МИРОСЛАВ ДЕМИЋ - Титулlib.madi.ru/fel/fel1/fel16e406.pdf · 2016. 7. 14. ·...

Универзитет у Крагујевцу

Машински факултет у Крагујевцу

МИРОСЛАВ ДЕМИЋ

НАУЧНЕ МЕТОДЕ И ТЕХНИЧКИ

РАЗВОЈ

Крагујевац, 2011.

Универзитет у Крагујевцу

Машински факултет у Крагујевцу

___________________________________________________

Научне методе и технички развој

Аутор: Проф. др Мирослав Демић, дипл. инж., академик Академије транспорта и

академик Академије квалитета Руске Федерације, редовни члан Академије

инжењерских наука Србије, члан Научног друштва Србије и академик Евро-

Медитеранске академије уметности и наука

Рецензенти:

др Ференц Часњи, редовни професор Факултета техничких наука у Новом Саду

др Миљко Кокић, научни саветник

др Ђорђе Дилигенски, виши научни сарадник Института „Винча“ – Центра за моторе

и возила

др Бранислав Ракићевић, ванредни професор Машинског факултета у Београду

Издавач: Машински факултет у Крагујевцу

За издавача: проф. др Мирослав Бабић, декан Машинског факултета у Крагујевцу

Издање одобрено: Одлуком Већа Машинског факултета бр. 01-1/1236-5, на седници

одржаној 19.05.2011.

__________________________

CIP – Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

001.892(075.8)

ДЕМИЋ, Мирослав, 1948 -

Научне методе и технички развој/Мирослав

Демић. – Крагујевац: Машински факултет, 2011.

(Крагујевац: СЗР Графички центар (ИП) ИнтерПринт Крагујевац).

– 299 стр.: граф. прикази; 25 cm

Тираж 200. Библиографија уз свако поглавље.

ISBN 978-86-86663-75-7

А)Научно-истраживачки рад б) Технолошки развој

COBISS.SR-ID 183637516

Монографија је штампана уз финансијску помоћ ФАП корпорације а.д. из Прибоја

Демић, М.: Научне методе и технички развој

- 5 -

ПРЕДГОВОР Идеја за писање књиге “Научне методе и технички развој” је настала

као резултат мог рада у Сектору за развој ФАП-а у Прибоју, на

пословима пројектанта (1972-1977.), рада у тадашњем Институту за

аутомобиле Заставе (1977-1988.), на пословима испитивања возила, као

и на Машинском факултету у Крагујевцу (од 1988. до данас, од доцента

до редовног професора), на коме сам био ангажован на извођењу

наставе из више предмета из области моторних возила (Моторна

возила, Динамика моторних возила, Пројектовање моторних возила,

Саобраћајнице и сл.).

Књига “Научне методе и технички развој” је монографског карактера.

Намењена је, пре свега, студентима факултета на којима се изучава увод

у научноистраживачки рад, научним радницима који су ангажовани на

техничком развоју, као и пројектантима и другима стручњацима који

свој рад базирају на научним принципима.

Користим прилику да се захвалим рецензентима др Ференцу Часњију,

редовном професору Факултета техничких наука у Новом Саду, др

Миљку Кокићу, научном саветнику, ранијем директору Развоја Групе

Застава возила, др Ђорђу Дилигенском, вишем научном сараднику

института „Винча“ – Центар за МВМ и др Браниславу Ракићевићу

ванредном професору Машинског факултета у Београду, на идејама,

новој материјалној грађи, подстреку, саветима, корисним сугестијама и

учињеним напорима да књига добије овакав садржај.

Осећам, посебну, потребу да се постхумно захвалим мом професору,

ментору и пријатељу, проф. др Душану Симићу, на свестраној помоћи и

подршци у развоју моје истраживачке личности.


- 6 -

Такође се захваљујем и др Живораду Милићу, научном сараднику,

ранијем директору Сектора за Развој производа Застава камиона, на

корисним саветима.

Захваљујем се издавачу, Машинском факултету Универзитета у

Крагујевцу, на подршци током рада на монографији.

Због сложености материје и захтева за што сажетијом књигом, верујем

да су учињени и пропусти, па су ми сугестије поштованих читалаца

добродошле.

У Крагујевцу, 2011. године

Аутор


7

РЕЗИМЕ

На нашим просторима постоје, неоправдано, круте поделе на основне и

примењене науке. При томе се, често, подразумева да основне науке

заслужују виши статус у односу на примењене, које, најчешће, морају

имати употребљиве резултате. Имајући у виду да сиромашније земље

не могу да издвајају за науку онолико колико би требало, посебно за

основне науке, у књизи сам покушао да уравнотежим

„противуречности“ између поменутих наука тиме што ћу се

равноправно односити према њима. Утолико пре што се управо од

примењених наука очекује да ће нашу земљу извући из сиромаштва,

али и „канџи глобализације“.

Ради увођења читалаца у проблематику књиге, у првом поглављу дата

је дефиниција науке и њена класификација.

У другом поглављу, пажња је посвећена историјском развоју науке, од

старог века до данас, при чему је учињен покушај да се, хронолошки,

укаже на најзначајније научне доприносе и њихове ствараоце, у

различитим научним областима.

Треће поглавље је посвећено анализи односа науке и друштва, од

праисторије до данас. Имајући у виду досадашњи друштвени и научно-

технолошки развој, указано је на неопходност јачања спреге науке и

друштва, у интересу бржег напретка цивилизације.

У четвртом поглављу детаљно су изложени извори научних и стручних

информација. Указује се на могућност коришћења часописа, књига,

интернета, лексикона, патената, техничке документације, резултата

анализе тржишта итд, у циљу прибављања почетних информација за

реализацију истраживања, односно развоја производа.


8

Веома широк спектар научних метода је приказан у петом поглављу

књиге. При томе су описане најпознатије методе које налазе примену у

природним, друштвеним, техничким и другим наукама. Имајући у виду

опредељујућу намену књиге, нешто шири значај је дат оним научним

методама које су основа за научна истраживања у техничким наукама и

техничком развоју производа.

Шесто поглавље књиге је посвећено људском фактору у научним

истраживањима. Посебан акценат је дат на особинама које научни

радници, претежно, треба да поседују.

У седмом поглављу се говори о правилном избору и усмеравању

потенцијалних истраживача током целог циклуса образовања, од

основне школе до докторских студија.

Осмо поглавље је посвећено техничком развоју, једном од стубова који

треба да створи јаке и конкурентне привредне ресурсе. Даје се опис

како класичних, тако и системских поступака у развоју производа, са

посебним освртом на методе засноване на примени рачунара током

процеса развоја производа. Примери из праксе треба да олакшају

почетницима укључивање у процес техничког развоја.

У последњем, деветом поглављу, пажња је посвећена писању научних

публикација, у циљу стављања добијених резултата на увид научно -

стручној јавности, са циљем да исти буду на адекватан начин

вредновани.


9

SUMMARY

In our environment, there is unjustifiably rigid division between fundamental

and applied sciences. This usually means that the fundamental sciences

deserve a higher status in comparison to the applied sciences, which are

usually supposed to offer much more applicable results. Bearing in mind that

poor countries cannot support science as much as they should, especially for

fundamental sciences, in this book I tried to balance the “contradictions”

between the aforementioned sciences by treating them equally. Even more,

applied sciences are expected to pull our country out of poverty and from the

“claws of globalization”.

In order to introduce book readers to the problems the book is dealing with,

the first chapter provides a definition of science and its classification.

In the second chapter, attention is paid to the historical development of

science, from ancient times to nowadays, where an attempt is made to

highlight, chronologically, the most important scientific contributions and

their authors, in different scientific fields.

The third chapter is devoted to analyzing the relationship of science and

society, from prehistory to the present time. Bearing in mind the social and

scientific-technological development, the need to strengthen the connections

between the science and society, so as to accelerate the progress of

civilization, is presented.

The fourth chapter presents a detailed review of sources of scientific and

technical information. It points out the possibility of using scientific journals,


10

books, internet, lexicons, patents, technical documentation, results of market

analyses, etc., to obtain initial information for the realization of research and

product development.

A wide range of scientific methods is shown in the fifth chapter of the book.

The best-known methods that are used in natural, social, technical and other

sciences are described. Bearing in mind the decisive topic of the book,

somewhat wider attention is given to the scientific methods that are the basis

for scientific research in engineering sciences and technical product

development.

The sixth chapter is devoted to human factors in scientific research. Special

emphasis is given to the characteristics that scientists should mostly possess.

The seventh chapter deals with the proper selection and directing the

potential researchers through the whole cycle of education, from elementary

school to Ph.D. studies.

The eighth chapter is devoted to technical development, one of the pillars

that should create strong and competitive economic resources. The

description of both traditional and systematic procedures in product

development, with special emphasis on methods based on computer

application during the product development process, is given. The examples

from the practice should facilitate beginners the start-involvement in the

process of technical development.

At last, in the ninth chapter, the attention is paid to the writing of scientific

publications, publishing and sharing the results in scientific/experts public,

and consequently obtaining the adequate evaluation.


САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР 5

РЕЗИМЕ 7

SUMMARY 9

1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА 11

Литература 29

2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ НАУКЕ 31


3. НАУКА И ДРУШТВО 65

3.1. Статичко стање науке 81

3.2. Динамичко стање науке 81

3.3. Динамички систем науке 82

3.3.1. Развојност 82

3.3.2. Век живота одређеног система знања 83

3.3.3. Истраживање 84

3.3.3.1. Јединственост и непоновљивост 84

3.3.3.2. Неизвесност 85

3.3.3.3. Научно сазнање 85


4. ПУБЛИКАЦИЈЕ КАО ИЗВОРИ НАУЧНИХ

ИНФОРМАЦИЈА 89


5. МЕТОДЕ НАУКЕ И НАУЧНОГ ИСТРАЖИВАЊА 109

5.1. Научна метода 109

5. 2. Методе научног истраживања 125

5.3. Грешке у примени научних метода 173

5.3.1. Најчешће грешке у примени научне методе 174


6. ЉУДСКИ ФАКТОР У ИСТРАЖИВАЊУ 183

6.1. Когнитивни процеси у основи научног сазнавања 183


7. ОБРАЗОВАЊЕ ЗА НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКИ

РАД 201

7.1. Основне напомене 202

7.2. Фазе стваралачког процеса 204

7.3. Научноистраживачки рад и образовни процес 206



8. ТЕХНИЧКИ РАЗВОЈ 217

8.1. Уводна разматрања 217

8.2. Хипотеза о истраживању и развоју 221

8.3. Истраживање и технички развој 227

8.4. Предмет и садржај техничких наука 229

8.5. Студије и бизнис план као услов за управљање

реализацијом развоја производа и

производних технологија 232

8.6. Проблеми и фазе техничког развоја 241

8.7. Симултани развој производа 245

8.8. Доношење одлука 252

8.9. Илустрација на примеру фаза развоја аутомобила 254

8.9.1. Пројектни задатак 258

8.9.2. Идејни пројекат 259

8.9.3. Главни пројекат 261

8.9.4. Разрада документације и израда прототипова 263

8.9.5. Испитивање прототипова 263

8.9.6. Основне напомене у вези пројектовања

аутомобила у систему квалитета 264

8.10. Дефинисање развојног задатка 267

8.11. Грешке у процесу развоја производа 269

8.12. Пример виртуалног развоја производа 272

8.12.1. Дефиниције 274

8.12.2. Илустрација виртуалног развоја аутомобила 277


9. ПИСАЊЕ НАУЧНИХ ПУБЛИКАЦИЈА 287


Демић, М.:Научне методе и технички развој

11

„Дај ми снагу да поднесем оно што се не може променити.

Дај ми храброст да променим оно што се може променити.

Дај ми мудрост да разликујем прво од другог“

Марко Аурелије

1. УВОДНА РАЗМАТРАЊА

Свој материјални и духовни напредак човечанство у првом реду

дугује науци и уметности. Стога су наука и уметност две

најузвишеније делатности којима се људи могу бавити и којима

могу унапређивати квалитете сопственог живота и живота будућих

генерација [6].

Савремена искуства научно-техничко-технолошког напретка

предвидео је још пре 400 година Бекон (Beacon) прорекавши да

је „наука снага". Оснивач материјалистичког схватања науке је

увидео да она иде заједно са људском моћи и да се та два

својства преплићу, прожимају и врше једна на другу узајамни

утицај. Његов савременик, француски мислилац Монтењ

(Montagine) истицао је да је наука „велики украс" и „оруђе које

нам зачудо помаже". За сваки свој напредак, материјални и

духовни, човечанство треба да захвали научном стваралаштву и

научном раду.

Науку чини врло широк дијапазон објективног и методолошки

изведеног знања чији је циљ да се дође до објективне истине о

стварности. Та знања су систематизована и аргументована

доказима и чињеницама а до њих се дошло применом научних

метода истраживања. Научно сазнање није утврђено једном за

свагда већ је подвргнуто сталном преиспитивању и критичкој

анализи. Оно подразумева скуп утврђених научних чињеница,

појмова, закона и теорија о објективној стварности друштвених и

природних појава.


12

Предмет науке је целокупна материјална стварност и њени одрази

у људској свести, а њени задаци су да проширује и продубљује

човеково сазнање о природним и друштвеним појавама и

побољшава услове рада и живота човека.

Наука је специфична форма друштвене свести, међу бројним

другим облицима, у којој је на одговарајући (методолошки)

начин примењена логика.

У мноштву дефиниција науке, свака од њих наглашава један или

неколико аспеката ове појаве. Међу новијим истиче се она , по

којој под „Науком називамо сређено систематизовано и проверено

сазнање о нечему, постигнуто методичним пажљивим и свесним

истраживањем и разматрањем."

Оцењује се корисним да се у наредном тексту нешто више каже о

класификацији науке [1-8].

Постоји више критеријума за класификацију науке. Први

критеријум класификовања наука је према врсти и сложености

појава које проучавају, па имамо:

природне науке које проучавају природне појаве, укључујући

и живи свет: физика, биологија, хемија итд.

друштвене науке, које проучавају човеково понашање и

друштвене појаве.

Природне науке имају за предмет свог проучавања природу у

најопштијем смислу речи, односно, различите облике кретања

материје у природи. Природне науке (физика, хемија, биологија)

проучавају, у ствари, релативно једноставне процесе кретања, тј.

природу у ужем смислу речи, подразумевајући ту и човека као

органско биће. Природне науке су настале раније као тежња човека

да сазна природне појаве и да се овлада знањем које ће олакшати

његов живот. Методе које су се развиле у природним наукама су

више систематичне и могу бити доказане експерименталном

анализом.


13

Друштвене науке проучавају сложеније процесе, тј. друштвени

живот и то: облик и законе постојања и развоја друштва као целине

друштвених појава, поједине друштвене појаве и подручја

друштвеног живота. Сазнања која се представљају у оквиру

друштвених наука резултат су схватања о друштвеној реалности -

како се она види, анализира, уопштава и предвиђа како ће се даље и

у ком правцу развијати. Током дугог временског периода друштвене

науке су биле саставни део филозофских система одређених аутора,

па су се потом диференцирале из филозофије. Научник који се бави

друштвеном проблематиком и поред тенденције да се дистанцира од

друштвених услова у којима живи, својеврсни је "заточеник" свих

друштвених преламања о којима, као и многи други, формира свој

став.

О подели наука на природне и друштвене у апсолутном смислу

постоје подељена мишљења. И ова, као и свака друга подела је рела-

тивна, јер је свет у јединству и међусобно повезан, те се стога не

може говорити о неповезаности природе и друштва. Насупрот овом

гледишту, истичу се разлози у прилог става да разлике управо

потичу из предмета проучавања, односно природе и друштва.

Без обзира на релативност поделе на природне и друштвене науке,

постоје потврђене разлике између две научне групе. Природне науке

достигле су виши степен развоја од друштвених. Оне су утврдиле и

већи број научних закона о појавама у природи, чему је погодовао

предмет њиховог проучавања, јер је природа, као подручје

стварности, приступачнија за испитивање у односу на друштво, а

природна материја је веома подесна за експериментисање, за

проверавање стеченог искуства. Са друге стране, природну појаву

можемо и вештачки изазивати, па је истраживачима лакше да утврде

дејство одређених природних закона. Друштвене појаве се, међутим,

појављују на другачији начин од природних. Оне немају идентичан

карактер при свом појављивању и сваки пут имају и неке нове,

специфичне карактеристике које су резултат историјских услова под

којима се испољавају. Са друге стране, друштвене појаве и

друштвене законитости долазе до изражаја кроз свесно деловање

људи, што може имати за последицу намерно прикривање суштине


14

друштвене појаве. Насупрот томе, природне појаве не садрже

елементе свести и испољавају се увек онаквим каквим јесу. Отуда су

природне науке могле брже да се развијају.

Други критеријум класификовања наука је према врсти података

које су у основи научног система. Према овом критеријуму

издвојене су емпиријске и формалне науке. Емпиријске науке су оне

у оквиру којих су знања заснована на опажљивим појавама и могу се

тестирати/проверавати од стране других истраживача под истим

условима. Формалне науке су науке у оквиру којих се користе

подаци формирани човековим мисаоним процесима, формама

мишљења. У ову групу спадају математика, логика, статистика итд.

Ово је понекад издвојена група наука. Садашњи ниво развијености

емпиријских наука зависан је и од могућности неких формалних

наука (математичко доказивање и извођење, статистичко

утврђивање значајности појединих, емпиријски добијених и

измерених података и тд).

Формалне науке имају посебан значај за развој емпиријских наука и

емпиријска истраживања јер омогућавају формулисање и евалуацију

хипотеза, теорија и закона, било у области откривања и описивања

како се појаве дешавају (у природним наукама), било како се људи

понашају и мисле (у друштвеним наукама).

Преплићући се са претходним критеријумима, савремене

класификације научних система издвајају према предмету

проучавања следеће групе наука [1,2]:

формалне науке: математика, логика, статистика,

реалне науке где спадају природне науке: биологија, хемија,

физика и тд,

хуманистичке науке: историја, психологија и др,

друштвене науке: социологија, економија, педагогија и сл.

генетичке науке: геологија, генетика и др,

практичне/примењене науке и

интердисциплинарне науке: здравствене/медицинске науке,

ветерина, агрономија, инжењерство/техника; ове категорије

наука су специјализована научна поља која обухватају


15

елементе других научних дисциплина, али поседују своју

терминологију и експертски корпус знања.

У овом контексту, једна од основних класификација издваја

природне, друштвене и математичке науке. У пракси се често

сусрећу, мада нису засноване на јединственом критеријуму

разврставања, и друге класификације, а једну од њих, ради

илустрације, приказујемо на Слици 1.

Научна поља се даље дефинишу у оквиру наука, и развијају своју

специфичну терминологију и номенклатуру. Савремене науке су

данас већ сложени научни системи који укључују посебне научне

гране и/или посебне научне дисциплине.

Подела на дисциплине има своје предности и недостатке. Предности

се препознају у томе што издвајање дисциплине обезбеђује

прецизнију концептуалну структуру за организовање истраживања и

резултата. Међутим, није могуће раздвојити научна истраживања по

дисциплинама, јер је научноистраживачки рад тимски и

мултидисциплинаран и захтева интензивну научну комуникацију,

коју подела по дисциплинама понекад отежава.

Слика 1. Једна од могућих класификација

науке

Научна поља су уобичајено подељена на две основне групе:

природне науке, које проучавају природне појаве (укључујући и

живот у биолошком смислу) и социјалне науке, које проучавају

људско понашање и друштва.


16

Математика, која је класификована као формална наука, има и

сличности и разлике са природним и друштвеним наукама.

Формална наука је витална за емпиријске науке. Велика достигнућа

у формалним наукама обично доводе и до велких достигнућа у

емпиријским наукама. Формалне науке су кључне у формирању

хипотеза, теорија и закона, како у открићима, тако и у описивању

како нешто ради (у природним наукама), и у сазнавању како људи

мисле и делују (у социјалним наукама).

Из уводних покушаја објашњења науке, могу се сагледати основна

обележја ове појаве као и њене функције, задаци, циљеви и улоге.

Као сложена, висококреативна активност која се манифестује у

разноврсним улогама и кроз све већи број научних грана и

дисциплина, наука има више особина и обележја, међу којима је

тешко издвојити кључне.

Јединственост науке је једна од најчешће истицаних особина којом

се подвлачи глобалност ове човекове делатности. Она се огледа у

јединствености свих научних области и подручја јер је и сам свет

који она тумачи јединствен. Научне дисциплине кроз које се

развијају токови овог стваралаштва, доприносе упознавању света

као јединствене појаве без обзира на могуће поделе. Јединственост

као особина науке подразумева јединство теорије и праксе. Нема

научног сазнања које се директно или посредно не примењује у

пракси али ни стваралачке праксе која се у неком опсегу не темељи

на теорији.

Убрзани развој науке са сталним порастом научних сазнања, броја

научних радника и скраћивањем времена од проналаска до примене

резултата је обележје које се у задњим годинама све више уочава. Ту

особеност научног сазнања многи описују општеприхваћеним

именом „научно-технолошке револуције".

Динамички карактер науке се манифестује у њеној улози средства

које води општем напретку друштва и његовој промени. Тај

напредак је најуочљивији у сфери техничко-технолошког развоја,

али је присутан и у свим другим областима човековог живота. Развој

науке подстиче укупан развој друштва мењајући раније поставке и

сазнања, мењајући сопствено сазнање, наука мења и самог човека.


17

Друштвени карактер науке је у њеној управљености задовољењу

свих друштвених потреба. Она треба да служи интересима напретка

читавог човечанства, што је чини општим богатством свих људи.

Наравно, приметно је веће или мање присвајање тековина науке од

неких друштвених група али је историјска тенденција усмерена ка

општем друштвеном карактеру науке.

Диференцијација и интеграција науке су два комплементарна

процеса којима се она развија према посебним дисциплинама,

областима и подручјима али се та знања обједињују укупним

научним фондом. Тај цикличан ток науке полази од већ постојећих

сазнања, затим се бави одређеним ужим проблемом, да би добијени

резултати постали још једно ново зрнце у већ постојећем сазнању.

Интердисциплинарност науке је својство које произлази из њених

комплементарних процеса диференцијације и интеграције.

Интердисциплинарност науке претпоставља интерактивно

повезивање двеју или више дисциплина у целину вишег реда, при

чему се синтеза не врши на плану предмета знања него, пре свега и

на плану концепта и метода, а још више на плану начела и аксиома.

Креативност научног дела је особеност коју не би требало посебно

подвлачити јер је она у основи ове активности. Трагање за новим,

оригиналним и непознатим је оно што чини ову човекову активност.

Оцењује се корисним да се укратко опишу појмови који се најчешће

користе у науци [1,2,5,8].

Основни појмови о научној логици

Категорије су основни елементи научне логике одређене научне

дисциплине или науке. Као и свака научна дисциплина тако и Наука

о науци има свој систем знања и приступа некој појави или групи

појава заснованом на уочавању њихових битних закономерности,

уопштену научну интерпретацију, темељне научне појмове и научне

хипотезе. У Науци о науци препознајемо основне појмове науке као

посебне дисциплине у које спадају и категорије научне логике.

Темељне категорије научне логике су појам, суд, закључак,

дефиниција, дивизија, дистинкција, дескрипција, експланација,


18

предвиђање (предсказивање, прогнозирање), научно откриће, доказ,

оповргавање (фалсификација), научни проблем, хипотеза, теорија,

закон, верификација, научна чињеница.

Појам се у општем облику може дефинисати као замисао битних

својстава и односа објекта. Осим ове дефиниције постоји више

теорија које су дефинисале појам. Формалистичка теорија одређује

појам као елемент суда, односно као скуп ознака. Психологистичка

теорија појму придаје значење представе, односно апстрактне

представе, која не одражава ниједан конкретан објекат, али је уједно

представа свих истоврсних објеката. Номиналистичка теорија појам

дефинише као име којим означавамо један или више појединачних

објеката.

Материјалистичка теорија појмом сматра мисаони одраз

(рефлексију) битних својстава материјалних ствари. Реалистичка

теорија појам дефинише као одраз битних својстава реалних ствари

и процеса као и њихових својстава и њихових међусобних односа.

Посебно значајно својство појма је јасноћа (дефинисаност опсега

појма) па тако јасним називамо оне појмове чији нам је обим у

целости познат а нејасним оне чији је обим познат само делимично.

У вези са јасноћом појма је и појам сузначности (синонимија) код

којег више различитих назива има за своје значење исти појам и

појам вишезначности (хомонимија, еквивокација) код којег исти

назив за своје значење има различите појмове.

Под бити подразумевамо мисао о ономе што поједини предмет или

ствар баш чини тиме што јесте или његову суштину. Сваки појам

има свој опсег и садржај. Укупност свих обележја која чине неки

појам називамо садржајем тога појма. Укупност свих предмета које

обухватамо неким појмом називамо опсегом тога појма. То значи да

се, по величини, обим и садржај неког појма односе тако да кад

обим појма расте садржај пада и обратно, што значи да су обим и

садржај појма у обрнуто сразмерном односу. Како се наука стално

развија продубљавајући при томе знање о појавама то се и појмови

развијају и мењају при чему све тачније и потпуније одражавају


19

суштину предмета, појава и процеса као мисао о суштини предмета

мишљења.

Спој два појма у коме се, по међусобном односу двају појмова,

нешто тврди зове се суд. Бит суда је његово власништво да поседује

само једну од две могуће истиносне вредности а то је да је истинит

или неистинит. Логички облик суда се састоји од субјекта и

предикта. Из различитог тумачења односа предиката и субјекта

развиле су се три теорије суда, предикациона, релациона и

егзистенцијална. По предикационој теорији сваки суд нужно садржи

два појма од који је један субјект а други предикат. Релациона

теорија суд дефинише као релациони суд односно као однос између

два појма од којих ни један није ни субјект ни предикат већ су они и

субјекти и предикати.

Егзистенцијална теорија суд дефинише као један појам чија се

егзистенција потврђује или негира. Ни једна од изложених теорија

није у стању да одреди једну за све примењиву дефиницију суда

нити његову форму и структуру, те стога као дефиницију суда

узимамо ону дефинисану на почетку јер обухвата све парцијалне

дефиниције. Судове можемо делити према квантитету (колико),

квалитету (какво), релацији (односу) и модалитету.

Према квантитету судове делимо на опште и посебне. Општи судови

су они који без изузетка важе за цео опсег посредујућег појма,

мисли. Посебни судови важе само за део обима посредујуће мисли.

Према квалитету судове делимо на потврдне или афирмативне

(појмове у суду међусобно спајамо), негирајуће (појмове у суду

међусобно одвајамо). Према релацији (односу) судове делимо на

категоричке хипотетичке, дисјунктивне, модалитетне, асертивне и

аподиктицне судове. Судови са једним субјектом и једним

предикатом зову се једноставни судови, а судови са више субјеката

и више предиката зову се сложени судови.

Закључак је нови суд добијен процесом закључивања. Закључак је

склоп двају судова. За закључак је потребно имати један суд као

извор или релацију другог суда. Закључивање је мисаони процес

или сложени облик мишљења којим из једног суда или више њих


20

изводи нови суд који логично нужно следи из њих. То је

структурирана (структура је облик, форма садржаја закључка)

сложена мисао о суду који следи из једног или више судова.

Судове на основу којих изводимо нови суд зовемо премисе или

претпоставке а традиционална логика закључке дели на непосредне

и посредне. Кад се закључак заснива само на једној премиси или ако

непосредно следи из две премисе, зовемо га непосредни закључак

(тада је заглавак, силогизам) а ако се закључак изводи на основу

најмање две премисе зовемо га посредни закључак. Прихватимо ли

критеријум непосредности тада је силогизам посредни закључак,

али ако прихватимо критеријум безусловности (премисе, заглавак,

закључак) можемо силогизам сматрати непосредним закључком. У

непосредном закључку сви елементи премисе остају присутни и у

закључку те можемо рећи да су непосредни закључци само

трансформације премиса.

Посредни закључци деле се на индуктивне, дедуктивне и

аналогијске. Дедуктивни (а приори) закључци иду од општих

значења премиса према посебном значењу закључка. Индуктивни (а

постериори) закључци иду од појединачних значења премиса према

општем значењу закључка а аналогни иду од посебних значења

премиса према посебним значењима закључка или од општих

значења премиса према општим значењима закључка.

Индуктивне закључке делимо на генерализирајуће индуктивне

закључке (закључци у којима од посебног закључујемо о општем) и

аналогно индуктивне закључке (закључци у којем од делимичне

сличности закључујемо на потпуну сличност).

Логичке грешке у закључивању делимо на ненамерне логичке

грешке или паралогизме и намерне логичке грешке или софизме.

Паралогизме делимо на случајне грешке (грешке које се темеље на

закључивању према небитном обележју), грешке употребе битног и

случајног обележја, грешке недопуштеног проширења, грешке

нерасподељеног средњег појма, грешке негативног разлога, грешке

потврђеног краја, грешке непотпуне дисјункције, грешке


21

једноставног набрајања, грешке вишезначности (хомонимија),

грешке двосмислености (амфиболија) и грешке облика изрицаја.

И модерну и формалну логику можемо одредити као науку о

исправном закључивању, или као науку о доследном закључивању.

То значи да логику можемо заснивати само на нужном (иначе није и

доследно) закључивању, а што је само дедуктивно закључивање. Из

наведеног следи да је логика заправо само дедуктивна логика у којој

закључак (тада је заглавак) нужно следи из премиса.

Дефиниција је суд којим се недвосмислено одређује садржај једног

појма и назива. Дефиниција не сме да садржи небитне ознаке, али

мора садржавати најближи појам из кога се изводи и специфичну

разлику између најближег појма и дефинисаног појма. Дефиниција

мора имати следећа својства: примереност (адекватност),

прецизност (акуратност), нециркуларност, ненегативност,

несликовитост и јасноћу.

Адекватност дефиниције заснива се на примереном и јасном

одређивању садржаја појма. Тачност и прецизност дефиниције је

власништво дефиниције да садржи само оне, али и све, ознаке појма

по којем се дефинисани појам разликује од осталих појмова.

Нециркуларност дефиниције је власништво дефиниције да није

таутологија ни дијалела. Таутологија је дефиниција истог истим (н

пр. појава је оно што се појављује). Дијалела или циркулус је

дефиниција једнога појма другим појмом којег смо претходно

дефинисали уз помоћ првог појма.

Ненегативност дефиниције је власништво дефиниције да се појам

дефинише оним што јесте а не оним што није, јер је онога што није

неки појам увек бескрајно пуно више него онога што појам јесте. То

значи да се позитивни појмови не би требали дефинисати оним што

нису већ оним што јесу, али негативни појмови се исто тако

дефинишу негативно као што и јесу а не позитивно (све оно што

нису). Дефиниције могу бити у принципу номиналне и реалне.

Номинална (етимолошка) дефиниција састоји се у дефинисању речи

којим именујемо појам на начин да саму реч протумачимо другим


22

познатијим речима. Реална излаже битна обележја предмета или

појма. Номинална дефиниција је дескриптивна или описна док је

реална дефиниција експликативна (објашњавајућа). Осим ових

дефиниција постоји нормативна (конвенционална) дефиниција која

настаје када неким договором или конвенцијом одредимо значење

појма независно од његове суштине. Генетичка дефиниција је она

којом се одређује генеза (настанак и развој) објекта дефинисаног

појмом.

Дивизија је поступак одређења опсега појма. Дефиниција опсега

појма зависи о деобеном стајалишту. Појмове можемо делити

дихотомијски применом једног начела, трихотомијски применом два

начела, тетратомијски применом три начела, политомијски

применом више начела. Сваки појам можемо поделити

дихотомијски према одређености функције на детерминисане и

стохастичке, по стабилности на стабилне, лабилне и индиферентне,

по степену апстракције на реалне и апстрактне, по променама

система у времену на статичке и динамичке, по комплексности на

једноставне, сложене и врло сложене. Ни један појам није сам по

себи деобена целина већ то постаје само у оквиру одређене деобе,

стога појам који смо добили једном деобом може постати извором

нове деобе, што значи да постаје нова деобена целина. Таква деоба

назива се поддеоба или субдивизија. Исцрпна и системска подела

појма зове се класификација.

Класификација се темељно састоји у распоређивању и груписању по

разредима или класама, па би се могло схватити да је класификација

обрнути поступак од дивизије, али како је резултат дивизије и

класификације заправо подела појма само са супротних полаза

(дељење насупрот груписању), нема принципијелне разлике између

дивизије и класификације. У поступку дивизије појма а због

осигурања логичке исправности потребно је обезбедити адекватност

дивизије, јединственост дивизије, поступност дивизије. Адекватна

дивизија дели појам на управо онај број делова или чланова деобе

који потпуно исцрпљују деобену целину. Јединствена деоба дели

деобену целину по једном начелу на деобене чланове који се

међусобно искључују (немају ни делимично заједнички опсег).

Деоба након које чланови деобе имају макар делимично заједнички


23

обим зове се нејасна, недоследна или конфузна подела. Постепена

деоба значи спровођење деобе без прескакања деобених чланова.

Дистинкција или разликовање је поступак којим се објашњава

разлика међу појмовима. При томе се један појам упућује на неки

сродан појам те се дефинише разлика међу њима. Дистинкција може

бити нумеричка, реална, логичка и формална. Нумеричка

дистинкција дели појмове према броју у оквиру опсега појма. Реална

дистинкција дели појмове према њиховим реалним квалитетима.

Логичка (мисаона) дистинкција дели појмове према њиховим

различитим странама - аспектима. Формална дистинкција дели

појмове са становишта некакве анализе или се темељи на неважним

својствима.

Дескрипција је поступак којим се описују својства неког појма у

оквиру обима појма или пак ток догађања, при чему се код

набрајања ознака неког појма не одређује међусобни однос и ранг

ознака.

Експланација је логички поступак којим неки појам доводимо у

везу са неким другим појмовима као нужан и довољан услов

егзистенције појма. Код експланације разликујемо експланандум и

експлананс. Експланандум је појава коју треба објаснити и

региструјемо је описом. Експлананс је скуп околности и закона на

које упућујемо као довољан услов за настанак појаве (средство

објашњења). Антецендентним околностима зовемо околности под

којима се појава збила, а општим законима законе под којима се

збила. Адекватним објашњењем назива се оно, чији експлананс

доиста објашњава свој експланандум.

Експлананс мора бити довољан за објашњење експланандума што

значи да судови којима описујемо експланандум нужно следе из

судова којима изражавамо експлананс. Експлананс мора бити реалан

а судови који изражавају експлананс морају бити истинити.

Објашњења могу бити узрочна, статистичка, структурална,

функционална и телеолошка.


24

Када су општи закони у саставу експлананса статистички и

објашњење можемо назвати статистичким. Код структуралног

објашњења појаву сматрамо објашњеном ако је сместимо у један

шири систем (структуру) у којој она налази своје место у односу на

друге појаве, при чему је њено власништво одређено распоредом

основних структура са њеном властитом природом. Функционално

објашњење објашњава појаву начином на који појава делује у

оквиру система. Телеолошко објашњење објашњава појаву тако да је

доводи у везу с неком друштвеном сврхом или циљем. Научно

објашњење састоји се у дефинисању предмета сазнања на основу

хипотезе, закона каузалитета, функционално генетичких и

процесних закона. Највиши облик научног објашњења је објашњење

појаве као и целе врсте појава на основу развоја тих појава.

Прогнозирање је дефинисање будућих догађаја на основу научних

хипотеза, а темељи се на претходним научним сазнањима које су

биле основа за дефиницију хипотезе. Прогнозирање је логички

процес дефинисања модела будуће појаве на основу научних

сазнања које су омогућиле стварање научне хипотезе.

Научно сазнање може се дефинисати као откриће још непознате

чињенице, откриће непознатих веза и односа, откриће промене

стања појаве или процеса, откриће тенденције и смера промене,

откриће узрока и мотива, откриће законитости појава, откриће

научне теорије. У процесу дефинисања научних хипотеза и даље у

њиховом потврђивању или оповргавању (фалсификацији) могу се (и

морају) појавити неки од облика научних открића.

Технички изум или проналазак је нова примена техничких знања у

практичне сврхе.

Научна чињеница је резултат верификације научне хипотезе који

не омогућава прогнозирање на основу хипотезе већ остаје као

поуздано утврђена чињеница о некој појединачној ствари, појму или

појави.

Научна теорија може се дефинисати као систем суштинских исказа

неког подручја науке, научне дисциплине или науке. Исто тако


25

можемо је дефинисати као научно тумачење законитости развоја

природних појава или као основне научне појмове неке научне

дисциплине или науке. У научној методи научна теорија је доказана

(са довољном поузданошћу потврђена научна хипотеза) коју

привремено прихватамо као опште начело посматрања предмета

научне дисциплине или науке. У овом контексту научна теорија

значи статички израз научне методе примењене у одређеном

научном подручју. Однос између научне теорије и хипотезе је однос

између шире и уже целине при чему научна теорија може да садржи

више научних хипотеза, а научне хипотезе унутар теорије могу бити

мање или више условно повезане.

Код јаче повезаних хипотеза унутар научне теорије, оповргавање

теорије може се извршити оповргавањем и само једне од кључних

хипотеза (фалсификација хипотезе), док у случајевима кад теорија

нема чврсту логичку повезаност хипотеза, једном хипотезом није

могуће извршити фалсификацију теорије (јер нема кључне

хипотезе).

Научни закони су највиши облици научног сазнања. Он се открива,

изводи и језички формулише као потврђени хипотетички суд или

исказ који се односи на неку множину (скуп) појава. Савремена

наука садржи сукоб између детерминизма науке као о општој

објективној закономерности и узрочној условљености природних и

друштвених појава и пробабилизма као исказа да је свако сазнање

само вероватно. Стога се научни закони могу схватити као нешто

апсолутно одређено што потпуно и без изузетака одређује збивања и

појаве или као интерпретација законитости према савременом појму

вероватноће.

Према предмету разликују се закони везе (функционални закони

приказани формулама), структурни закони (изражавају структуру

појединих појава) и закони скупа (статистички закони). Према

гносеолошкој функцији или сазнајној (гносеологија) функцији,

разликују се дескриптивни научни закони (закони којима се

једноставно детерминишу битни односи и међузависности појава) и

експликативни научни закони (закони који објашњавају појаве у

њиховом постанку, променама и развоју, као што су функционално


26

генетички и каузални закони. Према општости разликују се

универзални научни закони (важе за целокупну стварност), општи

научни закони (закони појединих наука или научних дисциплина) и

посебни научни закони (закони који важе за одређене врсте појава у

оквиру одређених наука). Према еластичности у примени деле се на

строге и статистичке (вреде више или мање вероватно).

Доказ је поступак утврђивања истинитости неког суда. Доказ је

логички облик утврђивања истинитости сазнања помоћу њеног

образложења. Сваки доказ састоји се од најмање два елемента: тезе

или тврдње (исказа чија се истинитост доказом утврђује),

аргумената или разлога (искази на основу којих се утврђује

истинитост неке тезе). Код аргумената можемо издвојити кључни

(одлучујући главни аргумент, критеријум) који пресудно утиче на

доказивање истинитости, а сам поступак доказивања (начин на који

се помоћу аргумената утврђује истинитост тезе) зове се начин

доказа. Процес доказивања је процес закључивања с тим што је код

закључивања присутно дефинисање исказа о познатом поступку из

датих познатих премиса, а код доказивања је познат закључак

(исказ), а потребно је наћи прикладне премисе и поступак.

Аксиоми се не могу доказати али им докази нису ни потребни јер су

очевидни. У појединим научним дисциплинама осим аксиома

користе се и постулати. Постулат је исказ до којег се не долази по

сопственом искуству него се узима као полазна тачка без доказа.

Аксиом у савременој науци поједине научне дисциплине прихватају

као темељне ставове од којих полази одређена теорија и на основу

њих доказује истинитост својих имају своје име који се тако

називају постулатима.

Према врстама докази могу бити директни и индиректни. Код

директних доказа директно се доказује теза а код индиректних или

апагогичких доказа доказује се немогућност супротности тезе.

Потпун доказ је доказ у коме су сви аргументи недвосмислено

истинити, а некомплетан или непотпун је доказ у коме аргументи

нису безусловно истинити у целом свом обиму, па можемо

закључити да су сви докази мање или више непотпуни. Емпиријски

или апостериорни докази су они чији су аргументи емпиријски


27

искази, а неемпиријски или априорни докази су они у којима се

користе неемпиријски аргументи, а који се настоје доказати само

помоћу истоврсних неемпиријских исказа. Дедуктивни доказ је онај

у коме теза дедуктивно произлази из истинитих аргумената, а

индуктивни онај код којег се теза индуктивно изводи из

индуктивних аргумената. Прогресиван доказ је онај који полази од

истинитих аргумената и из њих се директно или помоћу међудоказа

изводи теза, а регресиван доказ полази од тезе па прилазећи

ставовима који морају бити истинити ако је теза истинита, долази до

ставова који су на основу претходног очито истинити.

Доказивање или извођење доказа мора задовољити следеће нужне

услове: тезе морају бити релевантне за сазнање, искази који

изражавају тезу морају бити јасно и прецизно одређени, аргументи

морају бити прецизно формулисани и сазнајно вредни и релевантни

те морају бити довољни за доказ тезе, аргументи морају бити

независни и различити од исказа саме тезе, доказивање мора бити

логички исправно, у току поступка доказивања не сме се мењати

теза. У поступку доказивања могу се појавити три главне групе

грешака: грешке релевантности, грешке неоснованог разлога и

грешке следа. Оповргавање или побијање (фалсификација) је

поступак доказивања неистинитости неке тезе.

Доказивање и побијање могу се посматрати као две врсте доказа

којима се утврђује истинитост или неистинитост неке тезе, а

доказивање и оповргавање може бити директно и индиректно.

Директно оповргавање састоји се у доказивању погрешности

аргументације тезе због антиномије или саме тезе. Индиректно

оповргавање састоји се у доказивању истинитости антитезе.

Истинитост знања или сазнања увек треба бити верификована што

значи проверена са довољном поузданошћу применом довољно или

прихватљиво поуздане методе (Верификација знања или

сазнања). Практичне методе верификације, фалсификације, знања и

сазнања су метода посматрања и метода експеримента. Сам

поступак верификовања, у смислу потврђивања, увек носи одређени

део сумње у исправност верификације, стога верификацију и

потврђивање никада не можемо сматрати завршеном и дефинисану


28

истину коначном али зато једном поуздано оповргавање,

фалсификовање, можемо сматрати коначним. То значи да ни једно

знање или сазнање не можемо сматрати потпуно истинитим ма како

била потврђено али га зато можемо сматрати неистинитим чим се

један пут поуздано оповргне. Осим практичних метода

верификације (фалсификације) може се спровести и поступак

теоријске верификације мада је са становишта научне методе

поузданост такве верификације проблематична.

Специфичности сазнавања у науци

Свако размишљање није исто што и научно мишљење. Научно

мишљење је само један специфични начин размишљања, а циљ му је

да буде истинито.

У суштини можемо разликовати три нивоа научног мишљења, која

су обично повезана у оквиру научно-истраживачког рада:

најопштији, логички ниво научног мишљења,

ниво теоријске оријентације и

ниво емпиријско-методолошких поступака.

Сваки истраживач треба да се руководи захтевом да научно

сазнавање треба да буде објективно. У процесу сазнавања се полази

и од чулног опажања и појава у објективној стварности, па се путем

апстрактног мишљења долази до истина о њима.

Наука је један од начина сазнавања. Поред научног начина

сазнавања, сазнаје се и на неке друге начине:

интуитивно сазнавање - директно усвајање знања без

интелектуалног ангажовања или сензорне обраде,

ауторитарно сазнавање - прихватање идеја као ваљаног знања

због поштовања извора информација,

рационално сазнавање - сазнаје се само логичком обрадом

информација,


29

емпиријско сазнавање - сазнаје се на основу опсервације,

искуства и

сазнавање понављањем идеја без њиховог доказивања, тако

да временом понављане идеје постају „истина".

Наука, међутим, повезује рационализам и емпиризам, користи

рационалну логику и проверава у сваком кораку емпиријским

опсервацијама. Научник стално балансира између емпиријских

опсервација, рационалног мишљења о генерализованим

принципима, па опет емпиријских опсервација. Научници се крећу

од опажених чињеница до конструисања генералних принципа да би

могли да креирају нова предвиђања о свету, природи, заснована на

овим принципима.

Литература

1. Белак, С.: Увод у знаност,Висока школа за туристички

менаџмент, Шибеник, 2005.

2. Бјекић, Д.: Методе истраживања и научне комуникације,

Технички факултет у Чачку, 2010.

3. Дубић, С.: Увођење у научни рад (Наука и научни метод),

Завод за издавање уџбеника, Сарајево, 1970.

4. Зеленика, Р.: Методологија и технологија израде знанственог

и научног дјела, Економски факултет Свеучилишта у Ријеци,

2000.

5. Лукашевич, В. К.: Основы методологии научних

исследобаний, Учебное пособие для студентов вузов-МН

ООО „Элайда“, 2001.

6. Михајловић, Д.: Методологија научних истраживања,

Факултет организационих наука, Београд, 2004.

7. Ошарин А. Б., Ткачев А, В., Чепагина, Н. И.: История Науки

и техники, Учебно-методическое пособие, под редакц.

Ткачева, ЦПГ ИТМО, Санкт Петерсбург, 2006.

8. Britannica Encyclopedia, Science, http://www.britannica.com.

9. www.mudremisli.com

http://www.britannica.com/


31

„Из дана у дан сам се питао шта је то електрицитет, али нисам

налазио одговор... и још увек себи постављам то исто питање.

Електрицитет је за мене све...Дан када тачно сазнамо шта је

електрицитет, биће најзначајнији датум у историји човечанства.“

Никола Тесла

2. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ НАУКЕ

Пут од искуствених сазнања, елементарних и свакодневних,

практичних знања, до научних знања је дугачак. И пре него што ће

се људски ум уздићи до степена научних знања, била су стечена

многа практична знања о којима сведочи израда и употреба

једноставних, у почетку грубих, помагала, оруђа, којима су

примитивни људи настојали повећавати сигурност и удобност

живота [7-9]. Разна емпиријска, практична знања стекла су се из

опажања живота и деловања биљака и животиња, као и од тога које

су од њих корисне или штетне. Практична знања представљају и

емпиријско лекарство и траварство. Међутим, чисто искуствена

знања представљају веома површно познавање појава природе у којој

човек живи и чији је део и он сам [7-9].

Опажајући след, секвеницију, природних појава, а без путоказа за

утвђивање тога следа и везе међу појавама, неуки ум приписује

поједине, наоко ћудљиве догађаје у природном збивању, који без

њему видљивог реда следе један за другим, директном досезању

некога невидљивог мистичног бића које има природу сличну

човековој, тј. ћудљиво је у својим поступцима као и човек. Тако се

сматрало да болести узрокује неко злоћудно, човеку непријатељско

мистично биће. Сунце за примитивног човека представља ужарена

кола Бога — Сунца, која се из дана у дан возе преко неба; облаци

су краве чије млеко долази на земљу у облику кише која земљу

храни.

Иако су оваква митска објашњавања бесмислена, она су ипак у

односу на дотадашњи недостатак било каквих објашњења

представљала неки напредак. Ова објашњења, поред тога што су

давала садржај забавним причама, провоцирала су на размишљање

и постала основним претпоставкама за даље посматрање природе.


32

Оне су се, сваакако, у току даљег посматрања и напретка у

посматрању показале као нетачне, али су се у развоју. знања

показале као корисне, јер су послужиле као полазна тачка за

посматрање појава и за размишљање о њима. Док су се разна

мистична објашњења и магловите претпоставке показале као

нетачне, стекло се много вештине у анализирању и логичком

закључивању.

Како се може касније видети, из развоја науке и научних метода,

нетачна хипотеза која се може упоређивати са чињеницама, на датом

степену развоја може бити кориснија него тачна хипотеза, ако је

изнад схватања времена у којем је настала или се не може проверити

било којим, на том степену развоја познатим, средством

проверавања, евентуално експериментом.

Но највероватнија је претпоставка да су извесне сталне и стабилне

потребе проистекле из услова живота људи и потреба задовољавања

њихових животних потреба, довели до појава сталног посматрања

извесних природних појава и до утврђивања одређеног поретка у

њима. Из ових се сазнања развио обичај, па и стална пракса

посматрања нових појава, чиме, заправо, и почиње свака наука.

Имајући претходна тврђења у виду, оцењује се корисним да се у

даљем тексту да скраћени историјски осврт на развој науке.

2.1. Идеја науке

Наука је, у суштини, систем знања прикупљен научном методом.

Назив наука потиче од латинске речи scientia, што значи знање. Но,

данас није довољно рећи да је наука знање или систем знања. На

пример, астрологија, тумачење особина људи из положаја небеских

тела, је систем знања са дугом традицијом, али није наука јер се не

темељи на научној методи.

Основа научне методе је провера да ли су идеје у складу са

опажањима у природи. Нове се научне идеје не прихватају зато што

су лепе, утешне или зато што у њих верујемо. Прихватају се само

ако их потврдимо опажањем. У физици то значи да сваку теорију

мора потврдити експеримент. Надаље, у науци се све тврдње могу


33

увек изнова преиспитивати. Наука подстиче критичко мишљење -

способност одлучивања, анализирања и оцењивања. Мислити

критички значи не прихватати ништа без претходне анализе и

вредновања. То значи да нема таквог ауторитета у који не бисмо

смели посумњати нити такве идеје о којој не бисмо смели поново

размислити.

Три су важне карактеристике науке које ваља посебно истакнути

[1,2,4,7-9,10,13-17,19]:

проверљивост,

поновљивост и

могућност предвиђања.

Да би била научно утемељена нека тврдња мора бити проверљива

научном методом. Ако није проверљива, она нема везе са науком.

Надаље, мора бити могуће поновити проверу. Научници стога дају

прецизне описе метода и услова својих експеримената како би их

други могли поновити.

Ако експеримент није поновљив, није наука. На крају, добра научна

теорија предвиђа објекте или појаве који до тада нису били опажени.

Добар пример за то су периодични систем хемијских елемената који

је успешно предвидео постојање нових елемената и кварковски

модел честица који је, такође успешно, предвидео постојање до тада

неоткривених честица.

Прича о настанку науке је предуга и пресложена да би била у

потпуности и исправно изложена у једном поглављу ове књиге. Због

тога овде износимо кратки приказ [7-9].

Хомо сапиенс (интелигентни човек) појавио се пре отприлике

250.000 година, а пре свега 400 година зачета је модерна наука.

Период од 400 година само је 0.16% од 250 000 година. Кад бисмо

трајање Хомо сапиенса сместили у 24 часа, модерној науци

одговарале би задњa два минута пре поноћи. Дакле, људи су на

Земљи, претежно, живели без науке у данашњем смислу те речи. Са

друге стране, ти су људи опажали многе појаве око себе које


34

опажамо и ми данас. Међутим, готово је сигурно да је њихов став о

тим појавама био битно друкчији него што је наш став.

Природне појаве људи некада нису разумели и углавном су их се

бојали. Приписивали су их "вишим силама", хировитим

божанствима и развили према њима велико страхопоштовање. Та

некадашња веровања често су остала сачувана у митовима. Митови

су касније еволуирали у религије. Настанак и развој религија је

посебно занимљива тема која, међутим, излази из оквира овог

текста.

Онај тренутак у историји човечанства који је вероватно био кључан

за почетак науке је тренутак у којем се појавила идеја да је "свет

људском уму сазнајан". Те се речи приписују старогрчком филозофу

Талесу из Милета, првом великом филозофу западне цивилизације.

Схватање да човек, у принципу, може разумети природне појаве

данас узимамо здраво за готово. Но у Талесово време то је била

револуционарна идеја која је неумитно променила ток људске

историје. Талеса, стога, са правом називамо оцем науке.

Наука у доба старих Грка била је далеко од појма науке у данашњем

смислу. Била је то заправо филозофија - љубав према мудрости.

Грци су дубоко промишљали о природи и друштву, но нису своје

идеје тестирали. Барем не систематски као што то чине научници

данас. Изузетно важан помак у мишљењу био је тај што се "оно што

не разумемо "није више аутоматски повезивало са вишом силом,

него са "оним што за сада још не разумемо" (али, у принципу,

можемо разумети).

Модерна наука зачета је тек крајем 16. и почетком 17. века, у доба

које називамо научном револуцијом. Било је то време почетка праве

експлозије идеја и открића у астрономији, физици, биологији и

хемији. Нека од неизоставних имена везаних за почетак модерне

науке су: Коперник, Кеплер, Њутн и Галилеј. Галилео Галилеи имао

је вероватно највећу важност, као појединац, при настанку модерне

науке. Он је први комбиновао математички опис природе са

експерименталном провером идеја па се са правом сматра оцем

модерне науке. У даљем тексту биће више речи о научној

револуцији, настанку научне методе те добу рационализма и


35

просветитељства кад се размишљање људи почело ослобађати од

празноверја и некритичких ставова.

2.1. Настанак модерне науке

У наредном тескту ће бити више речи о најважнијим историјским

чињеницама у развоју науке.

2.1.1. Научна револуција

Историјски период у којем је обиље нових информација у

астрономији, физици, људској анатомији, биологији и хемији довело

до одбацивања дотадашњих старих схватања називамо научном

револуцијом. Почетак научне револуције договорно је смештамо у

1543. годину. Била је то година кад су објављене две изузетно

утицајне књиге:

De Revolutionibus Orbium coelestium (О кружењу небеских

сфера) Николе Коперника (1473-1543) и

De humani corporis fabrica (О раду људског тела) Андреас

Весалиус (1514-1564).

Од половине 16. века па до краја 17. века владала је права експлозија

нових идеја што је на крају резултирало модерном науком.

За разлику од данашњих анатомских атласа, цртежи у Весалиусовој

књизи били су углавном алегоријски (алегорија је симболички

приказ неке идеје; у овом случају костур са лопатом симболизује

смрт). Неке од најважнијих идеја биле су хелиоцентрички систем,

атомистичка грађа материје, Њутнов концепт силе и Харвеиев

концепт крвног система човека. Геоцентрични систем, са Земљом у

центру, замењен је хелиоцентричним системом, са Сунцем у

средишту. Аристотелове теорије континуиране грађе материја (коју

чине земља, вода, ваздух, ватра и етер), замењена је дискретном

грађом материја (коју чине атоми). Такође, Аристотелов погрешни

концепт силе као узрока кретања замењен је Њутновим концептом

силе као узрока промене кретања.


36

Велики је број особа дао важне доприносе у том богатом

историјском периоду. Ограничићемо се овде на само још четири

имена. Тихо Брахе (1546-1601) провео је врло опсежна и прецизна

опажања (голим оком, без телескопа!) кретања планета. На основу

тих података Јоханнес Кеплер (1571-1630) дошао је до својих закона

планетарног кретања. Галилео Галилеи (1564-1642) је први користио

телскоп за астрономска осматрања те њиме открио Јупитерове

месеце и Сатурнове прстенове. У својим истраживањима кретања

тела први је користио експеримент и математичку анализу података

добијених експериментом. Коначно, Исак Њутн (1643-1727) је на

основу радова Кеплера и Галилеја повезао небеска и земаљска

кретања у јединствену целину законом опште гравитације. Такође,

Њутн је заговарао начело да научна теорија мора бити повезана са

строгим експериментом.

Завршетком научне револуције, крајем 17. века, почело је још једно

доба важно за настанак модерне науке - просветитељство или доба

разума. Просветитељство је трајало током осамнаестог века и није

било толико идеологија колико станаовиште. Темеље му је положио

један природњак (Исак Њутн) и два филозофа Франсис Бејкон и Џон

Лок. Просветитељи су сматрали да се човек, природа и друштво

могу открити на основу опажања. Настојали су променити начин

размишљања људи те религију, празноверје и страх заменити

разумом и знањем. Крилатица просветитеља била је "усуди се знати

"(лат. sapere aude).

2.1.2. Научна метода

Филозофе емпиристе Френсиса Бејкона и Џона Лока, зачетнике

просветитељства, важно је споменути из још једног разлога настанка

научне методе. Осим Бејкона и Локеа, рађању научне методе

значајно су допринели филозофи рационалисти Рене Декарт и Барух

де Спиноза те емпирист Давид Хуме. О свакоме од њих још ћемо

понешто рећи у наставку текста.

Шта је, уопште, научна метода? Најкраћим речима: то је начин

откривања истина о природи. Можда не најбољи могући начин, али

најбољи од свих начина до којих је човек, у целој историји

човечанства, икад успео доћи. Научна метода обухвата скуп начина


37

за истраживање нових појава, прикупљање новог знања или

исправљања постојећег знања. Да би објаснили неку појаву

научници најпре предлажу хипотезу (или претпоставку), а потом

смишљају експеримент којим проверавају ту хипотезу. Вишеструко

проверене хипотезе које се складно уклапају у постојеће знање

претварају се у чињенице (рецимо, да је Земља округла). Добар

експеримент мора дати опажљиве, искуствене, мерљиве податке

који се онда подвргавају строгим начелима размишљања. За почетни

развој тих начела посебно је заслужан Франсис Бејкон (1561-1626).

Он је, 1620. године, објавио Novum Organum (Нови инструмент),

књигу у којој излаже свој логички систем базиран на редукцији

(приказу сложених концепата као збира једноставнијих).

Научне методе и научне чињенице чине научни систем који има три

важне функције: проверљив је, поновљив и предиктибилан. То значи

да га је увек могуће проверити па ако га репродукујемо (поново

проверимо) морамо добити исте резултате, а не сваки пут другачије.

Коначно, научни систем даје предикције (предвиђања) нових појава

које још нису биле опажене. Опажање тако предвиђене нове појаве

посебно је вредан научни допринос.

