miroslav antic-sasava knjiga

63
ША ШАВА КЊИ ГА МИРОСЛАВ АНТИЋ

Upload: antonius-block

Post on 27-Nov-2014

11.163 views

Category:

Documents


1.742 download

TRANSCRIPT

Page 1: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ША ШАВА

КЊИ ГА

МИРОСЛАВ АНТИЋ

Page 2: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Илустрације МИЋА МИХАЈЛОВИЋ

Уредник УГЉЕША КРСТИЋ

Уметничка опрема ИВАН ХОРОВИЦ

4

Page 3: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

МИРОСЛАВ АНТИЋ

ША ШАВА

КЊИ ГА

Page 4: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ОДОЦНЕЛА ПЕСМА

Зашто мора у животу на све да се дуго чека? Што петљају нешто с нама? Зашто кришом, издалека, наслућујеш оне тајне, забрањене, чудне ствари, које смеју, разумеју и умеју — ко бајаги само стари?

Што да увек крајем ока трепћеш, вириш

и да дуго сву ноћ после не знаш како да се смириш? Зашто увек мораш доцкан да им јавиш кад од жеља сав избоцкан побрљавиш, па ти први корак — горак и прва ти љубав — ћорак?!

Што да само с пола уха реч понеку смеш да чујеш, па је криво одгонеташ, па сам себи не верујеш? Што вечито нешто муте, шапћу, крију,

6

Page 5: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

а после им стварно криво кад открију да та чуда што чувају за њих само,

ми неуко и погрешно ипак — знамо?

Место мама да ти каже шта те вреба и шта боли, место да ти то објасне бар у школи, они касне, стално касне, и оставе да улица прва шапне шта те чека, и она те после учи целог века.

Друкчији су родитељи као клинци некад били у времена она давна кад се тапка, кад се мили, у сатену и муслину, у сомоту и у свили, по три бала у години . . . ф и ј а к е р и . . . сунцобрани. . . један цветак кришом додат, официри и мундири и бркати кавалири од валцера и од полки ознојени . . . Ноћи дуге сто година. Сто година дути дани.

Ми смо деца што сав живот посматрамо као шалу. Наше слике никад неће пожутети у овалу. Нећемо се поштапати нити светом вући кости. Ми тутњимо! Ми нећемо остарити — до старости.

7

Page 6: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Вечно млади и бесмртни живећемо увек тако. Па зашто нас онда уче све наглавце, наопако? Чему крију своје тајне тако смешни, тако стари, кад ће сутра, али — доцкан, отворити своје душе и пробати да нам кроз нос и уњкаво отпевуше ове исте забрањене људске ствари — трипут гори, маторији, уморнији родитељи

и другари.

8

Page 7: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 8: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

КОРЕН

1.

Постоји један мудрац. Док ово говорим, ои чучи у великој пустињи јужно од ових планина. Чучи не знам колико година у песку и не подиже очи. Али све види. Шара ноктом нешто неразумљиво и уплашено понавља: и ово сам већ створио . .. и ово сам већ створио.

Ако му затражиш орла, он не посеже у висине, него га прстом ископа из земље као корен. То је, каже он, орао из којег ничу други орлови. После можеш да му затражиш алигатора или мрава. И њих ископа прстом из земље као коштицу.

Он све може, јер његово. је стварање друкчије него наше. Од њега сам научио то што ти данас казујем као тајну.

Господине, кажем ја њему, видео сам народе који се много љубе и братиме. Ако љубав постоји, чему је доказивати?

Он само ћути погнуте главе и дуго мрмља у себи. И тек у подне, кад сунце као мач виси са зенита, говори гласом белим попут згужване хартије. Из тога ће, каже, произићи велика невоља. Народ који не престаје да пева несрећан је, сиромашан и гладан.

Господине, кажем му ја, видео сам човека који прескаче невероватне висине. Како то чини кад није јачи од других, не трчи брже од других, нити је умешнији и лукавији?

Тај човек, каже мудрац, узима залет као да ће прескочити облаке. Стога и ие примећује то што му је под ногама. Треба прескакати небо. Треба имати само највећу жељу, па ће све друге саме од себе

бити испуњене.

2.

3.

10

Page 9: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

4.

Господине, кажем му ја, један мој пријатељ ископао је у башти камен. Поклонио га је неком вајару да начини од њега скулптуру. Био је то обичан камен, али ако га окренеш према светлости, у њему се одсликавао цео свет. А вајар га је одбио.

Мудрац ми каже: и морао је да одбије, јер није га сам пронашао.

5.

Господине, питам га ја, како то да моја глава, која испуњава просторе, може да стане у једну обичну капу?

Затечени сасвим случајно, каже он, у истом низу година на овој старој оронулој планети, ми се настављамо једни на друге, као што се грана наставља на грану, а ипак живи свој век окренута ка другој страни света, ка неким својим олујама и видицима. Зато је твоја глава жуманце неког још неоткривеног сунца. Зато засад стаје и у обичну љуску.

6.

Господине, кажем ја њему, имам невероватну снагу. Могу да управљам бродовима, јер сам их покорио. Могу да зидам небодере јер сам савладао бетон и челик. Могу да ријем кроз планине и мењам лице континената. Али кад узмем у шаку обичан мали шљунак, ма колико га стискао, никад га нећу разбити. Како то?

Велики умови, каже он, били су у почетку незналице, као што је река била поток или тајфун — тишина. Највеће хуље историје биле су пре тога буцмасти и безазлени малишани. Хималаји су били пара. Нешто чврсто и обло, као кипови Вавилона, било је у свом вулканском детињству безоблично и меко. Зато је шљунак, у ствари, једна

огромна планина, ољуштена од голотиње свог лепог и страховито згуснутог срца.

