ГОДИНА XX • БРОЈ 42 • ЗРЕЊАНИН МАЈ 2016.

ПУТ 2 ДогоДило се

У целом свету, март је тра­диционално у знаку Фра н ко­фоније. Француско­српске везе су успостављене најпре преко одласка младих Срба у Фран­цуску на студије, учвршћене су у Првом светском рату када су ове земље биле савезници.

И данас постоје трагови ода­ности једног народа другом, нарочито у називима улица у Паризу (улица Краља Петра I), у споменицима и спомен­пло­чама широм Француске. У цен­тру Београда, на Калемегдану постоји споменик погинулим француским војницима у Првом светском рату, са натписом „Во­лите Француску као што је она нас волела! “.

Данас се француски је­зик учи у школама широм Србије, одржавају се често манифестације, као што је

Франкофонија. У нашој шко­ли се по први пут обележи­ла Франкофонија 23. марта 2016. Био је то јавни час у му­зичко кабинету из француске књижевности, са акцентом на познавању чувених француских дела која су школске лектире гимназијалаца.

Ученици који уче францу­ски језик казивали су стихо­ве Превера, Аполинера, Бод­лера и Сингора на францу­ском и српском језику, све је пропраћено познатим аријама из дела Дебисија, Бизеа, изве­дена је драматизација сцена из Молијерове драме „Уображени болесник“ на француском језику и све ефектно завршено песмом Едит Пјаф „Химна љубави“. Мен­тори јавног часа су професорке француског језика Станислава Пудар и Сања Вучуровић.

Децембра 2015. и априла 2016. одржан је у Народном музеју у Зрењанину музичко­сценски рецитал посвећен ру­ском песнику Сергеју Јесењину. Приредбу је организовала професорица руског језика Ирина Убовић у сарадњи са про­фесорицом музичке културе Верицом Карановић. Ученици Зрењанинске гимназије који уче руски језик рецитовали су Јесењинове песме на руском и српском језику. Неки од њих су се представили и свирањем на тамбурици, гитари, флаути и клавиру, а неколико ученица, које никада нису училе руски, први пут су се сусреле са мелодичношћу овог језика, певајући две песме Сергеја Јесењина. Приредбу је пратила презентација о песниковом животу и стваралаштву. Публика је била одушевљена рецитаторским вештинама ђака, који су доживљено и изражајно казивали стихове Јесењина. Ученици су били срећни јер им се пружила прилика да буду део овог свечаног прослављања поезије.

ФРАНКОФОНИЈА

Стихови Јесењина у Народном музеју

ДогоДило се PUT 7ПУТ 3ДогоДило се

Зрењанински сликари Габријела Паригрос и Растко Стефановић освет­лили су једну од актуелнијих табу тема данашњице предавањем под називом „Хајка на дојку“. На дечијем одељењу Градске библиотеке „Жарко Зрењанин“ 10. марта одржали су интерактив­но предавање из естетике ученици­ма Зрењанинске гимназије. Будући да су и сами искусили гимназијско образовање, потрудили су се да нам разбију предрасуде о „голотињи“.

Након што су ефектним насло­вом придобили пажњу слушалаца, ту­мачили су и приказивали историјски развој акта у уметности. Међутим, и ово је наишло на кикот ученика. Реакција појединих ђака изазвала је кратку дигресију. Предавачи су истак­ли чињеницу да се већина адолесце­ната осећа непријатно у присуству

уметнички приказано нагог тела, док су упоредо корисници свих доступних медијских садржаја који представљају најпримитивнији облик порнографије без икакве цензуре.

Отворен и духовит разговор током презентације открио је гиназијалцима да не морају сва предавања бити ,,ака­демски“ сувопарна и досадна, ако су предавачи слободног и отвореног ду­ха. Ово је помогло многима да уви­де проблем који људи данас имају са представом нагог тела. Многи од нас су схватили да рекламе претварају на­го тело у објекат који је злоупотребљен и лишен лепоте. Овакво предавање је био одличан начин да пробуди и развије свест данашњих адолесцена­та, који ће убрзо бити зачетници нових идеја, о лепом и универзалном.

Спортисти гимназије учествовали су од 9. до 17. маја у Врању на јубиларним, десетим Олимпијским спортским играма ученика Србије. Тим поводом је 7. априла у нашој школи организован свечани дочек олимпијског пламена и представљање учесника Школске олимпијаде са територије Града Зрењанина и Средњобанатског округа који ће се такмичити у тринаест дис­циплина.

У препуну салу пламен је унео ученик четвртог разреда наше школе, Александар Радичев, репрезентативац у стоном тенису. Публика је топлим аплаузом поздравила олимпијски пламен и уживала у програму који су из­вели дечији хор Културног центра Зрењанина и чланови плесног клуба “Free dance” .

///

Ми

лиц

а С

тан

ков I

V 1 //

/

„ХАЈКА НА ДООЈКУ“• •

///

ва

ња

вел

иСа

вљев

III 3

///

Олимпијски пламен у нашој школи

///

Хел

ена

Бра

тић

IV3

///

З Л А Т Н А спајалица

Поред освојене прве награде на Републичком такмичењу школ­ских часописа, чланови редакције Вашег омиљеног „штива” освојили су и једну од најпрестижнијих награда данашњице. Не, овог пута (тј. ПУТ­а) неће бити речи о додели Оскара, већ о Златној спајалици!

Додела награда протекла је у крајњој интимности четири зида оз­логлашеног простора редакције на другом спрату зграде школе. Треће место, односно бронзану спајалицу, освојиле су странице на којима су текстови о спорту. Сребрна је додељена после златне, а златна је при­пала поезији и „мрачној страни“, коју успешно уређују сталне чланице редакције. Другопласирана спајалица припала је свим преосталим тек­стовима. Ипак, без награде су остале почетна и последња страна часо­писа. Претпостављамо да је то због тога што шаренило, украси и вице­ви не спадају у категорије којима се додељује ова изузетна награда. Ове привилегије нису промениле изразе лица присутних, а церемонија је прошла без већих инцидената. У „мање инциденте“ убрајамо понеки преки поглед нашминканих женских очију и гунђање углас.

Добро је познато да чланови редакције не спавају док не изађе но­ви број. Доказ за то је црнило испод очију које одаје утисак неизмерног рада и бесаних ноћи. Чланови вредно раде, исправљају (или тек пишу) текстове који ће задивитии њихову избирљиву публику. Рад се увек ис­плати! Они знају да ће мирно и задовољно спавати по изласку новог броја и наредне доделе награда.

Хвала Вам на времену које сте издвојили како бисте попунили ан­кету и рекли нам шта најрадије читате! На тај начин сте нам помогли да праведно уручимо спајалице.

* * *Златна спајалица је интерна шала чланова редакције. На сваком

састанку разговарамо о томе чије текстове ученици наше школе нису желели да прочитају. Критеријуми за „доделу награда“ су: дужина тек-ста, његова форма и (не)интересантна позадина на којој је текст ис-куцан. Најомраженија рубрика, за сада, је поезија. Она се најчешће пре-скаче и зато је освојила прву награду - Златну спајалицу.

PUT 4 Intervju sa dIrektorom mIlanom radakovIćem

DOBRA ORGANIZACIJA

/// B

oja

na

Ma

rčIć

eV IV

3 //

/

Koje su obaveze direktora jedne škole? Da li je lako biti direktor gimnazije?

Nije lako jer obaveze direktora su izuzetno velike. On rukovodi radom škole, organizuje nastavu i vannastavne aktivnosti, vodi računa o zgradi i organizuje takmičenja. Trudi se da poboljša život škole. Direktor je takođe zadužen za saradnju sa lokalnom, pokrajinskom i republičkom upravom, pa čak i za međunarodnu saradnju.

Koliko je teško organizovati ovako veliku školu? Veoma je teško organizovati veliku školu, s obzirom da imamo 41 odeljenje, 1180 učenika, 136 zaposlenih i da škola radi u dve smene. Ako se vratimo malo u istoriju, do sredine sedamdesetih godina prošlog veka postojale su tri gimnazije u Zrenjaninu, a danas su sva deca zainteresovana za ovakav vid školovanja upućena isključivo na ovu jednu gimnaziju.

Kako Vam to polazi za rukom? Dobra organizacija je jako važna, kao i uspešna saradnja sa mojim pomoćnicima: PEPSI službom i kvalitetnim i vrednim profesorima, kao i sa vannastavnim osobljem koje nosi rad ove škole.

Da li ste zadovoljni radom Učeničkog parlamenta i kakvu saradnju imate? Imamo odličnu saradnju. Rad u dve smene nam ponekad otežava komunikaciju, ali se trudimo da ipak nađemo neki kompromis i sastanemo se. Veći problem jeste prostor za rad Parlamenta. Gimnazija je još pre nekoliko godina tražila od grada da obezbedi veći prostor, međutim ta nam se želja još uvek nije ispunila. Pored tog prostora, tražili smo i svečanu salu i nadam se da će se taj plan uskoro realizovati.

Možete li da nam kažete nešto više o proslavi 170-godišnjice postojanja ove gimnazije? Davnog 6. oktobra 1846. godine gimnazija je počela sa radom. Planirali smo da ove godine obeležimo 170. godina njenog postojanja izdavanjem treće monografije škole, koja bi obuhvatala period od 2006. do 2016. godine. Prva monografija obuhvata period od 1986. do 1996. godine, a druga od 1996. do 2006. Samo obeležavanje jubileja organizovaće se baš 6. oktobra 2016. kada će se prirediti svečana akademija i prikazati dokumentarni film o istoriji ove škole i čuvenom direktoru Ivanu Leriku.

Znamo da je naša gimnazija učestvovala u mnogobrojnim projektima. Možete li nam reći nešto više o tome? Kakvi su planovi za buduće projekte?

PUT 7PUT 5Intervju sa dIrektorom mIlanom radakovIćem

Naša škola ima veoma dobru saradnju sa nekliko škola u inostranstvu i povodom toga smo par puta bili gosti na prijemima u Pokrajinskom sekreterijatu za obrazovanje i razgovarali o međunarodnim projektima. Učenici iz Crne Gore, Slovenije, Norveške i Nemačke bili su gosti naše škole, a zatim su naši učenici njima išli u posetu. Planiramo da nastavimo tu saradnju jer je naša gimnazija upravo i prepoznatljiva po pružanju mogućnosti deci da upoznaju različitu kulturu, usavršavaju strane jezike, kao i da rade na dobroj komunikaciji, zbližavanju i rušenju barijera među vršnjacima. Nedavno smo imali prijem u nemačkoj ambasadi povodom uspešnog učestvovanja učenika u DSD projektu, što još jednom pokazuje kvalitet ove ustanove. Osim sa inostranstvom, imamo stalnu saradnju sa XII beogradskom gimnazijom.

Mnogo gimnazijalaca je veoma uspešno u različitim sportovima. Da li otvaranje posebnog odeljenja u kom bi bili sportisti još uvek u planu? U planu je da se jedno odeljenje opšteg tipa prilagodi uspešnim sportistima i tako im olakša usklađivanje školskih obaveza sa treninzima. Gradivo i predmeti bi bili isti, ali bi vreme nastave bilo drugačije. Nastava bi počinjala u 10:40, a završavala se u 16:20.

Za kvalitetnu nastavu potrebna je i savremeno opremljena učionica. Kako Vi sagledavate ovaj problem? Najveći je problem u našoj školi nedostatak prostora. Rešavanjem tog problema napravili bismo još kabineta i savremenije bismo ih opremili. Kabineti su potrebni za sve predmete, jer je ovakav sistem rada na kakav smo ograničeni prostorno već prevaziđen. Kabineti za informatiku su najpotrebniji, jer postojeća dva nisu dovoljna za 1180 učenika.

Odjeknula je vest da je naša škola od strane eksterne školske inspekcije cenjena nedovoljnom ocenom. Kako biste to prokomentarisali? Smatram da ocena nije objektivna s obzirom na rad učenika i njihovo postizanje rezultata svih ovih godina. Na primer, 85% učenika prethodne generacije upisalo je željenje fakultete i primljeni su na budžet, što govori kako o njihovom, tako i o radu naše škole i profesora koji su im predavali. Svakako nam takva reputacija kakvu nam je donela ova ocena ne prija i potrudićemo se da poboljšamo rad škole i sagledamo eventualne propuste.

