. .

  BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam a bio sam ti drag, mozda će i u tebi odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla. Na usni pepeljast trag. Da li si ikad razmišljao o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu u tebi detinjstvo kopni. Brige... Zar ima briga? Tuge... Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte u mladost hrabro se popni. Tamo te čeka ona lepa, al lukava duga.

I živi! Sasvim živi! Ne grickaj kao miš dane. Široko žvaći vazduh. Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani u ogledalu nekom dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu. Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš sve više ti je uzan i osmeh sve tiši i tiši i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako. Za pola veka samo stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast. Ponekad naopak. Al nikad nisam stajao. Večno sam išao. Išao...

Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja i zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, već kao stalni doček i stalni početak buđenja.  

2.

A onda, već jednom ozbiljno razmisli šta znači i umreti i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja. Ništa nećeš razumeti. Groblja su najcrnji vašar i tužno pozorište.

Igrajući se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš u nove slojeve razuma? U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti: pokvariću ti igračku koja se zove bol, ako se budes odvažio.

Ne lažem te. Ja izmišljam ono što mora postojati, samo ga nisi jos otkrio, jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju. Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja i nekih sitničavih smrti, kad jednom budeš shvatio da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene da te dotaknem svetlošću i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost

ima svoju budućnost, koja u sebi čuje svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni, nije nepostojanje, već postojanje bez nas.  

3.

Ako ti jave: umro sam, evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme leteti negde visoko. Upamti: nema granica, već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja niz vetar klizav ko svila. Razgrtaću ti obzorja, obrise doba u povoju i prizore budućnosti lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno zaljuljano u beskraju, visiću sam o sebi kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma što sama sebe odmotava. Lebdeću u mestu, a stizaću i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog kao galaktička jata,

koja su srasla pulsiranjem što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog kao ogromne šume, koje su srasle granama u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog kao ogromne ptice, koje su srasle krilima i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog kao ogromne ljubavi, koje su srasle usnama još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava, mogu da postanu glina, koren breze i trava?

Da neka malecka tajna, il neki treperav strah mogu da postanu sutra tišina, tama i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda. Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće ugasiti ni skratiti.

Samo ću, obično tako, jedne slučajne zore svom nekom dalekom suncu zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim, osumnjičen sam za nežnost i proglašen sam krivim što ljubav ne gasim mržnjama, već novom, većom ljubavlju i život ne gasim smrtima, već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti pitanjem: kako preživeti, nego: kako ne umreti posle svih umiranja.  

4.

Ako ti jave: umro sam, ne brini. U svakom stoleću neko me slučajno pobrka sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore, iskopaćeš me iz vetra. Ima me u vodi. U kamenju. U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk, ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim, ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja i obnavljanja mene i nisu drugo do vrtlog jednolik, uporan, dug.

Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali? Čega da nam je žao? Ako ti jave: umro sam, ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao. I osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast, čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo, i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim, kad vidiš neku kometu da vidik zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.

Miroslav Antić

USPAVANKA

Svet ovaj, u stvari, i nije tako rđav i zao, mada poneko plače i samuje i brine.

Možda je suton s krova sasvim slučajno pao.

Možda bi i noć da svane, možda bi i noć da sine.

Volim da svako valja i verujem beskrajno: svanuća postoje zato da čovek lakše diše.

I sklapam oči. I sanjam potajno to vrelo to sjajno jutro od vetra i vlati što se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno i od svega najpreče: za svaki obraz na svetu po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš gorko, i trne u tebi veče, divno je svoj jastuk nadom zaliti i obojiti.

I važno je ovo, važnije od najprečeg:

kad se toliko lepote u sebi čuva i ima, umeti, da niko ne sazna, bar komadić tog nečeg umotati u snove i dosanjati svima.

Tako će vek tvoj biti manje samotan, zao, sa manje briga, ružnoće, i plača, i straha i tuge.

I svaki put kad budeš komadić sebe dao i svoje snove svetu po vetrovima slao,

ličiće jutro na tebe više nego na druge.

DOSADNA PESMA

Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice.

Devojčice su smešna stvorenja, dugonoge, okrugle, pegave ili kratkovide, mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu.

Meni je sve to dosadno. Ipak, pročitam pisma, najlepše reči prepišem - ako mi nekad zatreba, a od onog što ostane napravim papirne lađe, napravim ptice, slanike, žabe, i bajagi se igram a tako mi je dosadno.

Dosadno mi je da porastem, da nosim tesne cipele i da se oženim.

Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svađaju.

Jedino mi je žao mog tate. Da je ostao dečak kao ja, baš bi smo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije.

Sve ostalo mi je dosadno. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću, nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa još trojicom čak i kad nema devojčica.

