»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«

NOVOVERCISimo Matavulj

»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«»«

1

O piscu

Simo Matavulj je rođen 14.09.1852. u Šibeniku, Hrvatska. Osnovnuškolu završio je uporedno na hrvatskom i talijanskom jeziku. Pošto ga"knjiga nije zanimala" majka je pokušala da ga da u trgovinu zašta onnije pokazivao nikakvo zanimanje. Zbog toga ga majka šalje Siminomstricu Stefanu, igumanu manastira Kupe, s rečima "Neka bude kaluđer,kad već nizašto drugo nije".

Matavuljevo najpoznatije delo i obavezna lektira u našim školamaBakonja fra Brne dobrim delom se zasniva na ovom iskustvu. Nakončetiri godine "đakovanja"stric ga je vratio majci u Šibenik sobrazloženjem da Simo "nije za mantiju". Majka ga potom šalje uučiteljsku školu u Zadar koju je završio 1871. godine. Godine 1874.prelazi da bude učitelj niže pomorske škole u Herceg Novom gdeostaje sve do 1881, kada se preselio na Cetinje gde je ostao do 1887.kada nakratko odlazi u Beograd i Zaječar. Nakon svega par mesecivraća se opet na Cetinje gde ostaje nepunih dve godine. U to vremestarao se za obrazovanje crnogorskog prestolonaslednika.

Septembra 1889. Matavulj se seli za Beograd gde ostaje sve do svojesmrti. U to vreme nastaje ciklus od 30 pripovetki iz beogradskog života.Tako, sredinom 1890−tih nastaje i pripovetka Novoverci koja opisuježivot nazarena u tadašnjem Beogradu. Mita, glavni lik u ovoj pripovetkije postojao. U jednom pismu Matavulj piše: "Krojač Mita iz StarogBečeja moj je stari poznanik. On je 1889−90 ovde radio, pa je kaonazaren proteran". Simo Matavulj je umro u Beogradu 20. februara1908. godine.

2

I.

Beše jesenji dan predveče. Duvao je jak severni vetar. Na savskojobali, laktima na braniku, licem prema vodi, stajaše neki visok, suhčovek, sa šajkačom na glavi, u kratku gunjiću i pantalonama koje muzvonjahu oko članaka.

Kad lađa uđe iz Dunava u Savu, izađe iz carinarnice pozornik, zatimdrugi, za njima se promoli kroz vrata neka kosmata činovnička glava,pa ubrzo ustuknu. Prvi pozornik pođe ka usamljenom čekaocu, pavideći kako ovome vetar nadima haljine, najmanji pretstavnik vlastiispravi jaku na šinelu, turi ruke u špage, pak se nakašlja − onako malkozvanično − a oči mu sevnuše, kao da vele: − „Tri koraka natrag, bre!“ −Čovek se odmače, jer ču iza sebe korake i graju putnika. Laganookrete glavu prema gomili, te mu „vlast“ vide suho potavnelo lice,obrubljeno sedom bradicom, oči sitne i pocrvenele, tanak, gotovo pravnos − ele obličje neznatno. Čiča se spusti niza se ozeble ruke i obrnuglavu ka lađi.

Tada nastade običan prizor. Lađa bubnu bočinom; ona se dvapozornika ukrutiše na izlasku, pa trgaju iz ruke putne listove, a nogamapreče izlazak.

Na lađi opet vardanja i dreka; uzvicima spušta se s neba bog i svanjegova vojska, u tri jezika: mađarski, nemački i srpski.

Pred katarkom beše se ukrutila neka visoka žena. Po jeleku i suknjividelo se odmah da je radničkog staleža. Žena mirno, skrštenih ruku,čekaše dokle ne izađe i poslednji njen saputnik, pa onda pruži knjižicupozorniku, koji u taj mah uđe u lađu. U isti trenutak stani se pred njomonaj suhonja čiča, te se njih dvoje rukovaše i prošaptaše dve tri reči.

3

− Pa što ne izlazite, kad ćete u Beograd? − reče ljutito pozornik,tresnuvši knjižicom o dlan. − Dvoje vas je, vi i muž. Gde vam je muž?

Žena otstupi u stranu.

Iza njenih leđa, na visoku kovčegu, seđaše neku čovek, koji hitroustade. Sa temeljom od šešira ne dopiraše ženi do nosa. Čiča i njemupruži ruku i obojica prošaptaše nešto, pak, dohvatiše za gvozdenebrnjice od kovčega, žena pomože, i čiča se natovari, te krenu prednjima. Žena odiže jednu nabubrenu vreću, a muž joj uze neku kutiju,pa za njima.

U crnom kovčegu beše obućarski alat, truba učinjne kože, nekolikokomada kuhinjskog posuđa, pak ogrtači i haljine. U vreći beše rublje. Ukutiji nekoliko štampanih knjižica i rukopisa.

− Šta vam je to? − pita činovnik.

− Molitve! − odgovori brzo žena i pruži svoju široku ruku, kao da zaštitikutiju.

− Kakve molitve? − reče činovnik u čudu, pak uze gornju hartiju i razvije. Beše pismo sa pečatom i potpisom starešine beogradskeobućarske zadruge, u kom se dopušta Miti Petroviću obućaru iz NovogSada da se preseli u Beograd i otvori radnju.

Drugo pismo beše policijsko uverenje: kako je Mita Petrović izmoliodopust da se sa svojom ženom Persidom nastani u Beogradu.Činovnik ne htede pregledati ostale hartije pa zapita nemarno:

− Vi ste Mita Petrović, obućar?

Mita ne odgovori. Njegove oči ukočene gledahu u otvorenu kutiju, alimu pogled beše rasejan. Obrazi mu behu okrugli i rumeni, brada crna,

4

progrušena. Mogao je imati najviše do 45 godina. Jaka mu na košuljibeše veoma čista, a gornja haljina mrke boje polovna. Persa bešeutoliko neobična što na njenoj jakoj građi meso beše žućkasto,bolešljivo, oči vidnjikaste, te joj široko uvenulo lice napominjaše likovesvetaca u skatazi.

Nakon malo trenutaka ćutanja, ponovi pozornik činovnikovo pitanje.

Mita potvrdi glavom.

Čiča se umeša:

− Jes, jes. Ovo je Mita, a ovo mu je žena Persa. On je dolazio, znaš...ima... petnaest dana, i k'o što vidite, dobio je dozvolu, da...

− A ti koji si, − prekide ga pozornik.

− Ja sam... meni je ime Sreta. Ja sam pokućar kod gospodina...pomenu ime nekoga bogataša na Vračaru.

− Pa što ti da govoriš mesto njih! − oseče se drugi pozornik. − Zar oninemaju usta?

Obućar se namrgodi, diže kažiprst i lagano izgovori:

− Vidi Bog da imam usta, ali su usta data da se govori kad treba!

Činovnici se nasmejaše, a Sreta, Persa i Mita izađoše.

5

II.

Posle dva tri dana, u jednoj od sporednih ulica u savskom kraju, nadvratima jedne oniske kuće, osvanu crna gvozdena ploča sa natpisomDimitrije Petrović obućar. Na jednom prozoru do vrata beše izloženanaslikana cipela.

Prema prozoru bejahu vratašca, kroz koja se ulazilo u dosta prostranusobu. Persa beše kupila koliko joj trebaše od pokućstva i gvozdenoognjište koje smesti u kuhinjicu do sobe. Imali su još i šupicu i dvakoraka dvorišta.

Preko puta od Mitina dućana, malo levo, bejaše krčma, koju držašeneka Makrena, sredovečna udovica, gojazna, privlačna lica. Kad nebejaše gostiju, Makrena bi uvek stojala na pragu, turivši ruke u špageod suknje. Retko bi ko prošao da ga ona ne pozna i da s njim neizmeni gde koju veselu reč. Zajedljive dosetke i masne šale ne bunjahuje nimalo, no je uvek gotova bila da vrati milo za drago.

Prema krčmi, desno, beše viganj nekoga Nemca, gde je kovalodesetak radnika i šegrtića. Čak i nedeljom i ostalih svečanika nakovanjizvektahu od zore do mraka. Gazda beše postar, ćelav i trbušat. On jepo ceo dan sedeo, turpijao i gledio skovane stvari, a svojim krupnimizbuljenim očima na sve strane po vignju streljao da uzdrži mlađe uzaptu.

