ISSN 1800 - 5039ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 40Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Нико Ј. Мартиновић, Зоран Станојевић (лектор). Техничка припрема: Александар-Саша Самарџић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње. Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: lucindancpc@gmail.com (mail адреса Лучиндана), cpc@t-com.me. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12. 1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.

ЦРКВА НА ЋИПУРУ ВРАЋЕНА ДРЖАВИ .......................4З. Станојевић: КУНЕМО ПО КУЋАМА .............................6Ж. Л. Ђуровић: СПАСЕЊЕ ПО ВЈЕРИ ...............................8АМФИЛОХИЈУ ЈЕ МЈЕСТО У ХАГУ А НЕ НА ТРОНУ

СВ. ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ .............................................11С. Зековић: УСТАВ И ЗАКОН И ЗА СПЦ .........................44Н. Аџић: „ПРАВОСЛАВНА НАША ЦРКВА КАО

АУТОКЕФАЛНА, НЕЗАВИСНА ЈЕ“ ...........................45TEMELJNI UGOVOR između Crne Gore i Svete Stolice ....47С. Вучинић: ЂЕ ЈЕ ДУКЉАНСКО-БАРСКА

АРЦИБИСКУПИЈА? ......................................................49НОВИ СРПСКИ ВЕЛИКОДРЖАВНИ „ПРИРУЧНИК“ ..51М. Вуковић: ЗАШТО СУ У ПОСЛЕДЊА ДВА

ВИЈЕКА ЦЕНТРИ СВЕГА АНТИЦРНОГОРСКОГ, САСТАВЉЕНИ ОД ЦРНОГОРАЦА И У ЦРНОЈ ГОРИ И ВАН ЊЕ, У СРБИЈИ? .........................58

С. Зековић: СИНТЕТИЧКИ ПРЕГЛЕД ФАЛСИФИКАТА ЦРНОГОРСКЕ ПРОШЛОСТИ .....................................68

Г. Боровић: АКАДЕМИЈЕ СЕ МОГУ СПОЈИТИ, ЦРКВЕ - НЕ .....................................................................74

Б. Ђ. Никач: АУТОКЕФАЛНОСТ ЦПЦ ЈЕ НЕОСПОРИВА ...............................................................76

Ђ. Вучинић: МОЖЕ ЛИ БУДУЋНОСТ БИТИ ОДГОВОРНА ЗА ПРОШЛОСТ? ...................................80

Б. Ђ. Никач: ЧЕМУ ЈЕДНОСТРАНОСТИ .........................84М. Ђоновић: ЦРНОГОРСТВО ПРЕДСЈЕДНИКА

ВУЈАНОВИЋА ................................................................85С. Басара: АМФИЛОХИЈЕ СУПЕРСТАР ..........................89М. Ражнатовић: ПОПИС НАШЕ ДЕМОКРАТСКЕ

ЗРЕЛОСТИ ......................................................................91ПРОТИВУРЈЕЧЈА СРПСКЕ ЦРНОГОРКЕ .......................92М. Ражнатовић: РЈЕШАВАЊЕ СТАТУСА ЦРНОГОРСКЕ

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ УСЛОВ ДУХОВНОГ МИРА И ПОЛИТИЧКЕ СТАБИЛНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕ ..........96

Б. М. Бојовић: ИЗ ЉЕТОПИСА ЦПЦ ..............................101М. Ломпар: ЛАГОДНА МРЖЊА У МИЛИОНСКИМ

АПАНАЖАМА .............................................................104Н. Аџић: Црногорски идентитет .......................................105Н. Стевовић: ЦРНОГОРСКА ДИЈАСПОРА ....................107Ч. Љешевић: НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈА .................108М. Каписода: АРХИВ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-

ПРИМОРСКЕ ................................................................110Б. Цимеша СТРАХ ОД ИСТИНЕ ......................................112С. Зековић: ИМПЕРИЈАЛНА ”ЛОГИКА” ЧЕРЕЧИ

ЦРНОГОРСКО БИЋЕ...................................................119М. Вуковић: САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ

ЦРКВЕ НЕ СМЕТАЈУ ПАРЕ НАРКО БОСОВА БРАЋЕ ДУШКА И ДАРКА ШАРИЋА .......................128

С. Перовић: НЕТАЧНОСТИ, НЕИСТИНЕ И НИПОДАШТАВАЊЕ ...................................................133

Б. Цимеша: ИДЕЈНО САЗВИЈЕЖЂЕ ОДЛОЖЕНОГ ПОБЈЕДНИКА ..............................................................140

Б. И. Миличић: БОРБА ЗА ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС ...................................................................142

Ч. Љешевић: БЕЗ КУЛТУРНЕ ПРЕПОЗНАТЉИВОСТИ – БЕЗ НАЦИОНАЛНОГ ДОСТОЈАНСТВА ..............146

Л. Видовић: СТУБ СЛОБОДНЕ МИСЛИ – БЕЗ ОРИЈЕНТИРА ................................................................148

И. Јоксимовић: ПРОСЛАВА ЦРНОГОРСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ У МАКЕДОНИЈИ ........................151

Ж. Л. Ђуровић: СВЕТИ ВЛАДИМИР ДУКЉАНСКИ ...152Jan SOCHOŃ .......................................................................156М. Павићевић: ОБЕЛИСК ЖИВОТА ...............................158Ж. Л. Ђуровић: ДВИЈЕ РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ

КОМНЕНА БУЛАТОВИЋА .........................................158Б. Цимеша РИЈЕЧ ТВРЂА ОД КАМЕНА .......................162

ЗА ПЕТРОВДАН 2011.

2УКРАЈИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАКИЈЕВСКИ ПАТРИЈАРХАТВул. Пушкинска 36. Кијев (Украјина)

ВАША СВЕТОСТИ,

Најрадоснији и највећи хришћански празник Васкрсење Христово истога дана славе сви хришћани широм свијета. Васкрсење Христово у овој години нијесу пореметили јулијански и грегоријански календар.

Господ Исус Христос нас уједињује и својим рођењем и васкрсењем. Рођењем се сунце хришћанству родило, а васкрсењем вјера у бесмртни, загробни живот.

Вама на кормилу свете Украјинске православне цркве, желимо много здравља на корист и добро наше двије цркве и хришћанства-источног православља.

4.4.2011. ЦетињеВАШ У ХРИСТУ БРАТ

† МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО

ЦПЦ: Грађани да се изјасне према припадности држави

Црногорска православна црква позвала је Црногорце да се на попису становништва, независно од њихове вјерске припадности, уписују према осјећању о припадности сопственој држави, нацији и вјери. У саопштењу ЦПЦ наводи да неке опозиционе странке, на челу са Митрополијом црногорско-приморском СПЦ, позивају грађане да се без страха уписују у пописним листићима. Они сматрају да се немушто сугерише да постоји пријетња очито од већинских Црногораца православне вјероисповијести према грађанима друге националности.

Таквим наступима требало би да се позабави и Државно тужилаштво.

Уредништво „Лучиндан“

РАЗРЈЕШЕЊЕ ЗАКЛЕТВЕ СВЈЕШТЕНИКА МИЉАНИЋАСвјештеник ЦПЦ Војислав Миљанић је након рукоположења у свјештенички чин наше

цркве и изласка прошлог броја „Лучиндана“ ступио у преговоре и разговоре са представницима Београдске патријаршије СПЦ и М. Амфилохијем.

Пошто је тражио разрјешницу, односно ослобађање од заклетве дате Црногорској православној цркви ради преговора и разговора са СПЦ, његовој је молби удовољено.

Разрешавајући га од заклетве и дужности пароха у ЦПЦ Митрополит Михаило му је упутио ријечи којима му жели напредак у раду и мисији на Госпоњој њиви Српске православне цркве.

Уредништво „Лучиндан“

3

ЗАХВАЛНИЦА ЦПЦ

Своје донаторство према ЦПЦ и њеним вјерницима на Божићњим свечаностима 2011. г. потврдили су богатим поклонима – донацијама и традиционалним донатори Вук Рајковић из Котора, Мили Мартиновић са Горнича и реномирано трговачко предузеће „Воли“.

Примајући значајну донацију од њих за своје најмлађе вјернике, ЦПЦ им и овим путем исказује поштовање и изражава пуну захвалност са најбољим жељама за ванредне успјехе на пословном и добро здравље и сваку срећу на личном плану.

Редакција Лучиндана

ЦПЦ: УЗДАМО СЕ У ЕУПредставник ЦПЦ Стево Вучинић је изјавио

да не смијемо заборавити да су социјално, национално и државно питање у узрочно-посљедичној свези.

Лоше социјално узрокује презир већине према државној независности, чак и према језичком и националном питању као темељним вриједностима на којима почива политичка стабилност земље и сама влада. Ова питања треба енергично рјешавати у корист црногорских интереса. У противном повући ће се консеквенце због дестабилизације политичких прилика учињених из Београда против Црне Горе а за рачун Србије.

У питању ЦПЦ узда се у ЕУ а од владе захтијева цивилизовано рјешавање црногорског црквеног питања за округлим столом.

Редакција Лучиндана

У Суботици почело са радом Црногорско културно просвјетно друштво „Монтенегрина“

У Суботици је основано, званично регистровано и почело са радом Црногорско културно просвјетно друштво „Монтенегрина“.

Суботица, најсјевернији град у Србији а други по броју становника у Аутономној Покрајини Војводини, је град мултикултуралности и квалитетног суживота више националних заједница.

По попису из 2002. године у Суботици живи 1596 Црногораца.За предсједника ЦКПД “Монтенегрина” изабрана је Снежана Јововић, дипл. ецц из Суботице.Поред гостију из других националних организација културе града Суботице, гости на првој свечаности

поводом добијања Рјешења о регистрацији Друштва биле су и делегације “Крсташа” и Црногорске Партије. “Крсташ” је том приликом Друштву поклонио Граматику и правопис црногорског језика и комплет од

50 књига из црногорске историје и књижевности, док је Црногорска Партија за најмлађе чланове Монтенегрине обезбиједила по једну мушку и женску црногорску народну ношњу.

Снежана ЈововићПредсједник ЦКПД “Монтенегрина”

+381 63 7758 079Суботица, 11.02.2011.

4ЦРКВА НА ЋИПУРУ ВРАЋЕНА ДРЖАВИ

Дворска црква на Ћипуру је враћена држави Црној Гори и тијем изузета изван ингеренција СПЦ у ЦГ. Она је својеверсни маузолеј у којем почивају посмртни остаци црногорског господара Св. праведног Ивана Црнојевића, краља Николе и краљице Милене.

Влада Црне Горе је на својој сједници од 31.3.2011. године усвојила Елаборат о оправданости, реорганизације Јавне установе Народни музеј Црне Горе и Јавне установе Центар Његош.

Новом организацијом предвиђено је да Народни музеј преузме бригу о Маузолеју Владике Данила на Орловом кршу и Дворској цркви Петровића на Ћипуру јер су у њима похрањени земни остаци три црногорска господара – Владике Данила, Ивана Црнојевића и краља Николе.

Редакција Лучиндана

ЖЕЉА ЗА САРАДЊОМЧланови и пријатељи

Црногорског удружења „Алба“ из Албаније поśетили су 22.05.2011. године Владичански дом ЦПЦ на Цетињу. У опуштеној и пријатељској атмосфери, Црногор-ци из Албаније упознали су се са радом и дјеловањем наше цркве. Го-сте је поздравио свјештеник Јован Томовић, а о даљој сарадњи говорио је секретар Светог синода ЦПЦ и лични секретар његовог блаженства митрополита Михаила протођакон Сретен Вујовић. Он је нагласио да је удружење црногораца „Алба“ најбоља гаранција за добре контак-те између два народа, као што су Албанци који живе у Црној Гори, пријатељи ЦПЦ, такође најбоља спона за његовање добросусједских односа на бази узајамног поштовања и прожимања култура црногорског и албан-ског народа. Протођакон Вујовић је истакао да ЦПЦ стоји на располагању удружењу „Алба“ за све активности које се тичу његовања и унапређења религијских, међуетничких и кул-турних односа двију држава, у чему би ово удружење требало да има кључну улогу.

На шаљиву упадицу, „и идеолошку сарадњу“ Вујовић је одговорио, да се ЦПЦ не бави идеологијом нити тезом о „братском“ и „небратском“ народу.

Присутнима се топлим ријечима об-ратио и преśедник удружења „Алба“ Бурхан Чилић.

З. С.

5ЦРНОГОРЦИ И ЦРНОГОРКЕ, ЧАСНИ ЦРНОГОРСКИ

ЗБОРЕ ДРАГИ ВЈЕРНИЦИ И ПОШТОВАОЦИ ЦРНОГОРСКЕ

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕДанас славимо Ђурђевдан, велики хришћански празник у част Светог Ђорђа којему због љубави

према Христу Господу не би тешко да ради тога остави чин трибуна, богатство, царску почаст, пријатеље, сав свијет. Слави данас овог својег и општехришћанског свеца и великомученика велики дио Црне Горе, слави ову величанствену славу и велики дио Ријечке Нахије и цеклинског племена. Своју славску радост Ђурђевадне Црногорци су славили и славе и радосно прослављају тим више што је то и слава потоње црногорске династије Петровић – Његош. Под њеним вођством црногорски хероји су вјековима очували своје светиње и света имена Црне Горе и Црногорске православне цркве. У тој историјској и епској слави, борби и величини за крст часни и слободу златну огроман удио дали су и цеклински витезови, Књежеви Марко и Грујица Лопичић. Отуда је природно што смо данас поново, пред храмом Св. Ђорђа који у част ове славе подиже њихов потомак Будо Лопичић, овђе на Гавриловцу, на Скадарском језеру да подијелимо духовна добра, учврстимо хришћански мир, вјеру, љубав и наду са свим вјерујућим и људима добре воље, у овој истој светињи коју освјештасмо на овај исти дан прије двије године.

Данашња слава и славље још је једна прилика да се поćетимо не само прошлости и њених свијетлих трагова већ и актуелних збивања која прате нашу свакидашњицу и овај свети дан.

Очевидци смо стварности која нас опомиње да морамо у име даљег својег развоја и будућности, слиједити своје претке и њихова славна дјела више него што то чинимо.

Наши преци неби дозволили да им у њиховој и нашој заједничкој светињи, држави Црној Гори њени противници поткопавају темеље нашег државног и народног црногорског дома.

Ми као њихови потомци очекујемо да се наша држава више и боље штити и заштити од свијех зала и атака који на њу врше они којима мантија служи као параван иза којег се штите или као маскирна униформа за дјела која им не могу служити на понос пошто их усмјеравају против Црне Горе као својег домаћина и добротвора.

Надамо се да ће наша држава и њени управљачи још више него до сада обратити пажњу и исказати дужну и потребну посвећеност даљем развоју и мисији Свете Црногорске православне цркве.

Уједно с правом очекујемо да се сваком безакоњу, поготову у области црквене изградње и архитектуре, злоупотребе Божјих Храмова једном стане на пут искључиво аргументима правне државе и њихове благовремене примјене.

Надамо се да ће надлежни заштити и себе и нашу државу и цркву и одлучније него до сада, и коначно, наше светиње, културно и црквено насљеђе и сакрални фундус од девастација толико познатог и већ препознатог девастатора и починиоца.

Учини ли се то, јер више одлагања нема, свима ће нам бити боље. Тако ће се и прије стићи до толико познатог и призиваног Хришћанског поштовања и самопоштовања.

Учини ли се то како треба вјерници и грађани моћи ће мирније да живе, раде и одахну а такво дјело је богоугодно као што је Богу угодна. Жртва Светога Ђорђа великомученика и страдалника чијим жртвеним путем пођоше и жена Царева Александра и жрец Атанасије, и Гликерије и Валерије, Донат и Терина и сви хришћани након његовог мучења и поćечења мачем 303. године.

У име великог славља, Господа нашег Исуса Христа и Светога Ђорђа нека вам је срећна слава, како нашем домаћину господину Буду Лопичићу и његовом чазбеном и поноситом дому тако и свима Вама драги Црногорци који славите Ђурђевдан.

Нека ви је срећна слава и свима Вама желим пуно радости, задовољства, вјечности у тренутку и живот по мјери Хришћанске људскости у нашој слободној и јединој мајци Црној Гори!

Будите благословени!

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛОНа Гавриловцу, 6.5.2011.

6КУНЕМО ПО КУЋАМА

У ауторском тексту у „Вијестима“ од 19. јуна 2011. године свјештеник Гојко Перовић под насловом „Косовски завјет“ залаже се да се Ко-совски мит пронтно изучава у школама у Црној Гори. У тексту је карактеристичан његов цини-чан стил обраћања неистомишљеницима: („неки људи се питају да ли је било све како треба у прошлости“; „та се битка (косовска) завршила поразом турских противника, а ми Црногорци барем, преферирамо само побједе“ и сл.). Овак-ви склопови мисли и реченица више би одгова-рале неком локалном пропагандисти него једном свјештенику. У том стилу Перовић наставља па као неког цитира: „Ако људи у Србији и даље желе да живе у том миту, у тој бајци, ето им га тамо. Они нека својој ђеци пуне уџбенике тим измишљотинама. Ми у Црној Гори, будући да смо самостални и независни, не морамо да робујемо нечему што Срби и Србијанци измишљају“... ....“Мислим да није тако. Мислим да се Видов-дан темељи на истини, а не на фикцији. Али, све и да стара прича „о Милошу и Лазару“ никад није имала смисла ни историјског утемељења, она их је добила у Црној Гори, која се ослобађала од турског ропства управо на крилима косовског завјета“. Опет је Г. Перовић намјерно непреци-зан и нетачан. Црна Гора се није „ослобађала од турског ропства“, него се „вјечито борила за слободу златну“. (Цуце никад нијесу биле под турским ропством). Утемељење косовског мита у деветнаестом вијеку, у Његошевом дјелу, а не у двадесетом како то Перовић погрешно лоци-ра имао је преносиви карактер и поред осталог, био у функцији слободарског духа Црногораца у борби за опстанак. Није Црногорце водио косов-ски мит у „борбу непрестану“, како то Перовић сугерише, него је то била велика династија Петровић. А косовски мит су произвели да би покорене подигли на отпор и борбу за слободу. Али Перовићу није циљ да се у школама догађаји или митови лоцирају у вријеме у којем су наста-

ли већ му је намјера да се сачува мит, односно из деветнаестог вијека пренесе у двадесетпрви. Зато га назива „Косовски завјет“. Као да и данас ратујемо са турцима. Перовић треба да зна да из прошлости и традиције савремене генерације преузимају оно што је вријеме показало реле-вантним и одрживим а одбацују оне околности које су једнозначног и ограниченог карактера, које немају одрживе и универзалне категорије. Незнам колики је Перовић био 1989. године али се сигурно сјећа прославе Видовдана на Гази-местану. Слободан Милошевић је тамо окупио милион људи на челу са Српском православном црквом и њеним клером. А онда их је одвео у ра-тове, злочине, страдања. У тим ратовима СПЦ је имала велику улогу, од аминовања до директног учешћа. У тој пошасти страдали су сви: мусли-мани, срби, хрвати, црногорци, албанци... зарад пројекта Велике Србије и Косовског завјета (на што завјет?). Свјештеник Перовић умјесто да се моли за све жртве и пострадале он, послије свега држи слово о „Косовском завјету“. Овај мит је коштао српски народ великог страдања, прого-на, патње, али за СПЦ и Перовића ниједна жртва није велика. Да би се одржао, замислите мит.

* * *

У другом дијелу интервјуа ТВ „Вијестима“ од 12.05.2011. године г. Амфилохије Радовић, поред осталог, поново куне. Овога пута подмећући. Наиме, Амфилохије саопшти у емисији да је Васељенски патријарх упутио клетву према Црногорском Митрополиту Миха-илу и сваком оном ко са њиме има комуникацију, што је обична измишљотина, иначе заступљена категорија код овог српског владике. Ниво и достојанство васељенског патријарха, као ни по-треба, вјерска и грађанска то му не дозвољавају. То је, као што је познато, специјалитет локал-ног владике, његов духовни хабитус и начин комуникације са неистомишљеницима. Но, како

Свјештенику Перовићу није циљ да се у школама догађаји и митови лоцирају у вријеме у којем су настали већ му је намјера да тај мит из деветнаестог вијека пре-несе у двадесетпрви. Зато га и назива „Косовски завјет“ као да и данас ратујемо са Турцима.

7ми рече пријатељ он је од деведесетих година прошлог вијека потрошио све велике клетве и анатеме, те су му данас остале оне мањег до-мета и интезитета. Новинар који је са њим во-дио разговор на овакве изливе мржње ни да трепне. Професионално, нема што. СПЦ је, као што се зна, тврдо традиционалистичка црква која баштини и паганске обичаје и све оно што може бити идеолошки корисно, па смо, недавно могли прочитати да су њени клелици, у вријеме великих киша и поплава, али и метео извјештај о побољшању времена, молитвама и бајањем разгонили облаке, те се, стога наметнула и једна шаљива пјесмица:

Тај је клео шта је хтео И облака већи део Тај је клео кога је хтео И малени народ цео

* * *

Предсједник Црне Горе је такође за-бринут па у „Живој истини“ на ТВ „ИН“ душе-брижнички, поред осталог констатова да „Црно-горство (ма што то значило) неможе бити изнад државе. Овакав закључак нема утемељење у ре-алном политичком и друштвеном животу Црне Горе. То је замјена теза.

Црногорство данас подразумијева, као и код осталих народа, националну свијест и њој припадајући принципи и идентитети. То је ос-новно правило и принцип код свих народа. Не-што што је константа у постојању и опстајању било које националне заједнице. Без тих при-

марних одредница национална заједница је осуђена на нестајање и одумирање. Црна Гора је конципирана као грађанска држава и црно-горска нација је дио државног идентитета, као што су дио тог идентитета и остали народи који у њој живе. Проблем државног идентитета Црне Горе налази се на оној страни коју г. Вујановић пренабрегава. Политички и други представни-ци српског национа у Црној Гори непризнају и неприхватају државу у којој живе и њене симбо-ле (скраћују химну и у својим пригодама користе заставу друге државе) као и Српска православна црква у Црној Гори, коју предсједник Вујановић доживљава као своју. Првосвештеник те цркве Црну Гору назива „новокомпонавана творевина“ а црногорце копиладима. Дакле, г. Вујановић својим изјавама жели да унесе забуну и замагли реално стање односа у Црној Гори.

Да овакво стање има ширу димензију можемо сагледати из најновијег примјера. Наи-ме, на Београдској Б-92 ТВ станици коју кон-тролише Демократска странка и предсједник Србије Борис Тадић најављен је интервју са по-знатим тенисером Милошем Раонићем. У тој најави на телопу који је сатима пуштан открива-лачки се констатује да је Милош Раонић Црного-рац и Канађанин. Ништа друго уредништву ове ТВ станице није било важно осим национално изјашњавање овог врсног тенисера. Када се он национално изјаснио као Црногорац то је тре-бало денунцијаторски и сензационалистички објавити. Што је то него лов на црногорце.

Зоран Станојевић

8СПАСЕЊЕ ПО ВЈЕРИ

„Ти си Петар – Стијена и на тој стијени саградићу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Матеј, 16, 18).

Кад је Исус Христос дошао у околи-ну Ћесарије Филипове, питао је ученике своје да ли знају ко је Он. Једни су говорили да је Јован Крститељ, други да је Исаија, трећи да је Јеремија или неки од пророка. Само је Симон Петар тврдио да је Он Исус Христос, син Бога живога (Матеј, 16, 16). Исус одговарајући рече: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тијело и крв нијесу теби то јавили, него Отац мој небески“ (Матеј, 16, 17). А затим је изговорио завјетну реченицу која пророчким језиком обећава искупљење читавом свијету посредством не-уништиве Христове цркве (Матеј, 16, 18).

Ово је кратки увод који објашњава постанак Христове цркве након што је Петар у Исусу Христу препознао Сина Божјега. Наравно, кад говори о Цркви Свовјој, Исус Христос не мисли на грађевину са-кралног објекта, него на бесмртну духовну заједницу, чији ће чланови бити сви који вјерују у Христа и који му вјером и душом искрено припадају.

Радост ове завјетне поруке Исуса Христа ремети тужна истина да ће живот бесмртне Цркве протицати у борби са мрачним силама пакла, чији је вјечити и непромјенљиви циљ рушење Христо-ве тврђаве. Истина, Христос улива вјеру да мрачне силе пакла никад неће побиједити у тој борби, јер ће вавијек трпјети поразе од оних који приме Духа Све-тога и непоколебљиву вјеру у Исуса Христа. Најбољи синови Христове Цркве страдали су и умирали у тешким мукама због непоколебљиве вјере у Госпо-да, нарочито у вријеме ратоборних незнабожачких и многобожачких царева. Једино је драгоцјена крв Сина Божјега помагала да се истраје у борби против злих духова. Због исповиједања Христове вјере тек-ли су потоци хришћанске крви. Само је милосрдни Господ могао да укријепи њихову вољу, снагу и вјеру да се не предају у трајно ропство Сотоне и гријеха.

Благодат Христова у виду спасења јавила се за хришћане почетком 4. стољећа, када је у грчко-римском свијету први пут дошао на власт хришћански цар, Константин Велики. Као заштитник хришћана, он је 313. године у Милану издао едикт (службено наређење) којим је прогласио хришћанство као при-знату религију. Тиме је хришћанство први пут добило могућност слободног проповиједања и ширења. На-кон тога прогони хришћана су заустављени, али не и борба против Сотоне, господара зла, пада духа и морала, најљућег противника Бога живога.

Претеклих двије хиљаде година увјеравају нас да је цијела хришћанска традиција у својој праведној мисији наилазила на бројне отпоре и пре-преке оних чије су се мисли, чињење и живот про-тивили Христовој вјери и Божјим заповиједима. Али то не значи да је њихово насиље и безакоње било скривено од погледа Господа: „Јер очи моје пазе на све путове њихове, нијесу скривени од мене нити је безакоње њихово заклоњено од мојих очију“ (Књига пророка Јеремије, 16, 17).

Свједоци смо да је Христова Црква водила љуски род путем духовнога узрастања и моралнога препорода. Она је тежила да уздигне људе из тало-га муља свакодневних порива који гурају човјека у себичност, саможивост, самољубље, морално пропадање и гријех. Ма колико ова прича дјелује истрошено, треба добро обратити пажњу на сваку њену ријеч. Без икакве резерве можемо тврдити да је она данас актуелнија него икад. Не можемо се да-нас чудити прогонима и страдањима којима је био изложен Исус Христос и његови ученици, нарочито у прва три вијека нове ере, колико се чудимо прого-нима којима су изложени православни Црногорци на почетку трећега миленијума. Исуса Христа и његове сљедбенике прогонили су незнабошци, а право-славне Црногорце прогоне православна хришћанска браћа која су вербално прихватила знамење Христо-вог крста, али живе као заробљеници мржње, заблуде и гријеха. Зато су њихове мисли и поступци по својој нарави грјешни, неморални и непоштени. Вјерујем да они никад нијесу схватли значај и вриједност Хри-стове науке. Никад срцем нијесу прихватили Божји закон. Не вјерујем да истински љубе Господа Бога, нити ближње своје. Осим Бога, имају и друге богове којима се клањају и којима служе. Подстичу на мржњу, нетрпељивост, нетолеранцију и ратове, клевећу дру-ге хришћане, желе и присвајају туђе, свједоче лажно против ближњега својега. Очигледно је да је њихово христољубље, варљиво и неискрено. Бог нам је кроз двије највише и десет Својих заповиједи јасно ставио до знања што је дозвољено, а што није. Сви поштени, праведни, морални људи и истински вјерници цијене оно што им Бог заповиједа. Зато је штетно и погуб-но чињење оних који не поштују Божје заповиједи и људске законе не само за православне Црногорце, него и за све грађане и државу Црну Гору. Уздајући се у своје овоземаљске моћи, презиру и не признају

9стварност у којој се други не изјашњавају као при-падници „светосавске вјере“ и имају свијест о при-падности властитом националном колективу а не њиховом. Њихова црква у Црној Гори не понаша се као Христова зато што православну вјеру претвара у „светосавље“, односно религију само једнога наро-да. Хришћанска мисија је у досљедном поштовању Христовога учења, а не у тврдокорном истрајавању да се политичким дјеловањем преобрази црногорска национална свијест. Никакве везе нема са Христо-вом вјером калуђерско-политичка борба за негирање постојања црногорске државе, духовности, културе, историје и црногорскога самобитног, аутохтонога народа. Свака мисија оживљавања средњовјековних митова и прављења територијалнога земаљскога царскога феуда на штету других народа је антипод-на изворној мисионарској вјерској дјелатности Ису-са Христа. Чак је и Демостен знао да нас сличним Богу чини љубав према истини, правди и човјеку. Дакле, љубав а не мржња је пут духовног уздизања и приближавања Богу.

Понашање православне цркве чије је ćедиште у другој држави и њенога митрополита у Црној Гори тема су писања и јавних коментара мно-гих културних посленика, политичара, државника и књижевника. Познати српски књижевник Светислав Басара написао је у НИН-у бриљантан текст у којем објективно и виспрено приказује учешће Српске пра-вославне цркве и њенога митрополита на Цетињу у политичким играма без граница, у потоњих двадесе-так година. Текст је пренијела подгоричка „Побједа“ у броју 16314, од 14. маја 2011. године. У наслову „Амфилохије суперстар“ и поднаслову књижевник Басара истиче да је слава тијесно повезана са славољубљем, а славољубље је једна од највећих пре-прека у духовном узрастању.

Поред тога што бираним ријечима пише о митрополитовом образовању, великој начитаности и теолошкој учености, вјештини излагања и тумачења библијских текстова (нарочито „Старог завјета), оку истакнутог књижевника није промакла митрополи-това „склоност ка уплитању у политичка, геополи-тичка и – да кажемо – друштвена питања.“ Такође пише о митрополитовом утицају у Патријаршији и Синоду, те и о амбицији да послије смрти патријарха Павла постане његов насљедник на трону Светога Саве. А након ријечи похвале, долази митрополи-тово „спектакуларно уплитање у политику“, што је, по оцјени књижевника Басаре, било приближавање овосвјетским пословима (покушај теократизације друштва) и неизбјежно удаљавање од мисије која чини бит Христове Цркве. „Ћорав је то посао“, - закључује Басара, који потом критикује митропо-литову безрезервну подршку „неславном српском

војевању у Босни“, што је „теолошки правдао пара-болом о вјечној борби оних који састрадавају са Хри-стом и оних који га вјечно разапињу“. Ову митропо-литову грјешку Басара пореди са грјешком „коју су својевремено починили крсташи, сатирући себе и друге у покушајима да освоје Христов гроб.“ Такво понашање аутор текста дефинише као утирање пута секуларизацији и профанацији, што ће рећи безбож-ништву, скрнављењу, обесвећивању и безакоњу (лек-сиконско објашњење ријечи профанација).

Оно чему књижевник Басара посебно посвећује пажњу, јесте митрополитова дјелатност након рата. То је период кад се господин Амфилохије „посветио борби против црногорске нације, црно-горског језика и непризнате ЦПЦ и ушао у чврсто савезништво са Коштуницом и сличним друштве-но-политичким и културним радницима, Србима по професији.“ Такође наглашава „политичке изјаве, че-сто достојне Шешеља“ које су потекле из уста неких српских владика, међу којима је најгласнији госпо-дин Амфилохије.

