1. UVOD

Razvoj nauke i tehnike cini da alatne masine postaju sve slozenije po konstrukciji i nameni. Zbog toga je potrebno obratiti posebnu paznju njihovom odrzavanju i organizaciji eksploatacije.

Tehnicki sistemi su za vreme procesa eksploatacije, a cesto i za vreme stajanja, izlozeni uslovima habanja i starenja, pa dolazi do promene njihove radne sposobnosti. Zato odrzavanje mora preuzeti sve mere da ocuva radnu sposobnost tehnickog sistema i proizvodnju ucini ekonomicnom i bez teskoca.

Odrzavanje je sastavni deo procesa proizvodnje koji se satoji od: tehmckih, tehnoloskih, organizacionih, ekonomskih i drugih aktivnosti koje treba preduzimati u toku celog "zivotnog ciklusa" jednog tehnickog sistema. Sistem odrzavanja (preventivno i korektivno) zahteva resurse u koje se ubrajaju: obuceni kadar, alat i oprema za ispitivanje i dijagnostiku, rezervni delovi i materijal, transportna sredstva, tehnicka dokumentacija, podaci i drugo. Veze izmedu ovih razlicitih elemenata su brojne, a pravilna kompozicija je potrebna za ispunjenje planiranih aktivnosti odrzavanja.

Smanjenje ili gubljenje radne sposobnosti tehnickog sistema u procesu eksploatacije proizilazi od razlicitih uzroka, koji uticu na pocetne parametre, izazivajuci habanje, deformaciju, lomove i druga ostecenja. Radna sposobnost moze biti obnovljenja pri odrzavanju, a moze se pokazati da je to tehnicki nemoguce ili ekonomski necelishodno. Kao pokazatelji i celishodnosti obnove sistema javljaju se troskovi vremena, rada i sredstava na odrzavanju, koji se odreduju konstrukcionim osobinama sistema.

Tehnoloski razvoj vodi ka sve vecoj pouzdanosti alatnih masina, ali je sada zbog novih hidro-pneumatskih komponenata elektronike u masinama, tehnologija odrzavanja alatnih masina znatno slozenija. Zbog toga se zahteva i visi nivo znanja i timski rad radnika u sistemu odrzavanja.

Cilj ovog rada je da prikaze da sa dobro obucenim kadrovima koji rade na poslovima odrzavanja dobija realna slika o stanju tehnickog sistema i koji treba da doprinesu:

smanjenju zastoja u funkcionisanju

smanjenju ukupnih troskova odrzavanja tehnickog sistema

povecanju produktivnosti

1

2. HIDRAULIČNI SISTEMI

Hidraulicki sistemi predstavljaju uredaje kod kojih se snaga i kretanje prenose putem tecnosti. Pri tome se razlikuju hidrostaticki i hidrodinamicki sistemi. Kod hidrostatickih sistema tecnost je podvrgnuta pritisku koji deluje u celom zatvorenom kolu i koji se prenosi ravnomerno u svim pravcima. Za razliku od njih, hidrodinamicki sistemi koriste kineticku energiju tecnosti.

Znacajniju i siru primenu imaju hidrostaticki sistemi i za njih se u praksi koristi naziv hidraulicki sistemi. Primenjuju se kod transportnih sredstava, rudarskih, gradevinskih i poljoprivrednih masina i tada se cesto nazivaju mobilna hidraulika, za razliku od industrijske hidraulike koja se veoma siroko upotrebljava u industry! kod masina alatki, u valjaonicama i zeljezarama, kod postrojenja i opreme u industriji hrane i pica i mnogim drugim.

Hidraulicki sistemi nikad nisu izdvojeni uredaji. Oni se koriste u sklopu drugih masina, kao sistemi za prenos snage i kretanja.Sastoje se od pogonskog i izvrsnog dela, normalno sa odgovarajucim sistemom za upravljanje. Pogonski delovi su razlicite pumpe, a izvrsni organi su pretvaraci i hidromotori kojima se izvrsava kretanje i prenos snage. Zadatak pogonske pumpe je da pokrece tecnost, a moze biti zupcasta, krilna ili klipna.Tokom strujanja u tecnosti nastaje pritisak cija velicina zavisi od otpora u sistemu. Ravnomerno prenosenje pritiska kroz tecnost omogucuje da se sila multiplicira, ali je uvek preneti rad isti.

Brzina strujanja tecnosti je takode vazan element pri razmatranju hidraulickog sistema, prvenstveno zbog gubitaka usled trenja. Sa pojavom turbulentnog strujanja raste i trenje. Laminarno strujanje daje minimalne gubitke usled trenja i manji pad pritiska. Preporucene brzine su:

- za usisni vod 1 m/s,- za povratni vod 2,5 m/s i- za vod pod pritiskom 4,5 m/s.

Smanjenje gubitaka u hidraulickom sistemu je vazan zadatak koji zahteva kontrolu brzine, viskoznosti i drugih otpora strujanju tecnosti.

Sematski prikaz jednog hidraulickog sistema dat na slici 1.. ukazuje na osnovne komponente takvog istema

2

Slika 1. Otvoreni hidraulicki sistem

Hidraulicki sistemi imaju prednost tamo gde se zahtevaju mail gabariti uredaja i mala masa po jedinici snage. Ovi sistemi omogucuju upravljanje masinama i tacno pozicioniranje delova. Visoke su pouzdanosti i relativno jednostavni za odrzavanje.

3. OSNOVNE POSTAVKE OBRADE MATERIJALADEFORMISANJEM

Obrada materijala deformisanjem podrazumeva metode obrade pri kojima se maierijalu daju zeljeni oblik i dimenzije postupcima plasticnog deformisanja ili -iijivajanjem. Da bi se ostvarilo preoblikovanje materijala (od pripremka do zraika) nekom od metoda obrade deformisanjem neophodno je:

- da materijal poseduje odgovarajuca svojstva i- da se na odgovarajuci nacin obezbedi unosenje neophodne kolicine energije u meterijal koji se obraduje, tj. da se materijal dovede u stanje plasticnog tecenja ili razdvajanja, pod dejstvom spoljasnjeg opterecenja, izazvanog odgovarajucim radnim telom.

Prvi uslov za primenu metoda obrade deformisanjem u procesu rrzizvodnje nekog elementa se ispunjava utvrdivanjem svojstva materijala od koga 5-e isti izraduje, a ona zavisi od vrste materijala i njegovog stanja. Materijali koji jr.aiu plasticna i elasticno-plasticna svojstva pogodni su u praksi za rreoblikovanje metodama obrade deformisanjem. Stanje materijala je funkcija, sa cine strane predistorije njegove obrade, a sa druge visine temperature na kojoj se irraduje.

Posto se materijal veoma cesto zagreva sa ciljem povecanja njegovih r-isticnih svojstava, predmet obrade za vreme preoblikovanja moze biti u:

- hladnom stanju (obradak je na temperaturi TO) i- vrucem stanju (obradak je na temperaturi Tv) gde je:

TO - temperatura prostorije (obicno je T0 = 288K) u kojoj se oblikuje —arerijalTv — temperatura na kojoj se zagreva materijal neposredno pre deformisanja, a pri cemu je Tv» T0, sto zavisi od vrste materijala.

Drugi uslov za primenu metoda obrade deformisanjem (unosenje energije) na odredeni nacin i pod odredenim uslovima, obezbeduju sredstva rada koja u ::ku preoblikovanja materijala posredno ili neposredno dejstvuju na njega.

Mehanicka energija koja se koristi za deformisanje obratka javlja se u dva oblika uopsteno moze da se prikaze kao:

wm=ws + wdgde je:

Wm - mehanicka energijaWs - potencijalna (staticka) energija iWd - kineticka (dinamicka) energija

U zavisnosti od toga koji se vid mehanicke energije koristi za preoblikovanje rr.aterijala, metode obrade deformisanjem dele se u tri grupe, i to:

staticke metode, tj. metode obrade usled dejstva potencijalne energije, sto znaci daje Ws»Wdpa se moze smatrati da je Wd « 0

dinamicke metode, tj. metode obrade usled dejstva kineticke energije, sto znaci daje Ws«Wd pa se moze smatrati da je Ws « 0 staticko - dinamicke metode, tj. metode obrade materijala usled dejstva i potencijalne i kineticke energije, sto znaci da su oba vida energije priblizno istog reda

Sa aspekta koriscenja mehanicke i toplotne energije u procesima oblikovanja laterijala deformisanjem, sve metode materijala deformisanjem dele se na:

staticke metode u hladnom stanju staticke metode u vrucem stanju dinamicke metode u hladnom stanju staticko - dinamicke metode u hladnom stanju staticko - dinamicke metode u vrucem stanju

Medutim, bez obzira na vrstu mehanicke energije koja se koristi zakovanje materijala, i bez obzira na toplotno stanje materijala, da bi se ostvariloroljasnje opterecenje na obradak i time unela neophodna kolicina energije umaterijal koji se obraduje (obradak) i radno telo (nosilac energije kretanja)u se dovesti u neposredan kontakt i medudejstvo.

Prema tome sagledavajuci ucesnike u procesima obrade materijala anjem, clolazi se do toga da u njima ucestvuju:- materijal od koga se izraduje zeljeni element!- sredstva rada.

3.1. SREDSTVA ZA RAD

Sredstva za rad sluze za unosenje neophodne kolicine energije u materijal, pod dejstvom se predmet trajno deformise. Sastoji se od tri osnovna dela:

- masine, odnosno aktivnog dela sredstva rada, cija je uloga da obezbedi potrebnu energiju i kretanje po utvrdenom zakonu neposrednom radnom telu -alatu;

- alata, odnosno pasivnog dela sredstava rada koji direktno dejstvuje na predmet obrade dolazeci u neposredan kontakt sa njim i

- pomocnog dela, cija je uloga da poboljsa uslove procesa obrade i omoguci kontinuitet njegovog odvijanja (npr. Uredaji za cirkulaciju materijala kroz radni prostor, sredstva za podmazivanje, sredstva za zagrevanje i hladenje ltd.)

3.2. MASINE ZA OBRADU MATERIJALA DEFORMISANJEM

Masine za obradu materijala deformisanjem ce uspesno obavljati svoju u ukoliko postoji visok stepen usaglasenosti izmedu elemenata obrade i marine esu obrade. To prakticno znaci da treba usaglasiti proizvodne potrebe i losti.

Zhog toga, pre izrade koncepta odredene masine, treba sagledati i defmisati

proizvodni zadatak proizvodne mogucnosti proizvodaca masine i asortiman gotove opreme i materijala koji mogu da se koriste u prcjcesu izrade masine

Osnovni uslovi koje svaka masina treba da zadovolji su:

tacnost proizvodnost ekonomicnost i bezbednost u radu (da neposredno ili posredno ne ugrozava coveka) Koji ce uslov biti prioritetan u izradi koncepta masine odreduje proizvodni

padatak.

Masina za obradu deformisanjem predstavlja aktivni deo sredstava rada koji .~a sledece funkcije i:

to da transformise dovedenu energiju (elektricnu, hemijsku i dr.) u mehanicku i istu preko alata preda predmetu obrade i da obezbedi radnim delovima alata, koji neposredno dejstvuju na predmet obrade, relativno medusobno kretanje po utvrdenim zakonima.

Masina za obradu materijala deformisanjem sastoji se od velikog broja zasebnih celina, razlicitih po funkciji i principu dejstva. Delove, odnosno celine, od >.3jih je masina sacinjena mozemo podeliti u dve grupe, i to:

osnovne delove masine pomocne delove masine.

Kada masinu cine samo osnovni delovi, naziva se prosta masina za obradu -_:erijala deformisanjem, a kada pored osnovnih postoje i pomocni delovi masina, tada c zove slozena masina.