Чепрка затим по песку, прстом извади заметак Килиманџара; стављам на леђа обично кристално зрнце, али падам под теретом.

7.

Господине, кажем му ја, видео сам сликара који пролази кроз платно као кроз светлост. Наслика себи воду и плива. Како то? Наслика Алпе и пење се. Наслика даљину и изгуби се.

Мудрац ми ништа не говори. Само видим, у сумрак, како се поистсве-ћује оа сивилом, расплињује и нестаје. Одлазим замишљен и догађа се нешто чудно: за мном не остају стопе, као да никад нисам ни пролазио овим крајем. Као да сам то само пожелео у сновима.

И — измислио.

11

Page 10: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ЛАЖЉИВА ПЕСМА

Кажем: месец. И гле — месец! Кажем: трава. Стварно — трава! Ето зашто мени сева ова моја смешна глава, ова моја глава лева што једино зна да снева.

А шта хоће глава луда? Тражи лажи. Тражи чуда. Намигне ми мојим оком. Усном ми се мојом смешка. Па све живо испретура и врти се ко вртешка. Каже: сунце није сунце, нит се небо над њим плави Каже: хоћу нешто лепше ту у теби да се јави.

Смислићу ти нове птице. Нове снове. Нова мора. Хоћу оно чега нема. Нећу ово што се мора.

И заиста — људи бољи. И заиста — мекши длан. Све су плаве очи плавље, Сваки дан је бељи дан. И збиља ми лепше тако лажљиво и наопако.

У коси се место жврка разнобојне звезде роје. У крошњама неке боје, лажне,

12

Page 11: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

али лепше стоје. И одједном ове је право и све моје, само моје. Ствари које не постоје одједанпут — све постоје.

Одједанпут: бордо месец. Одједанпут: плава трава. Љубичасто неко лишће зелен видик завејава. А мени се само смешка мојом усном моја глава, намигне ми мојим оком и даље се измотава.

Сада могу све што хоћу, јер на мене дани личе. Само шмркнем — стане река. Само трепнем — шума ниче. Кров ил' облак руком скинем. Ноћ ил' маглу скупим шаком. Зато лажем како зинем и стварно ми лепше тако.

Па и ова лева глава, четвртаста — ко од пања, и она ми трипут дража кад измишља и кад сања.

13

Page 12: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

КМЕЗАВА ПЕСМА

У овој улици и пролеће је оседело и све је некако и намрштено и старије. Сад видим да је, у ствари, једино вредело детињство безбрижно и шарене лагарије.

Ал' одавно смо појели шећерлеме. Побегле санке . . . јурњаве . . . кикот птичији . . Звоници матори кашљу пожутело време низ дрвореде што више нису ничији.

Много је блесаво што смо овако уморни, што дане одрасле и крпимо и парамо и не умемо ко некад од срца, безазлево будни да сањамо и себе најлепше варамо.

Дечаци, молим вас, лажите кол'ко год умете, јер једном кад се старост у душу зарије биће вам јасно да од овега разумете само те давне скупоцене лагарије.

14

Page 13: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 14: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 15: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

УСПАВАНКА ЗА МАЛУ ПТИЦУ

Шта мислиш, о чему говоре птице? Да ли си икада прислушкивао њихОВО сањиво дошаптавање у августовском лишћу? Мала птица,

на пример, пита своју велику птицу: како могу да доспем до оне лепе звезде тамо?

Велика, несрећна у својој немоћи, осмехује се крајичком кљуна. Ово овде где живиш, каже она, такође је нека тајанствена и обла звезда за једну малу птицу која станује тамо и пита се вечерас како да стигне до тебе. Промените се жеља, каже на крају, и

превалићете дивна и огромна пространства, каква разумем данас још само ја и неке птице из минулих времена.

Онда мала птица склапа очи и, ево, изгледа као да је заспала. То је август, наравно, и све је благо у ваздуху. А мала птица уопште није птица. Она је само једно вечито питање са крилима од земље, пепељастим и безбојним. Њен лет је некако већ унапред одређен и завршава се у корењу. И осуђена тако, она скида са себе као прозрачну кошуљу своју детињасту сигурност. И дуго плаче ове ноћи у августу.

Плаче и велика птица. Изгледа као да спава, али и она плаче у себи. Јер и велика птица није птица, него само један вечити одговор. Одговор са крилима од месечине, измишљен, али потребан, јер без њега би све мале птице умрле још у детињству.

17

Page 16: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

НЕПОВРАТНА ПЕСМА

Никад немој да се враћаш кад већ једном у свет крећеш. Немој да ми нешто петљаш. Немој да ми хоћеш-нећеш. И ја бежим без повратка. Никад нећу унатраг. Шта ти значи старо сунце, старе стазе, стари праг? То је оно за чим може да се пати. То је оно чему можеш срце дати. Ал' ако се икад вратиш — мораш знати: ту ћеш стати. И остати.

Очима се у свет трчи. Главом рије млако вече. Од реке се дечак учи ка морима да потече. Од звезде се дечак учи да запара небо сјајем и од друма — да се мучи и вијуга за бескрајем.

Опасно је као змија, опасно је као метак кад у мени вечно клија и ћарлија мој почетак. А мени се у свет срља Стиснем срце. И зажмурим. Ал' кад пођем — нећу стати, јер једино знам да журим. Не знам куда. Не знам зашто. Не знам шта се тамо скрива.