Najstariji mu radnik bejaše Joži Mađar. Tako ga zvahu, jer se samizdavao za Mađara, ali njegovo obličje ni izdaleka ne napominjašehunskoga sina, kakova ga mi obično zamišljamo, naime: crnpurasta,osrednjeg rasta, živih očiju, brka zafitiljena do uha. Joži beše suštasuprotnost tome − povisok, plav, četkasta brka. Zimi i leti Joži nošašeiste izlinjale haljine, mek šeširić, bog zna kakve boje. Kad je šeširić

6

zaturen za potiljak Joži je pri sebi, a kad je naheren, tada Mađar„besni“. Kod svoga gazde Joži ne mogaše uzeti ni jedne pare napred,kod Makrene ni za pet para pića na veresiju, premda se hranjaše kodnje plaćajući mesečno. Debeljko malo reči trošaše s njim, ali svakaveštija kovačka rabota prolazaše kroz Jožine ruke. Za to je on jednomnoćivao besplatno u vignju. Joži, ćutke, marljivo kuje dan, dva, tri, paodmah uzme nadnice, te već ne izbiva iz Makrenine krčme, ako gagosti ne izbace, a onda ga obično prihvate stražari i odvedu na noćišteu „buvaru“.

U istom nizu gde i viganj beše stolarska radnja majstora Time. Beše tobrkonja, krupan, zdrav čovek od četrdeset i koju godinu, praviŠumadinac. Tima je bio ozbiljan radenik i domaćin sa punom kućomdece. Imao je tri pomoćnika. Tima bejaše redovan gost Makrenin, alisamo večerom, i samo na po oke crna vina. Niko ne zapamti da jekadgod seo na drugo mesto nego na svoje, da je popio manje il' višeod pomenute mere, da je presedeo posle deset časova, da se s kimkrupno našalio, da se s kim poverljivo razgovarao. Tima ne tražašeprijateljstva i ljubavi, nego kao da mu i reč i pokret zapovedahu dabude cenjen.

Do drvodeljnice beše bakalski dućan Steve N...., čoveka ispod tridesetgodina, kudraste crne kose, brčića jako negovana. Mladi gazda bešegladac prve vrste. Njegov predebeli okovratnik i narukvice plenjahu očisvih sluškinjica.

Od ostalih stanovnika te ulice spomenućemo samo još jednoga. Bešeto profesor bogoslovije, visok, koštunjav pop, smeđe brade, okotrideset godina. Rukavi od gornje haljine behu mu kao zvono, podgrlom mu višaše nekakva medaljica, u ruci je nosio visok štap, s vrhasrebrom okovan. Popa je hodio ukrućen, zamišljen, loveći očimapozdrave. Ko je hteo da mu se ljuto zameri, dosta beše da ga zovneimenom, da mu reče na pr. „Dobar dan, pope Kosta!“ − „Nisam ja tvojpop, niti smo zajedno kašu kusali!“ odgovorio je više no jednom.

7

Susedi poznavajući mu slabost, zvahu ga u oči: gospodine profesore.

Već prvih dana, ako se promoli Persina mrtvačka glava, a Makrena sedesi na vratima sama, podboči se i udari u grohotan smeh i čeka da jeprolaznici pitaju za uzrok nenadne veselosti, ako je u društvu, tadbezobzirce pokazuje prstom na nju. Persa se čini nevešta tome rugu.Kad jutrom pođe na trg, sa kotaricom preko ruke, te hitro grabi svojimdugim koracima, a nažuta suknja klimaše joj oko članaka, tadaMakrena stade uakanje. Kao na poklič, iskoče: kalfica, gazda Steva išegrti iz vignja, sluškinje se ustavljaju, gdekoja matora gospođaproviruje kroz prozor.

− Ej, Šojke li, Šojke! − viče i rešeta glavom Makrena. − Da se ja pitam,znali biste po koju se cenu selite u Beograd!

− Tebi je krivo što majstor Mita ne pije! − doviknu joj jedared gazdaSteva.

− Ne, bogami. Džaba ti onakve mušterije! Pa to je više njihova šteta,no moja. More, poznaje se konj koji zob zoblje, a vino je zob ljudska!Ne bi ni ona bila u onoj koži da pije, no bi bila rumena kao i ja!

− Pa što su ti onda krivi? − pita gazda.

− More, što će šugavi među nama!... Kakva li je to nova vera, očiju ti?

− Pa eto vidiš, ne piju, ne kunu se, ne psuju Boga, ne druže se ni skim!... Bogami, to opet nije zlo! − završi kicoš, šireći ruke, kao tobožuveren.

− Ha−ha−da, nije zlo, novoverci!... Ta ja sam pitala gospodinaprofesora. Veli: ne veruju u bogorodicu, ne ispovedaju se, niti sepričešćuju, ne krste se, zapuše uši da ne slušaju zvona. Ja, pobogu, jeli tako?

8

− Može biti!

− Eto vidiš! Pa još pitaš što su ti krivi! Nije li to baksuz imati takvekomšije, a? A opština im još dopušta!...

Reč „novoverci“ poleti najpre iz Makreninih usta, pa svrnu kroza svekuće u toj ulici. Matori je gotovo šapatom izgovarahu, te se decaplašahu njenog nejasnog značenja, zamišljajući da je nalik na„karakondžulu“.

Prizor je zanimljiviji bivao predveče, kad obućaru svrne čika Sreta, paksve troje otidu nekuda brzim koracima. Jednom posla Makrena svogaizmećara za njima, a on se vrati posle dva časa. Taj sluga, Užičanin,pričaše:

− Išao sam − veli − za njima, ama u stopu. Brate moj dragoviću,udariše ovude preko, pa izađoše prema česmi. Tu, onaj stari, svrnuneđe, a ovo dvoje, otidoše naprijed, ama sve lagano. P' onda izađeonaj stari i s njim jedan visok čovek, a za njima dvije ženske, ali se nesastadoše s Mitom i Persom, nego iđahu poizadalje za njima. P' ondaonaj stari đavo kroza Terazije svrati − amo, bogami, vjerujte − bar udeset dućana i od svakog izvede po troje, po četvrto čeljadi, a svi iđahuna gomilice, poizdalje jedni za drugijem. P' onda, brate moj dragoviću,stari, ne svrati niđe, dokle ne minuše dvor, samo što se porazgovori sajednijem džandarom...

− Ima i njih u toj novoj veri, jakako! − prekide ga jedan, odmaknuvširukom.

− Pa onda? Svrši − viknu Makrena.

− P' onda, gazdarice, obrnuše onamo... onom džadom, a iz odonudnavrla kola, gospoda iz šetnje... a prašina se digla k'o oblak... te ja...

9

− Mangupe, te ti u mehanu, pak se đornuo! Vuci se odatle!

− Veruj da je tako bilo, poče jedan gost. − On ih je pratio do „Londona“,gde se oni razdeliše. Neki će pravo, neki će Knez−Miloševom ulicom,pa okolo, neki će preko zapadnog Vračara. Tu na raskršću, najlakše imse pomešati među svet i zavarati trag.

− More, ne treba im se toliko kriti, kad imaju drugova džandara. − Opetće onaj prvi.

− More, nisu ni svi džandari, drugovi!...

− Dakle im je zabranjeno da se kupe? Ama gde li se to sastaju? − pitaMakrena.

− Pa zar ne znaš? Ta u svojoj crkvi, na Novom Vračaru!

− Ju! I vlast zna za to! I ne opkoli ih noću vojska, da ih sve pohvata, daih...

− Batali, gazdarice, bogati! − prekide je jedan pekar. − Ja sam čuo odčoveka, koji zna mnoge stvari, kako sve to biva. Onaj njihov vladika,onaj što im je sazidao crkvu, on je milioner − mogao bi kupiti poBeograda razumeš li? On izdržava sve te novoverce, pa, razume se,da i vladi ume nekako... − i pekar trljaše palcem o kažiprst, pokazujućikako se broje novci.

I tu kaza svak svoju, osim dvojice, koji bejahu nemarni.

Majstor Tima seđaše kao obično, pijuckajući i pušeći, ali se ni jednomreči ne umeša u sav taj razgovor.

Drugi nemaran slušalac beše Joži. Uprav on nije ni slušao o čemu se

10

govori, nego seđaše nalakćen, gledajući rasejano u gomilu gostiju. Kadbi mu se umorila jedna ruka, on bi se podnimio na drugu, a pri tomegriskaše svoj četkasti brk. Uoči toga dana beše isplatio gazdarici zahranu; trebahu mu, dakle, još dajbudi dve nadnice, pa da se„razmadžari.“

I drugi se susedi bavljahu doseljenicima.

Gazda Steva beše uhvatio račun koliko dnevno troše Mita i Persa i tosaopštio popu profesoru, − jer se ovaj obaveštavao o svakoj sitnici kojase ticala obućara. Kod Steve kupovaše Persa pirinadž i ulje, grah,sočivo i sapun. Dalje, Steva je sračunao koliko ona troši na trgu zazelen i voće, te je sve skupa iznosilo otprilike tri groša dnevno.

I tako novovercima ispirahu usta, premda njih dvoje malo s kim rečiprogovoriše.

11

III.