Најоштрија замијерка Амфилохију из пера Светислава Басаре упућена је за лимену цркву на Румији и тврдњу да црногорски језик не постоји, да је он заправо српски, а затим га иментује „говеђим“ језиком. Басара такву изјаву сматра „недостојном најпростијег хришћанина, камоли митрополита и за-право је скок у сопствена уста.“

Светогрђе је направљено и монтирањем лимене цркве на Румији: „Циник би рекао да црква треба да се пење на небо, а не да се са неба спушта челичним сајлама...“

Текст разумног српског књижевника који се одрекао национално неодговорнога понашања политичке и свјештеничке елите, сугерише да људску препознатљивост чине дјела правде и не-правде, добра и зла. Безобзирност и безакоње неких свјештеника из Српске православне цркве превр-шило је сваку мјеру. Злодјела се награђују, жртве проглашавају за крвнике, крвници за жртве. Славе се ратни злочини и „херојство“ ратних злочинаца. Списак нечасних работа могао би испунити хиљаде страна. Оно што је данас најважније и што је за нас од пресуднога значаја је чињеница да је господин Мило Ђукановић, најистакнутији црногорски по-литички лидер и државник из потоње деценије 20. и прве деценије 21. стољећа, упозорио да Црква у Црној Гори мора вршити своју мисију у складу са духовно-моралним принципима љубави, уважавања, трпељивости и толеранције према сваком човјеку независно од његове националне и вјерске припад-ности. Подćетимо се његове изјаве од 28. априла 2005. године да «Српска православна црква води рат против Црне Горе». Додајмо томе да та Црква сва-

10кодневно крши законе црногорске државе, гази њену традицију и обичаје са циљем да различитим облици-ма насиља заврши давно започети процес светосав-ске асимилације црногорских грађана.

У програму ДПС, највеће и најјаче црногорске партије, посебна пажња посвећена је превазилажењу подјела међу православним вјерницима у Црној Гори. Закључак је да превазилажењу ове подијељености „најбоље погодује јединствена и организацио-на самосталност православне вјерске заједнице уз пуно поштовање и афирмацију црногорског, државног и националног и културног идентитета и међунационалног склада.“

Актуелни предсједник ДПС, господин Мило Ђукановић, упозорио је на досадашње реално стање: „Колико год аутономна, Митрополија црногорско-приморска је дио Српске православне цркве. Њена је централа у Србији, у држави која не гледа благона-клоно на црногорску независност. Она дјелује са ста-новишта усаглашених српских државних интереса.“

Неспорна је чињеница да је Српска право-славна црква неоправдано дуго година, па чак и деценија, била фаворизована као „једина канонска црква“ у Црној Гори. ДПС је својим новим програм-ским опредјељењем признао истину да је Српска пра-вославна црква била, а и сад је, једина црква против суверене државе Црне Горе. Она је то у дугом времен-ском периоду (више од девет деценија) непрекидно манифестовала и вербално и својим деструктивним понашањем. Српска православна црква, предвођена патријархом и владикама, суверену државу Црну Гору упорно третира као српски етнички простор. У свим важнијим политичким збивањима истицала се антицрногорским дјеловањем са једним циљем: поништење Црне Горе као државе, Црногораца као народа и нације, њихове културе, Цркве, историје и језика. Злоупотребљавала је свој повлашћени моно-полски положај у Црној Гори да све задоји духом традиционалног српског светосавског клерикализ-ма проповиједањем и ширењем не православља него „српске“ вјере, преко које аутохтоне Црногор-це преображава у Србе. Уз то, Српска православна црква присвојила је неколико стотина црногорских црквених објеката, претворивши их у српске, зло-пупотребама запоćела велику имовину Црногорске православне цркве и многа црногорска гробља која су преименована у српска. Овдје је ријеч о сакрал-ним објектима подигнутим у црногорској држави а не Србији, па овој другој никад и ни под каквим усло-вима не могу припадати. Многи од ових објеката ис-товремено су историјски и културни споменици који једино припадају црногорскоме народу, црногорској држави, а не Српској православној цркви чије је ćедиште у Србији.

Имајући у виду све ове чињенице, данас више него икад вјерујемо да у Црној Гори више неће бити разумијевања за безакоње било које Цркве. Она мора поштовати Божји закон и људске правне нор-ме. Мора поштовати државу Црну Гору и црногорски народ. Црква у држави Црној Гори мора уважавати и његовати све препознатљиве духовне и нацио-налне атрибуције аутохтоног црногорског народа, подстицати мир и љубав међу Црногорцима и међу свим грађанима било које вјере. Православна црква у Црној Гори мора пружати пуну подршку изградњи суверене државе чије ће устројство афирмисати људске слободе и права, права свих народа и мањина и принципе парламентарне демократије.

На историјској раскрсници очекујемо да Црна Гора има довољно снаге, мудрости и воље да најзад затвори посљедњу страницу ретроградне на-ционалистичке светосавске идеологије на свом државном простору, идеологије коју је историја осу-дила на пропаст због негирања постојање црногор-скога самобитнога народа, Црногорске православне цркве, црногорске културе и државе! Вјерујемо да је држава Црна Гора препознала свој интерес који се темељи на заштити и афирмацији оне цркве која је стољећима била стожер црногорске државности, духовности, националне свијести и идентитета црно-горскога народа.

Цркви која ради против интереса црногор-скога народа и независне државе Црне Горе није мјесто у њој! Послије више од девет деценија отворе-нога испољавања територијалних и асимилаторских претензија према Црној Гори и Црногорцима, Српској православној цркви, чији су истакнути свјештеници и „вјерници“ имали запажену улогу у ратовима на простору бивше Југославије, најзад је стављено до знања да ће јој бити онемогућено даље мијешање у питања од политичког и државног интереса Црне Горе. Стиче се утисак да ће се тиме ускоро затворити посљедња страница књиге неславне унитаристичке политике у којој је Српска православна црква заслу-жено била на првом мјесту. То, истовремено, значи да најзад можемо очекивати Црногорски едикт који ће исправити историјску неправду према аутокефалној Црногорској православној цркви и вратити јој заслу-жено достојанство!

Свјештеник Жарко Л. ЂУРОВИЋ

11Интервју Митрополита Црногорске православне цркве Михаила „Побједи“

Амфилохију је мјесто у Хагу а не на трону Св. Петра Цетињског

- Поштовани Владико, премијер Црне Горе Игор Лукшић за два дана потписаће конкор-дат са Ватиканом. Како гледате на тај чин, односно на одлуку да се у уређењу односа међу вјерским заједницама у Црној Гори пође од потписивања уговора са припадницима мањинских вјерских заједница у нашој земљи?

Конкордат са Ватиканом је међудржавни уго-вор између двије државе. Њиме се јача међународни углед, снага, независност и сувереност, самосталне и међународно признате државе Црне Горе. Уједно то је наставак сјајне традиције изванредних међудржавних односа између двије државе. Подсјећамо да је Црна Гора прва доминатно и већински православна држа-ва која је склопила Конкордат са Ватиканом 1886. године. Њиме је утврђено да ће се католичка вјера у Црној Гори слободно практиковати (чл.1); да ће Његова Светост прије именовања Барског надби-скупа обавијестити владу о кандидату да би се саз-нало, да ли је његово именовање противно политич-ким разлозима (чл.2); Барски надбискуп ступањем на дужност полаже пред књазом Николом заклетву вјерности (чл.4.); Барски надбискуп има потпу-ну слободу у обављању вјерских послова (чл.5.); о распореду парохија и намјени сакралних грађевина одлучује у договору са владом Црне Горе (чл.6 и 7.); у договору с Владом именује свјештено лице за вјерског католичког учитеља (чл.8.); у средина-ма са католичком већином то лице одређује држав-на а одобрава католичка црквена власт (чл.8.); Вла-да признаје бракове према законима цркве (чл.9.); у погледу брачних парница суди Барски надбискуп за спорове између католика, а за мјешовите бракове изу-зев грађанских предмета Влада их предаје надбиску-повом суду (чл.10.); Влада у договору са католиким свјештенством одређује црногорске младиће који се школују за свјештенике у Риму (чл.12.). И најзад све спорове Његово Величанство књаз Никола и Свети Отац споразумно рјешавају пријатељским рјешењем како је закључено завршним чланом Конкордата.

У духу ове традиције Црна Гора с Ватиканом уређује актуелне односе и потврђује свој престиж у православном словенству и свијету уопште и узди-же права и слободе мањинских католичких вјерника на својој државној територији до највиших људских и вјерских права и слобода. Црна Гора Конкорда-том остаје вјерна себи, својим коријенима, својему достојанству. Истовремено афирмише свој екумен-ски, универзални, дубоко људски и слободарски дух до највиших врхова људских права и слободе.

- Црногорски Закон о вјерским правима и слободама стар је 14. година. Колико су рјешења прописа из 1997. године одговарају данашњем

тренутку? Јели држава зрела за нови закон у овој област? Која су нам нова рјешења потребна и за-што?

Колико је мени познато не ради се о за-конском документу из 1997. г. већ из 1977. године. Прочишћен Одлукама Уставног суда Црне Горе он је примјенљив. Треба га допунити дијелом којим ће бити прописано којим пословима могу да се баве цркве и вјерске заједнице, јер свуда у свијету оне се могу бавити само црквеним пословима везаним за вјеру, а не привредним и осталим нецрквеним ак-тивностима и дјелатностима попут угоститељства, дивље грађевинске изградње и слично. Држава је зрела за нови закон иако су довољне и измјене и до-пуне о којима сам већ говорио. Дакле, нови закон није неопходан. Неопходнија су рјешења у смислу стриктног ограничења цркава и вјерских заједница у искључиво вјерске послове. Држимо да је нужно до-пунити закон о овој материји нормом којом ће се ста-тус ЦПЦ дефинисати статусом традиционалне цркве државе Црне Горе, као што је у Србији матична СПЦ утврђена статусом традиционалне цркве.

- Може ли Црногорска православна црква, без обзира на своју историју, имати јаке темеље без одговарајућег образовања? Вјероватно Вам је познато да медреса чека да буде уврштена у фор-мални систем образовања у Црној Гори. Имате ли план развоја вјеронауке, било кроз увођење так-вог предмета у школама, било кроз формирање посебних образовних установа? Да ли сте имали разговоре на ту тему са Министарством просвјете.

ЦПЦ не може имати јаке темеље без одговарајућег образовања. Наш план развоја вјерског образовања подразумијева, да с обзиром на грађански карактер државе Црне Горе и одвојеност цркве од државе, вјерско образовање у грађанским школама подразумијева едукацију кроз одговарајући наставни предмет теорија и историја религије о свим свјетским религијама, а када су у питању посебне црквене и вјерске образовне установе, онда ЦПЦ мора имати средње и високо образовање. Тражили смо такав на-чин организације школовања што још није ријешено, тако да своје кандидате школујемо искључиво у иностранству. Наше је мишљење да и ЦПЦ мора имати систем средњошколског и високошколског образовања као и друге цркве и вјерске заједнице. Разговор на тему образовања тече.

- Српска православна црква је тужила државу Црну Гор пред Суом у Стразбуру. Повод су имовинско правна питања. Како коментаришете такав потез СПЦ?

12Такав потез СПЦ није правно утемељен.

Права Српској цркви у Црној Гори, то јесте српској митрополији у црногорској држави не може дати Суд у Стразбуру јер је за ту област искључиво над-лежна држава Црна Гора. Надлежност држава Црне Горе у овој сфери произилази из њене позиције суве-рена и власника црквене имовина на својој државној територији. А што се тиче ЦПЦ, сигурни смо да ћемо та питања ријешити са својом матичном државом Цр-ном Гором на обострано задовољавајући начин.

- Како би по Вама требало рјешавати про-блеме са СПЦ који се тичу имовине? Да ли Вам је познат став државе о овом питању?

Црквена имовина у држави Црној Гори је црногорска државна имовина којом држава може и треба да располаже по својој одлуци. Српској митрополији у Црној Гори припада онај дио имовине који је сама подигла евентуално својим средствима или донацијама својих ктитора или добила на по-клон. Тиме се исцрпљује њен фонд власништва. Ни конвалидирањем није могла бити накнадно промови-сани власник јер имовину од 1920. није одржавала ни законито нити савјесно. Цјелокупни сакрални фин-дус у држави Црној Гори припада црногорској држа-ви. Истичемо да држава Црна Гора сваки сакрални објекат који је подигла попут храма у Подгорици може повратити посебно, ако се њиме несавјесно управља а земљиште на којем је подигнут и овај и други храмови саздани државном помоћи или држав-ним новцем, недјељиво је и неприкосновено црно-горско државно власништво. Напомињемо да је један број цркава српској митрополији у Црној Гори дони-рала Влада Црне Горе као и већ поменути подгорички храм.

- Може ли се, по Вама, догодити да митро-полит Амфилохије, с обзиром да више није члан Синода СПЦ, покуша да се приближи ЦПЦ и ту тражи себи ново, условно речено, ухљебљење?

Чланство у Св. Синоду СПЦ му је истекло. А што се тиче приближавања Црногорској православној цркви изгубио је сваку могућност својим негатор-ским односом према ЦПЦ, црногорским вјерницима, Црногорцима, Црној Гори и њеним вриједностима и атрибутима као и својом ратно-хушкачком и поли-тичком активношћу и мисијом због које му будућа адреса треба бити на Суду за ратне злочине у Хагу а не у Црногорској православној цркви. Не заборави-мо да се налазио на Хашкој поћерници са забраном уласка у 14 европских држава и да је Дубровник само посљедња европска адреса и дестинација која га је прогласила нежељеном особом и забранила му ула-зак у свој град чији је патрон Свети Влахо.

- У минулих десетак година, док је ЦПЦ трудила да поврати мјесто које јој припада, СПЦ је градила нове цркве, све наочиглед државе. Како је, по Вама, могуће сада изаћи из тог круга и свакој вјерској заједници дати оно што је њено.

У складу са нашим одговором на Ваше питање број 5. понављамо да СПЦ је власник само оног дијела имовине који је подигла, ако га је уопште подигла својим средствима. Све је, као што смо кон-статовали државно власништво државе Црне Горе. Подсјећамо да све што је незаконито подигнуто од стране било кога држава Црна Гора има право и оба-везу да уклони, што значи, да је закон изнад цркве и сваког у држави, а не обратно да је СПЦ изнад закона и државе Црна Горе. Поготову су надлежни држав-ни органи дужни да закон спроводе у дјело и чувају неприкосновеност карактера Црне Горе као правне државе.

- Православни грађани Црне Горе су подијељени. Што треба урадити да се подјеле превазиђу? Јели то могуће постићи моделом који је предложила Демократска партија социјалиста – кроз формирање једне Православне цркве?

Мишљење ЦПЦ је ово: Не може постојати једна неименована без националног префикса Пра-вославна црква пошто таквих нема у православној васељени. Једино рјешење је егзистенција свете, ау-токефалне Црногорске православне цркве као матич-не и традиционалне цркве државе Црне Горе чији ће храмови бити отворени за све хришћане. Нашој ЦПЦ се из дана у дан нуде десетине свјештеника СПЦ који је признају и поштују али им ЦПЦ не може указати повјерење. Српска митрополија у Црној Гори постоји од 1920. године и може постојати у оним граница-ма и размјерама у оквиру државе Црне Горе у оној мјери колико има српских вјерника у нашој држави. Напомињемо, да би добро било да да поједини црно-горски политичари не манипулишу са православљем у Црној Гори и једном да схвате, да Православна црква без националног одређења не постоји. Добро би било када би се ујединио православни свијет са једним центром и једним поглаваром што би био најбољи пут да се уједини источно са западним хришћанством као што је било прије 1054. године.

- Колико објеката у Црној Гори има СПЦ, колико ЦПЦ? Које приходе има на годишњем ни-воу ЦПЦ, а које СПЦ. Око којих вјерских објеката ће по Вама бити највише спора приликом разграничавања имовине између СПЦ и ЦПЦ.

Црногорска православна црква је живјела од донација донатора све до 2006. године од када јој Влада Црне Горе усмјерава мјесечну дотацију у мјесечном износу од 3 до 4.000 еура. Са растом броја свјештеника ЦПЦ износ државне мјесечне дотације је нарастао на износ од 8.000 еура просјечно. Поводом финасирања цркава и вјерских заједница постављамо питање: од када остале цркве и вјерске заједнице у Црној Гори примају државне дотације и да ли је онај дио дотација за ЦПЦ био усмјераван на друге цркве и вјерске заједнице. На крају истичемо да спора при-ликом разграничења имовине између СПЦ и ЦПЦ не може бити ако држава Црна Гора донесе праведно рјешење.

13Саопштење за јавност 24.03.2011. г.

БЛАСФЕМИЈА СПЦУ својем великом проналазаштву СПЦ у

Црној Гори често, из мјесеца у мјесец проналази у ћивоту Св. Петра Цетињског кључеве српских светиња. Прошле године СПЦ је објавила да је у ћивоту овог свеца на дно нога нашла кључеве Скадра и црногорског свега и господара Ивана Црнојевића , а сада открива ново сензационалистичко откриће о томе да су на истом мјесту пронађени кључеви Де-чана и Пећке патријаршије. Поставља се питање, за-што тек сада, уочи пописа СПЦ проналази ове ства-ри. Намјера је очита, а порука јасна: треба у оквиру громогласне кампање и хистерије СПЦ у Црној Гори преводити и превести Црногорце у Србе оптужујући притом црногорске факторе за антисрпство, признање Косова и изневјеравање српских „светиња“.

Уједно се оваквим сензационалистичким гласинама потцјењује, вријеђа и безуспјешно поку-шава поништити глас разума и научно достојанство наших научних институција и релевантних научника који су демистификовали ове и сличне измишљотине и митове, попут стално понављаног да су Немањићи из Подгоричке Рибнице, иако потичу из Рибнице у Србији.

Ова прозирна пропаганда СПЦ и безвјерје попут оног када је СПЦ организовала клањање на

фотокопији Миросављевог јеванђеља, као и плит-ки митови имају намјеру и да потпуно омаловаже све наше грађане који по СПЦ немају право на своје мишљење јер за њих мисли, ради, дјела и говори свезнајућа светосавска СПЦ која се националистички открива откриће за открићем: од главе Св. Владимира Дукљанског преко прста и дјелова Св. Саве за којег је тврдила да је спаљен на Врачару, па до најновијег открића кључева 3 светиње.

Крају бесмислицама, измишљотинама и сензацијама, а у ствари и празновјерју и сујевјерју које СПЦ шири нема краја.

Као ни њеном политичком ангажману којим безуспјешно покушава да порекне глас истине, раз-ума и науке и глас црногорског народа.

Православни Црногорци,Размислите о овим подметањима. Ово је чи-

сти атеизам каквог није било ни у доба Стаљина у Русији. Ово је уједно и увреда православне истине.

Будите Црногорци.Очувајте хришћанско достојанство и мисли-

те црногорски!

Из канцеларије Црногорске православне цркве

Саопштење за јавност 8.05.2011.

СПЦ Црну Гору претвара у српску земљуЗа СПЦ Црна Гора, је „Бесудна земља“, ако се усуди дјеловати као правна држава, на властитој

територији. У супротном, за њих је Црна Гора правна држава, ако њене одлуке одговарају светосавској Српској цркви. Другим ријечима, нема закона ни права уколико не одговара за СПЦ. Она је врховни закон и суд, а све остало је ништа. Са овом пропагандном платформом и мисијом СПЦ дјелује по црногорској земљи, од дана свог неканонског уласка, судећи и прогонећи сваког ко није истомишљеник. СПЦ, у улози врховног судије, себи приписује позицију „хришћанске жртве“ и прогоњене цркве. Један од основних њених наума је да држи Црну Гору у сталној потчињености проблемима ове цркве, које она производи и подмеће. СПЦ не жели транспарентно све подвући под пројекат Велике Србије, она хоће имати недефинисану заједницу „српских земаља“ као „монету за поткусуривање“ нагомиланих политичких, економских и друштвених про-блема у матичној држави ове цркве, у Србији, што се јасно види из проширене верзије „Стратегије“ о стању „васколиког српства...“ Циљ је више него очигледан; нека у Црној Гори води сукоб свако са сваким, у конфлик-ту, у коме ова држава треба да буде вјечито на граници „између живота и смрти“ под „омофором“ светосав-ске, СПЦ. Ова црква је Црној Гори прописала мученичку и мучну судбину, да никад не изађе из сопствених проблема и конфликта са самом собом. Ово се перманентно подргијава фактичком непостојећом подјелом међу Црногорцима. У том контексту СПЦ подмеће и комуналне проблеме, уздижући их на ниво државних, одмјеравајући на тај начин „Снагу државе“, како би у погодном моменту безбрижно реализовала свој паклени план. Најсвјежији примјер је девастирање цркве из XV вијек на С. Стефану. Проблем који треба да ријеши локална комунална инспекција, демагошки скреће пажњу јавности са суштинских и горућих проблема, док се сва државна и црквена инфраструктура Србије налази на „другом терену“ у опасном задатку, по логици „да се Власи не доśете“. Већина грађана Црне Горе зна да би се проблеми бесправно подигнутих зидина требали рјешавати по аутоматизму, без присутне медијске и друштвене „хистерије“ и по сценарији СПЦ, и то пет го-дина након стицања суверености.

Дакле, у православном свијету не постоји недефинисана „православна црква“, већ је она по правилу национална црква, која дјелује у политичким границама властите државе. Стога се дјеловање СПЦ у Црној Гори правнички може окарактерисати као нарушавање територијалног интегритета и достојанства једне су-верене државе.

Информативна служба ЦПЦ

14

Документа која објављујемо преузета су из студије „Из повијести хришћанских цркава“ др. Данила Радојевића и архивских фондова ДАЦГ, Централне библиотеке ЦГ и ЦПЦ

15

16

17

Почетак писма охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (Г. Острогорски, Светосавски зборник II), упућеног патријарху Герману, у Никеју, у коме је исказао протест због неканонског

издвајања цркве у Рашкој из охридске архиепископије.

18

Атинска Синтагма из 1855.

19

Страница Синтагме на којој се помиње аутокефална црногорска митрополија, под редним бројем 9.

20

Писмо архиепископа београдског и митрополита српског Михаила црногорском митрополиту Илариону Рогановићу, од 29. III. 1880, којим обавјештава да је цариградски

патријарх прогласио српску православну цркву независном, 20. X. 1879.

21

22

Прва и посљедња страница писма митрополита Митрофана Бана цариградском патријарху Јоакиму IV, од 19. X. 1885, у коме га обавјештава да је, након хиротонисања у Русији, заузео “свету

катедру Митрополије аутокефалне цркве у богомштићеном Књажевству црногорском”.

23

24

Уџбеник, прву пут објављен 1872, аутора Е. И. Смирнова, из кога су генерације руских богослова сазнавале да је Црногорска православна црква била аутокефална.

25

Платни списак из 1903.

26

27

Писмо Н. Милаша митрополиту Митрофану, од 15. XI. 1903, о раду на Уставу Св. Синода.

28

29

30

31

Писмо Н. Милаша митрополиту Митрофану, од 27. XI. 1903, о раду на Уставу Св. Синода ЦПЦ.

32

У писму од 30. X. 1903, Милаш пише Митрофану: “За састав Синодског Устава Ваше Високопреосвештенство изволите ми дати особито оне податке који ће ми нужни бити у питању

састава самог Синода, а и остало што нађе за нужно Ваше Високопреосвештенство”. Љ. Дурковић-Јакшић, Амфилохије Радовић и још неки покушавали су полемички доказати да Милаш није аутор

Устава, већ да га је написао сам краљ Никола, те да је “неуко” сачињен.

33

34

35

Божићна честитка јерусалимског патријарха Дамијаноса црногорском митрополиту Митрофану Бану, упућена из “светог града Јерусалима”, 25. XII. 1903.

36

37

Предавање Николаја Велимировића у коме упоређује Хитлера, као вођу њемачког нацизма, са Савом Немањићем.

38

39

40

41

42

43

44ЗА ПРИМЈЕНУ УСТАВА И ЗАКОНА НА СПЦ

ЦПЦ подржава иницијативу-приједлог Црногорског културног круга са Цетиња, упућен одговорајућим државним и осталим органима у Црној Гори и Србији, за примјену уставом, законом и међународним конвенцијама гарантованог индивидуалног и колективнога људског права и слободе грађана црногорске нације на своје национално признање које угрожава и дискриминише институција СПЦ својим званичним, институционалним ставом, програмским задатком и злонаумом о непостојању и непризнавању националних Црногораца. ова дискриминација Црногораца, битно мотивисана свјетовним (и то најоćетљивијим националним) разлозима, нескривено се, готово свакодневно, објелодањује у јавности супротно и нашем уставном и темељном црквеном начело одвојеност црквене и свјетовне власти.

Ваљда постоји неки орган који штити уставно и законско људско право националних Црногораца од ове безбожничке дискриминације од стране саме институције СПЦ.

УСТАВ И ЗАКОН И ЗА СПЦЦрногорски културни круг на Цетињу пре-

дао је иницијативу-приједлог Уставном суду, Врхов-ном државном тужиоцу, Заштитнику људских права и Министарству правде Црне Горе и Србије.

Гола и круцијална чињеница је да је, још увијек, изричити званични институционални став СПЦ у ЦГ:

А. да не постоји народ(нос)но-национално биће црногорско, да она упорно, већ дуже вријеме, систем(ат)ски, значи, и програмски нијека и ниш-ти црногорску нацију коју преименује и преина-чава у српски народ и нацију, и као непостојећу и незаштићену, присваја и поистовјећује је с њима као њихов саставни ђеличак и

Б. да је њен програмски задатак и циљ Вели-ка Србија.

Зато се тражи:1. Заштита Уставом и законом гарантова-

нога индивидуалног и колективнога људског права црногорске нације на своје изјашњавање и признање које угрожава и гази званични институционални став, програмски задатак и циљ СПЦ у ЦГ о њеном непостојању и непризнавању.

2. Приједлог за покретање одговарајућега судског поступка ради:

а) ревидирања званичнога институционал-ног става СПЦ у ЦГ о непостојању црногорске нације и осталих нација у ЦГ и(ли)

б) забране рада СПЦ у ЦГ због истог разлога као под а) до његовог ревидирања и(ли)

ц) брисања из регистра СПЦ у ЦГ због истог разлога као под а) и б) до измјене истог.

д) битног мијешања СПЦ у ЦГ у свјетовна (и то најоćетљивија национална) питања и проблеме иако је и наше уставно и темељно црквено начело одвојеност црквене и свјетовне власти.

Овђе нас не интересују многи појединачни деликти и њихова индивидуална законска одговор-ност за понављана омаловажавања, понижавања

и вријеђања националног оćећања и достојанства Црногораца, н(ег)о само оно што они програмски, уствари, свјештеничко-професионално службују у злоупотреби цркве и вјере кроз остварење и извршавање званичнога става институције СПЦ у ЦГ који је евидентно:

а) гажење индивидуалних и колективних људских права (у односу на национална права Црно-гораца) загарантованих Уставом Црне Горе;

б) не само инкриминисано изазивање нацио-налне и остале мржње и нетолеранције (што дјелује као еуфемизам у односу на ово што слиједи), н(ег)о и отворено геноцидно непризнавање, поништавање, ништење црногорске нације, инкриминисано је притискајући да се одрекне сама себе, свога имена, преименује у српску нацију и поред тога што је то кривично дјело по КЗ ЦГ;

ц) легализација великосрпске установе и моћи у сувереној, независној држави Црној Гори, узор и парадигма вељесрпства, остварења Велике Србије;

д) знатно ограничење суверенитета државе ЦГ (и не само пријетходним), супротно духу, сушти-ни и начелима Устава ЦГ и канонима право славне цркве;

Суминујући потпуно идеолошко-поли-тичке и црквено-канонске спорове о овом питању, о канонској легитимности СПЦ у ЦГ и њену зло-употребу у свјетовне (националне) сврхе, овом иницијативом-приједлогом тендирамо и инсистира-мо искључиво на утврђењу правне колизије наведеног званичног одређења СПЦ према црногорској нацији са уставним и законским одредбама и на њиховој уставно-правној и законској примјени.

Црногорска Пријестоница, 18. мај 2011.Црногорски културни круг

Пре(д)ćедникСретен Зековић

45Свештенство ЦПЦ обиљежило крсну славу Свети Владимир Дукљански

Михаило: Светац чији пут повезује три религијеПарох подгорички протојереј Живорад М.

Павловић служио је свету литурђију испред Дворца краља Николе на дан крсне славе Светог Владимира Дукљанског.

Молитве је читао и митрополит Црногор-ске православне цркве Михаило, који је у обраћању вјерницима казао да се Свети Владимир поштује у Црној Гори, Албанији и Македонији, те да његов пут повезује припаднике све три религије.

- Хвала господину митрополиту који је са нама узео молитве за здравље и спасење вјерника Епископије подгоричко-дукљанске. Ово је четврти

пут да палимо свету воштаницу у спомен нашег за-штитника, Светог Владимира Дукљанског - рекао је парох подгорички протојереј Павловић.

Парох је честитао вјерницима овај празник, рекавши да „Свети Владимир 1000 година зрачи са неба“.

- Ова воштаница коју смо сад упалили да вјечно гори, али никада не сагори. Народ црногорски да живи док је свијета и вијека, а кад ми одемо да наши млађи наставе да се окупљају око воштанице и ове погаче – рекао је парох Павловић.

М.Ђ.

„Православна наша црква као аутокефална, независна је“

„Све аутокефалне православне цркве признају независност Црногорске цркве, свагда јој достављају догађаје који се у појединим црквама збивају, на примјер, кад који патријарх долази на управу своје цркве“ („Просвјета“, 1889. године)

Примио је тада бројне честитке из земље и из иностранства, а једну од њих упутио му је и др Гаврило Дожић из Солуна. Дожић тај јубилеј Митро-фана Бана коментарише овако: „Мени би била дуж-ност не само моја скромност да узме учешћа, већ да будем иницијатор и, у околини у којој сам се налазио, да и други изврше оно што су били према томе знаме-нитом моменту у историји Црногорске цркве“.

И Краљ Никола је зборио да је Црногорска православна црква аутокефална. Тако је 1913. годи-не, када је др Гаврило Дожић одређен да буде епи-скоп пећке епархије Црногорске православне цркве, тим поводом, рекао и ово: „Господо, може ли бити љепшега дана за нашу аутокефалну православну цркву од овога, у коме са нашега Цетиња спремамо др Гаврила Дожића, вриједног сина земље ове на његову службу богу и народу“.

У биографији др Гаврила Дожића, коју је објавио „Илустровани званични алманах-шемати-зам Зетске бановине“, год. I, државна штампарија, Сарајево 1931. стр. 232, пише и ово: „Огледао се на богословско-књижевном пољу, а сада ради на историји Црногорске православне цркве“.

Бројни примјери

Митрополит аутокефалне Црногорске пра-вославне цркве у периоду од 1884. до 1920. године, када је насилно укинута, био је Митрофан Бан (1841-

1920). Он је 1910. године, у писму које је захвалница на поздравни говор краља Николе, навео и ово:

Ваше Високопреосвештенство, Високодо-сто јни господине Митрополите!

Радује се данас света православна Црногор-ска црква славећи двадесетпетогодишњицу ревносне службе Ваше Богу, пријестолу и отаџбини, и приноси топло благодарење Божјем промислу, што Вас је св. Благословом својим пратио на путу дуге тешке апо-столске службе Ваше и удијелио да она буде плодо-носна и корисна св. Божијој цркви“.

Протођакон Филип Радичевић, дугогодишњи секретар Митрополије Црногорске православне цркве, члан њеног Светог синода од 1904. годи-не у официјелном службеном часопису црногор-ског Министарства просвјете и црквених послова - „Просвјети“, у раду Православна црква у Црној Гори, објављеном 1889. године пише и ово: „Православна наша црква као аутокефална, независна је. Она се као таква односи према Руском синоду, Цариградској и другим патријаршијама, као и осталим аутокефал-ним црквама. Све аутокефалне православне цркве признају независност Црногорске цркве, свагда јој достављају догађаје који се у појединим црквама збивају, на примјер, кад који патријарх долази на управу своје цркве“. Аутокефалност Црногорске пра-вославне цркве експлицитно доказује и потврђује и сљедећи документ. То је писмо Светог синода Црно-горске православне цркве књазу Николи I Петровићу Његошу од 1. маја 1908. године, које гласи:

Непоколебљива оданост

„Његовом Краљевском Височанству

46Књазу Господару Николи I – Тополица Бог вјерни чувар Црне Горе кроз дуга и теш-

ка времена очувао је њену политичку независност и црквену аутокефалност. За ово заслуга припада Вашему Узвишеноме Дому, из кога су на кормило државно и црквено долазили велики мужеви, духов-ни пастири и свјетски владари, који су вазда знали високо држати углед Црне Горе.