Grupu osnovnih masina cine oni delovi masine bez kojih ona nije u stanju da --. ija svoju osnovnu funkciju, i tu spadaju:

noseca struktura (NS), ciji je zadatak da poveze sve ostale delove masine u jedinstvenu celinu, odrzava njihov medusobni odnos i

konfiguraciju u prostoru pri svim radnim uslovima i da primi i uravnotezi sva radna opterecenja;

pogonski sistem (PS), koji ima zadatak da po utvrdenom zakonu obezbedi potrebnu kolicinu energije i kretanje izvrsnom delu masine;

izvrsni dec (ID), koji ima zadatak za pricvrscivanje i nosenje alata; sistem za komandovanje i upravljanje (US), ciji je zadatak da obezbedi pustanje masine u rad, kao i njeno zaustavljanje i upravljanje rezimom rada i

sistem za podmazivanje (PO) ciji je zadatak da obezbedi adekvatno podmazivanje na svim mestima gde se javlja klizanje i kotrljanje pokretnih elemenata masine.

Gmpu pomocnih elemenata cine oni delovi bez kojih je masina sposobna da rivlja samo osnovnu funkciju. Njihova uloga je da poboljsaju konstrukcijsko tehnicke rehnoloske karakteristike masine. Broj ovih elemenata je veoma veliki i svakim danom sa razvojem nauke i tehnike i njihov broj povecava. Mogu se prema funkciji svrstati cetri velike grupe:

prvu grupu (PI) cine element! koji uticu na performanse masine(npr. Promena broja radnih ciklusa u jedinici vremena, promenahoda izvrsnog dela masine, promena raspolozive energije masineitd.);

drugu grupu (P2) cine oni delovi koji mehanizuju i automatizuju rad masine;

trecu grupu (P3) cine element! zastite koji imaju zadatak da zastite opsluzioca masine od povTede i zastite masinu od preopterecenja i ostecenja i

cetvrtu grupu (P4) sacinjavaju delovi masine kombinovanih funkcija predhodne tri grupe tj. delovi koji obavljaju istovremeno dve ili tri navedene funkcije. Obzirom da je veliki broj pomocnih delova masine i da postoji veliki broj konstruktivnih i koncepcijskih resenja osnovnih elemenata masine, danas postoji vrlo siroka lepeza vrsta i tipova masina za obradu materijala deformisanjem.

3.3. PODELA MASINA ZA OBRADU DEFORMISANJEM

Siroka lepeza koncepcijskih i konstrukcijskih resenja masina za obradu materijala deformisanjem, do vela je do njihove podele i klasifikacije po razlicitim osnovama. Masine za obradu deformisanjem mozemo da podelimo po:

- zakonu promene opterecenja u toku jednog radnog ciklusa- vrsti mehanicke energije koja se koristi za deformisanje predmeta obrade- nameni, odnosno vrsti tehnoloskog postupka koji masina moze da obavi- performansama- vrsti pogonskog mehanizma- broju pravca dejstva na predmet rada- zakonu promene brzine deformisanja- mogucnosti pristupa radnom prostoru masine i- konstruktivnom ili koncepcijskom resenju elmenata masine.

3.3.1. PODELA PO ZAKONU PROMENE OPTERECENJA

U zavisnosti od zakona promene opterecenja na izvrsenom delu masine za obradu deformisanjem u toku jednog radnog ciklusa razlikujemo:

- masine periodicnog dejstva i- masine kontinuiranog dejstva

3.3.2. PODELA PO VRSTI ENERGIJE

Prema nacinu dejstva radnog tela na predmet obrade, odnosno prema vrsti mehanicke energije (potencijalne ili kineticke), koja se koristi za deformisanje materijala koji se obraduje, masine za obradu deformisanjem dele se na:

- masine statickog dejstva ili prese,

- masine dinamickog dejstva ili cekice i

- masine staticko - dinamickog dejstva.

Razlike izmedu prva dva tipa masina (presa i cekica) je u brzini izvrsenog dela masine alata. Kod masina statickog dejstva kretanje alata obavlja se relativno malom brzinom u svim fazama obrade predmeta, dok je kod masina dinamickog dejstva brzina .-retanja izvrsenog dela masine, u momenta njegovog dodira sa predmetom obrade, relativno velika.

3.3.3. PODELA PO VRSTI TEHNOLOSKOG PROCESA

Prema vrsti tehnoloskih postupaka koji se mogu obaviti na masini razlikujemo vrste masina:

-univerzalne masine koje mogu obavljati razlicite tehnoloske operacije u zavisnosti od vrste postavljenog alata u njihovom prostoru (npr. u istoj krivajnoj presi se moze

predmet oblikovati procesima sabijanja, savijanja, prosecanja i dr. sto zavisi od vrste postavljenog alata, a ne tipa masine) i

-specijalne masine, koje se koriste iskljucivo za odredenu tehnolosku operaciju (npr. masine za zakivanje)

3.3.4 PODELA PO PERFORMANSAMA

Sa aspekta usaglasenosti potreba procesa i mogucnosti obrade sistema, ova ::cela je jedna od najznacajnijih. Analizom meritornih performansi masina za obradu ieformisanjem dolazi do tri osnovne karakteristike:

- deklarisana nominalna sila (Fn), odnosno maksimalna si la koju masina moze da ostvari na predmet obrade,

- raspoloziva" energija masine (Wr), tj. maksimalna energija koju moze da ostvari masina ujednom radnom ciklusu ideklarisani hod izvrsnog dela masine (H). Obzirom na pomenute performanse (Fn, Wr i H) izvrsena je podela masina na

1. masine sa garantovanom silom (tipicni predstavnik je hidraulicna presa)

2. masine sa garantovanom energijom (slobodno padajuci cekic)

3. masine sa garantovanim hodom (mehanicka krivajna presa)

3.3.5. PODELA PO VRSTI POGONSKOG SISTEMA

Pogonski mehanizam cine energetski , vezni i kineticki deo. Zavisno od T-r.cipa prenosa kretanja i energije kroz pogonski sistem, masine za obradu ffleformisanjem dele se na:

- mehanicke,

- hidraulicne,

- pneumatske i

- kombinovane

3.3.6. PODELA PO PRAVCU DEJSTVA

Prema ovoj podeli razlikujemo:

- masine jednostrukog dejstva,

- masine dvostrukog dejstva,

- masine trostrukog dejstva i

- masine visestrukog dejstva.

3.3.7. PODELA PO ZAKONU PROMENE BRZINE DEFORMISANJA

Sa aspekta ko defmise zakon promene brzine deformisanja masine za obradu deformisanjem se mogu podeliti u dve grupe:

-masine sa garantovanim zakonom promene brzine (predstavnik je mehanicka krivajna presa, posto zakon promene brzine defmise kineticki deo pogonskog sistema),

-masine sa negarantovanim zakonom promene brzine (predstavnik je slobodno padajuci cekic, kod koga zakon promene defmise proces obrade i predmet rada).

3.3.8. PODELA PO MOGUCNOSTI PRILAZA RADNOM PROSTORU

Radni prostor masina za obradu deformisanjem periodicnog dejstva odreden je om radnog stola, hodom izvrsenog dela mase i minimainim rastojanjem od siola do izvrsnog deia. U zavisnosti od koncepcijskog resenja nosece strukture,duje prilaz radnom stolu razlikujemo tri tipa masina:

- masine sa dvostrukim prilazom,

- masine sa trostrukim prilazom i

- masine sa cetvorostrukim prilazom.

3.3.9. PODELA PO KONSTRUKCIJSKOJ KONFIGURACIJI ELEMENATA

Ova podela uzima u obzir:

-tip nosece strukture (otvorena ili zatvorena)

-polozaj pogonskog sistema (gornji, donji, bocni ili podnagibom u odnosu na nosecu strukturu),

-resenje hidraulicnog sistema kod hidraulicnih masina (saakumulatorom ili bez njega, sa dve rarnpe),

-princip koriscenja energije zamajca kod mehanickih masina (potpuno ili delimicno koriscenje kineticke energije zamajca) oblik glavnog vratila kod krivajnih presa (kolenaste ekscentarske prese) broj tacaka vesanja izvrsnog deia masine.

4. ODRZAVANJE MASINA ZA OBRADU DEFORMISANJEM

4.1. RAZVOJ ODRZAVANJA

Na pocetku industryskog razvoja, aktivnosti izvodenja postupka tehnickog odrzavanja nisu bile zasnovane na nekim ekonomskim i tehnikim principima. I sama jroizvodnja bila je daleko od racionalne, pa su zato i sve ostale pratece aktivnosti bile Dotpuno zapustene. Nije postojala defmisana logisticka podrska.

Racionalizacijom proizvodnih procesa i afirmacijom teza o produktivnosti i efikasnosti, neophodnih za opstanak jednog preduzeca i aktivnosti koje dopunjuju rroizvodnju dobile su vaznost koju ranije nisu imale.

Medu razlicitim aktivnostima koje prate proizvodnju, tehnickog odrzavanja .remenom dobija na znacaju i pobuduje sve vecu paznju, na svim tehnickim i :ehnoloskim nivoima. Kao posledica toga nastaje i potreba za preventivnim i xorektivnim intervencijama, cije ce organizovano izvodenje doneti najvise koristi u preduzecu.

U pocetku industrijskog razvoja, kada je izmisljena parna masina, funkcija .drzavanja, u smislu preventive, nije postojala. Sve intervencije su se izvodile kada ;ode do otkaza. Popravka je obicno bila poverena samom rukovaocu. Kasnije se rormiraju grupe radnika za obavljanje tih poslova.

Vremenom, razvile su se i radionice koje su intervenisale na poziv radnika iz rroizvodriih pogona. Jos i danas postoje tragovi ovog postupka, narocito kod malih i ^rednjih preduzeca, gde se odrzavanje jos uvek smatra delom opsteg servisa, tj. smatra le da su aktivnosti usluga jedan od zadataka odrzavanja.O odrzavanju u modernom smislu pocinje da se go von nakon posle-ratne .onove pedesetih godina, na osnovu saznanja iz SAD.

4.2 . ZNACAJ ODRZAVANJA

Znacaj odrzavanja kao procesa i funkcije u preduzecu determinise mnostvo cinilaca, od kojih izdvajamo

tehnicko – tehnoloske inovacija funkcionalnosti sredstava rada odrzavanje radne sposobnosti sredstava rada duzi radni vek sredstava rada podizanje kvaliteta rada skladni tok procesa proizvodnje ekonomske doprinos kontinuiranom toku proizvodnje racionalno koriscenje sredstava rada u neposrednoj proizvodnji povecenje produktivnosti i ekonomicnosti u samom procesu proizvodnje

Problemu odrzavanja sredstava kod nas se ne poklanja dovoljno paznje. Radnici u neposrednoj proizvodnji cak smatraju da je to manje vazan posao. Zbog takvog shvatanja javljaju se sledece posledice:

cesce dolazi do zastoja u procesu proizvodnje zbog iznenadnih otkaza

cesce se javljaju zakasnjenja u izvrsenju ugovorenih obaveza u isporuci gotovih proizvod

veci su troskovi neposredne proizvodnje, kao logicna posledica duzih i cescih otkaza na sredstvima rada.

Zbog toga je potrebno razviti tehnologiju odrzavanja sredstava rada u svim fazama: projektovanju, izradi, montazi i investicionom odrzavanju.

Kolika se paznja posvecuje odrzavanju u svetu, pokazuje cinjenica da od ukupnog broja zaposlenih, gotovo svaki treci radi u sluzbi odrzavanja. Zastupljenost visih kvalifikacija (VSS i VS) u odrzavanju je relativno niska (8 % do 14 %).