Proteče nedelja dana. Bejaše posle podne, vedar jesenji dan. MajstorMita seđaše za prozorom skrivenih ruku. Na njegovom rumenom,detinjastom licu ne ogledaše se ni briga, ni čama, ni nadanje − ništa.Samo da sklopi oči, pa eto ti čoveka koji sedeći spava. Valjda da seotme dremu, majstor bi, otprilike svake četvrti sata, ustao, te hodaopreko dućana − tri koraka tamo, tri amo, ne gledajući na ulicu.

Odjednom utiša se graja u krčmi, i majstora zaseni nešto s prozora.Mita obrnu oči i vide Jožiku sa naherenim šeširićem i sa cigaretom uustima. Beše u licu crven kao rak, i kolećaše se na nogama. Mitaustade da prošeta, a Joži, klateći se, uđe u zabaratuma neštomađarski.

− Šta želite? − zapita majstor.

Joži jednako govoraše u svom jeziku, posrćući na mestu i šireći ruke,kao da hoće da zagrli majstora.

− Ne razumem mađarski. Šta želite, brate, − ponovi Mita i ponudi mujednu stolicu.

− A meni... kazali... što ti... Mađar... Ištenem! − nastavi Joži sedajući,pa s nategom diže nogu i pokaza iskrivljenu potpeticu, mučeći se dasazuje cipelu. Mita kleknu i skide je. Persa otškrinu vrata i proturiglavu.

− Me... Amo! − reče Joži pokazujući cipelu, pa je uze i omeri njompravo u nos majstoru, ali ona prolete preko ramena i pade na stočić,gde behu alati.

12

Persine žute obraze prože bledilo.

− Vidi Bog! − reče majstor saginjući se, i ljubazno pogleda ženu, pakse odmah dade na posao.

Međutim beše se skupilo pred vratima i pred prozorom gomilagledalaca. Makrena stajaše ramenima do praga, kako mogaše gledati imajstora i pijanicu, a da oni nju ne vide.

Joži, posokoljen, stade se derati, praveći pokrete rukama. Na nečiji migspolja, seti se da ga neko gleda iza leđa, te kad se obazre i vide Persu,Joži ustade, pokloni se i poljubi vrhove od prsta, a to sve tako komično,da se publika previjaše od smeha. Joži sad tek beše dohvatio pravužicu, te nastavi pevati mađarski i svakojakim pokretima pokazivati kakomu je mila Persa. Cigara mu se ugasi. On breknu za vatru. Majstorkresnu kresavicom i prinese mu je da pripali. Joži ga uhvati za skut, iodbijajući naglo dimove, mlataše desnom rukom po vazduhu, tražećida ga ošamari. Najzad se majstor blago istrže i opet prionu na posao.

Publika, prevarena u svom nadanju, raziđe se.

Neki postariji radnik, koji se pre nekoliko trenutaka smejao, stade sadgunđati kako nije lepo ni pravo da se jednom mirnom zanatliji činepakosti. Odmah se nađe i drugi toga mišljenja, još dodade da je Mitutrebalo braniti. Treći planu:

− More, pravo bi bilo onu protuvu izmlatiti, neka zapamti kako sevređaju poštene žene!

Ali na tome osta.

Svi razmetoše tragove, svako svojim poslom.

Pošto nestade publika, Joži, s jednom bosom nogom, otklati se opet u

13

krčmu. Kad se vrati noseći sklenicu vina, pristadoše za njim samo dvatri mangupa.

Potpetica beše gotova.

− Šta dugujem? − pita Joži, pa nagli sklenicom.

− Dvadeset para, koliko vredi koža.

− Ištenem!... Neću ja tvoga poklona! − izdera se Joži, pa izvuče izšpaga sitna novca i prosu ga po podini. Mita brzo skupi novac, zadržidvadeset para, a ostalo smesti pijanici u špag, pa, turajući ga lagano,govoraše:

− Idi, brate.

− Pij! − veli njemu Joži, pa ga zagrli drugom rukom i prinese musklenicu k ustima.

− Fala, brate, ne pijem vina, nego idi! − opet će Mita, otklanjajući glavu.

− Pij!... Moraš piti!... Na!... veli Joži i prosu mu vino po licu i ponedrima, te, cereći se, odbasa na ulicu.

− Vidi Bog! − reče Mita s uzdahom, pa zaključa vrta i spusti zavese naprozoru.

Posle dva dana, rano svrati k Miti majstor Tima sa sinom, zdravim,lepim dečakom od 13 − 14 godina, koji nošaše pod pazuhom bremeknjiga.

− Bro jutro, komšija! − Nazva krupni Tima, omeriv pogledom praznuradionicu i pogurenog obućara.

14

− Bog dao dobro! − odgovori lagano Mita, kao da broji svaku reč.

− Ev' ovom deranu napravi cipele, ama k'o što bi ih sašio đavolu, jer dasu gvozdene, ne bi mu trajale više od mesec dana... Trči, brate, na svestrane, kad nije u školi... Sedi de, Miloše!

Miloš, smejući se, položi knjige, u tren sede, izu se, a Mita bez rečiomeri mu stopu. Đak se tako isto hitro obu i izleti.

− Od jake kože i dvostruke đonove, razumeš li! − reče Tima sedajućina stolicu, s koje ustade sin.

− Razumem, − odgovori Mita.

− Paa, koliko ceniš?

Mita se uhvati za podbradak i obori glavu.

− Koliko je pravo, a vidi Bog! Građa za obuću koštaće me tri i podinara, a mogu svršiti za dan i po, to je dinar i po. Dakle pet dinara.

− I biće cipele, k'o što rekoh, dvostruke potplate. − Timi se spusti levagusta obrva, a desna ode uvis.

− Biće sasvim kako želiš! − potvrdi obućar. To beše prvi nepoznatičovek u novom zavičaju kome otprve reče „ti“. Još se Miti otvori voljana razgovor; to mu se poznade na licu, ali se savlada, ućuta i sede zaposao.

Tima izađe naglo. Pošto se odmače desetak koraka, vrati se, ali, kad biprema prozoru, vide Persu u razgovoru sa mužem, te otide u svojuradionicu.

Sutradan, kad Tima i njegovi radnici kretahu na ručak, unese Mita novu

15

obuću. Tima je željno zgrabi, svojim snažnim palcem pokuša odvrnutiivicu od potplate, tegnu ih, zakuca zgrčenim srednjim prstom, obrnu ih istavi na sto.

S velikom pažnjom radnici praćahu svaki Timin pokret.

− Znaš li što je, komšija! − reče on i opet mu se obrve razdvojile.

− Što, brate?

− Pogodili smo pet dinara, ali da ti dam šest, jer sam do sada plaćao iviše, a po duši behu uvek gore od ovih.

− Baš su dobro izrađene − potvrdi stariji radnik, pregledajući obuću.

Miti sinu lice, ali zavrte glavom.

− Što smo pogodili, pogodili. Ni pare više, ni pare manje!... Ali taj dinaršto si namenio meni, podaj sirotinji! Zbogom! − I uze svojih pet dinara,pa izađe.

− Čudan svetac! − reče Tima, odmahnuv glavom.

− Čudne budale! − doda jedan radnik, i udari u smeh. − Taj se brine oduši!

− More, neka on radi jevtino, pa ako će se posvetiti, − nastavi drugi. Ja,bogami, odoh sutra da poručim jedne.

− I ja!

− I ja! − rekoše i ona dvojica.

− Ded zatvorite! − reče Tima i izađe prvi. Kuća mu beše treća od

16

radionice. On se sukobi sa Jožikom, koji je zviždao, znak da beše uprelaznom stanju između pijanstva i treznila.

Tima mu položi obe ruke na ramena, što začudi ne malo i Jožu iradnike.

− Čuješ, baratum Joži! − veli majstor gledajući ga pravo u oči, idrmnuvši njim − ako jošte budeš činio pakosti majstor−Miti, imaćešposla sa mnom. Jes' razumeo, bratum? Ja... onako... znaš...šumadinski... budem... tebe... ajne!..., cvaj! − i pripremi tu svojomširokom rukom.

Tima izgovori to mirno, ali pogled i izraz lica kazivahu da se ne šali, teJoži otide zbunjen u krčmu. I radnici, idući za majstorom, ogledaše seu čudu.

Sutradan sva tri pomoćnika Timina poručiše obuće kod Mite. On je sasvakim pogađao onako isto kao sa Timom, „ni paru više, ni parumanje“ nego što vredi građa, pa onda izrada. To se čudo brzo razglasipo susedstvu, te navreše mušterije. Među prvima je bila Makrena. Igazda Steva posla svoga kalficu na omeru. (On je već nosio „bečke“ izKnez−Mijajlove ulice). Malo pomalo, pred Božić, gotovo svi stanovniciMitine ulice postadoše njegove mušterije, tako da je radio od zore doponoći, i jedva mogao odolevati.

17

IV.