Између многијех савременијех реформа које је Ваше Краљевско Височанство на срећу и бла-го Црне Горе благоизволило санкционисати и света црква била је усрећена духовнијем законима Право-славних Консисторија и Светог Синода.

Сагласно Уставу Светог Синода данас први пут окупљени синодски чланови на првоме мјесту за своју свету дужност сматрају Вашему Краљевском Височанству и Вашему Узвишеноме Дому изјавити своју вјерност и непоколебљиву оданост. У исто вријеме Синод најпонизније, Вама Узвишени Госпо-дару најтоплије благодари за небројена добра, која сте цркви својој учинили.

Ваше Краљевско Височанство, Ваш Узвише-ни Дом и Црну Гору Свети Синод препоручује про-мислу Свевишњему.

Смирени молитвеници: Митрополит Митро-фан, предсједник, наим. епископ Кирил Митровић, члан, архимандрит Михаило Дожић, члан, игу-ман Прокопије Врачар, члан протођакон Филип Радичевић, члан, протејереј Аксентије Бојовић, члан, протојереј Павле Петровић, члан, секретар Светога Синода ђакон Иво Калуђеровић“.

Благословени дан

Никола I Петровић Његош проглашен је 1910. године за црногорскога краља. Између многобројних честитки које је тим поводом примио је и честитка Његове светости патријарха антиохијског Григорија. Она у преводу са арапског језика гласи:

„Његовом Величанству Преблагочестивом Краљу Николи I Петнаести август, благословени дан, који

ми напомиње милости и обимне благодати, Наше-га Господара, Бога, јер тог истог дана 1906. године ја сам узашао по милости Светога Духа на престо Патријаршијски Првопрестолних Апостола Петра и Павла, данас постаје извор радости и весеља за Свето Православље цијелог свијета, јер данас види-мо Вашу главу, обасуту поштовањем и обожавањем, а тако и мудрошћу испуњену, које Вас је учинила предметом уважавања и дивљења Великодушних Ру-ских Царева. С којом сте мудрошћу знали управљати предстојно Вашу Срећну Књажевину кроз читаво по вијека, окруњену православном круном и као

што то види Ваш вјерни народ, радан и храбар, пре-дан православљу и гледа свог омиљеног Књаза на достојанству Њихових Величанстава Краљева.

Сасвим је дакле праведно да данас наше душе величају Господара а наши духови да се радују у Господу, који је наш спаситељ, и за то Антихијска црква узимље удјела у великој радости своје сестре Свете Црногорске Цркве. Сматрао сам дужношћу да отслужим са свим мојим патријаршијским клиром у присуству великог броја моје пастве свету литургију, намијењену Вашем Величанству возљубљеном у Го-споду.

На срећу државе

Ја овим узимљем слободу да поднесем Ва-шем Краљевском Престолу моја Патријаршијска честитања и моје очинске жеље дубоко искрене, молећи Господа и Цара Царева, да Вас сачува још светом десницом за дуг и пресрећан живот на корист и на срећу државе коју Вам је Свевишњи повјерио, да сачува Њ. В. Преблагочестиву Краљицу Вашу узви-шену Супругу, Њ. Кр. В. Књаза Нашљедника и цијелу Краљевску породицу, да благослови Ваш Народ и уз-држи и штити Вашу Славу Краљевину.

У знак благослова слободан сам послат В. Величанству икону Св. Богородице, заштитнице наше патријаршијске катедралне цркве, и као доказ моје истинске љубави према В. Величанству и мог великог весеља за овај срећан дан, ја се усуђујем управити Вам ово писмо са којим Вам подносим моје дубоко поштовање.

Нека је милост Божја с Вама и нека Вас пра-ти.

Част ми је бити Вашега Величанства врло ва-трени и понизни молитвеник у Христу

Дамаск, 15. август 1910. Григорије Патријарх Антиохиски и цијелог истока“.

Др Новак Аџић

47TEMELJNI UGOVOR između Crne Gore i Svete Stolice

Crna Gora i Sveta Stolica, u nastavku Strane, - u nastojanju da urede pravni okvir odnosa iz-

među Katoličke crkve i države Crne Gore; - Crna Gora pozivajući se na svoja ustavna

načela koja se tiču vjerskih sloboda, a Sveta Stolica na dokumente Drugoga vatikanskog sabora i na odredbe ka-nonskoga prava:

- Imajući u vidu viševjekovno prisustvo Kato-ličke crkve u Crnoj Gori, kao i važnost Konvencije iz-među Leona XIII i Nikole I, Knjaza Crne Gore, od 18. avgusta 1886.;

- Uvažavajući ulogu koju je Katolička crkva imala na društvenom, kulturnom i obrazovnom području;

- Pozivajući se na međunarodno priznata načela o odvojenosti vjere i države i o slobodi vjere;

Saglasili su se o sljedećem: Član 1

Crna Gora i Sveta Stolica potvrđuju da su Drža-va i Katolička crkva, svaka u svom području, nezavisne i samostalne, obavezuju se da će u međusobnim odnosima potpuno poštovati to načelo, te da će međusobno sarađi-vati u cilju cjelovitog, to jest duhovnog i materijalnog, razvoja čovjeka i promovisanja opšteg dobra.

Član 2 1. Crna Gora priznaje javno pravni subjektivitet

Katoličke crkve, u skladu sa načelima svog Ustava i ka-nonskim pravom Katoličke crkve.

2. Crna Gora priznaje i javno pravni subjekti-vitet svih crkvenih ustanova koje imaju takav pravni subjektivitet u skladu sa odredbama kanonskog prava Katoličke crkve.

3. Nadležna crkvena vlast ima pravo da osni-va, mijenja, ukida ili priznaje crkvena pravna lica prema odredbama kanonskog prava. Ona o tome obavještava nadležni organ civilne uprave, radi njihove registracije, u skladu sa civilnim propisima.

Član 3 Crna Gora jemči Katoličkoj crkvi i njenim prav-

nim i fi zičkim licima slobodu komunikacije i održavanja veza sa Svetom Stolicom, sa biskupskim konferencijama drugih zemalja, kao i sa partikularnim crkvama i sa usta-novama i licima, kako u državi tako i u inostranstvu.

Član 4 Poštujući pravo na vjersku slobodu, Crna Gora

priznaje Katoličkoj crkvi slobodu vršenja njenog apo-stolskog poslanja, posebno u dijelu koji se odnosi na božanski kult, upravu, učiteljstvo i djelatnost udruženja navedenih u članu 15.

Član 5 Nadležna crkvena vlast ima isključivo pravo

da slobodno uređuje sopstveno crkveno ustrojstvo, da osniva, mijenja i ukida crkvene pokrajine, nadbiskupije, biskupije, apostolske administrature, teritorijalne prela-ture, teritorijalne opatije, lične prelature, župe, ustanove

posvećenog života i udruženja apostolskog života, kao i druga crkvena pravna lica.

Član 6 1. Katolička crkva je nadležna za sva crkvena

imenovanja i dodjelu crkvenih službi, u skladu sa odred-bama kanonskog prava.

2. Imenovanje, premještaj i smjena biskupa u isključivoj je nadležnosti Svete Stolice.

Član 7 1. Crna Gora jemči Katoličkoj crkvi slobodu

obavljanja kulta. 2. Crna Gora jemči nepovredivost mjesta za bo-

gosluženja: crkava, kapela i pratećih crkvenih prostora. 3. Samo zbog važnih razloga i sa izričitim pri-

stankom crkvene vlasti ta mjesta mogu biti korišćena u druge svrhe.

4. Nadležne vlasti Crne Gore ne mogu predu-zimati mjere bezbjednosti u spomenutim mjestima bez prethodnog ovlašćenja nadležne crkvene vlasti, osim ako to ne nalažu razlozi hitnosti zaštite života i zdravlja, ili spašavanja dobara posebne umjetničke ili istorijske vri-jednosti.

5. U slučajevima održavanja bogosluženja na mjestima različitim od onih navedenih u stavu 2 (kao u slučaju procesija, hodočašća ili drugih aktivnosti), crkve-ne vlasti će obavijestiti o tome nadležne vlasti Crne Gore koje će se pobrinuti da osiguraju javni red i bezbjednost.

Član 8 U slučaju sudske istrage o kleriku, redovniku ili

redovnici zbog eventualnih krivičnih djela predviđenih Krivičnim zakonikom, sudske vlasti Crne Gore će o tome prethodno obavijestiti nadležne crkvene vlasti.

Član 9 Ispovjedna tajna je u uvijek nepovrediva.

Član 10 1. Kao neradni dani za katolike u cijeloj zemlji

su predviđeni nedjelje i sljedeći vjerski praznici: a) Badnji dan (24. decembar); b) Božić i dan poslije Božića (25. i 26. decem-

bar); c) Veliki petak; d) Uskrsni ponedjeljak; e) Svi Sveti (1. novembar). 2. Strane će se dogovoriti o eventualnim pro-

mjenama neradnih dana, ukoliko se za to ukaže potreba. Član 11

1. Crkvena pravna lica imaju pravo kupovati, posjedovati, koristiti ili otuđivati pokretna i nepokretna dobra, sticati i otuđivati imovinska prava, prema odred-bama kanonskoga prava i zakonodavstva Crne Gore.

2. Pravna lica iz stava 1 imaju pravo osnivati fondacije. Njihove djelatnosti, koje se tiču građanskih aspekata, regulisane su u skladu sa odredbama zakono-davstva Crne Gore.

48Član 12

1. Restitucija dobara, oduzetih ili nacionali-zovanih bez odgovarajuće naknade, biće sprovedena u skladu sa zakonom koji će uređivati materiju restitucije u Crnoj Gori, uz prethodni dogovor sa kompetentnom cr-kvenom vlašću.

2. Radi utvrđivanja nekretnina koje treba preni-jeti u crkveno vlasništvo ili adekvatno nadoknaditi, biće ustanovljena Mješovita Komisija, sastavljena od pred-stavnika strana.

Član 13 1. Katolička Crkva ima pravo da gradi crkve i

crkvene objekte, proširuje i preuređuje već postojeće, u skladu sa važećim zakonodavstvom Crne Gore.

2. Dijecezanski biskup odlučuje o potrebi iz-gradnje crkvenog objekta na području svoje biskupije, u skladu sa propisima kanonskog prava, i predlaže lo-kaciju, a nadležne vlasti Crne Gore će prihvatiti njegov predlog, ukoliko ne postoje protivni objektivni razlozi javnog reda.

3. Nadležne vlasti u Crnoj Gori neće razmatrati zahtjeve za izgradnju katoličkih crkvenih objekata, koje nemaju pismeno odobrenje dijecezanskog biskupa iz sta-va 2.

Član 14 1. Katoličkoj crkvi je garantovana sloboda po-

sjedovanja, štampanja, izdavanja i distribucije knjiga, novina, časopisa, audio-vizuelnih materijala, kao i bilo koja djelatnost povezana sa njenim poslanjem.

2. Katolička Crkva ima pravo da osniva i vodi u svoje vlastito ime radio i televizijske stanice, prema svo-jim normama i principima, u skladu sa zakonima Crne Gore.

3. Katolička crkva ima takođe pristup i javnim sredstvima informisanja (novine, radio, televizija, inter-net).

Član 15 1. Crna Gora priznaje pravo vjernika katolika

da osnivaju udruženja, u skladu s kanonskim propisima, prema vlastitim ciljevima Crkve. Što se tiče javnih as-pekata njihovog djelovanja, ta udruženja se regulišu u skladu sa zakonskim odredbama Crne Gore.

2. Crna Gora jamči katolicima i njihovim udru-ženjima i ustanovama potpunu slobodu djelovanja i jav-nog istupanja, uključujući slobodu usmenog i pismenog izražavanja.

Član 16 1. Katolička crkva ima pravo da osniva vjerske

škole i obrazovne institucije višeg ranga za školovanje sveštenika i pastoralnih radnika.

2. Pitanje drugih obrazovnih katoličkih institu-cija biće regulisano budućim ugovorom između strana.

Član 17 Crna Gora priznaje Katoličkoj crkvi pravo na

pastoralnu brigu o katoličkim vjernicima koji se nalaze u oružanim snagama i u policijskim službama, i onih koji

se nalaze u zatvorima, bolnicama, sirotištima i u svim ustanovama za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, bilo jav-nog ili privatnog tipa.

Član 18 1. U skladu sa principom vjerske slobode, Crna

Gora priznaje osnovno pravo roditelja na vjersku pouku vlastite djece.

2. Imajući u vidu više-vjersku strukturu države, kao i tekući proces zakonskih reformi, mogućnost izu-čavanja katoličke vjere u javnim školama moći će biti regulisana jednim budućim ugovorom između strana.

Član 19 1. Katolička Crkva ima pravo da slobodno osni-

va ustanove koje će obezbjeđivati karitativno djelovanje i socijalnu pomoć, u skladu sa odgovarajućim civilnim propisima.

2. Crkvene ustanove ili ustanove koje su zavisne od Crkve i namijenjene socijalno-karitativnom djelova-nju, regulišu se u skladu sa sopstvenim statutima i uži-vaju ista prava i povlastice i imaju isti položaj koji imaju državne ustanove osnovane u istu svrhu.

3. Crna Gora i Katolička crkva će se sporazu-mjeti o međusobnoj saradnji vlastitih ustanova za soci-jalno-karitativno djelovanje.

4. Što se tiče građanskih aspekata, ustanove na-vedene u stavu 1 ovog člana će se regulisati u skladu sa zakonskim odredbama Crne Gore.

Član 20 1. Crna Gora i Sveta Stolica će rješavati među-

sobnim dogovorom, diplomatskim putem, sve dileme ili teškoće koje bi mogle nastati u tumačenju i primjeni odredaba ovog Ugovora.

2. Mješovita komisija, ustanovljena u tu svrhu, sastavljena od predstavnika dviju strana, će raspravljati o pitanjima od zajedničkog interesa koja zahtijevaju nova ili dodatna rješenja, a svoje prijedloge će podnositi nad-ležnim vlastima na odobrenje.

3. U slučaju da jedna od ugovornih strana bude smatrala da su prilike u kojima je zaključen ovaj ugovor bitno promijenjene, tako da čine nužnim neke promjene, biti će započeti odgovarajući pregovori sa ciljem da se on ažurira.

Član 21 Ovaj Ugovor, čiji su crnogorski i italijanski

tekst jednako vjerodostojni, potpisan je u dva primjerka i biti će ratifi kovan prema vlastitim proceduralnim propi-sima strana. On će stupiti na snagu u trenutku razmjene ratifi kacionih instrumenata.

Potpisano u Vatikanu, 24. juna 2011.

Za Crnu Goru/ Predsjednik Vlade

Za Svetu Stolicu/ Državni sekretar/ Njegove Svetosti

49Стево Вучинић анализира Темељни уговор Црне Горе и Свете Столице

ЂЕ ЈЕ ДУКЉАНСКО-БАРСКА АРЦИБИСКУПИЈА?

Не могу се отети утиску да је аутор уго-вора имао све задње намјере у питању ове земље и њене будућности. Као да је писан у београдској Патријаршији

Темељни уговор потписан између Свете Сто-лице и Црне Горе прије неколика дана биће предмет разматрања пред Уставним судом. Док ће се истовре-мено петицијом од посланика црногорске скупштине захтијевати да га не ратификују. А преко надлежног нунција обратићемо се и папи Бенедикту, под чијом је високом заштитом католичка црква у Црногораца католичке вјере – Дукљанско-барска арцибискупија. Зато што је конкордат у садржинском смислу акт уперен против територијалне цјеловитости, наше традиције и свега нашега највреднијега, мира и љубави међу припадницима различитих вјера и кул-тура. У њега су уграђени сви правни и политички инструменти који ће на дуги рок и територијално и духовно разграђивати и разградити Црну Гору.

Као у београдској Патријаршији

Не могу се отети утиску да је његов ау-тор имао све задње намјере у питању ове земље и њене будућности. Као да је писан у београдској Патријаршији и за њену потребу. Творац овога уго-вора је показао намјерни и дубоки презир и према Дукљанско-барској арцибискупији као католичкој цркви у Црногораца католичке вјере не помињући је. Та институција је, иначе, најстарија црногорска наци-онална институција утемељена око 350. године нове ере. Усудио се да је као такву и сву њену славну и преславну традицију поништи једним обичним уго-вором названим Темељни уговор. Ишао је дотле да неколике хиљаде Црногораца католичке вјере, баш-тиника дукљанске традиције, и не помене. Чак није поменуо ни црногорски као литургијски језик у като-личким црквама.

Избор свештеника

У Темељном уговору између наше земље и Ватикана уписано је да су Црна Гора и Католичка црква свака у свом подручју независне и самосталне и то у потпуности. Дакле, 21. члан Уговора је пропи-сао да Католичка црква може својевољно да поставља бискупе, арцибискупа и свештенике не питајући домаћу власт да ли се слаже са назначеним или из-абраним личностима. Може да успоставља дијецезе и да их подвргава под компетенције бискупских конференција околних држава. Па ђе то има? Ćети ли

се тај творац Уговора и преговарач о Уговору да са-гласно новим политичким околностима и црква треба да се равна. Па да за суверену црногорску територију треба да успостави посебну бискупску конференцију на челу са Дукљанско-барском арцибискупијом као најстаријом на источној обали Јадрана и да њој под-вргне све црногорске католичке дијецезе. Тако је урађено, рецимо, у Хрватској и Албанији. Што се не консултова са њима? О чему се овође ради? У чије име и за чији рачун? Ко има право да нам отима наше, а нашу браћу друге вјере понижава и поништава, и њих и сву нашу баштину?

Ово питање има повјесну, културну, поли-тичку, духовну и правну димензију. Међутим, оно је дубоко темељно државно и национално питање које захтијева да о њему буду питани и саслушани наро-чито они којих се особито тиче – Црногорци католич-ке вјере, али и цијела црногорска интелектуална и културна јавност, јер се ради о нама и нашему.

Арцибискупија

Но, да прво размотримо повјесно-културну димензију суштине овог питања. Она се тичу ништења Дукљанско-барске арцибискупије као чињенице која свједочи нас и нашу дубоку раносредњовјековну прошлост која дотиче и античко вријеме.

Њено прво ćедиште је било у Дољанима код Подгорице, у двије цркве чији раскошни остаци до данас свједоче њену античку старину. У непосредној близини ових цркава налази се ливада звана биску-пова. На концу, сви Кучи који су јој и гравитира-ли до 1647. године, па и касније, били су латинске вјере, што потврђује и назив поменуте ливаде. Иначе, ćедиште Дукљанске бискупије у Дољанима засно-вано је одмах након доношење Миланског едикта о толеранцији религије 312. године, вјероватно око 350. године. У немирно вријеме током велике сеобе наро-да у петом вијеку ćедиште је пресељено унутар бе-дема античке Дукље. Остаци три цркве, који и данас стоје, свједочанство су да је столица дукљанске цркве заиста била у античкој Доклеји. Њен епископ Еван-дер 451. године био је један од потписника никејског симбола, темеља хришћанске вјере, што нам служни на част. Вјероватно након досељавања Словена, по-четком седмога вијека, столица је пресељена у град Лонтодоклу на мартинићкој Градини код Спужа, у Цркви Свете Марије, како пише поп Дукљанин, у најстаријем црногорском спису насловљеном као Краљевство Словена. У тој цркви је око 850. годи-не сахрањен и легендарни краљ Светопелек. У њој

50су крунисани и сви дукљански краљеви из првог миленијума. Око 999. године, након пустошења ових простора које је извршио цар Самуило, у великој рушилачкој кампањи латинске културе столица Дукљанске бискупије се коначно преселила у Бар, у коме је остала до данас. Својевремено ју је 1867. године Аустроугарска била преселила у Скадар под називом Скадарско-барска бискупија, али је остави-ла помоћног бискупа у Бару. Међутим, на изричити захтјев књаза Николе Конкордатом из 1886. године, она је у цјелини обновљена и њој су подвргнути сви црногорски католици. За њих је књаз у Риму 1892. године штампао глагољски мисал на старословен-ском језику, који данас представља изнимну култур-ну вриједност првога реда. Због старине и значаја Дукљанске арцибискупије 1925. године и краљ Алек-сандар је покушао да јој ćедиште пренесе у Београд. Пресељење је спријечено заједничким отпором Бара-на све три вјере који су се о томе очитовали великом петицијом.

Поређења ради, католичка Словенија је уређена као арцибискупија а католичка црква у не-колико хиљада Црногораца католика такође као арцибискупија. Ово зато што су дукљанска и сплитска најстарије католичке митрополије на источној обали Јадрана. Црногорска је промакнута у арцибискупију давне 1089. године, 9. јануара, у вријеме краља Бо-дина. Титула њеног врховног прелата је гласила – надбискуп барски, свог краљевства Србије примас и Босне и Травуније. А подложни су му били и Котор, Будва, Улцињ, Скадар и Свач. А треба да зна уговарач и творац Уговора да је на Другом ватиканском Сабо-ру Барска арцибискупије била на деветом мјесту на којем је ćедио тадашњи дукљански надбискуп Алек-сандар Токић, одмах иза кардинала и патријарха, али прије свих надбискупа. Јер је и тада па све до данас Дукљанско-барска арцибискупије под високом и ди-рекном заштитом врховног римског понтифекса папе. И наша се неко да ово поништи. Е свака му част. Али нека зна - нећемо то дозволити ни по коју цијену.

Уставност уговора

Што се уставности овог документа тиче, о томе можемо да изрекнемо сљедеће мишљење. Члан 78 Устава је прописао да свако штити природну и културну баштину од општег интереса. А у другом пасусу истога члана пише да и држава штити природ-ну и културну баштину. Арцибискупија дукљанско-барска јесте по својој природи културна баштина од нарочитог националног и државног интереса као наша најстарија национална институција и као так-ва мора бити заштићена свим правним и политичким инструментима и у унутрашњим и у међународним

уговорима. Иначе, у члану 15 је прописано да Црна Гора на принципима и правилима међународног права сарађује и развија односе са другим држава-ма, регионалним и међународним организацијама. Овај члан јој дозвољава да потпише конкордат, али какав. Параграфом 24, став 2, гарантовано је да су вјерске заједнице равноправне и слободне у вршењу вјерских обреда и послова. Управо овакав Уговор потписан између наше земље и Ватикана доводи све остале вјерске заједнице у неравноправан положај и даје им за право да и оне потпишу уговор сличне садржине. Јер је Католичкој цркви дао више права него што их имају остале вјерске заједнице. Иако и члан 6 став 1, забрањује било какву непосредну или посредну дискриминацију, по било ком основу. А ни Закон о положају вјерских заједница из 1977. годи-не не допушта било какву неравноправност вјерских заједница нити посебне повластице по основу вјерских увјерења.

Ко бира?

Овај Уговор ће по природи бити узор за потписивање уговора са свим другим вјерским заједницама које ће такође тражити и добити право да бирају и постављају своје вјерске службени-ке без сагласности државних власти и својевољно успостављају административну подјелу не поштујући државне границе. Па, и да им духовна ćедишта буду у главним градовима суćедних држава. Не треба ве-лика памет да се претпоставе проблеми и штете које ће искрснути у будућности. Нарочито ако знамо да ће најопаснија противдржавна институција, београд-ска Патријаршија, једва дочекати овакав уговор, на који ће се позвати да би стекла законско право да успоставља епархије чије су столице у суćедним државама. Наравно, и да из Београда арбитрира о свим нашим, не само црквеним питањима, него и политичким, и то на темељу закона. Јер потписани Уговор с Ватиканом даје право Католичкој цркви да поставља све свештенике, и највише, по својој вољи, у чему јој држава мора асистирати. Нема разлога да буде другачије у случају београдске Патријаршије. Замислите кад она добије право да нам поставља за свештенике стране држављане којих ионако има у нас превише и чије су намјере несумљиво задње. Јер сви они нашу земљу доживљавају као привреме-но државно рјешење које треба ликвидирати и као територију са које се некажњено могу политички де-стабилизовати суćедне републике.

Да бих илустровао мањкавости овог Уговора са становишта бриге за националне и државне инте-ресе, цитираћу неколико мисли из својевремених пи-сама ђаковачког бискупа Јосипа Јураја Шторамајера

51о књазу Николи и његовим циљевима и намјерама у вези са оновременим конкордатом из 1886. године. У једном писму Ватикану Штросмајер о конкордату пише: „Света Столица засигурно не жели да склопи са Црном Гором споразум чије би одредбе штети-ле држави и која не би прихватила ниједна европ-ска сила, па тако не може ни Црна Гора“. У једном другом: „Јасно је да Црна Гора не подноси стране утицаје на својој територији, било свјетовне било ду-ховне…“ Посебно је у једном писму напоменуо да је у питању вјере народ не само у Црној Гори него и на Балкану, пише, част изузецима, још увијек дале-ко од оног ступња цивилизације на којем здрав раз-ум доминира над осјећањима, због чега предлаже опрезности. Нијесам сигуран да се у нас у питању разумијевања вјере код простога народа нешто промијенило од Штросмајеровог времена. А упра-во овакав Уговор, какав ће се морати потписати и са Српском црквом, по коме државна администрација нема никакве компетенције у питању свештеног ка-

дра него асистира страним духовним утицајима, у ствари је правно-политички инструмент за будуће невоље размјера које се не могу ни претпоставити. На концу, цитираћу једну својевремену Николину мисао из једног писма Штросмајеру, која ми је била мисао водиља током писања овога текста. Књаз му је написао: „Оно што сам увијек осјећао, мислио и го-ворио желим да за вријеме моје владавине спроведем у дјело, то јесте, да вјера не раздваја рођену браћу, тако да извјесни тужни догађаји који су се у нашој држави збили, и који од вјерске нетолеранције поти-чу, буду на тај начин осуђени, а ако бог да умањени и искоријењени…“ Зато сагласно члану 20, став 3, већ потписаног темељног Уговора са Ватиканом треба повести нове преговоре с циљем да се усагласи са нашим Уставом, интересима и политичким прилика-ма како би се спријечиле будуће озбиљне и опасне невоље којима ће овакав Уговор бити несумњиви уз-рочник.

Србија добила меморандум 2

НОВИ СРПСКИ ВЕЛИКОДРЖАВНИ „ПРИРУЧНИК“

Тачно двадесет и пет година након објављивања Меморандума Академије наука и умет-ности Србије (1986. године) који је био научно-теоријска платформа за распад СФРЈ и крваве освајачке ратове „у којима Србија није учествовала“, у академским националистичким круговима у Бео-граду „патентиран“ је његов наставак - Меморандум II чији су стратешки циљеви готово идентични са „претходником“, дакле великосрпски, с тим да је на-чин њихове реализације прилагођен новим условима, из њега је избачено насиље и „битке које могу бити и оружане“. Према нашим сазнањима овај документ доступан је уском кругу српске политичке елите, која практичним потезима, нарочито посљедњих неколи-ко мјесеци, операционализира нову српску нацио-налну и геополитичку доктрину.

Добрица Ћосић и академици САНУ савјетују политичаре: Како у миру вратити оно што је изгубљено у ратовима?!

„Заштита интереса српског народа у региону је политички, историјски, па и морални императив“, поручио је прошле недјеље шеф српске дипломатије Вук Јеремић.

„Нормално је да је за нас приоритет положај Срба у другим земљама у региону…“, појаснио је ријечи Вука Јеремића, министар полиције и лидер СПС-а Ивица Дачић, након заједничке сједнице Вла-де РС и Владе Србије у Бањој Луци.

Након посљедњих изјава србијанских зва-ничника чак и они потпуно неупућени тешко више могу повјеровати у то како су потези које у задње вријеме повлачи Србија усмјерени на стабилизацију односа у региону. Истражујући и покушавајући да добијемо одговоре на чему се заправо заснива србијанска политика према Босни и Херцеговини и државама у региону, наш лист је дошао до сензацио-налног открића.

Добрица Ћосић, први предсједник СР Југославије и гласовити српски књижевник који је од креирања Меморандума САНУ понио и епитет „оца нације“, недавно је са проф. Љубомиром Тадићем, оцем србијанског предсједника Бориса Тадића, и не-колико академика САНУ-а, сачинио „Меморандум 2“.

За разлику од „Меморандума 1“ који је испи-сан у САНУ осамдесетих година и објављен у днев-

За разлику од „Меморандума 1“, који је исписан у САНУ осамдесетих година и објављен у „Дуги“ и у дневном листу Вечерње новости 1986. године, „Меморандум 2“ је интерни документ који је прослијеђен свим члановима Владе Србије и који не би требало да процури у јавност јер на себи носи ознаку „читање без даљег растурања“. Добрица Ћосић и академици САНУ савјетују политичаре: Како у миру вратити оно што је изгубљено у ратовима?!

52ном листу Вечерње новости 1986. године, „Меморан-дум 2“ је интерни документ који је прослијеђен свим члановима Владе Србије. Како сазнајемо од извора из кабинета србијанског премијера Мирка Цветковића, овај документ не би требало да процури у јавност јер на себи носи ознаку „читање без даљег растурања“.

Меморандум за нове битке

Меморандум 2 је сачињен са циљем да спа-си Србију након свих балканских пораза и стави је у равноправан положај са свим државама на које је извршила агресију. У неколико поглавља се наво-де основни правци и циљеви како се Србија треба и може спашавати у међународним судским проце-сима. Такођер, како умањити одговорност Србије за почињене злочине и разарања, и монтираним суд-ским процесима ставити је у равноправан положај са државама у окружењу (Хрватска, БиХ, Косово).

Аутори Меморандума 2 детаљно су разради-ли на који начин Србија може одвратити пажњу ре-гионалних и међународних медија са завршних про-цеса бившим припадницима србијанског политичког, обавјештајног и војног врха којем се суди у Хашком трибуналу - Војиславу Шешељу, Јовици Станишићу, Френкију Симатовићу, генералу Момчилу Перишићу. Исто важи и за политичко, полицијско и војно руко-водство Републике Српске. Мисли се на Радована Караџића, Мићу Станишића, Стојана Жупљанина... Један од начина је да се пажња јавности заокупи оп-тужницама, потјерницима и судским процесима који ће се одвијати пред србијанским правосуђем против држављана БиХ, Хрватске и Косова који су учество-вали у рату.

Меморандум 2 разрађује и начине како сусједне државе БиХ, Хрватску и Косово довести у положај да одустану од тужби најављених пред међународним судовима.

Такође, како се покајничким акцијама дове-сти у раван положај са страдалим и оштећеним држа-вама из окружења. Затим, на који начин кроз све то спријечити сваку изолацију или запреку да Србија приступи преговорима са ЕУ-ом.

Ту је и упутство како се пажња свјетске јавности треба заокупити до престанка мандата и рада Хашког трибунала. Инсистирати на затварању Хашког трибунала и тражити да се генерал Рат-ко Младић процесуира пред домаћим правосуђем, такође је један од циљева Меморандума 2.

Ту је још читаво поглавље у економији и подјели имовине са бившим југословенским репу-бликама.

Академици савјетују

Аутори овог државног документа савјетују да се Србија потпуно окрене НР Кини, политички, економски и војно, чиме би се компензирао изоста-нак руске подршке коју је Србија годинама имала.

Иако се декларативно тврди да се сувере-нитет сусједних земаља не доводи у питање, зва-нични Београд не одустаје од уходане стратегије инструментализације Срба у земљама у региону. Управо Милошевићево „догађање народа“, с краја осамдесетих, чијег се наслијеђа Ивица Дачић никада није одрекао, почело је „бригом“ за положај Срба у тадашњим републикама.

Тако је посебно поглавље у Меморанду-му 2 посвећено Републици Српској, затим српској заједница у Вуковару, Источној Славонији и сјеверном дјелу Косова. Истиче се да Срби у овим крајевима треба да буду конституитиван народ.

Аутори „Меморандума 2“ нису заборави-ли ни Војводину, како зауставити њено евентуално одвајање и даљу регионализацију Србије. Исто тако један дио је посвећен Санџаку. Прецизно је описано које активности треба подузимати у Санџаку и како ослабити дјеловање муфтије Муамера Зукорлића.