У темељима научне методе лежи емпиризам - знање је производ

емпирије или искуства (данас бисмо рекли опажања или

експеримента) и као такво подлеже сталним изменама и допунама.

Емпиризам као филозофско опредељење јавио се још у старој

Грчкој. Овде, међутим, говоримо само о британским филозофима,

емпиристима из 17. и 18. века. Први од њих био је Џон Лок (1632-

1704), један од најважнијих мислилаца просветитељства. Његова

дела имала су велики утицај на касније просветитеље, на пример

Волтера и Русоа. Други важни емпириста, Дејвид Хум (1711-1776),

остао је запамћен и као скептик.

2.1.3. Скептицизам и критичко мишљење

Филозофски скептицизам близак је емпиризму те, као и емпиризам,

постоји већ од античког доба. Стари филозофи скептици сумњали су

да је сазнање могуће и уздржавали су се од давања било каквих

тврдњи. Међутим, такав изворни скептицизам потпуно је


38

непродуктиван. Са филозофским скептицизмом Грчка филозофија

доживела је свој крај.

Модерни скептицизам, који је саставни део научне методе, настао је

у 17. веку. Његов зачетник био је Рене Декарт (1596-1650),

француски филозоф, математичар и физичар. Декартеова књига

Discours de la methode (Дискусија о методи), објављена 1637. године,

одиграла је важну улогу у настанку научне методе. Декартеов став

да у све треба сумњати показао се кључним за модерну науку. Зато

данашња наука, за разлику од религије, апсолутно искључује све

догме и непогрешиве ауторитете. Бити скептичан данас значи не

поверовати без уверљивих доказа.

Декарт је био рационалист као и Барух Спиноза (1632-1677),

Готфриед Лајбниц, а касније, Имануел Кант. Рационализам

претпоставља разум свим другим изворима сазнања па заговара

извођење закључака на основу прапочетка. Данашња научна метода

садржи елементе и емпиризма и рационализма и скептицизма.

Научни скептицизам тражи нужно преиспитивање пре прихватања.

То значи примену разума на било какву идеју, без изузетка. Све

тврдње у науци су привремене и увек могу бити предмет поновог

преиспитивања. Оне тврдње које су прошле неколико строгих

тестова сматрамо (привремено) истинитим. Многе тврдње нису

прошле строге тестове и сматрамо их (привремено) неистинитим. То

укључује пример: исцелитељство, рашљарство, хомеопатију,

астрологију, духове, анђеле, богове, телепатију, телекинезу,

левитацију, билокацију, телепортацију, изваносетилну перцепцију,

чудовиште из Лох Неса, посете ванземаљаца, неидентификоване

летеће објекте, кругове у житу, креативност, интелигентни дизајн и

теорије завере.

Научни скептицизам врло је уско повезан са критичким мишљењем

- нашом способношћу вредновања, анализирања и одлучивања.

Мислити критички значи не прихватати ништа без претходне

анализе и вредновања те пажљиво одлучити треба ли неку тврдњу

прихватити, одбацити или о њој уопште не судити. Способност

критичког мишљења изузетно је вредна вештина и у свакодневном


39

животу. Наше критичко мишљење може се развијати подстакнуто

науком или пак уметношћу.

2.2. Велике идеје науке

Девет одабраних идеја, описаних у наставку текста, нису највеће

идеје у науци. Оне су, првенствено дате у [7-9]. Осим математике

(која је и више од науке), атомске грађе материје (која је темељ

хемије) те еволуције и генетике (темељ биологије) све су остале

теме - теме из физике. Надаље, кад бисмо свакој од тих девет

наслова посветили посебни чланак, или чак посебну књигу, то

свеједно не би било довољно. Наредни прикази, према томе, само су

грубе назнаке идеја којима је једина сврха подстаћи интерес и љубав

за науку. Имајући ове напомене у виду, оцењује се корисним да се

укратко да приказ развоја науке из неколико значајних области, при

тчему се неће водити рачуна о времену настанка тих научних

достигнућа.

Астрономија

Сумерска, египатска, кинеска и грчка посматрања и прорачуни, први

су систематски прикупљани темељи најстарије природне науке,

астрономије. Астрономија се развила из практичних потреба,

уређење календара, одређивање тачног времена, тачног положаја,

оријентација при путовању. Почеци истраживања астрономије

припадају најстаријим народима Месопотамије. У Вавилону,

Вавилонски торањ, Зигурат постављени су темељи научне

астрономије. Дан као јединицу времена наметнула је природа сама,

посматрањем кретања месеца одређена је временска јединица од

једног месеца (временски размак од једног пуног месеца до другог),

посматрањем је закључено да дванаест оваквих месеци чини једну

годину.

Вероватно су богати кинески астрономски резултати (анали сежу до

2857. г. пне) остали недоступни због спаљивања научних

докумената на заповест цара Цин Цхи Хонг Тиа (221. г. пне).

Антички Грци систематски су проучавали свемир. Талес из Милета,

геометар и астроном, (624 - 547. г. пне), представљају почетак


40

филозофског посматрања природе, почетак сазнања општег у

природи. Први је израчунао и предвидео помрачење Сунца 585

године пне.

Према непровереној традицији Питагора (око 580 - 500. године пне)

је први тврдио да је земља округла, док је Аристотел (384-322.

године пне) за то пружио уверљив доказ. Хераклид Понтски (око

350. г. пне) наслућивао је да се Земља окреће око своје осе.

Аристарх (280. године пне) је био уверен да је Сунце веће од Земље.

Развио је теорију о Сунцу као средишту око којег се крећу небеска

тела. Пронашао је и методу за израчунавање удаљености Сунца и

Месеца од Земље. Хипарх (3. век пне.) се сматра оцем астрономије.

Уочио је појаву еквиноција, израдио је велики каталог неба са 850

звезда. Ученик Александријске школе, Ератостен, измерио је обим

Земље, а Птоломеј (2. век пне) је скупио све дотадашње астрономско

знање у својој чувеној књизи Алмагест.

Математика

Математика је произашла из различитих врста проблема са којима

су се људи суочавали кроз историју. Развој математике може се

описати као стално растући низ апстракција. Вероватно је прва

математичка апстракција до које је човек дошао био број. Након

бројања физичких објеката, на пример животиња у стаду, могло се

прећи на бројање апстрактних величина, на пример дана. Осим

бројања, и из њега насталог рачунања, математика се развијала из

потребе мерења те систематског проучавања облика и кретања

разних објеката. Математика је била нужна за развој науке. Но,

каснија примена математике у науци постала је покретач развоја

нове математике.

Математичари трагају за правилностима, формулишу претпоставке

и доказују их (или одбацују) строгим системом размишљања -

математичком логиком. Доказане тврдње називају се теорема.

Помоћу њих могу се доказивати друге теореме. Основне тврдње

(које се не доказују него их унапред прихватамо као истине)

називају се аксиомима. Такво утемељење математике потиче још од

Еуклида. Међутим, Гедел је теоремом непотпуности доказао

чињеницу која је уздрмала математички свет - није могућа


41

аксиоматизација ни једне довољно велике математичке теорије.

Другим речима, увек постоје тврдње које уз дати скуп аксиома није

могуће ни доказати ни оповргнути.

Приступ којим се и у математици и у науци долази до нових знања

добрим је делом исти: постављање хипотезе (или претпоставке),

њено тестирање и коначно прихватање или одбацивање (зависно од

резултата теста). Суптилна разлика је у методи. Математика за

доказивање користи добро утврђени и врло строги систем

размишљања. Научна метода укључује још нешто што је, у бити,

велико ограничење у поређењу са математиком - остварење у

физичком свету.

Математичка истина може описивати физички свет (барем

приближно), али и не мора. Она је више од науке и може описивати

потпуно апстрактне системе, који не описују неку појаву у стварном

свету. Између осталог математика се бави проучавањем количина,

структура, простора и промена.

Количинама се углавном описују бројеви: природни, цели,

рационални, реални и комплексни. Скупови бројева и функције (где

се користе пресликавања са скупа на скуп) имају унутрашњу

структуру као последицу дефинисаних односа међу елементима.

Структурама се баве, на пример, комбинаторика, теорија бројева и

теорија група (изузетно важна за модерну физику). Проучавање

простора почело је са геометријом и тригонометријом, а данас

обухвата, између осталог, топологију и фракталну геометрију.

Проучавање промена било је подстакнуто физиком. Један од

основних појмова у физици је кретање - промена положаја тела у

односу на друго тело. Разматрањем кретања дошло се до

инфинитезималног рачуна (деривација и интеграла) те

диференцијалних једначина. Коначно, данас постоје многе гране

примењене математике где се математички алати користе за

решавање конретних проблема у науци, пословању и другде. Неке

од тих грана су: динамика флуида, нумеричка математика, теорија

вероватноће, статистика, финансијска математика, теорија игара,

математичка физика, математичка хемија и математичка биологија.


42

Физика

Тежњу за сазнањима, за знањем независно од практичних потреба,

од чега и на који начин је изграђен овај свет, представља темељно

питање које су постављали стари Грци. Почели су да размишљају о

саставу материје. Емпедокле (450. г. пне) сматра да постоје четири

прва елемента: земља, вода, ваздух и ватра. Леукип (око 450. г. пне.)

и Демокрит (око 460 -370. г. пне) развили су даље ово схватање и

дали су свету теорију атома. Занимало их је да ли материја, ако се

постепено све даље дели, задржава своја карактеристична својства.

Према Демокриту, атоми су многобројни по обиму и облику, али су

јединствени по супституцији. Леукип и Демокрит су били склонији

шпекулацији него посматрању. Зато је Аристотел (око 340. године

пне), који је полазио од других спекулацијом створених идеја, успео

атомску теорију критиком потиснути у позадину. Архимед (287 -

212. г. пне) поставио је прве егзактне законе, засноване на искуству

и проверене експериментом. Његов егзактан приступ формулацији и

провери чињеница експериментом имао је велики утицај на

физичаре ренесансе.

Идеја атома једна је од најплодоноснијих идеја у људској историји.

Зачета је још у старој Грчкој (или чак и раније у Индији). Атоми су

били замишљени као најситније, недељиве честице од којих се

састоји материја. Практична корист тог концепта дошла је тек два

миленијума касније, у контексту модерне науке. Ирски природњак

Роберт Бојл је, у 17. веку, први систематски применио претпоставку

атомске грађе материје.

Претходник теорије атома био је и Руђер Бошковић, физичар,

астроном и филозоф. Бошковић је први описао, додуше само

квалитативно, силе међу ситним честицама које омогућују стабилну

структуру и разноликост материје. Те његове силе мењале су са

удаљеношћу и интензитет и смер. Бошковићеве идеје утицале су

касније на многе научнике. Фарадеј је рецимо, инспирисан

Бошковићевом теоријом атома, развио изузетно важан концепт

физичког поља. Један од првих доказа стварног постојања атома дао

је Ајнштајн описом Брауновог кретања. Да атом није недељив први

је показао Рутхефорд у славним експериментима почетком 20. века.


43

Коначно, потпуни квантитативни опис атома постао је могућ тек

појавом квантне механике.

Закони очувања најтемељнији су природни закони. Према њима се

одређено мерљиво власништво изолованог система не мења са

временом. Изоловани систем је, пак, физички систем који је

савршено одвојен од своје околине, не постоји интеракција са

околином (на пример, не измењује масу или енергију са околином).

Примери закона очувања за које апсолутно никад није нађен

изузетак су: закон очувања енергије, закон очувања количине

кретања, закон очувања угаоне количине кретања и закон очувања

електричног потенцијала.

Симетрија, која је у свакодневном животу повезана са лепотом,

власништво је система које се не мења при неким променама (или

трансформацијама). На пример, кугла заротирана (за било који угао)

око осе која пролази кроз њено средиште остаје потпуно иста. То не

важи, на пример, за коцку која поседује другачију симетрију. Зато је

кугла ротациони симетрична, а коцка није. Немачка математичарка

Еми Ноетхер једнозначно је повезала симетрије са законима

очувања. На пример, закон очувања енергије произлази из симетрије

у времену (систем се не мења ако обрнемо смер времена). Закон

очувања количине кретања произлази из симетрије транслације (или

упоредна померања) у простору, а закон очувања угаоне количине

кретања из симетрије ротације у простору.

Један од најважнијих закона у природи је други закон

термодинамике. Можемо га изразити на мноштво различитих

начина (који се сви своде на исто): преко топлотне машине,

перпетуум мобилеа, или ентропије. Топлотна машина је уређај који

обавља рад ("даје" нам корисну енергију) на рачун прелаза топлоте

унутар машине - са топлијег резервоара топлоте на хладнији. Однос

пренесене топлоте и апсолутне температуре називамо ентропијом.

Укупна ентропија изолованог система не може се, с временом,

смањивати. Може само расти. Другим речима, топлота не може

спонтано (сама од себе) прелазити са хладнијег резервоара на

топлији. Исто тако, није могуће направити машину само са једним

резервоаром, који би обављао рад тако да црпи топлоту из тог


44

резервоара. Такав хипотетички уређај назван је перпетуум мобиле

(друге врсте) - вечно покретљива машина.

Материја се састоји од атома или молекула (група фајлова везаних

атома). Те ситне, градивне честице материје стално се померају.

Збир свих њихових енергија називамо унутрашњом енергијом. Део

те унутрашње енергије може прећи са једног тела (једног система

честица) на друго тело (други систем честица). Ту енергију прелаза

називамо топлотом. Аустријски физичар Лудвиг Болцман применио

је статистику на унутрашње кретање честица система и тако

објаснио топлоту и ентропију. Ентропија се, у том смислу, показала

као мера нереда у систему. Други закон термодинамике изражен

преко статистичке интерпретације ентропије гласи - укупни неред у

изолованом систему може само расти. Не може се смањивати.

Изоловани систем тежи стању максималног нереда који називамо

топлотном смрћу. Може се показати да су стања максималног

нереда уједно и највероватнија стања.

Крајем 19. века владало је уверење да је физика открила више -

мање све, па је преостао мали број отворених питања на која треба

наћи одговор. Била је то велика заблуда. На самом почетку 20. века

појавиле су се теорија релативности и квантна теорија (или квантна

механика). Сва дотад позната физика одједном је пала у сенку као

стара, класична физика. Физику која се од тада почела развијати

називамо новом, модерном физиком.

Прича о квантима почела је тачно 1900. године кад је немачки

физичар Макс Планк представио свој рад којим је решио проблем

зрачења црног тела. Црно тело је идеализован случај тела које зрачи

само због сопствене температуре, а не због рефлексија из околине.

Проблем је био у томе што је опажени спектар (расподела

интензитета по таласним дужинама) црног тела јако одударао од

теоријски очекиваног спектра који је предвиђала дотадашња физика.

Планк је извео спектар који се слагао са опажањима послуживши се,

како је сам рекао, малим математичким триком. Описао је енергију

зрачења као дискретну, а не континуирану величину. Убрзо се

показало да "пакетићи" енергије (кванти) нису математички трик,

него стварност, а идеја квантизације показала се невероватно

плодоносном.


45

Примена идеје квантизације је нагло доносила велике успехе.

Ајнштајн је квантизацијом енергије светлости објаснио

фотоелектрични ефекат [3]. Дански физичар Нилс Бор

квантизацијом угаоне количине кретања објаснио је емисиони

спектар водониковог атома. Многи су физичари, у првој половини

20. века, дали важне доприносе развоју квантне механике - скупа

научних правила која описују материју и енергију на атомској и

субатомском скали. Једно од тих правила је Хајзенбергово начело

неодређености. Хајзенберг је утврдио да се неки парови физичких

величина, рецимо положај и количина кретања, не могу сазнати

произвољно тачно. Што је једна величина одређенија то је друга

неодређенија. За опажање, на пример, електрона то конкретно

значи: што прецизније утврдимо брзину електрона то ћемо мање

знати где је он, и обрнуто, што га прецизније лоцирамо то ћемо

мање знати којом се брзином креће. То је власништво од раније

било познато за таласе, што даје наслутити да елементарне честице

поседују и нека својства која приписујемо класичним таласима, а не

класичним честицама.

Тежња ка јединственом опису механике и електромагнетизма

Ајнштајна је, 1905. године, довела до посебне теорије релативности.

Потпуно нови и револуционарни поглед на свет произашао је из две,

наизглед безазлене, претпоставке:

1. закони физике исти су у свим инерционим системима (то су

системи који један у односу на другога мирују или се пак

крећу сталном брзином, не убрзавају) и

2. брзина светлости иста је у свим инерционим системима.

Обе су претпоставке у то време биле потврђене искуством односно

експериментом. Закључци су били потпуно изван здравог разума

(онога што нам говори разум на основу свакодневног искуства), но

таква је већина модерне физике. Простор и време нису апсолутни,

него релативни. Не постоји истодобност - оно што је истовремено у

једном систему, не мора бити истовремено у другом систему. Тела у

кретању скраћују се у смеру кретања, мерено из спољног система (у

властитом систему се не мењају). Временски интервал (време

протекло између два догађаја) се продужава, мерено из спољног


46

система. Другим речима, спољни посматрач опажа да време, за тело

у кретању, тече спорије. И вероватно оно најчудније: у свемиру

постоји ограничење брзине. Брзина светлости у вакууму (празном

простору) је гранична брзина за кретање тела у простору.

Идућих десет година Ајнштајн је проучавао уопштење Специјалне

теорије релативности на неинерцијске системе (оне који се један у

односу на другога крећу убрзано). Утврдио је да је убрзање повезано

са гравитацијом - међусобним привлачењем тела због њиховог

својства које називамо масом. Ајнштајнова општа теорија

релативности указивала је на везу механике и електромагнетизма са

гравитацијом. Раније је Максвел ујединио електрицитет, магнетизам

и оптику, три наизглед независна подручја физике. Још пре тога

Њутн је дао јединствени опис небеске и земаљске механике.

Постајало је јасно да физика тежи јединственом опису свих појава,

такозваној теорији свега. Да би описао општу теорију релативности

Ајнштајн је морао развити нову математику - рачун тензора. При

том је открио да маса закривљује простор. Ваља још рећи да је

теорија релативности показала нераскидиву везу најосновнијих

физичких појмова: простора и времена, као и масе и енергије.

Уопштено можемо рећи да маса - енергија изобличују простор -

време, а изобличено простор - време одређује кретање масе -

енергије.

Постоје различите силе (или привлачења) у природи, но све се оне

могу свести на само четири основне:

гравитациону,

електромагнетну,

јаку и

слабу.

Гравитацијом се привлаче сва тела која имају масу, а

електромагнетски сва тела која имају електрични потенцијал. Та су

два привлачења откривена прва јер су њихови учинци веома

уочљиви. Кажемо да су те силе дугодосежне.


47

Јака и слаба сила делују на врло малим растојањима, на димензијама

упоредивим са пречником атомског језгра. Те су силе

краткодосежне па имају утицај тек на најситније честице материје -

елементарне честице. Две су главне врсте елементарних честица:

кваркови и лептони. Кваркови граде, на пример, протоне и неутроне

(основне састојке атомског језгра). Лептони, или "лагане честице",

су врста честица којој припада, на пример, електрон (честица из

атомског омотача). Кваркови се међусобно привлаче јаком силом, а

кваркови са лептонима се привлаче слабом силом.

Три, од укупно четири, темељне силе обухваћене су Стандардним

моделом честица и сила. Њихов механизам разумемо кроз измену

медијатора (честица преносиоца силе). Идеју медијатора увео је

јапански физичар Хидекаи Јукава како би објаснио нуклеарну силу -

силу која држи атомско језгро на окупу. Касније су три основна

привлачења објашњена изменом медијатора: електромагнетно

изменом фотона (честица светлости), јако изменом глуона, а слабо

изменом W и Z бозона. Надаље, показало се да су електромагнетно и

слабо привлачење заправо једна сила која се манифестује на

различите начине у данашњим условима свемира.

У једној раној фази свемира, под битно другачијим условима, те су

две силе биле уједињене у јединствену електрослабу силу. Верује се

да постоји јединствени опис електрослабе силе и јаке силе, што би

било велико уједињење. За теоријом великог уједињења се трага, но

још није нађена. Коначно, физичари стреме још општијој теорији

која би ујединила и обухватила и гравитациону силу. Таква би

теорија била теорија свега. Један од засад најперспективнијих

предлога теорије свега је теорија струна (или стрингова).

Истраживања струна непрекидно инспиришу развој нове

математике, но засад још нису успела да остваре нужан услов науке

- експерименталну потврду.

Почетком двадесетих година двадесетог века амерички астроном

Едвин Хубл истраживао је Андромеду и неколико других "маглица".

Хабл је радио на тада највећем телескопу на свету и оно што је

открио из темеља је променило наше схватање свемира. Показало се

да су маглине заправо огромни скупови звезда, врло удаљени од нас.


48

Била су то посебна "острва у свемиру", друге галаксије. Надаље,

међусобно кретање тих галаксија није било насумично већ је

откривало зачуђујућу правилност: галаксије су се удаљавале једна

од друге и то тим брже што је њихова међусобна удаљеност била

већа. То је значило да се цео свемир, са временом, шири. Ширење

свемира једно је од највећих открића у историји науке те један од

најосновнијих концепата модерне науке. Произлази из опажања, али

такође и из теорије - Ајнштајнове опште теорије релативности.

Открићем ширења свемира постало је јасно да је он раније у

времену био мањи и гушћи односно да је могао имати почетак. То је

подстакло настанак теорије Великог праска по којој је свемир настао

из почетног стања огромне температуре и густине. Израз "велики

прасак" не треба схватати дословно. Почетак свемира није био

попут бомбе која експлодира у претходно празни простор. Била је то

експлозија самог простора и времена - догађај у којем су настали и

простор и време. Теорија Великог праска данас је опште прихваћен

модел настанка и развоја свемира. Опажања која потврђују теорију

Великог праска понекад се наводе као "четири стуба стандардне

космологије". То су: ширење свемира, космичко позадинско

зрачење, величина лаких елемената у свемиру и структура свемира у

великом простору.

Биологија и медицина

Биологија је јединствена наука о животу и живим бићима (према

грчком хо биос - живот). Биологија истражује различите облике и

појаве живота, услова и закона живота по којима се живот збива и

тече као и узроке које живот условљава и узрокује. Почеци

медицине везани су за прва биолошка сазнања што их је човек

стицао код клања животиња и балсамирања људи. Тако је медицина,

са једне стране, имала свој извор у искуству, а са друге стране у

магији. Око 500. године пне. Алкмеон из Кротона први је описао

оптички нерв и Еустахијеву цев.

Најзнаменитији грчки лекар, отац медицине, био је Хипократ (470-

377. г. пне). У својим делима он прекида са митологијом, уноси у

медицину етичке критеријуме, изврсно описује болести и сматра да

су оне проузроковане нескладом односа телесних сокова.


49

Око 300. г. пне. почела је рад анатомска школа под Херофилом и

његовим учеником Ерасистратом. Аристотел (384-322. г. пне)

оставио је тачне и разноврсне описе око 500 животиња и поставио

прву научну систематизацију, разврставши све живе организме у

"узлазни ред". Он је унутар природне науке основао науку о

животињама (зоологију). Аристотел је остао ненадмашен у

богатству опажаног градива све до 16. века, у систематској обради

све до Карла фон Линеа, а до наших дана једва надмашив са

обзиром на филозофску основу принципа биологије, јер никад

касније није постојала намера да се биологија прикаже као део

свеукупне науке о животу.

Вођење Аристотелове школе у Атини наставио је његов ученик

Теофраст (372-288. г. пне). Он се сматра утемељивачем научне

ботанике. Написао је Историју биља. Теофраст је увео и

диференцијалну дијагнозу, разликовање различитих врста истог

рода помоћу кључа Ботаничког одређења. Видовита наслућивања о

пореклу живота и о променљивости живих бића налазимо код

римског песника Лукреција (96 - 55. г. пне). Анатомија старог века

достигла је врхунац под Галеном (129 - 200. године), грчким

лекаром који је радио у Риму. Тек у 16. веку Андреас Весалиус

(1514 - 1564.) је доказао неисправност галенске анатомије.

Научно сазнање о постанку живих бића на Земљи обзнанио је

енглески природњак Чарлс Дарвин 1859. године у својој славној

књизи О пореклу врста. Дарвин је у својим истраживањима

прикупио велики број уверљивих доказа да су се све врсте живота

развиле од заједничких предака процесом природног одабира (или

селекције). До истог је сазнања, независно од Дарвина, дошао и

енглески природњак Алфред Расел Валас. Скуп процеса који доводи

до развоја врста путем природног одабира називамо еволуцијом.

Иако је добро познато да потомци наслеђују многе карактеристике

родитеља, Дарвин није знао који је механизам тог наслеђивања.

Тачније, неке идеје које је имао о том механизму показале су се

потпуно погрешним. Занимљиво је да је управо у Дарвиново време

деловао човек који је емпиријски дошао до исправних закона о

наслеђивању. Био је то Грегор Мендел, немачки свештеник, данас

познат по славним експериментима са грашком. Важност


50

Менделових открића препозната је тек у првој половини 20. века.

Менделове "дискретне јединице наслеђивања", данас познате као

гени, коначно су утврђени као делови молекула ДНК. Гени се

копирају, из генерације у генерацију, но то копирање није увек

савршено. Грешке које се понекад догоде доносе промене у

карактеристикама живог бића. Настају нова својства која већином

нису корисна. Понекад се, међутим, неко ново својство покаже као

предност, корисна карактеристика која се даље пропагира

размножавањем будући да носиоци те карактеристике лакше

преживљавају и стварају потомство него они који ју немају. На тај

се начин врсте постепено мењају, кроз врло дуге временске периоде.

Корисност карактеристике није унапред задата него је одређује

околина - промена средине може учинити претходно корисне

карактеристике некорисним или штетним, и обрнуто. Мендела данас

сматрамо зачетником генетике - науке о наслеђивању и варијацијама

живих организама. Дарвин је еволуцију открио, а генетика ју је

објаснила.

Хемија

Откриће атома као најмањег делића елемента подстакла је нагли

развој хемије. Различитим комбинацијама везивања атома настају

молекули, саставни делови хемијског споја. Посебан процват хемија

је доживела након што је квантна механика примењена на

разумевање просторне структуре молекула. Вероватно најзначајније

откриће везано уз просторну структуру сложених молекула је

откриће структуре ДНК (деоксирибонуклеинске киселине),

"молекуле живота". До њега су дошли, 1953. године, Ватсон и Крик.

Роберт Бојл (1627-1691.), ирски природњак. У својој утицајној

књизи "Скептични хемичар" изложио је претпоставку да се свака

материја састоји од атома као и да су различите појаве резултат

судара атома.

Оцењује се корисним да се, у даљем тексту, осврнемо и на историју

развоја друштвених наука [1,4,14,17,19].


51

Политика

По свему судећи најстарија друштвена наука, наука о појавама које

се односе на заједницку делатност људи, била је политика. Грци

политику темељно проучавају. Особито се баве питањима везаним

за град и државу (Полис). Софисти су били први професионалци у

поучавању, прави просветитељи Грчке. Они су први подучавали у

политичким знањима. Најугледнији софист је био Питагора (481-

411. г. пне), затим Горгија (483-375. г. пне). Софисти су своје

ученике подучавали како се са највећим утицајем може деловати на

послове у држави. Најзначајнија дела из подручја политике су

Платонова Политенаи (Држава) и Номо (Закони), те Аристотелова

Политенаи (Политика). Платон се сматра утемељивачем филозофије

политике. Док Платон поставља апстрактно питање: Која је најбоља

држава?, Аристотел (384 - 322. г. пне) са својим сарадницима

сакупља државна уређења 158 малих грчких државица, да би их

могао историјско - упоредно посматрати и истраживати. Човек је по

природи "политичко биће" (зоон политикон, биће заједнице,

друштвено биће), те своју бит може остварити тек у политичкој

заједници или држави.

Економија

Грци анализирају економске појаве. Међутим, економска

расправљања имала су код Грка мању важност него политичка. И

управљање домаћинством они су сматрали важним, али се Грцима

увек чинило да су послови стицања послови који стоје на нижем

ступњу вредности него политика. Прво значајно писано дело из

подручја економије је упута како треба управљати кућом. То се дело

зове Ерга каи хемераи (Послови и дани), а написао га је грчки

мудрац Хезоид из Аскре. Ксенофонт (око 430 -354. г. пне) написао је

дело "Онкономикос" у којем наглашава предност поделе рада у

привреди те сматра да је пољопривреда мајка и хранитељица

уметности, занемарује занате, расправља о утицају понуде и

потражње и о законитостима опадања приноса.

Платон (427 - 347. г. пне) расправља о улози новца као средства

заједничке замене међусобно немерљивих роба, правила монетарне

политике, несклоност према употреби злата и сребра и става да је


52

вредност новца независна од материјала од кога је направљен.

Аристотел разликује саобраћајну од употребне вредности, новац као

прометно средство од новца као блага. Разматра и случај монопола

који је дефинисао као тржни положај једног продаваца и осуђује га

као "неправедног". Грци су мешали зачетке економске анализе са

својом општом филозофијом државе и друштва и ретко су третирали

економске теме саме за себе. То можда објашњава чињеницу да је

њихово достигнуће у том подручју скромније у односу на друга

подручја.

Историја

Смисао за проучавање историје имали су источни народи. Јевреји са

својом познатом Библијом. Библијске књиге писали су разни аутори

више од хиљаду година (13. век - 2. век пне). У њима су, уз изразе

уметничког надахнућа, нашли места историјски елементи, народна

традиција, легенде и митови. Циљ Библије, која спада међу највећа

достигнућа литературе уопште, је религиозна и морална поука.

Укључујући све извештаје које садржи, Библија жели објаснити

стање људског рода и у преисторијском периоду. Менетхо,

хеленизирани Египћанин, у трећем веку пре наше ере саставио је

опширан приказ следа свих фараона (хронологија). У истом веку је

Берсос, на основу расположивих записа, покушао писати историју

Вавилона.

Грци почињу историју писати на критичнији начин него што је она

писана до тада. Херодот (484 - 425. г. пне) је борбу Грка (Хелена) са

варварима описао на основу онога што је видео и чуо. Он је, дајући

преглед света у коме су се водили персијски ратови, народа који су

их водили, њихових традиција, политичких и друштвених идеја,

пружио начином приповедања велелепно уметничко дело, а

ширином његовог захвата и истинитошћу дао је научни допринос од

непроцењиве вредности за социјалне историчаре, антропологе и

хуманисте. У својој Хисториае (Историја) описао је уз много

географских података, историју Скитије, Лидије, Персије, Вавилона

и Египта.

Тукидид (460 - 396. године пне) је највећи грчки историчар. Написао

је Историју пелопонеског рата у осам књига која је остала


53

недовршена, а приказује догађаје до 411. г пне. У њој поступа строго

хронолошки, делећи је тачно по годинама, групишући грађу и

прецизно описујући војничка кретања. Написао је прву критичку

историју којом жели читаоца, не само забавити, већ и поучити.

Ксенофонт (око 430-354. г. пне), као историчар, нема оног захвата

политичких догађаја, политике и народних реакција као Тукидид.

Његово дело Хеленика (Хеленска историја) је на неки начин

наставак Тукидидове Историје пелопонеског рата до 362. год.

Полибије (200 - 120. г. пне) је грчки прагматични историчар који је

написао Историју света (заправо Историја римске државе) од 226. до

146. г. пне. Истакнути историчар из римског доба је Ливије (59 - 17.

г. пне).

Право

Најстарије схватање порекла права је теократско. Вавилонски краљ

Хамураби прима своје писане законе од бога Сунца, Мојсије их

прима од Јехове, Минос Кретски од Зевса, Ликург од Аполона. И

Сократ је у боговима гледао творце закона. Но, већ његови ученици

Платон и Аристотел знају да су закони право и дело људи, а не

богова. Многа Платонова решења превазилазе оквире и могућности

онога времена те представљају циљеве од којих многи ни до данас

нису остварени. Строга законитост као одбрана од злоупотребе

власти, остварење праведности, обављање функција на основу

способности, једнаки услови и заједничко васпитање деце, потпуна

равноправност жена, ограничавање крајности богатства и

сиромаштва. Аристотелово дело Политеиаи садржавало је 158

устава за 158 држава, а међу њима и Атински устав. Он уместо

божанства уводи "природу" као стваралачки чинилац права. Прави

замах право постиже код Римљана код којих је оно постало

најважнијом друштвеном науком. Код њих право више вреди од

политике и филозофије, те је римско право пример једног

свеобухватног правног система.

У даљем тексту ће се приказати и развој неких других наука [2,5,10-

22].


54

Кибернетика

Појава кибернетике као нове гране науке и њен назив везани су за

име америчког математичара аустријског порекла Н. Винера (N.

Wiener, 1894 - 1964). Кибернетика у најширем смислу значи

делатност управљања. Назив се у одређеном смислу налази већ код

Платона, а у новије време употребио га је А. М. Ампер (A. M.

Ampere). Називом Кибернетика Винер је настојао да изрази умеће

управљања и организације, тако да назив буде применљив на

најразличитије области [2].

Наше везе са спољним светом одржавају се повратним спрегама:

примањем и предавањем саопштења. Примајући саопштења, ми

опажамо, стичемо знање. Шаљући саопштења, вршимо утицај на

свет. Способношћу примања и давања информација не располажу

само људи. Колико је досад испитано, ту способност свакако имају

сви сисари, затим птице, мрави и пчеле.

Кибернетика проучава системе који се сами регулишу и сами

управљају. За кибернетику је свеједно из чега се састоји одређени

систем, па, нпр. не прави разлику између размештаја фигура на

шаховској табли и одређене грађе машине, или економског система,

или, пак, мисаоног процеса, само ако они подлежу истим

принципима организације.

Информација представља у кибернетици један од основних појмова.

При разматрању информације полази се од њене садржајне стране, а

задржавају само количински подаци које она пружа. Другим речима,

информација се своди на количинске податке. Свођењем

коришћених обавештења само на њихову квантитативну страну,

квантитативни аспект допушта да се са истог гледишта може

приступити процесима који су се пре сматрали потпуно различитим.

У ове процесе спадају, нпр: функционирање нервног система, слање

информација средствима везе, рад рачунарских машина, разни

процеси организације и управљања.

Пример најсложенијег кибернетског система представља човеков

мозак, који прима, меморише и обрађује информације које му долазе


55

из спољњег света и при том спољни свет одражава и препознаје.

У поређењу са човековим мозгом, веома упрошћен кибернетски

систем у подручју техничких постројења представља, нпр, рачунска

машина, или дизалица (лифт), која прима и задржава информације и

затим аутоматски делује према примљеним информацијама.

Техника

Као што ће се видети у наредним поглављима, техника је

мултидисциплинарна наука чије су основе математика, све природне

науке, кибернетика и сл. Због тога није сврсисходно да се поново

прикажу историјски развоји поменутих наука, већ ћемо се, укратко,

базирати само на открићима новијег доба. Наиме, биће речи о тзв.

„индустријској― револуцији [15,23]. Под тим подразумевамо широк

појам, који обухвата серију радикалних открића и иновација.

Индустријска револуција је појам везан за нагли друштвени развој

који се догодио у кратком временском периоду. У другој половини

XVIII века ручна производња почела се замењивати парним

машинама. Тиме је почео развој који је од краја 18. до средине 19.

века темељно изменио раније политичке, привредне и друштвене

системе у већем делу света. Почела је Прва индустријска

револуција.

У 18. веку је највећу мануфактурну производњу имала Енглеска. У

њој се повећавала потреба за тканинама па су произвођачи тканина,

ради повећавања и убрзавања производње, примењивали изуме у

предузећима.

У Енглеској су произвођачи све више улагали новац у стварање

нових изума. Но, најпознатији је био изум парне машине. Њега је

1764. године усавршио Шкот Џејмс Ват. Проналазак парне машине

изазвао је велики преокрет у производњи, односно револуцију у

преређивачким делатностима и индустрији. Мануфактурна

производња замењена је машинским радом. Промене изазване

применом парне машине називају се прва индустријска револуција.


56

Нове парне машине су врло брзо пронашле примену у фабрикама,

рудницима и саобраћају. Машине које су користиле водену пару као

погонско средство морале су бити од чврстог материјала – метала, а

посебно гвожђа. Због тога се нагло повећала потражња за гвозденом

рудом и угљем.

Американац Роберт Фултон је 1807. саградио први пароборд који је

са стране имао точкове са лопатама, а звао се Клермонт. Већ 1819.

године амерички је пароброд Сeвана препловио Атлантски океан за

26 дана.

Године 1814. Енглез Џорџ Стивенсон конструисао је прву парну

локомотиву. У почетку се кретала брзином од 20 km/h, а касније и

брже. Звала се Ракета (енгл. Rocket). Већ 1852. у Енглеској саграђена

је прва железничка пруга на свету. Повезивала је градове Стоктон и

Дарлингтон.

У доба прве индустријске револуције појавили су се многи важни

изуми који се и данас користе. Американац Бенџамин Френклин

изумео је 1752. громобран, делотворну заштиту објеката од удара

грома. Енглез Сер Хамфри Дејви начинио је 1815. Дејвијеву

светиљку коју су користили рудари. Тиме је знатно смањен број

несрећа у рудницима. Слепи француски учитељ Луј Брај изумео је

1829. писмо за слепе, познатије као Брајово писмо: слова бројеви и

други знакови на папиру означавају се посебним распоредом

испупчених тачака.

Американац Семјуел Морзе изумео је 1837. телеграф и посебну

азбуку названу Морзеова азбука која се састојала од дугих и кратких

сигнала за преношење порука на велике удаљености.

Године 1858. положен је први подморски телеграфски кабл између

Америке и Европе. Француз Луј Дагер усавршио је 1939.

фотографски апарат, а Американац Чарлс Гудјир открио је

вулканизацију, тј. начин за добијање гуме из каучука.


57

Следеће године залепљена је на писмо прва поштанска марка на

свету, а идеју је спровео Енглез Роланд Хил. Године 1854. појавио је

први бицикл са педалама.

Развојем друштвених односа, настаје т зв. «Друга индустријска

револуција».

Људска радозналост и жеља за знањем довешће у другој половини

19. века и на почетку 20. века до нових научних и бројних

техничких открића. Наступило је доба великих промена у привреди.

Године 1879. амерички изумиељ Томас Алва Едисон направио је

прву електричну сијалицу. У САД је радио изумитељ Никола Тесла.

Он је 1887. године изумео мотор на наизменичну струју. Тај је

мотор основа данашње погонске електротехнике. Теслин проналазак

вишефазних струја и трансформатора који стварају струју високог

напона омогућио је јефтино преношење електричне енергије на

велике удељености и њену масовну примену.

У Сједињеним Америчким Државама откривен је 1859. први извор

нафте. Од тада ће нафта постепено постати најважнији извор

погонске енергије у свету.

Нафта је текућа смеша угљоводоника настала из остатака

организама испод површине земље. Почела се искоришћавати

половином 19. века, али је тек након проналаска и усавршавања

бензинског мотора, искоришћавање нафте задобило ону меру коју је

задржало до данас. Најширу је примену бензински мотор задобио у

саобраћају: аутомобили, локомотиве, бродови и авиони покретани

су његовом снагом.

Енглески инжењер Сер Хенри Бессемер 1856. године пронашао је

поступак за производњу челика из растопљеног сировог гвожђа. Тај

је проналазак подстакао развој тешке индустрије. Немачки инжењер

Николаус Аугуст Ото конструисао је 1877. године мотор са

унутрашњим сагоревањем. Његови земљаци Карл Бенц и Готлиб

Дајмлер израдили су 1885. прве модерне аутомобиле са бензинским

мотором. Године 1883. појавио се први мотоцикл. Немац Рудолф

Дизел изумео је 1896. године мотор који покреће нафта. Трамвај са


58

коњском запрегом, који се појавио још 1850. у Њу Јорку, замењен је

постепено електричним трамвајем, а пругом Балтимор - Охајо у

САД, кренула је 1895. године прва електрична локомотива. На

почетку 20. века Американац Хенри Форд започео је серијску

производњу аутомобила на покретној траци. Ти су изуми силно

унапредили саобраћај.

Још 1861. године Немац Јохан Филип Рајс начинио је први телефон,

а први употребљиви телефон конструисао је 1876. амерички

физичар Александер Грахам Бел. Испрва су телефони коришћени

само у пословне сврхе. Касније се уводе и по становима те улазе у

приватну употребу. Тај је изум унапредио везе међу људима.

Године 1869. отворен је Суецки канал који повезује Средоземно

море и Црвено море, а 1913. у саобраћај је пуштен Панамски канал

који повезује Атлантски и Тихи океан. До тада се бродовима из

Европе у Азију морало путовати око Африке или Латинске

Америке.

У САД је 1869. саграђена прва трансконтинентална железничка

пруга која је повезала источну и западну америчку обалу, а у Русији

је 1904. довршена Транссибирска железничка пруга која је повезала

Москву с Владивостоком на Далеком Истоку.

Иако су још у 18. веку браћа Јосеф и Жакуес Монголфје у Паризу

узлетела балоном од платна и папира, испуњеним топлим ваздухом,

тек на прелазу из 19. века у 20. век, човек се први пут винуо у

ваздух. Године 1891. полетео је Немац Ото Лилиентхал са једног

брда помоћу ваздушне једрилице са крилима, али је при том

експерименту погинуо. Неколико година касније, према нацртима

Давида Шварца, немачки официр Фердинанд фон Цепелин је

конструисао ваздушни брод - цепелин. Тек су 1903. браћа Орвил и

Вилбур Рајт у САД први успешно полетели авионом са двоструким

крилима, а летели су непун минут. Француз Лоуис Блериот прелетео

је 1909. таквим авионом канал Ла Манш између Француске и Велике

Британије.

Године 1902. италијански проналазач Гуљелмо Маркони предао је

прву радијску поруку из Велике Британије у Француску. Био је то


59

почетак радија чије је основе направио и открио Хајнрих Рудолф

Херц. Напомињемо да је накнадном судском пресудом овај

проналазак приписан Николи Тесли.

Браћа Аугуст и Лоуис Лумиере ударила су у Паризу 1895. године

темеље кинематографије и филмске индустрије. У доба друге

индустријске револуције, наука је доживела велики напредак.

Немачки доктор Роберт Кох открио је помоћу микроскопа 1882.

узрочник туберкулозе, а 1884. узрочник колере. Обе су болести у то

време биле неизлечиве.

Француски биолог и хемичар Луј Пастер, познат је по низу научних

открића у области медицине и фармације. Најважнија су његова

истраживања о узроцима беснила и колере и проналазак вакцине

која успешно лечи те болести. Вакцину против беснила открио је

1885. и тиме спасио милионе људи од сигурне смрти. Основао је

институт у Паризу који је постао средиште научног истраживања у

подручју нове дисциплине - бактериологије, тј науке о бактеријама,

узрочницима болести. У то су доба откривени и узрочници

туберкулозе и тифуса, а пронађени су и први витамини.

Немачки физичар Вилхелм Конрад Рендген открио је 1895. зраке

помоћу којих се може посматрати унутрашњост људског тела,

такозване X- зраке или Рендгенске зраке за које је добио Нобелову

награду за физику 1901. Његово откриће нашло је широку примену у

физици, техничким наукама и медицини.

Руски хемичар Дмитриј Иванович Мендељејев систематизовао је

1869. хемијске елементе према атомској маси и саставио познати

Периодни систем елемената.

Марија Кири и њен муж Пјер Кири открили су два елемента који

имају способност зрачења: радијум и полонијум. Касније су

научници открили како постоји још таквих елемената. Тим је

открићима започео развој нових научних дисциплина: атомске

хемије и атомске физике. Учињен је први корак ка атомском добу.

Брачни пар Кири добио је две Нобелове награде: једну из хемије и

једну из физике.


60

Немачки физичар Алберт Ајнштајн поставио је 1905. познату

теорију релативности. У Неандертхал у Немачкој откривене су 1856.

кости прачовека из старијег каменог доба. Тај је налаз изазвао међу

стручњацима расправе о природном пореклу и развоју човека.

Већ 1859. године енглески природњак Чарлс Дарвин објавио је дело

О пореклу врста помоћу природне селекције. Насупрот религијским

тумачењима о божанској улози у развоју живота, односно настанку

врста, Дарвин је доказивао да се живот на Земљи обликовао

поступним развојем живих бића путем природног извора и промена

врста.

Шведски хемичар Алфред Нобел 1867 изумео је динамит. Разочаран

тиме што се његов проналазак почео користити за ратна разарања,

Нобел је 1895. своју имовину завештао и оставио у фонд из кога се

сваке године дели пет награда за најзначајнија достигнућа и

доприносе у физици, хемији, медицини, књижевности и борби за

мир у свету (од 1969. додељује се и Нобелова награда за економију).

Нобелове награде деле се од 1901. године.

Друштвени односи се развијају и даље. Наступило је тзв.

Послеиндустријско доба:

од 1950. године наступа нова фаза у историји рада – фаза

аутоматизације,

израда првог атомског реактора (1942.),

израда првог компјутера (1946.),

увођење робота у производњу (1956.),

први вештачки сателит 1957, Спутњик I (тадашњи СССР),

први лет у космос 1961 Восток I, Јуриј Гагарин (тадашњи

СССР),

први лет са људском посадом на Месец, Аполо 11 1969, Нил

Армстронг, Едвин Олдрин, МајклКолинс (САД)

откриће Интернета (1969.).

Карактеристике постиндустријског доба


61

раст терцијарног сектора привреде (сектор услуга), посебно у

администрацији (у САД 75% становништва ради у

терцијарним делатностима, 22% у индустрији и мање од 3% у

пољопривреди),

драстично се смањује проценат становништва запосленог у

пољопривреди и индустрији – постиндустријска

цивилизација,

наука постаје основни покретач развоја, што доводи до

научно-технолошке револуције - универзитети више сарађују

са индустријом и политичким структурама - данас ради 90%

научника који су икад живели на земљи,

у неким гранама индустрије (петрохемија, електране) 90%

производње је у потпуности аутоматизовано,

• масовно запошљавање жена (узроци: ратови, олакшавање

кућанских послова, смањење наталитета, разводи,

феминизам, нова занимања, смањивање значења физичког

рада, технолошки напредак),

• интелектуални рад замењује физички,

• нове технологије не замењују само физички рад, него знатно

олакшавају и интелектуални рад (Word, Excel, итд.),

• све мање људи има стално запослење,

• од 1980. повећава се број радних сати годишње,

• повећава се количина времена која се проведе у путовању на

посао,

• честе су промене пребивалишта – повећава се број

социјалних контаката, али се тешко одржавају трајна

пријатељства,

• распад проширених породица,

• технички гледано, готово сва научна и културна достигнућа

човечанства могу бити доступна сваком човеку већ данас,

• највећи проблем савременог човечанства је стално

повећавање социјалних разлика – богати постају све богатији,

а сиромашни све сиромашнији итд.

На крају, оцењујемо целисходним да на једном месту прикажемо

податке о научницима за које се сматра да су веома значајни за

развој науке [13]. Подаци који се односе на научнике из доба пре

нове ере су дати у Табели 1, а за научнике после нове ере у Табели 2.


62

Табела 1. Значајни научници из доба пре нове ере

Р.Б. Име Рођен Умро Научна област

1 Талес 624 547 Филозоф: Математичар

2 Анаксимандер 611 546 Филозоф: Астролог

3 Питагора 580 500 Филозоф

4 Анаксагора 500 428 Филозоф

5 Херодат 484 425 Историчар

6 Сократ 469 399 Филозоф

7 Демокрит 460 370 Филозоф

8 Хопокрит 460 377 Медицина

9 Платон 427 347 Филозоф

10 Аристотел 384 322 Филозоф: многе науке

11 Еуклид 330 275 Математичар

12 Архимед 287 212 Математичар, Физичар

13 Катон Старији 234 149 Политика и војне науке

Табела 2. Значајнији научници из доба после нове ере

Р.Б. Име Рођен Умро Научна област

1 Колумбо, К. 1415 1506 Проналазач Амер.

2 Леонардо, В. 1452 1519 Сликар, Вајар, Арх.

3 Коперник, Н. 1473 1543 Астроном

4 Микеланђело, Б. 1475 1564 Сликар, Вајар, Арх

5 Бруно, Ђ. 1548 1600 Филозоф: Физичар

6 Галилеј, Г. 1564 1642 Математ., Астрон..

7 Кеплер, Ј. 1571 1630 Астр. Мат. Физ.

8 Декарт, Р. 1596 1650 Мат. Физ. Филозоф

9 Левенхук, А. 1632 1723 Оптичар,прон. мик.

10 Њутн, И. 1642 1727 Мат. Физ. Астроном

11 Бифон,Ж. 1707 1788 Природњак

12 Бошковић, Р. 1711 1787 Мат. Физ. Астроном

13 Ломоносов, М. 1711 1765 Хемичар,Физичар

14 Кант, И. 1724 1804 Филозоф

15 Галвани, Л. 1737 1798 Биолог

16 Лавоазије, А. 1743 1794 Хемичар


63

17 Ламарк, Ж. 1744 1829 Зоолог

18 Далтон, Ј. 1766 1844 Природњак

19 Хегел, Г. 1770 1831 Филозоф

20 Лисак, Г. 1770 1831 Хемичар, Физичар

21 Фарадеј, М. 1791 1867 Физичар

22 Дарвин, Ч. 1809 1882 Биолог

23 Маркс, К. 1818 1883 Филозоф

24 Пастер, Л. 1822 1895 Биолог

25 Максвел, К. 1831 1879 Физичар

26 Мендељејев, Д. 1834 1907 Хемичар

27 Рендген, К. 1845 1923 Физичар

28 Бекерел, А. 1852 1908 Хемичар

29 Тесла, Н. 1856 1943 Физичар

30 Кири, П. 1859 1906 Физичар

31 Кири, М. 1867 1934 Физичар,Хемичар

32 Ганди, М. 1869 1948 Филозоф

33 Ајнштајн, А. 1879 1955 Физичар

34 Борн, Н. 1885 1962 Физичар

35 Кири, И. . 1897 1956 Физичар

36 Жолио, Ф. 1900 1958 Физичар






3. Einstein, A.: Out of my Late Years, New York, 1950.

4. Goldacre, B.: Bad Science, Harper Perrenial (2009)

5. Франк, Ф.: Филозофија науке, Нолит, Београд, 1972.

6. Форд, Х.: Мој живот и рад, ДСП Крагујевац, 1995.

7. Хрупец, Д.: Идеја знаности, први део, http://magic-

zef.irb.hr/~dhrupec/writing/povijest_znanosti_1dio.pdf

8. Хрупец, Д.: Настанак модерне знаности, други део,

http://magiczef.irb.hr/~dhrupec/writing/povijest_znanosti_2dio.Pd

f


64

9. Хрупец, Д.: Велике идеје знаности, трећи део, http://magic-

zef.irb.hr/~dhrupec/writing/povijest_znanosti_3dio.pdf

10. Horvat, D., Hrupec,D: Fizika: pojmovi i koncepti, Neodidacta

(2010)



ООО „Элайда―, 2001.

12. Милинковић, А.: Теслино тајно оружје, Беокњига, 2002.

13. Михаловић, Д. Методологија научних истраживања,


14. Medavar, P.B.: Advice to a Young Scientist, Harper&Row

Publishers, 1979.

15. Ошарин, А. Б., Ткачев, А. В., Чепагина, Н. И.: История Науки



16. Опенхајмер, Р.: Наука и здрав разум, Просвета, Београд,

1967.

17. Shermer,М.: The History of Science (3 CDs), The Skeptics

Societi (2009)

18. Шваб, Ч.: Пут ка успеху, Десет заповести за успех, ДСП




2000.

20. Tesla Memorial Society New York: Tesla Biography,

www.teslaosciety.com.

21. www.wikipedia.org

22. http://www.google.com/images?hl=en&sugexp=ldymls&xhr=t&q

=nikola+tesla+inventions&cp=14&bav=on.2,or.&um=1&ie=UTF

8&source=univ&sa=X&ei=XdV1Te_rL83Oswa4iaX8BA&sqi=2

&ved=0CGUQsAQ&biw=1024&bih=536

23. www.wikipedia.com

http://www.wikipedia.org/

http://www.google.com/images?hl=en&sugexp=ldymls&xhr=t&q=nikola+tesla+inventions&cp=14&bav=on.2,or.&um=1&ie=UTF8&source=univ&sa=X&ei=XdV1Te_rL83Oswa4iaX8BA&sqi=2&ved=0CGUQsAQ&biw=1024&bih=536





65

Материјални и духовни производи људског рада немају сврху сами

по себи, они су, у крајњој линији, само средства за остварење

услова за човеково ослобађање, јер човек не може ван себе да

тражи своје хуманистичко опредељење.

Карл Маркс

3. НАУКА И ДРУШТВО

Свима, па и највећим лаицима је јасно да живимо у времену

врло брзог прогреса, али и у времену које је оптерећено

супротностима [17,18].

Човек се, као свесни део природе, не задовољава својим тренутним

положајем. Он је радознао, жели да продре у законе природе, жели

да те законе користи за своје свакодневне потребе, да смањи своје

напоре, да подмири своје потребе различите природе: биолошке,

психолошке, физичке и друштвене.

Човек тежи слободном размишљању и стваралаштву. Али он је део

друштва и све своје тежње, успехе и неуспехе, валоризује са, у том

историјском тренутку, важећим друштвеним мерилима.

Човек није никада потпуно задовољан, он увек има циљеве којима

тежи. Ретко када се задовољава постигнутим. Сваки остварени циљ

представља за човека - ствар која се сама по себи подразумева, а

новопостављени циљ је оно зашта се вреди борити и улагати нове

напоре. Човек, дакле стално помера своје циљеве и границе својих

хтења.

Али појединац је део друштвене заједнице, његова хтења могу да

буду остварена само ако су у довољној мери у складу са хтењима и

циљевима друштва.

Општи циљеви којима друштвена заједница тежи јесу обезбеђење

егзистенције човека и повећање његовог благостања.

Према [8] постоји више неоспорних општих циљева којима теже сви

људи света, као што су:

елиминација глади,


66

елиминација ратова,

елиминација болести,

продужење века човека,

елиминација прекршаја,

повећање стандарда,

повећање нивоа образовања,

смањење физичког рада,

скраћење радног времена и др.

У складу са овим најопштијим циљевима стоји и настојање да се

научно - технички напредак учини доступним, што већем броју

људи. Још давне 1922. год, Хенри Форд [9,17,18] је писао: " Чим се

створи један прогрес: аутомобил, лифт, телефон, шиваћа машина,

вагон за спавање, прва дужност владе и појединаца је да се старају да

тај прогрес учине приступачним свим људима". Здравствена

заштита и образовање морају да буду доступни сваком појединцу.

Налазимо се у времену у коме се ова два циља реализују.

Све напред наведене вредности као и многе које нисмо поменули,

чине благостање човека. Број људи на нашој планети врло брзо

расте. Непрекидна тежња друштва да повећа благостање појединаца

захтева све више енергије по становнику. Наша планета, условно

речено, је "материјална тачка", значи ограничених материјалних и

енергетских могућности.

Ради илустрације на Сликама 1 и 2 дат је укупан број становника на

нашој планети, као и његов годишњи прираштај [8]. Поменуте слике

показују да постоји сталан раст становништва на Земљи.

Са порастом броја становника и са повећањем благостања човека,

све више се исцрпљују постојеће резерве у:

сировинама,

енергији,

прехрамбеним сировинама,

количини воде за пиће и тд.

При томе се повећавају потребе у:


67

броју станова,

броју радних места и броју установа и предузећа,

капацитетима просветних и здравствених установа и тд.

Слика 1. Светска популација - прогноза

Слика 2. Годишњи прираштај светске популације

Градови се пренасељавају. Смањују се плодне површине. На пример,

омасовљавање аутомобила преко одређене границе доводи у питање

предности и користи коју човек очекује од поседовања аутомобила.

Долази до загушења саобраћаја. У једном моменту постаје много

економичније и рационалније, у неким градовима, ићи пешице од

места становања до радног места и обратно, јер вожња аутомобилом

дуже траје уз знатно већи утрошак најквалитетније – психо - физичке

енергије човека [17,18]. При томе аутомобил оптерећује околину

буком, издувним гасовима, захтева саобраћајнице и паркинг простор

и коначно, када се искључи из саобраћаја услед неисправности или

дотрајалости, захтева простор. Човек је принуђен да истражује и


68

открива нове сировине, нове могућности за исхрану и нове изворе

енергије. Овде смо издвојили само неколико важнијих области

истраживања које су у непосредној вези са демографском

експанзијом и на тај начин са егзистенцијом човека. На примеру

омасовљавања аутомобила показали смо и неке супротности које са

собом носи технички прогрес.

Примена научних резултата у пракси води напретку али и доноси

проблеме за које човек позива опет науку. За управљање сложеним

динамичким системима као што су друштвено - економски системи,

који се развијају у функцији од пораста броја становника, за смањење

својих напора и превазилажење ограничења које по својој природи

има, као биолошки систем, човек развија кибернетику. И многе друге

нове научне дисциплине развијају се као директна потреба човека

[2,7,8,11,12,13,19,21]. Нема ниједне научне дисциплине која није

усмерена посредно или непосредно, на обезбеђење егзистенције

човека и повећање његовог благостања, што представља основне

циљеве сваког истраживања. Док су неке научне дисциплине, као што

су медицинске науке, у директној вези са човеком па им је циљ

очигледан, постоје научне дисциплине код којих само за тренутак

можемо да се нађемо у недоумици, јер изгледа, да их не можемо да

доведемо у везу са човеком. Међутим, довољно је само мало

размишљања па да откријемо необично тесну везу са човеком. Такав

је случај чак и са неким областима физике. За друштвене науке ми

бисмо рекли ду су најтешње повезане са понашањем друштва и

појединца у њему. Међутим, појединци као део физичког света

побуђују се од окружења и условљавају своје реакције у физичком

или физичко - хемијском облику. Чак и физиолошке реакције своде се

на физичке и хемијске реакције унутар организма

[2,7,8,11,12,13,19,21].