U maloj radionici smesti se lepa gvozdena peć kraj koje povazdanseđaše Persa, sa kakvom lakom ženskom rabotom u rukama. Pa ondadoneše Timini ljudi jednu policu i dve jake stolice. Pa se onda pojavivelika „gasna“ lampa, sa zelenim štitom. Persa se „ponovi“ − zameniizlinjale nažute haljine tamnijim, debljim, koje i bolje dolikovahu njenomisposničkom licu.

Ne može se tvrditi da Persa beše sasvim mirna od zadirkivanja,osobito po daljim ulicama, u njenom jutarnjem hodu na trg, ali joj bešekud i kamo snosnije nego pre dva meseca. Gazda Steva, na primer,dohvataše se za šešir, odgovarajući na njen pozdrav, debeli kovač injegovi stariji radnici takođe se ljudski zdravljahu s njom, čak igoropadna Makrena mrdnula bi joj ponekad glavom. Ponekad, tj. akose desi sama na vratima, jer ako se u takvom slučaju razgovara sanekim, tada pljune za Persom, i grdi „novu veru“. Najljubaznija, pak,beše s njom Timina žena Ljubica, neka sitna, vižljasta crnojka, čvrstakao da beše od tuča salivena okretna kao devojče, pored svega togašto je rodila osmoro dece. Čim bi otvorila usta da progovori, odmah bise počela i smejati, pa i oči joj se smejahu, krupne, svetle, crne oči, ukojima bi se mogao čovek ogledati. Ona se prvi put porazgovori sPersom kad Mita načini obuću i za njeno najmlađe dete od dve godine.− „Koliko nas je god u kući, eto od Time do malog Dušana, pa i radnici,ama svi, svi eto nosimo obuće koje je vaš čovek pravio!“ − rečeLjubica, s takvim glasom i izrazom lica, kao da bi to valjalo zabeležiti iletopis Savske ulice.

− E, hvala vam! − odgovori smerno Petrovićka.

− Ama, izvinite, vi izgledate slaba! Ja sam, bogami, odavno to primetilai baš sam govorila s Timom. Da se niste razboleli od kad ste u

18

Beogradu?

− Ja sam odavno bona; ima već šest, sedam godina.

− Izvinite... među nama ženama može se govoriti: da niste zapatilibolest posle porođaja? − Ljubica se uozbilji, i skupi svu pažnju i pametu tom važnom trenutku.

Persa se žalostivo osmehnu.

− Nisam, dobra gospo, ni imala dece. Ja imam bolest u srcu, uprav, neboli me ništa, nego srce zaigra jako, kao da hoće da izleti, pa onda nemogu da dišem...

− A to vam dolazi svakoga dana?...

− Kako kad. Ponekad prođe i osam dana da ništa ne osetim, aponekad i po dva tri puta preko dana i ponoći. Najteže mi je noću.

− Pa jeste li se lečili?

− Bog je naš lekar! − reče Persa, oborivši oči.

− Kako to! Dakle, niste se...

− Jesam, jesam, − doda brže Persa. − U Novome Sadu pregledao medoktor i dao mi nekakav prašak, ali nije pomogao. Posle mi reče doktorda se čuvam od vlage, od umora, od nekih jela, i − ko bi ga znao! −reče Persa s osmejkom. Pa eto malo što i radim! Pospremim kuću izgotovim jelo, to je sve!

− Jest, i uz to idete na pijacu, a perete, i šijete sama!

− Nego! Da uzmem sluškinju, valjda? − zapita Persa, čudeći se.

19

− Pa i to, dabome, preče je zdravlje nego sve ostalo. Vaš čovek sadlepo zarađuje, a mogao bi i više, da mu... ovaj... da hoće. Ljubica udarisavetovati i pomenu nekoliko domaćih lekova, kazajući potanko kakose koji gotovi i uzimlje... Dugo trajahu te njene pouke. Spočetka Persaslušaše prosto iz učtivosti, pa joj se zenice raširiše, i ona ih obrnu nastranu; očevidno njena pamet beše daleko od razgovora. Kad Ljubicato opazi, prekide govor, Persa se trgnu iz zanosa, pa, malko zbunjena,stade se opraštati.

− Poslušajte vi mene, Perso, nećete se kajati! − završi ubica svojimobičnim glasom i veselim izrazom lica.

− Vidi bog da se imam za što kajati! − reče Persa tiho, kao za sebe. −Hvala vam na dobrim savetima, ali ne pomaže ništa! − dodade i opetse onako čudno osmehnu. I moja je majka od iste bolesti umrla. HvalaBogu na svemu! Od neke se bolesti mora umreti − je li tako? A namanije dato da biramo, nego što pošlje onaj ozgo! − I Persa rekavši to,zavrnu očima, a lice joj dobi izraz blaženstva, čisto kao da u tomtrenutku ugleda Gospoda u svoj njegovoj slavi, te kao da joj dušaželjaše odleteti k njemu, u svoju pravu postojbinu, „gde su naslade,kakvih oko ne vide, niti uho ču“.

− Malo je šašava! − reče posle Ljubica mužu − ali je dobra duša!

− Pa žena prema mužu, a tako je opet bolje, nego da se ne slažu! Štabi ti, na primer, radila da ja odem u novoverce, pa da cenim mojeradove za polovinu manje nego sad, a? − Timi stršnu brk i otkriše muse beli zubi.

To se i njoj učini tako smešno, da se od silnoga kikotanja previ i uhvatiza njegovu snažu mišicu.

Ljubica, posle toga, kad god udesi Persu, porazgovori se s njom.

20

Jednom joj ode u pohode, ali se vrati kući prilično mrzovoljna. Stademužu da priča:

− Nemaju, brate, u sobi ni ikone, ni bosiljka. Ja... znaš, onako,izdaleka... povedoh reč o tome, kako nije lepo...

− Ama, što ti da se mešaš, što ti da popuješ! − prekide je on ljutito. Štose nas tiče ko u što veruje, ili ne veruje?

− Nisam, bogami, brate, ništa onako uvredljivo kazala, a samo samizdaleka napomenula, pa kas Persa prećuta o tome, mi smo serazgovarale sasvim o drugome. Ona mi je pričala o Novom Sadu, kakoje tamo i kako se živi. Prognali su ih otuda, zbog te njihove vere. Imnogo smo se ispričale. Ja ti kažem da je pametna i dobra...

− A pre reče da je šašava!

− Ama jest šašava što se vere tiče, ali u svemu ostalom nije.

Glas o čudnom obućaru pređe njegovu ulicu. Đaci navreše. Ponekad biih ušlo toliko da se ne mogahu smestiti u maloj radionici i do dugomorahu čekati red radi mere. Njihova graja, šala pa i zadirkivanje nebrkahu mnogo majstora. Đavolan kakav nezadovoljan ni umerenomcenom, ni dugim rokom za plaćanje, stavi ruku na prsa, zamleči očima,te počne, usred priduševnog smeha svojih drugova: − Vidi Bog,majstore, da ti ne mogu dati više od sedam dinara, − i to, da su odteleće kože, a pri vrhu, znaš, malko nacifrane. A, vidi Bog, da ne mogučekati više od osam dana, ako neću gaziti bos! A stan mi je čak pokrajDorćola!

Taki razlozi, a tako iskazani diraju Mitu u srce, ali ne zna kako bisvemu doskočio, te i on od svoje strane uverava da „Bog vidi i što sene može.“

21

Najposle morade učiniti što mu je odavno savetovao Tima. Uzejednoga pomoćnika. Beše to „beogračić“ od dvadeset i tri, i četirigodine, crnomanjast, osrednji rastom, tanak i bledunjav. Ime mu bešeRista. Beše vešt zanatlija − to se videlo odmah, ali se već prvih danapoznade i da je pokvaren. Poče odlaziti u krčmu nekoliko puta na dan isipati kojekave dosetke, osobito kad prođe koje mlado ženskinje. Bašprvu takvu njegovu dosetku ču Persa, te uprepašćena gledaše muža.Pa onda, jedne nedelje, kad se Mita i Persa zatvoriše, Ristaprisluškivaše, te zapamti reči i napev neke pobožne pesme „Naš se carsija na Sionu“, te je to ponavljao na sav glas u krčmi i dodavao svojestihove, ali takve sadržine, da se Makrena i gosti smejahu. I najposle,obezobrazi se toliko da sutra dan, onako mamuran, poče pevati tasvoja „stihotvorenija“ i u radionici.

Majstor izađe.

Posle dva časa dođe stari Sreta, isplati pomoćnika što mu bešepreteklo od zarade, pokloni mu još toliko novca i otpravi ga.

Mita već ne htede da čuje o drugom pomoćniku, nego stade odbijatimušterije koje ne mogahu čekati.

22

V.

Te godine zima beše neobično blaga. Prvi sneg pada tek posleBogojavljanja, ali tada stegnu mraz, da pukne kamen, što no reku.