Вратити изгубљено

Аутори новог документа Србије, који је на дневни ред вратио тему великодржавних аспирација из деведесетих, академици који су одгајали предсједника Тадића, због чега се вјерује да ће Борис Тадић свесрдно подржати овај план и прионути на његово провођење.

Да се Тадић већ ангажовао у његовом провођењу, говори и чињеница да је изненађујућом брзином отворио још незавршени српски конзулат у Херцег Новом и поручио да Београд на Србе у ре-гиону не може гледати као на дијаспору. Како наш извор тврди, Тадићева посјета Црној Гори била је искључиво са циљем да се што више грађана Црне Горе на предстојећем попису изјасне као Срби. Након жестоке реакције Владе у Подгорици, из новоуспостављене државне „Стратегије о Србима у региону”, избачена је спорна одредба којом се тражи-ла политичка констутивност за Србе у Црној Гори и Хрватској. Да није било притисака и оштрог протеста земаља у региону, ова одредба посљедњег документа Владе Србије не би била замијењена формулацијом „појачане бриге за Србе у суседним државама“. У том контексту, из Београда поручују да се о Србији више не може говорити као о реметилачком фактору. Међутим, то никако не значи да је нестала и брига за

53Србе у бившим републикама. Управо зато, министар Јеремић хвали нову стратегију за Хрватску и Црну Гору, али и позицију Срба у Босни и Херцеговини.

„Републици Српској прилично добро иде, у том смислу. Пре свега треба одати признање руковод-ству Републике Српске, на челу са председником До-диком, јер Српска је данас стабилна, просперитетна, Српска корача сигурним корацима. Србија је наравно ту, Србија је потпуно посвећена да помогне на сваки начин“, каже Јеремић.

Добрица Ћосић звани Геџа, отац србијанске политике друге половине 20. вијека, недавно је за бе-оградске новине рекао да су Срби у 20. вијеку изгуби-ли четири рата (Словенија, Хрватска, БиХ и Косово), али да у 21. вијеку требају гледати како се „у миру добијају изгубљени ратови“. Ова његова формулација постаје јаснија ако се доведе у везу са изјавом проф. Љубе Тадића, једног од најистакнутијих српских интелектуалаца: „Војни губитак Српске Крајине и славонских земаља, где су Срби били већина, ми не смемо никада прихватити као дефинитиван губитак. Те крајеве никад не треба сматрати изгубљеним, јер ни Немци нису Источну Немачку сматрали дефини-тивно изгубљеном. Чак ни у уставу“.

Мрачна политика

Мрачна политика српских академика бави се тиме на који начин треба дестабилизовати вла-де сусједних држава, а све под мотом „слаба власт, слаба држава“. У том контексту потребно је, према ауторима Меморандума 2, провоцирати унутрашње незадовољство и немире. „У политички нестабилним државама уједно се слаби оштрица оптужби против Србије“, рачунају аутори Мемоморандума 2.

Наставак сна о великој Србији

Недавно усвојени србијански Закон о дијаспори и Србима у региону, чије је усвајање у јавности прошло прилично неопажено, а који гово-ри о транзицији српских заједница у државама ре-гиона у унитарну, свесрпску заједницу, што је само еуфемизам за велику Србију, неодољиво подсјећа на Меморанум САНУ. Међутим, не подсјећа случајно. Његови аутори су управо академици који су исписали „Меморандум 2”

„Републици Српској прилично добро иде, у том смислу. Пре свега треба одати признање руковод-ству Републике Српске, на челу са председником До-диком, јер Српска је данас стабилна, просперитетна, Српска корача сигурним корацима. Србија је наравно ту, Србија је потпуно посвећена да помогне на сваки начин“, каже Јеремић.

Ништа није случајно

На одредбе закона о дијаспори, није реаговао нико из политичког и јавног живота нити једне земље у региону.

Скоро неопажено и у нашој као и у политичкој јавности земаља региона прошла је сједница „Савета за односе са Србима у региону“ одржана 8. фебруара ове године, на позив србијанског предсједника Бори-са Тадића. Основна и једина тачка дневног реда била је она која се односила на попис становништва који би се у свим земљама региона, осим у Србији, требао одржати у току ове године. Миодраг Јакшић, секретар србијанског Министарства за дијаспору, рекао је да је „циљ састанка да Србија потакне Србе настањене из-ван Србије да се изјасне као припадници српске наци-оналности“. Јакшић је нагласио да се „власт у Србији противи асимилацији нашег становништва у земљама региона и евентуалном спречавању њиховог права на слободно изјашњавање током пописа“. Србијански режим чак отворено истиче како предстојеће пописе у земљама региона сматра „једним од најважнијих у историји српског народа“. Наш добро упућени извор истиче да је следећи корак политичка и дипломатска борба за положај Срба као конститутивног народа у Хрватској и Црној Гори, а одмах потом и захтјеви за територијалну аутономију (конститутивних) Срба у тим државама. Посљедњи корак би био онај који Ми-лорад Додик, предсједник РС-а, проводи у БиХ.

Поменутој сједници је присуствовао и Ми-лорад Додик, који је иначе Тадићев слуга покорни у извршењу циљева из „Меморандума 2“. Добро упућени извор истиче да хапшење генерала Дивјака треба посматрати у контексту провођења циљева Меморандума 2. Заправо и покретање истраге про-тив Ејупа Ганића, генерала Јована Дивјака, хрват-ског бранитеља Тихомира Пурде, др Весне Босанац представља пребацивање кривице, замагљивање истине, обмањивање јавности и скретање пажње са случајева који се против србијанских званичника воде у Хагу, што су глави циљеви новог србијанског меморандума. У том контексту је и Додикова изјава да ће полиција РС-а ухапсити генерала Јована Дивјака, Ејупа Ганића или чланове ратног Предсједништва БиХ уколико се нађу на територији РС-а и испоручи-ти их Србији.

Београд ризикује

Бошко Јакшић, београдски публициста и аналитичар, каже да су званичници из Владе Србије прекорачили своје ингеренције и да се одржавањем заједничке сједнице у Бањој Луци директно мијешају у унутрашње ствари у Босни и Херцеговини.

54„Моје мишљење је да то није посао Београда

и да званични Београд може само да се опече уколико настави са једном таквом политиком. Једно је леги-тимна одбрана интереса Срба ван Србије, међутим, потпуно је друго ако то може да задире и чак да се подведе у мешање у односе унутар једне суверене државе. Тако да ми се, нажалост, чини да, што се тиче односа са Србима у Републици Српској, Београд није извукао довољно закључака које је могао на основу догађаја који су се дешавали у вријеме Милошевића и Караџића и да Београд доста ризикује јер ради неке ствари које су супротне његовом интересу. Под тим интересом мислим пре свега да Европска унија од србијанских званичника очекује једну конструктивну сарадњу, да се помогне санирању ситуације у Босни и Херцеговини, а не да се она доводи до тога да Ми-лорад Додик отворено може да говори да ће Босна и Херцеговина проћи као бивша Југославија и да ће се распасти.

Што се тиче утицаја Добрице Ћосића и ака-демика и другачије постављених великодржавних аспирација о којим ви говорите, у том случају тре-бао би да постоји озбиљан план званичног Београда како он види Србију за двадесет или педесет година. Међутим, ја сматрам да званични Београд нема ту визију која би дугорочно позиционирала Србију и да постоји једна политика која иде цик-цак, која се про-води од данас до сутра и у којој се видно примећују утицаји тих интелектуално-националистичких круго-ва, где је Добрица Ћосић један од њихових симбола. Тај утицај би према политичким програмима могао и требао да припада странци Војислава Коштунице ДСС, али на жалост њега је могуће идентификовати и у Демократској странци на чијем се челу налази Бо-рис Тадић. Истина, Србија има своја легитимна права да се брине о положају Срба ван границе Србије, да им помаже, ако хоће да улаже у Телеком Српске, али решавање неких статусних проблема, то једноставно не долази у обзир јер је то већ уплитање у легитим-не ствари суверене државе“, закључује публициста Бошко Јакшић.

Препаковани меморандум

Нова стратегија Владе у Београду многе је подсјетила на чувени Меморандум Српске академије наука и умјетности, који је, уводећи питање угроже-ности Срба ван Србије, ударио темеље програма „ве-лике Србије“. Међутим, многи аналитичари у Србији не знају да се заправо ради о препакованом меморан-думу, који србијанске власти увелико проводе.

Срђа Поповић, београдски адвокат, у разго-вору каже да су Ћосић и комплетна Милошевићева екипа из деведесетих реактивирани и ангажовани на

новим пројектима. „Мислим да се ради о томе да у свести људи

овде не постоји да је Србија поражена у тим агресор-ским ратовима и да се цео тај пројекат који је почео 1991. године завршио поразом. Зато је и тај такозвани преврат када је срушен Милошевић остао један амби-валентан догађај. Једни су сматрали да је подвучена коначно црта на целу ту прошлост, други као што су Војислав Коштуница и Добрица Ћосић сматрали су да се склонио један председник, да је дошао други а да они настављају тамо где су стали. Тај фронтални сукоб око 5. октобра довео је заправо до Ђинђићевог убиства које је целу земљу бацило у апатију и зауста-вило процесе које је он започео. Током Коштуничине владавине све је покушало да се врати у пређашње стање и сада, у тренутку када почињемо да се при-ближавамо уласку у ЕУ која је једина тековина Зо-рана Ђинђића која је преживала и има подршку у јавности, њих хвата паника и они желе да узврате контраударом. Ја то осећам на све стране и видео сам пре неки дан како су се успаничили због захтева специјалног тужиоца да испита политичку позадину убиства премијера Ђинђића. Одмах су прешли у сна-жан контранапад. Појавила се једна петиција у којој се даје подршка Коштуници и његовој одлуци да се не одазове позиву Тужилаштва. Коштуницу су под-ржали Ђого, Ного, Брана Црнчевић, Смиља Аврамов, Вучелић, Добрица Ћосић... то је комплетна екипа из деведесетих. Коштуница је сазвао главни одбор своје странке на којем је позвао на побуну националних самосвесних и слободних Срба против курса којег земља заузима, а то је приближавање Европи. Ја мислим да је све то прилично анахроно и то је један очајнички покушај који може да нанесе велику ште-ту. Они су још увек ту, они су још увек живи и још увек наступају врло агресивно. Опасно је то што је земља у великој економској кризи и то је погодна под-лога за тако неку популистичку побуну коју би они покушали извести.“

Дестабилизовати владе сусједних земаља

У меморандуму 2 је, између осталог, плани-рано: “Умањити одговорност Србије за почињене зло-чине и разарања, инсистирати на затварању хашког трибунала, помагати отцјепљење Републике Српске, инсистирати на конститутивности Срба у Хрватској, Црној Гори и Косову, провоцирати унутрашње незадовољство и немире у сусједним земљама и сла-бити оштрицу оптужби против Србије...

Коштуница је сазвао главни одбор своје странке на којем је позвао на побуну националних самосвесних и слободних Срба против курса којег земља заузима, а то је приближавање Европи. Ја

55мислим да је све то прилично анахроно и то је један очајнички покушај који може да нанесе велику штету. Они су још увек ту, они су још увек живи и још увек наступају врло агресивно. Опасно је то што је земља у великој економској кризи и то је погодно подлога за тако неку популистичку побуну коју би они покуша-ли извести.

Што се тиче тих великодржавних аспирације Србије према БиХ, за које ме питате, то је део те ста-ре политике, националне стратегије и тај пројекат да ће они кад-тад да се дочепају Републике Српске и разбију Босну и Херцеговину, они од тога никада нису одустали.“

„Меморандум 1“ је проузроковао геноцид, урбицид, ратне злочине и разарања, међутим „Мемо-рандум 2“, према његовим ауторима, треба да завр-ши у миру све оне великосрпске пројекте који нису остварени у рату.

Лијечење рана

Професор др Небојша Попов, социолог и уредник листа Република, каже да велика брига србијанске владе према Србима у Републици Српској заправо представља лијечење рана са Косова.

„Сви национализми у бившој Југославији стартовали су са тезом о угрожености властитог народа и што су били грлатији да ту угроженост драматизују, тиме су оправдавали све веће насиље према другим народима. То што они бране своју ранију политику је историјски и социјално катастро-фално, поготово ако тој погрешној политици нема шта да се супротстави. Када бисмо правили парале-лу са деведесетим, онда можемо слободно рећи да недостаје нешто што је онда постојало, а то је један отпор нацификацији политике и државе. Постојале су разне групе грађана, ја сам углавном с њима комуни-цирао, у Мостару, Тузли, Сарајеву, Брчком и у другим градовима, где су имали доста јасну позицију људи који се супротстављају насилном решавању пробле-ма. Сада не видим да тако нешто постоји, дакле шта је алтернатива да се било чији реметилачки покушаји у формирању нормалне државе БИХ, спрече.

Истина је да Добрица Ћосић не одустаје од својих идеала. Он се сам у данашњем броју Поли-тике (понедјељак, 21. март) врло јасно изрекао. Он каже да је до сада, па и сада обавља, пазите - суд-бинске дужности. Та мистификација људи на власти, или кад падну са власти, да се понашају по неком прсту судбине који их узима као своје инструменте за остварење циљева, дакле нечим што не домашује животно искуство обичних појединаца, ту никаквог излаза нема и може трајати и дуже од биолошког жи-вота тих разних мистификованих јунака“.

Добрица Ћосић је иначе у листу Политика, у писму које је посветио свом ратном другу Драгомиру Лазићу Ђурици, казао:

Партизанска илузија

„Нисам са својом револуционарном генера-цијом успео да променим судбину српског народа; била је то наша партизанска и младићка илузија; нисам као председник СР Југославије успео да про-меним националну и државну политику и започнемо препород Србије у социјалдемократско, просвећено и цивилизовано друштво. Ти неуспеси су генерацијски и национални порази који су у мојој свести и души постали мука и патња које ми умањују успехе и задовољства која сам поред свих порицања имао у свом романсијерском раду. Промена која је настала петооктобарским превратом, изведена је народним гневом и милионима долара америчке обавештајне службе и њених сарадника; преврат је у коме сам и ја заблудно учествовао. Та промена поретка пре-творила се у ужасавајућу стварност: криминалном контрареволуцијом ступили смо у криминални капи-тализам. Ја сам врло брзо увидео да смо опет обма-нути“.

Ћосић признаје да је поражен, заједно с осталима који су се борили за велике националне циљеве, али недавно у Нину изговара двосмислену реченицу: „Ти порази нису коначни“. Једину свијетлу тачку налази у „Републици Српској“ која је доказ да „смо освојили и неке историјске победе, и у увјерењу умних и храбрих људи света да смо на страни правде и права“.

Политику србијанске владе према БиХ мож-да је најпрецизније објаснила потпредсједница Либе-рално- демократске партије Весна Пешић: „Србија је и дан данас реметилачки фактор у региону. Србија непрекидно растура БиХ. Због тога нема ништа од на-шег пута ка ЕУ. Не можемо да идемо ка ЕУ, а да оста-вимо нашу Републику Српску. То је све фолиранција. Они растурају и покушавају свима да покажу да је Босна једна неуспела држава. Покушавају на неки начин да растуре Босну, да се осамостали Република Српска и да дође до неког уједињења. Они се баве територијама. За то време чекају неке погодне момен-те да свима то досади. Њима се из националистичких разлога уопште не жури ка ЕУ“.

Шта да се ради

- Умањити одговорност Србије за почињене злочине и разарања и оптужницама, потјерницама и монтираним судским процесима против држављана БиХ, Хрватске и Косова, ставити је у равноправан положај са државама у окружењу.

56- Одвратити пажњу регионалних и

међународних медија са завршних процеса бив-шим припадницима србијанског политичког, обавјештајног и војног врха и политичког врха Репу-блике Српске којем се суди у хашком трибуналу.

- Сусједне државе БиХ, Хрватску и Косово довести у положај да одустану од тужби најављених пред међународним судовима.

- Покајничким акцијама довести Србију у једнак положај са страдалим и оштећеним државама из окружења.

- Инсистирати на затварању хашког три-бунала и на суђењу генералу Ратку Младићу пред домаћим правосуђем.

- Дестабилизовати владе сусједних држава, провоцирати унутрашње незадовољство и немире и слабити оштрицу оптужби против Србије.

- Помагати отцјепљење Републике Српске. - Инсистирати на конститутивности Срба

у Хрватској, Црној Гори и Косову и извршити транзицију српских заједница у државама региона у унитарну, свесрпску заједницу.

- Зауставити одвајање Војводине, спријечити даљу регионализацију Србије и ослабити дјеловање Исламске заједнице у Санџаку.

Шта је препоручивао меморандум САНУ из 1986. године

Меморандум САНУ је документ који је ство-рила Српска академија наука и умјетности као стра-тешки програм српске интелигенције који је требало да одреди правац рјешења српског питања унутар СФР Југославије. Овај документ био је објављен у „Вечерњим новостима“ у два наставка у априлу 1986. године.

Меморандум САНУ у свом садржају нимало не одступа од великосрпског Гарашининовог програ-ма Начертаније из 19. стољећа, такође се ослањао и на политички програм четничког идеолога Стевана Мољевића, али и Национални и државни програм Кнежевине Србије из 1844. године који је такођер са-чинио Илија Гарашанин.

Старе амбиције са новим методама

Зато се и води специјални рат против Црне Горе већ седам-осам година. Прво да се не отцијепе, па онда да их се дискредитује, да се називају мафијашима, да их се оптужује да су убице, да се по-маже опозиција у жељи да се руши легална власт, све у нади и убеђењу да ће једног дана на власт у Црној Гори доћи ’њихови’ да ће се поново организовати ре-ферендум и да ће се ЦГ поново ујединити са Србијом!

Програм Меморандума САНУ-а између осталог садржи:

- Границе Србије нијесу у складу с етничким саставом и као такве оне се требају прекрајати јер, према Меморандуму, Устав из 1974. је нанио много штете Србији, због стварања аутономних покрајина Војводине и Косова, разводњавање федерације, као и због „умјетних“ административних граница које не представљају „праву“ слику;

- Угроженост српског народа од стране дру-гих народа унутар СФР Југославије: асимилација, искориштавање, истјеривања, немогућност изражава-ња, маргинализација у политичкој, економској, култу-рној и научној сфери;

- Јачање антисрпских снага унутар СФР Југославије (Хрвати, Албанци);

- Потреба за брзом акцијом да се спријечи пропадање Србије и српског народа.

Меморандум САНУ имао је далекосежан утицај на развој национализма у Србији, али и ди-ректан утицај на Слободана Милошевића који је идеје изложене у Меморандуму покушао провести у дјело: антибирократска револуција и идеја о великој Србији која је касније била узрок рата у Словенији, Хрватској, БиХ и на Косову.

Меморандум САНУ је био иницијални акт којим је практично почела драма југословенских народа са страховитим погибијама, злочинима, страдањима цивила, разарањима градова, прогони-ма и исељавањем читавих регија, концентрационим логорима, рушењем културних и вјерских објеката...

Аутори Меморандума су академици Павле Ивић, Антоније Исаковић, Душан Каназир, Михајло Марковић, Дејан Медаковић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михајловић...

Празна политика

Владимир Поповић Беба, бивши шеф Бироа за односе са јавношћу бившег србијанског премијера Зорана Ђинђића, каже да је Тадић неспособан да кре-ира било какву сопствену политику и зато се окреће савјетима стараца, свог оца Љубе, академика Ћосића, Бећковића…

„Један аспект ових акција је последица праз-не политике, без суштине и стратегије која је поче-ла да се распада, и то и пред очима грађана Србије. Међу њима има и два милиона оних који су гласали за Тадића, пре свега у страху да се не врате радикали. Ево већ седам година Тадић и његов тим за пљачку и опсене кроз незапамћену контролу медија продаје себе као паметног, образованог, савременог, модер-ног, визионарског Европејца, а он није ни једно од тога.

57Тај балон од сапунице, који најбоље ослика-

ва политику данашњег ДС-а и самог Тадића, распао се још пре неколико година, али нас Тадићеви спине-ри и плаћени медији терају да, мокри и умазани од исцуреле сапунице, верујемо да је то не балон, него шатл и то наравно, јединствен, највећи и најбољи на свету.“

У тој паничној стратегији „контроле штете“, гладној и неутољивој потреби да буде популаран, “Тадић и његови саветници тумарају у својим потези-ма, до тог нивоа да изазивају сажаљење и подсмехе, али и стид у самом врху ДС-а. Од посете измишљеној кући деде Новака Ђоковића приликом званичне по-сете Црној Гори, преко организације жура код пред-седника Хрватске не би ли упознао и смувао извесну певачицу, па до заједничких седница Владе Србије и приватне групе политичара Милета Додика, све је то тумарање и болесни покушај да се буде популаран и вољен, а кроз потезе за које његови саветници верују да се најбоље примају у српском народу.

Група стараца

Други аспект је чињеница да је Тадић у по-литичком смислу апсолутно зависан од политике стараца, Брозових и Милошевићевих апологета, који себе воле да називају дисидентима. То су иначе вечити заљубљеници у Озну и никад непрежаљену Ранковићеву УДБ-у. На челу њих је академик без средње школе Добрица, потом агент УДБ-е, акаде-мик са средњом школом Матија, али и тата Бориса Тадића, Љубивоје, заљубљеник у опскурне ликове од Кларе Мандић па надаље. Ова група стараца је долазак на чело државе Тадића доживела као лич-ну победу и долазак на власт њихове групе, која ће користити функцију председника Србије и највећу странку у Србији ДС као средство за испуњење свих амбиција које у претходних 60 година нису били у стању да реализују. Тако су своје никад непрежаљене неуспехе из меморандума замислили да реализују сада другачијим методама. Чувене њихове пароле су управо биле - Србија је добијала у ратовима, али гу-била у миру! Сада су решили да то раде другачије! Да Србија као највећа, најбројнија и најутицајнија држа-ва еx Југославије буде лидер у региону, да задобије поверење ЕУ чиновника и да другачијим методама оствари старе амбиције оснивача Голог отока и оста-лих страдија грађана Југославије.

Рат против Црне Горе

Зато се и води специјални рат против Црне Горе већ седам-осам година. Прво да се не отце-пе, па онда да их се дискредитује, да се називају мафијашима, да их се оптужује да су убице, да се помаже опозиција у жељи да се руши легална власт, све у нади и убеђењу да ће једног дана на власт у Црној Гори доћи ’њихови’ да ће се поново органи-зовати референдум и да ће се ЦГ поново ујединити са Србијом! Зато Тадића и ДС интересује на силу створена прича о тобоже некаквом политичком мо-тиву убиства криминалног власника Национала Ива Пуканића, али га зато не интересује политичка поза-дина убиства његовог претходника Зорана Ђинђића!

Опасна тумарања

Тако је и са Босном. Кад је у Сарајеву, онда је Тадић чистокрвни Сарајлија, у Истри је једном чет-вртином Хрват, у ЦГ је наравно Црногорац, Србији Србијанац! То је та политика ништавила и све и ништа. И тражи да се води истрага против Кошту-нице, али и да се потпише петиција да се не позива! Оде у Европу па им тамо све обећа, онда дође у Бео-град па донесе закон о акцизама којима Русима даје привилегије, па кад из ЕУ запрете, онда тражи да се акцизе укину!

Наравно да је проблем са Републиком Српском опаснији од свих ових тумарања, јер тамо имате једног опасног демагога као лидера Срба, а око Тадића имате опасну екипу злочинаца, рат-них хушкача и профитера која инсистира на тези о самоопредељењу Републике Српске (ако може Косо-во) и то чини регион и, посебно, Босну и Херцегови-ну нестабилном.“

Ипак сва та болесна политика, стварана у главама академика без образовања, заједно ће с њима отићи под земљу.

Празна и јалова политика Бориса Тадића, опсјене и лажи које продају његови маркетинш-ки тимови, док пљачкају десетине милиона еура, доживљава убрзани крај. Тога су свјесни и његови најближи пријатељи и савјетници, зато и појачавају националну реторику и потезе, као увек сигуран фикс у локалним политикама ових несрећних народа којима припадамо.

(Преузето из “СБ“ са редакцијским интервенцијама)

58ЗАШТО СУ У ПОСЛЕДЊА ДВА ВИЈЕКА ЦЕНТРИ СВЕГА АНТИЦРНОГОРСКОГ, САСТАВЉЕНИ ОД ЦРНОГОРАЦА И

У ЦРНОЈ ГОРИ И ВАН ЊЕ, У СРБИЈИ?Пише: др Миодраг Мишко Вуковић

Посланик у Скупштини РЦГЗашто су Црногорци, посебно неки са стра-

не, највећи противници државе са којом их вежу коријени? Код господина Давида једноставан али мучан одговор. Ријеч је о патолошком друштвеном понашању.

У Црној Гори партије српског политичког блока се налазе у конфузији. СНП трабуња о власти-тим европским опредјељењима, а никако да каже шта мисли о хапшењу Младића. Против је уласка не само у НАТО, него уласка било чега што асоцира на НАТО у Црну Гору, а ни да зуцне око НАТО скупа који је одржан у Београду?! Ова партија никако да одговори јер се улазак у ЕУ приближава.

За вријеме последњих балканских ратова највећи антисбри били су поједини Срби из Хрват-ске, а највећи антихривати неки Хрвати из Србије. Зашто би Црногорци били изузетак, посебно један њихов дио богато смјештен у теразијске синакуре?

Српски патријарх је негирао постаојање црно горске нације али је критиковао и своју власт

што је довела „натовце“ у Србију. У Црној Гори ни ко из српских странака да реагује на ту његову изја ву. Не само да нису реаговали Срби у Црној Гори, не го нијесу реаговали ни Црногорци, посебно не тера зи-јски.

У прошлом броју цитиран је познати књиже-вник Филип Давид око теме која је тада била акту е-лна. Овом приликом поново његово мишљење из ни-

је то у истом интервју. На упитаност Црне Горе, зашто су већ данима, мјесецима, деценијама у последња два вијека центри свега антицрногорског, и у Црној Гори и ван ње, састављени од Црногораца? зашто су Црногорци, посебно неки са стране, највећи против-ници државе са којом их вежу коријени? Код госпо-дина Давида једноставн али мучан одговор. Ријеч је о патолошком друштвеном понашању, каже он. Кад осјете да их већинска група одбацује у турбулент-ним временима Јевреји (он је говорио о свом народу, а у овом тексту се то односи на Црногорце) постају већи, милитантнији националисти од припадника већинског народа са којим живе.

Неке од врло тешких оптужби на рачун Је-вре ја (Црногораца, примједба аутора) написали су са ми Јевреји (Црногорци). Објашњење вјероватно ле жи у жељи у потреби за асимилацијом у заједницу чи ји сте дио, а која вас неће. Своје поријекло забора-вља те, негирате, скривате га да би се избјегли про-блеме.

Тако се рађа отпор према сопственом пори је-клу и такве ствари често деформишу личност и кара-к тер.

За вријеме последњих балканских ратова нај већи антисрби били су поједини Срби из Хрват-ске, а највећи антихривати неки Хрвати из Србије. За што би Црногорци били изузетак, посебно један њи хов дио богато смјештен у теразијске синакуре? У Хрватској је Јеврејин, вјеровали или не, чак осно-вао нацистичку партију, каже господин Давид. То су тра уме и то тешке из којих човјек неминовно излази оште ћен.

Он завршава ријечима које могу бити пара-дигма понашања неких Црногораца из невладиних организација, слободних медија и група независ-них интелектуалаца у Црној Гори и Црногораца са Теразија. Запамтите, каже он, када год примијетите да је неко жестоки шовиниста (као један број лиде-ра наводно српских партија у Црној Гори којима је српство добро плаћен занат, а не опредељење) чим загребете по његовој биографији виђећете да неки од његових рођака припадају нацији коју он негира и критикује. У питању је покушај замагљивања соп-ственог поријекла и напор да се буде већи католик од папе.

Тридесетих година прошлог вијека у Њемачкој и Аустрији било је пуно асимилованих

59Јевреја од којих су неки у почетку чак и подржавали Хитлера и његов нацизам. Узалуд. То их није спаси-ло чим су донијети расистички закони одведени су у Аушвиц. Такве ствари никада никоме нијесу помо-гле. Напротив, биле су и остале један од значајних показатеља друштвене патологије.

Па зато и оптимизам у Црној Гори, Хрватска је постала чланица ЕУ, Црна Гора се спрема за то! Способна је, има све услове да то оствари и поред патологије чији су егземплари Црногорци у Београ-ду који су већи Срби од Срба, и Срби у Црној Гори који изгинуше бранећи српске интересе, не питајући обичне добре људе српске националности ко им је за то дао право.

ПОСТПОПИСНА КАМПАЊА – НОВИ ДОКАЗ ВЕЛИКОСРПСКЕ

АСИМИЛАЦИЈЕ И „КОНАЧНОГ ДО-ЛАСКА СРБА“

Још једном подсјећање да је обављен по-пис становништва у Црној Гори. Све је одрађено на законом прописан начин. Није било никаквих примједби. То су признали чак и лидери опозицио-них странака. Али изгледа да пост-пописна кампања се наставља. Планирана је. Дио је укупног сценарија припремљеног за овај државни посао. Сценарија на-писаног руком оних који су знали резултате прије него је попис и почео. Претпописни политички цир-кус, политички перформанси, оцјене да је све завр-шено прије него је и почело само су дио политичког фолклора који је тих дана чинио црногорску свакод-невицу. У току пописа саопштавања коначних резул-тата из поузданих извора. Попис завршен али не и по-литичке будалаштине везане за ову активност. Све у функцији промоције и материјализације политичког пописног инжињеринга, који треба или боље рећи мора да доведе до жељених, пројектованих резул-тата. И прије него што се почело причати о попису почело је опште млатарање „коначно долазе Срби“. Требало је учинити све да се створи неподношљива атмосфера причом о угрожености ове националне заједнице у Црној Гори и потребом која има пуно оправдање да се иста заштити и као доминантна учи-ни побједником пописа, када је национална, језичка и вјерска структура становништва Црне Горе у питању. Дакле ових дана када се политички пописни цунами смирио, када су једине жртве предпописне и пописне агресије упаљених политичких мозгова биле здрави разум обичног човјека, када је ту и тамо узнемирен демократски развој Црне Горе и када се помислило доста је било и треба сачекати да резултати пописа сукцесивно пристижу ето Црној Гори СНП-а. Партија која не зна је ли грађанска или национална, јер њени

лидери или не знају шта причају или не знају ствар-но разлику у политичким програмима једне и друге политичке структуре, ћутала читаво вријеме држала на дистанци укупну јавност али и прије свега своје опозиционе српске пајтосе нагло проговориле. Већ је речено, саопштила да неће потписати пописни материјал, јер јој је забрањено да у исти има увид а онда љутња и то јавна и жестока на српског политич-ког полубрата, НОВУ, што је пристала да резултати што се нестрпљиво очекују буду саопштени тек за неколико мјесеци а не „одмах и сад“. Свак се чеше тамо ђе га сврби. СНП је мислила да ће неко други да јој заврши посао, да дезавуише закониту проце-дуру и да створи услове да се уради оно што је она и њој сличне партије урадила 2003. на претходном по-пису. Тада је она, сама или у блоку српских партија, држала власт у 14 општина. Од 21 општине у држави. Више од половине. А тиме и могућност коју је више него сигурно искористила да има увид у пописни материјал не питајући никога, па и да скроји пописне резултате према тада пописној пројекцији.

