiljana, ogromna ampionova figura Na bosim nogama drvene nanule Okrae nogavice od prugaste flanelske pidame otkrivaju kao guka naduveni zglavak, pokriven staraki osavom i belom koom Na nje mu crveni halat obrubljen debelom utom pletenicom koja se na nekoliko mesta odila, pa visi kao gajtan sa umaene i ofucane uniforme nekog junoamerikog generala Guste naslage peruti i dugakih, sivih dlaka prekrivaju ramena i lea tako da pod plastom bele kose izgleda kao neki mlinar iz narodne prie Gledao bi me onako kako bi tamo neki mlinar gledao osu koji se, lukavo zailjenog nosa, golo brad, sav savcat bivi, pojavi na vratima drevne vodenice od dasaka i trupaca

14

Slobodan Seleni

Pismo/glava

15

Gledao bi me i ne bi se udio Kao da je, digavi se rano ujutru iz vrelog i znojnog kreveta, to uinio ba zato to zna da moj dolazak moe uslediti svakog trenutka; kao da ivim u prvom susedstvu; kao da smo se rastali sino posle najdueg razgovora u naem ivotu, tako saetog i konanog da posle njega dva oveka vie nemaju ta da kau jedan drugom, ni zajedno nekom treem, jer su utroili sve rei, ostali prazni kao dve sasuene, raspukle table saa premreene pranja vom svilom pauine Gledao bih ampiona u dovratku njegovih vrata i, ogro man kakav je, izgledao bi mi ipak manji nego u prostran stvu koutnjakog proplanka, na kome ga, posmatrajui odozgo, najee zamiljam Mnogo je obiniji, saznao bih ve na dovratku, mada ga zapravo dobro ne bih ni video u njemu, jer se ne usuujem da ga posmatram mnogo bi stvarniji bio meu napravljenim predmetima to su nei jom tvrdom logikom i voljom spojeni u oblik koji nije delo prirode i spontanosti, ve miljenja i praktinosti nego to je na pokrivau trulog lia, pod svodom zlatnoutog drve a, izmeu kvrgavog korenja i sivog neba naeg poslednjeg susreta Moda je u pitanju ampionova snaga koja je, ne znam kako i zato, primerena otvorenom prostoru i nebu; ili njegova veliina, njegov trisadva izgled prirodne pojave u zimskom injelu to, kaljav po donjem obrubu, see goto vo do cipela Vezan za blato Koutnjaka, ampion izrasta iz njega tako neopozivo da ga sa mog udaljenja esto ne razlikujem od susednog hrasta, njegovu sedu kosu od osta relog bunja hmelja, krakate ruke od reumatinih grana isprepletanog umskog gustia Ui pa posle male pauze, razgovetno Maksimilijane rekao bi ampion konano, glasom koji me, pun jutarnjeg lajma, neodoljivo zbog neeg avetinjski podsea na pro lost I tada, u magnovenju koje ne bi potrajalo vie od dve,

moda tri sekunde, dok prolazim kroz uzan, mraan hodnik i dovratak bez vrata, prema ampionovoj sobi, tada bih u uglu, odmah do prolaza video kiblu; pravu pravcatu; sivo oboje nu masnom bojom; klasinu onu to pored kreveta i jedne stolice naseljava sve samice ovog sveta; kiblu, pomiljam, i dok mislim ne znam da li da se smejem sudbini, svetu ili, to takoe ne bi bilo besmisleno, da kukam iz sveg glasa to istina nije nikada jedna; kiblu, gotovo da bih naglas rekao, sivu samiku kiblu, oblepljenu crnim kartonom Zastavi na pragu sobe, sa ampionom iza lea, odjednom bi se, ne znam zato, tajna inila manjom, svetlost u dubokom pomraenju ampionovih oiju moguom, njegova sumanuto dosledna robijaka odiseja ne samo stvarnom u smislu koji dogaaji dobijaju preko kurve istorije, ve osmiljenom izvan naeg civilizovanog pamenja, roena u najdubljoj peini oveko vog bia Dok tako stojim na pragu sobe i gledam u zaguljiv umez ispred sebe, samo zaas da bih to odmah i zaboravio, strahovito jasno bih video logor kao prirodan ambijent za moju vrstu, oveka kao logoraa, ampiona kao ovlatenog predstavnika ljudi, ba onih koji su ga proglasili ludim iz neke pakleno humane i duboko zasnovane nude ampione hteo bih da kaem zna li, ampione, zato sam doao? ne bih rekao, a on takoe bezglasan, iza mojih lea: Zar si odlazio? pitao bi, pa poto ne znam da odgo vorim, ja utim i dalje sve rei koje, kao umorni svici u ve staroj noi, lebde nad smradom i neredom njegove jazbine Kako je daleko vreme u kome smo ampion i ja bili kon kretni, neto to se kree, ima jue i danas, die, pravi pla nove, trpi neuspehe ili mrzi neprijatelje! Postoji li metar koji moe izmeriti rastojanje izmeu ivota onda i naeg sada? Sada je 5 jul 1971 godine, rano jutro, leto, i ampion stoji u dovratku:

16

Slobodan Seleni

Pismo/glava

17

Izgoree mi kajgana ujem ga iza lea ui kae, a ja ne ulazim odmah, ve stojim malo, ne mrdam, moda zato to me je na pragu zaustavio nostalgian ok u susretu sa kiblom ampionovog robijanja, jedinim trofejom koji mu je ostao, pouzdan i vaan, dovoljno velik da ispuni prostor predvien za lente, odlikovanja, rapnele i tanad izvaenu iz njegovog velikog tela Na kraju bih, naravno, ipak, uao i brebolje seo na uspravno postavljeno sandue pored astala Gledao bih ispod oka i nenapadno kako ampion dovrava pripremanje kajgane, kako izvebanim pokretom podie donji rub svog crvenog, na tom mestu umaenog halata i kako njime hvata vrelu erpicu sa poreta Videvi da hou da mu ustupim mesto na sanduetu, urno bi me zaustavio: Sedi tu rekao bi ja u na krevet Posluno bih ostao na sanduetu, ali sa nekim nejasnim oseanjem da se sve to na isti nain ve odigralo I dok pokuavam da smislim oda kle taj utisak dolazi, odbacujui jedno po jedno seanje od onih koja sainjavaju zamiljani tok dogaaja jedna biva stvarnost, slab lanac nekadanjih rei vue za sobom, pola ko pa sve bre, vaar uspomena okaen o kraj beznaajne reenice: Sedi tu, ja u na krevet Odjednom vidim ne ono to vidim, ve ampiona kako pre vie od tri decenije ispunjava ceo visoki i iroki ram glav nog ulaza u na stan; ogromnu senku izraslu iz noi; nad ljudski veliku, mandrakovsku siluetu oveka Na stepenitu nae kue u Ferdinandovoj, uvek je vladao polumrak, tako da smo i usred dana morali da palimo osvetljenje kad smo se peli do stana ili se sputali prema izlazu Ni predsoblje nije bilo svetlo: dan je u njega ulazio samo kroz staklena vrata malog salona, gotovo uvek zatvorena, poto je to prostorija svaka ko najmanje upotrebljavana od svih u naem estosobnom stanu Salon je sluio za primanje gostiju, trpezarija za nae

dnevne obroke, veere i rukove koje su Vojin i Guga esto prireivali kada smo mi Radia, Zlata i ja jeli zajedno sa Zuskom u kuhinji ili, ree, u dejoj sobi U njoj smo, inae, spavali i provodili najvei deo vremena Preko dana, Vojin je u svojoj radnoj sobi iza tapaciranih vrata itao i pisao, posle ruka dremao na konom kanabetu preko koga bi Guga, im bi se otac digao od stola, prebacivala kockasto kotsko ebe; konano, spavaa soba u krembelom, i zlatnom, sa velikim branim krevetom i mirisom pomada i minke iz mnotva boica poreanih po toaletnom stolu, bila je zapravo Gugi na; Vojin je u njoj zaista samo spavao Jednom reju, dok je svaka soba imala svoje stanovnike i svoju namenu, prostorija koju smo nazivali malim salonom tada nije sluila ni za ta, osim da se ponekad kroz nju proe do uskih vrata u uglu, iza kojih je moj otac Vojin itao knjige i puio lulu Meu tim, ak ni za to nije esto upotrebljavana; po navici valjda, Vojin, a i svi ostali, ulazili su u radnu sobu sa druge strane, kroz velika, koom tapacirana vrata, iz uskog hodnika to je vodio od predsoblja do prozora koji gleda u svetlarnik Tako, nije nikakvo udo to su staklena vrata malog salona bila zatvorena i tog popodneva kada je ulaz u na stan ispunila ogromna, tamna pojava ampiona, zastalog pred dva deaka i devojicom koji ga sa zanimanjem i iznenadnim strahom u glasu i oima pitaju koga trai, odjednom dozivajui u pamet sve one prie o zlim, tamnim strancima koji na pre varu odvode decu iz sigurnosti njihovih estosobnih stanova u stranu neizvesnost prljave ciganske erge Po svemu to sam ja onda znao, ampion je mogao da bude upravo pred stavnik te, neke druge vrste ljudi, jer nije ni po emu liio na one koje sam dotada viao Na njemu je odelo kakvo nose tatini prijatelji, ali bar za nekoliko brojeva manje, tako da su mu ogromne ruerde, oslonjene o dovratak sa spoljne strane, za pola metra trale iz rukava, fatirana ramena digla se uvis