18

Page 17: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Знам једино да не могу ту, где — како пружим ногу — везује ме одмах неко, зауздава и поткива.

Опасно је као муња. Опасно је као метак кад у мени вечно куња и мучи ме мој почетак. Зато бежим. Трчим. Тражим. Стварам зору кад је вече. Нек од мене живот учи и да тепа и да тече. Ја сам такво неко чудо што не уме ништа мало, па кад кренем — кренем лудо. нестрпљиво, радознало. . . Не зиам тамо шта ме чека у маглама издалека, ал' ако се и позлатим, ил' све тешко, горко платим ја ћу увек само напред.

Никад нећу да се вратим.

19

Page 18: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ПРОТЕСТНА ПЕСМА

Свашта умем. Стварно умем. Само — себе не разумем. Ја чувао, људи, овце тамо негде накрај света, мојој деци кајмак смета, лук им смета . . . Све им смета. Ја до школе пешачио и по киши и по снегу, моје кћери ко кнегиње, ко да се у свили легу: једном шмркну, двапут кину и беже у лимузину.

Свашта умем. Стварно умем. Само — себе не разумем. Ја крчио с оцем шуму. Плик до плика длан ми оспе. Моме сину — господину тешко и да ђубре проспе. Кад му мати нешто режи, мислим: женско па нек режи. А он: одмах купи ствари и од куће у свет бежи. Још ми жврља нека писма опроштајна, пуна бола.

20

Page 19: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Испаднемо пред њим криви ми и школа. Тражи новац, кука, моли, — нема чиме стан да плати, а ја шашав, па га пустим да се мирно кући врати.

И све дивно, дивно умем, само — себе не разумем. Све сам ово за њих стеко. Нико хвала није реко. Ко да морам да се зборам и да леђа вечно кривим због принчева и принцеза.

Ко да само зато живим.

А ја живим, јер се надам да ме и сад негде чека једна шума из детињетва и ведрица врућег млека, и тишина испод брега, и плав лепет птичјих крила, и огромне жуте звезде као што је моја била. Ал' путеви затрављени. Над њима се магле топе. Одавно су затрпане моје босе дечје стопе.

Ишао сам и ја у свет без режања, без бежања. Ишао сам да одрастем. Сад све могу. Сад све умем. Али шта ми све то вреди кад сам себе не разумем.

21

Page 20: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 21: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 22: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

БАСНА

Рода, одевена у костим од новог пролећњег перја, и један сасвим олињали, ћелави ђерам, ћаскали — стојећи на једној нози — и мудровали из досаде.

А знаш ли, казала рода, знаш ли да никад нећеш полетети, јер равно-душни се лињају, а крила расту само од превеликих жеља.

Ђерам оцеди кап воде с њушке и рече, жмиркајући лимено према сунцу: лако је вама, госпођо, кад сте удати за ветар, а ја сам се земљом оженио.

Поука ове басне изгубљена је у перју рода које су одлетеле.

24

Page 23: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

НАЈВЕЋА ПЕСМА

Небо је нешто бескрајно, огромно и широко, ал' ко од шале може да стане у свако око, јер око је веће и веће и највеће од свега, веће од града, од брега, веће од мога тате . . . У њему може да живи незнаних светова безброј. У њега птице долете. У њега путеви сврате. У њега уплове бродови. Догегају се куће и тргови. У њега дојуре аутобуси и дотрче сви моји другови. Јер око је као сто мора и још сто пута толико. Њега никада није пропешачио нико, ни опловио нико, ни облетео нико.

Једино ако мама у моје око дошета тад нема места за небо, за птице и мора широка, јер мама је већа од неба и већа од целога света, и већа од оба ока.

25

Page 24: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ТАТИНА ПЕСМА

Узалуд претураш прашњаве слике и тражиш мамине очи на њима. Нађеш их, али то није мама иако хартија на њу личи. Мама је за тебе нешто друго: то измишљено што се има тек сад кад живимо овако без ње у овој мушкој самачкој причи.

Не знам да ли ћеш моћи да схватиш: људи се роде, живе и сретну, и чини им се нашли су срећу и неку звезду истоветну. А после — звезда почне да рђа. И почну препирке ко је крив. И мама тати одједном — туђа. И тата мами — јадан и сив.

26

Page 25: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

И тону бракови ко трошне лађе и труну на дну туђих мора. И мама друкчије небо нађе, а живети се и даље мора (мада све на њу чудно -сећа: куд год се окренеш — њен је дах, и сањаш: ту је, на твом узглављу и нежна и брижиа у исти мах.

Веруј ми, било је у почетку дивног у мени и у мами. Зато прећуткујем све што је ружно. Ни ти ми ништа не говори. Ми ћемо упорно, ко два другара, живети макар заувек сами. Нећемо тражити лажне маме, јер праву не уме друга да створи.

И немој да ми туњаво шмркаш док тражиш између прашњавих слика. Мама — то није парче папира на ком се забели лепоте траг. Провири мало у огледало: познаћеш нешто од њеног лика као што и ја често препознам у себи неког ко ми је драг.

Ако се сретнете у животу, ти, који о њој сад бајку ствараш, обриши боре са њеног лица и немој да се разочараш. Знај: све се мења — па и маме. Згазе их године. Сјај им покраду. Ал' ти је, да би постао човек, у себи због себе чувати мораш измишљену и вечно младу.

27

Page 26: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

КАКО САМ УБИО ЈЕДНУ ПТИЦУ

Ј.

