Предраг Мирковић

МОНОГРАФИЈА МАНАСТИРА РУКУМИЈА СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР

Из рецензије ДУХОВНИ СЈАЈ МАНАСТИРА РУКУМИЈЕ Књига, која је пред нама и коју преполручујемо читаоцу,

бави се историјском и духовном улогом овог малог, али са националног и духовног гледишта веома значајног манастира смештеног између Пожаревца и Костолца. Није ово прва књига о Рукумији, јер мора да се констатује да је Рукумија одавно била привлачна за српске научнике, али је од претходних одскочила квалитетом у много чему. То је разумљиво, јер је од појаве претходних монографија прошло доста времена, а у том међувремену у Рукумији се десило много значајних догађаја, с једне стране, и стекла нова сазнања, с друге стране, а то је, сасвим природно, изазов и подстрек да се јави нова монографија.

Квалитет књизи П. Мирковића, уз фотографије и изворни материјал, дају коришћена документа из архива манастира Рукумије, као непристрасна сведочанства једног времена у коме је манастир успешно вршио своју улогу приводећи верне Србе Христу Господу. Ту подразумевамо и казивања у поглављу „Необични догађаји из живота верника“, казаних обичним језиком очевица, који притом није био само пасивни посматрач него је све то дубоко доживљавао, преживљавао и саучествовао у свему. Члан свете обитељи рукумијске попут средњевековног летописца посматра и бележи, не за себе, па можда ни за своје обезбожене савременике, него за „будућа нека покољења“. То је начин да се укаже на Божије присуство у нашем времену, јер ако човек не примети прст Бочји у свом животу, приметиће га у животу својих ближњих.

На станицама монографије дефилују познате личности српске духовне и световне историје. Наравно да је то пре свега преподобни Мартирије Рукумијски, један од синајских монаха који су у Србији кнеза Лазара нашли повољне услове за молитвено тиховање, тј. за контемплативну исихастичку побожност. Успешно су извршили литургијску обнову Срба, очиствши средњевековну духовност од утицаја Запада, па је побожност у доба кнеза Лазара била ближа византијској ортодоксији него у време самих Немањића. Њихова је заслуга што су Срби, осокољени, прихватили Косовски завет и издржали

вишевековно ропство. Духовно заступништво светог Мартирија Рукумијског, који се овде подвизавао и овде преселио у вечност, и данас је приметно. Неодвојиво су за Рукумију везани и јунаци Првог српског устанка браћа Шљивић, рамски војвода Жуивко и Јован, који је 1813. у манастирској црви сахрањен. Наравно, и кнез Милош, обновитељ манастира 1825. године, чија се једна од престоница налазила у оближњем Пожаревцу.

Аутор монографије Предраг Мирковић није нов у овом послу, јер се недавно јавио монографијом Светиње Браничева, Београд 2005, која је својим погледима изазвала пажњу људи Цркве и читалаца. Очигледно, аутор је продужио да се бави светињама овог простора. Успешно је савладао прикупљени материјал и извршио распоред поглавља. Изложио је историју пратећи хронологију догђања, приказао локацију, дотакао се проблема имена манастира. Посебно је драгоцено поглавље о духовном сјају Рукумије у свом окружењу, колико побожношћу своје обитељи попут средњевековних синајита привлачећи људе себи, толико издавачком делатношћу, улазећи својим књигама у њихове домове.

То су били разлози да преподобном јеромонаху Симеону, старешини манастира Рукумије, и члановима његове свете обитељи препоручимо да књигу штампају, Из истих разлога препоручујемо вернима да књигу о Рукумији читају.

Протојереј др Радомир Милошевић

ИСТОРИЈА

Sрbски манастир Рукумија један је од педесет срbских средњевековних манастира у Браничеву од којих је до наших дана, после поправљања или потпуног обнављања, стигло само десет. Остали су порушени или тако уништени да им се данас ни темељи не знају.

Година настанка ове светиње није позната историјској науци, нити се зна ко је био њен ктитор. Докумената о томе нема, иако је сваки манастир имао повељу у којој су ти подаци били исписани. Ниједна оригинална повеља није сачувана на овим просторима, а једини препис, онај из манастира Горњак, уништила је немачка војска у Другом светском рату, што речито говори о дуготрајном пустошењу српских светиња од стране светских моћника. Нема овде манастира који није харан, паљен и рушен, посебно у вишевековном турском ропству, па је сваки податак из историје ових светиња данас непроцењиво благо.

ПРВИ ПОМЕН И ВРЕМЕ НАСТАНКА Под именом Рукомија манастир је први пут поменут

1733. године. Тако га је уписао у свој извештај Београдској митрополији егзарх Максим Ратковић, али то није било његово првобитно име. У време султана Мурата III (1574-1595) порески писар је између села Рукомија и Маковци (у близини Забеле) забележио манастир Врлиште или Варлиште, како га је прочитала Олга Зиројевић, што ће бити рукумијски манастир, јер сем њега овде других манастирских трагова нема.

Археолог Драган Јацановић сматра да је подизању манастира претходило дуго и велико поштовање светих и лековитих рукумијских извора. Један од њих и данас носи име Јеринац, какво је, иначе, давано местима са зидинама о којима новопристигли становници нисту знали ништа. Дошавши после одласка претходног становништва, животно угроженог од похода турских војних јединица, досељеници често нису затицали никога, па нису имали од кога да сазнају о рушевинама из ранијих времена. Сматрали су једноставно да их је градила Јерина, жена деспота Ђурђа Бранковића, за коју су везиване смедеревска, голубачка и многе друге тврђаве и рушевине.

Снимак бр. 1; у ширини слога. Потпис: Крстови на фресци у Виминацијуму из 4. века Чињеница да се неколико километара одавде налазио

велики римски град Виминацијум, где су недавно откривени трагови хришћанства још из времена његовог безобзирног прогона у римској царевини, јер су крстови на пронађеној фресци вешто скривени, упућује на закључак да је главни град Горње Мезије био поприште борбе за Христову веру и значајан хришћански центар касније. Могуће је да је над извором Јеринац, у близини града, подигнута капела још у првим вековима хришћанства, попут Панарије код Петрвца на Млави и Богуновца код Црљенца и да је по њеним, или другим остацима у близини, извор касније добио име. У осталом, кнез Милош је, како је остало записано, обновио управо Јеринац. Свакако не без разлога.

У колективном памћењу је сачувано да је манастир подигнут око 1300. године, у време краља Милутина, о чему је говорио и владика Браничевски Венијамин рукумијском игуману оцу Сави, а он то записао. У народу се говорило да је манастир саграђен на месту неке мале цркве. Писаних доказа, међутим, нема, а археолошки нису ни тражени.

У турској пореској књизи из 1467. године, коју је превео, обрадио и објавио Момчило Стојаковић под називом Браничевски

тефтер, није у овом крају поменут ниједан манастир иако би требало да постоји, јер је у Рукумији живео и у њој је сахрањен свети Мартирије, један од десетак нама познатих синајита, пристиглих у државу кнеза Лазара. Прота др Радомир Милошевић ( Српска православна епархија браничевска – шматизам, Пожаревац 2003) с разлогом сматра да је манастир постојао и по доласку Турака, али као мирска црква, због чега није ни уписиван у пореске књиге.

ОТКУД ИМЕ РУКУМИЈА Снимак бр. 2; у ширини слога. Потпис: Селиште, место некадањег села Рукомија

Село Рукомија, по којем је јамачно манастир добио име,

поменуто је први пут у Раваничкој повељи кнеза Лазара, издатој 1376. године. У њој је свети кнез записао имена села које поклања свом тек основаном манастиру Раваници. (Franjo Mikloši ć, Monumenta Serbica, Vien 1858). Рукомија је била једно од њих, што значи да је село настало знатно раније и највероватније под тим именом.

Друго јављање села у историјским изворима потиче из 1467. године. Турци га уписују у порески тефтер као село Рукомије са 22 куће, које се бави сетвом пшенице, јечма, зоби и проса, гајењем поврћа и виноградарством. Негде на Млави имало је своју воденицу и спадало у мања, али не и сиромашна села. У његовом атару није било манастира за опорезивање, али је постојао поп чији се син Никола помиње. То потврђује Милошевћеву претпоставку да је манастир у то време био претворен у мирску цркву.

Шта, пак, значи реч рукомије, рукомија или рукумија још није рашчишћено.

Полазећи од грчке речи герокомија, која означава место где се збрињавају старци, В. Петковић је закључио да је ту могла бити болница за старе. Можда при манастиру. Ово тумачење има доста присталица, али није важеће.

Занимљиво је и тумачење које даје игуман Симеон. Он сматра да је име Рукомије прво носио овај предео са светим и лековитим изворима, а да је име настало по обредном мијењу, односно прању руку на њима. Пошто би дошли на један од два чувена извора верници би прво прали руке, а затим се умивали и молили Бога за здравље. Реч рукумије или рукомија сматра он, долази од мијења руку, што се и данас овде чини.

Објашњавајући израз рукомија, aquaemanalis, Ђура Даничић у свом Рјечнику из књижевних старина српских каже да она

означава меру за течност и додаје „једна рукомија потеже 15 литр, 4 унче“.

Има, међутим, и доста присталица претпоставке да је манастир добио име по руци сестрице Јелице, која је, према предању, овде пала.

Да је та реликвија постојала записао је почетком 60-тих година 19. века познати истраживач Јосиф Веселић и навео како се сматра да је то рука девојке „која је онако несрећно настрадала“. Занимљиво је да ни Јоаким Вујић, ни Милан Ђ. Милићевић, не помињу ову реликвију. Претходни игуман Рукумије, отац Сава, чији је највећи део овоземаљског живота протекао у овом манастиру причао је, а отац Симеон је то записао, да је запамтио руку сестре Јелице. Он је овде долазио из суседног села Кленовник са својим родитељима пред Први светски рат на службу и љубио ту руку, као што су чинили и други. Била је, по његовом казивању, делом опточена сребром и смештена у једном дрвеном кивоту у цркви. Рука је за време тог рата нестала, говорило се да су је однели бугарски окупаторски војници, и тако јој се изгубио сваки траг.

На науци је, посебно ономастичкој, да открије право значење речи рукомија, врлиште и других из средњевековних времена на овом простору, јер је језик изузетно „археолошко“ налазиште, али веома мало истражено.

Нама остаје да кажемо шта се са догодило са давно несталим селом Рукомија. . Налазило се око триста метара југоисточно од манастира, на падини што се спушта у Млаву. То место се и данас зове Селиште. У његовој непосредној близини је брадарачко гробље, које је некада било гробље села Рукомије. Према предању село се раселило пре Велике сеобе, у једној смртоносној епидемији куге. Да би се спасли сигурне смрти становници села побегли су из њега, прегазили реке Млаву и Могилу како би заметнули траг опакој болести и настанили се на десној страни Млаве, у атару села Брадарац. Пошто напуштено село није обновљено, његов атар припојен је брадарачком, а име му је заувек је сачувао манастир Рукумија.

НА ИСТОЧНОЈ ПАДИНИ СОПОТСКЕ ГРЕДЕ

Манастир је подигнут на источној падини Сопотске греде,

која се спушта готово на саму леву обалу Млаве, а на месту са кога пуца поглед на млавску равницу све до Дунава.

Највећи део простора покривале су шуме и то је бесумње трајало све до половине 19. века када је почела њихова неконтролисана сеча зарад обрадивих површина. Део тих шума затекао је Јоаким Вујић када је 1826. године посетио манастир

Рукумију и записао да „лежи у једној шуми, на једном оцедитом месту“.

Не само да је манастир саграђен у веома лепом пределу, украшеном шумама, пропланцима, пашњацима и изворима, већ су у његовом окружењу била за оно време велика и богата села. Пре свега два значајна трга: Лучица, по којој је цела жупа добила име, и Суботица, на десној обали Велике Мораве, а близу њеног ушћа. Ређала су се затим села: Дабар (био негде између Петке и Костолца), Маковци (простирали се северно од данашње Забеле), Живица горња и доња (сада је само једна), Јабљани (били негде на Морави, северно од Брежана), два Пожаревца (један свакако ту где је сада град), Ленитковци (налазили се вероватно у данашњем пределу Летњиковац код Бубушинца). Већину тих места даровао је кнез Лазар свом манастиру Раваници.

У окружењу манастира Рукумије, према турском попису из 1467. године, налазила су се и села: Брежани, Костолац и нешто северније Браничево (нестало пре 18, века, али то није данашње село Браничево код Голупца), затим Горње и Доње Брестје (били на левој обали Могиле, југозападно од Трњана), Црни Братинац (сада само Братинац), Дрмна, Бубушница и Рукомија, као и још нека, нестала пре тог пописа. Манастир Рукумија је кроз више од шест векова био средиште духовног живота у долини Млаве и пожаревачкој Морави. Његова улога у ширењу православне вере и морала и данас је видна и значајна на овим просторима, па и изван њих. ПО ПРЕДАЊУ: НАСТАНАК У ЛАЗАРЕВО ВРЕМЕ Снимак бр. 3; у ширини слога. Потпис: Рукумијска фреска: Страдање сестре Јелице

Приближно тачно време настанка манастира Рукумије, међутим, још увек не може поуздано да се одредити. Како смо већ рекли, савремених докумената о томе нема, а оно чиме наука сада располаже недовољно је.