Ми можемо да говоримо о томе колико је одређено истраживање у

непосредној вези са човеком, али, у крајњем вредновању, ни једној

науци не можемо да оспоримо усмереност ка човеку и вредности за

човека.

Оно што можемо тврдити на основу текста из претходног поглавља je да

се XX век карактерисао брзим променама у [8]:

науци,


69

образовању и

технологији.

Процењује се да се укупно знање удвостручава за сваких 5 до 8

година.

Двадесети век је био праћен продором нових технологија, у области:


комуникација,

енергетике,

суперпроводљивости,

генетског инжењеринга,

бионике,

нових материјала и

нанотехнологија.

Корисно је да се укаже и на потпуно нова открића у прошлом веку

[8].

људски ген,

виртуална реалност,

квантни рачунари,

интернет,

дигиталне комуникације,

ласер и оптички кабл,

клон,

човек у космосу и тд.


70

На основу предходног може се слободно тврдити да се очекује да ће

XXI век бити век науке и открића [1,2,4,7,8,10,11-19,21].

Понекад се друштвена корисност науке упрошћава и ограничава на

њене техничко - технолошке консеквенце као основу материјалног

благостања, посебно у савременој цивилизацији. Крајњи циљеви

науке су дубљи у упознавању законитости природе, друштва и свог

сопственог бића [1,2,4,7,8,10,11-19,21]. Уз помоћ науке човек стиче

могућности да се ослободи од многих природних сила принуде,

притисака других људи, принудног рада али и од сопствених

предрасуда и слабости. Све друге друштвене вредности воде

ослобађању, а ово ослобађање води преко знања, науке.

Развој људске мисли, а посебно научне мисли, јасно показује да се

људско друштво у свим његовим појавним облицима: социолошком,

историјском, економском, културном, антрополошком, може

емпиријски истраживати укључујући и предвиђање као највиши

домет сваке науке. Научна мисао добија своју потврду повезивањем

теоријског објашњења са практичном применом не само у размени

са природом већ и са људским друштвом и самим човеком. Тако се

наука јавља као чинилац генеричких чинилаца развоја друштва али

и као појава израсла из друштвених снага и конкретног историјског

тренутка и развоја [1,2,4,7,8,10,11-19,21].

Са друге стране посматрано, свака организована људска активност

којом се известан број људи бави претежно или искључиво, има

одређени статус у људском друштву. Он је оквирно одређен са три

основна елемента, бројношћу, организованошћу и значајем. Сваки

од ових елемената има вишеструко значење и условљен је степеном

развијености производних снага, структуром друштвених односа,

културним наслеђем. Уочљива је, посебно у индустријски

развијеним друштвима, снажна спрега између степена привредног

развоја и утицаја науке на достигнути и будући социјално -

економски развитак.

У савременом свету, нема сумње, у свим земљама и друштвима је

став према науци као организованој друштвеној делатности

позитиван. Међутим, он није уравнотежен свуда, тако да се ту више

ради о декларисаном ставу према науци и научним истраживањима.

Узрок томе су објективне законитости које силом друштвене


71

нужности које у неким друштвима стављају науку у жижу даљег

друштвено - економског развоја, а код других је она на споредним

колосецима друштвених збивања.

Технолошки развијене земље махом су исцрпле могућности развоја

које пружа струка у свим професионалним доменима [1-21]. Ако су

у њима прилике такве да је трансфер научних знања у технологију и

струку брз оне ипак врло брзо постају немоћне за даљи техничко -

технолошки прогрес. У тим земљама непрекидан развој научне

мисли добија обрисе нужности која условљава даљи домет свих

струка.

Земље на путу развоја и оне које су на првим корацима у томе, нису

у могућности да науку третирају на исти начин. Њихова друштвено-

економска нужност је таква да су још увек непопуњени значајни

простори које треба да попуни струка и рационална организација

рада у готово свим професионалним доменима. У таквим приликама

стране лиценце се јављају као ефикасан и брз пут освајања

индустријских грана и производа. За њихово преношење у праксу

довољна је стручност нижег домета. У таквим друштвима често

нема материјалних предуслова за извођење научних истраживања

или је научна политика таква да у дужем периоду не може да

властита наука даје сопствена решења. Тако се постепено формира

научна зависност да наука у недовољно развијеном свету нема

функцију моторне снаге која се остварује у високо развијеним

земљама. Таква ситуација узрокује да и струка тих заједница

стагнира јер испред ње не стоји мрежа научноистраживачких

организација.

Иако је таква поларизација односа према науци упрошћена, она је у

основи тачна и говори о зависности развоја науке од степена развоја

производних снага.

Отуда је друштвени положај науке израз пређеног пута,

цивилизацијског, културног, материјалног и духовног развоја земље.

Што је нижи ниво опште цивилизације у једној земљи или неком

њеном региону то је мања и апсорпциона способност тековина науке

у таквим срединама.


72

Потражња за научним резултатима и само бављење науком је

могуће само у оним срединама способним да схвате димензије и

могућности савремене науке. У развијенијим земљама наука је један

од бројних организованих сегмената друштва. Њено успешно

функционисање је фактор конкурентске способности привреде на

коју се ослања здравство, образовање, култура, уметност. У томе

понекад има изузетака какав је случај са војним програмима,

васионским летовима и слично, који су саставни део политичког и

војног престижа.

Наука израста из друштвене нужности развијених производних

снага и она је природни део поделе рада. Позив научног радника је

један од многобројних позива и професија којима се баве људи

одговарајућих склоности, образовања и способности. У развијеним

земљама научни радници чине елитни део интелигенције са

значајним утицајем на друштвену политику и друге процесе. Они

заједно са књижевницима, новинарима, уметницима чине

друштвени слој који испољава релативну самосталност у односу на

текућу државну политику.

У великим компанијама кадар који се бави научним истраживањима

у сарадњи са инжењерима и економским експертима чини моћну

снагу на којој се темељи просперитет фирми. Своју економску моћ

транснационалне компаније заснивају на изузетним резултатима

научних истраживања који се преплићу са технологијом и умешним

менаџментом. У неразвијеним друштвима положај науке је

другачији. Наука је уобичајено предмет изузетне пажње друштва

који је окренут ка техничко - технолошким проблемима прогреса

који је постао основа напретка савремене цивилизације.

Предходне тврдње ће се илустровати са неколико података о

улагању у науку у Србији [14]. На Слици 3. приказано је улагање у

науку Србије у милионима евра. Анализом података са Слике 3

уочава се да постоји скоро константан прираштај улагања у науку

Србије. Међутим, корисно је анлизирати и проценат од БДП

улагања у науку у Србији, Слика 4. [14].

Анализом података са Слике 4. може се видети да иако се чине

напори да се повећају улагања у науку, проценат БДП улагања у

науку се значајније не мења. Ситуација је још тежа ако се врше


73

упоређења са светски развијеним земљама. Примера ради, у 2007.

години улагање Шведске износило је око 3,8%, улагање САД око

2,6%, РФ око 1,2%, а Србије око 0,3% БДП. То показује да смо ми

по улагањима у науку на веома ниском нивоу. Наравно, ситуација је

утолико тежа ако се узме у обзир величина БДП поменутих земаља.

Оцењујемо целисходним да укажемо и на неке чињенице које

дефинишу однос науке и праксе. Наглашавајући везу између науке и

праксе не можемо да не укажемо и на неповољне стране те

интеракције. Непрекидан раст продуктивности људског рада који

проистиче управо из таквих научних истраживања сукобљава се са

рутином стручњака као ограничавајућим фактором. Излаз може

бити двојак.

Слика 3. Буџетско улагање у науку Србије, милиона евра

Слика 4. Улагање у науку у % БДП


74

Ако превлада конзервативизам у пракси, што значи прагматизам,

онда ће доћи до стагнације заједнице и њеног заостајања у развитку.

Када струка прихвати научне резултате као трансфер, као своје ново

искуство, успоставиће се мост између науке и праксе и успоставити

траса друштвеног напретка [1,2,4,7,8,10-13,16-21].

Истичемо чињеницу да се наука развијала из практичних потреба

човека. Ради илустрације међусобне повезаности науке и праксе,

посматраћемо Слику 5 [17,18]. Информације из потенцијала

акумулираног знања струје према развоју и процесу, који су такође

повезани повратном спрегом. Проблеми у развоју повод су за нова

истраживања.

Слика 5. Шема повезаности науке и праксе

Под развојем у најопштијем случају подразумевамо планско и

систематско усавршавање производа, процеса, организације и

економике пословања или, уопште пословања човека, односно

стварање нових производа и процеса, на основу научних сазнања и

искуства. Развој је повратном спрегом повезан са истраживањем.

Задаци у развоју саставни су делови циљева предузећа и виших

циљева друштвене заједнице. Развој и процес усмеравају

истраживања и на тај начин и одређене гране науке.

За ефикасну циркулацију информација према приказаној блок шеми

између науке и праксе и обратно потребан је врло добар и поуздан

информациони систем што представља неопходан услов да наука

постане производна снага и да допринесе остварењу дубоко

хуманих и етичких циљева друштвене заједнице.


75

У науци треба да брижљиво разликујемо стручњаке и истинску

научну интелигенцију. Стручњак остаје на нивоу парцијалног знања,

на нивоу коректне примене општих теоријских, методолошких

принципа ради решења једног парцијалног проблема, једном речју

на нивоу технике. Истински интелектуалац у науци критички

преиспитује и даље развија теоријске основе, он повезује, уопштава,

ствара нове форме, нове целовите системе, он сагледава дубљи

смисао појединих научних резултата укључујући их у неки од

најширих културних и филозофских контекста свога времена.

Проблем односа науке и струке није само академско и теоријско

питање. Он задире у суштину савременог развитка свих земаља

света без обзира на њихову моћ. У технолошки развијеним

друштвима он се манифестује и као захтев за перманентним

образовањем стручњака. Сваки стручњак који не жели да заостане за

токовима развитка своје дисциплине укључује се сваке две - три

године у стручно усавршавање у дужем или краћем трајању. Тако се

развила мрежа институција заснованих на андрагошким циљевима и

принципима. Понекад су захтеви за усавршавањем тако наглашени

да сежу до границе преквалификације јер то захтевају све оштрији

конкурентски односи у борби за стручна и менаџерска звања. Тако

су и у великим привредним системима докторске студије већ

уобичајена појава [17,18].

Указујући на разлике између науке и струке треба свакако уважити

чињеницу да ове активности у целини нису строго одвојене. Између

њих не постоје оштре границе јер оно што у одређеном тренутку

јесте научни резултат, то је већ у следећем периоду домен струке у

којој се опредмећује научно сазнање. Многа научна открића

остварена у задњих десетак година су преточена у производну

технологију. Тако научно сазнање постаје домен струке и

свакодневне праксе људског рада и живота [17,18].

Достигнућа научних истраживања уграђена у нове производе дају у

многим аспектима измењен начин живота. Истовремено се отвара и

шири круг нових проблема који раније нису примећивани или су

сматрани нерешивим. Тако пракса материјалне производње, али и

развоја духовних потреба, човек као социјално биће, постављају

нове проблеме чије се решење испољава као друштвена нужност.


76

Сама наука добија нове просторе деловања обједињујући

стваралачке и практичне активности у целину хуманијег живота.

Наука и струка имају истовремено паралелне и дивергентне токове,

који се повремено укрштају и састављају. Наука је увек на трагу

нових открића у самом животу подвргавајући њу и њега

валоризацији и верификацији. Ако су оне позитивне, научни

резултат постаје део ризнице стручног знања и својина широког

круга стручних људи који га користе у непосредном практичном

раду. Истовремено се отвара дубљи смисао повезаности тоталитета

природе која тражи нова сазнања, нова открића. Животне потребе

људи су такве да захтевају ширење круга људског сазнања и

професионалних активности. Тај спој чини науку продуктивном, а

струку рационалном, тако да су ове целине истовремено

интегрисане и диференциране указујући на специфичне путеве

струке и науке.

Указујући на нераскидиву спону науке и струке потребно је

нагласити тешкоће разликовања ових делатности. Та подела је врло

упрошћена систематизација, али у суштини врло потребна. Она

обезбеђује сналажење у мноштву садржаја, облика и врста дела и

текстова који третирају научне и стручне проблеме. У свим

појавним облицима ради се о стваралачком чину који се тешко

подводи под одређену шему класификације јер увек носи своју

особену конотацију, а посебно дела која су на прелазу између ових

делатности носе одлике једне и друге, те их је тешко категорисати.

Ту је посебан проблем са стручним делима која понекад садрже

компоненте научне методологије и егзактне одговоре засноване на

делимичном истраживању појединих елемената који могу утицати

на објашњење и поједина решења.

Са психолошког аспекта може се рећи да човека на научно прегнуће

подстиче и страх од непознатих појава које га окружују [12]. Те

непознате појаве односно страх од њих човек је разгонио митским

мишљењем, догматским тумачењима, религијским објашњењима да

би дошао до филозофских форми и научних објашњења. Тако,

огроман фонд сазнања којима различите науке располажу није сам

себи сврха већ је део људског друштва. Он је уграђен у темељ

савремене цивилизације без кога она не би могла доживети овакав

размах, садржај и универзалност.


77

По свом настанку наука је везана за практичне људске активности.

Наука је из њих изашла и развила се у сложен систем егзактних

знања постајући основа материјалне и духовне праксе човека. Њени

корени се налазе у човековим потребама, материјалним и

интелектуалним. Научна достигнућа су уграђена у бројне

материјалне предмете и мисаоне вредности. Тако се наука развија на

сопственом трансферу. Трансфер науке - преношење њених сазнања

у свакодневни људски живот, његов рад и праксу са друге стране

доприноси и самом развоју науке. Трансфер науке је дијалектичко

јединство теорије и праксе које се узајамно прожимају [12].

Трансфер научних знања посебно добија на замаху током научно -

технолошке револуције. Овај догађај који означава период задњих

деценија може се описати у све бржем преношењу научних сазнања

у струку и праксу човековог рада и живота. Он је наметнут самим

развојем науке и праксе и друштвеним потребама које тај развој

производи. Омогућен је системом комуникација којима струје

мисли, идеје и научни резултати у оба правца, од теорије ка пракси и

праксе ка теорији. Систем комуникација из дана у дан изграђује све

разгранатије, шире и разноврсније везе између ове две друштвене

активности [12].

Трансфер научних резултата се у почетку одвијао спонтано да би

задњих година, упоредно са развојем производних снага, постао

организован напор државе као номиналног репрезента глобалног

друштва. Тако се диференцирају области фундаменталних, усмерено

фундаменталних и развојних истраживања са циљем да се пракса

унапреди односно реше уска грла и проблеми у њој. И сама научно -

технолошка револуција има своје корене још у прошлим вековима

прерастајући у матицу друштвено - економског и културног развоја.

Трансфер науке иако је од спонтане прерастао у организовану

активност оптерећују бројни проблеми савременог друштва. Ту је

највећи проблем присвајања плодова науке као универзалног

система људског знања. Оптерећеност односима неравноправности

и овде је присутна што је готово генерална карактеристика

савременог света. Тако наука уместо да је доступна сваком човеку

постаје привилегија богатих друштава која сиромашнијима

препуштају само превазиђена и демодирана сазнања.


78

У мноштву проблема трансфера знања из сфере науке у сферу

праксе могу се као најважнији издвојити следећи:

економски проблеми,

проблеми кадрова и

проблеми планирања.

Степен економског интереса за трансфером научних резултата је

различит и јавља се на више нивоа у различитим садржајима.

Најбржи је и најдиректнији кад се одвија на релацији привредне

организације и научноистраживачког тима. При томе истраживачки

тим може бити интегрални део привредног субјекта или кадар

научне организације између којих се успоставља уговорна сарадња.

Најуспешније у том напору су оне екипе у чијем саставу од почетка

учествују кадрови обеју организација. Тада су то најчешће развојна

истраживања чији је задатак развијање неког новог производа, нова

технолошка решења, трансформација технологије на нови развојни

програм привредног субјекта. У таквим приликама економски

интерес привредног субјекта је најдиректнији и у целини је садржан

у резултатима научних истраживања, тачније у њиховом трансферу.

Проблеми ових директних економских веза привредних и научних

институција су у чињеници да само крупни привредни субјекти и

пословни системи имају економску моћ да наруче научна

истраживања. Што је привредна организација економски моћнија то

је њена потреба за ширим, дубљим и усмеренијим научним

истраживањима све дубља. Такве организације знају да без

властитог улагања знатнијег дела добити у научна истраживања и

њихов трансфер немају изгледа у конкурентској борби да се одрже и

прошире на тржишту, поготову светском.

Савремени трендови трансфера научних резултата у непосредну

праксу (производња, пројектовање, санација) показују тренд

померања на ниже ка средњим и мањим корпорацијама и

предузећима. Ти субјекти испољавају висок степен еластичности,

адаптабилности и организационе виспрености у иновацији

производних и пословних програма, технолошких процедура и

конструкцији савремених средстава рада отварајући сопствене


79

лабораторије, бирое и атељеа са људима у њима који почетне идеје

могу претворити у пословну праксу. У том смислу, чак, постоје

тенденције да џиновске супранационалне компаније и гигантска

предузећа постају трома и недовољно осетљива са крутим

хијерархијским устројством које смањује ефикасност и техничко -

технолошку продорност на тржишту.

Захтеви за научним истраживањима превазилазе границе развојних

потреба и залазе у домен фундаментално - усмерених истраживања.

Подела између сопствених истраживачких целина и

специјализованих института и универзитета се све више смањује са

планираном поделом посла. Употребљавају се планирана

финансијска средства удружених привредних субјеката јавних и

државних фондова. Испољени економски интереси су јасни али су

путеви координације научних истраживања и њиховог трансфера

знатно сложенији, па се тржишна конкуренција поставља као

мотиватор научног трансфера и развоја [12].

Економски интереси и проблеми предузећа, регија и земаља шире се

на низ осталих друштвених потреба. Тај процес се изражава

плановима развоја у којима компоненте простора и становишта

добијају све шире димензије. Од науке се траже рационална и

изводљива решења која корелирају са расположивим ресурсима,

материјалним и кадровским. Развојна истраживања се комбинују са

стручним знањима при чему она често излазе из оквира једне науке

попримајући интердисциплинарни карактер [12].

Проблеми трансфера научних знања везују се и за кадрове. Овај

чинилац често постаје лимитирајући аспект успешног научног

развоја и трансфера знања. Уврежено је мишљење да научни

радници треба да буду иницијатори преноса знања, односно

привредног развоја. Такво схватање је делимично тачно али се

обавеза трансфера не може ставити у искључиву надлежност

научних институција јер оне често немају ни способности ни

средстава за ту активност.

Научни радници својом сарадњом могу обезбедити квалитет и

егзактност трансфера али не могу носити његову непосредну

организацију. Технологију трансфера која подразумева обезбеђење

пројектне документације (технолошки пројекат), метода и објеката,


80

материјалних средстава као и избора и обуке запослених за увођење

иновација треба да обезбеде привредни субјекти у оквиру својих

развојних и пословних програма. Присуство или одсуство таквих

кадрова у привреди, струци и пракси јавља се као један од битних

услова трансфера знања.

Неопходна компонента научно - технолошког прогреса је у

планирању трансфера као и планирању научних истраживања.

Трансфер се може планирати путем институционалне мреже или

специјалних, директних комуникација. У првом случају он обухвата

глобалну примену одређених достигнућа у некој привредној грани

или у више њих, а у другом инсистира на решењу неког конкретног

проблема. При томе је штетно схватање да тржиште спонтано

прихвата научна решења и да у томе нема потреба за

осмишљавањем и организованим утицајем. Оно је негативно и у том

смислу што се и само тржишно понашање планира и организује.

Ефекти који се очекују на тржишту добрим делом зависе и од

трансфера нових знања тако да и они треба да буду осмишљени.

Наука у савременом свету, спонтано или планирано, постаје

друштвена стварност окренута подизању квалитета живота људи.

Она је у својој бити хумана, окренута потребама човека мада

повремено добија дикурсе који те потребе угрожавају. Њих је тешко

предвидети јер су практичне људске делатности и његове духовне

активности изузетно сложене. То је у ствари сам живот у свим

својим манифестацијама.

На више места смо се дотакли појма истраживач. Због тога је

корисно да укажемо на неке ставове у погледу образовања

инжењера, који су основа за формирање истраживача и научника.

Према спроведеним анализама када је у питању образовање

инжењера, постоје три могућа прилаза [3,8]:

дати инжењерима фундаменте, јер се они не мењају, а

технологије се веома брзо мењају,

треба проширити програме тако да они обухвате социјална

знања као да се осигура артикулација техничких решења ка

њима и


81

образовати инжењере како да технлолошка знања повежу са

управљањем компанијама и бизнисом.

У ЕУ се промовишу и следећи ставови:

инвестиције у образовање данас, отварање нових радних

места сутра,

знање доприноси 30-50% БДП у земљама ЕУ,

неопходно је целовито образовање,

ЕУ мора бити пример доброг образовања, а на том плану су

предузете и одговарајуће реформе истог и тд.

Треба истаћи да најбрже промене на плану пословног образовања

имају Ирска и Финска.

У пракси је уочено да постоје два стања науке [1-21], а већина

аутора се слаже да су то статичко и динамичко стање [17,18].

3.1. Статичко стање науке

Статичко стање науке карактеришу следећи елементи:

систем акумулираног знања и искуства претходних генерација,

проверљивост чињеница и

могућност репродукције чињеница.

Уколико се ради о репродукцији одређене појаве ми говоримо о

егзистенцији природног закона.

3.2. Динамичко стање науке

Динамичко стање науке карактеришу три комплекса својстава и то:

наука као динамички систем,

истраживање као активност људског духа унапређењу

науке и

научно сазнање као резултат или производ истраживача.


82

3.3. Динамички систем науке

Динамички систем науке карактеришу појаве које ћемо детаљније

објаснити.

3.3.1. Развојност

Науку посматрамо као јединствени структуирани систем знања, што

значи да су она међусобно повезана. Одређени круг знања чини

подсистем или систем нижег реда у односу на науку као јединствени

систем. Сви подсистеми се мењају са временом, развијајући се,

непрекидно тежећи системима вишега реда. Сваки објекат нашег

истраживања има бесконачно много атрибута или својстава. Наше

знање о њему само у датом моменту је коначно, јер је ограничено на

коначан број аспеката до тада акумулираног знања и на атрибуте

који су у посматраном тренутку предмет истраживања. Са

временом, објектима се придодаје све већи број атрибута.

Заједничка својства више објеката формирају нови виши и општији

систем знања.

Врло илустративан је пример откривања основних природних закона.

Почевши од Галилео Галилеја (1564 - 1642) који је резултате својих

експеримената и до тада акумулираних искустава о слободном паду и

хитцу математички формулисао стварајући научну теорију

посматраних процеса, откривани су нови закони, који су

објашњавали све шири круг природних појава и на тај начин имали

су све ширу област примене.

Навешћемо следеће примере:

закони слободног пада и хица (Галилеј),

основни закони механике (Њутн 1687.)

основни закони о одржању енергије (Мајер 1842, Џул 1843,

Хелмхолц 1847)

закон ентропије (Клаусиус 1850.)

теорија електромагнетних поља (Максвел 1865, Херц 1890.)

теорија кванта (Планк 1900)

теорија релативности (Ајнштајн 1905.)

квантна механика (Борн, Џордан, Хајзенберг 1925.)

таласна механика (Шредингер 1927.)


83

теорија информација (Клод Шенон 1945.).

3.3.2. Век живота одређеног система знања

Непрекидан динамички развој система науке, са карактеристичним

законима логике, захтева њено перманентно преструктуирање.

Одређена знања застаревају. Већи број нових знања доводи до

претварања квантитета у нови квалитет. Уколико се нови квалитет

прошири на један или више елементарних система науке, долази,

обзиром на општу повезаност целокупног система знања, а то

значи свих елементарних система у оквиру све ширих а сложенијих

система, до формирања нових структура па и до замене једног

система знања другим, новим, свеобухватнијим и, у датом моменту,

опште прихватљивијим [17,18].

У последње време нагло расте број научника који се бави историјом

науке, истражујући законитости динамичког развоја науке. При

томе се увек сусрећу са неким непознаницама.

Шта је карактеристичан пут науке?

Која су знања и услови у претходној фази развоја једне научне

дисциплине довели до крупних преокрета и замене до тада важећег

система?

Могу ли оваква стања да се предвиде?

Одговори на ова и њима слична питања треба да осветле

законитости развоја науке. На тај начин стварају се основе једне

нове научне дисциплине коју многи називају Наука о науци.

Томас Кун [17,18] чини покушај, вредан озбиљне пажње, да утврди

фазе у структури научних открића. Према поменутом аутору у

развоју сваке науке могуће је уочити следеће ступњеве:

појава парадигме,

стање нормалне науке и

научна револуција (замена старе парадигме новом).


84

Према поменутом аутору ефективно истраживање ретко почиње пре

него што научна заједница мисли да је достигла чврсте одговоре на

питања као што су:

који су то фундаментални ентитети од којих је састављен

универзум?

како ти ентитети делују један на другог и на наша чула?

која се питања о таквим ентитетима могу легитимно

поставити и које се технике могу употребити у тражењу

решења?

Ставови по овим и сличним питањима чине одређену парадигму или

истовремено више парадигми у различитим областима науке иза

којих долази стање "нормалне науке" која представља све богатију

артикулацију прихваћених парадигми. На тај начин наука напредује,

научна сазнања се умножавају. У почетку се занемарују научна

сазнања која се ту и тамо не слажу са ставовима важеће парадигме.

Међутим, са умножавањем сазнања, повећава се и број таквих

научних сазнања која нису сагласна са прихваћеном парадигмом. У

појединим научним областима (или само у једној), научници долазе

у "ћорсокак" јер многе уочене појаве не произилазе из прихваћене

парадигме. Тако се појављује нова теорија као непосредан одговор

на кризу, долази до научне револуције, односно до појаве нове

парадигме.

3.3.3. Истраживање

Истраживање као усмерени процес људског духа на откривању

нових сазнања, чињеница и односа међу појавама, карактеришу

следећа својства:

3.3.3.1. Јединственост и непоновљивост

За разлику од процеса производње, истраживање је увек

јединствено. Уколико је научни рад успешан, не постоји потреба за

његовим понављањем. Уколико резултати истраживања, који

представљају новину, нису правовремено објављени губе

јединственост и непоновљивост [17,18].


85

3.3.3.2. Неизвесност

Исход истраживања у погледу успешног решења постављеног

проблема је неизвестан и скопчан са ризиком. То је вероватни

догађај са непознатом вероватноћом појављивања. Понављање

истраживања са истим предметом истраживања повећава

вероватноћу успешног исхода.

3.3.3.3. Научно сазнање

Научно сазнање као резултат или производ истраживања је

истина о реалном свету. Из тога става произилази да се научно

сазнање не може посматрати као стварност "с оне стране

искуства".

Савремени амерички представник филозофије натурализма

Ернест Нејгел [17,18] каже: "ма колико наше идеје могу да

буду апстрактне и удаљене од обичних послова, њихово

значење мора на крају да буде објашњено односно према

стварима и операцијама у општем искуству".

Из предњег става излази да научно сазнање карактерише

одређена предметна област природе, друштва или психе као

основа и циљ. Карактеристике научног сазнања су да:

поседује оригиналност,

је резултат полаза од познатих истина (чињеница, ставова,

принципа и закона) које их допуњује или тачније

суштински одређује, или неке од њих чини

неодрживим; стога је научно сазнање увек одраз

историјског тренутка у коме је настало, те одговара

тренутном степену развоја друштва и друштвене

свести,

настаје као резултат истраживања које претпоставља

примену одговарајуће научне методе - научна метода

имплицира критичност, строгост и егзактност у

утврђивању, доказивању и проверавању научних истина,


86

оно чини карику у ланцу систематизованог знања научне

гране којој припада, што ће рећи, научно сазнање је

логички повезано са целином којој припада,

га карактерише особина самопотврђивања и

самоповезивања јер свако ново истраживање полази од

релевантних и познатих чињеница које се поново и тако

непрекидно верификују - на тај начин се утврђује

објективна истина,

га карактерише способност предвиђања одређених појава

и

оно има снагу доказа - ова особина научног рада је

тесно повезана са могућношћу репродукције чињеница.

У претходном тексту смо детаљније описали природну спрегу

науке и шире друштвене заједнице, стварајући услове да се у

наредном тексту можемо позабавити још неким, веома значајним,

питањима науке.


1. Адамовић, Ж., Милошевић, Г., Ристић, С.: Основи

методологије научно исраживачког рада, Друштво за

техничку дијагностику Србије, 2005.



3. Belingardi, G., Demić, M., Obradović, J.: Presentation of PhD

Educational Program at the Politecnico di Torino, with the

Bologna Agreement Perspective and with Particular Interest to the

Department of Mechanics, Third Conference „Technik and

Informatics in Education“, 2010, Čačak, Serbia, Proceedings,

CD.



5. Демић, М.: Један поглед на перспективе образовања

инжењера, Конференција „Техничко (технолошко)

образовање у Србији“, Чачак, 13-16 аАприл, 2006, стр. 31-34.


87

6. Демић, М.: Један поглед на образовање за научно-

истраживачки рад, Конференција „Техника и информатика у

образовању“, Чачак, 2008., пп. 11-18.



8. Долечек, В.: Увод у научноистраживачки рад, Предавања на

последипломским студијама, Машински факултет у Сарајеву,

2006.



11. Лукашевич, В.: К.:Основы методологии научних



12. Михаловић, Д.: Методологија научних истраживања,


13. Medavar, P. B.: Advice to a Young Scientist, Harper&Row

Publishers, 1979.

14. Министарство за науку и технологије Владе Републике

Србије: Стратегија научног и технолошког развоја Републике

Србије за период 2010-2015, 2010.

15. Опенхајмер, Р.: Наука и здрав разум, Просвета, Београд,

1967.

16. Ошарин А. Б., Ткачев, А. В., Чепагина, Н. И.: История Науки



17. Симић, Д.: Методологија науке и технички развој, ДСП

Крагујевац,1997.

18. Симић, Д.: Методе науке и техничког развоја, ДСП




2000.

20. Шваб, Ч.: Пут ка успеху, Десет заповести за успех, ДСП


21. Шолаја, В.: Метод и организација научноистраживачког рада,

Машински факултет, Београд, 1970. 22. www.mudremisli.com


89

Ако сам ја видео више од других, то је зато што сам стајао на

раменима гиганата...

Исак Њутн

4. ПУБЛИКАЦИЈЕ КАО ИЗВОРИ

НАУЧНИХ ИНФОРМАЦИЈА

Основни појмови и подела научних информација

Научна и стручна дела и резултати научних истраживања, осим у

случају комерцијално финансираних и експлоатабилних

истраживања као и оних који би се могли сматрати важним за

националну безбедност, редовно се објављују у научним и осталим

публикацијама. За рад који је усмерен увођењу у науку и научни

рад, од важности је да садржи и кратку класификацију научних и

других публикација као места извора резултата научних

истраживања многих научника. За нека научна подручја и поља

публикације су можда и најважнији извор информација које су

предмет обраде неком од метода научног истраживања. Постоји

више класификација публикација, а за потребе овог кратког увода у

науку, подела публикација је извршена према [1-11]:

примарне,

секундарне,

терцијарне,

периодичне и

књиге.

Примарне публикације су: књиге, часописи, новине, научни и

технички извештаји, магистарски радови (раније), докторске

дисертације и серијске и друге публикације. Садрже резултате

научних истраживања и научне описе. Примарне публикације

садрже нова, оригинална научна сазнања или нова тумачења

познатих сазнања, ставова, чињеница или идеја.


90

Секундарне публикације су: библиографије, библиографски и

референтни часописи, индекси, библиотечки каталози,

енциклопедије, биографски речници, речници појмова, прегледи,

водичи и друге публикације. Секундарне публикације настају

обрадом примарних публикација и других примарних извора. Служе

проналажењу садржаја примарних докумената.

Терцијарне публикације су приручници, научно-популарне

расправе у монографијама, часописи, адресари, библиографије,

централни каталози библиотека, библиографски индекси.

Периодичне публикације нису временски ограничене, излазе у

приближно редовним временским размацима. Овде спадају:

часописи, новине, алманаси, зборници, годишњаци, периодичне

статистике, библиографије.

Часописи су периодичне публикације научног, стручног,

књижевног, уметничког, забавног, политичког или другог карактера.

Излажу грађу трајног карактера, а излазе полумесечно, месечно,

двомесечно, квартално, или полугодишње.

Новине су периодичне публикације које обично излазе редовно

дневно или недељно. У периодичне публикације можемо, убројити и

алманахе, зборнике, годишњаке, периодичне статистике,

библиографије, публикације научних и стручних дела.

Књига се може дефинисати као непериодични штампани документ

са много страница. Према садржају, књиге могу бити научне,

практичне или литерарне. Према препоруци УНЕСКО-а "књига је

штампана публикација, која излази повремено и која садржи

најмање 49 штампаних страница не бројећи корице". Брошура има

карактеристике књиге, садржи најмање пет, али не више од 48

штампаних страница, не бројећи корице.

Научна дела

Научна, научностручна и стручна дела и радови нису оштро

разграничени иако разлике свакако постоје. Под научним делом


91

сматрамо дело које је настало као резултат научног истраживања

применом научних метода, а које открива дотад непознате чињенице

и односе и објашњава законитости међу појавама. Такође, можемо

тврдити да је научни рад дело које је усмерено на испитивање веза

и односа међу предметима и појавама у објективој стварности, а

утврђује правилности и законитости у природи и друштву,

примењује научне методе у истраживању и открива дотад непознате

чињенице и теорије и доприноси повећању научних сазнања.

Стваралачка активност, чији је резултат научно дело, мора се

темељити на научном истраживању, а то практично значи на

резултатима фундаменталних и примењених истраживања као и

других примерених научних метода. Свако научно дело мора

доприносити укупном знању, што значи да мора бити оригинално.

Оригиналност је бит и сврха научног истраживања и научног дела.

Оригинално подразумева ново, до тада универзално непознато

знање. Примарно научно дело мора бити први приказ резултата

истраживања што садржи довољно обавештења да би други

научници могли: проценити резултате, поновити експерименте и

проценити логику мишљења. Такав приказ мора бити непрекидно,

без ограничења, доступан научној јавности као и примарним и

секундарним сервисима. У научна дела могу се убројити и:

монографије, докторске дисертације, магистарски радови (раније),

научни чланци, научне студије и патенти.

Монографија је научна расправа, усмерена неком ужем подручју,

предмету, проблему неке науке, или биографији неке особе. То је

научно или популарно научно дело које интегрално анализира свој

предмет. У прошлости је била доминантна врста научног дела,

након тога доминантна је била научна расправа, а данас су

најзаступљенији зборници радова.

Докторска дисертација је изворно, оригинално научно дело, које

самостално израђује докторант и које је по примењеној

методологији и по доприносу науци прикладно за утврђивање

докторантове способности да буде самостални истраживач у

научном подручју и пољу за које се додељује докторат наука.


92

Дисертацијом би требало открити нове научне чињенице, појаве или

законитости.

Научни чланак је опис оригиналних резултата истраживања који

мора бити написан, објављен и доступан научној јавности. То значи

да је научни чланак прво објављивање оригиналних резултата

научних истраживања (опажања) у публикацији која је лако

доступна међународној научној јавности, а написан је тако да се

истраживања могу поновити и закључци проверити. Научни чланци

могу се систематизовати у четири категорије: изворни научни

чланак, претходно саопштење, прегледни чланак и излагање са

научних скупова.

Изворни научни чланак је оригинално научно дело у коме су

изнесени нови резултати фундаменталних или примењених

истраживања. У ову категорију дела спадају нове, још непознате

научне чињенице и сазнања које представљају допринос науци.

Претходно саопштење или научна белешка је такође научно дело

које садржи научна сазнања или резултате научних истраживања

чији карактер захтева објављивање. Овај научни чланак обавезно

садржи једну или више научних информација, али без довољно

појединости које би омогућиле читаоцу проверу изнесених научних

сазнања, резултата истраживања и научних информација на начин

како је то описано за изворни научни чланак.

Прегледни чланак садржи целовит приказ о проблему

истраживања о коме је већ објављена научна информација, резултат

научног истраживања, односно научног знања, само су у њему оне

на нов начин прикупљене, анализиране, синтетизоване и на научни

начин презентоване. Тај се чланак од изворног научног чланка

разликује по томе што не мора да садржи оригиналне (нове)

резултате истраживања. Аутор прегледног чланка дужан је навести

све изворе које је користио у обради одређене теме.

Излагања са научних скупова су посебна врста научнихг чланака.

За конференцијска саопштења вреди класификација као и за научне

чланке уколико су били рецензирани од најмање два рецензента, или


93

су били евалуирани дискусијом учесника самог научног скупа.

Класификација конференцијских саопштења тада се заснива на

објављеном зборнику дискусија. По томе конференцијско

саопштење може бити изворни научни рад, претходно саопштење

или прегледни рад. Научним чланцима треба сматрати и научна

предавања за која организатор научног скупа одреди пригодну

актуелну тему предавања и одабере афирмисаног предавача.

Научна студија или научни пројекат најчешће је научно дело

истраживачког тима за које наручилац поверава израду

специјализованим научноистраживачким организацијама (научним

институтима или научним заводима) или високим школама

Научно - стручна дела

Научно стручна дела могу бити: уџбеници, енциклопедије,

лексикони, практикуми, речници, зборници радова, библиографије,

приручници, летописи, часописи, па чак и књижевна дела.

Уџбеник може бити штампана књига, скрипта, хрестоматија,

ауторизовано предавање, збирка задатака, приручник и радна

белешка. За сваки се уџбеник, по правилу, прибављају три прегледа

(експерти за одређено научно подручје, односно научно поље). На

високим школама уврежило се правило да се траже најмање две

рецензије, универзитетских професора из одређеног научног поља

или научне гране за коју се издаје уџбеник. Основно обележје

уџбеника је да је он извор знања по коме је научно, на расположив

начин, изложена наставна грађа према наставном програму

одређеног предмета. У уџбенику треба изнети опште прихваћене

концепције, сазнања, ставове, али исто тако треба давати и хипотезе,

односно остављати отворена спорна питања за дискусију.

Енциклопедија абецедним (азбучним) редом сажето и систематски

излаже кратак преглед свих подручја знања и активности (општа

енциклопедија), или знања неког посебног подручја (специјална

енциклопедија).


94

Лексикон је посебна врста речника који садржи скуп појмова,

назива, речи и предмета, појава и чињеница које су наведене

абецедним редом. Могу бити општи и посебни.

Практикуми су дело, посебна врста уџбеника или приручника. У

практикуму се износе поједине методе, инструменти и технике са

процедурама, а они су, суштински, инструктивни приручници.

Речници омогућују проверу значења неког израза, правилно писање

речи, њен правилан изговор. Речници су корисно средство за

постављање јасних дефиниција и одређивање прецизног значења

термина.

Зборник радова је књига у којој је објављено више радова разних

аутора. Зборник радова је публикација која садржи више садржајно

самосталних прилога разних аутора који су најчешће написани само

за ту публикацију и који су повезани у једну едицију под

јединственим насловом.

Библиографија је научно - стручна делатност, која сабира,

евалуира, бира, садржајно анализира и описује штампане или на

други начин умножене, јавности намењене текстове -

библиографске јединице - па те описе класификује, уређује и обично

у облику уређених листа и публикује са наменом да пружи

информације о литератури, а тиме и помагала за стручни рад.

Према садржају и врстама индексиране грађе, могу бити: опште

библиографије, а обухватају спискове грађе без обзира на њене

садржаје и врсту, посебне библиографије које обухватају само

публикације посебног подручја, теме или одређене дисциплине.

Према намени библиографије могу бити: пописне библиографије, у

којима се бележе најисцрпнији материјали са разних подручја знања

или посебног карактера, научне библиографије, садрже податке о

публикацијама које се односе на истраживачке проблеме предмета

истраживања или теме које истражују.

Према времену објављивања библиографије се деле на: текуће

библиографије - пописују материјале онако како су настали и


95

ретроспективне библиографије. Према методи сређивања

библиографије, могу бити: системске, предметне и ауторске.

Приручници су дела која пружају научне и друге информације о

одређеном научном подручју

Летописи (годишњаци) су посебна група приручника који се, по

правилу, издају сваке године.

Научни часописи су периодичне информације које се редовно

објављују, а излазе недељно, месечно, двомесечно, квартално или

полугодишње у идентичном облику. У часописима се објављују

научни и стручни чланци различитог садржаја. Садрже актуелне

текуће информације о најновијим достигнућима са подручја науке,

технике, технологије. Објављују се у нумерисаним свескама. Број

година колико се часопис објављује зове се "Волумен" или годиште.

Часописи се деле на примарне и секундарне. У примарним

часописима се објављују изворни резултати научноистраживачког

рада у облику чланака. Резултати аналитичко - синтетичке обраде

примарних публикација као што су часописи, књиге, дисертације,

патенти, објављују се у секундарним часописима. У последње се

време све више афирмишу публикације у којима се појављују само

резимеи научних, научнопстручних и стручних дела.

Стручни радови не садрже нова, оригинална научна сазнања,

научне резултате, теорије већ се у њима обрађује већ познато и

описано. Израда стручног дела има за основу задатак за

прикупљање, интерпретирање већ познатих научних сазнања,

чињеница, информација, односа и теорија и остварење резултата

који се могу искористити. Стручна дела можемо класификовати на:

стручни чланак, стручни приказ, елаборат, експертизу, стручни

извештај, мишљење, рецензију, референтне публикације и остала

стручна дела.

Стручни чланак је стручно дело у коме се износе корисне

информације и сазнања до којих се, по правилу, дошло развојним


96

истраживањем, а не фундаменталним и примењеним

истраживањима.

Приказ доноси став или схватање о некој ствари или појави. Приказ

даје стручно и критичко представљање одреденог дела научној и

стручној јавности и то најчешће у одговарајућим часописима.

Приказ одређеног дела обично садржи: мотив за писање, синтетички

приказ дела и критичку оцену дела.

Елаборат је кратко стручно дело, готово стандардног облика и

структуре које се израђује применом прихваћене технологије. У

њему се темељно излаже и обрађује неко питање или предмет.

Експертиза је стручно дело у коме признати и овлашћени експерти,

судски вештаци или тим експерата износе стручно мишљење о

неком предмету или о решавању одређеног практичног проблема.

Судови, на пример, врло често траже стручно мишљење

(експертизу).

Стручни извештај је скуп обрађених чињеница и мишљења о

предмету извештаја.

Рецензија је посебна врста стручног дела којим рецензент

просуђује, оцењује и вреднује резултате туђег дела: уџбеника,

приручника, практикума, студије, чланка, књижевног или другог

писаног дела. Основна је сврха и циљ израде прегледа у томе да се

критички, објективно и научно просуди, вреднује и оцени туђе дело,

као и да се на основу тих елемената мериторно утврди заслужује ли

рукопис по својој научној, стручној, књижевној, уметничкој,

методичк - дидактичкој, васпитно - образовној идеолошкој

вредности, штампање или не. Из тога произилази изузетно велика

научно - стручна, морална и друштвена одговорност рецензента.

Рецензирање рукописа неког дела треба да: искључи могућност

објављивања неквалитетних дела, побољша квалитет већ написаних

рукописа, примерено распореди грађу у тексту, утврди научност и

стручност, актуелност, инвентивност, примењивост дела. Рецензија

треба да има три битна елемента: општи део, посебни део рецензије

и закључак и предлог.


97

Водичи су по правилу стручна дела, примерено опремљена која

садрже бројне информације о привредним и другим организацијама,

институцијама, установама, или универзитетима, високим школама,

колеџима, истакнутим и угледним људима

Референтне публикације су стручна дела која се објављују редовно

и / или повремено, а садрже податке, информације, дефиниције,

имена и адресе особа и институција.

Стандарди, према дефиницији Савета Међународне организације за

стандардизацију – ИСО, имају задатак да се се баве унификацијом,

типизацијом и уједначавањем. Стандард је резултат стандардизације

у одређеном подручју, а мора бити одобрен од признате и

овлашћене организације. Стандарди су технички документи који

специфицирају врсте, типове и степен производа, квалитет, методе

тестирања, паковања, транспортовања и сл, дефинишу мере,

термине, симболе и друге вредности.

Анотација садржи обавештење о садржају примарних докумената

(књига, часописа, извештаја и других), сажима сазнања и судове о

неком делу па се стога може рећи да је анотација сажети,

синтетички приказ релевантних карактеристика одређеног дела.

Према намени могу бити дескриптивне (садрже опис чињеница,

садржаја и других обележја дела), или могу служити као препорука

(документ о степену корисности за одређеног корисника).

Апологија је дело, спис или говор, којим аутор брани, похваљује

или оправдава неко дело, особу или систем.

Дискусија је тематска усмена расправа, односно разговор у којем

активно учествује више људи у решавању неког питања које има

општу вредност. То је форма усменог изношења ставова и

аргумената и критика, других мишљења о одређеном питању (теми).

Есеј, оглед или запис је по тематици близак расправи или чланку, а

по стилскоизражајним обележјима и слободи интерпретације

белетристици. Есеј је, заправо, расправа која излази из оквира


98

научног и умногоме се приближава књижевно - уметничком делу по

своме изразито субјективном схватању неког предмета и по

инвентивном, духовном саопштавању. У есеју се расправља о неком

књижевном или научном проблему, о неком актуелном питању

културног или духовног живота.

Интерпретација је усмено или писано образложење некога дела,

односно излагање коме је сврха објаснити основне поставке које је

аутор презентовао у своме делу.

Критика је писана или усмена оцена и суд о написаном и јавности

презентованом делу. Доноси оцену о делу и његовом аутору. Има

елемената прегледа, стручног приказа и критичког приказа. Сматра

се да нема науке без објективне и научно утемељене критике. Стога

је научна критика претпоставка развоја и афирмације истинске

науке. Полемика је писана или усмена препирка, оштар спор о

нечему или некоме. Она може бити политичка, књижевна,

филозофска, научна. То је, заправо, писана или усмена расправа

између представника различитих схватања у којима се износи

одбрана властитих теза и критичко побијање теза противника.

На жалост, ми морамо констатовати да у Србији не постоји

адекватна научна критика. Често се и критика заснована на

објективним - научним принципима схвата као атак на „ауторитете“

из појединих области. Тиме се, заправо, ствара систем

„недодирљивости појединаца“, а друштвена заједница се суочава са

осредношћу или веома дискутабилним резултатима

научноистраживачких радника.

Извори података и сајбер наука се појављују задњих година.

Наиме, последња деценија двадесетог и двадесет први век значајно

мењају информациони контекст научних и апликативних

истраживања. Могућности трансфера знања које обезбеђује

савремена информационо - комуникациона технологија и варијанте

е-комуникације, довели су до новог концепта науке - до сајбер науке

(Syber science) [2,7,14,15].


99

Ако сајбер простор представља „виртуелни простор креиран помоћу

електронских мрежа" [2,7,14,15], онда би све оно што раде

истраживачи, научници у том простору била „сајбер наука". Поред

тога у [2] дефинише се сајбер наука као „академска и научно-

истраживачка активност у виртуелном свету генерисане помоћу

умрежених рачунара и напредних информационих и

комуникационих технологија".

Значајан утицај на науку уопште, на сајбер науку, имају WEB

технологија и нови алати у е-окружењу: е-кооперација помоћу

интерактивних колекција линкова, писање хипертекстова, е-

конференције, дигиталне мозгалице (brainstorming) на даљину и

причаонице (четовање), е-издаваштво и е-архивирање.

Отворени приступ (Open Access) је модел публиковања који

корисницима интернета обезбеђује непосредан и трајан приступ

научним садржајима у дигиталном облику бесплатно. Базу пре свега

чине чланци објављени у рецензираним научним часописима.

Отворени приступ (ОП) се реализује у два основна модалитета

[2,7,14,15]:

ОП самоархивирање: аутори објављују у часописима који се

продају, али истовремено омогућују отворени приступ

својим чланцима постављајући их у репозиторијуме, било

сопствених институција, било специјалних издавача и

ОП публиковање: аутори објављују радове у часописима који

се издају у ОП режиму, што чини њихове радове доступнима

непосредно по објављивању.

Научна литература отвореног приступа састоји се од бесплатних

„онлајн“ копија чланака објављених у рецензираним научним

часописима, затим конгресних саопштења, техничких извештаја,

дисертација и радних материјала. У највећем броју случајева њихова

употреба није ограничена лиценцама, те се без надокнаде могу

користити за потребе истраживања, наставе или у друге сврхе.


100

Отворени приступ није самопубликовање, нити избегавање

рецензија и штампања, нити су то радови нижег научног нивоа. То је

начин како да се резултати научног рада учине доступни целокупној

научној заједници.

Данас 90% рецензираних светских часописа прихвата

самоархивирање, док их се око 10% публикује у ОП режиму. У

Србији је до 2008. године публиковање у режиму ОП прихватило

више од 130 часописа. Практично сви часописи категоризовани као

међународни или као часописи од националног значаја прешли су у

ОП. Сви су доступни на нивоу пуног текста непосредно након

објављивања, односно придруживања SCI Index.

Трошкови научних резултата се у ОП моделу премештају са набавке

часописа на подршку публиковању радова. Објављивање домаћих

часописа у том режиму економски је оправдано са државног

становишта, пошто је посредна добит од увећања искоришћености и

утицајности националних часописа већа од добити која се остварује

њиховом продајом. У Србији је Центар за евалуацију и образовање у

науци - ЦЕОН одговоран за ОП приступ и промотер је оваквог

начина публиковања.

Појава и распрострањеност Интернета омогућили су истраживачима

да своје научне резултате учине доступним свима, свуда и у свако

доба. Истраживачи објављују своје резултате да би утврдили и/или

променили стварност, да би их други користили, али и да би се

знало ко је до њих дошао. Друштво има значајне добити од ОП, јер

проширује и убрзава циклус истраживања, а брзо чини

истраживачима доступне различите изворе.

Видљивост, коришћење и утицај резултата појединих истраживача

убрзано се повећава помоћу ОП. Такође и академске институције

имају користи јер повећавају свој и утицај својих истраживача, али и

повећање инвестиција од фондова за истраживаче. Отворени

приступ је веома користан и за наставнике, пре свега

универзитетске, јер немају ограничења у коришћењу чланака у

наставном процесу.


101

Издавачи такође добијају јер се убрзава дисеминација, повећава се

видљивост и повећава SCI часописа и чланака.

У оквиру отвореног приступа у Србији ЦЕОН је развио Отворени

систем за часописе (Open Journal System). Овај систем се користи и у

припреми и публиковању часописа на Интернету.

Обезбеђење отвореног приступа омогућава да истраживач може да

[2]:

постави свој чланак као копију у отворени архив, односно

репозиторијум,

објави чланак у часопису отвореног приступа и

постави дигиталну копију чланка на својој личној или

институционалној WEB страници

Отворене архиве и репозиторијуми су дигиталне колекције научних

радова депоноване од стране аутора - формиране самоархивирањем.

Чланци из часописа се могу депоновати пре штампања (pre - print) и

после штампања (post - print). Репозиторији садрже податке за сваки

чланак: наслов, ауторе и остале библиографске податке. Тренутна

политика познатих светских издавача према самоархивирању

детаљно је описана на WEB страници SHERPA пројекта на

страницама Универзитета у Нотингему, а издавачи најчешће не

ограничавају ауторе у самоархивирању својих радова.

Часописи отвореног приступа су рецензирани часописи којима може

прићи свако, без плаћања претплате или лиценце. Најчешће имају и

своје штампано издање. Неки од њих, посебно они које издају

универзитети, не наплаћују ауторима никакве трошкове. Други, пак

наплаћују публиковање чиме потпуно обрћу традиционални модел

финансирања. Свеобухватну листу часописа отвореног приступа у

свим областима науке администрира Универзитет у Лунду у

Шведској http://www.doaj.org. Многи имају утврђене импакт

факторе у оквиру Web of Science, ISI. Један од најпотпунијих

прегледа електронских часописа отвореног приступа је http://openj-

gate.com [2,7,14,15].

http://openj-gate.com/

http://openj-gate.com/


102

Цитатне базе података су извори научних информација. Оне нису

само потребне за дисеминацију научних идеја и резултата, већ се

користе и за вредновање научног учинка појединаца, институција,

научних система, земаља.

Научни учинак вреднује се у свету углавном на основу цитатних

база података Института за научне информације (ISI) из

Филаделфије. Први пут је Индекс научне цитираности (Science

Citation Index) продукован 1965. године. У овим цитатним базама је

у 2009. години реферисано више од 10.000 светских часописа.

Систематски се прати њихова цитираност, такозвани - импакт

фактор (Impact Factor). На основу фактора реферисаних часописа,

аутори одлучују о томе где да објављују своје чланке, библиотеке о

претплати часописа, а уредништва о цени претплате. На основу

цитираности нереферисаних часописа одлучује се о њиховом

евентуалном придруживању базама ISI [2,7,14,15].

Web of Science (Institut for Scientific Information – Thomson Reuters

Filadelfia) се сматра најзначајнијом базом података која обухвата

водећу светску научну продукцију из свих научних области. Web of

Science обухвата Science Citation Index Expanded, Conference Citation

Index [2,6,13,14] и тд. о чему овде неће бити више речи.

За правилно постављање задатка или решење уоченог проблема у

индустријском истраживању и техничком развоју неопходно је

располагати низом релевантних информација. Поред набројаних

извора информација, када се ради о техничком развоју, постоје и

друге, веома специфичне, могућности за њихово добијање [8,9].

Литература (Часописи, књиге, Интернет...) О овим изворима

информација, било је речи у претходном тексту.

Патент такође може бити извор почетних информација, посебно у

области техничких наука. Патент је скуп ексклузивних права, која

проналазачу гарантује држава или неки други ауторитет, штитећи

његов проналазак од употребе, искоришћавања и продаје од стране

других физичких и правних лица. Патенти се додељују за нове

машине, значајно побољшање већ постојећих, индустријске

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D1%87

http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=%D0%9F%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%B0%D0%BA&action=edit&redlink=1

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE_%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE_%D0%BB%D0%B8%D1%86%D0%B5


103

производе, процесе индустријске производње или значајно

побољшање већ постојећих. Такође се додељују за нове хемијске

смесе, храну, медицинске и фармацеутске производе, као и процесе

за њихову производњу. У неким земљама, као у САД, патенти се

додељују и за нове форме генетичким инжењерингом

модификованих, биљки и животиња [5,13].

Проучавање патената усмерава нас у три правца:

могућност примене код нас,

идеја за побољшање нашег принципа или остварење новог

принципа и

могућност заштите права сопственог остварења.

Уредбе, прописи и стандарди. Велики број захтева и ограничења

садржани су у уредбама, прописима и стандардима.

Проучавање рада и производа конкурентних произвођача обухватај:

упоредно испитивање одговарајућих производа других

произвођача,

проучавање нових принципа рада, нових метода, нових

примењених материјала и

анализа појединих конструктивних, аналогних, решења

водећих светских произвођача.

Проучавање тржишта је један од основних извора идеја. Оно се

своди, углавном, на проучавање прикупљених података о купцима и

конкурентним производима.

За формирање нових идеја у развоју производа потребни су

одређени подаци о купцима, као што су:

потребе, жеље и захтеви купаца,

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%90%D0%94


104

куповна способност купаца,

број купаца са обзиром на њихове специфичне захтеве или

жеље,

експлоатациона - техничка култура купаца,

подручје, ниво друштвеног и привредног развоја, климатски

услови и

канали и мреже којима се врши дистрибуција производа.

О сваком предлогу за усавршавање треба размислити анализирајући

све елементе и разлоге који су проузроковали изражену жељу. Све

идеје се не могу остварити, са обзиром на напред поменута

ограничења, јер све идеје или примедбе нису подједнако важне.

О овом проблему пише Хенри Форд, [4]. "Занимљиво да се увек,

чим један артикал почне да успева, нађу људи који мисле да ће још

даље успети ако буде нешто другојачији. Људи без престанка

осећају нескромну потребу да мењају артикал, кварећи га. Наши

агенти - продавци хтели су по сваку цену да се увећа број недеља.

Они су се бринули само о оном двадесетом делу купаца који имају

нарочите жеље знајући да кажу шта би хтели, а губили су из вида

оних других деветнаест двадесетина публике. Зацело, једна велика

радња се не може развијати ако не обрати највећу пажњу жељама и

мишљењима купаца.

Кад вам се достави један недостатак у функционисању, одмах треба

од те примедбе направити озбиљну критику. Али кад се тиче само

једног питања укуса, добро је да се уверите да ли то није лични ћеф

купца.

Агенти увек желе ласкати каприцама купца, уместо да се дубоко

упознају са артиклом да би били у стању објаснити ћудљивом купцу

да ће га тај артикл сасвим задовољити под условом, разуме се, да га

узме".

Без обзира на "тежину" изражене жеље или критике купаца,

произвођач је дужан подједнако савесно да испита сваку критику,


105

жељу илињегов захтев. Често и неостварљива жеља побуђује у

креирању новог. Образован човек зна само једну ствар као сигурну,

а то је да не постоји један дефинитиван и сигуран начин за

остварење једне замисли.

Образован човек је сигуран само у једно: зна да може да погреши,

зна да његово мишљење не мора бити дефинитивно и да мишљење

његовог саговорника може бити боље од његовог. Зато он слуша

мишљење других и на тај начин усавршава сопствено.

Већ је напред поменут значај проучавања конкурентних производа, а

врло вредне информације могу да нам дају купци конкретног

производа. Који су моменти утицали да се купац определио за

производ конкуренције? Са чиме је купац посебно задовољан? Шта

су примедбе купца? Који су елементи који дају стабилност продаје

конкурентног производа?...Све су то питања на која произвођач

тражи одговоре, јер у правим одговорима леже нове идеје. При томе

ћуд тржишта треба сагледати за 10 година унапред.