Једва сам успео да начиним ту птицу. Како нисам имао ничег сем песка, ја сам га поквасио у реци и поштено то обавио, јер умем такве ствари. Дан, исувише погнут, залазио је за брда натоварен обиљем љубичастог и сивог. Какво невероватно слепило, размиш-љао сам, посматрајући одлазак боја.

И рекох: моја питома птицо, ова река је једном већ била и ја је препознајем. Било је и то угасло сунце и онај предео према северу омеђен обрисима шума и мостовима у даљини. Па и вас, ево, правећи ту у песку, нисам створио хотимице, нити ми се ваш изванредни облик изненада догодио. Ви сте моја далека прошлост, лепа птицо, и враћате ми се сасвим природно, као што су ми, кад сам рођен, враћени зуби, пршљенови, радозналост или смисао за гавор.

А уистину: једва сам успео да је начиним. Испразнио сам јој небо, побио грабљивице и дао јој слободу. И махнуо сам за њом: одлетите и живите у висинама, моја птицо од песка, јер ви заслужујете такву праведну почаст!

28

Page 27: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

2.

Много касније, кад је поново сретох — то беше једног јутра кад се ветар пресвлачио из пурпурног у бело — била је сва у крви од ноктију до кљуна. Кружила је над реком и подмукло ме вребала.

Испрва, нисам је препознао. А онда рекох уплашено: шта је то, птицо неблагодарна? Она одговори рђавим гласом који је мирисао на месо: небо без господара врло брзо претвара се у блато.

Полако, рекао сам. Седимо и размотримо ствари. И заиста вам кажем: не устремљујте се на мене и не покушавајте да ми неопажено доспете кљуном до ока. Ја сам ваш творац и нисам вас томе наменио.

А птица рече: јаки се не намењују.

Човек сам и слабост ми је да будем заљубљен у своје дело. А ипак сам јој каменом смрскао главу. Мојој јединој птици. Сигурно непо-новљивој, па зато и најдрагоценијој коју сам икада имао. Јер уисти-ну: једва сам успео да је начиним. Од песка, ако сте то у стању да схватите. Од шаке обичног песка.

Но како сам по души достојанствен и благ, ја не дозволих да се на мени чита никаква жалост. Довољно стрпљиво опрао сам своје прљаве прсте и отишао обалом замишљен, па је тог јутра било углавном нејасно да ли се ја то однекле враћам или тек некуда полазим.

29

3.

Page 28: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ГОРКА ПЕСМА

Мој тата и моја мама никада нису имали девет, једанаест, или четрнаест година. Они су одмах рођени помало проседи и намрштени и нервозни, са милиoн неких неодложних послова, петљавина, и малих ружних свађа и пребацивања.

Они су вечно оговарали пријатеље и рођаке, рачунали како ће с платом до првог, јадали се, исповедали, куњали, па су им тако исклизнуле године детињства као сребрне рибе из руку.

30

Page 29: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Уместо да све на свету схвате неозбиљно, као паткасти ход месеца изнад кровова, као скакутање дрвећа на једној нози дуж булевара, као намигивање реклама у предвечерје, њима је чворноват и дрвен сваки тренутак живота: и љубав, и незроде, и она обавезна чаша вина суботом увече, и биоскоп недељом после подне, и новине, и плетиво . . . И мени их је понекад тако жао што никад неће разумети да можда једна обична нађена крпица може у нашој глави да личи на балску хаљину, да једна столица на којој се климатамо може да замени све лимузине и јахте, и да шака песка, ако хоћеш, вреди пет пута више него читава Сахара и мало воде на длану као сва мора света.

Мој тата и моја мама никада нису били деца и зато се можда тако мало разумемо у овим данима, данима којима ја тепам, певушим и чупкам разбарушене шишке, а они им доцртавају бркове, силом стављају наочари и надевају сувише озбиљна и уморна имена.

31

Page 30: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ДРУГАРСКА ПЕСМА

Ншнта ти не разумеш, мој најрођенији блесане, уображени принче кога је живот размазио. Да знаш колике сам ноћи узнемирене и бесане дрхтао крај твог узглавља, покривао те и пазио. Ти си за мене још увек парче тек рођеног меса. онај мусавко што вришти и целу кућу потреса.

Ја сам те, намћору лепи, научио да ходаш. Свима сам плаћао пиће кад су ти зуби никли. Ја сам ти дигао очи ка небу са прљавог пода — а сад смо се, одједном, један од другог одвикли као да ове што кажем заиста не разумеш и као да све што умем — ти трипут боље умеш.

У реду, височанство, ја сам те љуљао . . . купао. . . поносио се тобом .. . немуште речи срицао . . . И доста своје младости због тебе сам полупао, па кад је у свет требало — због тебе нисам се мицао,

32

Page 31: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

него сам сивкасто чамио, мој надувенко мили, да би твој живот вредео и дани ваљани били.

Данас кад рођендан славиш, све ћу свечане торте побацати кроз прозор на ужас родбине целе. Ти знаш: ја сам твој отац. Ми смо од оне сорте што не сме да задрхти кад одапиње стреле. Можда је помало доцкан, али све ћу ти рећи и другарски и тужно и грубо и срнећи.

Пропустио сам године. Испустио те из руку. Све твоје слабе оцене мољакањем сам решио. Вечито еам се свађао кад те други истуку. Био си моје најдраже и ту сам најтеже погрешио. Четрнаест ти је година и зар те стварно не вређа да стално за тебе подмећем и душу и главу и леђа?