Dugorocno planiranje u odrzavanje se primenjuje u preko 40%, a pracenje istorije opreme se vrsi preko 55% proizvodnih sistema. U industriji SAD u oko 80% proizvodnih sistema sa primenjuju standardna vremena za aktivnosti odrzavanja. Primena racunara u funkciji odrzavanja kod nas prakticno tek pocinje dok je u razvijenim zemljama, gotovo u svim oblastima tehnickih sistema, siroko zastupljena.

4.3. CILJEVI ODRZAVANJA

Tehnicko odrzavanje sistema obuhvata mere koje zadiru u podrucje proizvodaca i korisnika tehnickog sistema (masine). Osnovni zadaci odrzavanja pocinju projektovanjem, konstruisanjem i izradom tehnickih sistema koji treba da imaju karakteristiku trosenja, koja treba da umanjuje i usporava proces habanja, trosenja. povisuje nivo eksploatacione pouzdanosti (verovatnocu ispravnog rada) u radu i podesava zivotni ciklus sistema.

Proces trosenja (habanja) sistema jedan je od uzroka da odrzavanje mora postojati u zivotnom ciklusu sistema. Proizvodac sistema mora voditi racuna da trosenje bude u granicama projektovanog, a korisnik da uslovi trosenja za vreme procesa eksploatacije sto manje dodu do izrazaja.

Svrsishodnost odrzavanja se moze do kraja sagledati samo kroz efikasnost ovog procesa proizvodnje, da troskovi odrzavanja i troskovi zbog zastoja u proizvodnji budu sto manji a produktivnost proizvodnje sto veca. Odnosno, zbir svih troskova po jedinici kapaciteta (proizvoda) nastalih zbog projektovanja, izrade eksploatacije i odrzavanja tehnickih sistema, nezavisno od vremena i mesta gde su nastali, pre planiranog zivotnog ciklusa (veka trajanja), moraju teziti nekom minimumu.

Koristeci tehnicko odrzavanje za obezbedenje osnovnog procesa proizvodnje (koriscenja) preuzima se puno medusobno zavisnih zadataka: ideoloskih, tehnickih, tehnoloskih, organizacionih i ekonomskih.

Moze se reci da je odrzavanje tehnickih sistema funkcija proizvodnje koja obuhavta sve postupke koje treba preduzeti da tehnicki sistemi budu sto duze u ispravnom (radnom) stanju, da u zivotnom ciklusu rade sa dozvoljenim nivoom pouzdanosti, produktivnosti i ekonomocnosti. To znaci da odrzavanje u mnogome utice na povisenje nivoa efikasnosti poslovanja preduzeca.

Odrzavanje mora efikasno raditi na sprecavanju i otklanjanju otkaza (stanja "u otkazu"). Otkazi se nacelno sprecavaju preventivnim odrzavanjem (odrzavanjem pre nastanka

otkaza), a otklanjaju se korektivnim (odrzavanje posle otkaza) ili kombinovanim odrzavanjem.

Tehnicki sistemi za proizvodnju se sve vise mehanizuju i automatizuju, sto znaci da moraju da rade sto pouzdanije. Zbog toga se naglo siri pojam odrzavanja, pri cemu se danas moze reel da je odrzavanje proces koji omogucava upravljanje tehnickim stanjem i pouzdanoscu u toku zivomog ciklusa sistema. Nadalje, ciljevi odrzavanja, izmedu ostalog, zalaze i u sferu ekonomije poslovanja, pa se iskazuju u vidu racionalizacije i nacelno su merljivi. Zbog svega toga, savremena nauka proces odrzavanja sve vise izucava i podize na visi nivo znacajnosti u privredi i drustvu.

Osnovni ciljevi koji treba da se postignu procesom odrzavanja su :

obezbedenje (maksimiziranje) potrebnog nivoa pouzdanosti tehnickihsistema u procesu eksploatacije,

minimiziranje ukupnih troskova odrzavanja (direktnih i indirektnih),

sprecavanje i'ogranicavanje zastarenja tehnickih sistema,

zajednicko ucesce (sa svim funkcijama u preduzecu) u upravljanju proizvodnjom i finansijama,

postizanje boljeg kvaliteta proizvoda,

povecanje produktivnosti rada u proizvodnji,

povisenje nivoa motivisanosti za rad (neispravni tehnicki sistemi izazivaju lose stanje i odnose, pa i nezgode, kako u samom preduzecu tako i u njegovom okruzenju,

cuvanje svih raspolozivih resursa u preduzecu,

isporuka proizvoda kupcima na vreme i dr.

4.4. ORGANIZACIJA SISTEMA ODRZAVANJA

Organizacija sistema odrzavanja defmise odnose koji treba da postoje izmedu pojedninih nivoa, odnosno mesta - radionica, u kojima se sprovode postupci odrzavanja. Ukoliko je sistem odrzavanja slozeniji tj. ukoliko ima vise mesta ill radionica u kojima se obavlja odrzavanje, struktura sistema odrzavanja je slozenija. te je njegova organizacija kompleksnija. Organizacija sistema odrzavanja neposredno utice i na sistem snabdevanja rezervnim delovima i drugim materijalima.

4.5. TEHNOLOGIJA ODRZAVANJA

Tehnologija odrzavanja defmise postupke odrzavanja i nacin sprovodenja postupka odrzavanja. Tehnologijom odrzavanja odreduje se na koji nacin postupak treba da se obavi, sa kojim alatom, kojim redosledom, u kom vremenu.

Ovo se odnosi na svaki nivo odrzavanja posebno, a i na sve predvidene postupke odrzavanja:

osnovno odrzavanje od strane rukovodioca,

preventivni periodicni pregledi, podmazivanje

tehnicka dijagnostika, preventivne zamene delova,

trazenje i otklanjanje slabih mesta, preventivne periodicne popravke.

Ocigledno je da tehnologija odrzavanja zavisi u velikoj meri od konstrukcijskih i drugih osobina sistema koji se odrzava, ali isto tako i od uslova pod kojima se odrzavanje sprovodi. Isti uticaj imaju ekonomski cinioci, koji se odnose na raspolozive kapacitete, produktivnost, potrebnu brzinu obnavljanja postupka odrzavanja, odnosno potrebnu gotovost tehnickih sistema itd. Shodno tome, tehnoloski postupci odrzavanja mogu se resiti na razlicite nacine, zavisno od niza bitnih uticajnih cinioca.

Posebni problemi u okviru tehnologije odrzavanja treba da se resavaju pri projektovanju radionica za odrzavanje tehnickih sistema. Ovi zadaci se resavaju uz pomoc metoda operacionih istrazivanja uz detaljne analize ekonomicnosti i rentabilnosti. Polaznu osnovu cini detaljno razraden postupak radnih operacija, uz dovoljno jasno preciziranje potrebne opreme, prostora, pomocnih uredaja, radne snage (kvalifikacija) i drugih parametara.

Ocigledna je stvar da tehnologija odrzavanja moze biti za svaki posebni slucaj resena na mnogo razlicitih nacina. Svako resenje vise ili inanje neposredno utice na kvalitet sistema odrzavanja, odnosno na pogodnost odrzavanja, pogodnost i druge karakteristike procesa odrzavanja, a isto tako i na troskove odrzavanja i ukupne troskove ostvarene efikasnosti. Izbor tehnologije odrzavanja predstavlja, prema tome jednu od najznacajnijih faza u projektovanju sistema odrzavanja jednog tehnickog sistema.

Na izbor tehnologije odrzavanja neposredno uticu i druge komponente sistema odrzavanja, odnosno koncepcija i organizacija sistema odrzavanja. To znaci da sistem odrzavanja treba da se projektuje jedinstveno trazeci uvek najpovoljnije kompromise mogucih pojedinacnih resenja.

OSNOVNI POSTUPCI PREVENTIVNOG ODR2AVANJA HIDRAULICNE PRESE

1. OSNOVNO ODRZAVANJE OD STRANE RUKOVAOCA

- primopredaja postrojenja u rad izmedu rukovalaca- 6i5cenje i pranje- dolivanje goriva, tednosti i maziva- pritezanje manjih olabavljenih spojeva- nadzor rada postrojenja koriScenjem raspolozivih instrumenata ugradenih u kontrolnu tablu

2. PREVENTTVNI PERIODICM PREGLEDI

- periodidni pregledi i manje revizije- antikoroziona za&ita- ispitivanja i opravke manjeg obima

3. PODMAZIVANJE

- dodavanje, zamena i kontrola ulja i maziva- kontrola istrosenosti delova- regeneracija ulja i maziva

4. PREVENTIVNE ZAMENE DELOVA SISTEMA

- zamene " po konstantnom datumu "- zamene " po konstantnoj trajnosti"

5. TEHNlCKA DIJAGNOSTIKA

- pracenje istorijata promene stanja- tehnidka dijagnostika stanja- prognoza tehnifikog stanja

6. TRA^ENJE I OTKLANJANJE SLABIH MESTA

- algoritam traienja slabog mesta ill otkaza- inovacije i racionalizacije

7. PREVENTIVNE PERIODlCNE OPRAVKE (profilakse)

- male (lake ) opravke- srednje opravke

8. GENERALNE PREVENTIVNE OPRAVKE ( remom sa modernizacijom )

4.6. PODELA TEHNICKOG ODRZAVANJA

Funkcija odrzavanja moze se podeliti na jednostavnije delove i to : Prema klasicnoj podeli na:

korektivno odrzavanja

prevent!vno odrzavanje

kombinovano odrzavanje

Prema karakteru grup'a aktivnosti na :

neposredno odrzavanje (aktivnosti koje se izvode na samom tehnickom sistemu),

posredno odrzavanje (aktivnosti se ne izvode na samom tehnickom sistemu, izrada rezervnih delova i si.)

Prema metodologiji izvrsavanja radnih zadataka na :

neplanirano odrzavanje (aktivnosti koje se izvode bez odredenog plana od slucaja do slucaja)

planirano odrzavanje i

odrzavanje prema stvamom tehnickom stanju (aktivnosti odrzavanja za upravljanje tehnickim stanjem i pouzdanoscu u procesu eksploatacije sistema)

Prema izvorima finansiranja :

tekuce odrzavanje (preventivni periodicni pregledi, ciscenja, podmazivanja, kontrolni pregledi, otklanjanje slabih mesta, popravke i dr.)

investiciono odrzavanje (velike - generalne opravke) koje se fmansiraju iz amortizacije osnovnih sredstava

Savremene metode odrzavanja koje u poslednje vreme privlace najvise paznjesu:

odrzavanje prema pouzdanosti (Reliability Centered Maintenance -RCM)

totalno produktivno odrzavanje (Total Productive Maintrance -TPM)

Posebna paznja obratice se klasicnom pristupu odrzavanja i savremenim metodama odrzavanja.

5. KLASICAN PRISTUP ODRZAVANJU SREDSTAVA RADA

Prema klasicnoj podeli razlikujemo tri modela odrzavanja:

Korektivno odrzavanje

Prevent!vno odrzavanje i

Kombinovano odrzavanje.

5.1. KOREKTIVNO ODRZAVANJE

Ovaj vid odrzavanja predstavlja odrzavanje koje se sprovodi nakon nastanka otkaza sa ciljem da se sastavni deo masine (ill cela masina) vrati u prvobitno stanje, stanje pre nastanka otkaza.

Nastankom otkaza po pravilu dolazi do naglog ispadanja sistema iz rada. Posle ispada, sastavni deo masine koji je otkazao, zamenjuje se no vim ili se popravlja. Rasipanje vremena u otkazu izazvanog odrzavanjem, kao i duzina trajanja celog procesa, relativno je veliko.