РАСТ СРБА ДЕМАНТУЈЕ ВЕЛИКОСРПСКУ ТЕЗУ О ЊИХОВОЈ УГРОЖЕНОСТИ И АСИМИЛАЦИЈИ

1991. године на попису мање од 9% Срба, а 2003. 32%. У међувремену прича о црногорском се-паратизму, дукљанској политици асимилације Срба, уништава државну културну и духовну вертикалу српске Црне Горе. „Какав етнички, културни, гено-цид над Србима за више од 10 година“. Такав при-тисак на њих да су са 9% порасли на 32% у Црној Гори. И који нормалан човјек је могао повезати те двије ствари и пристати да прихвати да је једна тачна односно негирати да су обје нетачне. Тада се гово-рило „дабогда сви у Црној Гори били тако изложени дискриминацији и асимилацији као што су изложени Срби“. Овога пута у рукама српске опозиције само двије општине и забрана да манипулишу пописним резултатима. Мука. А онда измишљотине. Поли-тичка перверзија. НОВ саопштава да располаже по-узданим подацима да расте број Срба, истина благо али да расте број Албанаца и Бошњака што сугери-ше да пада број Црногораца. а онда нормалан човјек упути себи и њима питање ако им њихови Срби до-носе копије пописних листова одакле знају као ек-стремна шовинистичка партија кретање у Албанској националној заједници? Ко им је донио те податке, како су до њих дошли? Лаж и превара, обмана да јој равне нема. И онда ступа на сцену СНП. Њихов ли-дер демократа коме равног нема не у региону него у Европи, чија су уста пуна европских вриједности, дијалога и толеранције, испуни све новине све удар-

60не термине ТВ и радио станица изјавом „да је про-пао пројекат црногорског језика“ и да се предсједник Владе и предсједник парламента чији је то државни и антисрпски изум могу почешати по глави. Они који га прате знају да од кад се појавио на политичкој сце-ни Црне Горе никако да изађе из кратких политичких панталона из пионирске организације, да изађе из по-литичке адолесценције. Демагог да му равног нема, причалица чији су говори политичка магла и праши-на, демократа грађанске оријентације саопштава да је пропао концепт промоције црногорског језика и да је побиједио српски језик. Машала! Пропао концепт који је уставно заштићен, који је легитиман, који не зависи ни од каквог пописа, и нови шамари упућени с разлогом овом истинољубцу. Ништа што је рекао није тачно, јер су пописнице уредно спаковане и налазе се под кључем и људи којима ту није мјесто не могу имати контакт са њима па ни предсједник СНП-а. Али њему то није засметало. Човјек се није наљутио. Није покушао ни да објасни оно што је држава деман-товала. Он је рекао оно што једино зна да каже, неис-тину, рекао је оно што му је наређено да каже. Лидер НОВЕ саопшти резултате о националној структури, и напредовању Срба, лидер СНП-а о краху црно-горског језика, и побједи српског језика, и логично је хладне главе укапирати да је све то дио сценарија у које фали само неко ко ће за који дан саопштити да је у православном живљу доминантна убједљива подршка српској православној цркви а да је црногор-ска црква остала „сирак тужни без иђе икога“ и да се посао заокружи. Само да не буде Бошњака и Ал-банаца који „више него раније“ преферирају српску православну цркву. Но нико се не би изненадио да неко, тај трећи говорећи из трбуха, или из малог моз-га, изговори и овакву несувислост или будалаштину. Циљ оправдава средство. Пројектовано нема цијену, ништа није случајно. Треба држати тензије у Црној Гори. Макар и будалаштинама. Њих ће већ зна се ко из патриотског блока трансформисати у питање оће ли се када се пописни патриотски пројекат оствари, Црна Гора реорганизовати у државу народа „вратити свом српском државном и духовном коријену“.

СПЦ ЗАВОДИ ВАНРЕДНО (РАТНО) СТАЊЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Нема дакле мира ни по завршеном попису. Не дају политичке патриотске структуре. Али не да прије свега онај који је био на почетку приче и ко ће остати све до њеног краја. Не да СПЦ. Не да. Не може. Она то неће дозволити. Када други посрну, када као српски политички субјекти доживе јавну компромитацију на политичкој сцени ту је српско црквено помазаније. Пред референдум прије 5 година

подигли су металну цркву на врх Румије и срушили хиљадугодишњу традицију вјерске толеранције три конфесије. Завршен је попис, не очекује се бог зна ка-кав патриотски резултат од истог и поред затворених и отворених политичко-црквених трибина и састајања друге врсте па треба и нешто друго радити. И баш ових дана проблем цркве на СВ. Стефану, свјетски чувеном туристичком полуострву на црногорском приморју. Одлучили напрасно становници околних мјеста из племена Паштровића да обнове цркву чији се остаци налазе на острву које је у међувремену прије неколико десетина година национализовано, дакле становницима исплаћено, претворено у град хотел, приватизовано јер га је закупио страни ин-веститор са намјером да подигне иначе висок ниво и досадашњих услуга у овом граду хотелу. Одлуци становници Паштровића преко свог одбора за обнову тог сакралног објекта на челу све са српским попо-вима који нијесу грађани Црне Горе, немају црногор-ско држављанство, него су како право каже странци у држави, баш сада да се баве овом пријеко потребном работом. Надлежни државни органи забранили било какву девастацију овог простора, угрожавање при-ватног власништва страног инвеститора, прије свега упозорили да се ради о културном добру „под зашти-том државе“ што подразумијева посебне процедуре и неизоставне дозволе ако било ко има намјеру да на том простору нешто ради па макар и са закашњелом памећу, давно потрошеним историјским рефлексом, или било чиме другим. Српска православна црква је инсталирана у Црној Гори да ремети односе у држави, да провоцира неспоразуме, да испитује снагу државе. Као и на претходним и у овом случају СПЦ иритира питањем је ли Црна Гора држава чији државни орга-ни раде свој посао, је ли Црна Гора правна држава ђе закони важе за све, може ли се у Црној Гори и даље злоупотребом њене историје кроз сијање историјских фалсификата обмањивати један дио њеног народа, може ли бити простор вјечитих не само политичких тензија. А ради се о покушају инаћења са државом, преко обмане обичних људи на чијем челу су српски попови и активисти српских политичких странака. На Св. Стефану је у 15. вијеку изграђена црква Све-те Госпође. Црква је током времена срушена, да би 1938. године краљица Марија Карађорђевић од СПЦ купила простор на коме се црква некада налазила и на том мјесту изградила црквицу посвећену Алек-сандру Невском. Та црква је приватно власништво трајала двије деценије да би затим читав простор био стављен у функцију изградње града хотела. Једноставно Паштровићи и на Св. Стефану и иначе имају цркве у којима се окупљају којима сада газдује СПЦ и људи се питају што им сад треба да обнављају приватну цркву. Какав је то позив да се спаси вјера,

61трајање, историја? Ко то ради, и из којих разлога? И није се дуго чекало да држава енергично реагује да надлежни за заштиту споменика културе упозоре на девастацију црногорске културне баштине од стране СПЦ која не престаје. Коментари као: „Амфилохије је посрбио добар дио Паштровића, који са Србима имају везе колико и словенци. Посрбио је људе који се презивају, обратите пажњу: Бечићи, Чучуци, Гра-цуни, Клапавице, Калођурђевићи, Куљаче, Кентере, Кажанегре, Балићи, Митровићи, Грломани, Анђуси, Ђурашевићи, Санковићи, Лукетићи, Рафаиловићи, Маркићевићи, Голиши, Љубише, Никлановићи, Круте, Склендери, Калоштровићи, Ђедовићи, Ђаконовићи, Зеконовићи, Перазићи, Беговићи, Франовићи, Франићевићи, Срзентићи, Давидовићи, Медиговићи, Греговићи, Андровићи, Радановићи, Шољаге, Суђићи, Андрићи, Миџори, Тодорице, Ар-менци, Медини, Маинићи.... Паштровићи, ријеч потиче од лирске ријечи ПАСТРО = ПАСТИР. Бра-во Ристо, сјајно користиш оне манастире и цркве у Паштровићима за посрбљавање!“

НОВА ЦРКВА АЛЕКСАНДРА НЕВСКОГ „ЉЕПША И СТАРИЈА“ ОД СТАРЕ ИЛИ О РУСКО-СРПСКОЈ ВЕЗИ

Или, „Али, како је могуће да се обнавља црква које је под именом Александра Невског, када је таква грађевина постојала само двије деценије!? При том, била је посвећена руском свецу и ни на који начин не припада црногорској традицији, још мање духов-ности! На то, већ, треба да реагују институције кул-туре, па и вјерске заједнице. Јер, овако испада да нас је, неким чудом, 1938. године чувени војсковођа (тек пред крај живота – монах) лично посјетио и потврдио вишевјековно пријатељство између далеке Русије и малене Црне Горе, па му чинимо част и обнављамо њему посвећен храм. Или би, можда, требало размис-лити о новом преименовању, па да црква носи име – Марије Карађорђевић? На темељима цркве Све-те Госпође, чије је поштовање препознатљиви дио црногорске традиције, нарочито на приморју, уз нови објекат сада ниче – „љепши и старији“ култ Алек-сандра Невског, „у извођењу“ СПЦ. Овакво, сасвим ново тумачење, више се може користити као амбијент неке романсиране биографије, или главни мотив фан-тастичне приче о традицији храброг, горског народа који се поистовјећивао са руским јунаком. Свашта се из тога може изродити...“, најбоље говоре од било ког другог коментара. Први једног обичног човјека који се може наћи на Порталу Аналитика, а други је дио ауторског осврта уредника тог портала. И све то се ради, треба по хиљаду пута поновити пред све извјеснији улазак Црне Горе у ЕУ, пред отварање пре-

говора са овом институцијом, против ставова Владе, против закона државе, против упозорења стручних институција. На испиту је, у праву они који на то упозоравају, коначно држава Црна Гора. Сад треба да покаже да ли је уставна држава, држава владави-не права, или је флуидна заједница у коме прописи нијесу нормативни него номинални, фасадни, у којој ради ко шта хоће, бира хоће ли или не поштовати за-коне, хоће ли се понашати по својој вољи, заједница у којој влада више система и поредака. СПЦ зна шта ради. Треба да заустави еманципацију свега де-мократског и црногорског, да спријечи одлагање у историју митоманског, епског и гусларског. Све што ради наноси штету на различите начине Црној Гори. Поменуто одмаралиште, град-хотел, требао је конач-но да отвори врата ексклузивној клијентели пред по-четак туристичке сезоне, али не може. Не дају нагло пробуђена вјерска осјећања људи из племена које политички и вјерски профано да профаније не може бити одликује СПЦ. Шаље се порука потенцијалним туристима да Црна Гора живи конфликт, да се кон-фликти дешавају на самој обали, да је заједница ви-соког степена нестабилности, да је треба заобићи и протежити мирнија туристичка мјеста. Све то у го-дини када се тресе сјевер Африке, када људи зазиру од Египта, Туниса и других атрактивних туристичких дестинација, због посљедњих дешавања у том реги-ону, када се опредјељују за Црну Гору и када је било више него извјесно да ће туристичка сезона у овој држави бити рекордна. Треба то спријечити а посеб-но треба спријечити да туристи из Србије и из регио-на похрле према Црној Гори и створе услове да Црна Гора материјално више него до сада валоризује своје природне љепоте. Не да српска православна црква, као што не да да се дворска црква на Ћипуру на Цетињу учини дијелом државног музеја јер је, богу хвала, то црква којом газдује ова вјерска заједница па државни интереси морају бити подређени интереси-ма те цркве.

ТЕРОР СПЦ НАД ДРЖАВОМ – ТРЕБА ЛИ ЦРНА ГОРА СТАЛНО ДА ТРЕСЕ

ОД СПЦ

Да није прејако везивање одлука званичне цивилне српске власти са тежњама црквене власти СПЦ-а, говори и потпуно несхватљив захтјев упућен од Синода те цркве држави и народу да се одлажу и фудбалске утакмице јер то вјера тражи што говори о напору да српску младу, још недовољно убједљиву демократску структуру сломи дефинитивно надирући политичко-вјерски фундаментализам. Већ годинама покушаји да се смири регион да се посвађани помире, да се елиминише опасност од нових неспоразума и

62сукоба. Државне иницијативе, иницијативе цивилног сектора, инсистирање међународне заједнице и свих којима је до мира и демократске перспективе региона бивају контузоване на првој криви. У Босни и Хер-цеговини нова политичка заоштравања, одлука скуп-штине Републике српске да организује референдум против постојања правосудних институција државе БИХ, пријетње Европске уније да ће увести санкције, грљење министра вањских послова Србије са првим људима Републике српске јер раде оно што Србија хоће, јер бране српске интересе, а Србија хоће и јаре и паре, и Европу и антиевропске залогаје. На Косову прича о подјелама, први отворени сукоби сефова пре-говарачких тимова двије земље, проблем корупције и криминала. На све стране заоштравање ситуације, мало шта дјелује охрабрујуће. У праву је босанско-херцеговачки академик, књижевник Абдулах Сидран који садашњу ситуацију карактерише на сљедећи на-чин: „наши су простори, сви јужнословенски, про-стори у којима заборав практично не постоји. Кри-вица је вјечита, синови насљеђују као властити криж оно што је био криж њихових предака. Оно што је на западу лако гумицом пребрисати или напросто окре-нути нову страницу, код нас није могуће“. И стварно јесу ли напори у већини искрених добрих људи да Балкан престане да буде Балкан, празни покушаји осуђени унапријед на неуспијех. Је ли Балкан осуђен на перманентне конфликте? Мора ли Црна Гора да добија упалу плућа кад год неко кине у Хрватској, БИХ, посебно у Србији? Треба ли Црна Гора да се стално тресе од агресивног понашања српског клера у овој држави.

НАЦИОНАЛНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА КАО ОДБРАНА

Прије неки дан је аутор Енциклопедије срп-ског народа покушао црногорској јавности да објасни оно што је као професор историје написао у том „ка-питалном дјелу“. А написао је да је „у Црној Гори све српско, само се то сада од агресивног антисрп-ства, дукљанизоване црногорске политике не види“. Чо вјек доктор наука, па још се прежива Љушић. Па још му преци по мајчиној страни Црногорци из Мораче, па још у Београд дошао из Метохије, про-фесор историје који обликује душе младих људи, на питања на чему темељи већину „историјских исти-на којима је напунио странице ове Енциклопедије“ научно, промишљено, убједљиво, аргументовано, прихватљиво нема што, ни да се закашље изјављује „то је мој осјећај“. Дакле ништа чињенице, ништа исто ријска истина, ништа потреба да се он, и они ко ји имају „осјећај“ као и он ману фалсификата напра вље-них прије њих, или фалсификата који сами праве, ва-

жно је да је то његов „осјећај“. А човјек има страшно избалансиран, изграђен професионалан осјећај, нема што. Ни полуупућени политичар не би бранио неке ствари које је дотични Љушић политички бранио, ба-ца јући под ноге све што је наука. Историјске ставо-ве, „чињеницу“ да је Црна Гора српска држава, да су Црно горци сви били Срби, да је црногорска нација изми шљена, научно је „одбрано“ епохалном речени-цом која ће ући у све Енциклопедије неозбиљности једног историчара „причајте шта хоћете ваш деда је био Србин“. Човјек не зна за многе ствари у историји свог и других народа, показујући да намјерно не зна оно што му не одговара. Али шалу на страну, Љушић (или поријеклом Љуши) је прича за себе. Проблем је што у једној великој Србији историју предају и пишу они којима је основна научна премиса „причајте шта хоћете ваш деда је био Србин“, људи који не познају ни елементарне научне поставке када је дијалог па и о историјским чињеницама у питању. Још је Карл Поп пер упозоравао да како би научне теорије из-држале пробу времена морају бити изложене прин-ципу фалсификативности и репликативности. Дру-гим ријечима, морају бити тако постављене да аргу-менти и чињенице на којима се базирају издржавају алтернативне хипотезе (као и алтернативне аргумен-те) и тиме доказују своју валидност на дуже стазе. Та ко ђе, како би била опште прихваћене, теорија мо ра учинити доступним све „факте“ на којима се ба зира како би и неко наредни, ко би се усудио да про вјери те теоријске претпоставке, користећи исте по да тке дошао до истог закључка. Гледајући на Ље ши ћеве „факте“ тешко да ико може репликова-ти његов „осећај“, што саму теорију чини и те како осјетљиву на принцип фалсификативности, јер је сви алтернативни аргументи исувише лако оповргавају. Ипак у једном је дотични Љушић у праву. Онако мало љутито у једном тренутку новинара који је са њим разговарао у недостатку аргумената упутио да рјешење неспоразума који постаје када су српска и црногорска историја у питању, потражи у томе што ће Црна Гора направити своју Енциклопедију „па не-ка у њу стави када је историја у питању све оно што као осјећај имају њени историчари“. Тачно, Црна Го ра већ 40 година креће па стане да направи своју на ци о налну Енциклопедију. Формирале су се толико пу та па гасиле институције, одвајао огроман новац је дној па другој академији, ЦАНУ па ДАНУ, али по-сао никада није довршен иако је доста тога одмакло од почетка. Црна Гора мора што прије направити Ен-ци клопедију, своју националну, чиме ће легитими-сати себе као државу која има прави научни однос према својој прошлости и престати да буде једина држава у региону без енциклопедије. Исто тако било која наредна Влада ове државе неће бити у муци

63да на очигледну крађу црногорске историје, људи и градова, њене прошлости, а тиме и садашњости и будућности, на које беспризорно јуришају „научни“ отимачи, као поменути Љушић, одговара ријечима „нећемо да реагујемо на очигледну отимачину“. Тиме се много тога престати да егзистира у односу између двије земље и два народа, научних институција, и њихових научника. Неће политика тако бестијално обликовати историју и тумачити прошлост као што то ради српска Енциклопедија, и неће као да није чуо поменути Љушић, прескакати историјску чињеницу да је једном давно руском конзулу који је посјетио Херцеговину упућено питање које је народности, а он одговорио Рус, на што су они који питају ре-аговали да он није Рус него Србин, због чега се човјек мора прекрстити, због сазнања да је морао доћи у Херцеговину како би сазнао које је народно-сти, не схватајући да је српство у прошлости било изједначено са православљем. Неће тада Љушић, чупати косу када му се помене историјска чињеница да је у 19. вијеку један који је писао касније то што је доживио, забиљежио да кад човјека у Црној Гори тог времена питате које је вјере рећи ће српске, када га питате које је народности он ће рећи црногорске. Можда ће и захтјев црногорске заједнице у Србији да се црногорски језик уведе у основне школе у среди-нама ђе доминантно живе црногорци, помоћи да се „очигледно“ српски писци као Његош и остали, не изучавају све уз пратеће наставна помагала којима се објашњава језик којим су писали.

СРБИЈА КРШИ УГОВОР СА ЦРНОМ ГОРОМ

Не треба заборавити постоји уговор између Србије и Црне Горе о изручењу њених држављана, осуђених за кривична дјела у другој држави. Србија иритира Црну Гору најновијим одлукама у Новом Саду којима ослобађа криминалце осуђене у Црној Гори, и омогућава им да се бране са слободе умјесто да их изруче Црној Гори у складу са споразумом. Још се мастило није осушило а споразум изгле-да обавезује Србију као лањски снијег. И на самом крају неко би рекао у Црној Гори „чудо невиђено“. Странац изабран за предсједника партије која дјелује у политичком систему Црне Горе, странке која је до јуче била парламентарна. Човјеку његовом вољом одузето црногорско држављанство, јер не да српско, не дозвољава му то патриотизам. Човјек се морао питати да ли странац у Србији може бити члан, а не лидер партије, или било у којој сређеној земљи. Али Црна Гора мора због свега реченог да демократском примјеном закона коначно постане земља која ће ко-начно све привести познанију права и престати да буде држава мимо свијета.

СПЦ НАПРАВИЛА ШТЕТУ ПО МЕЂУ-ВЈЕРСКИ СУЖИВОТ У ЦРНОЈ ГОРИ

У Црној Гори двије православне цркве. Постоје и пријетње да ће се једна од њих, СПЦ, жали-ти сваком живом па и суду у Стразбуру ако политика буде инсистирала на нечему што није прихватљиво „са канонског аспекта“. Послије драматичног нарушавања хиљадугодишње међувјерске традиције изношења крста Светог Владимира на Румију од стране вјерника све три конфесије, подизањем лиме-не цркве на врх планине Румије, Српска православна црква организовала литију на Тројчиндан. Изашли вјерници на врх ове планине да наставе традицију и десило се очекивано. Изашло неколико десетина вјерника Српске православне цркве и нико други. Ни присталице Црногорске православне цркве, ни муслимани, ни католици. Из исламске заједнице и ка-толичке цркве врло уздржани коментари да њихови вјерници неће присуствовати као што су то радили хиљаду година прије слијетања лименог објекта на ову планину, јер не знају шта је крајњи циљ литије. Жалосно оскрнављена традиција и урушена једна ве-личанствена манифестација.

Иначе, Држава Црна Гора је наљутила ову цркву јер је прекршајно казнила неколико монаха који су тајно ушли на њену територију без регистрације властитог боравка и у Држави обављали послове по манастирима чиме су нарушили законе, који морају бити једнаки за све. Наиме, монаси су дошли из сусједне (стране) државе, прекршили правила којих се странци морају држати у Црној Гори, а која су у режиму правила за странце у свим другим државама. Ушли су тајно и по манастирима „радили на црно“. Када је то Држава сазнала примијенила је закон који важи за људе без пријављеног пребивалишта и бора-вишта, без црногорског држављанства, јер странац је – странац, био он образован или не, монах или грађевински радник... Али Српска православна црква хоће да закони не важе ни у овом случају за њене људе, иако је протест овог пута био нешто мањег интезитета. Исто тако, митрополит бира дан кад ће се појавити пред судом, јер се не одазива позиву да истом приступи правдајући се да није уредно добио судски захтјев.

Већ је било ријечи да је Српски патријарх освештао храм у Пљевљима и да је том приликом от-кривена истина да је храм, грађен 10 година, доми-нантно финансиран новцем фирми чији су власници браћа, односно породица Шарић која је толико пута последњих мјесеци и година помињана у крајње не-гативном контексту. Међутим, ниједног демантија из Српске православне цркве да су прљаве паре зарађене препродајом дроге у темељима храма.

64

Али, зато Српски патријарх користи још једну прилику да оспори црногорски народ и нацију као посебан ентитет, говорећи да се ради о једном народу. Ништа ранија упозорења упућена прваку Српске православне цркве да се не бави политиком. Ово чак и у ситуацији када су његови у Црној Гори данима убјеђивали, и још увијек убјеђују, народ да никада нијесу спорили посебност црногорског наро-да и нације и доводили у питање самосталну државу Црну Гору.

СВЕТО СТЕФАНСКА ЦРКВА КАО СУДБИНА ЦРНЕ ГОРЕ

Прича о цркви на Светом Стефану се наставља. И није почела јуче. Почела је прије неколи-ко година. Још средином 1959. године када је порушен кров и уклоњен звоник са Цркве Александра Невског ради градње терасе ресторана и казина у граду хоте-лу Свети Стефан, почела је ова сторија. А онда прије двије године овај објекат је нови власник почео да ре-новира претвара у луксузни туристички центар висо-ке категорије. Почели су радови а са њима на свијетло дана су изронили некадашње цркве. И онда је све кренуло. Мјештани, одбори за обнову храма, захтјеви надлежним државним органима, двогодишња пре-писка међу истим до ове године до априла мјесеца када мјештани предвођени парохом Српске право-славне цркве бесправно, без дозвола мимо закона

почину обнову цркве из 1938. године. Реагује држа-ва, реагује и јавност, сви упозоравају на незаконито понашање и траже интервенцију надлежних. Траже да се не девастира простор, да се не гради нешто што никада у намјераваном облику није ни постојало, да се сачува културна, историјска вриједност Црне Горе а да се не угрозе ни њени економски интере-си. А онда затезање конопца у које су се укључили сви. Неко хоће па макар било и незаконито, неко не дозвољава јер је против правила. И дошло се у врло непријатну ситуацију. Мјесто на овом прелијепом полуострву на коме су се налазиле у историји двије цркве, прво једна из XV вијека посвећена Светој Бо-городици и друга из средине XX вијека у приватном власништву породице Карађорђевић. Прва за коју мало ко зна како је изгледала па се ових дана трага по бечким архивама, за коју се тврди да је имала два олтара, ђе су се окупљали и православци и католици, она за коју чак многи тврде да се и не зна да ли је била уствари православна или католичка црква. Сру-шена је, вријеме је учинило своје а онда је Краљица Марија купила простор на полуострву на коме су се налазили темељи те ране цркве и подигла свој храм. И сада то више није питање за себе. То је постало питање свих питања. То је постало питање државе, њене снаге, снаге њених закона, питање владавине права, питање односа цркве и државе, питање да ли је у овом случају Српска православна црква још једном демонстрирала да је изнад државе и изнад закона, питање које чак и тресе политичке односе у Црној Гори, доводи до неспоразума о политичкој коалицији, врло непријатних и упозоравајућих дешавања и у самој црногорској влади.

СРПСКИ ПАРОХ СТРАНАЦ И ТЕРОРИСТА У ЦРНОЈ ГОРИВлада Црна Гора је, о томе је већ било

ријечи, одмах по сазнању да су мјештани предвођени Парохом Српске цркве, који узгред има статус стран-ца у Црној Гори, нема регулисано пребивалиште већ посједује бијели картон који му омогућава да у овој држави борави три мјесеца док не регулише статус странца у пуном садржају, почели са радовима на обнови цркве Краљице Марије без дозвола против налога надлежних државних институција па и оних о заштити споменика, донијела одлуку да се радови обуставе, да се сачека док се ствари не провјере, да се сачека коначна одлука надлежних државних органа. И многи су помислили да ће тако и бити. Посебно да ће се испоштовати дио из те прве одлуке Владе да се незаконито поруши, да се ствари врате у пређашње стање па онда ако буде потребно и оправдано све кре-не испочетка „по закону и правди“. Иако су неки били задовољни а неки нијесу оваквом одлуком Владе,

65разумљиво, јер они који су градили без закона радили су то по божјим а не земаљским законима како сами кажу, а они који су у свему виђели ударац Српске православне цркве на темеље црногорске самостал-ности и духовности исказали су незадовољство што одмах све није порушено а бесправни градитељи кажњени. Влада доноси одлуку да формира струч-ни тим састављен од људи из различитих државних органа који у најкраћем року најдуже десетак дана треба да кажу своју стручну ријеч која ће помоћи за коначан став Владе. И опет незадовољство. Вла-да нема снаге да се носи са хајдучијом која се инати са државом, са новом агресијом стране цркве, Вла-да нема снаге да проводи законе, нема снаге да све појединце институције доведе у исти положај када су закони у питању. Нервозу појачавају покушаји, бестијални у сваком случају, они који су бесправно почињу да граде, да и поред одлуке о забрани даље градње, исту наставе, они који су у неколико навра-та по ноћи, конспиративно покушавали да дођу до „незавршеног објекта“, доносећи материјал да би завршили своју незаконито започету работу. Иако су спријечени, не одустају. Ријечима и даље протестују што су онемогућени у свом науму исказујући наду да ће коначно Влада донијети одлуку да су у праву и да могу наставити радове. Истих ових дана проблеми у локалној власти у Будви, изабран нови градоначел-ник, узбуркане политичке страсти јер све се догађа у њиховом комшилуку и са те адресе стижу апели према Влади да добро промисли, да уважи интере-се мјештана и донесе исправну одлуку „о наставку и завршетку радова“. И ко би се снашао у читавом том галиматијасу. Послије десетак дана од прве одлуке Влада доноси коначну одлуку да се забрана градње не суспендује,напротив да наставља да важи све до краја сезоне а онда ће на јесен по препорукама Завода за заштиту споменика и уз сагласност новог власника овог туристичког комплекса бити обновљена црква из XV вијека. И поново нервоза, протести, љутња. Нико задовољан. Они који су спријечени да заврше започето у одлуци препознали да се до сада урађено неће рушити већ се само одлаже завршетак започе-тих радова и они то поштују и захваљују Влади на разумној одлуци. Они други у одлуци препознају немоћ Владе исказ непостојања уставног капаците-та у извршеној власти да проводи законе, да брани државу од незаконитог понашања ма кога тим прије што је остала недоумица да ли ће на јесен прије евен-туалне обнове храма из XV вијека бити порушени до сада урађени радови на обнови Цркве из 1938. године или се ради само о одлагању проблема. Упозоравају да је проблем цркве постао више од тог проблема да је на сцени проблем државе и постојања капаците-та код исте да се бори против понашања које је про-

тивно њеним прописима, да се увом случају не ради о рушењу цркве него о потреби рушења незаконито започетих радова без икаквих дозвола и пројектне документације.

СПЦ ЗАВАЂА ВЛАДАЈУЋУ КОАЛИЦИЈУ

И проблем добија врло јаке политич-ке конотације. У вријеме када се двије коалицио-не партије ДПС и СДП налазе пред одржавањем партијских конгреса од којих многи очекују политич-ке вратоломије па и оне које ће промијенити политич-ку карту Црне Горе, у вријеме када је потребно очу-вати стабилност политичког система у Црној Гори због започетих и трајућих развојних и интеграцио-них пројеката државе, у вријеме када почињу да сејре очекујући ломове у коалицијама и партијама посебно просрпске партије видећи шансу да у надолазећем на-водном политичком нереду буду коначно и ситуацији да ако не формирају што никада неће моћи саме да ураде а оно бар да утичу макар колико на будућу црно-горску власт, долази до врло озбиљних неспоразума између ове двије партије. Чланови Владе из редова СДП-а, мање коалиционе партије, и прије него што је премијер на сједници Владе саопштио закључак да се ствари конзервирају и одлука одлаже за јесен ове године око објекта на Светом Стефану, напуштају сједницу Владе незадовољни што у тој одлуци није било ни ријечи да ће се одмах без одлагања порушити до сада урађено и да ће јесен сачекати темељи који су постојали и прије напрасно започетих грађевинских радова храма од стране Српске православне цркве и мјештана. Напустили су сједницу и саопштили они и њихов предсједник, иначе предсједник Црно-горског парламента, да се неће враћати на сједнице Владе, да неће истима присуствовати, све док се не-законито урађено не поруши, чиме би се доказала снага државе, владавина права, чињеница да нико не може бити изнад закона. На сједнице Владе неће до-лазити министри из СДП-а, сједници ће по потреби присуствовати помоћници или неко ниже особље у извршној власти а из редова ове партије. Реаговао је премијер врло оштрим ријечима да је он предсједник Владе и да он одлучује ко ће присуствовати а ко неће сједници Владе, да се на сједнице Владе не може улазити и са исте излазити како ко хоће. И ето про-блема. У Влади која је у међувремену одржала још једну или двије сједнице нема министара из СДП-а, није било ни помоћника, а проблем цркве на Светом Стефану није цјеловито ријешен а Влада је мора се признати ушла у врло неизвјестан период власти-тог функционисања, зашто не рећи у процес који ако не буде разумно ријешен пријети и њеном кри-

66зом. Истина министри из СДП-а нијесу изашли из Владе, СДП није напустио Коалицију, али неће да присуствују сједницама исте док не буде донијета од-лука и иста спроведена на начин како они то траже. Тврде да је било и крупнијих проблема у коалицио-ним владам ДПС и СДП ранијих година, да Владу и очекују ове године велики послови, да су постојале и постоје мање или веће разлике у политичким ста-вовима о појединим питањима али да то никада није био нити ће бити разлог да се раскине коалициона сарадња, да дође до пада Владе а онда до политичке прекомпозиције у црногорском парламенту, евенту-алног стварања нове већинске политичке основе и владе новог састава, до већинске подршке мањинској влади или до кризе која би довела до ванредних из-бора. Тврде то и у СДП-а у ДПС-у. Ту чињеницу да је дошло поводом једног више је него сигурно намјерно изазваног проблема, намјерно изазваног од стране Српске православне цркве, и то баш сада и то баш у овој години многи вајни политички аналитичари посебно бивши службеници Милошевићевог режи-ма који уживају пензије за „законите радове у корист те политике“ малициозно тврде да ће поново бити тресла се гора родио се миш. Мали коалициони пар-тнер СДП искористио је ситуацију да покаже наво-дну снагу своју утемељеност у бирачком тијелу, да повећа свој рејтинг али му се фотеље не напуштају па ће на крају бити како старији брат каже. А старији брат, ДПС, по свом обичају одлучиће компромис-но на штету интереса Црне Горе тако што ће поли-тиком трла баба лан, да јој прође дан оставити иза себе политичким попуштањем ово изазовно вријеме, ући у јесен и повити кичму још једном под налетом агресије Српске православне цркве.

И тако се наставља прича о овој цркви.

