ISSN 1800 - 5039ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 42Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор), Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Техничка припрема: Александар-Саша Самарџић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње. Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12.1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.

М. Михаило: БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА............................2С. Вујовић: УКРАЈИНСКА И ЦРНОГОРСКА ЦРКВА

НАСТАВЉАЈУ ДОБРУ ТРАДИЦИЈУ УЗАЈАМНЕ САРАДЊЕ ..........................................................................4

Б. Цимеша: ЦРНОГОРСКИ СВЈЕШТЕНИЦИ И ЊИХОВЕ СУДБИНЕ НАКОН УКИДАЊА ЦПЦ ..........5

Н. Аџић: ПРАВНИ АСПЕКТ УКИДАЊА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 1918-1922. ............................16

Ј. Пејовић: ЛЕГЕНДА ЈАЧА ОД ИСТИНЕ .......................21М. Ђорђевић: РАТНИ КРСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ ................23С. Зековић: АКТУЕЛНОСТ СВЕСРПСКОГА

ПРОГРАМА .....................................................................29З. Станојевић: ЦРНОГОРСКИ ШОВИНИЗАМ

ЈЕДНОСТАВНО НЕ ПОСТОЈИ ....................................31Р. Радоњић: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА

ЦРКВА - КУДА И КАКО ДАЉЕ? .................................33Р. Ротковић: АУТЕНТИЧНОСТ И СЛОБОДАРСТВО

ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ....................46Ж. Ђуровић: СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ -

МИРОТВОРАЦ ...............................................................52Б. Бориловић ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ О ЦПЦ ................54Н. Аџић: НЕКЕ БИТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ О

АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ ДО 1920. ГОДИНЕ .........57ПЕТРОВДАНСКО-ЛУЧИНДАНСКЕ

СВЕЧАНОСТИ 2011. Г. ..................................................62М. Михаило: ЦПЦ НЕ СМИЈЕ БИТИ СПРИЈЕЧЕН

ПУТ ДО ЋИВОТА СВ. ПЕТРА .....................................62М. Михаило: БОЖЈЕ ХРАМОВЕ ТРЕБА ОТВОРИТИ

ЗА СВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ ................................................63М. Иларион: ПОЗДРАВНА РИЈЕЧ НА СВЕЧАНОЈ

АКАДЕМИЈИ ..................................................................64ЧЕСТИТКЕ ...........................................................................67С. Вучинић: ЛУЧИНДАНСКИ СКУП ...............................68М. Врбица: ЛУЧИНДАНСКО – ПЕТРОВДАНСКЕ

ПОРУКЕ СА ЊЕГУША .................................................69

Б. Велимировић: АКТИВНОСТИ ЦРКВЕНОГ ОДБОРА ПОДГОРИЦЕ ..................................................70

Ж. Челебић: АКТИВНОСТИ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ ЦПЦ – ЦЕТИЊЕ .......................................71

ПАРАСТОС БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ ВЛАДИЦИ АНТОНИЈУ .................................................72

Д. Рашовић: ВЛАСНИШТВО НАД ЦРНОГОРСКИМ ЦРКВАМА И МАНАСТИРИМА...................................74

Н. Белада: ПРЕДСТАВНИЦИ СРПСКЕ ЦРКВЕ У СТРАЗБУРУ САМО КАО ТУРИСТИ............................76

ЗАНОВИЈЕТАЊЕ УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ О ДЕНАЦИФИКАЦИЈИ СПЦ...........................................77

„МОЛИТВА“ СРЕТЕНА ВУЈОВИЋА ...............................84ПРИЗНАЊЕ ЗОРАНУ СТАНОЈЕВИЋУ ............................85Н. Савковић-Вукчевић: ДИЈАЛОГ ПИСЦА СА

ИСТОРИЈОМ ...................................................................85С. Зековић: ТЕМЕЉИ УГРОЖАВАЊА И

ОСЛОБАЂАЊА ЦРНОГОРСКОГА ИДЕНТИТЕТА ...86В. Коњевић: ТРАГЕДИЈА У ШАХОВИЋИМА .................88Б. Цимеша У ЖИЛИШТУ СВИЈЕТА И КОЛИЈЕВЦИ

ВЈЕЧНОСТИ ЧУО РИЈЕЧ БОЖЈУ ................................91С. Вујовић: ВРЕМЕНА МАТА ГЛУШЦА .........................93С. Вуковић: ЦРНОГОРЦИ СУ ЈЕДНО, А СРБИ ДРУГО .95И. Јоксимовић: ПРВИ ЦРНОГОРСКИ ФИЛМ

У СКОПЉУ .....................................................................97И. Јоксимовић: ФОРМИРАН ОГРАНАК МАТИЦЕ

ЦРНОГОРСКЕ У МАКЕДОНИЈИ ................................97И. Јоксимовић: КОСТЕНИЈАДА У

МАКЕДОНСКОМ БРОДУ .............................................98М. Ражнатовић: ЦРНОГОРСКО-СРПСКО,

БОСАНСКО, ХРВАТСКО ДЕСТРУИРАЊЕ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ - УСТАВА ......................................99

В. Коњевић: ЦРНА ГОРА ЈЕ ЗА МЕНЕ СВЕТИЊА! .....104In memoriam: НИКОЛА-НИКО ВИДОВ КАПИСОДА ..111In memoriam: ВУКАШИН С. ДРАШКОВИЋ ..................112

ЗА БОЖИЋ 2012.

2

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

МИХАИЛОБЛАГОРОДНОМ НАРОДУ ЦРНОГОРСКОМ

И ХРИСТОЉУБИВОЈ ПАСТВИ АРХИЈЕРЕЈСКИ БЛАГОСЛОВ И СВЕТИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Драга браћо и сестре!

Рођење Христово које с правом назваше празником над празницима је свети дан испуњења Богом одређеног времена да у свијету престане казна Божја и наступи спасење и препород рода људског на земљи. Христово рођење, смрт и васкрсење је уништење смрти и дозивање вјечног жи-вота. Христос је вјечност која непрестано сија и обасјава сваког човјека који долази на свијет (Ј.Н. 1,9). Својим рођењем и васкрсењем Христос нас дарује јављајући се као хљеб живота који силази са неба (Ј.Н. 6,58) и са њим се хранимо. Хљеб живота са којим нас Христос храни примљен на Светој Еухаристији са вином и хљебом, као тијело и крв Његова знак је човјекове побједе над смрћу и вапаја за вјечним животом.

Без рођеног и васкрслог Христа као хљеба живота нема разлика између постојања и непостојања, живота и смрти, љубави и мржње.

3Рођење Христово је догађај којим се излива неограничена љубав Божја према роду човјечјему.

Спојено је небо са земљом и земља са небом а земни човјек учињен небеским анђелом. Рођење Хри-стово је празник отварања гријехом затворених рајских врата. Догађај којим је уништена клетва и успостављено блаженство, отклоњена неправда и подигнута правда, мир, љубав и сваки напредак на свијету. Свијет би пропао у великим грјеховима да не дође на земљу Спаситељ Исус Христос. Он не долази да спаси само човјека од човјека, народ од народа, већ све људе од сатане, сијача гријеха и смрти. Рођен у пећини Христос иде тамо куда га Небески Отац шаље на крштење у Јордану и на распеће на крсту да принесе себе на жртву за гријехе свијета.

Исус Христос бестјелесном љубављу роду љуцкоме, уреди дјело човјечјег спасења, осно-ва на земљи своју цркву и управи је на вјечна времена. Украси је светитељима, тајнама и огра-ди Божанственом и спаситељном својом науком. Син Божји прими на себе човјечје тијело да у људској природи упозна људе са небесима, са Творцем. Да природом свога Божанства освети при-роду љуцку, човјеку поврати првобитно стање како би се људи удостојили Бога и називали га оцем својим. И тако, примили усиновљење Божје по благодати и да по томе могу бити нашљедници царства небескога.

Управљајмо се, браћо Црногорци, по благодатној вјери коју нам је с неба донио Богочовјек, Господ наш Исус Христос. Останимо вјерни светом аманету наших предака, уздајмо се на помоћ Божју. Достојно прослављамо Бога и свако дјело и ријеч преузимајмо у име Божје, са љубављу у срцу и према људима и Богу. Чујмо глас Божји. Будимо достојни синови Божје цркве. Слушајмо ријеч Богом установљене хришћанске наше Свете Црногорске православне цркве. Испуњавајмо њене поруке, мајчинске савјете и мудрости и по њима се управљајмо. Не зазиримо од тога да се и нама отворе врата Божјих храмова које су наши преци градили како не би више били једини Хришћани на земљи који радосно „Христос се роди“ изговарамо, славимо и величамо по љутом мразу без крова над главом. И тако из године у годину, из деценије у деценију. Наше душе и срца, аманети наших предака а изнад свега, милосна и света ријеч Божја није нас тим путем упутила.

Све што чините, браћо Црногорци, предузимајте у име Божје! У љубави живите са својим ближњима, поштујте један другог, праштајте онима који вам неправду чине. Тежите увијек за оним што је вјечно а томе потчињавајте све што је тренутно и пролазно. Заповјести Божје испуњавајте. Чинећи такве дужности Хришћанске под благословом мира Христовим с неба донесеним достојно ћете прославити Бога. Припремићете тако међу собом мир. Мир који земљу с небом веже. Само тако примићете благодатни дар Божји који људима донесе Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Тај дар нека славе душе и срца наша. Нека га славе како би смо наставили свој пут напретка за добро и славу наше отаџбине, црногорског народа и цркве. Сви Црногорци у земљи и дијаспори славите рождество Христово које Вас оплемењује, уздиже ваше врлине и води у добро и напредак. Славите га са поздравом „Мир Божји“ који нам доноси Спаситељ наш Исус Христос. Нека му је слава у све вјекове вјекова. Амин.

Христос се роди!

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М И Х А И Л О

4УКРАЈИНСКА И ЦРНОГОРСКА ЦРКВА НАСТАВЉАЈУ

ДОБРУ ТРАДИЦИЈУ УЗАЈАМНЕ САРАДЊЕ

Поćета Архиепископа Которско-Приморског и Министра иностраних послова Црно-горске Православне Цркве, Господина Симеона, Патријарху Украјинске Православ-

не Цркве, Кијевског ПатријархатаПочетком овога мјесеца Ар-

хиепископ Которско-Приморски и Министар иностраних послова Црно-горске Православне Цркве, Госпо-дин Симеон посјетио је Украјинску Православну цркву и том приликом се срео са Патријархом Украјинске Православне Цркве, Господином Фи-ларетом.

Патријарх је овом прили-ком упутио најсрдачније поздраве Митрополиту Михаилу. Мишљење украјинских представника је било да би двије цркве због обостраних ин-тереса требале чешће размијенити међусобне посјете. За прву сљедећу поćету Митрополита Михаила и Архиепископа Симеона назначен је могући датум у поводу скорашње прославе Јубилеја а у вези са 50 годишњицом епископске службе патријарха Украјинске Цркве, 4. и 5. фебруара сљедеће године.

Украјинска црква је мишљења да би Црногорска право-славна црква требала бити позивана на све важније међународне скупове хришћанских цркава као пуноправан учесник.

У току свог боравка у Украјини, Архиепископ Симеон је посјетио и два црногорска студента који студирају на Кијевској духовној академији „Светог Арханђела Миха-ила“.

С. Вујовић

5ЦРНОГОРСКИ СВЈЕШТЕНИЦИ И ЊИХОВЕ СУДБИНЕ

НАКОН УКИДАЊА ЦПЦОд савезника у првом свјетском рату Црна

Гора је издана, продана и побијеђена стичући тра-гични ореа побијеђеног побједника. Велика завјера Версајским диктатом и насилничком и нелегитим-ном Подгоричком скупштином крунисана је не-станком најмање савезничке државе Црне Горе и ликвидацијом њеног – црногорског народа и нације, аутокефалне Црногорске православне цркве, аутох-тоне црногорске историје, културе и духовности. Злочин над Црном Гором почињен је via facti као међународни кримен. У његовој основи лежала је нова империјална подјела свијета и сфера интере-са и утицаја глобалних сила. Црна Гора се у таквом сценарију нашла као средство компензације. Збриса-на је јер у архитектури постверсајске Европе за њу није било мјеста на Медитерану и Балкану. У новој геополитици је санкционисан и изолован продор гер-манског „Drang nach osten“-а на исток и „Црвеног октобра“ на запад. Од свих европских држава само је Црна Гора платила тако високу цијену властитим нестанком. У науци је недвосмислено утврђено да је припојена Србији прије Подгоричке скупштине што констатује чак и др. Димо Вујовић у књизи „Црно-горски федералисти 1919-1929“, објављеној у Тито-граду 1981. године. Такође и то да је на сцени била пашићевско-пешићевска издаја и лом Црне Горе ради грубог и насилног присаједињења Црне Горе Србији под окриљем великих сила о чему су поред Антицр-ногорског комитета, Црне руке и других парамили-тарних институција свој дио посла одрадиле и до тог часа савезничке војске у првом реду Француска. Присаједињење је извршено путем бајонета, силе и преваре. Српски окупатор је користио сва средства водећи политику истрјебљења и зле крви. Спроводио је паклена правила и до тада невиђени терор који није на Балкану доживљен у крајевима и земљама под ранијом турском или аустро-угарском окупацијом.

Одговор црногорског народа на нестанак Црне Горе као државе и нелегитимне одлуке Подго-ричке скупштине био је оружани Божићњи устанак подигнут 7.1.1919. године. Он је довео до дубоких подјела у црногорском народу на зеленаше и бјелаше, на противнике и присталице насиља над Црном Го-ром и њеног утапања у Србију у којој ће дотадашња црногорска држава од 1921. г. егзистирати као једна од 33 административне обласне јединице под именом Зетска област. Црногорско свјештенство дијелило је судбину својега народа. И оно се подијелило око овог крупног и темељног питања судбинске важности за Црну Гору. Изразита и готово апсолутна већина црно-

горских свјештеника стала је у редове зеленашког, патриотског народно-ослободилачког црногорског покрета који је под слоганом „За право, част и сло-боду Црне Горе“ пошао у Божићњи устанак, а након његова слома у црногорски грађански рат, емиграцију и комитски покрет. Мањи дио сврстао се у против-нички, бјелашки, великосрпски табор. Поједини по-пови из њихових редова страдали су у крвавом об-рачуну између зеленаша и бјелаша. Један од таквих био је поп Крсто Радуловић, бивши посланик анти-уставне и нелегитимне Велике народне скупштине српскога народа у Црној Гори одржане у Подгорици 1918. године. Он је убијен од зеленаша у ноћи између 4 и 5.8.1919. године о чему пише „Народна ријеч“ у својем броју од 20.8.1919. године.

Након присаједињења Црне Горе Србији у јеку комитских борби и грађанског рата окупациона српска власт ради на укидању Црногорске православ-не цркве. У ту сврху као и у циљу стварања једне, „уједињене“ Српске православне цркве она је орга-низовала прву конференцију православних еписко-па 18 (31) 12.1918. у Сремским Карловцима, другу конференцију епископа од 11 (24) 5. до 15 (28) 5.1919. у Београду и трећу поново у С. Карловцима од 20.11. (3.12.) до 2/15.12.1919. године. На 4-ој конференцији проглашено је „Уједињење аутокефалне СПЦ на ступањ и положај Патријаршије“ о чему поред оста-лог пише и „Гласник српске патријаршије бр. 6. из 1920. г. стр. 84. и 85.

Одлуку о уједињењу, у ствари неканонском и насилном присаједињењу ЦПЦ Српској цркви донио је регент Александар Први Карађорђевић 17.6.1920. г. а објављена је у Гласнику уједињене СПЦ бр. 1. го-дина 1. од 1.(14.) 7.1920. године. О аутокефалности и присаједињењу аутокефалне ЦПЦ српској цркви ćедочи и томос Васељенског патријарха Мелетија IV и Св. Синода Васељенске патријаршије од 19.2.1922. године, број протокола 1148.

Тако је неканонски, насилно и нелегитимно нестала аутокефална ЦПЦ што је била посљедица не-станка независне, суверене и међународно признате државе Црне Горе.

У новим, окупаторским условима вјерно слободарској вишевјековној традицији црногорско свјештенство води оружану и политичку борбу за црногорску слободу и достојанство. Судбине бројних црногорских свјештеника носе својим биографијама сву трагедију тог мартирства и жртве за право, част и слободу Црне Горе и ЦПЦ.

6ЦРНОГОРСКИ СВЈЕШТЕНИЦИ У

БОРБИ ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ

У редовима патриотских црногорских свјештеника који су бранили црногорску државну, националну и црквену слободу и достојанство ис-тицали су се нарочито Иво Бан, Мирко Драговић, Илија Јовићевић, Богдан Бурић, архимандрит Ни-кодим Јањушевић, Илија, Мило и Петар Капичић, Павић Кековић, Филарет Копривица, протојереј Симо Мартиновић, Милош Турчиновић, Љубомир Николић, Ђорђије Милић, Петар Мијановић, Максим Павићевић, Марко Пламенац, Петар Вуковић, Петар Вујовић, Павле Рајковић, поп Лука Пекић и други.

Њихове биографије великим дијелом обрађене су у књигама познатог црногорског истори-чара Новака Аџића објављеним под насловом „Борци за независну Црну Гору 1918-1941“ том 1 и 2.

Поп Петар Мијановић био је прва црногор-ска жртва из редова свјештенства пала за највише идеале Црне Горе и ЦПЦ. Као противник насилног присаједињења Црне Горе Србији отрован је од ве-ликосрпских окупатора убрзо послије Подгоричке скупштине.

Архимандрит Никодим Јањушевић био је један од вођа Ровачке републике. Његовим благодарењем и Божјом службом посвећеном краљу Николи симболички је проглашена Ровачка репу-блика. Учесник је борбе за „Право, част и слободу Црне Горе“. Имао је и војни чин црногорског ко-мандира (мајора). Био је попут својих сабораца и у политичкој емиграцији. Из Гаете пут је водио многе у Америку. У САД су се формирале двије политич-ко-егзилантске групе и то Ј. Пламенца и Мила М. Вујовића предсједника тадашње Црногорске слобод-не странке сељака и радника. За то вријеме архиман-дрит Јањушевић у Бјут Монтани служи у црногор-ском храму и води кампању за обнову аутокефалне ЦПЦ. Амнестијом политичких противника датом од стране краља Александра Карађорђевића Јањушевић који се нашао на индексу прогоњених, сходно овом државном пропису одлучио је да се врати у земљу. О томе ćедочи и један акт из архива Југославије (Ми-нистарство вјера) В. Бр. М 082. из 1926. г. примљен 10.8.1926. г. којим се констатује да: „КАЛУЂЕР НИКОДИМ ЈАЊУШЕВИЋ из Озринића, 1918. го-дине био је у групи Црногораца, која се противила уједињењу и оваквом формирању наше Државе, од-метнуо се од власти и после извесног времена прешао је у Италију, а затим у Америку, где се и сада налази. И у Америци је извесно време наставио акцију у ис-том правцу. Сада моли да се ослободи свих кривица и свих правних последица и да му се дозволи повратак

у Отаџбину. Велики жупан Зетске Области извешта-ва, да молилац не одговара ни код суда ни код управ-них власти за какво кривично дело, сем одметања од власти, које је кривице амнестиран. Његово Високо-преосвештенство Митрополит Црногорско – При-морски препоручује ову молбу на уважење.“

Молба је уважена и Јањушевић је преузео свјештеничку дужност у оквиру Црногорско-при-морске митрополије СПЦ у Црној Гори у оквиру које је егзистирало и вјерски дјеловало црногорско свјештенство након 1920. године послије укидања ау-токефалне Црногорске православне цркве. Погинуо је у току II свјетског рата када је убијен од партизана.

Присталица краља Николе поп Иво Бан из Грбља истицао се у редовима патриотских црногор-ских свјештеника. О њему пише историчар Н. Аџић у тому 2. стр. 41. већ поменуте своје студије. За Бана ту Аџић вели да има утицаја на народ јер је Горњи Грбаљ углавном састављен од противника новоство-реног стања насталог српском окупацијом Црне Горе.

Замонашен у Острогу Јеромонах Василије до тада познат као Мирко Драговић (1891-13.5.1944.) професор теологије, главар ЦФС (зеленаша) члан Политичког одбора зеленашке странке и вођства под управом Крста Поповића истакнути је учесник и Пе-тровданског сабора 12.7.1941. године. Читав свој жи-вот посветио је борби за обнову независне Црне Горе. Био је познати писац, теоретичар и публициста. Више пута је награђиван за свој научни и публицистички рад. Истакнути је идеолог црногорског националног, државног и црквеног питања. У том контексту напи-сао је и објавио демистификаторску студију „Свети Сава није спаљен“ супротстављајући се светосавској идеологији и митологији СПЦ и то управо у вре-мену њене пуне агресивности на посрбљавању и денационализацији Црногораца. Његову биографију објавио је Н. Аџић у другом тому књиге „Борци за независну Црну Гору 1918-1941“ стр. 142-144.

Патриота и свјештеник аутокефалне ЦПЦ Илија Јовићевић и у Божићњем устанку и након њега истрајаво је залагањем за обнову црногорске државе и цркве. Учесник је Божићњег устанка. Због својег патриотизма и непоколебљивог карактера окупаци-оне власти су га утамничиле у подгорички затвор „Јусовачу“ (исто, 246).

Тројица Капичића, Илија, Мило и Пе-тар припадају реду најистакнутијих црногорских свјештеника – родољуба.

Капичић Илија (1860-1921) након Божићњег устанка емигрира у Гаету. Са Н. Јањушевићем чинодјествовао је приликом сахране Краља Николе у Сан Рему. Овај знаменити црногорски свјештеник умире у завичају у 62-ој години живота (исто, 1/250).

Капичић Мило (1882-21.5.1948.), професор теологије, завршио руску духовну академију у Каза-

7ну, свјештеник, мајор (командир) црногорске војске, учесник Божићњег устанка, био је и у Гаети члан Главног штаба црногорске војске. Учесник је руске револуције 1905. и црногорских ратова 1912-1918. У Казању је објавио студију „Аутокефална Црногор-ска православна црква“. Повратком из егзила, про-фесор је Цетињске гимназије, члан Главног одбора и једно вријеме потпреćедник зеленашке ЦФС (Црно-горске странке). Истицао се у интелектуалним кру-говима (исто 1/251-252). Значајна је његова одбра-на хришћанског морала од тзв. конзумеризма као и његова аргументована критика стаљинизма из 1938. године. У II свјетском рату подржао НОП.

Капичић Петар (1890-1957) црногорски свјештеник, учитељ, политичар, официр, учесник Божићњег устанка и политички емигрант у Гаети. У току II свјетског рата подржао НОП. Након рата био је једно вријеме предсједник Удружења православ-них свјештеника Црне Горе (исто, 1/252).

Свјештеник Павић Кековић (1897-1.6.1942) потпоручник црногорске војске, устаник, комита и зеленаш, богослов, одушевљени борац за независну Црну Гору, учествовао је у Божићњем устанку 1919. комитској борби, а био је међу црногорским емигран-тима у Гаети. У другом свјетском рату истакнути је припадник покрета Крста Поповића. Погинуо је у двобоју са партизанским борцем, касније народним херојем Југославије Филипом Јанковићем (исто, 1/258).

Филарет Копривица, учесник Божићњег устанка и Петровданског сабора, мајор (командир Црногорске војске) познати је борац за слободу и достојанство Црне Горе и ЦПЦ. Касније у току НОР-а подржао НОП. Након II свјетског рата кандидат за црногорско-приморског митрополита и члан Главног одбора за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену. Био је носилац ордена француске Легије части.

Протојереј Симо Мартиновић је истакнути црногорски свјештеник, патриота и борац за независ-ну Црну Гору. Био је у догађајима 1918. и касније као зеленаш а истакнути је главар зеленашког покрета К. Поповића. Иако је крајем рата подржао НОП његова зеленашка репутација није му омогућила да поста-не, као из истих разлога ни Ф. Копривици, црногор-ско-приморски митрополит па је обављао дужност архијерејског намјесника.

Поп Милош Турчиновић је прошао пут од војног свјештеника Катунске бригаде у ратовима (1912-18) до учесника Божићњег устанка, комитске борбе, а у другом свјетском рату једног од оснивача одбора „Народне слоге“ у Катунској нахији и њен главар заједно са свјештеником Ђорђијем Милићем. Овим одборима управљао је црногорски национал-ни покрет К. Поповића. Након II свјетског рата као

одушевљени присталица К. Поповића одметнуо се у комите и погинуо у борби са органима нове социјалистичке власти.

Љубомир Николић (1873-1934) поп ЦПЦ и црногорски официр, учесник је Божићњег устанка и Петроданског сабора. Устанички је и комитски вођа. Робијао је у подгоричкој „Јусовачи“ 1920 и 1921. г. а умро у родним Озринићима 1934. (исто, 1/416).

Свјештеник Марко Пламенац, устаник, зеле-наш и патриота борац је за независну Црну Гору 1919-1921. године. Био је као такав прогоњен од српског окупационог режима и утамничен у „Југосвачи“. (исто, 1/487).

Протојереј ЦПЦ Петар Ђуров Вуковић (28.2.1860-10.1.1944) је један од истакнутих бораца за право, част и слободу Црне Горе и ЦПЦ. Српске власти су му запалиле кућу 1919. г. као противни-ку Подгоричке скупштине. Његови синови Бошко и Илија били су познати црногорски прваци и комите. Умро је у 84-ој години живота спријечавајући бра-тоубилаштво између Црногораца у II свјетском рату (исто 1/350).

Међу црногорским свјештенством патриот-ског усмјерења истицао се Рајковић Павле као борац за Црну Гору и ЦПЦ. Учесник је Божићњег устанка а као борца српске власти су га хапсиле и прогониле. (исто, 1/498).

У редовима бораца – свјештеника за црно-горско достојанство истицали су се свјештеници Лука Пекић и Петар Вујовић као и многи други.

Посебно мјесто међу њима заузима Архи-мандрит Максим Павићевић (рођен 1863. г.) зеле-наш, борац за независну Црну Гору и аутокефалну ЦПЦ. Због својег истрајавања за највише црногор-ске идеале прошао је праву голготу. Био је устаник и борац за право, част и слободу Црне Горе и као та-кав злостављан од српских окупационих власти и од њих утамничен у злогласној подгоричкој „Јусовачи“. (исто, 1/449).

У Архиву Југославије налази се допис мини-старства унутрашњих дјела Краљевине СХС Мини-старству вјера о Архимандриту Павићевићу као ва-треном присталици краља Николе, Црне Горе и ЦПЦ, пов. Бр. 2411 од 15.3.1921. г. у којем се истиче:

„Начелник окр. Никшићког актом од 1. ов. мес. Пов. Бр. 198. доставио је овом Министарству сљедеће:

На унутрашњи акт част ми је дати следеће мишљење о архимандриту Павићевићу.

Г. Павићевић је познат као најоданији при-сталица Краља Николе, и као врло поверљива лич-ност одметника и свих против државних елемената.

Он је био оптужен као сучесник – управо интелектуални извршилац – у убиству Јова Бајовића

8председника општине Жупске и народног Посланика који је убијен 1. априла 1919. године близу манастира Св. Луке у Жупи.

Кад је иследни судија дошао ради увиђаја и истраге Павићевића је ставио под стражу. Но, Павићевић је кроз прозор са горњега спрата искочио и побегао кроз шуму, где се придружио одметницима; али га је патрола стигла и ухватила због тога је дуго био у притвору окр. суда а сада се налази у слободу.

Г. Павићевић је одвише месеци опет старе-шина манастира Св. Луке, са тог места опет може и хоће да бушкара и води антидржавну пропаганду. Ја нећу само њега да кривим за исходе избора у општи-ни Жупској где су комунисти добили 444 гласа а све остале листе непуних 20 гласова; али с правом могу рећи да је он томе главни кривац, јер је то била једна од најпоузданијих и најагилнијих општина за народ-но јединство.

Ја сам га предложио за премештај у старе границе Србије због тога, што тамо не би могао ште-тити, а ја бих се ослободио једнога од најопаснијих и најугледнијих агитатора и присталица ex Краља Николе.

Ја и овом приликом пледирам за премештај јер налазим, да је то нужно и да би донело користи.“

Поред ових својом патриотском улогом исти-цали су се и други црногорски свјештеници. Њихове животне судбине и биографије још нијесу темељито научно истражене, презентиране и верификоване ни стручној, ни широј јавности. Ради освјетљавања њихове улоге у историји Црне Горе и ЦПЦ позивамо све заинтересоване читаоце „Лучиндана“ да нам се јаве документима, биографијама и фотографијама на ову тему.

Овај чланак отуда и зато има и улогу позива заинтересованима да заједнички расвијетлимо овај дио црногорске историје.

Након нестанка ЦПЦ и аболиције црно-горских свјештеника који су пружили оружани от-пор нестанку Црне Горе као државе и аутокефалне ЦПЦ, они су се укључили као и преостали црно-горски клир у свјештенство Црногорско-приморске митрополије СПЦ у Црној Гори. Нову фазу у њиховој борби представљало је супротстављање терору и не-правди великосрпских власти које су све урадиле да црногорским свјештеницима погазе и убију морално достојанство, свјештенички дигнитет, људску и црно-горску националну част као и материјални положај деградирајући их на ниво слуга и проćака. Зато је као одговор на такве људског достојанства недоличне мјере и великосрпски режим услиједио црногорски свјештенички покрет отпора насиљу београдских и светосавских и великосрпских хегемониста и асими-латора.

ЦРНОГОРСКО СВЈЕШТЕНСТВО И РАЗВРСТАВАЊЕ

- НЕПОБИТНА ПРАВА ЦРНОГОРСКОГ СВЈЕШТЕНСТВА НАКОН 1918. ГОДИНЕ –

Свјештеници у Црној Гори до 1901. годи-не имали су права на мале дохотке од сиромашних парохијана и право на бир и право на неке мале на-граде за разне црквене обреде. Биће лако појмити да су ови приходи били мали, јер су парохије биле мале а парохијани уопште сиромашног стања.

Године 1901. донесен је Закон о фонду за издржавање изнемоглих свјештеника и ђакона и њихових удовица и ђеце. Овај фонд су састављали: улози, завјештаји итд. а из њега се је давала помоћ – у виду пензије свјештеницима, односно њиховим удовицама и ђеци. Дакле, тешке материјалне при-лике свјештеника и њихових породица нагнаше мјеродавне државне факторе, да донесу овај закон. Но, све се више увиђало, да са овим средствима није могуће задовољити правду и битне материјалне по-требе свјештенства. С тога је држава црногорска узе-ла на себе старање о њима. Тако је донесен 31.8.1909. године Закон о парохијском свјештенству. По чл. 6. овог Закона парохија по правилу може имати највише 400 домова, а најмање 200.

Чланом 18 и 19. овога закона одређују се пла-те свјештеницима, чл. 18. гласи: „Основна је плата парохијског свјештеника 960. перпера – повишица има 6 по 240 перпера, које добија на крају сваке 5 године тако, да на свршетка 30. године службовања плата му износи 2400 перпера.“ Чл. 19. одређују се додаци варошком свјештенству, уз основне плате.

Плате се свјештеницима издају из државне касе – чл. 20. гласи: „Парохијско свјештенство прима плате, повишице, пензије као и додатке из државне касе“.

Уз ове плате свјештеници имају право по чл. 22. и неке наплате од парохија за вршење дужности, које су тачно набројане, али је то доста мали приход, с обзиром на мале и сиромашне парохије.

По чл. 26. свјештеници добивају пензију из државне касе – овај члан гласи: „Парохијско свјештенство добија пензију из државне касе по за-кону о чиновницима грађанског реда“. А по чл. 27. истог закона удовице и ђеца умрлих свјештеника добивају пензију опет из државне касе – из општег чиновничког фонда.

По чл. 28. урачунавају се свјештенику, који ступи у државну службу, године парохијске службе у указне.

По чл. 40. и 48. имају сва права православ-них свјештеника и свјештеници римокатоличке вјероисповијести.

9За свјештенство муслиманске

вјероисповијести закон ништа не говори.Овим законом прописана је стручна спрема

за свјештенике – средња стручна спрема, а прелазним наређењима регулишу се и права оних свјештеника који те спреме немају (нешто су им права мања у по-вишицама плата).

Па и закон о чиновницима грађанског реда од 1914. г. увршћава свјештенике у остале групе државних чиновника (чл. 23.).

Према свему изложеном свјештеници у Црној Гори спадају у ред државних чиновника са правом на плату и пензију. За њих постоји специјални закон, још из доба државног уређења и државног жи-вота Црне Горе, који је регулисао та њихова права, а који није другим законом замијењен.

По том закону, за свјештенике се тражи, као и за учитеље основних школа, средња спрема. Из тога сљедује, да треба – начелно узев – свјештенике у Црној Гори уврстити у ону групу државних чинов-ника по новом закону у коју су уврштени или буду уврштени учитељи основних школа. „Молимо г. Ми-нистра вјера Краљевине СХС да изволи усвојити наш предлог из наведених разлога правичности“, исти-цали су у својим апелима српској власти црногорски свјештеници.

И поред свега овога Министарство вјера дозвољавало је да Комисија при Министарству прав-де одбија њихово разврставање по новом закону и од овога, прави велико и компликовано питање.

„Нека јавност зна да Министарство вјера управља ево 6 година од 1918. г. над свјештенством Црне Горе чија права и организацију из периода до 1918. г. још не зна, или боље речено неће да зна, јер оно има, као што се види из цитиране представке свој позитиван закон који није до данас суспендован, нити другим замијењен.

Лијепа хвала и награда борцима и мучени-цима! Ово морално понижење и материјална биједа теже нам пада на душу што се, из неких примјера даде. Нажалост, закључити, да је извор овој неправди трпљивост, нијесмо се надали, да ће наше стрпљење злоупотребљавати и стечена права газити“, истицали су црногорски свјештеници у својој борби за људска и свјештеничка права како је томе о аргументовано писала „Црна Гора“, 14/V/14.3.1924/1.

СВЈЕШТЕНИЧКО ПИТАЊЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Српској окупационој власти било је мало што је укинула ЦПЦ и насилно и неканонски је прикључила Српској цркви, већ је предузела све да прво материјално, а потом морално деградира,

обезвриједи и понизи црногорско свјештенство. Тај зли наум српске окупационе власти намјеравале су реализовати лишавајући њиме национално и државно обесрпављени црногорски народ својег свјештенства. Жељеле су, у ствари, да црногорском народу којему су одузели национално име, слободу и достојанство као и државу Црну Гору, одузму потпуно душу доводећи му за свјештенике српске попове како би га потпуно духовно раскоријенили. Таква окупациона политика била је само дио интегралне великосрпске окупа-ционе политике спроведене од стране београдских централиста и окупатора према Црној Гори и Црно-горцима. Та је политика имала свој интегралистички окупациони карактер. У оквиру те политике српска окупациона власт и асимилаторска и империјална СПЦ је претварала Црногорце у кметове и чивчијско робље. Упркос Закону о аграрној реформи, црно-горске слободне сељаке, вјековне арендаре на ма-настирским добрима дотадашње аутокефалне ЦПЦ претварала је у кметове и подложнике. Њиховим претварањем у чивчијско робље спроведен је у дјело средњевјековни српски, а преко њега из вјековима потчињене Османлијама Србије, турски окупациони систем ропства односно ропског кметства. Циљ овак-вих мјера окупационе политике светосавске СПЦ био је да изврши асимилацију и денационализацију Црногораца у Србе и пауперизацију вјековног сло-бодног црногорског сељаштва као најбројнијег де-мографског агрегата у црногорском народу и нацији. Кроз однос према манастирским добрима и положај арендара, до тада слободних црногорских сељака огледао се сукоб државног и црквеног, српске власти и покореног црногорског народа у економском, наци-оналном, друштвеном и црквеном смислу. Црногор-ско сељаштво кроз позицију арендатора добило је мо-ралну и идејну заштиту од црногорског свјештенства. Црногорско свјештенство стајући у заштиту свијех арендатора, односно пастве, тврдило је, да оно што је укинуто у прошлости, а то су феудални односи у црквено-економској сфери, не може се обновити у садашњости и то још упркос важећој правној ле-гислативи спроведене аграрне реформе. Читав ком-плекс ових питања преламао се кроз Уговор између Цетињског манастира, сада већ инкорпорираног у својински систем окупационе СПЦ и Цетињске оп-штине. Правно је доказано од правног ауторитета свјетског гласа др. Живојина М. Перића, великог пријатеља Црне Горе, црногорског народа и ЦПЦ да тај Уговор нема правне вриједности као противан Yus imperativumu, а Цетињски манастир би изгубио dominium eminens. Тиме би убаштињени баштиници били лишени плаћања надокнаде. Кроз ово питање преламале су се тешкоће у уређењу аграрних односа и огледале се у томе како од држалаца и уживалаца

10постати потпуни власник без феудалних терета.

У склопу интегралне великосрпске окупаци-оне политике терор окупатора над црногорским на-родом огледао се и у егзодусу Црногораца, припре-ми и дијелом спроведеном њиховом депортовању и расељавању из матичне Црне Горе у Македонију, Ко-сово и Метохију, Војводину и Славонију у Хрватској, што је била суштина нове казнене денационализа-торске политике. О томе је писао лист Црна Гора у броју 30 од 10.3.1924. г. на страни 2. Истом контексту припада систем варања и подвала Црној Гори и Црно-горцима (виђи „Народна ријеч, бр. 78 од 21.11.1923. стр. 1.) те увођење тзв. српског кулука као драконске мјере уведене из Србије у покорену Црну Гору као акт некадашњег турског управног система из доба јањичарства (Исто, 76/V/10.11.1923./2.).

Вршена је редукција свечева, црногорским свјештеницима укинуте су пензије и извршена је пљачка свјештеника на коју је указао поп Богдан Вуковић у својој представци од 1.7.1924. г. објављеној у „Слободној мисли“ број 96 од 14.7.1924. године (стр. 3.).

Посебну дискриминацију према црногор-ском свјештенству након укидања аутокефалне ЦПЦ реализовао је светосавски министар вјера у влади Краљевине СХС, у ствари, Велике Србије, ради-калски првак и српски поп, др. Воја Јањић. Он је црногорским свјештеницима укинуо статус држав-них чиновника који им је традиционално припадао. Укидајући им тај статус у склопу српске окупацио-не асимилаторске политике желио је да их потпуно удаљи из цркве како би у новонасталој Црногорско-приморској митрополији СПЦ са центром на Цетињу умјесто Црногораца службовали Срби из Србије или Срби – пречани. Био је то дио асимилаторског концепта који је предвиђао нестанак Црногораца. а нестанак Црногораца био би олакшан искључењем црногорског свјештенства из цркве. Јер, док су гођ црногорски свјештеници у Црногорско-приморској митрополији СПЦ постојала је бојазан од њихове акције на обнови своје матичне, историјске, доми-цилне и свете ЦПЦ.

Поп Јањић превео их је у најнижу категорију слугу и услужног особља лишене части и достојанства. Још један мотив био му је тај, што црно-горско свјештенство није положило и намјеравало да положи заклетву краљу Петру која је потврдила статус Црне Горе као војно окупираног подручја. Неполагање ове заклетве повлачило је и губљење ста-туса државног чиновника. Црногорско свјештенство се бранило тезом да је положило заклетву Богу, а како је Бог изнад краља друге земље оно није у обавези да се поново заклиње. Осим тога једна заклетва, у њиховом тумачењу, искључивала је другу.

Отпор црногорског свјештенства окупа-ционом систему српске окупације кристализован је у свјештеничком штрајкачком покрету чији је формални исказ био залагање свјештеника за свој материјални и статусни положај у друштву и новој државној цјелини усмјерен против њихове даље пауперизације, просјаштва и сиромаштва, а суштин-ски се огледао у акцији црногорских клирика против свих видова духовног раскорјењивања и националне денационализације Црногораца.

ШТРАЈК ЦРНОГОРСКИХ СВЈЕШТЕНИКА ИЗ 1920. ГОДИНЕ

Одговор црногорско свјештенства на терор над њима и црногорским народом био је штрајк кли-рика из Црне Горе покренут 1920. године. О њему један црногорски свјештеник у Народној ријечи број 56 од 8.12.1920. године пише:

„Свештенство Црне Горе бројило је и броји се између најзаслужнијих синова ове земље.

Кад год је потреба изискивала они су са крстом и мачем у руци водили очајну борбу за очување свете вјере и златне слободе.

Они су живи примјер давали, како треба све – па и свој живот жртвовати за отаџбину.

Они су на достојној висини остали у сва вре-мена.

Поред свих заслуга, учињених у свима про-шлим временима, као и у данашњим, свештенству Црне Горе, свим досадашњим уредбама Министар-ског Савјета, о наградама чиновништва, се одузима законско право. – Шта ваше, не сматра се ни као чи-новништво!

Поводом тога свештенство Црне Горе, саста-ло се је на дан Св. Арсеније, 28. окт. Т.г. (по ст. кал.) у Подгорици, и пошљедњи пут затражило је од г. Ми-нистра Вјера, да се свештенству поврати законско право, као државним чиновницима.

У Црној Гори постоји закон о парохијском свештенству од 1. јану. 1910. год.

Свештенство у Црној Гори до 1918. г. трети-рано је као указно чиновништво свештеничког реда. Прима плату, пенсију и повишице из државне касе (чл. 20. з.о пар. свештенство; као и остали државни чиновници грађанског реда (чл. 26. гр. закона). дакле они су чиновници.

Према томе свештеници имају право свих доходака као и остали државни чиновници.

Они су људи, којима је потребно живјети, а који се никаквим другим послом не смију бавити осим свештеничким.

Они морају бесплатно вршити све радове предвиђене у чл. 21., радње које су плаћене у држава-ма гдје нема закона о свештенству.

11Према свему наведеном, с правом тражимо,

да нам се даде законско право, као осталим указ-ним чиновницима, иначе под таквим понижењем немогуће нам је вршити своју свету и узвишену дуж-ност.

Не удовољи ли се нашем праведном захтјеву, народе, немој нас узети за виновнике, што те напуш-тамо, и што ћеш остати без парохијских свештеника, већ ти сам оцијени ко је виновник!“

Режим је одговорио у наредном броју истог листа одбијајући свјештенству право на штрајк и по-буну и то са тоном дубоког омаловажавања:

„Нас парохијане више би занимало, да је тај слуга божјега храма и посланик Господњи на земљи, говорио о томе: да су његови другови напу-стили и затворили цркве, оставили да умиру некр-штена новорођенчад и да се сахрањују без свеште-ника њихови парохијани, те да позива на рад своје другове, него што нам се у поменутом чланку обраћа са сљедећим ријечима: „Народе, немој нас узети за виновнике, што те напуштамо и што ћеш остати без парохијских свештеника, већ ти сам оцијени ко је ви-новник.“

Напосљетку, зашто наши пречасни оци не кажу: „штракујемо“, како се данас тај израз у цијелом свијету употребљава, кад се напусти јавни рад, већ то избјегавају, као да мисле, да их нећемо разумјети.

Овај поступак наших свештеника морамо ми парохијани најоштрије осудити, јер га сматрамо као једно недозвољено оруђе и средство, којим се не смије служити ни један државни чиновник,а најмање свештенички ред.

Штрајк је једно недозвољено средство, које не припада по закону ни једном друштвеном реду. Па кад је тако, то средство најмање може бити дозвољено свештеницима.

Напосљетку, наша служба није исте приро-де и није скопчана са одговорношћу и посљедицама: једног полицајца, официра, судије, љекара и т.д., већ сасвијем друге природе.

Ви нас већ десет дана хладнокрвно посма-трате, како без прописаних обреда сахрањујемо на вашим очима, својих парохијских свештеника, своје миле и драге, и ако ће те ви за све ово вријеме ва-шег недозвољеног штрајка, напосљетку примити припадајуће вам принадлежности.

У Подгорици је прије неки дан Пјевачко друштво сахранило једног мртваца, а парохијски свештеник ко зна гдје је био и шта је радио за то вријеме! Свакако бацао се дрвљем и камењем на над-лежне: за то што и њему није дато „бериво“ као и другима!

Свештеници штрајкују, и ми им поричемо право на штрајк, осуђујући тај њихов поступак!“

Како свјештеничко питање у Црној Гори није ријешено сем нешто паушално и дјелимично, рјешењем лишеним рјешења, штрајкачки покрет је настављен новим генералним штрајком.

ШТРАЈКАЧКИ ПОКРЕТ И ШТРАЈК ЦРНОГОРСКОГ СВЈЕШТЕНСТВА ИЗ

1924. ГОДИНЕ

У терору над свјештенством Црне Горе и црногорским клирицима као државном пасторчету Велике Србије, односно Краљевине СХС писао је угледни црногорски протојереј Симо Мартиновић, борац „За право, част и слободу Црне Горе“. Он је ис-такао да црногорско свјештенство лишено своје ма-тичне ЦПЦ обуставља рад штрајком од 31.5.1924. г. Даље је навео да оно обуставља рад са државом СХС (Великом Србијом) али не и са својим црногорским народом.

У једном сачуваном документу из тог време-на Мартиновић наводи:

„У 14. броју „Црне Горе“ из 1924. године објављена је представка народних посланика којом се тражило да се црногорско свјештенство разврста по новом чиновничком закону, будући да ово спада у ред државних чиновника по свом позитивном закону.

Г. Министар Јањић је успио те је комисија за разврставање при Министарству вјера разврстала црногорско свјештенство и свој рад послала комите-ту министара на санкцију.

..... Комитет Министара имајући у виду при рјешавању овога питања србијанско и војвођанско свјештенство којима нити је било нити је данас у рачуну, да буду државни чиновници код онако бо-гатих сесија, одбило је потврдити комисијску од-луку за разврставање с мотивацијом да црногорски свјештеници у Црној Гори нијесу државни чиновни-ци. Не обазирући се на члан 23. Закона о чиновни-цима грађанског реда у Црној Гори, а у вези са чл. 20. и 26. Закона о парохијском свјештенству, по коме се свјештенство пензионише на терет државне касе као и остали државни чиновници грађанског реда и ставља га у групе државних чиновника!

Ова одлука гази позитивни закон и стечена права која црногорско свјештенство неће жртвова-ти док чује глас свога народа којему служи. Зар је мала жртва била: толерирати гажење свога закона за читавих 5 година. Али, нажалост, мјесто фале свјештенство добија у најосуднијем моменту по своју егзистенцију, најосјетљивији удар, јер у времену кад и послужитељи добијају благодат новог чиновничког закона, нама се не признаје стечено право државних чиновника!

Свјештенство не жали, што се у тражењу

12ових својих права није служило уцјеном, но се радује што није пало у такво искушење већ је стрпљењем и гладовањем и голотињом дало доказ да стално пред очима има свијетле слике својих претходника који су били и духовни и свјетовни вође великих родољуба ових наших гора.

Материјална биједа и морално понижење толерирано је искључиво из ових обзира и још би свјештенство трпјело, да ово питање није дефини-тивно и негативно ријешено. Што више финансијски одбор одбио је уредбу, којом је г. Министар хтио олакшати материјални положај свјештенства.

Након овога, свјештенство је констатовало, да је стрпљењу крај, да је догорио луч до ноката, те је упитало само себе: који пут да одабере?

Одговор је прост!Пошто нас државни фактори не сматрају

државним чиновницима не преостаје свјештенству ништа друго него се обратити самој цркви и престати вршити све оне функције које га као чиновнике вежу за нову државу и одрећи се мизерне плате, коју, по мишљењу комитета министара, прима из државне касе као милостињу.

Милостињу нећемо примати, јер би ми свјештеници сами ишли противу нашега угледа и достојанства.

Кад су сва легална средства исцрпљена и кад је понижење достигло крајње границе над оно-ликим бројем представка о оправданом и законитом нашем захтјеву – црногорско свјештенство је на сво-ме збору, одржаном на Цетињу 31. маја по старом, а по саслушању својега делегата, који је ради овога питања био у Београду, дошло са болом у души до на-ведених констатација и донијело сљедећу резолуцију:

Да од данас, 31.5.1924. године, обустави сва-ки даљи административни рад са државним надлешт-вима, а да ограничи своје функције искључиво на црквене обреде у народу, да свјештенство аналогно томе, у будуће не прима из државне касе плату и при-надлежности у државном износу и да путем својих среских намјесника предаде среским поглаварима све свјештеничке књиге – регистре.

Свјештенство са болом у души објављује својим драгим парохијанима и осталој јавности ову своју резолуцију и наглашава, да ће, и ако се налази у средини најсиромашнијег народа нове краљевине, остати вјерно своме народу са којима је од вајкада, дијелиће и зло и добро, заједно сарађивати на развијању националне идеје и чувању златне слободе у овим светим горама.

Дакле, и у најтежим околностима по своју егзистенцију свјештенство Црне Горе, поступа по ријечима Св. писма:

„Пасите стадо Божје, које Вам је предато и

надгледајте га, не силом, него драговољно и по Богу, нити за неправедне добитке, него из добра срца; нити као да владате народом, него бивајте угледа стаду“ (Петр. 5,2-3).“

Након друге конференције црногорског свјештенства у јесен 1924. њен делегат, свјештеник Петар Хајдуковић однио је захтјеве своје браће у Христу Министру вјера и Министарском савјету.

Одобравањем главним захтјевима штрајкача из редова црногорског свјештенства штрајк је обустављен. Тако су након пуних 5 го-дина борбе за своја погажена права црногорски свјештеници однијели моралну, политичку и фак-тичку побједу и повратили достојанство позива и угледа наговјештавајући да ће црногорски духовници и у будуће предводити свој народ у борби за бољу будућност и властито национално ослобођење.

СУДБИНЕ ЦРНОГОРСКИХ СВЈЕШТЕНИКА У СВИЈЕТЛУ

ЊИХОВА ОТПОРА ВЕЛИКОСРПСКОМ ТЕРОРУ

У „Слободној мисли“ у број 183. из 1927. године на другој страни у тексту „Манастирска добра“ дат је приказ злоупотребе и недозвољене експлоатације над црквеним имањима из пера једног непотписаног свјештеника. У тексту се поред оста-лог истиче:

Поред Шавника налази се имање ман. Бијоског Кошце који се даје под аренду Шавнича-нима. На имању је било и шуме коју је војска иско-ристила сву за њене ратне потребе. Умјесто да по-дигну и очувају нову младу шуму управљачи имања из СПЦ дали су Милутину Томићу нар. посланику да је посијече и сагори клачине за кућу коју прави у Шавнику. Ово је учињено против воље арендатора имања, само да би се учињела помоћ „хероју“ колу-барском, те да му се да начињети кућа. До сада су мање помоћи, давате сиромашнима а сада народ по-сланицима који немају фамилије и који подижу дво-спратне куће, јер су на великој сили. Незна се још ко је Томићу одобрио да сијече ову гору, али мислимо да консистација земљишта и нестојетељ сам и арен-датори неће допуштит да се гора исјече, јер у том случају ми ћемо општином и код Министарства вјера покушати да спријечено ово сулудо газдовање ман. добром и да заштитимо интерес оштећених.“

Исти лист обавјештава јавност за случај Острога. Говорећи о овој црногорској светињи апо-строфира се како су свете просторије манастира и школе у њему девастиране и коришћене за магацин кожа подгоричких касапа. Спроведена је од стра-не светосавске СПЦ груба девастација и других

13црногорских светиња. На удару је посебно био ма-настир Морача. Такође и црква Св. Ђорђија у селу Међужваљи у подножју Пирлитора. У храм поп до-веден из Србије отворено је бојкотовао црногорски православни вјерујући народ о чему се у Државном архиву Црне Горе налази један документ из фонда не-сигниране грађе.

Из откривеног дворског блага 1923. г. у дво-ришту дворца краља Николе великосрпске власти су опљачкале читав фонд крстова, икона и других светиња. Међу њима и икону од сувог злата дар цар-ске Русије ЦПЦ- и и брилијанте из владичанске ми-тре владике Василија које је руска царица Катарина друга била послала Црногорској цркви и владици на дар.

Овакви културоцидни поступци побунили су и дубоко вријеђали црногорско свјештенство.

Поп Цветко Станишић у тексту у „Слободној мисли“ у броју 91 из 1924. г. на стр. 1 и 2. напада даниловградског среског полицијског начелника Гојковића због скандала, насиља, пљачке, мучења, хапшења и злостављања црногорских вјерника и Црногораца уопште. У том смислу он даје истовреме-но и одговор на питање: Зашто је народ незадовољан и зашто иде у хајдуке, односно у зеленаше и зеленаш-ке комите?

У тексту „Пажња министру вјера“ (С. Мисао 88/1924/2) један свјештеник наводи да Устав наређује да се на Велики Петак не служи никаква литурђија само код Благовијести служи се литурђија Злаутусто-ва.

Поп Лука Јовићевић критиковао је аномалије у новом вјерском животу Црногораца под окриљем СПЦ. Њему су у знак захвалности због тога и рев-носног служења Богу и црногорском народу, чести-тали његови парохијани 55. година рада на „Њиви народној Христовој“ 3.11.1924. године о чему пише „Слободна мисао“ у броју 114. од 1924. г. на страни 3.

Тешку критику на рачун великосрпске вла-сти изговара свјештеник Б. Церовић оптужујући цен-тралистички режим, да у њему „сиротиња пропада, страда и кука, а нико главе не окреће. Поштени и ис-правни пропадају, а непоштени и нечасни бивакују“. Његов критички текст „Неутралне зоне наше државе“ објављен је у „Слободној мисли“ у броју 52. из 1923. г. на страни 3. У њему овај свјештеник констатује „Не-зна се ко влада, ни коме се одговара“. Само пропадају цркве и Црногорци.

У истом броју игуман Никифор Симоновић старјешина манастира у Пиви (Слободна мисао 52/1923/3) описује пропадање манастира. Власт заво-ди терор, сакрална и добра манастира се уништавају, па се он пита: „Зар наши манастири кроз читаве вјекове не чуваше и ствараше све што имамо и све им

се преко ноћ заборави“. За све то су, вели он, најмање криви калуђери. Ужасно стање манастира пивског приморало га је да дâ оставку на старјешинство што је изричито навео у својем акту оставке од 19.8.1923. објављене у већ поменутом листу.

Предвођен бунтовним свјештенством црно-горски народ у Пиви је дигао праву побуну због на-плате неправилног пореза (Слободна мисао, број 38/1923/стр. 3).

Власти су палиле црногорске светиње и хра-мове. Приликом једне паљевине једва су се спасили монах Шалетић и још један свјештеник.

Великосрпски режим је хапсио и прогонио црногорски свјештенички сталеж. Два свјештеника су ухапшена и злостављана од стране српских вла-сти. Власт је разлог томе нашла у њиховом бунтовном духу. Тијем поводом огласио се митрополит Дожић тражећи од Великог жупана Зетске области да се по-менути свјештеници пуште на слободу. Запријетио је да, ако се понови хапшење свјештеника, наредиће одмах да се све цркве затворе уз објаву да је црква у прогону (Слободна мисао, 93/3/23.6.1923/ стр. 3.).

У времену бијелог терора и контракомит-ског насиља у Црној Гори десио се и крупни злочин у Санџаку, нестанак свјештеника Риста Ненадића 1925. године. О томе извјештава командир жандармеријске станице у овом граду, актом повјерљиво бр. под да-тум 13.2.1925. Како поп Ненадић није пронађен, његов нестанак је оглашен као убијство. Све је то био разлог интерпелирања власти и јавности о чему извјештава „Слободна мисао“, бр. 237/6 од 3.4.1927. г. на страни 2.

Посебно је интересантан случај митропо-лита ЦПМ СПЦ у Црној Гори др. Гаврила Дожића. Он је у више наврата истицао раније постојање и на-силно уништену аутокефалност ЦПЦ. То је посебно акцентирао касније и у својим мемоарима. Убрзо након присаједињења ЦПЦ Српској цркви дошао је у сукоб са новом црквеном влашћу. Нарочито је његов сукоб са представницима државе ескалирао у доба рада одбора на отварању Александрове капеле Његошу на Ловћену. Том приликом дошло је до теш-ког инцидента између овог митрополита и градона-челника Цетиња као представника државне власти. Митрополит је државног званичника назвао „Цига-нином“ и притом се физички обрачунао са њиме. То је констатовано Одлуком одбора општине цетињске са сједнице 23-24.2.1926. под пов.бр. 1711. којој је присуствовало укупно 22 одборника. Том прили-ком Дожић је градоначелнику упутио тешке ријечи „лажеш“ и „Твоји одборници су никакви људи“. По-водом владичанско-предсједничке туче „Народна ријеч“ је објавила ванредно издање листа (број 12. од 8.3.1926. г.).

14У истом броју листа објављена је

интерпелација режимског народног посланика Ми-лутина Т. Томића („Никца од Ровина“ тј. „Рикца од Новина“ како га је опозиција именовала) Министру вјера г. Милошу Трифуновићу поднесена 28.2.1926. г. у Београду. Како је Дожићев поступак, дјеловање и радње оцијењен као побуна према режиму, интерпе-лант тражи његову смјену и депортацију у Дебар или на неку морску стијену, како је то наглашено тачком 6. интерпелације. Аргументи интерпеланта били су ови:

1) да Дожић омаловажава ауторитет државе СХС; 2) да је починио безброј скандала; 3) да је за-дахнут од рођења одвратном мржњом према Београ-ду; 4) његова улога у Црној Гори од 1918. је дволична; 5) да је „подмукли поборник Црногорства“; 6) да је овијани сепаратиста; 7) да је дијелио одликовања и револвере добијене од државе њеним непријатељима и бившим аустроугарским шпијунима; 8) да је као прикривени зеленаш 1925. године побјегао у Острог само због тога да не би присуствовао освећењу спо-меника жртвама „издајника Пламенца“ тј. палим бјелашима, борцима за уједињење погинулим на Бадњи дан 1918. у Божићњем устанку на страни и у корист Србије и њене династије Карађорђевић.

Дожић није смијењен и депортован. А низ година касније, тачније 1938. изабран је за патријарха Српске православне цркве.

ШТРАЈК ЦЕТИЊСКИХ БОГОСЛОВА

Цетињска Богословија је обновљена 18.10.1921. године како извјештава лист „Црна Гора“ (бр. 83. од 1921. стр. 3.) и била је смјештена у Његошевој Биљарди која је нешто касније претво-рена у шталу Српске окупационе војске (Н. Ријеч, 18/8/17.4.1926/ стр. 3.). Сво вријеме њезиног рада, српским свјештеницима и професорима доведеним са стране били су важнији хонорари и плате него рад са богословима. Постојала је бојазан да од богослова се не ишколује црногорски свјештенички сталеж.