Gimnazija je tek 2012. godine omogućila školovanje deci sa određenom vrstom invaliditeta, međutim, oni još uvek nemaju sve potrebne uslove. Da li će se to u budućnosti promeniti? Pristup školi za decu sa invaliditetom smo uradili 2012. godine, a ove godine je u planu izgradnja lifta, kako bi učenici mogli da koriste kabinete na spratu, i opremanje prilagođenog toaleta.

Na kraju, šta biste poručili Vašim gimnazijalcima? Gimnazijalcima bih poručio da je upravo period života koji oni prvode pohađajući ovu školu, od 15. do 19. godine, najlepše životno doba i da u njemu treba uživati. Naravno, poručio bih im i da se trude da savladaju predviđeno gradivo sa lakoćom, kao i da je najvažnije da iz ove ustanove ponesu samo lepe uspomene i neguju stečena prijateljstva. Treba da uzmu u obzir i da smo svi mi na zajedničkom putu u želji da gimnaziju napuste bogati znanjem i plemenitošću.

JE JAKO VAŽNA

PUT 6 PublIcIsztIka: jegyzet

A napjainkban zajló tömeges népvándorlás – Közel ­Keletről Nyugat­Európába – a nemzetközi politika egyik legaktuálisabb témája, március elsejétől új fordulatot vett. A schengeni államok határzárla­tot rendeltek el, példájukat 2 balkáni állam is követte. A nyílvánosság hol elítélően, hol megértéssel fogadta az európai rendeletet attól függően, hogy mennyire nyitott más nép, kultúra, szokásrendszer megértésére, illetve milyen mértékben van jelen a kollektív tudata­lattiban a kollektivizációra, azonosulásra, előítéletekre való hajlam és a nacionalizmus. Írásomban megpróbálom a tömeg reaktív magatar­tását megvilágítani.

Ez a magatartás fokozottan érvényesül egy olyan, hanyatló társadalomban, ahol az egzisztenciális harc a nép mindennapos meghatározója. Ezért a védelmi ösztön arra sarkallja, hogy a baj forrását „idegen testben, idegen elemben” keresse. A társadalom­ban ez legtöbbször egy idegen népcsoport, aki ellen haragja irányul, ezért téves következtetéseket von le kultúrájáról, hit­ és szokásren­dszeréről, amihez azután oly vakon ragaszkodik, hogy képtelen a fennálló helyzetről valós információt befogadni, aminek következté­ben kommunikációs hiány lép fel, s kialakul az előítélet, ami ahhoz ve­zet, hogy kollektivizáljunk bárkit és bármit alanyi jogon.

Felmerül a kérdés, hogy mi az alapja a kollektivizációnak. Ha figye­lembe vesszük, hogy hazánkban, de az európai államok többségében

valamilyen szinten jelen van a szellemi, erkölcsi dekadencia, a szo­rongás válik meghatározó létállapottá, mindezek után a másiktól való pánik­félelem pedig létrehozza a nacionalizmust.

Ez az ösztönös reakció akkor zajlik le, amikor a „külső elem/ek” erőszakos módon próbálják megváltoztatni egy adott régió szuve­renitását. Az őshonos közösség pedig ellenáll a jövevény dolgoknak és személyeknek. Ha mégis megtörténik, hogy a kisebbségből lesz a többség, veszélybe kerül az őshonos nép identitása, kultúrája. Mert minél inkább elkülöníti magát az őshonos nép a másik csoporttól, paradox módon egyre jobban ragaszkodik saját jelleméhez. Sen­ki sem azért szereti hazáját, mert hatalmas, hanem mert az övé. Ez a túlcsordúlt hazaszeretet passzív ellenállásból aktívba megy át, ami vi­sszaható reakció. Ezek a gondolatok később fizikai formát öltenek, és elkezdődik a dehumanizáció.

Minden népcsoport az őseihez visszatérve ápolja hagyományát. Ez teszi egyedivé, mindenki mástól különbözővé. Az ember érző lény, ebből kifolyólag félreérthet dolgokat és felelősöket keres. A megkülönböztetés a kommunikáció hiányából és az elfogultságból fakad. Egy hanyatló társadalomban, ahol az emberek félelemben él­nek, igyekeznek megvédeni saját identitásukat. Seneca szavaival élve „A felzúdúlt tömeg nem ismer határokat!”

///

ron

tó M

art

In, I

I. o

sztá

ly //

/

Rabok legyünk vagy arabok?

PublIcIsztIka: jegyzet PUT 7esszé & vers

///

szű

cs r

Ita

IV. o

sztá

ly //

/

Hálás vagyok szüleimnek, amiért meg­kíméltek a korlátolt gondolkodástól, amiért meghagytak szabadnak, meghagytak po­gánynak. Gyerekkoromban sokszor bántot­tak, amiért nem vagyok megkeresztelve, pe­dig jobban hittem Istenben bármelyiküknél.

A hittanórákon nem mondták meg, hol lakik Isten, fenyegetőztek a tízparancso­lattal, gyónni kényszerítették az embert... Nem akartam egy olyan Istenben hinni, aki megmondja, mit és hogyan tegyek.

Az egyház tekintélye akkor omlott ösz­sze bennem, amikor megértettem a keresz­tes háborúk lényegét, a régészeti kutatások feltárták a kolostorok féltve őrzött titkait, bí­rósági ítéletek részletezték a boszorkányok kivégzésének borzalmait, az inkvizíció a tudósokba fojtotta a világ megismerésének vágyát...Montesquieu tisztán ismerte fel, hogy az egyház embereinek érdekük tudat­lanságban tartani az embereket, ugyanis a

tudással bíró embert nem lehet rabságba kényszeríteni.

Amiben hiszel, az van. A hit belűről jön és őszinte. A vallás korlátoz: ne lopj, ne hazudj, ne paráználkodj! Váltsd meg magad nehezen megszerzett pénzeddel! Gyónj meg, hogy halálodkor bűnbocsánatot nyerj! Hiszem, hogy tudod, Istennel bármikor ren­dezheted dolgaid. Attól, hogy templomba jársz, nem leszel jobb ember. Isten nem a négy fal között lakik, hanem bennünk, a pünkösdi rózsában, a madarak dallamában, a méhek táncában, Mona Lisa mosolyában, Degas táncosnőiben, Monet tavirózsáiban...

Minden a világon Isten megnyilvánu­lása. Számomra az alkotás jelenti Isten lé­nyegének megragadását. Mikor alkotok, Is­tennel vagyok. Szabad vagyok. Nem lettem porból, és nem válok azzá. isten képmása vagyok, halhatatlan lélek.         

Pogány hitvallásAnyámnak

Csak a sírás fojtogat.Tehetetlenül nézem, ahogy a földbe 

helyeznek.Ölelésre vágyom. Egy utolsó szóra,

mosolyra.Úgy tűnsz el a földben,

hogy látod magányomat,borzolod idegeimet.Mondd, az angyallét

nehéz teher­e számodra?Intessz­e angyalszárnyaiddal,

hogy jól van így a vég, hogy rendben van a hiány, 

hogy lázad bennem a sérelem.Csak szólj, s én megteszem, 

hogy angyal mivoltodmegkönnyítsem.

Megköszönöm...

így utólag az életet,melyben neked is,nekem is rövidre 

szabták az örömöt,az időt,

amit nem tudtunk kihasználni,a törődést,

amit nem tudtam értékelni,a vigaszt,

aminek már semmiértelme.

A félelmet nem tudtadkiűzni belőlem,a hiányod mostmég jobban fáj,

nevetésed sírásraingerel.

Imbolyogsz azörökkévalóságban,

viszed terhét a lelkemnek.

///

szű

cs r

Ita

IV. o

sztá

ly //

/

Na Umetničkom takmičenju srednjoškolaca održanom 23. 4. 2016. u Bečeju Kapuši Lenora osvo-jila je drugo mesto u kategoriji pisanja eseja, đački žiri je dodelio drugo mesto Ronto Martinu u katego-riji publicistike, a Čikos Daniel je nagrađen za reci-taciju.

///

Kapu

sI l

enó

ra IV

. osz

tály

///

ПУТ 8 извоДи из матурских раДова

Персона или лицеПрва помисао на личност обично

је позната личност ­ неко ко је по свом деловању познат већем броју људи, а у жаргону се често као замена за личност користи израз ,,лик”. Иако веома груба процена, она нам може рећи понешто о особинама те осбе. На пример, изразом ,,Он је добар лик” или ,,Океј је лик” хоћемо да кажемо да је нека особа друштвено прихватљива, а израз “Какав је то лик!” го­вори да особа одступа од околине по не­чему, али по тако изговореној реченици не можемо бити сигурни да ли је то пози­тивно (општеприхватљиво) или негативно (неприхватљиво). Иако је дефиниција речи лик „физички изглед неке особе“, данас се та реч чешће користи за описивање неке особине.

Персона је термин везан за римско позориште. Означава маску не би ли се ближе одредио драмски лик у представа­ма. Рекао бих да и данас имамо присутне персоне у великом броју. Не мислим на маске које буквално стављамо на лице па са њима идемо кроз живот, већ мислим на видове понашања који нам више или

мање одговарају. На пример: замислимо једну особу филмофила ­ тако ћемо га и назвати. Само име говори да воли да гле­да филмове. Али наш филмофил се нала­зи у друштву у којем се више цени и пра­ти спорт. Наш јунак филмофил жели да се прилагоди, почиње да прати спорт иако му то и не причињава баш неко задовољство не би ли се тако осетио прихваћеним у друштву. Он дакле одбацује правог себе и постаје нешто што се ,,тражи” зато што мисли да је то једини начин да га при­хвате као равноправног члана друштва. Он носи маску љубитеља спорта иако је у ствари љубитељ кинематографије. То је његова персона и носи је зато што је неси­гуран у себе. По мом мишљењу није добро увек и по сваку цену носити персону зато што је то бег од себе. Наравно да постоје ситуације са којима се морамо носити на одређени начин, али смо најближи нашој личности када смо опуштени­рецимо у друштву блиских пријатеља, породице или некога са ким делимо иста интересовања. Носити персону није нимало удобно. Пре или касније ћемо наићи на круг људи који

ће нас ценити онакве какви смо. Иако се то чини тешким и недостижним, ја сам се ипак више пута уверио да је то могуће.

Носити персону је, нажалост, нешто што, хтели или не хтели, морамо понекад да урадимо, јер нас људи виде онакве как­вима се представљамо, а најчешће када се први пут упознајемо са неким нисмо пот­пуно опуштени, што резултује давањем по­мало другачије слике о нама.

* * *

Долазимо до закључка да је личност веома комплексна целина, и није је ни­мало лако одредити. Када можемо са сигурношћу рећи каква је нека особа лич­ност то обично подразумева да смо про­вели одређено време са њом и донели одговарајуће закључке, што ће рећи да смо уместо „персоне“ упознали право ли­це особе. Наравно, као и све остало, и лич­ност је помало склона променама, али не­ке црте остају трајно, тако да је увек при­сутан неки јединствени склоп по коме препознајемо некога. 

///

викт

ор н

ова

кови

ћ IV

4 //

/

PUT 7ПУТ 9извоДи из матурских раДова

/// л

еон

ард

По

ша

IV3 //

/ Постоје многе разлике између једног врхунског спортисте и неспортисте. Бављење спортом је специфична активност за коју је потребна израженост извесних карактеристика личности због којих се неко уопште определи за спорт или бива опредељен на основу правила селекције. Ради се о особинама у структури личности које омогућавају спортисти да емотивно поднесе све позитивне и негативне аспекте бављења спортом. Из мог личног искуства у пливању, најтеже је када се једну целу сезону припремамо за једну трку, један моменат, који траје можда минут или два, и не успемо. Онда се запитамо да ли је стварно било вредно то силно тренирање, знојење, устајање у 5 ујутру ради одласка на тренинг пре школе, два до три тренинга дневно, силни умор, сузе и нервирања. Али јесте, било је вредно. Из грешака учимо, и у таквим ситуацијама, морамо бити јаки психички исто колико смо јаки физички, можда и више. Треба да устанемо и да идемо даље. То је кључ успеха у сваком спорту.