Čim nasta ta nagla i velika studen, Persa pade u postelju. Čiča Sretanastani se kod njih i zameni u nekim domaćim poslovima obolelu ženu.Ljubica Timina poče češće svraćati s ponudama, od kojih većinu behuzaludne, jer je bolesnica najradije primala mleko. Ljubica upotrebi svusvoju rečitost, sve moguće razloge, ne bi li je nagovorila da pije čorbu ida jede pomalo mesa, ali sve zaludu. Persa je s osmejkomzahvaljivala, a pri tome bi pogledala muža i Sretu. I oni bi se tadaosmehnuli, a to je otprilike značilo:

− Ovaj nas svet ne razume! Svet ovaj misli da je telesno zdravljenajpreče dobro, da se treba čak i omrciniti i ogrešiti radi zdravlja!Oprosti im, Gospode, jer ne razumeju tvoju volju. Prosvetni ih Gospodesa Siona, da poznadu svoju glavnu potrebu − spas duše!

Odista, ne bi Ljubica umela tako iskazati te njihove misli, ali je ona njihjasno pročitala na licu sve trojice. To joj u isto vreme beše najvernijemerilo koliko su „šašavi“ sve troje, te se domišljala kako da spasebolesnicu, na neki način a protiv njene volje.

Jednom, kasno uveče, zateče ona Persu u strašnim mukama. Sedelaje na krevetu naslonjena na četiri podglavača; disanje joj bešeučestalo, ali isprekidano, te se ponekad moglo misliti da joj se dahneće povratiti. Sa suhom vratu, pod jabučicom, koža joj otskakaše, kaoda pile kljuje iznutra. Persa se prstima grčevito hvatala za pokrivač,čas zverala, kao da joj se nešto strašno priziraše, čas sažmala oči.

Mita je mirno radio kraj nogu Persinih, a Sreta mu stojeći nešto čitaše.

23

Ljubica se zgrozi videći toliku njihovu nemarnost prema samrtničkimbolovima, te, bez reči, odmah se vrati ka Timi, prošapta mu nešto, paotide ka lekaru, koji ne beše daleko s kućom. Zateče ga. Beše to čovekosrednjega rast, smeđ, kukasta nosa i debelih usana. Na prvi sepogled moglo poznati da je Jevrejin. On se začudi videći Ljubicu, jer jepoznavao Timinu porodicu; i beše stoga ih je sve dobro zapamtio štoim je malo trebalo. Ljubica mu živo i verno ispriča sve što je znala oPersi. Doktor ne znadijaše čemu da se više začudi, da li osobama okojima beše govor, ili Timinoj ženi, koja se za njih zauzima. On je,doduše, čuo bio po štogod za nastranoga obućara, ali sad mu slikanjegova beše potpuna.

− Može žena noćas umreti, a mogla bi živeti i koju godinu, to je takabolest. Najposle, da vidimo, da vidimo! − odgovori on Ljubici polazeći snjom. Svratiše u apoteku, gde on uze neki lek. Dalje putem dopunižena mnogo što šta o susedima.

Na Mitinu licu se ne ukaza nikakva promena kad uđe doktor. Onlagano ustade i snimi štit sa lampe. Sreta se kao malo trgnu, ali seistoga trenutka pribra. Bolesnica se, kao iz učtivosti, nasmeši Ljubici,pa zatvori oči.

Doktor joj nasloni uho na grudi, pa joj onda brojaše udarce bila, pastade pitati od kad boluje, kako se bolest pojavlja itd., sve ono što bešečuo od Ljubice. Mita je odgovarao savesno, ali kratko. Lekar ih ispitljivomotraše svo troje. Kao da ga najviše zanimaše Sretino obličje, paPersino. Najposle iz sklenice usu nekoliko kapljica u lažicu vode, i timzapoji Persu. Još naredi da joj stave hladne obloge na grudi i da joj selek daje samo u nastupu, pa otide.

− Pa hoćemo li joj staviti krpe? − zapita Ljubica malo ljutito.

− Paa... možemo! − odgovori Mita ali se ne mače.

24

Ljubica okvasi ubrisač, ocedi ga i položi ga na grudi bolesnici. Domaloova tvrdo zaspi.

Tada njih troje pređoše u radionicu.

Mita stište ruku Ljubici.

− A ja sam mislila da ćete se ljutiti na mene! − poče ona, smejući se.Ja k'o mislim, da je to protiv vaše... protiv vašeg adeta, zvati lekara.

− Istina, Bog je naš lekar! − odgovori on gledajući u Sretu i dignuvšiprst, − ali ponekad on se služi i ljudima da izvši svoju volju, da nekogadigne sa sveta, a opet nekoga da izleči. I vi to, Ljubice, ne biste učinili,da vam Bog nije zapovedio!

Sreta gutaše svaku njegovu reč. Ljubicu podigoše trnci, − s takvim jeubeđenjem obućar govorio.

− Eto, tako je, dobra ženo! − nastavi on. − U staro vreme, u vremeproroka, beš se smrtno razboleo jedan car, od neke rane. Svi njegovilekari ne mogoše mu pomoći. Car je vapio ka Gospodu da mu produžidane njegove. I Gospod ga usliša, odista stoga što je život carevtrebao na svetu, radi nekoga dobro. Gospod se u utvari javi jednomeproroku i nauči ga da napravi melem od smokve te da privije taj melemna carevu ranu. Prorok to izvrši i car ozdravi onoga časa. Da su lekarinačinili taki isti melem od smokava, mislite li vi da bi on mogaopomoći?

− Ne bi mogao pomoći! − odgovori Sreta.

Ljubica ustade. Sad njene smešljive oči igrahu veselo i celo joj se licesmejaše. Ona nikada dotle ne ču od Mite toliko reči u jedan mah, pakakve reči! Pa onda ono njegovo vladičansko dostojanstvo i Sretinaponiznost! Pa onda pomisao da je ona pred njihovim očima kao neki

25

božji poslanik! Pa onda, seti se da je slušala od suseda da je Mita nekipop među novovercima, te joj se pretstavi slika, kakva mora bitivečerom, prema svećama, tamo u njihovom hramu, kad mali Mitapropoveda gomili dronjavaca! − Ah, sve to beše tako smešno. Jedva ječekala da ispriča Timi i da se sita nasmeje.

Dakle, promenite oblogu, kad se dobro zagreje i pazite da joj datekapljice, ako bude nastupa! − reče ozbiljno, pripretivši prstom, uverenaveć da će biti poslušana. − Laku vam noć!

Bolesnica je prespavala celu noć, a sutradan, se pridigla.

Sutradan poče naglo popuštati, kao što beše naglo i nastala. Desetakdana sneg se kopnio, iako oblaci zaklanjahu sunce. Pa udari južnivetar, pa se prekonoć sneg sasvim rastopi, tako da niza strmebeogradske ulice, koje silaze ka Savi i Dunavu, letijahu bujne rečice.Ali posle nekoliko dana − beše druga polovina februara − poče suncegrejati. Kaldrma beše čista. Po kestenju na Terazijama izbi put. Svet, uvelikim gomilama izlažaše u šetnju, ka Topčideru.

26

VI.

Jednom pred podne Mita se začudi kad se pojavi okovani štap i kucnuu podinu, zatim kad kroči noga ispred mantije, pa se ispravi pred njim usvem svome dostojanstvu pop profesor, igrajući se s medaljicom podvratom.

− Pomoz Bog, majstore!

− Bog pomogao − prihvati Mita ustajući.

− Da mi napraviš jedne cipele, hoćeš li?

− Mogu! − veli Mita, češkajući se.

− Svi te hvale da si dobar majstor, i, što je glavno, da nisi skup, pa,velim, hajde da i ja poručim, pa, ako mi budete povoljan, poručiću i zamoju gospođu... Zbilja, izrađuješ li ženske cipele? Ama, znaš, nemislim kojekakve ženske cipele, nego fine, ukusne, od tanke kože...kako ono zovu? − sad svejedno, ded da sednem, da mi uzmeš meru.Ja! Ded, molim te, skini mi levu cipelu. Ja uvek tražim da mi se uzmemera na levoj nozi, jer na njoj imam žulj, a inače teško je ugoditi da mina nju dobro ide cipela. Čort bi ga znao, kao da mi je deblja od desne!Uvek sam stradao zbog cipela, tj. ovde u Srbiji. Kupovao sam gotove,ev' i ove su gotove kupljene − pa kad ih „poprobujem“ idu dobro, kaorukavica, ali, posle jednoga sata, sve zvezde vidim. Čort bi ga znao! URusiji kad sam bio, nisam stradao od toga. Nego, lako je tamo. UPetrogradu na stotine magacina, pa zađem i biram. Nego, i izrada jetamo, razume se. Može čovek poručiti, pa kazati: imam na pr. žulj namalom prstu, i radicu, recimo na peti, pa želim da mi tako udesite, dane osećam bolove, pa kvit! Kroz dva tri sata, cipele su gotove i udesne,da ti stane pamet od izumenija. Eh, Gospodi pomiluj! Ded, majstore...