Полиција је због слободоумља богослова над њима спроводила терор и прогон у чему јој је пома-гала и српска окупациона војска. Богослови су жиго-сани и од државне и од црквене власти и од репре-сивног војно полицијског апарата. Претварани су у амале и робове као и слуге и посилне својих српских црквених господара.

Због невиђеног терора над богословима и убијања њиховог поноса они ступају у штрајк. Цетињска Богословија је затворена. Груби, дик-таторски светосавски режим оставио је на улицу 153. богослова. Запријећено им је да неће бити ру-коположени у свјештенике. Власт је извршила и

војно-жандармеријски присилни прогон богосло-ва из Цетиња. Сљедећа репресивна мјера било је отпуштање 62 ученика. (Н. Ријеч бр. 20. од 1.5.1926. стр. 2.). Крајњи циљ власти био је затирање црногор-ске духовне и моралне обнове. (Исто, 16. од 3.4.1926. стр. 2.) Режим се посебно окомио на 5 коловођа штрајка 8.8.1926. г. стражарно их депортујући из Цетиња. (Исто, 17.10.4.1926. стр. 1-2). Режим је против богослова употријебио и оружје. 23.4.1926. проћерао је 28. а наредног дана 34. богослова под бајонетима српске окупационе војске (Исто, 19. 24.4.1926. стр. 2.).

Дана 24.7.1926. одлуком Министра вјера ре-жим ублажава казну искљученим цетињским бого-словима.

Тијем су ријешењем повраћени на полагање испита и продужење школовања у цетињској богословији сви искључени ђаци, изузев седморице њих, од којих су петорица били искључени из свију богословија у држави, а двојица из свију завода. За ову седморицу донешено је ријешење, да петорица могу полагати испите и продужити школу у Призренској или Битољској богословији, док је за осталу двојицу одлучено, да могу продужити школовање у некој од средњих или стручних школа.

Тијем је ублажен гнусни и ранији извјештај Паренте, изасланика Министра вјера.

Испити у цетињској Богословији одржани су у јесен 1926. Тим поводом Народна ријеч у својем броју 44. из 1926. г. извјештава:

„У јесењем року пријавили су се за ис-пит зрелости 10 кандидата, оних које је раније, зна се већ под чијим ауспицијама, управа богословије била најурила. И овог пута зао дух испод Орловог Крша и Табље није могао да мирује, већ је на њих излио нехришћански благослов. Зар му је мало било задовољства гледајући патње њихове за три-четири мјесеца, пустивши их да се момакају за праведну ствар од Цетиња до Београда, већ ето и сад их на ипитима пообара. Да би јасније ствар изгледала, по-ложили су овај испит рођак Владичин Меденица и рођак ректора богословије Вујисић, који су, буди уз-гред речено, били и остали међу лошије ђаке. Један је положио, а то је онај који је био најбољи међу њима, и то са добрим успјехом.

Није овђе случај да и лошији ђак може случајно добро да одговори, већ уопште горе су одго-варали од оних, који нијесу пропуштени.

Више морала треба да имају они који управљају овим заводом, а нека се не осврћу на своју прошлост, јер је она страшна, а Цетињанима још у свјежој успомени.

Нека се уз то сјети и својих испита у Београ-ду.“

15Одржаним испитима окончан је дефинитив-

но штрајк у цетињској Богословији и стављена тачка на овај догађај.

КОНКОРДАТСКА КРИЗА

Средином 30.-тих година 20. вијека завлада-ла је Конкордатска криза у Краљевини Југославији. Тај се догађај одразио и на збивања у Црној Гори.

Наиме, краљевска власт је 1935. године ут-врдила конкордат с Ватиканом. О томе извјештава службени „Зетски гласник“ у броју 89 из 1935. г.

Циљ власти је био да конкордатом елимини-ше екстериоторијалност управљања над католичком црквом у Југославији, потврди државно јединство и неприкосновеност државе, укине нејединствени систем у Југославији спрам Свете Столице, покуша „хармонизовати“ односе између фундаменталистич-ке СПЦ и Католичке цркве као и између Срба и Хрва-та. Истовремено и државна власт именује католичке црквене великодостојнике. Аргументација је гласила, да од 15. в. Ватикан уводи централизам и унитари-зам, латински језик и римску литургију. Преоста-ли су само мали дјелови амброзијанске литургије у Ломбардији и маварске у Шпанији. У југословенском приморју био је присутан старословенски језик и глагољица. То је стање било плод традиције а не правних прописа. Конкордатом се жељела учврстити правна основа те традиције и старословенски језик у Богослужењу. Њиме се жељела учврстити земља из-нутра и оснажити унутрашње јединство.

Међутим, фундаменталистичка СПЦ се супротставила сваком покушају вјерске равно-правности у земљи. Наступили су велики неми-ри, демонстрације, потреси и догађаји испуњени проливањем крви. Конкордат је одбачен. Влада М. Стојадиновића и радикала није изнијела Сенату на претрес и рјешење Предлог Закона о Конкордату. (Зетски гласник 85-86/23.10.1937./4.).

Влада је скидајући Конкордат с дневног реда оставила га неријешеним. Опозицији није био циљ Конкордат већ његовим опозивом пад владе. (исто).

Конкордатском кризом је СПЦ потврдила своју општу политизованост. Стајала је на традицио-налним фундаменталистичким позицијама светосав-ског и великосрпског фундаментализма, шовинизма и национализма.

Једна група њених епископа ишла је до крајње екстремних рјешења. Патријарх Дожић и црногорско свјештенство у оквиру Црногорско-приморске митрополије СПЦ им се супротставило разумом, хришћанском толеранцијом и потребом дијалога. Прогласило је трпљење и еволуцију и прет-поставила их фундаменталистичком радикализму. Српски фундаменталисти задојени империјалним светосављем кренули су у политичку борбу путем

политичких партија. СПЦ је добила још израженији облик политичке параформације и фактора у земљи. Црногорско свјештенство је упозоравало да је црква једно, а партија друго. Тежило је трпљењу, страдању и покорности. Дошло је из тијех разлога до оштре поларизације између Дожића и фундаменталиста Н. Велимировића. Варнава Росић из Пљеваља родом, Дожићев претходник је окончао живот под сумњивим и неразјашњеним околностима. Тврдило се да је от-рован. Црногорско свјештенство је тврдило да је по-литичко-страначка борба и мијешање цркве у поли-тику и страначки живот борба цркве против дијела народа. Уједно и борба против Бога.

ЕПИЛОГ

Инволирано у велике црквено-политичке спорове црногорско свјештенство се поларизовало на три политичке опције. Свјештеници – зелена-ши преферирали су критику светосавља и обнову независне Црне Горе и аутокефалне ЦПЦ. Пред-водио их је отац Василије-Мирко Драговић. Глав-ни његови истомишљеници и идејни сарадници су Симо Мартиновић, Милош Турчиновић, поп Лука Пекић, Филарет Копривица и други. Они ће са др. Секулом Дрљевићем, Миливојем Матовићем и дру-гим првацима зеленаша (федералиста) покушати 1941. да обнове ЦПЦ. Другу групу свјештенства предводили су попови бјелаши. Они су радикалним светосављем у другом свјетском рату предводили милитантни четнички војнички покрет са циљем ва-споставе Велике Србије са Карађорђевићима на челу. Ову свјештеничку групацију предводили су свето-савски фундаменталисти митрополит Јоаникије Ли-повац, Лука Вукмановић, Миомир С. Дубак, Милан Ђоковић, Ђорђије Ивановић и многи други. Трећу групацију чинили су свјештеници – партизани који су приступили комунистичком партизанском покре-ту. Међу њима су се истицали Јагош Симоновић, Јово Радовић, Блажо Марковић, Руфим Жижић, Ђорђије Калезић и други.

По завршетку другог свјетског рата у Црној Гори је егзистирала Црногорско-приморска митрополија СПЦ као и прије рата од 1920. године. Нова, комунистичка власт задржала је status quo из времена српске окупације у дијелу вјерског и цркве-ног живота у новој, другој Југославији. Оно што није успјело старим суверенистима остварили су црно-горски аутокефалисти и суверенисти обнављајући на Цетињу 31.10.1993. г. на Општецрногорском народ-ном збору Црногорску православну цркву која баш-тини традицију славне имењакиње и претходнице.

Борислав Цимеша

16ПРАВНИ АСПЕКТ УКИДАЊА ЦРНОГОРСКЕ

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ 1918-1922.Пише: Новак АЏИЋ, правник и историчар

У вријеме окупације Црне Горе 1918. године, мјесец дана након одржавања тзв. подгоричке скуп-штине, састао се и одлучивао о питањима о којима није био надлежан, у одсуству легитимизма и лега-лизма, Свети синод Црногорске православне цркве. На ванредној сједници Светог синода Црногорске православне цркве, одржаној 16/29. децембра 1918. године у крњем саставу (од осам чланова били су при-сутни, вијећали и одлучивали четворица) донијето је Рјешење, на којем се налазе имена митрополита Ми-трофана Бана, епископи Кирил Митровић и Гаврило Дожић и секретар Синода ђакон Иво Калуђеровић. У том Рјешењу, које је достављено Предсједнику Владе Краљевства СХС Стојану Протићу и српском митро-политу Димитрију Павловићу, вели се и ово: „По-што је Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918. године донијела одлуку да се независна Црна Гора уједини с Краљевином Србијом, то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и св. ауто-кефална црква у Црној Гори уједини с независном Православном црквом у Краљевини Србији а заједно с овом с цијелом с в. Српско-православном црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.

Наравно, ово рјешење је проблематично са становишта његове аутентичности и оригиналности. Рјешење је може оспоравати са графолошког стано-вишта, што упућује да је реално могући фалсификат, јер није својеручно потписано од стране његових на-водних доносиоца. Штовише, на њему се не налазе својеручни потписи, аутографи ни Митрофана Бана, ни Гаврила Дожића ни Кирила Митровића, већ је пи-сано комплетно руком једног лица које је навело име-на поменутог црногорског митрополита и два еписко-па. Ово рјешење је сачинио записничар са тог састан-ка, под условом да је тај састанак одржан и исписао комплетан његов текст својом руком. Али, претпоста-вимо да је то рјешење стварно донешено од стране појединих чланова Светог синода Црногорске цркве, што је реално могуће с обзиром да су се Митрофан Бан, Гаврило Дожић и Кирил Митровић декларисали као поборници анексије Црне Горе Србији. Митро-фан Бан је и послао телеграм подршке учесницима тзв. Подгоричке скупштине 1918. године, касније је предао писмо о организацији Божићњег устан-ка штабу окупационих српских (јадранских трупа) њеном команданту Драгутину Милутиновићу, држао бесједе и панегирике заклео се на вјерност краљу Пе-тру Карађорђевићу и промовисао укидање независне Црне Горе, те био на челу једно вријеме средишњег Архијерејског одбора који је требао да одради посао успостављања Уједињене Српске православне цркве, а Гаврило Дожић је био један од водећих судионика Подгоричке скупштине 1918. године и каснији епи-скоп и митрополит Српске цркве и уз помоћ радикал-

ске владе Милана Стојадиновића изгуран за српског патријарха.

Но да се вратимо тексту овог рјешења о самоукидању Црногорске цркве, под претпоставком да се догодило заиста и да није накнадно подметнуто. По својој природи и карактеру ово Рјешење је, према слову црногорског мјеродавног позитивног држав-ног права и онда важећег црквеног законодавства у Краљевини Црној Гори, било апсолутно ништаван правни акт, дакле, акт који није могао да произво-ди никаква правна дјејства и посљедице, акт који се сматра са становишта права да није ни донијет, акт без могућности његове конвалидације, односно, на-кнадног оснажења или акт који протеком времена не може постати важећи, јер од почетка није ваљан. Ово Рјешење било је супротно тада важећем уставу Св. Синода Црногорске цркве (донијетог још 1903), као и другим сакралним легислативним прописима и обичајном праву, на основу чега је живјела Црногорска православна црква. Ово Рјешење није имало никак-вог ослонца ни у највишем правно-политичком акту суверене црногорске државе – у Уставу Књажевине/Краљевине Црне Горе (донијетог 1905. године). Ово Рјешење је чин самовоље његових твораца и потпис-ника, а могуће је и акт који је изнуђен, односно, мож-да је донијет под принудом, пријетњом или прева-ром, с обзиром на стање које је онда владало у Црној Гори. За доношење и усвајање овог Рјешења није ни тражено, ни добијено одобрење Владара Црне Горе- краља Николе, легалног и легитимног суверена црно-горске државе који се још од почетка 1916.. године налазио у изгнанству. Доносиоци и потписници тог Рјешења флагрантно су прекршили и члан 13 Устава Светог Синода црногорске православне цркве, одно-сно, изневјерили су заклетву вјерности Владару коју су морали положити у вријеме ступања на дужност. Дакле, заклетву да ће црногорском Владару „свагда вјерни бити“ самовољно су адактирали и поништили тим својим поступком. Притом, прекршили су у на-чело савјесности, које их је обавезивало да поступе другачије од онога што су учињели. Треба констато-вати очигледну чињеницу да у Уставу Светог синода Црногорске православне цркве нема нигдје помена о могућности да се аутокефална Црногорска право-славна црква уједињује са неком другом црквом, или да јој се припаја, па тиме ни са Српском православ-ном црквом. У том уставу нема нигдје помена ни о могућности самоукидања Црногорске православне цркве. Тим Рјешењем флагрантно је повријеђен и члан 22 Устава Светог Синода, у којему се, у ставу 2, каже: „Одлуке Светога Синода о спољашњим по-словима да постану извршне и за свакога обавезне потребно им је врховно Књажевско одобрење“. То ће експлицитно рећи чак и да је постојала канонско-правна могућност за промјену статуса Црногорске

17православне цркве, за њено, рецимо, уједињење или припајање некој другој цркви, а такве могућности према цитираним прописима није било, ништа није могло бити у томе правцу учињено, а да би било пуноважно, без пристанка, одобрења и сагласности Владара Црне Горе, т.ј у то доба краља Николе, а то никада није ни затражено, ни добијено. То је Рјешење било без легитимитета и легалитета, правно ништа-ван акт и у погледу форме и садржине. Оно пошто је донијето у одсуству права, савјесности и закони-тости није могло произвести никакво релевантно правно дјејство, нити засновати права и обавезе. У члану 5 Устава Светог Синода Црногорске право-славне цркве (1903) се каже: „Свети Синод у вршењу послова своје надлежности има право, да његову Црквену Власт штити Државна Власт, и према томе, чим би се опазило, да су права црквене Власти била повријеђена, Државне су Власти дужне пру-жити јој закониту заштиту“. А у државном Уста-ву Црне Горе из 1905. године у члану 6 вели се ово: „Књаз Господар заштитник је свијех признатијех вјероисповијести у Црној Гори“. То је значило у ре-алности да је књаз/краљ Никола, по државном уставу, као апсолутни владар био заштитник и Црногорске православне цркве, којој је у то вријеме припадало у вјерском смислу православно становништво Црне Горе. Он је штитио права Црногорске православне цркве све док је то реално било могуће, односно, све док Црна Гора није доживјела слом и била војнички подјармљена и анексирана. Будући да се од 1916. па све до своје смрти 1921. године краљ Никола налазио у прогонству, њему је објективно било онемогућено да на територији своје државе врши своју уставну функцију и прерогативе сувереног владара. У вријеме егзила краља Николе и Црногорска влада као државни орган је дијелила његову судбину и, попут њега, није могла у материјалном смислу реално вршити власт у Црној Гори. Тако је, сплетом историјских околности, Црногорска православна црква изгубила свог чувара, заштитника или уставног браниоца-Књаза/ Краља и била је препуштена на милост и немилост београд-ском завојевачу од краја 1918. године, који је и пред-узео све неопходне радње да изврши њено укидање. Црногорску православну цркву од опасности нестан-ка или повреде њених права, од 1918. па до 1922. го-дине, у ком периоду је трајао и завршен процес њеног укидања, није објективно могла заштитити државна власт Краљевине Црне Горе, будући да је фактички Црна Гора била жртва насилног аншлуса крајем 1918. године, спроведеног од стране Краљевине Србије, алијас Краљевства СХС. У Уставу Црне Горе из 1905. године, у члану 40, каже се и то да је: „Црногорска црква аутокефална“. А поменутим Рјешењем одлу-чено је да више не буде аутокефална, и да је не буде. Одлучено је да нестане Црногорска православна црква, повредом цивилно-правних, канонско-прав-них, обичајних и моралних норми и регула. У члану 130 тог црногорског Устава предвиђа се: „Духовне власти свијех признатих вјероисповијести у Црној

Гори стоје под надзором Министра просвјете и црквених послова“. У моменту доношења овог Рјешења, које значи акт укидања Црногорске право-славне цркве, његови потписници, као припадници „духовне власти“ одметнули су се и отргнули или самовољно одвојили, од надзора Министра просвјете и црквених послова, који је постојао у свим црногор-ским Владама у периоду од 1916. до 1922. године, те који је имало уставну обавезу, дакле, de lege lata да врши надзор над црквеним властима у Црној Гори. У члану 135 државног Устава Црне Горе каже се и ово: „Преписка духовнијех власти источно-право-славне цркве са странијем црквеним властима, сабо-рима и синодима, врши се са одобрењем Министра просвјете и црквених послова“. Поставља се питање: јесу ли творци и потписници поменутог Рјешења, и они који су га отпремили, послали политичким и клерикалним властима у Београду, тражили за то сагласност или одобрење од црногорског Министра просвјете и црквених послова и јесу ли га добили? Нити су то тражили, а нити су то одобрење добили! А по слову и духу онда важећег црногорског Устава то је морало бити учињено. Члан 137 ондашњег Устава Црне Горе је посве прецизан: „Службена писма или наредбе духовнијех власти, сабора и синода са стра-не не може никаква духовна власт обнародовати и извршити у Црној Гори без одобрења Министра просвјете и црквених послова“. У стварности то се, ипак, догодило, јер је сила побиједила право, а не-правда је тријумфовала над правдом. Тако је страна политичка и црквена власт извршавала и спровела своју вољу у погледу укинућа Црногорске православ-не цркве, а о томе није ни консултовала ресорног ми-нистра у Црногорској влади у егзилу. У овом контек-сту треба рећи да никада мериторни, надлежни или компетентни органи црногорске јавне власти нијесу донијели одлуку о отпусту Црногорске православне цркве од њене аутокефалности, нити је икада доне-шена правно ваљана одлука конститутивног карак-тера о уједињењу Црногорске православне цркве са Српском православном црквом.

Влада Стојана Протића сазвала је 18. (31) децембра 1918. године у Сремским Карловцима прву Конференцију православних епископа, под предсједништвом београдског архиепископа и ми-трополита Краљевине Србије Димитрија Павловића. На тој конференцији представник Владе др Војислав Јањић саопштио је став официјелних државних вла-сти према том питању. Са захтјевима које је изложио др Војислав Јањић сагласила се Конференција право-славних епископа у Сремским Карловцима. На тој конференцији у Сремским Карловцима није учество-вао црногорски митрополит Митрофан Бан. Био је одсутан „због болести“. У одлуци донијетој на тој конференцији стоји да ће Црногорска православна црква „пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом збору епископа“. Али, на наредне двије Конференције православних епископа

18учествовао је Митрофан Бан. Друга конференција је одржана од 11/24. до 15/28. маја 1919. године у Београду и њоме је предсједавао црногорски ми-трополит Митрофан Бан. На тој конференцији из-абран је провизорни одбор епископа који се звао „Средишњи архијерејски сабор“ са сједиштем у Бе-ограду. За његовог предсједника је изабран Митро-фан Бан. У Сремским Карловцима је од 20 новембра/ 3. децембра до 2/15. децембра 1919. године одржа-на трећа Конференција православних епископа која је потврдила одлуке које је већ био донио поменути „Средишњи архијерејски сабор“ да се васпостави Српска патријаршија. На овој конференцији није уче-ствовао митрополит Краљевине Србије Димитрије Павловић, иако је добио уредан позив. Црногорски митрополит Митрофан Бан с образложењем „због бо-лести“ поднио је оставку на функцију предсједника „Средишњег архијерејског сабора“, а на његово мјесто постављен је српски митрополит Димитрије Павловић. Трећу конференцију православних епи-скопа, након одржане XIII и XIV сједнице, Митро-фан Бан је напустио, пошто је био тешко нарушеног здравља, и отишао је на Цетиње, ђе је и умро 17/30. септембра 1920. године. На четвртој Конференцији православних епископа Краљевства СХС, чији је рад започео 27. августа/9. септембра 1920. године није присуствовао Митрофан Бан. Због болести је остао на Цетињу. Убрзо иза тога, 12. септембра 1920. го-дине „Свети архијерејски сабор“ Краљевине СХС прогласио у Сремским Карловцима, уз присуство регента Александра Карађорђевића, чланова владе, представника војске и цивилних и црквених власти, одлуку о подизању, како је наведено, „Уједињене Ау-токефалне Српске православне цркве на ступањ и положај Патријаршије“. У вријеме кад је та свеча-ност уприличена и одвијана у патријаршијској дво-рани у Сремским Карловцима, дакле, истога дана, у Митрополитској цркви на Цетињу, умјесто болес-ног Митрофана Бана, чин васпостављања Српске патријаршије учинио је јавним или обнародовао протојереј Иван Калуђеровић. То је у бити означава-ло епилог или финале поступка укидања Црногорске православне цркве.

Елем, са укидањем Црногорске православне цркве се сложио и архиепископ цетињски и митро-полит црногорски Митрофан Бан, иако на то није имао право, како по Уставу Црне Горе тако и по про-писима Црногорске православне цркве. Умјесто тога, био је обавезан да непорециво, експлицитно каже „Non possums“. Убрзо послије укидања Црногорске цркве умро је 30. септембра 1920. године митропо-лит Митрофан Бан, који је сахрањен у Цетињском манастиру 4. октобра 1920. године. Али, ето, он се није успротивио укидању Црногорске православне цркве чији је поглавар био неколико деценија. На-против, он је изразио зељу да се Црногорска право-славна црква прикључи Српској православној цркви. Митрополит Митрофан Бан се за то изјаснио „иако претходно нико није донио одлуку о отпусту Црно-горске митрополије од њене аутокефалности, то

јест о њеном претварању у акефалност. Такав ка-нонски отпуст је тражен и добијен за Далматинско - бококоторску епархију, као и за Босанско - херцего-вачку, дотле под аустро-угарском влашћу, од Буко-винско - далматинске митрополије. Једна делегација је издејствовала одлуку румунског владара о том отпусту, а друга од Цариградске патријаршије о отпусту Македонске (Охридске) цркве. Чак ни ре-гент Александар, а ни „ујединитељска“ Подгоричка скупштина (26. новембра 1918. године) такву одлу-ку нијесу донијели“ (Др Павле Мијовић, „Његошеве тужне `армоније“, Цетиње, 1992, стр. 103-104; Др Павле Мијовић, „Цетиње као феникс“, Цетиње, 1997, стр. 156).

Пристанак Митрофана Бана и осталих пот-писника тог Рјешења да се укине Црногорска право-славна црква, без потребног овлашћења, без саглас-ности владара Црне Горе, краља Николе I Петровића Његоша и Светога синода Црногорске православне цркве, није имао никакво упориште у црногорском позитивном праву и императивним нормама цркве-ног устава. Тим чином Митрофан Бан поступио је супротно члану 16. Устава Светог синода Црногорске православне цркве, који не предвиђа надлежност ми-трополита да доноси такве одлуке.

У Уставу Светог синода Црногорске право-славне цркве нема нигдје помена о могућности да се укине Црногорска православна црква. Члан 21. Устава, који говори о спољашњим пословима, који спадају у надлежност Светога синода, дефинитивно искључује ту могућност. Стога је одлука Митрофана Бана и оних који су је прихватили и у дјело спровели, нелегална и нелегитимна, и као таква она није мог-ла произвести и засновати никаква права и обавезе. С правног становишта ради се о апсолутно ништав-ном акту без могућности његове конвалидације - акту који је без дејства ab inito и pro futuro.

Мада је о томе већ дјелимично било ријечи, треба додати и сљедеће: Несумњиво битан корак у стварању Српске патријаршије представљала је Друга конференција православних епископа, која се састала у Београду 24. маја 1919. године. Њоме је предсједавао Митрофан Бан. На тој конференцији из-абран је „Средишњи архијерејски сабор“, састављен од пет епископа, за чијег је предсједника изабран Митрофан Бан. Друга конференција православних епископа у Краљевству СХС донијела је 26. маја 1919. године одлуку да се изврши уједињење право-славних цркава у једну јединствену Српску право-славну цркву. Спровођење те одлуке у живот било је повјерено „Средишњем архијерејском сабору“, чији је мандат требало да траје до избора патријарха. „Средишњи архијерејски сабор“, као први посао из-вео је отпуст далматинских епархија од Буковинско - далматинске митрополије. Отпусну грамату тим епархијама 22. XI 1919. године дао је буковински ми-трополит Владимир Репта. Она је предата делегацији која је тим поводом послата у Букурешт. Архијерејски Синод Карловачке митрополије, на темељу тог акта, 20. XII 1919. године примио је канонску везу своје

19цркве поменуте епархије. „У исто доба послата је једна депутација у Цариград, да од Цариград-ске патријаршије тражи томос о успостављању Српске патријаршије и присаједињењу њој свих црквених области које су дотле биле под врхов-ном управом Цариградске патријаршије. Споразум између делегата Краљевине СХС и делегата Цари-градске патријаршије постигнут је 18. III 1920. го-дине, а одмах сјутрадан (19.3.1920) Архијерејски си-нод Васељенске патријаршије донио је одлуку да се усваја, одобрава и благосиља уједињење свих право-славних црквених области у једну православну цркву под именом Аутокефална уједињена православна црква Краљевине СХС, као и присаједињење њој свих епархија, које су по уговорима у Букурешту 1913, Неју и Сен Жермену 1919. године, територијално припале Краљевини СХС, а дотле су биле под врхов-ном духовном влашћу Цариградске патријаршије“. (Др Радослав Грујић, „Српска патријаршија“, „На-родна енциклопедија српско-хрватско-словеначка проф. Станоја Станојевића“, књ. IV, Загреб, 1929, стр. 354-355) О томе је Свети архијерејски синод Васељенске патријаршије у Цариграду 19. III 1920. године донио Одлуку бр. 2056, којом даје благослов на присаједињење Уједињеној Српској православној цркви епархија у Јужној Србији, Босни и Херцего-вини. У тој Одлуци, уз остало, се каже: „У грани-цама овог Уједињеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца ушле су и аутокефалне православне цркве, Карловачка и Црногорска, као и двије далма-тинске епархије, Задарска и Которска“. Васељенска патријаршија тим актом „признаје проглашено уједињење аутокефалних цркава Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију далматинских епархија“ („Гласник“, службени лист Српске православне патријаршије, бр. 7, Београд, 1(14) октобра 1920, стр. 99-100). Влада Краљевства СХС исплатила је Цариградској патријаршији за тај пристанак милион и пет стотина хиљада златних франака.

Све споразуме и одлуке донијете у прав-цу стварања Уједињене српске православне цркве Краљевства СХС потврдио је с позиције хегемоније државне власти, у име краља Срба, Хрвата и Слове-наца, Петра I Карађорђевића, насљедник пријестола Александар Карађорђевић, Указом од 17. (30) јуна 1920. године. Регент Александар наредио је заступ-нику министра вјера и министру просвјете Свето-зару Прибићевићу да изврши овај указ. Тим указом потврђене су одлуке београдске Конференције право-славних епископа од 26. IV 1919. године, а тим актом укинута је и аутокефална Црногорска православна црква и проглашена Уједињена српска православна црква Краљевства СХС.

Проглашење Српске патријаршије обављено је у Сремским Карловцима 12. (25) септембра 1920. године. Убрзо потом састао се Архијерејски сабор Српске патријаршије 15. (28) септембра 1920. године, који је донио одлуку да се архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије Павловић прогласио

ipso jure првим патријархом Српске патријаршије. У тој одлуци, поред осталог се каже: „Слично томе поступало се и код оснивања националних аутоке-фалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефал-не архиепископије у престоним градовима: Атини за цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву у Краљевини Србији, на Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престо-нице у Москви на ступањ патријаршије“.

Међутим, ту одлуку државна власт није прихватила. Напротив, она је 23. X 1920. године донијела указ, којим је прописана уредба о избо-ру првог српског патријарха. На основу те уредбе састао се у Београду Изборни сабор, који је 12. XI. 1920. године изабрао митрополита Србије Димитрија Павловића за патријарха Српске патријаршије. Краљ државе СХС истога дана потврдио је његов избор. Сјутрадан, патријарх Димитрије је устоличен. Свеча-но устоличење догодило се касније у Пећи. „Уредбом у централизацији управне и судске власти у Српској патријаршији“ (чл. 2) каже се да: „круг рада ми-трополита Црне Горе, Брда и Приморја изложен у Уставу Светог синода 1903. преноси се на српског патријарха православне цркве Краљевине СХС“ („Весник“, Београд, бр. 6, од 7. II 1921. стр. 1).

У Томосу васељенског патријарха Мелентија II и Светог синода Васељенске патријаршије у Ца-риграду од 19. фебруара 1922. године (бр. протокола 1148), наводи се ово: „У границама овог Уједињеног Краљевства СХС ушле су и аутокефалне православне цркве: Карловачка и Црногорска, као и двије далма-тинске епархије: задарска и Бококоторска“. У овом патријаршијском акту стоји и сљедеће: „Признајући, пак, проглашено јединство аутокефалних цркава: Српске, Црногорске и Карловачке, као и двију дал-матинских епархија прима од ових образовану свету аутокефалну Уједињену православну српску цркву као сестру у Христу, која има и ужива сва права ау-токефалности, према прописима и реду Свете пра-вославне цркве“. Овај акт несумњиво потврђује да је Црногорска православна црква била аутокефална. У Канонском писму васељенског патријарха Мелентија II и Светог синода Васељенске патријаршије у Ца-риграду од 24. фебруара 1922. године којим се признаје уздизање аутокефалне Уједињене право-славне српске цркве Краљевства СХС на степен достојанства патријаршије (бр. протокола 1036) каже се и ово: „Посавјетовавши се о том питању по дужности са нашим Светим синодом похвалисмо жељу Цркве и државе и признали смо корист коју Православље може имати од таквог уздигнућа, а на-чин поступања нашли смо да је у сагласности више са црквеном економијом (опортуношћу), неголи са прецизношћу канонског реда“.

Треба, на крају, рећи и ово: Постоје по-даци о томе да је митрополит Митрофан Бан био принуђен да изјави своју вољу онако како је то тра-

20жила државна и црквена власт у Краљевству СХС. Другим ријечима, био је изложен пријетњи и прину-ди. Како сазнајемо из појединих извора, Митрофан Бан је на самрти енглеском дипломати грофу Џону де Салису, бившем доајену дипломатског кора на Цетињу, рекао да се под пријетњом смрти изјаснио за присаједињење Црне Горе Србији и да моли црно-горски народ за опроштај (О томе виђети: „Неколико страница из крвавог албума Карађорђевића“, Рим, 1921, стр. 13; „Улога Француске у насилној анексији Црне Горе“, Рим, 1921. године, II издање, Бар, 2000, стр. 88). Предсједник црногорске Владе у егзилу Јован С. Пламенац, поводом смрти Митрофана Бана и збивањима у Црној Гори у то вријеме, у официјелном саопштењу од 9. октобра 1920. године, број 426. „Ко-манди Црногорских трупа у Гаети - Италија“, између осталог, наводи да је на самрти код Митрофана Бана „наступила грижа савјести и при потоњем издисају молио је са сузним очима све присутне, да буду ту-мачи његовог покајања“ зато „што је дао свој ми-трополитски пристанак за уништење Црне Горе од стране Србије, изјављујући да је тада то морао учињети под притиском и пријетњом србијанских власти, што је у повјерењу, како је рекао у своје вријеме саопштио грофу Салису, изасланику Велике Британије“. (О томе видјети: Државни архив Црне Горе, ФЕВ, Министарство Војно 1920-1922, ф. 91 II и Др Шербо Растодер, „Скривана страна историје-црногорска буна и одметнички покрет 1918-1929“, документи, Том III, Бар, 1997, стр. 1623-1624. О томе поступку Митрофана Бана, принуди над њиме писао је и службени орган краљевине црне Горе у егзилу „Гласа Црногорца“, Неј на Сени код Париза, бр. 89, од 28 октобра/ 10. новембра 1920, стр. 3 и 4 у чланку „Божји суд“ чији је аутор, основано се може претпо-ставити иако тај чланак није потписан, био Јован Си-монов Пламенац).

Министар црногорске избјегличке Владе Мило Вујовић, у једном писму италијанском мини-стру Сиднију Сонину из Бриндизија 28. новембра 1918. године, наводи како су српске власти: хапсиле угледне људе из Подгорице, како су батинале митро-полита Митрофана Бана и малтретирале др Секулу Дрљевића, како су интернирале познате личности као што су војвода дивизијар Ђуро Петровић и бригадир Милутин Вучинић. Др Иван Иво Јовићевић у својим мемоарима „О људима и догађајима-сјећања једног федералисте“, Цетиње, 1995. описује и стање у Црној Гори након тзв. Подгоричке скупштине 1918. године. Др Иво Јовићевић у свом дјелу „Капље жучи“, прво издање, Женева 1919, друго издање, Рим 1921, стр. 20 и 21, наводи да је Митрофан Бан био политич-ки присталица анексије Црне Горе Србији, те да је изневјерио, своју паству која је страдала, да није по-дигао глас против окупационе силе, да је заборавио своју дужност и изневјерио краља Николу и Црну Гору. Др Иво Јовићевић у пјесничкој форми прика-зао је посљедње године живота Митрофана Бана у веома негативном смислу. У трагању за одговором

на питање како се и зашто у односу на чин анексије Црне Горе и укидања аутокефалне Црногорске право-славне цркве понашао Митрофан Бан треба узети у обзир сљедеће: Наиме, са правног становишта, ако је нешто изјављено или урађено у заблуди, под пре-варом (mala fi des), пријетњом или принудом, то није правно релевантно, односно, сматра се да то у суш-тини није изјављено или учињено. То ће рећи да је, у таквој ситуацији, ништав пристанак на обавезвање учињен на такав начин јер не постоји слободна воља. Ако је нешто урађено под принудом то је разлог ап-солутне ништавости акта или признања добијеног на тај начин зато што не постоји сагласност. Принуда се, са аспекта права, може јавити у два облика: као vis apsoluta и vis compulsiva. Vis apsoluta означава фи-зичко насиље, наношење физичког зла неком лицу у циљу да он изјави своју вољу у одређеном, траженом правцу, односно, у оном смјеру како му се наређује или заповиједа. Такав облик принуде одликује се апсолутном физичком надмоћи једне стране и пот-пуном одсуству могућности слободног избора друге стране. Ту успјешан отпор и није могућ. Дакле, не ради се о добровољном пристанку повријеђеног или оштећеног да трпи зло или тортуру. Vis compulsiva је врста принуде која означава стављање у изглед не-ког зла у будућности у случају неприхватања или одбијања захтјева вршиоца принуде. Ради се у ос-нови о пријетњи која може бити непосредна (ако је усмјерена на личност) и посредна (ако се ставља у из-глед наношења зла сродницима тог лица). Пријетња је релевантна, ако је озбиљна (изазива страх код онога коме је упућена) и ако је противправна (ако је законом недозвољена или забрањена). Код компул-сивне принуде отпор је могућ. Дакле, изазивање при-станка, сагласности добијено принудом је ништавно, то јест, оно не производи никакво правно дјејство, односно, не ствара никаква права и обавезе. На ос-нову расположивих података, може се закључити да је Митрофан Бан, када се тражила његова сагласност могао бити жртва могуће је и апсолутне, али прије свега компулсивне принуде, мада не треба изоста-вити ни одсуство његове личне храбрости у датом историјском тренутку, које је свакако допринијело да он не пружи отпор (у види усменог или писменог протеста, бојкота, непослушности итд.) злу које је укидало како црногорску државу, тако и Црногорску православну цркву. Кад је у питању Митрофан Бан не треба изгубити из вида ни његову безусловну по-литичку лојалност владајућим режимима, па и оном установљеном послије 1918. године, којему је служио и којему је изрицао панегирике у својим црквеним бесједама, говорима и писмима. Све у свему, остаје, ипак, до краја неријешена енигма да ли је митропо-лит Митрофан Бан, на основу своје слободне воље, намјерно, дакле, својом одлуком, изневјерио својега Краља, своју Државу и своју Црногорску православ-ну цркву или је то учинио у заблуди, под дјејством преваре, пријетње и принуде!?

21Разговор са проф. др Новаком Килибардом

ЛЕГЕНДА ЈАЧА ОД ИСТИНЕ

Легенде о истрази потурица, према Његошевом Горском вијенцу и легенда о Светом Сави наносе доста штете Црној Гори.

- Када је ријеч о дјеловању мита у Црној Гори, било у позитивном или негативном значењу, треба почети причом о Његошу.

Његош је управо ишао хомерским стаза-ма. Као што је Хомер хеленско овладавање читавим приобаљем Средоземног мора претворио у Тројански рат, који се није догодио, тако је Његош црногорску непослушност према Османској империји, која је по-чела тек почетком 18. вијека, хомерски претворио у Истрагу потурица, које није било.

Ниједно дјело у свјетској књижевности није наливено антиисламизмом и антитурством као што је то Његошево дјело “Горски вијенац”. Намјера Његошева била је да тијем поступком колективну црногорску свијест надоји слободарством. То значи да је Владика и господар Црне Горе вођен жељом да се Црна Гора ослободи од сваког турског утицаја, јер је та непризната држава de jure ипак припадала Османској империји.

Настојао је и успио да „Горски вијенац” уђе у дух Црногораца, па су стихове, који су били против Турака једнако знали и неписмени и писмени станов-ници Црне Горе. То ће имати врло позитивног утицаја на исход битака које су се касније догађале између Турака и Црногораца - каже проф. Килибарда.

- Његошеву легенду о Милошу Обилићу на-род је колективно прихватио, иако критичка историја не располаже ама баш ни једном чињеницом да је Милош Обилић и постојао. Врло учени и вазалној Србији одани Константин Филозоф, не помиње Ми-лоша Обилића у свом историографском дјелу „Жи-вот Деспота Стевана Лазаревића”, које је писао на тридесетак година послије Косовске битке. Килибар-да даље помиње, да се убица турскога цара Мурата именује као Милош Обилић тек средином 18. вијека у „Троношком родослову”.

Друга именовања тога измишљеног јунака као што су „Обиљевић” и „Кобилић”, имају своја изворишта на која се до сада осврнула наука. Треба нагласити и сљедећу чињеницу: У класичним збир-кама усмене епске поезије, коју је Вук Караџић за-писао и објавио, Милош Обилић се безмало узгредно спомиње. Највјероватнија претпоставка о погибији цара Мурата јесте она која каже да је његов син Бајазит, кад је видио да се битка креће у правцу тур-ске побједе, елиминисао и оца и свога брата Јакуба Челебију који је био престолонасљедник султанско-га трона. Одиста, ништа ново у историји свјетскијех династија. Значи, како то исказује проф. Килибар-да, Његош је учврстио положај Милоша Обилића у народној свијести, направо га јунаком, који служи као идол борбе и слободе. И Вука Бранковића који се у усменој епици само помиње као издајник на Косову, Његош је својијем генијалнијем књижевним језиком претворио у лик срамног издајника. Као што се зна, критичка историја је утврдила да је Вук Бранковић био непослушан Турцима послије Косовске битке и да је заглавио у турској тамници. Али треба нагла-сити да је Његошев однос и према Обилићу и пре-ма Бранковићу имао све до 1913. године позитиван значај за Црногорце, када се Турско царство повукло са јужнословенскијех простора.

Послије одласка Османлија 1913. године, да се више никада не врате, требало је другачије при-ступати Његошевом „Горском вијенцу”, каже Кили-барда. То величанствено дјело нуди најсавршенију лирику - као што је сан Вука Мандушића, тужбалица сестре Батрићеве, пјесма о Фатими, пјесма о Стам-болу и маестрални ликови Батрића Перовића, Вука Мићуновића, Вука Мандушића и други.

Ово што сам истакао још конкретније треба рећи: „Горски вијенац” није требало у мултиетничкој и вишевјерској Црној Гори тумачити као дјело које све најгоре мисли о исламу, јер то велико дјело нуди и богате садржаје који више доприносе сношљивости

22заједничког живљења у Црној Гори него вјерској мржњи. Па и искази Драшка Поповића о Млецима и Латинима нијесу доприносили хармонизацији црно-горског суживота.

Још једна легенда доноси невољу Црној Гори, каже Килибарда, а то је светосавље, којим се руково-ди митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

Проф. Килибарда подсјећа да је Растка Немањића његов отац послао на Свету Гору да би се Немањина држава докопала аутокефалности цркве и да је та аутокефалност постигнута на неканонски на-чин.

- Замонашени Растко иде као архимандрит у Никеју, ђе су се у избјеглиштву налазили Византијски цар и Васељенски Патријарх, а враћа се из Никеје као епископ, који ће се касније прогласити за архиеписко-па. Тако проф. Килибарда истиче да је Сава Немањић био велики политичар и да је данас његов најоданији ученик Митрополит Амфилохије Радовић. Треба на-гласити да је Охридски архиепископ Хоматијан, под чијом је егидом била Немањина Црква, проклео но-вокомпоновану аутокефалност Српске цркве и изре-као „карактеристику” новога епископа Саве, која није била нимало позитивна.

- Колико је истина да није тачно оно што ха-гиографи, посебно Доментијан и Теодосије, причају о Светом Сави, да је био понијет само светијем ду-хом да иде у цркву - свједочи и сљедећа чињеница: Тек 1848. године Свети Сава почиње да се слави као школски празник у Србији. А ни у једној црногорској цркви није постојало фреске Светога Саве, док их го-сподин Амфилохије није осликао. А украсио је ликом Светога Саве и конаке под Острогом и цркву Светог Василија на Петровој Главици код Никшића. И шта је још све осветосавио у Црној Гори - !?

Професор Новак Килибарда указује и на култ Светог Владимира, хришћанина, који није био ни католик ни православац. Он је и живио и умро на неколико деценија прије Велике Шизме, односно подјеле хришћанства на православље и католицизам.

- Дакле, једнако и православна и католичка Црква могу дукљанскога, односно црногорскога кне-за Владимира сматрати својим светитељем. А треба нагласити сљедећу чињеницу. Једна од посљедњијех исламизација на Балканским просторима десила се у барско- улцињском крају, конкретно у Мркојевићима, што значи да су се преци данашњијех Бошњака, алијас Муслимана, из тијех крајева напајали више вјекова култом Светог Владимира. Одређенога дана у години, односно о Тројичину дне, једнако су на планину Румију излазиле све вјере и све нације тога

краја, сто ће рећи једнако и различити етноси. То-тално је неистинита прича, коју шири митрополит Амфилохије, да је на Румији била српска црква коју су Турци срушили. Да су Турци рушили православне храмове лакше им је било кретати на Морачки ма-настир, Ђурђеве ступове, Дечане и Студеницу, но се пети на беспутну планину Румију. Куриозитетна је и чињеница да је Митрополит Амфилохије подигао гвоздену Цркву на Румији. Зна се да се хришћанске цркве праве од камена, сама ријеч ”камен” значи „пе-тар”, а то је име једног од најугледнијих хришћанских светитеља - Апостола Светога Петра. А није случајно ни да је најузвишенија личност црногорске историје прихватила име тога камена. То је урадио владика и господар Црне Горе Петер I Петровић. А то ће уради-ти и његов синовац Петар II Петровић Његош.

Хтио сам да кажем: Како нијесам обавијештен да је икад ико у хришћанству сазидао цркву од гвожђа, прије него што је то урадио Митро-полит Амфилохије.

Одиста, очигледно је негативан догађај за Црну Гору разарање Румије, које има намјеру разарање мултиетничке и мултивјерске толеранције, која се кроз вјекове испољавала на тим просторима. Ја сам једном већ рекао да је удар на Румију управо забадање крвавога ножа у мултиетничку толеранцију тога краја. Али то није ништа чудно кад се зна да го-сподин Амфилохије стално усмјерава своје негатив-не потезе на црногорску националност, на црногор-ску цркву, на црногорски језик, управо на све оно у Црној Гори што он не сматра да је српско.

Проф. Килибарда је негативном утицају унитарног светосавља на Црну Гору посветио двије књиге: „Епилог Црногорске хроније - Јеванђеље по Амфилохију“ и „Жељезна црква и косовски мит”.

Ипак, проф. Килибарда очекује да ће се по-лако гасити генерације које подржавају унитарну - светосавску, односно амфилохијевску политику, као што ће истанчати и политичке струје у Црној Гори, које Србија потпомаже.

- Црна Гора је обновом своје државности 21. маја 2006. године, ушла у слух човјечанстава из којега јој нема изласка.

И на крају постављам једно питање: Која то сила не дозвољава Скупштини Црне Горе да пониш-ти одлуке Подгоричке скупштине од 1918. године, што би подразумијевало и поништење декрета Краља Александра Карађорђевића о укидању аутокефално-сти Црногорске Цркве!?

Разговарала: Јулка Пејовић

23Једно је разговор о Цркви у ширем и дубљем догматском смислу, а друго – и то је предмет овог разматрања – СПЦ као институција међу другим институцијама

Ратни крст српске Цркве Мирко Ђорђевић

Када се уместо перманентне хришћанске мисије – јасне стратегије евангелизације – у први план стави политичка улога институције, онда није компликовано читање

неспоразума између СПЦ и државе, а посебно између СПЦ и модерног српског друштва

Током деценија постојања комунизма, одно-сно његове историјске инкарнације познате под име-ном „руски комунизам“, и међу озбиљним истражи-вачима било је мало оних који су сумњали у то да ће његовим нестанком доћи до „духовне обнове“ и неког вида друштвене рестаурације у коју је такође мало ко сумњао. Разлога за такву наду је било и то посебно у крилу хришћанске Цркве која је у Русији преживела доба великог гоњења које многи – и с довољним разлозима – пореде с гоњењем из времена цара Диоклецијана. И у СПЦ је таква нада постојала иако она није била онако гоњена као РПЦ – сведе-на је била на маргину друштва и њена је делатност била ограничена на простор „порте и олтара“. Када се комунизам „урушио“ у планетарним размерама, када се почело говорити не само о „крају идеологија“ већ и о „крају историје“, оно што је уследило збуни-ло је и људе у Цркви и аналитичаре који су стајали по страни. Није дошло, наиме, ни до какве духовне обнове у хришћанском смислу речи, већ се Црква појавила на друштвеној сцени у виду идеолошке сна-ге која трази за себе место у транзицијским структу-рама, а у неким случајевима и као снага која постаје део власти. Лако се могао распознати модел спреге између трона и олтара за који се веровало да је ко-начно отишао у историју Цркве и друштва. Цркве су – посебно на православном Истоку – своју уни-верзалну мисију ширења јеванђеља замениле улогом фактора који стреми клерикализацији. То је било не само неспојиво са учењем јеванђеља, са очеки-ваном „духовном обновом“, већ је представљало и знак једног необичног ретроградног процеса који и данас траје. Ништа од свега тога није заобишло ни СПЦ која се – за разлику од других цркава – нашла у вртлогу читавог циклуса ратова на Балкану, који су обележили последњу деценију XX века. У том про-цесу наша се Црква нашла у средишту бурних ратних збивања, и то управо као институција у друштву која је одиграла неславну улогу у процесу распада државе. Једно је, дакле, разговор о Цркви у ширем и дубљем догматском смислу, а друго – и то је предмет овог разматрања – СПЦ као институција међу другим институцијама. Ту и такву улогу СПЦ је или прихва-тала сама или је то чинила под притиском снага које

су се држале Цркве у циљу реализације свог поли-тичког националистичког пројекта. „Од када је наста-ла, видовитошћу св. Саве“ – писао је један истакнути идеолог национализма – „српска Црква је била више носилац и чувар српства, дакле српске народне све-сти, него што је била верска установа“. Да је СПЦ имала и такву улогу говоре историчари њени, али они истовремено уверљиво доказују да је СПЦ вековима била „верска установа“ и ту је улогу признавала као примарну. Овакво померање „акцента“ није никако било случајно – добар део јерархије СПЦ је заиста кренуо таквим путем током поменуте деценије која је једна од најтежих деценија у њеној многовековној историји.

Од руских словенофила позајмљена је тријада „Бог–краљ–отаџбина“ и та се форма ек-сплоатише до баналности какве се срећу и код Велимировића, а посебно код његових следбеника. Друштво не може опстати по Љотићевом мишљењу без те тријаде јер „домаћин мора бити у васељени, у држави и у дому“ како би се спречила „необузда-на игра индивидуалних интереса“. У тој мисли нема чак ни оне конзистентности какву знамо из учења једног Ј. де Местра или Л. Бонала, али се она тру-ди да буде неки одговор универзалним и индиви-дуалним категоријама модерног друштва, које у Европи постоје од Француске револуције и које су несумњиви печат модернитета. Српска органици-стичка мисао – која је доминантна у СПЦ – оперише једном специфичном заменом одређених теолошких и еклезиолошких појмова који се по органицистичкој схеми пребацују на план друштвене теорије и та за-мена обезбеђује визију једног затвореног друштва, мале руралне заједнице у којој једноставно нема кретања каква су иманентна друштву као таквом. Улогу таквог социолошког катихизиса има позна-то Велимировићево дело Српски народ као теодул у којем се излаже „учење“ о теодулији, односно о томе да је „српски народ слуга Божји“. Српско друштво, људска заједница уопште, темељи се на на-челима „хришћанског колективизма, солидаризма, домаћинства, старешинства и православног морала и етике“. Основни проблем је Француска револуција која је наводно сасвим пореметила „природни ред“

24у друштву и од тада се друштво развија захваћено хаосом индивидуализма, демократије и плурализма. Тако по учењу Велимировића демократија „разара органско, светосавско народно биће“ јер је народ „органска саборна целина“. Тако се, на пример, тео-лошки појам саборност у кључу ове органицистичке мисли претвара у идеолошко покриће за колективи-зам и ауторитарност, а национализам се узима као врлина и непосредно се изводи из учења св. Саве, па се говори о „национализму“ као нечем што извире из „светосавља“. Савремени следбеници овог учења су у том погледу – у крилу СПЦ – сасвим јасни и до-следни. Тако се архаични органицизам претвара у оно што би био неки одговор на проблеме модерног друштва које је – од времена Француске револуције – начинило читав низ искорака у смеру разумевања модерно обликоване структуре људске заједнице.

До средине деведесетих година – у вртлогу ратова на Балкану – СПЦ није начинила никакав ис-корак у смеру модернитета.

Скица за једну необичну теологију рата

Ратна збивања средином деведесетих го-дина – постепено али сигурно губљење свега оно-га што је било постављено као ратни циљ – довела су до необичног заокрета у црквеној мисли у крилу СПЦ, али у једном ретроградном смеру. Поред већ поменутог „превођења“ теолошких категорија на план друштвене праксе, започело је и једно необич-но осмишљавање пораза у духу митске традиције. Уместо критичког осветљавања и рефлексије која усмерава напред, угледни теолози СПЦ започињу са стварањем једне специфичне теологије рата која – то се по свему види – није неко ново мишљење о рату у духу црквеног учења, већ нешто друго и то је обележено појавом научних зборника који – као так-ви – не одражавају неку „школску теологију“ већ су службени став СПЦ. Прекретницу је представљала појава зборника са једног научног симпозија одржа-ног на Цетињу. Парадигма размишљања је драма око Косова и то је полазиште јер је – по мишљењу учес-ника – Косово као проблем „уздигнуто до парадигме цијелог савременог свијета“. Уместо да се проблем око Косова сагледава у координатама реалног стања, проблем је претворен у митолошку парадигму јер се све ближи пораз једне политике једино тако мо-гао разумети. „Нешто што је вањски личило на тра-гични пораз“ – стоји у приступу ових рефлексија – „почиње да се претвара у дубоку унутрашњу побједу, чије димензије, ништа мање но у косовско вријеме, могу бити космичке“. Нису у овом ставу спорне „димензије“ већ време и проблем у времену који се не може разумети превођењем на митску матрицу ко-

совског мита. Оваквим се приступом рат једноставно оправдава и то на начин који не оставља никакву сумњу да је ова теологија рата свесно конципирана јер се рат једноставно види као чин на који је народ био принуђен да у остварењу „тог љубавног подви-га користи рат“. Једна опсервација иде дотле да на-глашава како се „нови завјет у људској историји тек назире“. Међу теолозима се посебно место даје Ра-довану Караџићу чији су ставови заиста збуњујући, ако се узме да су овде покривени ауторитетом СПЦ. По њему, рат у Босни је рат какав историја света и ратовања не познаје, па је то нешто ново – „Clauzewitz не зна за овакве ратове“ и за витештво испољено у њему „треба друга наука и неки други Clauzewitz“ јер све до сада нико није могао да схвати ста то хоће српски народ – „За сада, њега изгледа разуме једино сами Бог“. Овакве рефлексије очевидно нису никакво теолошко разматрање ове митологизације стања које „теолози“ једноставно нису знали да процене. Друго могуће објашњење је вероватније – у спрези која је постојала између државе и Цркве, конкретно између Милошевићеве ратне политике и Цркве са њеном јерархијом, требало је понудити идеолошко-поли-тичко објашњење за пораз који је био на видику. Сва настојања су текла у том смеру и није било сумње да се овакво теолошко мишљење ставља у службу једне политике која није имала – већ средином деведесе-тих година – ни најмање наде на неки успех. Фло-скуле о „светом рату“, о „светим ратницима“, о „рату на небу“ из којег се изводи и нужност рата на земљи једноставно су у служби једне политике, па су сас-вим разумљиве „мисли“ које гласе и овако – „Бољи је рат неголи мир који нас одваја од Бога“. Неки ста-вови угледних теолога и чланова високе јерархије СПЦ говоре о једном необичном – увелико ретро-градном – кретању у ономе што би се могло означити као српска православна мисао. Владика Атанасије који онако види рат како је управо наведено у једном моменту начинио је и једну историјско-теолошку дигресију која речито говори и о помињаној доктри-ни о друштву и о поимању националне историје, у којој се теолошки појмови своде на митске симболе и обрнуто, у којој се реалне историјске чињенице свес-но митологизују. Он је, сасвим у контексту ратних збивања око Дубровника, објашњавао и историјску „грешку“ цара Душана, чија му је империјална по-литика очевидно важна парадигма за разумевање и тумачење ратних збивања у којима се нашла и СПЦ. „Душан је иначе“ – наглашава владика Атанасије – „направио и друге грешке: препустио је овде Конав-ле, дубровачко приморје и Пељешац, и доњи ток Не-ретве, а отишао доле на југ да избије на Егејско море“. Да ли је и како цар Душан „погрешио“ о томе се у историји довољно зна и нема потребе данас се бави-

25ти тиме, али се из овако објашњене његове „грешке“ види шта владика препоручује као политички и ратни циљ. Ако се има на уму да о томе говори калуђер, онда у најмању руку збуњују војно-тактички савети дати давно умрлом цару. Једно је извесно – у овако конципираној теологији рата свесно се комбинују једна ретроградна етнофилетистичка свест и ратни циљеви Милошевићеве политике која је – управо и на том терену – претрпела пораз. Али смисао ових „теологема“ је управо у томе да пораз замене фиктив-ном победом која у неком мета-плану има специфич-ну вредност какву имају митови и легенде. Невоља је у томе што нешто слично нема никакву вредност на какву смо навикли у систему научних промишљања каква се очекују из једног научног зборника. Та ет-нофилетистичка схема која је доминантна у српском православљу, као и сам етнофилетизам као мера све-га, једна су врста непрележане болести у источном православљу. Тако се једна „филозофија рата“ пре-творила у теологију рата која је изнела на лош глас СПЦ међу другим црквама у Европи. Тако је „српско питање“ бацило у засенак све оно битно са чиме се одавно суочава савремена хришћанска мисао, јер је оно постављено – и у СПЦ – уистину не као демократ-ско већ као национално-националистичко питање. Тај знак и та чињеница говоре о ретроградној свести у СПЦ која се и даље – и након деведесетих година – храни историјским стереотипима и флоскулама.

И након реалног пораза једне политике поуке нису извучене и СПЦ настоји да задржи свесно такав став о важним проблемима савремености.

Један други, такође „научни“ зборник ре-чито говори о томе. Он одражава тежњу СПЦ да у друштву буде не само важна – њој ту улогу нико раз-уман не спори – већ и доминантна политичка снага. Тенденције такве врсте потхрањују и одређени поли-тички кругови и њихов смер клерикализације одав-но се јасно запажа, као што се такође јасно опажа да Црква тиме напушта своју улогу сведока у време-ну који нуди јеванђеоски одговор уместо политич-ких програма. Занимљиво је да аутори зборника не скривају своје јасне идеолошко-политичке намере – зборник је замишљен као „приручник и путоказ“ за организацију верског живота у оружаним снагама, при чему такође пада у очи да се сасвим занемарује и позитивно и негативно искуство таквих иницијатива које иначе познаје историја, а посебно историја Цркве. Реч је о војном свештенству у савременом све-ту. Није непозната пракса у савременим армијама Ев-ропе, где је верско образовање и практиковање вере решено у духу слободног избора војника који се као и сваки грађанин слободно и сам верски изјашњава и понаша. Овде су војни свештеници „у статусу војних лица“, дакле, имају чин и биће „потчињени коман-

дантима јединица у којима службују“, док ће у по-гледу верске службе бити потчињени „надлежном локалном епископу“. Како ће се они у рату држати „јеванђељских принципа“ није јасно јер им се уло-га јасно дефинише као улога комесара за идеолошка питања. Није спорно присуство свештеника у војсци, али је споран начин на који се то чини – свештеници нужно постају саучесници у ратним збивањима јер је очевидно да не могу имати право одлучивања по са-вести будући да су командно потчињени заповедни-цима. Црква улогу моралног фактора препушта једној другој структури. Да би се ово превазишло на неки начин – иначе одговора на то нема ни у свету – нуде се необична тумачења. СПЦ „није ништа насилно у историји радила“, али није јасно неће ли бити уву-чена у то ако се командно потчини једној политици. На једном месту се клерикална теза распознаје сас-вим јасно – „Срби неће да буду сведени на грађане“. Војска се ставља у први план, а Црква у други. Један учесник то објашњава овако – „Војска је један од најважнијих државотворних и државночуварних ста-лежа“. Сталежи као категорија одавно не постоје у модерној структури друштва и ако се војсци обезбеди такав статус онда се клерикализација проширује до видова војне владавине која је – по „потреби“ – увек могућа, а посебно у друштвима која такву традицију чувају. Доминантна улога војске и Цркве виђена је на анахрон начин – држава треба да има „стратократско друштвено и државно уређење у оквиру саборно-ста-леског монахијског облика владавине“. Није тешко у оваквим формулацијама препознати једну словено-филску, органицистичку концепцију каква се одав-но и у православљу сматра анахроном, али је таква концепција овде добила снагу става јер је граде не само војници већ и владике. Да она има вредност зва-ничног става зна се већ према принципу – класичном еклезиолошком принципу – који гласи – „Где је епи-скоп ту је и Црква“. Анахрона и несвојевремена, овак-ва концепција се уклапа у систем клерикализације који се у Војсци и у СПЦ узима као задати циљ.