Један од путоказа ка времену настанка је предање о страдању сестре Јелице. У њему се каже да је Рукумија подигнута на месту где је пала њена отргнута рука, а да су трагедију проузроковала њена браћа Павле и Радул Радић, који су је везали коњима за репове и растргли. По предању, кнез Лазар је, после тог трагичног догађаја у дому својих оданих властелина, посетио Јеличин гроб и дао да се над гробом подигне црква. Народ је ту богомољу назвао Заова, јер је Јелица била заова виновнице њеног страдања кучке Павловице, жене Павла Радића. Према предању, напоредо са Заовом настали су и манастири Брадача, Рукумија и

Сестрољин, саграђени на местима где су пали делови Јеличиног тела.

Предање, дакле, недвосмислено везује настанак ова четири манастира за Лазаарево време.

Кнез Лазар је завладао браничевским подунављем најкасније у рано пролеће 1376. године, јер је који месец доцније поклонио свом манастиру Раваници села управо са подунавског простора. Тек после тога овде су могли да настану Јеличини манастири, али и Нимник, Душник између Бискупља и Речице, Свети Арханђел код Кумана, Свети Никола код села Баре, Свети Никола код Печанице, Вазнесење Христово код Усија, Туман, Пањевац код Клења, Свети Никола код Каоне, Свети Димитрије код Нереснице, па затим, кад је Радич Бранковић потпуно протеран из Браничева 1379. године, манастири Белобрешка у Манастирици, Благовештење код Рановца, Браник код Кладурова, Богородице Пречисте код Табановца, Духовник код Шетоња, Миријево код села Миријева, манастири Горњак, Митрополија, Благовештење, Горње Пречисте и Велики манастир у Горњачкој Клисури, као и низ других. Сви они су у главном подигнути у кнежево време, што је сачувано у народном памћењу кроз предања. (Предраг Мирковић, Светиње Браничева, Београд 2005).

Има, међутим, истраживача који одричу сваку основаност предања о сестри Јелици, истичући да је та тема позајмљена из грчких митова. То је могуће, јер су се културе разних народа прожимале, али остаје нејасно како је то предање настало и остало само у браничевском крају. Ван Браничева оно је мало познато. Или ће, ипак, бити да се све то овде збило, као догађај локалних размера, као стварна трагедија једне фамилије, на којој су настали и предање и народна песма Бог ником дужан не остаје. МАНАСТИР НИЈЕ ОВДЕ СЛУЧАЈНО САГРАЂЕН Фотографије 4а и 4б иду водоравно једна уз другу на по пола ширине слога. Потписи: 4а Краљ Милутин 4б Кнез Лазар

Визија Србије, како је кнез Лазар замишљао, битно се

разликовала од ситних политичких преокупација дотадањег господара Браничева Бранка Растислалића и његовог сина Радича Бранковића. Свети кнез је настојао да створи јаку српску државу, у којој ће црква бити кохезиона снага народа и учинити га моћним у вери и делима, за разлику од малих властодржаца, који распарчавају српске просторе и чине их лаким пленом силника.

Није кнез Лазар случајно радо примао а и позивао синаите, вери и цркви најоданије монахе православља на Балкану и није тек тако овде подизао манастире. Знао је да куле и градови, ако их буде градио, неће сачувати његов народ од безобзирног покатоличавања, које је осећао као сталну претњу, а да ће то учинити најоданији, најспособнији монаси и манастири. То је прихватио и његов син деспот Стефан, па се тако на браничевским просторима нашло више стотина синаита и других сјајних светогорских калуђера, и никло педесет манастира.

Народ, задојен непоколебивом вером у Бога, а тиме и у себе, бранио се сам и онда када су иноверци преплавили Србију и више векова затирали његове цркве и манастире, а његову веру сматрали безбожничком и привременом. И нису успели да затру ни српство ни православље, јер сваки је Србин био по једна црква. Било је повијања и узмицања пред силом, а понегде и одступања од вере, у турско, аустријско па и новије време, али је у највећем броју српски народ знао ко је, шта је и шта му је чинити.

Без вере као уједињавајуће снаге мало се може урадити, па ће нам борба за национални опстанак, кадгод веру почнемо да губимо, увек бити тешка и неизвесна. Народи велики по броју немају потребе да се у толикој мери бране и штите. Ми морамо, ако желимо да опстанемо.

Владајући у веома тешким приликама по опстанак земље и народа, кнез Лазар и син му деспот Стефан, окренули су се снажењу вере. Судећи по великом броју синаита и других монаха у њихово доба, а само у Горњачкој клисури било их је тада 300-400, то је био подухват великих размера. Деспот доводи 1425. године монаха из Свете Горе, познатог као Инок из Далше, и даје му да гради манастир на речици Далши између данашњих села Турија и Каона, а тај Светогорац подиже манастир са 35 калуђера, колико их данас нема у целом Браничеву ( П. М. Светиње Браничева). ГРОБ СВЕТОГ МАРТИРИЈА Снимак бр. 5; у ширини слога. Потпис: Свети Мартирије, фреска изнад свечевог гроба

Мартирије је неспорно био монах и велики подвижник у

манастиру Рукумији. Будући да је припадао синајитском покрету (покрет је основао Свети Григорије Синајит, старији, око 1350. године), и свакако један од истакнутих синајита, у државу кнеза Лазара Мартирије је могао да стигне после распада синајитске колоније створене у пределу Парорија у јужној Бугарској.

Колонија се почела осипати након Маричке битке 1371. године и провале Турака на Балкан, а налазила се северно од Једрена и била прва на удару турске силе. Изложени насиљима османлија синајити су већ крајем те деценије у великом броју почели да се повлаче према српској држави. Међу њима је био и монах Мартирије. Рекли бисмо да се то дешавало уочи Косовске битке, када су у Браничево стигли синајити Григорије Горњачки, Николај Нимнички и Зосим Тумански.

Гроб светог Мартирија налази се лево од западног улаза у цркву, уз сам темељ северног зида. Висина му је 50 сантиметара, ширина 60, а дужина 140. Повише гроба, у северном зиду је ниша у којој стално гори кандило а изнад нише фреска преподобног Мартирија, у виду портрета, с испосничком великосхимничком кукуљицом. Гроб је и данас у великом поштовању верника.

Свечев гроб нам омогућава да прецизније одредимо и првобитне димензије саме цркве. Егзарх Максим посетвши манастир 1733. године записује да је „припрата женска зданијем од дрвета“, и да је у тој припрати „гробница светаго Мартирија“.

Женска припрата, коју егзарх помиње, је уствари био дограђени део цркве, наслоњен на западни зид. Јер он каже да је на стени, односно на том зиду, фреска са представом Страшног суда. Остале стране припрате биле су од дрвета. Значи од дебелих дасака или брвана што је у складу са турским наредбама да се цркве и манастири не смеју дограђивати циглом и каменом. Припрата је, очигледно, саграђена касније.

Кад су Турци запалили Рукумију 1813. године, изгорела је и припрата. Дванаест година доцније кнез Милош је обновио манастир и тада, како пише Јосиф Веселић, продужио цркву. Тако се Мартиријев гроб нашао у њеном броду. Гроб је остао ту где је увек и био, само је црква продужена за скоро три метра. Ако је притом и нешто проширена, онда то није учињено на северној, већ на јужној страни, на шта указује свечев гроб који је уз сам северни темељ. РАЗМЕРЕ И СТАЊЕ СТАРЕ ЦРКВЕ Снимак бр. 6; у ширини слога. Потпис: Плаштаница рукумијске цркве

Као у главном сви манастири у Браничеву из времена кнеза

Лазара, па и деспота Стефана, и манастир Рукумија био је скромних димензија. Ако му је данашња дужина, без недавно сазидане припрате, 12,5 а ширина 7,5 метара, онда је дужина претходне цркве почетком 18. века била између 10 и 11 метара. Сразмерно томе била му је и ширина, а посебно висина, која сасвим сигурно није достизала 9 метара као сада. На то указује и

егзарх Максим који каже да је црква „мала, каменем создана на ћемер, покровена турецкоју циглоју по шиндри старој“. Турски цреп овде не може да буде доказ да је манастир настао у време турске окуипације. У осталом и сам егзарх каже да је тај цреп стављен на стару шиндру, што ће рећи на већ постојећи дашчани покривач. Уз то, Турци су строго забрањивали грађење нових цркава од тврдог материјала, па је и с те стране гледано тешко поверовати у прављење зиданог манастира за време Турака.

Рукумијска црква била је по размерама слична Туману, док су Нимник и Брадача имали још мање димензије. Рекли бисмо да су то у главном биле размере синаитских манастира.

Манастиришта, а њих је око 40 у Браничеву, сем у неколико случајева, археолошки нису истраживана, па је о димензијама њихових цркава немогуће говорити, сем у случајевима где су оне раније прибележене, али у међувремену потпуно избрисане прекопавањима и минирањем ( Јаковљев манастир код Рановца, манастир Миријево, Св. Никола код Каоне, Браник код Кладурова). Ако се тако настави може се догодити да археолози, каснећи у истраживању српских светиња, ускоро не нађу ништа, јер ће трагачи за златом и вредним археолошким налазима, које уновчавају крчмећи српску историју, све прекопати и уништити. И не само они. Манастир Св. Никола код Каоне разорила је послератна власт, а средњевековну Светињу Корабе, недалеко од Рукумије, потпуно су уништили у августу 2006. године озбиљни и одговорни људи. Уместо да се камен по камен пренесе код цркве у селу Дрмно или у Рукумију и тамо поново сагради и сачува, светиња је порушена багером. Није овде битан разлог тог светогрђа, већ штета причињена нашој вери и историји.

По сведочењу егзарха Максима Рукумија је почетком 18. века била видно осиромашена. Немаштина је настала као последица Велике сеобе под Чарнојевићем 1690. године, када је Браничево било скоро испражњено. У селима су живели у главном нови досељеници, пристигли током претходних четрдесетак година. Са новим становништвом долазили су свештеници и монаси, па их је отуда овде са свих страна: из Скопља, Прилепа, Призрена, из Херцеговине, Босне, Тимока, Влашке.

Света трпеза у олтару била је, као и у осталим црквама и манастирима, од камена. Богослужбених књига није имало много: „евангелије московско лепо, летургија србска штампа, саборник србски, апостол московски и псалтир србски а други московски, минеј обшти московски, тријод посни, србска штампа, Лазаревац, рукопис србски“. У цркви је било „икона које какви 10; старе иконе“, а „спља на предворија икон са стране десне три, а здруге две“. Наравно, било је ту и нешто сасуда и одежда.

Унутрашњи зидови цркве нису били фрескописани, већ само окречени. Једина фреска, Страшни суд, налазила се на спољашњој страни западног зида, у дрвеној припрати, што значи да је тај зид био омалтерисан.

Испред цркве је била звонара са једним звоном „и три ћелије око монастира“, док је манастир био ограђен плотом, односно кољем побијеним у земљу и при врху оплетеним прућем. Постојале су и две капије: једна већа од дасака и једна мања.

Манастир је имао и мало земље, али су се монаси највише бавили виноградарством. „И винограда манастирска имејет 16 мотика“, односно 120 ари, па у складу с тим биле су у манастиру и две бачве од по 20 акова, или по хиљаду литара.

ВЕЛИКИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР У РУКУМИЈИ 1735. ГОДИНЕ

Имајући свакако у виду углед Рукумије у народу, београдска митрополија је одлучила да се управо овде одржи Велики црквено-народни сабор са представницима из српских крајева јужно од Саве и Дунава. Ти крајеви су припали Аустрији након Пожаревачког мира 1718. године.

Скуп је одржан 15. јула 1735. године. Тада су „представници духовенства и народа из Србије изабарали игумана Раваничког Георгија и намесника Манасијског Арсенија да на Сабору у (Сремским) Карловцима искажу жеље народа из Србије“. Био је то значајан догађај за српски народ. Показало се да су Срби јединствени у одбрани својих верских и грађанских слобода, а цео догађај био је озбиљно упозорење аустријској власти да они нису гинули у борбама с Турцима да би пали у ново, аустријско ропство. Разлога за оперзност према новом окупатору било је на претек: аустријска власт одмах је запретила неподношљивим дажбинама, али и безобзирним покатоличавањем, о чему говоре многа документа, па и извештај аустријске команде смештене у банатској Белој Цркви послат Бечу да је у околини Београда већ преведено у католичанство 10.000 Срба.

Северна Србија је тада била под аустријском окупацијом а Српска црква на територији доскорашње Турске и Српска црква на просторима Цесарије, изнад Саве и Дунава, биле су спојене у једну Српску православну цркву. Због тога је тај велики црквено-народни скуп могао овде да се одржи.

Пуномоћије изабраним представницима потписали су у име монаха: игумани – горњачки, витовнички, рукумијски, тумански, раковички, винчански и сланачки; у име свештенства: шест свештеника из Београда, а из унутрашњости свештеници: вишњички, лесковачки,

сибнички, рудовички, жељезнички, велико-селски, пожаревачки, голубачки, смољиначки, параћински, поречки, каменовски, хомољски, грочански, паланачки и смедеревски; у име народа: кнезови из јагодинског, крагујевачког, рудничког и ваљевског округа.

Судећи према самом догађају и броју цркава и манастира из којих се овде био окупио народ са монасима и свештеницима, то је био велики и озбиљан скуп, на којем се одлучивало о стварима веома важним за живот Цркве и народа. То истовремено говори и о значају манастира Рукумије тада.

Сабор у Карловцима био је изузетно важан за Србе у тадањој аустријској држави која се простирала све до Крушевца. У првом плану била је реч о остваривању црквених и грађанских права Срба, које је аустријска власт нерадо допуштала, а Срби упорно захтевали.