Добро усмерена концентрација подразумева да знамо сваки корак који треба да одрадимо ради остварења нашег жељеног циља. Морамо знати тачно шта у сваком тренутку треба да одрадимо, шта не смемо да погрешимо и како да исправимо грешку у случају да погрешимо. Мој тренер ми стално говори да увек треба да замислим целу трку у глави, од почетка до краја. Да се концетришем на старт, окрете и на сам улазак у циљ. Говори ми да не треба да размишљам о томе шта ће мој противник урадити, јер је важно шта ћу ја урадити. Мој савет свим спортистима је да повећају концентрацију уз помоћ музике. Слушајући музику заборавићемо на све што нас тренутно брине и окружује. Тада нам је у глави само једно: како реализовати свој циљ? Анксиозност је такође фактор који утиче на сам успех спортисе. Без одређене мере страховања за исход такмичења, није реално очекивати да ће спортиста бити способан да се максимално ангажује на тренингу и на такмичењу. И ја се увек плашим исхода такмичења. Чак и када знам да сам спреман, да сам тренирао, чак и тада имам неку одређену дозу страха. Мој тренер каже да је то добро, јер тада он види да је мени стало до саме трке и пливања. Познајем људе који знају и превише да се ,,плаше” исхода такмичења.

Сматрам да то није добро и да делује лоше по сам резултат и делује лоше на мотивацију. Уместо неког прикладног страха доживљавају противника као много бољег и надмоћнијег, што доводи до немоћи. Са друге стране, сувише ниска анксиозност може такође лоше деловати на мотивацију, јер се тада осећа сувише велика супериорност и надмоћ над противником, што доводи до превелике опуштености и сигурности приликом самог такмичарског наступа.

Улога тренера је веома важна. Мој тренер је дефинитивно један од најбољих. То је човек који је заслужан за моје резултате и један од мојих највећих узора. На почетку сам био нико и ништа, али када ме је он узео у руке, ствари су кренуле на боље. Толико се никада нико није трудио око мог пливања. Лепо је знати да постоји тај један човек који верује у вас да можете успети у оном што радите. Када ни по коју цену не одустаје од вас. Ту је и када је лоше и када је добро, када треба да се плаче и када треба да се слави. Без њега не бих успео. Устаје сваки дан у 5 ујутру да би ме тренирао, возио ме је сваки дан у други град да бих тренирао у бољим условима и одрекао се многих ствари због мене. Због њега успео сам и да упишем факултет у Америци и да будем уједно и његов први пливач који је то успео. Најбољи осећај је када након завршене трке, погледам у њега и видим како је срећан због мене. Тада видим да смо успели заједно. То је прави тренер и дефиниција тренера.

Пишући овај рад схватио сам заправо колико сам срећан што живим живот једног спортисте. Јесте да је то тежак и напоран живот, пре свега због интензивниг тренирања, затим и због много мањег слободног времена и дружења са пријатељима. Али, да нисам спортиста, никада не бих научио шта значи задовљство од постигнутог успеха, никад не бих упознао тако добре пријатеље и колеге, и никада не бих обишао толико држава. Ти другари, мој тренер, родитељи , сестра, управо су моји психолози у спорту. Они су ту да ме мотивишу, да ми пруже руку када паднем, да плачу са мном када је то потребно, и да се смеју са мном када схватимо да смо успели. Надам се да ће овај рад једном неком помоћи да преброди неке проблеме, не само у спорту, већ и у животу.

Психологија у спорту

/// Ј

елен

а М

оМ

ирС

ки I 5 //

/

/// а

на

ан

дри

ћ II

I 1 ///

PUT 10 stvaralaštvo

///

joVa

na

to

do

roVI

ć IV

2 IVa

n s

uBo

tIć

IV1

///

Svakih nekoliko godina (nekoliko jer kod nas u Srbiji se, jelte, to nikad ne zna) doga­đa se jedan zanimljiv fenomen. Taj fenomen zove se ,,gimnazijalci na izborima'', a on po­drazumeva ulazak gimnazijalaca u dražesni svet politike i upoznavanje sa moćima slo­bodnog izbora. Ne mare gimnazijalci mno­go za te izbore, pa ipak, u jeku svih kampa­nja i divljačke borbe naše političke ,,elite'' za većinu biračkog tela, tu i tamo na velikom odmoru se začuje famozno pitanje „Za koga ćeš glasati?“. To pitanje uglavnom je nailazilo na nepotpune satirično­ša­ljive, ili na jednostavne „Neću izaći“ odgovore. Zašto se ova tema među gimnazijalcima preskače nije poznato, ali poznata je činjenica da neće baš svaki gimnazijalac (koji je punoletan, odnosno ima pravo glasa na izbori­ma) zanemariti izbore. U ovom tekstu, njegov au­tor će pokušati da dočara kako su gimnazijalci, pre­ma njegovom mišljenju, glasali na izborima.

Dok su neki sanjali snove o vojvodi i ve­likoj Srbiji, drugi su sanjali o Vojvodini čiji je glavni grad Zrenjanin. Zrenjanin da bude glavni grad Vojvodine?! Sjajna ideja!!! Mo­lim da se u program te političke organizacije doda i ideja da Ečka postane ekonomski cen­tar Srbije, a Višnjićevo administrativni centar.

Neki gimnazijalci su lupali glavu i razmi­

šljali o tome koji je izbor zaista najbolji za njih, jer su, kao odgovorni građani, osećali da je njihova dužnost da se izjasne za nekoga. Gla­va ih je toliko zabolela od tog lupanja da na kraju na izbore nisu ni izašli. Drugi su od iz­bora uspeli i da profitiraju, mašući zastavom stranke na mitingu za 1000 dinara! Nikad lak­še zarađen novac! Ipak, ako ste mislili da je odluka za koga glasati za svakog bila teška, grdno se varate. Svakako da među nama ima i onih koji su otišli do svog biračkog mesta, staloženo ispratili celu glasačku proceduru, a zatim otišli kući i u slast pojeli svoj sendvič za večeru.

U svakom slučaju, šta god da jeste, ili ni­ste uradili na svom biračkom mestu, nemoj­te se kajati, žaliti ili sramotiti. Jedna od retkih dobrih stvari vezanih za izbore jeste ta da su oni potpuno anonimni. Ne morate nikom polagati račune o tome za koga ste glasali i zašto, to je u potpunosti vaša stvar. Ali ipak, savet autora ovog teksta je da, ako vas slučaj­no vaši baba ili deda pitaju za koga ste glasali, bez razmišljanja uzviknete: „PA ZA TITOVOG UNUKA, ZA KOGA BIH DRUGOG?!!“. Tako ćete makar, verovatno, iz kuće babe i dede izaći punog džepa, a bogami sigurno i punog sto­maka (biće nešto bolje od sendviča za večeru, razmislite ozbiljno o ovoj opciji!).

GODIŠNJAKsmislen ili suvišan?

Gimnazijalci na izborima

///

IVa

n s

uBo

tIć

IV1

//

/

Rastajemo se... Dugim nogama odlazimo u svet... i ­ u rukama no­simo debeli dragoceni godišnjak.

Savršena kliše slika, zar ne? Većina maturanata joj ne pronalazi manu. Međutim, uvek se nađe nekolicina nas koju ćete optužiti da smo antiprotivni, da „izvodimo“ i slično.

Ne može se poreći da je godišnjak nekad bio lepa uspomena. Dru­ga vremena, druge vrednosti, ali i drugi koncept godišnjaka. Nekada se on pravio za svako odeljenje posebno i razmislite malo o tome... Nije li to smislenije?

Dva večito antiprotivna maturanta iz ozloglašene redakcije PUT­a pristala su da se slikaju ,,za uspomenu i dugo sećanje“, ali ne planiraju da poseduju pomenuti godišnjak. Nismo jedini i stoga ćemo vam pri­bližiti razmišljanje ovog dela maturanata čiju ćete sliku imati, iako oni vašu neće.

Recimo da smo i mi kao i većina “normalnih“ gimnazijalaca kupi­li taj famozni godišnjak. Uzeli bismo u šake, a zatim kroz more slika ljudi koje nismo imali priliku da upoznamo, počeli bismo da lovimo slike nekolicine do koje nam je zaista stalo. Listaj, listaj, listaj.... OPAAA, POZNATA OSOBA...... listaj, listaj, listaj,..... OPAA , MOJE ODELjENjE....... listaj, listaj...

I tako u nedogled.Evidentno, listanje nije naš izbor...

PUT 7ПУТ 11стваралаштво

Језик је једно од основних обележја људских бића. Човек без језика не би био човек. Бавећи се односом језика и мишљења, Лудвиг Витгенштајн каже: ,,Све што може да буде мишљено, може такође и да буде казано. Границе језика су границе мишљења. Сви метафизички проблеми настају због покушаја да се каже оно што не може бити ка­зано.“

Самим тим, границе нашег језика јесу границе нашег света.Шта мислите, да ли и колико млади померају те границе?Према педагошком истраживању мр Јелене Стевановић из 2009,

један петнаестогодишњак у свакодневној комуникацији употребљава у просеку од 100 до 300 речи. Насупрот томе, развојни стандар­ди подразумевају да би дете предшколског узраста требало у свом речнику да има око 2000 речи. Какво ли је онда тек стање данас? Шта нам то говори ако је језик средство мишљења? Колико је свет про­сечних тинејџера ограничен? Какви су њихови мисаони оквири? За ко­га, као такви,  млади људи постају лак плен? Какве су друштвене после­дице свега тога?  Да ли израстају у слободне личности или конзументе и изманипулисану гласачку машинерију у квазидемократским друшт­вима?

Језик одређује човека и на индивидуалном, психолошком нивоу. Међутим, млади га тако не доживљавају. Није им стало до особено­сти и лепоте изражавања. Можда и грешим..Зависи шта ко сматра под особеношћу. Не можемо оспорити да је активно баратање опсценим речима неки вид особености..

Довољно им је да се ,,разумеју“. Као да је то једина сврха њиховог језика. Разумети се, плутати на површини воде попут акваплана и за­дремати у лакоћи конформизма...

Непрестано се жалимо на стање у држави. Чезнемо за променама набоље. Наде полажемо у будуће генерације. Али... Да ли ће ове ,,не­муште“ нове генерације бити способне да се остваре, да помере гра­нице? Да ли ћемо добити нове припаднике интелектуалне елите или особе које поседују квалификације реално довољне за посао замени­ка ноћног чувара трафике на периферији?

И на послетку, остаје нам још само једно питање...Ако на почетку беше реч, да ли ће бити и на крају?

///

нев

ена

Гру

Јић

IV2

/// Наклон, окрет, замена места!

На лицима су нам осмеси, а у мислима пријемни испити. У тренутку кад би требало да држимо књигу ­ ми ћемо држати кишобране.Ухватите се сви за руке!Покажимо бакама, декама, мамама и татама колико смо сви међусобно блиски. Очи ће им засузити, а срца ће им прескочити по откуцај. О, како смо само били блиски.

Говоре нам да ћемо памтити ове дивне средњошколске тренутке. Да ћемо их се сећати са чежњом и носталгијом...

Бамбина соло!Хоћете уз носталгију памтити и ону једну бамбину коју сте осудили на то да претходне четири године проведе соло?

Заплешимо заједно, иако нам је реч "заједно" ових година била потпуно страна.Заплешимо последњи под маскама плес.

Немуштост нових генерација

Плес под маскама

///

joVa

na

to

do

roVI

ć –

ena

IV2

//

/

ПУТ 12 стваралаштво

///

ва

ња

вел

иСа

вљев

III 3 //

/

Неистражени универзум у нашим очима

Понекад, далеке пејзаже и људе које волимо видимо само када зажмуримо. То их не чини мање стварнима; они тада делују ближе, реалистичније, срећније...

Док жмуримо и размишљамо о њима, неретко нас може обузети ту-га. Њу је врло тешко описати, али сигурна сам да је најбоље приказује залазак сунца. Не, ово није парафразирана реченица из „Малог прин-ца“, већ сасвим другачија слика: видела сам браон очи које су се то-пиле док су се отварале и затврале посматрајући сунце. Док се Сунце спуштало и залазило иза хоризонта, те браон очи су све више постајале златне, скоро бакарне. Готово да су и саме подсећале на залазак. Боја се разливала низ образе, а иза себе остављала црни круг. Сливала се до углова уста, где би се задржавала све док се не осуши. Тако сува и окорела,боја се могла састругати јагодицама прстију, прикупити на го-милу и, попут сочива, поново вратити тамо одакле је потекла.