Хоћу да јасно кажеш кад мислиш да будеш мушкарац. Зар треба и сутра да решавам све што ти одраслом фали? — Тата, шкриии у браку . . . — На послу . . . — Дај за џепарац . . . А ја ти и даље помажем, јер те и волим и жалим. Не честитам ти рођендан. Ми смо се узалуд борили. И стварали смо чуда, а ништа нисмо створили.

И ја ти данас дајем реч родитељску и мушку: ако не постанеш човек на овој тек започетој чаробној стази живота, — морам ти разбити њушку, макар ожењен био, макар у тридесет петој. Никад те тукао нисам — то за дечаке није. Ал' сутра, одрасли принче, видећеш како се бије.

33

Page 32: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 33: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ПЕСАК

Ову песму треба читати сасвим полако. Мало накривити главу, скло-пити очи и размишљати о песку пустиње који се таласа и просипа,

а ипак има своју повезаност и сигурност, јер нико га није ухватио да жури.

Наиђу ветрови, и он их утиша својом тежином. Пролази време и он га надживи и затрпа. Појаве се цивилизације и он им поравна трагове. Ето зашто се ова песма чита сасвим полако, са главом међу шакама, док се гледа у огромни глуви простор око себе и раз-мишља о стварима које нас чине јаким и дуговечним.

Само онај ко није ухваћен да жури, може се узвисити над почетком и крајем и постати владар једног предела, војсковођа једног сна, истраживач једне лепоте или ружноће ствари.

Други остају непокретни, побеђени и поданици.

35

Page 34: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ДРХТАВА ПЕСМА

Осећам: нешто у мени расте помало болно — помало бело, као да некакве збуњене ласте лете кроз моју главу и тело. Врте се. Престижу. Нешто траже. Од њих се на усни дах ужари. Ја не знам шта ћу, а мама каже: још си ти балава за такве ствари.

Осећам: нешто у мени прска као кад пупољак зенице шири. Зашуми некаква златна трска и неће под челом да се смири. Ту облог уопште не помаже. Душа се кикоће и крвари.

36

Page 35: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Нешто ме мучи, а мама каже: још си ти балава за такве ствари.

Онда ме закити презрело лето: два грозда — као две топле значке. Све ми у ребрима разапето. Све окренуто наглавачке. А све је ипак луђе и драже. Срце би пространства да озари. Плачем од среће, а мама каже: још си ти балава за такве ствари.

Природо, чуј ме: лагања нема! Ти бујај — ја ћу од тебе више! И нека широко у нама двема огроман ружичаст ветар дише. И лудуј, природо! Зри наопако! Само ми немир не поквари. Волим те што си заиста тако ко и ја балава за дивне ствари.

37

Page 36: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

УЗНЕМИРЕНА ПЕСМА

Шта ми знамо о деци? Можда толико само колико у дневнику неком потајно прочитамо, писмени за писма, плакате, новине и књиге бескрајне, а неписмени за снове и за дечије тајне.

Што прескачемо често онај лепи тренутах у смирај неког дана новембарског и ломног кад у детињем оку јави се златни белутак као груменчић нечег правог и тако огромног?

Мрштимо се на кћери, исмевамо их јавно, а срце нам се грчи кад их очеви туку, јер волеле смо и ми, наивно, ал' тако давно, и биле ћуркасто дивне и држале се за руку.

И наша љубавна писма била су као и ова збркана,

38

Page 37: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 38: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 39: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

невешта тако, а искрена зацело, са доста ускличника и пропуштеиих слова и неких смешних срца скроз прободених стрелом.

Шта ми знамо о деци? Да ли смо праве маме, или године сасвим детињство у нама дотуку, као да стварно нисмо рођене баш тако и саме из неког пољупца првог и првог стиска руку?

Нек поштоване роде на димњак комотно слећу. Оне су ту због априла, а не због нових беба. Ми децу нисмо пронашле У купусу и цвећу, ни куповале у радњи, нит су нам падала с неба.

Ми смо их рађале саме дрхтаво, болно и златно, зидале као звонике огромне, до неба сјајне, и усадиле у њих срца — да као клатно најаве прву љубав и прве трепераве тајне.

Да ли смо праве маме или о деци знамо тек то што у дневнику само потајно прочитамо, ко звезде што узалуд зраче лепоту истоветну и живе на истом небу, а никад да се сретну?

41

Page 40: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ВЕТАР

Ево како је било то са двојицом стараца. Могу вам рећи да је први од њих становао у џаку покрај путева и ништа га се није тицало. Једино је разумео говор ветра.

Заменимо се, рече му једног дана други, надалеко чувени старац, који је познавао тајну лепоте. Бићемо обојица богатији за по једну мудрост. То ће нам помоћи да се двоструко уздигнемо над људима.

Али старац из вреће само одмахну руком. Велики паметни човече, рече му он, чему тежи твој дух? Риба која се уздигне над водом, угушиће се у ваздуху. Вилин коњиц који се попне до облака, постаће плен ласте. Па и ја, ево, могао бих да се испнем до пла-нинских врхова и, тако узвишен над људима, боравим у светлости и ослушкујем ветар. Али ја морам да га чујем одоздо и зато станујем у врећи, у долинама где ветар има густину, боју и мирис, и где додирује препреке.

И рекао је и ово: моја мудрост нема далеке путеве. Она је само једна од обичних мудрости и ја је ослушкујем као свој део радозналости читавог човечанства. Тако смо праведно подељени: други ослуш-кују нешто друго за мене. Ти за мене ослушкујеш шта је у овом тренутку лепо и ја сам ти зато захвалан. Ако испустиш овај тренутак или се уздигнеш нада мном, изгубићу део лепоте који ми дугујеш и он ће пропасти у неповрат.