Манастир Рукумија ће се још само једном појавити у у нама познатим историјским изворима из 18. века. Како наводи Др. Павле Васић у својој књизи Живко Павловић, молер пожаревачки и његово доба, цинцарски сликари боравили су овде 1748. године и урадили неколико икона. Судећи по томе, манастир је, упркос тешкоћама што их је донело поновно потпадање под турску власт после повлачења Аустријанаца 1739. године, чија је владавина обележена поплавом језуитских калуђера и несносним дажбинама, настојао да се одржи и служи народу. Због тог служења православљу и српском роду у време Првог устанка Турци су и запалили Рукумију 1813. године и порушили до темеља. У ЦРКВИ ГРОБ ЈУНАКА ЈОВАНА ШЉИВИЋА

Међу помагачима Рукумије уочи Првог српског устанка била су и браћа Живко и Јован Шљивић, родом из Брежана, а настањени у Брадарцу. Већ на почетку устанка истакли су се као велики јунаци. Нису се плашили ни пушке, ни сабље турске. Њихово јунаштво опевао је и песник Сима Милутиновић –Сарајлија. У једној песми каже:

Шљивић Живко! Да ли те је игде Твоју храброст многи Срби више, Ти си храбро Турке разгонио; Војујући и осакатио, Ал и сакат с њима се бијаше. Браћа су била такви јунаци да се о њима с дивљењем

говорило у свим устаничким четама. На Малајници, када су српски војници били опкољени са свих страна бројно надмоћнијом турском војском они су излазили из шанчева и тукли се с Турцима. Доцније, сећајући се казивања свог сељака

Милоша Црвеног из Сиракова, браниоца Неготина, Милош Милосављевић је испричао, што је остало записано, како је крај топова Јована Шљивића погинуо Хајдук-Вељко.

После Вељкове погибије и повлачења српских устаника из Неготина, Јован се повукао у данашњи Доњи Милановац, који се онда звао Пореч, и ту, бранећи град, пао тешко рањен. Одатле га понесу кући у Брадарац, али он у путу умре. Његово тело сачека брат му Живко у Великом Градишту, па одатле „ донесе у манастир Рукумију и сахрани у цркви код средњег стуба с десне стране“. Јованова жена Кумрија преуда се у Смољинац и понесе његову сабљу, којом је чинио чуда од јунаштва, али у време велике глади, неколико година доцније, она „прода Јованову сабљу неком Турчину Ибрахиму из Смедерева за кош жита“, како наводи Милан Ђ. Милићевић у свом делу Поменик знаменитих људи у српском народу, издатом 1888. године. Јованово тело, колико знамо, није измештано из цркве приликом њене потпуне обнове 1825. године, па се оно јамачно налази и данас под њеним подом, на истом месту. Невероватно је да Живко није поставио бар неко обележје на братовом гробу, или је можда то учинио, али је оно доцније уклоњено. Наравно, није касно ни сада да се обележи гроб јунака и великог поклоника манастира Рукумије.

Браћа Шљивићи су, иначе, били веома одани вери и цркви. Живков син, пожаревачки прота Петар Шљивић, саградио је о свом трошку цркву Светог Николе у Пожараевцу 1890. године, јер Саборна црква, подигнута 1819. године није била довољна за вишеструко повећани број становника. ОБНОВА МАНАСТИРА 1825. ГОДИНЕ Снимак бр. 8; у ширини слога. Потпис: Сполија у зиду цркве: подсећање на сестру Јелицу

Мада су од обнављања рукумијске цркве прошла скоро два

века, још увек се потеже питање да ли је кнез Милош Обреновић обновио из темеља ову цркву или је само поправио делимично порушене зидове.

Јоаким Вујић, који је био у Рукумији непуну годину после њене изградње, тачније у августу 1826. године, записао је да „обновитељ овог манастира јест Јего Књажевско Сијатељство Г. Милош, који га је сопственим трошком дао созидати, јербо прежде овде бивши манастир по паденију серпског вожда Г. Петровича јесу били Турци попалили и до основанија порушили“. Све је то Вујић могао сазнати од самог кнеза, али и од људи из оближњих села, међу којима је морало бити и оних што су превозили грађевински материјал за цркву. Па чак и сам Вујић је

могао да примети да ли су неки делови цркве само дозидани, јер су се нови зидови свакако разликовали од старих по боји камена и малтера, или је цела црква изнова саграђена. Он је стајао пред њом, а путовођа, можда учесник у грађењу, могао му је дати сва потребна објашњења.

Каснији истраживачи, почев од Јосифа Веселића, који је овде био 1861. године, па до Олге Зиројевић и наших дана, приписивали су кнезу Милошу грађење нове рукумијске цркве. Веселић је чак навео да је црква „на старом месту, али је нешто пространија од негдашње старе цркве, јер има сада 8 хвати дужине и 5 хвати ширине“.

У својој књизи Свети српски православни манастир Рукумија, објављеној 1996. године, др. Млађан Цуњак износи мишљење да кнез Милош није саградио цркву у целости, већ дозидао, и за то налази потврду у римској сполији уграђеној у јужни зид цркве, али готово при самом врху. То је она представа девојке рађена у рељефу, која подсећа на сестру Јелицу и њену злу судбину. Он сматра да овај велики и тешки камен није случајно ту где је, већ да је тако високо попет јер је зид, као остатак старе цркве, већ постојао. Та претпоставка је сама по себи занимљива, али нема довољно доказа. Тешко да би истраживачи занемарили податак да је од старе цркве остао готово цео јужни зид или бар његов већи део. А то нигде није поменуто. Уз то, пропуштена је прилика да се утврди на коју је страну проширена црква приликом обнове. Зна се да је Јован Шљивић сахрањен код средњег стуба, поред зида, па се могло утврдити да ли је тај јужни зид померан, односно колико је гроб сада од њега удаљен. Уз све то, сполија је могла да буде пронађена при крају зидања цркве и тако доспе ту где је. Или је кнез Милош, по чијем је налогу, бесумње, сполија и узидана овде, сматрао да подсећање на сестру Јелицу не треба да боде очи са метар-два одстојања, већ да овако уздигнута даје само наговештај Јеличине потресне судбине. Не треба заборавити да је ово била у правом смислу Милошева задужбина и он је према њој имао посебан однос.

ПО ДОКУМЕНТИМА КТИТОР ЈЕ КНЕЗ МИЛОШ Снимак бр. 9. Слика иде на 2/3 ширине слога. Потпис: Вазнесење Христово, претходна слава манастира Рукумија

Кнез је, судећи по писаним изворима из времена зидања

рукумијске цркве, уистину био њен потпуни обновитељ. Све је било у његовим рукама и за све се он питао. Долазио је са својом пратњом на градилиште да сам види шта се и како ради, а захтевао је да буде уредно обавештаван о току радова и потребама зидара.

Зидање рукумијске цркве, онакве каква она данас изгледа (припрата је дозидана крајем 20. века), започето је у пролеће те 1825. године. Већ 26. априла Кнежева канцеларија обавестила је нахијског кнеза Митра Јосифовића да је „Алекси Симићу, базрђ(баши). писано да спусти један сплав с чамовим даскама до 2.000 комада у Петку и Дубравицу. И ако не би достало ово дасака а он да пише оданде сам Алекси да му још, колико буде од потребе пошаље. Околним местима цркве Рукомије да заповеди, као што је и Господар усмено наложио, да креч и друге потребе к грађењу оне цркве довлаче, и кад буде све приправно, Господар ће послати мајсторе који ће ју зидати заочети“. (В. Крестић, Н. Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824-1825, Београд 1973)

Главни мајстори, по кнежевом избору, били су Јања мали и Никола, што сазнајемо из докумената о исплати, а радовима је руководио нахијски кнез из Пожараевца Митар Јосифовић, родом из Петке. Грађевински радови започети су крајем маја или почетком јуна, а већ 11. јуна нахијски кнез Јосифовић обавестио је кнеза Милоша: „Јављамо вашем Сијатељству заради рукомие да су веће почели мајстори радити него изискавају гвозу (гвоздене коване ексере), сада им таки треба. Овде нема. Како сте нам заповедили да пошаљемо кола к вама за гвозе, ми би послали али воде су још велике. Ћуприје нису још оправљене него можете до Смедерева послати па оданде на лађи да се донесе или пак ако нам заповедите ми ћемо купити из Београда. Како ви рекнете и дозволите...“.

Видећи да се много више камена троши но што је било предвиђено и довучено, јер је крупно камење разбијано барутом, због чега је много отпадало, и да неће бити довољно камена за свод, нахијски кнез пише Милошу: „Ако дозволите да узмемо из Цесарије неколико иљада цигла за свод, мајстори кажу да не смемо преко ваше заповести, а није велики трошак, а особито камена и нема као што је по њиовој“.

Радови су напредовали, а Јосифовић је, знајући да је кнежева реч неприкосновена, тражио од њега да му помогне кадгод би искрсла несташица неког материјала на градилишту. Тако му се обраћа и поводом неиспорученог мермера. Он пише: „Молимо да нам оправите онај мрамор камен за намастир остао је код ћурчибаше“.

Радови су завршени негде половином јесени те 1825. године, али није био постављен кров, већ само свод. У исто време грађени су у Пожаревцу Милошев конак и болница, поправљани манастири Нимник и Туман, а обнављани и многи други. Кнеза су, усто, све више притискале и државне бриге.

ПОСВЕТА: ВАЗНЕСЕЊЕ, ПА СВЕТИ НИКОЛА

Снимак бр. 10. Слика иде на 2/3 ширине стране. Потпис: Свети Никола, садање посвећење

Мада је сматрао рукумијску цркву својим делом кнез није био у прилици да се посвети њеном потпуном завршавању читавих седам година, као ни заврашавању цркве у Пожаревцу, грађене у исто време. Тек у лето 1832. године он је одлучио да заврши ово своје значајно дело. Лично је одабрао дунђере који ће то урадити и о томе обавестио нахијске званичнике. То сазнајемо из писма Јосифа Милосављњевића и Коце Марковића упућеног Милошу 18. јула 1832. године у којем му они захваљују на проналажењу мајстора, али га притом обавештавају да другу грађу нису више приготовили „окром оних из осипаонички луга проструганиј дасака“ за које не знају да ли ће бити доста само за пожаревачку цркву, али чврсто обећавају да ће чим сврше посао у пољу набавити више материјала за покривач цркве пожаревачке и рукумијске.

Црква је покривена ћерамидом до половине јесени, а Јосиф Милосављевић је 14. децембра те 1832. године обавестио кнеза да црква још нема храма (име свеца којем је посвећена) „но попови читају некакву мајку Анђелију“ па додаје: „Ваша Светлост може наименовати храм“. И већ крајем тог месеца капетан капетаније рамске у једном свом извештају бележи да је храм манастира Рукумије „Свјати отац Николае“. Нема сумње да је храм цркве одредио кнез Милош, јер је Свети Никола био његова крсна слава и светац којег је изузетно поштовао као заштитника свога дома.

Тако је, уместо Вазнесења Господњег, храмовне славе од оснивања манастира, Рукумија, после потпуне обнове почела да слави Пренос моштију светог Николе Мирликијског Чудотворца (Светог Николу младог), који се у календару бележи 9. маја по старом или 22. маја по новом календару. То је започето 1833. године и траје ево већ скоро два века.

ИЗГЛЕД ЦРКВЕ ПОСЛЕ ОБНОВЕ Снимак бр. 11; у ширини слога. Потпис: Нова црква на месту претходне

Црква је саграђена на месту претходне и свакако уз

поштовање старог архитектонског решења (без певничких апсида и без кубета), с тим што је продужена према западу и вероватно проширена, па складно томе и повишена.

Задржала је, значи, једноставност изгледа и правоугаону основу. Грађена је делимично обрађеним ломљеним каменом,

како би се добиле равне површине зидова, док су ивичњаци, довратници и допрозорници зидани већим комадима добро обрађеног меког пешчара. Ширина зидова је 90 сантиметара а висина скоро шест метара. Сами зидови прављени су без посебних украса. Једино је на јужној фасади, у њеном западном делу, испод кордонског венца, уграђен одломак римског саркофага, она сполија о којој је већ овде било речи, с главом девојке што асоцира на сестру Јелицу, по једним голубом са обе њене стране, а у јасно израженом равностраном троуглу, по једним коњем уз спољње ивице трогугла и по једним коњаником.

Рељефом је украшен портални лук западних врата, док су северна врата оивичена само добро обрађеним повећим каменим коцкама а прозори оивичени посебним стубићима и заштићени гвозденим решеткама, које и данас постоје.

Кров цркве је на две воде, а простори у троуглима између страница крова затворени су калканима, или како се некада говорило: грађени су на ћемер. На оба краја омајие постављен је по један крст са зрацима између кракова.

Сама унутрашњост цркве није била видније подељена на припрату, лађу и олтар. Ти делови једноставно нису архитектонски наглашени. Само су тек назначени стубовима уз северни и јужни зид којих је по два са обе стране. Трећи пар стубова означава олтарски простор. Парови стубова повезани су видно истакнутим луковима што се пружају преко свода.

Врата су на западној и северној страни.. Обоја су истих димензија – 1,90 х 0,90 метара. Изнад западих је ниша са фреском Светог Николе и још једном мањом нишом изнад ње у којој је била свакако слика свеца, заштитника села.