18

Slobodan Seleni

Pismo/glava

19

kao zakrljala krila iezlog kolosa koji je nekad bio ptica, pantalone se napele na monim kukovima ne uspevajui da ih obuhvate, mada je najgornje dugme ostavio otkopano, a noge mu, gotovo do sredine snanih listova nepokrive ne nogavicama, stajale kao dva stuba sa tekom, stabilnom osnovom cipela broj etrdeset devet Gleda nas neko vreme sa ogromne visine, natkriljen nad nas, zamiljen, pa onda glasom zapravo tihim, ali nekako potmulim, tutnjeim, pita: Otac ti je kod kue? Siguran sam da se ba meni obratio i da sam se ja osetio odgovornim za dalji tok razgovora, pa sam, napreui svu deju lukavost uspeo da smislim ono to sam dotada uvek radio kada sam u opasnosti: umesto da odgovorim na am pionovo pitanje sasvim jasno i odreeno, ja sam zakljuio da neko stariji treba da proceni ta se kae jednom trisadva oveku u pet brojeva manjem odelu kada izroni iz stepeni nog mraka i pita da li je tata Vojin kod kue Sad u da zovem mamu rekao sam, ali pre nego to sam uspeo da zatvorim vrata pred ampionovim nosom, on je blago stavio ruku na njih, mirno, bez urbe uao u pred soblje, i kao ovek koji tano zna ta radi, kao neki smeni i dostojanstveni uroeniki vra krenuo velikim, zaljuljanim koracima du hodnika prema tapaciranim vratima radne sobe Otvorio ih je, ne kucajui prethodno, i ustoboio se na pragu Seam se da sam kroz njegove malo raskreene noge video oca kako sedi u fotelji, jedinoj u sobi, i pui lulu Zbog zidova pokrivenih policama knjiga, Vojin je odnekud izgledao jo manji, zatrpan odozgo, zatvoren u eliju nekog mamutskog organizma u kome on, siuan kakav je, uiva vrstu fetusne sigurnosti i nepovredivosti Na konom kana betu stajalo je neuredno zguvano, karirano kotsko ebe Pored kanabeta baeni Politika i Vreme Na stolu pored knji ge koju Vojin ita, olja sa crnom kafom Moj otac se naglo

okree, na brzinu ostavlja lulu, ne u pepeljaru kako je uvek inio, ve nasumce, negde na sto, i skae iz svoje prevelike fotelje: Svetozare, otkud ti! kae veoma iznenaen i poe pre ma ampionu sa ispruenom rukom, izgovarajui u hodu: Kada si puten? ampion ne odgovara nita, ve prihvata ispruenu Voji novu ruku i ja tada ako se ieg seam, seam se toga panino predoseam da ampion nije ovek koji se rukuje, da se on ni sa mojim ocem nee rukovati, ve da e dohvatiti njegovu aku a zatim bez napora, gotovo rasejano zamahnuti rukom preko ramena tako da e mali Vojin poleteti preko velikog ampiona i razbiti se o zid iznad konih tapaciranih vrata Naravno, ne dogaa se nita slino Pretpostavljam da sam i onda dok sam se iza ampiona uvlaio u radnu sobu i ljubopitljivo posmatrao kako se Vojin i on pribliavaju jedan drugom, znao, makar jednim malim delom svoje pameti, da se neto tako neverovatno ne moe dogoditi Meutim, kako sam uvek, na neki udan nain, bez ikakvog razloga, zapravo, strepeo za mog fantastinog oca, sasvim je mogue, ak vero vatno da sam i tada, uporeujui ampionovu ogromnost i Vojinovu siunost, osetio strah kome nije smetalo da plane u uobrazilji, iako nije bio zasnovan ni na emu stvarnom izu zev, moda, na oseanju opte bespomonosti koja se meni se tako inilo kao parfem irila iza, u stvari, aurnog, ivog, ljubopitljivog, aktivnog Vojinovog ponaanja Ni dandanas ne znam kako sam i zato razvio to jako oseanje stalne strepnje za mog oca kada je on, tolikim svo jim prednostima, drao sebe izvan opasnosti u bilo kom, iole civilizovanom drutvu Verovatno se zbog njegovog izgleda u mojoj dejoj glavi zaeo strah koji sam kasnije, kako sam rastao i sazrevao, dalje razvijao umesto da njime racionalno ovladam i smestim ga u prave i realne okvire Vojin je, naime,