27

nego pre svega, tačno da znam za kad mogu biti gotove... Šta jedanas? Danas je ponedeonik! Dakle, vtornik, sreda, pjatnica, subota,voskresenije... mogu li biti za u sredu, a? Za sredu do podne? Da,pače, u sredu je blagovješčenije, praznik gospodstveni, ne radi se.Nego, ti radiš i kad su veliki pravoslavni praznici, je li? Vi, novoverci,praznujete samo nedelju? No, no, no, tome je kriva opština, upravzakon, trebao bi strog zakon kao u Rusiji? Dakle za kad?

Jedva prestade i pruži stopu.

Obućar zbunjen tolikim „mnogoglagolanijem“ uze svoju knjižicu, u kojojbeležaše imena mušterija i rokove izrade, pa pošto je pregleda,odgovori, razvlačeći kao obično.

Mogu biti u sredu, najdalje.

− Eto, vidiš, dakle ćeš ipak raditi toga dana! No, lepo, lepo, a cena?

Mitin odgovor i na to zadovolji mučnog mušteriju.

Na Blagovesti, oko dva časa posle podne, odnese Mita obuću popu.Na stepenicama njegove kuće ču Mita umiljato pevanje u tri glasa.Predusrete ga kuharica, te, uzevši od njega cipele, odnese ih u sobu.Pevanje se namah prekide, a posle kratke tišine, zaklikta neki zvonkiglas, − ono smejanje, koje ti i pred nepoznatom kućom izazivlje predoči mladu, zdravu žensku, te navodi čoveka grešnika da digne glavu kaprozoru. Ali novovercu taj smeh napominjaše lakoumni, plotni svet, nadkojim caruje sotona, te bi rado pobegao. Sluškinja se vrati, rekavši daga zovu unutra. Opet se smeh zaori. Mita uđe u sobu, poklonivši senezgrapno.

Za stolom s popom sećahu dve ženske. Pred njima beše sklenica vinai na tanjiru tvrde, četvrtaste poslastice kakve su se uz post gotovile.Pop, u šlafroku, izvaljen u naslonjači, pirio je mlazeve dima iz cigrete.

28

Poša − omalena, plava, beloputasta, puna oblina, − seđaše skrštenihruku. Prema njoj beše druga plavuša, njena sestra, devojka svomglavom viša od popadije, protegljastih obraza, rumena, živih očiju,kovrdžaste kose na glatkom, pravilnom čelu. Devojka beše pokrila ustarupcem. I bez toga, Mita hoćaše poznati da je to ona što se onako„grešno smeje“.

− E, majstore, baš harašo! − poče domaćin. − Ja sam zadovoljan, evovidi, poprobavao sam, te mislim da će mi dobro stojati! − i on podiželevu nogu, s novom cipelom.

− Izvolite sesti! − ponudi gospođa.

− Da, sedni, pa i čašicu vinca! − dodade domaćin točeći, i prostreljaočima obe ženske, kao da ih opomenu; pazi što će sada biti!

− Fala, blagodarim, ne pijem vina − reče majstor ščinjajući se da li dasedne.

− E, ne! Ne piješ vina! Zašto to? Zar svi vi...

− Izvolite sesti! − ponovi gospođa. − Malko od ovoga testa, to možete!Ona mu prinese tanjir.

Mita otkrnji krajičak kolača i sede na kraj stolice.

− Majstore, kao pošten i bogobojažljiv čovek, odgovori mi otvoreno naneka pitanja! − poče popa medeno.

Celo Mitino lice dobi izraz nategnute pažnje i opreznosti.

− Jesi li rođen u pravoslavnoj veri?

− Ne... razumem... te... reči.

29

− Jesi li rođen od pravoslavnih roditelja, jesi li kršten bio; jesi li hodio ucrkvu; jesi li se ispovedio i pričešćivao, brat−Mito?

Mita potvrdi glavom.

− A sad već nisi pravoslavni?

− Ja pravo slavim Boga, koliko mogu i kako umem!

− Kao i mi, je li? Ideš na liturđiju, prizivlješ ugodnike božje, počituješsveštena lica, dabome?

− Crkva je svuda gde se makar dvojica sastanu u ime Hristovo! − Mitaispravi kažiprst.

− Aha! Tako li ti objavljuješ te reči iz Svetoga pisma!

− One su jasne po sebi.

− E, moj brale, tvrd je dvopek za tvoje zube! Evo ću ti izvesti najprostijiprimer. Ti znaš koje beše prvo čudo što učini Isus? On je, u KaniGalilejskoj, na svadbi jednoj, pretvorio vodu u vino. Kaži mi, zašto je onto učinio? Uprav, zašto to beše njegovo prvo čudo?

− Ja razumem njegovu nauku, a to je mudrovanje.

− Nije to mudrovanje! − planu pop i ustade, − niti možeš razumetiHristov nauk bez našega tolkovanja, uprav bez tolkovanja svetih otaca!Gotovo svakoj pojedinoj izreci iz Svetog pisma treba posvetiti ceoživot, pa da se objasni sa svake strane. Koliko li je mudrih ljudi toučinilo!... Ta i mi sveštenici učimo toliko godina da naučimo kako ćemoobjašnjavati najobičnije stvari, a sad krpe, krojači, amali, i kojekakvafukara, ustaše da to rešavajući po svojoj pameti, da ne priznaju

30

bogoslovski avtoritet, da preziru svete, velikoljepne obrede, i prilikeugodnika božjih, i znamnije časnoga krsta.

Popa sede, ispi čašicu vina, pa nastavi blaže:

− Jadan Mito, kud si zašao? Pogledaj − vidiš ove kapke na očima? Štosu oni očima to je crkva pravoslavna čistoti vere i predanju svetihotaca... crkva štiti veru od svakoga pritrunka. No, ti ne možeš torazumeti, nego dovedi mi jednoga od vaših učenih ljudi, − a ima jedantakav, kažu, − pa da vidiš kako ću ga priterati duvaru!... Ruku mojudajem, ako se tada opet ne poratiš u pravoslavlje, jadni Mito, u našelepo pravoslavlje, za koje su ginuli naši pradedovi, koje je kroz tolikovekova ljute nevolje održalo u snazi srpski narod . On skonfuzovatija(On se zbunio)! − završi ruski, pogledavši pobednički ženske.

− Eto pravda (Zaista)! − potvrdi popadija.

Gospođica se nasmeja.

Zaista Mita stojaše oborenih očiju, ali ih sad diže, i mirno odgovori:

− Hristos nije učio književnike, nego ribare, radike i težake, s reda ljudei žene, i svako ga razumevaše, i ko je bio čista srca, verovao ga. AHristos je vazda među nama, i njegove su reči večne, i mi ihrazumemo bez ičijeg tumačenja, a ko je čista srca, veruje ga!

Pop skoči, kao da ga neko iglom bocnu.

− Dakle, opet!... Dakle, jedno te jedno!!... Hajde kad je tako, kaži mi štaznače ove Hristove reči: − „Nisam došao na svet da donesem mir,nego mač!“

Mita se razmisli:

31

− Paa... Evo vi se sa mnom prepirete, i mnogi drugi se prepiru, bezpotrebe, oko njegovih reči, a on je znao da će to tako biti i zato reče:da donosi mač!

− Nije to tako − viknu pop već srdit.

− Paa, gospodine, možemo protolkovati i drukčije! Mač je mač. Njimčovek ubija svoga neprijatelja, a neprijatelj je naš sotona, to jest: svakozlo!

− Nije! Nije! − viknu pop promuklo.

Obućar slegnu ramenima.

− E, ne mogu pogoditi da kažem onako kako bi vi hteli.

Ta majstorova nehotična ironija, njegova nepomerna mirnoća ipouzdanje u sebe, razdražiše dozlaboga profesora, te poče, ružnimizrazom lica:

− More! More! Iako si tim svojim tolkovanjem daleko od istine, ipak sinjim izrekao sebi presudu!!... Vi ste sotone, vi novoverci, vi ste zlo,protiv koga treba istrgnuti mač, do istreblenija.

− A koje zlo činimo? − upita Mita nepomično.

− Koje zlo?! Zar je malo zlo sablažnjavati narod i odvraćati ga odpradedovske vere, a?... Ded izgovori simvol vere!

Mita zavrti glavom.

− Znam da nećeš, a znam i ostale vaše bogumrske jeresi. Ded izgovoriove reči: − „Verujem da je prečista djeva, po Duhu svetom začela irodila spasa našega, Isusa Hrista!“

32

Mita zaprepašćen kroči natraške, i zaštiti lice dlanom, kao da je čuostrahovitu hulu na Boga.