На северној и јужној страни су по два прозора, смештена између првог и другог пара стубова. Размере су им 90 х 55 сантиметара

Под је био поплочан римском циглом, свакако донесеном са оближњег Виминацијума. ТРИ РУКУМИЈСКА ЖИВОПИСА Снимак бр. 12; у ширини слога. Потпис: Богородица ширшаја небес

Егзарх Максим не помиње живопис рукумијске цркве,

већ само иконостас и иконе. За унутрашње зидове каже да су окречени, што значи да фресака није било. Једина фреска налазила се у дрвеној припрати на спољном западном зиду. Приказивала је Страшни суд. Начињена је вероватно кад је саграђена припрата, а разлога за њено постављање на тако

истакнутом месту можемо потражити у поремећеним вредностима, заснованим на традиционалним моралним принципима српског народа и на хришћанској вери, у време када је та фреска настала. А била је, очигледно, својеврсна опомена.

Први помен осликавања цркве потиче с краја треће деценије 19. века. У Зборнику радова Народног музеја у Београду из 1958. године наводи се да је рукумијску цркву осликао 1829. године Јања молер. Какав је тај живопис био по садржају и квалитету, нема никаквог помена. А сам Јања се помиње у једној исплати кнежеве канцеларије само у вези са сликањем икона у Рукумији.

Будући, пак, да све до 1832. године црква није имала кров него само свод, тешко је претпоставити да је Јања фрескописао сав унутрашњи простор, а пре свега свод, незаштићен од киша и снегова.

Да с тим осликавањем нешто није било у реду говори анагажовање најпознатијих сликара половином 19. века у Браничеву, браће Милије и Ивана Марковића. Зна се да су радили иконостас 1852. године, да су иконе сликали уљаним бојама на дасци, а да је основна конструкција иконостаса била украшена изрезбареним стубићима и колонетама и да је све то стајало 17.000 гроша, што је за оно време била велика сума. Да су они осликали и целу цркву указује Јосиф Веселић, који после посете манастиру 1861. године бележи да је живопис „изнова и веома леопо урађен 1852. године“, односно за време боравка браће Марковић у Рукумији. То изнова могло би да буде да су фреске први пут насликане, односно оригинално урађене, али и да су начињене поново (није добро, урадите све изнова) што би значило да су неке фреске овде већ постојале, но да нису задовољавале одређене критеријуме. Пре ће бити да је Јања молер само делимично осликао цркву и не много квалитетно, због чега је и предузето ново потпуно иконописање.

Пописујући црквену имовину Рукумије 24. новембра 1859. године ( записник се налази у манастиру) члан комисије протопрезвитер Вићентије Протић из Пожаревца посебно се лепо изразио о иконама на иконостасу „које је све художестсвено израђено и измалано“. У очи су посебно падале уметнички урађене и украшене двери.

Трећи живопис потиче из 1972. године. Заузимањем игуманије Ангелине и игумана Саве ангажован је као фрескописац монах Наум (Андрић) из Миљкова манастира и он је ово богоугодно дело успешно завршио и поклонио га манастиру. Слике су распоређене по принципима православне иконографије, а рађене су посним бојама на свежем малтеру.

Отац Наум је први пут у српској иконографији живописао трагичну смрт сестре Јелице и сврстао је међу ликове светих Срба, којима је посветио знатан простор у цркви.

Снимак бр. 12а, у ширини слога. Потпис: Свети Срби У самом олтару, у полукругу олтарске апсиде урађена је

импозантна фреска Свете Богородице са Христом на њеном крилу, док се она моли. Та сцена заузима највећи простор, а позната је као Богородица ширшаја небес (Богородица шира од небеса).

На западном зиду, као и у осталим црквама, представљено је Успење Пресветле Богородице. Богородица је приказана на одру, у плавој одежди, прекрштених руку, а око ње измешани су људи и анђели. Христос стоји с десне стране одра.

Цео јужни зид испуњен је низом фресака. Ту је свети Никола који избавља праведника осуђеног на смрт, а онда доста наших светитеља: Прохор Пчињски, Наум Охридски, Ромило Раванички, Јоаникије Девички и Стефан Пиперски са црногорском капом на глави.

На северном зиду посебну пажњу привлачи сцена растрзања сестре Јелице, као и лик преподобног Мартирија Синајита.

Свод је прекривен живописом подељеним на три поља, тако да су у сваком од њих посебне композиције. У источном делу приказан је Пантократор у великом медаљону. Лево је приказ Христовог јављања светим апостолима после васкрсења, а десно приказ самог васкрсења. У следећем пољу су сцене Богојављења и Преображења, са Христом у белој хаљини. Сцене Сретења и Благовести су у трећем пољу.

Стубови су такође осликани. Пожар што је захватио десну певницу 1978. године тешко је

оштетио живопис који је поправљен тек почетком 90-тих година, ангажовањем игумана рукумијског оца Симеона и уз благослов епископа Браничевског господина Саве, а потом епископа Браничевског господина Игнатија. Извршене су и обнова и рестаурација фресака. Тај деликатан рад поверен је руском фрескописцу Александру Точилову из Претровграда и он га је веома вешто обавио.

Снимци бр. 13 и бр. 14. Слике иду на по пола ширине слога

једна уз другу. Потпис: Бр. 13. Пресвета Богородица. . 14. Господ Исус Христос

Точилов је насликао и иконе за нови иконостас и то темпером на дрвету и позлатом. Стубови и колонете иконостаса урађени су од ораховине и храстовине, на стари начин (пигмент, жуманце и винско сирће) и украшени резбаријом. Царске двери су такође урађене у дуборезу са иконом Благовести, и Арханђела Гаврила, на левој страни. На десној страни до царских двери је престона икона Исуса Христа, а лево Богородице са Христом. Северне двери украшава икона архиђакона Стефана, а јужне Арханђела Михаила. Ту су још икона Претече, десно, и светог Николе, храмовне славе, лево, као и икона Тајне вечере, смештена у трећем реду. Испод лепо урађеног крста на средини иконостаса је на левој страни икона Богородице, а на десној икона светог Јована.

О овом значајном рестауратаорском подухвату остављен је натпис у југозападном делу јужног зида, испод композиције посвећене сестри Јелици који гласи:

ВО СЛАВУ СВ. ЈЕДНОСУШЧНИЈА ТРОЈИЦИ ОЦА И СИНА И СВЈАТАГО ДУХА, В ЧЕСТ СВЕТАГО НИКОЛАЈА МИР. ЧУД. ПРИ ЕПИИСКОПУ БРАНИЧЕВСКОМ КИР ХРИЗОСТОМУ И ИГУМ. САВЕ И АНГЕЛИНЕ УКРАСИСЈА ХРАМ СЕЈ ЛИКОВИМА БОГОУГОДНИКА РУКОЈУ ГРЕШНОГ НАУМА И ПОМОШЧНИКА ЈЕГО СТАНЕ И МОМИРА ПРОСЕЋИ МИЛОСТ БОЖИЈУ И ОПРОШТАЈ ГРЕХОВА ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ 1971.ОГ. ОБНОВЉЕН ПРИ ЕПИСКОПУ БРАНИЧЕВСКОМ, КИР ИГЊАТИЈУ И НАСТОЈАТЕЉУ ЈЕРОМОНАХУ СИМЕОНУ Л.Г. 1994. ОГ. ЗБОГ ПОЖАРА КОЈИ СЕ ДОГОДИО Л.Г. 1978. О.Г. У КОМЕ ЈЕ ДОШЛО ДО ОШТЕЋЕЊА ФРЕСКОПИСА. СТАРИ ИКОНОСТАС ЗАМЕЊЕН НОВИМ Снимак бр. 15; у ширини слога. Потпис: Старе двери

Према свим ранијим сведочењима стари иконостас Рукумије представљао је право ремек дело. И дрвена конструкција, украшена мајсторски изведеним резбаријама, и иконе значајне уметничке и историјске вредности, остављали су снажан утисак.

Стубићи иконостаса су били профилисани, а колонете изрезбарене, као и простор између икона. Посебном лепотом одликовале су резбаријом богато украшене Царске двери.

Иконе су биле различитих облика и величина. Престоне иконе, на којима су приказани Богородица, Исус Христос и Јован Претеча, сликане су уљаним бојама на дасци и све три су биле правоуганог облика. За разлику од њих иконе у доњем реду биле су знатно мањих димензија, а рађене су уљаним бојама на разапетом ланеном платну. Гледајући с десна на лево, прва је била икона Усековање главе Св. Јована Крститеља, затим Кушање Исуса Христа у пустињи, па Сусрет Јелисавете са Св. Богородицом. На Царским дверима била је икона Благовести, док се на северним дверима налазила икона Св. Арханђела Михаила,

на платну у великом медаљону, са мачем и теразијама, а на јужним Св, Архиђакона Стефана. У горњем, трећем реду биле су три иконе у овалу, постављене изнад Царских, јужних и северних двери: Тајна вечера, Пророк Јона у чељустима кита и Св. апостол Петар исцељује парализованог. Иконостас се завршавао великим крстом, изрезбарених ивица.

Иконе старог иконостаса рестаурисане су (А. Точилов) и чувају се у посебној просторији. Оне ће бити изложене у новој трпезарији, која се сада гради. ЗАШТИТА ЦРКВЕ И НОВА ПРИПРАТА Снимак бр. 16; у ширини слога. Потпис: Нове двери

Мада је црквена комисија из Пожаревца 1859. године

пронашла и записала да је рукумијска црква у добром стању, само деценију и по доцније Милан Ђ. Милићевић је забележио да је црква затворена због пуцања зидова. Ту чињеницу је саопштио у својој убрзо изишлој књизи Кнежевина Србија 1876. године.

Никаквих других вести о томе нема. Знамо само то да су у исто време на сличан начин оштећене нимничка и туманска црква, због чега је туманска потпуно порушена 1910. године и касније обновљена. Претпоставља се да је оштећења проузроковао велики земљотрес, што је половином осме деценије захтватио ово подручје. У случају Рукумије пуцање зидова могле су делимично да изазову и подземне воде, настале после прекомерне сече шума у околини манастира зарад обрадивог земљишта.

Да би се оштећења зауставила, крајем 19. века постављени су су масивни зидани стубови, подупирачи, уз северни и јужни зид и то на обе стране по два. Били су превелики и како пише протојереј Душан Д. Митошевић у својој књизи Рукумија и Брадача наслањали се на растресите зидове те им више штетили но користили као брана од рушења.

Ови подупирачи су уклоњени шездесетих година, а заштита зидова изведена је на једноставнији и бољи начин. Северни и јужни зид повезани су гвозденим шипкама и тако учвршћени. Шипке пролазе кроз цркву и заклоњене су дрвеним гредама. А да би се сви зидови очували као чврста целина притегнути су гвозденим обручом ширине око 5 милиметара, који на метар испод кордонског венца опасује целу цркву. Пукотине су затворене цементним млеком и омалтерисане, што је највећим делом урадио својим рукама покојни игуман Сава.

Снимак бр 19; у ширини слога. Потпис:

Тајна вечера Крајем 20. века, заузимањем игумана оца Симеона, а уз

архитектонско решење А. Точилова, архитекте по образовању и свештеника Руске православне цркве, дограђена је спољна припрата, складно укомпонована у архитектуру манастира. Њоме је изглед ове светиње знатно побољшан. Припрату је зидао Миленко Милетић из Крагујевца, унук Драгета Милетића из Сугубине, мисионара Православне хришћанске заједнице Николаја Велимировића. Припрата је и у функционалном погледу знатан добитак, јер је укупни простор цркве повећан за 27 квадратних метара. . У њој се сада, поред места за свеће и разне црквене предмете, налазе и књиге о вери и цркви, од којих је велики број издао управо манастир Рукумија, трудом игумана Симеона и мајке Атанасије. ПРВИ ПОЗНАТИ НАМ МОНАСИ

Први монах Рукумије, после светог Мартирија, чије име је

остало у историјским изворима, био је игуман Димитрије. Служио је претходно као свештеник у недалеком селу Смољинац, а после женине смрти замонашио се у Рукумији и постао њен старешина. Сам је саградио ћелију оплетену прућем и омазану блатом помешаним с пшеничном плевом, како се тада у главном чинило, и ту провео цео свој монашки живот. Сву своју имовину уступио је манастиру и за ту светињу живео. Као игуман Рукумије учествовао је у припремању оног великог скупа представника српског народа одржаног у овом манастиру 1735. године, а два месеца доцније седео је на великом црквено-народном сабору у Сремским Карловцима. Сахрањен је највероватније негде крај манастирске цркве, али видљивог обележја нема. Име му је бар остало записано, али имена безбројних сјајних рукумијских монаха пала су у заборав заједно са гробовима својим.

Духовник је тада био надалеко познати Висарион Рукумијски. Како пише др Млађан Цуњак у својој књизи Рукумија свети српски православни манастир Висарион је пуних 28 година провео у Старој цркви на садањем смедеревском гробљу као свештеник, а његово име и данас се налази урезано у каменом допрозорнику на северној страни те цркве. Када му је умрла попадија замонашио се, а око 1720. године дошао у Рукумију и овде остао вероватно до упокојења. Не зна се ни где је његов гроб.

Монах Гаврило, пре но што је дошао у Рукумију био је вишегодишњи калуђер манастира Беочина на Фрушкој Гори, а поп Гаврило, родом из Ливадице (сада на десној обали Мораве код В. Плане), обављао је дужност свештеника, јер је манастир

био истовремено и мирска црква. Да тако буде налагале су црквене прилике на овом простору. Ниједно од околних села није тада имало цркву, а парохију су чинили: Костолац са 40 кућа, Дрмно са 30, Бра дарци са 17, Кленовник са 9, Петка са 57 и Острово са 31 кућом.