Деценија ратних искушења

Одавно постоје многобројне хронике које прате делатност наше Цркве током последње деценије, а у једној – темељно рађеној – посебно је и стручно обрађен период прве половине деведесетих година. У њој је постављено питање „да ли СПЦ треба да од-говори свом позиву на овоме свету као хришћанска или као национална црква“, и већ са почетком друге половине те бурне деценије наметао се одговор на-жалост негативан – СПЦ је остајала на сцени као институција која је искључиво била преокупирана „националним питањем“ схваћеним на типично фи-летистички начин. У другим „хроникама“, међутим –

26које обилују „изјавама“ сваке врсте – није се довољно обраћала пажња на смисао изјава, на њихово порек-ло, нити се правила разлика између оног што је зва-ничан став СПЦ садржан у службеним документима Синода или Сабора и онога што је став или такозване школске теологије или пак публицистике, углавном политичке, која се позивала на Цркву. Да би се стање у СПЦ боље разумело нужно је завирити у дубље раз-логе, поразити дубље корене јер Црква није сасвим и у свему слична другим институцијама у друштву. Нужно је било – а тај посао још није обављен – начи-нити неку врсту типологије исказа и изјава како би се видело који и какав смисао имају званични ставови, а који најразличитије „ексцесне“ изјаве каквих је у изобиљу било. Најчешће су изјаве бизарног типа, на свој начин шокантне, од којих се СПЦ ограђивала – не увек и не како је то требало чинити – и из њих се не могу изводити закључци општег типа. Када се у хроникама чита како се генерал Младић већ налази „под зидинама Цариграда“, како се Косово узима као „средиште васељене“ или како смо ми Срби право-славне вере данас једини хришћани, колико год се то често поклапало и са оним што говоре неке владике, такви се судови не могу приписати СПЦ у целини, нити се из њих могу изводити судови о целој СПЦ. Примера за то има много. Када песник М. Бећковић говори о Србима и православљу, у екстази једне ре-лигиозности која као феномен још није испитана у новијој српској поезији, треба разликовати смисао и лошу метафору –

Једино овде, Царице Небеса, На мом језику се моли без застанка, И не лаже ништа, и не једе меса, И осам векова пости без престанка.Невоља је у томе што се оваква мисао среће

и у изјавама владика, а ту у сваком погледу ствари другачије стоје – и ту СПЦ није била на висини учења јер – као што смо видели – нема у њој учитељског ауторитета који је у Цркви као таквој нужан. У са-борским актима или саопштењима Синода, наравно, нема овакве „теологије“, али је највећи проблем у томе што су се средином деведесетих година ства-ри искомпликовале и СПЦ се није знала снаћи на узбурканој историјској сцени. Једноставније речено, мало се чуо глас патријарха који је опомињао да су „сви људи деца Божја“ и да се по цену злочина не може градити ништа добро. Пометња која је створе-на на тај начин учинила је своје – и сам патријарх и СПЦ били су полако увлачени у опасну политичку игру у којој се – након деценије искушења – очевид-но нису снашли. Друга половина деведесетих годи-на није донела неки заокрет у односу на „акценте“ који су истакнути били на самом почетку те деценије. Видећемо касније да је фаталну улогу играла такоз-вана школска теологија која је увелико увела СПЦ у

круг ових пометњи. Да би се ово боље разумело ваља се вратити

неким моментима са почетка деценије који до сада нису довољно осветљени.

На самом почетку те деценије, која је и деценија распада државе, јавили су се неки знаци који су били права опомена.

Јуна месеца 1989. године, у утицајном цркве-ном гласилу које је најављивало „црквено-национал-ни програм“, један је коментатор записао уистину необичне и на свој начин пророчанске речи – „Срби су народ Божји, а Југославија оваква каква јесте, са-гласно с апсолутном правдом Божјом, нуди се да буде подељена. Не проливајмо крокодилске сузе због тога што ће се тада, одједном, три милиона људи наћи у ситуацији – што ће бити принуђени – да се настане негде другде“. Човек који је овако размишљао није, наравно, био усамљен – то је било стајаће место у политичкој публицистици – али је необично што су се овакви ставови налазили у црквеном гласи-лу и од њих се СПЦ није ограђивала. Није прошло много времена и више од три милиона људи, међу њима и Срби, било је прогнано и морало је да при-хвати положај избеглица и бескућника. Овакав став није био и званичан став СПЦ, али је ток догађаја чинио своје. Истине ради, јавили су се и други гла-сови – нешто касније – као знаци опомене, али ни они нису саслушани иако су долазили из Цркве. „Пламен непросвећеног национализма“ – писао је један млади коментатор у црквеном гласилу – „врло брзо се разбуктао у страшни пожар ‘православља’ и српска Црква која је требало да буде звезда водиља није имала нити снаге нити људи за тако одговоран задатак“. Ни овај глас није саслушан – као знак опо-мене – а догађаји су показали, управо у другој по-ловини деведесетих, да се у СПЦ не наслућује неки заокрет у смеру јаснијег сналажења на историјској сцени. Уместо јасног догматског и еклезиолошког става, све су се чешће сретале изјаве ексцесног типа које су потврђивале све оно на шта је указивао мла-ди коментатор у црквеном гласилу. „Тамо где се про-спе српска крв и падну српске кости, то мора бити српска земља“, изјављивао је владика Никанор и распаљивао идеологију крви и тла која је већ била присутна на читавом јужнословенском простору. Рат је објашњаван као „рат против православља“, а годи-не 1993. када су ствари биле углавном јасне владика бачки Иринеј је нудио овакво објашњење о сукобу у Хрватској – „Мислим да је наш живаљ у Крајинама de facto изузет од хрватске власти“. Друге су владике проблем подизале на „метафизички“ ниво без смисла за реално стање ствари. „Хоће Бог нешто велико од овог народа“ – изјављивао је црногорски митропо-лит Амфилохије – „чим га ставља у жижу светских збивања“. Све до 1995. овакве су изјаве стварале

27збрку коју СПЦ није умела да отклони па је примала на себе све што се даље збивало, са свим последица-ма које ће се убрзо наглашеније показати.

Нужно је вратити се – макар у осврту – и чувеном писму патријарха Павла лорду Карингто-ну, које је најбољи документ који потврђује забуну и почетак политичке странпутице СПЦ. Из писма се јасно види много онога што ће се касније пока-зати и као тачка сагласности са Милошевићевом ратном опцијом, али и као тачка на којој ће се став СПЦ и став милошевићевске номенклатуре у не-чем разићи. Најпре пада у очи једна изабрана по-литичка стратегија која није најбоље – управо по-литички – промишљена. Окупљање на принципу етнохомогенизације, присутно на читавом простору државе, овде је „покривено“ бригом за народ какву је увелико и сам Милошевић заговарао у свом по-пулистичком нападу на институције државе. Разли-ке између Милошевићевог политичког популизма и црквеног схватања нације и народа је морало бити, али она нажалост уопште није наглашена. Када патријарх истиче да је СПЦ „вековни чувар српске духовно-сти и српског националног и културно-историјског идентитета“ то само по себи није спорно – СПЦ је вековима у српском народу и међу православним Србима то и била. Нажалост, политичка конотација је нешто друго. У исто време је сам Милошевић ис-тицао – „Никакве ми не тражимо хрватске крајеве, муслиманске, или не знам македонске и словеначке – ми једноставно сматрамо да је легитимно право и интерес српског народа да живи у једној држави“. У једној изјави из истог периода Милошевић тврди да су Срби „формирали АО Крајину и да не признају хрватску републику“. Патријарх је пристао на сличну опцију, сметнувши с ума да ће и остали народи захте-вати то исто и да ће се отворити проблем поклапања и непоклапања канонске и државне територије. Остало је добро познато – Милошевић ће касније, притиснут од међународне заједнице али и развојем ситуације на терену, одустајати од своје стратегије, али СПЦ и њен патријарх нису били у ситуацији да тек тако одустају, иако су морали знати да ће последице упра-во по наш народ у Хрватској бити кобне. Стога став из патријарховог писма збуњује – „Или ће се наш народ“ – каже патријарх – „с оружјем у руци избо-рити за опстанак у истој држави са матицом српског народа или ће бити присиљен да се из те нове НДХ пре или после исели“. Територије на којима живе Срби „не могу остати у саставу било какве неза-висне Хрватске, већ се морају наћи под заједничким државним кровом са данашњом Србијом и свим српским крајинама“. Нису српском патријарху били непознати принципи канонске и државне територије, али је то било време „срећног“ сусрета између по-литичког и црквеног популизма и овај је последњи

однео превагу у формирању става СПЦ. Било би не-праведно занемарити притисак који је СПЦ трпела од режима, а посебно од већ увелико клерикализова-не јавности. То је био знак чији ће смисао потрајати све до 1995. када се зачињу необични неспоразуми између јерархије и државних званичника, који су се најпре манифестовали као пролазне „сметње на веза-ма“ између државе и СПЦ, а касније и као сукоб чија је природа била битно другачија. Време потписивања споразума у Дејтону је уистину преломно време. У једном саопштењу Синода јасно се могу прочитати речи попут ових – „Црна сенка дејтонског споразу-ма–диктата помрачује, нажалост, и видике многих“. Суштина сукоба између режима и СПЦ је све јаснија – СПЦ остаје верна трајној стратегији национал-ног окупљања, идеји велике Србије, али режим се приклања ономе што се није могло избећи. Да невоља буде већа, сада Милошевић није крив због тога што је започео и водио ратове већ због тога што их није добио. Тако се збива нешто парадоксално – СПЦ се сукобљава са Милошевићем и остаје све усамљенија међу другим црквама у Европи. Да невоља буде већа, СПЦ остаје доследна најрадикалнијим ставовима чак и онда када се међу другим институцијама јављају прве „пукотине“. У односима са државом долази до захлађења, па и отвореног сукоба у виду „проклетста-ва“ која су владике бацале јавно против режима који је признао границу на Дрини као међународну границу. Изолована увелико, СПЦ у том моменту прихвата чак и једну врсту самоизолационизма који би требало да буде неспојив са духом хришћанства и православља. Ту су посебну улогу одиграли бројни парацркве-ни фактори, а посебно једна „интелигенција“ која се позивала на Цркву, од које се СПЦ није на време ограђивала.

Збивања у СПЦ су – о томе хронике обилато сведоче – током 1995. године добила заиста драмати-чан тон.

Већ у децембру 1995. Синод види положај Срба у Босни – које је њихово вођство водило у понор – као нешто што се не може прихватити јер већина „остаје у муслиманском ентитету“, што се не по-клапа са етно-филетистичком концепцијом државе. Босна се види као „светог Саве дедовина“ и другима не преостаје ништа друго него једна слична „поли-тика“. У том моменту се – управо код споразума у Дејтону – појављује и питање ко ће у Дејтону у пре-говорима „заступати све Србе“. Када је консензусом националних институција та улога дата Милошевићу, са тим се сагласила и СПЦ, али је то изазвало буру и сукобе таквих размера да се није могао наћи неки преседан у историји СПЦ. Владике су се побуниле против патријарха, „осам владика је тражило смену патријарха Павла“ – како је јављао немачки радио – јер је он обезбедио Милошевићу легитимитет потпи-

28сом „зеленим мастилом“ већ по томе како се српски патријарси у духу традиције званично потписују так-вим мастилом испод званичних аката. Истовремено је са саопштењем наступио и Сабор архијереја који је устао против Дејтона, против свих који другачије мисле и који је за већ најављени суд у Хагу тврдио, и то јасно, да се таквом политиком „изводи на суд читав један народ“. Након великих сукоба патријарх Павле је био понижен и принуђен да повуче свој потпис и помињане „сметње на везама“ у односима између државе и СПЦ претвориле су се у прави сукоб. Све што је иза тога следило показивало је једну политичку оријентацију СПЦ која је управо политички била про-блематична – СПЦ се издвајала као препознатљива снага једног радикалног сучељавања са светом, чак и у моменту када су догађаји показивали какав је „рас-плет“ једино могућ. Реторика црквених гласила тих дана је била јасна – па и самог Православља које, истина, није званичан орган СПЦ – и зачуђујућа. О деци Вуковара тих дана се писало како су „својом ру-ком, преко пера и крста, оваплотила најплеменитија осећања и даровала их као мелем, утеху и наду свом највољенијем Вуковару“. Тада су се у УКС славиле „годишњице ослобођења Вуковара“ и није се говори-ло – онако како би требало – о убијању Сарајева и настојањима да се Босна раскомада. У новонасталој ситуацији у СПЦ су чињени покушаји да се стање у црквеном смислу објасни, и тих покушаја има, али су они остајали недовољни. „Без обзира на распад версајске односно СФРЈ“ – гласи једно такво раз-умно тумачење – „јурисдикција СПЦ остаје и даље се простире на све православне на тој територији“. Невоља је у томе што то није ни било у спору. Када се хоће да се државна територија и канонска територија апсолутно поклопе – што је у историји ретко бивало – Црква пристаје на империјалну политику. Оваква грешка у корацима начињена држањем неких делова СПЦ скупо је плаћена, а година 1995. показује како је до ње дошло. То је снажило снаге у Цркви и око ње да се одређују у смеру једне клерикализације која ништа добро није доносила ни СПЦ ни држави. Када је до тога дошло – а хронике пружају обиље детаља – снаге у СПЦ, а посебно око ње, једино решење су виделе у коначно до краја доведеном процесу једне жељене клерикализације. Таква политика неће бити никаква рекомпензација стварном стању ствари – СПЦ је у ратовима изгубила велики број епархија и верници су у њима годинама били остављени без духовне потпоре. Ако се такви ставови прецизније анализирају иако то нису и званични ставови СПЦ увек и у свакој прилици – када се баци поглед и на те „ексцесне“ ставове током 1996–1997. види се већ помињана збрка у којој се јасно не распознају зва-нични ставови и ставови за које се поуздано зна да то нису. То посебно важи за СПЦ на друштвеној и

историјској сцени, где се она нуди и намеће – и сама и од других – као главна, па често и једина руководећа снага у друштву, што је неспојиво са при-родом Цркве. Инсистирање на сличном подсећа на видове тоталитарне праксе. О томе говоре докумен-та – посебно саопштења разних црквених и парац-рквених организација – али се при том мора посту-пати опрезније. Јасније би требало разликовати таква саопштења од онога што је званичан став иако се – то је отворено питање – ставови преплићу и добија се другачији утисак. То се види и на унутрашњем плану, у самој СПЦ, али и на међународном плану, где се „слика“ о нашој Цркви формира под утицајем свих фактора узетих заједно. Нужно се мора имати увид у структуру СПЦ, у онај шири контекст, у традици-онализам који се у њој осећа, који наравно не треба мешати са традицијом–предањем које има своју дог-матску дефиницију. Било како било, проблеми који су се отворили са држањем СПЦ у друштву, посеб-но током ратних година, проблеми су који се морају дубље осветлити, а још од 1995. неки такви проблеми отворили су се на неуобичајен начин. Наиме, Савез протестантских цркава Швајцарске – то је карактери-стичан случај – у време рата у Босни упутио је апел СПЦ са предлогом да се она „одрекне своје у сваком погледу националистичке позиције и да се дистанци-ра од Караџића“. Ни овај апел, као ни бројне слич-не иницијативе у домаћој јавности, није наишао на неко запаженије разумевање у СПЦ што указује на чињеницу да у њој – када је реч о њеном положају у друштву – још нема довољно јаких снага које би биле спремне на искорак, на критичко преиспитивање не-давне прошлости. Све су чешћи одговори да је СПЦ „једина снага заштитница националних интереса“, што је по себи проблематично. Саопштење децем-барског заседања Сабора 1995. то недвосмислено потврђује јер у њему нема ни назнака промене тра-диционалног и политички радикалног става. Тако је интониран и саборски апел од 27. 05. 1996. иако се у широј јавности и даље говорило о некаквим „двема струјама у СПЦ“ које су означаване као „јустиновци“ или јастребови на једној страни и голубови на другој страни. Нема у тим документима помака, рецимо, ни у погледу дефиниције људских права и слобода које се поимају колективистички. „Главни недостатак чи-таве концепције о људским правима“ – каже владика бачки Иринеј 1994. – „лежи у њиховом индивидуа-лизму“. То је оно коришћење темељних теолошких појмова који – пребачени на друштвени план – остају лишени своје суштине и представљају обичан пред-знак за нешто што је друштвено анахроно. У томе су сложни и једногласни и „јастребови“ и „голубови“ а ток збивања у току 1996. и 1997. па и касније показао је да различитих струја нема.

(Republika, br. 273)

29АКТУЕЛНОСТ СВЕСРПСКОГА ПРОГРАМА

”Изазивање нових подјела” у ”империјалном јединству”, ”угрожавање вељесрпства” и његове денацификације. ”Бунт против свега постојећег” (суверено-црногорског) изузима ”бунт против свесрпства”. Дискриминаторска (сегрегацијска) изолација од националних Црногораца од стране националних Срба у ЦГ за које проф. др Живко

Андријашевић тврди да је ”српство у ЦГ нација измишљена”.Сушт(инск)о и главно је недовољство српске

историографије, а преко ње и просрпске у Црној Гори и осталих, односно свесрпске, да у истраживању, објашњењу и тумачењу (разумијевању) црногорске историје полазе од истр(иј)ебитељске (геноцидне) изричите и(ли) прећутне темељне претпоставке да не постоји црногорски народ и нација, односно црногор-ско народ(нос)но-национално (етничко) бивство, већ да су Црногорци ”ђеличак (све)српскога (на)рода”, изданак (”извиискра”, острвљеник, осамљеник) тзв. српства које се обоготворено, освјештано и обешта-но подразумијева као недодирљива догма, света ис-тина, као полазиште и исход(иште).

Битни саставни чинилац речене концепције (све)српске историграфије и истор(иолог)ије је и фалсификовање црногорске прошлости чије је откривање, утврђивање и отклањање тијем теже што су они углавном и у битију важни идеолошки, по-литички, историографски и теоријски дио и исход т(р)ајнога државно-црквеног пројекта агентурнога систем(атс)ског (и ретроактивно га) интерполовања и преимен(т)овања (преиначења) ”помена српско-га имена у Црној Гори” ради посрбичења Црного-раца као ”дијела (све)српскога народа” (”васколи-кога српства”) и Црне Горе као ”дијела Србије”, ”ђеличка (све)српства”, као вељесрпства, занаго, ради посрбичавања Црнрогораца, интерполирања и индоктринирања ”српске традиције и свијести” у њој ради потврђивња њиховога наводно српскога етнич-ког бивства, ”српског националног идентитада”,

Темељна идеолошко-политичка претпостав-ка, априорни постулат, методолошко приступиш-те и задатак остваривања тога т(р)ајног свесрпског државног програма, сушт(аствен)о подастиранога антицногорском пропагандом, јесте тврдња, која је једанак и методолошко полазиште и исход(и ште), да тек са немањићким освајањем (окупацијом) Црне Горе почиње ње(зи)на историја, да је прије тога није било, да је била саставни ђеличак српске проширене државе, цркве и народа (тзв. државно-црквотворнога свесрпског народа илити. српства).

По тој концепцији се црногорско државот-ворство и држава, а по бјелашко-комунистичкој и нација, помаља и осамостаљује тек након Немањића, а почиње са обурдавањем Душановога царства и пада Србије под Турско царство којему се једино у

борби за слободу опирала Црна Гора и Црногор-ци. Обнављање и поновно васкрсавање Душано-вога царства, које чини контуру тзв. српства, чини те(ле)олошки циљ, историјску мисију, сан и смисао постојања (”оправдања”) црногорске повијеснице у служби мартирскога саможртвовања Црногораца (као ”најбољих, елитних Срба”, ”јединога слободног остатка Српскога царства”) за тзв. ”српску вјеру”, за задобијање ”вјечнога живота” српства, ”Небеског Царства”, ”Небеске Србије”, како је то проповиједала Караловачка митрополија, или за остварење тога преćеченога, недовршеног средњовјековнога Душа-новога завјета, обнављања (вртања) прво(би)тно-га (рајског) свесрпског империјалнога јединства и поновнога сједињења у Вељој Србије и ње(зи)ном једи(нстве)ном српском народу.

То је апстрактно, широко (империјално) српство, почев од немањићкога славеносрп-ства ”Пећке патријаршије славеносрбске” пре-ко јединствене ”српске раје” (про)турске Пећке патријаршије (”турскога српства”) до карловачко-митрополитскога обновљенога ујед(и)нитељскога и ”ослободилачкога” српства Српскога царства (18.в.), Караџићевога империјлног свесрпства (”Срби сви и свуда”), начертанијевскога српства као вељесрпства (контуре Веље Србије, ”новога Царства Славена турских”) до свесрпства Јужнијех Словена (српско-га јужнсловенства), једног једин(ствен)ог српско-га народа су три племена и имена (реинтегралнога српског југословенства), србинизма, србинства као лика источне интегралистичке (ујединитељске) идеје (опонента илиризму), свесрпске Југославије (као Највеће Србије).

Све(то)српство (империјално српство) је историјска трајница (константа) српскога злонаума и његовога ”традиционално лошег одношења према Црној Гори и Црногорцима” до њихове народ(нос)но-националне истраге кроз посрбичавање.

Самоконституисање трајнога иманент-ног империјалнога дефекта српске нације, свето-савским кандилом освјештанога и обештаног, као њезине тешко извидане историјске трајнице (а не ”нације с грјешком”), започиње са процесом ре-троспективога и ретроградног изопачавања зачете ”свјетско-националне ослободилачке историје” у ре-минисцентно обнављање средњовјековне ”свјетско-

30имеперијалне историје”, тј са немоћним бирократ-ским кочењем, недовршавањем, претварањем и пресмјеравањем српскога национално-ослободи-лачкога покрета (српскијех устанака) у проширење српске државе освајањем јужнословенскијех и осталијех околних народа кроз процес хатишерифско-аутономашкога претварања (замјене) распадајућега Турског царства (”Славена турских”) у обновљено и проширено Српско царство. Све је то уобличено у другом државном (али тајном) свесрпском програму – Начертанију (1844) компилатора и преиначитеља Илије Гарашанина. Начертанијевско српство је оито империјално (освајачко) свесрпство, односно вељесрпство. Његово ”српство стоји под заштитом светог историјског права” обнављања седњовјековног Српског (Душановог) царства. Ово и поред тога што Начертаније компилатора И. Гарашанина зати-че, користи и признаје околне, све јужнословенске (прије свега православне) народе које програмски (х)оће да припоји (приљуби) Србији. То ујед(и)њење (присаједињење) Срији остварује се (и) разгранатом агентурном мрежом у свијем тијем народима по глав-ном начертанијевском ”начелу јединства народа” и њиховим ”сравњивањем са српским народом”.

То је не само доćљедно привршавање битија лажно-марксистичке (изнимне српско-црногрорске), оносно партријске доктрине о нераспу(п)чивом двојству Црногораца (Србо-Црногораца), него и ”но-вога”, много изоштренијег супротстављања два рас-тргана национална идентитада у ”circulusu vitiosusu” који не признаје да је сушто то сукоб империјалне (све)српске, на једном, и црногорске аутохтоне народ(но с)но-националне ослободилачке тенденције у црногорском друштву, на другом боку. Кратко и разумљивије речено, то је настављена историјска слободарска борба црногорскога народа и ње(зи)нога идентитада за слободу против продужене његове реокупације. Умјесто да пр(а)ти и препознаје сукоб ове двије историјске тенденције као еманципаторски и афирмацијски процес црногорскога идентитада из укоровљенијех империјалних стега, историографија, идеологија, политика и њима вјерна журналистика и данас то пријетећи оцјењује као ”изазивање нових подјела” (након трагичнога и геноцидног, братоуби-лачког потоњега ЈУ-рата 1992-95).

У складу са овдашњим друг(ој)ачијим усло-вима у сувереној Црној Гори већ се увелико одома-зетио ”нови” свесрпски метод којим се свако јавно питање, тврдња, приједлог, захтјев који задире у постојеће затечено свесрпско империјално стање или тражи његову измјену, перфидно игнорише и обезврјеђује синтагом да то ”ствара (изазива) нове подјеле” у име нечесвога досадашњег ”империално-га јединства” и (против) ”угрожавања (све)српства”,

што се на стари начин опет све више инверзивно-изо-пачено иментује и напада као ”црногорски национа-лизам”. Ова первертирана двојност и дволичност (х)оће се ”оправдати”, ”осигурати” и ”оградити” од кла-сичнога бјелаштва наводним вербалним ”признањем суверенитета државе Црне Горе”, занаго, као ”дру-ге (треће) српске државе” у раму (све)српства као вељесрпства, једног једи(нстве)ног (право славног, светосавског) српскога (на)рода”.

Синтагму ”изазивање нових подјела” кори-сти и злоупотребљава не само (про)српска опозиција н(ег)о и тзв. независно новинарство чак и када је у питању неотуђиво и уставно и људско право на-учног и културног стваралаштва или указивање на било чесову истину која иште измјену зате-ченога ”империјалног јединства (све)српства”, његову денацификацију и ослобађање црногорско-га народ(нос)но-националног бића и идентитада. ”Изазивање нових подјела” и ”бунта угроженога (све)српства” од стране тобожњега ”црногорског национализма” (”црногорскијех усташа”) је и када се Црногорци противе све(то)српском порица њу и ништењу црногорскога народ(нос)но-националног (етничког) бивства, црногорскога језика, ЦПЦ; када се критикује традиционалистичка историографија, наука и ње(зи)ни фалсификати црногорске прошло-сти и овдашњости у циљу т(р)ајног програмско-државног пројекта посрбичења Црногораца. ”Кри-тика свега постојећег црногогрског” и позивање на стални бунт према њему денунцира се већ и самијем тијем што је из њега изузет ”бунт против свесрпства” и захтјев за његову денацификацију. То је, уства-ри, начин и метод пружања отпора свакој измјени империјалног затеченог стања, сваком ”угрожавању вељесрпства”, сваком даљем ослобађању Црногора-ца и њиховог иденетитета из дуготрајне окупације, а што се инверзивно изопачава у наводну ”угроженост српства” и непостојећи тзв. ”цногорски национали-зам”.

То је у битију само ”нови” метод очувања (конзервирања) империјалног statusa quo, задобијенога поступним остваривањем свесрпскијех националних програма, по начертанијевском начелу ”јединства (свесрпског) ннарода” и гарашаниновској агентурној интруркцији ”У сравњива њу Српско-га народа и Црногораца не давати никада повода да једно другом претпоставите, него свагда говорите као о једном истом” и представљати ”искључиво српски интерес као општи”.(у агентурном писму И. Гараша-нина из 1966. главном агенту Милану Пироћанцу, се-кретару код књаза Николе I Петровића). Но, самијем тијем то је и вид удварања ”комунистичком српству” подастртом еврорпским опортуним признавањем за-теченога стања.

31Ма колико (про)фашистички звучао и

дјеловао захтјев Српског националног савјета у ЦГ да је нуж(де)но бојковати националне Црногорце, чак се ”јасно одвојити од њих у личном и свакодневном жи-воту”, да би Срби опстали у Црној Гори (на Српској телевизији 4. 8. 2011. и у подгоричким Вијестима од 5 .8. и.г. под насловом Морамо бојкотовати Црно-горце, историчар и архивиста Предраг Вукић), ипак то медији нијесу оцијенили као ”изазивање нових подјела”, још мање као дискриминацију и сегрегацију, но само подилазили очувању окупаторскога statusa quo и ”империјалног јединства”. То значи да је так-ва синтагма резервисана само за црногорске аутох-тонике и оне који теже ослобађању Црногрораца из стега империјалног свесрпства. Иако је наведена формулација екстремна, ексклузивистичка, аутархич-на, антагонистичка, вулгарна и скроз недемократска, чак, очито дискриминаторска, сасвијем незаконита, она је сушто само израз званичног институционалног става СПЦ према ЦПЦ и црногорском народу-нацији, а та(ј) исти захтјев се препознаје у блажој, скровитој и змијоликој форми готово свуда, навлаштито у по-литици под фирмом ”јединства”, ”измирења”, инклу-зивности, а у науци и успјешном маргинализацијом, непожељношћу, затурањем и истискивањем онијех који искорачују из хиризонта ”circulusa vitiosusa” и захтијевају доćљедно научно искорјењивање фалси-фиката, корјенито утврђивање неверификованости, неаутентичности и неизворности историографских основа лажне, интерполоване, увозне и индоктрини-ране ”српске свијсти” и тзв. српства у Црној Гори, њихове несамобитности, неетничког карактера и њихове бескрајне репродукције и кријумчарења. Тај ратнички поклич за изолацију националних Црно-гораца само је израженији, радикалнији и јавнији облик настављања т(р)ајније деректне њихове дискриминације, која је актуелно присутна у много чему, па и у очитој медијско-информативној подјели, опредијељености и заступљености националних Црногораца у тзв. независнијем медијима (онијех

за и против њих), све до бојкота присуствовања, објављивања и најобичнијих информација о скупо-вима, књигам и сл..

И ови запањујући императив Прдрага Вукића за изолацију, бојкот, изопштење црногорске нације и црногорско-српски антагонизам сушто је само ло-гичан резултат привршене теорије о народносно-националном двојству Црногрораца у свесрпском народ(нос)но-националном (етничком) монизму и његовом ”осамостаљивању” у самосталну и издвоје ну (све)српску нацију у Црној Гори за коју др проф. Живко Андријашевић изричито и категорично тврди да је ”српство у Црној Гори нација измишљена”.

То нијесу ничесове ”нове подјеле”, већ стар(инск)е, колико и вељесрпски национални, државни, црковни, језикословни државни програм. Суштински је то нуждени сукоб двије историјске тенденције: извањске империјалне (окупаторске) светосрпске, ослоњене на ”наше, домаће Србе” по на-челу ”савршеног злочина”: ”уништење (посрбичење) Црне Горе и Црногораца помоћу самијех Црногора-ца” (”убиство Црне Горе и Црногораца је самоуби-ство”), на једном, и црногорске самоослобађајуће, еманципаторске, на другом боку. Једини значајнији национализам код нас је вељесрпски, а црногор-ски не постоји, осим ако се под њим подразумијева стара и нова одбрана од све(то)српства, његових веље државних, вељенационалних, вељецрковних, вељејезикословнијех програма и богомољско-вјерскијех фундаментализама. Ако је ова ”отпораш-ка” измишљотина ”црногорски национализам”, и као комунистички методски и појмовно-терминолошки рецидив, онда је то вељи ослободилачки понос Црне Горе и Европе. Има људи којима национално, отаџбинско и државно достојанство и идентитет нијесу мање вриједни и значајни од борбе за новац, шићар, привилегије и престиж која се може искори-стити и у борби за власт и против суверенистичке власти.

Сретен Зековић

Црногорски шовинизам једноставно не постојиКод Црногораца екстремни национализам и шовинизам једноставно не постоји. Није га било ни деведесетих година прошлог вијека, када су наводни „екстремни националисти“ безуспјешно покушавали спријечити страдања и погроме који су

услиједили.У „Побједи“ је 3. децембра објављен текст

„Отворено писмо Филипу Вујановићу“, под насло-вом „Подвајање и посвајање“. Аутор текста зналачки указује на неке неспоразуме г. Вујановића и државе Црне Горе. То се прије све односи на питање хим-не, која посредно указује какав ко однос има према властитој држави и поруци коју „спорни“ стихови

носе. Међутим г. Вујановић у потоње вријеме, са својих идеолошких позиција, пласира јавности изјаве које по свом значењу и садржају немају утемељење у друштвеној и политичкој стварности Црне Горе, те се стога доживљавају као контрадикторне и лицемјерне.

Прва изјава г. Вујановића гласи: „Црногорски екстремни национализам и шовинизам је нешто чему

32се до сржи противим“. И ја такође, уколико господин Вујановић понуди доказе или неко образложење за ову тврдњу, или појавне облике својег „открића“, уколико то није дио државне химне садржане у стиховима „да је вјечна Црна Гора“. Будући да не образлаже своје ставове, онда га морамо разочарати. Код Црногораца екстремни национализам и шовинизам једноставно не постоји. Није га било ни деведесетих година про-шлог вијека, када су наводни „екстремни национали-сти“ безуспјешно покушавали спријечити страдања и погроме који су услиједили. Као искусан политичар и правник Вујановић би се морао сјетити екстремног великосрпског национализма и шовинизма, који је у то вријеме био подржан од стране политичке струк-туре којој и сам Вујановић припада и који је разбио бившу Југославију, изазвао рат и страдања огромних размјера. Данас, са пристојне дистанце, замјеном теза, он екстремизам и шовинизам приписује Црно-горцима, што је крајне несувисло. Ради појашњења, национализам постоји у свим народима и он је раз-личитог интензитета и обима. Под том категоријом се у цивилизованом свијету сматра љубав према својој нацији која искључује било коју врсту ксенофобије и шовинизма, а има позитиван однос према држави, култури, традицији и грађанско-демократском поли-тичком опредјељењу. Мали народи имају другачије проблеме, некада сличне али и специфичне. Ако би у Црној Гори љубав према домовини, афирмисање црногорског народа или развитак идентитетских по-стулата могли назвати национализмом, онда је то у условима задњих двадесетак година био искључиво одбрамбени национализам, који није ријеткост у свијету, а усмјерен је ка ономе што су сви народи у бившој СФРЈ одавно апсорбовали. То су идентитет-ска културолошка питања (Црногорска православ-на црква, језик ...). Стављати ове карактеристике и тежње у негативан контекст, као што то очигледно ради Ф. Вујановић, је злонамјерно потирање ос-новних права на постојање Црногораца, чиме се предсједник сврстава у ред оних који се ни данас не мире са статусом суверене Црне Горе. Да будем јаснији: у сфери актуелних глобалних интеграција и перманентног „права“ већег да угрожава мањег, што је реалност Црне Горе и што г. Вујановић као врстан правник добро зна, предсједник „свих грађана“ се политички сврстава на страну већег односно вели-косрпског национализма и шовинизма, који се огле-да у негирању права Црногораца на опстанак, а који се најеклатантније манифестује у раду и дјеловању Српске православне цркве у Црној Гори. Друга изјава г. Предсједника, недавно дата у Пљевљима, а по принципу “Рече ми један цо’ек“… гласи: да Црна Гора мора вјечно да архивира четништво Пав-ла Ђуришића … И за антифашистичку Црну Гору

увредљива је, под велом науке, дата оцјена да је дјело Секуле Дрљевића уграђено у темеље данашње Црне Горе, њену независност и међународни статус“. И ова изјава по истом принципу, истргнута из кон-текста, љетошњег скупа, посвећеног историјским и политичким контроверзама Петровданских догађаја 1941. године у Црној Гори и личности Секуле Дрљевића, непримјерено је и некоректно стављена у савремени контекст, политичку и друштвену ствар-ност данашње самосталне Црне Горе. Наиме, у свим пост-комунистичким земљама општа је пракса да се одређене теме, личности и догађај из прошлости објективно вреднују, детабуизирају и са њих скидају идеолошке наслаге, да се третирају у времену у којем су настале и околностима које су их условиле. Упра-во да се не би злоупотребљавале и идеолошки „ка-лемиле“ у савременом тренутку, као што то ради г. Вујановић. Овакве изјаве намећу и питање: Зашто би Црногорци морали имати националне и друге ком-плексе, на основу било којег детаља или догађаја из своје велике историје? Наравно да не. Међутим, упра-во је то циљ оваквих изјава које долазе са највиших мјеста у држави. Но, исходиште и инспирација овак-вих изјава налази се у књизи „Грађански рат у Црној Гори 1941-1945“ објављеној 1947. године у Америци (Детроит) у круговима четничке емиграције, аутора Стевана Ј. Вучетића, која са идеолошко-пропаганд-них позиција третира ову проблематику и личност др Секуле Дрљевића.

Много година касније, 1990. (Српско) „Огледало“ (часопис који је излазио у Подгорици) објављује фељтон из наведене књиге под насло-вом „Италијанска окупација и црногорски сепара-тизам“ са намјером дисциплиновања Црногораца, компромитовања идеје о самосталности Црне Горе и растакања државних прерогатива које је Црна Гора тада имала. Најновији ставови г. Предсједника о овом питању, у самосталној држави Црној Гори (у којој, надам се, данас нема црногорског сепаратизма и италијанске окупације) имају само један циљ: Да се осујети рјешавање идентитетских питања на која Црногорци имају право, таман колико и остали на-роди на земљином „шару“. Међутим, г. Вујановић са једне стране осуђује четништво Павла Ђуришића, али са друге користи исте идеолошке ставове. Уко-лико црногорски народ наведене идентитетске димензије не успије формирати као цивилизацијске и реално историјске потребе, онда ће Црногорци бити национални екстремисти а Црна Гора политички провизоријум, под патронатом и доминацијом вели-косрпске идеологије.

Зоран Станојевић

33ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА - КУДА И КАКО

ДАЉЕ?Пише: Академик Радован Радоњић

Куда иде и гдје ће стићи Црногорска право-славна црква, уколико се настави актуелни црно-горски друштвени тренд - питање је које, из много разлога, заслужује најширу пажњу. Утолико више, што се ради о судбини установе којој се, основано, приписује толика и таква инволвираност у карактер и исходишта нововјековног црногорског повијесног тока тако да се с разлогом може рећи: што буде с њом, биће и са Црном Гором!

Одговор на то питање ће, по логици ства-ри, зависити од тога ко ће, и по ком основу, имати највише утицаја на његово „формулисање“.

Деси ли се, тако, да се одлука о судбини ЦПЦ препусти свијести и савјести „друштвених кругова“ изван и мимо њених вјерника и поштовалаца, онда не треба сумњати да ће тај одговор имати сва обиљежја реквијема.

Деси ли се, пак, да главну ријеч у том по-гледу добију вјерници и поштоваоци ЦПЦ, реално је очекивати да би тај одговор могао бити у знаку пуне подршке - дакако, не само у вербалном већ у фак-тичком смислу - опстанку и даљем несметаном раду ЦПЦ.

Проблем је, међутим, што се одговор о коме је ријеч без првих (тј. „друштвених круго-ва“ изван и мимо вјерника и поштовалаца ЦПЦ) не може дати и што други (тј. вјерници и поштоваоци ЦПЦ), у трагању за њим, углавном и даље иду спо-редним колосјеком. О првоме говори већ и то да су проблеми ЦПЦ суштински проблеми црногорског друштва и државе који не могу бити превладани без одговарајућег ангажовања у том смјеру свих којима је до Црне Горе одиста стало. Друго, пак, зорно илуструје чињеница да вјерници и поштоваоци ЦПЦ, усљед превелике заокупљености разним не баш пре-цизним и поузданим историографским и иним прича-ма на теме из ближе и даље прошлости, не успијевају чак ни да „примијете“, а камоли да озбиљно схвате:

прво, да је црква, уз сву своју специфичност („светост“), ипак само једна од многих човјекових творевина (организација), увијек онаквих какав је и он сам;

друго, да специфичност функције коју би по првобитној замисли њеног творца требало да има не чини ту творевину (организацију) изузетом из ок-вира општих принципа и закона на којима људи у свакој дионици свог повијесног развитка, саобразно

налозима и разлозима које им дато вријеме намеће, остварују неке своје циљеве и интересе;

треће, да и та организација, попут свих човјекових творевина те врсте, почиње од самог ос-нутка да дјелује по неким својим унутрашњим за-конима, међу којима и оном што га Михелс назива гвозденим законом олигархије, тако да је контрола над њом оних који су је створили, у смислу вршења утицаја да ради оно због чега су је створили, увијек равна степену фактичке остварености њихових ос-новних људских права и слобода.

Казати то, јасно и отворено, не значи атако-вати на било чији интелект, односно добре намјере и спремност на личну жртву за опште добро. Не значи, наравно, ни оспоравати право било коме да вјерује - религијски, политички и свакако друго - у што хоће и колико хоће. Значи, међутим, упозорити, и то с разлогом, да непознавање суштине питања о коме је ријеч, поготово кад се под његовом егидом фактички дјелује, представља нешто много више и по својим могућим импликацијама много теже од пуког „права на грешку“. И значи скренути пажњу, такође с раз-логом, на двије ствари.

Прва ствар је у томе да ће драма ЦПЦ трајати све дотле док њени главни актери не буду схватили да се ту не ради о нечијем пуком „идентитетском“ хиру већ о друштвеном проблему чије есенцијалне поли-тичке импликације, осим сфере елементарног етич-ког и здраворазумског, жестоко тангирају и оно што би се могло назвати смислом постојања црногорског народа и државе и изгледима за њихов опстанак.

Друга ствар је да драма о којој је ријеч уисти-ну може бити превладана тек онда када се они који се тог посла прихвате стратешки буду учврстили на претпоставкама:

прво, да проблеми с којима се суочава обновљена ЦПЦ, суштински гледано, нијесу ни док-тринарне, ни канонске, већ еминентно демократске, а тиме и par excellence политичке нарави;

друго, да све главне недаће ЦПЦ, и по-ред њене непрекидне изложености разним (не баш увијек пријатељским) спољним утицајима, произ-илазе из домаћих политичких (не)прилика и односа - наслијеђених и нових;

треће, да рјешење проблема са којима се ЦПЦ суочава није ствар само вјерника и поштовала-ца ЦПЦ и не зависи битно од каквоће њиховог „ду-

34ховног материјала“ (религијске свијести, прије свега) и њиме индуковане политичке свијести и етике, у смислу да би се неким њиховим промјенама нешто драматично промијенило у њеној позицији и улози;

четврто, да рјешавање проблема ЦПЦ, као у бити демократског и политичког, има све атрибуције државног разлога и подразумијева радикалну промјену политике актуелне власти према питању људских права и слобода, односно према питању су-веренитета и територијалног интегритета црногор-ског народа и државе;

пето, да су још увијек мали изгледи да ће актуелна власт у Црној Гори промијенити свој однос према питању људских права и слобода, односно према питању суверенитета и територијалног ин-тегритета земље, уколико то буде зависило од датог стања демократске свијести и воље грађана као фак-тора утицаја на ту промјену.

Погледајмо што тај, на први поглед, зачарани круг фактички (конкретно) значи.

I

Зашто проблеми с којима се суочава обновљена ЦПЦ, суштински гледано, нијесу ни док-тринарне, ни канонске, већ еминентно демократске, а тиме и par excellence политичке нарави?

Најкраће речено, проблем ЦПЦ није ни дог-матски, ни канонски већ еминентно демократски, а тиме и par excellence политички, из простог разлога:

прво, што потреба и право Црногораца да имају своју цркву нијесу нови и не крећу се изван уобичајених сличних потреба и права свих људи да таквом својом организацијом учине себи лагоднијим „пут до Бога“, али и да се лакше снађу у рјешавању неких других питања, будући да црква, по правилу, најчешће има и ширу културно-духовну мисију;

друго, што се ту ради о круцијалним људским правима и слободама, које нико, осим онога кога се они непосредно тичу, не треба, и не смије, ни да регу-лише, ни да евентуално нечим санкционише.

Преведено на језик конкретног, то значи сљедеће.

Прво. Упркос свим плимама и осјекама у развоју хришћанства прије и након његове подјеле на источно и западно, цркве је у Црној Гори увијек било само онолико колико је то одговарало њеним житељима. Нити је неко Црногорцима у том погледу нешто могао силом наметнути, нити су они у својој цркви и преко ње радили ишта мимо и изван онога за што су сматрали да она треба да им служи. Њено знатно веће бављење свјетовним него религијско-

догматским стварима представљао је израз потребе вјерујућих Црногораца за таквом организацијом, а не посљедицу однекуд друго наметнутог им дила или дрила. Њен, како неки аутори кажу, препознатљиви „темпларски агон“ није увезен са стране, у смислу да је неком спиритистичком сеансом призван дух знаме-нитог француског реда црквених ратника или нешто слично, већ је настао у стварности живота људи који су - ако су жељели да то остану - морали да сједине мач и крст. Њена знана, и вјековима одржавана, фор-мална и фактичка посебност у односу на остале православне цркве, укључујући и оне у најближем окружењу, није била посљедица некаквих унутар-црквених раскола или „реформације на византијски начин“, већ принцип и услов њеног опстанка на до-мицилном простору и са мисијом коју је вршила. Њени челници, поникли у народу и бирани од наро-да, били су то и прије митрополитске хиротоније и независно од тога ко ју је, гдје и по чијем одобрењу обављао. Њене везе с Пећком патријаршијом, кад их је било и колико их је било, једнако као и неки нешто постојанији и приснији облици сарадње са Руском православном црквом, нијесу биле ствар канонски устројених односа и обавеза већ емант политичке прагме која се, зависно од промјена унутрашњих или спољних околности, и сама мијењала. Њена позиција јединог надконфесионалног, наднационалног и надпартијског и зато немјерљиво важног ослонца покрета за независну и међународно признату Црну Гору није била еманација неког цивилизацијског духа и слуха православља као таквог, већ још једна снаж-на манифестација њене самосвојности и суштинске идентификованости са стварним потребама и инте-ресима властитог народа и државе. Уосталом, само црква са таквим својствима и функцијом могла је израсти из црногорског друштвеног бића и само за црквом која је таква, и док је таква, Црна Гора је има-ла и има стварну потребу.

Друго. Црногорска православна црква ни-када није имала, нити сада има, било који проблем еминентно догматске нарави, па према томе ни по-требу да се сама, или преко неког опуномоћеника, тиме бави. Проблема и спорова у погледу вјерског учења нема ни унутар источно-хришћанске цркве у цјелини. Нема их ни у хришћанству уопште, изуз-ме ли се спор из осме тачке Символа вјере, који је „апсолвиран“ још на Никејском сабору (325) и фак-тички представља једину догматско-доктринарну раздјелницу између православља и католичанства уопште. Стога, покушаји да се ЦПЦ по том основу оспорава правовјерје (што чине сви који је називају

35богохулном сектом, организацијом безбожника, полицијски створеним одредом јеретика чији је за-датак да хули на „праву вјеру“ и уноси немир у душе озарених истинском божјом љубављу и слично), или јој се оспори легитимитет (што чине сви који имају проблема с њеном тобоже још нејасном „канонском позицијом“), могу имати само два изворишта: или елементарно непознавање односа у православљу у тој области, или свјесно настојање да се грађанима Црне Горе оспори право да своја религијска осјећања исказују онако како они мисле да треба и да им највише одговара.

Ствар је, наиме, у томе:да је религијско вјеровање (или невјеровање),

као и свако друго вјеровање (или невјеровање), стро-го лични (интимни) психички процес који не може бити посредован (усмјераван) споља, а да, независно од тога ко је посредник („бог“ или „ђаво“), не буде на-рушен, у бити изопачен, обесмишљен или претворен у своју супротност;

да, када би евентуално и постојала потреба односно могућност да се на тај унутрашњи, строго лични и дубоко интимни процес утиче споља, а да то не имплицира ниједну од наведених ствари, екстерни чинилац са таквим правом не би могао да буде нико други до „своја црква“, тј. она организација коју су вјерници створили да би с њом и преко ње, како је веће речено, могли да лакше и брже пронађу свој „пут до Бога“;

да, ако би и када би у остваривању функције те организације нешто одступало од очекиваног или потребног, једини који би то могли да промијене (от-клоне, поправе, супституишу нечим другим и бољим) јесу они који су је створили, и то из два разлога: зато што су је створили они а не неко други, за себе а не за некога другог, по својој мјери а не по мјери другога и зато, што они, као њени творци, једини могу знати што би у њој евентуално ваљало мијењати;

да, ако би неко из такве организације, из не-ког разлога, евентуално и затражио нечију (спољну) помоћ у рјешавању њених унутрашњих питања и проблема, ова се ни од кога не би могла добити на легалан и легитиман начин, будући да у источном хришћанству нема ни формално-институционалних (неким канонским правом установљених), ни реал-них (дјелатних) чинилаца који би могли и требало да одлучују о било чему што се дешава у некој од његових помјесних цркава, укључујући и рјешавање питања њиховог „статуса“ - јер, као што се зна, православље, за разлику од католичанства, нема цен-тралистички устројену организацију и управу с ино-

косним челником (титула васељенског патријарха, коју по традицији носи цариградски првосвеште-ник, не подразумијева никаква његова стварна пра-ва у односу на друге патријархе и „њихове“ цркве), већ његује организацију по саборском и аутокефал-ном принципу, што фактички значи да се простор црквеног дјеловања поклапа са државним границама, да црквено учење представља неку врсту државне религије и идеологије, да су устави помјесних цркава највиши и за њих једини обавезујући акти канонског права;

да, ако би неко у источном хришћанству по-кушао да наруши принципе његовог организационог функционисања који подразумијевају суверенитет помјесних цркава, суочио би се и с грубим кршењем идеје екуменизма, коју и оно само подржава, а која се изворно темељи, с једне стране, на учењу да су сви људи божја дјеца без обзира на разлике у боји коже, раси, националној и другој припадности и, с друге, на филозофији персонализма, која једнако вреднује сва-ко људско биће и стога снажно инсистира на потреби поштовања достојанства сваког човјека - што се може остварити само на темељу дијалога у хришћанству и његовог зближавања са другим великим религијама (исламом, будизмом, хиндуизмом) на принципима толеранције, узајамног поштовања, солидарности и уважавања једнаких права и слобода свих људи у исказивању религијских опредјељења и вршењу вјерских обреда.

Треће. Основни, највећи и у многом погле-ду једини прави проблем са којим се ЦПЦ суочава - и чије се рјешење не налази у неким и нечијим (ек-стерним) декларативним исказима (признањима) о томе да је она „права“ и „канонска“, већ у судском признању исказаном кроз чин враћања оног што јој је на силу у њеној земљи одузето - у томе је што су њени вјерници драматично ускраћени у остваривању својих уставом гарантованих основних људских пра-ва и слобода.

Ријеч је о томе: да су религијски вјерујући грађани Црне

Горе окупљени у Црногорској православној цркви лишени елементарних права и могућности да своје вјерске обреде врше у за то намијењеним објектима, које су током минулих вјекова подизали њихови пре-ци;

да насиље које у том погледу према њима, уз директну свестрану подршку и помоћ „њихове“ државе, примјењује једна друга црква, иначе декла-рисани противник идеје о постојању црногорске нације и државе, уједно имплицира и разарање црно-горског националног и државног бића;

36да немогућност физичког приступа грађана

Црне Горе окупљених у ЦПЦ својим сакралним објектима суштински значи не само директно и грубо гажење њихових људских права и слобо-да већ и једнако директно и грубо негирање црно-горске државне суверености, будући да ове нема и не може бити у земљи чија се готово сва култна мјеста из њене прошлости, укључујући и најважније културно-историјске споменике у којима су, уз оста-ло, похрањени и земни остаци црногорских влада-ра, формално и фактички налазе под контролом (и кључем) правних и физичких лица из организација и служби једне друге државе;

да нови „господари“ бесправно одузетих црногорских црквених и народних добара кори-сте ова не само за стицање материјалног богат-ства, захваљујући којем убрзано развијају властиту вјерску и политичку културу и сакралну архитекту-ру по Црној Гори, све у функцији лакшег и бржег овладавања њеним националним друштвеним и државним простором, већ и ради остваривања два специјална задатка - оног, који се односи на ружење и (гдје се може и колико се може) рушење свега са обиљежима (аутентичног) црногорског; и оног, сра-чунатог на узмак објашњења пред вјеровањима и раз-ума пред мистицизмом, те враћање постреферендум-ске Црне Горе са њеног каквог-таквог демократског и (про)европског пута у духовне и ине лавиринте средњовјековља;

да се све то, иначе супротно одредбама важећег Устава Црне Горе, дешава јавно, пред очима свеколике црногорске и свјетске јавности и уз исто толико очигледну подршку актуелне власти.

II

Како то, и откуд то, да све главне недаће ЦПЦ, и поред њене непрекидне изложености разним спољним (не баш увијек пријатељским) утицајима, произилазе из домаћих политичких (не)прилика и односа - наслијеђених и нових?

Црногорска православна црква никада није била поштеђена извјесних спољних утицаја (и притисака) и никад ти спољни утицаји (при-тисци) нијесу били ирелевантни за њену фактич-ку позицију и понашање. Чак и онда када су се на њеном челу налазили митрополити Петровићи и када је, не без разлога, могла да каже да не признаје „никога до Бога“, ЦПЦ се морала довијати како да одоли покушајима других да јој - у име разних тобожњих општих, виших, канонских, васељенских и иних циљева и интереса - наметну своје идеолош-

ке и политичке рационализације. Исту, или још гору, судбину доживјела је обновљена ЦПЦ када је њено слободарство, исказано у идеји црногорске нације и независне црногорске државе, добрим дијелом под утицајима спољних црквених фактора протумаче-но као вјероломство, разбратништво, расколништво и издајство. Ипак, сви главни проблеми с којима се ЦПЦ вјековима суочавала, и данас се суочава, пре-васходно су еманат и супстрат „домаћих“ дешавања. „Болност“ суочавања с том чињеницом, односно са захтјевом да се узроци властитих тешкоћа потраже у себи умјесто у другоме, не би смјела да буде разлог да се то не уради.

Ријеч је о сљедећем. Круњење етичког супстрата православне

цркве у Црној Гори, у смислу извјесног, понекад не тако малог довођења у питање њеног хабитуса као „свете“ вјерске установе, старо је колико и она сама, будући да, колико се зна, ни она, попут свих осталих цркава, није успјела да сасвим избјегне замке „дру-ге стране“ хришћанског учења и његовог не баш увијек демократског и ненасилног комуницирања са властитим сљедбеницима. Ради се о неизбјежним импликацијама доктрине чији се садржаји огледају:

у проповиједању принципа једнакости који је знатно мање продукт наклоњености квалитативно новим друштвеним односима него настојања да се човјек одврати од идеје побуне против датог, дубоко утемељеног на неједнакостима;

у потенцирању принципа непружања отпо-ра и ропског прихватања воље других, које човјеку улива страх од промјена и претвара га у двоструко биће, чије се животне енергије троше у борби између тијела и душе;

у тези (догми) о срећи оних који су сиро-машни духом (“Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско”), која не само што не нуди ништа више од сентименталног мистицизма, него је и крајње цинична, с обзиром на то да сматрати сиро-маштво тијела и духа врлином представља атак како на човјеков стваралачки дух тако и на његов здрав разум;

у причи о кроткима као насљедницима земље (“Благо кроткима, јер ће наслиједити земљу”), која подстиче на ропство, недјелотворност, паразит-ско битисање и слично.

Црква у Црној Гори је, знатно већим бављењем питањима “живог живота” својих вјерника него њиховим упућивањем у “свете тајне” догматско-доктринарног карактера, донекле успјела да избјегне статус вјерске организације на коју

37се у потпуности односи оцјена Карла Кауцког да је хришћанство “побиједило не као превратнич-ка, већ као конзервативна сила, као нова потпора угњетавању и експлоатацији”, јер “не само што није одстранило царску моћ, ропство, сиромаштво маса и концентрацију господства у мало руку, већ ју је учвр-стило”. Ипак, ни у том погледу није сасвим остала “мимо свијета”. О томе, уосталом, говоре многе “сек-венце”, особито из живота њених прелата.

Осим тог општег, за све хришћанске цркве више-мање карактеристичног печата, на религијском и политичком тијелу ЦПЦ утиснута су и четири домаћа, по њен етички хабитус и друштвену позицију не баш срећна „биљега“.

Први такав домаћи „биљег“ Црногорској православној цркви, под чијом тежином се често приближавала граници губљења смисла и моћи постојања, утиснут је још у вријеме митрополита Василија, Петра I и Петра II. Није се радило само о томе да су, како историчари кажу, готово сви митро-полити из породице Петровић-Његош „били владари по опредјељењу и дјеловању, а духовници само по чину и имену“, усљед чега су се „животом цркве“ бавили онда „када су их на то приморавале админи-стративне обавезе“, међу којима су опет „најчешће биле обављање рукоположења и издавање сентенција или пресуђивање у свештеничким споровима“. Ради-ло се и о другим подједнако релевантним стварима, попут, на примјер, ових:

прво, да су митрополити због честих одсуствовања из земље (понекад и вишегодишњих), која су била мотивисана политичким разлозима, про-пуштали да (у)раде и онај дио црквених послова на које су их „приморавале прилике“ и које су сматрали „тек узгредном обавезом“;

друго, да настојање митрополита да запосједну кормило политичке власти у земљи није уједно значило јачање цркве као политичког факто-ра, које би довело до успостављања неке врсте тео-кратске власти и моћи цркве по том основу, будући да је њихова оријентација имала строго лични и ди-настички карактер и огледала се у амбицији да се издјејствује властита инокосна, вансистемска и над-системска водећа позиција (у том смислу су се чак за-лагали да се „црне капе у мирска дјела не мијешају“);

треће, да митрополити у борби за поли-тичку власт нијесу бирали средства, усљед чега се нека њихова поступања према имовини и животима противника нијесу разликовала од оних из времена инквизиције, нити су мање од њих била инхерентна са „светом“ улогом коју су вршили.