Obzirom da je momenat ispadanja nemoguce predvideti, ogranicene su i mogucnosti organizacione i tehnoloske pripreme. Ostecenje nekog sastavnog dela sistema cesto ima za posledicu ostecenje ostalih delova sistema, pa se ukupna steta znatno povecava.

Nedostaci korektivnog odrzavanja su :

sastavni delovi i /ili naglo ispadaju iz rada, tako da se termini otkaza ne mogu predvideti,

svi otkazi se operativno otklanjaju, pa je velika verovamoca da ce doci do duzih zastoja izazvanih odrzavanjem i

nemogucnost planiranja aktivnosti odrzavanja.

Prednosti ovog vida odrzavanja su :

potpuno iskoriscenje : "rezervne upotrbljivosti" i

nije potrebno poznavati zakonitosti ostecivanja sastavnih delova.

Korektivno odrzavanje se u industriji, danas, sve manje primenjuje. Uglavnom se primenjuje u slucajevima kada otkaz sastavnog dela masine moze da dovede do ugrozavanja sigurnosti radnika, tezih havarija ili drugih veoma dugih stanja "u otkazu".

5.2. PREVENTIVNO ODRZAVANJE

Ovaj vid odrzavanja predstavlja odrzavanje koje se sprovodi po predhodno odredenim vremenskim intervalima i postupcima u cilju smanjenja verovatnoce otkaza na masinama. Ima zadatak da omoguci da masina ostane u upotrebi do kraja svog tehnickog veka.

Kada prevent!vno odrzavanje nije uvedeno u proizvodni proces, u njemu se neprekidno javljaju nepredvidene opravke, koje nastaju kao posledica iznenadnih otkaza ili lomova na masini. Preventivne opravke imaju zadatak da na masini, na kojoj je doslo do dotrajalosti ili istrosenosti potrebnih elemenata, iste dovede u red, zamene novim ili repariranim rezervnim delovima.

Preventivne opravke predstavljaju kompleks tehnickih operacija za opravku i zamenu pohabanih delova, kao i za proveru i podesavanje masine u cilju obezbedenja ispravnog funkcionisanja masine u periodu izmedu dve opravke.

Preventivno odrzavanje strucnjaci na podrucju odrzavanja razlicito tumace. Jedna krajnost je tumacenje da je to sistem koji obuhvata unapred planirane opravke i zamene delova, kako bi se vise sprecili iznenadni otkazi u radu sredstava za rad (ruski koncept). Druga krajnost je tumacenje da se taj sistem mera odrzavanja koje se bazira na posmatranju ponasanja sredstava za rad (stalno pracenje stanja pojedmih delova sredstava za rad pomocu indikatora i instrumenata i posebni periodicni pregledi). Ovaj sistem u stvari je izrazen anglo - americkim pojmom on condition maintenance (odrzavanje na osnovu stanja).

U praksi organizevanih preduzeca razvijenih zemalja, a sve cesce i kod nas, nailazi se na kombinovana resenja navedenih dveju krajnosti.

Do sada najjednostavniju defmiciju pojma preventivnog odrzavanja (preventivnog - planskog odrzavanja) razradili su Nemci. Oni najpre defmisu pet pojmova :

Popravak je aktivnost kojom se otklanja nepravilnost u radu masineodnosno postrojenja;

Nega sadrzi podmazivanje, ciscenje, zastitu i si. a ima zadatak dasto je moguce duze odrzi masinu, odnosno postrojenje u ispravnomstanju;

Pregled ima za cilj utvrdivanje stvarnog stanja masine, odnosno postrojenja i njihovih sastavnih delova;

Potrebno stanje je stanje masine, postrojenja i njihovih sastavnih delova, koje je potrebno za njihovo neometano funkcionisanje i

Stvarno stanje je stanje u kom se masina, postrojenje i njihovi delovi stvarno nalaze

Pregledi za utvrdivanje stvarnog stanja okosnice su citavog sistema, jer treba da posluze za regulisanje svih aktivnosti odrzavanja, kao sto su :

korekcije u nezi (npr. zahtev za promenu vrste maziva, cime se usporava trosenje),

ucestalost pregleda, jer ako se stanje od pregleda do pregleda malo menja, moguce je predvideti rede preglede i obrnuto

potreba popravke pre dostizanja granice potrebnog stanja i

potreba za analizom slabog (kriticnog) mesta, ako je trosenje isuvise brzo

Kod nas je prihvacena defmicija preventivnog odrzavanja koja ima teziste prevashodno na odrzavanju na osnovu stanja, ali u potrebnoj meri ukljucuje i planske popravke.

Neki od spomenutih modela preventivnog odrzavanja su:

sa kontrolom parametara

sa kontrolom nivoa pouzdanosti

5.2.1. MODEL ODRZAVANJA PREMA STANJU SA KONTROLOM PARAMETARA

Model odrzavanja prema stanju sa kontrolom parametara mora imati predupredni karakter. Planiraju se periodicnost, obim radova za tehnicku dijagnostiku, dok se predupredni karakter obezbedjuje putem stalnog pracenja (kontrole) tehnickog stanja sistema u cilju otkrivanja predotkaznog stanja (δ1) i granice istrosenosti (δ2=δmax).

Za otkrivanje stanja δ1 i δ2, moze se iskoristiti princip odredivanja preduprednih tolerancija za dijagnosticke parametre (dijapazon izmedu maksimalnog i predotkaznog nivoa parametra). Pri tome, otkaz sistema nastaje onog trenutka kada parametar stanja sistema dostigne granicni nivo (δ2).

Ako parametar stanja dostigne vrednost δ1 to znaci da treba izvrsiti neke aktivnosti odrzavanja kako bi se izbegao otkaz sistema.

Odrzavanje prema stanju sa kontrolom parametara, predstavlja skup pravila za odredivanje rezima dijagnostike sastavnih delova sistema u realnom procesu eksploatacije i donosenja odluka o neophodnosti za njihovu zamenu ili za neophodni

obim odrzavanja na osnovu informacije (tekucih ili sakupljenih) o stvarnom tehnickom stanju sistema.Posto se stvarno tehnicko stanje sistema stalno menja, a dijagnostika se ne moze redukovati samo na jedno odredeno stanje, sledi da ono mora podrazumevati pracenje i registrovanje merljivih promena flzickih koordinata stanja. Zapravo, obrada mernih velicina, odnosno procenjivanja stanja sistema osnovni je zadatak odrzavanja prema stanju sa kontrolom parametara.

Aktivnosti odrzavanja prema stanju vrse se u funkciji tehnickog stanja sistema koje se utvrduje procesom tehnicke dijagnostike. Po odredenoj dinamici vrsi se dijagnostika stanja sistema i na osnovu dobijenih rezultata donosi se odluka o sprovodenju aktivnosti odrzavanja (opravka, zamena i si.) ili o daljem radu tehnickog sistema.

5.2.2. MODEL ODRZAVANJA PREMA STANJU SA KONTROLOM NIVOA POUZDANOSTI

Osnovni prilaz pri definisanju odrzavanja prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti, svodi se na to, da se sastavni delovi sistema korisie bez ogranicenja meduremontnog resursa, uz izvrsenje neophodnih aktivnosti odrzavanja pri otklanjanju nastalih otkaza, dok se stvarni nivoi pouzdanosti naiaze u granicama utvrdenih (dozvoljenih) normi. Ako dode do odstupanja, preduzimaju se mere za povisenje nivoa pouzdanosti pojedinih sastavnih delova sistema. Znaci, kao kriterijum tehnickog stanja, kod ovog modela odrzavanja, usvojen je nivo pouzdanosti koji se izrazava pokazateljima pouzdanosti. Za resenje postavljenog zadatka takav pokazatelj mora posedovati maksimum informacija o tehnickom stanju sistema, mora da bude pogodan za obavijanje uporedne analize, a isto tako mora biti kritican prema promenama procesa tehnicke eksploatacije sistema u celini.

Odrzavanje prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti, moze se defmisati kroz nekoliko osnovnih etapa:

defmisanje baznog nivoa pouzdanosti na osnovu preporuka proizvodaca opreme i nivoa koriscenja oprema u pogonu; defmisanje srednjeg eksploatacionog nivoa pouzdanosti na osnovu istrazivanja i pracenja;

kontrola eksploatacionog nivoa pouzdanosti preko odgovarajuceg parametra; odredivanje trenutnog eksploatacionog nivoa pouzdanosti odredenim metodama tehnicke dijagnostike; prognoziranje eksploatacionog nivoa pouzdanosti; sprovodenja aktivnosti (postupka) preventivnog odrzavanja u cilju vracanja nivoa pouzdanosti na potreban nivo.

Uvodenje odrzavanja prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti za tehnicke sisteme u industriji predvida resavanje niza organizacionih i tehnickih zadataka, obradu podataka o pouzdanosti, razradu metoda utvrdivanja gornjeg dozvoljenog nivoa pouzdanosti, organizaciju operativnog uporedlvanja stvarnog nivoa pouzdanosti sa dozvoljenim i analizu posledica uz obavezno koriscenje racunara, formiranje pouzdanih

kriterijuma za dalju eksploataciju sistema u slucaju pojave predotkaznog stanja, shodno istrazivanju zakonitosti promene karakteristika pouzdanosti.

Na osnovu procenjenih intenziteta otkaza sastavnih delova sistema moze se pristupiti prognoziranju intenziteta otkaza. Ovo se moze raditi na tri razlicita nacina:

1. Procena pouzdanosti na principu slicnosti sastavnih delova (napravljena sa 2-3 alternative),

2. procena pouzdanosti metodom nabrajanja sastavnih delova (za delove identinicnih funkcija, ali razlicitih izvodenja, i

3. Procena pouzdanosti analizom naprezanja.

Posebno mesto kod ovog modela odrzavanja zauzima izbor i namena dozvoljenog nivoa pouzdanosti, koji se utvrduje za svaki sastavni deo i/ili sistema uz analizu troskova odrzavanja. Za pocetak primene odrzavanja prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti moguce je utvrdivanje dozvoljenog nivoa pouzdanosti na osnovu iskustva u eksploataciji sistema za prethodnih 3-5 godina. Tako se moze preporuciti primena periodicnosti kontrole: dnevna, nedeljna, mesecna, kvartalna i godisnja, u zavisnosti od vrste ili uloge tehnickog sistema u proizvodnom lancu.

Koriscenje odrzavanja prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti, koje bazira na obradi statickih podataka,u toku celog perioda eksploatacije pretpostavlja siroku primenu racunara. Pri tome se racunar koristi ne samo kao sredstvo operativne obrade podataka, nego i kao aktivna karika koja upravlja tehnickom eksploatacijom sistema uz optimalne troskove.Najslozeniji zadatak kod odrzavanja prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti jeste operativna ocena pouzdanosti sastavnih delova i/ili sistema u eksploataciji.

Odrzavanje prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti moze se primeniti na sastavne delove i/ili sisteme za koje:

pouzdanost omogucuje obezbedenje izvrsenja svih zahteva tehnicke i ekonomske efikasnosti procesa tehnicke eksploatacije sistema u celini

troskovi odrzavanja sa kontrolom nivoa pouzdanosti ne prelaze troskove planiranog preventivnog odrzavanja ili odrzavanja prema stanju sa kontrolom parametara, osim u izuzetnim slucajevima,

se obavlja indikacija otkaza tehnoloskim instrumentima koji su ugradeni u sistemu ili penosnim instrumentima u manjem broju slucaja,

konstrukcija sistema poseduje visoku tehnologicnost,

otkazivanja ne mogu izazvati vece havarijske i njima slicne situacije, i

je moguce primeniti eksponencijalnu i normalnu raspodelu verovamoce bez otkaznog rada.