Но, било да је Рукумија постојала као манастир или као мирска црква, она је за околно становништво била и остајала манастир, са гробом Светог Мартирија и са чувеним светим и лековитим водама, због којих су верници долазили с разних страна. РУКУМИЈА КАО ПАРОХИЈСКА ЦРКВА Снимак бр. 17; у ширини слога. Потпис: Милосрђе Светог Николаја

После обнове манастира 1825. године службу у

рукумијској цркви преузели су свештеници. Јоаким Вујић пише да у манастиру није затекао монахе

1826. године, већ попа Живојина из недалеког села Кумана. Имена потоњих свештеника нису нам позната све до 1870.

године, јер је матичне књиге из претходног времена, вођене у Рукумији, како се претпоставља однела бугарска окупаторска сила 1918. године, бежећи пред српском војском.

Од 1864. године у Рукумији је служио као костолачки парох Димитрије Николић, и овде остао све до упокојења 1869. године. Сахрањен је на малом манастирском гробљу јужно од олтарске апсиде, али на његовом споменику нема ни датума упокојења, ни рођења. Поред његовог имена, звања свајашченојереј и записа да је парох костолачки, уклесано је и 14 стихова од којих два последња гласе: „Редак си био челик си био / Ко те познаје жалите горко“. Нема сумње да је отац Димитрије био снажна, упечатљива личност и штета је што о њему нема никаквих других података. Наследио га је син Стеван и свештениковао до 1891. када се упокојио у Господу. И он је сахрањен на манастирском гробљу. Његов споменик је, као и очев, од ситнозрнастог сивог мермера, у облику плоче, са равнокраким крстом у врху. Следећи парох био је Грујица Павловић који је овде служио до 1897. године, а затим је дошао Владислав Стевановић и остао до 1911. Од 1911. до 1922. године свештеник костолачке парохије, у рукумијској цркви, био је Христивоје Јовановић.

Христифор Нешић као парох брадарачки појављује се у нама познатим документима (Државни календар – шематизам за 1871, годину) 1870. године а умире 1874. Сахрањен је на манастирском гробљу, али ни на његовом споменику нема датума рођења и смрти. Уклесано је осам стихова у 13 редова, а цела песма говори

о дружењу људи на земљи и под земљом и завршава се стиховима: „Једнакос ужива али само просто не каже се ником више Благородство“. Његов споменик је такође од сивог ситнозрнастог мермера, са равностраним крстом у врху. Оца Христифора наследио је у брадарачкој паројхији свештеник Димитрије Нешић, вероватно његов син. Он је служио у рукумијској цркви од 1874. до 1890. године. Сахрањен је на манастирској гробљу.

Оца Димитсрија је у брадарачкој парохији наследио Аврам Љешевић, који је 1904. године постављен за протопрезвитеровог капелана у Пожаревцу. Заједно са 58 српских свештеника отеран је 1916. године у бугарски логор Карлово и тамо остао до краја рата. Одмах после Љешевића у Рукумију је дошао као парох брадарачки Никола Милић, дотадањи ђакон, и служио у Рукумији до после Првог светског рата, да би га потом заменио свештеник Владимир Вуковић.

Рукумија је била парохијска црква костолачке парохије до 1922, кад је подигнута црква у данашњем Старом Костолцу и посвећена Светом великомученику Георгију (задужбина Драгутина и Лепосаве Тодић), а брадарачке парохије до 1927. године, кад је саграђена црква Светих Врачева Козме и Дамјана (Летњиковац) у Маљуревцу (задужбина Лазара и Јелене Карамарковић).

Унапређивање светиње

ОД 1953. ГОДИНЕ ПОНОВО МАНАСТИР Снимак бр. 18; у ширини две стране, с тим да остане део простора испод слике за текст. Потпис: Успење пресвете Богородице

На предлог владике браничевског Хризостома Рукумија

је 1953. године претворена у општежитељни манастир са женским монаштвом.

И, ево, већ више од пола века овај манастир својим богоугодним делима привлачи пажњу верника, толико већу колико су већа хтења и остварења његова. У међувремену је дошло до измена у монашком саставу, па је сада Рукумија манастир са мушким монаштвом.

Први старешина манастира била је мати Агрипина. После ње на место старешине дошао је отац Стефан, јеромонах. У том периоду био је овде јеромонах Дамаскин, потоњи духовник манастира Грабовац код Обреновца. Нешто доцније за настојатељицу манастира постављена је мати Ангелина (Илић) (Божевац 1925 – Рукумија 1977), веома вредна и способна

монахиња. Посебну пажњу поклањала је богомољачким братствима, којима је указивала велико гостопримство. У њене највеће заслуге убраја се труд око израде живописа у манастирској цркви 1971. године. Све то скупа допринело је да је владика Хризостом произведе у чин игуманије 8. новембра 1972. године. На том месту остала је до свог упокојења. Сахрањена је на манастирском гробљу иза олтарске апсиде.

А кад се крене добрим путем, као што је то овде било, увек се нађу Богом дани људи који ће тај пут следити.

Рукумија је имала посебну срећу да на место старешине манастира кад је то било најпотребније дође отац Сава (Огњановић), родом из оближњег Кленовник. Његова вера у Бога и цркву стварала је незаборавна дела и од рукумијске цркве, такорећи на пустој ледини, начинила манастир вредан сваке пажње. ОСОКОЉЕН ДА НАЧИНИ ВЕЛИКИ ПОДВИГ Снимак бр. 19; у ширини слога. Потпис: Поч. игуман Сава

Кад је отац Сава постао игуман претходни игуман монах

Стефан му је предао 30 килограма кукурузног брашна, што је представљало целокупну покретну имовину манастира. Непокретну имовину чинила су 9 хектара младе шуме и један хектар обрадиве, али у трње зарасле површине.

Нити земље од користи, нити конака за монахе. Како бележи протојереј Душан Д. Митошевић у својој књизи

Рукумија и Брадача отац Сава, осокољен изазовом да начини велики подвиг, а пун вере у Бога, пун поштења и побожности да то оствари, почео је да ствара све што је за опстанак манастира неопходно. Искрчени су шибље и трње и на том простору су засађени виноград и воћњак. За монахе је већ 1962. године саграђен конак са спратом десетак метара западно од манастира, са 25 соба, дуг 25, а широк 8 метара. Конак је пројектовао и у његовом грађењу живо учествовао отац Сава. Саграђене су економске зграде да би се створили услови за нормалан живот монаха и монахиња: стаје за стоку, кош за кукуруз, подруми, стругара, гаража за остављање пољопривредних машина, радионица. За прихватање све већег броја верника и потребе манастирског братства и сестринства начињена је трпезарија са кухињом и једним повећим одељењем дуга 48, а широка 4 метра. Црквена порта и виноград омеђени су 382 метра дугом бетонском оградом, а на улазу у порту подигнута је звонара са 4 звона.

Игуман Сава се часно одужио манастиру Рукумији. Са пуно љубави за веру и вернике окупљао је народ око ове светиње и

истовремено зидао грађевине без којих се није могло. Велики конак испред цркве саграђен је циглом коју је он са тадањим сестринством манастира и верницима правио: укупно 100.000 комада. Уместо малтера, користио се блатом помешаним са плевом, јер пара за уобичајени грађевински материјал није имао. Уз све ово, својом руком је попунио све напрслине на цркви цементним малтером, што је био велики и стручан посао.

Отац Сава се упокојио се у Господу 1991. године и сахрањен је на манастирском гробљу где му је подигнут и скроман споменик с натписом: “Оче Саво, отишао си више те никада нећемо видети али ће твој лик вечито кроз живот да нас прати. Велики твоји пријатељи“.

Духовно чедо оца Саве, садањи игуман манастира отац Симеон, каже: „Све што сам добро научио, од њега сам научио“.

Савиним заузимањем Рукумија је израсла у незаобилазну богомољу. Увео је богослужбено правило у цркви и стари поредак у манастиру, што важи и данас, а Рукумију је почео да посећује све већи број верника из околине, па и из удаљених крајева. Људи су долазили овде да нађу душевни мир у оним мутним временима, када је атеистичко учење било државна брига, а црква и вера безобзирно прогањане.

Снимак бр. 20; у ширини слога. Потпис: Конак оца Саве У време тог агресивног атеизма и идеолошке

острашћености, а примера за то има небројено, отац Сава је бранио православну веру и цркву својим делом, својом људском добротом и проповедима што се и данас памте као речи дубоке и непролазне истине. Против себе је имао сву осионост и набуситост безверја, а уз себе своју безграничну веру у Творца, малобројно сестринство и онај део народа који се није отуђио од вере и Цркве.

То окупљање верника и враћање заблуделих, у условима које млађе генерације тешко могу да схвате, велико је дело оца Саве.

Сестринство су у време овог сјајног игумана сачињавале: игуманија Ангелина, монахиње Марија и кћерка јој Параскева, као и Христина, Сара, Ана и Меланија.С њима су били и монаси Захарије и Игњатије. Све што је у то време у манастиру саграђено, дело је и њихових руку. Монахиње су спремале храну за мајсторе, вукле грађевински материјал, радиле у башти, бринуле о стоци. Мати Ана је усто била задужена за набавке, због чега је морала стално да путује, мати Ангелина је плела џемпере на машини, који су продавани и тако обезбеђиван новац за плаћање разних мајстора и грађевинског материјала, уз друге

приходе. Игуман је, уз све остале послове, правио воштане свеће по старом систему натапањем, како се овде и данас ради. МАНАСТИР УВЕК ПУН ВЕРНИКА Снимак бр. 21; у ширини слога. Потпис: Игуман отац Симеон у чинодејству

Оца Саву достојно је заменио свом народу и вери одани отац

Симеон. Дошао је у Рукумију 1984. године, две године провео овде као искушеник, и онда га је замонашио отац Сава, а рукоположио владика Хризостом. Игуман Рукумије је од 1991. године и препуна црква верника одасвуд већ више година, сваке недеље и сваког празника, огледало је његове ревности.

Напоредо с духовном делатношћу текло је и градитељство, веома значајно за напредовање светиње.

Обнова фасаде на звонари, покривање бакарним лимом и постављање крста обављени су 1991. године, када је завршен и мали конак за две монахиње, јужно од великог конака.

Фасаде на конаку и великој трпезарији, фарбање столарије у цркви, конаку и трпезаријама, поправка и кречење трпезарија и постављање ламперије у трпезарији и библиотеци, као и фарбање иконостаса и рестаурација икона на иконостасу урађени су 1992. године.

Бојење столарије на великом конаку и подруму, рестаурација икона на иконостасу, постављање олука на великој трпезарији и започињање рестаурације и обнове манастирског фрескописа, падају у 1993. годину.

Рестаурација и обнова фрескописа у манастиру и кречење свих просторија великог конака и подрума завршени су 1994. године.

Дотрајали дрвени под у олтару је уклоњен а затим је урађена бетонска подлога за нови, набављен је нов, дрвени иконостас у дуборезу византијског стила, који је у складу са завршеним фрескописом, исликане су иконе за нови иконостас: Господа Христа, Пресвете Богородице, Благовести и Христовог распећа, а усто је урашен и трем с јужне стране конака и испред кухиње. Све то 1995. године.

Кров на манастиру је замењен тако што је подигнута нова кровна конструкција и покривена бакарним лимом; израђени су, освештани и постављени нови крстови на манастирску цркву; начињена је бетонска тераса испред велике трпезарије, осликане су иконе за нови иконостас: Свете Тајне Вечере, Св. Архангела Михајла и Св. Првомученика и Архиђакона Стефана и постављене на иконостас; у олтару је постављен нови древени (бродски) под; дозидана је тераса испред велике трпезарије са

северне стране и начињена тераса од 15 квадратних метара са источне стране малог конака; сазидана је припрата од клесног камена дужине четири и по, ширине шест и висине пет и по метара и покривена бакарним лимом; испред припрате начињен је бетонски плато оивичен каменим потпорним зидом дужине око двадесет метара. То је све учињено 1996. године.

Конак за епископа, игумана и намесника сазидан је изнад манастирског подрума величине 11 х 7 метара са радионицом и тремом у приземљу, а испред њега изграђен је потпорни зид од камена који држи постојећу ограду дугу око 8 метара; избушен је бунар код звонаре у који су постављене бетонске цеви пречника 600 милиметара и над њим постављена пумпа за воду, која је мека и добра за пиће; испред припрате уз потпорни зид монтирана је клупа за седење више од двадесет лица; припрата је поплочана терацо плочама; урађена је у дуборезу (ручни рад) столица за горњи престо у олтару, трон за епископа и трон за игумана. Сав овај посао обављен је 1997. године.

Сазидана је велика кухиња са преткухињским простором и оставом величине 8,70 х 3,50 метара; саграђена је трафо станица 3 х 6 метара и покривена црепом, на југу манастирског имања, близу брадарачког гробља. Сви ти послови обављени су 1998. године.

Саграђен је трем са источне стране велике кухиње 8,70 х 3,50 метара; постављен је потпорни камени зид око нове кухиње дуг 21 а висок 1,50 метара; сазидана је пољска фуруна за хлеб и сушара за воће 3 х 3,30 метара иза нове кухиње; избетонирана је сва површина око нове кухиње и уређен одвод отпадних вода и кишнице, а све то 1999. године.