Лични успони митрополита на пирами-ди власти, уколико их је било и када их је било, једнако као и помоћ у вјерским књигама и опреми коју су доносили са далеких путовања, нијесу могли да компензују штете које је црква као организација од свега тога имала. То није могло да учини ни освједочено велико и витешко ангажовање црногор-ског свештенства у ослободилачкој борби. Напротив, сваки корак напријед у јачању политичког престижа и утицаја црногорских прелата законито је значио ко-рак назад у друштвеној позицији и престижу црквене организације на чијем су челу били.

Други домаћи „биљег“ Црногорској православној цркви, од чијих се неких посљедица никада није сасвим опоравила, утиснут је њеном реформом у доба књаза Данила. Овај „земаљски господар“ је, наиме, својом „црквеном реформом“ - која додуше није сезала до амбиција какве су имали војвода Албрехт Пруски или краљеви Хенрик VIII и Џејмс I у погледу обима и карактера наметања вла-ститих ингеренција у духовној сфери, али није била ни далеко од њих - општем опадању утицаја цркве из времена својих династичких претходника додао још и њено слабљење по барем пет формалних и једном фактичком основу.

У првом случају, тј. у случају формалног слабљења позиције цркве у Црној Гори, радило се о томе:

прво, да је „озакоњено“ оно што је Шћепан Мали практиковао током неколико година своје вла-давине (одвојеност цркве од државе), чиме су лич-ности на челу Цетињске митрополије лишене веома важне „референце“ њиховог престижа и утицаја;

друго, да је Књаз на себе преузео не само улогу предлагача кандидата за митрополита, већ и онога ко одлучујуће утиче на то ко ће на митрополит-ску функцију бити изабран;

треће, да је таквим распоредом снага и одно-са на релацији свјетовни владар - духовни поглавар, овај други доведен у положај потпуне зависности од првог, који фактички управља црквом;

четврто, да митрополит више није морао бити „рођени Црногорац“ из „познате црногорске породи-це“, већ је то могао бити било који странац „српског поријекла“, уколико је испуњавао критеријум подоб-ности мјерен интересима и потребама (личним и ди-настичким) свјетовног „господара“;

пето, да је промјеном „спољног изгледа“ свештеника, путем увођења обавезе о пуштању бра-де и ношења дугих црних хаљина, извршено, макар тенденцијски, њихово „превођење“ из реда ратника,

38који се од „племеника“ нијесу разликовали ни по оружју ни по облачењу, у униформисане вјерске чи-новнике попут свих осталих у православљу.

У другом случају радило се о официјелној промоцији култа св. Саве у црногорском школству, а тиме и утемељењу црногорских школских програма на идеологији „светосавља“, чим су потиснути у дру-ги план или савим „избрисани из сјећања“ властити културни засади, народни и црквени култови и идоли, односно државни идеали.

Независно од тога што је Књаз таквим ре-формама хтио да постигне, црква у Црној Гори је из његовог времена објективно изашла знатно „побрканија“ него што је прије била. У њеном рефор-мисаном „ланцу“ двије „карике“ ће се показати одвећ крхким да би издржале терет таквих промјена. То су биле одлуке да за митрополита ЦПЦ може бити би-ран свако кога одреди свјетовни господар, независно од тога да ли је „рођени Црногорац“, чиме се ЦПЦ од божјег и народног „слуге“ претвара у ancilu свјетовног господара, који, мада то настоји, не успијева да кон-тролише њену духовну дјелатност, односно одлу-ка да се за њену нову духовну оријентацију узме светосавље, које ће је снажно везати за идеологију Српске православне цркве и њене политичке циљеве и интересе, и тиме нужно окренути како против Црне Горе тако и против њеног „господара“.

Трећи домаћи “биљег” Црногорској православној цркви, под чијом тежином је преста-ла да постоји током готово читавог стољећа, и чије тешке посљедице и данас осјећа, утиснут је 1918. године. Њене водеће личности су, наиме - потпу-но игноришући логику фактичког црногорског повијесног кретања - упорно истрајавале на оном “духовном континуитету”, чији један од еманата представља историјски и теоријски неутемељена теза предсједника Црногорске владе из 1910. годи-не, да је “Митрополија Цетињска једина Светосав-ска Епископска Столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита престоница и насљедница Пећке Патријаршије”. Таквим својим “учењем”, иначе сасвим кореспондентним са на-ционално-државним “учењем” књаза-господара, које врхуни у његовој тези о Црној Гори као дру-гом српском краљевству, које се, уз оно у “Српском Подунављу”, успоставља на “Српском Приморју”, представљало је платформу на којој ће, првом по-годном приликом, Црногорска православна црква бити и формално припојена Српској православној цркви. То се и десило непуних мјесец дана након што је Подгоричка скупштина усвојила резолуцију о

присаједињењу Црне Горе Србији. Образложење так-ве одлуке челника ЦПЦ гласило је: “Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори 13/26. новембра ове године донијела одлуку, да се не-зависна Црна Гора уједини са братском Краљевином Србијом и Југославијом, то је наш Архијерејски са-бор, као највиша духовна власт независне Црне Горе у Црној Гори, у својој сједници одржаној 16/29. де-цембра 1918. године једногласно донио рјешење, да се аутокефална црква у Црној Гори сједини са не-зависном Св. Православном Црквом у Краљевини Србији, а са овом заједно и са цијелом Српском Пра-вославном Црквом у Краљевини Срба, Хрвата и Сло-венаца”. Чин тог “сједињења” је, с које год се стране гледао, био и чин одрицања Црногорске православ-не цркве од себе саме и своје аутокефалности. Све се то догодило прије доношења фамозног декрета Александра Карађорђевића о стварању “Аутокефал-не Уједињене српске православне цркве Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”, тако да се у читавој ства-ри заправо не ради о априорном краљевом хегемони-стичком насртају на ЦПЦ, с циљем да се она укине, већ о самоукидању ЦПЦ којим је “ишла у сусрет” остваривању великосрпског пројекта, баш као што је то било и у случају одлука Подгоричке скупшти-не. Чињеница да краљ Александар Карађорђевић и његова дворска свита у читавој ствари нијесу били “ван игре” не мијења у бити карактер тог чина, нити дозвољава да се његово “ауторство” припише ико-ме друго до “Архијерејском сабору”, као “највишој духовној власти независне Црне Горе у Црној Гори”. То што је Архијерејски сабор одлучивао у крњем саставу, супротно важећем највишем канонском акту ЦПЦ и Уставу Црне Горе, у условима кад је земља била окупирана а њен суверен се налазио у избјеглиштву, не мијења чињеницу да је његова од-лука, баш као и одлука Подгоричке скупштине, била еминентно “домаћа ствар” директно усмјерена про-тив Црне Горе и виталних интереса њених грађана.

Коначно, четврти домаћи „биљег“ Црногорској православној цркви, под чијим теретом она данас тако тешко и немоћно хропће, утиснуле су вође АБ револуције, од којих се неки и даље налазе на власти.

Обнова ЦПЦ 1993. године представљала је, суштински гледано, одговор слободољубивих Црногораца на настојање њихових „младих, памет-них и лијепих“ суграђана, окупљених у вођству АБ револуције, да програмом „српске духовне обнове“, на чијој су реализацији ангажовали Српску православну цркву, учврсте своју позицију на политичком корми-

39лу земље. Пошто АБ-овци нијесу могли спријечити формалну обнову, а тиме и легитимизацију свог тако незгодног опонента, будући да се обновљена ЦПЦ од почетка исказивала као постојан и врло утицајан противник сваке и свачије политичке, културне и ине хегемоније над Црном Гором, па и оне у чијој служ-би је била њихова „револуција“, прибјегли су крајњој „мјери“ - стављању на неограничено располагање црногорских народних и црквених добара (као и изградњу нових), укључујући и културно-историјске вриједности највишег ранга, „савезничкој“ им СПЦ, с циљем да, с једне стране, још више придобију њену наклоност и подршку, с друге, спријече израстање обновљене ЦПЦ у за њих „нерјешив проблем“, до чега би дошло ако би јој се дозволило да својем на-раслом моралном угледу и престижу придода још и одговарајућу материјалну снагу и моћ. Тај „тран-зициони“ акт челника актуелне власти, показао се, макар и за тренутак, за њих веома лукративним. Без могућности да користи властита и народна добра, с малим изузецима од свих „официјелних фактора“ тре-тирана као странац у црногорском друштву и држави - више непожељан због тога што својом тобожњом „канонски непризнатом“ дјелатношћу угрожава диг-нитас официјелном православљу, него користан као повремени и привремени партнер у игри „идентитет-ских контроверзи“ када ове помажу власт у стицању политичких бенефита - ЦПЦ се нашла у позицији за чије одређење највише пристаје стара црногорска синтагма „ни на пут, ни на дом“. То што таква њена позиција одражава позицију и њене државе, бар за сада је, рекло би се, мала брига актуелне власти.

III

Зашто рјешење проблема с којима се суочава ЦПЦ није само ствар њених вјерника и поштовала-ца и не зависи битно од каквоће њиховог „духовног материјала“ религијске провенијенције, у смислу да би се његовим промјенама нешто драматично промијенило у њеној позицији и улози?

Више је момената и елемената који то објашњавају.

У првом реду, прошло је вријеме када су религија и религијска свијест детерминисале свеко-лику човјекову духовност, а црквене догме успјешно одолијевале све снажнијим изазовима рационалних (секуларних) схватања свијета и живота. Општи уз-мак митског и мистичког пред разумом учинио је да Тертулијаново учење о томе да је људима послије Христа свака знатижеља излишна, баш као што је сувишно „и свако истраживање послије јеванђеља“,

одавно више ни издалека нема ону привлачну снагу којом је одисало у вријеме свог настанка. Исто се де-сило и са чувеном филозофемом истог писца Credo quia absurdum est (Вјерујем јер је супротно разуму). Све више је оних који ће се прије повести за (вла-ститим) разумом (што год то код њих значило), него се приклонити науку Јована Крститеља: „Не очекуј другог учитеља, имаш божју ријеч и нико те неће по-дучити као она“. Хамлетовска дилема Грка Епиктета, којом се бави Бертнард Расел у својој Историји за-падне филозофије, о томе да ли је човјек само глумац у игри коју је поставио Бог, или је сам творац те игре, њен сценарист и извођач, одавно не привлачи пажњу учених. Спремност да се у име трансценденталне наде о срећном животу на „оном свијету“ подноси сва биједа живота на овом, није више одлика чак ни оних са дна друштвене љествице. Хришћанско „не брините и не питајте што ћемо јести, пити, обући, него тражите царство небеско и његову правду“, а „све остало ће вам се дати“, не доима се одвећ смислено, и није супериорно, у односу на паганско „прво живи, па онда филозофирај“. Одавно нијесу замисливи ни сценарији попут оних из времена кад је узмак филозофије пред религијом и симболич-но означаван затварањем Атинског универзитета у Констатинопољу да би се изградила Аја Софија - храм божје мудрости.

Уз наведено, свакако, треба имати у виду још двије ствари.

Прва се односи на то да резултати најновијих научних истраживања, вршених с циљем да се објасни однос између човјекове емоционалне и раци-оналне интелигенције, нуде прилично увјерљиве до-казе у погледу тога:

да емоционална интелигенција (под којом се подразумијева свијест о човјековим осјећањима) није супротна рационалној интелигенцији, већ је само од ње различита, засебна способност;

да бити рационалан не значи потискивати емоционално већ га на прави начин користити;

да емоционални и рационални ум нијесу ин-компатибилне већ комплементарне способности од чије „сарадње“ зависи што ће и колико човјек оства-рити у животу;

да човјек може бити срећан и успјешан само онда када су му, како би Паскал рекао, логика ума и логика срца у равнотежи.

Друга ствар се односи на чињеницу да се и данас - као и током читаве историје цивилизације - ло-гика ума и логика срца, у крајњој линији, формирају управо онако како је још Аристотел објашњавао

40- у складу с околностима. Околности, пак, што их је донијела постиндустријска ера, са свим њеним импликацијама, укључујући и секуларизацију човјековог друштвеног живота, нигдје, па ни у Црној Гори, не иду више превалентно у прилог логици ума и логици срца која би могла да произведе снагу и вољу достатну да се проблем ЦПЦ ријеши у оквиру неког чврстог и постојаног религијско-доктринарног уклона, тј. у равни еминентно културолошког. По-времена, више или мање, снажна „пулсирања“ тзв. фундаменталистичких религијских група и покре-та, са свим њиховим учинцима, у бити не доводе у питање ту општу правилност. Јер, и иза религијске индоктринације, каква год и колика год она била, обично се налазе, претежно ако не и сасвим, неки други мотиви и разлози. Отуда, томистичка доктри-нарна натукница „вјеруј да би разумио“ више нигдје, па ни у Црној Гори, „не пије воду“.

Затим, у прилог тезе да питање судби-не ЦПЦ и њене фактичке позиције у црногорском друштву и држави не зависи, или најмање зависи, од „стања емоција“ њених вјерника и сљедбеника, по-готово оних религијско-доктринарне провенијенције, прилично јасно говори и традиционално сложена вјерничка структура црногорског друштва. Ту струк-туру, наиме, осим подјеле на религијски вјерујуће и религијски невјерујуће, карактеришу још барем три подјеле, уколико се занемари да ни у Црној Гори нијесу непозната и окупљања око разних, старих и нових, култова и митова. Ријеч је:

најприје, о „генералној“ подјели црногор-ских вјерника на хришћане, муслимане и сљедбенике других религија;

потом, о подјели унутар „хришћанског корпуса“ на оптанте „источног“ хришћанства (православља) и „западног“ хришћанства (католи-чанства);

најзад, о подјели унутар поклоника источног хришћанства (православља) на вјернике окупљене око СПЦ (тзв. светосавце) и вјернике окупљене око ЦПЦ (тзв. аутокефалце).

Очекивати да би у таквој вјерничкој структу-ри емоционална компонента религијско-доктринарне нарави могла представљати потку за формирање кри-тичке масе оних који би својим „духовним утицајем“ нешто промијенили у датој фактичкој позицији било које од постојећих цркава или других вјерских организација у Црној Гори, прилично је нереално.

То у пуној мјери важи и за ЦПЦ. Чињеница да су се у неким пригодним ситуацијама, као на примјер приликом ложења „црногорског бадњака“ на Двор-

ском тргу на Цетињу и другдје, заједно са вјерницима ЦПЦ окупљали и католици и муслимани, не доводи у питање горњу констатацију. Хиљаде окупљених тим пригодама, различитих по националној припад-ности и религијским осјећањима, тамо је доводила и уједињавала око заједничког бадњака иста људска по-треба да у тренутку погромашких спољних насртаја на њихову државу и покушаја да се она уништи унутрашњим расколима и биједом, покажу да им је, како би Платон рекао, и те како „стало до части у таквим стварима као што су храброст, и брзина и снага, али и истинољубивост, благородност и најзад отменост“. С проласком тог времена прошле су и манифестације заједништва те врсте, а са стицањем независности и међународно-правним признањем Црне Горе као суверене државе престала је и потреба за, у бити ипак, политичким окупљањима те врсте.

Најзад, у прилог тезе да питање судбине ЦПЦ и њене фактичке позиције у црногорском друштву и држави не зависи, или најмање зависи, од „стања емоција“ њених вјерника и сљедбеника, поготово оних догматско-доктринарне провенијенције, говори и супстанцијална „каквоћа“ онога што би се могло назвати религијском свијешћу вјерујућих Црногора-ца. За ту свијест је, наиме, карактеристично:

прво, да она, као и свака друга религијска свијест, чак и онда када највише прожима човјека, не супституише све његове духовне димензије и потре-бе;

друго, да и у ономе што се у тој свијести подразумијева као најчистија и најдубља божја вјера, осим уобичајених хришћанских култова и митова, има и доста натруна анимизма, тотемизма и других вјеровања са иманентним им психолошко-етичким структурама и „имприматурама“;

треће, да су Црногорци божје, божанско, свето и завјетно, на једној страни, једнако као и бо-гохулно и проклето, на другој страни, више и чешће сматрали конкретним овоземаљским него апстрак-тним, никада до краја спознатљивим, трансценден-талним категоријама и вриједностима, усљед чега су своје духовне пастире кудикамо више цијенили по свјетовним (ратничким или политичким) учинцима него по „црквеним пословима“, које им је наметала свештеничка функција;

четврто, да су Црногорци у разним „посеб-ним околностима“, које код њих нијесу биле ријетке, више и лакше од било кога из редова „браће по крсту“ мијењали вјеру, а кад је „требало“ и масовно се „дехристијанизирали“.

За формирање представе о етичкој и иној

41каквоћи свијести религијски вјерујућих Црногора-ца, и тиме и за процјену њеног могућег утицаја на промјену стања у коме се ЦПЦ налази, свакако није ирелевантна ни слика коју о интересно-образовној структури њиховог клира нуди један од култних црногорских прелата, када у свом знаменитом дјелу митрополита описује као брижног и не одвећ опти-мистички настројеног државника, игумана као при-лично занесеног (слијепог) филозофа, а свјештеника као неписменог „народног човјека“, који на сав свој вјерски наук и учинак гледа из угла равнодушности типа „ко ће боље, широко му поље“.

Но, чак и под претпоставком да све напријед наведено није какво стварно јесте, а да ово потоње више ни издалека није какво је било, очекивање да би унутар религијског и етичког супстрата вјерника и сљедбеника ЦПЦ могао настати квалитет довољан за неку озбиљнију промјену стања у коме се она на-лази - није реално. Јер, и кад би се такав квалитет имао, опет се без воље власти, надлежне за акт фор-мално-правног преиначења властитих одлука у об-ласти имовинско-правних односа ништа не би могло постићи, а да то буде унутар уставног поретка земље.

IV

Зашто рјешавање проблема ЦПЦ, као у бити демократског и политичког, има све атрибуције државног разлога и подразумијева радикалну промјену политике актуелне власти према питању људских права и слобода, односно према питању су-веренитета и територијалног интегритета црногор-ског народа и државе?

Зато, могао би да гласи кратак одговор, што актуелна власт - иначе „(о)стављач“ потоњег, четвртог домаћег „биљега“ на ЦПЦ, којим јој је онемогућен (забрањен) сваки приступ властитим са-кралним објектима и материјалним добрима, а тиме фактички ускраћен и један од елементарних услова за опстанак - својом не само црквеном, него, у великој мјери, и свеколиком унутрашњом државном полити-ком у области људских права и слобода и даље чврсто стоји на позицијама оног „канонизма“ којим је, и у име којега је, током минуле двије деценије свесрдно помагала Српску православну цркву у Црној Гори у остваривању њене амбиције да израсте у вансистем-ску и надсистемску силу, поред које нема мјеста не само за ЦПЦ већ ни за независну црногорску државу. Да се ту не ради о пуком „привиду“ или „погрешном утиску“ некога ко „не разумије суштину ствари“, већ о фактима који се не могу порећи, говори како мноштво прилика које је власт пропустила да у том

погледу нешто промијени тако и њена порука од прије годину-двије на тему односа државе и цркве у Црној Гори, утемељена на сљедећа три становишта:

прво, да је „након насилног укидања црно-горске државе“ укинута и аутокефалност ЦПЦ коју је она „неспорно имала“;

друго, „с обзиром да смо обновили држав-ност, треба да будемо истрајни у напорима да се об-нови аутокефалност Црногорске православне цркве“;

треће, да „држава треба да обезбиједи пра-во сваког грађанина на слободу вјероисповијести“, умјесто „да га усмјерава ка овој или оној цркви“, или „да мимо надлежности државни органи тумаче шта је, а шта није канонско право“, будући да се већ зна „која је процедура за легитимисање цркве у оквиру канонског права“.

О чему се заправо у наведеној поруци ради и што је проблематично у њеној, наизглед, крајње принципијелној и за ЦПЦ и њене вјернике привлачној реторици?

Ради се, напросто, о томе да порука - тиме што имплицира становиште по коме обнављање ЦПЦ истодобно није подразумијевало и обнову њене ауто-кефалности (мада не објашњава како је то могуће, тј. како се може обновити црква која је била насил-но укинута, а да обнова аутокефалности коју је „не-спорно имала“ остане као проблем који „истрајним залагањем“ тек треба рјешавати) - директно „ставља до знања“ грађанима Црне Горе да њихова одлука, да умјесто силом им наметнуте туђе цркве имају своју, није пуноважна док им то неко (са стране) не призна.

Између више момената и елемената који суштински упозоравају на такву њену природу, могу се навести сљедећа три.

У првом реду, у поруци се, случајно или намјерно, канонско право, с једне стране, избацује кроз прозор наглашене ненадлежности државних ор-гана да тумаче што оно значи, да би се, с друге, то исто канонско право вратило у политичку употребу кроз врата наводне извјесности („зна се“) да постоји „процедура за легитимисање цркве“ у „оквиру канон-ског права“ - што фактички значи да за црногорску власт постоји „канонско право“ које регулише про-цедуру „за легитимисање цркве“ (у које она неће да се мијеша), али да сматра „легитимном“ само цркву која је прошла ту процедуру, тј. која је „канонски при-зната“.

Поруком се, даље, случајно или намјерно, пренебрегава чињеница да у источном хришћанству не постоји никакво, поготово општеважеће канонско право које прописује кроз чију и какву „процедуру

42легитимисања“ нека црква ваља да прође да би била „призната“, већ постоји само право вјерника да ако хоће и кад хоће формирају своју цркву (зар се у Црној Гори чак и митрополити нијесу бирали на општем на-родном збору?), с тим да норме које они установе ради регулисања односа у тој својој организацији, као и ради регулисања веза и односа те своје организације са њој сличним организацијама у земљи и свијету, представљају највише и за ту цркву једино релевант-но (важеће) канонско право - што сљедствено томе значи да за Црногорску православну цркву, као и било коју другу православну цркву у свијету, уколи-ко се њено постојање као друштвене организације не коси с позитивним правом домицилне државе, нема другог и вишег права од оног утемељеног на вољи оних који су је формирали, као што нема ни било кога осим њених конституената (вјерника) ко је по-зван да јој даје легитимитет и у чијој је формалној и фактичкој надлежности да је „признаје“.

Најзад, поменута порука - тиме што, случајно или намјерно, инсистира на „процедури за легитимисање цркве у оквиру канонског прва“ - директно и грубо атакује на основно уставом га-рантовано демократско право црногорских грађана да своја религијска вјеровања исказују онако како им највише одговара и у оквиру организације коју у том погледу сами изаберу према сопственим потре-бама и могућностима. Јер, управо се на то своди, и управо то у крајњој линији значи, у њој имплицит-но назначена потреба консултације извањских „ау-торитета“ (попут, рецимо, патријарха васељенског) ради утврђивања „канонског статуса“ ЦПЦ у циљу „обнављања“ њене аутокефалности, а тиме нужно и ради „утврђивања“ друштвене позиције и права њених вјерника. На страну то што „ауторитет“ о коме је ријеч, ни као духовни великодостојник ни било како друго, није надлежан да рјешава чак ни црквене проблеме изван своје патријаршије, а камоли, како то у конкретном случају произилази, да се бави црно-горским политичким и државним питањима, будући да тражење мишљења споља о природи и могућој позицији неког друштвеног субјекта у својој земљи припада сфери политичког и државног, а не вјерског.

О другим могућим импликацијама поруке о којој је ријеч, готово да је сувишна свака прича. То, међутим, не важи за причу о њеној очигледној утемељености на политичкој филозофији apres moi le deluge, а тиме нужно и њеној у многом погледу објективно суицидној природи.

Порука је, наиме, независно од тога што су њени аутори преко ње стварно жељели да постигну, објективно у функцији одржања постојећег стања у

актуелном црногорском „вјерском пријепору“. Дака-ко, таква њена функција можда и има неки ефемерни позитивни ефекат за онога ко мисли да се на таласу узбурканих „идентитетских питања“, и неизвјесности која поводом њих још траје, може стићи до неког политичког бенефита. На дужи рок, међутим, она неизбјежно води како разарању бића независне црно-горске државе тако и историјском поразу и нестан-ку заговорника стратегије „профитирања на кратке стазе“. Јер, у читавој ствари се суштински не ради о ЦПЦ и њеној тренутној позиционираности спрам других вјерских и иних организација и заједница у Црној Гори, већ о закинутости црногорских грађана у људском и демократском праву да имају друштво и државу у којима ће по мјери властитих интереса и по-треба суверено одлучивати о битним питањима свог живота.

Да порука о којој је ријеч имплицира управо такве учинке, особито показују чињенице:

да подгријавање и продужавање у недоглед приче о „канонском проблему“ (не)утемељености ЦПЦ, на једној страни, пружа богомдану прилику појединим „писцима“ да својим „аргументовањима“ кад је ко и у ком црквеном акту односно научном тексту „признао“ аутокефалност ЦПЦ доливају уље на ватру спорења о нечему што је неспорно ствар вјерника ЦПЦ и никог више и, на другој страни, омогућава актуелној власти да, под изговором да чека да се тај „спор“ ријеши, одлаже суочавање са законом оних који су тешком злоупотребом службене дужно-сти предали (или продали) црногорску црквену и на-родну имовину страним правним и физичким лицима - што уједно значи и да прећутно аболира отимачину црногорских друштвених и државних добара, одно-сно легализује право на подривање суверенитета и територијалног интегритета властите земље;

да продужавање неизвјесности у погледу исхода текућег привидно „вјерског рата“ (јер, није у питању борба између „вјера“ већ борба за одређене позиције и права у црногорском друштву и држави, у којој нијесу у спору ЦПЦ и СПЦ, упркос њиховим антиподним позицијама у односу на црногорско на-ционално и државно питање, већ ЦПЦ и црногорска држава), ради лакше манипулације његовим цркве-ним актерима у нечије партијске или друге „стратеш-ке“ сврхе, хтјело се то или не, значи учвршћивање политике чији крај, законито, мора доћи у знаку краја друштва и државе у којима се таква политика могла заметнути и добити „право грађанства“;

да на такав исход актуелног црногорског државно-политичког тренда довољно убједљиво и

43јасно указује незаустављиво постреферендумско, с једне стране, опадање моћи и утицаја ЦПЦ, као организације која кроз своју унутрашњу религијско-духовну дјелатност и екуменску интерконфенсионал-ну оријентацију снажно и постојано афирмише црно-горско национално и државно биће и, с друге, ширење активности и јачање утицаја СПЦ, као организације која се и програмски и конкретно-дјелатно исказује као постојано упориште и уточиште великосрпског националног и државног уклона у Црној Гори, чија је моћ толико нарасла да она, у потоње вријеме, своје non turbare circulos meos више не саопштава у виду молби већ као наредбе.

V

Зашто су још увијек мали изгледи да ће акту-елна власт у Црној Гори промијенити свој однос пре-ма питању људских права и слобода, односно према питању суверенитета и територијалног интегрите-та земље, уколико то буде зависило од датог стања демократске свијести и воље грађана као фактора утицаја на ту промјену?

Одговор на ово питање могао би се, сасвим добро, исказати у форми контрапитања: А зар би тамо гдје постоји развијена демократска свијест грађана могла опстати политичка власт која не познаје ци-цероновско правило sub lege libertas и за коју до-бро људи и државе на чијем је челу није највиши закон? Томе би, можда, требало додати још само то да ниједна правна норма, укључујући и оне које се сматрају најбољим и најдемократскијим, нема гото-во никакву фактичку снагу уколико није укоријењена у „неписаним законима“ човјекове честитости, пра-ведности и грађанске храбрости. Другачије речено, инсуфицијентност црногорских грађана у тим „не-писаним законима“, основни је разлог због којег није реално очекивати да њихова демократска свијест буде довољно јак фактор утицаја на промјену одно-са актуелне власти према питању људских права и слобода, односно према питању суверенитета и територијалног интегритета земље.

Конкретно, ради се о сљедећем.У Црној Гори је, историјски и теоријски гле-

дано, на формирање тога што би се могло назвати човјековим мислећим духом (res cognitas), осим не-ких тзв. општих, утицало и више специфичних мо-мената,

У прве моменте се могу уврстити барем два. Један се односи на то да су и Црногорци, уп-ркос својим психолошко-етичким својствима која се обично означавају категоријама чојског и сојског,

макар и дјелимично, захваћени синдромом који Макијавели иначе сматра присутним код свих људи, а манифестује се у томе да су наклоњени прије злу него добру, прије грубости него благости, прије кука-вичлуку него одважности, прије равнодушности него племенитом ангажовању. Други се моменат односи на то да су људи на прелазу из поданичке у парти-ципативну политичку културу - а управо ту се Црна Гора сада налази - и даље спремнији да на власт, по-литику и уопште „јавни“ друштвени живот кудикамо више гледају као на нешто далеко и отуђено, изван њиховог утицаја и одговорности, него као на сферу исказивања дијела властите људске природе у којој могу тражити и налазити тачно онолико колико у њу унесу, укључујући и усмјеравање односно контролу свега што се тамо дешава.

Међу специфично црногорским моментима, који се исказују као детерминирајући за развој демо-кратске свијести грађана, два су такође важнија од осталих.

Један од та два момента односи се на чињеницу да су околности у којима се, како се то обично каже, историјски формирала човјекова „друштвена суштина“ (чијим се битним компонен-тама сматрају свијест и савјест), у Црној Гори биле знатно неповољније него другдје. Тако, док се у највећем броју европских земаља одвијао процес вишестране (националне, државне, културне и сва-ке друге) еманципације, утемељене на тековинама грађанских револуција, у Црној Гори се дешавало супротно. Настојање њених „господара“, снажно помогнутих од стране „покровитеља“, да друштве-ни и политички развој земље прилагоде властитој вансистемској и надсистемској позицији, више је ову прикивало за постулате средњег вијека него што је отварало перспективу њиховог надилажења. Наи-ме, жеља „господара“, да развој друштва и државе прилагоде габаритима Прокрустове постеље личних амбиција и династичких интереса, више је Црно-горце гурала у етничко-вјерски интегрализам под чијим ће теретом губити и дух и дах, него што им је отварала перспективу цивилизацијског напретка и слободе. Губитак властите државе, који је услиједио као логична посљедица таквог „господарења“, задуго је Црну Гору увелико лишио оних облика и садржаја друштвеног живота без којих у њој није могло бити довољно ни демократске, ни људске еманципације. Неке од посљедица тог и таквог насљеђа и даље „пулсирају“.

Други специфични моменат, који се исказује као битно лимитирајући за развој демократске

44свијести грађана, односи се на то да је преврат у Црној Гори, од прије двадесетак година, упркос другачијој реторици која га је пратила, знатно мање извршен на подлози ослобађања друштва од монизма, ауторита-ризма и бирократског дирижизма него ради промјене персоналних носилаца таквих уклона. Ријечју, акте-ри преврата нијесу ступили на историјску сцену као вјесници младости, тј. као носиоци идеје уистину новог, вишег и бољег од претходног, већ као подмла-дак оних које су смијенили. „Довољно је само да ви одете“, упућено „старој генерацији“, није извирало из развијене критичке свијести о стварним, не тако малим ограничењима датог друштвеног система, од-носно спремности да се она отклоне стварањем нече-га одиста бољег и прихватљивијег, већ из априроног захтјева да се створи простор за властиту политичку промоцију на таласу тренутно могућег и лукратив-ног. Транзиција, која је услиједила на тим основама, па још посредована неким реликтима либералног капитализма, законито је морала завршити у некој врсти клијентелизма, са свим посљедицама које до-носи, на једној страни, масовна производња слабих, осиромашених и поражених, који су разним принуда-ма стављени под „заштиту“ моћних и богатих и, на другој, учвршћивање моћи владајућих друштвених група сваковрсним манипулацијама, укључујући и ону коју подразумијева ширење закона тржишта на све сфере и садржаје живота, у смислу да је све на продају и да је легитимно све што се легално може купити.

Интересна структура црногорских грађана, што се током потоње двије деценије формира-ла на тим засадима, нужно је морала попримити карактер сплета крајње сложених и исто толико противурјечних социјално-политичких и психолош-ко-етичких тенденција и оријентација, којима „тон“ дају три доминантне антидемократске „опције“:

она, чији је raison d’etre садржан у петрифицирању постојећег односа снага друштвене моћи, ради чега беспризивну окренутост актуелној власти, с циљем да се ова очува по сваку цијену, сма-тра једином релевантном мјером вриједности - вла-стите и ине;

она, чији је „заштитни знак“ априорна анти-владина настројеност, мотивисана туђим великод-ржавним интересима, ради чега здушно прихва-та све што је у том погледу „опипљиво“ корисно, укључујући и предани рад против властите земље;

она, која у принципу нема проблем pro et contra идентификације у односу на власт, али има проблеме са собом самом, будући да у све сумња, у

себе не вјерује, не сматра се позваном на акцију за било што изван оквира „строго личног“, а свеколик свој однос према збивањима на „јавној сцени“ засни-ва на хришћанском начелу sustine et abstine (издржи и уздржи се).

Етос и тимос детерминисани таквом тријадом, веома су далеко чак и од елементар-ног демократског етичког и политичког супстра-та. Демократа у својој личности сједињује разум са храброшћу, отпор сваком притиску са презиром према свакој „примамљивој понуди“, принцип suum cuinque tribure (свакоме своје дати) са правилом „ка-кав сам, тако ми је“, спремност да стално тежи бољем и вишем са свијешћу да се ништа што је добро не добија брзо и лако. Да управо тога нема у бићу и бит-ку масовних субјеката на црногорској друштвеној сцени не говори само њихов однос према питањима основних људских права и слобода, карактеристичан по томе:

што једни у свакој актуелизацији тог питања препознају неки и нечији конспиративизам, тј. акт неке и нечије завјере против поретка и власти која га симболизује;

што други питање људских права и слобо-да „потежу“ само у два случаја - кад „подизањем тензија“ по том основу треба да заштите неки од угро-жених властитих монопола и кад процијене да теза о „тоталној угрожености“ људских права и слобода иде на руку њиховој стратегији деструкције Црне Горе по националној и државној линији;

што трећи имају „пречег посла“ од тога да се баве нечим што их се, у крајњој линији, „много не тиче“ и што ће, ионако, бити уређено „како други хоће“.

О томе, једнако увјерљиво, говори и „неодољиви утисак“ да је чак и међу вјерницима и поштоваоцима ЦПЦ знатно мање спремних да преуз-му на себе дио одговорности за рјешавање проблема с којима се она суочава, од оних који, из неког „свог“ (личног, породичног, племенског, „етичког“ или „ет-ничког“) разлога:

онда, кад се треба суочити с истином о томе што су и гдје се налазе главни проблеми ЦПЦ, те с каквом се „својом“ државом, њеном историјом и ак-туелном политиком у том погледу „има посла“ - хоће да зажмуре, макар на једно око;

онда, кад мало „размакну завјесу“ и схвате о чему су ту ради, али не виде како се проблем може ријешити - хоће да „излаз“ потраже у самообмани да Црној Гори и „свему њеном“, након стицања независ-ности, „више нико ништа не може“;

45онда, кад схвате да рјешење проблема ЦПЦ

није у самообманама, као што није ни у божјим рука-ма или у надлежности цариградског патријарха, већ у спремности њих самих да се по принципу „ко што макне“ прихвате тог посла - хоће да ту част „галант-но“ препусте другоме.

*

Има ли се изложено у виду, није тешко закључити:

прво, да је политика која је ЦПЦ довела у позицију убогог, немоћног подстанара у властитој земљи, и која такву њену позицију користи за осигурање властите егзистенције, независно од тога чиме је детерминисана (националним, религијским и идеолошким предрасудама, елементарним незнањем, политичком кукавношћу, невјеровањем у озбиљност и одрживост црногорског државног пројекта или беспризивном спремношћу да се суштински инте-реси народа и државе „пондеришу“ интересима и циљевима појединих друштвених група), неспојива с круцијалним вриједностима културно-духовног, националног, државног и сваког другог бића и бит-ка Црне Горе и мора бити похрањена тамо гдје јој је мјесто - у ропотарницу историје;

друго, да уколико се раскиду са таквом по-литиком не приступи без одлагања и темељито, сва прича о ЦПЦ и њеним невољама, на крају, неће представљати ништо друго до реквијем и њој и Црној Гори самој;

треће, да одлучујуће потезе политичко-прав-ног карактера на том плану, у конкретном случају кроз акт рекогнације, тј. законског враћања ЦПЦ пра-ва на коришћење њених вјерских објеката и народних добара, треба да повуче управо онај ко је такву по-литику створио и ко се њоме и даље служи - актуелна власт;

четврто, да без добро организованог и довољно јаког притиска на власт да се ангажује на том плану и скине са себе јанусовску кошуљицу по-литике која, у име тобожње заштите људских пра-ва и слобода, те принципа одвојености цркве од државе, дозвољава да на црногорском друштвеном и државном простору израсте сила у служби туђих интереса која битно ограничава њихов суверени-тет и територијални интегритет, с тенденцијом да их сасвим потре, ова неће промијенити ни ћуд, ни понашање;

пето, да „критичну масу“ оних који ће свјесно и одлучно, из властитих животних, а не из пуких сен-тименталних или неких других разлога извршити по-

требни демократски притисак на власт да се ангажује у наведеном смислу тек треба створити, усљед чега том задатку, и само њему, треба да буде окренут сав труд и напор вјерника и поштовалаца ЦПЦ.

Све друго се, у датим околностима, чини ирелевантним. Особито, није мудро вјеровати:

да проблем о коме је ријеч није акутан, у смислу да ЦПЦ и Црна Гора с њим на леђима могу „колико хоће“;

да ће тај проблем умјесто грађана Црне Горе ријешити неко други, и да то може урадити на начин који не подразумијева њихову демократску акцију на остваривању властитих права и слобода;

да без добро организованог и упорног рада у том погледу може доћи до промјене у свијести црно-горских грађана, након које ће им бити јасно да за-кинутост у основним људским правима и слободама постулира највећи дио свих њихових друштвених и политичких ограничења и неслобода, те да њихова фактичка позиција у том погледу, у крајњој линији, зависи од њих самих.

П. С. Поводом напријед реченог ваљало би, мож-

да, имати у виду и неколико натукница теоријске на-рави, попут ових:

да “одрећи се своје слободе - како је гово-рио Русо - не значи ништа друго до одрећи се свог својства човјека, човјечанских права, чак и своје дуж-ности”, при чему “није могућна никаква одштета за сваког оног, који се свога одриче”, будући да “такво одрицање није у складу с људском природом”;

да човјек није, како би Хердер рекао, па-сивни производ случајних збивања, већ “краљевско биће уздигнуте главе”, које природа и историја слож-но воде према култури “чији је врхунац религија човјечности”, при чему, разумије се, главни чиниоци тог процеса нијесу појединци, него народи;

да би не вјеровати у могућност, с једне стране, како Монтескје каже, „одгоја народа за демократију“ и, с друге, важног утицаја који је ЦПЦ управо у том погледу имала након своје обнове, зна-чило исто што и сумњати у могућност постојања де-мократске Црне Горе и смисао постојања ЦПЦ као једног од историјских стожера њене духовности;

да би занемарити, или потцијенити, те мо-менте значило исто што и огријешити се како о ЦПЦ саму, тако и о суштину елементарног људског, будући да је вјеровање у демократију и снагу оних који у њу вјерују смислено већ и због тога што она, како би К. Косик рекао, „произилази из егзистенције човјека“.

46АУТЕНТИЧНОСТ И СЛОБОДАРСТВО ЦРНОГОРСКЕ

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕЊегошева мисао да „ове горе не трпе регуле“

односила се и на црквена питања.Прво, Црна Гора, будући на граници Истока

и Запада, баштинила је, мада не подједнако, и источ-ну и западну културу, па је, стицајем срећних окол-ности, и поред мијешања православља, католичан-ства и мухамеданства на њеној територији, сачувала вјерску толеранцију. Истрага потурица, онако како је код Његоша описана, није се никада десила. До таквога закључка је, не на основу историографског истраживања, већ анализом самога Горскога вијенца, дошао Новак Килибарда.

Вјерска толеранција карактерише не само оно вријеме Андрије Змајевића и унијаћења (XVII в.), када је он пријатељевао и са Василијем Јовановићем – Острошким и са Арсенијем Чарнојевићем, него и доба Петра I, који је 22. II 1818. поручивао Црногор-цима:

„Иако Турци нијесу крштени, али су то људи од Адама и Еве, кâ и ми од Бога створени, како и остали народи.“

Фешта св. Трипуна у Котору окупља не само све становнике града, без разлике вјере, него и многе госте, као на скици Авелоа (1895). Исто је и у Остро-

гу и на Румији, ђе се његује култ св. Владимира.Из те традиције суживота изашли су, срећом,

и складнији међуетнички односи. У Црној Гори су, у ствари, угрожени једино – Црногорци!

Друго, посебне околности „борбе непреста-не“, па отуда и сиромаштине и неразвијености школ-ства, свјетовног и теолошког, било је неизбјежно и кршење разнијех црквених канона.

Кршење се односи на старост, предвиђену за одређени члан (сâн). Према Правилима православ-не цркве и Православном црквеном праву Никодима Милаша: за свештеника се није смио рукоположити нико млађи од 30 година, „јер Христос Господ крстио се је и почео је учити, кад Му је тридесет година било“; за презвитера тражи се такође 30 година; за ђакона 25 година; за ипођакона 20 година; а „канди-дат епископства мора имати најмање 50 година. А у Црној Гори овакве прописе није било могуће пошто-вати. Вицко Змајевић пише да је Данило Шћепчевић имао свега 25 година кад је хиротонисан у Сечују. Његош није имао ни пуних 20 кад је рукоположен у Русији за епископа, а ни 21. кад је постао митропо-лит! Пошто је то обављено у Петербургу, ђе су зна-ли за црквене прописе, морао је руски цар да изда посебан указ да се дозвољава ово чинодејствије: прво, зато што у Црној Гори постоји преседан, јер су и раније млађи од 50. па и 30. година постајали епископи; а друго зато што не постоји алтернативна могућност, јер је Његош одређен за насљедника. Сва-како, водило се рачуна и о трећем елементу, да је иста личност и мирски и духовни владар.

Синод је, наиме, примивши цареву саглас-ност, написао да се то изврши „не гледајући на двадесетогодишњу младост архимандрита, а имајући у виду примјере ранијих времена“!

Црногорска православна црква кршила је и правила о одијевању, утврђена већ на Трулском сабору 1691. Онај ко би то правило прекршио, било у цркви било у граду, био би „одлучен од свештенодјествија за једну седмицу“. Ово је правило кршио Његош јер је владичанске хаље носио само прве четири го-дине. „У ношњи се од других Црногораца није мо-гао разликовати ни по бради. Послије 1834. године, гдје год је по свету ходио, носио је народне хаљине, које су му много боље пристајале стасу и образу но калуђерске.“ А кад је умро, онда је рекао Ђорђије да му обуку оне владичанске хаље. Кад их није носио на овоме свијету, нека их носи на они свијет!

Л. Томановић пише у јубиларној књизи 1910:„Пошто је црногорски свештеник био у исто

Митрополит Висарион Љубиша

47

доба и војник, свештеници су још од давнина носи-ли народно одијело и оружје, те се нијесу у обичном животу разликовали од осталијех Црногораца.“ Го-дине 1866. митрополит Иларион Рогановић издао је наредбу, која је била компромисна. И даље су свеш-теници могли носити народно одијело, али су морали спустити браду. Иако је ова промјена била минимална, „опет је она била примљена врло неповољно и мно-ги су свештеници због тога напустили парохијску службу“.

Кршена је, даље, забрана поćећивања игара на коње, позоришта и другијех представа.

Игара с коњима било је на Цетињу. Књаз Данило, иако мали растом, био је најбољи прескакач коња! Гађање алке укле-сано је у надгробни камен Баја Пивљанина пред Влашком црквом. То су Црногорци гледали са зидина Котора па пренијели на Цетињско поље. А што се тиче позоришта и мађионичарских представа, то је Његош описао у Горском вијенцу по властитим сазнањима. У Венецији је био у опери „Фениће“ (1847).“ Али је само једном био, налазећи да владици не приличи ићи у такво збориште“, писао је Медаковић, да ублажи величину прекршаја. Но Његош је ишао и у тршћанску оперу и о томе писао у пјесми, славећи Флору Фабио, пркосећи тако, јавно, канонској забрани!.

У Горскоме вијенцу описане су и мађионичарске представе. Ни њих Његош није смио да гледа.

Канон је кршен и ношењем оружја,

које је било дио народне ношње. Његош је у своме издању Горског вијенца објавио свој лик са потписом Данила, владике црногорскога. А на тој литографији из 1847. види се јасно сабља! Ту је сабљу млетачка полиција унијела у списак ствари које су се налазиле у Даниловим баулима, када је пролазио преко Котора. Страни путописци који су често сами цртали, или во-дили са собом цртача, фиксирали су ликове наоружа-них свештених лица са крстом у лијевој а сабљом у десној руци!

Пошто овога није било у Српској православној цркви, како се онда може тврдити да је то иста Црква, и да српска Митрополија црногорско-приморска, зетско-брдска његује традиције те народ-не Црногорске православне цркве владике Рувима II, који је у јуну 1603. предводио народ у Љешкопољу у боју; владике Данила, који је рањен на Царевом лазу 1712, Светога Петра Цетињскога који је извојевао славне побједе на Мартинићима и Крусима 1796. године, или Митрофана Бана који је учествовао у бокељском устанку а касније предводио Црногорце у Морачи 23. VI 1877?

Теодор Валерио (1876): Црногорски поп са црквеном заставом, левором за пас и сабљом

Ћено Квинто: Црногорски поп позива народ у бој, са крстом у лијевој а сабљом у десној руци

48Његош је кршио и канон о појединачноме

рукоположењу, па је једном рукоположио 62 а други пут 75 попова.

Црногорска православна црква разликовала се од Српске православне цркве и по томе што у њој није могао бити митрополит странац, „него родни Црногорац из првијех црногорскијех фамилија“, како је то формулисао сам Петар I. У Српској православној цркви султан је постављао Грке као патријархе а један од српских патријарха (Гаврило IV Хроми) се и потурчио (1758)! Је ли тога било у Црногорској православној цркви?

И на крају, битна разлика између Црногор-ске и Српске православне цркве лежи у чињеници да је иста личност у Црној Гори вјековима била и свјетовни господар и духовни пастир, митрополит.

Док је Српска православна црква, проповиједајући да су Срби небески народ, пома-гала турску окупацију, јер је сматрала неважним и привременим све ово што се дешава на земљи, па и вишевјековно отоманско ропство, и тиме умртвљавала унапријед сваку буну, и критиковала Црногорце што се „опиру срећноме султану“, дотле је Црногорска православна црква настојала да задобије оба свијета, јер је бранећи слободу уједно бранила и хришћанство!

Како може бити иста Црква која буди народ да се бори за слободу, и Црква која успостављује на-род успаванком о срећноме султану?!

Све док је у Црној Гори био духовни пастир (митрополит) уједно и свјетовни поглавар, званич-на Србија је могла да планира да томе Црногорцу повјери Српску православну цркву (коју су дуго држали Грци, па зашто не би могли и Црногорци?). Таквијех је комбинација било са Његошем, иако је управо он сматран јеретиком у црквенијем посли-ма. А опирао се и облачењу мантије након смрти својега стрица Петра I, што је и логично јер је тада имао свега 17 година! Мантија је значила одвајање од свијета који је тек упознао и заволио. Ровински је дошао до закључка да се Раде Томов није ни спре-мао по својој вољи за калуђера. А то постаје јасније кад се каже да је Петар I био одредио за насљедника Митра, најстаријег сина свога најстаријег брата Стијепа Маркова, али пошто је Митар рано умро, ред је дошао на Ђорђа Савова Петровића, који је зато и послат у Русију (1825) да се школује у Духовној академији и станује у Александро-Невској лаври. Али 1828. примљен је на Цетињу извјештај Ј. Гагића да се јеромонах Ђорђе не понаша у складу са тим задатком, па је постао недостојан царскога старања. Годину дана касније сам Ђорђе је предао молбу за ослобођење од духовнога звања и за пријем у војну службу, што му је било удовољено. Пошто је Перо

Томов, Његошев старији брат, био ожењен, тек као трећи кандидат за насљедника постао је Раде Томов, који није ни слат у Русију на школовање него је не-што учио у Цетињскоме манастиру а нешто у Топлој, да би све то заборавио у школи Сима Милутиновића Сарајлије. А Сарајлијино спартанско васпитање није могло Радивоја припремити за оно што га чека. Зато је на дан одлуке о будућем митрополиту било у Манастиру свађе између Ђорђевога оца Сава, који је зборио да, независно од тестамента, насљеђе при-пада његовоме сину Ђорђу, али је на то одговорио Станко, отац књаза Данила и војводе Мирка: да је Ђорђе то могао да буде да је хтио! Зато се позвао на тестаменат, и то је превагнуло. Али, тада се појавио нови проблем: Раде се био сакрио, па и кад су га наш-ли и обукли, он се опирао изаћи пред Манастир, да га народ прихвати као господара. А кад су га извели и Станко казао да је то нови Владика и Господар, и пољубио му руку, зазвоњела су звона, запуцали то-пови, па најпотље сав народ из пушака, како је то Врчевићу испричао сенатор Стефан Перков Вукотић. Сада је јасније зашто је Владика Раде тумачио своју титулу владике као владара, према руском и старо-словенском језику.

Књаз Данило Станков је, као и Ђорђе Савов прије њега, одбио да буде духовни пастир, па је и од народа и од Русије добио дозволу да одвоји Цркву од Државе, зборећи да Црна Гора, ако хоће да уђе у ред европских држава, мора и сама таква да постане. Уосталом, ни у Русији патријарх није био свјетовни владар.

Чин одвајања Цркве од Државе у Црној Гори званична Србија није третирала онако како је треба-ло, то јест као унутрашњу ствар Црне Горе. У томе погледу ништа се није измијенило за пуних 150 го-дина. Црна Гора занима Србију само као територија коју треба посрбити, и као популација која својим борбеним еланом може да се искористи за ратне циљеве, а сваки чин који се томе опире крсти се као сепаратизам. А иза леђа Српске православне цркве и даље ćеди нека политичка власт која има у рукама оружану силу, док иза леђа Црногорске православне цркве стоји и даље голоруки народ.

Дакле, тек послије Никанора стање у Црногорској православној цркви се нормализовало. Митрополити су били: Иларион Рогановић (1860-82), Висарион Љубиша (1882-84) и Митрофан Бан (1884-1920). Ипак, и за вријеме књаза Данила, учињене су корисне мјере ради регулисања црквенога живота, али иницијативом Даниловом а не Никаноровом. У Даниловом Законику (1855, чл. 66), стоји:

„Сваки свештеник у нашој земљи дужан је сваке неђеље у цркву ходити, цркву чисто држати, правила свете цркве точно извршавати и народ коли-

49ко се више може на добро поучавати, и свету вјеру у њима утврђивати: ко ли се не би овог држа, би ће лишен свештеног чина.“

У чл. 67. прецизиран је развод брака, јер по-сад може да се дозволи само онај развод који „пра-вославна наша источна црква допушта“ а у чл. 68, умјесто да је обрнути редосљед, прецизирана су пра-вила вјеридбе и склапања брака, јер вјерници се могу раздвојити али вјенчани не, сем како то предвиђа чл. 67.

Чињеница је да је овђе наглашено да се мијења дотадашња пракса. А иницијатор овијех промјена је књаз Данило а не Никола (Никанор) Ивановић.

Коначно црквено-правно уобличење ЦПЦ извршено је у вријеме књаза Николе што је, по С. Зековићу, било у вези са припремом обнове Краљевине. Ми сматрамо да је то само један разлог, јер се у Цркви, за разлику од Државе, све одвијало редом. Да није било Богословије, не би било ни ло-калнога црквенога подмлатка, па ни могућности да се црквена организација усклади, бар донекле, са уобичајеним редом ствари у сродним Црквама.

Тек 1900. године Митрофан Бан је успио да обезбиједи свештеницима плате, јер је за то било по-требно обезбиједити 130.000 круна годишње. А то је изведено тако што је народ ослобођен плаћања свештеницима за све оно што је обавезно: крштење, вјенчање, исповијед, причешће, сахрана, али је зато, подиљен у три класе, народ плаћа дацију у те сврхе. Тако су попови, умјесто различитога и не увијек си-гурнога прихода непосредно од народа, добијали фиксне плате. Ово је, као што се види из Банових ме-моара, одушевљено примљено у свештенству.

У Уставу Светога Синода, који је, како смо навели, писао Никодим Милаш, у чл. 1. стоји:

„Автокефална православна Митрополија у Књажевини Црној Гори, као члан једине, свете, като-личанске и апостолске цркве, којој је пастироначел-ник и глава Господ и Бог наш Исус Христос, чува и одржава јединство у догматима и у каноничким уста-новама са свима другима православним, автокефал-ним црквама, и ово ће јединство она чувати и одржа-вати до вијека.“

Та самостална, аутокефална Црногор-ска православна црква није тада сметала ни једној православној цркви, па је Митрофан Бан добијао честитке и од Срба, и од Руса, и од васељенскога патријарха! На 25-годишњицу архијерејске служ-бе, а то је било 1910. године, дакле 6 година послије штампања Устава Светога Синода, честитали су му не само Књаз (јер још није био крунисан) и Књагиња него и Антониј, митрополит петроградски, који

вели да је Бан рођен „за добро Црногорске цркве“; и патријарх цариградски Јоаким III, који жели свако до-бро „светој Црногорској цркви“; и митрополит Србије Димитрије, који га ословљава драгим братом... А значајно је и како му се обраћају Зећани, с обзиром на пропаганду да је Зета колијевка Немањића. Они веле да је „стара срећа независне Црногорске цркве“ да је он на њеноме челу!

Да ли би све ово било могуће да је ова авто-кефалност лажна?

Уосталом, још 19. X 1885. Митрофан Бан се јавио писмом цариградском патријарху Јоакиму IV, у коме га обавјештава да је преузео

„свету катедру Митрополије аутокефалне цркве у Богом штићеном Књажеству Црногор-ском„!

Факсимил тога писма објавио је академик Радојевић.

Дакле, васељенски патријарх је признавао аутокефалну Црногорску православну цркву. иначе би анатемисао Митрофана Бана! Зато нема потребе да се инсистира само на Синтагми из 1855, иако је то службено издање које је доживјело и репринт 1966. године! А у њој јасно пише под бр. 9. да је Црногор-ска православна црква аутокефална.

Митрополит Иларион Рогановић

50То што је цариградски митрополит

Пантелејмон, на преклињање из СПЦ, написао да ЦПЦ није могла добити аутокефалност од Ру-ске православне цркве представља криво схваћену чињеницу, јер се није ни радило о давању већ о признавању постојеће аутокефалности, како је то закључио и академик Радојевић. А да је и Васељенска патријаршија ипак признавала Црногорску право-славну цркву као аутокефалну, свједочи цитирани акт патријарха Јоакима IV из 1885. године! Као и саглас-ност на акт о њеном укидању! У одлуци бр. 2056. Цариградске патријаршије, која је услиједила након укидања ЦПЦ стоји да се

“признаје уједињење аутокефалних цркава црногорске, карловачке...”

Та је, дакле, таква, самостална, аутокефална Црногорска православна црква, која је омогућавала Петру I да носи бијелу панкамилавку а његовоме насљеднику Петру II Петровићу Његошу да својега стрица, самостално, прогласи за свеца (18/30. окто-бра 1834), живјела свој нормални, сиромашки живот, чврсто везана за свој народ, све докле није ликвиди-рана Црна Гора као држава.

А кад је ликвидирана Држава, остала је њена аутокефална Црква без ослонца, као једини снажни организам на тлу Краљевине СХС који није подложан великосрпској хегемонији. И требало ју је прикључити „заједници“ која ће од самога свога зачетка боловати од рибљих драча у стомаку, да би се коначно распала у крви, умјесто да се од почетка саставља са пажњом и уважавањем, као једна поли-тичка конфедерација која неће дирати ни династије ни аутокефалне Цркве, па самим тим ни изазивати сукобе!

Главни проблем, наравно, била је аутокефал-на Црногорска црква. Њен поглавар Митрофан Бан био је по годинама најстарији, али је избјегао учешће на тзв. Подгоричкој скупштини, па је православну цркву, као што смо навели, заступао Гаврило Дожић, који је тада био митрополит у Пећи, постављен 1913. У документу о његовом постављењу краљ Никола наглашава да је Црногорска православна црква ау-токефална! Дожић је, као што смо такође навели, био предćедник тзв. Народног вијећа, изабраног на тзв. Подгоричкој скупштини. Дакле, формално он је представљао врх власти али није могао да ликвиди-ра Црногорску православну цркву без Митрофана Бана. Но, са друге стране, није ни Митрофан Бан мо-гао да учини ништа за ЦПЦ која више нема Држа-ве, и нема ниоткуд никакве подршке и материјалне потпоре. Није ни краљ Никола, са својом Владом у избјеглиштву, акцентовао положај ЦПЦ! Митрофан Бан се свакако изговарао својом старом бубрежном болешћу па је одсуствовао и са прве конференције

„законитих заступника представника расејане Српске Православне Цркве“. У записнику те конференције одржане већ 18. XII 1918. у Сремским Карловци-ма стоји да се „са пуним поуздањем очекује да ће и Српска Црква у Црној Гори пристати на уједињење, која због краткоће времена и тешких прометних прилика није могла бити заступљена на овом сабо-ру епископа“. Дакле, и српски епископи окупљени у Сремским Карловцима признају самостални положај Црногорске православне цркве.

Митрофан Бан је, како се послије жалио, под „пријетњом смрти“, одржао ванредну ćедницу црно-горскога Светога Синода и донио „ријешење“ „да се и св. аутокефална црква у Црној Гори уједини са неза-висном Православном Црквом у Краљевини Србији а заједно с њом са цијелом Св. Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.

Радојевић констатује да је било осам чланова Св. Синода, а да су овоме неканонскоме чину прису-ствовала само четворица, и то: митрополит Бан, ми-трополит пећки Дожић, епископ захумско-расијски Кирило Митровић и секретар Иво Калуђеровић. По Уставу Св. Синода (чл. 10) било је свега 6 чланова,јер је Епископија пећка основана тек 1913. године. Но у чл. 25. предвиђено је да је за пуноважну одлуку по-требно да буду присутни: предćедник и бар још три члана. Дакле, ништа од овога не би било да је Митро-фан Бан поново био одсутан.

Из наведенога записника се види да се Црна Гора прикључује Србији, па је Б. Петрановић с пра-вом закључио:

„За Српску православну цркву васпостављање Патријаршије било је испуњавање Душановог завета.“

Убрзо послије своје Цркве преминуо је и Ми-трофан Бан, дакле, ипак са извјесним закашњењем, након што је, двије седмице пред смрт, примио по други пут Орден св. Саве првог реда.