Подаци из експлоатације представљју статистичке податке о

неисправности производа у току експлоатације, а имају изузетни

значај за побољшање старог и развој новог техничког остварења.

Статистички подаци о становништву у погледу броја, занимања и

потреба су врло интересантни подаци о развоју индустријски јаче

развијених земаља.

Проучавање идеја сопствених радника и службеника је значајно, јер

умни капацитет неколико десетина хиљада специјализованих

радника и службеника не може се надокнадити било каквим

"увозом" споља. Стога је од необичне важности одржавати и

поспешивати активан однос радника према иновацијама.

Достављање предлога за побољшање мора да буде чврсто

организационо и јасно постављено. Сваки предлог мора бити врло

озбиљно разматран и анализиран са свих аспеката. Предлагач мора

да има осећај да учествује у креирању без обзира да ли је конкретан

предлог усвојен. Такав осећај треба неговати код свих радника.


106

Усвојен предлог треба обавезно да повлачи за собом финансијски

ефекат.

Посебне студије друштвено економског и привредног развоја

обухватају:

студије о тенденцијама развоја одговарајуће гране

индустрије,

кретању националног дохотка, расподеле националног

дохотка и животног стандарда људи, појединих привредних

грана и занимања,

кретање економских и политичких односа у светским

размерама,

политичка и економска кретањима и њихов утицај на

тржиште и

перспективни развој капацитета базичне и пратеће

индустрије за наредних 5 до 10 година.

Као што читалац може да закључи, за потпуно квалификовано

руковођење и одлучивање потребно је располагати великим бројем

сређених информација.

Извори информација су многобројни. Они су доступни одређеним

инстанцама у производној организацији. Одређене инстанце и

појединци у организацији су, по својој природи послова које

обављају, више или мање компетентни да тестирају информације са

аспекта садржаја и њихових импликација у погледу нових техника.

Према [8,9] идеје за нове производе дају:

истраживачко развојне службе 33%

маркетинг и продаја 26%

топ менаџмент 13%

купци 10%

остали 18%


107








4. Форд, Х.: Мој живот и рад, ДСП, Крагујевац, 1995.

5. Ламбић, М. Инжењерство и иновације, Стилос, Нови Сад, 1996.

6. Лукашевич, В. К.: Основы методологии научних исследований,

Учебное пособие для студентов вузов-МН ООО „Элайда“,

2001.


Publishers, 1979.



9. Симић, Д.: Методе науке и техничког развоја, ДСП Крагујевац,

2002.

10. Зеленика, Р.: Методологија и технологија израде знанственог и

научног дјела, Економски факултет Свеучилишта у Ријеци,

2000.


Машински факултет, Београд, 1970.

12. Часописи: International Journal of Sound and Vibration, Vehicle

System Dynamics, Int. Journal of Vehicle Design, Applied

Ergonomics, International Journal of Automotive

Technology, Vehicle mechanics and Mobility, Forschung im

Ingenieurwessen и др.

13. http://sr.wikipedia.org/sr/Патент.

14. http://www.doaj.org.

15. http://www.openj-gate.com.

16. www.mudremisli.com.


109

Метода је као паковање ствари у кутији: добар пакер ће да спакује

на половини простора у односу на лошег.

Давид Цецил

5. МЕТОДЕ НАУКЕ И НАУЧНОГ

ИСТРАЖИВАЊА

У релативно бројној библиографији са тематиком наука о науци

често се под називом научне методе заправо наводе различите

методе научног истраживања које се примењују у појединим

врстама научних истраживања. У овом поглављу изложена је

основна (општа) научна метода приказана као след поступака,

процедура, као структура сваког научног истраживања, без обзира

на научно подручје, научно поље, научну грану, научну дисциплину

или интердисциплинарно научно подручје и посебне научне методе

које се примењују у научним истраживањима, од којих су неке

примењиве у свим научним областима а неке се примењују само у

неким научним областима. Метода која чини структуру сваког

научног истраживања је научна метода, а методе истраживања у

појединим научним областима су методе научног истраживања [1-

4,12,38,41-53].

Имајући у виду карактер књиге, овде је пажња посвећена методама

које налазе примену у различитим научним областима, укључујући

и област техничких наука.

5.1. Научна метода

Како је претходно дефинисано, научна метода је метода за стицање

поузданих знања, али можемо рећи и метода за поуздано стицање

знања. Начело поузданости знања заснива се на поновљивости и

проверљивости искуства као извора знања насталог опажањем

природних процеса или феномена. Проверљивост знања имплицира

постојање методе за проверу знања која је довољно поуздана да

резултате провере а тиме и знање можемо сматрати истинитим са


110

довољном поузданошћу. Научна метода као средство и начин

стицања истинитог и поузданог знања систематизује више научних

дисциплина или посебних наука.

Иако посебне науке развијају посебне поступке истраживања,

постојање јединствене методологије научног истраживања и даље је

оправдано из следећих разлога [13]:

постоје опште методе научног сазнавања, које се више или

мање, у различитим варијацијама, примењују у свим наукама

(општа конкретна дијалектичка метода, метода моделовања,

статистичка метода и аксиоматска метода),

целокупно научно сазнање се служи општим

фундаменталним научним методама, какве су анализа и

синтеза, класификација и генерализација, индукција и

дедукција, као и основним научним поступцима и сазнајним

процесима, као што су дефинисање појмова, постављање

хипотеза, доказивање ставова, проверавање научног сазнања,

у основи сваког научног сазнања лежи одређено схватање

научне вредности тог сазнања, одређена концепција

могућности, вероватности или истинитости научног сазнања,

као и одговарајућа теорија неоснованости,

постоје извесне опште теоријске структуре и општи методски

поступци долажења до нових научних сазнања и

једино општи методолошки контекст омогућава сагледавање

једностраности одређених концепција сазнавања

(позитивизма, формализма, интуиционизма и тд).

У научној пракси научна метода се састоји од сукцесивног и

системског спровођења појединих фаза истраживања кроз обично

седам корака:

1. опажање феномена (појава) или процеса у природи,

2. дефинисање проблема (постављање питања),

3. истраживање проблема (прикупљање информација и примена

једне или више метода научних истраживања),

4. постављање хипотезе (дефинисање метода провере и

прогнозирање),


111

5. тестирање хипотезе (провера истинитости прогнозе,

реализација експеримента, опажања експеримента - процеса у

природи, тестирање прогнозе, анализа резултата опажања,

одлука о прихватању или одбацивању хипотезе),

6. закључак (потврда или одбацивање хипотезе, одлука о

завршетку или наставку истраживања) и

7. креирање научне теорије.

Ради илустрације, на Слици 1, приказана је шема важнијих фаза

истраживања, методе научног истраживања заснивају се на [9]:

основним општим методама сазнавања: апстрактна

дијалектичка метода и стварна дијалектичка метода,

општим научним гносеолошким методама: метода

моделовања, статистичка метода, аксиоматска метода и

основним посебним методама сазнавања: методе анализе и

синтезе, методе генерализације и специјализације, методе

индукције и дедукције.

Више је важних аспеката методологије истраживања. Кораци научне

методе уређени су тако да истраживања започињу генералним

питањима, померајући се са главне теме ка оним специфичним

аспектима, до развоја нацрта истраживања којима можемо

опсервирати и анализирати појаву. У даљем тексту ће о томе бити

више речи [1-7,13,39,41-53].

Опажање феномена и / или процеса у природи

Под опажањем подразумевамо сваку информацију коју можемо

добити директно са уређаја или индиректно закључивањем. Да би се

опажање могло употребити као елемент научне методе оно мора

бити поновљиво (и други научници морају имати могућност истог

опажања). Опажања природних феномена и процеса инспиришу нас

на постављање питања којима дефинишемо научне проблеме.

Проблем можемо дефинисати као скуп питања о неком природном

процесу или феномену. Одређивање истинитих и проверљивих

знања о свим елементима проблема, која су у суштини одговори на


112

постављена питања, сматрамо решењем проблема. Опажање

феномена природе може се извршити описно или квалитативно и

квантитативно. Свако опажање нужно је квалитативно, јер би у

супротном пре завршетка процеса дефинисања проблема већ

извршили недопуштену апстракцију феномена. Процес опажања

мора се извршити на критичан начин чиме се отклања субјективност

опажања и пристрасност научника.

Слика 1. Важније фазе

истраживања

У циљу повећања објективности опажања и омогућавања

поновљивости опажања и контроле резултата опажања научници

најчешће врше квантификацију опажања феномена мерењима.

Квантификација омогућава квалитативно и квантитативно

описивање опажања, а нумеричка анализа и статистичка обрада


113

нумеричких резултата опажања могу дати и квалитетно нова

сазнања о проблему које би нам вероватно промакле да смо

извршили само квалитативну анализу опажања. Осим могућих

грешака директног опажања и поред спроведене квантификације,

могућа је, а и најчешће је присутна појава проблема у размишљању

и закључивању (грешке мишљења - сетови мишљења - устаљене

шеме, процедуре, шаблони размишљања и закључивања које нас

онемогућавају да сагледамо целину значења или сва значења

резултата опажања).

То се најбоље може изразити кроз изреку: све битне грешке

истраживања су грешке у мишљењу (закључивању), што чини

примену метода формалне логике у научним истраживањима

обавезном. При квантификацији опажања дужни смо кад год је то

могуће примењивати међународни систем јединица због

упоредивости и преносивости резултата.

Дефинисање научног проблема

Опажање процеса у природи без истовременог постављања питања о

узроцима, развоју, трајању, учинцима, ефектима и последицама

значило би стицање импресије (утиска) о природи и природним

процесима (у овом контексту то би се могло назвати опажањима

уметника). Постављањем питања о суштини (природи) природних

процеса и појава (феномена) почетак је дефинисања проблема као

елемента (корака) научне методе. Ово имплицира да је знатижеља -

жеља за знањем темељ научног рада и темељни фактор научника и

науке уопште. Да би питања која се постављају у вези са неким

природним феноменом могла бити почетак научног истраживања

феномена она морају бити релевантна (значајна у односу на

опажање) и одговор на њих мора бити могућ. Сам поступак

постављања релевантних питања и постизање могућих одговора

најважнији је корак научне методе.

Дефинисање научног проблема је најтежи корак у процесу научног

истраживања и примени научне методе, а препознавање могућности

промене на боље је најкреативнији корак у процесу научног

истраживања и примени научне методе. Готово сваки проблем


114

можемо анализирати постављањем питања и дефинисањем

одговора, али ако је проблем превише уопштено постављен, једино

што нам преостаје је подела неког сложеног или општег проблема

на подпроблеме применом неког критеријума, при чему неком од

метода анализе и синтезе решења дефинишемо решења

подпроблема које је релевантно у оквиру проблема.

Истраживање проблема (прикупљање информација)

Да би се могло одговорити на постављена питања у поступку

дефинисања проблема неопходно је у процесу закључивања

(одговарања на питања) прибавити потребне информације којима

можемо дефинисати одговоре. Прибављање информација можемо

извршити мерењима, разговорима, проучавањем литературе,

обиласком музеја, претраживањем Интернета, али најважнији

извори информација су експерименти и опажања као поновљиве

појаве и као темељ стварања базе података, сазнања, знања и

информација потребних за дефинисање одговора. Корак

прикупљања информација и корак дефинисања проблема се, врло

често, и скоро увек, испреплићу на начин да ново прибављене

информације мерења или знања изазивају редефинисање проблема

па тиме и редефинисање питања.

Информације добијене опажањима принципијелно можемо

поделити на квантитативна опажања (могу се описати неким

бројчаним вредностима) и квалитативна опажања (дају нам описне

информације о проблему). Ова подела је само условна јер је тешко

замислити квантитативни податак који нема свој квалитативни опис

(бројчана бездимензионална величина). У реалном научном

истраживању информације добијене опажањима делимо на оне које

су и квалитативне и квантитативне и на оне које су само

квалитативне. Под квалитативним информацијама, у смислу

научног истраживања, прихватамо и подразумевамо оне чија је

квалитативна природа прихватљива са становишта циља

истраживачког пројекта, чије је квантификовање тешко проверљиво,

непоуздано, прескупо за одређени степен и дубину истраживања

или непотребно, обзиром на постављени циљ истраживања.


115

Постављање хипотезе

Након синтетизовања довољног броја одговора на постављена

питања којима дефинишемо научни проблем, прилази се поступку

постављања хипотезе. Израз хипотеза је кованица грчких речи хипо-

испод и тхесис што значи идеја чиме би дословни превод речи

хипотеза био подлога идеје или подлога решења. У контексту

савременог научног говора хипотеза би било привремено

највероватније решење проблема као одговора на постављена

питања и као подлоге на којој се заснива идеја о природном процесу

или предмету истраживања. Постављање хипотезе је дефинисање

привременог и највероватнијег решења проблема.

У току научног истраживања, осим највероватнијег решења,

истраживач је најчешће у могућности дефинисати и решења која су

мање вероватна од одабраног решења - хипотезе. Начин избора

почетне хипотезе коју ћемо даљим истраживањем проверавати

(проверавати њену истинитост) спроводи се у складу с Окхамовим

принципом, који уводи принцип економичности и штедљивости у

научна истраживања. Окхамов принцип за избор привремене

највероватније хипотезе дефинисао је у четрнаестом веку Вилиам

Окхам (William Ochkam) и он гласи: Pluralitas non est ponenda sine

neccesitute (Појаве не треба непотребно компликовати - сложено не

треба додатно усложавати).

У поступку дефинисања коју од могућих хипотеза треба узети као

почетно решење, Окхамов принцип гласи: Уколико имамо две или

више хипотеза (теорија) које објашњавају уочени феномен тада би

као највероватнију привремену хипотезу требало усвојити ону која

је једноставнија све док се не појаве нови докази. Овај принцип не

прејудицира исправност хипотеза већ само редослед којим хипотезе

треба проверавати [7].

Најчешће, код једноставнијих истраживања, почетна хипотеза је

уједно једино и исправно решење проблема, али код комплекснијих

процеса у природи и тако дефинисаних проблема, почетна хипотеза

се у поступку проверавања истинитости може показати као

недовољно добро решење научног проблема, које не може


116

прихватљиво удовољити проверама. Тиме је дефинисано и основно

својство научне хипотезе као решења научног проблема, а то је

проверљивост. То значи уједно и власништво хипотезе да се може

одбацити као нетачна ако се спроведеним проверама битно доведе у

питање. Код комплекснијих научних истраживања могуће је

најчешће дефинисати неколико могућих хипотеза на основу

прибављених података и закључака као одговора на постављена

питања. У том случају као хипотезу одабирамо оно највероватније

решење које има највећу вероватноћу да је исправно са обзиром на

до тада расположиво знање.

Тестирањем хипотезе, а тиме и прибављањем нових информација и

знања може доћи до промене највероватније хипотезе чиме заправо

мењамо хипотезу коју тестирамо. Код комплекснијих научних

истраживања дефинисање више хипотеза најчешће значи

дефинисање и више праваца нових истраживања при чему

доказивање хипотезе постаје научни проблем који даље решавамо

научном методом. Прихватљивим решењем односно потврђеном

хипотезом сматрамо оно решење које у довољној мери одговара

постављеним циљевима на почетку истраживања. Различите

хипотезе, у случају комплексних научних истраживања постају тиме

и правци даљих научних истраживања - дефинишући тако поједине

приступе, научне правце, школе и слично.

Тестирање хипотезе

Осим проверљивости, друго основно обележје хипотезе је

могућност дефинисања прогноза развоја истраживаног природног

процеса феномена или активности. Да би се нека хипотеза могла

сматрати решењем одређеног научног проблема, осим провере

хипотезе, мора се дати основ за закључивање о развоју природног

феномена или процеса узимајући у обзир услове за које је

дефинисана. Уколико потврђено и тиме истинито решење проблема

не омогућава прогнозирање процеса одређеног научним проблемом,

оно није хипотеза него чињеница. Тестирање хипотезе заправо

значи прогнозирање развоја, реализације неког природног процеса.


117

Поређење прогнозираних резултата, развоја природног процеса и

остварених резултата, стања неког природног процеса назива се

тестирање хипотезе. Свака хипотеза укључује субјект (процес,

појава, феномен) који се испитује или тестира, променљиве које

варирају (независне варијабле), променљиве које се мере (зависне

варијабле) и очекивани резултат (прогнозирани резултат). Због тога

постоје уопштени облици хипотеза са:

директном везом независних и зависних варијабли,

значајним утицајем вредности независне променљиве на

величину зависне варијабле и

директном зависношћу зависне од независне варијабле.

Сва три облика хипотезе у основи се своде на следеће: ако је субјект

изложен (третиран) независном променљивом, тада ће то

резултирати вредношћу зависне променљиве. Ово је уједно и

дефиниција прогнозе као дела хипотезе која се изражава реченицом

"ако ... онда ..." (ако је хипотеза тачна онда се може очекивати

опажање одређеног резултата). Основни постулат хипотезе је и то да

се не могу прогнозирати протекли догађаји па се ни хипотезе везане

за протекле догађаје не могу тестирати што значи да строго

гледајући ни хипотезе које се односе на прошлост нису научне

хипотезе, јер им недостају обе основне функције а то су

проверљивост и прогноза. Протекли догађаји могу се само

хипотетички реконструисати, али се не могу тестирати.

Потврђивање прогнозе (утврђивање исправности прогнозе)

дефинисане хипотезом може се извршити на два начина:

експериментом (огледом) и

извођењем даљих опажања.

Експеримент можемо извести само ако смо у стању да обезбедимо

све или већину услова (али све битне услове) за које је дефинисана

прогноза одвијања неке појаве (природног феномена). Од степена

обезбеђења услова за које је дефинисана хипотеза, зависи и степен

поузданости потврде прогнозе или њеног одбацивања. Једна од

битних функција експеримента, иако је нисмо увек у стању да


118

обезбедимо, је квантификација резултата експеримента што нам

омогућава додатну анализу појаве употребом математичког алата а

посебно статистичке анализе добијених резултата. У многим

научним дисциплинама нисмо у могућности да обезбедимо услове

експеримента, за потврду прогнозе, чије резултате би могли

сматрати поузданим па смо приморани да користитимо неке друге

научне методе као што су посматрање, опажање, интервју и слично.

Експеримент (оглед)

Експеримент је организовани скуп поступака (процедура), који се

односи на претходно дефинисане услове, којим се утврђује

исправност прогнозе, дефинисане хипотезом, остварењем

прогнозиране узрочно - последицне везе. Да би експеримент могао

дефинисати исправност прогнозе, у оквиру прогнозе, неопходно је

дефинисати контролни догађај са којим ћемо упоредити

експериментални догађај.

Пре одређивања прогнозе неког догађаја, хипотезу, као темељ за

прогнозу, одређујемо на основу посматрања неког догађаја или

серије догађаја. Такве догађаје (услове у којима је извршено

опажање, редослед одвијања догађаја, опажена узрочно последична

веза или везе, опажене квантитативне карактеристике догађаја и

одступања у добијеним резултатима ако је било више догађаја)

дефинишемо као контролне догађаје. Тиме смо одредили узорак

којим ћемо утврдити исправност прогнозе.

Извршењем експеримента или серије експеримената сматрамо

поступак промене (манипулације) независних варијабли и опажање

промена зависних варијабли које су прогнозиране, а тако добијене

податке називамо експерименталним догађајем. Поређењем

контролног догађаја са експерименталним догађајем потврђујемо

или одбацујемо прогнозу па тиме након више неуспелих прогноза и

хипотезу.


119

Разумевање феномена

Природни процес (ствар по себи) који је предмет опажања, као

целина остаје за посматраче непозната, можемо у најопштијем

облику дефинисати као "нешто" чија је једина основна и довољна

карактеристика промена. Дакле, на почетку разумевања појма

феномена као један извор за стварање (генерисање) феномена

(појаве) узимамо процес дефинисан променом било каквих функција

нечега што се мења у неком свом или посматрачевом времену као

предмета научног истраживања, стварања услова за дистинкцију

научног истраживања од научне фантастике или псеудонауке.

Прихватимо ли вероватну могућност опажања само парцијалност

промена уместо промена целине, још увек нам остаје питање шта, и

од парцијалности, можемо опажати и што значи феномен природе

којег опажамо. За почетак, а ради очигледности, треба се усмерити

на значење природног феномена и разумевање феномена промене

природног процеса који се збива без утицаја посматрача. То значи

да промене могу бити:

промена која се збива у природи а посматрач је само опажа и

на њу не утиче,

промена као експериментални догађај, чиме је целина

природне промене редукована на промену процеса кога

посматрач одређује као редукцију целог природног процеса

чиме он директно утиче на сам процес и

симулација природног процеса (компјутерска симулација

природног процеса) као промена коју ствара, покреће, опажа

и процењује посматрач.

За почетак ове анализе узимамо само промену курса (или

парцијалност) која се збива у природи, а без директног утицаја

посматрача. Шта у овом случају значи појам феномен и како се

може разумети његово стварање? Природном процесу, суштински

дефинисаном као промена курса или промена парцијалности,

посматрач приступа постављањем питања која су, или би требала

бити, утемељена у целини научних сазнања посматрача. Целина

научних сазнања посматрача може се анализирати као научно

универзална (знања и сазнање из целине науке), научно парцијална


120

(знања и сазнање из поједине научне дисциплине) или

интердисциплинарна (знања, сазнања и методе из две или више

научних дисциплина).

Разумевање феномена је интерактивни процес природног процеса и

на природном процесу аплицираних научних знања, сазнања,

метода, резултата, хипотеза и теорија. Ову интеракцију најлакше

себи можемо предочити описивањем поступка мерења неке

величине коју смо издвојили из природног процеса. Измерити неку

величину значи употребити средство мере (уређај, метар) у

природном процесу. Резултат мерења је број јединица мере у једној

парцијалности процеса. Поступак откривања научних знања,

сазнања и метода у природном процесу заправо је описивање

природног процеса, детерминисање феномена или разумевање

феномена.

Природни феномен

Природни феномен дефинишемо као одраз (рефлекс) посматрачевих

научних сазнања, знања и метода у природном процесу који се збива

независно од посматрача. Из овога можемо одредити три основне

последице разумевања феномена:

феномен не постоји независно од посматрача,

феномен је променљив у истој мери у којој се развијају

научна сазнања, знања и методе и

исправност и научна утемељеност разумевања феномена

одлучујуће је зависна од исправности одређених питања која

ћемо истражити у природном процесу а која морају бити у

релацији и доброј утемељености у научним сазнањима.

Трећа основна последица указује на битан утицај научне етике

посматрача и научне етичности у постављању питања и примени

научних знања и метода. Под научном коректношћу посматрача

можемо разумети дефинисање таквог скупа питања из целине науке

који ће одредити посматрани феномен и резултате опажања

дефинисати релевантним научним сазнањима и знањима.


121

Експериментални феномен

Кад су природни процеси непогодни за истраживање било због

немогућности спровођења посматрања, врло ретких процеса,

неекономичности посматрања директно из природног феномена

дуготрајних или краткотрајних процеса и немогућности издвајања

феномена из целине, природни процес редукујемо само на оне

елементе процеса које желимо истражити.

Редукција природних процеса на само оне елементе процеса који нас

занимају, пренос тих елемената у контролисане услове за које

држимо да добро описују услове у којима се одвијају природни

процеси, зовемо експериментом или експерименталном појавом

(експерименталним феноменом). Код организације експеримента,

одређења елемената природних процеса који суштински дефинишу

природни процес, експериментатор из постојећих научних сазнања,

мора да:

из целине научних знања и сазнања дефинише природни

феномен,

издвоји суштински битне елементе феномена које намерава

реплицирати у експерименталним условима,

одреди карактеристике експерименталног догађаја који се

контролишу и држе у унапред одређеним границама као и

одредити границе прихватљивости експерименталног

феномена,

квантификовати промене експерименталног феномена,

статистички обрадити резултате и утврдити значај и

релевантност обрађених резултата и

интерпретира резултате опажања експерименталног

феномена, у терминима и доброј утемељености, у научној

реалности (сазнањима и знањима).

Из набројаних елемената експерименталног догађаја очит је

повећани (па чак и пресудан) утицај посматрача или

експериментатора на разумевање феномена а посебно на резултате

опажања. При томе посматрач, из научних сазнања и знања:


122

дефинише феномен,

селектује значајне елементе феномена - суштински садржај

феномена,

одређује услове у којима се могу опажати значајни елементи

феномена,

мери промене експерименталног феномена,

интерпретира резултате експеримента и

екстраполира резултате истраживања експерименталног

феномена на природни феномен.

Претпоставимо ли да је посматрач, експериментатор, коректно

утемељио експериментални феномен и тиме га дефинисао те

коректно измерио промене током експеримента, посматрачу,

експериментатору остаје, на терет научне етике да исправно

спроведе остале активности, од којих је интерпретација резултата

најосетљивија активност.

Симулирани феномен

У многим истраживањима, било због немогућности опажања

природних процеса како се збивају, било због немогућности

спровођења експеримента или његове неекономичности,

истраживачи све чешће посежу за компјутерским симулацијама као

извором квалитативних и / или квантитативних података. У

дефинисању симулације неког природног феномена - симулираног

феномена, утицај посматрача додатно расте, све више се губи веза са

природним феноменом, а значај научне етике истраживача постаје

све већи.

Истраживање природног феномена применом рачунарске

симулације или било какве друге симулације можемо описати кроз

следеће кораке истраживања:

1. дефинисање природног феномена,

2. редукција елемената природног феномена на значајне

елементе које посматрач - истраживач бира као предмет

истраживања,


123

3. одређивање оних значајних елемената природног феномена

које треба симулирати,

4. избор модела симулације за сваки значајни елемент

феномена,

5. спровођење симулације редукованог феномена - симулираног

феномена и одређивање значења резултата добијених

симулацијом, екстраполација резултата опажања

симулираног феномена, одређивање промена редукованих

елемената природног феномена, пренос (екстраполација)

података о променама редукованог природног феномена

(састављеног од редукованих елемената природног

феномена) на природни феномен и

6. интерпретација резултата опажања и истраживања.

Очито је да су сви делови истраживања - опажања применом метода

симулације у целости под пресудним утицајем истраживача, ниво

научне коректности и научне етике које мора осигурати истраживач

је пресудан како у спровођењу истраживања, тако и у

интерпретацији резултата.

Замишљени феномен (научне приче)

Овај облик науке или "наука", постаје све популарнији и представља

значајан облик научног фолклора, користан је науци као облик

популаризације, од широке публике је увек добро примљен јер не

захтева знање да би читалац имао илузију да је разумео предмет

научне приче, иако се код тих прича првенствено ради о стварима

које се не могу ни разумети јер је њихова веза са научном

вредношћу редукована само на сличност са науком. Интересантно је

при томе што се елементи научних прича могу пронаћи и код

научних истраживања које сматрамо озбиљним, научно

утемељеним, па понекад и у неким својим деловима проверљивим и

доказаним.

Научне приче, иако нису утемељене, ипак се могу добро одржати, па

су често њихови аутори, кроз неко краће време и уважавани у

круговима блиским науци. Развој овог облика "науке" обично

почиње вољом и намером да се на основу парцијалних резултата


124

науке формира неки, обично математички модел (неодољива

привлачност математичке неразумљивости и логике) на основу које

се покушава објаснити природни феномен.

Основни проблем, са становишта науке, оваквих научних прича,

ипак остаје то што оне у првом реду нису наука, израђене су на

неком математичком моделу који није релевантан за науку, није

дериват научних сазнања, не даје резултате упоредиве са научним,

па се резултати таквих научних прича редовно и саме научне приче

не могу се проверити и поновити па тиме ни потврдити ни

одбацити. Вредност научних прича, осим популаризације науке

може се наћи и у снази људског мишљења да применом логике и

математике доказује било што, али и у прилици да се поставе нова

питања науке и научницима као почетак неких нових, али стварних

научних истраживања. На крају, многи генији науке истрајно су

истицали пресудну важност маште за научнике, али ипак и машта у

науци мора имати своје границе. Развој научних прича може се

описати кроз следеће кораке:

сакупљање података и резултата који су гранични резултати

претходних научних истраживања,

апстракирање свих података који би могли отежавати

стварање модела или математичког модела,

стварање математичког или логичког модела као универзално

истинитог модела природних процеса и

обогаћивање модела варијабилним елементима који

омогућавају преживљавање модела и у случају појаве

резултата других научних истраживања који угрожавају

модел.

Етичност ствараоца оваквих "научних" радова није примерена науци

иако се нека одређена вредност научних прича може наћи у

питањима која могу послужити за иницирање научних истраживања

или популаризацију науке.


125

5. 2. Методе научног истраживања

У истраживању, логика мисаоних поступака је различита. Из тога су

се развиле неке научне методе, као скупови различитих поступака,

којима се наука користи у истраживању, који омогућују да се

научни проблем као предмет истраживања научно истражи те да се

њиховом применом дође до научних сазнања и научних знања.

Најчешће примењене методе научног истраживања, као дела научне

методе, јесу: индуктивна и дедуктивна метода, метода анализе и

синтезе, метода апстракције и конкретизације, метода

генерализације и специјализације, метода доказивања и

оповргавања, метода класификације, метода дескрипције, метода

компилације, компаративна метода, статистичка метода,

математичка метода, метода моделирања, кибернетичка метода,

експериментална метода, дијалектичка метода, историјска метода,

генетичка метода, теорија система као метода, аксиоматски метод,

метод идеалних типова, емпиријска метода, метода студија случаја,

метода анкетирања, метода интервјуисања, метода опажања, метода

бројања, метода мерења, Делфи метода, метода "мозаика" и остале

научне методе.

Индуктивна метода

Индуктивна метода је системска примена индуктивног начина

закључивања којим се на основу анализе појединачних чињеница

долази до закључка о општем суду, од запажања конкретних

појединачних случајева долази до општих закључака. Поузданост

индуктивног закључка директно зависи од: броја истражених

чињеница и случајева, репрезентативности анализираних чињеница

за одређену појаву и степена поузданости значења чињеница.

Анализа индуктивне методе мора укључити фундаментални елемент

сваког индуктивног закључивања, а то је релација посебног -

општег. Постоји више врста индукције. Поменућемо неке од њих.

Потпуна индукција је заснована на потпуном набрајању свих

појединачних случајева. У пракси се врло ретко примењује, а


126

резултат значи само систематизовање знања. Код ове индукције

закључак је потпуно истинит.

Непотпуна индукција је заснована на анализи ограниченог броја

појединачних појава који су примењиви на остале појаве исте врсте.

Чешће се употребљава у научном истраживању него потпуна

компилација - (лат. compilatio), материјал, чињенице сакупљене за

неки пројекат компарација - (лат. comparatie), тражење сличности

или разлика између две или више појава, чињеница, предмета,

поређење. статистика - (лат. statisticus), рана примењена математика,

проучавање и праћење квантитативне стране бројних или масовних

појава обрадом података, дијалектика - (грч. dialektike), спој

супротности, дословно, умеће разговора, наговарања и преговарања.

Предикативна индукција је процес мишљења које се одвија кроз

закључивање од једне класе појава на другу класу, при чему се само

закључивање заснива на сличности класа појава.

Аналогна индукција се темељи на закључивању применом

аналогије, при чему се мишљење креће од појединачне на

појединачну појаву.

Универзална индукција темељи се на закључивању од егземпларне

класе појава на универзалну класу.

Каузална индукција анализира узрочну везу између појава које

претходе и појава које следе чиме се одређују узрочно - последични

односи. Темељ за примену индуктивних метода су опажање,

експеримент и симулација.

Дедуктивна метода

Дедуктивна метода је системска примена дедуктивног начина

закључивања у којој се из општих судова изводе посебни и

појединачни закључци. Дедукција увек предпоставља познавање

општих знања на основу којих се сазнаје оно посебно или

појединачно. Најважнији елементи дедуктивне методе јесу поступци

метода анализе, синтезе, апстракције, генерализације и


127

специјализације. Дедуктивна метода у науци служи за: објашњење

чињеница и закона, за предвиђање будућих догађаја, за откривање

нових чињеница и закона, за доказивање постављених теза, за

проверавање хипотеза и за научно излагање.

Посебан облик дедуктивне методе је аксиоматска метода која се

заснива на сазнањима, чињеницама или начелима (аксиоми) који се

не могу доказати или који не захтевају доказивање јер су очевидно

или су директно очити. Дедукција важи само у оквиру

утемељености на научним чињеницама.

Индукција и дедукција имају заједнички општи предмет: то је

сазнање о једној појави као дијалектичког јединства општег и

посебног. Индукцијом и дедукцијом сазнаје се веза, однос,

јединство посебног и општег и тим својим обележјима оне су

изразито дијалектичке методе сазнавања. Индукција је почетни, а

дедукција завршни процес у научним сазнањима, јер сазнање

почиње појединачним сазнањем посебног, а завршава дедуктивним

систематским сазнањем посебног на основу општег.

Метод анализе

Метод анализе је поступак научног истраживања рашчлањивањем

сложених појмова, судова и закључака на њихове једноставније

саставне делове и елементе. Анализа је поступак мишљења у

кретању од посебног ка општем или извођење теорема из аксиома

по утврђеним правилима. Анализа је процес редукције неједнаког на

све већу једнакост. Према гносеолошкој функцији постоје две врсте

анализе: дескриптивна, када се описују елементи неке целине и

експликативна, када се покушава објаснити одређена целина на

основу њених делова.

Метод синтезе

Метод синтезе је поступак научног истраживања и објашњавања

стварности путем синтезе једноставних судова у сложеније. Синтеза

је процес уопштавања у коме настају све апстрактнији појмови и

успоређивање са претходним појмовима. Синтеза је начин


128

систематизовања знања по законитостима формалне логике, као

процес изградње теоријског знања у правцу од посебног ка општем,

односно од врсте према роду. Према гносеолошкој функцији

постоји: дескриптивна и експликативна синтеза. Према сложености

разликују се: елементарна, каузална и функционална синтеза. Према

циљу, односно усмерености сазнања, синтезе могу бити: генетичка и

структурална.

Метод апстракције

Апстракција је мисаони поступак било каквог одвајања, било

одвајање општег и елиминисање посебног, било мисаони поступак

одвајања посебног и индивидуалног, занемаривање општег.

Апстракција има двоструки смисао: апстракција општег или

апстракција посебног. Апстракцијом се одвајају небитни од битних

елемената појаве или предмета истраживања. Апстракција почива на

анализи, али анализа као поступак растављања, представља и

одвајање, апстракцију делова из целине појаве.

Метод конкретизације

Конкретизација је поступак супротан апстракцији. Конкретизација

може бити: схватање јединства апстрактно - општег у посебном и

индивидуалном, схватање јединства апстрактно - посебног са

општим у сваком предмету или појави. Било да се одређује

апстрактно-опште у посебном или апстрактно - посебно у општем,

помоћу општег врши се конкретизација, јер се предмет истраживања

конкретно схвата као реално јединство општег и посебног.

Метод генерализације

Метод генерализације је мисаони поступак уопштавања којим се од

једног посебног појма долази до општијег који је по степену виши

од осталих појединачних. Од појединачних опажања изводе се

уоштени закључци, који су реални само ако имају ослонац у

стварности.


129

Метод специјализације

Метод специјализације је поступак којим се од општег појма долази

до новог појма, мањег обима а већег садржаја. Специјализација се

заснива на аналитичко - синтетичкој методи и апстрактно

конкретизованој методи. Да би се том методом дошло од општег до

посебног, потребно је извршити: конкретизацију општег у посебно,

или синтезу, апстракцију посебног из општег и анализу стварног

општег.

Метод доказивања

Доказивање је једна од најважнијих научних метода у којој су

инкорпориране скоро све методе и сви посебни методички

поступци: анализа и синтеза, генерализација и специјализација,

индукција и дедукција, апстракција и конкретизација. Сврха методе

је утврдити тачност неког сазнања.

Метода оповргавања

Супротан поступак у односу на поступак доказивања је оповргавање

или фалсификација. То је заправо методички поступак којим се

уместо доказивања тезе, она одбацује и побија. Она се састоји у

доказивању погрешности тезе. Директно или индиректно

оповргавање састоји се у побијању тезе или аргументације. Теза се

директно оповргава онда када се цео поступак побијања усмерава на

саму тезу, не узимајући у обзир њену супротност, односно антитезу.

Индиректно оповргавање састоји се у доказу нетачности тезе

индиректним путем. О индиректном оповргавању се ради онда када

се цео поступак усмерава у доказивању да је антитеза исправна

уместо да се као у директном оповргавању усмерава на саму тезу.

Оповргавање тезе помоћу доказивања тачности антитезе назива се

апагогички доказ. Код оповргавања, претпоставља се узајамно

искључивање тезе и антитезе, односно немогућност истовремене

истинитости оба супротна става (немогућност апорије).


130

Метод класификације

Метод класификације најстарија је и најједноставнија научна

метода. Класификација је систематска и потпуна подела општег

појма на посебне, у оквиру општег појма. Наука заправо почиње

класификацијом. На основу сазнања о природи ствари,

класификација представља системе група предмета, или расподеле

низа сродних појава. Тако се, на пример, појам науке класификује на

појединачне и универзалне науке. Појединачне се класификују у

реалне и формалне. Реалне се даље деле у природне и културне.

Метод дескрипције

Метод дескрипције је поступак једноставног описивања или

очитавања чињеница, процеса и предмета у природи и друштву те

њихових емпиријских потврђивања односа и веза, али без научног

тумачења и објашњавања. Ова се метода примењује у почетној фази

научног истраживања, а има већу вредност ако је једноставно

описивање повезано са објашњењима о уоченим важнијим

обележјима описиваних чињеница, предмета и процеса, њихових

законитости и узрочних веза и односа.

Метод компилације

Метод компилације је поступак преузимања туђих резултата

научноистраживачког рада, односно туђих опажања, ставова,

закључака и сазнања. Метод компилације може се употребити у

комбинацији са другим методама у научноистраживачком раду, тако

да дело носи у што већој мери лични печат аутора преводиоца, који

ће, уз лични приступ писању научног или стручног дела коректно и

на уобичајен начин, цитирати све оно што је од других преузео.

Компаративна метода

Компаративна метода је поступак упоређивања истих или сродних

појава или утврђивања њихове сличности у понашању и

интензитету и разлика међу њима. Ова метода омогућује


131

истраживачима да дођу до разних уопштавања, нових закључака

који обогаћују сазнања.

Посебна варијанта ове методе је поређење особина. Поређење

особина је, у суштини, један облик методе вишекритеријумског

одлучивања. Проблеми везани за методе вишекритеријумског

одлучивања (велики број критеријума, конфликтни карактер

критеријума, неупоредиве јединице мере, потреба изналажења

оптималне варијанте и други) се применом ове методе превазилазе

на начин да се врши рангирање варијанти са циљем утврђивања

положаја објекта упоређења у односу на објекат лидера у подручју.

Метода налази примену у:

управљању процесом рада (упоредна анализа основних

карактеристика пословања у различитим временским

периодима и поређење са другим),

пројектовању производа, производњи и унапређењу

квалитета (упоредна анализа процеса, делова процеса

производње или вршења услуга или појединачних производа

и услуга - сопствених и производа или услуга конкурентских

предузећа, у циљу утврђивања потребних и довољних

карактеристика за остварење пројектованих ефеката) и

пројектовању поступака технологије одржавања.

Статистичка метода

Статистичка метода може се назвати и опште научном методом, јер

је у новије време постала једна од најважнијих научних метода,

често се користи у научноистраживачком раду у свим научним

подручјима. Истраживања у научним подручјима друштвених и

хуманистичких наука, незамислива су без примене статистичке

методе јер ако је н пр. социолог лишен статистичке методе, често

личи на слепца који у мрачној просторији хоће опипати црног мачка

који не постоји!

Према [7] "Статистика је наука о методама за истраживање

масовних појава помоћу бројчаног изражавања―. Поред тога, у [7] се


132

даје дефиниција за једну статистичку методу у облику "Статистика

је наука о методама помоћу којих анализирамо појаве које нас

окружују, тако да помоћу графикона и израчунатих показатеља

откривамо њихове структуре, карактеристике и законитости у

појединим временским интервалима те узрочно - последичне везе

између тих појава. "

Статистичка метода је индуктивно генерализаторска јер се на

основу обележја одређеног броја елемената неке групе или серије

појава, изводи општи закључак о просечној вредности обележја,

девијацији од средње вредности. Важност статистичке методе је у

томе што се једино помоћу ње могу на прихватљиво егзактан начин

сазнати општа одређеност, правилности и законитости масовних

појава. Најважнији недостаци статистичке методе су квантитативна,

нумеричка одређеност појава и питање могућности сазнања општег

на основу појединачног и посебног.

У пракси, а нарочито у техници, примену налазе и тзв. дијаграми

расипања. Они представљају графички приказ регресионе и

корелационе анализе, дакле статистичких метода у анализи веза

између променљивих између којих није утврђена експлицитна

математичка - функционална зависност. Како су у емпиријским

истраживањима, као што је случај већег дела истраживања у

подручју квалитета процеса, производа и услуга, везе скупова

података по природи стохастичког карактера, методе корелационе

анализе имају посебан значај [10-12].

На основу изгледа облака тачака у дијаграму расипања могуће је

утврдити карактер и интензитет истраживане међузависности у

смислу:

позитивна/негативна корелација,

јака/слаба корелација,

праволинијска/криволинијска корелација и

коефицијент (мере) корелације.

Овај поступак налази посебну примену у:


133

дијагностици техничких система (истраживање

међузависности скупова података прикупљених у околини),

производњи и вршењу и унапређењу квалитета (утврђивање

постојања међузависности скупова података који имају

одређено заједничко обележје и оцена карактера и

интензитета предметне међузависности - првенствено за

анализу података из процеса производње или вршење услуге

и података од корисника производа и услуга који нису као

јасна рекламација на одређену карактеристику производа или

услуге ) и

пројектовању поступака технологије одржавања.

Метода узорака

Испитивање дела скупа на основу случајног избора јединица назива

се метода узорака. Врло се често примењује у научноистраживачком

раду. Основа методе узорака је став да се релевантне статистичке

информације о масовној појави могу одредити на основу малог

узорка. Неки број случајно одабраних јединица из статистичког

скупа назива се узорком. Проблеми поузданости методе узорака

своде се на одређивање величине узорка и репрезентативности

одабраних јединица

Математичка метода

Математичка метода је научни системски поступак који се састоји у

примени математичке логике, математичких релација, математичких

симбола и математичких операција у научноистраживачком раду. Та

се метода може примењивати у свим научним областима и научним

дисциплинама. Помоћу математичке методе, на егзактан начин,

приказују се и објашњавају законитости појава, под условом да је

одабран поуздан и адекватан математички модел предмета


Најчешће математичке методе су математички модели и методе

симулације. Методе симулације омогућавају, уз употребу

компјутера, теоријско симулирање стварних појава и процеса.


134

Проблем симулација је у веродостојности генезе симулацијског

феномена.

Треба нагласити да у математичким методама веома важно место

има анализа података добијених експериментом [10-12]. При томе

су познате методе које се користе за анализу, у општем случају,

стохастичких сигнала. Методе се базирају на израчунавању средњих

вредности, вероватноће и фреквентног садржаја. За то постоји много

стандардних и нестандардних метода [10-12]. Ради илустрације на

Слици 2, приказан је поступак анализе једноканалног случајног

сигнала према [10-12]. Имајући у виду карактер књиге, као и то да

су у [10-12] дата детаљна објашњења илустрованог поступка, овде о

томе неће бити више речи.

Слика 2. Шема анализе једноканалног сигнала


135

Поред тога, на Слици 3 даје се илустрација анализе података

вишеканалних, у општем случају, случајних сигала. Напомене дате у

вези предходне слике важе и овде.

У техници значајно место заузима оптимално пројектовање система

и идентификација непознатих параметара система [8-10,14,17-38].

При томе примену налази т зв. „Стохастичка параметарска

оптимизација― заснована на теорији оптимизације [8-10,14,17-38].

Како у литератури постоји детаљан опис метода за оптимизацију

[14], овде ће се на Слици 4 приказати шема избора оптималних

параметара једног механичког система. Како је опис поступка

детаљно приказан у [8-10,14,17-38], овде о томе неће бити речи.

Слика 3. Шема анализе вишеканалних сигнала


136

Метод моделовања

Метод моделовања је истраживачки поступак помоћу кога се

генерише знаковни систем (модел) који може заменити стварну

појаву и помоћу кога експериментално или симулацијом можемо

истраживати и преносити добијене податке са модела на реалну

појаву.

Моделирање је праћено са две потешкоће:

адекватност модела реалне појаве и

исправност екстраполације добијених резултата са модела на

реалну појаву.

Према садржају и структури, модели могу бити:

модел стварног у идеалном (идеални, мисаони модели

реалних ствари), је сваки појам или суд о реалним појавама,

модел конкретног у апстрактном (апстрактни модел

представља свака генерализација конкретних појмова,

математичка формула),

модел идеалног у реалном (реалне моделе представљају

интерпретације појмова, ставова, стварних функција и

алгоритама у циљно - опажајним и физичким предметима,

системима, односима) и

модел апстрактног у конкретном (конкретне моделе

представљају све конкретизације и специјализације

апстрактних појмова и ставова).

Поред тога, модели могу бити:

1. теоријски или апстрактни (логички и математички модели

изражени релацијама),

2. практични или конкретни (резултати неке практичне

делатности),

3. реални (модел контејнерског брода),


137

4. идеални (модели који на идеализован начин представљају

оригиналне предмете),

5. једноставни,

6. сложени,

7. модели структуре (модели који представљају структуру

појаве),

8. функционални (представљају функције динамичких система),

9. делимични (модели који представљају само нека обележја

појаве),

10. глобални (модели који представљају целину појаве),

11. аналитички (модели који се састоје од скупа аналитичких

релација у облику једначина и неједначина, којима се

математички моделирају динамички процеси или понашање

сложених динамичких система),

12. тополошки и мрежни (просторни модели процеса),

13. детерминистички (потпуни и функционално целовити

модели) и

14. стохастички и статистички (модели случајних и вероватних

догађаја).

Слика 4. Блок дијаграм оптимизације


138

Због значаја који модел има у истраживањима у области техничких

наука, оцењује се целисходним да се у даљем тексту нешто више

каже о моделирању.

Ако између два објекта може да се утврди постојање било какве

сличности, могуће је посматрање једног објекта као оригинала а

другог као његовог модела.

Термин модел користи се у свакодневном животу да означи или

одређени тип конструкције или идеални образац, узорак, према коме

се копирају или израђују други објекти. Ова два значења не треба

мешати са појмом модела у истраживачкој методи моделирања.

Задаци који се решавају моделом су:

проучавање и разумевање проучаване појаве,

повећавање моћи предвиђања и

демонстрирање.

Модели имају врло широку примену у техничким наукама. Напред

наведене функције и задаци методе моделирања у техничким

наукама како у процесу истраживања тако и у процесу стварања,

могу се расчланити на следеће:

интерпретација теорије,

превођење теоријског знања у праксу,

овладавање техничко - технолошким процесима,

подршка при доношењу одлуке,

објашњење посматраних појава,

провера хипотезе, теорије, стратегије,

праћење понашања при варирању параметара у циљу

оптимизације,

оптимизација познатих структура, принципа и др.,

примена на економским и биолошким системима, јер је

експериментисање на оригиналним системима сувише скупо

или немогуће (одређени експерименти на људима су

забрањени) и


139

модел није модел сам за себе већ је увек модел у односу на

предмет посматрања и намену - то значи, на пример, да

прототип или пилот постројење није модел сам по себи већ

само ако служи за добијање информација.

На основу напред реченог о моделу може да се говори само ако је он

средство или инструмент преко кога се нешто сазнаје у систему

оригинал – субјект - модел.

Због посебног значаја у области техничких наука, оцењује се

корисним да се сазнајна улога модела посебно прикаже у Табели 1.

Табела 1. Сазнајна улога модела

Сазнајна улога модела

1. Замењује објекат истраживања

2. Служи током извођења експеримента

3. Представљање научних појмова и теорије

4. Средство за проверавање и уопштавање научних теорема

и теорија

5. Улога у научном предвиђању

6. Улога у научном објашњавању

7. Изградња и усавршавање научне технике

Моделирање представља креативни процес стварања модела. У

процесу моделирања разликујемо неколико основних фаза као што

су:

Утврђивање намене модела

Као што смо видели намена модела је увек везана жељом за

стицањем нових сазнања - за изучавања и предвиђања.

Набрајање свих могућих елемената који су у вези са

наменом модела

У овој фази концентришемо се на издвајање елемената који могу да

чине одређену структуру неког система идентификујући при томе и


140

могуће везе између елемената. Ослањамо се на фундаменталне

законе природе, на познате нам аналогије физичких појава и на

законе логике. Наша сазнања о посматраном проблему своде се на

посматрање или на претходно добијене резултате мерења.

Апстарктним разматрањем формирамо хипотезу без које не можемо

да наставимо процес формирања модела.

Селекција елемената који су у вези са наменом модела

У овој фази издвајамо оне елементе који су сигурно и у првом реду

садржани у задатку који решавамо.

Формирање почетног модела

Утврђујемо особине и међусобну повезаност издвојених

релевантних елемената. Формира се почетни модел повезивањем

елемената у систем са строго структуираним везама. Резултат ове

фазе моделирања јесте аналогни модел коме не мора да претходи

математички модел. Проучавање аналогних модела који нису до

краја дефинисани преко математичких модела своди се на

проучавање помоћу методе "црне кутије " или методе "упрошћених

модела ".

У овој фази вршимо оцењивање степена релевантности појединих

елемената које смо набројали у претходној фази. Међу набројаним

елементима уочићемо оне који чине основу посматране појаве, оне

који су мање релевантни као и оне за које можемо да кажемо да су

ирелевантни. На тај начин извршили смо класификацију и одредили

бар исказни модел са хијерархијском структуром.

Проверавање модела

У овој фази се врши пробно експериментисање са моделом са

циљем да се утврди да ли модел одговара оригиналу, односно да ли

између модела и оригинала постоји задовољавајућа аналогија.

Пробно експериментисање вршимо најчешће са физичким моделом

проверавајући излазне величине модела за унапред утврђени систем

промена улазних величина.


141

Модел по својој природи може бесконачно да се побољшава јер

никада не представља до краја слику свога оригинала - стварност.

Модел који издржи све провере без потребе да се побољшава добија

вредност теорије, а хипотеза, која је основа таквог модела, постаје

закон.

Побољшање модела

Уколико модел показује знатније одступање од свога оригинала,

потребно је да поновимо све наведене фазе моделирања. Понављање

вршимо све док не постигнемо задовољавајућу сличност између

модела и оригинала. Овде треба нагласити да циљу адекватан модел

не значи све веће приближавање модела објекту. То није копирање

оригинала. Ако би модел био верно пресликан оригинал тешко би

било повећати ниво знања. Моделирање управо значи занемаривање

одређених структура и функција објекта, односно занемаривање

небитних аспеката.

Када је модел оформљен, приступа се експериментисању у циљу

детаљнијег проучавања појаве и сагледавања утицаја појединих

параметара. Проучава се оптимална структура система и функција

појединих елемената у циљу постизања максималног циља.

Резултати добијени експериментисањем са моделом помажу нам да

уочимо недостатке на оригиналу и да вршимо преструктуирање

оригинала.

Класификација модела

Постоји више могућности у приступу за класификацију модела.

Основна подела модела била би подела на апстрактне и физичке

моделе. Апстракти модел је мисаони модел, док је физички модел

материјални модел. Такође, обзиром на основне карактеристике,

можемо да разликујемо моделе по облику и по садржају. Обзиром на

облик у коме је модел представљен, разликујемо вербални,

графички, математички и аналогни.

Вербални модели се исказују текстом.


142

Графички модели користе графичка средства и симболе којима се

приказује посматрани оригинал.

Математички модели користе одређене математичке симболе за

означавање променљивих или параметара оригинала, а односи и

везе између променљивих или параметара оригинала изражавају се

помоћу математичких и логичких релација.

Математички модели представљају највиши степен апстракције, они

пружају највише могућности за експериментисање, јер се лако

мењају величине појединих параметара. Свакако да математички

модел представља знатно поједностављену слику стварности, јер

увек обухвата само најрелевантније параметре које повезује

математичким релацијама или релацијама математичке логике. Ово

представља и основни недостатак математичког модела.

Поред напред датих подела, математичке моделе можемо да

поделимо и на:

детерминистичке и

пробабилистичке.

Математички модели у техничким наукама су од изузетног значаја

за развој тих наука. О њима може да се говори као о математичкој

методи истраживања.

Аналогни модели се користе у случајевима када се поједине

физичке појаве и процеси, који су међусобно различити, одвијају

међусобно аналогно и математичко описивање ових појава доводи

до формално истих аналитичких израза. Позната је аналогија између

одређених механичких појава и одговарајућих појава у

електротехници или аналогија између појава у термодинамици и

механици флуида. Парна машина као оригинал има свој аналогни

модел у термодинамици. Електрично струјно коло као физички

модел може да представља аналогни модел у односу на оригинал

који може да буде механички систем, хидраулички систем или

економски систем. У најновије време, врло је актуелно посматрање

дигиталног рачунара као модела човечијег мозга.


143

Аналогни рачунар користи електронске компоненте помоћу којих се

формира аналогни модел за велики број физичких појава и процеса.

Дигитални рачунар користи одређене симболе помоћу којих се

формира програм. За разлику од аналогног рачунара програм

дигиталног рачунара (а не сам рачунар) представља аналогни модел

за изучавање појаве.

На основу везе са оригиналом и врсте аналогије, разликујемо

следеће аналогне моделе:

модел функције,

модел структуре и

модел понашања.

Модели функције заснивају се на аналогији која постоји у

функционисању оригинала и модела.

Модели структуре заснивају своју аналогију на једнакости или

сличности у понашању са оригиналом, при томе је неопходно да

имају исте структуре или функције са оригиналом.

Аналогни модели представљају најкомплетније облике модела. Да

би служили циљу - изучавању, предвиђању и код многих случајева,

а у економији увек и доношењу одлука - имају свој исказни и

математички (формално - логички) модел поред аналогног који је,

као што смо видели увек повезан са тачно одређеним оригиналом

односно делом стварности. Готово сви кибернетски модели су

аналогни модели у односу на оригинал.

Напомињемо да класификација модела није стандардизована и да у

литератури постоје и друге класификације. Ради илустрације, у

Табели 2 дајемо једну од могућих класификација.

У свакодневном животу рукујемо са разним апаратима и

механизмима, при чему најчешће о њиховој унутрашњој структури

и конструкцији не знамо ништа, или знамо врло мало. Нас то обично

и не интересује. Укључивање апарата представља улаз, а дејство


144

апарата преко функције која се њиме реализује представља излаз. У

таквим случајевима задовољавамо се да познајемо улаз и излаз.

На основу тога можемо да дамо следећу дефиницију: „Црна кутија је

систем код кога смо у стању да пратимо само улазне и излазне

величине, док нам је унутрашње уређење система непознато―.

Табела 2. Врсте модела

Врсте модела

1. Теоријски (апстрактни) - логички математички

2. Практични (конкретни)

3. Реални (н. пр. физички модели механичких система)

4. Идеални (н пр. модел идеалног гаса)

5. Прости (н пр. механичких система)

6. Сложени (н пр. модел управљаних система)

7. Статистички модели

8. Функционални (н пр. кибернтетички системи)

9. Парцијални (део система)

10. Глобални (цео систем)

11. Аналитички (једначине, неједначине и сл.)

12. Тополошки и мрежни (н пр. индустријски процеси)

13. Детерминистички-потпуно дефинисан математичким

релацијама

14. Стохастички и статистички (случајни процеси)

Метод "црне кутије" је основна кибернетска и системска метода за

истраживање непознатих или врло сложених динамичких система.

Он се састоји у проучавању понашања система само преко улазних и

излазних величина.

Истраживач може да се понаша двојако при проучавању понашања

неког система методом црне кутије и то да:

посматра понашање система преко улазних и излазних

величина и


145

дејствује преко улаза система познатим улазним величинама

и прати промену излазних величина.

У првом случају кажемо да се ради о пасивном а у другом случају о

активном експерименту. При проучавању методом црне кутије

истраживач обавезно води протокол.

Као што смо видели израз "црна кутија" односи се на систем о чијој

унутрашњој структури и понашању ништа не знамо. Ради се о

граничном случају примене чисте индуктивне, односно

експерименталне методе. Насупрот овоме, за систем који познајемо

у свакој његовој појединости користи се израз "бела кутија". То је

други гранични случај када се примењује чиста дедуктивна метода у

теоријским анализама. Најчешће се срећемо са системима који се

налазе између та два гранична случаја. За системе који нису сасвим

непознати или нису сасвим познати користи се термин "сива кутија"

при чему разликујемо нијансе "мрачне" и "светле кутије". Термин

"мрачна кутија" најчешће одговара нашем познавању комплексних

друштвено - економских процеса, док термин "светла кутија"

најчешће одговара техничким и физичким системима. Напред

изведени гранични случајеви одговарају двема у основи различитим

методама истраживања у идентификацији динамичких процеса: у

једном случају ради се теоријском у другом о експерименталном

истраживању, односно у одговарајућим моделима. Ради

илустрације, на Слици 5. приказане су шематски „црна― и „бела―

кутија.

Слика 5. Шематски приказ „црне― и „беле― кутије


146

Очигледно је да истраживач у истом истраживању користи више

специфичних метода истраживања, прелазећи из једне у другу у

зависности од фазе истраживања. При томе у коначном сагледавању

најчешће се говори о једној доминантној методи истраживања. Циљ

сваке анализе система је упознавање суштине и законитости у

његовом понашању.