Круна онога што је урађено од доласка оца Симеона на место игумана бесумње је спољна припрата цркве,л саграђена на самом почетку 21. века. Јер повећање манастирске цркве значајан је догађај у историји сваког манастира. Игуман Симеон је довео доброг, већ поменутог мајстора, а овај је сазидао припрату, која као да је од самог подизања цркве ту. Вреди издвојити и монументалну звонару на дрвеним стубовима, четрдесетак метара југозапаадно од цркве са четири звона, од којих је највеће тешко 830 килограма и надалеко се чује. Значајни и нови конак са шест соба изнад подрума оца Саве, па мали конак јужно од новог конака, и много шта још. У току је, заправо, поправљање великог монашког конака.

Снимак бр. 22; у ширини 2/3 слога. Потпис: Велика звонара југозападно од цркве Књиге о вери и моралу, које овај манастир издаје од

Видовдана 1989. године, његово су обележје и велико богоугодно дело.

Рукумија је, како већ знамо, сада мушки манастир са братством које сачињавају: игуман преподобни отац Симеон (Станчетић), јеромонах, отац Сава (Васић), монах искушеници Милоје Ђорђевић, Зоран Васиљевић и Зоран Лазаревић и монахиња Атанасија (Рашић).

ОБНАВЉАЊЕ СВЕТИХ ВОДА ЈЕРИНАЦ И РЕДУША Снимак бр. 23; у ширини слога. Потпис: Свети извор Јеринац

Недалеко од манастира биле су две чесме које је народ од

вајкада сматрао лековитим и долазио и из веома удаљених места да би пио њихову воду и купао се. Било је то право ходочашће, по свему судећи започето у далекој прошлости.

Глас о светим и лековитим водама Врлишта, а онда и о самом манастиру, надалеко се чуо, па су болесници стизали из удаљених крајева. Посебно о празницима и младим недељама. Одстајали би на служби Божијој, клечали крај гроба Светог Мартирија и молитвама га позивали да им помогне, а онда одлазили на изворе. Нико од путописаца и истраживача што су долазили у Рукумију није пропустио да бар нешто напише о њеним светим водама.

„Код овог манастира јесу и две прекрасне чесме с исцелителном водом, на које народ долази и исцељенија почерпава“, написао је Јоаким Вујић.

Јосиф Веселић је поменуо „две прекрасне чесме“ на које народ увелико долази и тражи исцељење. Он каже да је „една од ови вода и за пиће особита, ер је лака, а зове се Еринац, коју је блаженопочивши Књаз Милош оправити дао, а друга се чесма зове Редуша, која се у свакојакој болести употребљава, а нарочито се у овој води тамо долазећи купају и болесници са свију страна к овој води долазе, па се и сада сваки о томе уверити може“. Како Веселић те 1861. године описује “болесници би скидали са себе кошуље и овима подобне аљине“, силазили у воду и купали се, а потом би облачили друге хаљине, док би оне свучене код воде остављали.

Објашњава се да је извор Редуша добио такво име зато што је око њега увек било много болесника, због чега су морали да чекају на ред да би ушли у воду. Крајем 19. века Феликс Каниц је записао да „манастирска црквица Рукумија привлачи својом чудотворном водом многе болеснице у ово лепо село“.

О излечењима на светој води Редуша има много казивања и сва она говоре о необичној лековитости ове воде. Да наведемо само неколико случајева.

Стални посетилац манастира и одани верник Милосав из суседног села редовно је помагао монасима у пољским радовима. Док је сакупљао сено у лето 1998. године уједе га некакав инсект. Не прође ни пола сата а лице му отекне и добије оспе тако да га је било тешко познати. Потрчали су да му помогну, али нису знали шта да чине. Он оде на Јеринац и почне тамо да се умива. Сви су чекали да виде шта ће бити, јер је веровање у исцелитељску снагу те воде било велико. Молио се Богу и умивао. Нису могли да поверују кад се вратио: нити је више било отока, нити осипица на његовом лицу. И данас је жив и здрав.

Радоје из оближњег села, који такође често посећује манастир, испричао нам је како је као дете имао загнојене очи и готово ништа није видео. Болест никако није пролазила, па га је мајка довела у манастир где му је једна девојчица стављала крстове. Одвели су га потом на Редушу где га је мајка умила. И већ ту на извору он је прогледао на једно око, а кад су стигли кући прогледао је и на друго. Никад више није имао тешкоће са видом.

На жалост, обе воде су пресушиле 2001. године, вероватно због поремећаја токова подземних вода услед копања у суседном руднику угља.

Манастир је уз помоћ неколицине верника и трудом фирме Георад из Дрмна и гарнизона Српске војске у Пожаревцу обновио Јеринац 2006. године. Чесми је враћен стари изглед, а градио је кнез Милош 1825. године, и доведена је вода из већ избушеног манастирског бунара недалеко од цркве. Вода је пронађена на око 200 метара дубине и изузетног је квалитета.

Сада се размишља о обнови Редуше. Осам рукумијских слава СВ. НИКОЛА, СВ. МАРАТИРИЈЕ, ПРЕОБРАЖЕЊЕ... Снимак бр. 23а; у ширини слога. Потпис: У литији учествује велики број верника

Манастир Рукумија је посвећен преносу моштију светог Николе Мириклијског чудотворца (Млади Свети Никола), који сваке године пада на дан 9. маја по старом, односно 22. маја по новом календару. То је храмовна слава манастирска и тада се овде окупљају поклоници ове светиње из, као и један број гостију. После службе одржава се литија око цркве, а потом се реже славски колач и приређује ручак за госте.

Сабор се одржава на Преображење Господње, што се чини највероватније од оснивања манастира, односно већ шест векова. Као и некада, овде се окупља мноштво верника из ближе и даље

околине. После службе у цркви верници остају у дружењу и разговорима. До 60-тих година 20. века на тај дан су млади играли у колу, а свако село имало је своју музику и своје коло, па се пред манастиром вило и до десетак кола. Нов начин живота утицао је на губљење тог вишевековног обичаја а старији људи се још сећају тих веселих и разиграних сабора рукумијских.

Успеније Пресвете Богородице (Велика Гопспојина) слави се од давних времена и део је традиције манастира Рукумије. Вероватно је то некада био празник села. Слави се на исти начин као и Преображење. Народ долази из целе околине. После литургије приређује се послужење за све присутне.

Митровдан је слава Богомољачког братства „Свети Димитрије“ из Брадарца и то од његовог оснивања између два рата. Одржава се служба, а затим се прави братска трпеза.

Свети Сава је слава деце, родитеља и других који желе да дођу. После литургије бива резање колача, а онда се приређује програм дечјих рецитација. Деца потом излазе пред цркву где добијају нафору, славско жито, парченце славског колача и бомбоне. Потом је заједнички ручак. На крају игуман поклања сваком госту по једну кутијицу ратлука, што је обичај из ранијих година.

Свети Мартирије је, како се сматра, свакако први, или један од првих игумана Рукумије. Гроб му се налази с леве стране од улаза у цркву. Његово слављење почело је 2000. године и пада на дан Часних верига.

Поклоњење Часном крсту на Крстопоклону недељу у време Великог поста. Тада се после литургије приређује трпеза за госте.

Мајка Ангелина слави се од давних дана у Рукумији. Била је веома поштована и у старом манастиру, па су свештеници, како смо већ навели, наставили да „певају мајку Ангелину“ и у новој цркви све до краја 1832. године, када је кнез Милош посветио манастир Светом Николи. Разлог посебног слављења ове српске светитељке, мајке владике Максима, унука деспота Ђурђа Бранковића, није нам познат.

Из манастирских докумената

ПОСЛАНИЦЕ СВЕТОГОРЦА САВЕ ИЗ КАРЕЈЕ Снимак бр. 24; у ширини слога. Потпис: Уобичајена празнична слика манастира

У манастиру нема много старих докумената. Нема чак ни матичних књига, што су овде вођене за околна села још од 1837. године. Сматра се да су нестале у бугарској најезди и окупацији од 1916-1918. године. Вредно је, међутим, поменути 20 писама схимонаха Саве Хиландарца, који се подвизавао у испосници Светог Саве у Кареји. Он се половином 20. века обраћао писмима свом духовном чеду Влади Огњановићу, председнику, и члановима Богомољачког покрета светог Николаја Велимировића у селу Кленовник, доцнијем игуману рукумијском оцу Сави.

Ово је једно од тих пажње вредних писама у којем великосхимник из Кареје говори о покајању.

„ Благодарим Богу свагда за Вас браћо мила и сестре што Вас је позвао Он, Преблаги Бог, на покајање. Свагда се за Вас молим Богу да Вас покајнике умножи што већи број, а хтео бих да и цео свет покаје се и да се спасе. Но, како је Бог створио човека самовласног, то онда покајање зависи највише од самог човека, као и сва остала дела спаситељна. Зато Бог човека и награђује великим даровима Небеским, што Му он самовољно приступа на службу, кроз покајање, и сва богоугодна дела.

Господ је говорио Сам, па и преко Претече Јована, као и кроз Апостоле и остале проповеднике: „ Покајте се јер се приближава Царство Небеско“. Но, на другом месту говори: „ Царство је Небеско унутра у Вама“, што значи: покајте се и ту је већ Царство Небеско. Без покајања нико неће видети Царства Небеског.

Шта је то Царство Небеско што се у нама може јавити? Да ли је то благодат Св. Духа и како ћемо ми осетити да смо задобили ту благодат? Ево како: када осетиш у себи велики мир и радост за Господа и Његове Свеце, које те исто води на покајање и учи те да угађаш Богу добрим делима, то је та благодат Св. Духа, која и јесте ништа друго до Царство Небеско. Значи, у теби тада царствује правда Божија и све благостање Небеско. (Ко тако учини) тај ће да наследи и на Небу Царство вечно са Господом и Ангелима Његовим, јер који жели да наследи Царство Христово он мора имати овде на земљи залог Св. Духа, који се, како рекосмо, добија покајањем и добрим делима, а највише милосрђем и молитвом.

Но, који прими од Бога ту благодет опет може да је изгуби по својој лењости и немарности. Да није то тако не би Апостол Павле писао Тимотеју: чедо Тимотеје подгревај дар свој који ти је дат од Господа.

Благодарите браћо мила и сестре Богу за неисказану Љубав Његову, коју нам је показао кроз Господа Исуса, сина Његовог јединородног, а у истом и не престаје показивати нам до данас и неће престати до века. Јер је добар и милостив Господ и неће

смрт грешника, но хоће „ свјем спастисја и у разум истиниј прићи“. Њему нека је слава и хвала вечна. Амин.

За сада будите благодарни од моје стране, а у будуће жив Господ.

А сада Вас све укупно поздрављам братском љубављу и молим Вас да имате љубав међу собом, јер је то угодно Богу. Благодат Св. Духа и љубав моја с Вама, Амин.

Желим да се ова моја посланица прочита и другим братствима, која су ми још непозната, а Ви сте ми познати ради Вашег Преседника чесног и равнесног брата Владе (мирско име игумана рукумијског оца Саве).

Мир Вам и спасење од Господа!“

POUKE OCA SAVE BLA@ENOPO^IV[EG IGUMANA MANASTIRA RUKUMIJE η Moli se Bogu i kaj se za grehe. Kao {to se svako jutro umiva{ tako se stalno i kaj za grehe. η Nemoj da ide{ u brak dok se ne ven~a{.( u Crkvi). η Ako ti oprosti{ nekome, a taj se ne kaje, Bog mu ne opra{ta. η Samo koliko mo`ete da savladate, toliko pitajte.Pazi dete koliko kupuje{, da ne pretovari{ kola. η Bog poma`e odmah, samo da ga mi prizovemo. η Bog je beskrajno dobar, nema tog greha koji ne mo`e da oprosti, ako se gre{nik kaje. η Ni{ta na ovome svetu nije otprilike. Sve ima svoje. Ti se ~udi{ za{to te lupilo, a ne{to si uradio {to nije trebalo. η Nije sramota da nezna{, nego je sramota {to ti ne treba savet, {to ne slu{a{. η Blagoslov je velika stvar ako se uzima sa strahopo{tovawem, a onako (samo) to nije ni{ta. η Kad radi{ neki posao sa blagoslovom lako ide, a bez blagoslova nemo`e. η Osve}enom vodom mo`e{ da prska{ samo svoj stan, a tu|i stan nemo`e{ ti da prska{, mo`e samo sve{tenik. η Onoga ~ega se boji{, tim si ve} zara`en. Onaj koji je ~ist, wemu je sve ~isto; onaj koji je prqav, wemu je sve prqavo. η Za malu stvar (greh) u|e{ u pakao, a za malu stvar (vrlinu) u|e{ u raj. η Ako imamo molitvu i post, sve imamo. η Dobro je biti seqak, ali razuman, da ne `eli mnogo, da ograni~i sebe. Nekima nikada nije dosta.

Једна од проповеди игумана Симеона СВАКА МУКА БОЖЈА ПОУКА Старац, благопочивши игуман рукумијски отац Сава, чсто је

понављао једну причу о родном дрвету, о крушки, која је сваке године рађала и плод доносила. Децо моја драга, говорио је он, испод крушке која рађа увек има дрвља и камења којима путници обарају плодове и у сласт их једу. Домаћин је зато ту крушку и посадио и благословио да буде од користи путницима намерницима. Тако је и с нашим србским православним народом, тако је и са Србијом. Докле год овај народ рађа плодове покајања и вере у својој души, у својој Православној цркви, дотле ће непријатељи његови кидисати на њега, не по благослову Божјем, него по допуштењу Господа , да би рода било још више. Без невоље нема Богомоље, а Богомољом, то јест Молитвом Богу, иштемо и добијамо оно што је корисно и потребно за живот садашњи и живот вечни.