3. И ево, велики паметни човече, осмехнуо се на крају, ја бих могао

нестрпљиво, сад одмах, да изиђем из своје вреће и да се заменим са хиљаду мудраца. Са оним који познаје тајну кувања јаја или оним који познаје тајну пливања. Могао бих да видам, да градим храмове и читам прошлост из глинених таблица. Али ја тада више не бих имао довољно времена да слушам ветар. Умео бих од свега помало и тако постао узалудан.

42

2.

1.

Page 41: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Они се затим разиђоше. Старац из вреће још пажљивије наслони ухо на ветар. И тог дана је чуо безброј нових ствари. Чуо је угибање траве. Шаренило тишине. Мекоту птичјег лета. Био је то веома мудар старац, уверен да обогаћује земљу служећи јој, и да је једино тако на крају може и надвисити.

А баш ту се и преварио. Јер земља о старцима и не мисли. Земља мора да буде јака и вечна. Она се обраћа за мудрост само младима, од којих црпи снагу, срце и године. Обраћа се за мудрост још и рибама које се гуше у ваздуху. И опнокрилцима полуделим за облацима.

Она, зато, и нехотице надвисује све паметне. И вреба.

43

4.

Page 42: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

КОСМОНАУТСКА ПЕСМА

Ја не знам како то други са татом разговарају, ал' ми смо два мушкарца, — ми све мушки и решимо. Гледамо се у очи. Душе се широм отварају. Искрени смо кад ваљамо. Искрени и кад грешимо.

Јер никог другог немам сем тате, да му кажем сва ова зла и добра што ломе у мени кости и врло мало ми нуде, а све од мене траже, тврдоглавог и нежног на раскршћу младости.

Доста је ма и толико: једна шетња уз реку. Доста је рука у руци: тако се самоћа лечи. Истина, каткад мроз осмех и неке сузе потеку. а некад, опет, све бриге окопне и без речи.

Али добро је тако! Добро је што се сетимо да од живота украдемо две-три сопствене тајне. И чини ти се: ми шетамо, а ја и тата летимо по неком нашем свемиру у висине бескрајне.

44

Page 43: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Имамо своје комете и мртву прашину звезда. Имамо своја сунца. Планете. Маглине бледе. Ми смо два космонаута што су бржи од светлости мада се лагано гегају крај реке низ дрвореде.

Истине се пред нама љуште и саме отварају. Искрени смо кад ваљамо. Искрени и кад грешимо.

Ја не знам како то други са татом разговарају, ал' ми смо два мушкарца, па све мушки и решимо.

45

Page 44: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

ЧАРОБНА ПЕСМА

Видим те већ, истина — као у некој сребрној магли, али дивно те видим: на ногама ти чизме од седам миља, у руци Аладинова лампа; путујеш на оиом чудотворнем тепиху из Багдада и прелећеш све плаиине и мора и дижеш се високо према звездама.

Можда и не слутиш колико волим твоју тршаву главу, детињу главу која мирише на сапун и априлски ветар, главу у којој станују само боје високе, огромне и недостижне, главу која ће схватити даљине светлосних година, неразумљиве цифре и геометријске кривуље и храброст свемирских бродова што ће кренути сутра на нова незнана сунца.

Ја сам сва путовања протутњао у својој глави и ту су стали простори о којима и не сањаш: четири улице тамо и три овамо тако сам једном летео чак до Кумове Сламе; једна чаша пива у ресторану крај реке — тако сам бескрајно лебдео кроз удаљена сазвежђа; један обичан осмех и једно јесење вече — тако сам тражио нове, необичне галаксије.

Тако сам нашао и једну тиху мудрост од које расту крила.

Зато и хоћу само то да те замолим: прелети бесконачност и победи време и машту, али не заборави како се корача по земљи.

46

Page 45: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Додирни рукама нематерију, али не заборави како се корача по земљи. Буди велики небески фењерџија и пали метагалаксије, али не заборави како се корача по земљи. Јер срца су људска засађена ниско као купине ту где су свици једине звезде и очи једина сунца, ту где смо од себе начинили мали свемир, па ипак довољно бескрајан да се у њему изгубимо, далеки једни од других: ја далеко од тебе као Алфа Центаури, ти далеко од мене као Халејева комета.

Пронађи нове светове и изаткај им небо, подари им ваздух да могу да дишу и живе, али не заборави како се корача по земљи, јер морамо се сутра један другом приближити.

Четири улице тамо и три овамо, две чаше пива у ресторану крај реке и једне искрене очи и једно јесење вече, — то је пространство које хоћу да помирим од моје звезде до твоје.

47

Page 46: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 47: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 48: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

БУКВАР

Своју снагу измерићеш по томе колико си у стању да издржиш са-моћу. Џиновске рибе пливају усамљене. Ситне и збуњене са-бијају се у јата. Орао нема потребе да се упозна са неким другим орлом. Мрави су измислили народе. Семе највећег дрвећа бира чистине са много сунца, урагана и ваздуха. Семе папрати завлачи се у прашуме.

Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању да пребродиш тренутак. Јер тренутак је тежи, дужи и страшнији од времена и од вечности.

Page 49: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

РАСЕЈАНА ПЕСМА

Поред мене могу ветрови да грме. Поплаве да кипе. Куће да се руше. У мом оку расту необичне шуме. Необичне птице вире ми из душе.

Поред мене могу бизони да ричу. Возови да реже и ржу пожари. Ја то и не чујем, јер у мени ничу тог тренутка неке сасвим друге ствари.

