Miroslav Antić

VolimoBeograd :: Lepota pisane reči :: Ko zna glasove misli...

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: “Niko ne sme da mi drži govor!”. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao “Besmrtnu pesmu” i naručio Janikine tamburaše i “Pira manđe korkoro” (“Lutam sam po svetu”). Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u “pobočnim umetnostima”: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga. U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću “znali sve” iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov “Rečnik Vojvodine”. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.

AutobiografijaBesmrtna pesmaBaladaČarobna pesmaDrugarska pesmaDogovorDrhtava pesmaEpilogEkspres za sever

GovorImenaIn memoriamJedan izgubljeni randevuJastuk za dvojeKrojKrilaLjubavMostoviMaliliniMrežaMore hleba i nevoljeMali kamerni nokturnoNepovratna pesmaPesma za nas dvojePorukaPticaPsovke nežnostiProtestna pesmaPrologPesakPod starim mostomRomansaNepovratna pesmaRomansaSusretSaputniciSlutnjaSamoćaSenkaSerenadaSnoviŠta je u malom velikoTorbaUsneVojvodinaZapisano u sreduZagonetkaŽmurkeŽeđ

_________________________________

AutobiografijaU običnom sam sebe uhvatio,pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju plationa ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelioi nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.

U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skratii sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajatišto sam umeo da se smejem.

_________________________________ Besmrtna pesmaAko ti jave: umro sama bio sam ti drag,mozda će i u tebiodjednom nešto posiveti.Na trepavicama magla.Na usni pepeljast trag.Da li si ikad razmišljaoo tome šta znači živeti?Ko sneg u toplom dlanuu tebi detinjstvo kopni.Brige…Zar ima briga?Tuge…Zar ima tuga?Po merdevinama mašteu mladost hrabro se popni.Tamo te čeka onalepa, al lukava duga.I živi!Sasvim živi!Ne grickaj kao miš dane.Široko žvaći vazduh.Prestiži vetar i ptice.Jer svaka večnost je kratka.Odjednom nasmejaniu ogledalu nekomdobiju zborano lice.Odjednom: na ponekom ugluvreba poneka suza.Nevolje na prstima stignu.Godine postanu sivlje.Odjednom svet, dok hodašsve više ti je uzani osmeh sve tišii tišii nekako iskrivljen.Zato živi, al sasvim!I ja sam živeo tako.Za pola veka samostoleća sam obišao.Priznajem: pomalo luckast.Ponekad naopak.

Al nikad nisam stajao.Večno sam išao.Išao…Ispredi iz svoje aortepozlaćen konac trajanjai zašij naprsla mestaiz kojih drhte čuđenja.I nikad ne zamišljaj životkao uplašen oproštaj,već kao stalni dočeki stalni početak buđenja.2.A onda, već jednom ozbiljnorazmisli šta znači i umretii gde to nestaje čovek.Šta ga to zauvek ište.Nemoj ići na groblja.Ništa nećeš razumeti.Groblja su najcrnji vašari tužno pozorište.Igrajući se nemirai svojih bezobličja,zar nemaš ponekad potrebuda malo krišom zađešu nove slojeve razuma?U susedne budućnosti?Objasniću ti to nekadaako me tamo nađeš.Znaš šta ću ti učiniti:pokvariću ti igračkukoja se zove bol,ako se budes odvažio.Ne lažem te.Ja izmišljamono što mora postojati,samo ga nisi jos otkrio,jer ga nisi ni tražio.Upamti: stvarnost je stvarnijaako joj dodaš nestvarnog.Prepoznaćeš me po ćutanju.Večni ne razgovaraju.Da bi nadmudrio mudrost,odneguj veštinu slušanja.Veliki odgovorisami sebe otvaraju.Posle bezbroj rođenjai nekih sitničavih smrti,kad jednom budeš shvatioda sve to što si disaone znači jedan život,stvarno naiđi do meneda te dotaknem svetlošću

i pretvorim u misao.I najdalja budućnostima svoju budućnost,koja u sebi čujesvoje budućnosti glas.I nema praznih svetova.To, čega nismo svesni,nije nepostojanje,već postojanje bez nas.3.Ako ti jave: umro sam,evo šta će to biti.Hiljade šarenih ribalepršaće mi kroz oko.I zemlja će me skriti.I korov će me skriti.A ja ću za to vremeleteti negde visoko.Upamti: nema granica,već samo trenutnih granica.Jedriću nad tobom u svitanjaniz vetar klizav ko svila.Razgrtaću ti obzorja,obrise doba u povojui prizore budućnostilepotom nevidljivih krila.I kao nečujno klatnozaljuljano u beskraju,visiću sam o sebikao o zlatnom remenu.Prostor je brzina umašto sama sebe odmotava.Lebdeću u mestu, a stizaćui nestajaću u vremenu.Odmoriću se od sporednogkao galaktička jata,koja su srasla pulsiranjemšto im u nedrima traje.Odmoriću se od sporednogkao ogromne šume,koje su srasle granamau guste zagrljaje.Odmoriću se od sporednogkao ogromne ptice,koje su srasle krilimai celo nebo oplele.Odmoriću se od sporednogkao ogromne ljubavi,koje su srasle usnamajoš dok se nisu ni srele.Zar misliš da moja ruka,koleno,

ili glava,mogu da postanu glina,koren brezei trava?Da neka malecka tajna,il neki treperav strahmogu da postanu sutratišina,tamai prah?Znas, ja sam stvarno sa zvezda.Sav sam od svetlosti stvoren.Nista se u meni nećeugasiti ni skratiti.Samo ću,obično tako,jedne slučajne zoresvom nekom dalekom suncuzlatnih se očiju vratiti.Kažnjavan za sve što pomislim,a kamoli što počinim,osumnjičen sam za nežnosti proglašen sam krivimšto ljubav ne gasim mržnjama,već novom, većom ljubavljui život ne gasim smrtima,već nečim drukčije živim.Poslednji rubovi beskrajatek su pocetak beskrajnijeg.Ko traje dalje od trajnijegne zna za kratka znanja.Nikad se nemoj mučitipitanjem: kako preživeti,nego: kako ne umretiposle svih umiranja.4.Ako ti jave: umro sam,ne brini. U svakom stolećuneko me slučajno pobrkasa umornima i starima.Nigde toliko ljudikao u jednom čoveku.Nigde toliko drukčijegkao u istim stvarima.Pročeprkaš li prostore,iskopaćeš me iz vetra.Ima me u vodi.U kamenju.U svakom sutonu i zori.Biti ljudski višestruk,ne znači biti raščovečen.Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.A sva ta čudesna stanjai obnavljanja menei nisu drugo do vrtlogjednolik,uporan,dug.Znaš šta su proročanstava?Kalupi ranijih zbivanjai zadihanost istogšto vija sebe ukrug.Pa što bismo se opraštali?Čega da nam je žao?Ako ti jave: umro sam,ti znaš – ja to ne umem.Ljubav je jedini vazduhkoji sam udisao.I osmeh jedini jezikkoji na svetu razumem.Na ovu zemlju sam svratioda ti namignem malo.Da za mnom ostane neštokao lepršav trag.Nemoj da budeš tužan.Toliko mi je staloda ostanem u tebibudalast,čudno drag.Noću kad gledaš u nebo,i ti namigni meni.To neka bude tajna.Uprkos danima sivim,kad vidiš neku kometuda vidik zarumeni,upamti: to ja još uvekšašav letim i živim.

_________________________________

BaladaOd svih si devojaka bila tišazbunjena, sama, uplašena, bleda,

ej zašto nisi porasla višabar viša za pola pedlja.

Jedne je noći udarala kiša,tako okrutno k’o čuvari reda,

ej zašto nisi porasla viša,bar viša za pola pedlja.

Jer kad si se o drvo kraj vrata obesilajednom u svitanja seda

između bosih nogu i blata

bilo je razmaka samo pola pedlja.

_________________________________

Čarobna pesma1.Često te tako vidim.Istina, kao u nekojdalekoj srebrnoj magli.Ali divno te vidim.Na nogama ti čizmeod sedam svetlosnih milja.U ruci ona lampau koju, posle Aladina,umesto duha zatvarašobrise večitog vremena.I čujem šapućeš: sezame.I svet se pred tobom rasklapa.

2.Dodirom tvojih misliprostori sebe otkrivaju.Dužina tvoga vidatinja i pokreće krvotokjoš nenačetih svetova.Letiš na čarobnom ćilimui dižeš se za pticamatamo gde je sve prozirno.Sve u jednoj dimenzijikao na dečjem crtežu,al ima nečeg ljudskog,dubljeg od čovečanstva.Tamo te čekam budanu svom kosmičkom snu.