Код сложених система потребно је да располажемо са великим

бројем и вишеструко потврђеним резултатима истраживања, на

основу којих бисмо били у могућности да формирамо математички

модел, што је основни услов за примену рачунара. Оцењујемо

целисходним да илуструјемо поступак формирања модела, од

реалног, преко мисаоног, механичког до математичког, једног

сложеног механичког система, приказаног на Слици 6.

Слика 6. Илустрација објекта (а),

мисаоног модела (б) и механичког

модела (в)


147

Стварни објекат је у овом случају илустрован једним теретним

моторним возилом (Слика 6а), веома сложене механичке структуре.

Истраживач у мислима ствара мисаони модел објекта (Слика 6 б)

покушавајући да га прикаже неким једноставнијим механичким

моделом. При томе он има на располагању могућности да возило

посматра као систем континуалних или дискретних маса.

Претпоставимо да се определио за модел дискретних маса, тако да

диференцијалне једначине кретања може написати:

применом метода класичне механике „ручно―, или

уз коришћење аутоматизоване методе.

Нека се он определио за аутоматизовано писање једначина кретања

посматраног објекта. У том смислу на располагању има више

комерцијалних програма (NEWEUL; ADAMS, NASTRAN, CATIA

[54] и др.). Механички модел возила се тада приказује симболички,

Слика 6 в.

Претпоставимо да механички модел посматраног механичког

осцилаторног система описује, у најопштијем облику,

диференцијална једначина (математички модел):

tQLUAZZZ ,,,,, , 1.

где су:

Z - вектор генералисаних координата,

А - вектор осцилаторних параметара,

U - вектор управљачких функција (ако постоје),

Q – вектор временских функција побуда (ако постоје),

L - функција која узима у обзир случајну промену

карактеристика осцилаторних параметара, у току експлоатације

система и

t - време.

Опште решење векторске диференцијалне једначине (1) се може

написати у облику [37]:


148

),,,( tLUAZZ . 2.

Једноставнији случај имамо када не постоји функција управљања

(U=0) и када не постоји промена осцилаторних параметара у току

експлоатације возила (L=0), тј:

),( tAZZ . 3.

Кибернетичка метода

Појава кибернетике као нове гране науке и њен назив везани су за

име америчког математичара Н. Винера (N. Wiener 1894 — 1964).

Kибернетика у најширем смислу значи делатност управљања. Назив

се у одређеном смислу налази већ код Платона, а у новије време

употребио га је А. М. Ампер (А.М. Ampere). Називом кибернетика

Виенер је настојао да изрази умеће управљања и организације, тако

да назив буде применљив на најразличније области.

Постављајући основе кибернетици, Винер је полазио од чињеница

које пружају проучавања нервне делатности, да сензорски осећаји

света који нас окружује иду преко нервног система. Сва наша споз-

наја света почива на преносу информација преко нервног система.

Сва наша информација о свету је ограничена могућношћу предаје

информације путем нервних влакана.

Наше везе са спољним светом одржавају се повратним спрегама

примањем и предавањем саопштења. Примајући саопштења, ми опа-

жамо, стичемо знање. Шаљући саопштења, вршимо утицај на свет.

Способношћу примања и давања информација не располажу само

људи. Колико је досад испитано, ту способност свакако имају сви

сисари, затим птице, мрави и пчеле.

Винер је отприлике у исто време кад и Г. Валтер (G. Walter) уочио

аналогију између повратне спреге у нервном систему човека и у

машинама. Проучавајући ову аналогију и један и други настојали су

да конструишу механизме који би понављали нека животињама

својствена владања. Тако је Винер радио на конструисању


149

„лептирића" који би аутоматски летео на светло. Валтер је, пак,

конструисао аутомате који су имали сложенији програм, а називао

их је „корњаче".

Винер је на основу проучавања уочио дубоке аналогије међу

процесима који се збивају у живим организмима, у машинама, у

електричним и електронским системима, те у људским

организацијама и друштву. На основу резултата ових проучавања,

он је поставио основе науке кибернетике. Кибернетика је, дакле,

наука о општим карактеристикама процеса и система у живим

организмима и људским организацијама, као и у техничким

системима.

Кибернетика проучава системе који се сами регулишу и

самоуправљају. За кибернетику је свеједно из чега се састоји

одређени систем, па, н пр. не прави разлику између размештаја

фигура на шаховској табли и одређене грађе машине, или

економског система, или, пак, мисаоног процеса, само ако они

подлежу истим принципима организације.

Информација представља у кибернетици један од основних појмова.

При разматрању информације апстракира се од њене садржајне

стране, а задржавају само количински подаци које она пружа.

Другим речима, информација се своди на количинске податке.

Свођењем коришћених информација само на њихову квантитативну

страну, квантитативни аспект допушта да се са истог гледишта може

приступити процесима који су се пре сматрали потпуно различитим.

Оваквим процесима припадају, н пр: функционисање нервног

система, слање саопштења путем средстава веза, рад рачунарских

машина, разни процеси организације и управљања.

Пример најсложенијег кибернетског система представља човеков

мозак, који прима, меморише и прерађује информације које му

долазе из спољњег света и при том спољни свет одражава и

проучава.

У поређењу са човековим мозгом, веома упрошћен кибернетски

систем у подручју техничких постројења представља, н пр.,


150

рачунска машина, или дизалица, која прима и задржава информације

и затим аутоматски делује према примљеним информацијама.

Суштина ове методе састоји се у примени три фундаментално

теоријско - методолошких принципа и то:

природне, друштвене, техничке и друге појаве објашњавају

се моделима саморегулишућих динамичких и стохастичких

система које карактерише дијалектичка повратна спрега,

увођење нелинеарних или линеарних узрочно - последичних

веза и

поступак практичног сазнања или провере сазнања обавља се

анализама познатим из дисциплине „Теорија система―,

укључујући и методу „црне кутије―.

Метода је заснована на појмовима:

систем,

делови система,

структура система,

везе система,

функција система,

стање система,

понашање система,

трансформација система,

циљ и перформансе система,

ресурси система,

управљивост система и тд.

Као што смо истакли, суштина кибернетског система

саморегулације је постојање повратне спреге, која омогућава

дијалектички процес међусобног деловања улаза и излаза, као што је

приказано једноставним примером на Слици 7.

Оцењује се корисним да се укратко, у даљем тексту, прикаже један

сложенији пример моделирања динамичког система Возач – Возило

– Окружење [16] (у даљем тексту В – В - О - Слика 8), који се


151

односи на управљање моторним возилом са циљем да се одржи

задата брзина кретања.

Са Слике 8. се види да се возач не може посматрати одвојено од

возила, јер он прати стварну и упоређује је са жељеном - задатом

брзином. У зависности од њихове разлике, делује на команду за

довод горива, при чему постоји кашњење реакција од тренутка

утврђивања разлике брзина до тренутка реализације померања

стопала.

Слика 7. Једноставна контура система аутоматске регулације

Возило, на које делују спољашње побуде (од ваздуха, неравнина

пута и сл.), представља сложени динамички систем, јер обухвата

динамичке карактеристике мотора и трансмисије па му се током

моделирања мора посветити посебна пажња. Утицај макропрофила

пута се може узети у обзир кроз подужни нагиб пута, о чему ће

касније бити више речи.

Возач управља возилом посредством система за управљање,

команди које дефинишу рад мотора и трансмисије и система за

кочење. Моделирање динамичког система В – В - О током

праволинијске вожње, у најопштијем случају, није једноставан задатак, па

се уводе упрошћења.

Имајући то у виду, овде је функција возача при извршавању задатка

праћења брзине током праволинијске вожње дефинисана

оптималним контролером, чији су параметри идентификовани

методом стохастичке параметарске оптимизације.

Са Слике 8 је очигледно да се у сваком тренутку, коришћењем

модела мотора и трансмисије, врши израчунавање величине


152

функције циља (квадрат разлике жељене брзине vzad и стварне

брзине vstv), [16] тј:

4.

Прецизније речено, за сваку дискретну вредност времена,

израчунава се минимална вредност функције циља (израз 4).

У процес динамичке симулације укључено је и време кашњења

возача, које обично износи 0,6 – 0,8 s [9].

Слика 8. Блок дијаграм динамичког система В-В-О током

праволинијске вожње при реализацији задатка праћења брзине

Анализе су показале да посматрани модел возача даје поуздане

резултате при симулацији праволинијске вожње.

Аксиоматска метода

Аналитичко - дедуктивна метода се не своди на било какву

дедукцију извесних ставова из општих поставки, већ се под овом

методом подразумева заснивање читавих научних система н пр.

логике, математике или читавих појединих дисциплина. Она полази

од аксиома који се схватају и прихватају као основне истине. Све

друге истине о понашању система морају да се заснивају на

познатим аксиомима и изводе се из њих [7].

Ова метода се може састојати и у постављању и примени аксиома у

деривацијама рачуна ставова и рачуна предиката, односно, у избору

аксиома једног логичког- система, у постављању дефиниција које у

2

zad stvΦ = (v - v )


153

систему играју улогу основних истина система као и аксиоме и

друго.

Аксиоми су општи ставови, али нису чисто формални нити су чисто

таутологија.

Неки аналитичари сматрају да се суштина ове методе састоји у

формализацији основних појмова, дефиниција, аксиома и доказа:

основни појмови се сматрају као безсадржајни или неодређено

садржајни, а аксиоми као "празне таутотогије", или као празно

апстрактне "пропозиционалне функције" лишене сваког

непосредног предметног - садржајног значења и смисла.

Аксиоматска метода је врло привлачна за научнике. Они теже да

изграде аксиоматски систем, да дођу до формализованих ставова, да

своју теорију изразе одговарајућим математичким изразима и

апстрактним формулама.

Информатичка метода

У савременој науци се за дефинисање понашања система

употребљава појам стање под којим се подразумевају било које

одлике динамичког система или његових елемената.

Циљ информатичке методе је:

објашњење природних, биолошких и друштвених појава

помоћу модела саморегулативних система,

замена механичког, линеарног каузалитета дијалектичким

каузалитетом и

изградња методе проверавања помоћу методе "црне кутије".

Ова метода има сличности са кибернетичком методом, о чему је

било речи.

Експериментална метода

Експериментална метода је поступак посматрања појаве која се


154

испитује под тачно одређеним условима који допуштају да се прати

ток појаве и да се она сваки пут уз понављање тих услова поново

изазове. Она се, дакле, заснива на експерименту, као научно

постављеном огледу.

Постоје разне дефиниције научног експеримента, али ће се овде

дати она из [15,46], према којој „Научни експеримент је планско,

организовано и методско произвођење, извођење или само мерење

реалних појава који имају за циљ открића непознатих чинилаца,

својстава и односа појава, односно проверавања хипотеза о тим

чиниоцима и њиховим својствима―. Та метода је једна од

најосновнијих и најважнијих научних метода јединственог

теоријског и практично научног сазнања.

Основни фактори експерименталне методе су: експериментатор,

експериментална појава (феномен, догађај), средства експеримента,

експериментални поступак, прогноза и контролни експериментални

догађај, резултати експеримента и потврда хипотезе и

екстраполација резултата у реалне услове. Развој науке, посебно у

20. веку, умногоме се заснива на експерименту као методи. Проблем

експеримента је веродостојност одређивања експерименталног

феномена.

Експериментална метода је организовано разматрање, којим се

предмет истраживања излаже више пута различитим условима у

погледу температуре, притисака и других физичких, хемијских и

осталих утицаја, уз помно бележење промена које се при томе

дешавају [15].

Научни експеримент је метода практично - теоријског сазнања, чију

структуру чине [46]:

експериментатор (појединац или група истраживача који

врше експеримент),

предмет експеримента (појаве и процеси стварности, њихови

квалитети, квантитети, мере, начини настанка, промене и

друго),


155

средства експеримента (материјали експеримента,

инструменти, уређаји, машине, постројења и друго),

поступци експеримента (одабирање врсте огледа, издвајање

огледне групе, теоријско - практичне операције, постављање

хипотеза и њихова провера),

експериментални процес (услови експерименталне ситуације,

физички и хемијски процеси и друго),

резултати експеримента, и

интерпретација резултата експеримента и извођење

научних претпоставки и закона.

Планирање научног експеримента је подешавање појава тако да

експериментални процес "одговори" на одређено питање и да се

изврши организовање огледа [46].

Експерименти могу бити [46]:

природни (испитивање у игри или сналажљивости у

решавању практичних задатака),

вештачки (испитивање интелигенције помоћу тестова),

симулациони и

експеримент у лабораторијским условима.

У вештачком експерименту се могу мењати услови огледа у циљу

остваривања постављеног задатка. Једна врста вештачког

експеримента је и моделовање, односно моделни експеримент.

Основна сазнајна улога експерименталних метода се састоји у [46]:

провери хипотеза, чињеница и закона и у њиховом

одбацивању, корекцији или претварању у законе,

постављању нових хипотеза,

провери раније утврђених закона и

у открићу нових чињеница и нових закона.

Ова метода ослања се на искључиво искуство у коришћењу

класичне методе индукције. Наглашава се да између замисли и


156

материјалног остварења постоји разлика, извесно одступање.

Експеримент као специјалан облик праксе треба да утврди у чему је

и колика је разлика између мисаоног и стварног модела, стања и сл.

Мерења су саставни део сваког експеримента.

Први корак у експерименталном истраживању може да буде

успешно механичко схватање по коме један узрок има једну

последицу. У највећем броју случајева и у различитим областима

истраживања користе се т зв. тест функције на улазу у систем.

Следећи кораци у истраживању могу да буду усмерени на

упознавање функционисања система. Задатак различитих, више или

мање разрађених и применљивих метода експерименталног

истраживања јесте упућивање истраживача на могуће поступке

елиминације.

Експериментална метода примењује се данас врло широко у готово

свим областима науке, па се може дати и посебна дефиниција

експеримента: "Експеримент је планирано и контролисано

практично дејство на објект истраживања како би се на материјалној

равни извршила конфронтација мисаоних производа (хипотеза,

пројеката, стратегија и друго) са природним, односно техничким

структурама и проучавањем понашања предмета истраживања

смањио број отворених питања [49,50] ".

Као непотпуна експериментална метода, често се у литератури

помиње емпиријска метода, у којој приступамо истраживању без

постављања научне хипотезе.

Како се у техници веома много користе експериментални и

рачунски поступци, оцењено је корисним да се Табелама 3 и 4 дају

њихове упоредне предности, односно недостаци [49,50].

Табела 3. Упоређивање рачунског и експерименталног приступа

Потенцијални недостатак

рачунских поступака

Потенцијална предност

експерименталних

истраживања


157

Прорачун може да обухвати

само квантифициране

парцијалне области

Експериментална испитивања

омогућавају посматрање и оних

ефеката који нису обухваћени

рачунским моделима

Ефекти који нису укључени се

могу накнадно израчунати

Експериментална испивања

омогућавају откривање

неочекиваних слабих места

У прорачунима оптимизације

потребни су објективни

критеријуми за оцењивање, који

нису познати у потпуности

У недостатку објективног

критеријума за оцењивање

експериментална испитивања

омогућавају субјективно

вредновање

Утицај расипања димензија се

може само делимично

обухватити

Испитивање утицаја расипања

димензија компонената у

производњи не представља

проблем, осим што увећава

трошкове

Одређени параметри модела

могу да буду утврђени тек

пошто се изврше мерења на

физичком објекту

Објекат испитивања може да се

подвргне проучавању по

методи „црне кутије― без

познавања било ког њеног

параметра

Решавање неких проблема

захтева време и велике

трошкове у формирању модела

и ангажовању капацитета

рачунара. Наравно, данас је то

минимизирано.

Довољно је само физичко

присуство објеката па да се

испитивања могу започети

Табела 4. Упоређивање експерименталног и рачунског приступа

Потенцијалне слабости

експерименталних поступака

Потенцијална предност

рачунских поступака

Тешко се одржавају стални

услови експеримента

Константни гранични и почетни

услови обезбеђују

једнозначност резултата

Системске грешке нису увек Математички модели се


158

препознатљиве или одређене верификују у познатим

границама тачности

Утицај слабих побуда не могу

увек да се идентификују у

поновљеним испитивањима

Релативне промене свих

параметара математичких

модела се могу идентификовати

Висока поузданост резултата

тражи изузетно познавање

експерименталног поступка

Поребан је само један рачунски

пролаз

У извесним случајевима је

тешка интерпретација резултата

Могућа интерпретација

резултат на основу додатних

појединих информација

Понекад је тешко

репродуковати резултате или их

укључити у модел

Математички модели су

дефинисани унутар познатих

граница грешака

Неке ефекте није могуће

одредити применом мерне

технике или су трошкови

велики

Математички модел омогућава

анализу варијабли које је тешко

пратити експериментом

Примена принципа «промена

само једног параметра» није

увек поуздана због

комплексности система

Могуће је варирати варијабле

од интереса за анлизу

Припрему прототипа и мерног

ланца захтева знатно време, а

може изазвати и кашњење

Верификован математички

модел омогућава брз приступ

рачунању и релативно брзо

добијање резултата

Више варијаната узорка захтева

значајна улагања

Релативно мала улагања чак и у

случају веома комплексних

модела.

Треба истаћи да се као део сваког експеримента мора третирати

поступак мерења. Обично структура мерног поступака садржи:

мерни објект - носилац мерне величине,

мерни сигнал - примарни сигнал,

пријемник сигнала,


159

мерни сигнал (пресликани сигнал),

коректурни члан - рачунски елемент,

кориговани пресликани сигнал,

оптички инструмент - показивач,

мерна вредност,

регистровање, меморисање,

обрада података (рачунар), и

очитавање.

Структура експерименталних система

Конфигурација и сложеност експерименталног система у првом

реду зависи од циља и функције коју мерни систем треба да обавља

(генерисање, претварање, пренос, упоређење, показивање и/или

меморисање мерних сигнала једне или више мерних величина ради

њихове обраде или употребе у друге сврхе). Општа структура

експерименталног система приказана је на Слици 9.

Структуру експерименталног система, у општем случају, сачињавају

[46]:

- објекат испитивања,

- експериментална техника,

- план експеримента и

- извођач експеримента.

Објекат испитивања

У општем случају, експерименти се користе за проучавање

перформанси процеса и система, па објекти испитивања могу бити:

процеси (технички, производни, обрадни),

технички системи (машине, постројења, транспортна

средства) и

други објекти.

Према сложености структуре, објекти испитивања могу бити:

прости (добро организовани) и


160

сложени.

Према оствареном принципу управљања, објекти испитивања могу

бити:

управљиви и

неуправљиви.

Слика 9 Општа структура експерименталног система

Експериментална техника

Након што се утврди у ком се амбијенту (лабораторији, терену,

виртуалном окружењу...) изводи одређени експеримент и утврде

врсте побуде, услови рада и радни режими објекта испитивања,

приступа се мерењу излазних променљивих уз помоћ сензора и/или

претварача. Експериментални систем врши трансформацију сигнала

са сензора у облике погодне за даље коришћење, обраду и

приказивање.

Опитна инсталација је скуп свих уређаја помоћу којих се врши

испитивање. Она укључује мерну инсталацију и све остале уређаје

неопходне за обављање испитивања, као што су н пр. уређај за

саопштавање оптерећења, за контролу режима рада, и тд.

Мерни инструмент је уређај помоћу којег се врши мерење, односно

упоређење одређене мерне величине мерног објекта са мерном

јединицом.


161

Мерна инсталација је скуп свих уређаја који се користе за мерење,

укључујући и везе које међу њима постоје. Поред мерних

инструмената, мерна инсталација може да садржи и уређаје у којима

се резултати мерења прилагођавају, обрађују, записују или на којима

се врши њихово очитавање.

Сензор је физички елемент који користи неки природни феномен

преко кога детектује променљиву која се мери.

Претварач претвара снимљену информацију у сигнал који се мери,

који може бити електрични, механички, оптички и други. Циљ је

трансформисати снимљену информацију у облик који се лако може

квантификовати. Термин „претварач― се често користи да се означи

уређај који може да садржи сензор, претварач и чак неке елементе за

кондиционирање сигнала.

Опрема за кондиционирање сигнала преузима сигнал са

претварача и модификује га на жељени интензитет, у

предпојачивачима и појачивачима, зато што сигнал на излазу из

претварача нема довољну јачину. Овај опциони степен може да се

користи да изврши задатак као што је повећање интензитета сигнала

кроз појачање, уклањање делова сигнала преко неке технике

филтрирања и/или обезбеђење механичке или оптичке везе између

претварача и излазног степена.

Излазни степен (интерфејс, меморијска јединица) показује или

записује измерене вредности. То може бити једноставан показивач,

обележена скала или уређај за записивање, као што је хард-диск

рачунара. Мерења се могу регистровати на различите начине, али у

данашњим условима, резултати се смештају на хард - дискове

рачунара, одакле се, по потреби, користе. Ако су у питању

испитивања изван лабораторије, постоји могућност да се резултати

мерења бежичним путем пренесу у лабораторију и врши њихова

обрада. Друга могућност је да се обрада резултата врши на лицу

места.

Након завршене трансформације и аквизиције мерних сигнала, они

се обрађују у системима за обраду података и формирају се базе


162

експерименталних података које могу да послуже за будућа

планирања експеримента и моделирање експерименталних система.

Уређаји за обраду експерименталних података су рачунари са

одговарајућим софтвером. Обрада резултата може да се врши у

реалном времену („on line‖) или са записа на меморијском медијуму

за аквизицију података (―off line‖). Примена рачунара у

експерименталним системима обезбеђује високу ефикасност и висок

квалитет добијених информација.

Код експерименталних система укључених у управљање процесима,

постоји и додатни степен повратне спреге са контролером који

интерпретира мерни сигнал и одлучује у вези управљања процесом.

Ова одлука резултује сигналом који мења параметар процеса који

утиче на интензитет мерене променљиве. Код једноставних

контролера, ова одлука се заснива на интензитету сигнала мерене

променљиве, обично на томе да ли вредност превазилази неку

високу или ниску задату вредност, вредност задату од стране

оператора. На пример, једноставни мерни систем са управљачким

степеном је термостат кућне пећи. Оператор поставља вредност

жељене температуре на показивачу термостата. Пећ се активира

када локална температура на термостату, коју одређује сензор

унутар уређаја, или падне испод или се попење изнад подешене

температуре. Код развијенијих контролера, сигнал са мерног

система може да се користи као улаз у контролер „експертског

система―, који преко алгоритма вештачке интелигенције, одређује

оптимални сет услова процеса.

Планирање експеримента

Експеримент служи да обезбеди одговор на неко конкретно питање.

Зато се експеримент планира и изводи тако да одговори на дато

питање и само на то питање. То, наравно, није нимало лак задатак.

Извођач експеримента

Циљ особе која спроводи експеримент – извођача експеримента, је

да одреди утицај који фактори имају на излазни одзив објекта

испитивања. Извођач експеримента може користити више стратегија


163

експериментисања. Професионални инжењери у индустрији и

инжењери - истраживачи врло често су одговорни за извођење

експеримената у циљу добијања одговора на практична питања.

Постоји читав спектар експеримената које инжењери могу да

изврше - они варирају од веома грубих тестова одређивања тежине

до веома прецизних електронских мерења нуклеарне

радиоактивности. Пошто је распон експеримената тако велики,

знање о експериментима које има инжењер мора бити исто тако

широко.

Поред предходно реченог, оцењује се целисходним да се, ради

илустрације, на Слици 10. прикаже шема експеримента којим се

истражује понашање човека под дејством вибрација.

Генерисање случајног побудног сигнала се врши у систему за

контролу, клип радног цилиндра репродукује тај сигнал чиме се

побуђује седиште и чеовек на њему. Претварачи убрзања региструју

убрзања на унапред одређеним местима, после чега се појачавају у

посебној јединици. Анализа података се врши са посебним системом

који је шематски дат на Слици 10. У принципу, може се испитати

понашање човека под дејством вибрација са аспекта замора или

његово понашање као механичког осцилаторног система, о чему

овде неће бити више речи, а читаоци се упућују на [13,32-35].

Експеримент којим се разрешава противречност између две

различите хипотезе уобичајено се назива круцијални експеримент

(путоказни експеримент). Експериментална метода може се

користити у комбинацији са другим научним методама, посебно са

методом посматрања. Пажљиво посматрање је неизбежно као

самосталан чин у природним условима, затим приликом

експериментисања, као и у условима које ствара практичан живот.

Историјска метода

Историјска метода је поступак којим се на основу докумената и

материјалних остатака или доказа, мање или више, егзактно

реконструишу догађаји који су се збили у прошлости. Историјска

метода узима у обзир хронологију, развој и узрочно последичне везе


164

о предмету истраживања. Метода се најчешће употребљава у

друштвеном и хуманистичком научном подручју (историја,

филозофија), а ређе у другим научним подручјима.

Слика 10. Шема опреме током извођења експеримента утицаја

вибрација на човека.

Генетичка метода

Генетичком методом се настоји схватити, објаснити и описати нека

појава у њеном постанку, изучавањем тока њеног претходног

развоја - генезе.

Теорија система као метода

Теорија система је новија научна дисциплина. Настала је у оквиру

кибернетике као науке о управљању и информацијама. Под појмом


165

система подразумева се укупност међусобно, синергијски повезаних

и интерактивних елемената. За теорију система као научну методу

значајно је да анализира целину као интеракцију подсистема.

Теорија система у новије време постала је детерминанта многим

научним подручјима. Она помоћу својих основних начела утврђује

законитости које се јављају у системима. Основа теорије система је

системско мишљење, а то је, заправо, мишљење према којем се

сваки проблем, свака појава, сваки део реалног света посматра као

систем. Систематско је мишљење засновано на бројним начелима на

којима се развија савремена теорија система.

Темељна начела јесу: све је систем (систем може представљати све

оно што је састављено из најмање два дела под условом синергије

делова, сваки систем истовремено је систем више нивоа и систем

нижег нивоа), синергизам (од "Syn" = с, са + "Ergon" = дело) у

усмереној интеракцији, динамичко посматрање појава (јединство

простора и времена функције система), релативност свих појава и

њихових односа, холистичко (целовито) посматрање и решавање

проблема (од холос = сав, потпун).

Метод идеалних типова

Метод идеалних типова је мисаона апстрактна конструкција

једнострано наглашених својстава неке појаве одређених са

одређеног теоријског становишта. Идеални тип јесте апстрактни

теоријски модел одређене врсте појаве. Метод има ограничену

примену у научноистраживачком раду. Може се примењивати у

филозофији, политологији, економији и другим научним пољима

друштвених и хуманистицких наука.

Метод бројања

Бројање је поступак којим се утврђује број елемената или чланова

неког скупа или класе. Бројање није могуће у оквиру континуираних

целина. Могуће је само у научном истраживању скупова у којима

има сличних предмета. То значи да бројање претпоставља постојање

класа, тј. постојање предмета који су различити, а ипак у нечему

слични. У резултату бројања занемарене су квалитативне разлике


166

међу предметима који чине неки скуп, а остаје само њихов број. Кад

је бројање великих група неизводљиво, примењује се статистичка

метода узорака. Бројање је поступак научног открића, јер се

бројањем може доћи до података постављање хипотезе.

Метода мерења

Бројање и мерење основа су за сва мерљива истраживања, а сусрећу

се у свим подручјима науке. Галилеј је истакао: броји оно што се

може бројати, мери оно што се може мерити, а што није мерљиво,

учини мерљивим. И лорд Келвин је рекао: "Ако се оно о чему

говорите може измерити, онда нешто о томе и знате. Међутим ако

то не можете измерити нити изразити у бројкама, онда је ваше знање

мршаво и незадовољавајуће: то може бити тек почетак знања, али ви

по начину мишљења нисте још допрли до научне фазе, ма о чему да

се ради". Мерење се дефинише као поступак којим се уз помоћ

мерила утврђује бројчана вредност неког екстензивног својства, или

као упоређивање две истоврсне величине, тако да се утврди њихов

однос.

За међусобну упоредивост резултата потребно је одредити јединицу

мере. Мерна јединица је дефинисана константна вредност физичке

величине, која има посебан назив. Мерити значи одредити колико

мерних јединица садржи нека величина. Измерена вредност је

вредност у границама тачности која се може остварити. Разлика

између измерене вредности и стварне вредности физичке величине

назива се апсолутна грешка мерења. У пракси постоји и релативна

грешка као однос апсолутне грешке и стварне величине. У

научноистраживачком раду искључиво је у употреби Међународни

систем мерних јединица (SI). Основна вредност тог система је

потпуна кохерентност свих мерних јединица. SI систем обухвата

мерне јединице за сва научна подручја.

Делфи метода

Делфи метода је метода за прогнозирање. Делфи метода првобитно

се највише користила за предвиђање будућих међународних

ситуација и потенцијалних ратних стања, али се убрзо почела


167

примењивати у прогнозирању техничког и технолошког развоја.

Метода се састоји у организованом и систематском прикупљању

предвиђања тима експерата, стога представља методу системске

примене научног мишљења у поступку доношења важних одлука о

будућности различитих појава и различитих феномена. Логика

Делфи методе је систематски коришћење мишљења експерата чиме

се симулирају будуће појаве или прилично поуздана пројекција

будућих појава.

Научно испитивање

Научно испитивање је у суштини поступак прикупљања података

посредством вербалне комуникације, која се успоставља између

истраживача и лица за које се претпоставља да податке може да

пружи. До података се долази бројањем, мерењем, анкетирањем,

разговарањем. При томе је бројање методски поступак

квантификовања којим се утврђује број елемената или чланова неког

скупа или класе предмета објективне стварности.

Основне врсте научног испитивања су:

директно испитивање (прикупљање података у коме је

испитаник унапред обавештен о чињеници да се подвргава

испитивању),

индиректно испитивање (испитаник није унапред обавештен

о испитивању),

блага - испитивања (испитивач са испитаником успоставља

присни контакт),

неутрално испитивање (карактерише однос формалне,

пословне учтивости између испитивача и испитаника) и

строга (оштра) испитивања (строг однос испитивача према

испитанику слично судско - истражном поступку, при чему

се могу постављати "унакрсна питања" и слично).

Две су основне технике испитивања:


168

интервју (путем научног разговора између испитивача и

испитаника долази се до података значајних за истраживање,

то мора да буде сусрет "лице у лице" и да постоји

специфична сврха која мора бити позната интервјуисти) и

анкета (до потребних података долази се тако што испитаник

самостално попуњава претходно припремљен образац с

питањима, то је истраживачки поступак којим се

испитаницима постављају питања у вези са чињеницама од

научног интереса).

У литератури се често наводи и класификација интервјуа:

чињенички интервјуи (обезбеђују квантитативне податке о

предмету интервјуисања),

дијагностички интервјуи (дијагноза стања предмета

интервјуисања) и

терапеутски интервјуи (модификовање ставова и понашања

интервјуисаног).

Интервјуи могу бити и неусмерени (није припремљена основа за

разговор) и усмерени (припремљена основа за разговор).

Интервјуисање је, значи, еволуативни поступак који се може

искористити, ако се познају:

суштина и одлике интервјуа (изражена је усмереним

разговором),

врсте интервјуа и

припреме за интервју.

Усмерени интервјуи могу бити дириговани где су ограничена права

испитаника и испитивача. Испитивање може бити појединачно,

групно и колективно.

Анкете се могу користити у неограниченом броју проблема. Она,

поред општих, има и своје посебне циљеве. Спроводи се сама за

себе, односно "ad-hock" истраживање. Њоме се најчешће досеже


169

први ниво сазнања, научне дескрипције. Као основно својство

анкете јесте постојање упитника (образца) чијим се попуњавањем

добијају тражена обавештења. Конструкција упитника је важна

операција и она заслужује посебна правила која се односе на

структуру испитаника, облик питања, обим упитника, врсту

података која се прикупља и друго.

Питања и њихов смисао треба да буду јасни испитаницима, а својом

формулацијом и садржајем треба да се односе на сам предмет


Она могу бити:

отворена (испитаник слободно може да формулише одговор)

и

затворена (испитаник бира једну или више понуђених

алтернатива одговора).

Овде треба поменути и технике скалирања (инструменти за

скалирање су скале) као форме анкете која се примењују код серије

података које треба уредити у континуалан низ (на појаве које чине

континуум).

Предности интервјуа су:

непосредни контакт,

прилагодљивост појединцима,

разговор илустрован посматрањем,

уважавање индивидуалних вредности и

могућност комуникације.

Недостаци интервјуа су:

делимично занемарен основни фактор истраживања,

једнострано прикупљање података,

неекономично прикупљање података,

неподесно регистровање података и


170

променљиве пропозиције разговора.

Скалирање као поступак еволуативне технике је степеновање

категорија које су постављене као група елемената неопходних за

истраживање одређеног проблема или појаве. Скалер је листа

одабраних речи, израза, реченица, пасуса поред којих посматрач

бележи вредност или процену дату на основу објективне скале

вредности.

Основни захтеви за конструисање скала су:

адекватност садржаја,

изразитост форме,

специфичност функције,

одмереност броја и

уједначеност ритма између категорија.

Према начину исказивања категорија скале се деле на:

нумеричке (степеновање датих категорија помоћу низа

бројева) и

дескриптивне (низ вербално изложених категорија од којих

свака означава одређени степен).

Према начину скалирања могу бити:

алтернативна скала (садрже више категорија и за сваку се

предвиђају само екстремни позитивни или негативни

одговори),

кумулативна скала (садржи више категорија од којих свака

виша обухвата све ниже категорије),

контролна листа (садржи речи, изразе или реченице

сврстаних по одређеном реду у више категорија),

ранг скала (одређивање редоследа),

скала узорака (садржи неколико типичних представника,

разврстаних од најбољег до најгорег),


171

поређење парова (када треба рангирати мањи број елемената)

и

" одреди ко " (садржи категорије у којима се наводе извесне

карактеристике на основу којих оцењивач идентификује

особе на које се те карактеристике односе ).

Треба напоменути да су специјални случајеви ових метода т зв.

Сакупљање идеја (Brainstorming, Brainwriting) које овде нећемо

приказати.

SWOT анализа

Назив анализе потиче од скраћенице енглеских речи:(Strengths,

Weaknesses, Opportunities, Threats - снага, слабости, могућности,

опасности). То је метода анализе чију основу чине покушаји

уравнотежења унутрашњих снага и слабости са шансама и

опасностима оперативне и шире околине (Слика 11).

Слика 11. Шематски приказ

SWOT анализе

Могућност (шанса) је било која повољна ситуација у околини. Може

бити одређени тренд, промена или уочена потреба која повећава

потражњу за одређеним производом (системом) или услугом. Снага

(потенцијал) је ресурс или капацитет коју предузеће може ефикасно

користити ради остварења циљева.

SWOT анализа изводи се обликовањем SWOT - матрице у чијим

пољима се укрштају питања о напред датим условима и

ограничењима и траже најефикаснији путеви решавања проблема.

Илустрација матрице је дата Табелом 4, за пример развоја једног

домаћег путничког аутомобила [5,43].


172

Табела 4. Пример SWOT анализе

S- Снага (Strenght)

Капиларна продајно-

сервисна мрежа

Обучен кадар у

сервисима

Јефтини резервни

делови

Ниски трошкови

одржавања аутомобила

Дуга традиција – преко

50 година

Велики степен

освојености у земљи

Стручан кадар уз ниске

наднице

О- Могућности (Opportunity)

Старост возног парка у Србији

Омогућено кредитирање и

лизинг за куповину

Ниске цене домаћих аутомобила

Развој новог модела

аутомобила

4 околне земље не производе

аутомобиле

Неискоришћени производни

капацитети

Монтирање страног модела

(Пунто итд.)

Налажење стратешког партнера

(ФИАТ)

W- Слабости (Weaknesses)

Модели са старим

дизајном

Ниска инвестициона

способност

Пад имиџа

Мали асортиман и

недовољно опционала

Чекање на испоруку


Слаба промоција и

пропаганда у продаји

Високе камате на

кредите и лизинг

Недостатак обртних

средстава

Квалитет неких домаћих

коопераната

T- Опасности (Threat)

Либерализација увоза половних


Увоз осталих модела без царине

Увоз из Турске, Кине и Индије

уз дампинг

Пад куповне моћи

Укидање државних субвенција

Прописи о рециклажи

Економска и политичка

нестабилност

Нелојална конкуренција


173

Подручје примене:

управљање процесом рада (обликовање циљева и политика,

доношења одлука о увођењу нових програма рада),

маркетинг (истраживање услова околине - тржишта,

утврђивање положаја предузећа, процена способности за

прихватање понуда) и

пројектовање поступака технологије одржавања.

Још неке методе

У пракси примену налазе и методе анализе садржаја, метода студије

случаја, методе анализе отказа (FTA, FMEA, FMECA) засноване на

теорији поузданости система и индуктивној методи. Како су оне

специфичне - циљано развијене за посебне видове истраживања,

овде о њима неће бити више речи, а читаоци се упућују на [1-4].

Поред поменутих, постоје и методе за статистичку контролу

процеса (SPC), или квалитета производа, као н пр. Тагучи метода

(Taguchi) о којима такође неће бити више речи, а читаоци се упућују

на [1-4]. Поред набројаних метода, постоје и методе планирања

(Gantt karte, PERT/COST) о којима неће бити више речи јер су

објашњене у [1-4].

5.3. Грешке у примени научних метода

У оквиру класичне логике наводи се неколико теорија о настајању

логичких грешака. Ту спадају номиналистичка, формалистичка,

дуалистичка и дијалектичка теорија [49,50].

Номиналистичка теорија полази од чињенице да нису увек до краја и

једнозначно прецизирани појмови и да погрешном употребом речи и

појмова може да дође до грешке. Посебну пажњу и значај

номиналистичка теорија даје речима, нарочито оним речима које

могу да доведу до грешке. То су пре свега синоними (различите

речи са истим или сличним значењем) или хомоними (привидно

исти изрази али, у суштини, са раличитим значењима). Такође,

грешке могу да настану ако се у раду користи исти израз за два раз-

личита значења. Такве грешке се називају хомонимије.


174

Формалистнчка теорнја види извор грешака у процесу сазнања

полазећи од тога да се у формалистичком приступу не придржавамо

одређених правила, принципа и закона, или се примењују логичке

форме шаблонски без обзира на садржај и смисао предмета.

Дуалистичка теорија, иако покушава да узме у обзир и форму и

садржај, објашњава настајање грешке одвајањем форме од садржаја

и занемаривањем једног односно другог у процесу сазнања, односно

мишљења.

Дијалектичка теорија узима у обзир више релевантних околности

које могу да доведу до грешке. Према овој теорији не могу све

грешке да се припишу погрешно коришћеним речима, неадекватно

примењеном логичком формом или садржају на који се примењују

форме. Грешке могу да буду проузроковане објективним

околностима али и субјективним приступом.

5.3.1. Најчешће грешке у примени научне методе

Методологију науке треба користити као науку о рационалном

мишљењу и понашању у истраживању применом одговарајућих

метода и техника. Применом научне методе максимално се смањује

могућност појаве грешака [49,50].

У техничком развоју, држећи се редоследа поступака у појединим

фазама развоја ми се приближавамо циљу на најпоузданији начин.

Сваки пропуштени корак у развоју значи мању вероватноћу да ће

успешно да се оствари жељени циљ. Међутим, примена метода

науке у истраживању или прописаних поступака и редоследа у

развоју не гарантује и решење проблема.

У примени научне методе могуће су и грешке, најчешће као

резултат:

погрешне оцене,

заблуда или предрасуда,

неадекватне примене и


175

логичке грешке.

О грешкама у техничком развоју биће посебно речи.

У даљем излагању задржаћемо се на неким изворима грешака, које

се појављују у примени научног метода.

Недовољно знање о објекту истраживања, односно недовољно

познавање подручја у коме се примењује научна метода, најчешће

доводи до погрешних оцена.

Потребно је што боље познавање научних дисциплина, научне

терминологије и предмета истраживања да бисмо на правилан

начин користили научну методу. Међутим, погрешне оцене могу

бити присутне и код искусних истраживача.

Заблуде или предрасуде могу да доведу научника до погрешне

примене методе науке. Одређени поглед на свет или филозофски

правац носе у себи и одређене предрасуде. Истраживач, привржен

свом погледу на свет може несвесно да унесе неку од тих предрасуда

у своју науку правећи при томе логичку грешку.

Можда је за ово најбољи пример Лисенка. После Другог светског

рата Менделови закони наслеђивања били су подвргнути критици

од стране совјетског научника Лисенка. Упркос великом броју

саопштења Лисенко није успео да обори законе наслеђивања које је

открио Мендељев, јер су његови експерименти били непроверљиви.

Лисенко је у појавама видео оно што жели а не оно што постоји,

што је, разуме се, супротно принципима научне методе.

"А приори" претпостављати да је нешто доказано што тек треба

доказати, доводи често до логичке грешке.

Неадекватна примена научне методе може да буде резултат

субјективизма или злоупотребе научне методе.

Логичке грешке се најчешће сврставају у опште и посебне логичке

грешке. На овом месту набројаћемо само неколико грешака које се

чешће јављају.


176

То су [49,50]:

Грешка упрошћавања је редовно присутна - човек је склон

упрошћавању да би лакше овладао појавом - то је основни

модел размишљања човека. Занемаривање појединих

елемената, ради издвајања важних и битних утицајних

фактора од мање важних и небитних, доводи до већег или

мањег приближавања стварности. Истраживач треба да буде

у сваком моменту свестан чињенице да је вршено

упрошћавање те да су његова запажања ограничена. На тај

начин он ће избећи погрешна тврђења, или сувишна

уопштавања којима се испуштају из вида почетна

упрошћавања.

А. Н. Крилов је формулисао најважнији проблем у примени

математичке методе: када се конкретан проблем преведе на

математички проблем мора да се учини читав низ

претпоставки јер математика као и механика има у виду

идеалне објекте, који више или мање одговарају реалним

објектима на које инжењер примењује математику.

Математичко решење не може да буде тачније од

претпоставки на којима се заснива. То се често заборавља

или прећуткује поклањајући знатно веће поверење у

добијене формуле од онога што оне стварно заслужују.

Упрошћавања не могу да штете ако их схватамо као ступањ

у развоју нашег сазнања.

Грешка једностраности појављује се када се испусте из вида

поједини аспекти одређености изучаваног предмета, да се

само неки од тих аспеката сматрају нашим потпуним

сазнањем о предмету.

Грешка субјективизма настаје ако наша сазнања и искуства о

предмету истраживања узимамо као општа и потпуно

поуздана. Разуме се, наша сазнања не морају да буду тачна

нити потпуна. Потребно је да буду на непрекидној провери

упоређењем са општим знањима и искуствима других.


177

Грешка неодређености или одређености појављује се ако се

неки предмет схвата као непотпуно одређен (или потпуно

одређен) сам по себи.

Грешка формализма је општа логичка грешка која се појављује

у врло различитим облицима. Ту спадају грешке које долазе

услед непознавања или кршења логичког правила, затим

грешке везане за језик - то су језичке грешке. Овде спадају и

материјалне грешке, којима се повређује чињенично стање.

Такав је случај када користимо неку аргументацију која води

погрешном закључку. Типичан пример материјалне грешке је

грешка лажног питања, када се питањем претпоставља нешто

што није тако. (на пример: у примени методе анализе или

синтезе могуће су грешке које се често своде на грешке

упрошћавања - свођење целине која се истражује на њене

елементе дајући им значај целине даје погрешне резултате).

У предходном тексту смо приказали најпознатије научне методе и

методе научног истраживања, са посебним освртом на методе које

налазе примену у техничком развоју. То је створило предуслове да

се у делу књиге која говори о техничком развоју, ова материја

поново не разматра.



методологије научно исраживачког рада, Друштво за техничку

дијагностику Србије, 2005.

2. Адамовић, Ж.: Методологија истраживачког рада, Технички

факултет „Михајло Пупин―, Зрењанин, 2007.

3. Адамовић, Ж. Савић, Н. Јосимовић, Љ. Милошевић, Д.

Станојевић, М. Пауњорић, П.: Статистичке методе у научно –

истраживачком раду, Друштво за дијагностику Србије, Београд,

2010.

4. Адамовић, Ж. Вуковић, В. Малешевић, Д.: Методологија

истраживања у индустрији и образовању, Друштво за

енергетску ефикасност, Бања Лука, 2010.


178

5. Арсовски, С., Арсовски, З., Кокић, М.: Менаџмент

производним и информационо комуникационим технологијама,

Машински факултет у Крагујевцу, 2007.

6. Ackoff, R. L.: The Design of Social Research, University Chicago

Press, 1953.

7. Белак, С.: Увод у знаност, Висока школа за туристички


8. Belingardi, G., Demić, M.: A possible model for shock absorber by

using the „Black box― method, Istraživanja i projektovanja za

privredu, 2009, VII/4, str. 45-53.

9. Belingardi, G., Demić, M.: A Contribution to Shock Absorber

Modeling by Using „Black Box― Method, Scientific Bulletin-

Automotive Series, XV, No19, Vol B, 2010, pp. 2-17.

10. Bendat, J. S.: Nonlinear Systems-Techniques and Applications,

John Wiley and Sons, London, 1998..

11. Bendat, J.S. and Piersol, A. G.: Random Data Analysis and

Measurement Procedures, John Wiley and Sons, London, 2000.

12. Bendat, J. S. and Piersol, A. G.: Engineering Applications of

Correlation and Spectral Analysis, John Wiley and Sons, London,

1980.



14. Bunday, P.: Basic Optimization Methods, Spottiswoode Ballantyne,

Colchester and London, 1984.

15. Dean, A., Voss, D.: Design and Analysis of Experiments, Springer,

1999.

16. Демић, М.: Кибернетски систем: човек-возило-окружење,

Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у

Крагујевцу, 2008.

17. Demić, M.: Optimisation of the characteristics of the elasto-

damping elements of a passenger car by means of a modified

Nelder-Mean method (1989) International Journal of Vehicle

Design 10 (2), pp. 136-152

18. Demić, M.: Example of vertical stiffness optimization of motor

vehicle power train mounts (1989) Vehicle Design and

Components: Computer Applications in the Automotive

Industry/Advanced Control in Automotive Technology, pp. 73-85


179

19. Demić, M.: Contribution to identification of a non-linear

biodynamic oscillatory model of man (1989) International Journal

of Vehicle Design 10 (2), pp. 153-164

20. Demić, M.: Contribution to the optimization of the position and the

characteristics of passenger car powertrain mounts (1990)

International Journal of Vehicle Design 11 (1), pp. 87-103

21. Demic, M.: Contribution to the optimization of the characteristics of

elastodamping elements of passenger cars (1990) Vehicle System

Dynamics 19 (1), pp. 3-18

22. Demić, M.: Contribution to optimization of vehicle seats (1991)

International Journal of Vehicle Design 12 (5-6), pp. 618-629

23. Demić, M.: Optimization of characteristics of elasto-damping

elements of cars from the aspect of comfort and handling (1992)

International Journal of Vehicle Design 13 (1), pp. 29-46

24. Demić, M.: Optimization of vehicles elasto-damping elements

characteristics from the aspect of ride comfort (1994) Vehicle

System Dynamics 23 (5), pp. 351-37

25. , M.: Analysis of influence of design parameters on steered

wheels shimmy of heavy vehicles (1996) Vehicle System Dynamics

26 (5), pp. 343-379

26. , M.: Optimization of characteristics of elasto-damping

elements from aspect of oscillatory comfort and vehicle handling

(1996) International Journal of Vehicle Design 17 (1), pp. 76-91

27. , M.: Identification of vibration parameters for motor vehicles

(1997) Vehicle System Dynamics 27 (2), pp. 65-88

28. , J.: A contribution to optimizing the power train

suspension (1998) Journal of Low Frequency Noise and Vibration

17 (4), pp. 181-189

29. , M.: The definition of the tires limit of admissible

nonuniformity by using the vehicle vibratory model (1999) Vehicle

System Dynamics 31 (3), pp. 183-211

30. , , M., Diligenski, D.: A method of

vehicle active suspension design (2006) Forschung im

Ingenieurwesen/Engineering Research 70 (3), pp. 145-158

31. Demić. M., Diligenski, Đ., Demić, M., Demić, I.: New Design of a

Road Profiler, Int. J. Of Automotive Technology, Vol. 11, 2010, No

6, pp 801-808.


180

32. , M.: Identification of vibration parameters for motor vehicles

(1997) Vehicle System Dynamics 27 (2), pp. 65-88

33. Demić, M. Lukić, J.: Development of driver model fopr vehicle

control during stright line motion, MVM 2010-042, Congresss,

Kragujevac, pp. 342-348.

34. Demić, M., Lukić, J.: Driver model during stright line motion,

CONAT20101013, 2010, pp. 93-100.

35. , Z.: Some aspects of the investigation of

random vibration influence on ride comfort, Journal of Sound and

Vibration 253 (1), pp. 109-129, 2002.

36. Demić, M., Lukić, J.: Human Body Under Two-Directional Random

Vibration, Journal of Low Frequency Noise, Vibration and Active

Control, Vol. 27, No 3, pp. 185-201, 2008.

37. Demić, M., Lukić, J.: Investigation of the transmission of fore and

aft vibration trough the human body, Applied Ergonomics XXX, pp.

1-8, 2009.

38. Демић, М.: Оптимизација осцилаторних система моторних

возила, монографија, Машински факултет у Крагујевцу, 1997,



2006.

40. Дубић, С. :Увођење у научни рад (Наука и научни метод),


41. Forcese, P. at all.: Stages of Social Research Contemporary

Perspectives, Prentice Hall, New York, 1970.

42. Garret, A.: Interwieving its Principles and Methods, Family Service

Association of America, New York, 1970.

43. Кокић, М.: Лична саопштења, 2011.

44. Лукашевич, В. К.: Основы методологии научних исследобаний,

Учебное пособие для студентов вузов-МН ООО „Элайда―,

2001.


Publishers, 1979.

46. Милорадовић, Д.: Лична саопштења, 2011.

47. Montgomery, D. C., Runger, G. C.: Applied statistics and

probability for engineers, John Wiley & Sons Inc., New York, 1994.


181

48. Ошарин А. Б., Ткачев А, В., Чепагина, Н. И.: История Науки и

техники, Учебно-методическое пособие, под редакц. Ткачева,

ЦПГ ИТМО, Санкт Петерсбург, 2006.




2002.


научног дјела, Економски факултет Свеучилишта у Ријеци,

2000.

52. Чавал, Ј.: Статистичке методе у привредним и друштвеним

истраживањима, Свеучилишна наклада Либер, Загреб, 1977.

53. Шолаја, В. Метод и организација научноистраживачког рада,


54. Упутства: CATIA, NASTRAN, NEWEUL, ADAMS и др.



183

Ако је А успех у животу, онда је A=X+Y+Z: X је рад, Y је игра, а Z је

држање језика за зубима.

Алберт Ајнштајн

6. ЉУДСКИ ФАКТОР У

ИСТРАЖИВАЊУ

Човек - истраживач је најважнији фактор у истраживању. Сасвим је

тачно речено да једна организација вреди онолико колико вреде њен

руководилац и истраживачи. Са тим у вези стоје проблеми

образовања и формирања а затим одабирање истраживача као и

проблем руковођења истраживачима [1-20]. Пре него што се

позабавимо овим проблемом, осврнућемо се на неке појмове важне

за процес сазнавања у науци [2].

6.1. Когнитивни процеси у основи научног сазнавања

Психолошка основа сазнавања у науци су когнитивни психички

процеси. Когнитивни психички процеси су процеси који обезбеђују

сазнавање (когницију) различитих појава ради нашег прилагођавања

условима средине. Да бисмо могли да постојимо, делујемо,

потребно је сазнавање различитих услова окружења, физичких

појава и односа међу њима.

Когнитивни процеси се називају и сазнајним процесима, али и

интелектуалним процесима. Сазнајна активност обухвата

анализирање околине и превођење резултата анализе у појмовне

јединице и категорије. Свака личност има свој сазнајни стил.

Интелектуална основа ових процеса препознаје се у активирању

различитих интелектуалних операција и особина у току појединих

етапа ових процеса. Сазнајни (когнитивни) процеси су: опажање

(перцепција), учење, памћење и заборављање, и мишљење.


184

Перцепција

Човек је активан у односу на средину у којој живи. Елементарни вид

човекове активности у односу на средину је успостављање и стално

одржавање оријентације у простору и времену.

Опажање је процес којим постајемо свесни деловања дражи на наша

чула. То је наша свесна реакција на дражи. Захваљујући овом

процесу постајемо свесни присутних предмета, догађаја и бића који

делују на наше чулне органе, што омогућава нашу адаптацију.

Перцептивни процеси су основа сазнавања и прикупљања података

у многим наукама, а посебно у системима наука које су на

експлоративном развојном стадијуму. Чулима се региструју, а потом

опажају многе природне појаве, техничко - технолошка дешавања,

али и сложени социјални, биолошко - психолошки и други процеси.

Ток опажања се може приказати на следећи начин [2,7,10,12,13,15-

20]:

постојећи објекти и догађаји својом физичком енергијом

делују на чулне рецепторе у чулним органима и ткивима

(периферна активност),

ово формира нервне импулсе који путују до мозга (преносна

активност) и

где настаје, захваљујући процесима у можданим центрима,

перцепт (централна активност).

На опажање утичу следећи унутрашњи фактори:

психофизичко стање и/или физиолошко стање,

искуство, било да је генерализовано, било да је непосредно

даје смисао опажају: генерализовано - искуство које говори о

неким стандардима модификује тренутно опажање мењајући

реалну ситуацију и интерпретирајући опажај према -

генерализованом искуству, непосредно - оно што је

непосредно претходило нашој свести одређује опажање,

мотивација,

емотивни став, емоције,


185

референтни оквир (низ повезаних категорија у оквиру којих

се опажа неки објекат) и

особине личности.

Да би опазили деловање дражи на наша чула (да би постали свесним

дражи), потребно је да оне буду међусобно организоване на основу

искуствене везе или на основу законитости организације дражи у

опажаје. Искуство значајно утиче на које ће се дражи тренутно

усмерити ментална активност, како ће се дражи груписати у целине

и како ће се перцептивне целине тумачити, односно како ћемо

схватити одређену поруку.

Селекција или избор дражи је основна човекова реакција на

мноштво информација о дражима које делују на наша чула. Да

бисмо комуницирали, морамо да опажамо и да селектујемо дражи

којима се исказују поруке. Сличне информације се асимилују једна у

другу и доживљавамо их као једну.

Појава контраста убрзава процесе селекције и асимилације, и

омогућава формирање опажаја. Ефекат контраста се често користи

ради појачавања неке поруке.

Пријем порука веома зависи од пажње. Пажња је усмереност

менталне активности на одређене дражи (психичко стање

усредсређености на одређене дражи, праћено променама у

функционисању организма).

Основна својства пажње су: селективност и усмереност.

Селективност и усмереност пажње значе да се од великог броја

дражи које делују на наша чула запажа само мали број изабраних на

које смо усмерени. Могуће је разликовање намерне (хотимичне) и

ненамерне (спонтане) пажње. Спонтана пажња је претежно

рефлексна, без претходне одлуке започиње организовање сензорног

и моторног апарата јединке према извору значајних или на неки

начин истакнутих дражи. Спонтану пажњу могу да изазову изразито

јаке и неочекиване дражи, без обзира шта особа тренутно ради.

Намерна пажња подразумева вољно окретање оном аспекту


186

тренутне ситуације коме је индивидуа из неких разлога свесно дала

предност.

На пажњу утичу, односно изазивају је, следећи чиниоци:

својства саме дражи, пре свега промена, различитост (ако је у

учионици присутан жамор који наставник покушава да

смањи тако што и сам говори гласно, вероватније је да жамор

неће превазићи; ако се наставник утиша и почне да говори

веома тихо, оваква промена дражи изазваће пажњу ученика)

и

унутрашњи чиниоци:

1. потребе, мотиви, вредновање, заинтересованост,

2. намера, односно вољна активност.

Учење

Учење је један од когнитивних процеса. Има доминантно

интегративну улогу у односу на остале когнитивне процесе, али и на

емоционалне и конативне процесе. Најопштија дефиниција учења је

следећа [2,7,10]:

„Учење је сазнајни процес који доводи до трајних или релативно

трајних и релативно специфичних промена индивидуе које се под

одређеним условима могу манифестовати у њеном доживљавању и

активности, а које су резултат њеног претходног доживљавања и

активности“.

Учење путем открића (учење откривањем) је основа научног

сазнавања. Основна одлика учења путем открића је да оно што треба

да се научи није дато, већ онај који учи мора самостално до тога

доћи, тако што ће га открити. Прво треба постојеће податке

организовати у нове целине, да би се дошло до комбинације која

води ка решењу. На сличан начин се решавају проблеми на које се

наилази у свакодневном животу. Овакво учење се преклапа са

рецептивним учењем, које карактерише примање готовог знања.


187

Знање које се стиче вербалним рецептивним учењем, користи се

приликом решавања проблема путем открића.

Памћење и заборављање

Памћење и заборављање су сазнајни процеси који су непосредно

повезани са учењем и могу да буду последица учења. Памћење

следи промене настале учењем, али им и претходи. Учећи ново

човек се служи ранијим искуством, тј. користи раније запамћено

[2,10].

Памћење и заборављање означавају две стране истог процеса. Реч је

о степену задржавања или губљења одређених садржаја у искуству

живих организама. Процес задржавања или ретенције трагова

насталих учењем не може се директно мерити, већ само индиректно

регистровати преко својих манифестација.

Заборављање је делимично или потпуно, привремено или трајно

губљење наученог које се испољава као немогућност репродукције,

препознавања, извођења или као потреба поновног учења раније

запамћених садржаја. Њега препознајемо када раније научени

материјал не може више да се репродукује или препозна или нема

уштеде, или, заборављање је немогућност репродуковања

материјала који смо раније знали.

Заборављање је у почетку веома брзо, а затим све спорије и спорије.