DRHTAVA PESMA

Osećam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže.

Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta ću, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari.

Osećam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i neće pod čelom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoće i krvari. Nešto me muči, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tačke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavačke. A sve je ipak luđe i draže. Srce bi prostranstva da ozari. Plačem od sreće, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, čuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja ću od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružičast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari.

DRUGARSKA PESMA

Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane, uobraženi prinče što te je život razmazio.

Da znaš koliko sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.

Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa: onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja, naučio da hodaš. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli. Ja sam ti dao život. Nije te donela roda. A sada smo se, odjednom, jedan od drugog odvikli, kao da sve što kažem zaista ne razumeš i kao da sve što umem ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo. Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemušte reči sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam prolupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi ovaj tvoj život i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.

Možda još nije kasno. Jednom se mora sve reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći.

Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. Bio si moje mezimče i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac. Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? ¨Tata, škripi u braku... na poslu... daj za džeparac...¨ A ja ti i dalje pomažem jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj, tek započetoj čarobnoj stazi života - moram ti razbiti njušku. Makar oženjen bio, makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam. To za dečake nije. Al' sutra, odrasli prinče, videćeš kako se bije.

IMENA

Pronađeš negde nekakvog Mišu, nekakvog Gorana, Dragana, Svetu, pronađeš drugare nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti - isti, na ovom drukčijem svetu.

I ništa ne mora da se kaže. Sve se unapred zna i razume.

Možda te neke Mire sad traže. Možda Gordana neka ne ume bez tebe, Jelene, Milice, Vide, do nekog ogromnog sunca da ide.

I ne znaš koliko kao ti - takvih večeras ponovo nekog nemaju.

I ne znaš koliko kao ti - istih za susret sa tobom baš sad se spremaju.

I ne znaš ko su ti, kao ti - divni, i što su jastuke suzama vlažili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potražili.

I krećeš u život s pogrešnim nekim. S drukčijim nekim. Nekim dalekim.

A Boris, Vera, Vladan i Sanja još uvek samo tebe sanja.

KAD SAM BIO VELIKI

Kad sam ja bio veliki, baš sam pravio mnoga čuda! Peo sam se, na primer, na razna brdovita brda i - svuda!

Istukao sam jednog divljeg lava - bez pruta. Bio sam na Mesecu dva puta, a možda i tri puta.

Posle sam i na južni pol plovio. Tu sam durbinom kita primetio. Nije ni trepnuo - a već sam ga ulovio! Ostalim sam kitovima zapretio.

Kad sam ja bio veliki, tata je morao svaki dan da se umiva. Pobedio sam jednog gusara. Pobedio sam jednog diva! Pobedio sam... još jednog diva! I svaki div je plak'o. I sve tako...

Kad sam ja bio veliki, mogao sam celu ulicu da istučem. Mogao sam sa kuće krov da skinem. Mogao sam svakog kera za uho da povučem. Mogao sam slona za surlu da uštinem. A možda: i dva slona da uštinem!

Kad sam ja bio veliki, niko nije smeo da me po mleko šalje! Kad sam ja bio veliki... Kad sam ja bio veliki... E - ne znam dalje.

LAKO JE TEBI

Lako je tebi kad imaš brata pa može da te štiti i brani. Kad se u dvorištu igrate rata, on uvek stoji na tvojoj strani. Od svih je bolji. Od svih je jači. Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata: smeš da se praviš važan pred svima. U bioskopu nema karata, on samo trepne i - već ih ima. Na utakmici nigde mesta, on samo migne - tri klinca digne. Poznaje svakog konduktera. Poznaje svakog poslastičara. Ima u gradu trista drugara.

Meni je teško jer nemam brata pa pazim s kim se igram rata, jer nije svako na mojoj strani spreman da uvek baš mene brani. A kad se s drugom decom potučem, obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje i što je moje i što nije moje: i ugalj vučem, i rublje skupim, i sobu spremim, i mleko kupim...

I tako: pošto nemam brata moram da budem vredan sam, da budem dvostruko vredan sam i da odrsatem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam najstrašnije je kad si sam.

NAJMANJA PESMA

Evo najmanje pesme. Manja je od zrna maka.

U njoj je jedan osmeh i pismo za jednog dečaka.

Ako znaš ko ga šalje - šta da ti pričam dalje.

Ako ne znaš ko šalje - šta te se tiče dalje.

NEPOVRATNA PESMA

Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet krećeš. Nemoj da mi nešto petljaš. Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bežim bez povratka. Nikad neću unatrag. Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag? To je ono za čim može da se pati. To je ono čemu možeš srce dati. Al' ako se ikad vratiš - moraš znati: tu ćeš stati. I ostati.