Тек тада се и званични „Глас Црногорца“ у избјеглиштву (28. XII 1920) ćетио своје Цркве, па је овако жигосао кукавичлук некадашњег носиоца Обилића медаље Митрофана Бана:

„На Цетињу је овијех дана преминуо послије мучног боловања бивши црногорски митрополит Ми-трофан Бан који је на онакав кукавички и недозвољен начин издао свога краља, своју паству и јуначку Црну Гору, која га је уздигла на црквени пријесто Црне Горе, на коме кроз толико вјекова сјеђаху витешки митрополити – владари, на челу са мучеником вла-диком Данилом и Петром I Светим, који пред никак-вим насиљем и опасношћу не устукнуше, нити пред

51

ништавношћу живота главу приклонише, него слав-но хрваше у одбрану части, слободе и права Црне Горе, вјечитијем животом живе... Црногорски народ неће дозволити, да убудуће више ни један поглавар Црногорске цркве пође путем Митрофана Бана.“

Овђе је с правом указано на чињеницу да умирући Митрофан заиста није имао што да изгуби и да је одбио да изврши овај чин, под пријетњом смрти. А да је то учинио, постао би светац!

Но убрзо је и Влада Црне Горе нешто убла-жила овај гњев, у брошури Српски злочини у Црној Гори (Рим, 1921).

„Митрополит црногорски (Митрофан Бан) умро је концем мјесеца септембра 1920. у 76. годи-ни на Цетињу. На самртном часу изјавио је, да је де-цембар 1918. под пријетњом смрти од стране Срба признао анексију Црне Горе Србији и да је ову изјаву учинио грофу Салису, изасланику Вел. Британије за анкету о Црној Гори. Потоње ријечи митрополитове биле су дирљиви апел на Краља и народ црногорски,

тражећи да му опросте оно што је и сам сма-трао издајством своје отаџбине.“

Да би добила томос као нова Српска православна црква, настала укидањем црно-горске православне цркве, Карловачке и Бе-оградске митрополије, нова је СПЦ платила Васељенској патријаршији милион и по злат-них франака. На исти такав начин, неђе око 1222. и св. Сава је отргао испод јурисдикције Охрида православну цркву у Рашкој.

Ипак, аутокефална Црногорска право-славна црква обновљена је избором Антонија I, архиепископа цетињског и митрополита црногорског, на Лучин-дан 1993. године. Ми-трополит Антоније I изабран је на исти начин, на народноме збору, као и владика Данило. Након његовога упокојења 19. XI 1996. на упражњену столицу митрополита црногорског дошао је Михаило Дедејић, мирским именом Мираш, хиротонисан у сâн епископа у Софији, у храму Св. Параскеве на дан 15. III 1998. го-дине. Чинодејствовао је патријарх бугарски Пимен, заједно са високопреосвештеним митрополитима: доростолским Генадијем, софијским Инокентијем, равенским и цијеле Италије Антониом де Росом и преосвештеним епископима: тибериополским Павелом, бро-ницким Теодосије, енеполским Константином и брегалничким Јаковом. Патријарх српски Павле интервенисао је 10. III 1998. преко бу-гарског амбасадора у Београду Трифунова да се спријечи хиротонија Мираша Дедејића у

Софији, али у томе није успио.Црногорска православна црква обновљена

је, дакле, прије црногорске државе. Али ако, Eppur si muove.

Академик др. Радослав Ротковић

Гроб Митрофана Бана у дворишту Цетињског манастира

52СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ - МИРОТВОРАЦ

О Светоме Петру Цетињскоме, црногорско-ме митрополиту, владару, духовнику, војсковођи, му-дроме политичару, државнику и утемељитељу Црне Горе написан је велики број књига и сачуване су многе приче које и данас живе у црногорскоме наро-ду. Историчари тврде да је он најзначајнија личност црногорске националне историје. Овом приликом подćећамо поштоване читаоце „Лучиндана“ на из-узетан значај његове државотворне мисли и мисије у историји Црне Горе.

Историјски извори наводе два датума његова рођења. По једнијема рођен је 08. новембра 1748., а по другијема 01. априла 1749. године, у селу Његуши, код Цетиња, од оца Марка Дамјанова Петровића и мајке Анђелије, рођене Мартиновић. У дванаестој години закалуђерио се, а у седамнаестој већ је био јерођакон. Године 1765. пошао је у Русију на школовање. Дошао је на власт 1784. године и владао све до своје смрти на Лучиндан 1830. године.

Као митрополит и господар Црне Горе цио свој живот посветио је Богу, изградњи црногорске државности и црногорскоме народу. Смисао живо-та нашао је у поштовању Божјега закона, борећи се на једној страни против вањскога непријатеља, а на другој радећи на сузбијању крвне освете и помирењу завађенијех црногорскијех племена. У Црној Гори то су били тешко остварљиви циљеви, али је Свети Петар Цетињски успио у својем науму захваљујући својој мудрости, Божјој помоћи и принципима пра-вичности и поштења.

Период владавине Светога Петра Цетињскога обиљежиле су мучне свакодневне борбе са спољашњим непријатељима, унутрашњим про-блемима и напорима да заведе ред у земљи како би јој подигао међународни углед и прибавио признање независности. Најљући спољашњи непријатељ Црне Горе у то вријеме био је Махмут-паша Бушатлија. Имао је бројну и добро организовану војску, а нов-цем, притиском и пријетњама ширио је неслогу, на-рочито међу племенима у Црногорскијем брдима и у дијелу слободне и независне Црне Горе. У критичном периоду, уочи османскога напада, Петар је окупио Црногорце и Брђане и на Црногорском збору је изгла-сана, написана и потписана Стега - свечана заклетва да је јединство и одбрана света национална дужност свијехе Црногораца.

У двијема веома значајним биткама, на Мартинићима и Крусима (1796. године), Петар I. je био главнокомандујући црногорске војске. Предвођени мудријем владиком храбри Црногорци извојевали су двије славне побједе. Оне су значајно допринијеле јачању војнога и политичкога јединства

и распламсавању национално-ослободилачких тежњи дијела црногорскога народа који је живио под туђинском окупацијом. Те побједе приморале су тур-скога цара Селима III. да 1799. године коначно при-зна потпуну независност подловћенској Црној Гори. Од тога времена Брда су за вазда уједињена са Црном Гором.

Црногорски ратни календар тога периода веома је богат значајним догађајима. Почетком 1806. године митрополит Петар I. успијева да Боку врне црногорској матици. У крвавим борбама Црногорци су имали велики успјех против Наполеоновијех тру-па. Ослободили су Цавтат, након чега су извршили опсаду Дубровника. Повлачење руских трупа из око-лине Дубровника приморао је и црногорску војску на повлачење пред надирањем Француза. Миром у Тилзиту 1807. године завршен је овај рат. Руси су уступили Боку Француској не водећи рачуна о црногорскијем интересима.

За вријеме владавине Петра I. Бока је и дру-ги пут била враћена у састав црногорске државе, али је по пристанку Русије предата на управу Аустрији 1814. године.

Шест година касније Црна Гора је извојевала још једну значајну побједу против Турака. Сјајном побједом црногорске војске на Морачи крајем авгу-ста 1820. године створени су повољни услови да се и Морача присаједини матици Црној Гори.

Због свега што је учинио за свој народ, Свети Петар Цетињски у свијести Црногораца има посебно мјесто и значење. На помен његова имена сви се и данас крсте и кажу: „Слава му и милост! На њему је благодат божја. Живот свој овоземаљски проведе по његовијем заповиједима, те му Бог као својему љубљеноме угоднику подари моћ да ријечју и дјелом чини чуда. И након његове смрти свете мошти на-шега Владике изливају милост на нас и помажу нам да се чувамо од непријатеља и свакојега зла. Очеви и ђедови наши причаху како је често приносио Богу молитве за свој напаћени страдалнички црногорски народ. Имаше моћ да својим молитвама умилостиви Бога којему пристоји свака част, слава и поклоњење. Иштући од Црногораца да међусобно живе у слози и миру као ђеца божја, окомио се на зло домаће – крвну освету“. Оће ријечима да их дозове памети, да ријеше ситне зађевице и да као права браћа и ђеца Бога јединога договором ријеше сваки међусобни спор, размирицу, несугласицу: Ко није против нас, за нас је. Средине нема. Ко се против зла не бори, помаже му да оно побиједи. По несрећи и слабости нашој, највише зла чини нам смутња међу браћом, због крвне освете. Брат који убије брата, пада у

53зло веље. Није згријешио само према брату, него и према цијелој нашој заједници. Само Бог знаде кол-ко смо сви препатили због тога. Од крвне освете међу нама не би никакве користи никоме до нашијем непријатељима. Многи Црногорци ни криви ни дужни изгубише главу од своје браће. Зло без лијека... Због тога сте ми тежи но Турци!

Свети Владика неуморно је стишавао распаљене страсти, мирио и појединце и братства и племена јер се вазда бојао новога проливања братске крви. Добар дио живота посветио је мисији брат-скога измирења. Поновио је безброј пута како жели више но ишта да сву браћу, све родољубе и јунаке под једнијем барјаком окупља. Треба му сваки војник за борбу од непријатеља који са свијех страна кидишу да истријебе црногорско ćеме подно Ловћена. Имао је непоколебљиву вјеру у Бога да ће му помоћи у томе науму и да ће доћи торжествени дан кад ће у историјској и славом препуној Црној Гори умријети крвна освета.

Далеко у прошлост сежу неки њихови споро-ви. Од давнине се броје мртве главе и ране да се зна ко је коме дужан крв. У овијем планинама крв се не заборавља. И Светоме Владици живот бјеше чемеран од њихова памћења. Боље но ико знао је цијену црно-горскога поноса. Црној Гори потребни су поносити Црногорци због одбране части и поштења. Али ако брат убије брата због повријеђенога поноса, одмах се будила жеља за осветом.

Испосник, подвижник и народни вођа Све-ти Петар Цетињски дао је Црној Гори и први писа-ни закон: Законик општи црногорски и брдски, 1798. године, који је имао шеснаест чланова. Народна скупштина на Цетињу 1803. године допунила га је са још 17 чланова. Овијем законом ударен је темељ Правитељству суда црногорскога и брдскога (Кулук). Тај први црногорски суд имао је управну и судску власт.

Доношење закона Петар I. је правдао тијем да се закони праве ради заштите интереса добријех људи. Борио се против гријеха, зла и неправде сматрајући да недужни народ страда и гине због самовоље онијех који неће уредбе и законе да поштују и мирно живе, но по својему обичају суде, те без-божно, безаконо и хајдучки убијају из освете? Међу Црногорцима било је подоста онијех који не познају закон од Бога, но су у срца њихова уливени обичајни закони, каквијех нема више ниђе у Европи. Био је увјерен да су прошла она времена кад су Црногорци пропадали због својега самовољства, домаће рати и непослуха. Убјеђивао их је да је дошло вријеме кад се ради среће и будућности мора крвник с крвником помирити. Зато је тражио да истријебе зло ćеме крвне освете и престану да вјерују како је светињак и божји

посланик сваки који је из освете пролио братску крв. И срцем и душом желио је да се Црногорци још више прославе у свијету и да их сви европски народи поштују као народ славни, поштени, храбри и уздани, који своју слободу познаје и својијем оружјем брани. „Људи који путом божјим иду да Богу служе и угоде, не мисле ни за какво зло, нако само за добро и не зборе сами себи да су свети, него да су гријешни и окајани...“ Човјек који вјерно Бога служи, „неће ни звијера убит, ни рећи да га убију, а камо ли человјека подобнога себе; јер он не жели никоме зло, нако сва-коме добро, помишљајући да су сви људи од једнога оца Адама и једне мајке Еве произашли и да је Бог свакога створио и заповиједио да једни другијема до-бро чинимо и добра а не зла радимо.

Сад расудите, може ли крвомутник бити светињак, у исто доба кад чини да људи гину и једни друге кољу. Не стоји светиња у то што неко боље на-род вара, него светиња стоји у праву вјеру и у добра дјела, како Бог заповиједа“.

Ревносно се руководећи хришћанском вјером, законом Божјим и јеванђељским начелима Свети Петар Цетињски уложи огромни труд на мирењу закрвљенијех црногорскијех племена. Због тога је Петар I. с правом назван Миротворцем. Побједа над мржњом једна је од највећих побједа Христовога угодника. Мржња је смртни гријех и мрзјећи друге себе губимо. Мржња је велика, опака болијест која се тешко лијечи. Побједа над мржњом је нови поче-так, благословљен и спасоносан. Ето зашто је Господ прославио на небесима и на земљи Светога Петра Цетињскога: зато што му је дао силу своју да спаси свакога ко се одрекао мржње ради вјере у правду Го-спода Бога и успостављања мира међу закрвљеном браћом, која платише неизмјерну цијену за одбрану части и достојанства.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

54Из старе штампе

ИСТОРИЈСКЕ ИСТИНЕ О ЦПЦБранислав Бориловић

У свјетлости непобитних чињеница на које указујемо овим текстом, намећу се питања, да ли би високи достојанственик Руске православне цркве хиротонисао представника непостојеће цркве и помињао у Руском Светом Синоду аутокефалну ЦПЦ и да ли би цар моћне Русије учинио онолике дарове представнику ЦПЦ да није

била призната од стране руских црквених власти

Стара црногорска штампа, као и штампа која је излазила на простору данашњег Западног Балкана, са великом занимањем пратила је многе активности везане за рад Црногорске православне цркве. У тим периодичним публикацијама могу се пронаћи многа документа која говоре о њеном трајању. Тако чита-мо у Босанској вили (излазила у Сарајеву од 1885. до 1914.) за годину 1893. на стр. 359, занимљив текст који говори о свештеничкој ношњи у Црној Гори. У тексту се, између осталог, каже да се свештеници у Црној Гори ни у чему не разликују од обичног на-рода, осим по бради и дугачкој коси. Констатује се да су њихова одијела једнака као и код осталог народа, па чак носе и оружје за пасом. Но, те 1893. године митрополит црногорски издао је наредбу да свеш-теници не смију носити оружје и да по варошима морају носити свештеничко одијело, само остаје капа црногорска као и до сада. Интересантно је да ова наредба није наишла на велико одобравање свеш-тенства Црногорске православне цркве, јер су жалили што се укида старина, која ничему није сметала.

Истом темом бавио се и Весник српске цркве за годину 1893 (излазио у Београду у периоду од 1890. до 1914; и од 1921. до 1933). На стр. 1117 читамо да је Митрополит Црногорски и Брдски Митрофан Бан издао под 9. септ. о. г. окружницу подручном свештенству обојега реда, по којој се од сада свештенству забрањује носити оружје, и наређује да свештенство црногорско од 1. јануара 1794. (у питању је 1894. год, прим. Б.Б.) мора имати свештеничке мантије, као што носи православно свештенство у другим државама.

Исти часопис за 1900. годину на стр. 386, доноси текст под насловом Из Црногорске митрополије. У тексту се говори да је свештен-ство Црногорске Митрополије од 1 јануара тек. год. добило систематичну плату, са чега је потек-ло највише решења, које је Митрофан саопштио свештенству и које гласи:

1, да јерархично парохијално свештенство, почевши од 1. јануара тек. 1900 год. и у будуће има примати систематичну плату преко Књ. Министар-ства просвјете и црквених Дјела;

2, да се народ почињући такође од 1. јануара тек. 1900 год. ослободи од плаћања годишњих биро-ва, венчања и погреба, која је до сада непосредно и обавезно свештенству плаћало;

3, да се у замјену бирова, вјенчања и погре-ба уз дацију купи од народа извјестан прирез, по-деливши га у три класе према материјалном стању појединца; и

4, за оне црквене обреде, који нијесу оба-везни, него који потијечу од религиозног осјећаја и слободне воље и побожносити добрих хришћана парохијани су дужни непосредно плаћати својему пароху, по новој тарифи,,.

У Веснику српске цркве за годину 1909. на стр. 152 такође налазимо текст који се бави Црно-горском црквом. Текст носи назив Уређење свеште-ничког стања у Књ. Црној Гори. У њему се сасвим објективно обавјештавају читаоци да је овогодишња народна скупштина у Црној Гори решила питање о уређењу свештеничког стања у истој. Даље се каже да она (мисли се на Црну Гору, прим. Б.Б.) може са поносом пркосити у овом погледу Пијемонту Српства Краљевини Србији, која се већ двадесет година предомишља, да ли ово питање да узме у претрес или не. Хвали се народ Црне Горе за који се каже да је интелигентан, и народна скупштина која је једногласно усвојила овај закон.

Исте године, Весник српске цркве на стр. 597-602 доноси опширнији текст о хиротонисању (наречењу) архимандрита манастира острошког Кирила Митровића који је 11 маја у понедјељак са Цетиња отпутовао, у пратњи дворског протођакона Филипа Радичевића, члана Светог Синода Црногорске цркве, у Петроград. У тексту се опширније говори о њиховом путовању, боравку и пријему код руских црквених достојанственика. Тих дана у Петрограду се славио и рођендан Њ. И. В. Царице Александре Феодоровне, на којем су били позвани и гости из Црне Горе на молебен у Исакијевски сабор. На скупу се окупио силан свијет а од црквених достојанственика били су присутна три митрополита, три архијепископа и шест епископа, са мноштвом архимандрита,

55протојереја, протођакона и ђакона, где се угледно мјесто дало представницима цркве црногорске, и при молебствију протођакон црногорски читао је апостол и говорио многољетствије. Такође, све-чано је било и при хиротонисању архимандрита Ки-рила Митровића. Наречење архимандрита Кирила обављено је у четвртак 28 маја на најсвечанији начин што се врши у здању Светог Синода у Пе-трограду. Затим је новонаречени (Кирил) учинио јерарсима поклон и пољубио руке, стао је у дно стола од јерарха, и митрополит Антоније отпо-чео је молебан спомињући Кр. Височанство Кнеза Николу., Свети Синод Црногорски, Митрополи-та Митрофана и ново нареченога епископа Ки-рила. Архимандрит Кирил се затим обратио јасним гласом. Примајући ваше благослове – наставља даље – ја ћу их понијети својој пастви срцем и душом оданога народа црногорскога... Послије ових ријечи руски протођакон гласно говори цар-ско многољетствије, а црногорски протођакон Радичевић: Благовјерноме Господару Књазу Ни-коли I, и затијем Светоме Црногорском Синоду и Митрополиту Митрофану, те је први пут наш Црногорски Синод споменут у Светоме Синоду рускоме. Руски Митрополит Антоније пожелио је да чује напјев Апостола који се чита у црногорској цркви, наредио је лично протођакону Филипу Радичевићу да он чита апостол, који је гласно и очитао, да се поново чуло шаптање черногорски читајет. По свршетку литургије звона су почела сла-вити ову свечаност са свију цркава и звоника Алек-сандро-Невске Лавре... Сљедећег дана нови епископ чинио је подворење обер-прокурору Светога Синода и дванаесторици јерарха свете православне цркве. Посебну част новом епископу, а тиме и Црногорској цркви, учинио је Његово Величанство Цар (ради се о посљедњем руском Цару Николају Александровичу Романову 1868 -1918. прим. Б.Б.) који је даровао но-вом епископу све архијерејско одјејање са митром и панагијом. Исте поклоне добио је и Митрополит Антоније. Текст се завршава констатацијом да је,, ово пети владика црногорски који добија посвећење у Петрограду.

Из наведених података јасно се види да је Црногорска православна црква била заинтересова-на за увођење свих норми и правила која важе у се-стринским православним црквама у свијету.

Посебно је интересантно поглавље које гово-ри о хиротонисању архимандрита Кирила Митровића. Из истог се види да је тај узвишени чин обављен на највећем нивоу и у простору ђе су хиротонисани мно-ги значајни и знаменити свештеници из православ-ног свијета. Зато и овђе морамо поставити питање, да

ли би један високи црквени достојанственик водеће цркве у православном свијету хиротонисао представ-ника непостојеће цркве, и да ли би Цар једне тако ве-лике и моћне државе каква је Русија учинио онолике дарове представнику непризнате цркве.

56

ПРВЕ КАЛУЂЕРИЦЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Бранислав БориловићДвије енглеске путнице по имену Мекензијева и Ирбијева боравиле су 1863. године

у Пећи. За вријеме боравка у том граду забиљежиле су податак који може бити интересантан и од користи за историју Црногорске православне цркве. Он гласи: Не давно је ту била и једна калуђерица из црногорског манастира Острога. Колико је нама познато то би био и први помен калуђерица-монахиња у окриљу Црногорске православне цркве, због чега овај податак добија на значају. Нажалост, остала је тајна ко је она и одакле је била. Енглеске путнице даље кажу да је књегиња Даринка исту калуђерицу ангажовала и као учитељку за дјевојчице. Као што смо рекли, калуђерица у црногорским манастирима и црквама у том времену није било. Зато књаз Данило савјетује ову монахињу да иде у Пећ како не би била сама женска глава у манастир Острог. У тексту се даље каже да је, по причању Новака М. Перовића из Петровића, прва калуђерица била нека Јоке и то у вријеме владике Рада. Нажалост, ни за ову калуђерицу нема ближих података, па ће и за њу као и њену претходницу остати тајна ко је и одакле је била. Но, Црногорци нијесу били много одушевљени појавом и дјеловањем калуђерица у манастирима, јер су сматрали да је важније од тога да оне рађају мушка чеда. Зато су често и говорили: нама су потребније мушке главе него калуђерице.

У истом тексту постоје и изјаве пећких калуђерица-искушеница Кате и Катарине Симић, које су приликом путовања по Црној Гори среле калуђерицу Марију у ћелијама Манастира Светога Стевана, данашњег, Светог Стефана Пиперскога. За исту кажу да је чувала остарелог и слепог калуђера Захарија којег није хтјела оставити иако су јој поменуте калуђерице нудиле боље услове у Пећи.

Сљедећи податак који говори да су у црногорским манастира, ипак живјела извјесна женска чељад везан је за име митрополита Митрофана Бана. Наиме, митрополит Митрофан Бан у једном писму од 3. фебруара 1908. године саопштава податак и имена женских особа које живе у неким црногорским црквама. Он каже: Закаснио сам са извјешћем односно имена ових дјевојака, које живе код неких цркава, јер сам морао распитати се односно њих. Оне су 1. Марија Пламенац, а сад у манастиру Острогу; 2. Ана Ђуришић у Брчеле (Црмница); Бела Николић у Кчево (Ка-тунска Нахија) и 4. Маре Пејовић, Ћелија Пиперска. Ниједна није монахиња, те сљедствено немају ни имена монахиња. Прозивају се именима које су при крштењу добиле.

Иако их митрополит Митрофан Бан у овом писму не назива калуђерицама, мишљења смо да се ове и већ поменуте монахиње могу сматрати зачетницама тог хуманог хришћанског посла у Црној Гори, односно у Црногорској православној цркви. Колико су биле посвећене најбоље се види и из примјера калуђерице Марије из манастира Светога Стевана, за коју претпостављамо да је она Маре, коју помиње митрополит Митрофан Бан.

Наведени подаци могу се пронаћи у Гласу СКА, LXXX; II разред 48, Београд,1909. стр 246 - 248.

57НЕКЕ БИТНЕ ЧИЊЕНИЦЕ О АУТОКЕФАЛНОСТИ ЦПЦ ДО

1920. ГОДИНЕ

О односу државне власти и Црногорске цркве у доба владавине књаза Данила и књаза Николе, као и о њеној аутокефалности, правни историчар проф. Др Петар Стојановић пише и ово: „Црногорска црква идентификовала је свој интерес са интересима ос-лободилачке борбе против Турске. Вјероисповијест је изједначена са националношћу... На чело цркве у Црној Гори стајала је Цетињска митрополија. Она је, све до 1776. године, када је Пећка патријаршија укинута и Српска црква подвргнута Васељенској патријаршији у Цариграду, признавала власт пећких патријарха. Од тада је Цетињска митрополија ау-токефална (самостална)... Послије укидања Пећке патријаршије цетињске владике нијесу више до-пуштали мијешање са стране у своје унутрашње црквене послове. Аутокефалност црногорске цркве признала је прећутно и Цариградска патријаршија... Послије учвршћивања државне организације и пре-ласка на свјетовни облик владавине средином XIX вијека одлучно се пришло организационом сређивању стања у Црногорској цркви. Одлуком Сената од 21. марта 1852. године извршено је издвајање свјетовне од духовне власти и власт митрополита је ограни-чена на црквене послове. Митрополита бира држав-на власт оличена у личности књаза. Предузете су мјере да се учврсти дисциплина међу свештенством. Оно је обавезно да ће „... правила свете цркве тачно извршавати“ (чл. 66 Даниловог законика). Ко то не чини биће лишен свештеничког чина. Под пријетњом смртне казне, зајемчена је неприкосновеност цркве-не имовине: „који би се лупеж уватио да цркву краде тај ће .... бити на смрт осуђен“ (члан 81 Законика). Високе новчане казне предвиђене су за починитеље смутње и свађе пред црквом (члан 88 Законика). У 1864. години наређено је свештеницима да пусте браде. Уређене су парохије са протопопијатима који су се територијално поклапали и са нахијом. Уведене су матичне књиге рођених, вјенчаних и ум-рлих. Разграничење између државних и црквених имања извршено је у 1868. години. Митрополиту и манастирском братству установљене су плате, па је вишак манастирских прихода (након подмирења плата) ишао за потребе просвјете (за три године 9 црногорских манастира приходовало је држави пре-ко 56 хиљада форинти). У 1869. години отворена је богословија која је школовала свештенике и учитеље и дала прву интелигенцију. У децембру 1878. годи-не установљена је Рашка епархија (са сједиштем у Острогу) чија је јурисдикција обухватала брдска пле-мена, ослобођене крајеве око Никшића и Пиву (Пећка

епархија обновљена је послије балканског рата 1912-1913. године и присаједињења Црној Гори Санџака, Метохије, Рожаја, Плава и Гусиња). У 1893. години поповима је наложено да народно одијело замијене мантијом. До 1900. године парохијално свештен-ство је плаћено у натури – биром (од појединог домаћинства попови су добијали по 18 кг жита годишње и неку новчану накнаду за вршење појединих вјерских обреда). Бир је у 1900. години замијењен редовном платом, коју су свештеници примали од државе. Уставом православних конститорија у Књажевини Црној Гори који је санкционисан За-коном о конститорији од 1. Јануара 1904. године конституисани су духовни судови, дотадашња ино-косна власт митрополита допуњена је епископским савјетом и колегијалним органима, уређење брака (са изузетком грађанско-правних посљедица разво-да брака, чије је регулисање остављено редовним судовима) препуштено је искључивој компентенцији цркве. Основ Устава је крмчија – званични збор-ник канонског права православне цркве. Устав је легислативно довршио процес устројства Црно-горске цркве у другој половини XIX вијека и црквену организацију формално подигао на ниво државних потреба. Одлучујућу ријеч у сређивању стања у цркви имала је свјетовна – државна власт, посеб-но књаз. Наступајући веома радикално, та власт још није била строго издиференцирана од духовне власти и користила се прерогативима црквене вла-сти. Свештенство је вршило и цивилне послове, а књаза је сматрала и духовним поглаваром. Од 1852. до прољећа 1858. године Црна Гора није имала цркве-ног поглавара. Књаз Данило је рјешавао и црквене по-слове (одредио је обавезни пост, поповима утврдио накнаду – бир. по „тарифи св. Петра“, наредио им да редовно врше богослужење, бринуо се за оправ-ку манастира и школовање попова). Због недоличног држања у случају погибије књаза Данила књаз Ни-кола је једноставно отпустио и разријешио дужно-сти цетињског митрополита Никанора Ивановића. Црквена добра стављена су под контролу државе. Непокретна имовина православних цркава и ма-настира не може се продавати или уступити без одобрења државне власти (чл. 719 Опште имовин-ског Законика). Сљедујући владичанску традицију своје лозе, династија Петровића није жељела да се напречац лиши и духовне власти, а још мање да у личности митрополита – црквеног поглавара стекне такмаца у свеукупној власти. Законик књаза Данила, тај у примитивним оквирима дати кодекс приватне

58својине, санкционисао је канонско право православ-не цркве као важеће право у вјерским питањима. Учење цркве о непрекосновености личности књаза – владаоца, о томе да је држава установа божан-ског поријекла, да је власт од бога и да је свако без разлике дужан „... да се покорава државној власти, која је над њима постављена, па ма какав био облик и устројство те власти“, одговарало је потребама државотворних снага“.

Црногорска православна црква биле је сло-бодна, аутокефална, самостална организација и у канонском и у еклестијастичком смислу. Током вишевјековног постојања слободне и самосталне државе Црне Горе, у оквиру њених граница, постојала је и дјелована аутокефална Црногорска православна црква, поштујући норме црквеног, канонског права и цивилног и државног права. Црногорска православ-на црква биле је аутокефална у фактичком смислу од 1603. године, а у фактичком и формалном, канонском смислу од 1766. па све до њеног насилног укидања 1920. године.

О аутокефалности Црногорске цркве писали су они који су живјели у вријеме када је она имала тај статус, попут Валтазара Богишића и Никодима Милаша и других.

Чувени, славни правни историчар и теоре-тичар, представник историјско-правне школе, редов-ни универзитетски професор, писац „Општег имо-винског законика за Књажевину Црну Гору“ (1888) и први црногорски министар правде, др Валтазар Богишић, је у једном својем раду, уз остало, на-писао и сљедеће: „Као и све државе гдје господари источно-православна вјера тако и Црна Гора има своју аутокефалну Црногорску цркву“. То чињеницу је својевремено запазио и познати црногорски поли-тички и правни писац, адвокат др Секула Дрљевић, када је написао и ово: „Црногорско православље је црногорославље.... Црногорска црква кроз све вјекове није била ни у каквој зависности од било које право-славне цркве, па ни од Цариградске патријаршије“.

Постојање аутокефалне Црногорске право-славне цркве експлицитно доказује сачувана обимна архивска документација. Из ње ћу овом приликом издвојити неколико свједочанства која лако могу побити као обмањивачке све конструкције којима се хоће негирати постојање Црногорске православ-не цркве. Да је Црногорска православна црква била аутокефална говоре и записи др Гаврила Дожића. Наиме, Гаврило Дожић (1881-1950), епископ раш-ко-призренски, епископ пећке епархије Црногорске православне цркве и члан њеног Светог синода, по укидању црногорске православне цркве, од 1920. до 1938. године, био је митрополит црногорско-при-морске епархије Српске православне цркве, као и

патријарх Српске патријаршије у периоду од 1938. до 1950. године. Наиме, 1910. године митрополит аутокефалне Црногорске православне цркве Митро-фан Бан славио је значајан јубилеј, 25-годишњицу архијерејске службе. Примио је тада бројне честит-ке из земље и из иностранства, а једну од њих упу-тио му је и др Гаврило Дожић из Солуна. Дожић тај јубилеј Митрофана Бана коментарише овако: „Мени би била дужност не само моја скромност да узме учешћа, већ да будем иницијатор према томе зна-менитом моменту у историји Црногорске цркве“. И Краљ Никола је зборио да је Црногорска право-славна црква аутокефална. Тако је 1913. године, кад је др Гаврило Дожић одређен да буде епископ пећке епархије Црногорске православне цркве, тим пово-дом, рекао и ово: „Господо, може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну православну цркву од ово-га, у коме са нашега Цетиња спремамо, др Гаврила Дожића, вриједног сина земље ове на његову службу богу и народу“.

У биографији др Гаврила Дожића, коју је објавио „Илустровани званични алманах-шемати-зам Зетске бановине“, год. I, државна штампарија, Сарајево 1931. стр. 232, пише и ово: „Огледао се на богословско-књижевном пољу, а сада ради на историји Црногорске православне цркве“.

Митрополит аутокефалне Црногорске пра-вославне цркве у периоду од 1884 до 1920. године, када је насилно укинута, био је Митрофан Бан (1841-1920). Он је 1910. године, у писму које је захвалница на поздравни говор краља Николи, навео и ово:

„Ваше Краљевско Височанство, Премило-стиви Господару,

Четрдесет година већ је прошло, од како ми је велика срећа удио пала да ступим на служ-бу Црногорске цркве на службу Ваше, Господару, јуначке државе“.

Члан Светог синода Црногорске православ-не цркве Кирил Митровић (1867-1931), који је 1909. постао епископ њене захумско-рашке епархије, је 6. априла 1910. године, у поздравном говору упућеном Митрофану Бану, истакао и ово:

„Ваше Вископреосвештенство, Високодостојни господине Митрополите!

Радује се данас света православна Црногор-ска црква славећи двадесетпетогодишњицу ревносне службе Ваше Богу, пријестолу и отаџбини, и прино-си топло благодарење Божјем промислу, што Вас је св. Благословом својим пратио на путу дуге тешке апостолске службе Ваше и удијелио да она буде пло-доносна и корисна св. Божијој цркви“.

Протођакон Филип Радичевић, дугогодишњи секретар Митрополије Црногорске православне цркве, члан њеног Светог синода од

591904. године, у официјелном службеном часопису црногорског Министарства просвјете и црквених послова – „Просвјети“, у раду Православна црква у Црној Гори, објављеном 1889. године пише и ово: „Православна наша црква као аутокефална, не-зависна је. Она се као таква односи према Руском Синоду, Цариградској и другим патријаршијама, као и осталим аутокефалним црквама. Све аутокефал-не православне цркве признају независност Црно-горске цркве, свагда јој достављају догађаје који се у појединим црквама збивају, на примјер, кад који патријарх долази на управу своје цркве“. аутокефал-ност Црногорске православне цркве експлицитно доказује и потврђује и сљедећи документ. То је писмо Светог синода Црногорске православне цркве књазу Николи I Петровићу Његошу од 1. маја 1908. године, које гласи:

„Његовом Краљевском ВисочанствуКњазу Господару Николи I – ТополицаБог вјерни чувар Црне Горе кроз дуга и теш-

ка времена очувао је њену политичку независност и црквену аутокефалност. За ово заслуга припада Ва-шему Узвишеном Дому, из кога су на кормило држав-но и црквено долазили велики мужеви, духовни па-стири и свјетски владари, који су вазда знали високо држати углед Црне Горе.

Између многијех савременијех реформа које је Ваше Краљевско Височанство на срећу и благо Црне Горе благоизволило санкционисати и света црква била је усрећена духовнијем законима Право-славних Консисторија и Светог Синода.

Сагласно Уставу Светог Синода данас први пут окупљени синодски чланови на првоме мјесту за своју свету дужност сматрају, Вашему Краљевском Височанству и Вашему Узвишеноме Дому изјавити своју вјерност и непоколебљиву одност. У исто вријеме Синод најпозније, Вама Узвишени Господару најтоплије благодари за небројена добра, која сте цркви својој учини.

Ваше Краљевско Височанство, Ваш Узвише-ни Дом и Црну Гору Свети Синод препоручује про-мислу Свевишњему.

Смирени молитвеници: Митрополит Митрофан, предсједник, наим. епископ Кирил Митровић, члан, архимандрит Михаило Дожић, члан, игуман Прокопије Врачар, члан, протођакон Филип Радичевић, члан, протојереј Аксентије Бојовић, члан, протојереј Павле Петровић, члан, секретар Светога Синода ђакон Иво Калуђеровић”.

Никола I Петровић Његош проглашен је 1910. године за црногорскога краља. Између многобројних честитки које је тим поводом примио је честитке Његове светости патријарха антиохијског Григорија. Она у преводу са арапског језика гласи:

“Његовом ВеличанствуПреблагочестивом Краљу Николи IПетнаести август, благословени дан, који

ми напомиње милости и обимне благодати, Наше-га Господара, Бога, јер тог истог дана 1906. године ја сам узашао по милости Светога Духа на престо Патријаршијски Првопрестолних Апостола Петра и Павла, данас постаје извор радости и весеља за Свето Православље цијелог свијета, јер данас видим Вашу главу, обасуту поштовањем и обожавањем, а тако и мудрошћу испуњену, које Вас је учинила пред-метом уважавања и дивљења Великодушних Руских Царева. С којом сте мудрошћу знали управљати предстојно Вашу Срећну Књажевину кроз чита-во по вијека, окруњену православном круном и као што види Ваш вјерни народ, радан и храбар, пре-дан православљу и гледа свога омиљеног Књаза на достојанству Њихових Величанстава Краљева.

Сасвим је дакле праведно да данас наше душе величају Господара а наши духови да се радују у Господу, који је наш спаситељ, и за то Антиохиска црква узимље удјела у великој радости своје сестре Свете Црногорске Цркве. Сматрао сам дужношћу да отслужим са свим мојим патријаршијским клиром у присуству великог броја моје пастве све-ту литургију, намијењену Вашем Величанству возљубљеном у Господу.

Ја овим узимљем слободу да поднесем Ва-шем Краљевском Престолу моја Патријаршијска честитања и моје очинске жеље дубоко искрене, молећи Господа и Цара Царева, да Вас сачува још све-том десницом за дуг и пресрећан живот на корист и на срећу државе коју Вам је Свевишњи повјерио, да сачува Њ. В. Преблагочестиву Краљицу Вашу узви-шену Супругу, Њ. Кр. В. Књаза Нашљедника и цијелу Краљевску породицу, да благослови Ваш Народ и уз-држи и штити Вашу Славну Краљевину.

У знак благослова Слободан сам послат В. Величанству икону Св. Богородице, заштитнице наше патријаршијске катедралне цркве, и као доказ моје истинске љубави према В. Величанству и мог великог весеља за овај срећан дан, ја се усуђујем упра-вити Вам ово писмо, са којим Вам подносим моје ду-боко поштовање.

Нека је милост Божја с Вама и нека Вас прати.

Част ми је бити Вашега Величанства врло ватрени и понизни молитвеник у Христу

Дамаск, 15. август 1910.Патријарх Антиохиски и цијелог истока”.Прворазредни извор канонског карактера –

Устав Светог синода Црногорске православне цркве од 30. децембра 1903. године, у члану 1 и 2 изричи-то наводи аутокефалност Црногорске православне

60цркве али то некима не значи ништа, јер то не од-говара њиховим политичким пројекцијама. У Уставу Св. синода Црногорске православне цркве из 1903., Глава II, у којој се говори о дјелокругу Св. синода, у члану 15, став 2 говори се о личној надлежности Митрополита “као синодског предсједника и као по-главице аутокефалне Црногорске цркве”. И у Уставу Књажевине Црне Горе из 1905., у акту lex superior, са становишта државног права (de jure imperi) било је планирано у члану 40 сљедеће: “Државна вјера је у Црној Гори источно православна. Црногорска је црква аутокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источно православном Васељенском црквом. Све остале при-знате вјероисповијести слободне су у Црној Гори”.

Посљедњи аутокефални митрополит Црногорске православне цркве у доба независне Књажевине и Краљевине Црне Горе био је Митро-фан Бан. Он је за црногорског митрополита канон-ски рукоположен у Русији 6. априла 1885. године у Исакијевској цркви у Петрограду од стране петро-градског митрополита Исидора и других чланова Св. синода и свјештенства Руске цркве, а у прису-ству руског цара Александра III Романова. Три дана раније, у бесједи коју је одржао у Светом Си-ноду у Петрограду, између осталог рекао је и ово: “Ви свјатјеши отци, промислом Божјом и жељом мога премилостивог господара књаза Николаја руковођени, изволисте смиреност моју изабрати за епископа Цркве Црногорске”. Након хиротоније при-мио га је 15. априла 1885. године цар Александар III. Приликом сусрета рекао му је и ово:”Мени је такође драго што сте Ви рукоположени за епископа у Русији. То показује духовну везу између Руске и Црно-горске цркве”. Ово Митрофан Бан детаљно описује у својим мемоарима. Након хиротоније Митрофан Бан је 19. октобра 1885. године о томе обавијестио васељенског цариградског патријарха Јоакима IV у писму, број 356, у којему му уз остало наводи: „Ми смо се из Русије повратили и у име Божије заузе-ли смо свету катедру Митрополије Аутокефалне Цркве у богоштићеном Књажевству Црногорском на коју смо и Духом Светијем и позвати“.

Дакле, са становишта науке није спорно да су и Руска црква и Цариградска патријаршија при-знавале аутокефалност Црногорске цркве не само у доба Митрофана Бана, него и стољећима раније. Тако се из писма којег је цариградски патријарх Григорије послао 29. јануара 1798. године Петру I Петровићу Његошу јасно види да је Цариградска патријаршија Црногорску цркву сматрала аутоке-фалном. Васељенска патријаршија је 1855. изричито признала аутокефалност Црногорске цркве о чему го-вори и атинска „Синтагма“.

Године 1910. митрополит петроградски Антоније у писму Митрофану Бану, уз остало, пише: „Братски вас поздрављам са знаменитим јубилејем, изражавајући топле жеље да Вашем Високопреос-вештенству пастироначелник Господ Бог наш Исус Христос удијели дуги живот у плодотворној служ-би Вашој за добро Црногорске цркве“. А васељенски патријарх Јоаким из Цариграда 1910. године пише поред осталог Митрофану Бану: „Господ нека пода-ри богате дарове Вашем Високопреосвештенству, светој Црногорској цркви, благовјерном господару и побожном народу“. Српска православна црква и њен митрополит Димитрије Павловић 1910. године упутили су ову честитику Митрофану Бану: „Српска црква као сестра и по вјери и народности дијели ра-дост Црногорске цркве“. О томе пише „Гласник Пра-вославне цркве у краљевини Србији“ од 15. априла 1910. године. Јерусалимска црква је признавала ау-токефалност Црногорске цркве, о чему илустративно говори и писмо патријарха Дамијаноса послато Ми-трофану Бану 25. децембра 1903. године.

Михаило Дожић из Мораче (1848-1914) постао је 1879. године игуман Морачког манасти-ра, да би убрзо био произведен у чин црногорског архимандрита. Године 1908. постао је члан Светог Синода Црногорске православне цркве. Архиман-дрит Михаило Дожић је заједно са попом Станком Булатовићем из Колашина 1910. године, поводом јубилеја којег је славио митрополит Митрофан Бан, упутио писмо сљедеће садржине:

„Данашњи дан Вашег славља двадесетпетогодишњице као поглавара свете Црно-горске цркве особито прославља свештенство и на-род у светој обитељи манастира Мораче. Традицио-налне везе Вашег пребивања међу народом овог краја остаће на успомену најдаљим покољењима. Нека да Свемогући да прославимо и педесетогодишњицу Ва-шег славног рада, на корист свете цркве, Господара и Отаџбине“.

Игуман Леонтије Нинковић, настојатељ Острошког манастира, од 1912. године члан Светог Синода Црногорске православне цркве и свјештеник на црногорском двору краља Николе у земљи и емиграцији (1916-1919), упутио је из Никшића 1910. године, заједно са јеромонахом Данилом Лабовићем и монахом Антонијем Мирановићем, честитку у којој, уз остало, вели да је Митрофан Бан храбри јунак са сабљом у руци на бојном пољу, под барјаком узвишеног Господара, те као јерарху „специјално за Црногорску цркву и свештенство, најсрдачније Вам честитамо двадесетпетогодишњиоцу свете узви-шене и ревносне архипастирске службе Богу, цркви, Господару и домовини“.

Митрополит Митрофан Бан је умро 30. сеп-

61тембра 1920. године. Опроштајну ријеч на опијелу од-ржао је епископ захумско-рашки Кирил Митровић, који је рекао и ово: „По природи бистра и здрава ума, племенита срца и несебично снажне воље, он је успијевао у раду на црквеном пољу тако да је спо-собност његова уочена од црквених и државних по-главица довела га на управу Црногорске цркве. Према приликама и средствима са којима је могао распола-гати Митрополит Митрофан за вријеме свог дугог Владиковања много је учинио за Црногорску цркву“.

Свети архијерејски синод Васељенске патријаршије у Цариграду 19. III 1920. године до-нио је Одлуку бр. 2056, којом даје благослов на присаједињење уједињеној Српској православној цркви одређених епархија, па се, уз остало, каже: „У границама овог Уједињеног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца ушле су и аутокефалне право-славне цркве, Карловачка и Црногорска, као и двије далматинске епархије, Задарска и Которска“. Васељенска патријаршија тим актом „признаје про-глашено уједињење аутокефалних цркава Српске, Црногорскен и Карловачке, као и двију далматин-ских епархија“. Ово је званични акт Васељенске патријаршије у којему се наводи аутокефалност Црногорске цркве, али ни то за Амфилохија није релевантно са становишта канонистике!!! Коме вјеровати, актима Васељенске патријаршије или ста-вовима Амфилохијевих експонената.

Проглашење Српске патријаршије објављено је у Сремским Карловцима 12.(25) септембра 1920.

године. Убрзо потом састао се Архијерејски сабор Српске патријаршије 15. (28) септембра 1920. године, који је донио одлуку да се архиепископ београдски и митрополит Србије Димитрије Павловић прогласио ipso jure првим патријархом Српске патријаршије. У тој одлуци, поред осталог, се каже: „Слично томе поступало се и код оснивања националних аутоке-фалних области у свима православним државама. Тако су уздигнуте катедре на ступањ аутокефал-не архиепископије у престоним градовима: Атини за цркву у Краљевини Грчкој, у Београду за цркву у Краљевини Србији, на Цетињу за цркву у Црној Гори, у Букурешту за Румунију, у Софији за Бугарску, а у Русији дигнут је архијерејски престо друге престо-нице у Москви на ступањ патријаршије“.

У Томосу Цариградске патријаршије и патријарха Мелентија IV донијетог у Цариграду 19. II 1922 (број протокола 1148) изричито се наводи да је Црногорска православна црква била аутокефална.

Познати мађарски научник, профе-сор Универзитета у Будимпешти, члан Мађарске академије наука, др Бајз Јожеф у књизи Црногорско питање, објављеној на мађарском језику 1927. и на италијанском језику 1928. године у Будимпешти, говори о аутокефалности Црногорске православне цркве сљедеће: „Година 1766. означава незабораван датум у историји Црне Горе. Турци су те године уки-нули Пећку патријаршију и због тога је православна Црногорска црква добила аутокефалност“.

Новак Аџић

Отац крштених Митра и Марка Вељко Митровић је на крштењу синова изјавио да му је жао што овај чин није обављен у Цетињском Манастиру који Црногорцима вјековима припада. Изразио је наду да ће, уз Божију помоћ Митрополит Михаило у скоро вријеме обављати Божју службу у Манастиру Светог Петра на Цетињу.

Са крштења Митра и Марка Вељкова Митровића у Владичанском дому на Цетињу 21.11.2011. Кумови на крштењу били су Рајко Куљача и Душко Копривица.

62

ЦПЦ НЕ СМИЈЕ БИТИ СПРИЈЕЧЕН ПУТ ДО ЋИВОТА СВ. ПЕТРА

Слављење црногорског Петровдана увијек нас обавезује на подćећање на по многима, најзнаменитију личност црногорске прошлости. Још за живота прихваћен за свеца који земљом гази Св. Петар је црногорско трајање оплеменио и уздигао својом државничком улогом законодавца и реформа-тора, неприкосновеношћу главарског и општецрно-горског збора као највишег народног представништ-ва цијела народа, својим значењем непобједивог војсковође и црквеног и вјерског владике, духовника и поглавара. Није допуштао као ни вјерни му црно-горски народ да вјерске, црквене, народне и државне ингеренције никада буду доведене у питање. Црна Гора, црногорска црква и народ су свој пуни сувере-нитет остваривале и ван граница слободне црногор-ске државе у побуњеном дијелу Црне Горе или њене од туђинца привремено запоćеднуте територије. Ни савезници нијесу могли упливисати на црногор-ску општу сувереност па су се компетенције руског утицаја сломиле на границама црногорске слободе, поноса и достојанства.

Његов свијетли примјер поука нам је за да-нас. Овај велики свјетитељ и његово доба уче нас, да нас има само онолико клико будемо поштовали сами себе. Опомиње нас да му се стално враћамо као узору и извору Враћање мисији Св. Петра враћање је себи самима и својим неуништивим коријенима.

Угледати се на Св. Петра значи бити потпу-но вјеран неприкосновеној црногорској државној и националној слободи и аутокефалности црногорске православне цркве, и то данас код нас није случај. Још увијек исказујемо опортуност према себи, својем бићу и духу, према светињама своје државе, народа и цркве.

Што се прије освјестимо и пођемо његовим путем прије ћемо уживати благодат његовог благо-слова. Што прије остваримо његове аманете више ћемо се приближити његовој светости. Треба ли, у независној Црној Гори да је црногорској цркви спријечен пут до његова ћивота и светог пријестоног Цетињског манастира који носи његово славно име. Одговоре сви знате. Дајмо их јавно што прије како нећемо живјети у државној слободи без вјерске сло-боде.

Нека вам је срећан празник Петровданско-Лучиндански и да га славите наредних година у пу-ном задовољству без ограничења и оптерећења која сускраћују ваша вјерска права и слободе.

Будите Благословени.Његуши, 31.10.2011. године

Ријеч Митрополита Михаила на Лучинданско-петровданским

свечаностима

ПЕТРОВДАНСКО-ЛУЧИНДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ 2011. Г. На Цетињу и Његушима су 31. X и 1. XI ове године одржане традиционалне Петровданско-Лучиндан-

ске свечаности. Уз присуство великог броја вјерника и поштовалаца ЦПЦ на Његушима у цркви Светог Ђорђа одржана је света архијерејска литургија. Поред свјештенства ЦПЦ служили су и гости из Украјине и Бугарске.

На Цетињу је у конгресној сали хотела „Гранд“ одржана свечана академија на којој су говорили: Ми-трополит Црногорске православне цркве његова светост Господин Михаило, епископ Которско-приморски и Министар иностраних послова ЦПЦ господин Симеон, Министар иностраних послова Украјинске цркве епископ Филарет, и протођакон и секретар светог синода ЦПЦ господин Сретен Вујовић. У препуној сали хотела у културно-умјетничком програму учествовали су ученици основне школе ЛПО, хор Музичке школе „Васа Павић“ из Подгорице и етно група „Зора“ из Бара. Сјутрадан, 1. XI у великој сали С.О. Цетиње одржана је свечана сједница општинских одбора Црногорске православне цркве.

63Ријеч Митрополита Михаила на прослави Лучиндана 31.10.2011. г. на свечаној академији ЦПЦ на Цетињу

Божје храмове треба отворити за све у Црној ГориПоштована господо, драги пријатељи,Прошло је више од пет година од како је на достојанствен начин величанственим референдумом

упркос свим отпорима, уцјенама и посебним условима Црна Гора повратила своје државно достојанство. Протекле пола деценије означиле су огроман напредак наше домовине и довеле је у завидни положај једног од лидера у региону и државе кандидата за пријем у НАТО и Европску унију. За оно што су другима требале деценије Црној Гори је било довољно свега неколике године. Доказало се да наша држава може и ако мала као и увијек да предњачи пред другима и да се успјешно брани од регионалних хегемона.

И поред тога што смо далеко отишли у друштвеним реформама, напретку и међународној афирмацији споро и недовољно еманципујемо свој народ у духовној сфери. Зато ћу и овом приликом поновити стару исти-ну, нема независне и слободне Црне Горе без њеног пуног духовног препорода. Нема Црне Горе без њене све-те аутокефалне Црногорске православне цркве, црногорског језика, културе, традиције, историје, умјетности, морала и обичаја. Црна Гора као држава а Црногорци као народ и нација у бурној садашњици и будућности могу опстати као слободни и самостални само кроз пуну духовну еманципацију. Заокруживање Црногорског идентитета кроз очување постојећих државних и националних симбола химне, барјака и грба темељ је нашег народног и државног опстанка као и насушни хљеб. Ако то нестане нестаће и нас. Јез, поставиће се за коју го-дину које брзо долазе и пролазе питања, чему двије српске државе? У том пакленом питању одговор је одавно познат! Треба ли да „мањи поток у виши увире, код утока своје име губи“.

Како ми то мислимо у Европу са неоствареним људским правима и слободама. Не заборавимо да су вјерске слободе дио универзалних људских права и слобода. Отворимо Божје храмове за све у Црној Гори, а прије свега за Црногорску цркву чији је народ са својим прецима градио те светиње. Вратимо те светиње својој држави и себи. Без тога нема нашег пуног суверенитета. Они који нас у томе ометају желе да Црна Гора, Црногорци и наша црква нестану. Кад Црногорци изгубе вјеру, када остану без Бога остаће и без себе.

Будимо свјесни ових порука и прекинимо сваки рад који иде на штету црногорске државе, народа и цркве. Освијестимо се док смо на вријеме. И док је још вријеме. Наставимо родољубивим путем наших слав-них предака. Освијестимо се и кренимо путем провјерене црногорске мудрости.

На том путу је наша спас.БУДИТЕ БЛАГОСЛОВЕНИ!

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М И Х А И Л О

Са свечане академије Група “Зора” из Бара

64

Срдачно хоћу да Вам се захвалим што сте ми омогућили да Вам се обратим са поздравном ријечју испред овог уваженог скупа – учесника Свечане Академије посвећене на памет угодника Божијег и светитеља земље Црногорске – Светог Петра Цетињског Чудотворца, на дан када је Божјом Вољом 18 година назад била обновљена Црногорска Право-славна Црква.

Свим срцем се захваљујем Богу за могућност заједно са Вама молити се и служити да бих изјавио сву ту братску љубав и поштовање које осећа Украјинска Православна Црква Кијевског Патријархата према Црногорској Православној Цркви, а такође хоћу да пренесем најискренији и топао поздрав Поглавара Украјинске Цркве – Свјатејшег Патријарха Кијевског и све Руси – Украјине Филарета.

У својој садашњости Црногорска Право-славна Црква је веома слична са Украјинском Право-славном Црквом Кијевског Патријархата. Сада се ми заједно налазимо у фази формирања као Помесне

Цркве у Украјини и Црној Гори.На данашњи дан Кијевски Патриархат у

Украјини је де-факто Помесна Црква. Наше храмове посјећује већина православних Украјинаца (на осно-ви података независне статистике то је отприлике 14 милиона од 46 милиона укупног насељења).

Осим тога Украјинска Црква се стално нала-зи у динамичном развитку: отварају се нове парохије, граде се и освјећују нови храмови, Црква се активно бави мисионерском дјелатношћу и социјалним ра-дом.

Ми смо сигурни да ће се борба коју води Украјинска Православна Црква за признање њене ау-токефалности ускоро завршити, зато што је то угод-но Вољи Божјој. Доказ томе је пуна подршка народа Украјине о идеји Једне Помесне Цркве.

Нажалост Православље у Украјини је подјељено на три гране: Украјинска православ-на Црква Кијевског Патријархата, Украјинска Православна Црква у заједници са Московским

Поздравна ријеч на Свечаној АкадемијиВаше Високопреосвештенство, чесни оци, учесници уважене Свечане Академије, драга браћо

и сестре!

65Патријархатом и Украјинска Аутокефална Право-славна Црква. Али однедавна Украјинска Православ-на Црква Кијевског Патријархата и Украјинска Ауто-кефална Православна Црква су обновили преговоре и дијалог о обједињењу у једну Украјинску Право-славну Цркву. Садашње стање пријатељског дијалога улива наду да ће се ускоро вјерници обадвије цркве причешћивати из једне Јеухаристијске Чаше а питање Помесне Украјинске цркве одједном ће се позитивно и очекивано ријешити.

Другачије не може бити, зато што за Аутокефалију Украјинске и Црногорске Православ-не цркве стоје историјски, богословски и канонични разлози. Кијевски Патриархат је потпуно свјесан тога и зато пружа пуну подршку сестринској Црногорској Православној Цркви.

Наш поглавар Светејши Патриарх Кијевски и све Руси – Украјине Филарет сваки пут кад обавља чин Божествене Еухаристије моли се за поглавара Црногорске православне цркве митрополита Миха-ила, за Црногорску Православну Цркву и сав народ Црногорски.

Као примјер наше подршке је то да неки од вјерника ЦПЦ студирају у нашој најбољој духовној Академији – Кијевској Православној Богословској Академији, ја са задовољством такође хоћу истакну-ти да између духовенства ЦПЦ има свештеник који је дипломирао на тој Академији.

Прошле године 24 Октобра у пријестоници Црне Горе по први пут заједно су служили Поглава-ри, и јарарси и духовенство Украјинске и Црногорске

Православне Цркве. Наш Патриарх на такав начин подржава вашу цркву у њеној борби за повраћај Ау-токефалности коју је она имала прије 1920. године.

Ми смо убјеђени да сав наш труд, молитва и узајамна подршка служит ће учвршћивању до-брих односа између Кијевског Патриархата и ЦПЦ а такође њихових вјерника. И нека нам у томе помаже Свемилостиви Господ уз молитве до Светог Петра Цетињског и свих светих!

Хвала Вам на пажњи!+ ИЛАРИОН,

Епископ Чернигивски и НижинскиПредсједник спољних црквених веза

Украјинске Православне Цркве Кијевског Патријархата

66(Говор Архиепископа Которско-приморског, Господина Симеона, министра иностраних послова Црногорске Православне Цркве)

Ваше Блаженство, Поштовани свјештеници у земљи и иностранству!Врло поштоване Даме и господо!

Као руководилац Министарства вањских послова Црногорске православне цркве, на овај свечани дан, преносим вам поздраве човјека који са нашом земљом има посебну повезаност, Његовог Краљевског Височанства Надвојводе Карла од Хабсбурга, као и поздраве почасног генералног кон-зула и Приора Црногорског Реда Св. Лазара, Господина др. Бреитентхалера, који кроз своје добро-творне активности у Црној Гори увијек подржава углед Наше Цркве у јавности.

Наравно, поздрављају вас, са дубоком љубављу у срцима, Црногорци из Аустрије и сви Црногорци са којима, ми у иностранству, имамо контакте. Са свима њима ми чинимо једну велику фамилију, и у нашим мислима сви који данас, у овим свечаним тренуцима, нијесу могли бити са нама.

Данас, на овај свечани дан доносим вам официјелну вијест да је Наша Црква, преко Мини-старства вањских послова заступљена у свијету.

Доносим вам такође вијест да је Наша Црква почетком ове године, добила Устав за Мини-старство вањских послова, и да је оно започело свој рад са Благословом Нашег Митрополита.

То је први пут у другој Републици Аустрији, да је једној православној цркви дата законска могућност Министарства вањских послова.