Uvodenje odrzavanja prema stanju sa kontrolom nivoa pouzdanosti za tehnicke sisteme u industriji predvida resavanje niza organizacionih i tehnickih zadataka, od kojih su najvazniji: organizacija sistema stalnog operativnog sakupljanja i obrade podataka o pouzdanosti, razrada metoda utvrdivanja gornjeg dozvoljenog nivoa pouzdanosti, organizacija operativnog uporedivanja stvarnog nivoa pouzdanosti sa dozvoljenim i analiza posledica uz obavezno koriscenje racunara, formiranje pouzdanih kriterijuma za dalju eksploataciju sistema u slucaju pojave predotkaznog stanja, shodno istrazivanju zakonitosti promene karakteristika pouzdanosti.

5.3. KOMBINOVANO ODRZAVANJE

Ovaj vid odrzavanja predstavlja kombinaciju korektivnog i preventivnog odrzavanja u smislu koriscenja tehnickog sistema do pojave stanja "u otkazu" na nekom od sastavnih delova sistema, a zatim se korektivnim odrzavanjem obavlja vracanje sistema u stanje "u radu" i kasnije se vrse zahvati preventivnog odrzavanja po propisanom postupku.

Proces izbora metode odrzavanja zasnovan je na sistemskoj analizi uticaja u postupku odlucivanja u smislu :

ukupne efektivnosti odredene metode odrzavanja

vremenskih intervala izvodenja aktivnosti odrzavanja i

zavisnosti ukupnih troskova i vremena izvodenja aktivnosti odrzavanja.

6. SAVREMENE METODE ODRZAVANJA

U Japanu krajem 50-ih godina uvedeno je preventivno odrzavanje koje se razvilo u produktivno odrzavanje. Krajem 60-ih se uvodi tzv. Totalno odrzavanje (TM) jer konvencionalna ekipa za odrzavanje nije mogla sama da odrzava visoko automatizovane tehnicke sisteme. Zbog toga je rukovalac zaduzen i za odrzavanje. Ovo je proizaslo iz vec razvijene koncepcije "TOTALNA KONTROLA KVALITETA" (total quality controle-TQC). Filozofija prilaza je da odrzavanja obezbedi "0 otkaza" tehnickih sistema, slicno kao kod kvaliteta ( "0 defekt").

Osnovna defmicija Totalnog odrzavanja moze se dati prema:

1. Cilj TM je maksimizacija iskoriscenja (raspolozivosti) tehnickih sistema (sto manje otkaza),

2. Formira ukupan sistem PM (productive maintenance) - preventivnog odrzavanja u toku zivotnog ciklusa tehnickog sistema,

3. Pokriva sva odeljenja (planiranje, eksploatacijom, odrzavanja ltd.),

4. U odzavanju ucestvuju svi zaposleni ( od rukovodilaca do izvrsilaca u pogonu),

5. Unapredjenje PM motivisanjem rukovodstva ( npr.aktivnosti "kruzoka" - malih grupa).

TM ima za cilj da maksimalizuju ucinak tehnickog sistema pri rnimmalnim troskovima u toku zivotnog ciklusa eJiminacijom tzv. " sest velikih gubitaka" koji smanjuju efikasnost sistema.

a) gubitci zbog zastoja:

- iznenadni otkazi,

- postavljanje i podesavanje opreme ( npr.zamena alata),

b) gubitci efikasnosti (brzina rada) :

- prazni hodovi i mail zastoji

- smanjenje stvarne brzine rada ( u odnosu na projektovanu)

c) greske u procesu:

- otklanjanje gresaka u toku radne operacije,

- pad dohotka zbog gubitaka nastalih izmedu pocetne i stabilne proizvodnje

Aktivnost grupa u TM se razlikuje od kruzoka kvaliteta. Ralika izmedu TM i TQC se moze sagledati u tabeli 4. Moze se zakljuciti da su TM i TQC identicni sarno po cilju: ukupno usavrsavanje. Osnovu TM cine pet aktivnosti, koje predstavljaju minimum pri uvodenju:

1. Poboljsanje efektivnosti svakog dela sistema: izbor modela opreme i formiranje projektnog tima, obavljanje aktivnosti individualnog usavrsavanja u cilju eliminisanja sest glavnih vrsta gubitaka i poboljsanja sveukupne efektivnosti tehnickih sistema za svaki model,

2. Autonomno odrzavanje koje izvode rukovaoci. Obavljanje aktivnosti autonomnog odrzavanja u malim grupama upotrebljavajuci "step" metod,

3. Kreiranje planske pripreme za odrzavanje (i svih postupaka korektivnog i preventivnog odrzavanja),

4. Obuka za usavrsavanje operativnih znanja i znanja u vezi odrzavanja,

5. Priprema inicijalnog upravljanja tehnickim sistemom (stvaranje sistema koji bi garantovao pouzdanost i pogodnost odrzavanja pocevsi od etape konstruisanja i proizvodnje, do obezbedlvanja ekonomicnog funkcionisanja).

Da bi se moglo primeniti pet aktivnosti, nuzno je obezbediti pripremne korake, date u tabeli 1.

Faze uvodenja i primene predstavljaju aktivnosti koje su "stub" TM, koje pocinju fazom "lansiranje".

Aktivnosti autonomnog odrzavanja pretpostavljaju "kljuc" razvoja i uvodenja TM.Ocigledno je da metodologija TM trazi poseban odnos radnika prema masini, mnogo iskustva, ali jos vise paznje i stalne brige. U torn smislu ova koncepcija povezuje klasicnu koncepciju preventivnog odrzavanja sa aktuelnom koncepcijom "kolektivizacije odgovoniosti" svih radnika, odnosno svih ucesnika u proizvodnom procesu. Drugim recima, odgovornost za sprovodenje i kvalitet postupaka odrzavanja u ovom slucju imaju svi zaposleni. To ne znaci da se za donosenje odluka o odrzavanju u slucaju koncepcije TPM ne koriste i informacije o pouzdanosti, vec se samo insistira na "totalnoj" odgovornosti radnika za masine na kojima rade, tj. svih zaposlenih za poslove na kojima rade.

Kategorija Etapa Glavne tacke

1 . Uprava preduzeca objavljuje odluku o uvodenju TM

Namera se objavljuje na internom TM sastanku

2. Edukacija i kampanja za uvodenje TM

Izvrsioci: prakticna obuka svih nivoa

Pripremna faza 3. Stvaranje organizacije koja ce promo visati TM

Specijalne radne grupe

4. Ustanovljavanje osnovne politike i ciljeva TM

- pokazatelji i ciljevi - predvidanje efikasnosti

5. Formulisanje glavnog planarazvojaTM

Od priprema za uvodenje do faze potpune primene

Pocetna faza uvodenja 6. "Lansiranje" TM Pozivaju se: potrosaci, kompanije - filijale, kompanije u kooperaciji

7. Povisenje nivoa efikasnosti delova oprema

- izbor modela opreme - formiranje projektnog tima

8. Kreiranje pripreme za autonomno odrzavanje

- "step" metod - primena i potvrda metoda

Faze primene 9. Kreiranje planske pripreme za odrzavanje

- periodicno odrzavanje i predvidivo odrzavanje - stvaranje i primena sistema za terminiranje odrzavanja

lO.Obuka za usavrsavanje operativnih znanja

Kolektivna edukacija rukovodilaca

1 l.Primena inicijalnog upravljanja

- nacrt preventivnog odrzavanja (pre nastanka otkaza) -inicijalno odrzavanje LCC

Faze potpune uvedenosti uTM

12.Savrsena primena i visi nivo TM

- kandidovanje za nagradu - teznja visim ciljevima

Tabela 1. Pripremni koraci primene pet aktivnosti

6.1. UNAPREDENJE PREVENTIVNOG ODRZAVANJA PRIMENOM METODA TEHICKE DIJAGNOSTIKE

Klasicne koncepcije preventivnog planskog odrzavanja, koje polaze od unapred defmisanih intervala zahteva odrzavanje tehnoloske opreme, ne mogu obezbediti optimalne rezultate odrzavanja. Ovaj problem je narocito izrazen kod odrzavanja savremene, visokoproduktivne tehnoloske opreme u industriji, gde zastoj jednog tehnickog sistema u relativno kratkom vremenskom intervalu cesto zaustavlja ili bitno remeti proizvodni ciklus vise proizvodnih pogona.

Iskustvo na odrzavanju pokazuje da najveci deo tehnickih sistema, uprkos delovanju poremecajnih faktora sa slucajnim karakterom raspodele, otkaza u vremenu, najcesce ne gubi svoje radne karakteristike naprecac, vec u procesu koji se kontinuirano odvija i traje.

Nagovestaj nekog otkaza po pravilu je prisutan mnogo pre upadljive eskalacije i eventualne havarije koja postrojenje cine neupotrebljivim. Tako je nastala ideja da se klasichb preVe'ntivno odrzavanje,'bazirano na "cvrstim" planskim terminima zameni preventivnim "odrzavanjem po stanju". Ovakvo odrzavanje izvodilo bi se prema potrebi i to u nejednakim vremenskim intervalima.

Osnovne vrednosti svakog odrzavanja jesu :

izvodenje radova na odrzavanju samo u situaciji kada su oni zaista neophodni,

intervencija odrzavanja neposredno pred nastanak, sad vec ocekivanog otkaza

izvodenje kvote otkaza i ostalih planiranih i neplaniranih zastoja na moguci minimum.

Postoji i nekoliko osnovnih uslova koje treba ispuniti da bi primena tehnicke dijagnostike dala ocekivane rezultate :

otkazi nastaju postepeno

odredena karakteristika stanja, koja se moze izmeriti, jasno ukazuje na stanje odredenog dela

potency alni otkazi mogu ugroziti bezbednost radnika i mogu dovesti do znatnih troskova odrzavanja

moguce je postaviti takav sistem pracenja stanja koje ce obaviti blagovremeno upozorenje predstojeceg otkaza, radi preuzimanja odgovarajucih mera

troskovi pracenja stanja i otklanjanja tako uocenih nedostataka bili bi mnogo manji od troskova otklanjanja iznenadnih otkaza i ostalih troskova

postoji odgovarajuca kadrovska baza i tehnicke mogucnosti za organizaciju i izvodenje neophodnih aktivnosti odrzavanja po stanju i

u kolektivu postoji razumevanje, zainteresovanost i podrska ovom znacajnom poslu, posebno od strane poslovodnih organa.

6.1.1. OSNOVE KONCEPTA TEHNICKE DIJAGNOSTIKE

Tehnicka dijagnostika obuhvata sve neophodne mere koje se na postrojenju izvode, da bi se utvrdilo stvarno stanje u kome se ono nalazi, a zatim, ako je to potrebno, propisati mere za korekciju stanja, do nivoa koji je prihvatljiv za optimalnu eksploataciju.

Tehnicka dijagnostika se sprovodi kroz sledece aktivnosti:

detekcija stanja

analiza stanja

propisivanje korektnih mera i

zavrsna analiza

Detekcija stanja je najelementarnija aktivnost tehnicke dijagnostike i ima za cilj da utvrdi da li se karakteristicna velicina stanja posmatranog postrojenja nalazi u okviru posmatranog postrojenja i da li se nalazi u okviru propisanih granica. Vrsi se periodicno po utvrdenom programu.

Ucestalost detekcije stanja je funkcija predhodno utvrdenog stanja postrojenja. Ako se detekcijom utvrdi rastuci trend karakteristicne velicine stanja, onda se i ucestalost detekcije poveceva. Ako se detekcijom utvrdi da stanje naglo pogorsava da je prekoracen neki nivo pristupa se analizi stanja.