Кад жмурим, ја се сећам плаво-зелених очију како постају далека галаксија. Једном ме је њихов сјај на тренутак заслепео, али су се уб-рзо склопиле и оставиле за собом само звездице између трепавица , на тај начин ме чувајући од прејаке светлости. Док их се присећам, моје браон очи не постају залазак сунца. Оне се не разливају, не остављају таман траг за собом и не знам како, нити зашто – одмах поцрне. Када их поново отворим, црнило бледи, али остаје на мојој кожи у виду сивих кругова испод очију. Умор, бес, туга, све помало...

Не постоји адекватан начин на који се ти кругови у потпуности мо-гу уклонити. Најуспешнији до сада је, бар за мене, посипање ситних љубичастих шљокица по њиховим ивицама. Сјај шљокица и њихова боја буде у мени сећање на детињство и безбрижну девојчицу каква сам била. Такође, оне личе на звездану прашину која, продирући ми дубоко у кожу, враћа осмех на лице.

///

Ми

лиц

а в

оЈн

ови

ћ II

I 1 ///

Загубљени лавежОсетим се каткад као црни пас, потомак проклетих шакала, нацерених вођа племена. Стално лајем на далеку звезду у свом оку, режим, пуна гнева, скачем и кидам таму око себе не бих ли је ухватила, сажвакала и пљунула. Туку ме летвама, гађају вилама, проклињу: „То си и заслужила! Марш, кујо шугава!“ Крзно ми је крваво...Давно сам ја умрла. Спавам у плеснавој удобности замишљеног дома, који никад нисам имала, ка коме сам пузала, за којим сам цвилела. Моја туробност вуче са собом страх, тера рају, доноси ми камење, прашину... Претвара кости у прах. Најбољи друг усамљеном човеку, права глупа џукела на заборављеном путу, чекам да будем нађена. Покисла и убога, чупам ланце из гнојаве коже, храмљем по месечевој стази и постајем бескрајни мрак.

***

Твоја мала реч, мала бол, мала суза. Моја мала срећа, мала љубав, мала река. Наша мала магловита туга. Оповргни снагу мог крвотока, нек прострује мала сећања. Расцветај ме, не желим да други гаје ме. Лепоту чувам да ти дивиш јој се. Исуши ме, одузми младост да вечношћу отрујем те.

***

Када бих нас само могла прекрити велом сна. Замрзнути мисао и простор. Стишати дах, умирити срца трептаје.Када бих нас само могла распршити у бескрај. Пустити да плутамо међ' звезданим стубовима.Када бих нас само могла оковати тишином. Расплести паучинасте нити утрнулих успоменаКада бих те само могла упити у себе сочну срж, еоне мимоилажења лаким додиром стопити.Када бих те само могла смрћу својом запечатити. Топле изворе спокоја удханути, по немиру жедне сенке наше њих излити.Када бих само... ја све бих!

///

але

кСа

нд

ра М

ачк

ић

III 1 //

/

ВАТРАЈаке ватре брзо се и угасе.Не пали је још више.Сачекај да прође.

И прошле су се тако гасиле.Наша неће бити боља.

За сваки пламен мислимо да је јачи.А за ову ватру знамо да је вечна.Ниједна није.Ниједна неће бити вечна.

Плашимо се хладноће.Зато тако лако трпимо опекотинеОве наше бујне ватре.Боли и пржи и ми то волимојер нам је све драже од мраза који ће доћи.

Али знамо да ће доћи.Од тога нема бежања.И знамо да је ватра љубав која ће нас испржити и нестати.Баш као што је и дошла.

стваралаштво PUT 7ПУТ 13 стваралаштво//

/ а

лекС

ан

дра

Ма

чки

ћ II

I 1 ///

СРЖПрихватити себе,прихватити поразБорити се или прихватити.Тражити или прихватити.Молити или прихватити.

Да ли је ово што видим одраз или сенка?Да ли је срж или кора?Линија или црте?ја или она?

Прихвати и живи!Не мењај,прихвати!Прихвати,заволи!Прихвати и носи.

Како да знам да ли је то то.Да будем сигурна шта је.Да није превара.ЗаседаИ преливања.Грозна маска.

///

але

кСа

нд

ра М

ачк

ић

III 1 //

/

ВезаниОчима,зеницама и мракомповезани невидљивом нитии запечаћени.Сада и заувек.

Рукама,венама,прстењемПрилепљени једно за друго.Ушивени.Уназад и унапред.

Колена ударају једно о другоМодрице се разливају у бареЛепимо се и плашимоследећег корака.

Краја неће бити.Бар не оног каквим га ти памтиш.Биће или ово или ништа.

PUT 14 stvaralaštvo

Je n'ai pas été la maîtresse de Picasso, il était seulement mon maître.*

-Dora Mar

Godine 1963, na terasi kafića Les Deux Magots u Parizu odigrao se trenutak koji je zauvek promenio život jedne žene – umetnice Anrijete Teodore Marković, po­

znatije pod imenom Dora Mar. Tada je posredstvom Pola Elijara upoznala slikar­skog genija Pabla Pikasa.

Bio je to krvav susret. Dora je iz torbi­ce izvadila nož i, zabijajući ga između pr­stiju, povredila se. Pikaso je bio opčinjen. Zamolio ju je da mu pokloni svoju krvavu rukavicu, što je ona i učinila. Tu rukavicu slikar je čuvao na polici u svom ateljeu.

Dorina lepota, mističnost, hipersen­zibilnost, senzualnost i oči boje vreme­na postale su mu inspiracija. Naslikao ju je na desetinama portreta. Jedan od njih, ,,Dora sa mačkom“, druga je po redu naj­skuplja Pikasova slika, a osma na listi naj­skupljih slika u istoriji.

Dora mu je poslužila i kao inspiraci­ja za čuvenu sliku ,,Gernika“. Pikaso nije bio politički aktivan, ali ga je Dora molila da bude solidaran jer mu to istorija ne bi oprostila. Međutim, na kraju je ona bila ta koja nije dobila oproštaj. Usudila se da

fotografijom proprati nastanak ove slike i načini prvu foto­reportažu te vrste u isto­riji. Takođe, usudila se da mu kaže: ,,Ti ne znaš da slikaš sunce“ ili: ,,Sunce ti nikada ne ispadne dobro“, i da mu guestiju da umesto njega nacrta sijalicu.

Pikao se želeo da je učini inferiornom. Nagovorio ju je da se odrekne fotografije, koja je za njega bila beznačajna, i okrene se kubističkom slikarstvu. Bio je ne samo njen ljubavnik, nego i mentor. Postao je centar njenog sveta. Nije više imala ni svoju fotografiju, a bila je lišena i moguć­nosti da se ostvari kao majka. Pod njego­vim uticajem počela je i da eksperimenti­še sa seksualnošću. Sve je činila za Pikasa, koga nikada nije zvala Pablo jer je smatra­la da muškarici koje je proslavilo njihovo prezime više nemaju potrebu za ličnim imenom.

Pikaso ju je uvek opisivao kao ,,ženu u suzama“ ili ,,lepu i tužnu Doru“. Govo­rio je da je nikada ne bi mogao naslikati kako se smeje. Na platnima je uništavao njeno lice, predstavljajući ga kao nešto rascepljeno linijama i iskrivljeno od bola. O toj bolnoj grimasi u realnom životu go­vorili su i mnogi ljudi koji su pisali o Pika­su, ističući da je Dora bila plačljiva i histe­rična žena. Međutim, njen prijatelj Bernar rekao je: ,,Nikada je nisam video da plače,

osim na Pikasovim portretima. Ne, Dora nipošto nije bila plačljiva. Bila je umetnica obdarena velikom inteligencijom. Ljubav ju je unakazila, ismejala...Nije plakala spo­lja, plakala je iznutra, lila je suze u sebi, gr­cala u njima.“

Govorila je da je između Pikasa i nje bila ,,luda ljubav, a da je, kada se ona povkla, “ostalo samo ludilo“. To ludilo Pi­kaso je pripisao njoj i, uz pomoć Pola Eli­jara i čuvenog psihijatra i psihoanalitičara Žaka Lakana, smestio je u duševnu bolni­cu Sent An. Lakan ju je u registar upisao pod imenom Lisjen Tekta, što znači Skri­vena Svetlost, i lično na njoj primenjivao elektrošokove. Zajedničkim snagama ovi muškarci su je uništili.

Izvukaviši se odatle, ova napaćena žena povukla se u samoću svoga stana u Parizu. Tamo je, veoma skromno, dočeka­la kraj života, okružena brojnim dragoce­nim umetničkim predmetima. Umrla je sama, a na sahrani je prisustvovalo samo sedmoro ljudi. Posle njene smrti, u stanu su pronađene Pikasove slike, skulpture, crteži, nakit, pisma, ali i njene fotografije koje su kasnije dostigle visoku vrednost.

Dora Mar bila je neverovatno talento­vana žena i perspektivna umetnica koja je mogla biti ovenčana svetskom slavom, ali danas je većini poznata samo kao Pikaso­va muza. Reč muza uglavnom nosi pozi­

LJUBAV,

///

neV

ena

Gru

jIć

IV2

//

/ jo

Van

a t

od

oro

VIć

– en

a IV

2 ///

* Igra reči: ,,Nisam ja bila Pikasova ljubavnica (gospodarica), on je bio moj gospodar (ljubavnik).“

stvaralaštvo stvaralaštvo PUT 15

tivnu konotaciju, međutim, u ovoj priči to nije tako. Muza je ovde žena koju je jedan umetnik, Pablo Pikaso, razorio.

,,Dala mu je svoj život. A on je sa nje­nim životom uradio jedino što je umeo da radi – isisao joj je krv i tom krvlju ju je na­slikao. Žrtvovala mu je svoj um.“

"Frida se zaljubila u Dijega onako kako se žene predaju muškarcima koji im donose samo bol: kao potpuna budala."

– Tajna beležnica Fride Kalo - Fransisko Hagenbek

Frida Kalo i Dijego Rivera ­ golubica i slon. Lepotica i zver. Kolege. Najbolji pri­jatelji. Ali nikada dovoljno dobri supruž­nici.

Prvi put su se sreli dok je Dijego ra­dio mural u školi koju je Frida pohađala. Bili su očarani jedno drugim pri samom upoznavanju. Petnaestogodišnja Frida zanemela je pred njegovom umetnošću. Dijego se zadivio njenim dostojanstvom, samopouzdanjem i čudnim plamenom u očima.

Posle saobraćajne nezgode koju je doživela, prikovana za krevet, slikala je svoja prva umetnička dela. Tražeći kritiku ozbiljnog čoveka i stručno mišljenje isku­snog umetnika, obratila se Dijegu, koji je odlučio da ovoj neobičnoj devojci učini uslugu. Nije se pokajao. Osvojila je svaki deo njegovog bića svojim karakterom i svojom umetnošću; a ni Frida nije uspela da odoli fizički potpuno neprivlačnom, ali šarmantnom Dijegu.

Potpuno opčinjeni jedno drugim, stu­pili su u ljubavno vezu, a nedugo zatim i u brak koji je ubrzo postao izvor tragedija i razočarenja. Dijegova ponavljana never­stva navela su i Fridu da čini isto. U poku­šaju da preboli Dijegov nedostatak lojal­nosti, crna golubica se upuštala u afere sa mnogobrojnim osobama oba pola, među kojima su najpoznatije afere sa Leonom Trockim i pevačicom Ćavelom Vargas. Razveli su se, ali su nakon samo godinu dana obnovili brak, ponovo praćen ne­skladom i neverstvima.

Uprkos nesrećama koje su ih pratile, umetnički par se nije ponovo rastavljao. Kroz ceo život, Fridu su pratile fizičke po­sledice nesreće koju je doživela u ranoj mladosti. Te neizbežne posledice su je i odvele u grob. Dijego i Frida ostali su za­jedno do njene smrti. Iako je Dijego bio, pored saobraćajne, najveća nesreća koju je doživela, veze između njih dvoje bile su neraskidive.