Očima se u svet trči. Glavom rije mlako veče. Od reke se dečak uči ka morima da poteče. Od zvezda se dečak uči da zapara nebo sjajem i od druma - da se muči i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija, opasno je kao metak kad u meni večno klija i ćarlija moj početak. A meni se u svet srlja. Stisnem srce. I zažmurim. Al' kad pođem - neću stati, jer jedino znam da žurim. Ne znam kuda. Ne znam zašto. Ne znam šta se tamo skriva. Znam jedino da ne mogu tu, gde - kako pružim nogu - vezuje me odmah neko, zauzdava i potkiva.

Opasno je kao munja. Opasno je kao metak kad u meni večno kunja i muči me moj početak. Zato bežim. Trčim. Tražim. Stvaram zoru kad je veče. Nek' od mene život uči i da tepa i da teče. Ja sam takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad krenem - krenem ludo, nestrpljivo, radoznalo... Ne znam šta me tamo čeka u maglama izdaleka, al' ako se i pozlatim, il' sve teško, gorko platim ja ću uvek samo napred.

Nikad neću da se vratim.

ODLUKA

Život je sve nešto iz početka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav - ćorak, odmah se drukčije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatiš da letiš... divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače. Ne da se vadiš. Ne da se tešiš. Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada. Da budeš snažniji posle oluje. I da se u tvom srcu već sada sto zlatnih zvezda unapred čuje.

OPOMENA

Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željan tek ako želi.

I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne.

I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne.

PLAVA ZVEZDA

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava, zvezda prava.

Čak i ako ne veruješ, probaj toga da se setiš. Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, da odletiš, da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja, mora dalje da se luta, trista puta, petsto puta, mora druga da se nađe... treća... peta... mora u snu da se zađe na kraj sveta i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde. Što se čudiš? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš. Pazi samo da se negde ne izgubi, ne povredi. Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava, zvezda sjajna. Kad je nađeš - sam ćeš znati. Sad je tajna.

PLAVI ČUPERAK

Čuperak kose obično nose neko na oku, neko do nosa, al' ima jedan čuperak plavi

zamisli gde? U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo. U glavi.

To nije moj čuperak plavi već jedne Sanje iz šestog 'a'.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana čuperak nečije kose tuđe malo u tvoju glavu uđe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo - malo pa... pocrveniš, pa grickaš nokte i kriješ lice, pa šalješ tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se mučiš, pa učiš - a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide. Izmešaš note i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ručne radove. I tropsko bilje. I stare Grke. I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od dečaka - pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka.

POSLE LJUBAVI

Opraštamo se, opraštamo se i strašno dugim nogama odlazimo u svet.

Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristaništa i mosta, niz raskršća koja se razilaze kao posvađani ljudi.

Ja u svoju mladost onuda uz prugu, gde trava ima ukus vode, peska i sunca.

Nikad više nećemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti užinu na odmoru. Nikada se više neću smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukroćenom žvrku na temenu za koji su me večito čupkali oni što sede iza nas. Nije ovo više završena samo jedna školska godina. Kažu: gotovo je detinjstvo. Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo.

Kažu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao šaka prosutih klikera, i svi su smešni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su šareni i čudni kao grad za vreme velikih praznika.

Samo ja znam: nikada više, nikada više, nećemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla

i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečega vrlo važnog,

nečega toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više nećemo moći setiti.

PROTESTNA PESMA

Svašta umem. Stvarno umem. Samo - sebe ne razumem. Ja, čuvao, ljudi ovce tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta... Sve im smeta. Ja do škole pešačio i po kiši i po snegu, moje kćeri k'o knjeginje, k'o da se u svili legu: jednom šmrknu, dvaput kinu i beže u limuzinu.

Svašta umem. Stvarno umem. Samo - sebe ne razumem. Ja krčio s ocem šumu. Plik do plika dlan mi ospe. Mome sinu - gospodinu teško i da đubre prospe. Kad mu mati nešto reži mislim: žensko pa nek' reži. A on: odmah kupi stvari i od kuće u svet beži.

Još mi žvrlja neka pisma oproštajna, puna bola. Ispadnemo pred njim krivi mi i škola. Traži novac, kuka, moli - nema čime stan da plati,

a ja šašav pa ga pustim da se mirno kući vrati.

I sve divno, divno umem samo - sebe ne razumem. Sve sam ovo za njih stek'o. Niko hvala nije rek'o. K'o da moram da se zboram i da leđa večno krivim zbog prinčeva i princeza.

K'o da samo zato živim. A ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka, i tišina ispod brega, i plav lepet ptičjih krila, i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. Al' putevi zatravljeni. Nad njima se magle tope. Odavno su zatrpane moje bose dečje stope.