Највише се заборави у првим часовима после учења. Може се

десити да се данас заборави оно што се јуче чуло на предавању.

Али, ако се данас зна оно што се чуло пре месец дана, мало је

вероватно да ће се то већ сутра заборавити.

Претходна тврђења не смеју се протумачити као да је заборављање

после дужег времена мање него после краћег. Количина

заборављеног се нагомилава, акумулира. Временом, количина

заборављеног је све већа и већа. Али, најбрже се заборавља у

почетку - оно што после извесног времена остане у памћењу,

спорије се заборавља.


188

Мишљење

Осети, опажаји и представе представљају прву и неопходну фазу

сазнавања. Научно сазнавање, ипак, највећим делом се остварује

мишљењем. Појмови су основна мисаона категорија у научном

сазнавању. Наука је процес испитивања - посебан начин мишљења.

Мишљење је сазнајни процес који обрадом расположивих

информација долази до нових информација. Мишљењем се

превазилази оно што је појавно, искорачује се изван граница онога

што је дато овде и сада, и оперише симболима и оним што је

хипотетичко [2,10].

Са биолошког и психолошког становишта, мишљење је облик

адаптивног понашања. Оно је средство за задовољење потреба

јединке у ситуацији у којој до тада коришћена средства нису

довољна. Додатна психолошка карактеристика, значајна за

разумевање овог процеса, је да се мишљење активира само онда

када код особе постоји мотив који задатак чини смисаоним.

Суштина мишљења је у увиђању веза и односа међу елементима

који омогућавају решење проблема. Међу бројним покушајима

одређења овог психолошког процеса определили смо се за

дефиницију по којој је мишљење усмерено оперисање знацима или

симболима које омогућује увиђање односа. Дакле, суштина процеса

мишљења је: увиђање односа или веза између елемената које

опажамо и/или су нам од раније познати.

Мишљење као циљу усмерено оперисање симболима (представама,

појмовима, речима), а не самим стварима, омогућава превазилажење

онога што је непосредно (перцептивно) дато, увиђање општих

својстава појава и битних односа међу њима, као и анализу природе

тих веза и односа. Симболичка комуникација се заснива на

специфичностима процеса мишљења. Мишљење није унифициран

процес јер се реализује путем различитих операција.

Операције мишљења су:

упоређивање - операција мишљења којом се откривају

сличности међу објектима о којима се мисли,


189

разликовање - операција мишљења којом се одређује шта нам

је слично, односно шта је различито између два објекта о

којима се мисли,

анализа - операција мишљења која садржај о коме се мисли

рашчлањује на саставне делове,

синтеза - операција мишљења која повезује делова једног или

више објеката о којима се мисли,

апстракција - сложена операција мишљења којом се издвајају

одређене особине садржаја о којима се мисли као битне или

небитне и

генерализација - сложена операција мишљења која

синтетизује битне особине различитих објеката мишљења у

једну целину.

Ток процеса мишљења условно се приказује навођењем фаза

мишљења, али је у психолошкој реалности готово немогуће

разграничити те фазе. Фазе мисаоног процеса (активне и када

решавамо проблем, доносимо одлуке, процењујемо социјално

понашање, анализирамо поруке) су:

уочавање и схватање проблема (у експериментима проблем

се обично даје испитаницима),

сужавање / реформулација проблема: стварање дирекције или

модела трагања - најзначајнији део мисаоног процеса,

постављање/јављање хипотеза (замишљање решења) обично

условљено дирекцијом и

проверавање хипотеза, односно проверавање

претпостављених и замишљених решења.

Мишљење и промишљање (рефлексија) у науци се заснива на истим

процесима као и мишљење у свакодневном животу, али је

формализованије, промишљеније, те исправније и поузданије.

Више је критеријума разликовања врста мишљења. Препознају се

разлике између:

реалистичког и имагинативног мишљења,

креативног и репродуктивног мишљења,


190

дивергентног и конвергентног мишљења и тд.

Критичко мишљење је неопходан елемент научног мишљења. Оно

је, у основи, логично и рационално размишљање. Захтева

рационалну одлуку и опредељивање у избору информација,

чињеница, научних аргумената. Критичко мишљење захтева

вештине анализе, закључивања, објашњавања, евалуације,

саморегулације, интерпретације.

Критичко мишљење захтева знатижељу (љубопитљивост),

систематичност, аналитичност, отвореност, тежњу ка тражењу

истине, просуђивање, самоувереност.

Процес критичког мишљења у научном раду заснива се на:

дефинисању проблема,

систематичности,

прикупљању информација,

избору и примени критеријума селекције и просуђивања и

прецизности.

Основни логички путеви закључивања у оквиру критичког

мишљења:

дедуктивно закључивање када се из општег закључује о

појединачном; дедукција полази од извесних општих ставова

и најчешће се састоји у томе да се установи како оно што

важи уопште, важи и у једном одређеном посебном случају;

увек претпоставља познавање општих ставова, општих знања

на основу којих се може схватити посебно и појединачно,

индуктивно закључивање када се из појединачног закључује

о општем када се закључује од конкретних чињеница ка

њиховим законима; индукција може да буде потпуна и

непотпуна.

Дедуктивни и индуктивни приступ се у научном сазнавању увек

преплићу, допуњују, чак се и међусобно укључују: у сваком процесу


191

индуктивног закључивања треба узети у обзир опште ставове из

дате области појава, такође и општи ставови не могу бити независни

од стварности, јер су најчешће добијени путем индукције.

Важан аспект критичког мишљења је вредновање информација, а

које обухвата:

критички однос према извору информација,

препознавање значења и смисла,

уочавање и вредновање различитих позиција,

откривање противречности, неконзистентности,

недоследности,

анализа аргумената и контра - аргумената у извору,

препознавање техника манипулације и пропаганде,

препознавање и уважавање улоге контекста у опажању и

изграђивање личног односа према извору информација.

Решавање проблема је у основи активност научног рада и

истраживања и представља форму критичког мишљења.

На основу изнетих чињеница, можемо се у даљем тексту осврнути и

на пожељне особине истраживача [15,16].

Особине истраживача

Идеалан скуп особина истраживача, као и сваког човека, могао би да

се разврста на следећи начин: интелектуалне способности

истраживача, воља и морални квалитет истраживача, ниво

стручности и физичка кондиција истраживача.

Интелектуалне способности истраживача чине:

1. Способности у погледу пажње и памћења:

радозналост,

способност концентрације и

способност памћења - меморија;


192

2. Способности у погледу повезивања идеја:

имагинација,

3. Способности у погледу расуђивања - мишљења:

моћ јасног дефинисања појмова,

моћ поимања,

моћ мишљења - упоређивања,

анализа и синтеза и

индукција и дедукција.

Индивидуалне особине ума обухватају:

ширину,

дубину,

самосталност,

гипкост,

доследност ума и

брзину мишљења.

Ретко који човек има све напред побројане особине натпросечно

развијене. То није случај ни код врхунских научника - истраживача.

Стога ћемо на овом месту више да се задржимо на неким изразито

истакнутим интелектуалним особинама.

Способност у погледу пажње и памћења

Највећу радозналост показују деца. Стога се са правом каже да је

"радозналост младост духа". Свакако да без радозналог духа нема

истраживача.

Леп пример радозналости дат је за Бењамина Франклина, научника

и политичара [15,16]. "Једног дана док се шетао на коњу са

пријатељима наишао је на вихор прашине. Остали су прошли

равнодушно, док је Франклин почео да га следи на коњу, јер је


193

желео да сазна куда се креће, одакле долази и на основу тога

поставио је хипотезе које су биле од користи за метеорологију".

Други пример радозналости везан је за име Луј Пастера [15,16]:

"Жетва је завршена и остала је само стрњика. Пастерову пажњу

привукао је један део њиве због различите боје земљишта. Власник

му је објаснио да су прошле године на том месту закопали овце

отроване главницом. Пастер, који је увек проучавао ствари изблиза,

приметио је на површини земље мноштво узвишења која граде

мрави. Пало му је на памет да на свом сталном путу из дубине

земље до површине, црви носе земљу богату хумусом која окружује

лешеве а са њом и споре главнице. Пастер се није никад задржавао

на претпоставкама. Прешао је одмах на експеримент, који је

потврдио његова предвиђања: када је у морско прасе унео црве, са

земљом која је била у њима, пренета је и главница".

Према Едисону [15,16] способноет концентрације је најбитнија

карактеристика стваралачког ума. Памћење представља способност

каснијег препознавања или репродукције онога што је било у нашем

ранијем искуству, односио у нашој пракси.

Као што је познато, принципи асоцијације [15,16] (према

Аристотелу разликујемо три принципа: асоцијација по додиру,

асоцијација по сличности и асоцијација по контрасту) као и

повезивању по смислу чине основу психичких процеса при

запамћивању и репродукцији. Са памћењем стоје у тесној вези

остали психички процеси човека као што су: перцепција, мишљење,

имагинација, воља, емоције. Стога је добра меморија неопходни

предуслов истраживача.

Способност у повезивању идеја

Имагинација или машта представља способност преображавања

представа које одражавају реалну стварност и стварање на тој

основи нових представа. Познато је, и много пута цитирана мисао

Маркса [15,16]: "Паук врши радове сличне ткачима, а градњом

својега саћа пчела постиђује понекад људског градитеља. Али што

унапред одваја и најгорег градитеља од најбоље пчеле јесте да је он

своју градњу изводио у глави пре но што ће је израдити у воску“.


194

На завршетку процеса рада излази резултат какав је на почетку

процеса већ постојао у радниковој замисли, дакле идеално.

Имагинација (машта, фантазија) потребна је како песнику или

уметнику тако и научнику. Само схватање проблема захтева

развијену интелигенцију. Савремена психологија разликује према

степену усмерености репродуктивну имагинацију, стваралачку

имагинацију и маштање. За истраживача је битно да има развијену

стваралачку имагинацију која се огледа у самосталном оцртавању

контура слика за које стваралац одабира потребан материјал.

Стваралачка имагинација даје као резултат нове представе до којих

стваралац жели да дође (уметничко дело, научно дело или техничко

откриће).

Велика меморија и способност имагинације представљају неисцрпан

извор идеја. Добром имагинацијом истраживач приближава често,

на први поглед, међусобно врло удаљене идеје.

Способност расуђивања – мишљења

Ова способност карактерише се одржавањем општег у предметима и

појавама реалног света и примена генерализације на појединачне

предмете и појаве. Овде спадају:

моћ јасног дефинисања појмова без неправилног

проширивања или сужавања и

моћ поимања, као способност одржавања веза и односа

предмета или појава реалног света - битна особина поимања

јесте дубина поимања.

Под дубином поимања ми подразумевамо схватање како општих,

тако и специфичних особина предмета, као њихових међусобних

односа. Нарочито важно место заузима поимање - схватање узрока

који условљавају појаву и промену. Дакле, битне одлике поимања су

разговетност схватања веза и односа, као и образложеност или свест

о разлозима услед којих поимање сматрамо да је правилно.

Моћ мишљења представља способност обављања мисаоних –


195

интелектуалних опсервација, као што су упоређивање, анализа и

синтеза, индукција и дедукција.

Упоређивање је утврђивање сличности и разлике између предмета

или појава реалног света.

Анализа је мисаоно расчлањавање нечега на делове или мисаоно

издвајање посебних својстава предмета.

Синтеза је супротна анализи, представља мисаоно сједињавање

појединих делова предмета или спајање у мислима њихових

посебних својстава.

Декарт је рекао [15,16]: "Управљати својим мислима одређеним

редом значи поћи од најједноставнијих појмова који се најлакше

упознају да бисмо се постепено као по степеницама, попели до

најсложенијих знања."

Позната је одбојност и неповерљивост Леонарда да Винчија према

општим начелима [15,16]. Бежећи од правила и уопштавања

Леонардо је понављао више пута исти доказ понављањем

појединачних случајева. Проучавањем његових бележака уочава се

његова преопширност, понављање исте ствари на различитим

местима. Та темељитост је била особина његове мисли. Он је брани

следећим речима: "скраћивање штети знању и љубави, са обзиром

на то да је љубав утолико племенитија уколико је знање

поузданије". То је свакако тачно али остаје закључак да Леонардо

није имао способност за синтезу што му је у многоме штетило да

наговести врло значајна открића међу којима и крвоток.

Индукција и дедукција представљају две основне методе и врсте

закључивања.

1. индуктивно закључивање (индукција) је прелажење од

посебних случајева на општи став, а

2. дедуктивно закључивање (дедукција) је извођење посебног

случаја из општег става.


196

Индивидуалне особине ума

Иако се начин мишљења подвргава одређеним законитостима, сам

процес мишљења разликује се код разних људи. Те индивидуалне

специфичности ума називамо индивидуалне особине ума [15,16]:

ширина ума или широко поље свести је способност обухватања

врло широког круга питања - то је способност да се

стваралачки мисли у различитим областима људског знања и

праксе,

дубина ума представља способност да се проникне у стварну

суштину проблема,

самосталност ума карактерише самостални прилаз у

решавању проблема, без ослањања на готова решења или на

туђа мишљења,

гипкост ума представља способност да се лако одбаци све

оно што се показало неправилним и да се при томе траже

путеви за нова решења која би била ослобођена претходно

уочених неправилности,

доследност ума или мишљења значи строгу логичност и

брзина мишљења је важна особина ума, али, свакако, не

толико за научника колико за војсковођу - у сваком случају

треба разликовати "површност" и "брзоплетост" од брзине

мишљења.

Воља и морални квалитети истраживача

Рад, стрпљење и истрајност

Без рада, стрпљења и истрајности нема науке, поезије и уметности

[2,7,8,13,15,16,17,20]. Интересантно је да су највећи људски умови

за које се сматра да су генијални, најмање приписивали свој успех

генију, неки су сматрали да је генијалност само истакнута форма

људског здравог разума, али су готово сви видели свој успех у врло

стрпљивим и истрајном раду.


197

Едисон [15,16] је рекао: деведесет девет одсто знојења и један одсто

инспирације то је геније. Имајући у виду да су у [15,16] наведени и

други примери, о томе овде неће бити више речи.

Ентузијазам

Поред свих унапред наведених особина позив научника захтева и

подразумева ентузијазам. Не упуштајући се у неке ближе одређење

појма цитираћемо једног аутора, који на врло сликовит начин врло

лепо описује ову особину[15,16].

"Позив научника је неодољив зов. Узалуд му се у кругу рођака и

пријатеља може наредити да ћути. Тај глас је јачи од свих

земаљских гласова и има добро познате особине које не могу да

преваре искусног професора. То је пре, и изнад свега, ентузијазам са

искључивошћу која не толерише, или сасвим мало и са одвратношћу

толерише споредне послове, то је континуитет мисли,

индиферентност према свакој другој мисли ван ове која је увек

присутна и жива, то је велика радост која се лако чита у очима и која

обузима човека када му се говори о предмету његових разматрања,

размишљања, истраживања".

Поштење

Реторика треба да служи за јасно и комплетно изражавање а не за

убеђивање без довољно доказа. Поштен у првом реду значи бити

искрен према себи, а затим и према другоме. Упорна одбрана

неодрживих ставова, лош однос према раду колеге, избегавање

признавања заслуга претходника јесу, не ретки, изрази непоштења у

науци. Научник има за циљ да дође до истине. Научник се искрено

радује без обзира да ли је он лично дошао до циља - истине или

његов колега.

Објављени рад мора да садржи коректан попис свих аутора и

њихових дела која су коришћена у истраживању. У историји науке

има примера познатих научника који радије признају заслуге мање

утицајних претходника, избегавајући при томе да одају признање


198

научницима који су највише утицали и допринели њиховом

стварању [15,16].

"Нема ништа мучнијег од љубоморе, која се испољава под

најразличитијим изговорима. Оштра расправа између Њутна и

Лајбница је жалосан пример. Паскал је рекао: без обзира на коме се

нивоу налазе, највећи људи по неким особинама слични су малим

људима - Дарвин пружа леп пример поштења. Када је, после дуго

времена, прикупио материјал за своју књигу о пореклу врста, један

његов млади колега, по имену Валис, замолио га је да изложи

Удружењу Linne његов рад из исте области, који је припремио не

знајући за Дарвиново дело. Далеко од тога да буде љубоморан,

Дарвин је изложио дело Удружењу. Дарвин никада није истицао

приоритет свога рада а Валис је признао већу научност старијем

колеги".

Честитост у односу на експеримент, добијање резултата и обраду

података, поштен однос према установи или фондацији која

финансира истраживање, неопходни су квалитети истраживача. У

тесној вези са поштењем стоји и скромност као одлика великих

умова. "Чудновато је - говорио је Дарвин - како сам ја, уз тако

осредње способности којима сам располагао, могао у толикој мери

да утичем на убеђења научника у неким питањима" [15,16].

Предузимљивост и иницијатива

Предузимљивост је важна особина истраживача. Далеко већи број

људи има идеје од броја оних који те идеје могу да спроведу.

Стручни ниво истраживача

Свакако да је основни предуслов за истраживање у одређеној

области, укупно и специјализовано знање и искуство истраживача.

Физичка кондиција истраживача

Продуктивност научника - истраживача у многоме зависи и од


199

његовог здравља. Стога није ништа сувишно што треба урадити у

циљу одржавања физичке кондиције и очувања доброг здравља.

Физичке вежбе, нарочито довољно пешачења и одмор су основни

предуслови за добру физичку кондицију.

Као што смо на почетку овога одељка рекли, приказали смо идеални

скуп особина истраживача. При томе је разумљиво да врло мали

број истраживача има истовремено развијене све особине на

завидном нивоу. О томе говори и наведени пример Леонарда да

Винчија.

На крају, оцењујемо корисним да, посебно, илуструјемо особину

истрајности на неколико карактеристичних примера [22].

Франклин Рузвелт: „Имате ли проблем, можете га решити на један

начин. Ако не успете, искрено признајте и покушајте га решити на

други начин“.

Алберт Ајнштајн је проговорио са четири, а почео читати са седам

година. Родитељи су мислили да је заостао, а један од његових

учитеља га је описао као ментално спорог, недруштвеног, и

изгубљеног у сновима и маштањима. Избачен је из школе и није

прошао на пријемном испиту јер је имао лоше оцене из математике.

За живота је променио погледе на физику и добио Нобелову

награду.

Роман „Прохујало са вихором“ који је написала Маргарет Мичел је

одбило 38 издавача. После им је, вероватно, било жао.

Може се закључити да је неуспех само једна степеница ка успеху –

треба наставити пењање и бити истрајан.


1. Адамовић, Ж., Милошевић, Г., Ристић, С.: Основи методологије

научно исраживачког рада, Друштво за техничку дијагностику

Србије, 2005.




200



4. Дeмић, М.: Један поглед на образовање за научноистраживачки

рад, Техника и информатика у образовању, Чачак, 2008, стр.11-

18



2006.

6. Дубић, С.: Увођење у научни рад (Наука и научни метод), Завод

за издавање уџбеника, Сарајево, 1970.

7. Einstein, A.: Out of my Late Years, New York, 1950.



10. Кнежевић, В.: Модели учења и наставе, Просвета, Београд, 1973.

11. Лукашевич, В. К.: Основы методологии научних исследобаний,

Учебное пособие для студентов вузов-МН ООО „Элайда“, 2001.


Publishers, 1979.

13. Опенхајмер, Р.: Наука и здрав разум, Просвета, Београд, 1967.

14. Ошарин А. Б., Ткачев А, В., Чепагина, Н. И.: История Науки и

техники, Учебно-методическое пособие, под редакц. Ткачева,

ЦПГ ИТМО, Санкт Петерсбург, 2006.




2002.

17. Standler, R. B.: Creativity in Science and Engineering,

http://www.rbs0.com/create.htm, 1998.


научног дјела, Економски факултет Свеучилишта у Ријеци, 2000.



20. Шваб, Ч. Пут ка успеху, Десет заповести за успех, ДСП


21. www.mudremisli.com.

22. www.mathos.hr/~idjurase/Slavni%20neuspjesi.pps.

http://www.mudremisli.com/

http://www.mathos.hr/~idjurase/Slavni%20neuspjesi.pps


201

Учити, учити и стално учити...

Владимир Илич Лењин

7. ОБРАЗОВАЊЕ ЗА

НАУЧНОИСТРАЖИВАЧКИ РАД

Друштвени развој не подразумева само друшвени препород, већ и

стално усавршавање економије, научних и техничких знања. Научно

- технички прогрес обавезно претпоставља, са једне стране,

неодложно коришћење нових научних концепција и открића у пракси,

а са друге - рушење већ формираних погледа и перманентно

размишљање о томе чега нема, а треба да буде и, треће - непрекидно

трагање за новим, тежња да се усавршава већ познато, да се изналазе

нове методе истраживања и њихове практичне примене [1-17].

Стваралаштво и способност маштања о новом неопходно је

развијати што је могуће раније, још од обданишта, првих школских

дана, првих предавања на факултету. Томе треба да доприноси научно

- популарна и научно-фантастична литература [6]. Сетимо се колико

је много у том смислу допринео својим романима Жил Верн. Многа

поколења дивила су се машти у којој су живели и одушељавали се

хероји његових романа. И постепено, корак по корак, маштања Жил

Верна су се остваривала: човек је освојио морске дубине, боравио на

нашем вечном сателиту Месецу, научио је да одгаја десетак култура

тамо где се раније гајила само једна. Пре него што створимо ново,

потребно је да знамо да о њему размишљамо, да стварамо

квантитативне теорије појава са којима ћемо се сусретати и да на основу

њих стварамо реалне техничке системе.

У вези са овим, треба истаћи да данас теоријска знања брзо налазе

примену у пракси. То што је данас сувише апстрактно и далеко од

праксе, већ сутра налази многобројне примене у разним областима

практичне делатности [7]. У вези са овим, имамо много

карактеристичних примера. Један од њих је сателитска навигација која

је плод космичких истраживања, а данас је сваки човек на Планети,

после само двадесетак година од настанка, у могућности да је користи.


202

Навешћемо и један пример из области возила: раније су само авиони

имали могућност аутоматског пилотирања - данас возила, иако се

користе у условима стохастичких саобраћајних услова, имају системе

за адаптивно крстарење, постоје покушаји вођења колона возила у

саобраћају и тд.

7.1. Основне напомене

Психологија стваралаштва је научна дисциплина која се бави

проучавањем стваралаштва као психичког процеса и

проучавањем особина људи — стваралаца, применом сазнања до

којих долази могуће је деловати на унапређивање стваралаштва

уопште. Иако се психологија одувек занимала за појаву

стваралаштва, њен нагли развој на том подручју започео је

педесетих година, независним и истовременим открићима двојице

америчких психолога, Маслоуа и Гуилфорда [10]. Они су, наиме,

дошли до тога да стваралачке способности не припадају само

ретким и генијалним појединцима него су присутне готово код

свакога, осим код душевно заосталих особа. Тачније речено,

откривено је да се та особина сусреће код све деце, али код малог

броја одраслих. То значи да савремена култура, поготову т зв.

формално образовање, гуши ове урођене способности код великог

броја људи.

Она прилази предмету свог истраживања са различитих страна, па

тако проучава: стваралачке новости, стваралачке процесе,

ствараоце као особе, затим испитује могућност образовања за

стваралаштво, анализира стваралачко мишљење, мотивацију за

инвентивни рад и тд. Како је психологија стваралаштва тек у фази

развитка, она нема коначне одговоре на бројна питања, нема

јединствену теорију о томе шта је стваралаштво. Данас смо

сигурни да је управо људска мисао златни кључ за врата кроз која

је човек морао проћи да би прешао из канибализма у стање

савремене цивилизације (иако се у историји повремено враћао

натраг). Човек је направио чудесне машине, помоћу њих је

променио пејзаже, за себе је створио лепши и удобнији живот [7-

10].

Креативно мишљење подразумева специфичан мисаони процес

којим доводимо познате елементе у нове односе и комбинације и


203

тако долазимо до нових, оригиналних предмета, теорија,

формула, модела, машина и тд. Свако решење које није

репродукција или понављање познатих решења, има у себи

елементе стваралачког, или продуктивног мишљења. Нова решења

и комбинације могу бити нове само за онога ко их је открио, а

могу бити нове у таквим размерима да имају општу друштвену

вредност.

Истакли смо да ствараоци свему приступају проблемски и ништа

им није тако свето, да не би могло бити још боље и лепше. За њих

свет није једанпут заувек затворен и одређен, него увек изнова

отворен. У ову групу мотива спада и т зв. мотив самопокретања,

тако да се он испољава као стално присутни импулс у човеку.

Тиме он постаје оно што стварно јесте и што може бити - хуман,

креативан и здрав. Та теза подразумева да се човек развија и

након пубертета и младости и да на остваривању своје личности

може радити читав живот.

Самопокретање заузима прво место на лествици потреба и мотива

коју је предложио психолог Маслоу. Такав мотив присутан је

данас код малог броја људи. Значајно место у мотивацији

придаје се људској радозналости, тежњи за афирмацијом и

друштвеним угледом.

Као покретачке снаге инвентивног рада често се спомињу два

екстремна емоционална стања: патња (туга, невоља) и љубав

(радост, усхићење). То значи да ако невоље нема, мозак никад

неће прорадити. Олењићемо се и отупети. Ако нас недаће

притисну уза зид, ако немамо куда, размишља се, ето правих

инспирација и креативности! Заиста, нека су велика уметничка

дела, настала због несретне љубави, након што је изгубљена

домовина, из носталгије за родном грудом и тд. Свакако су

повољнија надахнућа љубавног жара и заноса. Готово је

непотребно подсећати на то колико се стварало под утицајем

љубави.

Изгледа, међутим, да су ова стања, углавном стихијска. Чини се да

човек још не зна управљати својом мотивацијом. Зар баш мора

чекати да га невоља натера на стварање, или да му се догоди

љубав? У таквим ситуацијама човек је реактиван, а не


204

продуктиван. Његова права могућност је, ипак, ово друго.

Говорили смо, претежно, о т зв. унутрашњој мотивацији, а не и о

спољашњим факторима јер је доста писано о њима [2]. Наше је

мишљење да ћемо боље изградити спољашње побуде, ако пре тога

добро разумемо унутрашње.

7.2. Фазе стваралачког процеса

Анегдота о Архимеду који је пронашао начин да измери масу

неког тела нам открива најважније делове, скоро сваког,

стваралачког процеса: најпре дуг и напоран рад да се дође до

решења задатка, иза тога следи врло често неуспех и напуштање

решавања задатка за извесно време, после опет следи изненадно

долажење до решења, те све јасније увиђање да је решење тачно и

наступа усхићење изазвано открићем. Усталило се мишљење да

да се стваралаштво одвија по фазама, о чему ће бити више речи

[2,10,12].

Фаза припреме

Припрема за решавање проблема представља први ниво у сваком

стваралачком раду, радило се о научницима, техничким

проналазачима, или о уметницима. Они уочавају проблем,

упознају податке око њега, бирају тему коју ће проучавати, или

уметнички обрадити. Ова фаза се понекад састоји у дугом

прикупљању чињеница, у њиховој обради и повезивању.

Сагледавају се, или наслућују, нека могућа решења, а нека

друга одмах се одбацују. Међутим, ретко када прва трагања

доводе до решења.

Међутим, тражење решења не иде увек успешно. Честа су лутања,

слепи покушаји и грешке, а често све заврши потпуним

неуспехом. Ствараоца тада прате сумње, неизвесност и осећај

незадовољства и велике напетости. Због великог занимања за неки

проблем, исфрустриран због заокупљености њиме, стваралац,

може, већ на самом почетку запасти у тескобу. Досадашња

истраживања су показала да је у том тренутку боље прекинути и

променити активност него упорно „разбијати главу“ у недоглед.

Намерно, или ненамерно, долази до паузе у раду. То је, међутим,


205

само привидна пауза, јер се истим проблемом и даље „баве“

унутрашње, несвесне, менталне активности: почиње друга фаза.

Фаза инкубације

Инкубација је сазревање идеја, унутрашње структурирање

материјала из којег ће се накнадно можда родити неко „ново“

решење проблема којим се бавимо. Велики физичар Хелмхолц је

говорио да му “сретне идеје никад нису долазиле када му је

мозак био уморан и никад за писаћим столом“. Међутим, пре

вишеструко анализиран проблем и све његове заплетености,

носио је - након прекида рада - у себи, до евентуалног решења.

Ова се фаза у процесу стварања многим лаицима и неупућенима

чини као „ленчарење“ и нерад ствараоца, а не мора бити тако, јер

да би идеје сазреле, непрестано траже време.

Фаза илуминације

Илуминација би дословно значила осветљење проблема помоћу

новог решења које обично изненадно сине. Карикатуристи то

обично приказују цртањем упаљене сијалице поред главе. Прва је

карактеристика илуминације да плодне идеје, или сретне мисли,

долазе изненадно, обично не онда када најјаче мислимо на

проблем [7,10].

Када се креативном раду приступа површно, да не кажемо

неозбиљно, помишља се да се читаво стваралаштво одвија лако и

да одабраним сретницима једноставно идеје долазе саме по себи.

У таквим околностима фаза илуминације посматра се изоловано

од фазе припреме, која временски дуго траје, а испуњена је врло

напорним радом.

Фаза верификације

Када је већ дошло до илуминације и до открића, није још све

готово. Пре свега важно је „ковати гвожђе док је још вруће“ јер

искуство показује да нова идеја може нестати ако је одмах не

запишемо и не разрадимо, она се може изгубити и вратити у

подсвест и тако нам измаћи. У тој фази нова идеја се региструје,

упоређује са другим идејама и решењима, и разрађује. Следи


206

саопштавање и дискутовање о њој и тд. Несвесни део психе

помагао је у фази инкубације нашу имагинацију, док је свесни део

дошао до пуног изражаја у фази елаборације (израде). Тако је у

стваралачком процесу ангажована читава психичка структура

човека.

На крају желимо напоменути, да би, свакако, било погрешно, овај

приказ процеса стваралачког мишљења, одвише круто схватити,

јер је могуће да поредак фаза буде и нешто другачији у неким

случајевима, као што и њихово временско трајање може бити

различито.

7.3. Научноистраживачки рад и образовни процес

У процесу образовања старији преносе на млађе знања, вештине,

и моралне вредности. При томе се мењају и они који делују и они

на које се делује [5-7,11,14,15,16]. Полазећи од тога да „ништа што

је створено не сме за нас бити толико свето, да не би могло бити

надмашено и да не би уступило место ономе што је још напредније,

још слободније, још хуманије“, процес образовања је у сталним

променама.

Процес образовања је трајни процес. Започиње рођењем и

престаје смрћу човека. Иако се ради о сталном процесу, он није

једнаког интензитета у свим раздобљима човековог живота и

развоја. Најинтензивније се може на човека деловати у

предшколском добу и за време похађања основне и средње школе.

Циљ друштва је да створи такву младу генерацију, којом ће се

осигурати континуитет развоја и напредак већ остварених

вредности у науци, техници, раду, производњи и друштвеним

односима. Стога процес образовања тражи од субјекта да делује и

мења објективну стварност, да ради на побољшању затеченог

стања. Сам процес мора бити темељан и плански. Од субјеката се

тражи да проблеме уочавају и да се залажу за њихово решавање и

постојећу стварност мења у квалитативно нову. У појединцу

дакле ваља образовати став према свему што га окружује и жељу

да се према постојећем активно односи.

Из наведеног следи да не постоји неко посебно време у коме се


207

васпитава и образује за стваралаштво. Таква способност је

резултанта потреба активности и интереса појединца и деловање

друштва.

У предшколском образовању психофизичке могућности детета не

допуштају постављање значајнијих образовних задатака, него

дете учи кроз игру: оно усваја нова знања, показује што само зна

и како је прихватило и схватило оно ново. Игра је за дете

најважнија и готово једина активност. Добар и вешт васпитач зна

искористити склоност и потребу детета за игром, па ће већ,

правовремено, утирати пут на његовом правилном развоју. То ће

постићи, пре свега, избором и понудом одговарајуће играчке и

игре. Играчке и игре морају бити такве да задовољавају интерес

детета и да му остављају довољно могућности да комбинује и

дограђује.

У време похађања основне школе, игра поприма значај обавезе и

рада. Нагло се повећава потреба детета да научи све више. Свака

нова чињеница и успех у њему још више изазивају потребу да иде

још даље. Због недовољног знања и искуства, дете жели делове

процеса стицања знања „прескочити“, жели постићи циљ не

задржавајући се на „ситницама“, јер само још не може уочити

потребу систематског рада.

Има више начина да дете у овом добу васпитавамо и образујемо за

стваралаштво. Ма како били различити, свима је циљ активирати

дете - ученика. Раније образовне методе нису активирале дете и на

њима се нећемо задржавати (диктирање, учење грађе напамет).

Оне су одбачене као неодговарајуће и застареле и замењене су

новијим које одговарају потребама савременог образовања.

Наводимо четири методе рада које битно подстичу васпитање и

образовање за инвентивни рад.

Хеуристичка метода

Назив долази од Архимедовог поклича - хеурека (грчки геуриско -

нађен, израчунат, измислив). Поборници тврде да за образовање

имају своју функционалност, оперативност, апликативност и

примењивост, а то значи да их ученици могу даље самостално

употребљавати. Хеуристичка метода посебно је оправдана када се


208

ради о усвајању тешких и сложених образовних садржаја.

Програмирани рад

Као систем, изграђен је после Другог светског рата. Задатак му је

пре свега оспособити за самосталан рад и наставак

самообразовања. Систем је постављен тако, да појединац, или

група, добија програмирани материјал из кога произлази захтев за

читавим низом активности које треба извршити да би се дошло до

информације (задатак се најпре формулише, а затим се тражи и

очекује повратна информација). Ова метода осигурава кратке и

сигурне кораке ка циљу, уз максималну активност учесника.

Егземпларна метода

Jавља сe после Другог светског рата и то најпре у земљама у којима

је дошло до већег научно - технолошког напретка. Мноштво нових

података и знања које доноси експанзија науке, захтевало је

увођење методе која ће из мноштва података изузети оне битне.

Појединац, или група, напредују корак по корак:

издвајају сличне садржаје и

из мноштва сличних садржаја издвајају оне најбитније,

обрађују егземпларне садржаје и након схватања,

продуктивно их повезују и понављају.

Проблемски систем рада

Динамичне промене у свету, научно технолошка револуција, а и

сам живот, стављају данашњег човека у различите ситуације, које

он мора знати, хтети и моћи успешно решити. На проблемски

систем рада прешло се у нашим клубовима младих техничара, у

којима младе воде за то специјализовани педагози.

Имајући у виду велики значај који Универзитетско образовање

има за продукцију стваралаца, укратко ћемо се осврнути и на

њега. Као што је познато, савремени универзитет мора вршити три

основне функције [1,3,5,6,8,9]:


209

- едукацију,

- научноистраживачки рад и

- пренос знања.

Напомињемо да универзитета нема ако се на њему не образују

студенти. Овде се мисли на све едукационе форме које универзитет

остварује према болоњском процесу. Поред овога у време

експоненцијаног нагомилавања, нових, нарочито нових технолшких

знања, веома су изражене потребе за целоживотним образовањем.

Универзитет би перманентно требало да нуди и лепезу

специјалистичких допунских образовних профила односно

допунских студија.

Савременог универзитета нема без добро конципиране, научне

атмосфере. Немогуће је школовати савремене лекаре, инжењере,

професоре и друге стручњаке на универзитету где нема развијеног

научног рада. Само у једном веома живом научном „инкубатору“

могуће је „произвести“ и модерне стручњаке способне да стечена

основна знања на студијама допуњавају и усавршавају целог радног

века. Квалитет неког универзитета првенствено се мери по броју

објављених радова и учешћу на међународним скуповима његових

професора и сарадника, а тога нема ако на њему не постоји

израженија научна активност.

Да би универзитет вршио и ширу друштвену функцију, мора имати

и пренос актуелног знања на окружење.То је пренос нових, али и

познатих знања и никако га не треба мешати са науком која у

принципу обухвата формулисање сасвим нових знања и, сасвим

ретко, постављање нових теорија, која могу, а не морају, априори,

бити одмах примењене у пракси.

Ако једна од поменутих функција универзитета изостане или

„закржља“ та установа не може да „производи“ стручњаке

савременог кова. У развијеном свету су то давно схватили. На

жалост, у већини случајева, код нас једна функција потпуно

доминира над остале две, а то је „чиста едукација“, док су наука и

пренос знања много мање заступљене.


210

Средства за ове три функције универзитета се, као што је познато,

добијају на раличите начине. Тако средства за едукациону функцију

се, у принципу, добијају из разних фондова или од самих студената

путем њихових партиципација. Средства за пренос знања се, по

правилу, највећим делом добијају из пројеката који се уговарају са

окружењем. Најспорнија су средства потребна за научне функције.

У научно - технолошким развијеним срединама ова средства су

дирекно везана за висину БНД (бруто национални доходак ) сваке

земље у бившој држави та су средства била на нивоу 1,5 % од БНД

и по тој основи били смо у рангу средње развијених земаља. Данас

су та средства много мања у поређењу са неким земљама ЕУ и по

тој основи налазимо се на самом зачељу.

Желим да истакнем одговорност академске заједнице за укупно

стање у овој, веома значајној, друштвеној области. Мање - више,

већина универзитетских заједница свесна је ових и других

недостатака, али истовремено, из разноразних разлога, неспремна је

за радикалне захвате. Без радикалних захвата у целини друштва,

нема решења ових питања, нема савременог универзитета нити

школовања високостручних и високо квалитетних кадрова.

Осврнућемо се и на још један аспект рада на универзитту [4].

Односи се на критеријуме, преузете без критичких тонова, са

Запада. Наиме, код нас је уведена пракса да се вредновање научног

рада врши према радовима објављеним у часописима са "Impact

factor", односно "Citation index".

Склон сам да тврдим је то оправдано код неких фундаменталних

дисциплина, али у случају инжењерских наука је то потребан, али

не и довољан услов. Треба указати на чињеницу да инжењери

морају да владају са више научних дисциплина: математика, физика

(механика, електротехника и електроника, нуклеарна физика,

термодинамика, оптика, експериментала теорија...),

оптимизационим поступцима, аутоматиком и тд. и ако желе да су

„први" морају да тим дисциплинама владају сасвим добро. Њихов

научни допринос је везан, поред теорије, и за извођење

експерименталних доказа, реализацију објеката и сл. (тиме се они

доста “удаљавају” од општих назива светских часописа - мада

постоје и часописи из области инжењерства, али, претежно, на


211

енглеском језику).

Овде се поставља питање: да ли Руси, Јапанци, Кинези, Индуси,

Немци имају научне доприносе, ако их не публикују на енглеском

језику? Да закључим: сматрам да је далеко значајније да наши

инжењери имају светски признате патенте (н пр.), или техничка

решења (н пр.), или производе (аутомобиле н пр.), а не радове који

неће имати већи значај за развој друштва (бар у догледно време).

Надам се да неће бити схваћено као демагогија, ако тврдим да један

изванредни ум, Тесла, не би имао шансе, да буде научни радник,

или професор универзитета, према садашњим критеријумима за

избор, а он је, ипак, далеко већи научник од већине оних који

објављују радове у поменутим научним публикацијама.

Други пример је изградња највећег кабловског моста на свету, у

Јапану, која је трајала више од десет година и која је, у реалном

простору, захтевала и многе нове приступе. Поставља се питање: да

ли је то вредније, или рад објављен у неком од реферативних

журнала [6].

Осврнућу се и на избор подмладка на универзитету и институтима.

Данас је искључиви критеријум за избор просечна оцена. Да ли је то

довољно мерило за процену будућег научног успеха кандидата?

Пракса говори да није. Наиме, математичари са највећом просечном

оценом у бившем СССР-у нису постигли запаженије научне

резултате [9]. Најпознатији математичари су постали студенти који

су имали ниже просечне оцене. То говори, можда, и о томе да се као

критеријум мора узети мишљење његових наставника,

кооперативност, инвентивност и сл. О томе би требало отвореније

разговарати на нивоу универзитета и еминентних института.

Желим да истакнем да је Немачка [15,16] имала, а и данас има,

праксу да универзитетске наставнике бира искључиво из института,

односно привреде. Прецизније речено, кандидати имају предходну

селекцију на основу резултата властитог истраживачког рада, а

просечна оцена није доминанто опредељујући фактор за избор.

Корисно је да се наведе пример Данске, која је мала, али високо

развијена земља. Они имају тројство: Универзитет-Технолошки


212

парк (власништво Универзитета) - Фирма (инфраструктура,

реализација и сл). Тиме се стварају услови који не вреднују само

радове - папире, већ се ствара нови производ, уз примену нових

знања. При томе све трошкове сноси Држава, а маркетинг врше

технолошки паркови. Код њих су дошли и до формуле која

дефинише оптимални однос времена које се троши на наставу,

науку и администрацију на универзитету и то: 40% настава +40%

наука и +20% администрација.

На крају, имајући у виду карактер књиге, сматрам корисним да

нешто више кажем о повезаности образовања и технолошког развоја

[13]. Треба имати у виду да се процес стварања истраживача

започиње још у најранијем добу школовања, па се мора обратити

пажња управо на почетне кораке образовања.

Човек је креативно и деструктивно биће. Деструктивно у њему је

изузетно мало - готово безначајно, али када дође до изражаја,

угрожава и баца сенку на сву његову креативност. Значи сви људи у

себи носе клицу креативности и стваралаштва, али у складу са

њиховим различитим могућностима, знањима, потребама,

мотивацијама и домашајима та креативност се креће од оних

проналазака који су веома значајни или чак епохални - до оних који

су много мање значајни, али у свакодневном животу и раду

доприносе подизању квалитета рада и живота. Мањи број људи

припада елитној стваралачкој групи, чије креације, пре свега овде се

мисли на техничко стваралаштво, достижу највиши ниво

креативности, како у њиховом духовном домашају, тако и у

техничком смислу. Такви резултати креативног рада унапређују

људско друштво, цивилизацију и убрзавају технички прогрес света.

Међутим, када се говори о техничком стваралаштву,

проналазаштву, иновативној делатности, ми пре свега мислимо на

активности чији се резултати тумаче као проналазак, даје им се

такав предзнак или таква формулација, па чак и афирмативност - а

по логици ствари такви резултати рада, подразумева се, треба да

буду верификовани у Заводу за патенте. При томе нам измиче из

вида један огроман корпус техничких стваралаца чија делатност се

често преплиће са делатношћу проналазача и иноватора. То су

конструктори у разним фабрикама, бироима, развојним центрима и

др. Њихова делатност - конструкторство и иновативна делатност су


213

у сталној турбуленцији и веома је тешко извршити јасно њихово

раздвајање неком оштром формулацијском и суштинском границом.

Наравно, то се ни не треба - нити може чинити у великом броју

случајева. Зашто су ова решења под велом активности - креација

која се тумачи као редовна - пратећа или претходна активност

текућој производњи - кривицу треба тражити пре свега у

инертности пословодних структура предузећа, друштва, па и самих

стваралаца да резултате тога рада верификују на правилан начин.

Корисност тога рада је евидентна на лицу места - па месту настанка

креације - јер та решења најчешће одмах налазе примену у

производњи - пошто су резултат активности везаних за захтеве

производње, односно одговарајућих пројектних задатака или налога.

Међутим, грешка се чини што се за она решења која се могу

подвести под појам техничког решења, техничког унапређења,

иновације или проналаска не изврши патентна процедура и

одговарајућа афирмација - што би могло довести до ширег

коришћења остварених резултата.

Због тога многа креативна решења настала као резултат рада

стручњака из развојних служби, конструкционих бироа или

директно у погону од стране директних извршилаца не угледају

светлост дана, не бивају евидентирани у патентним уредима, не

доживљавају ширу применљивост нити афирмацију.

Посебан проблем у креативној делатности је тај што у суштини

постоје две равни сазнања и потенцијала које нису у тесној

међусобној корелацији. Наиме, велик број стручњака и истраживача

који се баве истраживањем проблематике креативног, односно

стваралачког рада, резултате својих истраживања крунише

одговарајућим сазнањима, анализама и препорукама, што у суштини

може да послужи углавном само онима који су дубље зашли у ову

проблематику (а таквих је мање него што је потребно) а којима

таква сазнања често и нису потребна. Онима којима су потребна

таква сазнања нису ни доступна (људима који се свакодневно у

процесима производње или у делатности коју обављају или се

сусрећу са проблематиком у којој се креативним процесом може

учинити елиминација одређених проблема или унапређење

производње, усавршавање производа и др.


214

Са друге стране, резултати таквих истраживања више могу

користити разним статистикама, филозофским, психолошким или

другим разматрањима него што могу да буду егзактно примењени у

проблематици оспособљавања шире популације за успешно

бављење креативним радом.

Посебан проблем лежи у чињеници да у образовним процесима,

значи у процесима који би морали да дају основе у припреми

младих за креативне процесе (не само у припреми већ и у

оспособљавању) не постоји егзактна методологија која може

обезбедити рационалан и оптималан поступак оспособљавања

младих за те процесе. Посебан проблем је у томе што су ови

процеси препуштени на милост и немилост, другим речима на

способност и неспособност наставника који су у директном додиру

или задужењу да реализују едукацију везану за ову област. Имајући

у виду да се мора признати различитост у способности и вољи

наставника који нису у стању или немају довољно воље да правилно

раде са децом када је ова област у питању - намеће се решење (као

што то важи и за остале предмете који се изучавају у школама) о

обавезним, јасно дефинисаним и егзактно утврђеним програмима

који неће дозволити произвољно и хаотично понашање наставника

када је у питању изучавање и оспособљавање за креативну

делатност.

У том смислу се мора чинити више да се креативна делатност што

више егзактније тумачи и приказује - бар у њеном делу који

обухвата предрадње, разматрање, анализе и поступак до

реализације, ако се већ не може директно деловати на субјективне

креативне процесе људских личности.

У постојећем систему образовања - од основног до факултетског

нивоа није адекватно валоризован значај егзактнијег тумачења,

описивања и анализирања креативних процеса. Последица таквог

стања и понашања јесте третирање ових процеса као случајних,

спонтаних или феноменолошких резултата мисаоних активности

људских бића. То у основи није погрешно, али када је у питању

плански приступ овој проблематици са аспекта едукативних процеса

и ширења, односно интензивирања иновативних активности, у

значајној мери утиче на неуређеност, разуђеност, квантитет и


215

квалитет оспособљености људи за ефикасно и успешно владање

креативним делатностима.

Из тог разлога, данас се креативним процесима бави знатно мањи

број људи него што би могао, односно продукују се, како у

квантитативном тако и у квалитативном смислу - мање вредна

решења.

Посебан проблем представља однос просветног радника према овој

проблематици, јер се у оквиру наставе опште техничког образовања

и других предмета, тематика обрађује мање - више према њиховим

личним афинитетима и разумевању, те слободном избору у

тумачењу креативних процеса, креирању методологије праћења,

подстицања, неговања и развијања креативног мишљења, односно

поступка од идеје до реализације оног што називамо "предмет

техничког стваралаштва" (користан предлог, техничко унапређење,

патент).

На вишим степенима образовања, у оквиру којих се иновативни

процеси изучавају, ситуација је нешто повољнија, али не и знатно

егзактнија. При томе знатну повољност представља чињеница да се

студенти кроз процес школовања, а посебно кроз стручне предмете

у значајној мери оспособљавају за креативно мишљење, пре свега

кроз стицање знања из техничких и природно - математичких наука,

а специјално кроз изучавање методологије пројектовања и

решавање техничких задатака. Тиме су стекли знања неопходна за

сагледавање, схватање и решавање техничко - технолошких

развојних проблема, што у одређеној мери представља квалитативну

основу креативној делатности у правом смислу речи.


1. Адамовић, Ж. и др.: Основи методологије научно-

истраживачког рада, Друштво за техничку дијагностику

Србије, Београд, 2005.

2. Belingardi, G., Demić, M., Obradović, J.: Presentation of PhD

Educational Program at the Politecnico di Torino, with the

Bologna Agreement Perspective and with Particular Interest to

the Department of Mechanics, Third Conference „Technik and


216

Informatics in Education“, 2010, Čačak, Serbia, Proceedings, CD



4. Демић, М.: Један поглед на образовање за

научноистраживачки рад, Техника и информатика у

образовању , Чачак, 2008, стр.11-18.

5. Демић, М.: Осврт на образовање за потребе техничког

развоја, Конференција ТИО6, Технички факултет у

Чачку, 2011.


последипломским студијама, Машински факултет у

Сарајеву, 2006.



9. Гнеденго, Б. В.: Увод у струку- Математика (превод на

српски језик), ДСП Крагујевац, 1996.

10. Група аутора: Инвентивни рад, Библиотека Синдикална

школа Хрватске “Јосип Цази”, Загреб 1984.

11. Колчински И. Е.: Нука и кризиси в XX веке: Резултати

сравнитељного анализа СССР, Германии, США, Предавање

на Универзитету у Крагујевцу, 5. фебруар, 2008.

12. Кнежевић, В.: Модели учења и наставе, Просвета, Београд,

1973.

13. Ламбић, М.: Инжењерство и иновације, Стyлос, 1996.

14. Medavar, P. B. Advice to a Young Scientist, Harper&Row

Publishers, 1979.





17. Шваб, Ч.: Пут ка успеху, Десет заповести за успех, ДСП,




217

Ако технологију схватимо као велики мотор, силни акцелератор,

онда знање можемо да схватимо као његово гориво. Дошли смо на

раскршће процеса убрзавања у друштву, јер се мотор сваким даном

све обимније и обимније напаја.

Алвин Тофлер

8. ТЕХНИЧКИ РАЗВОЈ

8.1. Уводна разматрања

Било да се ради о истраживању или развоју у основи нашег сазнања

је прихватање дијалектичке повезаности и признавање принципа

каузалитета или узрочности. Без тога прихватања не бисмо могли да

деламо усмерено ка циљу [45,46].

Шематски приказ истраживања и техничког развоја дат је на Слици

1 (а и б) [45,46] према Хансену. Код истраживања полазимо од

уочавања појава П, које су ефекти одређених узорака често врло

сложеног разгранатог функционалног ланца. У даљем поступку

врши се анализа појава да би се сагледали и одабрали релевантни

или дејствујући фактори Ф, чије присуство може да буде у каузалној

зависности са посматраним појавама. Одговор се тражи у једном, по

могућству, уопштеном апстрактном облику А. Успешно

истраживање треба да доведе до једног јединог егзактног и правог

решења.

Технички развој је активност која се одвија у знатно ужим оквирима

прећутно дефинисаним више или мање јасно постављеним задатком

[1-8,30-57]. Задатак у техничком развоју је, по својој природи такав

да креатор у току разраде задатка долази до ограничења садржаних

у задатку. Формално посматрано, креатор у овом случају иде

обрнутим путем. Он има задатак да формира нови функционални

систем који може да реализује жељену појаву П. Сви примењиви

функционални системи мора да се налазе у једној општој

апстрактној формулацији, а од које полази технички развој. Такође,

сви применљиви функционални системи С, могу да буду решење

постављеног задатка.


218

Између истраживања и техничког развоја не постоје строга

разграничења, јер процес стваралачког размишљања представља

непрестану интеракцију између онога који размишља и појаве или

објекта које упознаје. То је и основни разлог што се активности

истраживања и развоја међусобно допуњују и једна другу

проширују.

Независно од тога остаје чињеница да је истраживање усмерено од

појаве ка њеном објашњењу и сазнавању, а развој од суштине

формулисаног задатка на реализацију жењене појаве.

Слика 1. Шематски приказ истраживања (а) и техничког развоја (б)

Циљ развоја јесте ново техничко остварење, односно реализација

новог уређаја или процеса чије функције почивају на законима

физике. Стога се од инжењера - креатора захтева да у својим

мисаоним операцијама непрестано води рачуна и оцењује

спољашње услове и околности реалног света.

Технички развој као стваралачки процес размишљања захтева од

креатора да има представу о будућој стварности. У техничким

наукама увек је у питању антиципација и оцењивање структуре и

функције техничких система, путева за њихову реализацију и

поступка за њихово увођење. Дакле, ради се о претходној мисаоној

разради новог техничког остварења. Насупрот техничком развоју у

истраживању активност духа се усмерава у првом реду на представу

о стварности у прошлости и садашњости [45,46] .

Истраживања и развој треба да схватимо као две фазе једног

процеса [45,46]. Очигледно је да истраживање има у основи задатак


219

и циљ да дође до научног сазнања којим се откривају објективне и

општије законитости реалног света, технички развој има претежно

циљ да створи нове функције, као нове физичке системе.

У оба случаја мишљење ствараоца је окренуто будућности у трагању

за нечим новим што до тог момента није постојало. Успешно

истраживање треба да доведе до једног јединог егзактног и правог

решења. Како технички развој производа није сам себи циљ, већ он

има веома важне везе са окружењем у коме се исти реализује [1-

8,30-57], оцењује се корисним да се о томе нешто више каже у

наредном тексту.

За значајнији пословни успех на отвореним - светским, тржиштима

није довољно, имати добар производ, потребно је нешто више -

изврстан производ, атрактиван производ. Класичне технологије

развоја производа то не могу остварити. Зато су развијене и

развијају се нове технологије - конструисање за изврсност (Design

for Еxcellencе), креирање (производа) атрактивног квалитета

(Aтractive Ouality Creation).

Стање у подручју развоја производа код нас може се најбоље

одсликати са неколико питања [42]:

зашто наша предузећа не могу остварити пословни успех на

отвореним светским тржиштима,

зашто проналасци наших проналазача траже произвођаче по

свету,

зашто у нашим продавницама има све мање (чак и

прехрамбених) наших производа,

зашто се развој производа ретко појављује као тема на

научним скуповима и

колико је код нас објављено публикација о развоју производа

у задњих пет година.

Основни оквир одговора на постављена питања нам је познат.

Унутар њега се налазе корени некомпететивности наше економије,

који се могу груписати у четири основна сегмента [42,51]:


220

Неадекватно управљање предузећима, без јасне визије,

дефинисане мисије, пословних циљева - стратегија -

политика. Политичка проходност је била основни фактор

пословног успеха у доба договорне економије. Она је

значајан фактор и у тржишним економијама, али недовољан

за постизање потребног пословног успеха. То захтева

системске промене начина управљања предузећима у складу

са савременим прилазима, концептима и основним

поступцима менаџмента,

Непредузетнички карактер власника, који или су непознати

(друштвена својина као ничија) или су незаинтересовани за

развојну димензију пословања (држава). Коришћење

застарелих профитних потенцијала у предузећима довело је

до пословања испод прага рентабилности. Нови профитни

потенцијали су увек резултат новога развоја. То значи да се

креативност као понашање мора преферирати у односу на

неинвентивност Такође, то значи да развој мора бити

суштински - препознатљив конкретан национални циљ у

чијем остварењу своју улогу имају менаџери и стручњаци у

предузећима - привредним удружењима - професионалним

удружењима - академским институцијама - држави (кроз

деловање својих институција и кроз доношење и спровођење

адекватних политика),

Неадекватна пословна оријентација наших предузећа.

Пословни успех се може градити једино на задовољству

корисника предузећа: купаца - добављача - власника

(деоничара) - запослених (менаџера, стручњака, радника) -

синдиката - државе. У условима пословања на отвореним

светским тржиштима задовољство купаца има посебну

тежину. То значи да треба потпуно заборавити на производну

оријентацију и суштински прихватити тржишну оријентацију

као једино исправну. У том контексту маркетинг и маркетинг

стратегија су битан услов пословног успеха и

Запуштеност технологије и организације у предузећима, што

резултује недовољним квалитетом и ефикасношћу

остварених резултата. Промену ситуације треба тражити у

суштинском увођењу система квалитета и сталном

унапређењу тог система, свих процеса рада у предузећима,


221

како би се њихова технологија и организација ускладиле са

светским достигнућима науке и праксе.

Оно предузеће које успе да реши "квадратуру круга" менаџмент -

истраживање и развој - маркетинг - систем квалитета има изгледа да

нађе своје место на светском тржишту и осигура дугорочан опстанак

и развој као један од основних циљева пословања. У том контексту

питање конкурентности програма производа и услуга предузећа на

светским тржиштима је суштинско, а то је питање концепта,

технологије и организације развоја производа у предузећу.

8.2. Хипотеза о истраживању и развоју

Било да се ради о истраживању или развоју, потребно је у почетној

фази формирати хипотезу. Истиче се да хипотеза у процесу

истраживања треба да објасни посматрану појаву и неке општије

законитости реалног света, које до тада нису биле познате, али су и

раније биле присутне, док хипотеза у развоју треба да реши проблем

сутрашње примене производа или процеса. Следи закључак да је

хипотеза у истраживању усмерена ка прошлости, док је хипотеза у

развоју усмерена на будућност. То је, разуме се, само формална

дистикција поменутих хипотеза, јер је и само истраживање

стваралачки процес, а резултати истраживања ће се, пре или касније,

усмерити у правцу будуће примене. Указујемо на чињеницу да не

постоје чврсте границе између фундаменталних и примењених


За хипотезу у истраживању можемо да поставимо питање: да ли

хипотеза одговара реалности? Треба уочити да погрешна хипотеза

не решава проблем који се разматра.

Поред тога може се поставити питање: да ли је хипотеза

употребљива? Очигледно је да погрешна хипотеза у развоју не

доводи до употребљивог решења.

Ради илустрације предходно реченог, на Слици 2. дат је шематски

приказ погрешне хипотезе у истраживању и развоју [45,46].


222

Оцењујемо корисним да се као илустрација великих грешака у

постављању хипотезе, прикаже неколико карактеристичних великих

промашаја.

"Мислим да на свету може да се прода максимално пет компјутера".

Томас Вотсон, председник ИБМ, 1943.

"Али ... то ничему не служи!" Инжењер у одсеку ИБМ за развој,

1968. године, коментаришући откриће микрочипа.