KRV I SLIKE

ПУТ 16 културни кутак

„Душане, Душане!“, до мене нејасно допире Теодорин благо промукли глас. Као кроз маглу, назирем обрисе мајушног длана којим ми маше. Не могу да јој одговорим. Уста ми се суше, слепо­очнице лудачки пулсирају. Тело ми прожима језа. У грлу – кнед­ла. Велика и лепљива... Зауставља ми дах. Затварам очи. Бројим до десет. Чекам... Наједном, све пролази, неочекивано и изненада као што се и појавило. Крв поново струји мојим венама. Узимам Теодорину руку. Она ме забринуто посматра.

,,Поново се догодило?“, пита гласом који подрхтава.,,Кажем ти, Душане, то није добро. То уопште није добро! Тре­

бало би да одеш лекару.“Уверавам је да је све у реду и да нема разлога за бригу, али у

њеним сафирноплавим очима видим неверицу.,,Молим те! Учини то због мене“, шапуће, гледајући ме право

у очи.Тај поглед... Те очи у којима се огледа небо, та тужна искра

у њима. Не могу да му одолим. Обећавам! Учинићу све, само да прође овај испит. Лице јој се озари.

,,Хоћеш ли да сутра учимо код мене?“, пита раздраганим гла­сом.

Одговарам благим климањем главе и устајем са клупе. Овлаш је пољубим у образ и одлазим. Не осврћем се, али готово да ви­дим како се благо руменило разлива њеним лицем.

Ноћ је. Око мене тишина и тама. Лежим, али сан ми не долази на очи. У соби је топло, али ја дрхтим. Хладна језа ми прожима те­ло. Можда је Теодора у праву... Не! То ипак није болест! Осећам, знам... То што ме недељама разгара је нешто снажно и дубоко, али мојој свести непојмљиво. Слутња? Стрепња? Нешто праисконско или неземаљско? Од оног дана кад сам срео Теодору, угледавши је збуњену и помало изгубљену на вратима амфитеатра, нешто се чудно у мени дешава. Нешто ме слама. Сваки мој покрет као да измиче мојој контроли и цео досадашњи живот ми изгледа као сопствена илузија. У њеном при­суству, престајем да будем свој, а ипак – не могу без ње. Осећам ка­ко су нити наших судбина густо испреплитане, нераздвојиво из­укрштане. Годи ми тај осећај. Не­где у дубини свог бића осећам да нас везује нешто јако, нешто не­раскидиво. Љубав? Не! Теодора је нешто много више.

Не успевши да пронађем одушка у сну, устајем и облачући кућни мантил, излазим на терасу. Иза Авале се помаљају први зра­ци сунца. Звезде гасну. Тишина... Готово да могу да чујем откуцаје сопственог срца, а у њима и њу. Гледам на сат. Проћи ће још доста времена пре него што ће се Теодорин црвени пунто појавити на углу моје улице, пре него што ће шкрипа точкова на прилазу учи­нити да ми срце поскочи у грудима. Чекање... На свету не постоји ништа горе. Свако ко каже да је чар у ишчекивању – опасно греши. Ја то најбоље знам. Цео свој живот сам провео у ишчекивању. Че­као сам да се отац врати са пословног пута, са којег сам знао да се никада неће вратити. Чекао да мајка уђе у собу и прочита ми при­чу за лаку ноћ, иако сам знао да ћу заспати пре него што се врати

са мукотрпног и често понижавајућег посла, захваљујући којем смо успевали да преживимо. И на крају, оно најгоре – ме­сеци проведени у болници у ишчекивању неопходне операције. Месеци испуњени лажним надама, неизбежним разочарањима и вечитим питањем: „Хоћу ли добити шансу да наставим да живим?“

Па ипак, чинило се да ми чекање никад није било теже. Вре­ме никада није спорије пролазило. Сати су се тромо вукли поистовећујући се са годинама, са вековима. Шта ми то није дава­ло мира? Неки притајени осећај, неки неоваплоћени унутрашњи глас ми је говорио – данас ће се нешто догодити. Догодиће се, и све ће се променити. Осећам како ме прожима језа...

Коначно седим на предњем седишту Теодориног аутомобила. Дланови су ми влажни. Покушавам да започнем разговор, али ми речи замиру на уснама. Стискам свој мобилни телефон, не бих ли укротио уздрхтале прсте. У једном моменту, он почиње да вибри­ра. Нежни глас Тошета Проеског запара ваздух, прекидајући ти­шину. Неспретно одбијам позив и враћам телефон у џeп. Посма­трам Теодору. Прсти јој узнемирено стискају волан, а њене увек ведре очи се магле. Знам да осећа мој поглед, али ми не узвраћа. Пружам руку ка њеној, али застајем.

„Теодора? Нешто није у реду?“, питам гласом који као да није мој.

„Ма не! Овај, добро сам. Заиста! Само, та песма...“, покушава да се осмехне, али јој поглед остаје мутан и недокучив.

Застаје. Ћути неколико тренутака, а онда наставља: „Знаш, мој брат... Много ју је волео. Верујем да ју је слушао и тог дана, можда баш и у тренутку несреће“.

Једна суза јој се нежно скотрља низ лице, а ја немо климам главом, не успевајући да пронађем праве речи.

„Да, добра песма. Мислим... баш добра“, промуцах на крају.Теодора ме неколико секунди посматра као да ме види први

пут у животу, а онда се осмехује, искрено и топло. Зауставља ко­ла пред невеликом, али лепом кућом. Излазим из аута. Пулс ми убрзава. Овде сам први пут, а све ми изгледа тако познато. Са сва­ким кораком, осећај постаје све јачи. Врт, улазна врата, ходник...

„Душане, морам нешто да ти кажем“, шапуће ми Теодора, али је ја готово и не чујем.

Као у магновењу, корачам за њом узаним ходником. Прола­зимо крај мале кухиње. На први поглед делује да је празна, али наредног тренутка у једном углу примећујем погрбљену прили­ку нејаког старца. Његове мртве очи загледане су некуд у даљину, али када ме угледа, чини се као да нешто у блесну у њима и он крену ка нама.Његове кошчате, смежуране руке склапају се око мојих рамена. Готово да могу да осе­тим његова ребра под својим прстима.

„Милане, знао сам да ћеш се вратити! Знаш, отац то просто осећа“, шапуће ми старац у косу, док ми његове сузе ква­се лице.

Слаб је и крхак. Врло лако бих се могао ослободити његовог загрљајља али, ни сам не знајући зашто, не чиним то. Уместо тога,

СПОЗНАЈА

„Извини. Покушала сам да те упозорим, али... чинило се да ме не слушаш“, рече, не дижући поглед.

///

Ми

лиц

а Јо

ци

ћ I 10

///

PUT 7ПУТ 17културни кутак

нежно пролазим прстима кроз старчеве седе власи.„Тата“, чујем Теодорин глас. Слабашан је и чини се да ће сваког

тренутка пући.„Није то Милан. Он се никада неће вратити“, наставља, најпре

тихо, једва чујно, а онда јој глас постаје одлучнији.„То је мој пријатељ са факултета и мораш га пустити.“Старац наједном клону. Осетих како његов нејаки стисак пола­

ко попушта, кад ме Теодора ухвати за руку одвлачећи ме у своју собу. Док она затвара врата за нама, ја још увек могу да чујем старчево неутешно јечање. Ослањајући се леђима на врата, Тео­дора око прста уврће прамен своје, као угаљ црне косе.

„Извини. Покушала сам да те упозорим, али... чинило се да ме не слушаш“, рече, не дижући поглед. Лице јој је бледо попут сло­новаче. Прилазим јој. Грлим је.

„У реду је“, шапућем, милујући њену косу која мирише на ла­ванду. Нежнојој подижем главу и дланом јој отирем сузе.

„Знаш, био је то диван човек и диван отац. Али, од када је, пре девет година, мој брат погинуо, он више није оно што је био“, шапуће ми кроз јецеје.

„Но, то није све. Милан је био млад и здрав, али нису постојале никакве шансе да преживи. Уверивши се у то, тата је пристао. Теш­ком муком, али је пристао да потпише сагласност. Тек тада је на­ступила права агонија, вечита дилема, тешка унутрашња борба. Да ли је погрешио? Шта ако би Милан неким чудом ипак мо­гао да се извуче? Да живи, макар само као биљка, али ипак да живи. Или је ипак боље овако? Подарити живот и будућност неким другим младим бићима и живети кроз њих. Ех, да је барем успео да упозна било кога од њих...“, ту је глас издаје, док ја наставлјам да је милујем. Црв сумње почиње да ми нагриза душу.

„Па, кад се то тачно десило?“, питам, иако знам да није прави тренутак.

Теодора подиже своје плаве очи. У њима се јасно огледа сав бол који је разара изнутра.

„Петог септембра“, грца, пре него што јој нови на­лет јецаја одузме дах.

То је, дакле то! Пети септембар, а ја сам шестог већ добио ново срце.

У собу уђе старац, носећи две кафе својим дрхтавим рукама. Гледам га у очи. Негде у дуби­ни тог замућеног погледа, као да извире нека нова, притајена искра живота.

PUT 18 tu, oko nas

///

an

ast

asI

ja Ž

are

Vac

III1 //

/ Okruženi smo mnoštvom reči, ali samo određene posebno paraju uho. I ne samo što su svuda oko nas, već i mi sami u velikoj meri doprinosimo njihovom stvaranju. Ružne reči, vulgarizmi – pogodili ste. Iako smo od malih nogu izgovaranje nekog vulgarizma doživljavali kao šok (jer kako li samo odrasli ljudi smeju da rade ono što mi ne smemo?!), sada nam je to kao do­bar dan; nešto na šta više ni ne obraćamo pažnju – naučeni smo na njih.

Počnimo od banalnijih pitanja, kao na primer: zašto su psovke toliko loše? Zašto su reči koje ne smemo izgovarati uopšte i smišljene? Da li je nji­hova čar baš u tome? To što su poput zabranjenog voća? Pitanje je zašto je društveno prihvatljivije javno diskriminisati ljude, nazivati ih pogrdnim ime­nima aludirajući na njihovo poreklo, veru, boju kože ili seksualnu orijentaciju – dakle učestvovati u govorima mržnje – nego reći jednu prostu psovku?

Ističući ovo mislim na sve socijalne situacije, ali bih se prvenstveno osvr­nula na događaje u nastavi. Zašto bismo doživljavali verbalno nasilje na me­stu gde bi trebalo da se osećamo sigurno? Zbog čega neretko čujemo reči koje vode poreklo od najukorenjenijih predrasuda upravo od ljudi koji bi trebalo da nas štite i čine da se osećamo sigurno?

Naravno da i vulgarizmi ponekad imaju za cilj vređanje određene osobe ili grupe ljudi , što je loše samo po sebi, ali razlika je u tome što oni (u naj­većem broju slučajeva) nisu zasnovani na predrasudama, stereotipima niti generalizacijama ikakve vrste. Samim tim, vulgarizmi nemaju moć da zadru u dubinu nečije ličnosti i da pogode strunu koja može biti najosetljiviji deo te persone – to rade reči koje diskriminišu ljude po prethodno navedenim paremetrima.

Dakle, zašto su reči olakšanja ili izražavanja unutrašnje momentalne frustracije društveno manje prihvatljive od izjave „mrzim tu i tu grupu ljudi zbog određenih osobina s kojima su se rodili i na koje ne mogu da utiču“?

Pre svega, zašto mi ljudi dajemo toliku moć psovkama? Zašto je toliko bitno da li je neko promrmljao „sr*nje“ kad je ispustio rezač ili je rekao ne­kom da se „nosi u tri lepe“ u trenutku iznerviranosti? Zašto je to toliko bitno kad ljudi ni ne shvataju, a ni ne misle na bukvalno značenje tih psovki? Kad bismo porazmislili o tome, došli bismo do zaključka da njihovo bukvalno značenje ponekad, šta više, i nema nikakvog smisla.

Niko ne misli na konotativno značenje psovki. One su izgovorene u afek­tu, niko nema ni vremena na to da misli. A i jednostavno, psovke su prihva­ćene u društvu kao takve: prevazišle su okvire svog bukvalnog značenja i ljudi, govoreći ih, koristeći ih u obliku vulgarizama, misle isključivo na ono preneseno značenje koje nam je svima poznato i bez ikakvog dodatnog objašnjavanja.