3.Nikad ti nisam rekaokoliko do suza volimtvoju tršavu glavukoja u sumrak mirišena sapun i jesenji vetar.Glavu u kojoj stanujusamo visoke boje,ogromne, nedostižne,

sposobne da razumespirale nebeskih ognjeva,geometriju snai hrabrost novih Ikarakoji će krenuti sutraka nepoznatim suncimabrzinom prema kojoj jesvetlost obično puzanje.

4.Sine moj, i ja letim.

Kao što ptica ne ostavljaotiske krila u vazduhu,tako se i ja krećemverujući u onošto bih hteo da vidim,a ne što stvarno vidim.Možda to znači ućiu unutrašnjost tišine.Možda to znači postićiono što ne može svako:da život ne bira nas,već mi njega biramo.

5.Ja sam sva svoja najčudnija,najlepša putovanja,prevalio kroz pustošove vetrovite glave.I tu su stali beskrajio kojima i ne slutiš.Biti putnik kroz mudrost,to znači: baviti sevratolomijom bezumlja.Ne srljajući, već – drhtavo,dostojanstvenom nežnošćujedne predivne lude.

6.

Zato bežim od kuće.Nađeš me kako sedimu restoranu kraj rekei mučim se da oljuštimsa čela mislizemljinu težu čamotinje,jednolikost životai otupelost zanosa.U bestežinskom stanjuvina i tihe muzike,odlepim se i lebdim.Lebdim nad samim sobom.Tako zamišljam nebo.

7.Onda priđeš i kažeš mi:tata, idemo kući.Ostavljam na stolu osmehi prepunu pepeljarumalih dogorelih krila.Otvaram vrata i ulazim.Ne u svet, već u sebe.I ne prolazim dalje,nego u sebi ostajem.

8.

Kažu: još ništa ne shvatašsa tvojih trinaest godina.Oslonjen o zid kiše,sisam koštice vazduhai smeškam se u sebi.Znam mnoge roditelje,potpuno lišene oneizuzetne ozbiljnostikojom se svome sinumože postati sin.Ne boj se. Ja te poštujem.Evo ti ruka i vodi me,pažljivo, da se ne uplašepegave oči lišćau baricama oktobra.

9.I dok hodamo tako,hteo bih da te zamolim:preleti beskonačnost,prestigni vreme i maštu,al nikad ne zaboravikako se korača po zemlji.Dodirni rukama grivedalekih dvojnih zvezda,nek ti se damari uskladesa eksplozijom pulsara,al nikad ne zaboravikako se korača po zemlji.Početak početka je svuda.Kraj kraja je u nama.

10.Posle zvezdanih letovavalja imati mestogde možeš da se spustiš.Jer ljudska srca su niska,zasađena kao jagode.U redu, idemo kući,gde su svici kometenašeg malenog kosmosa,gde smo načinili sebimilimetarske beskraje,a ipak dovoljno glomazneda se u njima, nepažnjom,jedan od drugoga, zauvek,otkinemo i skliznemosvako u svome pravcu.Ja daleko od tebekao Alfa Kentaura.Ti daleko od menekao sazvežđe Vlašića.

11.

Pronađi nove svetovei izatkaj im nebo.I podari im vazduhda žive i da dišu.Al nikad ne zaboravikako se korača po zemlji.Samo se tako možemojedan drugom približiti.Četiri ulice tamo,i tri ulice ovamo,i jedva primetan osmeh,i čiste, iskrene oči,to je prostranstvo bezdanakoje bih hteo da premostimod moje zvezde do tvoje.

_________________________________

Drugarska pesmaNišta ti ne razumeš,moj najrođeniji blesane,uobraženi prinčešto te je život razmazio.Da znaš kolike sam noćiuznemirene i besanedrhtao kraj tvog uzglavlja,pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvekparče tek rođenog mesa:onaj musavko što vrištii celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,naučio da hodaš.Svima sam plaćao pićekad su ti zubi nikli.Ja sam ti dao život.Nije te donela roda.A sada smo se, odjednom,jedan od drugog odvikli,kao da sve što kažemzaista ne razumeši kao da sve sto umemti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.Ja sam te ljuljao, kupao,ponosio se tobom,nemušte reči sricao,i dosta svoje mladostizbog tebe sam polupaoi kad je u svet trebalonisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,moj naduvenko mili,da bi tvoj životi dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,sve ću svečane tortepobacati kroz prozorna užas rodbine cele.Ti znaš: ja sam tvoj otac.Mi smo od takve sortešto ne sme da zadrhtikad odapinje strele.

Možda još nije kasno.Jednom se mora sve reći:i drugarski i tužnoi grubo i srneći.

Propustio sam godine.Ispustio te iz ruku.Sve tvoje slabe ocenemoljakanjem sam rešio.Večito sam se svađaokad te drugi istuku.Bio si moje mezimčei tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godinai zar te stvarno ne vređada stalno za tebe podmećemi dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeškad misliš da budeš muškarac.Zar treba i sutra da rešavamsve što ti odraslom fali?“Tata, škripi u braku…na poslu… daj za džeparac…”A ja ti i dalje pomažemjer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.Mi smo se uzalud borilii stvarali smo čuda,a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajemreč roditeljsku i mušku:ako ne postaneš čovekna ovoj, tek započetojčarobnoj stazi života- moram i razbiti njušku.Makar oženjen bio,makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.

To za dečake nije.Al sutra, odrasli prinče,videćeš kako se bije.

_________________________________

DogovorOd dva tereta, prvo prenosi teži,Pa će ti drugo teško biti lakšeZa jedan već savladani napor.

Odlučuj se za putovanja kad je nepogodaI kad su zametnuti tragovi.

Biraj neshvatljivu nauku.Ne počinji već započete stvari.

Tebe ne interesuju pitanja.Tebe interesuje samo poslednje pitanje.

_________________________________

Drhtava pesmaOsećam: nešto u meni rastepomalo bolno – pomalo belo,kao da nekakve zbunjene lastelete kroz moju glavu i telo.Vrte se.Prestižu.Nešto traže.Od njih se na usni dah užari.Ja ne znam šta ću,a mama kaže:još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prskakao kad pupoljak zenice širi.Zašumi nekakva zlatna trskai neće pod čelom da se smiri.Tu oblog ne pomaže.Duša se kikoće i krvari.Nešto me muči,a mama kaže:još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:dva grozda – kao dve tople tačke.Sve mi u rebrima razapeto.Sve okrenuto naglavačke.A sve je ipak luđe i draže.Srce bi prostranstva da ozari.Plačem od sreće,a mama kaže:još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me:laganja nema!

Ti bujaj – ja ću od tebe više!I neka široko u nama dvemaogroman ružičast vetar diše.I luduj, prirodo!Zri naopako!Samo mi nemir ne pokvari.Volim te što si zaista takok’o i ja balava za divne stvari.

_________________________________

EpilogVodopad ima bradu kao grof L.N.Tolstoj.To seu stvariJutro po sebi peni i razapinje dugu.Ja sam priznao jednoj ženiDa je život nešto prosto u meni,- a nije baš tako prosto.Ja sam mislio da ću ići pravodok se ne pretvorim u lenjir,a našli su me u krugu.

Našli su me posle lutanjasrozanog od vriska do šaputanja.Prošao je oktobar.Među nogama drveća polako zaudara na vlagui krv.Ulica poslednji put kisne na sirovom suncu.

Sedite malo kraj mene kao kraj groba.Minut pošte za moje preminulo najrumenije doba.Sedite malo kraj meneVidite: opet sam dobar.Iza uha mi se okoreo mlaz usirenog porazakao streljanom vojnom beguncu.

Proletele su ogromne zlatne kočijekroz naše utrnule oči,- a mi ih sačuvali nismo.Nešto mlado nam je rzalo na usni i uveloGorko od smeha i slatko do plača.Dozvolite mi da posle svegadalekoj nekoj gosdpođici napišem jedno pismo,onako malo nostalgičnokao što pišu senilni penzionisani admiralipreživeloj posadi sa potopljenog razarača.

Gospođice,kazaću,gospođice,sve je,sve je,sve je gotovo.Ovde cveće pokojno

prodaju razliveno u parfemske flaše.I sve je,sve je,sve je spokojnokao da vetar nikad nije šamarao drvoredi po oknu se pleo.

Gospođice,kazaću,u ovu jesen,frigidnu kao turistkinja sa skandinavskim pasošem,to što sam odjednom sed ne znači da sam beo.