СПЦ КАО ПРОИЗВОЂАЧ ВЕЛИКИХ ПРОБЛЕМА - АМФИЛОХИЈЕ НУДИО

ПОМОЋ КАРАЏИЋУУ Црној Гори несумњиво понашање Српске

православне цркве и даље проблем. И не само у Црној Гори. Српска православна црква прави про-блем и у самој Србији и свуда гдје се налази. У Србији упозоравају да је Српска православна црква суспендовала државу да доноси одлуке умјесто ње иако се то на први поглед не види. Говори се о томе да је напрасно рођена велика љубав међу политича-рима и српским клером. Кажу људи иду код попова да перу своје биографије. Неки иду и даље и говоре о православном фундаментализму и амбицији Српске православне цркве да направи штит који ће користи-ти не само Србији него и Европи од потенцијално надирућег ислама са истока. Црква у Србији уоста-лом као и у Црној Гори јавно потражује половину

Србије. Државни органи Србије се за сада нећкају треба виђети када ће по закону рећи ово је твоје а ово је моје. Митрополит Српске цркве у Црној Гори изјављује ових дана да је нудио помоћ Радовану Караџићу да му је предлагао да се крије под окриљем Српске цркве у овој држави, чиме да ли намјерно или несвјесно тешко оптужује све пређашње власти Србије које су тврдиле да немају појма ђе је Караџић а тиме баца и сјенку и на садашњу власт у овој држа-ви.

СПЦ ПРОТИВ ДИНАСТИЈЕ ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ ЈЕДНОДУШНО ПРЕТВАРА У КУЛТ ПОДГОРИЧКУ

СКУПШТИНУ 1918.Све у свему Српска црква у Црној Гори пра-

ви проблеме. Неријешен статус ове цркве је проблем за себе. Зато ради по божјим законима „зато сила бога не моли али Бог силу не воли“. Када је црква на Светом Стефану у питању Црногорска православна црква предлаже рационална рјешења која се крећу у оквиру сугестије да се обнови црква из XV вијека коју би користили и православци обије цркве и като-лици али „то клер Српске цркве у овој држави није чуо као званичан приједлог“. Не и крају а посебно не невезано за све претходно речено. Влада је коначно све са министрима СДП-а припремила приједлог За-кона о Династији Петровић којим су и насљедници ове династије задовољи и у коме је први пут званично нестанак Црне Горе 1918. године „легитимним одлу-кама Велике Српске народне скупштине Црне Горе о присаједињењу Црне Горе Србији“ законом означен као незаконит чин, чин анексије Црне Горе од стране друге државе, нешто што је срушило уставни и правни поредак једне суверене државе политичким насиљем умотаним у наводно легално понашање. Неко би ре-као коначно. На овом мјесту се ова чињеница помиње иако заслужује посебан осврт и у овом часопису само из разлога што је у тој незаконитој ујдурми нестанка Црне Горе те 1918. године коју и данас трећина Црне Горе слави као велику побједу Црне Горе, (која по-литичка морбидност тврдити да човјек слави што се самоубио или што су га на правди бога убили) уче-стовала и Српска православна црква која је претход-но уз помоћ истину треба рећи неколицине званични-ка тада аутокефалне Црногорске православне цркве Црногорску цркву избрисала и учинила да више не постоји а што је био добар увод у каснија политичка и државна дешавања на штету Црне Горе. Зато ако Црна Гора коначно правим именом означава оно што се десило 1918. године од стране тадашњих држав-них власти Србије и понашање Српске православне цркве последњих дана, мјесеци и година које је не-прекинуто од 1918. године и непромијењено ка да је

67Црна Гора и њена духовност у питању, треба и овом проблему коначно посветити пуну пажњу и про ми-шљено нађе адекватна рјешења. Палиативна као у слу чају цркве не Румији, ево и цркве на Светом Сте-фану, а сјутра ко зна чега другог, очигледно не по-мажу.

Коначно то јесте проблем који треба рјешава-ти и који ће се ријешити. Али због Црне Горе и њене садашњости и будућности због елиминисања ризи-ка да постане још један проблем и себи и другима у региону ако би други одлучивали о њој проблем цркве на Светом Стефану треба законито ријешити али озбиљност времена које држава живи тражи и озбиљност и они који њоме политички и државно управљају па и престанак затезања конопца међу коа-лиционим партнерима. То не треба ни њима ни Црној Гори. Томе могу да се радују само они којима је Црна Гора десета рупа на свиралу.

НА СРПСКОЈ ОДРЕДНИЦИ ВЕЛИКОСРБИ И СПЦ НЕГИРАЈУ СВЕ

ЦРНОГОРСКО

На српској одредници кренули са негирањем свега црногорског. Називали су Црну Гору државом која не може самостално постојати, црногорски језик магарећим језиком, самосталну и независну државу највећим бесправним подигнутим објектом на Балка-ну. Као реакција на жесток притисак клера српске православне цркве у Црној Гори национални Црно-горци су формирали прије 15-так година своју цркву под националним именом и почело је са ћерањима које нема никакве, нема благе везе са духовним дјеловањем. Напротив. Неспоразуми су расли из дана у дан.

СПЦ ДРЖАВА У ДРЖАВИСрпска православна црква понашала се као

потпуно аутономан држави и законима нимало ду-жан субјекат, радила је по своме, бесправно гради-ла, узурпирала, преводила објекте сакралног карак-тера у своје власништво, све то материјализовала згрћући огроман новац при чему није ни цента по-реза плаћала држави у којој функционише и много тога другог. Са друге стране траје процес тешког порађања аутентичне црногорске православне цркве јер је држава сво претходно вријеме водила политику стрпљивог суочавања са свим, па и са тим пробле-мом препуштајући вјери и вјерницима да сами нађу адекватно рјешење нудећи и властиту помоћ ако јој је потребна водећи при том рачуна о секуларном карак-теру државе. Последњих дана и мјесеци проблем је кулминирао до неподношљивости. Осилио се српски православни клер до мјере да су многи заборавили

да им се атрибут српски у Црној Гори врати као бу-меранг.

САМО ЈЕ ЦПЦ АУТЕНТИЧНА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У ЦРНОЈ

ГОРИКажу српска православна црква мора да

постоји у Црној Гори оваква каква је сада што зна-чи да је Црна Гора једина независна православна држава која нема једну доминантну „своју држав-ну православну цркву“, као Србија, као Грчка, као Русија... Кажу то иако су свјесни да тиме признају властиту немоћ, немогућност да искрено а не вер-бално признају независност Црне Горе јер им не дају политички компањони посебно они из рециклиране Милошевићеве партије из СПС-а, партије која је и даље спонзор велико српског пројекта и ментор по-литичких срба у Црној Гори. Заједно наљутили се што Црна Гора има озбиљну амбицију да среди своју кућу шаљући у историју узурпанте и оне који су се неозбиљно поиграли са озбиљним стварима и мисле тако и даље. У Црној Гори могу постојати и српска црква и руска црква и цркве других православних држава, али то су цркве страних земаља у Црној Гори, а једна је аутентично црногорска православна црква. Треба признати Срби су, иако они добрим дијелом то не признају, многи од њих воле статус мањине и но-вац који уз то иде, а који није мали, народ у Црној Гори свој на своме, народ који је стварао ову државу, али народ који је припадао кроз вјекове црногорској православној цркви у Црној Гори и који зна да је Српску православну цркву конституисала политика крајем прошлог вијека на основу насилних одлука са почетка тог вијека којом је нестала њихова црногор-ска православна црква. Знају да насиље из историје мора бити елиминисано да се грешке морају испра-вити посебно ако и данас стварају проблеме у држави у којој и они живе. Што прије то схвате то боље и за њих и за државу, а и за чланове патриотских партија Србије који олако неозбиљно и ноншалантно враћају карте за лет на који су се упутили.

СПЦ НЕ ПЛАЋА ПОРЕЗ ЦРНОГОРСКОЈ ДРЖАВИКада је већ ријеч о овом проблему онда још

неколико чињеница које дају за право ДПС-у и свим демократским снагама. Српска православна црква у Црној Гори и даље функционише по својим правили-ма. Српски митрополит је послије отворених приго-вора признао да убира годишње 2.500.000,00 € којима финансира своју организацију неплаћајући порез Црној Гори и чудећи се што има порески број у Београ-ду али не и у Подгорици. Ова црква се бави бизнисом

68који је десет пута већи по учину од поменутог изно-са. Објављено је ових дана да прави пословно-стам-бени објекат енормне квадратуре у центру Подгорице што само по себи довољно говори. Мали отклони од Србије и политике синода дјелују као ујед комарца, али треба вјеровати да ће све снажније на ову цркву дјеловати. Клер Српске православне цркве у Црној Гори чине људи који нијесу црногорски држављани, а одлучују о много важним питањима у држави који тек сада узимају бијеле дозволе боравка неки од њих подносе захтјев за добијање држављанства иако су до сада пријављивали да се на њима као странцима врши терор јер су Срби.

АМФИЛОХИЈЕ БИ ДА ХАПСИ КЛИНТОНА

Амфилохије је одређен да извјесно вријеме борави у Латинској Америци да обиђе неколико земаља да поради на посрбљавању исељеничких заједница са ових простора посебно црногорске „јер

је најслабији српски осјећај управо код тих људи и на том континенту“. Неће бити Амфилохија изгле-да неколико мјесеци у Црној Гори, а то нешто зна-чи. Неки кажу да је послат да уради тежак посао на основу одлуке Синода СПЦ јер то он може најбоље урадити, а други кажу да је кажњен због последњих изјава. А изјавио је да нема појма ко је Црногорску митрополију српске цркве регистровао у Београду јер он то није урадио нити би икада урадио и да му никаква регистрација у Београду не треба. Није се то допало некима, ако не и свима у Централном коми-тету Српске православне цркве. Истина изјавио је Амфилохије да Клинтона треба ухапсити, да изјава црногорских лидера да нема промјене граница на Балкану и да је то завршен посао, ако су мислили да је Косово држава, директно тангира српски патриот-ски напор да Србија остане уцијело иако многи и да-нас упозоравају да се Србија кад је Косово у питању мане ћорава посла окрене леђа добро плаћеним српским патриотима на тој територији и окрене се дешавањима у Санџаку, Војводини и самој Србији.

СИНТЕТИЧКИ ПРЕГЛЕД ФАЛСИФИКАТА ЦРНОГОРСКЕ ПРОШЛОСТИ

СРЕТЕН ЗЕКОВИЋТ(Р)АЈНИ СРПСКИ ДРЖАВНИ ПРОЈЕКАТ СИСТЕМ(АТ)СКОГ

ПРЕИМЕН(Т)ОВАЊА ЦРНОГОРАЦА У СРБЕ

Премного је фалсификата црногорске исто ри је, толико да до гуше засипају црногорску историографију и науку општенито. Њихово от кри ва-ње, утврђивање и отклањање је тијем теже што су они углавном и у битију важни идеолошки и теоријски дио и исход т(р)ајнога државног пројекта агентурно-га систем(атс)ског (ретроактивнога) интерполовања и преимен(т)овања (преиначења) ”помена српскога имена у Црној Гори” ради посрбичења Црногора-ца као ”дијела српскога народа” (”васколикога срп-ства”) и Црне Горе као ”дијела Србије”, ”ђеличка све српства”, као вељесрпства. Темељна идеолошко-по ли тичка претпоставка, априорни посту лат, ме-то до ло шко приступиште и унапријед дати зада так остваривања тога т(р)ајног свесрпског државног про грама, сушт(аствен)о подастираног антицного р-ском пропагандом, јесте тврдња (теза), која је једанак и методолошко полазиште и исход(иште), да тек са немањићкијем освајањем Црне Горе почиње ње(зи)на историја, да је прије тога није било, да је била са-ставни ђеличак српске проширене државе, цркве и народа (тзв. државно-црквотворнога свесрпског на-рода), а да се црногорско државотворство и држава помаља и осамостаљује тек са обурдавањем Душа-новога царства (”на комаде раздробљеног Царства”) чије обнављање и поновно васкрсавање чини те (ле)

о лошки циљ, историјску мисију, сан и смисао по-сто јања (”оправдања”) црногорске повијеснице. У слу жби саможртвовања Црногораца за остварење то га недовршенога средњовјековног тзв. Душаново-га завјета, обнављања (вртања) прво(би)тнога (рајскога) свесрпског јединства и поновнога сједи-ње ња у Вељој Србије и ње(зи) ном једи(нстве)ном срп ском народу тзв. српству, врло значајни програ-м ски задатак су и фалсификати црногорске прошло-сти с циљем преимен(т)овања, приначења, криво тво-рења ”помена српскога имена у Црној Гори” ра ди посрбичавања Црногораца, интерполирања и индо-ктринирања ”српске традиције и свијести” у њој ради потврђивња њиховога српскога етничког бивства.

Полазило се од доста успјешнога оства ри ва-ња програмског постулата да је довољно да српска аге нтура уништи и отуђи архивалије, извор(ник)е архивских ćедочанстава, (и)списа, књижевних и оста лијех дјела црногорскијех званичних органа, ве ликодостојника, јавнијех личности, појединаца и ства ралаца (или да их подметну као анонимне или пак њихове), остатке материјалне и духовне културе (археолошке, грађевинске, архитектурске, ликовне и друге умјетности, посебно богомољске) да их на ро-д(нос)но-национално (етнички) преимен(т)ује, пре-иначи, фалсификује (посрбиче), и да они, а преко њих и остали Црногорци и Црна Гора, изгубе своју, а ”добију” другу (туђу) етничку, народносно-нацио-на лн припадност, свијест и име. На основу таквога (кривотвореног и кријумчареног) посрбичавања ау-тохтоних Црногораца и Црне Горе (посебно у зло-

69ва кту њиховога званичног, законског и политичкога непризнавања, нијекања, ништења, брисања, ис ко рје-њи вања) увријежила се (и) у свакодневном животу, пра кси, емпријској свијести интерполована и индок-тринирана ”српска свијест” у Црној Гори која се не са мо упорно нападно репродуковано мистификовла као ”света догма” н(ег)о се из ње (као такве, саме по себи, ван било чесовога својега контекста и без кри-ти чкога односа спрам ње) ”с прага” изводи и сама ”српска етничка свијест Црногораца”, а из ње, такођер априорно, и ”(све)српско народ(нос)но-национално бивство Црногораца” (тзв. ”српски етнички корпус Црногораца”, да су ”Црногорци етнички Срби, а на-ционално (?!) Црногорци”, заправо, да су /и/ даље ”ђе ли чак све/то/српства” који је одликован ”национа-лним орденом /све/ српства”). На тој ненаучној осно-ви, у цјелини лажној методолошкој претпоставци и на обмањујућем, уздрманом, климавом темељу на-силно се настоји над(о) градити тзв. ”наука о само-битности Срба у Црној Гори”, утемељити самобит-ност и конститутивност ”црногорскијех (?) Срба” у Црној Гори” и ње(зи)ној (кон)федерализацији.

Дуже папагајски, (о)звуч(е)но, ујед(и)ни те-љски нападно, запријећено пропагирано на сва пра-во славна и друга звона, уз инкриминисано контра-пу нктно (пре)будно каштигање и калијежање сваке и помисли на аутохтоност, аутентичност (самобитност) Црногораца, аутокефалност ЦПЦ и самоста лност Црне Горе, - овакво државно-програмско, систем(ат)ско преимен(т)овање, преиначење, кривотворење, фалсификовање црногорске прошлости и свијести трај није се увријежавало и удијевало у ауторита рни менталитет, емпиријску свијест и обичних, про ćе-чнијех и неукијех људи преко свеколике идеологије, политике, ”режимске науке, просвјете, училиштва, културе, умјетности” и новокомпоноване (патворе-не и наруџбинске) гусларске епике. Управо из овак-ве нараштајно укоровљене праксе и свијести све до данас: а) изводе се тврдње и закључци о ње(зи)ном потврђивању, доказивању сопствених претпостав-ки, и обрнуто, оправдава их својом претпоставком, по логичким грјешкама (софизму и паралогизму): петицио принципи и цирцулум витиосус у којем се претпоставке и резултати међу се условљавају и

УЗАЈАМНИ ВЈЕРСКИ ФУНДАМЕНТАЛИЗМИНе залазећи и суминујући побуде, намјере, идеолошко-политичку позадину и озлоглашени историјски

контекст недавнога оснивања Хрватске православне цркве, осврнућу се на будни критички метод, појмовник и и начин резоновања Миљенка Јерговића о том догађају. (Било би добро дознати што о Јелисеју мисле Ка-рамарко и Шимоновић, Јутарњи лист, 13. 3.2010).

Испод одоре толико злоупотребљаванога и (из)рабаљеног антифашизма, дакако, и незаобилазнога антиусташтва Миљенку Јерговићу се назире постава српско-хрватскога вјерског фундаментализма по којем су у Хрватској (и шире?) Срби православци (или православци су Срби), а Хрвати католици, умјесто да их одређује по етничком, националном или неком другом секуларном мјерилу, а да и не помињемо англо-саксон-ски модел државности као националности.

Алергичан је на синтагму ”хрватски православац” и утврђује да ”не постоје Хрвати православне вјероисповијести”, што за њега значи да би такви морали да ”пљуну и презру римског папу”, али се није одредио према Унијатској цркви у Хрватској, нити спрам Црногорске православне цркве у Хрватској, иако говори само о ”Србима и вјерницима Српске православне цркве у Хрватској”. Не упоређује то са чињеницом да у Америци поред Српске православне цркве у Америци (п)одавно постоји и Америчка православна црква која окупља православце разнијех етникума и националности. Након жрстокијех међусобних ”ратова” између СПЦ у Америци и АМПЦ данас добро сарађују, а да то нема ничесове (с)везе са усташтвом. Такођер постоји Италијанска православна црква. Српска православна црква постоји под тијем именом тек од 1918-20. Ćетимо се да је постојала Карловачка митрополија у ондашњој Аустрији без префикса ”српска”.

Не само што поистовјећује вјеру (и богомољу) и националност (уствари православце и Србе, а ка-толике и Хрвате), н(ег)о и искључује могућност да Србин буде католик, Хрват православац, Црногорац ка-толик, као што у другијем државама припадници истога етноса могу бити различних вјера, а посве затура хрватске Црногорце –православце. Зашто се искључују демократске могућности различитога (само)избора из разнијех индивидуалних и другијех разлога. Добар дио Црногораца у дијаспори моли се у АПЦ, РПЦ у Аме-рици, ИПЦ и у другијем, али неће у СПЦ. Дозвољава се могућност да се припадници разнијех етникума (по)хрватизују, да постану ”натурализовани” Хрвати ако су католичке вјере, али не и православцима, без обзира колико нараштаја, чак, и вјекова се социјализирају и интегришу у Хрватској. Што су у том контексту америчка и друге нације?! Како уопште настају нације?! Јесу ли оне статичне, фиксиране, вјечите, дате ”по Природи” или ”по Богу” или ”по вјери”?! Важи ли на Балкану вјерски принцип за одређивање нација или европско научну начело секуларности?! Није ли ови Јерговићев модел вјерскога фундаментализма само симетрија за они стари(нски) српски православни фундаментализам?! Не поџиже ли се овијем реархаизација Вука Ст. Караџића који је вјерско-фундаменталистички одређивао народ(нос)но-националну припадност удвојенога (све)српства у дискусији са Шулеком 1861 рекавши ”ко је гођ закона грчкога или источног онај макар гдје становао неће се одрећи српскога имена, а од онијех који су закона римскога нека каже да је Хрват који год хоће”. Остале народе-нације ту и не (с)помиње, али ће сви зборити једним, ”српским или хрватским језиком”, заједничким за ”јединствени Србо-хрватски народ”. То потврђује и они дио Вукове полемике у којем је ис-такао да је ћурилица српско писмо, а латиница илирско.

70претепостављају, ”врте у кругу”; и б) позива на њу и њоме препарирану генерацију, на ђеда и бабу, као на ”научну чињеницу” о њиховом некадашњем изја-шњавању о српској народ(нос)но-националној припа-дно си (тзв. ђедологија и бабологија). Заиста је то ”фе номен”, изузетна појава, коју упорно репродукује тзв. наука о самобитности (црногорскијех) Срба у Црној Гори, која је непомирљиво, самртничким на-порима против науке о самобитности Црногораца, а навлаштито против свакога ње(зи)ног откривања, утврђивања фалсификата у црногорској прошло-сти и обзнањивања њиховог кријумчарења и репро-ду ко вања у садашњости. Зато је то било и остало и најоćетљивије наше питање, које се избјегава, на раз-не начине сумињује и затура и у науци, јер удара у саме темеље ”српске свијести” у Црној Гори, ње(зи)не самоби тности, самога тзв. српства или ”црногор-скога српства”.

Тога ради се ни у једној радњи и књизи не могу научно исцрпсти, објаснити и доказати сви фал-сификати црногорске прошлости и овдашности. За то би била потребита вишетомна едиција.

ВРСТЕ, НАЧИНИ, ЛИКОВИ И ОБЛИЦИ ФАЛСИФИКАТА Више је врста, начина, ликова и облика пре-

и на чења и кривотворења, односно фалсификата (у ширем смислу ријечи), присвајања, отимања и не-адекватног, навлаштито идеолошко-полити чког, искривљенога, изопаченог и инверзивног при ка-зи ва ња и представљања црногорске прошлости и садашњости. Они су битно вршени и даље се кри ју-мча ре на основу империјалних српскијех и осталих т(р)ајнијих вељедржавних и денациона лизаторских програма у циљу расцрногорчења Црногораца и Црне Горе, (п)отуђења, одрођавања и преимен(т)овања у процесу утројавања (черечења) јединственога црно-горског народ(нос)но-националнога (етничког) бив-ства на основу некадашњега припадања империјалној држави и цркви и богомољско-вјерскијех фунда-ментализама путем ”посрбичења” (србизације), ”похрваћења” (хрватизације) и ”потурчења” (ислами-за ције). Тај ток потуђењаштва иде до парадоксалног феномена да се данас може зборити о ”(етничким) Црогорцима разнијех нација (и вјера)”.

Мада их је тешко класификовати на осно-ву одређеног принципа подјеле на ”чисте групе без остатка”, јер се међу се прожимају, укршта ју, компе-н зи ра ју, допуњују и поклапају, навешћу једну мо-гу ћу и прегледну њихову подјелу која претендује на синтезички и уцјеловљени(ји) преглед за разлику од парцијалног приказа одређенога броја примјера, груп(ациј)е и(ли) укупнога сумарног појединачног набрајања и излагања, што би изискивало много већи простор.

Подијелио сам их на ćљедеће груп(ациј)е: I – Палимпсест, искорјењивање и прекрајање

историје.

II – Старински проблем мијешања, прево ђе-ња, поистовјећивања имена, преимен(т)овање и злоу-потреба (”језичка пометња”).

III –Преиначења и кривотвореја ”спомен(ар/ском) методом” - ”помена српскога имена у Црној Го-ри”.

IV – Затамљење и губљење црногорскога народа-нације у нетничким, вишеетничким, више на-ционалним именима и појмовима прожето ”спо ме-н(ар/ском) методом” и

V – У прав(н)ом смислу класични фалсифи-ка ти и преиначења архивских ćедочанстава и књи же-в них дјела.

I - ПАЛИМПСЕСТ И ИСКОРЈЕЊИВАЊЕ

Повијесно, концепцијски и државно-програ-мски је први и темељни зв. палимпсест или бри-сање и изнова писање историје, који је силовито, нападно и корјенито започет са немањићким осва-јањем и потпунијем разуром краљевине Дукље. Настављен је уништењем, з(с)атирањем, укривањем, забрањивњем, брисањем ради искорјењивања аутох-тоних, аутентичних трагова материјалне и духовне културе, на једном, и измјеном њезиног укупнога лика и преимен(т)овањем народ(нос)носног (ет-нтичког) бивства на основу припадања империјалној држави и цркви и њиховим поистовјећивањем са народношћу освајача, на другој банди. То дура све до данас, а рески ехо тога је и савремена дукљанофобија, етногенезофобија и етногенезофобизам Немањини биографи, сами његови синови Првовјенчани и Рас-тко-Сава, пишу да је Немања ”порушио и до краја темеља искоријенио” све дукљанске градове, па и ”сла вни град Бар”, осим Котора, ”похара, и пору-ши, и претвори славу њихову у пустош” и ”у образ напуштенија”.

Програмски остваривани палимпсест и искорјењивање свега аутентично црногорскога, прије свега, саме самобитности Црногораца, одвијали и удјелотворивали су се т(р)ајним фалификовањем ćедочанстава, списа, историографских и књижевнијех дјела. То је засуло до гуше црногорску историографију и културу општенито до те мјере да је фалсифико-вано расцрногорћење и посрбичење Црногораца не само довело у питање сам њихов народ(нос)но-национални (етнички) опстанак, него коначно и неод-ложно темељно критичко преиспитивање цјелокупне српско-црногорске историографије, науке и културе општенито по начелу Декартовске свеукупне мето-долошке скепсе (сумње), прије свега у сва објављена шедочанства и документа кроз захтјев за вртање на извор(ник)е и утврђивање њихове аутентичности и основаности.

Исходи и друго(тно)сти базичног палимпсеста и искорјењивања

71Исходи и друго(тно)сти овога базичног па-

лимпсеста су и уништавање свијех пријетходних тра-гова културе, свеврсна преиначења, кривотворења, присвојштења, искривљена, изопачена и инвер-зивна тумачења, произвођење заблуда, причи-на и лажне свијести, а све у циљу програмскога систем(ат)ског преиментовања Црногораца у Србе и њихово посрбичавање, односно расцрногорчење (денационализација, од/из/рођа вање, потуђењаштво)

1. На овој избрисаној дукљанској ”табу-ла рази” настоји се исписати нова тј. освајачка концепција о повијесници црногорској која почиње и утемељује се од Немањића као српска историја, држава и култура, коју баштине одрођени, (п)отуђени, расцрногорчени Црногорци (посрбице), ”наши, домаћи Срби” (”браћа родна, ал’ опаки крвници”-Његош) на основу и у складу са т(р)ајним званичним српскијем вељедржавним, вељенационалним и вељецрковним програмима (по-чев од прве и оне у ”турској Србији” патријаршијске утопије Славеносрпскога царства преко Начерта ни-ја компилатора Илије Гарашанина 1844 до инови ра-них савременијех), а насупрот стварној (х)иља ду го-ди шној, посебитој и засебитој, самобитној црно го-р ској историји, државно започетој у држави Дукљи и етнички укоријењеној у Дукљанском народу, а ду-бљи јем жилиштем у Полабским Словенима.

2. Оснивачко неразликовање и по исто вје-ће ње проширене (освајачке) немањићке државе, Српскога (Душановог) царства и његове Пећке патријаршије са освојенијем аутохтоним држава-ма и народима у њима и њихово преимен(т)о ва ње у освајачки већински српски народ тзв. ”ве ље-држа во творно-црквотворни народ” илити ”поли-тичко-црквени народ”, односно (све)српство оли-ти вељесрпство, које се сушто баштини као ”свето империјално историјско право јачега”. Ово и поред тога што се кроз читаву (х)иљадугодишњу повијесну самопродукцију црногорску непрекидно наставља нит битног разликовања и у имену државе, народа и историје црногорске и српске.

3. Изопачавање Веље Србије и њезиног вељесрпства у све(то) српство, односно његово легализовање у само српство, које није ништа дру-го до пећко-патријаршијска утопија Славеносрпскога царства и славе носрпскога језика (језика српства) проширене на утопију Српскога (Душановог) царства и, још више, од Начертанија, на ”Царство Словена турских” као замјену Турскога царства у његовом распаду.

4. Трајни начин посрбичења (расцрногор-че ња) Црногораца је наводно ”српско (етнич-ко) поријекла Црногораца”, које се проширује и на ”српски етенички корпус (народност) Црного-ра ца”, није исход саме научне етногенезе (ни српскога ни црногорског народа), односно истори-огенезе, саме историје, (х)иљдугодишње историјске самопродукције, него ”свети пра-тотем” -”славе-но српски (на)род”, односно славено српство које

је осовина и стожер православнога и католичког српства, свесрпскога јужнословенства; значи, реар-хаизиранога тотемизма и ”света (апсолутна) догма”, која се узима као недодирљива методолошка претпо-ставка и полазиште, да су ”Црногрорци били, јесу и биће Срби за во вијек и вјеков, амин”.

5. Умјесто савременој науци примјернога приступа конкретно-историјскога тоталитета (ет-ногенезе схваћене као историогенезе, односно саме историје, сопствене, самосталне, посебите и за-себите, /х/иљадугоди шње /природно-историјске/ самопродукције црногорскога народа и нације, и у раму њих самога њиховог ”етничкога” бича, користи се стари(нски) ”етногенетички” (по угле-ду на фамилијарно и братственичко-племенско /крвно-сродничко/ родословље сродно са расистич-ким), тотемистички, империјални, вељедржавни и еклезиастички приступ.

6. Ненаучни метод апстраховања од (х)иља-дугодишње повијести црногорске и апсолутизације историјских ишчупака (иćечака) у зловакту: око 170 годишта немањићке хегемоније над Дукљом/Зетом и анексије Црне Горе Србији од 1918. у којим се утемељује и укоровљује побједничко посрбичење Црногораца (зацртано у Пећкој патријаршији првој и оној турској у утопији Славеносрпскога царства и славено српскога језика, затијем у т/р/ајном српском вањско-политичком и националном програ му Веље Србије зв. Начертанију компилатора И. Гарашани-на и његовој агентурној инштрукцији ”сравњивање Српског народа и Црногорског”, а окончано и привр-шено 1918, најизричитије код социјалисте потпре/д/ćедника Подгоричке скуп(шт)ине Сава Фатића: ”Од данас ми више нијесмо Црногорци, него Срби”, код класичних бјелаша, СПЦ и њихових ćљедбени ка који нескр/ов/ито нијекају и ниште несрпски иден-титет Црногораца, истичући да су они народ/нос/но-национално Срби, а доброћудно црногогрско србо-филство злоупотребљавају и изопачавају у идеолош-ко-политички и црковно-вјерки култ и мит, обавезан за све у Црној Гори и шире, навлаштито за ”један исти, једи/нстве/ни. српски православни /светосав-ски/ народ”).

7. Немањићка освајања, Душаново цар-ство, покушаји привољења црногорске ослобо-дилачке политичке филозофије на послушност Турској царевини и на хатишерифско-аутономаш-ку политику, ратови вазалне Србије да припоји балшићку и црнојевићку Црну Гору турском осва-ја чу, борба за Вељу Србију и (све)српску Југо сла-ви ју инверзивно се п(р)отурају у крилатицу да ”Ср би ја и Срби нијесу никада водили освајачке ра то ве, већ само борбу за ослобођење”, што, зана го, значи за присаједињење или, еуфемизмом, за при љу-бље ње.

8. Преовлађујуће зле и лоше српско-црно-го рске одношаје у цијелој повијесници црногорској (српско-империјалне, освајачко-окупаторске и крваво-терористичке) первертирају се у тзв. ”тра-

72ди ци о нално добре и братске (идеалне) односе”, уви јек ”мелемљене” идеологијом све(то)српства као вељесрпства.

9. Умјесто да се присуство ове империјалне српске идеологије, као и друге, у Црној Гори на-учно-критички и еманципаторски демистификује као извањска, однарођена, (п)отуђена, идеолошко-политички увозна и индоктринирана свијест, она се ”слијепо” прихвата и ”мелеми” као ”сопстве-на”, ”отаџбинска”, чак, и за геноцидно сатирање ау-тентичнога црногорског народ(нос)но-националнога (етничког) бића, државе и културе са циљем потпуно-га посрбичења (расцрногорчења) Црногораца, а тијем подложна и издаји, петоколонаштаву, квислинштву.

10. Речено ”империјално (све)српство” у Црној Гори је основ за зна(ве)ни перфидни колони-за торски принцип: ”Уништење (посрбичење) Црне Горе и Црногораца помоћу самијех Црного-раца” који се доводи до ”савршенога злочина” (зна-чи, без одговорности починиоца) по којем је ”Убиство Црне Горе и Црногораца самоубиство”, при че му се извањска српска политика и њезини свесрпски држав-ни стратешки програми понашају по оној на ро д ној ”ни јео ни лук мирисао”, као да свесрпски иреде н ти зам, ујед(и)нитељство, присајединитељство, оку па ција, крвави цр(к)вено-бијели терор могу да се ос тва рују без и мимо ”Матице (све)српства- Србије” и ње(зи)них ”домаћих окупатора”, ”наших, домаћих Срба”.