Ali zato govori mržnje – oni se sprovode u delo svesno. Pojedinac tada misli svaku reč koju kaže jer, da nije tako, te izgovorene reči izgubile bi svaki smisao. Pogrdne reči koje poreklo vode od predrasuda dobro su promišlje­ne i oslikavaju lične stavove nekog pojedinca; stavove koji su netolerantni, uskogrudi i potencijalno opasni za sam razvoj društva.

I zato, neka mi neko objasni zbog čega je, primera radi, četvoroslovna reč koja opisuje nečiju stražnjicu strašnija, sramotnija, užasnija čak, no bezra­zložna mržnja zasnovana na stereotipima koja kulja sa usana velikog broja đaka, a prećutno je toleriše gotovo svaki profesor?

Svakako jeste retko čuti nekog profesora kako za vreme nastave koristi termine poput “šiptar”, “peder”, “ustaša”, itd., s namerom da uvredi nekoga. Ono što jeste slučaj, doduše, je činjenica da profesori ne odreaguju ukoliko se učenici koriste ovim rečima. Po mom mišljenju, baš kao i za psovke, đaci­

ma se treba objasniti zašto je konotativno značenje ovih reči loše. A ukoliko su učenici svesni uvrede koja se krije iza takvih termina, i namerno ih kori­ste imajući za cilj nečije omalovažavanje, smatram da bi profesori trebalo da odreaguju na isti način kao što reaguju prilikom izgovaranja vulgarizama na času.

Neka mi neko objasni kada smo postali tako slepi za očigledne stvari, a tako sitničavi za one potpuno nebitne?

Neka mi neko objasni zašto su zabranjene reči – zabranjene? Jer da nisu, ne bismo ni imali ovaj problem gde se učenici kažnjavaju za njihovo korišće­nje, dok se premalo pažnje obraća na izgovorene uvrede koje su zasnovane na predrasudama.

Autorka ovog teksta nastaviće sa „borbom“ protiv stereotipa. Ali u isto vreme, autorka odbija da veruje u koncept ružnih reči kakav je zastupljen u našem društvu. Odbija da smatra da reči kao takve uopšte i postoje. One su ljudski izum; sve je to u našim glavama. Sve reči, uključujući i ove „ružne“, jake su samo onoliko koliko im mi to dopuštamo. Dakle, kada ćemo prestati da ih jačamo?

Vulgarizmi ili predrasude – šta

je veći bauk

///

sofI

ja l

alo

VIć

II 2 ///

PUT 7PUT 19tu, oko nas

///

fIlI

p la

zare

VIć

I 10 //

/ Prva godina, nova sredina, ništa mi nije baš najjasnije. Iako sam išao u osnovnu školu koja je u gradu, ona se nalazila na potpuno dru­goj strani grada i nisu mi baš poznate ,,krčme’’ gde se hrane gimnazi­jalci.

Krči mi stomak, dok se creva uvijaju kao besne gliste, jedva čekam taj dobro poznati zvuk... Konačno! U novčaniku 150 dinara, sasvim prosečno­ kuda na klopu? S obzirom da sam pregladneo, najbliža mi je mala crvena trafika u školskom dvorištu. Trčećim korakom sa po­slednjeg sprata, stigao sam prvi na red. Nalepnica zalepljena na trafici koja bode oči­ gotov sendvič 50 dinara! Da li je moguće? Nema čeka­nja – ja njoj lovu, ona meni sendvič. Odlučan, samo uzviknem: ,, Jedan gotov sendvič! ’’ Nisam ni razmišljao šta bi se od sastojaka pronašlo unutra, ma kao da je i važno. Već pri prvom zalogaju, došlo mi je da ispljunem sendvič. Zagrizao sam još jednom, i još jednom, i već shva­tam da sendvič ima ukus gume.

Možda sam izbirljiv ili ko zna šta, ali više nikada neću kupiti taj sen­dvič, niti išta na tom mestu. Od tada u društvu taj sendvič je prozvan kao ,,gumeni’’.

Sledećeg dana sve isto, drug i ja smo se uputili ka jednom loka­lu, za koji smo čuli da ima super pizzu. Dolazimo ispred lokala koji se nalazi na sredini Gimnazijske i zove se ,,Gigi’’. Ljubazna devojka nas je uslužila, poručio sam pizzu i Coca­Colu za manje od 100 dindži. Pored

svega bilo je ukusno, činilo mi se tada da sam našao super lokaciju gde ću uvek užinati. Međutim, dosadilo je to brzo, pored silnih parči­ća pizze­ hteo sam i neki dobar sendvič da pojedem. I napokon pro­nađem tako jednog dana, da budem iskren uz pomoć druga, mesto koje se zove ,,Omladina’’ i nalazi se u dnu vodotornja. I tu je bilo pizze, ali neka hvala, ja bih neki sendvič. I tu sam za samo 110 dinara kupio sendvič koji nazivaju piletina­sir. To sir znači uz dodatak sira, što mi je dobro došlo, a još mi je ostalo i kusura, taman za sok. U ,,Omladini’’ je uvek gužva, dosadilo mi je čekanje, nisam želeo da polovinu i ovako već kratkog odmora provedem čekajući. Tako sam jednom neplanski šetajući jednim malenim prolazom ugledao i pekaru koja se zove ,,Jo­vana’’. Iz znatiželje proverio sam čega tamo ima i mogu reći da ima svašta, raznoraznih vrsta peciva. Slična pekara nalazi se samo stotinak metara od ,,Jovane’’ i zove se ,,Fontana’’. Skoro da su indentične zbog svoje ponude, ali u ,,Fontatni’’ se ipak nalazi nešto bolje pecivo, samim tim i za nijansu skuplje. Nekoliko puta otišao sam do ove dve pekare, ali dok stignem do njih i vratim se, prođe i dugačka kolona u ,,Omla­dini’’.

I nakon manje od mesec dana već sam shvatio da u zavisnosti od vremena, društva i potreba mog stomaka svakodnevno menjam lokal u kojem kupujem hranu. Izgleda da je svaka ,,krčma’’ dobra na svoj način.

UŽINA

///

Va

nja

Vla

tKo

VIć

I 10

///

ПУТ 20 ПреДстављамо вам

///

Јова

на

то

до

рови

ћ –

ен

а I

V 2 //

/

Шајтинац у гимназијиДвадесет и шестог фебруара нашу школу посетио

је њен бивши ђак – Угљеша Шајтинац. Он је прешао пут од двојке на писменим задацима до Европске награде за књижевност, Виталове награде, и многих других. Данас ради као професор на катедри за драматургију у Новом Саду и паралелно се бави књижевним стварањем. У својим делима осликава банатски менталитет, његову и добру и лошу страну.

Угљеша Шајтинац живи у свом родном граду и вероватно некада прође поред вас, а да ви тога нисте ни свесни. Он је човек опуштеног, брзог хода, у дуксу, с капуљачом на глави. У то су могли да се увере и они који су присуствовали књижевном поподневу, које је организовала и водила моја маленкост. Том приликом могли су да уживају у неформалној атмосфери коју овај писац ствара и у његовим занимљивим причама.

///

sofI

ja l

alo

VIć

II 2 ///

è è è è

///

nIK

olI

na

Ku

preš

an

In II

I 10 //

/

ПреДстављамо вам PUT 7 ПреДстављамо вам ПУТ 21

///

Јова

на

то

до

рови

ћ –

ен

а I

V 2 //

/,,У Бечкерек сваког летњег дана променада, карневала, на обали лепа плажа мала – баш је лепо лађа стала.“

Одавно већ нема нит' плаже, нит' фрајлица и њихове промена­де , нит' лађе која би прошла старим пловним Бегејом. Нема воза у главној градској улици, бројних особених дућана, грађевина и њихових, тада пажљиво украшених, фасада. Нема града у коме је осамдесетих година деветнаестог века трчкарао Тодор Манојловић и испред чијег позоришта су прошли коњи носећи га на вечни по­чинак. Нема града у који је полиција августа 1914, после саслушања, послала Милоша Црњанског. Нема граду у коме је живот једног једанаестогодишњег дечака почео да се претвара у пакао...

Данас, шетајући Зрењанином, овога нисмо ни свесни. Ретко ко­ме мисао одлута у том смеру.

Реч ,,завичај“ буди ми носталгично осећање према прошлом. Управо о том прошлом најбоље сведоче људи који су имали прили­ку да буду житељи и Великог Бечкерека и Петровграда и Зрењанина. Крећући се кроз своја сећања, места која нису онаква каква су некад била, срећући људи којих више нема и осветљавајући њихове суд­бине, они као да јачају нашу везаност за град у коме сада живимо.

Најдирљивије приче о мом завичају чула сам испричане милоз­вучним гласом Ивана Ивањија, оног поменутог једанаестогодишњег дечака. И он је некада похађао Гимназију, иако је притом желео да постане капетан брода. Пребацујући виолину из руке у руку, шетао је главном улицом, која је, као и сам град, више пута мењала свој на­зив ­ Краља Александра, Адолфа Хитлера, Маршала Тита и на крају Краља Александра I Карађорђевића. Мајци је свирао ,,Самртно пролеће“ још увек несвестан шта тај придев значи. Међутим, убрзо су пале сенке на идилу. У једном свом тексту, господин Ивањи овај град назива ,,местом злочина“. Зрењанин се, збиља, у то претворио 1941. уласком Немаца. Живећи у кући изнад апотеке, с прозора је посматрао и бројао њихова оклопна кола, тенкове, топове...Све му је то још увек било интересантно.

Једна од првих жртава овог злог времена немачке окупације био је имућни Виктор Елек. Дан након што су га обесили, Ивањијеви баба и деда извршили су самоубиство. Као опроштајну поруку на апотекарском рецепту, његов деда је записао да је тако лепо живео, да не да да му се то поквари.

Животи су били заиста уништавани. Његови родитељи, када су ухапшени, држани су у данас необележеној згради јеврејске школе, у близини синагоге која је до темеља срушена. Потом су транспор­товани у логор Сајмиште у Београду где ће и скончати своје животе. Мајку су угушили плином у специјалном камиону за убијање...

Захваљујући стрини, Иван Ивањи се са сестром сели у Нови Сад. Приликом рације 1944, бива ухапшен, превезен у Суботицу, затим у Бају, да би на крају завршио у озлоглашеном Аушвицу. Тамо је про­вео недељу дана, након чега је пребачен у Бухенвалд. Ослобођен је 1945. као један од најмлађих преживелих...

Од те 1945. па све до данас, његов живот обележен је још бројним невероватним, на срећу углавном позитивним, искустви­ма. Као што то и признање ,,Добар пример Новог оптимизма“ за 2015. потврђује, овај господин представља прави пример несало­мивости и истрајности људског духа.

Када данас дође у Зрењанин, као да долази у град кога напросто више нема. Превише тога се променило и модернизовало, ако се модернизацијом сматра, рецимо, склањање неоготске фасаде с па­лате Менцер. Колико је људи уопште упућено која је то грађевина? Ми бројне градске палате знамо само као зграде у којима се налази нека банка, мењачница или бутик...

Насупрот томе, господин Ивањи стојећи на градском тргу у својим сећањима евоцира прометни трг, фијакере, уместо хотела ,,Војводина“ хотел ,,Рожа“ и ,,индијанер­крофне“ које је јео у друшт­ву своје баке и њених напудерисаних дотераних пријатељица, или пак укус крцкавих виршли с реном служених у кафани ,,Шољом“ на чијем се месту данас налази градска библиотека...

У фебруару, у организацији професорице Сенке Јанков, Иван Ивањи посетио је Зрењанинску гимназију и са свим присутнима поделио своју причу.

Иван Ивањи у граду кога

више нема

PUT 22 zašto učImo latInskI

///

seK

cIja

za la

tIn

sKI j

ezIK

//

/Latinski jezik se sa punim pravom može nazvati majkom svih jezika.Svi jezicikoji pripadaju romanskoj grupi jezika – španski, francuski, portugalski, italijanski i rumunski jezik – nastali su upravo od latinskog. Dobio je naziv po pokrajini Lacio (Latium) i njime su se u početku služili Latini.Za širenje i usavršavanje samog jezika najzaslužniji su Rimljani.