20

Slobodan Seleni

Pismo/glava

21

bio visok oko 165 santimetara i mogao je imati jedva neto vie od pedeset kilograma Uvek je nosio jako uredna i veoma uska odela, tako da je izgledao kao savreno proporcional na, ali umanjena figura pravog oveka Uska ramena, noge koje su otkrivale svoju tanunost ispod nogavica kada bi ih, sedei, prekrstio jednu preko druge, gracilni, mravi lanci pokriveni besprekorno zategnutim arapama, malo, elegant no stopalo u blistavo izglaanoj cipeli sve je na njemu bilo umanjeno, ali su ipak od svega, najbespomonije bile njegove ake Nije nimalo udno to ih tako dobro pamtim, poto su i drugi odmah zapaali njihovu osobitost Bile su veoma uske i nesrazmerno dugake u odnosu na podlakticu Kada bi stajao i ispruio ruke uz butine, vrhovi prstiju dopirali bi mu gotovo do kolena, dok mu je koren ake jo negde u visini polovine butine izranjao iz besprekorno utirkanih manet ni, privrenih upadljivim zlatnim dugmetima Teko bi bilo rei da su te ake bile lepe ili ne Meutim, po tome to ih je Vojin vrlo esto, najee zaista, drao stisnute u pesni ce, rekao bih da on nije voleo njihovu neobinost i da ih je zbog toga prikrivao, slino devojici koja, grbei se, prikriva grudi to se izdajniki i besramno istiu ispod njene jo uvek deje benkice Meutim, kao to su nedra u devojice lepa i zbog stidljivosti s kojom ih nosi mala vlasnica uda koje treba sakriti od sveta, tako su i ake mog oca Vojina otkri vale finou njegove nadmone prirode u kojoj se sve buni protiv prostakog samopokazivanja; odavale ranjivu taku svakog odnegovanog intelekta koji je preterano skeptian u principu i prema svemu naroito sklon da nepovoljno tumai ono to je vezano za vlastite osobine i posebnosti Kako su divno te Vojinove ake delovale kada njegovi tanki, elegantni prsti poput nekih nervoznih, vitkih noeva sevnu iz pesnice da bi dohvatili ibicu sa stola, ili kada na punoj dnevnoj svetlosti pritiu viljuku i sistematino povlae no

preko komada sira u tanjiru A opet, lepe van svake sumnje i u svakom pogledu, ma ta o njima mogao da misli moj otac, meni su odnekud te bele ake izgledale izloene opasnosti, neprirodno gole i ranjive Isti taj oseaj, seam se vrlo dobro, imao sam i onda kada bih, iz ma kog razloga, obratio panju na njegov vrat koji izrasta iz uskog i minijaturnog odela kao da je produetak sakoa i koulje, a ne deo tela na koje se naslanja Vrat moga oca gotovo uopte nije imao jabuicu, ve je bio neobino ravan i, ak i za njegovo gracilno telo, neobino tanak: ipica jedna odevena u futrolu od blago oputene koe koja je, meka i dekadentno, negovano pod bula iznad samog okovratnika, delovala na tom mestu kao neki umorni podonjak Otkada pamtim, a sve govori da je moje seanje sauvalo i vrlo rane utiske, Vojin je bio bez kose Dodue, iznad sle poonica i oko glave njegovu elu je obrubljivao venac, ili poluvenac paperjastih plavih dlaka, ali je samo doprinosio da se istakne prema vrhu sve picastije teme i izbaeno elo koje je celoj glavi davalo izgled zrna pasulja postavljenog uspravno Glava mog oca je najvie od svega liila na glavu Pece sa meseca Kada sam prvi put video taj strip, odmah sam se setio Vojina Dugo sam mislio da je to samo zbog Pecine elavosti, ali mi sada dok, konano odrastao, preturam po glavi bezrazlone strepnje koje sam oseao gledajui kako se moj otac rukuje sa ampionom izgleda verovatnije da me je Vojin podseao na smenu bebu s jednom jedinom, u vazduh podignutom dlakom na glavi zbog moje zatitnike brige o oevoj sigurnosti Mislim da nije ak ni sigurnost u pravom smislu rei u pitanju Tanije, ili sloenije oseanje koje je uzbuivalo moju deju glavu bio je strah, ali strah da se nekako, i to naroito pred drugima, ne otkrije da je moj otac nejak, da neko ne prokljuvi tajnu o njegovoj tanunosti i da ne zloupotrebi svoje otkrie