"640кБ је више него довољно за било ког корисника". Бил Гејтс,

1981.

"Мада би телевизија технички и теоријски била могућа,

комерцијално и финансијски је тотално неисплатива". Ли Ди

Форест, инвеститор.

"Отишли смо у Атари и рекли: "Имамо неке идеје, шта мислите да

нас финансирате? Дајте нам плату, и ми ћемо да радимо за вас на

том пројекту". Нису пристали. Онда смо отишли у Хјули Пакард, а

они су рекли: "Хеј, не требате нам. Чак немате ни факултет"... Стив

Џобс, оснивач компаније "Епл", покушавајући да заинтересује

Атари и Хјули Пакард за његов и Вознијаков персонални рачунар.

"Професор Годард не зна однос између акције и реакције и да му за

реакцију треба неки бољи ослонац од вакуума. Изгледа да му

недостаје неко основно знање из средње школе". Уредник Њу Јорк

Тајмса, о револуционарној Годардовој студији ракетних мотора,

1921.

Слика 2. Погрешна хипотеза у истраживању и развоју


223

"Не постоји ни најмањи наговештај да је нуклеарну енергију могуће

обуздати. То би значило да би атоме могли да цепамо по вољи".

Алберт Ајнштајн, 1932.

"Атомска бомба никад неће експлодирати. То вам кажем као

стручњак за експлозиве". Адмирал Вилијем Лехју, коментаришући

амерички пројекат атомске бомбе.

"Већи авион је немогуће направити". Боингов инжењер, након првог

лета авиона Боинг 247, двомоторног авиона за 10 људи.

"Теорија о микробима, Луја Пастера, је бесмислена бајка". Пјер

Пакет, француски професор физиологије у Тулузу, 1872.

"Трбушна дупља, груди и мозак ће заувек остати недоступни

хируршким операцијама". Сер Џон Ерик Ериксон, британски

хирург, 1873.

"Веома занимљиво, дечко, али то никада неће радити". Професор

Аеронаутике у Кембриџу, реагујући на нацрт млазног мотора.

"Направићете бродове који плове без обзира на ветар и покрећу се

спаљивањем цепаница испод палубе... немам времена за такве

бесмислице", Наполеон, коментаришући Фултонов пароброд.

До данашњег дана су све ове хипотезе оповргнуте, а даљи

коментари нису потребни.

Живимо у свету промена које се убрзавају у времену, али у свету у

коме се процеси усложњавају. У подручју компјутерске технологије

и других високих технологија, те се промене огледају у скраћењу

периода продаје производа и повећању његове комплексности

(Слика 3.) [45,46]. То конкретно значи да је сваким даном потребно

развити све сложенији производ у што краћем времену.

Значај развоја производа се најлакше може уочити анализом

његовог деловања на троугао: квалитет – цена/трошкови –

време/рокови (Слика 4).


224

Слика 3. Случај континуалног померања циља

Утицај развоја производа на квалитет, у односу на утицај припреме

производње и утицај непосредне производње, оквирно се налази у

размери 100:10:1. У развоју производа се генерише квалитет

производа, али и највећи број грешака [42,51].

При креирању новог техничког остварења треба непрекидно имати у

виду [45,46]:

Ниво постојећег сазнања у техници и примењеним научним

дисциплинама,

Природне законе: техничко решење мора да буде у

сагласности са природним законима,

Низ ограничења која намеће околина и њена реалност.

Инжењер - стваралац не располаже неограниченим временом,

неограниченим средствима, неограниченим људским

капацитетима; даље, од њега се увек захтева да се техничко

остварење реализује у строго одређеним границама и

прописима. Ту спадају, пре свега, економски показатељи као

што су производни и експлоатациони трошкови, који треба

да буду у строго одређеним границама и


225

У техничком развоју креатор мора да има јасну представу о

будућој стварности (то, разуме се, није случај код чистог

истраживања које ствара представу о ономе што јесте и што

је било, дакле, у садашњости и прошлости).

Слика 4. Значај развоја производа

На основу постављене хипотезе, да су развој и конструисање

производа у техници првенствено емпиријски утемељени, то управо

потврђује потребу да се покушају дефинисати основни принципи и

задаци развоја производа. Системским прилазом развоју производа

могуће је поставити основне принципе развоја производа, који се

подједнако односе на производ, као резултат развоја, али и на сам

поступак (процес) развоја [42].

Први принцип развоја производа је принцип свестраности.

Производи металске индустрије, без обзира што је веома значајна

улога стручњака техничке струке у њиховом развоју, немају само

техничку димензију. Исто тако није довољан ни маркетиншки

аспект, ако он у себи не укључује свестрано посматрање производа

са становишта свих фаза животног века. При томе је веома важно да

се укључе и оне фазе животног века, које следе након развоја

производа.

Други принцип развоја производа је принцип целовитости.

Системски прилаз проблемима подразумева њихово третирање као


226

система - целине. Не само производа као техничких система, него и

развоја производа као целине активности. Не без разлога се каже, да

је нешто толико добро, колико је добар његов најслабији део.

Историја неуспеха на развоју производа пуна је примера, да су

добри пројекти често пропадали због "ситница". Зато је код развоја

производа битно да се већ у овој фази животног века уваже слаба

места производа и наравно, отклањају, али и да се траже слаба места

у технологији и организацији развоја производа.

Трећи принцип развоја производа је принцип методичности. Да би

се поступак развоја производа заснивао на научим основама, а не

првенствено на личном искуству стручњака који се са њим баве,

неопходно је да основна структура тога поступка буде иста код

развоја било кога производа. То значи да се методологија развоја

производа мора научити и увежбати (тренирати), стално

усавршавати, а да стручњаци који се баве развојем производа морају

имати одговарајуће предиспозиције (селекција). Такође, не смеју се

прескакати поједини кораци развоја производа и у случају

такозваних поновљених производа (конструкција), јер је то једини

начин да се не учине тривијални пропусти и једини начин сталног

усавршавања производа.

Четврти принцип развоја производа је принцип неопходног

минимума. Овај принцип, који вреди не само при развоју производа,

у овом случају има три аспекта. Први, да се потребна функција

производа оствари уз минималну сложеност производа. Други, да се

код развоја производа и његове производње, као и код самог

процеса функционисања и употребе производа захтева минимум

трошења расположивих ресурса (сировинских, енергетских,

информатичких, финансијских, људских). Треће, да коришћење

производа нема никакве, или минималне еколошке импликације

(загађење околине).

Пети принцип развоја производа је принцип идентитета. За сваког

произвођача је важно, да он и његови производи имају

препознатљив и одговарајући имиџ. Безимени производи (No name)

можда могу осигурати краткорочан опстанак, па и одређени профит,


227

али сигурно нису гаранција дугорочног опстанка и развоја

предузећа.

Шести принцип развоја производа је принцип конкурентности - за

успех производа на одређеном тржишту потребно је да он буде

конкурентан по квалитету, по цени и по роковима испоруке. Ова три

сегмента конкурентноти производа су целина и директно утичу на

удео производа на неком тржишту.

Седми принцип развоја производа је принцип модуларности

(групности). Идеја груписања делова производа је почела у

припреми производње и производњи (групна технологија). Пошто се

у развоју, и посебно конструисању производа највише утиче на

материјалне трошкове и трошкове израде производа, групни прилаз

развоју производа (агрегатирање, Baukastensystems, групна

конструкција) се намеће као императив. Примена групног прилаза

значи:

1. са мање полазних материјала и делова из кооперације

произвести ширу лепезу готових производа,

2. мања ангажована средства за одвијање производње и нижи

трошкови производње (посебно смањење трошкова набавке,

припремно - завршних времена, мање специјалних алата и

прибора, повећање броја комада у серијама делова и

компонената) и

3. више знања уложеног у развој, припрему и производњу

производа и по тој основи јачање конкурентске позиције

предузећа.

Инсистирање на системском прилазу развоју производа подразумева

да се наведени основни принципи развоја производа третирају као

целина [45,46].

8.3. Истраживање и технички развој

Под научно - техничким или само техничким развојем

подразумевају се примењено истраживање и технички развој,

заједно [45,46].


228

Технички развој је планско и систематско стварање и усавршавање

производа или процеса. Он има, претежно, циљ да створи нове

функције, као нове физичке (материјалне) системе повезаности

елемената. Ако се појам истраживања прошири на све фазе које

претходе развоју, сматра се да се ради о комбинацији операција у

области науке и технике.

Индустрија не би могла да опстане без истраживачко - развојне

компоненте. То је она компонента у индустрији која помаже да се

производ или процес схвати и интелектуално освоји, да се исти

унапређује, да се у сваком моменту располаже способним,

креативним кадром. То је активност науке и развoја у којој се

најмање може ослонити на интуицију појединаца, а највише на

организовано и систематско изналажење нових идеја. Индустрија

мора да има одређену сигурност да ће доћи до усавршавања

пословања (процеса и производа) уколико жели да опстане.

Квалификовано управљање научно - техничким развојем захтева

врло чврсто и јасно организован систем широког спектра привредно

- техничих и економских информација, о којима ће касније бити

речи. Научно - технички развој намеће у знатно оштријој форми и

организационе проблеме научноистраживачког и развојног рада за

које треба прихватити неколико важних полазних прeмиса А. И.

Берга, које се односе на организацију рада, и то [45,46]:

третирати људски рад као главни услов за његов опстанак и

развој,

рад треба да има одређени циљ,

рад треба да буде продуктиван (резултативан),

организација рада мора да обезбеђује координацију обима,

времена и ресурса,

организован, сврсисходан и ефективан рад мора да

представља и да захтева коришћење метода и средстава

управљања који одговарају времену којим се располаже и

тежини задатка који се решава и


229

рад треба да буде постављен у најпогоднијим могућим

условима тј. процеси који су са њим повезани треба да буду

оптимизирани.

8.4. Предмет и садржај техничких наука

Имајући у виду специфичне захтеве техничких наука, на основу до

сада реченог, може се дефинисати наука и на следећи начин [45,46]:

"Наука је индивидуална или организована друштвена активност

човека са двоструким циљем: прво ради сазнања објективних

релација и закона у природи, техници, друштву и у свести, у

њиховој систематској и историјској повезаности; друго у циљу

"технолошког" коришћења научних сазнања за теоријско и

практично овладавање човека својим природним и друштвеиим

окружењем као и самим собом".

Техничке науке, кратко речено, усмерене су на научне активности у

техници било да се ради о постојећој техници или на стварању нове

технике. Оне се могу одредити као науке чији је предмет

истраживања техника у најширем смислу речи (функција и

структура, поступака рада и процеса) са циљем да се резултати

емпиријске и теоријске анализе заснују на природним и техничким

наукама и да се математички фундирају како би се побољшали

технички системи, прошириле њихове примене али и управљало

њима.

Наравно да не постоји апсолутна сагласност које све области

обухватају техничке науке, али у новије време сматра се да област

техничких наука обухвата:

постојеће техничке системе (јединство структуре и функције,

односно - процеса),

стварање нових техничких система и

процесе производње и коришћење техничких система

(технологију) и развој, производњу и примену материјала.


230

Из ове дефиниције јасно је, прво, да појам техника не подразумева

само техничке структуре већ обухвата појаве и процесе који се

одвијају у техничким структурама као и технолошке - приозводне

поступке који се заснивају на коришћењу техничких система; друго,

предмет техничких наука не обухвата само постојеће технике већ,

такође, и нова техничка остварења која су предмет развоја.

Одређене функције или појаве могу да се реализују на различите

начине, са различитим структурама. Потребно је те различите

варијанте оценити на основу великог броја критеријума и

ограничења. Опет се позивају техничке науке да се њиховом

применом и одговарајућим исказима утврди која од предложених

или могућих варијанти највише одговара са обзиром на низ захтева,

ограничења, циљева, могућности и услова.

Око сваког техничког остварења или технчког система постоји

неколико група научних дисциплина које се налазе у основи

истраживачко - развојног рада:

прву групу чине научне дисциплине које у основи прате

грубу поделу техничких наука на доминантне у области

конструкције, технологије или материјала,

другу групу техничких наука чине научне дисциплине које

чине основу посматране техничке области на пример машине

алатке, мотори СУС, моторна возила, текстилне машине,

трећу групу техничких наука чине научне дисциплине које су

основа за више техничких области и процеса, као што су

наука о конструисању, трибологија аутоматско управљање,

стандардизација, и тд,

четврту групу техничких наука чине фундаменталне или

основне дисциплине које садрже основне теоретске исказе,

као што су механика, термодинамика, кибернетика, и тд,

пету групу чине научнотехничке дисциплине које се налазе

између природних и друштвених наука, као што су радна

психологија, естетика организација рада и др.,


231

шесту групу чини велики број научнотехничких дисциплина

које се баве техником материјала, енергетиком и

информационом техником.

Наведене групе имају чисто теоретски карактер. То је само покушај

[45,46] да се изврши класификација научно техничких дисциплина,

које се обично групишу око једне релативно уже техничке области.

За решавање техничког проблема потребно је интегрисано научно

знање. Омеђавање појединих научнотехничких дисциллина може да

има свога смисла када се оне третирају школски или академски, али

технички проблеми које инжењер креатор треба да реши увек су

интердисациплинарног и мултидисциплинарног карактера. Све

школске и академске међе се уклањају а креативан дух повезује

знања већег броја научних дисциплина да би одговорио на сва пи-

тања која се појављују у процесу стварања новог техничког система.

Илустрације ради, наводи се листа научних дисциплина које према

Брес-у [45,46] чине развојну основу аутомобилске технике:

механика (Статика, Кинематика, Кинетика, Наука о чврстоћи,

Механика флуида, Теорија осцилација, Акустика),

Термодинамика, Термотехника, Математика, Опште

машинство, Наука о материјалима,

Експлоатација техничких система, Трибологија, Хемија,

Електротехника и електроника, Оптика,

Мерење и регулисање, Кибернетика,

Ергономија и антропотехника, Биомеханика, Техника

система, Електронска обрада података, техника производње.

Овом списку треба додати научне дисциплине друге групе које су

директна основа посматране техничке области као што су моторна

возила, мотори и конструисање.


232

Наравно, у литератури постоје и другачија мишљења у погледу

потребних научних дисциплина за развој производа. Ради

илустрације, наводимо извор из [35], који је приказан на Слици 5.

Имајући у виду да је о неким дисциплинама било речи у претходном

тексту, Слика 5 се неће даље коментарисати.

Слика 5. Илустрација научних подручја неопходних у фази развоја

производа

8.5. Студије и бизнис план као услов за управљање

реализацијом развоја производа и производних

технологија

Као што је речено, пројектовање производа и производних

технологија представља скуп више међусобно повезаних и

временски условљених активности [1,32,33]. Користе се

мултидисциплинарна знања из области пројектовања, дизајна,

конструкције, прорачуна, симулација, тестирања, технологије,

производње, организације, контроле, одржавања, логистике,

екологије, маркетинга, финансија, информатике и тд.

Уобичајено је да се код развоја примењује више корака уз израду

одговарајућих подлога за процену изводљивости појединих фаза у


233

оквиру дефинисаног пројекта развоја новог а посебно сложеног

производа или производне технологије. Активности које су

неопходне за реализацију пројекта развоја се дефинишу кроз

издавање пројектног задатка за конкретну фазу развоја, као и за

реализацију пројекта развоја у целини, са јасно задатим роковима за

почетак и завршетак активности. За реализацију пројектног задатака

одређује се компетентан руководилац пројекта уз избор

пројектаната који су водећи стручњаци у својој области. Пројектни

тим може бити организован на различите начине зависно од

специфичности конкретног пројекта а као практично решење се

показало да је примена пројектне организације за дати специфични

пројект најповољније решење [1,32,33].

У земљама где је развијена тржишна економија, недопустиво је да

запослени троше радно време или да проузрокују друге трошкове

без претходно одобрених активности. Било која развојна идеја или

иницијатива се тестира по тачно одређеној процедури уз планирани

утрошак времена и средстава као и дефинисање надлежности за

реализацију. Идеје које су успешно прошле претходно тестирање и

селекцију улазе у следеће фазе провере кроз израду [1,32,33]:

прединвестиционе студије (студије могућности – Feasibility

study),

инвестиционе студије – инвестиционог програма или у новије

време бизнис планова и

главног техничко - технолошког пројекта.

За дефинисање, пре свега грађевинских и инфраструктурних

објеката, врши се израда генералног пројекта, идејног пројекта

грађевина и инфраструктуре, главног пројекта грађевина и

инфраструктуре, пројекта изведеног стања уз неопходна

преиспитивања, верификацију и валидацију развојних активности и

свих фаза пројекта.

Пројектни задатак је по свом садржају кључан полазни документ

којим се дефинише циљ који се жели остварити са свим

ограничењима и потребним елементима везаним за претходно


234

проучавање тржишних потреба, законских прописа, техничких

услова и стандарда, тренутног и процењеног будућег нивоа развоја

технике, технологије и савремених материјала, уз задавање

еколошких баријера, анализу и прецизно дефинисање постојећих

ресурса предузећа, потребу евентуалне типизације и унификације са

расположивим ресурсима у анализираном предузећу, код његових

испоручилаца и шире.

Пројектним задатком се дефинише да ли ићи у развој потпуно новог

производа или у мањи или већи реинжењеринг постојећег производа

или производне технологије. Посебне тешкоће при дефинисању

пројектног задатка односе се на потребу јасног дефинисања обима

производње конкретног производа по годинама у наредном

временском периоду. На основу претходних студија, анализа и уз

примену искуствених метода, потребно је предвидети тржишну

тражњу не само по обиму него и по врсти и моделима производа,

као и њиховим перформансама које треба реализовати уз задате

трошкове и тачно дефинисани буџет.

Успешне компаније у свету проучавају и нове законске прописе који

ће бити донети у току пројектованог животног века производа, јер је

на основу истраживања показано да накнадне измене пројектних

захтева који су дефинисани пројектним задатком, изазивају често

огромне трошкове уз значајна кашњења у реализацији пројекта

развоја, што у појединим случајевима може да доведе до губитка

актуелности целог пројекта. Зато је за израду пројектног задатка

потребно имати добру базу података и искусне компетентне

стручњаке који имају моћ предвиђања и особине да стваралачки и

научно обаве припреме на основу којих је могуће издати конкретан

пројектни задатак, који ће имати једнозначно дефинисане све

елементе који су потребни за израду наредних фаза у циљу

реализације производне технологије или новог производа, чији би

пласман имао шанси на отвореном тржишту [1,32,33].

У даљем тексту, примера ради, даће се садржај Feasibility study а

слични су захтеви и за више нивое студија и инвестиционог

програма, само што је у вишим фазама одлучивања потребно

располагати са подацима вишег степена тачности до којих се долази

конкретним анализама, детаљним прорачунима и на основу


235

обезбеђених конкретних и прецизних понуда за набавку: сирових

материјала, полуфабриката, помоћно - потрошног материјала, алата,

опреме, енергената, потребног броја кадрова, простора, нових

лиценци, и тд.

За израду Feasibility study сложених производа, за чијег

представника можемо да узмемо путнички аутомобил, уобичајено је

да се студијом обухвате следећа поглавља и тачке [1,32,33]:

Анализа тржишта са проценом тражње и постојеће

конкуренције на домаћем тржишту, регионалним тржиштима

и светском тржишту. Захтева се пројектовање тачног

асортимана аутомобила са појединачним количинама и

ценама за домаће и инострана тржишта. Врши се

пројектовање потреба за резервним деловима са асортиманом

позиција и количинама по свакој позицији. Такође се врши

планирање капацитета за продају и сервисирање производа у

гарантном и вангарантном периоду експлоатације. Врши се

дефиниција производа према циљном тржишту и групи

циљних купаца, уз дефинисање стратегије цена, израду

планова промоције и пропаганде и других маркетиншких

циљева;

Средњорочни програм производње тачно се дефинишу

годишње планске количине производа по моделима и

варијантама за пројектовани период који се обично предвиђа

за најмање пет следећих година;

Техничко-технолошке карактеристике производа обухватају

жељене карактеристике везано за перформансе које производ

треба да задовољи за конкретна тржишта и циљну групу

купаца;

Расподела програма производње компонената и делова има

за циљ да на рационалан начин обезбеди коришћење

сопствених производних потенцијала, ресурсе локалних

добављача и иностраних добављача, уз максимални одабир

проверених ОЕМ (Original Equipment Manufacturers)

испоручилаца;


236

Техничко - технолошка анализа треба да покаже и опише

сопствени техничко - технолошки ниво производног процеса

уз уважавање принципа одрживог развоја, као и план нових

техничко-технолошких решења производног процеса. У

оквиру наведене анализе потребно је извршити прорачун

потребних капацитета за производњу, складиштење,

контролу, транспорт, одржавање средстава рада, са описом

потребних капацитета исказаних количински и вредносно,

разврстаних на постојеће и оне које треба набавити као нове,

са дефинисањем подручја набавке из домаћих извора или из

увоза.

Дефинишу се потребни објекти и инсталације који се такође

разврставају као и претходно наведени капацитети. Планира

се потребни ниво инвестиционих улагања са временском

динамиком и изворима за обезбеђење финансијских

средстава, као и условима под којима се финансијска

средства обезбеђују. Обавезно је исказати средњорочни план

са потребама енергије и флуида по типовима, нормативима

утрошка и траженом квалитету уз сумирање по јединици

производа и укупно на годишњем нивоу и у веку пројекта

како квантитативно тако и вредносно.

Даје се и биланс потребних репроматеријала за производњу и

услуге и то посебно основног материјала а посебно помоћних

материјала, уз дефинисање врсте, типа, квалитета, стања

испоруке, количине, подручја набавке и све то исказано по

јединици производа и кумулативно годишње. План

потребних кадрова треба да покаже потребну

квалификациону структуру са локацијом на процесе у

директном и индиректном раду, уз исказивање постојећих

кадрова и потребе за новим кадровима са динамиком

упошљавања и обуке за конкретне послове;

Анализа локације обухвата макро и микро локацијски аспект

уз навођење расположиве инфраструктуре, како путне тако и

енергетске, уз дефинисање мера и пројеката заштите на раду

и противпожарне заштите, прорачун потребних додатних


237

инвестиционих улагања и тражење неопходних сагласности

и дозвола надлежних органа;

Анализа организације и управљања дефинише организациону

шему, овлашћења и одговорност појединих функција и

појединаца, као и методе савремене организације,

информатике и менаџмента у области производње и свих

осталих функција;

Економско - финансијска анализа се заснива на вредносним

подацима који су дефинисали потребне грађевине,

инсталације, средства рада, лиценце и знања – Know-How,

потребна обртна средства за набавку сирових материјала,

полуфабриката, готових делова и агрегата са подацима о

трошковима енергије и флуида, одржавања средстава рада,

трошкова амортизације, транспортних трошкова, трошкова

одржавања производа у гарантном року и осталих

материјалних трошкова а посебно нематеријалних трошкова

који се односе на нето и бруто плате запослених, социјалне

потребе запослених, трошкове доприноса, такси и осигурања,

провизија, трошкова пропаганде и промоције, трошкова

кредита са динамиком и условима отплате и тд.

На основу улаза – инпута, врши се прорачун цене коштања

производа, фабричке цене и коначно нето продајне цене

производа са којом се израчунава укупни приход по годинама

у пројектном периоду. Израђује се биланс успеха и биланс

стања, финансијски ток у економском веку пројекта и

евентуално посебни девизни биланс. На основу наведеног,

врши се оцена студије са финансијског аспекта, преко

статичких и динамичких метода и оцена уз израчунавање

интерне стопе рентабилности, периода повратка

инвестиционих улагања и тд. У оквиру ове тачке неопходно

је урадити анализу осетљивости пројекта, услед евентуалног

неостваривања планираног укупног прихода због смањеног

обима производње у односу на планирани, ниже продајне

цене у односу на планиране, већих трошкова инпута у односу

на планиране и тд.


238

Закључне оцене Студије могућности обухватају оцену

добијених резултата у односу на задате елементе из

пројектног задатка са проценом ефеката за конкретно

предузеће и оцену ширег друштвеног интереса, уз навођење

динамике реализације неопходних активности и граничних

стопа осетљивости студије на поједине елементе појединачно

и комбиновано. На основу свега наведеног, даје се предлог за

наставак пројекта и израду инвестиционе студије и

инвестиционог програма или се пак у случају неповољног

исхода предлаже одустајање од даљих активности које су

биле предмет прединвестиционе студије. Одустајање може да

буде дефинитивно а у појединим случајевима могуће је

предложити “замрзавање” даљих активности за одређени

период или до момента када се очекује битна измена неког од

кључних елемената на основу којих је рађена

прединвестициона студија у подручју инпута или оутпута.

У појединим случајевима, када нема неизвесности или нема

алтернативних решења у вези потребе реализације пројекта развоја

новог производа или производне технологије, могуће је одустати од

израде прединвестиционе студије и одмах приступити изради

инвестиционе студије или инвестиционог програма, а у новије

време, бизнис плана. Такав случај је присутан и када је неопходно

извршити хитну реализацију одређених инвестиција, коју су

наложили званични органи сагласно закону, или у случају потребе

хитног отклањања последица изненадних хаварија, елементарних

непогода, пожара и у циљу заштите животне средине.

За израду инвестиционе студије или бизнис плана, као што је раније

наведено, издаје се нов и проширен пројектни задатак са прецизно

дефинисаним циљевима, улазним елементима, дефинисаним

роковима почетка и завршетка, референтним периодом за процену

ефеката намераване инвестиције и развоја, начин преиспитивања,

верификације и валидације пројекта развоја који је предмет

инвестиционе студије, односно инвестиционог програма или бизнис

плана.

За израду појединих сегмената инвестиционе студије или бизнис

плана и њиховог преиспитивања, некада је неопходно ангажовање


239

консултаната и експерата за поједине области ван оквира предузећа

из реда научних института, истраживачких центара или пак са

универзитета у земљи и иностранству. После усвајања инвестиционе

студије, односно бизнис плана, приступа се изради пријаве

инвестиционог програма у циљу конкурисања код финансијских

институција ради обезбеђења финансијских средстава.

Након затварања конструкције финансирања, приступа се

реализацији пројекта развоја уз детаљно конструисање, израду

прототипова, њихово преиспитивање, верификацију и валидацију,

изради дефинитивне техничко - технолошке документације, набавци

опреме, алата, материјала, освајању производње, изради предсерије

и нулте серије, верификацији и предхомологацији производа,

пуштању серијске производње уз испитивање производа у

лабораторијским и амбијенталним условима, чиме се врши

валидација пројекта развоја новог производа или производних

технологија. Пре отпреме производа купцима, врши се

пројектовање продајно сервисне мреже, врши обезбеђење резервних

делова као и потребне документације, опреме и алата за одржавање

производа у експлоатацији, дефинише се поступак са искоришћеним

производом на крају његовог животног века уз упућивање у центре

за рециклажу.

Поједностављено гледајући, инвестициона студија служи за интерне

потребе самог предузећа да се само увери у оправданост реализације

намераване инвестиције у развој новог производа, производне

технологије или за набавку нове опреме и проширивање постојећих

капацитета. Већ за уверавање банака и финансијских институција у

профитабилност улагања, неопходно је израдити озбиљан и

аргументован бизнис план који у себи садржи готово истоветне

податке из инвестиционе студије али уз додатну израду сажетог

бизнис плана са главним подацима и са структуром потребних

инвестиција и динамиком улагања уз навођење основних података о

инвеститору, датуму оснивања предузећа, називу, седишту,

делатности, ресурсима, билансима стања и успеха за ранији период,

способности инвеститора да може да се задужује и враћа кредит из

оствареног прихода и профита, уз полагање одређених гаранција на

непокретности и другу имовину узимаоца кредита.


240

У бизнис плану се наводе и основне референце менаџмента

предузећа, пројектаната и консултаната који су урадили бизнис

план. Може се рећи да је израда бизнис плана неопходна у

савременим условима пословања индустријских и других пословних

система, не само када се траже кредити за недостајућа средства, већ

и када предузеће намерава да лансира нов производ или да

поседовањем ажурног бизнис плана изазове интересовање других

партнера да сарађују и спроводе договорену стратегију у условима

пословања где владају динамички процеси често стохастичког

карактера.

И у нашим предузећима све се више увиђа потреба израде бизнис

плана уз његово периодично ажурирање, на основу чега менаџмент

сагледава тренутно стање и предузима благовремене корективне

мере за унапређење пословања и подизање нивоа конкурентности

производа на домаћем и страном тржишту.

Међутим, треба нагласити да у нашим условима привређивања, за

успешан рад и развој фирме није довољно урадити квалитетан

бизнис план за развој савременог производа који би имао велики

значај за целу српску индустрију а и шире. Ово из разлога што је код

нас ниска инвестициона способност не само појединих пословних

система, већ и банака које код нас дају кредите са енормно високим

каматама у односу на камате у најразвијеним земљама. Камате код

нас су неоправдано високе, јер се рата кредита отплаћује уз примену

девизне клаузуле, па нема ризика банке од девалвације домаће

валуте.

Поред неприхватљиво високе камате, банке траже залогу за

осигурање кредита уз стављање хипотеке на покретну и непокретну

имовину предузећа у вишеструко већој вредности од висине

одобреног кредита. Домаће банке немају потенцијал ни да буду

гаранти код узимања кредита код страних банака и финансијских

институција, као што су Европска банка за обнову и развој (ЕБРД),

Међународни монетарни фонд (ММФ), Светска банка и тд. За

пројекте који би имали велики значај за препород српске привреде а

за које су неопходна инвестициона улагања од више стотина

милиона евра, не постоји спремност ни државе а ни Народне банке

да буду гарант за тако висока кредитна задужења у иностранству.


241

Напред наведено најбоље илуструје пример пројекта развоја новог

путничког аутомобила на платформи реномираног страног

произвођача, који је урађен од стране водећих пројектаната за ову

област уз активно учешће комплетног менаџмента једине домаће

фабрике аутомобила и уз коришћење експертских знања водећих

научних радника Србије за ову област. Овај пројекат је на врло

студиозан начин обухватио истраживања из свих фаза и области

које су меродавне за доношење коначне одлуке о профитабилности

и значају пројекта за ширу друштвену заједницу. Пројекат је крајем

2003. године промовисан надлежним републичким институцијама,

али до његове реализације, из познатих разлога, није дошло. Чини се

да је у том правцу деловао лоби једне стране фирме, која је имала

искуства на нашим просторима.

8.6. Проблеми и фазе техничког развоја

Проблеми се налазе тамо где су људи, па је појава проблема и

проблемских ситуација основна карактеристика свих друштвених

активности - свих активности човека [45,46].

Промене су стално присутне, процес промена траје одувек и заувек

ће се наставити. Свака промена ствара проблеме, а проблеми траже

решење, а свако решење проблема или проблемске ситуације доноси

ново сазнање, или ствара нове околности, које нам наново доносе

промене. Ради се о бесконачном процесу који се све више убрзава.

У свим ситуацијама у којима дати услови и расположиво знање нису

довољни да се реши постављени задатак и да се постигне одређени

циљ, појављују се проблеми или проблемска ситуација. Такве

ситуације појављују се на сваком кораку било да се ради о

истраживању или развоју. За решење проблема, у сваком случају,

очекује се одговор на сва питања која су садржана у проблему.

Може се имати само осећај да постоји противречје између постојеће

теорије и нашег искуства. Тај осећај има свог реалног основа ако

консеквенце из теорије не могу да буду извучене за све могуће

ситуације и граничне услове.


242

Поред тога свако ново искуство захтева преиспитивање старих

теорија. Осећај и слутње, као интуитивно наслућивање проблема,

могу да буду подстицаји за даља размишљања и тиме да се започне

стваралачки процес. Стваралаштво захтева асоцијације, аналогије уз

исцрпно и прецизно познавање проблема. Хипотезе су потребне на

сваком ступњу истраживања и развоја [45,46]. Само у таквим

околностима могу да се развију стваралачке идеје које могу да буду

коришћене. Потребно је велико знање и искуство да се анализом

постављеног задатка дође до у задатку садржаних проблема.

Решење проблема у истраживању или развоју добија се из новог

знања или нове структуре у којој су на нов начин комбиновани

елементи и функције система. Од првобитно формираног система

који се састоји од питања која траже одговор треба доћи до система

који се састоји само од исказа као одговора на сва садржана питања.

У техничким наукама поред истраживачких проблема појављују се и

проблеми специјалног типа; то су проблеми развоја. Они могу да се

појаве у свим фазама развоја, а редовно су присутни у фази

преношења функције на структуру техничког остварења.

Истраживачки проблем је у суштини проблем сазнања. Његовим

решењем долазимо до новог научног сазнања. У развоју, пак ради се

о проблему који се решава проналаском, јер се развија структура

која треба да трансформише природну појаву у функцију структуре

новог техничког остварења.

Процес развоја

Процес развоја састоји се од низа техничких корака којима се,

најопштије речено, постижу циљане промене материјала, енергије и

информационих токова. У зависности од проблема који су садржани

у развоју као и од временског следа појединих фаза развоја

разликујемо: конструктивни и технолошки развој. Резултат процеса

развоја јесте технички поступак којим треба да се реализује ново

техничко остварење. Типични кораци процеса развоја су:

oдређивање релевантних улазних и излазних величина

процеса развоја,


243

примена, односно откривање природних закона који дејствују

при претварању улазних у излазне величине,

одређивање потребних услова за коришћење природних

закона у техничке сврхе,

срачунавање основних параметара материјала, енергије и

информационих токова појединих фаза развоја и

експериментално проверавање појединих сегменaта развоја у

лабораторијским испитивањима и оптимизација парцијалних

процеса.

Напред побројани кораци представљају след који зависи од

постављеног задатка и садржаних проблема у њему. Они

представљају конкретну основу за откривање општих типова

проблема.

Конструктивни развој

Конструктивни процес развоја може да се подели на типичне

парцијалне процесе:

- одређивање улазних и излазних величина за ново техничко

остварење,

- претварање укупног техничког процеса у парцијалне

функције и њихово међусобно повезивање,

- остварење принципа функционисања које треба да испуне

парцијалне функције; одређивање геометријских и

материјалних параметара за изабрани функционални

принцип,

- израда потребне документације за техничку припрему

производње и

- напред наведени редослед и задаци садржани у појединим

корацима конструктивног развоја садрже у себи и низ

типских проблема.

Технолошкн развој

Технолошки развој је део укупног процеса техничког развоја, којим


244

се резултат процеса конструисања претвара у предметну

производњу. Типичне активности у технолошком развоју су:

систематизација и унификација елемената и склопова -

подсистема према врстама и сличности у редоследу обраде и

монтаже,

оптимизација потребних обрадних машина и система

машина, односно конципирање новог технолошког поступка,

оптимално укључивање радне снаге и

оптимална повезаност у систему човек - машина у

производном процесу.

Са обрадом технолошких информација техничка припрема

производње завршава своје активности.

Производња и одржавање производних средстава

Савремена великосеријска производња са већим степеном

аутоматизације истиче, такође, одређене специфичне проблеме

науке. Типични кораци у овој фази су:

- уредити, подесити и програмирати машине за обраду,

- оптимално међусобно повезивање машина за обраду и

монтажу,

- контрола производног процеса применом аутоматске мерне и

регулационе технике,

- обезбеђење стабилности производног процеса активирањем

повратних контролних информација и

- превентивно одржавање производних постројења.

Општа структура проблема у техничким наукама

Општа структура проблема може, према циљевима, да се подели на

три главна типа:

- прво, проблеми одређења чија решења су нова научна

сазнања у облику исказа или система исказа,


245

- друго, проблеми одлучивања чија решења дају нова методска

правила и принципе и

- трећи тип проблема чине проблеми пројектовања.

Проблеми пројектовања најчешће искрсавају у процесу обликовања

структуре која треба да извршава познате функције.

8.7. Симултани развој производа

У литератури се овај појам може наћи и под називима: истовремени,

конкурентски, интегрални и интегрисани развој. Наглашава се да

поменути појмови нису општеприхваћени и да се они користе ради

дефинисања истих, или, по некада и сличних активности. У даљем

тексту ће о томе бити више речи [41,42,51].

Симултани развој је системски приступ, који узима у обзир све

критеријуме из целог животног циклуса производа, од замисли до

разарања, укључујући квалитет, трошкове, планирање и захтеве

корисника.

Карактеришу га три параметра: комбиновани стручни тим,

рачунарско подржани „алати“ (CAD, CAM, PDM) и примена

различитих метода за оптимизацију производа и процеса.

Симултани развој је интегрални развој производа, који осигурава

испуњавање захтева купаца. Наглашава се сарадња развојног тима и

поверење, тако да пријем информација тече паралелно и у окриљу

целог животног циклуса производа.

На основу дате дефиниције је очигледно да конструктори не могу да

раде независно од окружења, јер њихове активности зависе од

резултата рада сарадника, као што зависе и од својих резултата.

Конструктори су у организационом смислу чланови својих ресора,

који су део предузећа. Само ће добро координиране активности свих

учесника у реализацији пројекта довести до задовољавајућег

укупног резултата.


246

Да би се ово постигло, одговорности и задаци сваког појединца су

утврђене организационом и оперативном структуром тако што

дефинишу:

задатке за појединце, одељења и сталне одборе као и

хијерархијске одговорности и

оперативне процедуре реализације пројекта.

Пројектовање и развој процеса се врши ефикасније кроз следеће

радње:

смањење броја унутрашњих итерација, односно понављања

истих активности у току једног степена реализације пројекта,

смањење спољашњих итерација, тј. понављања радње која је

већ завршена,

смањење враћања уназад, ради понављања неког степена

пројектовања,

прескакање корака итеративног процеса и

паралелно извршавање итеративних корака пројектовања.

Последња активност може да значајно смањи време реализације

пројекта. Да би се то постигло, следећи предуслови морају бити

испуњени:

производ мора бити тако структуриран да својства његових

система, подсистема и елемената могу да се моделирају

прецизно и недвосмислено у сваком кораку итеративног

процеса,

везе између појединих корака процеса развоја морају бити

дефинисане прецизно и недвосмислено и

итеративни кораци процеса морају бити независни.

Када су ови предуслови испуњени и интердисциплинарни тимови

формирани, може се увести симултани (конкурентни) инжењеринг.

Симултани (конкурентни) инжењеринг укључује циљно

орјентисану, интердисциплинарну (међуресорску) сарадњу и

паралелне радње током развоја производа, који узима у обзир


247

процес производње и продаје, стратегију укупног животног циклуса

производа и захтева руководства за пројектом. Ради илустрације, на

Слици 6 наглашава се интензивни проток информација који се

јављају између ангажованих ресора.

У симултаном инжењерингу процес активности различитих ресора

се одвијају паралелно или се бар значајано преклапају. Интензивни

контакти са клијентима се охрабрују, многи добављачи су

интегрисани у процес, а производ се прати до краја свог радног века.

За време трајања пројекта, тим се формира тако да се не састоји

само од пројектаната, већ и од стручњака из других одељења који су

укључени у процес развоја производа.

Екипа, која је формирана још много раније, може да има на челу

руководиоца пројекта, који ради самостално, али је дужан да

извештава Управни одбор фирме, и/или директора развоја. Тиме су

међуресорске поделе и проблеми превазиђени. Тим може да ради

као виртуaлни тим, то јест, без видљивих организационих форми.

Овај начин организације развојног процеса доводи до:

вишетруког скраћењеа времена развоја производа,

брже реализације производње,

смањења цене производа и трошкова развоја и

побољшања квалитета производа.

Развој производа коришћењем симултаног инжењерства или

истовременог рада пројектаната доводи до следећег:

рад у интердисциплинарном тиму захтева прилагођавање

језика и терминологије,

информације се размењују кроз рано укључивање других

одељења и дисциплина,

користи се више електронских информационих и

комуникационих технологија,

управљање пројектима је систематичније,

активности се одвијају паралелно и морају бити добро

координиране,


248

индивидуална и колективна одговорност за реализацију

пројекта морају бити прецизно дефинисане и

контакт са добављачима и купцима постаје све интензивнији.

Корисно је формирати језгро тима са стручњацима који су

одговорни за пројектовање, планирање производње, маркетинга и

продаје. Састав тима зависи од проблематике и типа производа. Овај

тим укључује експерте из области квалитета, производње,

електронике, софтвера, рециклаже, и тд. Они се ангажују када је то

потребно и у краћем временском периоду. Тај тим укључује знања и

искуства из граничних дисциплина, о којима је било речи, а које су

мање, или више аутоматски укључене у пројекат. Та интеграција

утиче на ширење спектра стручности значајно побољшава

остваривање циљева пројекта.

Слика 6. Шема активности током интегралног развоја производа

Предности интердисциплинарног тима су:

повећана доступност знања и узајамног подстицања,

боља контрола производа и процеса пројектовања постиже се

разматрањем противуречних питања,


249

повећане мотивације кроз непосредно учешће и размену


одговори се добијају одмах, без чекања на одобрење виших

хијерархијских нивоа управљања.

Када је фокус на производњи, информације и одлуке се морају

дефинисати у што краћем временском року. Да би се то олакшало,

често је потребно да се формира привремени тим чији су чланови

ресорно састављени. Дизајнер који је претходно радио у матичном

одељењу лако може позвати колеге за савет и подршку.

Руководилац, као и чланови тима морају поседовати и одређене –

специфичне особине, које су ради илустрације приказане на Слици

7.

Оцењује се корисним да се укаже и на уштеде које се добијају

применом симултаног инжењеринга током развоја пројекта. Због

тога се ради илустрације, на Слици 8 даје шематски приказ

трошкова за класичан и симултани приступ развоју производа. Са

Слике 8. је очигледно да се јавља уштеда од око 40% у случају

симултаног приступа развоју производа. Међутим, треба имати у

виду да компјутери имају зачуђујуће велику брзину и велики

капацитет меморије и колико год да су паметни они само помажу

човеку, али, разуме се, дух истраживања не могу да креирају.

Процес развоја производа је итеративан и састоји се од више корака.

У [35] се тврди да се развој производа сатоји од пет основних

корака. Такође се наглашава да се процес развоја производа не може

до краја прецизно унапред предвидети и, често, постоје кораци

уназад. При томе се током развоја производа може јавити мноштво

непознаница, које доводе до различитих решења, а то изазива

додатне компликације (примера ради, до појаве проналаска браће

Рајт (Wright) током ранијих тестирања једрилица, нико није могао

ни предвидети какве ће се тешкоће јавити у управљању када се у

њих угради моторни погон).

Ради илустрације, наводимо пет основних корака при решавању

проблема развоја производа [35]:

дефинисање проблема,


250

прикупљање значајних информација,

генерисање више могућих решења,

анализа генерисаних решења и избор најповољнијег и

тестирање и примаена усвојеног решења.

Први корак у процесу развоја је дефинисање проблема. Ова

дефиниција, обично, садржи списак карактеристика производа са

захтевима корисника, а посебно информације о постојећим

аналогним производима на тржишту. Пре него што се донесе одлука

о развоју производа, очигледно је неопходно препознати потребе за

конкретним типом производа.

Слика 7. Потребне особине руководилаца пројекта развоја

производа

У следећем кораку, анализирају се релевантне информације за развој

производа и његовим функционалним карактеристикама. Када су

детаљи новог производа дефинисани, пројектантски тим на основу

података тестирања, производње, продаје и сл. анализира могуће

алтернативе у решавању проблема. При томе, се имају у виду цена,

безбедност, употребљивост и други критеријуми за избор. Извршена


251

анализа даје полазну основу за развој новог производа и његове

карактеристике. На нашим просторима ове активности су познате

под називима „пројектни задатак“, или „технички услови“.

Следећи, детаљнији, корак у развоју производа је израда идејног

пројекта са свим детаљима неопходним за израду главног пројекта и

израду прототипа новог производа.

Важно је знати да прототип треба да верификује остварење задатих

техничких услова и омогући измене у техничкој документацији ради

отклањања уочених недостатака. Континуални процес развоја

производа је, ради илустрације, приказан на Слици 9.

Током развоја новог производа, често се јавља потреба за враћањем

итеративног процеса уназад. Тада се пројектанти могу суочити са

проблемом да прихваћено решење не задовољава потребне услове и

тада се процес развоја мора редефинисати, а што подразумева

прикупљање нових информација и тражење других решења.

Слика 8. Упоредни приказ трошкова за традиционални и симултани

развој

Развој производа се може реализовати у више фаза [35,48,51,54,56]

(од 4 до 18). Оцењује се корисним да се овде наброји десет фаза,

према [56]:

1. дефиниција,


252

2. идентификација проблема,

3. дефинисање критеријума и циљева,

4. истраживање потребних информација,

5. анализа и генерисање креативних идеја,

6. анализа потенцијалних решења,

7. развој и испитивање модела,

8. доношење одлука,

9. презентација решења,

10. примена и комерцијализација и

11. пост продаја и корекције перформанси.

Слика 9 Најчешћи кораци при развоју новог производа

8.8. Доношење одлука

Треба указати на чињеницу да је свака врста информације значајна

за доношере одлука о реализацији пројекта развоја производа. Ради

илустрације, на Слици 10 приказане су четири врсте информација од

значаја за доношење одлука [54].


253

Најосновне информације су дате у нумеричком облику, али се

користе и текстуалне информације за описивање неке идеје. Модели

су информације које приказују међусобне релације између података.

Ове везе могу бити логичке слике ситуације, математичке операције,

реченице, параграфи, или симболи који повезују податке у богатију

целину. Модели приказују статичко стање података који су основа

развоја. Током реализације пројекта, уколико се наиђе на

алтернативу, неће се добити одговарајући одговор на ту

алтернативу. Да би се разумела промена у моделу, морају се

поседовати нова сазнања. Та сазнања се морају односити на

поступке решавања нејасноћа и побољшање критеријума за оцену

перформанси новог производа. Коначно, када се има довољно

сазнања, може се приступити доношењу одговарајућих одлука.

Очигледно је да је најбоља она одлука која узима у обзир све

расположиве информације. Другим речима доношење одлука мора

бити праћено управљањем подацима, моделима сазнања и

проценама на којима се одлука базира.

На пример, ако се жели купити нови рачунар, најпре се погледа на

интернету или каталогу. У сваком случају, на уму имате брзину

процесора и величину меморије. Ако се знају везе између ових

података, може се замислити модел који показује како ће он

функционисати. Када поседујете значајно искуство у раду са

рачунарима, можете унапред предпоставити како ће он

функционисати. Још више, то знање ће помоћи да се дефинишу

критеријуми за доношење одлуке о куповини. Базирајући се на

знању, подацима, моделима, процени може се донети одлука о

најбољем рачунару који ће се купити.

Оцењује се целисходним да се још ближе прикажу информације

неопходне за доношење одлуке током реализације пројекта. Због

тога ће се, ради илустрације, посматрати Слика 11.

Технички услови дефинишу границе које производ мора да

задовољи, критеријуми представљају гранична решења производа.

Алтернативе су могући правци развоја производа. Информације

засноване на оценама подупрте су предходним знањима, анализама,

експериментом и сл.


254

Одлука представља сагласје свих могућих алтернатива, а у случају

потребе, читаоци који желе да о овоме више сазнају, могу

консултовати [35,41,54].

Слика 10. Нивои информација

До сада је било речи о неким аспектима техничко - технолошког

развоја производа. Оцењује се корисним да се фазе развоја

илуструју на једном компликованом техничком производу -

путничком аутомобилу [6,10].

8.9. Илустрација на примеру фаза развоја аутомобила

Пројектовање аутомобила представља скуп теоријско –

конструктивно - експерименталних радњи, од истраживања

тржишта и поставке пројектних захтева, преко израде идејног и

главног пројекта, израде и корекције техничке документације,

израде и испитивања прототипова, до разраде технолошких и

сервисних поступака 6-10 .

При пројектовању нових аутомобила, користе се комплексне

теоријско - експерименталне методе 6,7,8,10,38-40 , засноване на

анализи тражње, изводљивости, поузданости, могућности

производње, симулацији, безбедности, ергономији,


255

функционалности, процењеном ризику и тд. При томе се користе и

критеријуми за оцену перформанси, поузданости, могућности

одржавања, безбедности, сервисибилности, производности,

еколошких параметара, економичности, цене и сл. 6-10 .

Слика 11. Приказ информација значајних за доношење одлуке

Поменуте активности у току пројектовања аутомобила међусобно су

повезане и условљене. Примера ради, на Слици 12, приказане су

активности које је неопходно реализовати при класичном поступку

пројектовања аутомобила, код Форда [25]. Треба напоменути да

примена рачунара у процесу пројектовања скраћује време до

увођења аутомобила у серијску производњу.

Приоритетну активност, свакако, представља анализа тржишта која

треба да покаже који тип аутомобила недостаје на тржишту, које

карактеристике купци очекују и које количине нових аутомобила

оно може да прихвати.

У случају да су резултати анализе тржишта такви да показују

потребу за одређеним типом аутомобила, доносе се одговарајуће

одлуке о почетку рада на његовом пројектовању. Ради илустрације,

у Табели 1, дати су резултати испитивања тржишта у САД [25], са

аспекта вредновања карактеристика новог аутомобила.


256

Наредне активности су усмерене ка дефинисању параметара који ће

омогућити израду пројектног задатка.

При томе се посебна пажња поклања анализама:

- законских прописа,

- нивоа и перспектива развоја технике,

- еколошких захтева – уопште,

- производних могућности,

- експлоатационих показатеља претходних модела аутомобила,

- могућности типизације и унификације са већ постојећим

аутомобилима из властитог производног програма и сл.

Табела 1. Резултати анкете обављене у САД [25]

Захтеви Врло

важно, %

Важно, % Неважно,

%

Поузданост 92 7 1

Успешност производње 91 7 2

Цена 84 13 3

Управљивост 84 14 2

Осцилаторна удобност 82 16 2

Економичност 80 19 1

Безбедност 72 22 6

Спољни стил 63 30 7

Унутрашњи стил 62 33 5

Дужина аутомобила и

пртљажног простора

50 34 16

Техничке иновације 49 36 15


257

На основу свестраног сагледавања свих релевантних параметара

утврђује се да ли има потребе за пројектовањем сасвим новог

модела аутомобила (што подразумева избор концепције и сл.), или

се као основа може користити неки, већ постојећи, аутомобил, који

ће уз неопходне модификације задовољити тржишне захтеве. Ово је

уобичајена пракса код произвођача која пружа могућност да се

тржиште задовољи одговарајућим асортиманом аутомобила, уз

минималне развојно технолошке инвестиције.

Слика 12. Приказ времена за реализацију пројектовања аутомобила

код Форда [25]

Пројектовање аутомобила има своје време трајања, а изводи се у

више фаза и то [6-10]:

- дефинисање пројектног задатка,

- израда идејног пројекта,

- израда главног пројекта,

- разрада документације и израда прототипова и

- испитивање прототипова аутомобила.


258

Истраживање тржишта може да обухвати и техничке параметре, са

циљем да се установе трендови промена појединих параметара [9],

или да се открију интересантне техничке релације.

Поред класичне анализе тржишта, искуство показује да се научно –

стручни радови презентирани на еминентним скуповима могу

користити за анализе трендова развоја аутомобила (на основу

пресечног стања два, или више скупова) [6-23]. У даљем тексту ће

бити више речи о фазама пројектовања аутомобила.

8.9.1. Пројектни задатак

Пројектовање аутомобила почиње израдом пројектног задатка, који

представља полазни документ за израду идејног и главног пројекта.

На израду пројектног задатка утичу многобројни фактори који

проистичу из захтева тржишта, постојеће и перспективне законске

регулативе, безбедности саобраћаја, достигнутог нивоа развоја

науке, технике и технологије, производних могућности, резултата

испитивања властитих и конкурентских аутомобила, теоријских

истраживања и сл.

Основна тешкоћа при изради пројектног задатка огледа се у

правилној оцени захтева тржишта, посебно имајући у виду

чињеницу да је потребно предвидети потребе неколико година пре

почетка производње, узимајући при томе у обзир и планирани

животни циклус конкретног модела аутомобила.

При анализи законских прописа узима се у обзир како постојећа

тако и перспективна законска регулатива (стандарди, закони,

прописи, препоруке и сл.).

У току израде пројектног задатка треба водити рачуна о темпу

научно - технолошког развоја аутомобила [6-23], њихових система и

агрегата, као и о резултатима претходних теоријских истраживања.

Због тога, израда пројектног задатка, представља стваралачки

процес, заснован на великом броју чињеница, претходном искуству,

али и на елементима предвиђања.

Пројектни задатак треба да, приближно, дефинише најважније

параметре аутомобила и то:


259

- тип аутомобила,

- спољашњи и унутрашњи стил,

- масе,

- перформансе,

- логистичке податке и сл.

8.9.2. Идејни пројекат

Аутомобил дефинисан пројектним задатком разрадује се у даљим

фазама пројектовања, при чему стваралачке и интуитивне поставке

које су имале значајну улогу при изради пројектног задатка,

уступају место логичким и објективним факторима, прорачунима,

мерењима, обликовању, оценама производних и технолошких

могућности и тд.

Идејни пројект представља прву конкретизацију пројектног задатка,

а основни циљ му је дефинисање параметара ергосфере возача и

путника, спољашњих димензија, маса и перформанси аутомобила,

као и његових стилских показатеља, неопходних за даљи рад на

пројекту. Пожељно је да се уз идејни пројект одвија и компоновање

и израда првих модела аутомобила.

У фази израде идејног пројекта аутомобила решавају се следећи

задаци:

- избор најповољније концепције аутомобила,

- на основу упоредне анализе више расположивих

конструктивних варијаната, врши се избор

најрелевантнијих параметара агрегата и склопова

аутомобила, њихов оквирни размештај и дефинисање

услова које они морају да испуне у циљу постизања

оптималних сопствених перформанси,

- дефинисање спољашњег и унутрашњег стила аутомобила,

најбоље у консултацији са специјализованим фирмама,

- сагледавање могућих праваца диверсификације основног

модела у смислу задовољења потенцијалних захтева

купаца у погледу избора погонских компонената,

апликације аутомобила у специфичним условима

експлоатације (екстремно високих, односно ниских


260

амбијенталних температура), додатне опреме којом се

постиже виши стандард превоза (удобност седења,

допунско грејање, проветравање, климатизација, и тд.),

- прорачун вучно-брзинских карактеристика аутомобила у

више варијаната, са претходно усвојеним ужим избором

компонената погонске групе,

- прорачун маневарских карактеристика,

- диспозиција крупнијих компонената аутомобила и

прорачун биланса маса,

- пројектовање ергосфере радног места возача и путничког

простора,

- провера могућности испуњавања функционалних захтева

постављених пројектним задатком,

- анализа погодности опслуживања и одржавања,

- прихватају се решења за која се очекује да ће бити

поуздана у експлоатацији,

- даје се оцена испуњености стилских захтева,

- анализирају се могућности типизације и унификације

решења са већ освојеним и расположивим и тд.

Сва принципијелна решења која се дају у идејном пројекту

заснивају се на прорачунима, резултатима испитивања,

статистичким анализама, теоријским истраживањима и

информацијама о трендовима развоја сличних аутомобила у свету.

Основни елемент идејног пројекта је склопни цртеж аутомобила. За

одређивање габарита, дефинисање шеме погона и вршење

претходних анализа маса, неопходно је познавати оријентационе

вредности габарита и уградбених мера појединих агрегата као што

су мотор, спојница, мењач, предњи и погонски мост, каросерија,

резервоар за гориво, точкови, број и тип седишта, потребна

запремина пртљажног простора, итд.

На склопни цртеж, који треба да буде што већег формата ради

прегледности, уносе се основне геометријске мере и ограничавајући

фактори дефинисани пројектним задатком:

- габаритне мере, осно растојање, препусти, простор за


261

пртљаг,

- положај, број и величина врата и

- положаји већих компонената погонског система у односу

на грубо дефинисану носећу структуру аутомобила.

Анализом и оптимизацијом положаја појединих агрегата у односу на

носећу структуру аутомобила (просторно дефинисање линије

трансмисије, угао уградње погонског моста, положај и углови

уградње погонске групе и карданског вратила), долази се до

дефинисања основе аутомобила. Истовремено, у циљу одређивања

оптерећења по осовинама, врши се и претходна анализа маса.

У овој фази пројекта разрађују се и варијанте размештаја пратећих

система погонске групе (системи за усисавање и издувавање,

хлађење мотора), резервног точка, резервоара за гориво,

акумулатора, кутије за смештај компонената електронике и сл.

Носећа структура треба да буде максимално подређена

функционалности аутомобила и удобности уградње виталних

компонената погонске групе, а да притом буде прихватљива са

становишта расположивих технолошких могућности произвођача.

У фази израде идејног пројекта, склопни цртеж се ради максимално

упрошћено уцртавањем контура агрегата (у случају да се

алтернативно користи више врста агрегата и та решења могу бити

приказана на цртежу).

Саставни део идејног пројекта чине и описи аутомобила и

компонената као и технички услови које поједине компоненте и

возило треба да задовоље.

8.9.3. Главни пројекат

Главни пројект представља конкретизацију и операционализацију

идејног пројекта аутомобила. При разради главног пројекта, дају се

коначна техничка решења која у потпуности треба да дефинишу

аутомобил. Обично се у току израде главног пројекта решавају

следећи задаци:


262

- разрађују се конструктивна решења за све основне

компоненте аутомобила, при чему се прецизније

дефинишу техничке карактеристике, габарити и масе,

- проверава се могућност компоновања и размештаја

компонената аутомобила, и усваја њихова коначна

диспозиција,

- прецизније се дефинише ергосфера радног места возача

(положај седишта и команди, сигнални уређаји,

микроклима и сл.), као и путнички простор,

- врши се коначно усвајање спољашњег и унутрашњег

стила аутомобила,

- разрађују се принципијелне шеме пнеуматских система за

кочење, еластично ослањање, шеме електричне

инсталације, дефинишу се хидро инсталације система за

хлађење мотора (и мењача - у случају примене

аутоматског мењача ), инсталације за климатизацију,

грејање и проветравање путничког простора и одређује

најоптималнији положај ових система у аутомобилу,

- прецизније се дефинише маса аутомобила и њена

расподела по осовинама,

- врши се контролни прорачун свих виталних склопова

аутомобила и то како са аспекта чврстоће тако и са

аспекта поузданости,

- прорачун комплетне носеће структуре аутомобила, са

унетим свим активним и пасивним оптерећењима, која на

њу дејствују у симулираним условима експлоатације и,

следствено резултатима прорачуна, корекција

конструкције у смислу њене оптимизације и

- динамичка симулација понашања аутомобила.