11. Таква приљубитељска србоспекција од-бранашко-нападачки назива ”србомрство”, ”србо-морство”, антисрпство, наци(онали)зам, сепарати-зам, ”црногорски националистички сепаратизам” управо због онога што подразумијева опстојање црногорскога народ(нос)но-националног (етни-чког) бивства, одбрану од вељесрпства, очување црногорске самобитности и све оне, који се, зарад и у име свесрпскога превлашћа, не одричу црногор-скога нацио(нал)ног оćећања и достојанства. Она свијем нацијама у Црној Гори даје право афирмације, до самобитности и конститутивности, осим једино не црногорској, јер јој то подрива ”самобитност (црногорскијех) Срба у Црној Гори”, као темеља ин-терполованога и индоктринираног идеолошко-поли-тичког и црковно-вјерскога (све)српства. У складу с тијем, такођер свијем осталијем нацијама у Црној Гори свесрпство ”дозвољава” (”признаје”) и даје сло-боду на име и изражавање на матерњем језику, осим не црногорцима на црногорском језику, и поред тога што им је званичном двојном стандардизацијом дата алтернатива, слобода да пишу и говоре језиком ”по имену црногорским, а презименом српским језиком”.

12. Редовито се агресивност (веље)српства изопачено-изокренуто испољава и на сва цр(к)вено-бијела звона оглашава као ”угроженост српства” по оној ”напад је најбоља одбрана”, што је и очекивано и уобичајено за империјалну, хегемо-ну супермацију, јер се и отпор њој јавља као ”угро-женост вељесрпства”, а стварну (највећу и једину) угроженост самобитних (несрпскијех) Црногораца

изокреће у тобожњу њихову суперматију.13. Посве супрот(ив)но историографским

чињеницама и истини, који фрапантно одслика-ва дуги историјски дисконтинуитет СПЦ у ЦГ, свесрпска пропаганда, (про)српске странке и СПЦ, уз помоћ научно-академске ћутологије, изо-пачено то изокреће у 800-годишњи историјски континуитет, иако он постоји само од вакта када је тек добила име СПЦ, од 1918. И тај мали контину-итет био је империјални и насилнички континуитет.

14. Уз наводни историјски континуи тет, СПЦ веже тобожњи светосавски култ и све то са-в ље, иако оно није било присутно ни у самој Србији до средине 19. в., а у Црну Гору га први пут уводи 1856. извањац из Задра владика Никанор Ивановић, иначе прстоставник и рукоставник у атентату на књаза Данила.

15. Замјеном, односно подметањем теза ста лно се расцрногорчење Црногораца, кроз њи хо-во упорно програмско и систем(ат)ско по срби ча-ва ње (интерполирано и индоктринирано свесрп-ство), жучно и одбранашко-нападачки сасвијем инверзивно изопачава у тобожње расрбљавање Црногораца (”денационализацију” Срба у Црној Гори).

16. Науку о самобитности Црногораца идеолошко-политички озлоглашавају и екс ко му-ни ци рају као расистичко-фашистичку ”етногене-ти ку”, антисрпство, србомрство, србомортво и у па ра доксални, неосновани ”црногорски национа-ли стички сепаратизам” сушто зато што је самоби-тно ст Црногораца у непомирљивој несклади: а) са ”светом догмом” да су ”Црногорци српскога по ри је-кла”, ”српскога етничког (народ/нос/ног) корпуса”, ”народ(нос)но-националног двојства”, односно ”ет-но ге не т ског монизма”; б) са ”науком о самобитно сти (црногорскијех) Срба у Црној Гори” које нема и не може да се утемељи; ц) правом Црногораца и Црне Горе на самоодређење (самоизбор, слободу одлу-чи ва ња о сопственој држави) и д) са безусловним државним заједништвом темељеним на апсолутним једи(нстве)ним (све)српством по којем црногорско (државно и национално) питање није аутохтоно, само црногорско, но обавезно (безусловно) или двојно српско-црногорско илити само (искључиво) српско.

17. Отпор српскоме иредентизму у Црној Гори (ујед/и/нитељства, присајединитељства) и његово куђење редовно се звучно штити, затура и таји п(р)отурањем и замјеном теза инверзивно первертира у озлоглаша вани наводни црногор-ски национализам и сепаратизам.

18. Умјесто једине праве родољубно-ота-џбинске дилеме: ”Ко је за, а ко против (суверени-тета држве) Црне Горе”, инверзивно се подмеће, п(р)отура, подједнако антицрногорска и антисрп-ска, лажна дилема: ”Ко је за, а ко против Србије” и све(то)српства.

19. Сукоб аутохтоне црногорске ослободи-ла чке и империјалне све(то)српске историјске

73те нде н ције, критика постојећега освајачког стату са qуо, као комунистичкога компромиса са на че рта нијевско-карађорђевићевским апсолут-ним свесрпством, плуралистичко сучељавање са безусловним ”империјалним (тоталитарним, је-дноумним, једновјерним) јединством” и осло ба ђа-ње разнијех плуралитета, ”суочавање са про шло-шћу” општенито и као неотуђиво људско пра во на научно истраживање (истине), опортуно (за кло-ње но европским признавањем затеченог народнос-но-наионалног статуса qуо) дочекује се ”на нож” и су збија као ”стварање новијех опасних подјела”, ”изазивање мржње”, ”језика мржње” и сл.

20. Иако наука није (по)уздано утврдила било чесове значајније (колективне, масовније) емиграције из Србије у Црну Гору, ни средњовје ковну државну ни косовску традицију српскијех емиграната, ипак се стално обнавља и одржава изваннаучно мњење да су Црногорци српски уско-ци (витезови, племићи) након косовске погибељи, који нијсу шћели да трпе турски зулум и који су прене-осили традицију српског државног средњо вјековља и косовскога боја послије Косова, те тако су у проце-су орођавања и саплемењавања у Црној Гори изнутра допринијели уобличавању те српске свијести.

21. Популарна, готово популистичка злоу-потреба и идеолошко-политичко искривљено по-де шавање посрбичењу и (све)српству Његошевих јаснијех и дословних стихова о Црној Гори као збје гу слободе Црногрораца (што се не шће у лан-це везати / то се збјежа у ове планине...) погрјешно пре познати као ”збјег слободе српске” након ко-совске трагедије, нараочито посошени и подастрти патвореном полузваничном нарацијом.

И поред тога што Црногорци нијесу ни срп-ски ни други ускоци, него староćедиоци, како тврди и М. Решетар, у Црној Гори су раширене при го то-вље не, прпариране и преиначено-кривотворене на-ро дњачко-гусларске легенде и митови по којима ве-ћи на црногорскијех братстава и племена вуку по(д)ри је кло из Србије, од некога српскога епског јунака и(ли) витеза.

22. Методолошка застрањивања која оно што треба доказати узима као методолошко пола-зи ште које је калуп не само за укалупљење но и за (пре)образбу факта према својој унапријед сми шљеној концепцији. Или: ”врћење у кру гу” (”circulus vitiosus”) у којем се оно што треба дока-зати и објаснити позива на оно што није доказано, необјашњено, што више, још, мутније, мрачније (”obskurum per opskurius”). То је и ”circulus vitiosus” у дубљем, општијем и суштинском смислу: пре-тпостављање услова и исхода по којем се резултат подупире и подразумијева претпоставком, и обрну-то, претпоставка се утемељује у њезином исход(ишт)у. То је темељни методолошки дефект тзв. науке о самобитности (црногорскијех) Срба у Црној Гори и њезинога доказивња да се на основу било чесовога ”помена српског имена у Црној Гори” изводи само

присуство ”српске свијести” у њој, а из тога и само ”српско етничко биће Црногораца” (”српског етнич-ког корпуса Црногораца”).

23. Наука у служби кривотворено га подастирања касапљења, комадања, растр га ва-ња и међусобнога супротстављања је ди н стве-но га народ(нос)но-националног бића и осло бо-ђе ни јех крајева Црне Горе од њихове Матице (сло бодне подловћенске Црн Горе) је реархаизи-ра но прихватање и настављање окупаторске, пле ме н ско-нахијске подјеле јединствене Црне Го ре и ње(зи)не ”империјалне логике”, метода, пој мо вни ка и назив(ник)а. Значи, ”Црногорско при морје”, ”црногорска Брда”, Васојевићи и други нијесу спољни, туђински, самостални државни или други субјекти који су припојени Црној Гори, но ње(зи)ни вијековни нераздвојни саставни делови ко-ји су у историјском процесу, у ослободилачким по-кретима ослобађани од туђина и врнути сопственој, црногорској матичној држави и народу.

24. Упорно се затура и замагљује кобна чињеница да су великодржавни (империјални) програми и богомољско-вјерски фундаментализ-ми рашчеречили (просторно и бројчано) мали црногорски народ, његово историјско етничко биће на пет нација (дојада би било то и за кинески народ илити америчку нацију). Сва три присутна таква фун-даментализма у Црној Гори сушто се одјелотворују по истом моделу и матрици и налазе се у истој ко ор-ди нантној равни, иако различитога смјера и мјеста: ”по србичење” (срби/ни/зација) и ”потурчење” (ис-ла ми зација) и ”похрваћење” (хрватизација). Да само (о)поменем мање истицану хрватизацију у Црној Го-ри која и актуелно присваја хрватству и млетачко и аустријско доба у Црној Гори само зато што је като-личко, иако католичанство у Црној Гори није, само по себи, и хрватство, већ је аутохтоно црногорско још од Дукље. Фердо Шишић указује да ”Хрватства у об-ласти дукљанске архиепископије није никад било”, а јавља се и сам национим Хрват, хрватски тек у 19. в.

Што би Његош казао за петострукост Црногораца, када му је онда био императив: ”За двострукост ни мислит не треба.”

(Ово штиво је излагање Сретена Зековића 29.3.2011. у склопу пројекта ДАНУ серијала пре да ва-ња на оквирну тему Флсификати, присвајања и оти-ма ња црногорске историје, културе, духовности, државног и националног идентитета. Настављајући политику дискриминације према Сретену Зековићу, због писанога критичког односа према једном висо-ком црногорском државнику и политичару у вези са оспоравањем црногорске химне, Побједа је избјегла да објави скраћену (тражену) верзију овога штива /предату на непуне двије странице/, иако је у дого-ворено и најављивано да ће у суботњем издању за културу бити објављивана сва предавања са реченога серијала, као што је и рађено, осим у овом ”случају”.)

74Портал Аналитика

АКАДЕМИЈЕ СЕ МОГУ СПОЈИТИ, ЦРКВЕ - НЕНе знам да ли предćедник ЦАНУ, Момир

Ђуровић, свој анимозитет према ДАНУ извлачи из договора или из програмске сагласности са српским митрополитом Амфилохијем. Евидентно је да су им неки ставови сродни, ако не и сасвим подударни, на-рочито у односу на црногорски језик, црногорску националну културу и на Црногорску аутокефалну цркву, каже академик ДАНУ Сретен Перовић

„Они који се противе напретку црногорске културе и науке, а ту су и колеге академици - који би да из себичних разлога спријече спајање ДАНУ и ЦАНУ - мораће да се прилагоде савременом развоју институција духовног стваралаштва, у ин-тересу црногорске грађанске државе“, каже за пор-тал Аналитика академик ДАНУ, Сретен Перовић, коментаришући могућност спајања двије академије наука и умјетности у Црној Гори.

Спајање двије православне цркве у Црној Гори, Перовић, међутим, сматра готово немогућим. „Цркве се добровољно тешко могу ујединити. Српска и Црногорска црква – најтеже“, каже он. А у другој, да ли „резервној варијанти“, коју је помињао сам ми-трополит Амфилохије - да Митрополија црногорско-приморска постане аутокефална - саговорник порта-ла Аналитика види најаву обнове оне политике која се састојала у хвалоспјеву Црној Гори као „српској Спарти“ и Црногорцима као „најбољим Србима“.

Надмено квалификовање АНАЛИТИКА: Предсједник ЦАНУ, Момир

Ђуровић, ДАНУ јавно назива „оном НВО“, на начин на који Српска црква назива Црногорску. Како то ко-ментаришете, да ли је то порука да нема преговора о спајању двије академије?

ПЕРОВИЋ: То је надмено квалификовање по дјелима знатно познатијих колега. ЦАНУ не би требало да се исцрпљује саморекламерством. Не знам да ли предćедник ЦАНУ, Момир Ђуровић, свој анимозитет према ДАНУ извлачи из договора или из програмске сагласности са српским митрополитом Амфилохијем. Евидентно је да су им неки ставови сродни, ако не и сасвим подударни, нарочито у одно-су на црногорски језик, црногорску националну кул-туру и на Црногорску аутокефалну цркву

Државници знају АНАЛИТИКА: Који је Ваш став о идеји

обједињавања двије православне цркве у Црној Гори у једну? Контроверзе је изазвало и то што је идеју из-нио први човјек ДПС-а, Мило Ђукановић.

ПЕРОВИЋ: Цркве се добровољно тешко могу ујединити. Српска и Црногорска црква – најтеже, јер је СПЦ, након насилног присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Србији 1918, нелегално присајединила аутокефалну Црногорску православ-

ну цркву Београдској митрополији и, нешто касније, од три аутокефалне цркве, Црногорске, Београдске и Карловачке, направила Српску патријаршију.

На реституцију имовине православне цркве у данашњој Црној Гори, једино право има обновљена Црногорска црква. Она није прозелитска као СПЦ, она није светосавска, она је по духу хришћанска, а по народу и држави којима припада - црногорска.

Могу да разумијем наклоност коју предсједник Вујановић исказује према Српској цркви и митрополиту Амфилохију. Али, не могу да схва-тим да се он, као правник, никада не позове на њему сигурно познати Устав Светог Синода у Књажевини Црној Гори из 1903, или на Устав Православних конзисторија у Књажевини Црној Гори из 1904. Оба устава саставио је најпознатији јужнословенски ка-нониста, епископ Никодин Милаш. Или - на Устав Књажевине Црне Горе из 1905, у чијем 40. члану стоји: „Црногорска црква је аутокефална“!

Иако је то већ сваком боље информисаном грађанину познато, потребно је да то понови баш предćедник, и да већ једном престане прича како је садашња Црногорско-приморска митрополија Српске светосавске цркве историјски творац црногорске државе! Амфилохије је први пут прије неколико дана скоро умиљато и мирољубиво изјавио да он признаје и поштује државу Црну Гору! Његов Патријарх та-кав став нема, па се још не зна да ли ће Амфилохија смијенити, рашчинити, или ће га унаприједити и његову Митрополију учинити аутокефалном, а њега – поглаваром те помјесне Цркве!

И наши државници знају како су „савез-ничке“ снаге након Првог свјетског рата уништиле Краљевину Црну Гору и Црногорску православну цркву, а све манастире и цркве црногорске предали у „власништво“ Српској цркви. Па ми је чудно да се не заложе да се власништво над храмовима црно-горским врати Црној Гори, а Црногорској и Српској цркви, као двјема сестринским црквама, омогући да слободно служе у свакој цркви, које би од прилога и прихода плаћале порез овој држави.

АНАЛИТИКА: Како коментаришете најновију Амфилохијеву изјаву о могућности да Митрополија постане аутокефална?

ПЕРОВИЋ: Том изјавом Српска црква најављује прилагођавање идејама које садржи нови партијски програм ДПС-а. Дакле, све је могуће кад је у питању опстанак „истонародне“ Цркве и продужење патернализма над Црном Гором. На-равно, СПЦ не слиједи Мила Ђукановића зато што га воли. Али, понављам - Српска црква има страте-ге који смишљају дугорочну политику према Црној Гори.

То је најава обнове оне политике која се састојала у хвалоспјеву Црној Гори као „српској Спарти“ и Црногорцима као „најбољим Србима“.

75Ову могућност најављује доскорашњи најутицајнији члан Светог Синода Српске цркве. Када каже „право-славна црква“ у Црној Гори, он мисли на епархије СПЦ у Црној Гори, прије свега на Митрополију црногорско-приморску на чијем је челу. За његове сљедбенике, осим оних најближих, то је прави шок. Он, радикални пропагатор српства и светосавља и освједочени негатор свега црногорског, да се пре-обрати у лојалног Црногорца и понуди се као по-главар аутокефалне Црногорске цркве!? Саму ту

могућност, многи из његова табора тумачиће као продају „српских интереса“ и договор са врхом ДПС и слијеђење Ђукановићевих стратешких замисли.

Но, времена су се измијенила, па и Црно-горци: мање их је наивних, мање их је хероичних, мање је оних који би живот дали за остварење неке националне или државно-политичке идеје. Мада, све је мање и истинољубаца, а све више среброљубаца, каријериста, тајкуна... !

Гордана БОРОВИЋВЕЛИКОСРПСКО-СВЕТОСАВСКО ХОДОЧАШЋЕ ПОВОДОМ ТРОЈИЧИНДАНА

КРСТ ОСКРНАВЉЕН СВЕТОСАВСКОМ ОРГИЈОМ ИЗНИЈЕТ НА РУМИЈУ

Умјесто вјерника три вјере у режији СПЦ организовани светосавски перформанс и оргија са навијачима београдске „Црвене звезде“ од којих многи припадају криминалном подземљу главног српског града

Некада су на Румију излазили вјерници три вјере, православци, католици и муслимани. Зато је Бар био симбол са својом Румијом међувјерске толеранције и суживота. Традицију је прекинуо М. Амфилохије изградњом лимене карауле на подобију цркве коју је поставио на дрвеном тумулу врха Румије. Умјесто духа међусобног поштовања и љубави унио је раздор, сукобе, мржњу и великосрпско-светосавску диктатуру. Једну од кључних тачака овогодишњег обиљежавања Владимировадне представља је беśеда попа Ј. Пламенца, познатог светосавског Амфилохијевог Бојовника који је још једном на српском језику посрбио Дукљанско-црногорског вла-дара и свеца Св. Владимира „У првог српског свеца“ додајући му непостојеће предиме Јован. Тако је Св. Владимир који је достојанствено и мученички стра-дао на часном крсту као дукљанин (Црногорац) по-стао послије готово 1000 година Србин иако су га и Г. Амбилохије и бојовни српски парох Пламенац сма-трали за антисрбина и дукљанина а све је дукљане м. Амфилохије био спреман да „пролетерским“ маљем закује за Везиров мост. Заиста велики успјех и напре-дак за једног познатог кривотворитеља црногорске повјеснице. Од Дукљана, по њему антисрба ствара и створио је највеће Србе а од универзалних хришћана радикалне СВЕТОСАВЦЕ!!!

Но неби српски кларици били то што су да и овај пут нијесу, ко зна по који, показали ко је њихова паства. А то су чланови београдског криминалног подземља.

Чак је и косовски лист „Дан“ објавио вијест о београдским делијама присутним на овом квазиц-рквеном вашаришту и вашару.

„Дан“ је у броју од 13.6.2011. године на стра-ни 21. са закашњењем донио вијест

Дошле и „делије“Навијачка група „делије“, окићена тробојкама

и заставама београдског ФК „Црвена звезда“, орга-низовано је стигла на врх Румије. Навијачи клуба са популарне „Маракане“ присуствовали су празнич-ном бденију и заједно са осталим вјерницима уче-ствовали у литији. По завршетку литургије у цркви Свете Тројице, позирали су фоторепортерима на врху Румије са транспарентима које су донијели.

Тако се транспарентно српским застава-ма, транспарентима и навијачком оргијом у режији и изведби познатих шовинистичких криминотених структура из подземља славе „српске“ славе по Црној Гори.

И на крају још додајмо и то, да ријеч делије је турцизам и споменик 5. вјековног српског ропства под Турцима којим се данашњи великосрпски шови-нисти и светосавски идеолози поносе и зоре. Делије су и Турски робови и великосрпски асимилатори, а навијачи делије и они их њиховог ривалског табора су познати и као хулигани, урбана герила и судиони-ци у убијствима других навијача на спортским при-редбама. Śетимо се само случаја трагично страдалог француског фудбалског навијача у Београду.

Редакција Лучиндана

76Из заоставштине

АУТОКЕФАЛНОСТ ЦПЦ ЈЕ НЕОСПОРИВАУ суботу 25. 8. и субота 1. 9. 1990., на пуне

двије странице „ПОБЈЕДЕ“, огласили су се чланци-ма Миодраг Трипковић и Марко Калањ, први под насловом „Рођена без мајке“, а други под насло-вом „Сачувати сопствену историју“. Нажалост, оба текста обилују увредама, клеветама, подвалама и прекрајањима, а не културној и цивилизацијској по-лемици и трезвеном расуђивању. И овом приликом аутори су се показали као еклатантан примјер људи чија је свака жеља пуна и препуна нетрпељивости, мржње и зла према свима који другачије мисле и тврде, али и незнања које надмјешћују отрцаним и огавним вулгарностима које не приличе пристојним особама. Штовише показали су се и као личности које опонентима подмећу србофобију, али и као особе које мало држе до чињеница и доказа, а много више до зановијетања о којечему и пабирчења оваквих или онаквих података које су негдје прочитали, или им је на њих неко указао. Наравно, на овакве и сличне дјелове чланака илузорно је одговарати, али зато се треба осврнути на неке цитате „углобљене“ у њихове бесловезности.

Тако, али и прије свега, треба истаћи да, колико је до сада познато, стоји чињеница да Црно-горска православна црква /ЦПЦ/ није тражила ни до-била тзв. томос /формални акт о аутокефалности/ од Српске православне цркве /СПЦ/ ни од Васељенске /Цариградске/ патријаршије. Од прве га није тражила, јер она као институција није постојала од 1459. па до 1557. и од 1766. па до 1922., а од друге то није хтјела, јер је била турска експозитура. Штовише није га тра-жила од СПЦ ни у времену од 1557. па до 1766., јер је тадашње патријархе, осим неких сматрала турским експонентима које је постављао турски султан, као што је поставио Макарије, уз помоћ његовог брата великог везира Мехмед-паше Соколовића. Овај акт ЦПЦ није тражила ни од Охридске архиепископије под чијом је тобожњом јурисдикцијом подпадала од 1459. па до 1557. Уосталом, није ни имала потребе да га тражи, будући да је себе сматрала самосвојном и посве самосталном и независном Црквом. А ова њена својства, односно њена пуна аутономија испољавала се у првом реду у томе што је црногорски народ сам бирао своје владике, односно митрополите за све вријеме од 1459. па до 1919. године, дакле скоро пет вјекова, док су српске прелате бирали и именовали, или се са њиховим именовањем саглашавали, Ау-стро-Угарска Царевина и Отоманска Империја, често пута уз обилате поклоне, а понекада и уз примјену тзв. симоније, односно продаје црквених звања. Да-како, самоуправа ЦПЦ се огледала и у томе што је

она самостално именовала и постављала свештена и монашка лица, као и у томе што никоме није под-носила никакве рачуне и извјештаје. Чак није ни контактирала са представницима СПЦ, осим у не-колико случајева, али је зато била у блиским одно-сима са Руском православном црквом, а с времена на вријеме одржавала је и везе са Римском куријом/чак је водила разговоре о унији/. Полазећи од наведених разлога, а и оних који ће бити исказани, основано се закључује да ЦПЦ није била подчињена СПЦ од 1459. па до 1922. године. А није ни могла бити јер у овоме периоду СПЦ фактички није постојала, или није била самостална, већ зависна од турског султа-на и Васељенске патријаршије. Ту ништа не помаже позивање на хиротонисање неких црногорских вла-дика од стране српских духовника. Јер, хиротонија није битна ознака аутокефалности. Тим чином се не стиче нити губи аутокефалност. Па, ваљда, тиме што је Сава устоличен за српског архијепископа од стране никејског патријарха СПЦ није постала грчка, а ни ЦПЦ руска тиме што су Његош и друге црногорске владике завладичине од Руског Синода. С овим у вези ирелевантна је за аутокефалност и тврдња Калања да су се црногорски митрополит и „потписивали као ег-зарси Пећког патријаршијског трона“. То не само због тога што то нијесу чинили ови митрополити, осим владике Василије у једном случају када је прикупљао црквене утваре по Војводини и слично, већ и ради тога што ни пуномоћство није доказ подчињености, а још мање доказ за непостојање аутокефалности. Ина-че, не може се од једног случаја стварати правило, ни приписивати егзарство свим црногорским митропо-литима, како то Калањ чини. Он се, чак, не либи ни од тога да оспорава Устав Књажевине Црне Горе из 1905. и Устав Светог Синода ове Књажевине из 1903. А томе одиста не треба никакав коментар осим да се човјек запита да ли је здравомислећа особа, с обзиром да се усуђује да оспорава основне државне, народне и вјерске акте по којима су се управљали црногорски народ и сви други житељи црногорског тла... Но, како изгледа, од њега се и не може друго очекивати, чим је био један од „актера“ у скрнављењу гробова црно-горских великана Светог Петра Цетињског и великог војводе Мирка Петровића. А ни од Трипковића се не може очекивати трезвено расуђивање чим аутокефал-ност везује за Ватикан и Коминтерну. Па, побогу, овђе се ради о православној, а не католичкој цркви. То једно. А друго, ријеч је о ЦПЦ која је ликвидирана 1919. године баш тада када је основана Коминтерна. Али, из тога што је ЦПЦ ликвидирана исте године када је основана Коминтерна ни сулуд човјек не може

77закључити да је то Коминтернина одлука. Сходно томе сулудо је везивати аутокефалност ЦПЦ за Ко-минтерну, како због тога што ова Институција није постојала све до 1919., тако и због тога што је ликви-дирана 1943. године.

Ако се сада пође од наведених чињеница и разлога, онда се мора закључити да је потпуно ире-левантно што ЦПЦ није трошила, добила и имала томос од „Матичне цркве – Цркве мајке“. То тим прије што је на неканонски начин и СПЦ стекла ранг Архијепископије, а потом и ранг Патријаршије, то тим прије што је на неканонски начин и ликви-дирано 1459. и 1766., али и на неканонски начин обновљена 1557. године од стране турског султана и турског великог везира. Управо, при оцјени ауто-кефалности ЦПЦ мора се имати у виду и чињеница да ни СПЦ није тражила ни добила томос од Мајке цркве – Охридске архијепископије, под чијом се јурисдикцијом налазила. Напротив, ранг Рашке, односно Српске архијепископије добила је 1219. од никејског патријарха Сараутена и никејског цара Ла-скариса, пашенога Стефана Немањића под његовој првој жени Евдокији. Стицање овога статуса Сава Немањић је исходовао уз обилате поклоне, и то у времену када је било уништено Византијско царство, а створено Латинско у Цариграду /1204-1263/. Ради овога дошло је до дугогодишњег спора са Охридском архијепископијом на челу са Доментијаном, али и са византијским царем Михаилом VIII Палеологом. Штовише и Рашка, односно Гспак архијепископија подигнута је на ранг Патријаршије 1346., а краљ Душан крунисан за цара супротно духовним и свјетовним правилима, што је, такође, довеле до су-коба у коме је учествовао и зетски владар Балша, па и до тога да је цариградски патријарх Калист бацио анатему на српског цара, патријарха и свјештенство. Код оваквог чињеничног стања, које је иначе неспор-но има се узети да мишљење И. Троицког и проф. др. Љубомира Дурковића – Јакшића о „Мајци цркви“ немају научну вриједност, поготово што притиврјечје многим писаним изворима и мишљењима многих на-учника почев од др. Валтазара Богишића па до др. Душана Љ. Кашића.

Наравно, историјска је истина да је Сава Немањић, као рашки, односно српски архијепископ, уз помоћ брата рашког, односно српског краља Стефана Првовјенчаног, основао три православне епископије на црногорском тлу: једну на Превлаци код Тивта, другу у Будимљу код Иванграда и трећу у Стону на Пељешцу. Али, то је учињено равно 200. година након тога што је византијски цар Василије 1019, 1020 и 1025. године основао православне епископије по Србији, у првом реду у Расу, центру рашке државе, те послије више од 30. година од када

је Немања освојио Зету и припојио је Рашкој. Из ових неспорних чињеница слиједи, такође, и неспорни закључак а то је да су преци Црногораца били като-лици, што се потврђује и тиме да је, по неким изво-рима, и Немања био католик у младом добу, као што је био католик и његов син зетски краљ Вукан, који је од папе добио краљевску круну Војислављевића, да би за узврат обнављао католичке богомоље које је при освајању Зете порушио његов отац Немања. Међутим, ни ови факти ни у чему и ни по чему не могу оспорити аутокефалност ЦПЦ. Напротив, такав покушај је својеврсна бесмислица.

Тачно је да „не може један народ имати двије цркве“, како каже Трипковић. Али то важи само и једино за „православне народе“, условно речено. Други пак народи могу имати и по двије и по више цркава. Такав је случај, примјера ради, са Албанци-ма који су, опет условно речено, припадници право-славне, римокатоличке и исламске религије. Такав је случај и са Либанцима, а и Њемци су протестанти и католици. Насупрот томе, како је речено, ниједан „православни“ народ не може имати двије православ-не цркве, па их не може имати ни српски, под који српски народносни и територијални хегемонисти подводе црногорски народ и Црногорску православ-ну цркву. С овим у вези треба истаћи одавно нотор-ну истину, а то је да су српски и црногорски народ два засебна етноса и да, као „православни“ народи имају право на двије посебне цркве. Дакле, у овом случају не ради се о једном „православном“ народу, конкретно српском, како то Трипковић каже, да би то-боже имао двије православне цркве, односно да их не би могао имати, већ се ради и о црногорском народу, о два одвојена народа које карактеришу и одвојене цркве.

Што се тиче тврдње Трипковића да је „прави носилац светосавске аутокефалије“, била Цетињска митрополија“, Калањове да су Петровићи полазили од тога“ да је Црногорска митрополија једина цркве-на област наставак Пећке патријаршије која је са-чувало и духовно и политичко јединство“ и тврдње др. Растислава Петровића да је „традиција-државна и црквена, заправо светосавска, најбоље чувана у Зетској, односно Црногорско-брдској и приморској епископији и митрополији“ ваља казати да овакве и сличне приче не одговарају историјској истини, како због тога што ова Митрополија односно ЦПЦ није иступала у име СПЦ, као њен легитимни насљедник и представник, нити је постављала њене епископе и друга свјештена и монашка лица. То су чиниле и тако егзистирале Карловачка /Крушодолска/ митрополија основана 1695. односно 1710. и Београдска основа-на 1720-1721., а од Обреновића и Карађорђевића посебна Црква Књажевине, односно Краљевине

78Србије уписана под тач. 14. Синтагме В. Васељенске патријаршије 1855. године. Штовише чињеница је да се црногорски митрополити нијесу титулисали као српски, већ као црногорски, као што је чињеница да су ријетко одржавали контакте за вријеме петовјековне турске владавине, дакле, од пада Српске деспотовине ЦПЦ није била продужетак СПЦ, а објективно није ни могла бити, јер је Србија била под Турцима.

Сходно реченом нијесу вриједне пажње ни изјаве краља Николе, Ивана Калуђеровића, др. Новице Ракочевића, Митрофана Бана, Бранка Радичевића и Црногорске народне скупштине, због тога што се ту ради о импровизацијама и политич-ким иступањима, а не о научном третирању ауто-кефалности ЦПЦ, као и ради тога што су цитиране изјаве у директној противрјечности са већ цитираним уставима, цитираној Синтагми и многим и многим другим изворима, али и мишљењима познатих на-учника као што су др. Валтазар Богишић, Нићифор Дучић, др. Никодим Милаш, др. Рајко Веселиновић, др. Кашић и многи други. А што се тиче тобошње Његошеве изјаве Матији Бану да жели да „засједане“ на патријаршки пријесто у Призрену очито је да и она /уколико уопште постоји/ не потире аутокефал-ност ЦПЦ. То тим прије што нам је више него позна-то да је он веома мало држао до цркве, а много више до свјетовног понашања. Он је тај који је одједном „заређивао“ по десетине свјештеника, али и човјек у чијем пасошу из 1847. неписаном његовом руком пише да је „народности црногорске“.