Širenjem rimske vlasti van granica drevne Italije,i latinski jezik počinje da postaje svetski jezik. Rimski književnici ga usavršavaju kroz svoja dela, dajući mu očaravajuću jeednostavnost i lakoću pri izricanju misli,bez obzira da li je u pitanju vojnik, pisac ili filozof. Latinski jezik je svoj vrhunac dostigao u vreme Cicerona, Cezara i Pompeje, ali se i nakon raspada Rimskog carstva i dalje koristio u administrativne svrhe. Alea iacta est (Kocka je bačena) i Veni, vidi, vici! (Dođoh, videh, pobedih) najpoznatije su Cezarove reči izrečene na latinskom jeziku, koje i danas možemo čuti u svakodnevnoj komunikaciji.

U današnje vreme mnogi smatraju ovaj jezik mrtvim.Međutim,˝ukoliko malo bolje oslušnete svet oko sebe, shvatićete da se veliki broj naučnih disciplina i dalje služi ovim jezikom. Medicina, veterina, pravo kao i mnoge druge oblasti kulture i ekonomije svedoče o važnosti poznavanja latinskog jezika i na njemu se temelje.

O latinskom jeziku se, u odnosu na poznavanje drugih jezika, zna jako malo. Suština ovog problema je u tome što se u današnje vreme latinski jezik ne koristi u svakodnevnoj komunikaciji. Kako bismo saznali što više o jeziku koji je koren mnogim svetskim jezicima danas, prinuđeni smo na proučavanje starih tekstova. Iako latinski jezik nema govornike u današnje vreme (osim u Vatikanu), njime će se u bilo kojoj oblasti medicine, kulture ili nauke sporazumeti stručnjaci iz celog sveta, i zbog toga se latinski jezik može smatrati univerzalnim i najrasprostranjenijim od svih jezika. Latinski je jedini jezik koji se koristi uporedo sa svetskim jezicima u srednjem i novom veku.

* * *Na učenje latinskog jezika može Vas podstaći ljubav prema učenju

stranih jezika, interesovanje za kulturu i književnost zemlje u određenom istorijskom razdoblju, ali i potreba poznavanja jezika radi usavršavanja na poslovnom polju. Iako se ne može okarakterisati kao maternji jezik, postoji puno razloga za učenje latinskog jezika. Pored grupe romanskih jezika, takođe i germanska i anglosaksonska grupa jezika u svom korenu sadrži upravo latinski jezik. Učenjem latinskog jezika zapravo

ćete mnogo bolje savladati bilo koji drugi strani jezik. Ovaj jezik nije jezik jedne nacije, već je univerzalno sredstvo za sporazumevanje studenata,doktora i pravnika,bez obzira na njihovo poreklo i maternji jezik.Značaj latinskog jezika i njegovu rasprostranjenost možemo uočiti i u našem, srpskom jeziku. Veliki broj reči potiče upravo iz latinskog: natio – nacija, patria – patriota, patrijarhalan, societas – socijalan, populus – populacija, popularan..

Jer, morate se složiti ­ čovek vredi onoliko koliko jezika poznaje, ili Quot linguas calles tot homines vales.

LATINSKI – JEZIK KOJI ŽI

zašto učImo latInskI PUT 7 zašto učImo latInskI PUT 23

Izdvojili smo izreke za koje ste sigurno čuli, a vode poreklo iz latinskog :

Per aspera ad astra – Preko trnja do zvezdaMens sana in corpore sano – U zdravom telu zdrav duhHistoria est magistra vitae – Istorija je učiteljica životaDegustibus non est disputandum – O ukusima ne treba raspravljatiRepetitio est mater studiorum – Ponavljanje je majka znanjaClara pacta, boni amici – Čist račun, duga ljubavErrando discimus – Grešeći učimoIuventus – ventus – Mladost, ludostLapsus linguae – Greška u govoruPanem et circenses – Hleba i igaraOmnia praeclara rara – Sve što je dragoceno retko je (Sve što je lepo kratko traje)Post nubila Phoebus – Posle oblaka dolazi sunceVivere est militare – Živeti znači boriti se ( Život je borba)Una hirundonon facit ver – Jedna lasta ne čini prolećeUt sementem feceris, ita metes – Kako seješ, tako žanješVulpes pilum mutat, non mores – Vuk dlaku menja, ćud nikadIn vino veritas ­ U vinu je istina (Što trezan misli, pijan govori)Fortes fortuna iuvat – Hrabre prati srećaClaude os, aperi oculos – Usta zatvori, a oči otvoriNone staurum omne quod rediat – Nije zlato sve što sijaNemo sapiens, nisi patiens – Niko nije mudar ako nije strpljiv (Strpljen, spasen)Homo ipse faber fortuna esuae est – Čovek je sam kovač svoje srećeUbi concordia, ibi victoria – Gde je sloga, tu je i pobedaVerba volant, scripta manent – Reči lete, ono što je napisano ostajeDivide et impera – Zavadi, pa vladaj!Do ut des, do ut facias – Dajem da daš, dajem da učiniš

Evo još nekoliko reči koje potiču iz latinskog :

advocatus – advokat je pomoćnik, (pravo)zastupnik, pravobranilac koji pred sudom brani klijenta. Advokatovo ime znači „onaj koji je dozvan u pomoć“, zato što je on na srpskom jeziku „dovikat“, njega su doviknuli, i zato što je on dovikat njemu je ime advokat. A dovikat je da brani klijenta (cliens)alimentum (hrana) > alimentacijasecretum – tajna, zato se sekretar zove tajnik, a latinsko „secret“ znači što i srpsko „sakriti“kredit ­ credo – verovati, poveriti, dati na zajam nutritio (hranjenje, ishrana) > nutricionista je onaj koji stručno proučava hranuscribo, 3.scriptum (pisati) – skripta, skribomandormio (spavati) je srpsko „drema“ sa istim značenjemcollega – kolega, collegium – kolegijum, skup osoba koje su vezane istim zvanjemvoluntarius – dobrovoljan > volonterpastor – pastir, onaj koji pase i napasa stado

VI KROZ OSTALE JEZIKE

ПУТ 24 истраживали смо...

///

ан

аСта

СиЈа

Жа

рева

ц II

I 1, ///

та

Ма

ра П

иш

чеви

ћ II

I 1 //

/

Насиље је сваки облик једанпут учињеног или поновљеног вербалног или невербалног понашања које има за последи­цу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства особе.

Насиље је постало тема о којој се много прича, сада можда и више него раније. Људи не само што постају све више свесни различитих врста насиља који их окружују, већ постају и вољни да се боре против њих. Међутим, иако борба против насиља јесте „заживела“ као тема и постоје закони који иду њој у ко­

рист, питање је да ли се ти закони уопште могу ефикасно спрове­сти у пракси, и у којој мери. О томе смо разговарали са Милицом Велимирвић, психлогом и Александром Суботић, педагогом школе. Покушај борбе против насиља јесте нешто што се може видети го­тово свуда, али да ли су и резултати те борбе видљиви? Можда смо једноставно у тој мери заслепљени насиљем које се, чињенично, свуда јавља изнова и изнова, да и не увиђамо напредак покрета који се бори против њега.

Облици насиља који постоје су: емоционално / психичко, фи­зичко, електронско, сексуално и социјално.

По речима школског психолога, у нашој школи најприсутније је оно „невидљиво“ насиље – вербално, психичко, које није толико уочљиво на први поглед. Социјално је такође често. Изопштавање одређених особа из друштва, али и оговарање такође се посматрају као видови насиља. Међутим, као пошаст 21. века јавља се и малтретирање преко друштвених мрежа, познатије као сајбер или­ти виртуелно/електронско насиље,које такође није видљиво про­фесорима и одраслим који га могу зауставити.

Који су разлози овом свеприсутном насиљу? По мишљењу Пе­Пси службе, медији и уопште ТВ програми утичу на формирање ста­вова код младих који су подложни управо таквим лошим утицајима. Међутим, неки узроци много су дубљи: велики број насилника на­просто је тешко исфрустрирано. Деца која имају велике животне проблеме, као што су на пример развод родитеља, запостављеност од стране породице, усамљеност, насиље увиђају као некакав вен­тил кроз који могу искалити свој бес и фрустрираност. Али поред свега овога, и друштво игра своју улогу у формирању насилника.

Често срећемо младе људе који постају насилници из жеље да бу­ду прихваћени од стране друштва.

Оно на шта су нам школски психолог и педагог скренули пажњу јесте чињеница да се ретко прича о самим насилницима и њиховим мотивима – насилници неретко уопште не доживљавају своје понашање као нешто лоше. Ова појава заправо је прилич­но присутна, чак у тој мери да су поједини ученици наше школе, код којих је уочено насилничко понашање, били изненађени када су им указали да тим понашањем заправо повређују неког. Они су били научени да је то неки нормалан облик шале и вероватно су их од малена научили да се тако деца играју.

Дешава се такође и да су ученици малтретирани од стране професора, ПеПси служба и ту реагује. Углавном је то вербално у нашој школи: професорима се скреће пажња на непримереност понашања, а ученицима се објасни да професор/ка није киван или да не жели баш њега/њу да напада.

Насупрот увреженом мишљењу да само са насилницима треба радити уколико дође до неког облика злостављања или

СТОП

истраживали смо... PUT 7 истраживали смо ПУТ 25

малтретирања, исто тако је потребно да се ради и са жртвама. Оне не би требало само да се штите, већ треба да развију самопоуздање и да се ојачају јер насилници маркирају интровертне и несигурне особе.

Психолог и педагог гимназије тврде да се у нашој школи не толерише никакво насиље: уколико дође до било какве туче, на пример, одмах се покреће дисциплински поступак и сви учес­ници бивају кажњени. Јер школа је дужна да пријави било какав облик насиља, чак и сумњу, социјалном раднику. Само зато што разумеју насилнике, не значи ни у ком случају да ће то насиље би­ти толерисано – напротив, про­тив њега предузимају се активне мере: позивају се родитељи, из­ричу се казне укора, а понекад и смањују оцене из владања, и појачава се васпитни рад с том децом. Управо, васпитно­дисци­плински рад помаже таквим уче­ницима да науче како да се носе са таквим ситуацијама убудуће јер се скреће пажња на то зашто је такво понашање лоше по њих. Део ове мере јесте и долажење у „ПеПси службу“ на разговор који за циљ има позитивно утицање на учени­ке и као последицу тога, промену у учениковом понашању. Постоје и они родитељи који се само про­тиве васпином раду са децом и ту су да би ,,заштитили” своје дете па самим тим апсолутно одмажу у целом поступку. Наравно, у овак­вом процесу сагласност родитеља кључна је ствар.

Постоји закон о насиљу, али он се углавном састоји из васпитно­дисциплинских мера, а самој школи су ,,везане руке” јер не могу казнити ученика другачије, сем смањењем оцене из владања. Предложен је тзв. ,,Алексин за­кон”, требало је да се спроведе за вршњачко насиље и да се њиме уведу строже мере (суспензија, кажњавање професора који није реаговао на присутно насиље итд.), након што је у нашој земљи шокантно одјекнуло самоубиство младића због свакодневног малтретирања, али нажалост ипак није ступио на снагу.

У школи постоји и Тим за превенцију насиља. Њега чине про­фесори, а у раду они се придржавају приручника и програма за за­штиту који је саставило Министарство просвете и ,,Уницеф”. Он сад­ржи васпитно­дисциплинске мере, радионице, интервенције које се врше, превенција, предавања и различите начине решавања и спречавања поновног насиља.

Ове мере наравно постоје, али колико се често реши или са­мо примири нека ситуација није још сигурно. Постоји такође и праћење у случају да је то неки озбиљан облик насиља или ако се сумња на насиље. Али опет ни то некада није довољно да се спре­чи поновно малтретирање.

Организовањем разних активности у школи, ради се на превенцији насиља и развоју емпатије. По речима школског педа­гога, циљ је да деца постану свесна осећања других људи – идеја

је да насилници, ако ходају у ципелама других људи, осете како је живети у туђој кожи, увиде колико је њихово понашање погреш­но, и најважније, да разумеју зашто. Такође циљ ових активности је да освесте другу децу која су само посматрачи да помогну да се насиље спречи тако што ће или га пријавити/зауставити или по­причати са својим пријатељима и покушати да направе сигурно окружење за све.