Физичком рobsству jednog pravoslavnog naroda i wegovom proteriravawu s wegovih zemaqa prethodi duhovno robstvo, duhovna okupacija du{a od zlih sila, a zbog odstupni{tva tog naroda od Boga `ivoga i slu`ewa zlim silama kroz odricawe tog naroda od vere u Boga i kr{ewe zakona Bo`ijeg. Na{a bra}a na zapadnim granicama Srbstva, vojuju}i vi{evekovno protiv neprijateqa srbstva i pravoslavqa posusta{e u toj borbi, pa s uzanog puta `ivota skrenu{e na {iroki put ovoga sveta i udaqi{e se od Gospoda Boga, od svoje Pravoslavne vere i `ivota, a neki i od svojih Krsnih slava,"Svece svoje quto uvredi{e i ... nastado{e veliki progoni i stradawa srbskog naroda. No re~e psalmopevac :

" O, kad bi narod moj slu{ao mene, i sinovi Izraiqevi hodili putevima mojim! Brzo bih pokorio neprijateqe wihove, i na protivnike wihove digao bih ruku svoju."

Ili, kako ~esto govorimo daj Bo`e da se Srbi pokaju, obo`e, slo`e i umno`e, da na{a omladina tra`i smisao `ivota u Crkvi pravoslavnoj, u na{im svetiwama, u manastirima, tim riznicama Duha S избеглих vetoga. Blagoslovi Gospode sve Bogotra`iteqe da na|u Tebe, jer Ti si nam Put, Istina i @ivot. Amin.

Сведоци смo da se ove re~i oca Simeona i sada potvr|uju i to svakodnevno. Упорно се наставља покатоличавање српске деце, а враћању протераних Срба стављају се bезбројне препреке. Од нашег јединства у вери, а то значи од наше заједничке жеље и снаге зависи опстанак делова нашег народа тамо где је одувек био и враћање стотина хиљада Срба избеглих пред терором. Народи који немају веру у Твораца, немају веру ни у себе.

А они што су се сада зацарили на Косову и Метохији, која означава српску манастирску земљу, знају да су у огромном брују тамо стигли кроз вековне злочине над Србима и прогоне Србског народа са тих простора. То је непролазна истина и њу свако може проверити. А колико ће тамо „царевати“ нашом земљом и нашом имовином зависи од нас, од нашег покајања и нашег опредељења за Небеско царство, које је дуготрајније од било чијег царства земаљског; од чврстине и снаге наше вере, пре свега. Јер ниједна творевина заснована на прогонима, убијањима и отимању туђег није опстала.

Загазили смо у опасно време, чије трајање не можемо наслутити. Силе зла играју своје опаке игре, а нама остаје да се молимо Богу да нам да разум да схватимо опасност и да нам да снагу вере која ће нас ујединити у одбрани од насртаја на нашу веру, нацију и културу.

Пост неодвојиви део хришћанске вере ПОМОЋ ВЕРНИЦИМА КРОЗ КЊИГЕ И ПРОПОВЕДИ Снимак бр. 25; у ширини слога. Потпис: Грозд у облику крста у манастирском винограду 2006. год.

Све већи број наших људи враћа се вери, цркви и Богу. То се може видети у Рукумији, али и у другим манастирима и црквама. Они настоје да живе здравим телесним и духовним животом. Окрећу се посту, природној храни, смирености, љубави према ближњима, праштању. Пратећи та богоугодна догађања манастир Рукумија чини све да помогне верницима кроз проповеди, разговоре, књиге о вери и моралу, кроз духовну музику снимљену на траке и дискове.

Рукумијска монахиња мати Атанасија написала је више књига о здравој храни, а посебно о храни у време постова где је један број јела њен изум и спрема се само у овом манастиру.

За пост на води препоручив је рецепт посне паштете од ораха који је и на трпези манастирског братства. Ово јело спрема се тако што се самлевени ораси додају у кромпир пире у односу 1:1 и измешају. Потом се то посоли и зачини белим луком, бибером, семфом или неким другим зачином. Тако калорично јело неопходно је у манастиру, где се обављају тешки радови на имању. А веома је корисно и за вернике који посте на води, посебно оне чији послови захтевају већу физичку снагу.

У типична рукумијска посна јела на води спадају и печурке (вргањи или шампињони), чије се опране капице пеку директно на плотни при лаганој ватри. Потом се посоле и служе топле.

Пржено жито је, такође, производ рукумијске кухиње, а спада у јела на зејтину. Припрема се тако што се раскувана пшеница дода у лук упржен на уљу, па се онда све то посоли неким од сувих зачина, затим промеша и служи.

Овде је настала и чорба од зелене салате (блитва, коприва , спанаћ). Пропржи се лук у уљу, дода мало брашна и налије се вода. Потом се посоли по укусу, па се онда додају опрани и исецкани листови зелениша тако да та маса огрезне у води. Кад се то раскува, зачини се исецканим белим луком и покисели јабуковим или винским сирћем. (Када није пост ова чорба се зачињава умућеним јајетом и киселом павлаком који се сипају у врелу чорбу).

Једно од најновијих овдашњих посних јела је лосос на рукумијски начин. Исече се месо лососа на коцкице од једног сантиметра. Свака коцкица меса уваља се у оштро бело брашно и пржи у дубокој масноћи. Такво пржење је неопходно, јер у том случају рибље месо не упија зејтин. Потом се поспе сушеним зачином и исецканим белим луком и попрска лимуном или јабуковим сирећетом.

Од слаткиша, којима обавезно бивају послужени гости рукумијског манастира, треба издвојити посне ванилице са орасима. Праве се тако што се узму 2 шоље ораха, шоља шећера, шоља уља, кесица ванилин шећера, брашно по потреби и пола чашице љуте ракије. Умути се мало уља са шећером, додају се ванилин шећер, млевени ораси, љута ракија и брашно колико да се умеси глатко, не сувише тврдо тесто. От тог теста развије се кора дебљине 3-4. милиметра. Потом се малом модлом ваде ванилице и пеку на средњој температури. Печене ванилице састављају се џемом две по две, а затим уваљају у шећер у праху.

Снимак бр. 25; у ширини слога. Потпис: Берба рукумијског винограда почетком октобра 2006.

год. Ту је и старо, некада веома тражено, освежавајуће пиће

боза, за које млађе генерације готово и да нису чуле, мада је било веома омиљено и у доба њихових дедова. Прави се тако што се у овећи суд стави 1 килограм непросејаног кукурузног брашна па се полије млаком водом и остави да преноћи. Сутрадан се то метне на лагану ватру да полако ври око два сата. За време кувања треба садржину суда чешће мешати дрвеном кашиком. Тако скувано брашно остави се да се мало прохлади, а затим се дода 10 грама пивског квасца, већ растопљеног у води. Остави се тако до ујутру, па се процеди кроз газу тако да се што више слузи од брашна истисне кроз њу. Пошећери се и расхлади по жељи. Боза може трајати свежа само неколико дана, а потом мења укус.

Ово је само неколико рецепата, а има их безброј и сви убедљиво показују да није тешко постити, да се посна јела могу доста једноставно и лако спремати.

У Рукумији се поред телесног поста велика пажња поклања и духовном посту, због чега се он препоручује верницима на проповедима и разговорима. Основу за то чине речи светог Јована Златоуста, који каже: „Не говори ми: толико сам дана постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио. Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њеног, своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милосрђа“.

Привређивање у манастиру

ВИНОГРАДИ И ПЧЕЛЕ ОД ВАЈКАДА Снимак бр. 26; у ширини слога. Потпис: Муљање грожђа: игуман Симеон и монах Сава

Још 1733. године, када је манастир Рукумија био у великом

сиромаштву, насталом услед ратова Аустрије и Турске на овим просторима и велике сеобе српског становништва, манастир је имао виноград од 16 мотика, односно 128. ари. Био је то сваако наставак вишевековног виноградарства рукумијског. Гајење винограда по свој прилици престало је када је манастир постао мирска црква и када су о њему бринули свештеници. У документима из тог времена о рукумијским виноградима нема ни речи. Тек када је овој светињи враћен статус манастира посађен је виноград и ево већ скоро пола века он се ревносто негује.

Бригу о винограду после оца Саве наставио је његов наследник игуман Симеон и засад, који је он са братством начинио већ је у роду, а током последње две године придодати су нови засади.

Грожђем и вином из манастирских винограда подмирују се потребе манастира. А да би вино било што боље, сваки грозд се ручно одабира и свако кварно зрно бива одбачено. Лоза се прска само плавим каменом. Отуда и оцена добрих стручњака да рукумијска вина спадају међу најбоља манастирска вина код нас.

За време бербе 2006. године берачи су наишли на велики грозд у облику крста, што је протумачено као добар знак за напредовање Рукумије. Ова божанска порука се, рекло би се, већ увелико остварује.

Наравно да Рукумија гаји и пчеле, што је дуга традиција српских манастира, као и виноградарство. Готово свих 50 браничевских манастира бавило се пчеларством и организовало гајење пчела у себи најближем селу, о чему делом говори и порески попис из 1467. године. Та села су плаћала десет до двадесет пута већи порез на мед од осталих.

С нимак бр. 32; у ширини слога. Потпис: Манастирски пчелињак о којем брине отац Сава Егзарх Максим је затекао у Рукумији пре скоро триста

година 81 кошницу, које су држали игуман и један монах. Отац Сава је био, такође, изврстан пчелар, а наследио га је у

том послу монах Сава млађи, родом из села Мајиловца. Но, то је тек део манастирске економије коју одржава

братство уз помоћ мањег броја верника, увек спремних да помогну. Ту су пластеник и башта, велики живинарник, воћњаци, њиве, шуме. И непрестани рад.

Необични догађаји из живота верника

СПАСЕЊА ОД БОЛЕСТИ И НЕВОЉА Бележећи необичне догађања у животу верника, којима је

често и сама била сведок, а посебно спасавања из великих невоља насталих болестима, сукобима, мржњама и хуљењем на светиње, монахиња Атанасија је сачинила занимљиву књигу под насловом Чуда Божија наших дана, која је истовремено и потресно уверавање у силу Божију, моћ и доброту Његову. Јер многи људи сете се Бога и вере само кад западну у велике тешкоће и тек онда крену у цркву да траже спас.

○ Под насловом Не треба молитва, породићу се сама

монахиња Атанасија бележи: У суседној вароши беше леп дућан у коме је побожна и

болешљива Наташа помагала својој богатој сестри Савки. Сестре су се лепо слагале, али сиротиња и многе невоље више су Наташу привеле вери. Савка се милостиво односила према њој, па је увек обилно награђивала и мада је мало волела да се покаже и горди у свом давању, ипак је давала и помагала. Наташа је туговала и зато што нико из њене породице не мари тако за своје спасење па је, упркос скромним приходима, мало-мало па слала по неку пару у манастир за њихово спасење и здравље.

Једнога дана у дућан дође монахиња из манастира, у који је Наташа често слала прилоге за молтву, и она се обрадова, јер је, иначе, чежњиво волела монаштво. Мислила је да би њен живот

био друкчији да се определила за такав пут. Волела је службу Божију, а њена душа вапила је за молитвом и манастирским миром. Извади једну пару и пружи је монахињи: „Узми, молим те, да се чита у манастиру за моју сестричину Гордијану, већ је пред порођајем“.

Гордијана, која ту седеше, чу Наташин шапат, па одбруси: „Мани, тетка, не треба молитве, породићу се ја и сама“. Али кад виде да Наташа не одустаје Гордијана се успротиви још гласније.

Монахиња се окрете према њој и упита: „Треба ли теби, дете, молитва за порођај или не“.

-Не треба, породићу се ја и без молитве – заврши разговор Гордијана.

Прође двадесетак дана од тада. Зазвони телефон у манастиру, а монахиња препознаде Наташин глас, неуобичајено усплахирен.

- Молим те – говорила је она - моли оца игумана да чита молитве за нашу Гордијану. Не може да се породи, пренела дете двадесет дана. Не сме царским резом, а природно не може. Ако се убрзо не породи, неће бити добро. Само јој Бог може помоћи.

- А шта каже Гордијана, моли ли и она? - Плаче и крсти се. - Мора да се покаје за оне речи, па да се игуман после тога

моли за њу. - Идем одмах у болницу да јој то кажем – одговори Наташа. После два сата јави се она и исприча оцу игуману како се

Гордијана љуто каје и вели да није мислила онако како је рекла, већ је то учинила из неког пркоса и ината, па га преклиње да је разреши тог греха и да измоли да се породи и да и она и дете буду добро.

Ујутру на Литургији игуман прочита молитве за њу. Кад се служба заврши стиже вест да се Гордијана управо породила без тешкоћа.

Касније је дошла у манастир и донела синчића да благодари Богу за спас и захвали игуману на усрдним молитвама.

Снимак бр. 27; у ширини слога. Потпис: Најновије рукумијско звоно ○ Друга истинита прича О послушности родитељима говори

о случају какви се код нас могу наћи готово у сваком месту. У манастиру је био стари монах који би, када би се сакупила

већа група поклоника рукумијске светиње и пођтовалаца рукумијске обитељи, проповедао тако да се сваки од њих у његовој причи пронађе.