Овај устав који се проширује на све земље Европе и на Државе које су повезане са Ев-ропском Унијом, биће прекретница у будућности, када Црна Гора буде приступила Европској Унији.

Направили смо велики ко-рак напријед, који ће нам понудити боље разумијевање међу људима.

И зато вас молим, пого-тово на овај дан, да своје молитве усмјерите ка великом Светом Пе-тру Цетињском, како би и сада и у будућности држао своје заштитнич-ке руке, изнад Наше Цркве и њених вјерника, у земљи и иностранству, и изнад наше Црне Горе.

Помолимо се такође На-шем Свецу да подари дуг живот у здрављу и миру Нашем Митропо-литу

Желим вама и вашим Фамилијама благословен Празник, и да заједно још много пута можемо узети учешћа, на свечаној пригоди као што је ова, на којој смо указали поштовање великом Светом Петру Цетињском.

Захваљујем на пажњи.

67ЧЕСТИТКЕ

Поводом Лучинданско-Петровданских свечаности пристигле су бројне честитке од којих издвајамо:

Црквени одбор Канаде (Торонто).

Бискупски ординаријат которски из секретаријата господина Монсињора Илије Јањића:

Бискуп которски монс. Илија Јањић„Желећи Вам свако добро од Господина,

дјелитеља свих добара, честитам Вам прославу ова два света узора.“

Честитке од Крсташа-Ловћенац.Центар за културу „Бели Мугри“ – Кочани,

Македонија, као и бројних чланова заједнице Црногораца, Македоније из Скопља, Куманова, Охрида.

Честитка Црквене општине Априлије (Италија).

Поздравна честитка од предсједника матице Муслиманске др. Аудула Курпејовића.

Честитка предсједнице општине Котор, Марије-Маје Ћатовић:

Поштовани,

Обавјештавамо вас да г-дин Шућко Баковић, због раније преузетих обавеза, неће бити у могућности да присуствује Свечаној академији коју организујете поводом Лучинданско-Петровданских празника.

Захваљујемо се на позиву и желимо срећне празнике.

Срећно,

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАЊегово Блаженство Архиепископ Цетињски иМитрополит ЦрногорскиМихаило

Преосвијећени Владико,Молимо Вас да примите моје искрене

честитке поводом Дана Светог Петра Цетињског Чудотворца.

Вама лично, свјештенству и вјерницима Црногорске православне цркве желим да у миру и радости прославите Лучинданско-Петровданске празнике.

Секретар Св. Синода ЦПЦ протођакон Сретен Вујовић на свечаној лучинданско-

петровданској академији

68Свечана сједница црквених општина и одбора ЦПЦ - Цетиње

ЛУЧИНДАНСКИ СКУПСтево Вучинић

Прије двадесет година, 6 јануара 1991 го-дине, на тргу краља Николе, наложен је први црно-горски бадњак након завршетка Првог свјетског рата. Ни три пуне године касније владика Антоније изабран је на том истом тргу за духовног поглавара, а Црногорска Православна Црква је обновљена. Че-тири године касније Бугарска православна црква нам је додала руку помоћи и у Софији је хиротонисала за епископа његову светост владику Михаила. Да-нас наша црква има митрополита, двојицу еписко-па, дванаест свјештеника, јеромонаха и четворицу ипођакона. Имамо их зато што су се жртвовали за нас нашу земљу и нашу цркву. Обавезни смо да ту њихову жртву поштујемо јер су њихова имена сла-ва наше нације, цркве и државе. Зато сам дужан да у име свих нас изрекнем захвалност његовој светости господину Михаилу који је пред нама понио свој крст кад је на њега дошао ред. Понио га је и часно га носи,

Зато свети владико на многаја љета. Изричем захвалност и њиховим

високопреосвјештенствима господину Симео-ну и господину Горазду, часним оцима господи Јовану Томовићу, Живораду Павловићу, Милутину Цвијићу, Бојану Бојовићу, Ивану Пајовићу, Драга-ну Павловићу, Неђељку Фуртули, Жарку Ђуровићу, Сретену Вујовићу, Франку Оли, Александру Лазару, Василију Лазару, јеромонаху Стефану и ипођаконима господи Милораду Дедеићу, Браниславу Пајовићу, Вуку Радуновићу и Небојши Балшићу.

Даме и господо, Нико од нас присутних тог јануарског бадњег

дана 91 године није вјеровао да ће у ове дане наша црква бити обновљена у својој пуноћи. Да ће у свом крилу чувати аутокефалност посредством тројице епископа који могу да рукоположе четвртога, због чега и јесмо аутокефални. Нико од нас није вјеровао да ћемо имати двадесет свјештенослужитеља нити да ће наша црква уживати повјерење 29 посто грађана. Зато смо благодарни Господу на таквој милости коју нам је указао као цркви божјој која ће стога побиједити. На нашој страни су очито и Бог и прав-да. Својевремено је краљ Александар Карађорђевић актом о уједињену цркава из 1920 године којим је анектирао црногорску цркву покушао да промијени божански ред ствари у питању православних цркава и није успио. Још мање ће успјети политичари који опијени пролазном славом у својој умишљености вјерују да политичким средствима могу да рјешавају небеска питања која су у божјој компетенцији. Одав-но је пресуђено да смо народ који има право на своју Црногорску православну цркву и независну државу.

Ово је погодна прилика која нас обавезује да још једном јавно изјавимо и потврдимо више пута ре-чено и написано. Уједињење двају цркава, Српске и Црногорске, није могуће, нити је могуће рјешавање црногорског црквеног питања једном јединственом црквом, нити је то могуће ријешити изјавама кли-рика цетињске митрополије да они нијесу филијала београдске патријаршије и да нијесу Српска црква. Цетињска митрополија је по својој нарави српска и нема те враџбине којом се она може лишти српства као своје црквенополитичке суштине, наћерати да буде лојална Црној Гори и присилити Црногорци да клекну пред олтарима на којима служи београдско свјештенство. Ово с разлогом. У теолошком смислу свакој цркви је повјерен по један народ на развијање хришћанских врлина - Српској српски, Руској ру-ски а Црногорској цркви црногорски народ. Такав је ред у цијелој васељени и неможе се измијенити ма што ко о њему мислио или желио. Свака православ-на црква је депозит културе, традиције и повијести њојзи повјереног народа и тако ће бити док је свијета и вијека. Српска црква у себи депонује повјесно памћење српског народа и чува његову традицију, културу и културну баштину. У тим вриједностима се Црногорци не препознају и немогу се препозна-ти јер смо посебан народ који има особене обичаје, повијест, културну баштину и културу која је произ-вод тих националних посебности. Свјесни тих својих

69особености желимо да се као народ очувамо и зато се бринемо о својој православној цркви и нећемо, несмијемо и неможемо дозволити да она буде пониш-тена уједињењем са било којом црквом јер би тај чин био уперен против нас као народа и наше земље као слободне и независне државе.

Администрација ове земље је дужна да разумије и респектује ове чињенице и посредује да се црногорско црквено питање праведно ријеши. Цркве-на имовина и црквена културна баштина су увијек биле у државном власништву. Тек однедавно је неза-конито дијелом уписана на београдску патријаршију. Зато је Скупштина дужна да их једним актом поно-во стави под своју високу заштиту а инструменти-

ма државе и Црногорској цркви омогући несметано коришћење црквених објеката до коначног рјешења црквеног питања. Другог рјешења нема, нити ћемо се ми Црногорци с њиме икада сложити и прихватити. Нека нико не умишља да се наша црква може пониш-тити а ми сложити да наши молитвеници пред богом буду свјештеници београдске патријаршије, било као именовали цркву у којој служе, или општим именом Православна црква или Митрополија цетињска. Да је тако и да ће бити тако потврђује двадесет црногор-ских свјештенослужитеља. А ми у њихову част и част њихове жртве за Црногорску православну цркву, на-род и домовину желимо,

На многаја љета свима.

ЛУЧИНДАНСКО – ПЕТРОВДАНСКЕ ПОРУКЕ СА ЊЕГУШАГовор Маркa Врбицe

Ваше блаженство Господине Михаило, Ваша Високопреосвјештенства, Ваше Екселенције, Час-ни оци, Даме и Господо захвални смо Вам што сте Вашим присуством увеличали овај Лучинданско – Петровдански скуп. Ваше појављивање међу нама Његушима, вјерницима и поштоваоцима Црногор-ске православне цркве, представља празник. Госпо-дине Михаило Ви у овом времену вршите најтежу и најчаснију дужност у Црној Гори. Захваљујемо свима који Вас у томе подржавају, посебно Вашим гостима. Прије скоро шест година обновљена је независност Црне Горе. Свако ко је помислио да је референдум заувијек донио слободу Црној Гори грдно се прева-рио. Просрпска опозиција нам је у лице сасула мучну спознају да док је у Црној Гори на снази великосрпски фактор нема слободе и опуштања. Српска православ-на црква и просрпска опозиција стално испољавају своју великосрпску националистичку ћуд и показују колико им је неподношљива самостална Црна Гора, црногорски језик, Црногорска православна црква и све што носи име црногорско. Опозиција, уцјенама око такозваних идентитетских питања, показала је да још увијек сања о »Душановом царству« и свим могућим методама посрбљавања Црногораца. Нама Његушима посебно смета то што је актуелна власт дала наше цркве и манастире да користе попови туђе цркве, који из наших светиња сију мржњу и раздор. Његош је био далековид када је написао:

На трон сједиш неправо узетиј! Поносиш се скиптром крвавијем!Хулиш Бога са светог олтара!Предводник тог клеронационалистичког

ешалона негира постојање Црногораца и Црногорске православне цркве. Циљ му је да присвоји све што је црногорско. Са наших светих олтара нас вријеђа

70и назива свакаквим именима. Не устручава се да користи вокабулар непримјерен једном духовнику. Не може нас увриједити идеолог и гласноговорник великосрпске политике, која је за собом оставља на десетине хиљада жртава и угашених домова. Црно-горске манастире претворили су у регрутне центре за дестабилизацију Црне Горе.

По питању вјерских слобода данас су Црно-горци у Црној Гори не грађани другог реда, него грађани десетог реда.

Сеоске гробљанске цркве су мукотрпно изграђивали наши преци. Борићемо се и нећемо дозволити катастарским извршитељима државних моћника да нам их отимају незаконитим рјешењима. Борићемо се да свјештенство Црногорске православ-не цркве користи наше светиње. Предајом наших светиња у туђе руке држава је понизила црногорски национални и духовни идентитет и угрозила наш еле-ментарни опстанак као народа и нације. Ми Његуши, са осталим Црногорцима, имамо обавезу пред со-

бом и својим прецима, који су своје животе угради-ли у Црну Гору и Црногорску православну цркву, да вратимо своје угрожено национално и вјерско достојанство и да вратимо статус аутокефалној Црногорској православној цркви какав је имала у Црној Гори прије 1918. године. Без своје цркве Црно-горска држава и није држава. Богу се молимо да се актуелна власт алаверти и схвати у коју позицију је довела сопствену државу игнорисањем Црногорске православне цркве.

Скорашња изјава челника актуелне власти о духовном утемељењу црногорске независности даје нам наду да ће ускоро Црногорска православна црква заузети мјесто у држави које јој припада и које јој је увијек припадало.

С вјером у Бога очекујемо тај дан.

Његушки црквени одбор Црногорске православне цркве

АКТИВНОСТИ ЦРКВЕНОГ ОДБОРА ПОДГОРИЦЕВаше Блаженство Архиепископе Цетињски

и Митрополите Црногорски господине Михаило, Ваше високо преосвјештенство Епископе которско–приморски и западноевропски господине Симеон, ваше преосвјештенство Епископе латиноамерички господине Горазд, чланови Митрополијског Савјета, свјештенство ЦПЦ, поштовани чланови Црквених општина и одбора, све Вас срдачно поздрављам.

Црквена општина Подгорица Црногорске православне цркве, обновљена је 12. октобра 2000. године.

За првог предćедника Црквене општине Подгорица Црногорске православне цркве изабран је господин проф. др Илија Вујошевић. То је било вријеме постављења темеља Црквеној општини. На тој ćедници је донијета одлука да се од 15. октобра 2000. године почне са редовним богослужењем у пар-ку Петровића на Крушевцу испод музичког тријема. За вријеме тог мандата одржана је једна Духовна академија.

За другог предćедника Црквене општине Подгорица Црногорске православне цркве, 11. сеп-тембра 2002. године изабран је господин проф. др Вукић Пулевић и за вријеме његовог мандата је од-ржана једна Духовна академија.

По истеку мандата, 11. септембра 2006. го-дине за трећег предćедника Црквене општине Подго-рица изабран је Никола Спахић тадашњи републички инспектор водопривреде. За вријеме његовог манда-та одржана је једна духовна академија, по први пут 04. јуна 2008. године прослављена слава Епископије

подгоричко–дукљанске Свети Владимир Дукљански, обављене су двије духовне екскурзије, у сарадњи са хуманитарном организацијом „ИХ Т УС“ добили смо 2009. године 415 пакетића за ђецу која су подијељена нашим вјерницима.

У периоду од маја 2010. године до 19. јанура 2011. године дужност предćедника обављао је па-рох подгорички протојереј–ставрофор Живорад М. Павловић. За то вријеме је уз координацију са Вла-диком Црногорским и Веселином Веском Поповићем формирано шест црквених одбора на територији Главног града Подгорице.

За четвртог предćедника Црквене општи-не Подгорица Црногорске православне цркве, на Богојављање, 19. јануара текуће године изабран је господин Горан Кољеншић, дипломирани правник. За ово вријеме одржана је једна Духовна академија.

Редовне активности које спроводи Црквена општина Подгорица Црногорске православне између осталих су обезбјеђивање материјалних средстава како би Црквена општина на скроман начин органи-зовала и обиљежила налагање Бадњака, прослави-ла Божић, Васкрс и славу Епископије подгоричко–дукљанске Светог Владимира Дукљанског.

Напомињем да се налагање Бадњака ре-довно обавља од 2000. године, а прослава Божића и Васкрса од 2001. године и како сам навео слава Епископије подгоричко–дукљанске Светог Владими-ра Дукљанског од 4. јуна 2008. године.

Такође напомињем да се од Васкрса 2002. године редовно обавља мисија у додјели васкршњих

71јаја Ромима на Врела Рибничка у Подгорици, од 2008. године и јавној установи за смјештај лица са ментал-ном ометеношћу Комански мост у Подгорици и од 2009. године лицима тј. вјерницима ЦПЦ који су на издржавању казне у Заводу за извршење кривичних санкција у Спужу.

И на крају морам да истакнем да Црквена оп-штина Подгорица Црногорске православне цркве од њеног обновљења 2000. године до данас представља незаобилазни бисер у мозаику духовног живота, ширећи мир, љубав и слогу међу грађане Главног града Подгорице, а све то уз несебичну пожртвова-ност нашег пароха протојереја–ставрофора Живора-да М. Павловића који ево 11-ста година сваке неђеље обавља свету Божију службу са вјерницима Црногор-ске православне цркве у Подгорици.

Хвала!

Члан одбораЦрквене општине Подгорица

Благоје Велимировић

АКТИВНОСТИ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ ЦПЦ – ЦЕТИЊЕ Ваше блаженство Господине Михаило, Ваше

Високопреосвјешенства, Ваше Екселенције, Часни оци, Даме и Господо припала ми је пријатна дужност да Вас обавијестим о активностима Црквене општи-не ЦПЦ – Цетиње у протеклом једногодишњем пе-риоду.

Поштовани, осим редовних активности на обиљежавању црквених празника и значајних датума Црквена општина ЦПЦ – Цетиње била је ангажована на реализацији слиједећих послова и задатака:

1.) Редовно се у земљи и иностранству дис-трибуира публикација »Лучин дан« уз уобичајене потешкоће, најчешће финансијске природе.

2.) Послије дугогодишње неактивности Сајт ЦПЦ је осмишљен, редовно се ажурира и има ве-лики број посјетилаца. Добио је највеће похвале и привилегију повећане минутаже за презентацију ви-део прилога.

3.) За прошлогодишње Лучинданско-Пе-тровданске празнике, осим уобичајених активности, уприличен је пријем за дипломате акредитоване у Црној Гори, којему су присуствовали око 15 дипло-мата.

4.) У сарадњи са црквеном омладином, која је активна у реализацији важних активности, у Краљевском позоришту »Зетски дом« на Цетињу је промовисана Антологија црногорске поезије на Пољском језику, уз импресиван културно-умјетнички програм.

5.) Извршена је регистрација »Стега Петар I« доо, као зачетак конституисања радија »Глас Црно-горске православне цркве.«

6.) Прибављен је писани материјал ради реализовања обнове Учитељско – Богословске школе на Цетињу.

7.) Солидна сарадња са локалном управом је настављена, тако да у том смислу истичемо:

- Добијен је плац за изградњу гробљанске цркве на новом гробљу у Ловћенској улици. Очекујемо у најскорије вријеме да од локалне управе добијемо обећану грађевинску дозволу за изградњу те цркве. Обезбијеђен је пројект и већи дио покровитеља.

- Уступају нам општинске просторије на коришћење и обезбјеђују превоз за важније ску-пове. За овогодишње Лучинданско-Петровданске свечаности Пријестоница се појавила као један од покровитеља ове манифестације.

8.) Покренута је иницијатива за спречавање нарушавања Историјског језгра града изградњом Храма изнад Цетињског манастира и у том смислу упућена је петиција Скупштини Пријестонице.

9.) Први пут ове године организован је Са-бор црквених општина и одбора ЦПЦ са вјерским обредом, културно-умјетничким програмом и заједничким ручком на Иванова корита. Одлучено је да Сабор постане традиционалан и да идуће године на Сабор буде позвана дијаспора.

10.) Одржава се редовна комуникација са

72

ПАРАСТОС БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ ВЛАДИЦИ АНТОНИЈУ

Ваше Блаженство,Митрополите Михаило,драги пријатељи,

И ове године смо се окупили да одамо почаст и приćетимо се Блаженопочившег Ми-трополита Антонија, првог Владике обновљене Црногорске православне цркве, изабраног, како то црногорска традиција налаже, на Општецрно-горском народном збору. Сувишно је помињати колико је тежак „крст“ који је са нама заједно кренуо носити путем ове црногорске Голготе, која ево још увијек траје и којој се бар за сада не види краја, усуђујем се рећи, захваљујући кра-тковидости оних који су погазили завјет предака и не желе носити своје, вјековима стварано име црногорско, већ су пригрлили „лажне пророке“ и своје светиње повјерили онима који их неоме-тано одијевају у туђе рухо, па остаје да се за-

Министром иностраних послова ЦПЦ, његовом екселенцијом Архиепископом Которским господи-ном Симеоном, у чијој се надлежности налази рад са дијаспором и комуникација у оквиру ње.

Још би се могло говорити о низу хуманитар-них и других активности црквених општина и одбо-ра Црногорске православне цркве. Из напријед на-веденог очигледно је да од појединачних мишљења о нашој неактивности и инертности не може бити ријечи.

На посљедњој сједници Цетињског одбо-ра прихваћена је иницијатива за конституисање Секретаријата при Владичанском дому како би рад ЦПЦ био организованији и професионалан и како се рад убудуће не би заснивао на волонтеризму, који може бити више штетан него користан, без обзира на добронамјерност волонтера. У Секретаријат треба запослити четири особе и обезбиједити средства за плате и доприносе.

Честитамо Вам ове празнике и желимо успјешан рад нашим црквеном општинама које су, према нашем сазнању, постигле значајне резултате, па смо мишљења да ови резултати заслужују вишу пажњу шире друштвене заједнице и државе Црне Горе, будући да смо гарант како међунационалних и међуконфесионалних добрих односа тако и чврст ос-лонац стабилности наше једине домовине Црне Горе.

Жељко Челебић,потпредсједник

Црквене општине ЦПЦ Цетиње

73питамо, ако ми одустанемо што ћемо имати понудити нашим потомцима.

Приćетимо се библијских ријечи које је као опомену често знао изговарати Блаженопо-чивши Владика Антоније: „Удариће Пастира а Ста-до ће се разбјежати!“ То је матрица, која се упорно користи и дан данас, но ипак сљедбеници се нијесу разбјежали, јер знамо да смо неугодни свједоци страдања, потирања најразличитијих врста при-тисака, почев од елемен-тарних, егзистенцијалних па до оних чије је паклене намјере тешко препознати, а упаковане су у наводне помиритељске и ујединитељске науме за које жалосни званичници пар година унапријед добијају одликовања од највећих црковних личности православног свијета, рачунајући ваљда да се Божја Воља може „кројити“ из неког центра политичке моћи. Ми знамо да није тако и знамо да Црква, једном створена по Милости Божјој, не може бити укинута човјековим злим наумом! На једно нијесу рачу-нали: Наша Црногорска Света Православна Црква није грађевина која се може срушити, јер се не налази ни на једној урбанистичкој парцели; она је у срцима свих часних Црногораца, а тамо не могу допријети они који су у Зло упредени.

Надајмо се да ћемо ускоро недалеко одавде имати и наш храм у чијој ćени ће Земни Остаци нашег Владике Антонија коначно наћи свој мир и ђе ћемо се у миру моћи помолити и за оне које је мржња заслијепила, да им Бог просвијетли разум и пробуди срца како би могли коначно одахнути и у миру се приćетити свих који почивају овђе и на другим мјестима наше Свете црногорске земље, на којој се никада туђином није

осјећао нико ко је ту дола-зио са добрим намјерама.

Помолимо се за све о којима и тамо, вјерујем очински брине наш Архи-пастир, Владика Антоније, а Њему уз поруку да нијесмо погазили дати Завјет, нека је вјечна хвала и слава!

(Ријеч Сретена Вујовића,

Секретара Светог Синода Црногорске православне цркве,

на парастосу Владици Антонију, 19. 11. 2011.)

74Отварање Дома Фондације“Свети Петар Цетињски“Данас је за Фондацију „Свети Петар

Цетињски“ свечани дан - историјски дан. Окупили смо се да отворимо двери Дома Фондације и да на тај начин освојимо још једну степеницу у хуманом самоосвјешћењу, да умножимо напоре за своје ства-ралачко, морално, грађанско обогаћење, за свестра-но духовно јачање наше мултиетничке Државе Црне Горе. Чинимо кораке који нијесу занемарљиви, који су по намјерама веома важни и племенити, али још увијек нејаки и недовољни, парцијални и у односу на друге наше етнитете чак и неравноправни, неконку-рентни.

Није, наравно, ово прилика да се критички осврћемо на све оно што нам се догађа, условљено углавном недостатком личне и колективне храбро-сти или само недостатком потребног знања, па тиме и непрепознавања задатака и налога данашњице, али јесте прилика да подćетимо себе и све друге одговорне у овој Држави – да за заштиту и обнову националног и мултинационалног културног фонда у Црној Гори не смије бити одлагања; да повраћај државног власништва над црногорским црквама и манастирима мора имати законодавни, државни при-оритет; да се морају уклонити сви нелегални вјерски (као и сви други нелегални) објекти, најприје оних који су подигнути из политичких разлога, из жеље да доминацијом над Црном Гором и асимилацијом црногорске духовности - као што је лимена црквица на Румији и као што су многе нелегално изграђене на нашим брдима... На надлежнима је да озбиљно поведу рачуна да се због заостајања у рјешавању неједнаког третмана у остваривању основних људских права (у које спада и право на слободно и равноправно

вјероисповиједање) губи повјерење у Државу и њене институције!

Остварујући своје програмске задатке, Фондација „Свети Петар Цетињски“ наставља да стипендира успјешне студенте Црногорске историје и Црногорског језика и књижевности, те да подстиче-мо и стипендијама помажемо црногорске студенте на духовним академијама у иностранству. Уз подршку и помоћ племенитих донатора, помагаћемо и стварао-це духовних добара и пројекте од посебног значаја за Црну Гору и њену културу, уз пуно ангажовање на плану издавачке дјелатности и других подобних ак-тивности.

Данас у Подгорици отворили смо Дом Фондације, ове скромне и пристојно опремљене просторије које омогућују свестранији и сложенији рад наших чланова и спољних сарадника.

Овом приликом имам задовољство да у име Фондације „Свети Петар Цетињски“ најсрдачније за-хвалим свима који су нас на одговарајући начин под-ржали у овом за нас значајном подухвату. Захвалност дугујемо Министарству културе Црне Горе и госпо-дину министру Мићуновићу, Министарству војске и министру војном господину Вучинићу.

Њихова помоћ, као и помоћ других племени-тих донатора, битно помаже да остварујемо своје ху-манитарне задатке и програме који доприносе бржем друштвеном развоју Црне Горе и духовно богатијем животу наших грађана.

Захваљујемо за сва доброчинства и желим вам свако добро!(Подгорица, 31. X 2011)

ДРАГОЉУБ ДРАГО РАШОВИЋ

ВЛАСНИШТВО НАД ЦРНОГОРСКИМ ЦРКВАМА И МАНАСТИРИМА

Дозволите ми да и овом приликом посебно поздравим Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског Господина Михаила, који Црногорску цркву стрпљиво предводи у овим неравноправним околностима, слиједећи своје претходнике, па и зна-менитог поглавара слободарске Црногорске цркве - нашег патрона Светог Петра Цетињског и Свецрно-горског.

Нашој јавности је познато да Фондација „Свети Петар Цетињски“ и њене хуманитарне ак-тивности имају своју друштвено-корисну традицију, која је и поука и подстицај за наш садашњи и будући рад. Полазећи од те позитивне традиције, многе примједбе, па и пријекоре, можемо упутити и себи и другима, посебно онима који су одговорни за остварење основних грађанских права и за општи на-предак Црне Горе. Фондација је, међутим, позвана да својим чињењем унапређује нашу духовност и допри-носи укупној самообнови. Стваралачки подстичући нове путеве науке и културе, истинољубља и правдољубља, наши чланови, неимари наше само-

обнове, својим дјелима подстичу вјеру у праведније социјалне и цивилизацијске односе у Црној Гори.

Фондација «Свети Петар Цетињски» је више пута подćећала колико је енергије утрошено да се до-каже оно што је лако доказиво: да је Црна Гора стара и по позитивном насљеђу цијењена држава, за чију је обнову суверености било потребно више од осам деценија; али, исто тако, добро је познато да нас и даље прате неријешени проблеми од фундаментал-ног значаја: заштита и обнова националног и мулти-националног културног фонда у Црној Гори; повраћај државног власништва над црногорским црквама и манастирима; уклањање свих нелегалних вјерских објеката, најприје оних који су подигнути их поли-тичких разлога, из жеље да доминацијом над Црном Гором и асимилацијом црногорске духовности - као што је лимена црквица на Румији и као што су мно-ге нелегално изграђене на нашим брдима по облику сличне бившој Александровој ловћенској капелици...

Одлагање рјешавања тзв. врућег црквеног питања, одлагање реституције имовине Црногорске

75православне цркве и запостављање права црногор-ских грађана који су приврженици или вјерници те Цркве – више се не може ничим правдати! Продуже-так оваквог стања све ће опасније оптерећивати Црну Гору и отежавати њено придруживање слободним европским земљама и народима! Због неријешених питања, због неједнаког третмана у остваривању ос-новних људских права (у које спада и право на сло-бодно и равноправно вјероисповиједање) губи се повјерење у Државу и њене институције!

Поново питамо: Из којих се разлога и у чијем интересу толеришу све те девастације и деструкције, на чију погубност већ годинама указујемо? За посљедице тог агресивног антицрногорства не може се искључиво кривити светосавска Српска цркве, чију милитантну фракцију представљају њени јерарси који су изаслани у Црну Гору. Никако не мо-жемо ни разумјети ни од одговорности аболирати оне који су омогућили да се чини све то што се чини.

Ми смо још увијек принуђени да се бори-мо за равноправност, и то не за равноправност међу слободним европским народима, него за равноправ-ност у својој сопственој држави. Ко смо то ми ? Домољубиви Црногорци и мултиетнички црногорски грађани, који су се заједнички борили за обнову неза-висности и достојанства Државе Црне Горе! Државну независност смо обновили, али је духовни, па и у по-великом дијелу катастарски суверенитет препуштен Српској светосавској цркви, извањој институцији која по окупационој логици ево већ девет деценија држи „под своје“, кривотвори и девастира све црногорске храмове и њима припадајућу непокретну и покретну имовину. Најболније за Црногорце и најнедостојније за Државу Црну Гору и њену коалициону власт јесте управо то што је Цетињски манастир, вјековно сре-диште Црногорске државе и ćедиште црногорских митрополита, црквених и државних поглавара, толи-ко дуго, па и данас – под туђом управом, у окупаци-оном статусу, заједно са свим државним благом које се налази у његовој ризници. Приврженици Црногор-ске цркве и даље дочекују Бадњи дан на залеђеном цетињском Тргу Краља Николе, а да Држава не пред-узима нужне одлучне кораке да се ријеше ове неправ-де и спријече могући тешки и трагични конфликти - и на Цетињу и мимо Цетиња! Дакле, у времену које није наклоњено материјалној стабилности црногор-ског друштва, па ни изобиљу грађана развијенијих европских држава, остварење основних људских права у нашој сувереној Држави, бар оно које не за-виси од посебних материјалних улагања – не смије се више одлагати !

Рјешавање акутних проблема из области ду-ховних дисциплина исто је тако важно као и неопход-на материјална опскрба за елементарну опстанак На-рода и Државе! А то значи – остварење и гарантовање основних људских права, што у нашем конкретном случају, поред осталог, прије свега подразумијева - повраћај Црногорцима и Црногорској цркви право вјероисповиједања у свим црногорским православ-ним храмовима, чему претходи рјешење власничког статуса црквене имовине у Црној Гори, као и риго-розна заштите храмова од девастирања, дограђивања,

преуређивања старих, домицилних икона и иконоста-са – радње које, супротно од црногорског Устава и по-зитивног законодавстава, насиљем изводи, у оквиру својих окупационих и асимилационих пројеката – ми-литантне „јединице“ иностране вјерске организације, неколике епархије Српске светосавске цркве - које се упорно, и некажњено, боре против уставног достојанства Државе Црне Горе, па и њених фунда-менталних одређења - против Црногорског језика, Црногорске културе, Црногорске нације и – Црногор-ске православне цркве.

Повлађивање таквом рушилачком тренду кроз тзв. страначки политички компромис води у директни државно-правни суицид, на што патри-отска црногорска интелигенција, заједно са на-шом Фондацијом, упорно упозорава – не од јуче, не од данас. Толерисање антиуставне дјелатности и затварање очију пред агресивним дјеловање програ-мираних прекшитеља и антидржавних завјереника – не може довести ни до каквог добра за Црну Гору и њено мултиетничко грађанство. То је већ свакоме јасно, али се и даље не предузимају адекватне мјере заштите културног, историјског, државно-правног насљеђа.

Још у оно далеко доба, на самом почетку XIX вијека, „Законик опшћи црногорски и брдски“, који је свакако и дјело Светога Петра, наглашено је водио рачуна о патриотским дужностима црногор-ских грађана. Цитирамо 32. члан Законика из 1803-ће: “Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да он буде вјеран и уздан својему отечеству и да га ни једно благо и богатство од тога раздвојити не може, нити га подмитити да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества…”

А тако актуелно значење има изјава Све-тога Петра Цетињског из 1799. године, која гласи: “Ни саме ледене стијене не дам за никакво благо овога свијета. /…/ И самим златом ово голо камење да залијете, нећете дочекати да мене вашим нов-цем придобијете. Нећу блага ни богатства, али оћу поштење, под којим заједно с мојим народом живим и умријети желим.”

Овоме, мислим, не треба коментара.

***Данас смо у Подгорици отворили Дом

Фондације, скромне и пристојно опремљене просторије које омогућују свестранији и сложенији рад наших чланова и спољних сарадника. И овом приликом најсрдачније захваљујемо свима који на одговарајући начин подржавају и помажу нашу Фондацију. Њихова помоћ битно помаже да оства-римо своје програме, који доприносе бржем друшт-веном развоју Црне Горе и хуманијем животу наших грађана.

Захваљујем на пажњи и желим вам свако до-бро!

(На Цетињу, Кристална сала „Иван Црнојевић“, Цетиње, 31. X 2011)

Драгољуб Драго Рашовић предćедник УО Фондације

76СПЦ тражи међународну судску верификацију отете имовине

Саопштење за јавност, 5.11.2011. год.

СПЦ у Црној Гори неограничено користи православне цркве и манастире иако они нијесу њено власништво, већ су неприкосновена својина државе Црне Горе, ЦПЦ и црногорског народа. Ако су црно-горске светиње својина СПЦ и државе Србије, зашто су оне у страху од истине? Зашто покрећу спор пред Судом у Стразбуру? Или се можда боје коначне одлу-ке државних органа Црне Горе у овом питању?

Тужба Међународном суду у Стразбуру је атак на државни суверенитет Црне Горе. То су истак-ли многи црногорски државни званичници са њеног државног врха. Само још нијесмо чули што о ово-ме мисли предсједник државе господин Вујановић. Зато очекујемо његово што скорије официјелно изјашњење о овом питању.

Стратегија СПЦ и Србије је исувише про-видна и јасна. Прво су на незаконит начин 1918-1920. г. ликвидирали државу Црну Гору и ЦПЦ насиљем и затим насилно присвојили црногорску црквену имовину. У потоњим деценијама су нелегитимно катастарски уписали црногорске светиње на СПЦ, а сада након свега тога желе, да им Међународни суд у Стразбуру додијели оно што није њихово и пресуди у

њихову корист отимачину црногорских светиња.Предајом тужбе Суду у Стразбуру и СПЦ

и Србија доказују да не признају државу Црну Гору, ЦПЦ, ни црногорски народ и нацију, нити њихов суверенитет. Они желе да Црна Гора исхи-трено реагује, пробуди тиме унутрашње подјеле и као конфликтни актер удаљи себе из скорих предстојећих евроунијских преговора. На дужи рок оваквим поступањем и Србија и СПЦ раде да потчи-не Црну Гору српској држави и претворе је у другу српску државу, онемогуће мисију ЦПЦ а Црногор-це асимилују у Србе. Сво док државни органи Црне Горе не донесу суверену одлуку у вези овог проблема Србија и СПЦ ће непрекидно радити ово што раде и поткопавати црногорски суверенитет и стабилност. Ми чекамо и још увијек имамо стрпљења.

Молимо на крају црногорске надлежне државне органе, да до рјешења овога спора Божје храмове отворе и за ЦПЦ и црногорски православни вјерујући народ чији су преци градили ове светиње.

ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Мишљење правних експерата

ПРЕДСТАВНИЦИ СРПСКЕ ЦРКВЕ У СТРАЗБУРУ САМО КАО ТУРИСТИ

Црквено-сакрални, културно-историјски и споменички комплекс на Златици настао као вјерски фундамент пола миленијума прије подјеле хришћанства не може као ни све црногорске светиње, цркве, манастири и културна добра

припадати српској цркви. Захтјев СПЦ за атрибуцијом црногорског сакралног фундуса је депласиран и представља правни нонсенс.

Суд у Стразбуру не може да се бави тим питањима јер она превазилазе правно-имовинске спорове.Када су у питању културно-историјски споменици, ријеч није о имовинском спору, већ овај пред-

мет залази у поље споменичког права. С друге стране, не постоји међународно-правна заштита у споменич-ком праву и ниједан међународни суд не може да расправља о споменицима културе, већ се све завршава у ингеренцији једне државе.

Очекујем да се суд у Стразбуру, нарочито када је ријеч о посебном предмету који против Црне Горе води Митрополија СПЦ а тиче се археолошког локалитета Златица, огласити ненадлежним, јер не може да поступа када су у питању споменици.

Представници српске цркве ће, када су у питању споменици од изузетног значаја за историју и културу Црне Горе, путовати у Стразбур само туристички. Споменици културе не припадају ни српској ни црногорској цркви, већ црногорском народу и као такви једино могу бити у власништву државе.

Мр. Никола Белада

77ЗАНОВИЈЕТАЊЕ УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ О

ДЕНАЦИФИКАЦИЈИ СПЦРепублика СрбијаУСТАВНИ СУДБрој: ИИП 145/201110.11.2011. годинеБеоград

ЦРНОГОРСКИ КУЛТУРНИ КРУГЦЕТИЊЕ - ЦРНА ГОРА

Поводом ваше представке од 30. маја 2011. године, којом тражите да ”Уставни суд Србије прогласи неуставним званични институционални став СПЦ онепризнавању и порицању црногорске нације и да га иста усагласи са устаним одредбама о људским правима и са КЗС”, обавештавамо вас да Уставни суд није надле-жан да поступа поводом вашег захтева.

Наиме, одредбама члана 167 Устава Републике Србије утврђено је да Уставни суд, поред осталог, одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општепрухваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, као и о сагласности других општих аката са законом.

Према одредби члана 104. Пословника о раду Уставног суда (”Службени гласник РС”, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд не одлучује о представкама којима се траже правни савети и мишљења о појединим питањима, помоћ у остваривању права и интереса, изјављују притужбе на рад државних и других органа и организација, као и о другим представкама којима се захтева поступање Уставног суда по питању ма која нису у његовој надлежности, о чему секретар Уставног суда писмено обавштава подносиоца представке.

МП Секретар Уставног суда4585011.оо69.93/1 Радован Безбрадица, св.р.

ЦРНОГОРСКИ КУЛТУРНИ КРУГЦетиње, 23. 11.2011.Бр. 79/2

УСТАВНИ СУД СРБИЈЕ- БЕОГРАД

Веза: Број ИИ П 145/2011 од 10.11.2011.

У нашој иницијативи за покртањ поступка ради оцјене уставности званичног става СПЦ као инштитуције о непризнавању и порицању црногорске нације тражили смо да се прогласи неуставним највиши правни општи акт Устав СПЦ јер је супротан Уставу Србије, КЗС и међународним конвенцијама.

Прича да Уставни суд Србије није надлежан у овој правној иницијативи је само провидно избјегавање да примијени правне принципе уставности и законитости. Ми ви нијесмо доставили ничесову ”представку којом се тражи правни савет и мишљење о појединим питањима” и тд, но иницијативу за оцјену уставности најопштијех правног акта СПЦ – Устава.

Важећи Устав Српске православне цркве (СПЦ) Син.Бр. 11899/зап. 520 12. VI/30.V 1947. год. не познаје, што значи, не признаје црногорски народ-нацију, државу и отаџбину Црну Гору ни Црну Гору као гео-графски, чак ни као епархијски појам, већ само српски народ и његову отаџбину Србију и(ли) више непостојећу Југославију. По важећем уставном устројству и организацији, ”СПЦ је једна, недјељива и аутокефална” (ст. 1 чл. 1. Устава), организована у 24 епархије од којих се ни она у Црној Гори не поклапа са границама Црне Горе (чл. 11 и 12, ст. 1 тачка 22 чл. 14 Устава), што је противно и црквено-православним канонима. По том Уставу

78званично се не зове Црногорско-приморска митрополија, него Црногорско-приморска епархија, нити СПЦ у Црној Гори, већ напросто СПЦ.

Ст. 3 чл. 47 Устава СПЦ констатује добро и интересе српског народа и његове Отаџбине, а не помиње (не признаје) остале православне народе, па ни црногорски, који су под јурисдикцијом СПЦ, ни њихове отаџбине, што значи да их сматра дјеловима (једног, јединственог) српског народа чија је то Црква и по на-ционалном имену.

Ово испуштање (непризнавање) православнога црногорског народа-нације и Црне Горе уопште није спорно, ако се национално име СПЦ и њена јурисдикција у Црној Гори односе само на православне нацио-налне Србе у Црној Гори и оне којима је отаџбина Србија..Иако супротно црквено-православним канонима о аутокефалним црквама (самостална држава и народ – аутокефална црква), није спорно ни то да су православ-не цркве, па и српска, именом са националним предзнаком, што само по себи није уједно и црквено-вјерски национализам, нити долази у сукоб са Уставом и КЗ ЦГ. Међутим, оба случаја су сасвим спорна и у колизији су са уставним националним правима и слободама и КЗ и Србије и ЦГ, јер су спупчена са званичним ставом СПЦ о непостојању црногорскога народа-нације. Тијем је Црква српства по свом инхерентном бивству битно свјетовно, идеолошко-политички, и то национално, побуђена и усмјерна на преиментовање (посрбичавање) православнијех народа супротивно и људским и божанским законима, сушт(аствен)о неспојива са темељним уставним секуларним и канонским начелом одвојености (немијешања) свјетовне и црковне (”духовне”) вла-сти.

Посве је спорно то што је национална СПЦ све до данас задржала званични став КСХС и прве Југославије, а половично (”на по копља”) и друге Југославије у којима се није признавао црногорски народ-нација и што и даље званично сматра да је он дио српског народа, односно да су Црногорци народносно-на-ционално Срби, да не постоји црногорски народ-нација, коју су измислили и октроисали комунисти. Овај званични став СПЦ често су у времену важења овога Устава јавно исказивали званични представници СПЦ, патријарси и архијереји који износе званичне ставове СПЦ (ст. 1 и 3 чл. 13 и ст. 1, 2 и 3 чл. 55 Устава СПЦ).

- На захтјев органа власти да патријарх српски Герман путем црквене штампе демантује свој го-вор приликом прославе јубилеја свјештеничке и првосвјештеничке службе митрополита Црне Горе Данила Дајковића на Цетињу у октобру 1975. у којем је Црногорце третирао као Србе, Патријарх је дао сљедећи од-говор: ”Став Српске цркве и мој лични став по питању Црне Горе је истовјетан – он је стопостотно супротан гледишту КПЈ. Вама је то познато одавно и ми нијесмо никада покушавали да вас у томе разуверавамо. Али исто тако нисмо покушавали да у свом ставу ишта мењамо, а време је дошло да то своје схватање више не смемо само за себе држати. За нас су Црногорци Срби, а Црна Гора једна од најславнијих српских покрајина” (приложени текст Српски патријарх у одбрани народног јединства из мјесечника Србија – Serbia, октобар 1975).

-Званични став СПЦ (занаго, и по свом Уставу) сасвим јасно је изнио у августу 1990 и митропо-лит Црногорско-приморске митрополије Никанор, званичник највише црквене и духовне власти на њеној територији, наводећи разлог зашто се у Српском православном манастиру на Цетињу не могу издавати крштенице са националном ознаком ”православни Црногорац”: ”Да, јер став СПЦ је да су Тито и Ђилас из-мислили црногорску нацију и док је то на снази ја не могу, чак и да хоћу, издавати крштенице које би гласиле на православне Црногорце”, појашњавајући уз то да су ”Црногорци територијална одредница, као Далмати-нац, Херцеговац, а у суштини све је то српски народ”. Из његових изјава јасно се види да су вјерници СПЦ Срби ма гдје се налазили (Интервју митрополита Никанора под насловом Црква је надстраначка у ревији Круг, Будва од 25.8.1990). Непосредно пред попис становништва у Црној Гори 2011. српски Патријарх Иринеј позива ”вјернике СПЦ да се на попису изјасне као Срби”, значи, по самом припадништву светосавској СПЦ њезини вјерници су нужно Срби. То потврђује и општа појава издава ња крштеница са националном ознаком ”православни Србин” противно вољи црногорских вјерника (приложена објављена молба Црногорке Оливере М. Братићевић/Elementa montenegrina 2/91- Црногорска православна црква, стр. 166-67/, објављено писмо Јелисавете Вујовић исто, 167), регистар крштеница Цетињског манастира и др.

- Почетком 1977. црногорска Побједа је објавила резолуцију Комисије за вјерска питања СР Црне Горе у којој је, између осталог, речено да из ”врховних органа српске православне цркве иступају са национа-листичко-шовинистичких позиција, да при том негирају црногорску нацију и њен суверенитет”.

- У кампањи за попис становништва Црне Горе 2011. српски патријарх Иринеј више пута истиче да су ”Срби и Црногорци један, исти народ српски”, ”један јединствени православни народ”, ”светосавски на-род”, српство. Исте званичне ставове је већ пријетходно јавно изрицао митрополит СПЦ Амфилохије Радовић

79за Божић и Нову српску (православну) годину 2011, уз оне старије и за њега уобичајене да су национални Црногорци ”комунистичка копилад”, ”пита од гована”, ”подброзице” које треба ”маљем цара Дукљана прико-вати уз Везиров мост”, да су ”црногорску нацију измислили комунисти, коминтерна, титоисти” и сл. Послије богослужења у Цетињском манастиру на Лучиндан, 31. 10.2010. патријарх српски Ириније доводи у питање и државне границе Црне Горе и потврђује званични став СПЦ према националним Црногорци ма и држави ЦГ: ”Нека политичари стварају своје границе, али ће народ бити један, имати једну цркву и остати у духовној заједници преко цркве” (пренешено у дневној штампи).

Речени негативан став СПЦ према црногорском народу-нацији је традиционалан, континуиран и као такав општепознат, објелодањиван годинама у чешћој учесталости, редовно поводом црквених све-чаности и церемонијала, али и у разним политичким и другим поводима, да је постао аксиом, евидентна чињеница, која се ни у праву не доказује, него претпоставља. Потребно је да Уставни суд Србије само затражи од СПЦ (или њене Епархије у ЦГ) званични (институционални) њен став према црногорској нацији на основу Устава СПЦ, па ће га без зазора, либљења и дипломатије доставити у писменој форми са већ реченом садржином. Уосталом, то све произилази из Устава СПЦ, као ње(зи)ног најопштијег акта.

Правни основ за ову иницијативу је у томе што се:

а) реченим званичним ставом СПЦ као инштитуције и по њезином Уставу о поништавању црногор-ског народа-нације крши и оспорава уставом загарантовано право и слободу Црногораца на црногорско на-циона лно признање, национални суверенит, његово изражавање и афирмацију;

б) заштита законитости предвиђена одредбама КЗС о ”ширењу националне, вјерске … мржње и нетолеранције” и

ц) Међународна конвенција о људским правима и слободама.

Црногорски културни круг Цетиње Пре(д)ćедник Сретен Зековић

11.11.2011. г.

СРПСКИ ВЛАДИКА СА ДВА КАЛЕНДАРАМитрополит Амфилохије Радовић изазива конфузију међу православним Србима у Црној Гори који

незнају којем календару припадају. Још јавност незна да СПЦ служи и на јулијанском и на грегоријанском календару што изазива ову поменуту конфузију међу православним Србима у Црној Гори. Да ли је ово нови канон СПЦ само за Србе у Црној Гори или важи уопште за светосавску СПЦ. Поставља се питање: Када ће Срби славити Рождество Христово, 25. децембра или 7. јануара, јер српски епископи у Црној Гори и ван ње служе на оба календара.

То потврђују Богослужења м. Амфилохија у неђељу 8. новембра ове године у просторијама Југословенског друштва „Његош“ у Генерал Мадариаги служено на јулијанском календару и у понеђељак 7. новембра 2011. г. служено са Митрополитом Тарасијем Архиепископом Цариградске Патријаршије у цркви Св. Архангела Михаила у Банфилду 14 километара од Буенос Ајреса по грегоријанском календару.

И да ли за овај случај знају Срби у Аргентини, ако из тамо уопште има.

Цетиње, 11.11.2011. г.

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М И Х А И Л О

80ПРИЗИВ НОВЕ СРПСКЕ ИНКВИЗИЦИЈЕ

Реаговање на текст „Држава се не мијеша у живот цркве“

(Побједа 14.11.2011. г.)

Поред другијех рђавијех порока који су се у потоњим деценијама увукли у нашу јавну комуникацију највише су проширени језик улице, звани арго, клевета, неистина и псовка. Један од по-рока којим је након 1918. може застиђети црногорски етички кодекс је ово зло у језику. Оно је веће ако је израз немоћи зла на дјелу.

Ту се не штеде ни највише свете вриједности Бог, Богородица, Христ, свечеви. Ово зло као епидемија проширила се на све слојеве друштва. А нарочито на припаднике СПЦ у Црној Гори као њене познате негаторе и клеветнике.

Тешке ријечи, клевете и неистине изазивају негодовања. Њихов произвођач њима износи на виђело свој унутрашњи живот, цјелокупну природу и физиономију душе. Задах отпадних производа ума додирује се најделикатнијег дијела људске природе и оваплоћује крајњи срам и потпуни неморал. Рђаве ријечи рађају се из рђавих мисли, а ове воде рђавим дјелима.

Исус Христ је рекао: Оно што излази из уста – из срца излази и то погани човјека! Апостол Павле псовку убраја у ред тешких грјехова а Јован Златоусти говори: „Хоћеш ли да знаш како је вели-ко злоговорити рђаве и срамотне ријечи. Гледај само како се црвене од стида они који те слушају. У таквој ствари што може бити грђе и презреније од човјека који срамотне ријечи говори. И срамотне жене имају више стида него такви људи. Боље је из уста изба-чати ђубре, него срамотне ријечи. Ништа тако људе не чини безочним као кад они говоре и слушају зле ријечи. Бог је смјестио у твоја уста лијепи мирис, а ти мећеш у њима ријечи смрдљивије од сваког тру-па, убијаш саму душу и чиниш је неосјетљивом. Зашто човјек све то чини. Лупеж краде ради кори-сти, развратник гријеши да задовољи тијело, а какво задовољство доносе тешке ријечи. Оне доносе само штету. Кваре морал и разврат и од њих људи постају рђави и зли. Грубошћу се приближавају животињи. Порок има привлачну снагу, а прихватање зле ријечи мимо воље рађа нечисту мисао која води порочном расположењу и злим дјелима, грјеховима.“

И док лупеж краде ради користи, развратник да задовољи тијело, порочник да награни нечистоћу, што раде свјештеници СПЦ ?!

Они поричу Христа, Апостола Павла, Јована

Златоустог и црногорски етички кодекс и потврђују да нико не мрзи никога тако као издајник издану до-мовину. Свјештеници црногорског поријекла Црну Гору, ЦПЦ и Црногорце.

Зато су за њих сви прохујали вјекови аутоке-фалне ЦПЦ вјекови СПЦ у Црној Гори. Заборавили су зашто је регент Александар присајединио свету, аутокефалну и историјску ЦПЦ окупационој Српској цркви 1920.године као посљедицу аншлуса Црне Горе Србији двије године прије тога.

Зато су за њих Црногорци, ЦПЦ и ДАНУ и сви остали истински црногорски патриоте ван-брачна ђеца и псеудоцрногорци. Чије они то ријечи понављају? Ријечи и дјела својег ментора м. Амфилохија познатог по клеветању свега црногор-ског. И кога они то призивају? Никога другога до оне који су након 1918. убијали, злостављали, мучили и палили Црногорце и њихове домове.

Призивају они ништа друго до нову српску инквизицију. Траже они ново, обновљено српско оку-пационо доба.

Да имају ишта хришћанског у себи неби под-ржавали српске окупаторе по Црној Гори као њихов ревносник м. Амфилохије. И судјеловали у затварању Божјих храмова пред црногорским вјерницима чији су их преци подизали.

И неби клеветали Црногорце попут оних својих предака и племеника чији је ум потпуно пре-узела мржња као једини њихов господар и судија. Заслужују ли клеветници попут ових и њиховог ду-ховног учитеља м. Амфилохија који се налазио на Хашкој оптуженичкој листи, часну мантију?

Како могу носити мантију они који шире толико неистина о свему по Црној Гори? Како могу исповиједати Црногорце ови професионални кле-ветници који не признају црногорски народ и који су заборавили не само на учење Христа, Апостола Пав-ла, Јована Златоустог, већ и на Сулу Радова који је и њима и свима поручио: Не чините са ријечима оно што неби са људима!

Цетиње, 14.11.2011. г.

ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦПЦ

81ТРАДИЦИЈА:Пријем црквених великодостојника без СПЦ

ПОНОВО БОЈКОТКотор – Поводом обиљежавања 21. новем-

бра, Дана општине Котор, јуче је приређен тради-ционални пријем црквених великодостојника, којем ни ове године нијесу присуствовали представници Српске православне цркве.

Они већ неколико година бојкотују пријем, зато што градоначелница Марија Ћатовић позива и представнике Црногорске православне цркве.

„Драго ми је да сте данас овђе са нама уочи которских празника – Дан општине, Аранђеловдана и Госпе од здравља, које прослављамо заједно, што симболизује квалитет суживота которских грађана“, рекла је Ћатовић, поздрављајући госте.

Пријему су присуствовали генерални викар которске Бискупије дон Антон Белан, столивски жупник дон Иво Ћорић, у име Црногорске право-славне цркве Иван Пајовић и главни имам за Боку Которску и Будву Адем Емровић.

Представник Црногорске православне цркве, свештеник Иван Пајовић, информисао је градона-

челницу да имају проблема са простором, јер расте број вјерника који би редовно на богослужења, али да због недостатка простора не могу да приме све заинтересоване. Ћатовић је исказала спремност да Општина помогне Црногорској православној цркви у превазилажењу проблема.

Главни имам за Боку и Будву Адем Емровић навео је да је њихов проблем јер немају гробље. Ћатовић је рекла да су у току радови на припреми гробља Свети Иван у Доброти, гдје ће, највјероватније, један број гробних мјеста бити дат грађанима исламске вјероисповијести.

Столивски жупник дон Иво Ћорић је рекао да радови на изградњи екуменског центра за младе на Прчању, који ће носити име дон Бранка Сбутеге, теку планираном динамиком.

И. К.

У очекивању сусрета са знаменитим христологом

Позната талијанска научница госпођа Марија Грацио Силвано 1997. године написала је књигу „Христов покров“. За све хришћане од виталног је значаја да се пронађе пут ка изворима о вјечној истини Господа Исуса Христа.

Као што је познато Христов покров се помиње у Библијским записима а данас се чува у Торину. Било је више покушаја испитивања торинског покрова а историчар Марија Грацио Силвано овом својом књигом је најдаље отишла у тим истраживачким подухватима.

Ова знаменита списатељица је историчар и археолог.Рођена је у Ђенови, а радила је 20 година на овом открићу руководећи се објективним научним

истраживачким методом, а резултати њеног истраживачког рада познати су јавности широм свијета. Са њене стране изражена је спремност да дође у посјету Црној Гори и ЦПЦ. Радујемо се скором сусрету са овом знаменитом научницом, истраживачем и писцем и жељно ишчекујемо скори сусрет са аутором књиге „Христов покров“.

Још једном обавјештавмо своје вјернике и поштоваоце да се копија „Христовог покрова“ може виђети у Црногорској православној цркви, у храму Светог Петра Цетињског у Котору.

Цетиње, 20.11.2011. г.

Из канцеларије ЦПЦ

82ЦРНОГОРЦИМА У ХРВАТСКОЈ

Поштована господо,

Ви сте до сада више пута показали да сте прави мост пријатељства држава Црне Горе и Хрватске. Динамика живота и рада била је међу Вама и руководствима ваших Удружења не тако ријетко и узрок Ваших размимоилажења и неса-гласности. Разлике у мишљењима су природна ствар. Пожељне су јер свједоче о свима Вама као о слободним људима који живе и стварају у слободној држави Хрватској као својој другој домо-вини. Свједоче и о слободи Вашег мишљења и о разликама међу Вама које могу и требају бити покрета-чем унапријеђивања Вашег рада и стваралаштва као и постизања све већих резултата. Међутим, те Вас разлике не смије одвести на пут на којем могу бити узро-ком Вашег нејединства или недај Боже, међусобне, нетолеранције, искључивости и неспоразума. Зато Вас позивам на јединство. На плу-рално јединство! И подćећам Вас да се поменете ко Вас је родио, како нам свима поручи наш Све-ти Петар Цетињски. Чувајте своје национално име и достојанство. Чувајте један другога и свакога другога од себе самих. Окрени-те се нашој светој Црногорској православној цркви и њеном и уопште традиционалном црногор-ском етничком кодексу. Испружи-те своје руке према нашој браћи у Пероју и упознавајте их са исти-ном о заједничкој нам Црногорској православној цркви. Превазилази-те међусобне разлике и праштајте један другоме. Признање, праштање и помирење су највише хришћанске врлине. Поднијети судбину значи побиједити. Међу Вама не смије бити побједника једних над другим. Сви сте побједници ако у будућности будете оно каквим Вас знамо – мост људскости у Хрватској и између Хрватске и Црне Горе. Не дозволите да материјални мотиви буду узроком вашег нејединства. Очекујем да наставите путевима провјерене црногорске мудрости и човјекољубља, а не размирица и неспоразума. Будите благословени!

Цетиње, 28.11.2011. г.

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М И Х А И Л О

83

Поводом супротстављених погледа највиших државних званичника о црногорском православном црквеном питању, ЦПЦ истиче:

Као што је цјелокупној домаћој и страној јавности познато, у Црној Гори данас постаје ЦПЦ и Црногорско-приморска митрополија СПЦ са српским епархијама. ЦПЦ је вјековна, историјска, државотворна, слободарска, света аутокефална црква црногорског народа, нације и државе. Заступник је и заштитник црногорског православно-црквеног, државног, народносно-националног, културног, ду-ховног и језичког идентитета. Обновљена је 1993. године. Њена трагедија 1920. године када је на-силно и неканонски присаједињена империјалној Српској православној цркви, о чему свједочи томос Васељенске патријаршије из 1922. г. последица је нелегалних и нелегитимних одлука пучистичке и неуставне Подгоричке скупштине и аншлуса Црне Горе Србији. Тај трагични догађај довео је до црно-горског народног Божићњег устанка, грађанског рата и бијелог терора на територији дотадашње међународно признате црногорске краљевине. Из ове непобитне историјске истине слиједи, да је данашњи дио СПЦ у Црној Гори плод тада успостављене ве-ликосрпске окупације и њоме учвршћеног режима у духу којег она и данас, досљедна у својој мисији пре-васходно политичког субјекта, не признаје и негира црногорску државу, народ, нацију, цркву, историју, културу, језик и традицију. На тај начин истрајава на асимилацији Црногораца у Србе и трансформацији међународно признате и суверене државе Црне Горе у другу српску државу, што је само увод у њен не-станак и евентуални нови аншлус Србији. Истина, историја и правда је на страни ЦПЦ и суверене и не-зависне државе Црне Горе. Дио СПЦ у Црној Гори располаже са црногорском црквеном имовином и сакралним културним добрима лишавајући државу Црну Гору својег пуног суверенитета на цјелокупној неотуђивој и уставно недјељивој њеној државној територији, што јој се од надлежних фактора толе-рише.