Ti si jedina nahranila svu moju gladsa ono malo mesa i sna.Jedina si bila sita od ono malo mojih noktijui dlanova.Voleo bih da tvoji budući sinovi naslede boju moga glasai kćeri nose moju tugu u prslučićima od svile.Voelo bih da sačuvaš moje najdivnije vrhovena horizontalama tvog dnai proneseš moje oči kroz tišinu tuđih očijui stanova,i moj oktobar kroz sve tuđe aprile.

Ovo nije ispovest.Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.Hiljadu puta ponovo se plašimza tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,za tebe podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera po kojoj znaš ko te bolii koliko su pred tobom svi drugi bili goli,ona mera po kojoj znaš ko te otimai ko te plaća?Da li sam još uvek među svim tvojim životimaonaj komadić najplavijeg oblaka u grudimai najkrvavijeg saća?

Ovde kod menedani imaju ukus piva i dosade.Ponekad kaplju kišečudno,spokojno.Nemam volje ni da živim ni da se ubijem.Sasvim sam nalik na lađu koja luta bez posadei ne želi da zbrišesa svoga oka nešto uzaludno,nešto pokojno,nešto golubije.

Možda je dobro da znaš:posle tebe žene nemaju pravo ništa da uobražavaju.

Nekad prvi žutokljunac republike,danas – mogu da podignem zarozane čarapelično bogorodiciu dostojanstvo prerušen.

Sve moje nežnosti još uvek na tvom pragu spavajukao mali žuti psina mokrim,nabreklim,crnim sisama gospođe keruše.Sasvim sam zakopčan od sluzokože do duše.Ova 32 zuba još uvek ljubav samo za tebe onako jecajui onako pevuše.

Ti me svakako razumeš:sve je,sve jesve je gotovo.Uplašeno sam pijani prazani sam.Ponekad neko naiđe da me zabrinuto voli i pazi,neko kome otkrivam sve tvoje putokazedo mog usijanog temena.Nikome nemoj rećiali ja,koji najmanje znam o sreći,hteo bih malo nespretne sreće tom nekom novom da dami dok umire drveće i vetar po lišću gazihteo bih da mu bude dobro u ime izvesnog aorista moje ljubavii davnoprošlog vremena.

Možda nećeš verovati:i sa hotelima sam raskrstio sasvim neopaženo.Sve mi hoteli nekako liče na istu bajkui postelje u sobama smeškaju se na isti glas.Svi se portiri na isti način brinuonako malo rođački kad im laku noć kažemo.Svi se portiri isto onako brinu,majke mi,kao da znaju za nas.

Dalje ne bih imao ništa više da ti javim.Pijana od hladnoće subotnja noć se valja.Satovi su već odavno povečerje odsvirali.

Dalje zaista ne bih imao ništa više da ti javimjedino možda to da si ostala najlepša medaljaiz najlepšeg rata u kome su mi srce amputirali.

Gospođice,ja nisam za tobom bio onako obično,gimnazijski zanesen.U meni je sve do tabana minirano.

Inače,

zapamtio sam:ljubav je najgolubija samo u onim kricimakoji se poklone prvima.Dozvoli da se zato zbog nečeg u sebinasmešim u ovu jesenpomalo krišom,kroz suze,pomalo demodirano,ja, tvoj najnežniji pastuv među pesnicima,ja, tvoj najsuroviji pesnik među pastuvima.

_________________________________

Ekspres za severMožda nikada niko nije umeo da te želiOvako kao ja noćas:Tvoje ruke bele kao samoća,Tvoja bedra sa ukusom platna i voća,Tvoj mali šaputavi glas…

Sa nosom dečački zalepljenimUz okno vagona,Nejasan samom sebi kao oproštajnoPismo padavičaraI čudno uznemiren toplinomKao razmažen pas,

Putujem,Evo,Putujem da natrpam u glavuNeke neslućene predele.Da drveću poželim najlepšu laku noćNa svetu.Da se vrtim kao lišće,ZvezdeI ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,LiftoveI okean.

Da zaboravim ruku na tvome strukuI lice uz tvoje lice

_________________________________

GovorSmatram velikom slabošću i stvarno bih biopotišten kada bih sve ovo što osećam,morao da ti objašnjavam hudim jezikomčoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenimi nekorisnim.Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,koje su mnogima tajna.“Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,

kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.Postoji govor koji će neko otkriti sutra, amožda niko neće ni pokušavati da gaotkrije. Ali ti ga već sada moraš obuhvatitimislima.Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.Postoje kulture gestova, disanja ili vida.Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,… postoji i ljubav ljubavi, sine moj.Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jeruvek znače drugo nego što ja to želim.Sve dalje su od govora i teško ih razabiremu šumovima beskraja.Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleđa. Takvoje moje ćutanje s tobom ove noći. Opnu poopnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamormeđu nama civilizacije protozoa, epohevirusa, ćelije stena i vazduha, i ustavljenakoža vode i večnosti.To je kao da se sporazumevamo u svimvremenima, sada iz ovog trenutka, u kojemsmo se zadesili.Pisem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljemtelegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljamse bar jednom dnevno telefonomGalebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi.Ali ni reči odgovora. Znači da mislena nas.Ko zna glasove misli, retko kada se oglasiglasom govora.Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

_________________________________

Imena … I ne znaš koliko kao ti – takvihVečeras ponovo nekog nemajuI ne znaš koliko kao ti – istihZa susret s tobom baš sad se spremaju

I ne znaš ko su to, kao ti – divniI što su kišama suze razblažiliA lepo ste se mogli srestiSamo da ste se malo potražili

I kreneš u život s pogrešnim nekimS drukčijim nekimNekim dalekim …

_________________________________

In memoriam

Postoji jedan neverovatan gad koji se zoveMiroslav AntićŽdere moj hleb pravi moju decu nosi mojaOdelaSa mojom ženom leže u krevet na mojeRođene očiJer zna da sam tog trenutka sigurno negdeDaleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio I kaoPisca I kao čovekaDakle taj koji će na kraju leći u mojuSopstvenu grobnicuPita me jedno jutro šta vam je boga muČovečeIzgledate mi nekako bolesniA šta se izvinite za izraz baš njega tičeKako je meniI dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji meOstavljaju na miruA on pere ruke mojom rakijom ima ključ odMog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja saMojim plavušamaDere se u mojoj kuci ogovara me svastaLažeDeca mi liče na njega a on nosi kravatuBrije se poznaje neke ljude radiSvako jutro se tusira pravi se da zna sveO zenbudizmuPrevodi knjige čini mu se da ima prijateljeMom sinu zamislite svinjariju mome jedinomSinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primerU ParizPokrijem se ćebetom preko glave pustim brkoveA on me I tu pronađe u nekoj ulici ŽoliveU nekom bednom hoteluI vrati kući I rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila meneA ne njegaViše ga voli više mu veruje I on to još kakoKoristiA on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojojJa dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišemBiografijuOvako popljuvan I sam I do krajnosti zgađenŠto moram da mu javno pozajmim oči I dušuI ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa PetrovaradinskeTvrđaveOn je uskakao u đačke čitankeKad me je doktor Savić lečio od alkoholaOn se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukamPristajao je na kompromise cerekao se naPrijemimaPrimao je moje nagrade mešao se u moje snoveJedan licemer

Jedan stvarni licemerJedan provincijalacJedan koji je trpeo sve ono što ja nikada nećuTrpetiI koji sada tako fino žuri da crkne umesto meneDa bi umesto meneSvinja jednaDa bi umesto mene što pre jedini živeo

_________________________________

Jedan izgubljeni randevuNe znam ko je rekao: pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati.Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja,video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva,i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja, uskoro počinju bele noćimostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo…Čekao sam vas sinoć na Fontanki,pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva,jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.A vi ste umrli.Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina,a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.Vi biste popili kafu, ja obe votke i ja bih vas voleo, ljubio bih vam dlanove,mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivniceza bal u „Astroji“ povodom osvajanja Lenjingrada.A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada.U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941.Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942.Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942.Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija.A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,babuškom, braćom, sestrama, ujacima.Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera,

i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada,tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmehu osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova,u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova,gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba… Tanja.

Prever je rekao: rat je zaista jedna strana svinjarija,ali to je najmanje što se o tome može reći.Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih.Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila.I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba.Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi.Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.Drugo, sem votke, sem suza… stvarno ne umem.