Išao sam i ja u svet bez režanja, bez bežanja. Išao sam da odrastem. Sad sve mogu. Sad sve umem. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem.

ROĐENDANSKA PESMA

Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene.

Posle su došle kolevke, cucle i zubi i ostalo.

I noći kad smo kmečali. I pelene. Pelene. Pelene.

Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je košava bila, ili je mećava bila, ja mislim: oni su videli sva sunca kad su nas stvarali. Zato je kosa bebama meka i topla k'o svila.

Ja mislim da su se voleli i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas, najlepše oko i dlan. I želeli su da budemo najbolji na ovom svetu. Da li se ikad upitaš, ličiš li na njihov san?

Mama i tata su stari već i kažu: ljubav vene. A ljubav njihova ostaje i u nama se širi. I nastavlja se. Nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri.

STRANICA IZ DNEVNIKA

Ništa neću da joj kažem jer neću. Ona je jedna neozbiljna najobičnija balavica.

Mi stariji, mi iz osmog razreda, stavimo ruke u džepove i zviždućemo kroz zube.

Baš nas briga za te devojčice.

Ništa neću da joj kažem jer neću. Ali ako pogleda nekog drugog, postaću najgori đak u školi.

ŠTA SE TU MOŽE

Mama mi kaže: luckasto moje, šta se to zbiva u tvojoj glavi? U njoj dečaci, kažem, postoje, dečaci smeđi, crni i plavi.

Mama mi kaže: luckasto moje, zar mogu tamo svi da se slože? Ja kažem mami: kad već postoje, nek' tu i stoje - šta se može!

Mama mi kaže: pusti priče - zbijeni tako na šta liče?

Ja rukom mahnem i - uzdahnem.

Svi oni liče, svi mnogo liče, na nešto lepo kao iz priče - na sve što želim - na sve što hoću... Liče na nemir i na samoću.

Mama se smeška: luckasto moje, pa oni, znači, ne postoje.

Postoje, kažem, kao na javi, dečaci crni, smeđi i plavi.

Šta da se radi? - mama veli. Ja kažem: ništa, već - da se želi da nikad čekanje ne izbledi.

Mama mi kaže: da li to vredi? A ja se smeškam: videćeš - vredi.

TAJNA

Svako ima neku tajnu: šu - šu - šu... Neko lepu i beskrajnu, neko tužnu ili smešnu, neko zlu.

Neko svoju tajnu slaže. Neko odmah mami kaže. Neko svoju tajnu ne bi ispričao ni u snu. Neko šapne samo tebi... kao drugu - šu - šu - šu...

Obično su tajne glavne izmišljene i ljubavne.

Al' i druge kad se zbroje, naše, vaše, moje, tvoje, leve, desne, čudne, sjajne, sve jednako mnogo znače, jer - inače zašto bi se zvale tajne?

I ja imam jednu tajnu vrlo važnu, vrlo vrednu. Nikom drugom - samo tebi prišapnuću jutros nju.

Hodi bliže: šu - šu - šu... Sutra rano... šu - šu - šu... Baš onamo... šu - šu - šu...

Ali nikom to ne kaži. Sam potraži. Šu - šu - šu...

Pronaći ćeš vrlo lako i videćeš da je tako.

ZAGONETKA

Pogodi kako se raste. Pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kiše, do neke zvezde daleke i više i još više u čudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu, kroz nogavice, rukave, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi?

Zažmuri pa pogodi.

A možda nije ni važno da se unapred setiš.

Možda se najlepše raste kad ništa ne primetiš. Možda se najlepše biva veći, još veći, najveći - ćuteći, sasvim ćuteći, kroz neki tihi nemir što se u tebi stvori, pa gori, beskrajno gori i nikako da izgori.

I niko ne zna šta je.

A on traje i traje.

ZAPISANO U SREDU

U sredu smo se prvi put sreli, a do tada se nismo znali. U petak smo se zavoleli. U ponedeljak posvađali.

Opet je sreda. Sad svima kažem dok lutam po korzu sam: ne, nije ona lepša ni draža od drugih devojčica koje znam.

Pa kad je sretnem - oči krijem. Zviždućem. Gledam u nešto drugo. I mislim: zbilja, svejedno mi je...

Al' okrećem se dugo... dugo...

ŽIVORAD

Što kod krojača u izlog visu odela?

Što kod vulkanizera pred kuću visu gume?

Kad je reklama, neka bude reklama.

Zašto, onda, pred školu da ne visu učitelji?

Kad je, braćo, reklama, treba da je reklama!

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati. Čupa drveću žutu kosu. U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka, gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam, smešan i mokar, zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo? Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla, al' ja: za ugao skrenuo, gorak, a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli u žudnji ludoj, podjednakoj, a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.