Значајне активности представљају и тражење нових технолошких

решења и анализа испуњености захтева који проистичу из

стандардизације и унификације. Главни пројект садржи ажуриран

склопни цртеж и цртеже главних склопова и компонената.


263

8.9.4. Разрада документације и израда прототипова

У овој фази развоја дефинише се документација неопходна за израду

прототипова. Она мора да садржи све неопходне детаље који

омогућавају прототипско извођење аутомобила. Број прототипова

зависи од програма испитивања.

На основу израђених прототипова и извршених испитивања изводи

се корекција документације и разрада технолошких и сервисних

упутстава.

Поред набројаних активности, ова фаза пројекта обухвата и израду

детаљног техничког описа аутомобила, са предвиђеним опционим

варијантама извођења.

8.9.5. Испитивање прототипова

При прорачунима и конструкцији аутомобила и његових

компонената не могу се унапред тачно дефинисати сви параметри

који одређују у потпуности експлоатационе услове. Због тога се

процес пројектовања аутомобила заокружује испитивањем

прототипова. Она се изводе у лабораторијским и путним условима.

Путна испитивања имају веома велики значај јер омогућавају да се

оцене карактеристике аутомобила у условима који, приближно,

одговарају експлоатационим. Испитивања се врше на одабраним

деоницама путева, односно опитног полигона, са познатим

карактеристикама површине пута, по унапред дефинисаном

програму испитивања.

У последње време, лабораторијска испитивања налазе све чешћу

примену и потискују путна, јер савремена лабораторијска опрема

може да симулира експлоатационе услове у лабораторији. То се

постиже коришћењем специјалних испитних станица које имају и

могућност репродукције претходно снимљених режима оптерећења

у путним условима. Лабораторијски уређаји, који су и веома скупи,

омогућавају да се знатно скрати време испитивања аутомобила (и до

десет пута 6,10 ), чиме се повећава и ефикасност пројектовања. На

основу резултата испитивања закључује се о функционалности и

поузданости коришћених конструктивних решења.


264

У случају да аутомобил као целина, неки систем, или компонента

није задовољио постављене захтеве, врши се корекција

документације и понавља циклус испитивања у целости, или

парцијално.

На основу претходно реченог, може се закључити да фазе

пројектовања аутомобила имају своја времена трајања, која се

скраћују применом рачунара у току пројектовања (CAD), или израде

прототипова (CAM). Треба нагласити да литература даје непрецизне

податке о процентуалном смањењу времена пројектовања

аутомобила уз примену рачунара. Подаци се крећу у границама од

30-100% 6,7,8,10 , наравно у зависности од тога да ли се пројектује

потпуно ново, или се из асортимана постојећих аутомобила изводи

нова варијанта, са одређеним степеном унификације у односу на

постојеће аутомобиле.

Примена нових поступака, у пракси проверених прорачуна и

рачунара, смањује потребу за дуготрајним испитивањима

аутомобила, а постоје и очекивања да ће у догледној будућности

иста бити сведена на минимум.

На крају, истичемо чињеницу да је поступак пројектовања

аутомобила веома креативан процес, у коме, у циљу смањења

могућности појава грешака, треба користити познате теоријске и

емпиријске методе.

8.9.6. Основне напомене у вези пројектовања аутомобила у

систему квалитета

Полазећи од чињенице да је пројектовање најважнија фаза концепта

система квалитета, коју организује скуп функција развоја производа,

то се у систему обезбеђења квалитета реализује и одвија у строго

контролисаним условима и посебно са аспекта захтева стандарда

ИСО 9004-6 [10,36,37].

Животни циклус пројекта, као скупа процеса, координираних и

контролисаних активности са временима почетка и завршетка,

укључујући трошкове и ресурсе, подељен је на фазе. Циљ

обезбеђења квалитета пројекта подразумева унификацију производа


265

одређених захтева, спровођења активности, обично у четири фазе

(концепција, развој, реализација, завршетак), као целине са

логичким, функционалним и техничким спецификацијама производа

који се пројектује. У оквиру сваке фазе су повезани процеси који се

састоје из релационих активности, [10,36,37].

Управљање пројектом развоја производа одређује се: полазима за

пројектовање, планирањем процеса пројектовања и развоја

производа, координацијом реализације увођења новог или

иновираног производа и кроз управљање развојем производа.

Наведене одредбе морају бити у складу са: одговарајућом

организацијом и функционалним везама, применом вештина,

метода, алата и техника, верификацијом и вредновањем пројекта у

важним фазама развоја, одобрењем појединих решења по унапред

прописаним процедурама за ревизије, оцене и разматрања излазних

резултата, као и одговорношћу за све сегменте пројекта развоја

производа.

Поједини од пет основних концепата обезбеђења квалитета у

управљању пројектом [10,36,37] применљиви су на развој сваког

производа. Обезбеђење квалитета пројектовања аутомобила

посматрамо је са више аспеката: простора, времена, ресурса,

трошкова, добити. струке и професионализма у свакој од утицајних

области рада и стваралаштва.

Сваки производ, па и аутомобил, има своје фазе животног циклуса,

са специфичностима и периодима припреме, планирања,

пројектовања, израде и експлоатације.

Иза сваке заокружене целине развоја аутомобила следи систематско

преиспитивање резултата пројектовања, верификација, оцена у

утврђеним контролним тачкама, означеним са А, Б, Ц, Д, Е и Ф

[10,36,37], слика 13. При томе је очигледно да се поједини фазни

периоди управљања квалитетом аутомобила преклапају и то:

1 дефинисање пројекта (предразвој до А, истраживање и

планирање развоја), до оцене Б,


266

2 фаза детаљног пројектовања, планирања и израде производа,

између Б и Г,

3 фаза израде предсерије (почетне израде производа), између

тачака Д и Ђ,

4 фаза израде серије (масовне производње), од одобрења Ђ па

надаље,

5 фаза измена производа/ пројекта из експлоатације, иза тачке

Ф па надаље.

Слика 13 Фазе развоја новог производа у систему квалитета

Истовремено се могу сагледати и други заокружени фазни периоди:

координација развоја, од пројектног задатка до оцене Г,

координација планирања и израде производа, између

одобрења Г и Ђ и

пројекат, од пројектног задатка до одобрења пројекта - Ђ.

У хијерархији управљања квалитетом пројектовања, кроз груписане

бројне процесе (преко 40) у неколико фаза, егзистирају три нивоа

процеса:

- ниво пројектовања стратегије (са циљем утврђивања и

постављања праваца пројекта),

- ниво процеса подршке и захтева серије стандарда ИСО

9000 и

- ниво процеса рада, који представљају главне активности

на пројектовању аутомобила и уз подршку

информационих технологија.


267

Имајући у виду да је поступак пројектовања аутомобила у систему

квалитета детаљније објашњен у [10,36,37], овде о томе неће бити

више речи.

8.10. Дефинисање развојног задатка

Сваки посао везан за активност човека има свој почетак. У

области развоја производа то представља дефинисање задатка

развоја, који је веома комплексан, јер од њега зависе све наредне

активности [45,46]. При томе се морају имати у виду два основна

питања:

- када дати налог техничким службама за развој новог

производа?

- каква остварења очекујемо од новог производа?

На прво питање не може се дати прецизан одговор. Полази се, са

једне стране, од неког апстрактног момента у перспективи у коме

индустрија мора да обезбеди тржишту нови производ. У том

моменту продаја постојећег производа стагнира или опада.

Стагнација у производњи је први знак лошег пословања. Исувише

је касно у том моменту започети на развоју новог производа.

Са друге стране полазимо од чињенице да је за успешно пословање

сваког индустријског предузећа неопходан стални пораст

производње. Као што може да се закључи, на основу напред

побројаних извора информација, потребан је необично велики број

података које треба узети у обзир да би се са највећом могућном

вероватноћом одговорило на постављена питања.

На бази претходно извршених анализа и узимајући у обзир све

елементе, који детерминирају напред уочени, на изглед апстрактни,

момент, врши се синтеза усмерена у правцу одговора на напред

постављена питања. У ствари добијамо истовремено одговор на оба

питања јер је постављени задатак везан за време.

Постављени задатак у развоју врло ретко прецизира све

појединости. Само врло искусни стручњаци могу да формулишу


268

задатак који је комплетан и коме се нити може шта додати нити

одузети. Код врло комплексних производа то је готово немогуће.

Задатак може да буде недоречен или да садржи захтеве који су

међусобно противуречни.

Најчешће обим радова и проблеми на које ће се наићи у решавању

задатка нису сагледани.

Сви захтеви који се траже од новог техничког остварења могу се

груписати на оне који се односе на функцију и оне који се односе на

производњу. Њихова даља класификација односи се на техничке,

економске или хуманитарне (укључујући и еколошке) аспекте. На

тај начин добијамо шест могућих група захтева (види Табелу 2).

Сваки технички систем има своје критеријуме које називамо

критеријуми система.

Велики број циљева које треба постићи истовремено има и велики

број критеријума циљева, односно критеријума система. Многи од

тих критеријума су у међусобном конфликту.

У опште критеријуме система убрајамо пре свега:

претпостављени век живота система,

спољни изглед,

практичност у примени,

лакоћа у руковању и коришћењу,

фамилијарност,

почетни трошкови,

оправљивост - лакоћа у одржавању,

захтев за радном снагом,

трошкови коришћења,

поузданост (средње време до отказа),

безбедност и

захтеви обуке.

Ови критеријуми сами за себе говоре. Од два система бољи је онај

који:


269

- има дужи (предвиђени) век,

- има пријатнији изглед,

- је удобнији за корисника,

- је практичнији;

- је лакши у руковању и коришћењу,

- нам је више фамилијаризован, што значи да је систем

сличан неком већ постојећем и познатом,

- је јефтинији при куповини,

- се брже и лакше поправља,

- захтева мање оператора,

- је јефтинији у раду,

- ређе отказује,

- је поузданији и

- може да се користи са мање увежбаним особљем.

Табела 2. Класификација захтева за нови производ или поступак

Аспект Функција Производња

Технички Физичко технички

исправно

Технички ниво

могућ

Економски Економичан у

експлоатацији

Уз одговарајућу

технологију

трошкови

подношљиви

Хуманитарни Естетски задовољава

Удобан и сигуран у

експлоатацији

Без опасности, може

се произвести уз

прекомерно

оптерећење

Критеријуми система се мењају са временом и у зависности од

специфичности тржишта. У зависности од врсте задатка потребно


270

је детаљно сагледати и побројати све захтеве у погледу функције и

производње. У овој фази треба извршити моделирање развоја и

утврдити елементе плана чији је смисао:

- смањење трошкова развоја,

- скраћење времена трајања,

- контрола извршавања парцијалних задатака као и основног

задатка,

- благовремено сагледавање и отклањање уских грла у

развоју.

Међу многобројним захтевима треба разликовати:

захтеве и околности који се безусловно морају остварити,

жеље које, по могућности, треба да буду узете у обзир чак и

по цену нешто већих трошкова и

циљ коме треба тежити у оквиру укупног развоја, али који не

мора безусловно да буде постигнут.

Када је задатак развоја дефинисан, приступа се активностима које

треба да доведу до новог производа. Обично се тада уважавају два

основна принципа [45,46], који, у суштини, представљају основне

правце размишљања и припреме које треба извршити пре него што

се приступи систематском тражењу решења.

Основни принцип Прелаз од прецизног формулисања и детаљно

разрађеног задатка на основни принцип захтева, врло оштру

концентрацију у правцу жељеног уз егзактну мисаону апстракцију.

Мисли су усмерене од најпростијег и најосновнијег ка сложеном и

компликованом.

Основни принцип представља полаз за било какво решење. Он у

себи садржи све што је заједничко и основно за сва решења. То је

срж задатка.

Скраћено речено, основни принцип:


271

треба да буде полаз за оптимално решење задатка, било да

се ради о производу или процесу производње,

представља језгро или срж задатка и садржи збир основних

услова или података за производ или производни процес,

мора да садржи довољан број неопходних елемената, који

морају да буду садржани у свим могућим облицима решења.

садржи називе потребних и довољних мера као смерницу

за сва решења задатка,међу којима је и оптимално решење,

постоји за сваки задатак, али сваки основни принцип може

да важи за више задатака и

је заснован на посматрању, односно полазу од познатих или

претпостављених решења.

Основни принцип је необично важно сазнање у полазу, он треба да

буде јасно и писмено формулисан. На њега се у даљем

размишљању креатор враћа више пута.

Препоручљиво је да се основни принцип објасни и помоћу

одговарајуће скице, јер у процесу такве обраде врши сазревање

наших размишљања. При томе треба водити рачуна о опасности

која постоји са обзиром да је скица увек везана за један одређени

облик извођења, док основни принцип има чисто апстрактни

карактер и треба, самим тим, да садржи могућа решења.

Радни принцип Пошто је основни принцип разрађен као први

корак стваралачког рада, приступа се разради радног принципа. Као

што смо видели радни принцип представља применљива решења

која одговарају у најопштијем облику формулисаним потребним

мерама. Могућа решења дају се овде у облику принципијелних

решења. Она се разрађују најчешће у облику упрошћених скица али

исто тако и у облику текста.

Постоје задаци код којих није могуће постављање радног принципа

док се не утврди начин на који ће техничко остварење да испуњава

свој задатак. Узмимо пример аутоматизације процеса извлачења.

Радни принцип можемо да поставимо тек пошто претходно

проучимо колико је радних ходова потребно за цео процес

извлачења, које силе треба обезбедити у појединим фазама


272

(ходовима), са каквим брзинама вршимо извлачење у појединим

ходовима и тд. На тај начин ми смо принуђени да претходно

анализирамо и објаснимо начин рада уређаја.

У сваком случају извесне разлике постоје у зависности од

постављеног задатка. Развој производа не може се посматрати, као

што смо видели, одвојено од начина производње, од развоја процеса.

До одређеног момента развој производа иде испред развоја процеса а

затим се морају проучити производни процеси који могу да утичу на

обликовање детаља у оквиру одређених радних принципа у развоју

производа.

Нешто другојачије стоји ствар са развојем процеса производње,

који је временски испред реализације средстава којима се остварује

процес. Обе врсте развоја (производ или производни процес) треба

посматрати јединствено уз стално присуство узајамног дејства.

8.11. Грешке у процесу развоја производа

Као што је речено, сама природа процеса стварања условљава

појаву грешака [45,46]. Ми смо грешку дефинисали као одступање

које постоји између онога што је замишљено и онога што је

материјализовано, при чему полазимо од тога да стварна појава

нема грешака. На изглед овде постоји противуречност у односу на

појам грешке схваћен у техничком смислу, који представља

одступање стварности од жеље, без обзира о каквом се узроку

грешке ради. Полазећи са овога становишта стварни догађај или

материјализовано остварење представља грешку замисли. Ради се о

филозофском и техничком значењу речи, при чему је иста разлика у

величинама али су други полази у посматрању.

Све грешке постављају разлику између теорије и праксе.

Постављање теорије или теоријска обрада у својој природи носи

узрок грешке. Овај лежи у томе што се у односу на стварност

извесни елементи свесно или несвесно занемарују, јер је само на тај

начин могућа теоријска обрада. У зависности од разумевања

проблема и циља који се задатком поставља, врши се занемаривање

појединих елемената, ради издвајања важних и битних утицајних

фактора, од мање важних и небитних, што доводи до већег или


273

мањег степена приближења стварности, чиме се и оцењује ваљаност

стваралачког размишљања.

Општа тежња инжењера који ствара јесте да створи нешто добро.

Међутим, њему је много теже да јасно одговори на питање да ли је

постигао добро решење од одговора на питање које се још слабе

тачке решења сагледавају или које чине да нас решење још не

задовољава. Апсолутно добро решење не постоји. Можемо да

говоримо о оптималном решењу у датим околностима.

Под појмом грешке у конструктивном смислу подразумевамо сва

одступања од захтеваног или жељеног, чак и оне недостатке који су

се испољили а у захтевима нису били изричито наведени, нити

предвиђени. На овом месту нећемо да се упуштамо у набрајање

могућих недостатака који се појављују у развоју јер би то била врло

дуга листа.

Општи појмови, као што су нетачност, несигурност, непоузданост,

штетне осцилаторне појаве, велика тежина, тешкоће у производњи,

високи трошкови производње, тешка експлоатација, итд., садрже у

себи, сваки за себе, низ нових елемената који се могу сагледати само

врло студиозном и брижљивом анализом.

У основи разликујемо грешке конструктивне и производне. Даље

разликујемо објективне и субјективне.

Објективне грешке се налазе већ у радном принципу. Отклањају се

или избором новог радног принципа или побољшањем већ

примењеног, субјективне грешке настају услед недостатка

теоријских и стручних знања, услед недостатка концентрације, услед

рачунске грешке, услед примене неодговарајућег материјала и тд.

У појединим фазама развоја појављују се грешке различитих

категорија. Основни принцип у основи, ако је апстракција правилно

спроведена, не садржи грешке. Сваки радни принцип по правилу

садржи грешке јер у њему нису садржане само апстракције већ и

околности које условљавају појаву грешака. Побољшани радни

принцип садржи мањи број грешака, док оптимални радни принцип


274

садржи најмањи број грешака у поређењу са побољшаним радним

принципима.

На крају да напоменемо да се без анализе грешака систематски

развој не може да замисли. У правилном уочавању и оцењивању

грешке лежи кључ успешног рада. Практично ради се о примени

принципа повратне спреге у свим фазама активности ствараоца.

Метода научног рада или техничког развоја у којима разликујемо

тачно утврђени редослед појединих фаза, које се у зависности од

предмета истраживања и развоја разрађују по принципу "корак по

корак" треба да омогући највећу вероватноћу да ћемо добити

решење са најмање грешака (о томе смо више говорили у

претходном тексту који се односио на развој аутомобила). Разуме се,

ради се о формализацији процеса истраживања и/или развоја која

нам обезбеђује максималну поузданост. Али ова формализација не

креира. Она само усмерава нашу креативност дајући могућност

истраживачу да после сваке фазе истраживања и/или развоја допуни

и усмери даљи ток стваралачког процеса.

8.12. Пример виртуалног развоја производа

8.12.1. Дефиниције

Техника стварања виртуалног прототипа VP (Virtual prototyping) се

развија и користи последњих година [7-24]. Овај термин се често

погрешно тумачи [10,47,48,50,52,53] јер се меша са виртуалном

стварношћу VR (Virtual Reality), или виртуалним окружењем VE

(Virtual Environment).

Ради лакшег разумевања ове проблематике, у даљем тексту ће бити

дате основне дефиниције виртуалног прототипа.

Gowda и др [10,47,48,50,52,53]:

„Виртуално стварање прототипа је релативно нова технологија која

у себе укључује виртуалну стварност ВС (VR – Virtual Reality) и

друге информатичке технологије у циљу стварања дигиталног

прототипа“.


275

Song и др [10,47,4850,52,53]:

«Код стварања виртуалног прототипа, ми учествујемо у симулацији

корисника, производа и њихових међусобних веза у софтверу, током

различитих фаза конструкције и анализе перформанси производа».

Antonino and Zahmann [10,47,4850,52,53]:

„У машинству дефиниција стварања виртуалног прототипа

подразумева идеју којом се замењују физички модели са

софтверским моделима“.

Поред предходно датих дефиниција, постоје и друге о којима овде

неће бити више речи. Треба уочити да се у предходно цитираним

дефиницијама уочавају следеће дилеме:

- да ли је виртуални прототип исто што и дигитални модел?

- које су функције виртуалног прототипа?

- да ли виртуални прототип укључује и релације човек-

производ?

- да ли виртуални прототип мора да укључи и виртуалну

стварност?

- да ли виртуални прототип мора да укључи и процесе

оптимизације?

Имајући предходно у виду, анализираће се још неки термини

значајни за дефинисање виртуалног прототипа [24].

„Прототип: рана фаза оригинала (у машинству), права величина

модела структуре или дела опреме, који се користи током развојног

процеса, конструкције и испитивање перформанси.

„Модел (макета у машинству) умањени или у правој величини

модел структуре, система, или аутомобила; који се користе током

израде студија, обуке, или испитивања са циљем да се дефинишу

поступци који би производњу чинили економичнијом и лакшом“.

У стварности су прототипови и модели (макете) међусобно

заменљиви, јер они у процес развоја и испитивања система уводе


276

модел у правој величини. Због тога се мора виртуални прототип

поистоветити са дигиталним моделом.

Имајући претходне чињенице у виду, у [10,47] је дат предлог

дефиниције виртуалног прототипа, која се овде наводи:

„Виртуални прототип, или дигитални модел, представља

компјутерску симулацију физичког производа, којом се може

обликовати, анализирати и испитивати, укључујући и аспект

животног циклуса, конструкцију/инжењеринг, производњу,

одржавање и рециклажу реалног физичког модела. Процес

конструкције и испитивања виртуалног прототипа називамо

стварањем виртуалног прототипа“.

Предложена дефиниција се не разликује значајно од раније датих,

али је прецизнија.

Оцењено је целисходним да се укратко укаже и на компоненте

виртуалне израде прототипова.

Компјутерска симулација је главна компонента, а данас је 3Д модел

најшире прихваћен за обликовање производа.

Да би виртуални прототип представљао реални физички модел, мора

да укључи међусобне релације човека и производа. Идеално би било

када би инжењер, или купац могао да посматра, слуша, мирише и

пипа виртуални производ, па је то подручје где технике виртуалне

стварности могу имати значајну улогу. Од још већег значаја је

чињеница да су веома перспективне примене овог концепта у

конструисању, испитивању и развоју производа. Ради илустрације,

на Слици 14. приказане су активности током виртуалног стварања

прототипа [10,47].

Са Слике 14. је очигледно да се морају користити различити

међусобно повезани модели за виртуално обликовање, анализу и

испитивање производа. Корисник је интегришући фактор свих

назначених компонената, а у зависности од примене, виртуални

прототип их све повезује.


277

8.12.2. Илустрација виртуалног развоја аутомобила

Виртуални развој је кључна технологија за будући развој

аутомобилске индустрије [10,34,47,49,50,52,53].

Очекује се да ће у будућности бити развијен један глобални

(светски) информатичко-технички систем за развој производа, што у

случају аутомобила значи развој његовог дигиталног модела. Он би

обухватао израду:

- прелиминарних скица и студија,

- скица површина и тродимензионалних (3Д) параметарских

модела, применом технологија CAD (Computer Aided Design),

- модела (макета) аутомобила, применом дигиталне

технологије моделирања DMU (Digital-Mock-up Technology),

- виртуалног аутомобила, са свим пратећим системима и

агрегатима и

- виртуалне фабрике.

Овако дефинисан систем би омогућио ажурирање свих неопходних

података у систему дигиталних производних информација DPI

(Digital Product Information). Ради илустрације, на Слици 15,

приказане су фазе у развоју аутомобила, применом виртуалне израде

прототипова [34].

Истиче се да су ране фазе развоја аутомобила врло значајне, јер

пројектант има још увек могућност да утиче на карактеристике

аутомобила и његову цену. Анализе се спроводе применом концепта

CAE (Computer Aided Engineering) [34], а информације о

неоствареним жељеним карактеристикама аутомобила и његовој

цени стварају услове за доношење одлука о алтернативном

концепту.

Треба напоменути да процес виртуалне израде прототипова захтева

примену специјалних софтвера, који се на тржишту могу наћи под

комерцијалним условима. Овде ћемо поменути само неке од њих:

ADAMS, DADS, SIMPAK, RecurDyn, .... [10,34,47,49,50,52,53].


278

Слика 14. Активности током израде виртуалног прототипа

Слика 15. Фазе у виртуалном развоју аутомобила

Да би се стекао увид у оправданост коришћења виртуалне израде

прототипова, на Слици 16, приказане су упоредне активности код

класичног и виртуалног концепта израде прототипова

[10,34,47,49,50,52,53], а очигледно је да се виртуалним

пројектовањем штеди време.

У даљем тексту ће се дати неки од примера виртуалног

пројектовања аутомобила и његових система.

Ради илустрације, на Слици 17, дат је пример пројектовања

каросерије аутомобила [30], применом концепта CAE.


279

Слика 16. Временски оквири традиционалног и виртуалног

пројектовања аутомобила


280

Слика 17. Поступак пројектовања каросерије применом метода CAE

Слика 18. Виртуална израда прототипа предњег система за

ослањање

Ради илустрације, на слици 18, приказана је виртуална израда

прототипова предњег система за ослањање, применом пакета

ADAMS [30].

У претходним примерима приказане су активности на развоју

производа, а које реализују фирме које су истовремено и

произвођачи тих производа. Међутим, постоје специјализоване


281

фирме које пружају услуге у развоју производа. Једна од њих је и

фирма ЕДАГ [57], која се бави комплетним развојем производа из

аутомобилске индустрије, као што је илустровано на Слици 19.

Слика 19. Шема активности током развоја производа [57]

Имајући у виду да су активности саме по себи јасне, а неке од њих и

детаљно објашњене у претходном тексту, Слика 19. Неће бити

детаљније коментарисана.

Напомињемо да је у овом поглављу књиге било речи о техничком

развоју производа. Истакнуто је да он представља веома сложен,

неизвестан и, изнад свега, скуп процес. Поред тога, треба нагласити

да ни једна фирма не развија производ од „белог папира“, већ се

најчешће полази од производа који се већ налази у њеном

производном програму, побољшавајући, итеративно, његове


282

перформансе и квалитет, при чему се користе већ постојеће или

развијају нове компоненте.

Када је у питању коришћење услуга фирми које развијају производ

по систему „кључ у руке“, моја је оцена да је далеко економичније и

боље да фирма која развија производ има сопствени развој, а да

евентуално, користи услуге специјализованих фирми, само онда

када то властитим снагама не може да уради (пример је стил

аутомобила који за већину светских произвођача решавају фирме из

Италије).


1. Арсовски, С., Арсовски, З., Кокић, М.: Менаџмент

производним и информационо комуникационим

технологијама, Машински факултет у Крагујевцу, 2007.

2. Arthur, J. G. Bates, R. A. Gambera, M. Mascolo, J.: Risk planning

process (RPP) A Tool fror Dynamic risk management, ATA, Vol

53, N 7/8, 2000.

3. Bailly, F.: New Challenges for Renault in

CAD/CAM/CAE/DMU, ICE, Rome, 2002, pp. 1-16.



5. Creswell, J. W.: Research Design: Qualitative, Quantitative and

Mixed Methods Approaches, Sage Publications, 2002.

6. Демић, М.и др.: Развој и истраживање новог југословенског

средњелитражног аутомобила, Научноистраживачки пројекат,

Републичка заједница науке,1982-1985.

7. Демић, М. и др.: Основи пројектовања теретних моторних

аутомобила, Машински факултет у Крагујевцу, 1994.

8. Демић, М., Дилигенски, Ђ.: Теоријске основе пројектовања

аутобуса, Машински факултет у Крагујевцу, 2003.

9. Demić, M., Milovanović, M.: Research of statistical parameters

for purpose of determination passenger car develop ment trends,

ICED, Geneve, 1991, str. 294-297.

10. Демић, М.: Пројектовање путничких аутомобила, Машински

факултет у Крагујевцу, 2004.


283

11. Demić, M.: A contribution to the optimization of the

characteristics of elasto-damping elements of passenger cars,

Vehicle System Dynamics, 19, 1990, pp. 3-18.

12. Demić, M.: A contribution to the optimization of the position and

the characteristics of passenger car powertrain mounts, Int. J of

Vehicle Design No. 1, 1990, pp. 87-103.

13. Demić, M.: A contribution to optimization of vehicle seats, Int. J.

of Vehicle Design. 5/6, 1991, pp. 618-629.

14. Демић, М., Игњатовић, С.: Дефинисање параметара радног

места возача моторних возила са енергетског аспекта, МВМ

бр. 101, 1991, стр. 45-53.

15. Demić, M.: Optimization of characteristics of elasto:damping

elements of cars from the aspects of comfort and handling, Int. J.

of Vehicle Design n. 1, 1992, pp. 29-46.

16. Demić, M.: Optimization of vehicles elasto:damping elements

Characteristics from the aspect of ride comfort, Vehicle System

Dynamics, 23 (1994), pp. 351-377.

17. Demić, M.: Optimization of the characteristics of elastodamping

elements from the aspect of the oscillatory comfort and vehicle

handling, MVM, Volume 20,No 3, 1994, pp. 6-15.

18. Demić, M.: Optimization of Vehicles Elasto:damping

Characteristics in the Driver:Vehicle:Eninronment Dynamic

System during Braking, Mobility and Vehicle Mechanics, Vol.21,

No 2, 1995, pp. 37-47.

19. Demić,M., Lukić, J.: A Contribution to the Modeling the

Suspension of the Powertrain of the Vehicles, EUROMECH-2nd

European Nonlinear Oscillation Conference, Prague, 1996, pp.

59-64.

20. Demić, M.: Optimization of Characteristics of Elasto-damping

elements from Aspect of Oscillatory Comfort and Vehicle

Handling, Int.J.of Vehicle Design, Vol.17, No 1, 1996, pp. 76-91.

21. Demić, M.: Identification of Vibration parameters for Motor

Vehicles, Vehicle System Dynamics, 27,1997, pp. 65-88.

22. Demić, M.: Identification of Oscillatory Parameters of Motor

Vehicles, MVM, Vol. 23, No 4, 1997, pp. 29-43.

23. Demić, M.: The Definition of the Tires Limit of Admissible

Nonuniformity by Using he Vehicle Vibratory Model, Vehicle

System Dynamics, 31, 1999, pp.183 – 211.


284

24. Doedelbacher, G.: Computer-aided suspension development,

Automobil Industrie No. 1-English Edition, 1986, pp. 25-34.

25. Форд: информације, 1989.

26. ISO/TC 176: ISO/CD 9004-6:1994 (50): Quality management

and quality system elements, Part 6: Guideliness to quality in

project management

27. ЈУС ИСО 9001 2001: Системи квалитета - Модел обезбеђења

квалитета у пројектовању, развоју, производњи, уградњи и

сервисирању, СЗС, Београд.

28. ЈУС ИСО 9004 2001: Управљање квалитетом и елементи

система квалитета, Упутства, СЗС, Београд.

29. ЈУС ИСО 9004-2: 1993 (37): Управљање квалитетом и

елементи система квалитета - Део 2: Смернице за услуге,

СЗС, Београд.

30. Kim, S. S.: Virtual Prototyping with Multibody Dynamics

Software in Vehicle Development Process, Korea ADAMS User

Conference, Kookhim University, 2001, pp. 1-23.

31. Khoo, N. At all.: Virtual Prototyping of the Suspension System of

an All-Terrain Vehicle, Senior Design Project at the Seattle

University of New York at Buffalo School of Engineering,

(Advisor: V. Krovi) www.eng.buffalo.edu/-nkhoo/, 2004.

32. Кокић, М.: Платформа као основа виртуелног инжењеринга

развоја аутомобила, Истраживања и пројектовања за

привреду, број 3, 2004, стр. 57-61.

33. Кокић, М.: Лична саопштења, 2011.

34. Kozlowski, J. at all.: Vehicle Design Using High-fidelity Virtual

Prototyping, International Truck and Bus Meeting and Exposition,

Indianapolis, Indiana, 1998, pp. 1-5.

35. Khandani, S.: Engineеring Design Process, IISME/Solectron,

2005, p.p. 1-24.

36. Мицић, Ж. Демић, М.: Информационо – документациона

подлога пројектовању аутомобила у систему квалитета,

Истраживања и пројектовања у привреди, 2004.

37. Мицић, Ж.: Развој производа у систему квалитета подржаном

информационо-експертним системом, докторска дисертација,

Машински факултет у Нишу, 1996.

38. Осепчугов В. В.: Проектированије автомобиља - грузовие

автомобиљи, "Машиностроение", Москва,1979.

http://www.eng.buffalo.edu/-nkhoo/


285

39. Осепучгов В. В.: Автобуси, Машиностроение, Москва, 1971.

40. Осепчугов В. В., Фрумкин А.К. Анализ конструкциј,

елементи расчота, Машиностроение, Москва, 1989.

41. Pahl, G, Beitz, W, Feldhausen, J, Grote, K. H.: Engineering

Design – A Schtematic Approach, Springer, English Edition,

2007.

42. Петровић, Б.: Развој производа, ИИС-Истраживачки и

развојни центар, Нови Сад, 1997.

43. Родионов В. Ф., Фиттерман Б. М.: Легковие автомобили,

Машиностроение, Москва, 1971.

44. Симић Д.: Моторна возила, "Научна књига", Београд, 1988.

45. Симић, Д.: Методологија научноистраживачког рада и

техничко технолошког развоја, ДСП, 1997.



47. Safountin, M.: Virtual Car, Courseware for Engineering Design

Education, Instruction Manual, Center for Engineering Learning

and Teaching (CELT), University of Washington, Seatle, 2001,

pp. 1-11.

48. Schelke, E., Elsenhans, H.: Virtual Vehicle Development in the

Concept Stage- Current Status of CAE and Outlook on the Future,

3-rd

MSC Wordwide Aerospace Conference & Tecnology

Showcase, Toulouse, 2001, pp. 1-11.

49. Sutherland, J.: Environmentaly Benign Manufacturing, WTEC

Workshop on Envronmentally Benign Manufacturing (EBM)

Tecnologies,http://itri.loyola.edu/ebm/views/sutherland/sld001.ht

m, 2000, pp. 1-21.

50. Vernaccia, M.: Medium Class Vehicle with High Aerodynamics

Efficiency, FISITA Congess, Torino, 1990.

51. Зеленовић, Д. и др.: Интегрални развој производа, ИИС-

Истраживачки и развојни центар, Нови Сад, 1997.

52. Yamakawa, H. at all.: An Application of Full Vehicle ADAMS

Modeling with Detailed Force Elements: Collaborative activity

among Design, Experiment & CAE in the field of vehicle

dynamics, www.neosimulation.com/publications.htm, pp. 1-5.

53. Wang. G.: Definition and Review of Virtual Prototyping, J.

Comput. Inf. Sci. Eng. 2 (3): 232-236 (2002), pp. 232-236.

http://itri.loyola.edu/ebm/views/sutherland/sld001.htm

http://itri.loyola.edu/ebm/views/sutherland/sld001.htm


286

54. Ulman, D.: The Ideal Engineering Decision Support System,

Robust decision Inc. 2011.

55. Застава аутомобили: Информације, 1990-2010.

56. http://www.okrobotics.org/Documents/Microsoft%20PowerPoint

%20-%2010%20Stages%20Of%20the%20Engineering.pdf

57. www.edag.com


http://www.edag.com/


287

Треба заувек одбацити помисао да се пише без исправки.

Прерађивати три или четири пута – и још је мало.

Лав Толстој

9. ПИСАЊЕ НАУЧНИХ

ПУБЛИКАЦИЈА

Писано саопштење резултата истраживања је услов за признавање

научног рада, разуме се и услов за признавање права приоритета.

Писана реч је и саопштење и објављивање рада у часопису, али и

техничка документација или софтвер (облик програма који управља

операцијама компјутера) [1-11].

Објављивање резултата научно-истраживачког рада је лична и

друштвена обавеза. Научни радник је јавни радник. Резултати

његовог рада треба да буду доступни широј научној и стручној

јавности. Само објављени резултати научних радова могу да буду

коришћени од друштвене заједнице. Истраживачки рад није завршен

ако није објављен [1-11].

Људи који сматрају да се баве науком, а не објављују радове,

најчешће немају шта да кажу [7,8]. Због тога ће се у даљем тексту

објаснити поступак писања публикација, заснован на најширем

искуству које за сада постоји у савременој литератури.

Научни рад је писани извештај о оствареном истраживању који је

организован у неколико делова (поглавља). Главни део текста може

бити написан тек након што су сви резултати анализирани. Добар

приступ у организацији писања био би да се за свако поглавље

отвори посебна датотека - фајл. Док је рад још у процесу настајања,

треба бележити сваку нову идеју, питање или проблем, јер то може

помоћи у сталном побољшавању текста. Основни проблем који се

појављује код научника и истраживача, у вези са објављивањем

рзултата научног истраживања, јесте критички став о потреби да се


288

напише неки рад или објави извештај о научном истраживању.

Научна етика или етика научног истраживања поставља захтеве за

одређењем релације резултата добијених научним истраживањем.

Етика науке је, у ширем смислу, рефлексија о бити знања и о бити

стварања знања, која припада свакој филозофији. Етика науке је у

ужем смислу етика која анализира специфична подручја научног

истраживања са обзиром на његове последице те која настоји

повући границе етички допуштеног и наложеног у међупростору

различитих могућности свеукупног знања садржаног у науци као

целини или макар релације са научним сазнањима научног подручја,

поља или гране науке или неке посебне научне дисциплине.

Етичке дилеме посебно су честе код примењених научних

истраживања. Примењена научна истраживања као део примењене

науке најчешће су подстицана и/или финансирана од стране

заинтересованих за постизање лимитираних научних знања или

резултата истраживања (научна знања намењена комерцијалној

употреби), при чему се често успутни ефекти, недостаци, штете и

потенцијалне опасности за људско здравље, животну средину или

друштво у целини не истражују (намерно или ненамерно) или се

научни резултати и сазнања о потенцијалним опасностима не

објављују.

Занемаривањем одговорности истраживача да објави сва сазнања о

могућим, вероватним или очекиваним последицама примене

резултата научног истраживања, научници крше етичке норме

научног истраживања, понашају се неетично, стичу и објављују

делимична научна знања, која тиме немају ни атрибут научних

знања и не могу бити део науке.

Делови научног рада

Сваки научни рад има делове, целине рада у које је организован. Од

наведених делова неки су заступљени у свим научним радовима, а

неке налазимо у радовима, али не представљају обавезне делове.

У научним радовима налазимо следеће делове [1-9]:


289

наслов,

резиме,

кључне речи,

увод,

материјал и методе,

резултати,

дискусија,

закључак или научни допринос,

захвалност,

литература и

белешка о аутору (ауторима)

Делове захвалности, научни допринос и белешке о ауторима не

налазимо у свим радовима, а у радовима из подручја друштвених и

хуманистичких наука можемо наћи радове у којима су делови

материјал и методе, резултати и дискусија интегрисани у једном

делу под различитим називима или чак без назива. Обично, у

радовима из подручја друштвених и хуманистичких наука, поједини

делови рада су насловљени описом дела садржаја а не описом

функције дела рада.

Редослед писања рада

Редослед писања је индивидуална ствар сваког аутора, зависи од

проблематике, врсте рада и тд. Ипак, најбоље је започети са

поглављем које се чини најлакшим. За многе је то материјал и

методе, док други највише воле започети са резултатима. Дискусију

и резиме је обично најлакше написати на крају. За литературу је

најбоље радити постепено паралелно са писањем осталих поглавља

(како коју референцу уврстите у текст, придодате је листи).

Материјал и методе су свакако избор за најлакши почетак писања

рада јер се ради о делу у коме се наводи материја која је већ добро

обрађена у фази планирања научног истраживања из кога настаје

рад (рад је заправо извештај о спроведеном истраживању и

добијеним резултатима). Наставак писања рада излагањем резултата

научног истраживања такође је логичан пут јер се заправо ради о


290

презентацији података чије је добијање обрађено током планирања

научног истраживања те се писање овог дела рада своди на избор

резултата и избор нацина презентације резултата истраживања.

Дискусија је најкреативнији део научног рада као извештаја о

научном истраживању јер се у њему, добијени резултати

истраживања стављају у контекст научних знања припадајуће

научне дисциплине или интердисциплинарног научног подручја.

Тиме резултати истраживања стичу релацију са укупним научним

знањима дисциплине као научне реалности. Дискусија, према томе,

значи успостављање релевантности резултата научног истраживања

у целини научних знања научне дисциплине, гране, поља и подручја

науке, чиме је створена основа за дефинисање научног доприниса

научног рада, али и научног истраживања о којему рад извештава.

Наслов рада

Наслов је важан део рада, пуно важнији него што се то на први

поглед може помислити. Наслов је индикативан за рад, погађа бит

рада, сугерише садржај рада, а понекад чак и открива најважније

откриће или научни допринос које рад доноси. Наслов је важан јер

бројни сервиси за научне информације понајвише зависе од наслова

и користе га за своје потребе. Када научници прегледају литературу,

прва информација коју добију је наслов рада те врло често на основу

наслова одлучују би ли тај рад могао бити од њиховог интереса.

Врло често, добар рад са лошим насловом може остати незапажен од

научне јавности. Неки аутори често наслов осмишљавају на крају

када је читав рад завршен. Други аутори најпре дефинишу наслов

како би им он био нит водиља која ће их водити ка фокусирању

њихових идеја. На крају, када је рад завршен, радни се наслов може

ревидирати ако је то потребно. Наслов треба бити организован око

важних речи (кључних речи). Из наслова треба избацити све

непотребне речи које ништа посебно не значе. Ако се рад односи на

неку одређену врсту (или било коју другу таксономску категорију)

онда она мора бити укључена у наслов. Назив врсте мора бити на

латинском (писан курзивом), а ако постоји може се укључити и

народни назив врсте. Треба избегавати специјализовану


291

терминологију, "кованице" и скраћенице у наслову (Осим опште

познатих као што су н пр. ДНК, РНК, АТП и тд.) .

Резиме

Резиме је кратко поглавље (већина часописа дефинише његову

дужину, ограничавајући је на 250 речи или мање). Дакле, као што му

само име каже резиме треба бити сажет, концизан приказ рада који у

главним цртама говори о томе што се истраживало и што се добило.

Резиме сумира главне елементе рада: сврху зашто је истраживање

рађено, методе које су коришћене, главне резултате који су добијени

те закључке који из резултата произлазе. Дакле, резиме читаоцу

пружа добру, али не сасвим детаљну информацију о резултатима

рада. Један од добрих приступа у писању резимеа је тај да се на

један папир извуку све важне тачке које доноси свако поглавље. Од

тако извучених реченица се може сложити добар резиме.

Резиме је најбоље написати на крају када је рад довршен. Добар

резиме мора чинити целину која стоји сама за себе и која је читаоцу

разумљива без увида у цео рад. Резиме је важан из истих разлога

због којих је важан наслов рада, јер је резиме, поред наслова, оно

што научници прво погледају када прегледају литературу.

Кључне речи

Велики број научних часописа тражи да се иза резимеа наведе

неколико најважнијих речи које се односе на рад (кључне речи). Те

речи улазе у различите индексе и претраживаче литературе и

олакшавају тражење потребне литературе. Код избора кључних речи

потребно је редослед навода усмерити од ширих појмова према

ужим. Тиме се осигурава различитим претраживачима да сигурније

захвате рад у наводима, а посебно коришћењем Интернета. Овај

поступак је важан једнако као што је од интереса сваком научнику

да његов рад и његов научни допринос буду познати и на

располагању што широј научној јавности. Избор кључних речи

захтева велико искуство научника јер избор и редослед навода

кључних речи показује у којој мери научник може антиципирати


292

начин претраге помоћу кључних речи и тиме обезбедити широку

доступност свога рада.

Увод

Увод ставља рад у шири контекст (пружа позадину информације о

проблематици коју рад третира, што се до сада о том проблему

истраживало и што се дознало). Увод такође дефинише и оне

аспекте проблема који су мало или недовољно познати. У уводу

аутор врло јасно треба изнети сврху и главне циљеве рада.

Увод такође служи аутору да изнесе своју хипотезу и прогнозу.

Аутор овде не објашњава како је истраживање спроведено, те не

даје своје лично мишљење - оно долази касније у раду. Увод је по

правилу најлакше написати након што смо написали радну верзију

материјала и методе, резултата и дискусије, јер након тих поглавља

добијамо јаснију слику о томе у што читаоца треба увести.

Увод сумира литературна сазнања о проблематици коју третира рад.

Добар начин организације овог поглавља је тај да се крене од

општег ка специфичном. Дакле, треба започети са прегледом

сазнања о широј проблематици, а потом прећи на специфичан

проблем са којим се рад бави. На тај начин даје се добар теоретски

оквир рада и постепено припремају читаоци за проблематику која

следи.

Увод не би требао бити превише дуг (он није место на коме треба да

изнесе све што је познато о датој проблематици). У уводу не треба

цитирати све могуће референце, а најбоље је уопште не цитирати

референце, јер се тако непотребно троши простор часописа. По

правилу, увод је релативно кратко поглавље које се састоји од

неколико ставова. У уводу треба јасно изнети сврху истраживања

(зашто је тема истраживања уопште одабрана, односно, зашто је

уопште рад написан) те главне циљеве који се желе постићи (које

нове научне информације рад даје). Врло често задња реченица

увода даје сврху рада и почиње: Сврха овог рада је .....


293

Материјал и методе

У овом поглављу аутор детаљно описује како је направио оно што је

направио (али не и зашто је то направио и шта је добио). Ово

поглавље садржи врло детаљне податке о томе када и где је нешто

рађено, које су методе коришћене (детаљан опис метода велика је

помоћ другим научницима), који инструменти, како је експеримент

дизајниран и тд. На основу тих информација свако мора бити у

могућности то поновити на, у детаље, исти начин. Ипак, треба

избегавати описивање ствари које су читаоцу очигледне. Стил

писања не сме бити инструктиван. Препоручује се писати у пасиву.

Материјали дају потпуне таксономске информације:

1. ако су предмет истраживања људи, потребно је навести доба,

пол и друге податке,

функције битне за истраживање,

2. опис апарата, инструмената, алата и друге опреме и

3. састав, рецептура и произвођача хемијских једињења,

помоћних материјала и уређаја.

Под методама подразумевамо следеће информације:

1. детаљан опис екперименталне процедуре (дизајн

експеримента, како су извршена мерења, што је била

контрола и тд.),

2. место и време истраживања (пожељно је приложити

географске карте, фасцикле или фотографије) и

3. статистичке методе које су коришћене у обради резултата -

уобичајене статистичке методе се не морају објашњавати, али

уколико се користе неке специфичне, мање уобичајене,

методе тада их је потребно укратко објаснити.

Резултати

Основна сврха поглавља резултати, је приказати читаоцу шта је

добијено током истраживања. Аутори не треба овде да дискутују

добијене резултате, дакле, не дају се одговори на питање зашто (шта


294

је узрок добијених резултата). Пожељно је да се добијени резултати

прикажу и графички јер то олакшава њихово разумевање (граф је

речитији и изражајнији од текста). Да би се резултати јасно изнели,

потребно је да поглавље резултати буде добро организовано.

Податке треба износити логичним редоследом. У изношењу

резултата се препоручује коришћење прошлог времена. Уколико је

ово поглавље јако велико и укључује пуно различитих целина,

препоручује се његова подела на више подцелина јер то олакшава

праћење изложених резултата.

Поглавље резултати има искључиво функцију извештавања о

добијеним резултатима. Овде се резултати не коментаришу, не

успоређују са резултатима других аутора, нити се доносе закључци.

Овакве коментаре треба сачувати за дискусију.

Неки часописи допуштају да се резултати и дискусија изнесу у

једном поглављу (поглавље се тада зове резултати и дискусија),

поготово онда када се ради о краћим радовима (неколико страница).

У том случају обично следи једно краће поглавље закљуцци у коме

се врло кратко наведу главни закључци рада.

Изузетак може представљати и ситуација када се нека студија

састоји од низа експеримената који следе један за другим. У том је

случају практичније и разумљивије прокоментарисати и

продискутовати један експеримент па потом прећи на други.

Уколико резултати укључују табеле и графове, тада сваки од ових

прилога мора бити цитиран у тексту.

Оно што је из табела и графова јасно не треба поново нашироко

понављати и у тексту. Исто тако текст не треба прекомерно

редуковати. У тексту треба коментарисати најважније информације

које произлазе из табела и графова. Код изношења средњих

вредности пожељно је да су оне попраћене мером варијабилности

(Стандардном девијацијом или стандардном грешком).

Дискусија

Дискусија је поглавље у коме се интерпретирају и коментаришу


295

добијени резултати. Ово је поглавље у коме аутори излажу што они

сами мисле о значењу њихових резултата. Подржавају ли резултати

истраживања њихову почетну хипотезу или не и зашто? Тамо где је

то неопходно потребно је позвати се на податке, табеле, графове и

слике наведене у резултатима. Аутори дискутују могуће разлоге

због чега су у својим истраживањима добили наведене резултате.

Дискусија је место где аутори коментаришу резултате других

аутора. Јесу ли добијени резултати конзистентни са резултатима

других аутора, или зашто се њихови резултати разликују од

резултата које су добили неки други аутори који су радили слична

истраживања. Такође дискутују у којој су мери коришћене методе

утицале на резултате те да ли би неке друге методе дале другачије

резултате. На крају, аутори у дискусији коментаришу како се

њихови резултати уклапају у шири контекст научних знања.

Дискусија је право место да се самокритички упозори и на неке

недостатке (објективне или субјективне) сопствене студије. Оно што

у овом поглављу не треба радити је поновно описивати методе,

давати бројчане резултате те говорити зашто је студија рађена. Све

је то у претходним поглављима већ саопштено, врло често за неки

феномен може бити пуно могућих објашњења. Треба се одлучити за

објашњење које резултати у највећој мери подржавају.

Дискусија у стилу “могло би бити ово”, “могло би бити онo” не

доприноси веродостојности рада. Треба знати да је задатак аутора да

у дискусији да највероватније, односно најбоље могуће објашњење

са обзиром на резултате које је добио (нико не очекује откривање

апсолутних истина и коначних решења проблема).

Експерименти или опажања неће увек потврдити почетну хипотезу,

неће потврдити постојање значајне разлике између

експерименталних резултата и контролних резултата, неће пронаћи

снажну везу између две варијабле или постојање тренда. Овакви

"негативни" резултати су такође важни научни резултати и они

такође траже објашњење.


296

Врло често овакви неочекивани резултати могу бити важни и могу

преусмерити истраживања у другом правцу који ће се показати

важнијим и значајнијим. Многа су велика открића настала након

грешака или након добијања неочекиваних ("негативних")

резултата.

У Дискусији треба ићи управо обрнуто, од специфичног ка општем.

Добар начин организације овог поглавља био би: започети са

указивањем на главне резултате, сажето без непотребног опширног

понављања резултата. Фокусирати пажњу читаоца на најважније

резултате и уочене обрасце у подацима или јаке везе између

појединих варијабли.

Почетници дискусију често започињу слично као и увод, што није

смисао дискусије, што би могао бити узрок главних налаза описаних

у поглављу резултати, а потом предложити могућа објашњења,

поређење резултата са резултатима других аутора. У овом тренутку

резултати се могу обогаћивати и резултатима других аутора, ако су

неки аутори добили резултате који су различити од изложених, то

треба нагласити и понудити могућа објашњења за те разлике;

Дискусију завршити са далекосежним прогнозама,

интерпретацијама и закључцима, покушати специфичне резултате

применити и на друге ситуације и на тај их начин подигнути на

општији ниво, навести мишљење о научном доприносу рада,

предложити што би у будућности требало истраживати, која су

питања још остала отворена и траже даља истраживања.

Закључци

Закључци нису обавезно поглавље у свим часописима и често је

препуштено аутору на вољу хоће ли закључке изнети у засебном

поглављу. Главни се закључци рада врло често износе у поглављу

дискусија, тако да нема посебне потребе за поглављем закључци.

Закључке врло често налазимо у кратким радовима, код којих су

резултати и дискусија спојени у једно поглавље, или пак у врло

опсежним радовима који имају врло дугу и комплексну дискусију

тако да постоји оправдана потреба да се главни закључци још


297

једном сумирају и понове. У сваком случају ово је обично врло

кратко поглавље у коме се главни закључци рада врло сажето и

таксативно (понекад се нумеришу) наводе један за другим.

Захвалност

Ово се поглавље најчешће ставља између дискусије (или закључака

ако их има) и литературе. У овом се поглављу аутори захваљују

свима онима који су им на било који начин помогли било током

њихових истраживања, било током писања рада. Научна етика

налаже да се никоме не захваљује пре него што се консултује и пре

него што се за то добије одобрење. Понекад је то и обавезно, као на

пример при цитирању резултата насталих у оквиру

научноистраживачких пројеката, финансираних од неких

институција (на пример од Владе Србије и сл.).


Ово поглавље представља списак свих референци (цитата)

наведених (цитираних) у тексту. Сви цитати у тексту морају бити

наведени у литератури (листи на крају рада) и обрнуто, сви цитати

из листе морају бити цитирани у тексту. Референце се у литератури

могу навести абецедним (азбучном) редом (према презимену првог

аутора), или се пак могу навести према редоследу цитирања у тексту

(у овом се случају цитати нумеришу редним бројевима).

Поглавље литература се састоји искључиво од референци цитираних

у тексту. Библиографија је списак свих референци употребљених у

тексту, али и свих других референци релевантних за дату

проблематику које нису биле цитиране у тексту. По правилу, сваки

научни часопис има своја упутства за писање референци у

литератури, али без обзира на редослед и начин писања у

часописима референца мора садржавати следеће елементе [11]:

презимена и иницијали аутора,

година публиковања рада,

наслов рада,


298

име часописа (пуно име или службена скраћеница),

волумен и број (број није увек обавезан) и

странице.

У часописима неких других научних подручја (н пр. хемија), у

референцама се изоставља наслов рада. Начини цитирања се често

разликују зависно од тога има ли рад једног или више аутора, да ли

се ради о раду у часопису, раду у књизи или књизи итд. Дакле,

потребно је детаљно прочитати упутства о цитирању референци која

даје сваки часопис. Када у тексту наводимо резултате или било које

друге информације које нису наше, потребно је навести њиховог

аутора. Два су могућа начина цитирања референци у тексту у

природним наукама: према редоследу позивања или према

абецедном реду (у хуманистичким се наукама то често ради у

фусноти на дну странице, што у природним наукама никада није

случај).



методологије научно исраживачког рада, Друштво за

техничку дијагностику Србије, 2005.









Publishers, 1979.

6. Pringle, A. S. O’ Keefe, S. S.: Technical writing 101: Real Word

Guide to Planning and Writing Technical Documentation, 2nd ed.

NC: Scriptorium Press, 2003.






299



2000.



11. Упутства часописа: International Journal of Sound and Vibration,

Vehicle System Dynamics, Int. Journal of Vehicle Design,

Applied Ergonomics, International Journal of Automotive

Technology, Vehicle mechanics and Mobility, Forschung im

Ingenieurwessen, Стројарство, Војнотехнички гласник,

Техника и др.


ФАБРИКА АУТОМОБИЛА ПРИБОЈ

ФАП КОРПОРАЦИЈА а.д. Прибој

ФАП Корпорација а.д. Прибој је отворено акционарско друштво са већинским

друштвеним капиталом и налази се у процесу приватизације. ФАП је почео са

радом 1953. године и до сада је пласирано преко 150.000 возила у земљи и

иностранству (Европа, Африка, Азија, Јужна Америка).

У овом периоду, ФАП КОРПОРАЦИЈА је возила из свог производног програма,

осавременила уградњом мотора који задовољавају одређене еколошке норме

заштите животне средине и других решења које су наше техничке и финансијске

могућности дозвољавале, и орјентисали смо се на задовољење потреба јавних и

јавно-комуналних предузећа у чему смо постигли одређене резултате.

ПРОИЗВОДНИ ПРОГРАМ ФАП-а

Камиони

Бруто масе 12-32 тоне

Снаге мотора 95-340 КW (130-460КС)

произвођача :

MERCEDES BENZ, CUMMINS и MAN

Погонске формуле:4x2; 4x4; 6x2; 6x4; 6x6;

8x2;8x4;8x8

* сандучари,

* кипери и

* тегљачи

Шасије за специјалне надградње различитих намена

Прикључна возила

приколице за превоз палетизоване робе и киперске приколице

укупне масе од 8 до 24 тоне

полуприколице за различите намене

укупне масе од 18 до 60 тона

Аутобуси и аутобуске шасије

Градски аутобуси,

Приградски аутобуси,

Међуградско- туристички аутобуси,

Мидибуси и

Аутобуске шасије

Специјалне надградње

Миксери,

Ринфузери,

Сточари,

Цистерне за воду,

Фургони,

Аутоподизачи контејнера,

Возила за комуналне потребе и

Возила за експлоатацију шума

Возила за посебне намене

возила за војне потребе

МЕЂУНАРОДНИ СТАНДАРД

Стратешким опредељењем, поштујући захтеве времена у коме живимо и

послујемо, одлућно се кренуло за стицање и верификацију међународног

стандарда

ISO 9001 и ISO ITS 16949.

- У јулу 2006. године добијен је Сертификат којим се потврђује да је

успостављени QMS

у ФАП Корпорацији а.д. са захтевима стандарда СРСП ИСО 9001:2001.

- У августу 2008.године су финалисана документа QMS-а према стандарду

СРПС ISO/TS 16949 и почело се са применом.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 629.3.021 ДЕМИЋ, Мирослав, 1948- Теоријске основе аутоматизованог пројектовања моторних возила / Мирослав Демић. - Крагујевац : Центар за научноистраживачки рад САНУ и Универзитета у Крагујевцу, 2012 (Крагујевац : Интерпринт). - 455 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 200. - Суммары. - Библиографија уз свако поглавље. ISBN 978-86-81037-31-7 a) Моторна возила - Пројектовање COBISS.SR-ID 191050764