Истовремено, оваква улога СПЦ у Црној Гори укида слободу вјероисповијести црногорском православном народу, вјерницима, поштоваоцима и свјештенству ЦПЦ ниподаштавајући им преко угро-жених вјерских, универзална људска права и слободе. У контексту манипулација и маневара дијела СПЦ у

Црној Гори је и њено неистинито представљање под именом Православне цркве покаткад, да би одмах на-кон тога она порицала себе и легитимисала се својим српским именом, идеологијом и идентитетом.

Православне цркве са управо чисто таквим именом нема изузев, како је већ назначено, вјерски, идејно и идеолошки конфронтираних ЦПЦ и дијела СПЦ са патријаршијом као својим управљачким цен-тром у Београду.

Црногорским православним црквеним питањем не може се више и стално манипулисати у разно разне, а најчешће у дневно политичке сврхе.

Дијелу врха актуелна црногорске власти као да није позната историјска и канонска улога ЦПЦ у Црној Гори.

ЦПЦ тражи праведно рјешење црногорског православног црквеног питања на темељима исти-не, историје и правде. А оно подразумијева враћање црногорске црквене имовине коју су стварали и градили наши преци до 1920. године Црногорској православној цркви како не би више њен клир и вјерници окупљали се под ведрим небом.

У независној држави Црној Гори ЦПЦ не смије бити обесправљена црква.

Цетиње, 4.12.2011. г.

ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ЦРНОГОРСКО ПРАВОСЛАВНО ЦРКВЕНО ПИТАЊЕ ЧЕКА РЈЕШЕЊЕ

Саопштење за јавност(Према „Вијестима“ од 4.12.2011. г.)

84„Молитва“ Сретена Вујовића

Промоција у Тивту

У Тивту је, у оквиру новембарских дана културе 04.11.2011. године у организацији Матице црногорске – огранак Тиват и Центра за културу Тиват одржана промоција збирке стихова Црногорског пјесника Сретена Вујовића.

У препуној сали народне библиотеке Центра за културу о поезији Сретена Вујовића говорио је књижевник Зоран Станојевић, као и сам аутор. За музички угођај побринула се Ања Радоњић на гитари. Вече је пратила добра атмосфера и позитивна интеракција између публике и учесника.

На крају вечери публику и учеснике поздравио је Лазо Божовић, предсједник огранка Матице црногорске у Тивту.

ПРОМОЦИЈА НА ЦЕТИЊУ

Ученици основне школе „Ловћенски партизански одред“ са Цетиња приредили су 5.11. ове године угодно изненађење свом професору Сретену Вујовићу. У својој учионици организовали су промоцију његове књиге „Молитва“, и уз музичку пратњу својих вршњака рецитовали стихове из књиге.

85Признање Зорану

Станојевићу

У Владичанском

дому Црногорске православне

цркве његова светост

господин Михаило уручио

је 07.11.2011. године,

црногорском књижевнику

Зорану Станојевићу јубиларну

медаљу са ликом митрополита

Антонија.Редакција

О црногорском идентитету

ДИЈАЛОГ ПИСЦА СА ИСТОРИЈОМБиблиотека, ЦетињеКњига: Црногорски идентитет, аутор: др Горан Секуловић

ВАШЕ ПРЕОСВЕШТЕНСТВО, АРХИЕПИ-СКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОР-СКИ ГОСПОДИН МИХАИЛО

Поштоване даме и господо,Задовољство које дијелимо вечерас пово-

дом књиге Црногорски идентитет, аутора Горана Секуловића, најбоље би се дефинисало ријечима књижевника Сартра, он би то назвао уживањем у церемонији препознавања, јер сви ми, овђе, знамо да је наша Црногорска црква аутокефална, као и то да је суверенитет Црне Горе неоспоран. Управо на срећи коју ствара заједништво настале су и религија и држава, а овом приликом сазнаћемо и који су то још бројни разлози да Црна Гора и Црква наставе свој заједнички пут.

Књига Црногорски идентитет аутора др Го-рана Секуловића значајна је свима који првенствено трагају за чињеницама о аутокефалној Црногорској православној цркви. У студији се проблемати-ка разматра са више страна, историјски, правно, територијално, економски и са приједлозима за даље поступке. Секуловић вјерује да се остваривањем права ЦПЦ рјешавају преостала кључна црногорска идентитетска питања. Аутор је изричит у тврдњи да је држава Црна Гора дужна да се умијеша у рјешавање овог проблема између двије Цркве, јер је

на то обавезују међународне Конвенције о људским правима.

Горан Секуловић је доктор Правних и Политичких наука, магистар чисте филозофије, књижевник, публициста, есејистичар. Књигу Црно-горски идентитет објавило је Друштво за очување црногорске духовне баштине, написана је двојезично, на црногорском и енглеском језику, а преводиоци су др Александра Никчевић – Батрићевић и Данило Лековић. Језгро књиге раније је издато у Матици, часопису Матице црногорске. Рецензенти су Сретен Перовић, академик; др Радоје Пајовић, академик; мр Нела Савковић – Вукчевић.

Студија почиње ставом да је садашња Скуп-штина дужна да констатује поништење одлука тзв. Подгоричке скупштине из 1918. Даље се образлаже под којим околностима је Свети Синод Црногорске православне цркве одлучио да се самоукине, и како је декретом регента Александра Карађорђевића пре-стала да постоји ЦПЦ 1920. Међу примјерима који свједоче о самосталности наше Цркве истакла бих два српска извора: (стр. 28; 29-30).

Секуловић се, затим, бави појмовима Ау-токефална Православна Митрополија и Црногор-ска православна црква, те наводном „Православном црквом у Црној Гори“ коју чине четири епархије Српске православне цркве. Слиједи анализа посту-

86пака СПЦ којима се перманентно ниподаштавају име, традиција и својинска права ЦПЦ. Аутор скреће пажњу на непотпуност одговора Владе Црне Горе на Упитник Европске комисије поводом људских права и вјерских заједница, а текст завршава сугестијама државним органима Црне Горе и чланицама ЕУ. (Примјер: 96).

Др Секуловић је садржај изнио јасно, кратко, логично распоређено, са много аргумената и веома прецизним коментарима. Одлучио се за научно – по-пуларни стил, а чији су елементи и разговорног сти-ла, па се дјело наглашено осјећа и као дијалог читао-ца са писцем, али и писца са историјом.

Даме и господо, дозволите да направим једну

даљу аналогију, када се у средњем вијеку појавила омилитика – наука о проповиједима, онда се она дијелила у два смјера, на једну упућену незнабош-цима и другу – вјерницима. Књига др Секуловића свакако је мисионарска – прилагођена природи сло-бодног црногорског вјерника, намијењена његовом разуму, више него емоцији. Посвећена је и грађанима који ово питање виде као борбу за људска права. А свака мисија која шири знање је света, зато желимо успјех дјелу и аутору.

На крају, поздравићу вас Христовим ријечима: Ако волите само оне који вас воле, то чине и невјерници.

Нела Савковић - Вукчевић

Са промоције књиге др Горана Секуловића Црногорски идентитет

ТЕМЕЉИ УГРОЖАВАЊА И ОСЛОБАЂАЊА ЦРНОГОРСКОГА ИДЕНТИТЕТА

Продор у темеље који угрожавају и ослобађају из империјалних стега и афирмишу укупни црногорски идентитет. Адекватнији наслов књиге био би ”Темељи црногор-

ског идентитета”.У књизи Црногорски идентитет др Горан

Секуловић је верификована научна сазнања, из ода-бране, еминентне литературе, врло сажимно уобли-чио у једну јединствену, уцјеловљену општу слику и синтезички преглед на не само живо актуелно и за Црну Гору судбоносно, но и неспорно врло сложено, разноврсно и обимно питање црногорскога иденти-тета. Апстракцијом, генерализацијом и феномено-лошким редуковањем на коријенско битије пробле-ма посве критички фокусира у јединственој жижи историјску, актуелно-постојећу и будућу димензију овога, за опстанак у слободи и самопродукцији, жи-вотног питања Црне Горе.

Поништење одлука тзв. Подгоричке скупштине и декрета о укидању ЦПЦ

Посебан значај и оригиналност, па и ријеткост, ове књиге је што се у њој црногорски идентитет општенито, посебито сушт(инск)а његова питања и аспекти, навлаштито ниподаштавање и обезвређивање аутокефалије ЦПЦ, интегрално тј. нераспу(п)чиво образлажу и ишту њихова одрјешења подједнако у склопу савременога корпуса грађанских и људскијех права и слобода, миританих историјских права црногорскога државотворног народа-нације, државе и цркве, оживотворенога исправљања дуго насамаренијех кобних историјских грјешака и врло критичких примједби, приједлога, захтјева и сугестија актуелној црногорској власти у циљу пунога васпостављања црногорскога идентитета. Црногорски идентитет се обезбјеђује јединственим црногорскијем концептом плурализма насупрот његовој уклијештености и клинчу (помеђу) више

вељедржавнијех програма и богомољско-вјерскијех фундаментализама који иредентистички теже конфедерализацији Црне Горе у циљу рашчеречења цјеловитога црногорског бића.

Суверенистичка пракса предњачи пред науком и теоријом

То је аутора логично довело на сам поче-так, коријен и крајње, битне узро(чни)ке дужега укоровљења тијех трагичних историјских грјешака за чије отклањање с пунијем правом налази утемељење, као нуж(де)но га услова, у историјско-епохалној првој слободној, демократско-референдумској об-нови суверене државе Црне Горе мајске 2006. г. Иза ове друштвено-политичке праксе дубоког продора у темеље обнављања црногорске независности, тради-ционалистичке историје и ослобађања аутентичнога црногорског идентитета знатно заостаје и клацка за њим наука, теорија, друштвена свијест и менталитет.

Црногорско (државно, национално и црквено) питање

Могао је наслов ове књиге да буде и у старој формулацији (актуелно) Црногорско питање, подразумијевајући под тијем, прије и сврху свега, црногорско државно, национално и, у раму њих, црковно питање. Површан би био закључак да је др Секуловић знатно редуцирао укупни широки црно-горски идентитет на само нека од његових важнијих питања, аспеката и области, јер се тијем не би досегло до основне побуде, суштине, наума и практичне поли-тичке намјере његове књиге у којој је аутор проникао

87и означио оне суштинске конститутивне елементе, примордијалне кључне чиниоце, историјске трајнице (константе) и оне нуж(де)не, одлучујуће и најбитније стварне претпоставке које су трајније, све до данас, условљавале, одређивале и узроковале угрожавање црногорскога идентитета, а чије отклањање је пред-услов за његово ослобођење и афирмацију.

Вртање на ток преćечене историјеЗначи, др Секуловић је успио да уочи, озна-

чи и допре у правно-политичке темеље црногорске слободе, односно ослобађања из дугијех и теготних империјалних стега и афирмације идентитета црно-горскога. Ово тијем прије што се у овој врло читљивој и јасној научно-политиколошкој студији децидно указује црногорској држави ”на потребу, значај и нужност доношења више одговарајућих одлука и ака-та”. Тога ради би, можда, адекватнији наслов његовој књизи био ”Темељи црногорског идентитета”.

Таква ауторова концепција логички нуж(де)но га је врнула на ток преśечене историје, на не-легалну и нелегитимну, насилну, преварантску и завјереничку анексију Црне Горе Србији 1918. и аутокефалне ЦПЦ СПЦ-и (1918-20). Ова два акта су у узрочно-поśљедићном одношењу и у битном условљавају угрожавање црногорскога идентите-та општенито, све до данас. У циљу потпунијега ослобађања, осигуравања и остваривања црногор-ског идентитета, др Секуловић је кристално изричит и недвојбен да црногорска Влада и Скупштина про-гласе поништење одлука тзв. Подгоричке скупштине и декрет регента А. Карађорђевића о укидању ЦПЦ. Аутор упућује и критичке примједбе, недовољност и сугестије влади и држави Црној Гори.

Зашто (по)ништење одлука тзв. Подго-ричке скупштине?

Зашто и чему констатација о укидању од-луке тзв. Подгоричке скупштине? Има разложнијех гледишта да је то непотребито, сувишно, јер је она непостојећа, па се не може укидати нешто што не постоји, будући да су закони Друге Југославије ста-вили ван снаге законе из прве Југославије, само признање суверене државе Црне Горе и скорашња за-коном утврђена рехабилитација династије Перовић.

Међути(је)м, прво, ако не постоји, на чему се онда утемељује империјални статус СПЦ у ЦГ кроз све четири Југославије и данас у сувереној Црној Гори?!

Друго, у другој Југославији је постојало двојство правно-политичког система у којем се свесрп-ска националистичка идеологија компромисно сушто задржала и у њој у лику ”комунистичког српства” чији је исход и одређење према црногорском наци-оналном питању као двојном, нераздвојном српско-црногорском, а не аутохтоном, само црногорском питању. Исход(иште) тога је и монопол, доминација СПЦ у ЦГ која не само да није промијенила свој ста-

ри империјални статус ни до данас, н(ег)о је и знатно погоршала и негативно учврстила. Ово и поред тога што је СПЦ легализовани узор српскога вељедржавља и свеспства, односно националног вељесрпства. СПЦ је од својега настанка до данас по основној својој институционалој и организационој побуди и науму битно свјетовног и то вељедржавно-националног карактера, дакле, небожничка, усредсређе на на порицање и ништење православнијех народа који су под ње(зи)ном јурисдикцијом са задатком њиховога посрбичења у ”један једи(нстве)ни православни, светосавски, свесрпски народ” тзв. српство које се, наводно, не може раздвајати ни национално, ни црквено-вјерски, ни државно, како је то уочи попи-са становништва проповиједао патријарх свесрп-ски Иринеј, заклињући све православне вернике СПЦ да се изјасне као национални Срби који зборе језиком (све)српства, То је ње(зи)н званични став као институције (по њезином Уставу) који јој и данас даје ”право” да званично, без зазора, зебње и поśљедица крши неотуђиво грађанско и људско пра-во Црногораца на национално постојање и признање, а да правни систем Црне Горе и суверена држава немају правних мјера против тога или неће или не могу да их примијене по началу владавине права. Да нема овога суштинског проблема, знатно и у бит-ном би олакшало остала питања: имена, јединствене православне цркве у Црнорј Гори, односа СПЦ и ЦПЦ. Но, за такво нешто нужден је, још не започе-ти, процес денацификације СПЦ и српскога друштва, идеологије свесрпства који се јавно штите инверзив-ним изопачењем система вриједности: ”угрожавањем (све)српства” (заправо вељесрпства), ”изазивањем нових подјела”, наводнијем ”црногорским национа-лизмом” и(ли) неоптерећеношћу црногорским иден-титетским питањи ма (Миомир Мугоша).

Треће, рецидив и компромис тога ”комуни-стичког српства” је, под изговором грађанске државе, и избјегавање да се у преамбули овдашње га Устава Црне Горе изричито наведе да је Црна Гора држава историјског и државотворног народа црногорскога и осталијех народа у њој као заједничкој кући.

Четврто, и по својој свесрпској идеологији и по самој формалној организацији у Црној Гори, СПЦ не само да поништава, преиначава и преиментује црногорски идентитет, н(ег)о озбиљно угрожава, крњи и онемогућава и сам пуни суверенитет црно-горске државе, што потреса и чини несигурном и њу и црногорски идентитет.

Пето, није ли највећа грјешка та што се овдашњи усвојени Закон о реституцији (својине) ограничио само на раздобље нашег комунизма, од револуције 1941-45, а не и на период од 1918. која је била ратно осваја ње, војно-полицијска окупација, насиље, ”крвави бијели терор”, бесправ-на и самовољна отимачина, пљачка и сл. оправдавана ”револуционарним” одлукама тзв. Подгоричке скуп-штине.

Шесто, законска рехабилитација династије

88

Поштовани пријатељи,Пред нама је књига академика професора Шерба Растодера, под називом „Шаховићи 1924.“, која

расвјетљава још једну страницу наше прећуткиване историје. О том страшном догађају, који се десио између 9. и 10. новембра 1924. године, деценијама се ћутало. Присјећање је изазивало некакав неодређени страх и мучнину, уз неизбјежан закључак и претпоставку: шта би се све могло страшно догодити, уколико би се о томе јавно проговорило? Свако расвјетљавање злочина, уколико се полази од часних намјера и уколико се то ради на објективан и професионалан начин, води ослобађању нагомиланих траума и релаксацији међусобних (у овом случају, међуконфесионалних) односа.

Често су приче о нашој прошлости болне и фрустрирајуће. Макар и површним листањем страница које исписију нашу историју, схватићемо колико мржње и неразумијевања почива у човјеку; колико деструкције која, с времена на вријеме, прокључа у људима, са жељом да се уништи све оно што је друго и другачије, што није налик њима. И тако то бива када разум у људима потпуно затаји. А сваком том међусобном сатирању и уништавању накнадно се давао смисао и оправдање – зашто је то учињено!

Свако тражење оправдавања и смисла за злочин покушај је његове релативизације, што за његове починиоце представља умиривање савјести пред теретом сопствене моралне одговорности. Стога ову књигу академика Растодера доживљавам као врло вриједно научно и људско прегнуће: да се непристрасно, чињенично утемељено и професионално расвијетле све околности у вези са овим догађајем у Шаховићима 1924. године – његови узроци и посљедице, како нас то расвјетљавање не би увело у нову спиралу мржње и зла. У Књажевини и Краљевини Црној Гори, у миру, нешто слично се није могло десити. Али тада Црне Горе није било! И она је доживјела злочин на једној мировној конференцији. Тада је то била друга држава, која је наметала друге вриједности. Само ради подсјећања, управо у то вријеме, или коју годину раније, у другим крајевима данашње Црне Горе дешавао се страшан погром над народом, који је био против те нове државе.

Свима нама је било потребно расвјетљавање истине о злочину у Шаховићима из 1924. године. По-томцима тих страдалих невиних несрећника, разоткривање истине о том догађају данас представља какву-такву сатисфакцију, ако о било каквој сатисфакцији за оно што им се десило можемо говорити! Потомцима оних који су починили злочин истина је потребна да би сами постали свјесни његових страшних посљедица, те да им то буде наук за будућност како се не смије радити. Неправедно би данас било потомке оптуживати за тај злочин, као што су својевремено неправедно оптуживани вранешки муслимани за злочине почињене у

Петровић је ипак само посредно и прећутно поништавање одлука тзв. Подгоричке скупштине.

Зато је, ипак, др Г. Секуловић у праву, јер присутне нејасноће (двојни систем и ”комунистичко српство”, прећутно империјално и продужено окупа-ционо стање, утемељење укидања ЦПЦ у Подгоричкој скупштини, актуелно питање реституције својине) треба коначно замијенити изричитим одлукама о поништењу Подгоричке скупштине и укидања ЦПЦ.

Значајна идеолошко-политиколошка студија

Умјесто уобичајене јавне ”отпорашке дисквалификације” и пријетње и за ову књигу да ”из-азива нове подјеле”, на дјелу је њезино прећуткива ње од стране тзв. независних медија, што још не искључује и самољепљиву етикету ”нових подјела”. Прескачући неке моје примједбе и сугестије аутору, које се углавном односе на неке недоречености и

недомишљености о”историјској константи” свесрп-ства и лажном тоталитету све четири Југославије, као и на прав(н)и (класични) фалсификат акта о ”самоукидању” ЦПЦ, на крају могу без зазора и зебње да закључим да је књига др Горана Секуловића у реченом смислу несуминута научно-политиколош-ка студија у проучавању темеља продужене окупа ције, на једној, и ослобађања и афирмације црногор-ског идентитета, на другој банди, те и за предузимање правно-политичких мјера за остварење тога циља. Ова књига је посебно вриједна и као сажимна оп-шта слика и синтезички преглед овог суштинског и актуелног питања чији публицистички тон само до-приниси да буде пријемчива и за (нај)шири круг чи-талаца, посебно онијех са знањем енглескога језика.

(Излагање проф. Сретена Зековића на промоцији књиге Горана Секуловића 10.11. 2011. у Градској библиотеци на Цетињу)

Сретен Зековић

Трагедија у ШаховићимаСа промоције књиге академика Шерба Растодера „Шаховићи 1924“.

89вријеме владавине Османске империје.

До сада се готово није говорило о вранешким старосједиоцима, којима је наметнута хипотека зло-чина, иако нема података да су организовано учествовали у њему. Расвјетљавање тог злочина за њих значи скидање те хипотеке. Наравно, у те не убрајам могуће појединце који су се придружили тој харанги, већ оне

часне људе који су по-кушали, колико су им то околности дозвољавале, да спасу те прогоњене и од страха избезумљене несрећнике, кријући их по шупама, изба-ма, таванима, често доводећи у опасност и сопствени живот. Један такав случај спасавања забиљежен је и у мом братству – Коњевићима, када је жена у наручју с дјететом потражи-ла уточиште код мојих рођака. Зна се за више случајева када су, у то вријеме, вранешки старосједиоци – право-славци прихватали и

скривали прогоњене муслимане, спашавајући их сигурне смрти. Тим старосједиоцима Вранеша куће су те кобне ноћи и дана претресали и пријетили им смрћу, уколико, како су говорили прогониоци, „крију Турке“. Њихови потомци данас немају снаге да се дистанцирају од злочина и злочинаца, већ једноставно – ћуте. И данас живе на својим скромним и стрмим имањима, као и прије неколике стотине година, гледајући одозго на новодосељенике у питомој Вранешкој долини. Њихови потомци данас, изузев ријетких примјера, немају храбрости да јавно саопште чак ни те античке и универзалне примјере људскости – када су њихови очеви и ђедови понудили прибјежиште и спасење тим несрећницима, ризикујући сопствени живот.

У посљедњој деценији XX вијека заједно смо преживљавали драматичне тренутке распада некада нам заједничке државе. Почињени су страшни и бројни злочини, само због тога што су се људи међу собом по нечему разликовали – по вјери, нацији, идеологији, политичком убјеђењу, итд. Управо такви и толико учеста-ли негативни примјери из наше прошлости све људе добре намјере обавезују да данас трагају за њима и афир-мишу оне друге, много рјеђе, али зато неупоредиво људскије, односно племенитије примјере - ону свијетлу страну наших односа. А то су примјери нашег суживота и толеранције, уз подразумијевајуће међусобне раз-лике. Јер то је оно што нас афирмише, што нас оплемењује. Захваљујући таквим примјерима ми смо опстали на овим просторима. А сама чињеница да и данас постојимо, бјелодано говори да је тај принцип толеранције и суживота, односно то добро у нама ипак на крају увијек побиједило.

Вјероватно да данас нема примјера у Црној Гори који на тако упечатљив и конкретан начин указује на нужност међусобне толеранције и уважавања различитости, као што је то предање о настанку имена Павино Поље. Нити има мјеста, односно топонима у Црној Гори за чији настанак имена се везује тако дивна, елегична прича. Предање о Пави и Ахмеду, са примјерима људскости, чојства и јунаштва, јасан је доказ колико је наша прошлост контроверзна, и само је на нама шта ћемо из ње „узети“ и афирмисати као вриједност и као „узор“ сопственог понашања!

Било је још сличних прича из овог краја, додуше не тако снажних и упечатљивих, али зато једнако поучних, који оповргавају ону Волтерову тезу да је „историја само попис злочина и несрећа“. Једну од њих, с почетка XX вијека, која се одиграва у једном вранешком селу, забиљежио је Неђељко Неђо Варагић у недавно

90објављеној књизи „Записи са Сјевера“. Дозволите ми да прочитам ову краћу причу онако како је записана, да је не бих интерпретирао и ризиковао да погријешим. Прича носи наслов „Молитва“, а гласи:

- За вријеме турске владавине православцима је било строго забрањено ношење и држање оружја. Ипак, многи су се сналазили на разне начине, набављали су пушке и крили их, најчешће ван куће.

Тако су и браћа Кљајевићи Рашо и Милета – Шоро набавили двије пушке и сакрили их у подини од сијена ђе су полагали животињи.

Једнога јутра, изненада, у њихову кућу бану млади комшија Рушид Бахор, па још с врата рече:- Ено су вам говеда провалила котар, разбурукала сијено, па су вам оне пушке поиспадале.- Какве пушке? Ми немамо никакве пушке, - прекидоше га изненађена и уплашена браћа Рашо и Шоро. - Добро! Немате! У реду је! Ја нијесам ништа видио. Али ви ипак отиђите и склоните их неђе, да их

не би видио ко други, - рече Рушид, затвори врата и оде. Збуњена браћа одмах одоше до котара и затекоше све онако како је Рушид рекао: проваљен котар, разбурукана подина, говеда око сијена, а поред подине двије њихове пушке. Пушке су премјестили на друго мјесто. Неколико дана су стрепјели шта ће се десити. Али, као што је и рекао млади Рушид Бахор „није ништа видио“ и није никоме рекао.

Вријеме је брзо пролазило. Догађаји су се низали један за другим, па су почели и балкански ратови. Црногорска војска је у првом налету прешла Тару и ослободила погранична села. Команда, која се за тај дио фронта налазила у Стожеру, издала је наредбу да муслиманско становништво преда оружје. Млади Рушид Бахор имао је пушку. Плашио се да иде у штаб, који је био подалеко, па је пушку предао своме комшији Шору. Међутим, група православаца његових комшија и сусељана дошла је у његову кућу и тражила да им преда пушку. Узалудна су била његова увјеравања да је предао пушку своме комшији Шору. Ухватили су га и повели, наводно, у Штаб, па ће он тамо доказати ђе му је пушка. Наишли су поред Шорове куће. Он их је видио и изишао пред њих. Објаснили су му да Рушид није предао пушку и да га воде у Штаб.

- Пушка је код мене. Ево је, - показао је Шоро Рушидову пушку – а сад га пуштите.- Ми га морамо спровести у Штаб, успротивили су се.Знао је Шоро да то „водимо га у Штаб“, значи да ће га довести до прве јаруге и убити га.- Никуд ви њега нећете водити, а ако се вама иде у Штаб, ви идите, широко вам поље. Дођи, ти

Рушиде, са мном, - узео је преплашеног младића за руку и увео га у своју кућу. Послије извјесног времена кад се ситуација мало смирила, дошли су код Шора Рушид и његов отац

Бешир. Довели су и коња седленика. Шоро их је дочекао као прави комшија и пријатељ. Сјеђели су мало, а онда је Бешир рекао да су одлучили да селе у Турску. Узалудна су била сва Шорова убјеђивања да остану. Бешир је на крају рекао:

- Е, мој добри комшија, да су ми и остали као ти, никад се не бих селио. Устали су и спремили се да крену.

- А ова коњ је твој. То ти је поклон од мога Рушида. Да није тебе било онога дана, ни мој Рушид не би био жив. Никад ти се за то не можемо одужити и никада ти то нећемо заборавити – додао је Бешир.

Није помогло никакво Шорово одбијање. Бешир је рекао да је то жеља и његовог старога оца, а Ру-шидовог ђеда Деда.

Величина њиховог геста може се боље схватити када се зна да се у Турску тада путовало, или пјешке, или на коњима. А коњ којега су поклонили Шору, значио би много за бројну Беширову породицу, на њеном путу у неизвјесност. А онда се Рушид окренуо према истоку, клекнуо на кољена и почео молитву за благослов и срећу Шорове и Рашове породице. Молитва је трајала скоро пола сата. Бешир је устао. По-здравили су се и кренули.

Много година касније Шорова и Рашова породица живјела је у благостању и срећи. А њихов синовац Томо често је знао да каже:

- Вас изгледа још прати онај Рушидов благослов.Хвала вам на пажњи!Бијело Поље, 26. 11. 2011.

Веселин Н. Коњевић, публициста

91Путевима његошологије

У ЖИЛИШТУ СВИЈЕТА И КОЛИЈЕВЦИ ВЈЕЧНОСТИ ЧУО РИЈЕЧ БОЖЈУ

„Ја сам живио међу вама, али ме нијесте познали, доћи ће вријеме када ћете ме се ćећати“, потомству је поручио Његош. Одбрана пјесникове аутентичности од асимилације и атрибуције у српску духовност у дјелу заборављеног његошолога.

До највећег степена счисленија о Његошу се писало од његова доба до данас, а писати ће се и у будуће. Несумљиво као наша досадашња општа црногорска народна и културна вриједност и теко-вина, Његош ће то остати у временима која долазе са пуним признањем нових генерација и „сјајниј и чудеснији у вијекове биват дубље“.

То је уз Секулу Дрљевића, Милана Ф. Ракочевића и Савића Марковића Штедимлију уви-до њихов идејни истомишљеник Марко Петричевић, заборављени његошолог, учесник Божићњег устанка 1919. године, црногорски официр у Гаети, син црно-горских „стијешњених гора“. Године 1938. у Дубров-нику Петричевић је објавио студију „Петар Други Петровић Његош“ којом је нашао побуде у величи-ни Његоша да га као стваралачког горостаса врати Црногорцима којима треба да свијетли као неугасива луча на трновитој стази њиховог патничког улаза у своју будућност. Истовремено Петричевић га враћа из сфере редукција на оно што је у универзалну сфе-ру људског логоса која великом пјеснику и философу јесте иманентна. Рођење и развој Његоша, цјеловите креативне историјске личности великана који носи тешки терет усамљеног црногорског државног и на-родног вође у малој слободној и непокореној оази државе Црне Горе, сред пустоши Османлијама по-корених ропских народа, наставља се и довршава као оковани Прометеј и овоплаћена синтеза свих стрмљења за стварањем слободе не само словенског југа него и свијета, тог недјељивог тоталитета. За Ракочевића, Његош је оковани Прометеј, Штедимлију. Пјесник – демијург слободе, Дрљевића – интактне слободе, а за Петричевића синтеза синтезâ. Попут неколико других Његош је геније у улози „мученика овога свијета“ на растанку са којим поручује теста-ментарно потоњим својим ријечима: „Ја сам живио међу Вама, али ме нијесте познали, доћи ће вријеме када ћете ме се ćећати.“

Расправљајући о Његошу као пјеснику – фи-лософу, Петричевић диреференцира естетику као на-уку од примијењене формалне естетике.

Његош није, вели Петричевић, имитаторски

фактор из ареала формалне естетике, већ насупрот томе велики пјесник који као истински геније по Емерсону „ствара играјући се“.

Но није Његош само дух креације игром. Није само највећи словенски пјесник срца и мисли чији су поесис и философис, поетозофеме и филозо-феме чврсто срасле и једнако зреле.

Његош је како истиче др. Шварц, и цити-ра овај његошолог „пјеснички херој цјелокупне човјечанске књижевности“.

Његошева „Луча микрокозма“ за овог тумача његошологије је примарна и доминант-на креација којом поет улази у „бесмртну епоху“. Умјесто Његошевог „demonstration efecta“ на Мил-тонов „Изгубљени рај“, овај тумач великог пјесника и мислиоца доводи у корелацију са „Божанственом комедијом“ Данте Алигијерија.

У „Лучи“ Његош философ поставља питање релације природе и човјека. Философ Фран Вебер ау-тор „Књиге о Богу“ основну тријаду философије види у триаголнику Бог-натура-човјечанство, а религије у тријализму Бог-човјек-бесмртна душа, односно када говори о Хришћанској религиозности у тријалогу Отац-Син и Свети Дух. (Светом Тројству)

Његош, по Петричевићу, управља поглед у астрономске висине неба и ниже своја опажања мимо утврђених „регула“ јер „кроз мраке жедно тумарање“ не представља ништа „до погледа мраком угашена“. Ношен на крилима своје идеје пјесник-философ „пролази кроз небеса до првог жилишта и колијевке вјечности“ да би ту нашао смирење свом немирном духу чувши Творчеве ријечи „Ја сам по себи био/ бит по себи већ ништа не може/ Јер је против закона при-роде/ која печат мој на лицу носи“.

У компарацији са библијском гномом „Ја сам онај што јест“ божанство Његошево је одређено. Оно је у пуној свјетлости „пантеизам“, јер оно што јесте то је свуда у цијелој космичкој свеобухватности, па је ето и овај великан прошавши сферу музике громова угледао Оног који кроз његове стихове говори: „Који но сам океан воздушни/ Насијао сјајним острвима/ И вјенча их светим магентизмом/ Те погледом један

92другог држе“.

Прелазом на Његошев песимизам Петричевић уједно и консеквентно даје објашњење овог Његошевог пантеизма који долази у сукоб са пе-симизмом пјеснику „импутираним“ од „Његошолога“ др. Бранислава Петронијевића.

Философски Његошев излаз до у „жилиште“ стварања доводи га до спознања једног универзалног хармоничног реда ствари.

Пјесник као становник „јудоли плачев-не“ снагом и интезитетом своје „идеје“ носи со-бом овосвјетску борбу Бога и Ђавола, да би је ре-конструисао и на небу. Али борба није пореметила хармонију. С пјесником она се вратила поново на овај земни „шар“ ђе бију вјековни бој правда и тирјанство. Правда слабијег и тирјанство јачег. Јачег по снази, за којег је право само у топузу. Његов активитет у борби који је на страни слабијих као Дроктфулт у Борхесовој „Равени“, толики је, да демантује шопен-хауровски пасивни песимизам заснован на одрицању. Гранични и са ничеанским замахом до једног истин-ског надчовјека. Свјестан је да се живот манифестује само кроз борбено прожимање супротности: „Нека буде борба непрестанка/Нека буде што бити немо-же/ Нека ад прождре, покоси сатана!/ На гробљу ће изнић цвијеће/ За далеко неко покољење!“. У томе је његошевски смисао борбе и живота на земљи. Жртвом и смртношћу на нивоу јединке чоек гради бесмртност људске врсте кроз човјечанство.

Према Петричевићу „Горски вијенац“ је чисто црногорска ствар. То је црногорски нацио-нални спјев и разговор народа црногорскога. „Лаж-ни цар, Шћепан Мали“ је дјело високе и изузет-не вриједности. Њиме је пјесник ријешио питање „јачега и слабијега, правде и неправде, зла и добра“.

Петричевић заступа Дрљевићеву тезу да је Његоша изван традиције црногорског ритерства и религије немогуће оćећати и разумјети. Зато се он по-пут Дрљевића критички аргументовано обрачунава са редукованим тумачењем Његоша и неуспјешним, покушајима атрибуције овог великог мислиоца у биће и духовност других, у српско антицрногор-ство, а такође и начелом argumentum et contrario, са манипулацијама, злоупотребама и искривљеним третирањима Његошева дискурса.

Петричевић апострофира хрватског писца и учењака Даворина Трстењака за којег „Типови Гор-ског вијенца су искључиво црногорски, филозофија спјева искључиво црногорска и у њој нема ништа из-ван Његошеве родне и самородне Црне Горе“.

Петронијевић је Његоша редуковао на социјални дарвинизам тезом „Да је Његошева борба за опстанак једнака Дарвиновој борби за живот“. От-уда кривотворитељево позивање на капиталистичку

и социјалну етику. А њих како Петричевић слиједи Дрљевића, нема у Његошевој, па ни постњегошевској Црној Гори све до процеса који носе те феномене у црногорском 20. вијеку.

Његош са овим нема ништа заједничко. Он не води „конкуретику“. Борбу једне класе или гру-пе људи против друге групе „двоножаца“, већ борбу херојског Црногорског народа са циљем да „тријеби губу из торине“ као и начелну борбу принципа тежећи остварењу највиших онтолошких вриједности на-ционалне и општељудске, универзалне слободе и достојанства.

Упркос неуспјесима људског фактора, Његош челичи вољу и не склапа компромисе са „нечовјештвом“ као етичком антитезом. У грандиоз-ном и гигантском „Bellum omnium contra omnes“ који прожима и натуру и човјека, човјечанство, тоталитет, Његош истрајава да види побијеђено тирјанство па било оно репрезентовано екстериоризованом силом топуза или млетачким методама мекше манипулације комплотом, преваром, тамничарством или пак тровањем и мучењем – у свијету у којем се брука човјек са човјеком.

Тај тријумф отвара „врата раја“ и крајњег смисла животног борбеног активизма и витализма навјештајући ново доба у коме „ ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење“.

Његош као филозоф није само објашњавао свијет. Тражио је да га измијени бољим. Само так-ви могу прожети драму човјека. И унутрашњу драму у човјеку. Само такви могу прожети драму човјечанства. И по томе, по свјетскости и најдубљој духовности, Његош је у реду свјетских мисли-лаца. И по мишљењу не само Петричевића и ове његове студије већ и бројних научних, философ-ских, књижевних, преводилачких и културолошких ауторитета мондијалног значења, Његош је ствара-лац формата једног од највећих пјесника свјетске књижевности.

Трагајући за Његошем као истинским херојем мисли и срца несумљиво се запажа свјетлост тог неу-гасивог свјетионика. Свјетоника који освјетљава пут у акцију и активизам против тирјанства и хедонизо-ваног мамона над слабијим и искоришћеним.

Петричевићева студија о Његошу није вра-тила само великана Црногорског народа и нације пуној истини ослобађајући га од великосрпске хе-гемонистичке атрибуције и асимилације, него и његовом народу и Црној Гори у времену када су под оковима асимилације тражили слободу и своју бољу будућност.

Борислав Цимеша

93Ријеч Сретена Вујовића на промоцији књиге проф. др Новака Килибарде „Црногорска хроника“, Цетиње, 16. XII 2011.

Времена Мата Глушца

Ваше Блаженство, Митрополите Михаило, Даме и господо, поштоване колеге, драги

ученици!

Вечерас смо ту да промовишемо књигу др Новака Килибарде са идејом да у овом угодном послу учествују три генерације, почев од аутора преко мене као некадашњег његовог студента до мојих ученика како би покушали овој промоцији, на већ реченом нивоу од стане домаћина дати и ону димензију коју свакако залужује, едукативну, као спону са младим људима и надам се будућим настављачима изузетно тешког посла др Килибарде.

Кажем тешког, јер говорити о дјелу Новака Килибарде подразумијева улазак у просторе изузетно плодног и оригиналног стваралаштва, како на литерарном, књижевно теоријском и књижевно историјском тако и на плану полемичких студија, те оном који уважени Борисав Јовановић назива „кондензована језичка археологија“. У овом као и ранијим дјелима присутно је приповједачко мајсторство, оно које често, од за многе штурог детаља зна да направи цијелу складно урађену животну лепезу у поступку гдје се надопуњују класично и модерно и међусобно прожимају, до мјере у којој имамо утисак да присуствујемо неком древном магијском ритуалу, и оне која опет овакав поступак чини модерним и

прихватљивим за савременог човјека. Таквом утиску се није могао отети ни Душан Костић, када каже да

Килибарда, цитирам „од патрљка прошлости прави цјеловиту животну слику“.

Уредник ове књиге и писац предговора, Божидар Илијин Миличић на самом почетку каже сљедеће: Црногорска хроника, времена Мата Глушца самим својим насловом наговјештава садржај који је систематично распоређен између историје, углавном запамћене у народу, имагинације, која својом фантастиком задовољава елементе људске знатижеље за одгонетањем властитог постојања и животне судбине.“

Цијенећи речено као добар увод у даљу анализу господина Миличића, можда би требало додати и то да Килибарда по мом мишљењу у то „одгонетање“ не улази са свјесним наумом, већ по некој врсти чудновате „инерције“ која је дата ријетким људима, јер има оних који у свом раду припадају одређеним институцијама, али и оних који по свом умјетничком, научном и творачком домету сами представљају људе-институције, ненаметљиве попут Ивановићевих „Људи сјенки“. То се без резерве може казати за др Килибарду.

Рад др Килибарде бих условно подијелио у три нивоа:

- Демистификовања народне усмене књижевности и њене злоупотребе, смјештањем у историјски контекст, националромантичарских тежњи, које су нашим просторима нанијеле огромну штету како у животном тако и у умјетничком

Промоција књиге Црногорска хроника проф. Др Новака Килибарде дио је едукативног пројекта намијењеног ученицима завршних разреда основних школа, у циљу упознавања са значајним ствараоцима и њиховим дјелима, као и са Централном народном библиотеком „Ђурђе Црнојевић“, националном институцијом која чува писану културну баштину Црне Горе.

Митрополит и ђаци од којих су многи крштени у ЦПЦ

94смислу, по логици великог њемачког пјесника Гетеа, који каже: „Да би посједовао насљеђе предака, мораш га заслужити“. Ерик Хобсбаум у том смислу сматра једним од кључних задатака историчара да буде „убица митова“ , а задатак историчара књижевности је пуно сложенији јер има улогу ослобађања љепоте умјетности из погубног „загрљаја“ митоманске представе прошлости садашњости и будућности;

- Други ниво представља зналачко повлачење суптилне линије која раздваја али и на најквалитетнији начин спаја националне литературе јужнословенских народа, доказујући на тај начин тезу да умјетност по поријеклу јесте национална, препознатљива по својим специфичностима, али да као таква представља опште добро и припада човјечанству. У том контексту Килибарда јувелирски педантно третира ову проблематику, не остављајући мјеста дилемама, али ипак не затварајући се у круг самодовољности, нуди простор у коме се могу пронаћи и будући културни дјелатници, и са чијег непресушног извора се истински ствараоци могу бескрајно надахњивати, а они други лако, неповратно погубити;

- Трећи ниво је сама спона између језика и приповиједања, гдје једно из другог наизмјенично произилази, и у чему нам Килибарда нуди драгоцјено виђење могућег развоја црногорског језика кроз вријеме. У необичном споју савременог, архаичног, локалног, он мијења токове развоја и употребљивости језичког насљеђа, а да то ни у једном тренутку не дјелује као насиље над самим језиком, јер његова функција је једнако прикладна

и прошлом и савременом. Килибарда нам открива праву „језичку ризницу“ која нема само ту димензију, већ се преко ње пројектују, психолошка, етичка, етнолошка и историјска димензија, без предрасуда и заблуда чији заробљеници вољно или невољно остају многи савременици. Бројни свјетски познати писци су са поносом истицали да су „одгонетнули“ пар мање познатих ријечи, па се зато ваља осврнути и на Ријечник мање познатих ријечи“ са краја ове књиге гдје лингвиста др Аднан Чиргић наводи како је, цитирам: „објашњења неких ријечи и фраза дао сам аутор“ што на најбољи начин потврђује и лингвистички допринос црногорском језику проф. др Новака Килибарде.

Ваља напоменути да би површни аналитичар богатог Килибардиног опуса могао упасти у замку да овог аутора смјести у историјски удаљени контекст, „Времена Мата Глушца“. Међутим, он у свом приповиједању припада и прошлом и садашњем, о чему најбоље свједоче романи „Мозаик црногорске хронике“ и „Епилог црногорске хронике“. Писац често кроз своје умјетничке визије спонтано и мајсторски мијења временске токове, јер Идеја и Мисао, које попримају апсолутне димензије путују у свим смјеровима. У том случају, према мом пјесничком сензибилитету престају бити важне варљиве временске смјернице, јер се и у тзв. прошлом, садашњем, будућем прелама Свеукупност, па и тренутак, који треба тек да дође; чим га домамимо у Мисао, он постаје „будућа прошлост“ сасвим реална у умјетничкој сфери, а „пророчка“ гледано из угла свакодневице. Зато је мени лично блиска

помисао да је народни пророк Мато Глушац у једном тренутку био материјализована Идеја, која као таква једнако припада и прошлом и садашњем и будућем.

Убијеђен сам да је за овакву тему, потребно далеко више времена, од предвиђеног трајања промоције.

Но, дјела су ту а „покољења дјела суде“.

Учесници са промоције

95Из црногорске дијаспоре

ЦРНОГОРЦИ СУ ЈЕДНО, А СРБИ ДРУГОПутописно ćедочење о животу наших исељеника у далекој Аргентини.

Румени се небо над Мадариагом. Близу чувене плаже Пинамар, невелика

кућа. У њој осамдесетпетогодишња Милица Маце Мартиновић, удата Мирковић. Рођена је у Бајицама крај Цетиња, а давне, 1930. године дошла је у Арген-тину, прво, како вели, у град Санта Фе.

- Свога мужа, Блажа Мирковића, нијесам по-знавала – каже Милица. – Моја браћа су се дружила с њим и рекла су ми: „Узми га!“ Али могу ти рећи, ми смо се добро вољели!

Сјећа се Милица својих првих дана у Арген-тини, далеко од Црне Горе, од завичаја.

- Тридесте је била велика криза овђен. Ар-гентинци сиромашни; видим ђе дијете спава под чапром од говечета, разапетом на четири коца. То је било овђен на Мадариагу 1930. године – вели Ми-лица. - Само, право да ти речем, није да се фалим, Црногорци нијесу гладовали. Ја кад сам дошла није било Црногорца који је имао кућу, земљу, али, Богу фала, мало по мало, данас имају и куће и живо; имају свега! И све на лопату и шегу. Радили су Црногорци у гору; ćекли су дрво. Требали су да окопају свуђ около, да изгоре оне гране, да остане поље чисто и потље су

почели да сију. Само око Мадариаге живјело је преко четири стотине Црногораца; па се одило на руметин да се бере, јер се сијало толико силе. Овђен смо по педесет ектарија кртоле сијали, а свака ектарија има шест рала земље. Једна ектарија давала је стотину врећа кртоле! Овђен се говори: као Црногорац. Сваке године се на четрнаестог јануара купимо. То је Нова година црногорска. Срби су једно, а ми, Црногорци, друго! Поп је ријетко долазио из Буенос Аиреса, па би смо одједном скупили по тридесеторо ђеце да се кршћавају... Први пут кад сам посјетила стари крај ишла сам вапором; било нас је пет женских, баш фино смо прошли...

Човјечна је Црногорка Милица. Прича о Црногорцима; сачували су свој језик, обичаје, морал.

- Нећете чути за Црногорца да је неког по-крао; зато нијесу дошли до великог богатства јер су чували образ. - каже Милица. – Зато ти вељу, ми овђен ако се ко разболи, ето сви Црногорци тамо; ако се ко ожени, ето сви тамо...

Показује ми пространо двориште. - Ми направљамо овђен зеље... Ми прављамо

као тамо – вели Милица. – Ми овђен стављамо маст

“Ми смо Црногорци, не дамо се”: Милица Мирковић, Иунице Јовановић, Босиљка Клисић и Будислав Јовановић

96у ламе и дура нам до љета... А, имам једно пипле; хоћемо да га уфатимо и убијемо; не да се; припне се на дрво...

И остаде љупка кућица близу чувене плаже Пинамар, црногорска, у Аргентини, далекој, а тако блиској.

Мадариага слави Његоша

Капље ноћ латиноамеричка; а мјесец, огро-ман, израња из непрегледне аргентинске равнице.

Босиљка Клисић рођена је у Мадариаги. Прича ми кад је била код љекара, а он је пита како јој је име.

„Босиљка“ – рече као из пушке стасита Босе.„Ма, не питам за презиме, него за име“,

зачуђено ће љекар.- Ми овђен ијемо овога меса аргентинског,

чувеног, али кад набавимо црногорску пршуту, мно-го народа дође на то јело – каже Босе. – Овђен има Шпањола, Италијана, Либанеза... Црногорци су вео-ма омиљени. Овђен кад је била криза, многи нијесу могли да се укопају, као да их је стрефила она црно-горска клетва „гроба ни укопа немао“. Али нема Црногорца који нема лијеп споменик. Сви кажу: тре-ба се угледати на Црногорце. То се, одоле са Мада-риаге, добро види... Састајемо се за Нову годину, 14.

јануара. Ми смо Црногорци, не дамо се!У препуним просторијама Друштва Његош

у Мадариаги, основаног 1936. године, говорио сам о Његошу и Црној Гори, наглашавајући да са Његошем и преко његових идеја судјелујемо у свим крупним природним и друштвеним збивањима. У Његошевом дјелу сачувана је прошлост црногорског народа и то на начин који указује на њен високоморални и вриједносни смисао.

Људско чињење кроз историју у тешким околностима, учинило је Црну Гору познатом у свијету, јер је црногорски народ, увијек сукобљен са бројним агресорима, показао да је историјски спосо-бан да досегне слободу као своју основну сврху...

Излагање сам завршио старим црногорским благословом: Траг ви се људима китио/ Чојство ви напредовало/ Куђ гођ одили – срећу наодили/ Људски живот живјели!

Проломио се аплауз; честитка Пека Јовановића и Васа Јанковића, градоначелника Мада-риаге, предсједника Друштва Његош које има близу двјеста чланова, углавном треће генерације црно-горских досељеника. Чланови су Црногорци, а, како Васо рече, „има и понеки Далматинац“.

Васо Јанковић рођен је у Мадариаги. Његов отац, Никола Јанковић, дошао је из родне Бобије у Аргентину 1929. године.

Један од предсједника Његоша био је и Никола Клисић који је 1927. из Лимљана дошао у Јужну Америку; упамћен као велики пре-галац.

А када сам се враћао у четири стотине километара удаљени Бу-енос Аирес, у аутомобил ускочи Пеко Јовановић. „Само да се“, како рече, „мало испричамо“. Пита о свему, интересује се за све; за Црну Гору; да уга-си носталгијом запаљену душу своју.

Слободан Вуковић(Из рукописа

књиге путописа „У подножју Кордиљера“)

Васо Јанковић, градоначелник Мадариаге, поријеклом из Бобије

97

У оквиру манифестације „ДАНИ ЗАШТИТЕ АУДИОВИЗУЕЛНОГ НАСЛЕЂА“ у организацији Кинотеке Македоније у Скопљу 29.10.2011 одржана је пројекција филма „Нема васкрса без смрти“ ре-жисера Едоарда Банцивења и сценаристе Владими-ра Поповића којим је црногор-ска Кинотека гостовала на овој манифестацији. Ради се о првом црногорском филму, а његов сценарист и корежисер Влади-мир Поповић је филм снимио као министар у Влади Црне Гори тренутно у емиграцији у Италији. Овим филмом тадашњи емигрант исказао је свој став и жељу да његов сан о независној и сувереној Црној Гори без обзира на тадашње тренутно стање мора да буде остварен.

На пројекцији филма у Сали македонске Кинотеке го-ворио је директор црногорске Кинотеке г-дин Бранко Балетић. Прије пројекција делегација црногорске Кинотеке коју су сачињавали директор Бранко Балетић и уредник програма Андро Мартиновић са својим домаћином представником македонске Кино-теке Дарком Башевским посјетила је ЗЦГМ и покло-нила два документарна филма чији сценарист је члан

ЗЦГМ Драган Николић. Такође, ово је била прили-ка да г-дин Балетић уручи ДВД снимка посљедњег интервјуа Драгана Николића датом Сателитском Програму Црне Горе почетком 2006 године.

Ово је прилика да се јавно захвалимо

црногорској Кинотеци и САТ Црне Горе који су нам по ко зна који пут изашли у сусрет.

Скопје, 31.10.2011Ивана Јоксимовић

ПРВИ ЦРНОГОРСКИ ФИЛМ У СКОПЉУ

ФОРМИРАН ОГРАНАК МАТИЦЕ ЦРНОГОРСКЕ У МАКЕДОНИЈИДана 02.11.2011 године у

Скопљу у просторијама ЗЦГМ фор-миран је огранак Матице црногорске у оквиру Заједнице црногораца у РМ. У име Матице црногорске овом догађају присуствовали су предсједник Мати-це црногорске Бранко Бањевић и члан управног одбора Новица Самарџић.

Акламацијом су присутни чла-нови предсједништву донијели одлу-

98

На позив градоначелника Македонског Бро-да Милосима Војневског дана 19.11.2011 године делегација ЗЦГМ у саставу Владимир Ракочевић, Душан Ивановић и Мирољуб Орландић посјетила Македонски Брод и узела учешћа у манифестацији “Костенијада 2011”.

Специјални гости Македонског Брода били су предсједник М.З Црмница С.О. Бар Ђуро Марковић, представница туристичке организације Бара Сара Јовићевић као и КУД “Јединство” из Бара на челу са Вјером Ковачевић.

Поред учешћа у дефилеу КУД “Јединство” је приредио два концерта од којих је један одржан на централном градском тргу за грађане Македон-ског Брода и госте, са својим репертоаром игара из Црмнице и Мркојевића.

Присутнима се посебном ријечју обратио г-дин Марковић, док је г-ђица Јовићевић говорила о туристичкој понуди Бара и Скадарског језера. На позив организатора скупу се обратио и предсједник ЗЦГМ Мирољуб Орландић, који је посебно истакао важност братимљења општине Македонски Брод и М.З. Црмница као један од основних начина очувања традиционално добрих односа између македонског и црногорског народа.

Градоначелник Македонског Брода са својим сарадницима приредио је свечани ручак за делегацију ЗЦГМ на којем су размијењење здравице и договоре-на посјета нашој заједници.

Скопје, 21.11.2011Ивана Јоксимовић

ку којом се формира огранак Матице црногорске у оквиру ЗЦГМ и за предсједницу огранка изабрали Тању Вујисић, а за секретара Слободана Петровића док су у чланство огранка приступили: Валентина Дрекаловић, Бранко Јакшић, Радосав Рајо Марковић, Ненад Вујадиновић, Бранко Горгевски и Мирко Вујисић.

Ово је била прилика да предсједник Мати-це поклони прво фототипско издање Љетописа попа Дукљанина које је издала Матица црногорска.

Скопје, 02.11.2011Ивана Јоксимовић

КОСТЕНИЈАДА У МАКЕДОНСКОМ БРОДУ

99ЦРНОГОРСКО – СРПСКО, БОСАНСКО, ХРВАТСКО

ДЕСТРУИРАЊЕ ПРАВНЕ ДРЖАВЕ - УСТАВАПише: Милорад Мињо Ражнатовић

Језичка грозница која је тресла Црну Гору у два врела љетња мјесеца (јул и август) била је таквог интензитета да би се, у њеном описивању, комотно могла употријебити реторика из Комунистичког ма-нифеста Маркса и Енгелса – баук кружи Црном Го-ром – баук црногорског језика. Против овог баука, уједињеним снагама, хајкали су заједно, ваздакадњи оспораватељи укупног црногорског бића - српске антидржавне странке у Црној Гори и њихови тра-банти из НВО сектора, ПЗП која себе представља црногорском партијом и један број медија на челу са таблоидом Вијести и „интелектуалним“ кругом окупљеним око њега. У тој хајци су предњачили субјекти са „црногорским“ предзнаком. Мислећи ваљда да ће - због „заслуга“ које им припадају у вртању црногорске државности - њихов глас бити ауторитативнији и дјелотворнији. Но, сви су изгле-ди да су себе прецијенили, а грађане потцијенили, јер их они сваким даном све јасније препознају као субјекте чија је дубина црногорске темељености, пропорционална дубини тоболца који им може га-рантовати материјалну корист. Тако је било и прили-ком оснивања поменутог таблоида, као и приликом усвајања Устава Црне Горе. Сада су тоболци неких из окружења дубљи па су и њихови интереси окре-нути према њима. Зато су, надомјешатајући недоста-так аргумената жестином политичке реторике, кроз уста „лидера“ поменуте странке и из пера колумни-ста и политичких аналитичара именованог таблои-да, изашле најгрубље, најприземније, најбезочније и најнеистинитије оцјене о црногорском језику. Као да су шћели потврдити мисао Паула Коеља из „Алхеми-чара“ да „Није зло што улази у човекова уста, него је зло оно што из њих излази.“. Признајући му само име, а оспоравајући му аутохтоност и језичку осо-битост, и приписујући му архаичност, дијалектизам, локализам и провинцијализам, заправо су покушали угушити његово онтолошко својство. Јер, ако он не егзистира као биће у којем пребива битак подарујући му своју бићевност, своју животност, односно ако нема своју садржајну пуноћу, може функционисати само као „празна љуштура“ која је склона трулежи и брзом нестанку. У ниподаштавању и понижавању његове норме као подлогу за „стручно и компетент-но“ разматрање овог питања, послужиле су бабе и ђедови ових „лингвистичких ауторитета“. Тако „ли-дер“ ПЗП „призна“ да говори црногорским језиком,

али да овим „ непознатим новим црногорским језиком није говорила ни његова баба“. Ако би овај, однедав-но и „лингвистички стручњак“, пажљивије саслушао самог себе, јасно би закључио да ни његов говор није црногорски, већ нека мјешавина екавско-ијекавског изговора српског језика, а камоли језик његове бабе који је формиран у другом времену и другачијем државном оквиру. До тих крајева, због њиховог кас-ног припајања Црној Гори, тешко је допирао црно-горски аутохтони језик, као што с муком и дан данас допиру вриједности црногорског државног и духов-ног бића. Други „језички стручњак“, и партијски друг овог првог, којем у Америци „измјерише“ памет, а који, узгред речено, у скупштинским дискусијама не може „потрефити“ два падежа ни на црногорском ни на српском језику, устврди да „говори црногор-ском варијантом српског језика, а ко не говори тим језиком тај је неписмен“. Овај исказ не би био толико значајан јер долази из политичке и духовне „барушти-не“ странке која је свој морални и политички креди-билитет урушила предреферендумским лобирањем у Америци против одржавања референдума о неза-висности, непозивањем својег чланства да гласа за вртање црногорске државности, као и најновијим сврставањем у четничку коалицију потчињавајући се четничком војводи, да нехотице не открива њихове праве намјере. Њима придјев „црногорски“ служи само као маска испод које ће касније бити лакше „угурати“ српски садржај. Схватићемо то уколико загребемо испод површине и уђемо у дубљу логич-ку анализу овог исказа, која ће показати да он није усмјерен само на негирање аутохтоности црногор-ског језичког бића, већ негирање и црногорског на-рода, црногорске нације и државе, по чему је и језик добио своје име. У овом контексту, тек илустрације ради, заслужују помена небулозе и примитивизам једног „шеширџије“, повременог колумнисте у свом таблоиду - који богами није могао ни чути ни на-учити црногорски аутохтони језик, јер у његовом родном крају њиме се не збори. Мјера сазнајности овог „мудраца“ може се цијенити по многим „би-серима“ разасутим у својим колумнама као што је онај о „козачком удружењу језичких интелектуалних атамана“, или по овом најновијем којим црногорски језик и његове вишевјековне аутохтоне особитости, назива „новоговором“. Међутим најинтересантнији и „најубојитији“ му је онај који Хераклитово учење

100о вјечном току и сталности промјена, ни кривом ни дужном, приписа Марксу.