Analiza stanja ima za cilj da utvrdi uzroke pogorsanog stanja, kako bi bilo moguce izvrsiti potrebnu korekciju.

Na osnovu izvrsene detaljne analize (obicno preko vise metoda) vrsi se propisivanje potrebnih korektivnih mera na postrojenju.

U okviru vremenskog intervala Att se vrse potrebne aktivnosti da bi se postrojenje svelo u okvire prihvatljivog stanja (ispod nivoa 1).

Ako se u meduvremenu dostigne nivo 2, neophodno je da se postrojenje hitno zaustavi i spreci havarija. Zavrsna analiza je postupak naknadne analize stanja, po izvrsenim propisanim korektivnim aktivnostima, kako bi se utvrdilo da li su zaista otklonjeni svi uzrocnici predhodno nastalog pogorsanog stanja.

6.1.2. METODE TEHNICKE DIJAGNOSTIKE

U praksi sa za analizu stanja jednog postrojenja obicno koristi vise metoda, postupak tehnicke dijagnostike da bi se identifikovali najuticajniji uzrocnici pogorsanog stanja. Kod postavljanja integralnog dijagnostickog sistema, najvaznije je voditi racuna da se svi podaci o stanju skupljaju u jedinstvenu bazu podataka.

Metode dijagnostike (ili posrupke dijagnostike) moguce je klasifikovati prema sledecim obelezjima :

1. prema nameni:

- tekuce

- sa karakterom prognoze

2. prema karakteru i obimu iskoriscenja informacije:

- determinisane

- statisticke

3. prema metodoloskom pristupu i kontroli tehickog stanja objekta:

- u prostoru parametara

- u prostoru signala

4. prema primeni sredstava tehnicke dijagnostike:

- subjektivne

- objektivne

5.prema temeljnosti dijagnostike:

- opste

- veoma temeljne6. prema nacinu dobijanja dijagnosticke infonnacije:

- testirajuce

- funkcionalne

- kombinovane

7. prema tipu uporedene informacije:

- korelacione metode

- spektralne i spektralno - korelacione metode

- metoda kalibracionih (normiranih) zavisnosti

- metode kalibracionih (normiranih) modula

- metode kalibracionih (tipiziranih) oscilograma

- metode uporedivanja i superpozicije oscilograma

- metode vremenskih interval

- metode utvrdivanja granicnih stanja

8. prema tipu kontrolisanih parametara:

- parametarske

- prema kvalitativnim obelezjima

9. prema tipu dijagnostickog modela objekta:

- fenomenoloske

- flzicke

- matematicke

10. prema tipu promene parametara objekta

- metode dijagnostike diskretnih objekata

- metode dijagnostike neprekidnih objekata

11. prema nacinu podele objekata:

- bez rastavljanja

- po agregatima

- po delovima

- sa zamenom kontrolisanih delova - delovima sa poznatim tehnickim stanjem

12. prema koriscenju prikupljenih informacija za postavljanje dijagnoze:

- sa koriscenjem prikupljenih informacija

- bez koriscenja prikupljenih informacija

- sa koriscenjem adapivnih metoda

13. prema metodama podele dijagnostickih osobina:

- linearne metode podele

- metode podele u dijagnostickom prostoru

- metode orjentisanih funkcija

- metode potency ala

- metode stohasticke aproksimacije

- metricke metode

- logicke metode

14. prema kolicini informacija:

- o mestu i uzroku otkaza

- o trenutku, mestu i uzroku otkaza

POSTUPCI TEHNI£KE DIJAGNOSTIKEHIDRAULICNE MOTORNE PRESEI SUBJEKTIVNI POSTUPCI TEHNICKE DIJAGNOSTIKE1. Ispitivanje Juma2. Vizuelno ispitivanje ( endoskopija, penetracija, magnetoskopija, proticanje, ispitivanje bojom )3. Ispitivanje mirisaII OBJEKTIVNI POSTUPCI TEHNICKE DIJAGNOSTIKEa) MERENJE RADN1H PARAMETARA4. Merenje temperature ( kontrola termickog stanja)5. Merenje broja obrtaja6. Merenje pritiska7. Merenje kolifiine ( protoka )8. Merenje obrtnog momenta9. Merenje snage10. Merenje stepena dejstva11. Merenje ubrzanja i usporenja12. Merenje vremena13. Merenje viskoznostib) ISPITIVANJE PRODI JK.TA HABANJA (KONTROLA MAZIVA 1 ULJA )14. Spektrometrijska analiza ulja15. Primena radioaktivnih izotopac) UTVRD1VANJE D1MENZIJA ( GEOMETRUSKA KONTROLA16. Sprektrometrijska analiza ulja17. Pneumatski postupak18. Opticki postupak19. Elektrifini postupakd) VlBRQAKUSTlCKl POSTUPAK ( V1BRAC1JA I BUKA ).20. Merenje mehanickog Suma21. Merenje suma u vazduhu e) ISPITIVANJE BEZ RAZARANJA 22. Magnetska ispitivanja

23. Penetracija24. UltrazvuCna ispitivanja25. Ispitivanja vrtloznim strujama 26. Radtografija i gamagrafija 27. Holografija f) ISPITIVANJE KORQ/.1JE 28. Aktivni postupci 29. Pasivni postupcig) POSTUPCI ELEKTRlCNE KONTROLE ( NAPON. STRUJA. OTPOR 1 DR.h) OSTALl POSTUPCI ( OP §T1. LOKALNI. SPECIJALNl I LABORATORIJSKI )

Preko vibracija bi bill u mogucnosti da identifikujemo niz uzrocnika potencijalnog otkaza na postrojenju:

neuravnotezenost masa rotacionih delova sistema nedovoljna dinamicka krutost kucista i temelja sistema poremecaj centricnosti spojnica i lezaja ugib vratila (mehanicka "popustljivost") pohabani, ekscentricni ill osteceni zupcanici losi pogonski kaisevi i lanci neispravni kotfljajuci i klizni lezaji odstupanja obrtnog momenta elekrtomagnetne sile aerodinamicke sile hidraulicne sile nejedenak zazor izmedu rotora i statora, motora olabavljenost spojeva "prolazak" kroz rezonancu zaribavanje zatupljen rezni alat i dr.

Pracenjem nivoa temperature moze se izvesti zakljucak o intenzitetu razmene toplote i eventualnim odstupanjima od velicina defmisanih pravilima za rukovodenje i odrzavanje sistema. Daljom analizom uzroka nastalih promena o termickom stanju moze se doci do saznanja o vrsti i velicini neispravnosti u sistemu. Prisustvo ili odsustvo temperature, njena visina, raspodela ili odstupanje od noramlne vrednosti daju dosta preciznu procenu tehnickog stanja sistema.

Periodicnom analizom maziva (ulja pre svega) moze se doci do znacajnih podataka, kako u cilju pravovremene zamene maziva, tako i u smislu deklarisanja stepena habanja pojedinih delova postrojenja koja se podmazuju. Prema vrsti parametara, odnosno velicina do kojih se zeli doci merenjem, postoje metode zasnovane na kontroli i merenju fizickih velicina u sistemu za podmazivanje, odnosno hidraulicnom sistemu (pritisak, zapremina, protok, vreme izvrsenja ciklusa i dr.), metode zasnovane na kontroli, merenju i analizi sadrzaja Iprodukata habanja u ulju (izgled, viskoznost, sadrzaj vode, temperatura paljenja i [dr.). Redovnom kontrolom zapremine ulja u koritu motora moze

se doci do podataka o velicini potrosnje ulja za podmazivanje (prekomerna potrosnja znaci istrosenje klipnih prstenova). Merenjem velicine protoka u cevima hidraulicnog sistema moze se doci do podataka koji ukazuju na tehnicko stanje delova u sistemu. Propustanje cilindra ill povecanje zazora u lezajevima ce izazvati veci protok.

Konacno, ako se vec po odredenom programu vrsi obilazak postrojenja u cilju merenja, onda su sva vizuelna zapazanja vrlo bitna za konacnu ocenu stanja i mogucem uzrocniku nastalog stanja. Zato i ova zapazanja ravnopravno treba ukljuciti u informacioni sistem tehnicke dijagnostike.

7. ANALIZA OTKAZA NA SREDSTVIMA RADA

7.1 VIDOVI OTKAZA TEHNICKTH SISTEMA

1. Opste - Smanjenje ill pak gubljenje radne sposobnosti tehnickog sistema u procesu eksploatacije proizilazi od razlicitih uzroka, koji uticu na pocetne parametre, izazivajuci habanje, deformaciju, lomove, koroziju i druga ostecenja. Ako je stanje sistema takvo da vrednost makar i jednog zadatog parametra koji karakterise sposobnost izvodenja zadate funkcije ne odgovara zahtevima utvrdenim normativno - tehnickom dokumentacijom proizvodaca opreme, sistem se smatra neradno sposobnim. Radna sposobnost moze biti obnovljena pri odrzavanju, a moze se dokazati i da je to tehnicki nemoguce ili ekonomski necelishodno. Kao pokazatelji mogucnosti i celishodnosti obnove sistema javljaju se troskovi vremena rada i sredstava na odrzavanju, koji se odreduju konstrukcionim osobinama sistema. Karakter ponavljanja i proticanja procesa ostecenja odreduju vidovi otkaza. Svi vidovi ostecenja tehnickog sistema su neizbezni usled njegovog rada. Ostecenja se mogu pojaviti zbog gresaka pri projektovanju i izradi ili zbog drugih razloga. Neka neznatna ostecenja vremenom mogu preci u kategoriju znacajnih, koja dovode do otkaza tehnickog sistema. Ostecenja sastavnih delova sistema dele se na dopustena i nedopustena. Dopustena ostecenja su postepeno habanje, zamor povrsinskih slojeva materjala i drugo, koji se odstranjuju u procesu eksploatacije pri sprovodenju planskih aktivnosti odrzavanja, dok su nedopustena ostecenja zbog nedovoljnje cvrstoce, "toplotne prskotine", brzo proticuce habanje koje dovodi do zadiranja povrsina i drugo. Nedopustena ostecenja moraju biti odstranjena pre ulaska sistema u proces eksploatacije.

Pod otkazom se podrazumeva dogadaj koji se desava u trenutku kada je vrednost kontrolisanog parametra "Y" (K) dostigla (gornju ili donju granicu), svoje granice ili izasla izvan tih granica. Pod terminom "parametar" podrazumeva se bilo koja karakteristika sastavnog dela sistema.

2. Identifikacija otkaza - Otkaz kao apstraktivni objekat, je nesto sto onemogucava tehnicki sistem da obavlja funkciju cilja. Osnovne komponente koje identifikuju otkaz su:

uzrok otkaza manifestacija otkaza mesto otkaza (lokacija) nacin otklanj anj a otkaza

Moguc pristup blizem odredivanju svake od ovih komponenti je: Za uzrok otkaza:

Olabavljenost mkovanje tehnickim sistemom ciscenje podmazivanje mehanicki lom preopterecenje korozija habanje i drugo

Za manifestaciju otkaza:

masina ne radi masina radi neadekvatno nenormalan sum previsoke vibracije i si.