− Vidite li! − dreknu pop udariši pesnicom o sto.

Obe ženske ustadoše da ga umire.

Mita izađe.

Kuharica koja se beše pritajila pred vratima, ustuknu pred njim,gledajući ga koso.

− More vlada je kriva, što ih trpi! − viknu pop iz sveg glasa.

− Vidi Bog! reče Mita u sebi. Vlada!... Zakon!... Skupština!...

− Vidi Bog!... Vidi Bog!... Vidi Bog!.... ponavljaše majstor uz svaki korakniz stepenice.

33

VII.

Majstor Tima beše otišao poslom u unutrašnjost Srbije i tamo sezadržao preko dva meseca dana. Kad se vrati, te uveče prvi put pođeu krčmu, srete se sa Jožikom, koji iđaše iz Mitine radionice. Tima seustavi, a Joži prođe ispred njega ne opazivši ga, toliko beše zamišljen.Tima se sad primače k Mitinu prozoru, te ugleda, osim muža i žene,jednoga brkonju širokih grudi, sa nizom žutih putaca sredinompršnjaka. Brkonja imaše na glavi šubaru, koja vrhu oniskog čela igustih obrva, šinjaše strašnijom tu hajdučku glavu. Zaista taj čovekmogaše poslužiti kome slikaru kao ugled hajduka, − od onih što navrančićima pustare po mađarskim pustarama. Mogao je imati 30 do 36godina. Ali ta slika Šandor Rože seđaše mirno za obućarskim stolom,prema Miti, i prošivaše iglom kožu. Baš se zvao Šandor, i beše Mađar.Tima se seti njegova imena, jer ga poznavaše odavno.

Obojica rabotahu ćutke.

Kroz vratašca što vođahu iz radionice u sobu uđe Persa, žuća no pre,beše sami kostur obmotan kožom, tako da se Timi učini da vidi nekuutvaru. Ona imaše u ruci neku knjižicu, zelenih korica. Kad sedeizmeđu njih, Šandor skide šubaru i baci je na podinu. Ona poče čitatiglasno. Obrve joj se uzvile, a oči sjakte kao dva žeravka. Time nemogaše razumeti reči, no mu njen glas dopiraše, čas jači, čas slabiji,onom monotonijom kojom đačići uče zadatke. Mita slušaše s velikompažnjom, ali po Šandorovom izrazu lica moglo se suditi da ne razume,jer beše srpski, premda je s poštovanjem slušao. Jedared obućarokrete glavu ka ženi i diže prst, a nato se njene obrve jače uzviše, očibolje zasjaše, te upre prstom u neku reč i zastade. Pa onda opetnastavi čitanje.

Tima uđe u krčmu.

34

Prihvatiše ga uzvici veselja, na koje on umereno odgovori, rukujući ses dvojicom, trojicom, pak sede na svoje obično mesto.

Makrena mu donese njegov običan obrok vina, sa pozdravom: „Dobrodošao, majstore!“

− Bolje te naš'o Makrena, − odgovori on posmatrajući je. Beše jakoopala i bleda.

− Da nisi bolesna?

− Nisam!... Onako nije mi dobro! − odgovori ona preko volje, gledajućina stranu, pa lagano otide k jednom gost, koji leđima beše obrnut kaTimi i koji se ne obazre kad on uđe. Tima ipak poznade da je to Joži.Makrena se nalakti i stade šaptati s njim.

Veseli pekar opkladi se oko nečega sa gojaznim Nemcem, kovačem,gazdom Jožikinim.

− Dakle, za deset litara vina! − nudi pekar pruživši mu ruku. Pri tometako smešno namrska desni obraz, te mu se odiže brk i zatvori oko, dasvi udariše u smeh. On je tim hteo da namigne put Makrene, a poštomu to ne ispade, on zaburi usta i glavom mahne put nje, pokazujući jedrugovima.

− Dakle, pristaješ li Franc? − pripita pekar.

− Malo je deset! − reče neki. − Kladite se za dvadeset.

− Dvadeset! Dvadeset! − povikaše ostali.

− E, pa za dvadeset litara! − ponudi pekar.

35

− Gilt! − reče kovač, tresnuvši dlanom o dlan pekarov, pak mu zadrmarukom. − Ja pudem platila tvatsest lidara fina, ako Makrena...

− Psssss! − ućutka ga protivnik.

− Ne smeš sad govoriti! − veli mu pekar.

− Neka seče majstor Tima! − reče neko.

− Jes! Jes! Majstor neka preseče! − zagrajaše ostali.

Debeljko i pekar, držeći se za ruke, priđoše ka Timi. On se nasmeja irazdvoji im ruke.

− Hajde, eto vam, iako ne znam oko šta se kladite!

Pekar stade šaptati na uho Timi. Što je dalje pričao, to se na licuTiminu pokazivalo veće čuđenje, dokle mu se obrve razrogračiše.

− Je li moguće! − reče on kao za sebe, gledajući Makrenu, koja jošjednako šaptaše sa Jožom.

Gosti opet zagrajaše, sedajući. Nekolicina njih zapeva, očevidno dazabašuri predmet opklade.

U taj mah Makrena ode za tezgu, natoči čašu vode i odnese je Jožu.

Ovaj ispi u dušak, ubrisa usne, i izađe bez „zbogom“ ikome.

− Servus, Jošika! − viknu njegov gazda, debeli Franc, već priličnođornut. − Servus paradum!... nofoferac, nasaren! Ha−ha−ha!... Jošikane pila više! Ne jela mesa!... Jošika nasaren!... ha−ha−ha!

− Ta ćuti, Švabo, ubio te bog! − viknuše.

36

− Jošika, ha−ha−ha! − ponavlja Franc.

I svi ostali udariše u smeh.

Makrena se ukrutila beše pred tezgom.

− Jošika... nasaren... ha−ha−ha!

− Pa jest nazaren, ta vidiš da ne pije vina evo već mesec dana! − rečejedan.

− A naša Makrena hrani ga pasuljem i sočivom! − drugi će.

− Pa šta onda? − upita Makrena mirno.

− Ništa, ništa, gazdarice, ovo je šala! − odazva se pekar, i opet onakosmešno namignu. To razgolica i onako veselog Franca, te, kroza smehnastavi:

− A Magre... Magrena, ha−ha−ha, ja sam tebe kladila se...

− A što si se kladio na mene? − zapita ona, ne mičući se s mesta.

− Ništa, ne slušaj ga!

− Ja klatila ne tvadeset, ne trideset, nego pedeset litara, ako...

Svi zagrajaše da ga zagluše.

On tresnu pesnicom o sto i ustade.

− Što se ja pojim jedno žensko! Ja se klatila ti ne puteš Joši žena! Pekse klatila što puteš!

37

Nasta mrtva tišina.

− Mogao bi ti izgubiti opkladu! − reče sasvim mirno Makrena.

Gosti isto kao da ne poverovaše svojim ušima, no se zgledaše međusobom, pak se svi pogledi stekloše na krčmaricu. Ona prezrivo slegnujednim ramenom, obrnu im leđa, uze kredu i poče nešto sračunavati.

− E, sretno bilo, ako i to bude! − reći će neko sa puno ironije u glasu,ali ona za to ni habera.

− Ja tršim reč! − potvrdi Franc, i on prilično snebiven.

− I ja, valaj! − doda pekar.

− Živeli! − izdera se neki. − Ded, na račun toga, po po litra na svakoga.Hej, bre, Makrena, amo vina!

Jedan zapeva svatovca.

Tima izađe i primiče se ka Mitinu prozoru.

Na mestu Persinu Joži čitaše jakim glasom, te Tima sam mogašerazumeti da čita mađarski. Šandorovo hajdučko lice beše jako pažljivo iizražavaše poniznost, koliko to odpuštahu njegove krute, muške, crte;a Mitino odavaše poštovanje, bez pažnje.

Tima se u polasku nekoliko puta od čuda prekrsti.

Došavši kući, razbudi Ljubicu i stade je zapitkivati o tim čudnimpojavama. Žena mu, onako sanjiva, ispriča što je znalo i celosusedstvo.

38

− Joži je − veli − prešao u novoverce. radi po ceo dan, ne bije šegrte,trpi svakojaka njihova zadirkivanja i deli milostinju siromasima. Uvečeide na molitve ka Miti. Spočetka je to krio, a sad, od kad se kodPetrovića nastani onaj radnik Mađar, Joži se ne krije... A za Makrenuse takođe svašta govori. Zna se već da ne pije vina, a i cenu je jako nasve spustila. Još govore da hoće da proda sve stvari iz krčme, pa dase otseli nekud, i − šta ti ja znam, šta još!

Muž njoj ispriča sve što beše čuo toga večera.