_________________________________

Jastuk za dvojeOvo je pesma za tvoja usta od višanjaI pogled crn.Zavoli meKad jesen duva u pijane mehove.Ja umem u svakoj kapijiDa napravim jun.

I nemam obične srećeI nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolestii zdravlja.Zavoli moju senkuŠto se tetura niz mokri dan.

Sutra nas mogu sresti ponoriili uzglavlja.Svejedno: lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.Uputitelegram mome ocu:“Postoji tužna divotavaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,on, znate, spasava od – života…”

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše,na cigareti,i blatnjav hod duž ulica

koje sigurno nekuda vode.

Čak i kad ti se činida ih mi nekud vodimo,one se smeškaju blagoi nekuda nas vode.

Bićemo tamo negdemožda suviše voljeni,potpuno neprimetni,ili javno prokleti.

Budi uz mene kad odem.

_________________________________

KrojUkrašću tvoju senku, obući je na sebe ipokazivati svima. Bićeš moj način odevanjasvega nežnog i tajnog. Pa i onda, kaddotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebeskidati. Na meni ćeš se raspasti.Jer ti si jedini način da pokrijem golotinjuove detinje duše. I da se više ne stidim predbiljem i pred pticama.Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkatimoju kožu s tvojom. Ne znam da li meshvataš: to nije prožimanje.To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečijimiris, sav izatkan po nama.Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebeda se, ovako pokipeo, ne prehladim odstudeni svog straha i samoće.

_________________________________

KrilaAko hoćeš da odletišsklopi očii sve jačeveruj,veruj kao nikadu sve ono sto je čedno

Nemoj da mi smešno mašeškao glupe vetrenjačesvakom vetrusvakoj ptici, brzopleto,uzaludno.

Svako dete ima krila,

samo mora da se setigde mu rastu sakrivena-odmah će da poleti

Neko nadje svoja krilau tatinom novčaniku

Neko proda svoja krilaNeko uvek tudja krade.Lete ljudi i nogama.Lete ljudi i jezikom.

Lete ljuti od nevoljeLete ljudi od parade.

Nekom mama krila sveže.Nekom mama krila sreže.

Neko ode za pticamaNeko padne čim se vine.Al divno je,al najtežekad u nebu nadješ krila

i obletiš maštom samoza trenutak sve visine…

I svi misle:tu si bilaA ti si na nebu bila

_________________________________

LjubavOvo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.Zavoli me kad jesen duva u pijane mehoveja umem u svakoj kapiji da napravim juni,i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.Svejedno – lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputitelegram mome ocu:”Postoji tužna divotaVaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,on, znate, spasava od – života…”

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,budi uz mene kad odem.

_________________________________

MrežaI vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojimanismo u stanju da sagledamo obim?milijarde su godina potrebne da se vratimo

u dubine strpljena.jer ogromna je starosttog svojevrsnog čuda koje se zove: nasdvoje.

u tami prastare prošlosti, baš kao i sad,ovako, spusti mi polako glavu na nekobivše rame, i zagledaj se pažljivo u plavebarice neba.

da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljenna ovom mestu. da se ja nisam rodio,neko bi umesto mene bio tu da te voli.drugi bi primili poruku i drugi bi produžili tošto se zove beskrajno.

veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voletiprvi put u ovoj večnosti.

IIneko vreme sam mislio da imam ogromnumoć nad dušom večernjih voda. otkriosam to slučajno.ništa ne činim silom. ništa ne činim namerno.ni naučeno napamet. niti umem dapredvidjam.jer ja budućnost ne slutim. to ona menenaslućuje kao daleko proricanje.

jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna,mekša od želatina.i ja sam, nadnesen nad nju, umesto mogalika video nešto čudno: lice jednedevojčice.

bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten,pa uplašen, kad je ta slika počela uporno da se ponavlja.

napustio sam jezero i zaštao u brda.ništa se nije izmenilo.lik se i dalje javljao.

IIIubrzo sam razumeo da nema smisla bežati.ne prati ona mene, već ja idem za njom.nadnesem li se nad lokve, bunare ili potoke,već je čekala tamo.

danima sam se mučio da je noktima oljuštimsa površine talasa. i nije mi uspevalo.onda sam pokušavao da je dotaknem usnamai na prevaru posrčem. i skoro samse udavio.

skakao sam u nju. i gnjurao se uzalud. pleosam mreže od trave, vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.gadjao sam je kamenjem, a kamenje se vraćaloi tuklo me po licu.

i ma koliko se trudio da je odatle izvadim,uvek bi na dlanu ostao njen izgužvaniosmeh, mokar kao celofan, i curio mikroz prste.a lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

_________________________________

MostoviU meni večeras jedna rekarazbija ogromna brda daleka,muči se,urliče,razmiče klancei kida svoje zelene lancei rije kroz moje srcei pečei kroz oči mi kipi i teče.U tebi večeras ista rekačudno je meka.Sva je od mleka.I čas je srebrna.I čas je plava.U njoj se tišina odslikava.Svako u sebi reke drugepod istim mostovima sretne.Zato su naše sreće i tugeuvek drukčije istovetne.

_________________________________

MalininiMora biti da sam pošašavio- načisto.Zar ne vidiš da si lepa,Malilini,da si lepa kao pticaod šarenog perja.Nemam dukat da te kupim.Nemam braću da te otmem.Nemam majku da te uvračamo.Da odem u vojskudve-tri godine,rano mi je za vojsku,a i šta ću bez tebeDa idem po vašarima,Da sviram po birtijama,da kupujem perje,da se kockam, pa da zaradim,- udaćeš se za nekogdok se vratim, nesrećo.Beži mi sa mojih očiju.Mora biti da sam pošašavio- načisto.

Nisi ti ni lepa,Malilini.nisi ti ni kao pticaod šarenog perja.Ima takvih u ciganskom rodui još lepših – barem hiljadu.Da te kupim za dukat,da ga odmah potrošiš.Šta će meni braća,pa da se u tebe zaljube.Da je živa moja mati,ti bi u nju pogledalaurokljivim očima,i ***** bi moju pretvorilau vrbu.A možda i ne bi,Malilini.Eto šta ja govorim.Teško meni: lud sam!Zar ne vidiš da si lepa,Malilini,da si lepa kao pticaod šarenog perja – priznajem!Nemoj da me kljuješu to moje grlosa tim lepim očima.Ne mogu da dišemod tebe.U nosu mi duša,nesrećo.Ja žvaćem tvoju kosu.Ti žvaćeš moju krv.Ja žvaćem tvoje ruke.Ti žvaćeš moje srce.Ja žvaćem tvoju crvenu maramu.Ti žvaćeš moj nikakvi život.I moju nikakvu sudbinu.Tako si me dovela u neštoglupavopa govorim,a ne znam šta govorim.Pa osećam,a ne znam šta osećam.Pa ja plačemi ne plačem ujedno.Sad moram da idemda probam da nađemneki drugi životi drukčiju sudbinu.Idem u vojnike.baš me briga za tebe.Idem odmah sutra

da budem oficir.Baš je meniživot lep.Otkud da je nikakav.Nakriviću kapu preko uveta.Četa mirno!Četa napred marš!Eto vidiš šta govorim.sve – koješta.šalim se.Oprosti.Mora biti da sam pošašavio- načisto.

_________________________________

More hleba i nevoljeLepo kažem sebi: neću da idem na selo, nisam ja više za one stare tesne kože.Pokvario me asfalt, mašina za pranje veša, senf iz Dižona, tapete na zidovima…Deca mi uče engleski, razumem se u Čajkovskog i dizajn, dušu ispustim na nos kad je lift u kvaru…Ničeg više u meni zdravog, seljačkog, kao da sam, bože mi oprosti,rođen u svili i dojili me belom kafom.

Postoji još malo dobrog sećanja na detinjstvo i prvu mladost, i jedna tuga,što me svrbi u nozdrvi kad stanem pred onih nekoliko grobovaobraslih u travu pokislog seoskog groblja.

A odem, đavo me odneo, vuče me nešto: jesen valjda, ili novo vino,stari prijatelji, kaljavi sokaci, golo bagrenje, miris novembra…Odem, pa plačem, štucam, pevam, i opet još više plačem i – pobegnem.

Kafana – ne više od pet stolova.Škilji sijalica od 15 sveća, upljuvana muvama još letos,a ljudi se okupili oko mene kao da sam, izvinite na izraz:poslanik ili ministar, i dušu mi otvaraju.Veruju: možda ću im nešto pomoći.Svi mi koji jedemo senf iz Dižona i imamo tapete na zidovima,a nemamo ispucale pete i šake kao lopata, ličimo im na nešto svemoguće.I oni, kao deca, svi ti moji vršnjaci, i njihovi očevi, i još po neki živi deda,obasipaju me pitanjima, diktiraju mi svoje brige i ponavljaju ko zna po koji put:da mi učiniš to i to, da mi središ to i to… ko će, ako ne ti!