Za mesto otkaza:

kaisni prenosnici zupcastl prenosnici hidraulika (hidraulicni uredaji) pneumatika (pneumo uredaji) elektro instalacije elektronika pribor ili alat i drugo

Za nacin otklanj anj a otkaza:

ciscenje i podmazivanje podesavanje i stelovanje zamena rezernih delova dorada rezervnog dela zamena sastavnog dela sistema i drugo

4. Vrste neispravnosti sastavnih delova sistema - Istrazivanja autora vrsena u industry i, pokazuju da se sve neispravnosti uzrocnih otkaza sastavnih delova sistema mogu svrstati u vise grupa, i to:

1) slabljenje sastavnog dela sistema

lorn usled zamora sa prethodnom naprslinom lorn usled zamora na zavarenom sastavu pukotina na zavarenom sastavu usled Zamora

gnjecenje na povrsini (zamor povrsine) istrosenost korozija nagrizenost erozija starenje nemetalnih sastavnih delova i drugo

2) Mehanicka preopterecenja sastavnih delova sistema

lom usled preopterecenja (bez prethodne pukotine) lom usled preopterecenja na neravnom sastavu pukotina na sastavnom delu usled preopterecenja (udara) pukotina na zavarenom sastavu usled preopterecenja (udara) plasticna deformacija sastavnog dela oslabljenje karakteristike opruge ostecenje povrsine (zasecenost i slicno) usled udara pohabanost od duge upotrebe ostecenja usled slabe zastite (podmazivanje povrsina i slicno) ostecenja usled slabe izolacije od vibracije i drugo.

3) Elektircno ostecenje sastavnog dela sistema

slabljenje kontakata slabljenje izolacije slabljenje dielektricnosti slabljenje emisone moci varnicenje razdesenost elekronskog kola slabljenje elektricnih karakteristika oslabljeno napajanje elekricnom energijom

4) Fizicko - hemijska ostecenja

sagorelost istopljenost pregrejanost vlaga i kvasenje gubljenje hermeticnosti curenje tecnosti pad pritiska fluida dejstvo zracenja (elektro magnetsko i drugo) dejstvo statickog elektriciteta dejstvo spoljasnjih hemijskih agenasa bakterije promenljive karakteristike tecnosti dejstvo bioloskih agenasa

5) Nepodesenost

nepodesenost usled slabljenja veza nepodesenost usled istrosenja (habanja) nepodesenost usled deformacije nepodesenost usled korozije nepodesenost usled slabe zastite od spoljasnjih uticaja nepodesenost kao posledica neipravnosti drugog sastavnog dela zaglavlje – zakocenje nedostaje sastavni deo nedostaje montazni deo gubitak preciznosti (spoja, performanse i slicno) smanjena brzina netacnost povrsine netacnost ugla polozaja i drugo

6) Posledicna neispravnost

zaglavljivanje nedovoljna kolicina fluida i drugo

7) Razlog zamene sastavnog dela sistema:

slucajni otkaz dugo nekoriscenje otkaz usled starenja nepridrzavanje uputstva za rukovanje lose osnovno odrzavanje (opsluzivanje od strane rukovaoca) lose izvedena preventivna periodicna opravka (mala, srednja i generalna) lose obezbedenje od klimatskih uslova slab kvalitet montaze konstruktivni nedostatak rani otkaz (greska u montazi) preopterecenje nagrizenost (korozija) nedostaje sastvani deo visa sila i drugo

4. Karakteristicni otkazi na tehnickim sistemima - Zavisno od namene sistema, eksploatacionih uslova, zahteva prema kvalitetu funkcionisanja itd. definicija otkaza treba da bude precizna i uskladena izmedu narucioca i proizvodaca sistema. Ovo je potrebno, jer promena parametra '1Y" van odredenih granica ne mora uvek da ima za posledicu gubljenje radne sposobnosti sistema.

U literaturi se pominju razne podele otakaza tehnickih sistema, tako se navode:

sistemski uticaji dovode do stanja "u otkazu" u periodu "decijih bolesti" ili tzv. ranih otkaza, slucajni uticaji uslovljavaju stanja "u otkazu" kao posledica nestabilnih konstruktivno - tehnoloskih parametara, uslova okolike rukovaoca i drugih slucajnih uticaja monotonodejstvujuci uticu na pojacana dejsiva odredenih procesa (habanje, zamor materijala i drugo).

Radni otkazi sistema - istrazivanja uzroka otkaza u pocetnqj fazi rada sistema (rani otkazi) uvek pokazuje da je otkaz nastao kao posledica nedovoljno proucene konstrukcije, lose izrade ili montaze, kao i nedovoljne kontrole. Posebno mesto u rangu uzroka zauzima materijal bilo da je posledica lose izabranog materijala, nedovoljna paznja pri njegovom prijemu i uskladistenju ili greske u termickoj obradi. Treba napomenuti da se pod pojmom materijalapodrazumeva: sirovi materijal, polufabrikati (otkivci i odlivci) i gotovi delovi iz kooperacije.

Slucajni otkazi sistema - do pojave slucajnih otkaza tehnickog sistema moze doci u bilo kom trenutku zivotnog ciklusa sistema. Slucajni otkaz moze biti zavistan i nezavistan. Delovanje spoljnih uticaja na tehnicki sistem izaziva zavisne slucajne otkaze koji mogu biti posledica loseg rukovanja ili odrzavanja sistema, ili nepredvidenih okolnosti opterecenja udarnom silom za koju sistem nije proracunat.Nezavisni (inercijalni) slucajni otkazi mogu se pojaviti kod deiova sistema a uglavnom deiova bez dugotrajne jacine, za koje postoji odredena verovatnoca otkaza u periodu od predvidenog veka upotrebe.

Postepeni otkazi - glavni razlozi ove pojave otkaza i snizenja pouzdanosti sistema, kao i veka trajanja sistema, lezi u pojavama habanja, slabljenja i zamene njegovih deiova.

5) Vrste otkaza prema JUS-u - Osnovni pojmovi u vezi sa terminom otkaza, kako je defmisano JUS-om:

UZROK OTKAZA : Okolnosti nastale u vreme projektovanja, razvoja izrade, eksploatacije i odrzavanja, koje su prouzrokovale otkaz.

VID OTKAZA : Oblik po kojem se zapaza otkaz (npr. kratak spoj)

UKUPAN BROJ OTKAZA : Zbir otkaza nastalih na svim sistemima koji su bili podvrgnuti ispitivanju (pracenju) u toku odredenog vremena.

OGRANICENI UKUPAN BROJ OTKAZA : Unapred utvrden broj otkaza do kojeg ce se vrsiti ispitivanje sistema.

OTKAZ USLED SOPSTEVENIH SLABOST1 : Otkaz izazvan sopstvenim slabostima sistema kada je podvrgnut opterecenjima koja ne prevazilaze ustanovljenje mogucnosti sistema.

OTKAZ USLED NEPRAVILNE EKSPLOATACUE : Otkaz izazvan primenom opterecenja koja prevazilaze ustanovljene mogucnosti proizvoda sistema.

PRIMARNI OTAKAZ : Otkaz sistema koji je nezavisan a nije prouzrokovan, posredno ili neposredno, otkazom drugog sistema.

SEKUNDARNI OTAKZ : Otkaz sistema prouzrokovan, posredno ili neposredno, otkazom drugog sistema.

OTKAZ USLED STARENJA, ZAMORA I HABANJA : Otkaz cija se verovatnoca pojavljivanja poveceva u toku vremena i koji nastaje kao rezultat procesa karakteristicnih za celi skup sistema,

IZNENADNI OTKAZ : Otkaz koji nastaje trenumo, a ne moze se predvideti.

PRIMARNI OTAKAZ : Otkaz sistema koji je nezavisan a nije prouzrokovan, posredno ili neposredno, otkazom drugog sistema.

SEKUNDARNI OTAKZ : Otkaz sistema prouzrokovan, posredno ili neposredno, otkazom drugog sistema.

OTKAZ USLED STARENJA, ZAMORA I HABANJA : Otkaz cija se verovatnoca pojavljivanja poveceva u toku vremena i koji nastaje kao rezultat procesa karakteristicnih za celi skup sistema.

IZNENADNI OTKAZ : Otkaz koji nastaje trenutno, a ne moze se predvideti.

POSTEPENI OTKAZ : Otkaz koji bi se mogao predvideti na osnovu pregleda ili pri preventivnom odrzavanju

DELIMICNI OTKAZ : Otkaz koji nastaje kao rezultat promena izvan postavljenih granica, ali ne tolikih promena da bi nastupio potpuni prestanak sposobnosti izvrsenja zahtevanih funkcija.

POTPUNI OTKAZ : Otkaz koji nastaje kao rezultat promena karakteristike izvan postavljenih granica, tako da dovodi do potpunog prestanka sposobnosti sistema da vrsi zahtevanu funkciju.

POVREMENI OTKAZ : Otkaz sistema u toku ogranicenog vremenskog perioda, posle koga je sistem ponovo sposoban da ispunjava svoje zahtevanje funkcije bez vrsenja bilo kakvih korektivnih zahteva. Takav otkaz se cesto ponavlja.

KATASTROFALNI OTKAZ : Otkaz koji je istovremeno iznenadan i potpun.

DEGRADACIONI OTKAZ : Otkaz koji je jednovremeno postepeni i delimicni. Tokom vremena takav otkaz moze preci u potpuni otkaz.

RANI OTKAZ : Ozkaz pod uticajem pocetnog opterecenja (razrade) pokazuje opadajuci intenzitet

SLUCAJNI OTKAZ : Otkaz kod koga je intenzitet otkaza konstantan

7.2. UZROCI OSTECENJA - OTKAZA DELOVA TEHNICKIH SISTEMA

Tehnoloski procesi proizvodnje odvijaju se, sve cesce, u slozenim eksploatacionim uslovima, koji izazivaju vece opterecenje tehniskih sistema sto uz smetnje koje narusavaju proces proizvodnje, dovodi do pojave otkaza na tehnickim sistemima. Zamena ostecenih ili istrosenih delova povezana je sa visokim troskovima, odnosno gubicima.

Racuna se da samo direktni gubici usled habanja, u svetu premasuju sumu od 100 milijardi USA dolara godisnje. Uzroci ostecenja delova tehnickih sistema su razliciti.

Do skoro se smatralo da je najefikasniji nacin brzog osposobljavanja tehnickih sistema ostecenog ili istrosenog dela zamena novim rezervnim delom. Zbog toga su preduzeca pribegavala velikim zalihama delova. Osposobljavanju delova pristupalo se samo u slucaju krajnje nuzde ili hitnosti.

Zamena novim delom, pored osnovne prednosti da je veoma brza kada je deo u magacinu, nosi sa sobom i niz nedostataka:

angazovanje znatnih fmansijskih sredstava za odrzavanje zaliha rezervnih delova angazovanje prostora za skladistenje rezervnih delova angazovanje administrativnog osoblja koje se stara o rezervnim delovirna dugi rokovi isporuke visoka nabavna cena novih delova zastarevanje delova u skladistu i visoki troskovi skladistenja rezervnih delova

Osposobljavanje delova irna niz znacajnih prednosti:

nizi troskovi intervencije u procesu odrzavanja cesto su moguce intervencije na lieu mesta i vreme osposobljavanja je, najcesce, krace od vremena nabavke novog dela - ukoliko ga nema u magacinu

8.0. POSTUPAK OTKRIVANJA UZROKA OTKAZA HIDRAULICNOG SISTEMA

8.1. POTREBNI USLOVI I POSTUPCI

Postupak otkrivanja uzroka otkaza hidraulicnog sistema se svodi na pronalazenje komponente koja je u stanju predotkaznog ili otkaznog stanja. Prepreke u realizaciji tog zadatka su brojne, a kao najznacajnije, mogu se navesti: ograniceno vreme za realizaciju zadatka, ogranicene mogucnosti merenja radnih parametara hidraulicnog sistema i komponenti, i realna cinjenica da se uzrok otkaza hidraulicnog sisterna moze uvek traziti u otkazu veceg broja razlicitih komponenti. Osnovna vestina je, da se u okviru tih navedenih ogranicenja, a na osnovu potrebnih znanja, analizom i selekcijom, otkrije komponenta koja je dovela do otkaza hidraulicnog sistema i posle toga on dovede u ispravno stanje.