У марту 2016. одржала се серија предавања за друге раз­реде гимназије која је одржала судиница за малолетничку

делинквенцију. Том приликом, причано је управо о таквој врсти делинквенције, али и о одговор­ности малолетника пред зако­ном.

Стављен је акценат на елек­тронске медије и социјалне мре­же: деца пречесто немају пред­ставу да је интернет­насиље такође кривично дело и да, уколико се упусте у ту врсту делинквенције, себи заувек могу направити кривични досије.

Сведоци често остају не­утрални приликом ситуација у којима је присутно насиље. На­равно да је понекад преопас­но реаговати на лицу места, али битно је да деца схвате да не треба да остану неми сведоци већ напротив, да је битно да се насиље пријави. Међутим, мно­га деца то не чине из страха да ће их друштво сматрати „тужи­бабама“, а понекад и зато јер не желе да и сама постану жртве.

Оно што је такође битно нагласити јесте да су, у неку руку, сведо­ци у обавези да пријаве насилника, у супротном помажу не само жртви насиља, већ и самом починитељу, дајући му шансу да научи да буде другачији.

Истраживање је потврдило да би 95% људи пријавило полицији гласну музику, док би само 15­18% пријавило полицији када би чули да комшија туче жену! Стварно смо до овог дошли?

Уколико си ти сведок неке врсте насиља и желео/ла би да то пријавиш некоме, али не знаш коме и како, јер не желиш да се твој идентитет открије насилницима из претходно наведених разлога, увек постоји опција да се обратиш родитељима и испричаш им каквим ситуацијама си присуствовао/ла.

Родитељи су у обавези да то кажу директору, разредном ста­решини, школском психологу и педагогу итд. који ће се постарати да твој идентитет остане неоткривен.

Будући да се насиље најчешће дешава за време одмора, и док професори нису ту, они га често и нису свесни. Управо за­то, ти као ученик и сведок имаш обавезу да пријавиш случајеве злостављања како би се могло помоћи и жртви, али и насилнику.

НАСИЉУ

PUT 26 mogućnostI

Zbog predstojećih prijemnih ispita i samog upisa na fakultet naših maturanata, odlučili smo da obavimo intervju sa bivšom studentkinjom iz ne tako daleke Austrije. Njeno ime je Tinea Beronja i ona ima svoj lični blog na kojem nas, između ostalog, detaljnije informiše kako se možemo upisati na Univerzitetu u Beču i kako život u Beču izgleda. Ovo su uopštena pitanja koja ti mogu pokazati da li je možda studiranje u inostranstvu za tebe. Za detaljnije informacije možeš pogledati Tinein blog: www.tineaubecu.wordpress.com• Uslovi za upis fakulteta u Austriji (da li su bitne ocene,

polaže li se prijemni, kako se računa prosek...) ?Ocene nisu bitne, bitno je da si upisao fakultet u matičnoj zemlji

(u slučaju da nemaš EU državljanstvo). Neki smerovi (ekonomija, farmacija, medicina, psihologija i jos nekoliko) imaju dodatno i prijemni koji se može polagati tek kada se priloži potvrda o znanju nemačkog jezika.• Koja je papirologija potrebna? Da li je bitno imati EU pasoš?

Uz popunjen obrazac za prijavu na studije potrebna je potvrda da si upisan na fakultet u matičnoj zemlji, matura, svedočanstvo 4. godine, i, ukoliko je neko poseduje, diploma B2 iz nemačkog jezika. Neki fakulteti traže i diplomu iz engleskog jezika, ali to sve zavisi od fakulteta do fakulteta.

EU­državljanstvo mnogo znači i mnogo toga omogućava – o tome ću uskoro pisati na blogu, pratite me i sve ćete saznati • Koja je cena studiranja? Koliko je u stvari mesečno potrebno

novca za sve životne potrebe?Cena studiranja je oko 380 evra po semestru.Nije jednostavno reći koliko nekome treba tačno novca za život,

sve zavisi od potreba pojedinca, ali neki minimum je oko 700­800 evra sa smeštajem.• Koliko je lako uklopiti se u novoj sredini? Da li se lako može

sprijateljiti? Da li postoje predrasude?

Kada živiš u internacionalnom gradu kao što je Beč, vrlo je jednostavno pronaći nove ljude s kojima možeš da se družiš, i zato ja svim svojim čitateljima preporučujem da prve godine studiranja u Beču provedu u studentskom domu gde mogu na najlakši način da sklope nova prijateljstva i pronađu društvo. Sa druge strane, savetujem im da pomeraju svoje granice tolerancije kao i predrasude prema određenim nacijama, zato što u Beču ima svih nacija – od Francuza, Amerikanaca, Italijana, velikog broja Ex­Jugoslovena, kao i kosovskih Albanaca, Turaka, Arapa, Indusa, Kineza itd.

Predrasuda ima svugde, kako od nas, tako i od “njih” – ali procenat toga u Beču je zanemarljiv.• Pročitala sam da nisi znala nemački, da li ti je bilo teško da

se snađes,pratiš predavanja i uklopiš se?Svima bude teško, pa je tako bilo i meni. Prvo sam išla na intenzivni

kurs nemačkog jezika i odlazila iz pukog interesa da slušam neka osnovna predavanja, međutim, kada sam postala redovan student, mogla sam da razumem suštinu toga što je predavano (uz poneku konsultaciju rečnika) i to je bilo dovoljno da uspem da položim prve ispite.• Koliko je teško pratiti nastavu i polagati ispite?

“Teško” je relativan pojam – studenti društvenih nauka moraju na početku da vladaju jezikom bolje nego prirodnjaci, da bi mogli da polože prve ispite. Za početak je potrebno malo više truda i rada, ali posle 1­2 semestra stekne se rutina, kao i sigurnost u znanje i vladanje jezikom.• Postoje li neke vannastavne aktivnosti, čime se studenti

bave u slobodno vreme?Postoje razni horovi, sportske aktivnosti, žurke, nevladine

organizacije, tako da, ima toga pregršt – na tebi je da se odlučiš.• Kakva je komunikacija i saradnja između studenata i

profesora?Apsolutno korektna – student uvek može komunicirati sa

profesorom za vreme “otvorenih vrata” ili putem mejla; do sada sam imala samo pozitivna iskustva. • Postji mogućnost da studenti na osnovnim studijama rade;

kakvi su to poslovi I koliko novca može da se dobije?Postoje razni poslovi – od rada u ugostiteljstvu, preko rada u

trgovini do rada u kancelarijama. Studenti osnovnih studija mogu da rade do 10 sati nedeljno i zarade do 400 evra mesečno.• Je li moguće dobiti stipendiju?

To sve zavisi od uslova koje postavljaju određene firme ili organizacije koje daju stipendije  ­ pogledaj www.grants.at• Koliko su otvoreni prema studentima iz Srbije?

Da li si iz Srbije ili Sirije, nije nikome mnogo bitno ­ studenti u Beču ostvaruju mnoga prava.• Imaš li savet za studente koji će započeti samostalan život u

drugoj državi?Savetujem im da se ne boje novog života, neka uživaju u svakom

trenutku koji provedu samostalno.• Šta te je inspirisalo da započneš blog?

Inspirisalo me je to što nisam nigde čitala o ličnom iskustvu studenata koji studiraju u Beču – ima veliki broj informativnih sajtova koji su odlični, ali niko nije preneo svoje iskustvo iz svoje tačke gledišta; uz to, imala sam i potrebu da, barem ovim malim blogom, doprinesem našem društvu. • Kad bi ponovo mogla da biraš, gde bi studirala i zašto?

Možda bih otišla u Skandinaviju, mada mi je Austrija skroz okej • Šta bi poručila našim čitaocima, maturantima, budućim

studentima?Budite snalažljivi, naučite da budete dobre diplomate zbog

sebe, ne odustajte od dobrog obrazovanja jer se njime neretko stiče ne samo znanje ili bolji posao, nego i jedno veliko iskustvo i lični napredak. Želim vam svu sreću!

///

ta

Ma

ra p

Išče

VIć,

III 1 //

/

OSNOVNE STUDIJE (Da li ih započeti u inostranstvu?)

mogućnostI PUT 7 mogućnostI PUT 27

UNSS je nacionalna nevladina omladinska organizacija nastala 2003. godine. Ona srednjoškolcima pruža mogućnost da se informišu, edukuju, afirmišu i razviju u različitim pravcima saradnjom sa svojim vršnjacima i angažovanjem na različitim projektima. Jedan od takvih projekata je projekat “Srednjoškolci za srednjoškolce” (SZS) koji Unija srednjoškolaca Srbije (UNSS) realizuje na nacionalnom nivou od 2010. godine s ciljem da srednjoškolci steknu nova iskustva i prošire svoje vidike.

Projekat je koncipiran tako da, sa jedne strane, srednjoškolci jedan dan u školskoj godini rade u nekoj ustanovi,preduzeću ili kod malih privrednika, dok sa druge strane poslodavci, umesto da daju dnevnicu učeniku, doniraju srenjoškolskom fondu “Srednjoškolci za srednjoškolce”.

Projekat je po prvi put uspešno sproveden u Zrenjaninu 22.4.2016. godine sa preko 50 đaka­učesnika širom grada.Iz Zrenjaninske gimnazije na raznim mestima, od frizerskih salona preko privatnih firmi do državnih ustanova, radilo je preko dvadesetoro učenika.

Sredstva prikupljena ovim projektom dodeljuju se učeničkim parlamentima u celoj Srbiji putem konkursa za finansiranje projekata učeničkih parlamenata, u kom može učestvovati i parlament naše škole.

///

luKa

Ma

nd

Ić I B

oja

n p

erc

III5 //

/

Srednjoškolci za srednjoškolce

///

sofI

ja l

alo

VIć

II 2 ///

ПУТ – лист ученика Зрењанинске гимназије – Зрењанин, Гимназијска 2

Редакција: Милица Јоцић I10, Филип Лазаревић I10, Вања Велисављев III3, Тамара Пишчевић III1, Анастасија Жаревац III1, Иван Суботић IV1, Јована Тодоровић IV2, Невена Грујић IV2, Хелена Братић IV3, Бојана Марчићев IV3,

Александра Суботић, педагог и Душица Митић , професор српског језика и књижевности

Сарадници: Мира Топличевић, проф. ликовне културе и Капуши Пап Корнелија проф. мађарског језика Tехничка подршка: Љиљана Малешев и Јована Томин IV1

технички уредник: Тибор Арва

штампа: Sitoprint ; тираж: 500 примерака

мини квиззаокружите слова исПреД тачних оДговора и оД њих ћете Добити Презиме

Познатог руског Писца и назив јеДног његовог Дела

1. Стручни правни назив за преступника је: т) делинквентч) адолесцентш) делинквент

2. Највећа европска река је:а) Дунаво) Волгае) Рајна

3. Највећа ћелија у људском телу је:х) мишићна ћелијал) јајна ћелијат) нервна ћелија

4. Наука која пручава болести ока је:р) окултистикас) офтамологијао) офталмологија

5. Шта је правилно написано:х) с обзиром на…т) с’ обзиром на…в) обзиром да...

6. Симонида је била жена:т) Стефана Првовенчаного) краља Милутинак) краља Драгутина

7. Килиманџаро је:ј) громадна планинав) вулканска планинар) веначна планина

8. Слику Рађање Венере је насликао:и) Микеланђело Буонаротир) Леонардо да Винчит) Сандро Ботичели

9. Обојени део ока је:с) рожњачаи) дужицаа) мрежњача

10. Римска богиња земље и плодности је:т) Деметрах) Церерае) Дијана

11. Цвекла је:и) двогодишња биљкаа) вишегодишња биљкас) једногодишња биљка

12. Кипар је добио име по:д) бакрум) врсти дрвета, кипарисут) пронађеним статуама

13. Песма Симонида је дело:и) Десанке Максимовићо) Милана Ракића р) Јована Дучића

14. Шта од наведеног није стилска фигура:р) плеоназаме) оксиморонн) елегија

словни ребуси (нароДне изреке)

/// Решење ребуса: - Ко је луд, не буди му друг. /// Сила бога не моли.

/// Решење квизa: Шолохов , Тихи Дон ///

///

Ми

лиц

а Јо

ци

ћ I 10

///