I ne znam šta mi bi, vrag ga znao, hteo sam valjda da se našalim…tek – kažem ja njima:- Mnogo mi nešto kukate, a seljaci bolje žive od građana.I tek kad sam zinuo, vidim: pogrešio sam. Zagrizem jezik, ali – kasno.- A znaš li ti sine – pita me jedan sedamdesetogodišnjak – šta su to staračka domaćinstva?- Znam – kažem. – Samohrana.- Đavola znaš – smeška se on krezubo i liže cigaru zavijenu u novine.- I što si znao, zaboravio si. Nas matorih je sve više samih sa zemljom.Mladi beže u škole, na zanate…Tvoji vršnjaci su poslednji koji su još ostali da se rvu sa bogom, zemljom i ljudima…A rvanje je bilo. Nisam zaboravio.Kosila seljaka i priroda, i vlast, i Franja i kralj, i Švaba i džandar,i milicija i poreznici, i reforma i otkup…

Nisam zaboravio naslove iz novina koji su bili i direktiva i zakletva:“Vojvodina mora dati za pasivne krajeve”.I gledam ih sad, pogrbljene i ostarele, na zemlji rođene, na zemlji premorene,spremne da se vrate zemlji u onom istom ancugu što miriše na naftalin i lišće dunje,crnom, jedinom odelu za svadbe, svečare, sahrane i smrt.- Imam deset jutara i ne mogu sam da radim, – žali se starac – izmolim nekako,ali nisu svi te sreće, i prime mi zemlju u zadrugu pod arendu.Dobijao sam 430.000 starih dinara godišnje, dvesto sam plaćao porez i bilo mi je dobro.Čak su mi mnogi i zavideli. Sad neko mudar povećao mi porez za još sto hiljada godišnje.Pitam te lepo, u oči mi gledaj, pitam te: kako da živim sa 130.000 dinara godišnje?A nas je, stvarno, sve više takvih i sve je više parloga.Treba li ovoj zemlji hleba, bog li vas vaš?- Prema jednoj anketi – kaže mi agronom, mlad i pametan čovek,ali slab na piće, zajapuren kao nova mlada- ljudi bi bili zadovoljni i kad bi dobili samo petnaest hiljada penzije mesečno.Pa neka nosi zemlju ko hoće.Njima bi bilo dosta ono malo okućnice, a sa pet stotina dnevno mogao bi čovek da kupi hleba,duvana, soli i tamjana…U meni, nešto zgrušano. Jesam li lud ili pijan. Pevajte, vičem i razbijem čašu o čelo.Neću da živite sa petnaest hiljada mesečno, ljudi moji rođeni,očevi moji i vršnjaci mog pokojnog dede.Neću da plaćate poreze nikom, jer platili ste sto puta sto tuđih poreza.

Dajte ovamo cigane, neću da plačem, kažite mi nešto lepo,pričajte nešto makar i bezobrazno, i politički, pričajte svakojako,samo me nemojte opominjati da sam čovek…

Ne mogu ja ništa da vam pomognem. Ko sam ja?Plivam po moru hleba i moru nevolje, baš kao i vi, i davim se zajedno sa vama,i grcam, i da znate, dajem vam reč, žaliću se saveznom ministru za poljoprivredu!A oni me gledaju sažaljivo:- Takvog ministra u ovoj zemlji nema…- Zatvori televizor! – grmim na krčmara, čoveka ni krivog ni dužnog.- Neću da slušam objašnjenja. Daj nabavi cigane i daj da se pije iz cimenti.

Novembar je.Miriše na zimu i maglu. Smrdi nam kosa i koža na loš duvan i jeftinu rakiju.Otrovala nas dudovača, gacamo upaljenih beonjača, kroz blato,a naše seljačke duše vetar kao otrcane zastave vitla niz vreme.Kod kuće bacim sa terase senf iz Dižona, pljunem na tapete,pustim do daske Čajkovskog i pevam kontra, na sav glas, ciganske bezobrazne pesme.

- Opet! – viču mi komšije sa raznih balkona.- Opet! – vičem i ja njima.

I pevam, a suze mi, velike kao trešnje, kaplju iz seljačkih očiju.Ko mi je kriv, đavo me odneo, što sam večno ostao seljak.

_________________________________

Mali kamerni nokturnoikad te niko neće ovako tesno grlitiuznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasakome uvek polude ladje.

Nikad ti niko nećeovako u krvotok ulitiposlednju nežnost celu,i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećesovako divno trulitiu običnom hotelu,a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv svetakoju sam upio hlebommog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usanakoje smo oljuštili očnjacimai prosuli po mojim bedrimai tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,najubitačnije nebokraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojkakoju sam sreo među ženama.

Najstidljivija ženakoju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,usta su mi puna krzna,i tamjana,i cveća,i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.U temenu se protežugrobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,sav sam popljuvan,i čist,i mek,i grešan,i besan.

I polumrtav od ljubavi.Vidiš koliko mi odjednomrazrokih zvezdazoblje sa dlana,zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradištucaju u džigerici,i seme iz mesasvetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,i naričem,

i milujem,i drobim.

Kad ti izgovaram ime,sav sam ošamućen od sunca,i bezbroj zamorenih rečiu ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srceod riđeg cicanoktima zakovaoza obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkriotoliko mnogo pticakoliko nikad odjednomnije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipeizmeđu tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanjai do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,od mrtvačkih sandukado dečjih kolica,imaju tvoje prve bore oko usanai pege oko nosa.

Ovo ti se svetimu ime svih onih koji su te želelipo vozovima,po šetalištima,po bioskopima,a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljineza sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klatii u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam useliou oči zelene od stakla,u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.I sve ono što nisi.

Britvom ću moratida te ljuštim sa sebe,da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidamkao ljušturu školjkeuraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.Do stida.

I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,i isprljanu,i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,kao beduin dve preklane kamileu pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjemu bele peskovite bregovetvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebenoktima da se krstimi kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanju grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,užasno da te volim,sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu sušaovom krvlju nadojio.

Beži!Ja sam već hiljadu potopaovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.Silazim ti u utrobu kao noćna smenau rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,ja sam i smešan i velik,kao bogkoji se u jesen neizlečivo opio,pa skita po vojničkim igrankama,namiguje na pticei deli okolo svoja poslednja rebra.

_________________________________

Nepovratna pesmaNikad nemoj da se vraćaškad već jednom u svet krenešNemoj da mi nešto petljašNemoj da mi hoćeš-nećeš.I ja bezim bez povratka.Nikad neću unatrag.Šta ti znači staro sunce,stare staze,stari prag?

Tu je ono za čim može da se patiTu je ono čemu možes srce dati.Al’ ako se ikad vratišmoraš znatitu ćeš statiI ostati.Očima se u svet trčiGlavom rije mlako večeOd reke se dete učika morima da poteče.Od zvezda se dete učida zapara nebo sjajem.I od druma da se mučii vijuga za beskrajem.Opasno je kao zmijaopasno je kao metakda u tebi večno klijai ćarlija tvoj početak.Ti za korennisi stvorenCeo svet ti je otvoren.Ako ti se nekud žuri,stisni srce i zažmuri.Al’ kad pođeš – nemoj statiMahni rukom.I odjuri.Ko zna kud ćeš.Ko zna zašto.Ko zna šta te tamo čeka.Ove su želje uvek beljekad namignu iz daleka.Opasno je kao munjaopasno je kao metakda u tebi večno kunjai muči se tvoj početak.Ti si uvek krilat biosamo si zaboravio.Zato leti.Sanjaj.Trči.Stvaraj zoru kad je veče.Nek’ od tebe život učida se peni i da teče.Budi takvo neko čudošto ne ume ništa malo,pa kad kreneš – kreni ludo,ustreptalo,radoznalo.Ko zna šta te tamo čekau maglama iz daleka.Al’ ako se i pozlatiš,il’ sve teško,

gorko platiš,uvek idi samo napred.Nemoj nikad da se vratiš.

_________________________________

Pesma za nas dvojeZnam,Mora biti da je tako:Nikad se nismo sreli nas dvoje,Mada se trazimo podjednakoZbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba mlati,Vrbama vetar čupa kosu.