Postoji nekoliko uobicajenih postupaka (metoda) koji se primenjuju kod otkrivanja komponente koja je dovela do poremecaja u radu ili otkaza hidraulicnog sistema. U praksi je moguce primeniti vise postupaka, od kojih se izdvajaju dva: - analiza tabele ukljucenja elektrokomponenti i - metoda analize po koracima. Zajednicko za oba postupka je neophodno stvaranje potrebnih polaznih uslova za njihovu primenu. Oni se mogu ukratko objediniti prema sledecem: - obezbedenje potrebnih polaznih elemenata, - mogucnost merenja osnovnih radnih parametara hidraulicnog sistema, - precizna identifikacija karaktera poremecaja i/ili otkaza i - identifikacija grane sistema u kojoj je doslo do otkaza. Na slici 2. prikazan je algoritam dijagnoze hidraulicnog sistema.

8.2. ALGORITMI DEFEKTAŽE

1. Algoritam mere predostroznosti za zaustavljanje masine

Na slici 3. prikazan je algoritam mere predostroznosti za zaustavljanje masine.

Slika 3. Algoritam mere predostroznosti za zaustavljanje masine.

2. Algoritam provere ispravnosti hidraulicne pumpe

Spustiti sva viseca opterecenja

NR S Osigurati >^ NE

sva viseda

Sva viseca

opterecenja treb

Osloboditi sav blokirani pritisak u

Sav blokiran pritisa treba osloboditi

ispustiti ulje iz akumulatora

Da 11 je ulje ispusieno

Isprazniti sistem i

akumulatore (ako je Skinuti sa maSine osiguraie 1 postaviti

Vibracije zbog

Da li su osigura skinuti sa maSine

Izolovati elektro aapon

MaSina

je sadaDall je maslna

U praksi je veoma cest slucaj potrebe provere ispravnosti dela hidraulicnog agregata odnosno hidraulicne pumpe. Da bi smo utvrdili dali je ista ispravna mi sledimo algoritam koji je prikazan na slici 4.

8.3. DIJAGNOSTIKA STANJA HIDRAULIČNOG SISTEMA

Za dijagnosticiranje stanja hidraulicnog sistema vrlo vazne su tehnicke karakteristike uredaja za dijagnostiku (mogucnost merenja hidraulicnih parametara mogucnost

Dopuniti rezervoar do

belezenja rezultata na pisacu ili stampacu, mogucnost belezenja vrednosti vise hidraulicnih parametara istovremeno, osetljivost uredaja na buku, vibracije, temperaturu,...). Kao primer savremenog uredaja za dijagnosticiranje stanja sistema se navodi test instrument firme "Parker"

Slika 5. Instrument za merenje pritiska, protoka i temperature firme"Parker"

Instrument prikazan na slici 5. je lak, ima napajanje na baterije, ima mogucnost merenja pritiska temperature ili protoka u dve tacke istovremeno, ima pisac i stampac. Za dijagnosticiranje stanja hidraulicnog sistema pri uobicajenom optere cenju se meri vreme odradivanja izvrsnog organa. Ukoliko je vreme odradivanja vece od predvidenog, uzrok moze biti habanje delova pumpi, neispravnost ventila za ogranicenje pritiska i ostecenje zaptivki izmedu klipa i tela cilindra. Dijagnosticiranje stanja sistema bez njegove demontaze se zasniva na analizi promene zapreminskog stepena korisnog dejstva i na analizi akustickog spektra. Prvi nacin se primenjuje za opste dijagnosticiranje sistema i za odredivanje svrsishodnosti dalje eksploatacije tog

sistema. Analiza analitickog spektra omogucava odredivanje mesta ostecenja u sistemu. Ventili za ogranicenje pritiska se proveravaju putem registrovanja pritiska na kome oni odraduju. Medutim, postavlja se logicko pitanje: kako dijagnosticirati stanje sistema, ukoliko se ne poseduju specijalni uredaji za dijagnostiku? lako se u literaturi preporucuju razliciti nacini za dijagnosticiranje stanja bez uredaja za dijagnostiku to ipak nije dobro, jer se na taj nacin (posebno kod sistema) mogu napraviti vrlo velike greske. Ukoliko u preduzecu nije moguce kupiti specijalne merace (kao sto je "Parker test instrument") moze se (i mora) u sistem ugraditi niz prikljucaka za manometre. Na taj nacin se, moze u sistemu odrediti pad pritiska na svakoj komponenti i pritisak u svim vaznijim tackama sistema. Na primer ukoliko se meri pritisak pre i posle filtera, i postoji velika razlika izmedu tih pritisaka, onda je filter prljav, ukoliko se ventil za ogranicenje pritiska ,"otvara" na nizem pritisku od zahtevanog (pritisak "otvaranja" se belezi pomocu manometra na mestu pre ventila za ogranicenje pritiska), onda ga treba prepodesiti... Postavlja se logicko pitanje: da li se samo pomocu manometra i merenja pritiska u raznim tackama sistema, moze doci do tacnog odredivanja neispravne komponente u sistemu? Nije moguce, u sistemu odrediti neispravne komponente samo merenjem pritiska. Kao primer, se moze navesti zacepljen cevovod, kod koga ulje ne prolazi kroz njega, a manometar pokazuje neki pritisak u sistemu.

Mora se napomenuti da se bez meraca protoka ne moze dijagnosticirati nacin odradivanja klipnoaksijalno pumpe, servoventila, regulatora protoka, proporcionalnih ventila, delitelja protoka i mnogih drugih komponenti. Ocigledno je da se dobra dijagnostika sistema ne moze izvrsiti bez dobrih uredaja za merenje. Kao dobar primer dobrog uredaja za dijagnostiku se navodi potenciometar firme "Moog" za ispitivanje servoventila na lieu mesta.

Skinu se prikljucci sa servoventila i na njega se prikljuci potenciometar. Iza servoventila se prikljuci "Parkerov" (ili slican) merac protoka i pritiska. Potenciometrom se zadaje napon na servoventil a meracem se meri protok (ili pritisak) iza servoventila. Ovaj nacin dijagnosticiranja stanja jedne od najslozenijih hidraulicnih komponenti bez njenog demontiranja pokazuje da ukoliko se poseduju skupi hidraulicni sistemi mora da se nabave i dijagnosticki uredaji, ukoliko se zeli da se sistem odrzi u radnom stanju.

9. OSNOVNE VRSTE I KARAKTERISTIKE HIDRAULIČNIH TEČNOSTI

Kao hidraulicki medijumi koriste se razlicite tecnosti, medu kojima se po sastavu razlikuju mineralna ulja, sinteticka ulja i tecnosti, biljna ulja i proizvodi na bazi vode. Osim prenosenja kretanja i snage, hidraulicke tecnosti imaju i druge zadatke. Medu njima su najvazniji podmazivanje svih pokretnih delova, smanjenje habanja i zastita metalnih delova od korozije.

Mineralna ulja su najcesce u upotrebi. Uopsteno, ona imaju relativno nisku cenu, dobra svojstva podmazivanja, mogu da se koriste u sirokom temperaturskom intervalu okoline i da se proizvode u velikom broju proizvoda razlicite velicine viskoznosti.

Sinteticka ulja i tecnosti upotrebljavaju se kao hidraulicki medijumi kada se zahtevaju visoke performanse i pouzdanost rada sistema odnosno tamo gde je to tehnicki i ekonomski opravdano jer je njihova cena relativno visoka /11.36/. To se odnosi na oblast vazduhoplova, vojnu industriju - ratne avione i postrojenja za lansiranje raketa, ratne i trgovacke brodove, ali i na industriju, tamo gde su zahtevi takvi da ih mineralna ulja ne mogu efikasno ispuniti (npr. nuklearne elektrane). Preporucene radne temperature za pojedine vrste hidraulickih sintetickih tecnosti prikazane su u tablici 1.

Najvece preporucene radne temperature

Vrsta hidraulicke sinteticke

Temperatura, °CDugotrajna upotreba Kratkotrajna upotreba

Mineralna ulja 93-121 135-149PAO 149-232 288Poliglikoli 163-177 191-204Diestri 177 204Poliolestri 191 218Silikoni 218-288 288-329Polifeniletri 316 427

Tesko zapaljive tecnosti obuhvataju posebne kategorije hidraulickih medijuma koji se koriste, pre svega, iz razloga sigurnosti na mestima gde postoji opasnost po okolinu tj. gde rizik od paljenja ili eksplozije treba da se smanji na minimum.

Biorazgradljive hidraulicke tecnosti su razvijene u novije vreme zbog zahteva zastite okoline, posebno u slucajevima gde postoji opasnost od zagadenja zemljista i voda (sumarstvo, poljoprivreda, vodoprivreda i si.). Osnovne kategorije ovih tecnosti su biljna ulja, sinteticki esteri i poliakilen glikoli. Navedene tecnosti spadaju u brzo biorazgradljiva sredstva. Njihova primena je sve veca i ocekuje se, npr. u Nemackoj, da ce biorazgradljiva ulja kao hidraulicki medijum biti zastupljena sa oko 50 %.

Pravilan izbor hidraulicke tecnosti, adekvatan datoj primeni, moze da obezbedi pouzdan i ekonomican rad postrojenja. Pri tome se sledeci faktori moraju uzeti u razmatranje:

vrsta postrojenja, radne masine, masine alatke i dr. uslovi okoline (temperatura, sredina), vrsta aktivnosti (livnice, celicane, rudnici), funkcija (hidraulicki pogon, kontrolni sistemi, kontrola i kretanje itd.) i preporuka proizvodaca opreme kao osnovni faktor.

10. ZAKLJUČAK

Poznavajući opšte uzroke nastanka otkaza na hidrauličkim i uljno – hidrauličkim elementima i sistemima,na osnovu kojih se efikasnije mogu sprovesti metode

tehnologije održavanja, čime se postižu manji zastoji u radu tehničkog sistema, odnosno, dolazi se do povećanja produktivnosti sistema. Treba istaći, da za tehnologiju održavanja hidrauličkih sistema potrebna je značajna obučenost održavalaca, koja se pre svega ogleda u poznavanju uzroka nastanka otkaza, kao i u sprovođenju remontnih postupaka opravki na komponentama i sistemima hidraulikei uljne hidraulike na konkretnom tehničkom sistemu. Hidraulične instalacije su sastavni delovi različitih mašina i tehnološke opreme koji se eksploatišu u skladusa normativno-tehničkom dokumentacijom i usvojenim sistemom tehničkog održavanja i remonta. Da bi se tehničko održavanje obavljalo kvalitetno neophodno je poznavati uređaj i princip rada instalacije, umeti čitati hidraulične šeme, analizirati funkcionisanje instalacije i njenih elemenata i na osnovu analize utvrđivati i otklanjati različite poremećaje.

LITERATURA

1. Adamović Ž. , Radovanović Lj. ,Jeftić N., “Održavanje hidrauličnih I pneumatskih sistema”, univerzitet u Novom Sadu, Tehnički fakultet “M. Pupin”, Zrenjanin, 2006.

2. Savić V. , “Uljna hidraulika za početnike”,Novi Sad, 1996.

3. Savić V. , “Održavanje hidrauličnih komponenata i sistema”, Novi Sad, 1997.

4. Adamović Ž. “Tehnologija održavanja” ”, univerzitet u Novom Sadu, Tehnički fakultet “M. Pupin”, Zrenjanin, 1996.

5. Savić V.,“Uljna hidraulika 2”, Novi sad 1990.

6. Adamović Ž, Stefanović S, Josimović Lj, Momčilović O, Jevtić N, Jovanov G., ”Podmazivanje mašina”, Beograd, 2003.