- Оче, мајка ми брани да идем у цркву – јави се једна девојка, ходочасница. – Ја се спремим и таман да кренем, а она каже да не смем да идем, јер се она не слаже. Крштена је, али не иде у цркву, не размишља о вери, као и многи други, иако славимо славу. Ја немам оца па ми од ње све зависи, а она сматра да моје често одлажење у цркву није нормално. Шта да радим? Она о нашој вери не зна готово ништа.

Старац на то одговори: - Дете, не терај мајци инат. Кад ти изричито каже немој, ти

немој. Али, у току целе седмице слушај је у свим пословима, покажи на делу шта значи бити хришћанка, па је онда лепим и умиљатим понашањем одобровољи да ти дозволи да одеш у цркву.

После пар месеци, док је дочекивао једну од многих група поклоника што су стизале у манастир, приђе старцу једна жена да узме благослов и пре но што саже главу, представи се:

-Ја сам мајка оне девојке која Вас је недавно питала шта да ради јер јој браним да иде у цркву. Дошла сам да Вас упознам и да научим о својој вери, која је од мог горопадног и непослушног детета начинила кротку и послушну кћер.

Старцу заигра осмех и благо јој одговори: -Тако треба, чедо, и нек ти је благословено Богом. ○ Над следећом причом могли бисмо добро да се замислимо. -Била сам као млада осиона, горда. Удала сам се за

напраситог мужа. Свекрва ми је била строга, старинског кова, а свекар је волео да попије. Много смо радили, много стекли, али није било слоге и све је кренуло наопако – испричала је монахињи једна од многих невољница. Муж и свекар су се свађали, па мој муж избије оца. Ја сам противречила свекрви.Често су кроз авлију летеле врљике, а понекад се и не зна ко кога закачи. Бијемо се свако са сваким, да један другога сатремо. Боже ме прости (па се прекрсти) да нас громом Бог бије тад, ништа не би било неправедно. Били су често криви они старији, али да смо се ми мало стрпели не би се то догађало.

Жена мало застаде, па настави: Умирали су један по један и клели оне што остају. Остала

сам сама на великом имању и нисам схватила да смо ми млађија, а посебно ја, толико грешни, све док једног дана не дође моја ћерка, која се тек развела, с модрицом на оку. Каже да је тукла њена ћерка, и онда крете да куне ту моју унуку. Ја се тог часа сетих како сам исте речи викала њој, и видех како проклетство путује. Расплачем се горко, загрлим ћерку и велим: не сине, не куни дете, ово зло издалека путује. Остани код мене и ми ћемо се Богу молити, кајати се и победити. Нисам поштовала ни свекра ни свекрву, па нећу ништа њиово да узмем. Све ћемо дати манастиру

за покој њихових душа. Родитељи ме нису клели па ћемо живети од моје очевине.

Смерним животом и молитвама њихов живот почео је полако да се мења на боље. Ћерка се помирила с мужем, а унука није више подизала руку на мајку.

○ На Велики четвртак се свешта масло, чита јеванђеље, клечи

у храму, а онда све присутне, након сваког читања, свештеник мироше освештаним уљем. На крају се најболеснијима чита молитва за здравље и често се дешавају велика и чудесна исцељења.

У манастиру су некако тешко стизали на ред мештани. Одједном донесу однекуд неког тешког болесника и кад се сви погледају, он је најтежи, па се остали повуку. Али те године игуман погледа баба Загу, раније стално присутну на листургији, крепку и веселу, а сада поприлично болесну и изнемоглу, и позва је. Ставише јој столицу и она седе, а игуман стави књигу и епитрахиљ над њену главу и прочита јој молитву.

После месец дана дође баба Зага у цркву и радосно и живахно хођаше. Вели: исцели ме Бог и отац игуман молитвом. Била сам код сина и сад све могу сама, више ме нико не придржава. Изгледа да је мој одлазак одложен.

И, ево, прошло је отад пет годиона а баба Зага долази редовно недељом на службу, иде полако, али стабилно, а кадгод се поздравља каже: Благодарим Богу за све.

○ Више од тридесет година град није тукао околину Рукумије

на простору докле допире звук манастирских звона. То сви у овом крају знају. Кадгод падну прва ледена зрна ко се нађе најближе звонари притрчи и зазвони што јаче.

То се догоди и једном док је у манастиру био свештеник из неког удаљенијег места.

-Зашто ударате звона сада – упитао је. -Против града – одговорила је калуђерица у звонари,

на шта је свештеник у неверици завртео главом. Но чим су звона зазвонила град се претворио у кишу. Али,

кад она престаде да звони, опет удари град. И то се трипут заредом поновило. А онда су се облаци

разишли и огрејало је сунце. Јеванђељска делатност манастира КЊИГЕ О ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ, МОРАЛУ И ЦРКВИ

Снимак бр. 28; у ширини слога. Потпис: Мати Атанасија на Београдском сајму књига

Прву књигу, заузимањем игумана оца Симеона, манастир Рукумија је објавио у част 600-годишњице Косовског боја, 1989. године. Била је то Беседа Светога Василија Великог о посту, штампана на машини за фотокопирање. Исте године и на исти начин објављени су: народна песма Бог ником дужан не остаје, о трагичној смрти сестре Јелице, Небеска литургија владике Николаја, као и неколико публикација о покајању и васкрсењу, о страху Божијем...

Отад до данас, а сада је март 2007. године, манастир не престаје да издаје књиге о православној вери и моралу. Досад је штампано више од сто наслова, што Рукумију ставља у ред оних српских манастира који настављају нашу средњевековну манастирску књижну традицију, какву смо имали и у браничевским светињама: Благовештењу и Митрополији у Горњачкој Клисури, Орешковици код Ждрела, Туману и Брадачи.

Снимак бр. 33; у ширини слога. Потпис: Промоција књиге П. Мирковића Светиње Браничева

2005. год. Између осталих књига штампане су: Из опуса Епископа

Николаја Царев завет; Песме Богу и роду; Духовна лира; Знамења времена; Беседе о цркви Христовој; Митарства; Молитве; Шта је писао Христос по прашини; Служба новомученицима српским; Песме молитсвене монаха Тадије; Азбука победе; Љубостињски стослов; Беседе или православна филозовија живота; Свети Никола Чудотворац; Ту су затим књиге: Православни молитвеник; Молитва против пијанства (превод с руског); Православни катихизис (превод с руског); Два акатиста господу Исусу Христу и Пресветлој Богородици; Мали православни молитвеник; О спомињању умрлих (превод с руског), Одговарања на литургији; Црквенословенски речник; Реч о души и телу; Црквенословенски буквар; О саборности и молитви; Два разговора од Митрополита Антонија; Преподобни Серафим Саровски; Циљ живота од преподобног Серавима Саровског; Помоћник онима који приступају Св. тајнама покајања и причешћа; Поуке о искреном покајању, по светим оцима; Путоказ у царство небеско; Гледајте да се на уплашите од арх. Јустина Поповића; Младост и страсти; Србски свети, о светитељима из српског народа; Чуда Светог Саве; Богомољачке песме; Православна заштита од магије у житијама светих; Читанка, православље у Србији; О рају; Православни брак и породица; Живот после смрти; Предраг

Мирковић, Светиње Браничева – манастири, манастиришта и свете воде. Монахиња Атанасија: Преживети у природи; Посни кувар на уљу; Мрсни кувар без меса; Посна јела од рибе; Посна јела на води; Посни колачи; Како да славимо крсну славу.

Посебну пажњу привукао је недавно изишли CD посвећен литургијским песмама, под називом Господе, услиши молитву моју. Песме поје мр Јелена Деретић.

Снимак бр. 34; у ширини слога. Потпис: Амфитеатар Машинског факултета у Београду:

Промолција рукумијског троделног диска с текстом Царев завет Светог Николаја, који чита Данило Лазовић.

ИКОНЕ Већ више година манастир Рукумија бави се израдом

славских икона са златотиском и сребротиском, које верници све чешће траже. На иконама су Св. Никола, Св. Сава, Св. Ђурђе, Преподобна мати Параскева, Св. Архангел Михаило, Св. Јован Крститељ, Пресветла Богородица са малим Христом, Господ Исус Христос и друге. Ту су сада Бели Анђео из Милешеве, Цар Душан...

МАНАСТИРСКО ГРОБЉЕ Снимак бр. 29; у ширини слога. Потпис: Монашки и свештенички споменици

На ширем простору западно од манастирске цркве гдегод се

нешто дубље закопа ашовом наилази се на људске скелете, често веома добро очуване. То су највероватније земни остаци безбројних калуђера и свештеника, сахрањеиваних ту код цркве, кроз више векова, јер су становници села Рукумије и Брадарца сахрањивани на гробљу у непосредној близини манастира. Наравно да је било и оних који су сахрањени код цркве, у главном следствено својим заслугама. У такве спада Милојко Ћилић, чији се гроб и данас налази на ивици манастирског винограда, јужно од цркве.Био је значајан трговац у време кнеза Милоша, с којим је због трговине свињама често долазио у сукоб.

То је и једини споменик из прве половине 19. века на ужем манастирском простору. Из ранијих времена споменика нема.

Из друге половине 19. века су споменици подигнути свештеницима које смо већ навели: Димитрију Николићу и

Христифору Нешићу, без датума. Ту су затим споменици свештеницима Стевану Д. Николићу (3о. мај 1849. у Костолцу -3. јули 1891.) и Димитрију Нешићу (10. новембра 1851 – 12, фебрзара 1890). У том реду сахрањен је и „ Мита С. Николић дечак од своје три године, напрасно умро 2. фебруара 1881. год у Костолцу“, свакако син попа Стевана.

У другом реду је прво споменик монаху Игњатију Манојловићу, без датума упокојења, затим монаху Захараију + 1966, Сави Огњановићу, игуману манастира Рукумије 1902-1991, Монахињи Христини 1903-1996, монахињи Меланији 1. 5. 1936-1. 2. 1967, Параскеви Станковић 4. 9. 1909 - 4. 5. 1977, монахињи Марији 1888-1992, монахињи Сари 1928-1989.

Сиже који би био на почетку књиге или на задњој

корици. Манастир Рукумија настао је током 14. или почетком 15.

века. Народна традиција га везује за страдање сестре Јелице, које се по предању догодило у доба кнеза Лазара. У писаним изворима први пут се јавља, али под именом Врлиште, у другој половини 16. века. Као Рукомија поменут је тек 1733. године, а крајем 19. века усталио се данашњи назив Рукумија.

Овде је у лето 1735. године одржан велики црквено-народни сабор са представницима духовенства и народа из целе ондашње Србије.

У време Првог српског устанка Рукумија је била стециште Карађорђевих устаника, због чега су је Турци запалили и до темеља порушили 1813. године. Обновљена је у потпуности 1825. ктиторством кнеза Милоша Обреновића.

У самој цркви с леве стране од западног улаза је гроб светог Мартирија, једног од десетак најистакнутијих синаита у доба кнеза Лазара и деспота Стефана. Уз јужни зид сахрањен је Јован Шљивић, чувени јунак из Првог устанка, погинуо бранећи Пореч (Доњи Милановац) лета 1913.

Садањи живопис у цркви урадио је монах Наум (Андрић) из Миљкова манастира 1971. године, а обновио после пожара у цркви руски свештеник и сликар Александар Точилов 1974, чије је дело и нови иконостас.

Манастир је посвећен издавању књига о православној вери и моралу.

Литература Гаврило Витковић, Извештај Максима ексарха, Гласник

СУД, књ. 56, Београд 1952.

Димитрије Руварац, Београдска митрополија око 1735. Споменик СКАН ХХII, Beograd 1905.

Ђура Даничић, Речник из књижевних старина српских, Београд 1863.

Јоаким Вујић, Путешествије по Србији, књ. I, 1901. Josif Veseliћ, Opis monastira po Srbiji, Beograd 1867. Миодраг Ал. Пурковић, Попис села у средњевековној Србији,

Скопље 1940. Леонтије Павловић, Једна народна песма у Браничевском

крају у етиологији и сликарству, Браничево 1, Пожаревац 1963. Душан Митошевић, Рукумија и Брадача, Смедерево 1971. Павле Васић, Живко Павловић пожаревачки молер и његово

доба, Пожаревац 1968. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке

паатријаршије до 1683. године, Београд 1984. Др Радомир Милошевић, Српска православна епархија

браничевска –шематизам, Пожаревац 2003. Милан Ђ. Милићевић, Манастири у Србији, Гласник СУД,

књ. 4, св. 21, Београд 1867. Момчило Стојаковић, Браничевски тефтер, Београд 1987. Сима Милутиновић-Сарајлија, Историја Србије, Лајпциг

1837. Franjo Miklošić, Monumenta Serbica, Vien 1858. Млађан Цуњак, Свети српски православни манастир

Рукумија, Пожаревац 1996. Михаило Поповић, Историјска улога српске цркве у очувању

народности и стварању државе, Београд 1933. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке

патријаршије до 1683, Београд 1984. Радмила Тричковић, Српска црква средином 17. века, Глас

САНУ, Одељење историјских наука, СССХХ, Београд 1980. Стојан Новаковић, Законски споменици срењега века,

Београд 1913. Феликс Каниц, Србија, књ. I, Београд 1985. Предраг Мирковић, Светиње Браничева – манастири,

манастиришта и свете воде, Београд 2005. Документа архиве манастира Рукумије.