Kud ću?U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka.Zurim u lica prolaznika.Koga da pitam, gladan i mokar,Zasto se nismo sreli nikad?

Ili je već bilo?Trebalo korak?Mozda je sasvim do mene došla.Al’ ja,U krčmu svratio, gorak.A ona, Ne znajući prošla.

Ne znam.Ceo svet smo obišliU žudnji ludoj,Podjednakoj,A za korak se mimoišli.

Da, mora biti da je tako…

_________________________________

PorukaKad prođu zore,kad zaspe kiše,i nas odavno ne bude više,ovo je, moj daleki sine,poruka za tvog još daljeg sinai za kćer najdaljih naših kćerikroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,kikoti tajnei za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,kad zgasnu kiše,i nas odavno ne bude više,reci nek budući lepše sanjaju,zamoli da čudno lepo sanjaju,naredi da bolje od nas sanjaju,pomozi im da tačnije sanjaju,ako ne sanjaju – daj im da sanjaju,viči da sanjaju,sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudimapokojna naša srca odzvanjajui čujui kujui odjekujukao zvonici među ljudima.

Kaži im:onamo,blizu neba,planina jedna na sve njih čeka.Mi smo je zidali od sna i hlebada se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.A nikad stigli.Za ljudski vek je ogromna bila.I posrćući – u vis smo pali,sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,kad umru kiše,i vidiš: nema nas nikada višereci im da smo se ko ljudi složili:mene podelili,tebe podelili,njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,osmeh i šapat za tvoga sinai za kćer njegovih najdaljih kćerikroz bezbroj nadanja i godina.I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,već da se šalje,od njih još dalje,mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu nebajoš divnih treba,još jakih treba,naivnih trebai čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.Sad smo na kraju i to sredili.Klinci su mame i tate nasleđivali.Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,kad zore izgorekad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negdezajedno s njima da imaza jednu običnu mrvu najglasnije,za jednu običnu mrvu najčasnije,za jednu običnu mrvu najviše.

_________________________________

Ptica1.

Ovo mi je prišapnulajedna dugorepa ptica,brbljiva, sveznajuća,prozračna kao svetlost.

Hoćeš li da čuješ čarolijuprišapnula je ćućoravoi dotakla mi kljunomrame i krajičak uha.

I rekla mi je čaroliju:najvažniju na svetu,to jeumeti videti vetari čuti sneg kako pada;umeti dotaći prstomsumrak na prvom uglui osetiti na usnisanjivi ukus mesečine.

2.

Ja se samo osmehnuhlepoj dugorepoj ptici.Jer i ja imam čaroliju,najvažniju na svetu.

To jevideti nečije licei čuti nečiji govori dodirnuti rukomnečiju ruku i kosuonda, kad više nikog nemaš,

kad si ostao sam,

dok jedno veliko letonapušta ove ulicei ostavlja za sobom

žute pečate lišćapo pločnicima,u krošnjamai u sećanju.

_________________________________

Psovke nežnostiSad shvatam:nismo došli zadovoljni ko travešto rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezdešto ludo u mrak se stmoglavei zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo rukedobrekao pijane lasteda se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izrasteu saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.Sad svako pruža šape i nova čuda traži.A sve je smešno,i tužno,i sve je neizbežno,i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,kažem, i svako ume da sanja,i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,stigli smo gde se gmižei stigli gde se leti.I znamo šta smo dali,i znamo šta smo dužni,i šta smo juče htelii sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,al nismo postali pepeo siviod kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,pa ipak:drukčije živiod svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:tako je dobro što nismo samo trave,što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave

željne da budu sunce makar trenutak samo.

_________________________________

Protestna pesmaSvašta umem.Stvarno umem.Samo – sebe ne razumem.Ja, čuvao, ljudi ovcetamo negde na kraj sveta,mojoj deci kajmak smeta,luk im smeta…Sve im smeta.Ja do škole pešačioi po kiši i po snegu,moje kćeri k’o knjeginje,k’o da se u svili legu:jednom šmrknu,dvaput kinui beže u limuzinu.

Svašta umem.Stvarno umem.Samo – sebe ne razumem.Ja krčio s ocem šumu.Plik do plika dlan mi ospe.Mome sinu – gospodinuteško i da đubre prospe.Kad mu mati nešto režimislim: žensko pa nek’ reži.A on: odmah kupi stvarii od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pismaoproštajna,puna bola.Ispadnemo pred njim krivimi i škola.Traži novac, kuka, moli- nema čime stan da plati,a ja šašavpa ga pustimda se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umemsamo – sebe ne razumem.Sve sam ovo za njih stek’o.Niko hvala nije rek’o.K’o da moram da se zborami da leđa večno krivimzbog prinčeva i princeza.

K’o da samo zato živim.A ja živim jer se nadam

da me i sad negde čekajedna šuma iz detinjstvai vedrica vrućeg mleka,i tišina ispod brega,i plav lepet ptičjih krila,i ogromne žute zvezdekao što je moja bila.Al’ putevi zatravljeni.Nad njima se magle tope.Odavno su zatrpanemoje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svetbez režanja,bez bežanja.Išao sam da odrastem.Sad sve mogu.Sad sve umem.Ali šta mi sve to vredikad sam sebe ne razumem.

_________________________________

PrologPrekoljite već jednom te vaše violinei obrišite gudala o rukave.

Dignite se na prste kad vas krste.I ljube u belo čelo.I pljuju u oči plave.

Pogasite sveće.I cveće.I trave.

Prošla su bezazlena leta.

U ovu noć, zgužvanu kao ćebemeđu nogama časnih sestarakoje pate od nesanice,ja sam poslednje jeftino neboza sve sanjarei pijane ptice.

Oslušnite, to zvezde sa presnim krestamakukuriču jesenji vetar.

Možda je to starost nečujno dotaklanaše usne i obraz bled,i nišani nam kroz zeniceiz dve pokojne puške.

Zašto bi, inače, tišinatako sanjivo grlila drvored,kao pripiti vojnik prozeblu butinu sluškinjena rastankuu parkuiza fudbalskog stadiona?

Gospodine grade,vi ne zaslužujete beskrajne bakljade pticaiznad krovova davno posivelih,ni žute suze u očima banderaduž svih ovih ulica,gde smo jedinu mladost zevajući oživeli.

Gospodine grade, dosta je bilo parade,vatrometa i zvona.

Nisam, valjda, uobrazio da to krošnjepod mojim oknima jecaju,i sviraju u orgulje.

A ruke im tako oguljene,tako uvele,tako krastave?

U ovu noć,kad svi ravnodušno put groblja marširaju,marširaju,i vuku po blatu svoje otrcane vencei zakrpljene zastave,dižem u ruci trobojne pelenenerođenoga sina.

U ovu noć, kad se magla u daljinamazgrušava i razliva,kad niko i ne pokušavada mi razume u zenicama ove varnice,nisam, valjda, uobrazioda sam jedini ovakolud i naivan, i divan,divan kao izlog periferijske starinarniceu kome ima mina.

Vetre,izvolite samo,pobacajte lišće u reku,kao deca svoje raspukle balone.

Jesen je najbudalastija tuga među tugama.

Jesen je moja ljubavod pet zelenookih slova,i laž,najdetinjastija laž,od koje sam do nesvesti rđav i dobar.

Vetre,šta nas dvojica znamo,možda u ovom trenutku u sve žute vagonena nekim dalekim žutim prugamaulaze devojčice iz naših žutih snova,devojčice sa kosom žutom kao raž.

Zašto bi se,inače

sve ovo zvalo tako žutim imenom: oktobar?

Mi, koji ovako promuklo tepamoi ljubimo,mi, očetkani pažljivo kao jedina odela,i rasušeni u tuđim sećanjimakao iskrpljena olupinazaslužili smo noćas ovu poslednju,najlepšu svoju plovidbu,zar ne, vetre,zaslužili smo noćas, kad truli i kisne svet.

Njeno belo ime među našim utrnulim zubimaima ukus krvoliptanja i kupina.

Kad je volimo, to je tako užasno crveno,crveno do dna naše jetre.

Kad je volimo,to je kao kad golim trbuhom srljamona bajonet.

Nisam, valjda, uobrazioda zvona bez razloga zvone?

Gospodine grade,ja sam pošteno prolazio i gazio.Sad mi je dosta parade.

U ovu noć,iskraćalu kao serijske bluze i pantaloneu popravilištima za posrnulu mladež,dozvolite mi da se javno iskradem.

Raskidam rodbinske veze sa onimakoji večno vole i večno žive.