Па видим кроз време. Кроз зид. И кроз снове. Живим сто живота замишљен и тих. И сам себе некуд из даљине зовем да пожурим тамо и стигнем пре свих.

Ударе ми чвргу. Подметну ми ногу. Ја одмахнем само и смешкам се меко. Јер сваког тренутка заистински могу да будем и овде и негде далеко.

Мени никад нико ништа неће моћи, јер унапред видим и унапред знам, и увек ћу зато у својој самоћи бити ту где роне и ту где се пењу, сличан звезди, цвету, води или стењу, јер целоме свету могу све да дам.

51

Page 50: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

НАЈМУШКИЈА ПЕСМА

Оставите ми на миру моје расејане дечаке, ви најјачи у разреду, најглавнији на улици, ви што све силом хоћете и ви што све силом можете. Оставите ми на миру моје смешне и смушене, моје дечаке са уским раменима и очима што жмиркају од кратковидости.

Знам, они обично падну ако се пењу на дрво. Видео сам, њихови кликери увек далеко промаше. Уверио сам се, они увек добију батине кад се потуку. Они нису за неке велике јуначке игре и ја вас молим: оставите ми на миру моје расејане дечаке.

Моји дечаци ходају као да лебде у ваздуху, седе у разреду дрвени и замишљени,

забоду нос у књигу и не чују шта их питате, али сваки од њих тегли у својој глави чудан и велики свет који ви можда немате, свет у коме су они највеће војсковође, највеће поглавице, највећи капетани бродова, свет у коме виде оштро као кондори,

имају широка рамена и пењу се на Хималаје и путују у Аустралију.

Свет који се продужује до онамо. И много даље од онамо.

52

Page 51: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Оставите ми на миру моје расејане дечаке, јер само оии могу сутра да нас одведу у необично, у немогуће, ако изнесу из глава те своје чудне светове и пусте нас да заједнички у њима живимо и ми са уским и ми са широким раменима, и ви најбољи и нај лошији кликераши, и ви најважнији и најневажнији у разреду.

Јер све на крају увене. И кликери, ако ниси знао, увену као трешње. Увену јака рамена и увену лепе игре. Увене детињство као да никад није ни било Остају само главе пуне чаробних светова који се никад не топе, који се никад не троше, који се разлиставају . . . разлиставају . . . из којих сутра расту нове велике шуме, нове велике прерије, нови бескрајни океани, нове фантастичне планете, из тих расејаних обичних детињих глава паметних само за тајанствено, за неизводљиво и чудно, паметних само за маштање.

53

Page 52: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

КАКО САМ УБИО ЈЕДНУ РИБУ

Деца имају обичај да кваре своје играчке, јер траже у њима срце. Ја сам био сиромашан као дечак и сам сам себи правио играчке, па сам у њих уносио највеће своје лепоте и снове што трепере као звона. Али копкале су ме живе ствари. Тако сам видео срце жабе и срце коња. Видео сам срце врапца. И срце човека, јер је био рат. Једино никада нисам видео срце рибе.

Чувао сам пачиће у шареној хладовини крај реке. Постоје рибе, видео сам то, које се роде у реци, одрасту у реци, заљубе се под мостом, ожене се под мостом, добију децу под мостом, одживе свој век под мостом, оду у пензију под мостом, умру под мостом и никуд даље од моста.

Постоје рибе које имају снаге и пливају против матице према извору. Раздиру трбухе о камење, рију њушкама кроз муљ, ако наиђу на слапове, оне се бацакају по обали, путују преко трња, пузе по трави, даве се у ваздуху и најзад ипак стижу тамо куда су кре-нуле. Унатраг. Никад их нисам питао чему све то, јер моја је радозналост у детињству била од сасвим друге врсте.

Постоје рибе које немају снаге. Млитаве су, пљоснате, беле као мој длан. Вода их однесе у море и удави у соли.

Али има једна риба, једна чудновата риба у шареној хладовини под врбом. Сатима стоји у месту, само се мало згрчи понекад, али не миче.

Аха, рибо, рекао сам јој, ваше орце хоћу да видим. А она се насмејала: не будите наивни, дечаче, рекла је. Па ја уопште немам срце, јер одавно сам га поделила другим рекама, морима, океанима, ба-рама, ко зна каквим црвенперкама, ајкулама, китовима или шара-нима. Ово овде што куца у мени, то је друга река, која тече против ове и не дозвољава јој да ме помакне.

Ви видите, каже ми она, ја се само мало згрчим понекад. Али јача сам од свих матица на свету.

1.

2.

54

Page 53: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Пружио сам руку. Није се опирала. Извадио сам је из воде. Покидао сам јој мека уста, распарао сам јој шкољком трбух и отворио је. Али нисам нашао ни орце ни реку у њој.

Шта је то, рибо лажљива, плакао сам, јер био сам дечак и све ми је требало пет пута објашњавати да бих ствари до краја разумео. Д а н а с . . .

. . . данас кад узалуд тражим своје орце, ја видим да га немам, јер одавно сам га поделио некаквим морима, рекама, океанима и ба-рама, ко зна каквим китовима, црвенперкама, ајкулама и сомовима. Ово овде што куца у мени није срце, него река, једна жилава река што тече против ових и ником не дозвољава да ме помакне.

Ви видите: ја се понекад само мало згрчим, али сад сам све разумео.

Трчим на обалу. Тражим шарену хладовину под врбама. И замислите шта видим! Видим: ту риба, тамо риба, свуда безброј риба што стоје у месту, само се понекад мало згрче, али матица им ништа не може.