Да апсурд буде потпун, потрудиле су се и три професорице на катедри за Црногорски језик Фило-зофског факултета у Никшићу, које под шињелом својих научних звања дадоше прилог овом ненауч-ном хајкању. У том српском митоманском заносу и политичкој зајапурености, показујући на тај начин да „Свет паланке постоји само у духу; сам дух па-ланке је једна апсолутна паланка, за којом заостаје свака стварност паланке.“ (Р. Константиновић „Философија паланке“ Откровење 2004. год., стр. 6), те да на овај дух нијесу имуни ни професори уни-верзитета, ове професорице поред већ изнешених неутемељених негаторских оцјена, изнијеше и неке нове, којима официјелну језичку политику окарак-терисаше екстремно националистичком и расистич-ком. Јавном кампањом против актуелних језичких рјешења, у покушају да оспоре оно што је аутохто-ност црногорског језичког бића, оне су заправо по-казале да не поштују и не воле језик који предају. А, „језик је као кућа. Сваки човјек се у свом језику осјећа као у својој кући... Не вољети га значило би бити несрећан као безумник којем је омрзнула своја кућа“ (Пјерпаоло Грецо-италијански писац и профе-сор орјенталне филозофије у интервјуу „Побједи“). Не поштујући црногорски језик оне заправо не поштују Устав, законска и подзаконска аката из ове области (Правопис и Граматику), ниподаштавајући на тај начин, као и сви вељесрпски националисти, државу у којој живе. Мада, се није могло ни очеки-вати другачије понашање ових професорица ако се зна да једна од њих говори чистим српским језиком, дакле екавског изговора, не трудећи се да свој језик примјери називу катедре на којој је професорица, док је друга, до скора, а можда је још увијек, у одбору за стандардизацију српског језика САНУ. Ова трећа, мање експонирана у јавности, изјави да је, када је у питању назив језика, ово најреалније рјешење, мада каже могао се звати и црногорско-српски, те да су она и један црногорски књижевник још 2003. годи-не предлагали да се језик зове црногорско-српски или обратно. Овој професорици, сви су изгледи, вријеме је стало прије осам година! Њеној мисаоно-сти страно је општеприхваћено учење Хераклита о вјечном току и сталности промјена! Оваква анахро-на промишљања неспојива су са академским звањем професора универзитета. Зар је потребно ову про-фесорицу подćећати да је те године, на коју се она позива, уставни назив језика био српски ијекавског изговора, да је послије три године Црна Гора на ре-ферендуму врнула своју државност, а годину након тога донијела Устав који прописује да је у Црној Гори црногорски службени језик. Али то њој ништа не

значи. Оће ова „професорица црногорског језика“, по сваку цијену, да у назив језика „угура“ и придјев српски.

Овакво стање свијести је плод скоро двовјековне запуштености и „загађености“ црно-горског духовног простора. Црна Гора је, дијелом због немања сопственог научног кадра, а највећим дијелом због немарности и потцјењивања културо-лошког утицаја на формирање самобитности наро-да и нације, пристајала на разноразне договоре који су склапани без њеног учешћа, а били су штетни по даљи развој црногорског државног и духовног бића. Тако је и њен пристанак „баштињења“ језичких норми Бечког и Новосадског договора, уствари пристајање, слободно се може рећи, на „туђи“ језик. Иако је у тој заједничкој језичкој норми инкорпори-ран и дио аутохтоног црногорског језичког насљеђа – ијекавица, његов највећи дио је проглашен анахро-ним, руралним, локалним итд., тако да није ни могао наћи мјесто у Караџићевој и Белићевој језичкој нор-мативистици. Све до доношења новог црногорског Правописа није било могуће да општецрногорски фонеми (гласови), настали јекавским јотовањем (Ђ и Ћ), угледају „свјетлост дана“. Таква језичка поли-тика, која је „забранила“ коришћење јотованих об-лика ријечи (ђед, прађед, ђевојка, ђеца, овђе, ћерати, поћера, лећети итд.), довела је до тога да се службена кореспонденција и школска настава – ни у писаној ни у говорној форми, није могла обављати језиком којим су се Црногорци одвајкада служили. Да не говоримо о два фонема, која су се, и поред њиховог „ишћеривања“ из азбуке и абецеде, снажно одржа-ла у говорној употреби на цјелокупном простору Црне Горе, и као такви, новим црногорским Право-писом преточени су у два нова графема (слова) ć и ź. Ове карактеристичне црногорске фонеме, до сада није било могуће користити нити у слободној писаној кореспонденцији, нити у књижевној форми. Без њих су многи црногорски топоними изгубили могућност писаног изражавања као што су: Ćенокос, Ćениште, Паćи до, Паćа главица и тд. Уставним именовањем црногорског језика и доношењем пра-вописних рјешења, вратили смо у живот оно што је вјековима било осуђено на „илегалу“. Вратили смо достојанство, језику, држави, нацији и народу који се њиме служи.

Но не лежи враже, изгледа да је Црној Гори историјски усуд да направи један корак напријед, а два назад. Мада, мора се признати да овог пута то нијесу два већ пола корака, али ако се крене овом непринципијелном компромисерском путањом доћи ћемо и до два, тако жељно исчекивана од стране опозиције (у) Црној Гори. То се не би могло десити да је њена власт свјесна колики је значај именовања

101наставног предмета уставним именом језика по даљи процес његовог истинског прихватања, посеб-но од стране младих генерација, и да је свим својим бићем привржена правној држави и поштовању правног поретка, као и духовним и идентитетским вриједностима, које су услов опстанка црногор-ске нације, народа и државе. Да је тих вриједности свјесна онемогућила би ванинституционално-не-легитимно мијењање законских и уставних норми. Не би подлегла притисцима и уцјенама горе поме-нутих субјеката и појединаца, који су с једне стране били усмјерени на заустављање црногорског еволу-тивног духовног процеса и враћања точка историје на предреферендумски период, а с друге стране, да покажу да се црногорска власт не потчињава праву, односно Уставу, законима и подзаконским актима, које је она креирала и које је дужна најенергичније бранити и онемогућити њихово деструирање. На-жалост, опозиција (у) Црној Гори је у свом науму успјела. Пристајући тако, да због добијања дату-ма преговора са ЕУ, попушти ултиматумима и при-хвати промјену назива наставног предмета у шко-лама, коалиција на власти је заправо пристала на заустављање процеса црногорске еманципације и на нелегално и нелигитимно деструирање црногорског Устава. Треба ли овом приликом подćећати црногор-ску власт на Сократове ријечи које је изговорио при-ликом суђења и касније када га је Критон наговарао на бјекство из затвора, да „није неправда слушати државне законе него је неправда силом их обарати“ (Платон - „Одбрана Сократова“ и „Критон“). Или на примјер Македоније која, чувајући своје државно достојанство и не пристајући на ултиматуме Грчке и ЕУ везано за промјену њеног имена, већ дуже година одлаже своје напредовање ка ЕУ.

Трулим компромисерством којем је кумовала коалиција на власти, не само да је страдао Устав, већ је њиме направљена велика неправда аутохтоном Ал-банском народу у Црној Гори који јој је традиционал-но лојалан, и који је дао свој немјерљиви допринос вртању црногорске државности. И на овом примјеру се потврђује да је профитабилније бити негатор Црне Горе него искрени приврженик њеног бића. Иако је парламентарна опозиција (у) Црној Гори (СНП, Нова и ПЗП) били априори против уграђивања њихових захтјева у Закон о избору одборника и посланика, коалиција на власти, да је имала воље, нашла би на-чин и средстава да изађе у сусрет њиховим, рекао бих скромним захтјевима, који нијесу били штетни ни по Устав, нити по црногорске државне интересе. Одбијањем ових захтјева, бојати се, направљена је велика и ненадокнадива штета у погледу повјерења Албанаца у Црну Гору и њене друштвене снаге. Мада би и поједини лидери албанских политичких партија,

који су једно вријеме здушно сарађивали са парла-ментарним антидржавним странкама у Црној Гори, могли узвући поуку из овог примјера.

Не чуди што је на овакво компромисерство и ултиматум пристала ДПС, у чијим је редовима, поред оних искрених приврженика црногорске државности и њених идентитетских вриједности, један значајан број чланова интересно везаних за ову партију, који не виде даље од своје користи. О томе најилустративније говоре резултати потоњег пописа на којем је, захваљујући највећим дијелом овој ДПС интересној групацији, која не схватајући или не желећи да схва-ти, да је црногорски језик бит црногорске нације, ис-казана једна доста велика разлика између процента оних који су се изјаснили да припадају црногорској нацији и процента оних који говоре црногорским језиком. Међутим, није природно, нити је досад било својствено СДП као државотворној партији од свог оснивања да, пристајући на Лукшићев Споразум са опозицијом којим се дефинише наставни назив језика; црногорски – српски, босански, хрватски, за-право свјесно пристане на ову антиуставну, антид-ржавну и по црногорско духовно и културолошко биће погубну одлуку. Јер је као дан јасно, ако не свима а оно бар јесте писменијој популацији црногорских грађана, да цртица која раздваја службени и језике у службеној употреби није интерпукцијски знак који их хијерархијски вреднује, већ знак који их ставља у исту раван. Ова заједничка језичка „идила“ је допринијела да се, досад претежно супростављени политички језик предćедника Скупштине, Ранка Кривокапића који каза да је овом нормом „Устав одбрањен“, и предćедника државе Филипа Вујановића, који поручи грађанима „да је све по Уставу“, преточи у политич-ко и језичко јединство. Нека је са срећом помирење! А колики је правни легитимитет ових рјешења го-воре накнадне изјаве двојице коалиционих челника (Р. Коњевића и М. Вуковића), као одговор на нове захтјеве четничке коалиције око промјене Устава у дијелу који се односи на језик, заставу и химну, који углас кажу да више уступака неће бити, те да је ово посљедњи који је урађен због добијања датума пре-говора са ЕУ, односно даљих европских интеграција.

Када је ријеч о језичком и политичком јединству два предćедника треба упозорити да, као што је сваки савез и прихватање рјешења антидржав-них странака штетно по Црну Гору, тако је и свако „помирење“ са политичким ставовима предćедника Вујановића, па макар било оно језичког карактера, по-губно за укупне црногорске интересе. Недостојност којом овај „државник“ у континуитету обавља ову узвишену функцију показује свакодневно. Потврду томе можемо наћи и у најновијим примјерима који се односе на: лобирање за неуставну измјену име-

102на језика у школама; оправдавање не интонирања црногорске химне на свечаним ćедницама скупшти-на општина у којима је на власт опозиција, као и његов најновији доживљај задња два стиха химне, која су узгред речено, најузвишенија ода црногор-ском родољубљу; манипулације везане за канонско устројство Митрополије црногорско-приморске; оправдавање Амфилохијевих непочинстава у току рата на овим просторима, као и његове антидржав-не дјелатности у Црној Гори, те вријеђања црногор-ске нације, негирајући је и називајући Црногорце Ђиласовим копиладима и комунистичким накотом, итд. О томе ни једне ријечи осуде!!! Али нађе за сходно, додворавајући се вељесрпским политичким партијама и СПЦ у Црној Гори, да се грубо обрачу-нава са искреним црногорским патриотама, истим оним који му омогућише да ćедне у предćедничку фотељу независне црногорске државе, називајући их црногорским екстремним националистима и шо-винистима, не објашњавајући коју то нацију, народ и вјеру ови „шовинисти“ вријеђају, мрзе и не признају. Са онима који су деведесетих година чинили црно-горски антиратни покрет и стали на браник црногор-ске мултинациналности, мултиконфесоиналности и мултикултуралности, који су стајући у одбрану ових вриједности стали у одбрану части, образа и достојанства Црне Горе, чувајући на тај начин наду у вртање њене државности и независности. За те часне намјере и чињења ови антиратни активисти и црно-горски патриоте, од овог истог Филипа Вујановића и његових сљедбеника, који су деведесетих годи-на здушно спроводили шовинистички вељесрпски пројекат, добише тих година епитет усташа, што је исти садржај а ново паковање. На овај начин он посредно шаље поруку и заговорницима црногор-ског идентитета и црногорских вриједности из своје партије (Милу Ђукановићу, Мишку Вуковићу, Мила-ну Роћену, па и Игору Лукшићу који још увијек тражи себе разапет између својих амбиција и искрене при-падности црногорском идентитету и вриједностима, итд.), који су много оштрији критичари вељесрпског национализма него било ко од учесника антиратног покрета из деведесетих година, да неће без жестоког отпора доћи до заокружење црногорског културног и духовног бића, и његовог идентитета, како је то најавио предćедник ДПС Мило Ђукановић. Овакви ставови, јасно га приближавају идеологији војводе Мандића, који по узору на Србију, тражећи подизање споменика Дражи Михаиловићу, тражи ревидирање историје и изједначавање антифашиста и фашиста. Предćедник Вујановић на ове захтјеве не реагује , али брине за антифашистичко „здравље“ грађана Црне Горе на које могу утицати два стиха црногорске хим-не. Не реагује зато што зна да му више нема пута међу

црногорским гласачима. Зато се враћа својој никад потиснутој, страственој љубави - српству и српским партијама, надајући се да ће му оне узвратити истом мјером. Занаго им је, досадашњим подражавањем њихових антидржавних работа, мирита, и то добро, да га здушно пригрле!!!

У контексту ових дешавања поставља се питање, каква је разлика између непоштовања држа-ве њених идентитетских вриједности од стране опозиције (у) Црној Гори и овог нелегалног и неле-гитимног деструирања Устава од стране готово свих странака у парламенту? Каква је разлика између оног буквалног цијепања Устава у Скупштини Црне Горе, од стране једног посланика и овог најновијег у чијем су „цијепању“ учествовале и партије које су биле његови креатори? Мишљења сам да је ово мно-го тежи облик, јер се онај први може третирати као изоловани политички инцидент, а овај потоњи као стање „тешког политичког обољења“ које производи политичку свијест у којој политичке партије функ-ционишу као над уставни и над законски субјекти. Партије су све а Устав и закони ништа!!! Тиме се успоставља један партитократски систем, који је, овог пута наишао и на снажну подршку медија табло-идног карактера и интелектуалног круга окупљеног око њих, који су управо оштри критичари оваквих појава и „непоколебљиви борци“ на успостављању правне државе. На овом примјеру се показало да је њихова „принципијелност“, заправо, зависи од њихових политичких интереса. У свијетлу изнесених чињеница, које доста убједљиво говоре о томе да жи-вимо у таквом политичком миљеу у којем су парла-ментарне политичке партије спремне да, користећи своју моћ, а под изговором смиривања политичких напетости, крше или подржавају кршење Устава и закона, поставља се питање да ли смо као држава и друштво уопште спремни да слиједимо европске вриједности и као такви завриједимо статус члана у ЕУ? Ово политичко, па могло би се рећи и друшт-вено антиуставно једногласје, које је прошло и без значајнијих реакција од стране друштвених субјеката црногорске провенијенције, не оставља много опти-мизма да ће иницијатива (уколико је процесуирана) Матице црногорске о заштити имена и смисла црно-горског језика пред Уставним судом, наићи на његову позитивну реакцију. Јер, нереално је очекивати да ће при оваквом једногласју, Уставни суд исказати по-требан ниво свијести о нужности санкционисања неуставног понашања које удара на један од носећих стубова црногорске државности, те имати тај степен самосталности којим би се потро овај антиуставни општеприхваћени консензус.

Посматрајући најновија дешавања кроз призму понашања коалиције на власти, која је ис-

103казала спремност да на штету црногорских инте-реса и црногорског правног система, прави уступ-ке око питања која су децидно нормирана Уставом, поставља се логично питање: како ће она, хоће ли и кад, приступити рјешавању оних питања која немају уставну снагу, а која су од пресудног значаја за еволуцију црногорског духовног бића, као што је рјешавање питања ЦПЦ? Бојати се да ова најновија дешавања око црногорског језика, најаве премијера Лукшића о склапању споразума са Црногорском митрополијом СПЦ, по угледу на склопљени спо-разум са Католичком црквом, те притисак највећих државних званичника (Лукшића и Вујановића) да се Митрополији црногорско-приморској да већи степен самосталности, сугеришу да не можемо бити опти-мисти у погледу повољног одвијања процеса везаних за афирмацију црногорских аутентичних интереса и црногорске духовности, односно да ће се приступи-ти озбиљном рјешавању статуса ЦПЦ и враћања јој опљачканих добара. Сва је прилика да поменути зва-ничници, а могуће и ДПС у цјелини, покушава успо-ставити неку нову анационалну православну цркву у Црној Гори чију би основу чињела МПЦ Српске пра-вославне цркве, што би био незабиљежен примјер у православном свијету. С друге стране, у црногорско духовно и национално биће био би „убризган вирус“ који би га изнутра разарао. Немогућа би била мисија на „превредновању свих вриједности“ Митрополије црногорско-приморске, односно њеног одрицања од досадашњих вељесрпских светосавских духовних назора, „окајавања гријехова“ и спирања прљавштине која је „таложена“ ратно-хушкачком пропагандом и благосиљњем ратних злочинаца и злочина које су ови направили на простору бивше Југославије. Због, тога би било вријеме да се црногорска држава, окрене својој цркви, која је утемељена у црногорској држа-ви и њеним вриједностима. Да се онај дио власти од којег фактички зависи њен „пуни живот“ (ДПС), ока-не приче о канонском устројству јер то није њихов посао, већ по узору на Македонију, призна је као незаобилазног партнера и црногорску институцију чија је духовна мисија од непроцјењивог значаја на изградњи свијести о црногорској самосвојности и вриједностима које она са собом носи. У супрот-ном, црногорско културолошко и национално биће неће „дисати пуним плућима“, а борба Црногораца за „чист ваздух“ који ће им омогућити заокруживање свог културолошког, духовног и националног бића, отећи ће се у недоглед.

Црна Гора јесте и данас, као што је била и у прошлости, суочена са јаким притиском званичног Бе-ограда, који преко својих сателита (српских партија, НВО и СПЦ) жели да је, у државном смислу унизи и идентитетски уништи. Најновији примјер тужбе

против Црне Горе Српске православне цркве Европ-ском суду за људска права у Стразбуру због повраћаја имовине, те прикључења тој тужби државе Србије, довољно јасно говори о намјерама српске државе и о улози коју, у Црној Гори нерегистрована, дакле и нелегалана, СПЦ има у остварењу вељесрпског хеге-монистичког пројекта. Међутим, нијесу сви „пробле-ми Црне Горе изван Црне Горе“, како своју искрену забринутост за њену даљу судбину, желе предста-вити поједини црногорски интелектуалци – патрио-те, па и одређени кругови политичара из владајуће коалиције. Проблеми Црне Горе у највећој мјери су плод трулог компромисерства, неодлучности, помањкања државничке чврстине и енергичности њене власти у примјени закона, санкционисања не-законитости у раду свих појединаца и институција, недозвољавању нелегалног дјеловања – без дозволе државе, било којој институцији, макар се она зва-ла и СПЦ, те непоколебљивости државних органа да бескомпромисно стане у заштиту црногорских државних, националних, духовних и идентитетских вриједности. Докле гођ црногорска власт не буде чврста у опредјељењу да наведена питања ријешава брзо и ефикасно, остаће велики простор у којем је могуће умножавање незаконитости по разним ос-новама, негирање црногорске државности, нације, цркве, језика и државних симбола, што би дове-ло до наставка асимилације Црногораца, а то би, објективно говорећи, било оптерећујућа за укупне друштвене односе, и знатно успорило рјешавање еко-номских, социјалних и осталих питања која тангирају црногорску друштвену сцену.

104Вукашин Спасојев Драшковић (87), зеленаш(разговор обављен у његовом стану у Котору, 12. 10. 2011. године)

ЦРНА ГОРА ЈЕ ЗА МЕНЕ СВЕТИЊА!- Ја сам Вукашин Спасојев Драшковић. Рођен

сам 8. маја 1925. године, на Чеву. Колико је било вас ђеце у породици?- Било нас је шесторо ђеце. Имао сам једног

брата и четири сестре. Чиме вам се отац бавио?- Отац ми је био официр црногорски, потом

је отишао у Гаету. Тамо је добио чин поручника. Отац вам је, дакле, био зеленаш?Јесте. Био је до краја зеленаш. Је ли учествовао у Божићном устанку?- Јесте. Дошао је са Крстом Поповићем из

Гаете у Црну Гору и учествовао у новом устанку. Борио се у Катунској нахији. Био је са Крстом и са многим другим тадашњим зеленашима.

Када је Спасоје поново отишао за Италију?- Отишао је 21-ве године, кад је већ видио да

је пропао устанак. Одмах након тога, сви комити у Италији су демобилисани. Мој отац се био јавио да са једном групом иде за Русију, јер су сви комити мо-рали тада напуштити Италију. Крсто Поповић је тада пошао за Аргентину. Талијани су, тобош, ту групу, у којој је био и мој отац, упутили бродом за Русију. И они су мислили да иду за Русију, све док нијесу

виђели да њихов брод упловљава у барску луку. Тада су виђели да су их Талијани преварили! Предали су се србијанским властима, које су биле у Црној Гори, јер им другог излаза није било.

Шта им је власт урадила?- Разоружала их је, помиловала и пуштила

кућама - уз претходно обећање комита да ће поштова-ти ту нову, србијанску власт у Црној Гори. Србијанске власти у Црној Гори прогласиле су општу амнестију свим комитима, уз услов да ови положе заклетву да ће бити лојални њиховој власти.

Гдје је ваш отац, Спасоје, након тога по-шао?

- Пошао је на Чево и тамо озидао кућу. Има-ли смо двије куће, у једној је живио стриц Ђуро, он је био комитски капетан. Погинуо је приликом на-пада комита на Цетиње, на Бадњи дан, јануара 1919. године, кад је почео Божићни устанак. Ђуро је био комитски вођа, предводио је комите који су напа-ли Цетиње. Преко 100 комита је изгинуло тада око Цетиња, јер је била лоша координација међу њима. Нијесу се били усагласили међу собом око почетка напада - неки су напали, неки нијесу. Након пораза на Цетињу, неки комити су се вратили кућама, неки разбјежали у шуму.

Је ли још неко од ваших ближих рођака био у Гаети?

- Јесте. Било је још мојих рођака - Драшковића, Чевљана, који су били у Гаети. Моји рођаци су фактички сви били зеленаши. Био је зеле-наш Марко Новаков и Алекса Новаков, они су били комите. Стојан Поповић, командант србијанског одреда на Чеву, који је гањао комите, говорио је за Марка Новакова, а Марко је имао велико стопало, пола метра: „то је Марко Новаков туда прошао и га-зио снијег“.

Шта вам је било са оцем, када се вратио на Чево? Чиме се бавио?

- Бавио се земљорадњом и трговином. Купо-вао је стоку у Никшић и продавао је у Котор. Умро је 58-ме године. Никад није престајао бити зеленаш! Између два рата био је чувар кутије Секуле Дрљевића.

Је ли учествовао на Петровданском сабо-ру 1941. на Цетињу?

- Није. Није био ни позван, као што многи зеленаши и Катуњани нијесу позвани. Није ни Крсто Поповић позван. Крсто се није сагласио са тим про-гласом о стварању независне Црне Горе под окриљем Талијана.

Је ли Спасоје учествовао у

105Тринаестојулском устанку?

- Јесте. Био је командир чете на Чекању. Сви су били на устанак. Прво су разоружали карабињере на Чеву, а онда су пошли на Чекање и ту су се посвађали зеленаши и партизани.

Зашто су се посвађали?- Након што су устаници разоружали

талијанске карабињере на Чеву, пошли су ка Цетињу, спремали су се за напад на Цетиње. На Чекању је избила свађа између партизана и зеленаша око командовања. Надгорњавали су се међу собом ко ће од њих командовати четом, одредом... Ту је био и Владо Дапчевић, који је организатор устанка на Чеву. Владо је држао све партизанске јединице под својом командом. Мој отац и други зеленаши су се издвојили, хтјели су да формирају своју војску. Партизани су их онда похапсили и повели у Куново Присоје, у своју команду, и ту их затворили.

Кад је то било?- То је било у јесен 41-ве године. Онда су се

Чевљани дигли и кренули на Куново Присоје да ос-лободе заробљене зеленаше. Тад је мој брат од стри-ца, Ђуро, казао: „Мало је што су ми партизани убили оца, него сад оће још и стрица да ми убију“! Напуш-тио је партизане и пошао с Крстом Поповићем. Био је Крстов главни савјетник.

Колико је Спасоје остао у партизанском затвору?

- Није се дуго задржао. Јер није прошло 24 сата, дошли су зеленаши са Чева у Куново Присоје. Партизани су их морали пуштити из затвора, и пуш-тили су све осим Душана Вуковића. Душана су по-слали код Блажа Јовановића на Биоче. Кад су га тамо довели, Блажо га је пуштио кући.

Колико су тада зеленаша партизани ухап-сили и затворили?

- Било их је двадесетак. Мој отац је, на-кон тога, пошао на Цетиње и прикључио се Крсту Поповићу. Готово сви стари комити били су се прикључили Крсту. Онда је педесетак зеленаша из-ашло на Ћеклиће, и ту су разбили партизане. Ту је био батаљон партизана.

Кад је то било?- То је било у прољеће 42-ге године, кад су

партизани почели одступати за Босну. Мој отац је био командир чете зеленаша и остао је са Крстом док је гођ Крсто био на челу војске – до јесени 43-ће године. Након тога, мој отац је отишао кући.

Ђе сте Ви били за то вријеме? - Био сам кући, на Чеву. Нијесам се

прикључивао никоме. Кући сам био са мајком, се-страма и млађим братом, а отац је био у рату. Он је стално био са Крстом, у његовом штабу. Био је на Враћеновићима командир чете. Ишао сам код њега,

43-ће године, пјешке до Враћеновића да му донесем преобуку и нешто хране. С њим у чети је било још на-ших блиских рођака. Неки од њих, Машан и Ђурица, били су чланови Партије прије рата, па су напуштили партизане и отишли са мојим оцем у зеленаше.

Шта је било с Вама?- Ја сам се прво био прикључио партизанима. Када?- У јулу, 44-те године. Зашто сте се прикључили партизанима, а

сви Ваши су били зеленаши?- Зашто?! Зато што сам морао! Наишли су

партизани и повели ме! Нико ме није пито - оћеш ли?, него ајде са нама! А ако нећу, знао сам шта ме сљедује. Послије сам, с партизанима, ишао у по-пуну Треће дивизије, командант је био Саво Бурић. Онда смо пошли у попуну Пете, Седме и Девете црногорске бригаде. У Колашину смо распоређени по јединицама. Мене је запало у четврту чету, трећег батаљона. Пошто сам ја био пораса (велики), били су ме задужили са пушкомитраљезом – „шарцем“. А који су гођ били задужени са „шарцем“, одмах су добијали чин десетара. Тако сам ја одмах постао де-сетар. Добио сам комплетно ново одијело. Енглези су из падобрана, код Берана, као помоћ партизанима бацали униформе.

Колико сте остали у партизанима?- Нијесам много.Ђе сте све били?- Свуђе. Пратили смо Четврту бригаду док је

прошла Ђаловића клисуру, испод Бијелог Поља, па се вратили послије са Деветом бригадом на Подгори-цу да нападамо.

То је било 44-те.- Да, у јесен. Ишао сам тада с партизанима

пјешке од Тутина до Берана - бос по снијегу! А био је снијег метар нападао. Нијесу имали никакве обуће да ми дају! Била је зима, 4. децембар. Нокти су ми отпадали од смрзлине. Чини ми се да ме и дан-данас зебу ноге због тога. Сатима смо пјешачили. Страшно је било! Кад смо стигли у Беране, дали су ми ком-петно нову енглеску униформу. И ципеле нове. Боже мили, те моје среће! Чини ми се да никад у животу нијесам био тако срећан, као тада с новим ципелама и одијелом!

Јесте ли били у болници на лијечењу?- Нијесам. Нокти су ми отпадали од промр-

злина, али ми ноге нијесу биле промрзле. А и нијесам ни имао ђе поћи у болницу...

Јесте ли водили борбе против Њемаца, четника...?

- Јесмо, и против Њемаца и против четника. Против Њемаца смо имали „гадну“ битку на мосту на Биоче, код Подгорице. Партизанска команда је

106нас деветнаест бораца задужила да срушимо мост на Биочу. Међутим, набасали смо на Њемце, који су на нас осули паљбу. Од нас деветнаест, погинуло је се-дамнаест, а двојица су преживјела. Ја сам био један од те двојице који су преживјели, други је био један из Краља барских, од Берана. Нас двојица смо се два дана крили по околним брдима. Њемци су нас уфати-ли након другог дана на Пелевом бријегу и довели на Биоче, свезане жицом. Тада ме је спасио Марко Попи-вода. Он је био четнички војвода, случајно је наишао на Биоче и видио нас двојицу свезане. Марко дође и почне да псује нас двојицу – нема шта нам није реко! Псује нас што смо партизани, издајници..., свашта! Напослетку пита мене – чији сам? Ја сам Спасоја Драшковића, с Чева, вељу ја. Јеси ли ти Мрдовић? А ми смо на ужи огранак нашег братства Мрдовићи - тако нас зову. Јесам, вељу. Знаш ли ти да смо ми кумови?, пита ме он. Ја слегнух раменима. Мени је покојни Илија Радованов крстио сву ђецу и вјенчао мене и жену, каже ми Марко. Поче, онда, да виче на оне Њемце, горе него малоприје на нас. А говорио је одлично њемачки. И оде он право у њемачку команду. Мало затим, изађе неки официр њемачки и нешто на-реди војницима. Двојица приђоше, развезаше нас и пуштише, а Њемци одоше некуд даље. Нас двојица остадосмо с Марком, који нам сави по цигар дува-на, била је нека „Неретва“, јер ми нијесмо могли да савијемо зато што су нам руке биле утрнуле од жице. Ускоро и Марко Попивода оде даље, а нас четници стрпају у затвор. Сву ону нову одјећу с мене скинуше и дадоше ми да обучем нешто кратко и уско. Четници су навече нас седамнаест партизана, које су заробили, повели на стријељање, на Забјело...

Зашто су вас четници водили на стријељање, ако су вас претходно ослободили?!

- Јер смо били партизани, а Марко Попивода је отишао и није имао ко да нас штити! Била је ноћ кад су нас водили. Неки Бајо Вујовић, с Чева, вели ми: бјежи, е ћеш погинути ноћас! Кад смо дошли на Везиром мост, код Подгорице, на једној кривини, видим ја да иду камиони њемачки преко моста. Чет-ници нас прибијају уз ограду, да би камиони могли проћи. Кад је један камион пролазио поред мене, ја у том трену уграбим, скочим и закачим се отпозади за камион! А знао сам да четници неће смјети да пуцају у камион њемачки, јер нијесу знали шта је у камиону! Чим смо мало разминули мост, ја скочим с камиона и сакријем се у шумицу. Киша пада, ништа се не види. Четници се даду у потрагу за мном, пуцају около, довикују се...

Кад је то било?- Побјегао сам од четника 4. децембра 44-те

године.Је ли још ко побјегао том приликом, осим

Вас?- Не, нико без ја. Чекао сам подуго шћућурен

у једном грму. Кад сам видио да су четници отишли даље, почео сам полако да пузим, да ме Њемци не би виђели, према Вељем брду. Читаво Веље брдо сам препузао. Кренем пут Комана, знао сам да су тамо партизани, али нијесам знао тачно ђе се налазе. Кад сам био преко неког канала, учињело ми се да га могу прескочит. Ја се затрчим, па право посред воде. А зима, студено... Сједнем у један грмен, савијем ци-гару, оћу да укрешем упаљач да је упалим. Виче ми неко: Не пали, не пали! Не знам ко је! Прилази ми чојек, видим шубару носи на главу и за њим иду још неколицина. Ко сте ви?, питам. Није битно ко смо ми, но ко си ти?, каже он. Одмах ја виђех да су партиза-ни, па овај њихов командир чете носи шубару да се замаскира. А звао се Спасоје Радуловић. Лијепо ме дочекао. Повео ме његовој кући и донио ми велики хљеб да једем. А ја нијесам ништа јео неђељу дана... Промзао, изнемого... Хљеб диван... Овај Радуловић каже својој жени: дај му доста хљеба и меда! И она ми то даде. Поједох ја неколика залогаја, али – не могу више! Не могу да прогутам! Ујутро ми је ка-зао: да сам ти дао само љеба да једеш, прејео би се и одмах би цркао. Овако, са медом, нијеси могао пуно појес љеба! И то ме је спасило. Ја сам послије отишао у партизанску команду мјеста, у Комане, ту сам пре-спавао. Дали су ми пратњу од Комана до Брчела, и ја наставим кући.

Ви, дакле, нијесте хтјели више у партиза-не?

- Не, отишао сам право кући.Шта Вам кажу ови у команди, кад сте им

рекли да нећете више у партизане, него да оћете кући?

- Нико ме ништа није ни питао. Само сам реко да идем кући, и они су ми дали пратњу. Пошто сам био изнемогао и исцрпљен, неки Крсто Савов је интервенисао код медицинских радника те су ми дали боловање.

Шта је значило боловање у то вријеме?- Да сам ослобођен, да не идем у јединицу. Партизани су Вам, дакле, дали боловање.- Да. Био сам на боловању скоро мјесец дана.

Једне прилике, кад су партизани дошли на Чево - то је било 44-те године кад су дошли партизани на Чево - затворили су мога оца, Спасоја и још неке људе – и оне који су били криви и оне који нијесу. Ухап-сио их је Мирко Гардашевић, који је био партизан-ски командант мјеста на Чеву. Јошо Ђуричић је био замјеник команданта, а Илија Гиљен је био комесар. Мирко Гардашевић је, дајебог, увијек трчао пред ру-дом. Каже мени: Оца ћемо ти стријељати, а тебе ћемо унаприједити у официра! Био је осион, брз на ријечи,

107галамио је, више него што би нешто учинио...

Ђе је то било кад Вам је Гардашевић то реко?

- На Чеву, у кући војводе Петра Вукотића - у његовој кући је била команда мјеста.

Шта је било с њима? - Кад је Вељко Мићуновић дошао на Цетиње,

питао их је: Спасоје, Лазаре..., због чега сте ту (у за-твору)? Они кажу, затворио нас Мирко. Ајте ви кући! И Вељко их пушти све кућама. Није више никад имао проблема.

И шта је било након тога?- Оца су ми пуштили а ја сам пошао у шуму.

Нијесам хтио више у партизане. Зашто сте отишли у шуму?- Нијесам се слагао са партијом, а тројица

браће од стричева су већ била у шуми. Против кога сте наумили да се борите,

када сте отишли у шуму?- Против партизана. Шта Вам је било са оцем, кад су га парти-

зани пуштили?- Отишао је кући. Је ли он знао да сте Ви отишли у шуму, са

зеленашима?- Јесте.Је ли Вам шта рекао?- Ништа, шта ће да ми каже! Је ли Вам рекао: иди, или остани?- Реко је: иди, кад си кренуо! Кад сте отишли у шуму?- Пошао сам у шуму у априлу 45. године.

Мислим да је већ била капитулирала Њемачка. Тада се знало да су партизани добили рат!

Чему сте се надали, кад сте отишли у шуму да се борите против њих?

- Нико од нас, који смо били у шуми, није се надао да може било шта промијенити. Знали смо да је готово, да је све изгубљено. Једино смо се надали да можемо побјећи неђе из Црне Горе.

Ви сте знали да је Крсто Поповић у шуми?- Ми смо били заједно с Крстом. Куда сте се кретали?- Куда?! По Катунској нахији, горе до

Гардашевића, на Бијеле Пољане.., јер у шуму је био и Илија Гардашевић. Двије ноћи нијесмо законачили на исто мјесто.

Колико вас је било у тој групи са Крстом?- Како-кад! Некад 5, некад 50. Зависно од мо-

мента колико нас се скупи на једно мјесто. Је ли тачно да Крсто није хтио да бјежи из

Црне Горе, кад су му нудили?- Ми смо требали да идемо за Италију. Било

је уговорено да дође један талијански брод у Котор-

ски залив по нас. Један наш чојек је посматрао из даљине (из пећине) како брод прилази у Залив. Он је примијетио да и партизани прате тај брод, да је от-кривен. Брод се био примакао Заливу, но кад су ови на броду сазнали да их партизани вребају, истога момента су окренули назад брод и побјегли. Ми смо били дошли у Ковачку гору, до на поглед Залива. Ту смо се били сакрили. Када се брод окренуо назад и отишао, ми смо отишли према Ловћену.

Имали сте своје јатаке?- Свакако.Ко су вам били јатаци?- А, ко су били?! Ко ће то сад знати...Јесте ли имали колико јатака по Катунској

нахији?- Јесмо, доста. Ђе смо год дошли, имали смо

своје јатаке. Јесте ли знали да вас ОЗН-а и Војска

Југославије прогоне да вас ухапсе?- Јесмо. Ко вам је достављао те информације?- Народ нам је јављао, они који су нас под-

ржавали, а таквих је било доста на терену куда смо се кретали.

Како сте набављали храну?- Доносио нам је народ и остављао код јатака. - Је ли Крсто видио да је изгубио рат? Је

ли говорио о томе?- Ништа није говорио. Јер нико ко пропада,

неће рећи да пропада! Неће да прихвати да му је про-пало то зашто се борио цио живот! Да му је крај...

Чему се Крсто надао? Је ли имао неки циљ тада?

- Он се једино надао да ће погинути као јунак, у борби! Рекао је једне прилике Душану Не-шкову Поповићу: „Никад се ја жив нећу предати пар-тизанима! То им слободно поручи!“ И тако је и било!

Зашто се није хтио предати, ако су му два сина била у партизанима?! Млађи, Радован, му је и погинуо у партизанима, а старији, Никола је на-родни херој.

- Да, Никола је и сахрањен у Крстовом гробу, на Липу Цуцку. Такав је био Крсто!..

Је ли Крсто икад коментарисао то што су му синови у партизанима?

- Нијесам га никад чуо да то коментарише! Једанпут кад сам као младић ишао за ујчевину, у Цуце - то је било 1943. године - ишао сам неком пре-чицом. Кад, одједанпут набасах на Крста како плаче и рида. Ја му кажем: Помага бог, ђенерале! Он мало као стрекну, изненађен, па обриса сузе. Који те ђаво нанесе овуда?!, вели ми. Диже се и пође. То је било након што му је млађи син, Радован погинуо. Крсто се склонио од војске, да га ко не види, да би ожалио

108свога млађег сина, који му је погинуо на Неретви, док ја нијесам наишао те га прекинуо у плакању.

Ви сте познавали Крста и прије него сте се прикључили зеленашима?

- Како да не, ми смо комшије. Јесте ли наилазили на удбашке засједе? - Јесмо, али нијесмо водили борбе с њима. Јесте ли водили неке акције?- Нијесмо водили акције, једино што је Ду-

шан Вуковић, убио једног Влаховића...Што га је убио?- Душан је био у Крстовом штабу. Влаховић

је био официр УДБ-е и убијен је на Чекању, на Буко-вици, изнад Цетиња. Погинуо је један зеленаш што је био с Душаном, неки Пророчић. Убио га је Душан Влаховић. И овај Влаховић је убијен ту. Партизани су након тога почели да гоне Душана Вуковића, и нијесу га остављали док га нијесу убили. Убили су још двојицу који су били с Душаном - Сава Перишића и Зорана Ђуришића.

До када сте били у шуми с Крстом?- Крсто је погинуо 13. марта 1947. године, а

ми смо били у шуми неђе до краја фебруара те годи-не.

Јесте ли се сво вријеме кретали по Катунској нахији?

- Да, били смо и у Вељем врху, изнад Рисна, у једном склоништу. Пошто нам је нестало хране у том склоништу, кренули смо да је набавимо. Кад смо били у Цуцком долу, наишли смо на војску и... тада нам је ђаво пуко!

Шта је тада било?- Након тога, ускоро смо се сви предали.Колико вас је било у тој групи?- Не знам тачно колико нас је било. Можда

двадесетак. Знам да су били Поповићи, Драшковићи, Биговићи, Гардашевићи...

Ђе сте се предали? - То је било у Цуцком долу. Ту сам дошао и

предао се. Зашто сте се предали?- Јово Капа (Капичић) је дуго мога брата од

стрица Голуба наговарао да се преда. Њих двојица су заједно студирали. Јово је скоро мјесец дана долазио да спава код Голуба у кући, све док га није наговорио да се преда. Јово је био убијеђен да ће се Голуб пре-дати, зато је хтио да га сачува од војске да га не убије, уколико би евентуално набасала каква патрола.

Кад је то било?- То је било 46-те године.Јово Капичић је, дакле, знао куда се ви

крећете!- Наравно да је знао! Јово је био министар

црногорске полиције, а касније и помоћник савезног

министра полиције. Ђе је то било, кад је долазио Јово да спава

код Голуба?- На Чеву, у кући. Ми зеленаши смо били

кући, Јово дође код нас – преконачи, сјутрадан иде на Цетиње, а Голуб се склања у шуму.

Шта вам је Јово говорио? Је ли вас наго-варао да се предате?

- Јово је нудио да се предамо, уз одређене услове.

Који су то били услови?- Говорио је да ће мене пуштити одмах, чим

се Голуб преда. Кад смо се предали, ја сам свега два мјесеца био у затвору. Касније сам сазнао да је Јово Капа испословао да ме пуште кући, чим се Голуб пре-дао.

Шта је било са Голубом?- Голуб је осуђен шест година. Одлежо је пет

и пуштен кући. Је ли се Јово сретао са Крстом тада?- Не. Крсто није био тада на Чеву, био је с

другом групом. Ђе је био Крсто, када се ваша група пре-

дала?- Био је или код своје куће – у Јаму Војводину,

или му је неђе шћер дотурала храну. Ко је тада био с Крстом?- Био је само Мирко Биговић с њим, који га

је послије убио...Кога је Мирко убио?!- Мирко Биговић је убио Крста! Зар Крста нијесу убили припадници

ОЗН-е, на челу са Вељком Милатовићем?! - То је исконструисана прича. Како је, по Вашем сазнању, убијен Крсто

Поповић?- Крсто је са Мирком Биговићем дошао на

мјесто ђе му је шћер била рекла да ће му изнијети храну. То је било једно кућиште, поред пута, наврх Јаме Војводине. Крсто је ту дошао, а Мирка је оста-вио да му, тобош, чува леђа. Пошто је Мирко прет-ходно био повадио ударне игле из пиштоља на Крсто-вом оружју и каписле из бомби – Крсту је остао само један мали пиштољ исправан, који је он држао за појасом. То је била талијанска „берета“. Ту је „бере-ту“ скинуо Шаро Брајовић са Крста...

Хоћете рећи да је Биговић био у дослуху с УДБ-ом?

- Свакако. Њега је УДБ-а врбовала. УДБ-а је тражила међу зеленашима некога ко је убио партиза-на, коме ће они послије опростити, када изда Крста. Биговић је убио једног Усановића, партизана, кад се овај Усановић предао Талијанима. Од тада ја никад нијесам проговорио са Мирком Биговићем.

109Опишите ми детаље Крстовог убиства? - То се одигравало у Јами Војводиној, у Цуца-

ма. Крсто је, по договору са својом кћерком, дошао у то кућиште да преузме храну. Крсто је ишао напријед, а Биговић га је као штитио. Кад је Крсто ушао у ту просторију (кућиште) да преузме храну, на њега је с леђа скочио Рако Мугоша из припремљене засједе и уфатио га преко руку, око појаса. Како је Крсто био крупан и развијен, он је збацио Рака са себе. Потом је бацио бомбу - једну, па другу, али ниједна није ек-сплодирала. То су биле талијанске бомбе, из којих је Биговић био извадио иницијалне каписле за паљење. Крсто је покушао и пиштољем, али и пиштољ му није окинуо. Онда је Крсто извадио пиштољић који је држао за пасом, и пуцао у Рака. Погодио га је једним метком посред чела! То се све одигравало у трену, унутар те просторије, у изби овог кућишта. Кад је Рако сахрањиван, на сред чела му је био залијепљен фластер, то му је било од Крстовог метка.

Шта је даље било, након што је Крсто пу-цао у Рака?

- Крсто је потом кренуо да бјежи, а Мирко је, видјећи да ће он утећи – сасуо рафал у Крста с леђа! Деветнаест метака је испалио у Крста!

Зашто Милатовић и Брајовић, који су са Раком Мугошом били у засједи, нијесу пуцали?

- Они су се били забавили о своме јаду – покушавали су да помогну свом другу Раку, који је лежао на поду! Нијесу тада мислили на Крста, него могу ли Рака спасит! То је све било у моменту. Мирко Биговић је мислио да ће Крсто побјећи, па дај да га он убије, кад већ то нијесу успјели ови тројица.

Крсто би, свакако, касније могао сазнати да га је Биговић издао! Да му је једино он могао из-вадити ударне игле из оружја и иницијалне капис-ле из бомби. Зато Биговић није смио пуштити да се Крсто жив извуче одатле! Знао је да би га Крсто, кад разоткрије његову издају, сигурно убио! Зато је деветнаест метака испалио с леђа у Крста. А Крсту је фалило мало да прескочи преко неке вале, па да умакне у шуму. И питање је да ли би га послије икада више уфатили живога!

Јово Капичић у својој књизи каже да су у Крста, након што је он убио Рака Мугошу, пуцали Милатовић и Брајовић?

- То су комунисти измислили. Нијесу Брајовић и Милатовић ни из кућишта били изашли, кад је Мирко Биговић пуцао на Крста.

Шта је било послије са Мирком Биговићем?

- Он се предао, послије је био на Цетињу два дана, трећи дан је дошао кући и пошао за Никшић. Радио је у неком грађевинском предузећу, док није умро.

Нико га није дирао?- Нико га није дирао. Јесу ли знали син и шћер Крстови, Нико-

ла и Боса, ко им је убио оца?- Нијесу знали, али су наслућивали. Како сте ви дознали да је Биговић издао и

убио Крста?- То су сви причали... Ја сам то сазнао од

Илије Гардашевића. Илија је рекао: никад више са Крстом нећу бити док буде Мирко Биговић с њим! Илија је био зеленаш, у нашој групи. Комунисти су тражили некога ко је убио партизана, да би могли да га врбују, па да му заузврат опросте то убиство парти-зана. А Мирко Биговић је убио партизана Усановића, који је био дошао да ухапси Илију и Мирка Биговића, а Илија је побјегао из Клоса из Албаније.

Кад је Биговић убио тог партизана?- То је било 41. године.Је ли кћерка Крстова, Боса, знала да су

људи ОЗН-е спремили засједу њеном оцу? - Вјероватно да то није знала. Њу су

вјероватно удбовци навукли на танак лед - ко зна шта су јој испричали?! Вјерујем да она никад не би при-стала да изда оца!

Комунисти су очигледно сазнали да Боса своме оцу, Крсту, на том мјесту дотура храну.

- Да, сигурно су знали. Она је била кући, у Јаму Војводину, с мајком. Вјероватно да она није оче-кивала да то буде тако...

Значи да је кћерка Крстова, Боса, свјесно или несвјесно, била увучена у завјеру, око Крсто-вом хапшења?!

- Свакако да је била увучена у завјеру - свјесно или несвјесно! Ко зна шта су њој причали партизани, односно удбовци. То нико никада неће сазнати.

Зашто се Крсто одвојио са Биговићем? За-што се вама није придуружио, да будете заједно, јер би имали више шансе да преживите?

- Крсто се био зарекао да се неће жив пре-давати, и одвојио се био од свих зеленаша! Једино га је Биговић пратио.

Зашто је баш Биговића одабрао да буде с њим?

- Тешко је то рећи. Вјероватно је мислио: Биговић је убио партизана, па му нема повратка, неће се предати, него ће ићи с њим до краја!

Је ли вама Крсто говорио да се предате?- Не. Никад нам то није говорио. Није било

ни времена...Кад сте се посљедњи пут виђели с Крстом,

након рата?- Сретали смо се након рата пуно пута. Али,

током 47. године, до наше предаје, нијесмо се виђали

110уопште. Јер се Крсто одвојио са Мирком...

Шта је било даље, након што се вас дваде-сетак предало партизанима?

- Ми смо се појединачно предавали. Ђе сте се предавали?- Сваки се предао код своје куће. Дође кући

и преда се. Ви сте се, заправо, растурили.- Да, фактички смо се растурили. Шта је конкретан повод био да се расту-

рите и да констатујете: нема нам излаза, морамо се предати!

- Општа ситуација је била таква да нам није било излаза, да је свака даља борба била потпуно уза-лудна!

И шта је било након што сте се предали?- Ја сам два мјесеца провео у затвору. Послије

тога сам пуштен, нијесу ме ни питали што сам ухап-шен, нити ишта друго.

Јово Капичић Вам је издејствовао пуштање?

- Да, Јово Капа ми је издејствовао пуштање из затвора. Дошао је једног дана Мирко Гардашевић, који је био управник затвора, каже ми: ајде кући! Што кући, вељу? Па пуштен си, чоче!, каже он.

Ви сте тада отишли кући на Чево?- Јесам. Шта сте радили послије рата? Јесте ли

имали проблема од стране власти?- Нијесам имао никаквих проблема. Након,

рата пријавио сам се на пругу Никшић-Титоград. Био сам ударник, због тога сам био добио дупле бонове за јело и „тачкице“, за које се куповала гардероба. То су добијали сви ударници. Четири те „тачкице“ позајмио сам тада мојој будућој жени, да купи неки штоф. Послије тога сам три године провео у затвору, по резулуцији Информбироа.

Јесте ли стварно били за ИБ?- Ја сам отишао да служим војску 48. године,

у Горажде, у Босни. Био сам у самосталној бригади маршала Тита. Никад нијесам ни сазнао због чега су ме стрпали у затвор. Једно јутро, читава бригада је била постројена у кругу касарне. Прозвали су нас ше-стину да изађемо из строја. Кажу нам: ајте са нама! Нико не каже због чека, нити ђе идемо – ништа!

Кад сте сазнали да сте Ибеовац?- У Сарајево су ме поћерали у затвор. Тек

тада сам сазнао да сам Ибеовац. Шта су Вам рекли?- Рекли су ми да сам псовао оца маршалу

Титу! А ја никад у животу нијесам имао обичај да псујем оца било коме!

И на колико сте осуђени?- Прво на седам година, послије су ми „ски-

нули“ на четири године, а послије на три. Ђе сте одлежали те три године затвора?- Прво сам био у затвору у Зеници, онда су

ме пребацили на Голи оток. Тамо сам провео три мјесеца. Посљедњих мјесец дана робије, поново су ме пребацили у зенички затвор.

Које године сте изишли из затвора?- Изишао сам 51. године, у прољеће.Шта сте радили, након што сте изашли из

зеничког затвора?- Дошао сам кући и наставио да радим као

грађевинац, ја и брат ми од ујака. Касније сам завр-шио средњу економску школу у Подгорици, а потом и Вишу поморску школу у Котору. Запослио сам се на Ријеци Црнојевића, у Рибарству. Послије сам био замјеник комерцијалног директора. Из Рибарства сам пошао за управника Комуналне управе у Ријеци Црнојевића. Након тога, одселио сам се за Никшић, ђе сам обављао посао шефа рачуноводства раднич-ког снадбијевања у Грађевинском предузећу. Послије тога, дошао сам у Котор, 1965. године, 1. јануара. Ту сам се запослио у Индустрији лежајева, потом сам радио и у Ауто-Боки, па у Културном центру.

Кад сте се оженили?- Оженио сам се 53. године. Зашто сте били зеленаш?- Зато што је моја љубав према Црној Гори

била јача од свега!Да ли би се данас, да се којим случајем

може вратити вријеме, поново опредијелили за зеленаше?

- Бих, вјечито бих био зеленаш! Јер је Црна Гора за мене светиња!

Је ли Вам се икада, након рата, јавила нада да Црна Гора може бити независна?

- Јесте, почетком деведесетих, када је осно-ван Либерални савез.

Како сте дочекали црногорску независ-ност 2006. године?

- То је био најсрећнији дан у моме животу! Долазили су сви да ми честитају...

Јесте ли сада потпуно задовољни овом државом? Је ли ово та Црна Гора, за коју сте се борили?

- Није баш сасвим! Али у многоме јесте. Може ли нам се десити нека „нова“ 1918-

та година, да Црна Гора поново изгуби своју државност?

- Не вјерујем да то може више икад да се по-врати! И не повратило се!

Разговор водио:Веселин Коњевић

111In Memoriam

Никола-Нико Видов КаписодаНеумитна судбина, прекинула је изненада, у 46. години живота, дана

15.8.2011. г. животни пут Николе-Ника Видова Каписоде. Рођен 18.12.1964. године добио је име по својему ђеду познатом комити који је са Крстом Зрновијем Поповићем водио борбу „за право, част и слободу Црне Горе“ након њеног насилног и завјерничког ликвидирања и припајања Србији. Покојников прађед Мило Крстов био је знаменити црногорски барјактар, а чукунђед Крсто Побор командир цетињске варошке чете. Прси овијех знаменитих јунака и историјских личности красила су бројна одликовања, а пожутјеле странице староставних књига остале ćедок њиховог јуначког прегнућа.

У духу предачке традиције која је надахњивала и обавезивала млађе нараштаје, Нико је као младић од првих дана суверенистичког покрета за независну Црну Гору и аутокефалистичког покрета за обнову аутокефалне Црногорске православне цркве постао њиховим чланом. Заједно са својим патриотским братственицима из знамените куће Каписода уписује себе у пионире покрета црногорског препорода. Било је то прије више од двије деценије. Тај допринос идеалу црногорске слободе толико је значајан да у овим скромним редовима ćећања на њега не може стати, а поготово што је дубоко повезан са неизмјерним патриотизмом и посвећеношћу његових браственика и рођака идеалу Црне Горе и праведној борби за њену еманципацију и пуну слободу.

Нико је био један од оних посвећених прегалаца за Црну Гору и ЦПЦ који су за свој идеал имали мисао водиљу „да ми треба да дајемо својој домовини, народу и цркви све што треба, па и сами живот, а не да добијамо од њих“. Вјеровао је у тај родољубиви предачки идеал који је увијек подразумијевао да не треба Црна Гора да даје нама добра и благодати већ ми њој као њени синови и вјечити дужници. Исти такав однос имао је и према Црногорској православној цркви. Био је члан једног од њених црквених цетињских одбора у ранијем сазиву, али и много више од тога. У ствари, био је онај који је увијек међу првима на Богослужењима, трибинама, активностима у мисији ЦПЦ, као што је то увијек био и на барикадама, протестима и митинзима за независну Црну Гору. Припадао је кругу истинских и искрених вјерника и поштовалаца ЦПЦ који је у властитој души и срцу нераскидиво собом носе. Радовао се сваком успјеху Црне Горе и њених институција, а дубоко преживљавао у себи још увијек спора остварења потиснутих права Црногорске цркве.

Као што рекосмо, изненадна смрт отргла га је са породичног огњишта, од фамилије, ђеце, супруге, мајке, браће, рођака, другова и пријатеља, вјерника и поштовалаца Црногорске православне цркве у времену када им је свима био најпотребнији. Отргла је од свих нас. Његовом личношћу однијела је и дио самих нас и наших ćећања и успомена на овај племенити љуцки лик и дух. Наша је жалост неизмјера за ненадокнадивим губитком, а бол безутјешан. Утјеху чини потомство које је за собом оставио, браћа, рођаци и родбина који корачају својим и његовим путем за општецрногорски државни, национални и црквени идеал и препород.

Чинодејствовањем митрополита Михаила са свјештенством Црногорска православна црква се опростила са својим вјерником и поштоваоцем Ником Видовим Каписодом, који је сахрањен дана 17. августа 2011. године на Старом гробљу на Цетињу.

Из канцеларије ЦПЦ

112In memoriam

ВУКАШИН С. ДРАШКОВИЋ

У 87. години живота, у петак 25.11.2011. године упокојио се у Господу ветеран црногорског покрета и потоњи из редова најистакнутијих бораца Крста Поповића са којим је дијелио судбину готово све до непосредне погибије својег команданта.

Поникао у чувеном братству Драшковића које је масовно стало у одбрану црногорске части тра-гичне 1918. године, Вукашин је врло млад пошао њиховим путем. Сврстао се у црногорски национални покрет бораца „За право, част и слободу Црне Горе“, под вођством знаменитог црногорског генерала Крста Зрнова Поповића. За вријеме другог свјетског рата, Вукашин је остао одан својој идеји обнове изгубљене и погажене црногорске државне независности и националног ослобођења Црногораца. У ратним година-ма био је примјер очувања црногорског достојанства и људских врлина. Крајем рата са великом групом својих сабораца одметнуо се од новоуспостављене власти и под командом Крста Поповића истрајавао до потоњега за своје идеале. Период 1945-1947 је доба у којем Вукашин у новонасталим условима исказује патриотски дух и карактер човјека посвећеног искључиво идеји обнављања црногорске државне сувере-ности. Уз својег команданта Крста Поповића био је све до посљедњих дана генераловог живота. Ćећајући се те епопеје Вукашин Драшковић је био и остао тумачем и ćедоком једног дијела црногорске историје. Његова ćећања и ćедочења имала су снагу истине, вјерности и аутентичности.

У суверенистичком покрету за независну Црну Гору 20. вијека Вукашин је имао своје часно мјесто. Судбину црногорске државе недјељиво је везао са судбином Црногорске православне цркве. Из-узетну активност и посвећеност Црногорској православној цркви потврђивао је из дана у дан. Један је од њених вјерника и поштовалаца који су дали огроман допринос обнови вјерског живота ЦПЦ у Котору и на Цетињу. У Котору је посвећено дјеловао у мисији црквеног општинског одбора ЦПЦ. Круна рада вјерника и поштовалаца ЦПЦ у Котору постигнута је отварањем и освештањем храма Св. Петра Цетињског Црногорске православне цркве. Иако у поодмаклој животној доби, Вукашин Драшковић је учествовао у бројним пројектима суверенистичког покрета Црне Горе и мисији ЦПЦ. Доживо је црногорски референ-дум о државној независности 21.5.2006. и видио своју Црну Гору у свјетској заједници независних држава. На манифестацијама посвећеним својем команданту и вођи бригадиру Крсту Поповићу одржаним 2011. године узео је као доајен и ветеран црногорског покрета видно и почасно мјесто. Тако су се оствариле те двије његове велике жеље. Али није и трећа. Није доживио да види остварење права и праведно рјешење за обновљену Црногорску православну цркву. Ту неостварену жељу однио је собом у гроб. Смрт је била бржа од остварења и тог идеала његове младости и живота испуњеног залагањем за независну Црну Гору и аутокефалну ЦПЦ. Уз чинодјејство митрополита Михаила и свјештенства ЦПЦ сахрањен је на Чеву, на мјесном гробљу у неђељу 27. новембра 2011. године.

Из канцеларије ЦПЦ