Neozbiljan sam kao drvećešto čupa najzdravije korenjei nekud beži tajnoza šesnaestogodišnjom kometomda joj ponudi pokislo gnezdou svojoj razbarušenoj kosi.

Moja ljubav je sve od molitvei od kičmene moždine.

Moja ljubav je kao pregrejane lokomotive.One što napuštaju šinei skreću poludele svetomnekuda sasvim levo,nekuda sasvim beskrajno.

Moja ljubav je kao kad se poskidamo bosi,do srca bosi,do sramote bosi.

Prijavljujem se,ako je potrebno da se nekome ludostusmeno javi.

Raspoložen sam da se čitave jesenipravim i naivan i zlatan.

U ime svih vas kupiću ujutro travinajlepši poklon plavi,da sporije požuti od zavidljive tugekraj vrata.

Zabranjujem da drvo pred mojom kućomzbunjuju prognozama meteorologa.Mi, koji proizvodimo lišće,zaslužili smo da živimo duže i od fresaka.

Polako ova samoća pije mi krv,mada je mnogo zdravije popiti dupluod bresaka.

Nije me stidšto sam u desetercu sisao mlekojedne neverovatne domaće matere,

Iako ponekad pornografski usnimi Pariy,i Las Vegas,i Rio.

Ja sam od neke vatre matore,i već sam razapinjao šatorei tamo gde je Atlantski okean bio,i gde nikad Atlantski okean nije bio.

Ja ću vam gledati u lice kad kažem:dan.

Ne učite se iz novina kako da se molite,i volite,i žalite i šalite.

Ako smo jednako goli,dole paravan!

Upalite!

Upalite da zakrpim sva mestagde se polako cepa moja urođena kudeljai juče kupljena svila.

Upalite, da propešačim po sebimalo duže i sporije.

Upalite, neka sve bude smešnoi budalasto kao prvog aprila!

I neka satovi igraju, dok se skroz neraskorače,svoj otrcani – gran žete – iz istorije.

Nešto nije u redu odavde- do moje krštenice.

Na usnama mi okoreli

najukusniji poljupci.

Od zvezda se u očimanagomilale žute ranice.

Nešto zaista nije u redu:ulica se uvija u kukovimakao oznojena palanačka raspuštenicana vatrogasnom baluu rukama sanjivog šefa stanice.

Vežite mečim počnem da sanjam vinograd!Zna se ko sam kad se pogase leta.

Neka me uhapsi moja majka,i saobračajna milicija:imam najneispravniju kočnicu.

Mogu da živim jedino ako oktobar ličina zlatnorumeni metak.

Oktobre,molim da mi sa pola metrabudete ispaljeni u slepoočnicu.

_________________________________

PesakOvu pesmu treba čitatisasvim polako.

Malo nakriviti glavu,sklopiti očii razmišljati o pesku pustinjekoji se talasa i prosipaa ipak ima svoju povezanosti sigurnost,jer niko ga nije uhvatio da žuri.

Naiđu nepogode,i on ih utiša svojom težinom.

Niču i sahnu narodi i kulture,a on ih nadživi i zatrpa.

Eto zašto se ova pesma čitapolako kao pesakdok se naslanja na uhona ogromni gluvi prostor oko sebei razmišlja o stvarimakoje nas čine jakim i dugovečnim.

Samo onaj,ko nije uhvaćen da žuri,može se uzvisiti nad početkomi krajemi zaslužiti vrlinu da bude vladar

jednog nezamislivog predela,

i istraživač jedne ružnoćeili lepote stvari oko sebe.

Ko žuri – zakasniće.Široko začuđenih zenica,ostaće zauvek pobeđen.

Zauvek samo podanik.

_________________________________

Pod starim mostomU meni večeras ova rekarazbija ogromna brda daleka,muči se,urliče,razmiče klancei kida svoje zelene lancei rije kroz moje srce riđe,jer mora nekuda da iziđe.

U tebi večeras ta ista rekačudno je meka.Sva je od mleka.I čas je zlatna.I čas je plava.U njoj se ceo svet odslikava.

Svako u sebi reke drugepod ovim istim mostom sretne.

Zato su naše sreće i tugetako drugačije istovetne.

_________________________________

ProročanstvoNe osećati hladnoću,ni munje koje grmei s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,u vazduh,u zemlju,u šume,ovakve jedne noćipod maglom neprozirnom.

I onda:živeti prostran.

Biti do kraja svetasve što se doseći može.

Nikad ne ostati mali.

Biti miris i boja,biti tišina u vetru,i biti okean zvezdašto se u večnosti pali.

________________________________

RomansaNa svet sam došao sličan ljudimaKoji na srcu nemaju ljuskuI sve sam menjao u grudimaZa jednu pesmu dobru i ljudsku

U nebo sam se sunovratioSa svima sam se vlažno ljubioI kome treba, nežnost vratioI kome treba, bol izgubio

Bičevi grana … Rebra plota …Vetrovi sumrak za rukav vukuŠta sam to imao od života?Nečiju kosu … nečiju ruku …

I jedno srce ustreptaloI dva-tri osmeha tiha i prostaSve je to ponekad tako maloSve je to, videćeš, sasvim dosta.

_________________________________

SusretiMi smo se suviše sretali na raskršćima neznanimMada smo različitim putevima koračaliTinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanimI uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismoI u leta kovrdžava sa preplanulim licimaPod kapom zelenih dudova za časak zastali smoPa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeliI vetar kišama umio sivo popodne ogoleloA putevi se dužili i raskršća se žudelaZa nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanoviDugo si dugo čekala pod jablanom na smetuI vrat mi goli uvila maramom svojom lanenomDa sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanjaJer znam: na nekom raskršću neću te videti višePružićeš nekome dlanove, prestaće putovanjaI pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokazaI sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa

Jer meni život prestaje ako siđem sa stazaI pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

_________________________________

SaputniciZnam: sve se neće na jedan osmeh svestiZnam: neće svima jednako biti suncaNa istoj cesti uvek će se uplestiTrag povratnika sa stopama begunca

Hodaće oba u jednom istom smeruTegleći svaki svoju drukčiju veruPa i mi tako jedan uz drugog nemoPo istoj cesti teglimo živote i dane

I uporedo rame uz rame idemoI lagaćemo kako se razumemoSve dok na kraju zajedno ne stignemoTim istim pravcem na dve suprotne strane

_________________________________

SlutnjaJoš se danas rođena moglo plavo voletiPored niskih taraba gde se veče javljaSutra će se sigurno ceo svet razboletiOd drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja

Zalud će ti zenice zelenilom roditi- drugi neki ljubavnik grlo će ti gristiPrvo ćes se stideti, posle ćeš se prodatiU večeri drukčije, kraj taraba istih

Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, aBelom dušom opružen niz obzorja ravnaJedini ću ostati pijan od harmonikeBez bola u očima, prost i jednostavan

Znam sutra će drukčije tepati i voletiNaše stare osmehe niko neće shvatitiMožda ćeš me tražiti, možda će te boletiAl se više nikada neću tuda vratiti

Predgrađe pod granama. Vitla vetar listoveSive malje sumraka na oke se pletuShvati da će umreti ove noći blistaveZadnje zvezde nežnosti u velikom svetu

_________________________________

SamoćaSvoju snagu prepoznaćeš po tomeKoliko si u stanjuDa izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samujuNa ivicama svemira.

Sitne i zbunjeneSabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistineSa mnogo sunca, uragana i vazduha.Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebuDa se upozna sa nekim drugim orlom.Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tomeKoliko si u stanjuDa prebrodiš trenutak,Jer trenutak je težiI strašniji i dužiOd vremena i večnosti.

_________________________________

SenkaZbog svega što smo najlepše htelihoću uz mene noćas da kreneš.Ma bili svetovi crni, il beli,ma bili putevi hladni, il vreli,nemoj da žališ ako sveneš.Hoću da držiš moju ruku,da se ne bojiš vetra i mraka,uspavana i kad kiše tuku,jednako krhka, jednako jaka.Hoću uz mene da se sviješ,korake moje da uhvatiš,pa sa mnom bol i smeh da piješi da ne želiš da se vratiš.Da sa mnom ispod crnog nebapronađeš hleba komadić beli,pronađeš sunca komadić vreli,pronađeš života komadić zreli.Il crkneš, ako crći treba zbogsvega što smo najlepše hteli.

_________________________________

SerenadaMesec je tupom krivom kamomposeko jedno veče žuto.

Oprosti,bio sam skitnica samo,pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se:kao lopata vrelog snega,nasmejan,izgužvane kose,od ptica ranjav,od cveća pegav.