Сад знам: могу и да ме склоне. Могу да ме утуцају маљевима у земљу или развеју ваздухом као маслачак. После мене ће увек постојати бар једна риба која ће, непомична тако и напрегнута, бити јача од свих.

55

4.

3.

5.

Page 54: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

РОЂЕНДАНСКА ПЕСМА

Ја МИсЛИМ да смо сви редом из неке љубави рођени, огромне, лепе и дрхтаве, налик на крошње зелене. После су дошле колевке, цуцле и зуби и остало, и ноћи кад смо кмечали, и пелене . . . п е л е н е . . . пелене.

Свеједно да ли су облаци јесењим небом тумарали, или је кошава била, или је мећава била,

56

Page 55: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 56: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 57: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

— ја мислим они су видели сва сунца кад су нас стварали. Зато је коса бебама мека и топла ко свила.

Ја мислим да су се волели и мислим да су замишљали најлепше усне за нас, најлепше око и длан. И желели су да будемо најбољи на овом свету.

Да ли се понекад упиташ: личиш ли на њихов сан?

Мама и тата су стари већ и кажу: љубав вене. А љубав њихова остаје и у нама се шири. И наставља се, наставља у неком новом шврћи што ће из нашег срца већ сутра да извири.

! !

59

Page 58: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

БЕСМРТНА ПЕСМА

Ако ти јаве: умро сам, — а био сам ти драг, овда ће и у теби одједном нешто посивети. На трепавицама магла. На усни пепељаст траг.

Да ли си уопште некад мислио шта значи живети?

Ко снег у топлом длану у теби детињство копни. Бриге .. . Зар има брига? Туге . . . Зар има туга? По мердевинама маште У младост храбро се попни. Тамо те чека она лепа, ал' лукава дуга.

И живи! Сасвим живи! Не грицкај као миш дане. Широко жваћи ваздух. Престижи ветар и птице. Јер — најзад — све кратко траје, одједном: насмејани у огледалу неком добију зборано лице.

Одједном на понеком углу вреба понека суза. Невоље на прстима стигну. Године постану сивље.

60

1.

Page 59: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Одједном свет, док ходаш, све више ти је узан и осмех све тиши и тиши и некако — искривљен.

Зато живи! Ал' сасвим! И ја сам живео тако. За пола века само столећа сам обишао. Признајем: помало луцкаст. Понекад: наопако. Ал' никад нисам стојао. Вечно сам ишао . . . И ш а о . . .

Стварно, да ли си каткада мислио шта значи умрети и где то нестаје човек, шта га то заувек иште? Немој ићи на гробља — ништа нећеш разумети. Гробља су најцрњи вашар и ружно позориште.

Ти ниси за такве театре где нема срца и ватре, театре без смеха и суза где влада млитави ред, где нема свађа и песме и нема аплауза и крај се зна унапред.

2.

Ево шта ће то бити: хиљаду шарених риба лепршаће ми кроз око. И земља ће ме скрити. И коров ће ме скрити. А ја ћу за то време летети високо . . . Високо. . .

61

Page 60: Miroslav Antic-Sasava Knjiga
Page 61: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

Зар мислиш да моја рука, колено, или глава може да буде сутра корен брезе, ил' трава? Да нека шарена тајна ил' неки луцкасти страх могу да постану сутра тишина, тама и прах?

Знаш, ја сам однекуд са звезда. Сав сам од светлости створен. Ништа се неће у мени угасити ни скратити. Само ћу, обично тако, једне случајне зоре мом неком далеком сунцу златних се очију вратити.

Зато сам за театре са много срца и ватре, театре смеха и суза где никад не влада ред, где има и свађа и песме и вриске и аплауза и крај се не зна унапред.

3.

Зато сам сасвим живео. јер то сам најлепше знао. Ако ти јаве: умро сам. — не веруј, ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао и осмех једини језик који на свету разумем.

63

Page 62: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало, да за мном остане нешто као лепршав траг. И зато не буди тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг.

Ноћу, кад гледаш у небо, и ти намигни мени. То нека буде тајна. Упркос данима сивим кад видиш неку комету да небо зацрвени упамти: то ја још увек шашав летим и живим.

Page 63: Miroslav Antic-Sasava Knjiga

САДРЖАЈ

6 ОДОЦНЕЛА ПЕСМА 10 К О Р Е Н 12 Л А Ж Љ И В А ПЕСМА 14 К М Е З А В А ПЕСМА 17 У С П А В А Н К А ЗА МАЛУ П Т И Ц У 18 Н Е П О В Р А Т Н А ПЕСМА 20 П Р О Т Е С Т Н А ПЕСМА 24 Б А С Н А 25 Н А Ј В Е Ћ А ПЕСМА 26 Т А Т И Н А ПЕСМА 28 К А К О САМ У Б И О Ј Е Д Н У П Т И Ц У 30 Г О Р К А П Е С М А 32 Д Р У Г А Р С К А ПЕСМА 35 П Е С А К 36 Д Р Х Т А В А ПЕСМА 38 У З Н Е М И Р Е Н А ПЕСМА 42 В Е Т А Р 44 К О С М О Н А У Т С К А ПЕСМА 46 Ч А Р О Б Н А ПЕСМА 50 Б У К В А Р 51 Р А С Е Ј А Н А ПЕСМА 52 Н А Ј М У Ш К И Ј А ПЕСМА 54 К А К О САМ У Б И О Ј Е Д Н У Р И Б У 56 Р О Ђ Е Н Д А Н С К А ПЕСМА 60 Б Е С М Р Т Н А ПЕСМА