− To ne verujem! − reče Ljubica − da će se udati za Jožiku... A, opet,đavo bi ga znao, jesu neki vračari ti novoverci! Kad oni mogu privući usvoju veru jednoga Joža, jednu Makrenu, zašto ne bi mogli učiniti i dase venčaju − ako se ti nekrsti venčavaju!

− Ja, bogami, tako je! − potvrdi on.

− Ja sam o svemu tome odavno nešto razmišljala. Ja... znam... kakoda ti rečem, ja mislim, da oni umeju omađijati čoveka... Bogami, nesmej se, ja to tvrdo verujem, dadnu nešto u piću, ili kako drukčije! Etokad mene − Persa pogleda pravo u oči... ama ne uvek, po nekad znašlepo me uhvati nesvestica...

− E!

− Jest, tako mi života! I, kaži ti meni, zašto sam se ja k njoj takopriljubila, kao da mi je rođena sestra, više po sto puta no da mi jesestra! Prosto čeznem za njom!...

Tima sedi na krevet namrgođen.

Ljubica takođe sede.

− Ama, ja ne idem k njima od kad si ti otišao na put. Nijednom nisam

39

bila od kad je Persa bolovala... To je pred bogom grehota, ama šta ćukad sam mislila da me...

− Šta?

− Pa sve me nešto k njoj vuče!... Na, i sad bih, bogami, pošla. Prostomi je u srcu... te, da... mogu...

Tima se grđe namrči.

Sutradan pop je osvetio vodicu u Timinoj kući. Uveče je Tima malosedeo u krčmi, ne obraćajući pažnju ni na Makrenu, ni na goste.Jedino, u povratku, gledao je na Mitin prozor, i video isti sinoćni prozor.

To se ponavljalo nekih petnaest, dvadeset dana. Pa se onda useli ukrčmu neki Gliša Smederevac, koji je pre držao krčmu negde u Paliluli.Promena gazde izvrši se bez ikakve graje.

Toga dana uveče skupiše se šegrti Francovi, bivši sluga Makrenin i jošnekoliko mangupa; te stade zviždanje, mukanje i dernjava predMitinom radionicom. Prolaznici se ustavljahu, te ih se nakupi povećagomila.

Mita, Persa, Šandor, Sreta, Joži i Makrena sedijahu za stolom iblagovahu „bratsku večeru“. Od svega svoga nameštaja jedini tajstočić beše Makrena iznela.

Kad graja na ulici dopre do vrška, Makrena se moleći obrati ka Miti. Ponjenom pokretu gledaoci poznadoše da moli domaćina neka spustizavesu na prozor. Ali Mita diže prst i odlično zavrti glavom.

Tada ih zviždanje i dreka ispod kuće progluši još većma. Mita ustade ipoče propoved. Svi njegovi poustajaše. Svetina je još malo grajala, pakse raziđe.

40

Još se dva puta viđao taj skup, ali treće noći nestade i Šandora iMakrene.

Franc beše dobio opkladu. Pekar ne htede nikako da prizna, dok mu toi Mita ne potvrdi. Najposle, jednog večera, trojica starih gostiju kodnovog krčmara otidu k obućara i veoma učtivo ga zamole da im objasninestanak Makrenin.

− Sestra Makrena nije više u Beogradu! − veli Mita.

− Znam, nego je li sama otišla?

− Ona se priružila svome bratu po Hristu, Šandoru. Oni će zajedno datrpe, Hrista radi!

Kad je to Mita rekao, odbornici mogoše opaziti na Jožinu licu kao malozavisti...

− A? Kao da bi i ti rado s njom trpeo, Hrista radi? − reče mu jedanobešenjak, pa dade maha smehu.

Posle malo vremena nestade i Jožike.

41

VIII.

U polovini meseca avgusta, jednoga večera, Persa izađe pred kuću daodahne, ali čim sede na stolicu, glava joj se spusti ka levom ramenu,trup posrnu i ona pade na bok.

To se desi baš kad je Steva bakalin tuda prošao.

− Gospa Persa!... Mito! − viknu on i sagnu se da je odige.

Mita izađe.

Brzo se iskupiše prolaznici.

− Ta... umrla je! − vrisnu neko.

− O, Bože!... Ta ne može biti!... Šta koješta drobiš! − govori bakalinpodižući joj glavu.

− Vode!... Trljajte je!... Sveću amo!... Po lekara brzo!... viču što koji.

Neko iznese lampu, te prema svetlosti blesnuše njene raširene zenice.

Svi se pogledi stekoše na Mitino lice, koje malko beše ubledilo.

− Brzo lekara! − više Steva... Ne zna se! To se ne može znati!

Mita mrmljoše nešto u sebi, a rukama pokaza da mu pomognu uneti je.Tima dođe, te razgura oko sebe ženskadiju, pa poduhvati lešinu iunese je sam na krevet. Svetina zaguši radionicu.

− Napolje ko nema posla! − zagrmi Tima. Nađoše se tu Franc, pekar

42

Gliša, te pomogoše Timi da povrati red.

Dođe lekar, onaj mali Jevrejin. Nije mu trebalo dugoga pregledanja.

− Majstore, na žalost...

− Molim, gospodine, − prekide ga Mita već sasvim priseban, − molimza uverenje radi sahrane, jer bih morao dolaziti k vama, a nemamnikoga...

− Pa, dobro, reče doktor začuđen, − ja ću vam ga napisati sad ovde,ako želite.

− Biću vam blagodaran.

Lekar otkide listak iz svoje knjižice, ali ne beše pera. Gliša otide idonese pero i mastilo.

Doktor napisa nekoliko vrsta i ode.

− Hvala vam, braćo! − reče Mita rukujući se sa zanatlijama. − Biću vamjako blagodaran, ako možete da posedite po sata, dokle se ja nevratim.

− Hoćemo, hoćemo, odgovori u ime sviju Tima. Mita natače šešir iotide nekud brzim koracima.

Vrati se sa čiča Sretom, te osim onih koje ostavi zateče još popaprofesora i jednog pozornika u radionici. Pop prekide žestok govor, kadnaiđe majstor.

− E, hvala vam braćo! − poče Mita zadihan. − Lepa vam, velika hvala...Sad ja imam drugoga posla, a vi, braćo, idite kućama.

43

− Ako bi ti što trebalo, samo zovni! − veli Tima polazeći.

I ostali mu ponudiše svoju pomoć. A misliš li ti hrišćanski sahraniti ovupokojnicu? − zapita oštro pop.

− Molim... gospodine... da me ostavite na miru! − reče Mita, a glas mumalko zadrhta.

− Pazi ti!... Samo ti pazi, na svoju odgovornost. Razumeš li? − rečepop pozorniku, preteći prstom.

− Razumem! − odgovori stražar.

Oba izašođe.

Mita se zatvori.

Sutradan ranije Sreta otide u opštinu da plati za grob i za mrtvačkakola. On se povrati sa nekim starčićem, lepo odevenim. predradionicom hodahu dva žandara. Pred krčmom beše gomila sveta.

Oko deset časova pre podne zazvrjaše mrtvačka kola.

Tima, Franc i Sreta krenuše da izađu, ali odmah ustuknuše, jer uđepozornik.

− Kamo majstor?

− Evo me? − odazva se Mita, ustajući kraj nogu pokojnice.

− Hoće li se sad izneti mrtvac?

− Da!

44

− A sveštenik gde je? Jeste li poručili po sveštenika?

− Ja neću sveštenika! − odgovori majstor odlučno.

− Po zakonu mora biti! Vi ste u policiji zapisani kao pravoslavni...izvolite, gospodine popo! − reče pozornik s vrata.

Uđe paroh s petrahiljem o vratu i krstom u ruci.

Za njim uđe profesor i viknu drugu:

− Počinji!

Paroh poče: „Blagosloven Bog naš, vsegda, ninje i prisno!“ − i stavisrebrni krst na grudi Persine.

Mita se uhvati za kosu i posrnu, ali ga prihvati onaj stari gospodin inešto mu brzo prišapta.

Tada Mita đipi i dignu krst sa mrtvaca, ali pop Kosta, kao da se nadaotome, zgrabi mu ga iz ruke i položi ga opet na vrhu pokrova.

− Vidi Bog! − jedva izreče majstor, zaklanjajući oči... vidi Bog da je ovonasilje!... Hajdemo Sreto! − i gologlav sa čičom izađe na ulicu, pak seizgubiše negde.

Za njim šmignu i gospodin.

Zanatlije izneše mrtvo telo i otpratiše ga do večne kuće.

Mita se povrati sa Sretom tek predveče. Radnju mu beše Timazatvorio.

Sve su novine govorile o tome događaju.

45

Opet se Miti javi žandar. Zvao ga je sud da odgovara što je prečiosveštenika u vršenju dužnosti i osudi ga na godinu i po tamnice.

46

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

47