Oprosti,uvek moram da odem.Vetrove žute jesen već plače.Jezera – oči.Što kvase vodeobale obraza za skitačem?

Uvek se biva lep na početku.Pomalo dobar.Pomalo tužan.

Uvek se biva na ovom svetuna kraju tuđ,na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamoi san pun želja,nedorečen.

Mesec je tupom krivom kamomposeko jedno žuto veče…

_________________________________

SnoviVelike reke imaju ušćeKoje ih pretvara u okean.

Veliki vetar prozračnePuteve prema ravnici.

Ja imam samo san,Običan malecki sanU kom sam za pedalj bližiPonekoj zvezdiI ptici.

U zoru, od svega togaČitavo nebo izrasteNa mojim rukama toplimI obrazima snenim.

I dan je nalik na jedneZenice graorasteOivičene zelenim.

I uopšte,ZvezdoI ptico,Uopšte,Celi svete,Divno je kad se u namaNeko čekanje javi.

Pa se od toga na usniNešto rumeno isplete.

I nešto graorastoI zeleno u glavi.

Šta je u malom veliko

Svaka prava toplina ima u sebi bezbrojprisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbrojbalavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saćeobičnih malih života.I mnogo nekakvih toplihi blagih predvečerjai dobrih vedrih svanuća.

I sve te buvice srećei sumnjii slutnjii snova- armija nežnosti cela,moli nas da im svakom po jedno zrno srcaćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srcašto drhte duboko u namašćućurena i bela,ne bi ni velikog srca,ne bi ni velikog belog,- ničega ne bi bilo.

pa i nas,eto,ovakvih;čudnih i lepo ludih,zar misliš da bi nas bilo?

Nikad nas ne bi bilo.

_________________________________

Torba1.Nikad te nisam ništa iskrenije molio, od ovogšto ti sada govorim, sine moj.U naježenom vetru večeri drveće otresa sleđa suvi bakar. To se dogegao septembar.

Ti sutra polaziš u školu.

Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severnemagle i prve kiše. Vazduh se para kaopaučina i sav je izbušen kricima divljihjata što se sele na jug.

2.Popodne kupio sam ti torbu. Tvoj prvi teretu životu. Držiš je praznu kraj uzglavlja.S njom ćeš prespavati noć.

“Prazna je torba najteža” – pevaju Cigani dokse vuku niz bespuća. Ja u sebi pevušim:

“Prazna je torba bogatstvo, jer u nju stajemašta svega što živi i želi. U punu ne stajeviše nijedna mrva sna.Nijedna gipkost ovog po malo okoštalogsveta.”

3.Tu pesmu, možda, retko koji mališan čuje odsvoga oca, dok prima u šake sudbinu.Otac Don Kihotov, Servantes, rekao je svomsinu: “Ko premnogo u torbu trpa, poderace je.”

A i ljudsko oko je torba. A i ljudska pamet jetorba. A i ljudsko srce je torba. Sve su totorbe bez dna.I mogu mnoge hiljade pokolenja stavljati unjih pregršt zanosa, nežnosti, nade, jošuvek ostaće mesta za nove, šire proste,još uvek ostaće mesta za nove radoznalosti.

Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetovekoji na prstima prilaze i nose ispod kožetoplije i belje ljubavi.

4.Jer sutra nema jedno obličje, sine moj. Postojiveliki broj budućnosti.

I moraš imati dalekovidu moć proricanja dase ne zgrudvaš u samo jednom vremenu.

Ne znam grešim li ako verujem: ipak je svetako lako poderivo – sem čoveka.

_________________________________

UsneUsne jedino zato postojeda s nekim podeliš nešto svoje.I da ti šapat šapatom vrate.Usne postoje da se pozlate.

Usne su vulkan tvog tela.Usne su izvor tvojih reka.Usne su pupoljak gde se srelapčela od vetra s pčelom od mleka.

Usne postoje da se procvetau vatromete neba i sveta.Usne su da se u dahu zgusnekrilatost zvezda i kometa.

I nikad nikom nemoj ih datiako ne ume da ti ih vratitoplije, mekše, mlađe i slađe.Jer usne samo zato postojeda osmeh po tvome osmehu skroje.

_________________________________

VojvodinaVolim je od štala do neba, od blata do pšenice,toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,belju od jaganjaca, crnju od paljevina,tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narodrobijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,i milioni rumenih suludih zvezdanih pticavečito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklanai Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetimasivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,obešenu o bandere, probušenu po čelima,uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,ti što si dugovala i naplatila račun,nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,volim te što si prosta, sirova, divlja tako,i tako mnogo luda, volim te… volim… oprosti,ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,makedonski i lički, preko dalekih njiva,i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,

od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova…Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

_________________________________

Zapisano u sreduU sredu smo se prvi put sreli,a do tada se nismo ni znali.U petak smo se zavoleliu ponedeljak posvađali.

Opet je sreda, sad svima kažemdok lutam po korzu sam:ne, nije ona lepša ni dražaod drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem – oči krijem.Zvizdućem. Gledam u nešto drugo,i mislim: zbilja, svejedno mi je…

Al osvrćem se dugo… dugo…

_________________________________

ZagonetkaPogodi kako se raste.Pogodi kako se lakostigne do krova,do laste,oblaka punog kiše,do neke zvezde dalekei višei još višeu čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,kroz nogavice,rukave,dok neka snaga u tebii neka lepota u tebipravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.

A možda nije ni važnoda se unapred setiš.

Možda se najlepše rastekad nista ne primetiš.Možda se najlepše bivaveći,jos veći,najveći,- ćutećisasvim ćuteći,kroz neki tihi nemiršto se u tebi stvori,pa gori,

beskrajno gorii nikako da izgori.

I niko ne zna to.Najžednija na svetu.

_________________________________

ŽmurkePostoji nešto brže i od same mogućnosti da sečovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakvagroznica uobrazilje. Čarolija…Trag koji se već dogodio unapred.Sećam se svoje prve školske torbe. Nisamžurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,obilazio oko nje i zamišljao u njojobilje neobičnih stvari.I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaramga danima. Lepše mi je da zamišljam štamože biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenimstvarima…I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kadotvorimo oči. I sve je naše dok želimo, atuđe kad se ostvari.Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,unutra, u skladištima tajni i korenju energije.Samo smo spolja dopadljivi, puniboja i mirisa. A unutra, u nama, kipeorijaška sunca.Sve se to događa zato što nismo skinuli omotsa svog još uvek pitomog i detinjastogsrca.Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinogi nepovratnog života, mi u tom srcunosimo sve ono što postoji i što će tekpostojati u našim drugim životima.I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemočime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čimese boji i čime sanja…Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ihpotražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama ine vijaj za bregovima.Samo zatvori oči.Bar ti znaš da se igraš žmurke…Uhvati ih u letu i sve će u tebe dubokootkotrljati.Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželišli se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuriu svet, ne odmotavaj omot vida,i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

_________________________________

ŽeđReka bi mogla da budeOkean, ako se zgrči,Toliko ima u sebiOgromne, večite vode.

Al ako ikada zapneI umori se dok trči,Umreće bez daljine,Umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.Umreće šume i žita.Umreće bokori suncaŠto se uz obale pletu.

Zato ne sme da staneI zato večito hita,Sa usnama od vode,

_________________________________

Alle Farben dieser WeltDie Welt in mir ist so wundervoll,wenn die Blätter grün werdenoder alles blau wird wie das seidigeKinderhaar oder Vogelfedern.Die Welt in mir ist so wundervollwenn alles gelb und rosa wird.Um mich leben viele Farben.Um mich wird die Weltmanchmal grau oder dunkelund trüb.Deswegen ist es gut, dass es auch meineschöneren Farben gibt.Und ein Lächeln sonnig und scheu,und der Wind so leise wie Atem.Wenn alles in Schlaf fälltund alles verwelkt,wenn die Welt so trüb um mich scheint,leben hunderte Feuerwerkeeiner bunten und schöneren Welt in mir.Manchmal wünsche ich mir meine Rosamit der ganzen Stadt zu verteilen,und mein Weiß mit gelben Gras,und mein Gelb mit der blauen Nacht,und mein Blau mit dem Fluss im Traum…Nur das Grün bewahre ich auffür die Augen, die nicht meine sind,aber aus ihnen wachsen,wachsen schon langealle anderen Augen und Farben.

Sve boje sveta, Miroslav Antić

Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga.” (Mika Antić)

AUDIOTatina pesma Pesma za nas dvoje

O čemu pričamo dok šetamo

Vojvodina Epilog