Аутокефалност ЦПЦ не може се оспорава-ти ни тиме што се владика Данило Петровић потпи-сао на једном тексту „војеводилац српској земљи“. То не само због тога што није иступао у име СПЦ и због тога што се овакво титулисање не може под-вести под негирање ЦПЦ, већ и ради тога што он на другом мјесту, примјера ради, пише: „Препоручуемо их вама свома кристијанима Црногорцима и Перое да их лиепо прифатите и у све помажете и авизате за сваки посо /писмо од 6.5.1723./. наравно, да се не може оспоравати ни писмом владике Саве из 1766. упућеном руском царици Катарини II, а писаном од стране Авакума Милаковића, због детронизирања де-вет српских епископа, јер у њему стоји и ово:“Нње в руцје предсто од всјех архиереов славено-серских, как најтраршему и никаквој власти неподложеш-чему својини чарногорскими народи“, што недвос-мислено значи да је Сава и себе и свој црногорски народ сматрао никоме подложним. Штовише из ово-га се несумњиво закључује да је он и себе и своју ЦПЦ сматрао никоме подчињену, па тиме, наравно, и аутокефалну. Па и Свети Петар Цетињски/Петар I Петровић – Његош/ је написао: „Митрополит јест природни Црногорац, као што су и први митрополи-

ти, и не може бити у Црну Гору Митрополит стра-нац, нако родни Црногорац из привије црногорскије фамилија“, што само по себи говори о аутокефално-сти ЦПЦ.

А колико су црногорски народ, па и сам владика Сава држали до СПЦ и пећког патријарха најбоље се види из тога што је 24 Црногорца хтјело да преда Турцима патријарха, Василију Бркића, али су од тога одустали пошто им је дао 54. дуката, да би потом 14. октобра 1766. отишао из Црне Горе у Аустрију заједно са кнезом Долгоруким. О тој „на-клоности“ говори нам и приповијетка Стефана Ми-трова Љубише „Продаја патријаре Бркића“.

Као што се види аутокефалност ЦПЦ је неоспорива, а да је неоспорива види се и из сљедећег: „Пресветому оцу глави и начелнику све-га хришћанства... послух и поклон отмене еромона-ха Јосифа игумана от светога Николе од Градиште... калуђер царногор/ски/... У Манастиру светога Ни/кола/н Гр/адиштче/ у Паштровић 25. VIII 1640. смер-ни служитељ и еромонах игуман Јосиф от Гредиш-та“ и даље: „Писана у манастиру Махине Ваведеније Бце... 2. X 1640. Смирени у Христу слуга Нардарије владике црногорски и свега Примора“ /Марко Јарчев, Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. I, САНУ, Београд, 1986, с.447, 447, 457/, На необоривост аутокефалије ЦПЦ указује нам и ово: „1. Црногорска црква држи ли се автоке-фалне, а ако не, под чијом јурисдикцијом стоји, под патријархом цариградским или под Свјетимим Си-нодом петербуршким? ЦГ. Посве автокефалну и осо-бену јерархију има... 2. Стоји ли црногорска црква у какву одношају међусобних дарова са Синодом петербушким или с Патријаршијом цариградском? даје ли овоме пошљедњему какву годишњу потпо-ру као што даје Србија и Грчка?... . Цариградском патријарху нити је кад што давала црногорска црква нити сад даје нити јој/је/ ко што у то име искао нити иште... 3. А у коме је одношају црногорска црква са српском патријаршијом у Карловцима, а у какву с митрополитом београдским, с бугарским егзархатом и с другим автокефалним црквама? ЦГ. Нема зва-нична одношаја никаква, него мир, и љубав... 4. Има ли какав писмени уговор међу црн. црквом и једном од наведених православних автокефалних власти и црквама којима су установљена правила међусобних одношаја? ЦГ. Нема никаква с никим.“ /Др. Валта-зар Богишић, Правни обичаји у Црној Гори, Херце-говини и Албанији, природи др. Томица Никчевић, ЦАНУ, Титоград, 1984., с. 238, 239./. Осим тога, у Споменици о двадесетопетогодишњици архијерејске службе његовог високопреосвештенства митрополи-та Црне Горе Митрофана Бана, Цетиње, 1911., поред осталог, стоји: „Српска црква као сестра по вери и

79по народности, дели радост Црногорске цркве, и са пуно искрености поздравља митроносног јубилара... Помињемо његову прославу, и поздрављајући га, осећамо дуплу радост и задовољство: прво, стога, што је један примјерни поглавар Православне брат-ске цркве пребродио четврт века“. Напосљетку треба истаћи да је 18.3.1920. постигнут споразум између Цариградске /Васељенске/ патријаршије и краљевске владе СХС, да би сјутрадан 19.3.1920. њен Свети архијерејски синод издао одлуку бр. 2056 у којој пише и ово: „признаје проглашено уједињење автоке-фалних цркава Српске, Црногорске и Карловачке“ и даље: „Само за православни живаљ су постојале три аутокефалне црквене области у рангу митрополије: Београдско-карловачка архиепископија, Црногор-ско-приморска митрополија“, те је најзад: „Правно изједначавање уједињених православних цркава за-почето је доношењем привремене уредбе о Српској патријаршији 23. октобра 1929.“ /Милош Мишовић, Српска црква и конкордатска криза, Слобода, Бео-град, 1983. с. 18,19./. Налазим да су наведени цитати довољно јасни, како у погледу постојања аутокефал-не ЦПЦ, тако и у погледу постојања црногорског на-рода, као посебног етноса. Отуда је сувишан сваки њихов коментар за сваког оног који држи до истине, односно чињеница и доказа.

Да би „доказао“ истост црногорског и српског народа и непостојање ЦПЦ Калањ каже: „Црну Гору и српство везује исти језик, исто писмо, иста вјера и исти или сродни обичаји. Везује их култ Немањића, култ Св. Саве, косовски мит и трагична судбина. Везује их иста тежња... да се обнови српско царство и српска патријаршија. Везује их проливена крв против истих непријатеља. Везује их исти или сродни државни и национални идеали“. Језик, пис-мо, вјера и обичаји су апсолутно ирелевантни и са њима се ништа не може доказивати од онога што Калањ жели. То зато што многи народи свијета, па и народи различитих раса, као напр. они енглеског, француског и шпанског говорног подручја, имају исти језик, писмо, вјеру и обичаје, као и зато што су ови атрибути у многоме једнаки и за црногорски и руски народ. Но, иако је то тако никоме не паде на памет да по овим атрибутима разне народе прогла-шава једним, као што то Калањ чини. А што се тиче митова, култова и трагичне судбине добро би било да Калањ схвати да су то категорије новијег време-на, које су црногорском народу наметане од стране духовних и свјетовних власти, због разних држав-них, црквених, територијалних, културних и других претензије. Исто тако ваљало би да „батали“ причу о проливању крви против истих непријатеља, јер је црногорски народ своју крв проливао и за и против других, док то ови други нијесу чинили за њега. То

нам историја каже и њу не треба силовати. Дакако, није пожељно силовати историју ни у погледу „обно-ве“ српске патријаршије, о чему је већ било ријечи, али ни у погледу „обнављања“ српског царства и „сродних државних и националних идеала“. А то не само због тога што у бити „обнове“ овога цар-ства, патријаршије и „идеала“ ложи хегемонистичке народносно-територијалне компоненте, него и ради тога што већ хиљаду година црногорски народ, као аутохтон и самобитан, има своју државу, територију, културу, привреду, традицију, обичаје и све друго што карактерише један народ.

Калањ се у чланку бави и народносним, од-носно националним питањем, па у вези са тим говори о Њемцима, Италијанима, Аустријанцима, Србима, Србијанцима, Црногорцима, Херцеговцима, Босан-цима, Далматинцима, српској нацији, „двије српске државе“ /Црне Горе и Србије/ итд. итсл. Чак се бави и народносном етимологијом, „доказујући“ ко је ко. А све то чини смушено, произвољно и ненаучно, упра-во тако да је свака интерпретација илузорна, осим толико да је црногорски народ исто тако аутохтон и самородан колико и други јужнословенски народи, па и више од неких других, јер се као његови при-падници не изјашњавају Роми, Власи, Цинцари и ини. Дакле, и овај народ има своје самосвојно биће што се доказује већ наведеним цитатима и мно-гим другим изворима и научним мишљењима, па, примјера ради, и овим: „У глави 49. треће књиге, из-лажусе правила за странке... Четири главе које следе /51-54/ посвећене су Румљанима/хоминос цомита-тус Цхлеми/, Бошњацима /хоминес Босне/, Старо-Србијанцима /хоминес Касие/ и Зећанима /хоминес де Зента“ и даље: „ако Дубровчанин има какав рачун од закупа или иначе наплаћивање дохотка и регалија /месситатио/ с крвљем српским, а баном босан-ским или с кнезовима хумским и зетским и ако се то може доказати по старом обичају“ /Др. Валтазар Богишић, Правни чланци и расправе, књига права, Станак по друбровачком законику од 1272. Београд, 1927, с.101,110./. Надам се да ће Трипковић и Калањ разумјети овај навод, из кога недвосмислено произ-илази да у се прије 718. година црногорски преци зва-ли Зећани, српски Рашани, док се Бошњаци и данас тако зову, с тим што су Рашани тада имали краља, Зећани кнеза, а Бошњаци бана.

Крајњи став Калањових „мудрости“ је испод сваког нивоа, па ниучему и нипочему није подобан за коментар.

Али, зато се поставља питање зашто по-менути аутори и њихови истомишљеници нијекају аутокефалност ЦПЦ. Одговор је недвосмислен и он се састоји у томе што су свјесни тога да право-славна црква код „православних“ народа представља

80једно од обиљежја народа /сви „православни“ народи свијета имају своје православне цркве осим црногор-ског/, али и у томе да би користили црногорске са-кралне објекте /манастире, цркве/ и многа друга не-покретна добра. А то је јединствен случај у свијету да друга држава, други народ и друга црква располажу сакралним објектима и непокретностима друге држа-ве, другог народа и друге цркве.

Најзад, поставља се и питање зашто српски народносни и територијални хегемонисти „проглашавају“ црногорски народ дијелом српског народа. И ту је одговор недвосмислен, а он се састоји у аспирацијама великосрпских снага да пре-ко Црне Горе и црногорског народа по трећи пут

изађу на Јадранско море и Медитеран /први пут су изашли за доба Немањића, а други пут за вријеме Карађорђевића/, пошто тамо не могу доспјети преко Грчке и Албаније, али ни преко Босне и Херцегови-не и Хрватске. Наравно, од значаја је и демографско повећање српског народа, због чега се, исто тако, и македонски и муслимански народ „проглашавају“ дјеловима српског народа, а њихове територије српским. Но, овај фактор није толико битан када је у питању црногорски народ, с обзиром на његову бројачност.

У Београду, 5.9.1990. годинеБранко Ђ. Никач

Ко и зашто скрива историјске чињенице

МОЖЕ ЛИ БУДУЋНОСТ БИТИ ОДГОВОРНА ЗА ПРОШЛОСТ?

Каква је то рехабилитација династије Петровић ако се ријечи „насилна анексија Србије“ не унесу у закон. Сви заборављамо да је династија Петровић детронизована на начин како ниједна династија није нестала на планети. Замијењена је династијом друге државе

Горе постављено питање има овакав одго-вор… у Црној Гори и то је могуће, јер морамо помоћи нашим прецима да „исправе” своје погрешно доне-сене одлуке у прошлости, а чињеница је да се одлу-ке из прошлости рефлектују на будућност, конкрет-но на данашња друштвено-политичка па и црквена збивања. Ово је показала недавна расправа на Одбору Скупштине око Закона о статусу династије Петровић.

А како треба промијенити прошлост да би данас лакше постизали политичке и друге циљеве навешћу у једном примјеру који се збио прошлога вијека, тачније 10. јуна 1992. године.

Тенденције раскола

Господин Амфилохије (Радовић), митро-полит Српске цркве у Црној Гори, пише блажено-почившем руском патријарху Алексеју II у Москви сљедеће: …„ Допис бр. 507 „Наша смјерност, послије недавног личног сусрета са Његовом светошћу, обраћа се овом молбом, с благословом нашег Светог патријарха Павла, изнијети рјешење о неканонском и погрешном уносу у Диптих Руске православне цркве 1850. године Црногорске митрополије као ау-токефалне цркве. Постојеће у Диптиху треба опов-ргнути, зато што околности и у нашој светој Српској православној цркви показују да постоје тенденције раскола у Црној Гори.

Припадници аутокефалије тзв. Црногорске цркве позивају се искључиво на Диптих из 1850.

године Руске цркве, на основу којег су унијели у „Синтагму светих канона” (Ralis ipoltis ) назив “ау-токефална црногорска митрополија” међу осталим аутокефалним црквама…“ итд.

На овом примјеру се види како би данас било много лакше негирати постојање Црногорске право-славне цркве да је Руси 1850. године нијесу унијели у свој Диптих, “аутокефалну црногорску митрополију” онако како је то стварно и било. Наравно, Руској цркви не пада на памет да прекраја свједочанства из прошлости, без обзира коме би могла та преправка донијети корист, односно како то Српска црква дефи-нише „раскол“.

Мучна су свједочанства из прошлости, ако мало боље погледамо изводе из овог писма г. Амфилохија уочавамо још једну чињеницу. Тада, 1992. године цркву у Црној Гори зову српска, каква она и јесте, а сада је зову православна митрополија, како она није никад називана, јер желе да се све стави под српско жезло. Другим ријечима, добро је чувати свједочанства и руска и српска без преправки.

Главна полемика

Шта ме је навело да се бавим примјером свједочанстава из прошлости, ма какве проблеме та свједочанства правила у будућности:

У уторак, 7. јуна, је Одбор за политички систем, правосуђе и управу расправљао о Закону о статусу династије Петровић. Тамо је главна поле-мика вођена око тога да се из овог закона избрише ријеч „насилна анексија Србије“ јер ствара „раздио-бу у народу“ и приде углавио ју је у закон г. Ранко Кривокапић из СДП а, по некима главни србомрзац у Црној Гори.

Сад се поставља главно питање - ко и зашто

81скрива историјске чињенице и да ли је „раздиоба у народу“ главни мотив да се ове ријечи не унесу у За-кон о статусу династије Петровић. Свакако да није, јер то показује и извод из горњег писма од 1992. го-дине како се то ради када затреба. Ко може да негира да је 1918. године то, ипак, била “насилна анексија Србије“. Ако се та чињеница и истина не нађе у За-кону о статусу династије Петровић, заборавиће се за-што су они били детронизирани.

Зар упис те ријечи не скреће пажњу нама по-томцима да то није ваљало чинити 1918. године на онакав насилнички начин са тек завршеним Првим свјетским ратом и искрвављеним црногорским на-родом, организовати Подгоричку скупштину под бајонетима и приде нестанак Црне Горе која је била на страни савезника у рату.

Каква је то рехабилитација династије Петровић ако се те ријечи „насилна анексија Србије“ не унесу у закон. Сви заборављамо да је династија Петровић детронизована на начин како ни једна династија није нестала на планети. Замијењена је династијом друге државе. Краљевинама је у Евро-пи на почетку 19. вијека у правом смислу те ријечи већ било одзвонило. Да је Подгоричка скупшти-на учињела детронизацију ради успостављања напреднијег поретка или равноправности Црне Горе у новој Југославији, историја би је славила, али потом-ци и сљедбеници доносилаца одлуке о детронизацији Петровића не желе да се то запише. Зашто уопште мисле да ће на тај начин бити заборављена кривица њихових предака око нестанка Црне Горе, кад данас свако зна што се заправо десило. Зашто ви уопште покушавате да носите кривицу због поступка ваших прађедова, или не дај Боже да се не наљути г. Тадић на наш Закон о статусу династије Петровић.

До јуче и од јуче

У самом уводном реферату Подгоричке скуп-штине њен предсједавајући г. Фатић све каже: „Ја ве молим, господо, да ставимо на страну историју Црне Горе. Што се пак тиче њезине политичке историје, ја је дијелим на два дијела: на ону до јуче и од јуче. Ми више нијесмо Црногорци него Срби“.

Након усвајања одлука Подгоричке скуп-штине 1918. године краљ Никола Петровић издаје проглас сљедеће садржине:

„Вама је познато да званична Србија већ одавно у Црној Гори није гледала брата и другара, на заједничкому послу, него противника, кога је по не-кому чудноме схватању требало трсити, тобож, у ин-тересу Србије. Наоружани необјашњивом мржњом према Црној Гори и њезинијем представницима и ли-шени солидне моралне основе, извјесни политичари

из Биограда, поставили су се у политици према Црној Гори на начело: циљ оправдава свако средство… Вођена је против нас једна најодвратнија кампања којој је био циљ: омаловажити улогу Црне Горе у овому рату и срушити њезин високи углед међу са-везницима… Мени у изгнанству остао је мучан и ничијем незаслужен задатак да браним част и углед Црне Горе… Поред свијех клевета, влада Србије није успјела да дипломатски уништи Црну Гору, окупира-ла ју је, у име владе Србије, њезина војска. Да би се пред свијетом као Пилат могла од свога богомрскога и у историји незапамћенога злочина правдати и пре-турати га на народ црногорски, она је фалсификовала вољу народа.

Боли душа

Скупила је тзв. Велику народну скупштину на један насилнички начин, чије одлуке немају ни-какве важности…Црна је Гора Црногораца! То је било и то ће бити!…Сами Црногорци и нико више одлучиће слободно законскијем путем о будућности Црне Горе…“ (На Бадњи дан, 1918. године).

Ваљда је сада јасно зашто се ријечи „насилна анексија Србије“ морају наћи у Закону о династији Петровић, јер оне чине „политичку рехабилитацију” Петровића. Након овога Црна Гора је искрварила у Божићном устанку, а након пропасти устанка и расе-лила се. Погледајте колика је данас колонија Црного-раца која се тада иселила у Аргентину, а која се није хтјела вратити у Црну Гору након Божићног устанка.

Сад тамо иде г. Амфилохије да им појасни зашто су их Срби истјерали из Црне Горе и да им са-гради цркву посвећену Светом Петру Цетињском у којој ће да се моле Светом Сави?

Није се чудити лицемјерју Синода Српске цркве који у Аргентину шаљу г. Амфилохија, но боли душа како се у нас увијек нађе извођач радо-ва за антицрногорске послове. И данас се у малој Црној Гори препознаје ко воли династију Петровића а ко воли династију Карађорђевића. И нека воле, сва-ко има своје разлоге, међутим онај који брани да се поменуте ријечи нађу у Закону о статусу династије Петровић, слаже се са чином нестанка Црне Горе 1918. године. Узалудно се правда било каквом бригом за црногорске расколе.

Предлог за Предсједника

И г. Филип Вујановић у емисији „Жива ис-тина“ каже да су одлуке АВНОЈ-а и антифашистички устанак у Црној Гори поништиле одлуке Подгоричке скупштине. Ја г. Предсједниче кажем да нијесу пониш-тиле одлуке Подгоричке скупштине нити су вратиле част династије. Јер да је тако, потомци Петровића су

82овдје требали бити већ давно настањени. Слабо је то оправдање да се историјска истина не нађе онамо ђе јој је мјесто - у Закону о статусу династије Петровић. Ако гласање о овом закону не буде једногласно, јасно је да потомци бране ставове својих предака како сам на самом почетку казао. Но, све остаде записано.

Да би Ваш став био јаснији, г. Предсједниче, добро би било да предложите, јер то свакако можете, а дошло је и вријеме, да се изнад Цетињског манасти-ра сагради крипта ради сахране костију свих црно-горских мученика разасутих од Гаете, Рима, Корзике, Француске, Аргентине, погинулих и умрлих за част и право Црне Горе. Бар оних којима је на самртној ури

била жеља да се врате Црној Гори и којима је Црна Гора била потоња ријеч. Вама то припада да предло-жите, ако стварно мислите онако како говорите.

А што се писца ових редова тиче, на основу свих сазнања о 1918. години могу слободно рећи да је краљ Никола Петровић својим непромишљеним војничким и политичким потезима допринио да његова династија буде срушена. Он је искрено вјеровао у национално заједништво, након чега му је срушена и црногорска држава, а и Црква.

Ђуро Вучинић, главни уредник НТВ Монтена

ИЗ ХРЕСТОМАЛИЈЕ О ЦПЦ„Препоручуемо их вама свема кристианима

Црногорцима у Перое да их лиепо прифатите и у све помажете и свисте за сваки поса...“

Владика Данило Петровић, 6.5.1723. г.

„Мње в руцје предато од всјех архиереов сла-вено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежешчему својими черногорскими народи“.

Владика Сава Петровић руској царици Ката-рини II, 1766. г.

поводом писма Авакума Милаковића због детронизовања 9

српских епископа.

„Пресветому оцу глави и начелнику свега хришћанства... послух и поклон от мене еромонаха Јосифа и игумана от светога Николе от Градишта... калуђер церногор/ски/... У манастиру светога Ни/коле/ Гр/адишче у Патровић 25. VIII 1640. смерни служитељ и еромонах игуман Јосиф от Градиште...

Марко Јачов, Списи Конгрегације за пропа-

ганду вере у Риму о Србима 1622-1644. I, САНУ, Београд, 1986, стр. 447, 448 и 457.

„Писано у манастиру Махине Ваведеније Бце... 2. X 1640. Смирени у Христу слуга Мардарије владика црногорски и свега Примора“.

/Исто/.

„Признаје проглашено уједињење автокефал-них цркава Српске, Црногорске и Карловачке“�... Само за православни живаљ су постојале три аутокефал-не цркве области у рангу митрополију: Београдска, Карловачка архиепископија, Црногорско-приморска митрополија... Правно изједначавање уједињених православних цркава започето је доношењем привре-мене уредбе о Српској патријаршији 23. октобра 9120. године, а завршено Законом о српској православној цркви 8. новембра 1929.“

Милош Мишовић, Српска црква и конкор-датска криза.

Слобода, Београд,1983.г. стр. 18 и 19.

ЂОША: ЦРНОГОРЦИ, МАРШ ИЗ СРБИЈЕ!!!Глумац, љут што је Караџић сменио селекто-

ра Антића, поручује председнику ФСС да се са свим својим земљацима, с Вуком Караџићем на челу, врати одакле је и дошао.

Смена селектора Радомира Антића много је погодила глумца Богољуба Митића Ђошу!

За њу криви не само председника ФСС То-мислава Караџића већ све Црногорце у Србији! И поручује им да иду у своју државу и да тамо раде шта им је воља.

-Много сам бесан и мука ми је више што Црногорци владају Србијом! Дозволили смо да Црногорац смени Србина Антића. Срамота! Нека иду у Црну Гору и нека смењују црногорске тренере, а не српске. Поручио бих свим Караџићима, с Вуком Караџићем на челу, да се врате одакле су дошли! Сва-

ко ко не осећа Србију као своју државу, не прихвата српску заставу и српски грб нека оде из Србије и нека они овде буду страни држављани као што сми ми код њих – испричао је у једном даху Ђоша и додао:

-Више волим Хрвате него Црногорце. С њима смо бар начисто. Они не крију да нас не воле и то је поштеније. Ови глуме да смо једно, а погледајте шта раде!

Ђоша је поткачио и људе из своје бранше који потичу из суседне нам земље.

-Колико се сећам, Мима Караџић, Копри-вица и Андрија Милошевић су снимали рекламу за отцепљење Црне Горе од Србије, па бих и њима по-ручио да се врате одакле су дошли и нека тамо глуме! – нагласио је Ђоша.

Сменом Антића многи су незадовољни, али

83мало је оних који о томе јавно говоре. Ето, Богољуб је решио да каже шта има.

(В. Ђ. - С. М.)

Мима Караџић: Нека прича ко шта хоће!

Мима Караџић није био расположен да одго-вори на Ђошине прозивке.

-Знам ко је Богољуб Митић, али га не познајем. Нека прича ко шта хоће. Јасно ми је шта желите, али ја нећу да вас слушам и нећу да комента-ришем то што је он изјавио – рекао је Мима и љутито спустио слушалицу.

Црногорци поручују глумцу

ЦРНОГОРЦИ: ЂОШО, НЕЋЕШ НАС ИСТЕРАТИ ИЗ СРБИЈЕ!

Јавне личности које потичу из Црне Горе увређене изјавом Богољуба Митића да овде морају да буду страни држављани и да треба да се врате у своју домовину

Убо је Ђоша Црногорце прстом у око!Изјава српског глума у јучерашњем Куриру

да сви који потичу из Црне Горе треба да напусте Србију и да онда у својој земљи могу да раде шта им је воља, а да их овде треба третирати као стра-не држављане, веома је увредило прозване. Они му здушно поручују да му се жеља неће испунити.

(Р. С.)

Богољуб Митић Ђоша: Честитају ми из целе Србије!

-Шта ја да им радим? То што сам изјавио одјекнуло је тако јако да ми телефон нон-стоп звони. Сви ми честитају и кажу: „Браво, мајсторе!“ сви деле моје мишљење, а нико не сме о томе јавно да говори. Ето, ја сам се одважио. И не кајем се! Доста ми је тога да њихови студенти имају исте бенефиције као кад смо били једна земља. Заузели су сва места у студент-ским домовима, па деца из Власотинца, на пример, не могу да се упишу иако су одлични ђаци.

Нека буду третирани као Грци и Турци, јер су и они страни држављани. Ја их никада нисам гле-дао као другу нацију, они су то тражили отцепљењем од нас. Признали су Косово из цуга! Кад сам рекао да Црногорци напусте Србију, мислио сам на праве Црногорце. Не на ове који живе овде, јер су се они већ одрекли свог порекла. Што је за њих срамота!

Андрија Милошевић: Колеге ме зезају цео дан

-На снимању сам, па не могу да причам. Не желим да говорим о томе, али морам признати да ме колеге зезају цео дан.

Ненад Кнежевић Кнез: Није вредан ко-ментара

-Не бавим се политиком, нити ме она за-нима. А то што нас тера из Србије није вредно коментарисања.

Милена Вучић: Веома ми је неугодно!

-Такве изјаве заиста не бих коментарисала. Веома ми је неугодно да говорим о томе, јер сам ја Црногорка која живи у Београду.

Гога Секулић: Ми смо способни и успеш-ни

-Нисмо ми криви што смо успешни и пробојни. Ђошу веома поштујем, али му је та изјава смешна. Мој тата је Црногорац а мама Српкиња, тако да сам ја из мешовитог брака и подједнако во-лим и Црну Гору и Србију. Тамо сам рођена, а овде сам доведена као беба. Није тачно да су Срби страни држављани у Црној Гори.

Због таквих изјава се и дешава ово што се дешава. Прави се подела, дешавају се ратови... То што су Црногорци на руководећим местима у Србији говори о томе да су успешни, способни, паметни... Ја не бих имала ништа против да Ђоша оде у Холивуд и тамо успе као глумац. Било би ми драго зато што је наш.

Бранка Бабовић: Многи су покушали, али им није успело

-Не верујем да је Ђоша стварно мислио то што је рекао, пошто је доста пара узео у Црној Гори. Познајући њега, сигуран сам да није био озбиљан кад је изјавио да сви Црногорци треба да се врате у Црну Гору. Многи су покушали да нас истерају из Србије и није им успело, па неће ни њему.

Јадранка Барјактаревић: Нећемо му ис-пунити жељу

-Ја се с њим не бих качила, уопште. Поштујем га као водитеља и мислим да је, генерално, врло до-бар човек. Не знам шта му је било да изјави тако не-што. Можда је мислио само на Караџиће, а не на све Црногорце? То је његово мишљење и његова жеља, коју му се, на његову жалост, неће испунити. Велики поздрав за Ђошу од мене!

84Из заоставштине познатог публицисте и адвоката

ЧЕМУ ЈЕДНОСТРАНОСТИ(“Будућност односа”, “Цетињска митрополија и аутокефалност”, НИН бр. 2065)

Не тражи се нити купује томос код агресора и окупатора како је то урадила Турска-Српска православна црква

чланак који се темељи на студији др Љубомира Дурковића-Јакшића “Удео Цетињске митрополије у борби за успостављање редовног стања у Српској православној цркви” (Српска право-славна црква 1219-1969, Споменица, Београд 1969, с. 241-270) и мишљење Петровића једнострани су. А ево зашто.

Тачно је то да Црногорска православна црква (ЦПЦ), као аутокефална, није тражила аутокефална, није тражила аутокефалност ни од кога, па ни од СПЦ ни од Васељенске-Цариградске патријаршије. Од прве то није тражила јер она, као институција, није ни постојала (од 1459. до 1557. и од 1766. до 191/1922. године), а од друге то није хтјела да тра-жи, јер је била турска експозитура. Но, недостатак тражења никако не умањује њене аутокефалност, како због тога што је црногорски народ сам бирао своје духовне поглаваре, тако и ради тога што је ова црква фактички била самостална и независна, одно-сно аутономна, све од седме деценије 14. вијека, дакле од појаве Балшића па до њеног ликвидирања послије стварања бивше Југославије. О томе се на свој начин изјашњава и црногорски митрополит Сава у писму упућеном 1766. руској царици Катрини II у којем поред осталог каже: “Мње в руцје предато од всјех архиереов славено-сербских, как најстрашему и никаквој власти неподлежашчему својими черно-горскими народи” (“Споменица”, Дурковић). Уоста-лом, ни СПЦ није тражила одобрење од Охриске архиепископије за подизање на ранг Рашке, одно-сно Српске архиепископије, због чега је дошло до дугогодишњег спора са охридским архиепископом Доментијаном и византијским царем Михаилом VIII Палелогом. Штавише и Српска архиепископија по-дигнута је на ранг патријаршије, а краљ Душан кру-нисан за цара супротно духовним и свјетовним кано-нима, због чега је дошло до вишегодишњег спорења, па и до тога да цариградски патријарх Калист баци анатему на српског цара, патријарха и свјештенство.

Што се тиче хиротоније, односно посвјећења епископа, сасвим је ирелевантно од којег је право-славног прелата одређени епископ хиротонисан. Па и српски архиепископ Сава је хиротонисан од цари-градског, односни никејског патријарха, а не од ох-ридског, а Његош од руског синода, иако нијесу били

духовни поглавари византијског, односно руског царства, ни припадници тамошњих цркава, већ при-падници Српске и Црногорске православне цркве. Отуда је нијекање аутокефалности ЦПЦ с позивом на хиротонију посве неприхватљиво.

Такође, порицање аутокефалности ЦПЦ неодрживо је као и тврдња да је Црногорска митрополија само “настављач” континуитета и традиције СПЦ, односно Пећке патријаршије. 1695. односно 1720. до 1721. а и српске епископије, свеш-тена и монашка лица нијесу зависили од Црногорске митрополије, да би се могло говорити о преузимању улоге и настављању традиције СПЦ. Напротив, сви су они зависили од Аустроугарске царевине и Ото-манске империје, које су их именовале или давале са-гласност на именовање. У овоме је историјска истина па су сва домишљања ове и сличне природе апсурдна.

Но, како се још увијек на беспримјеран на-чин оспорава аутокефалност Црногорске православ-не цркве, а да би читаоци сазнали истину указујем на мишљење и историјске изворе.

“Пресветому оцу глави и начелнику свега хришћанства… послух и поклон отмене еромона-ха Јосифа игумана от светога Николе от Градишча … калуђер царногор(ски)… У манастиру светога Ни(коле) Гр(адишче) у Патровић 25. VIII 1640. смер-ни служитељ и еромонах игуман Јосиф од Градишта” и даље: “Писана у манастиру у Махине Ваведеније Бце… 2. X 1640. Смирени у Христу слуга Мардарије владика црногорски и свега Примора” (Марко Јачов, Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. I, САНУ, Београд, 1986, с. 447, 448 и 457);

“По каталогу Цариградске патријаршије из-даном у априлу 1855. године постојале су следеће помјесне цркве са својом самосталном управом, или самоуправне цркве… 2. цариградска… 9. … црно-горска… К овоме имају се још додати од новијег доба… 14. црква у Краљевини Србији… Самостал-ност Цетињске митрополије признала је и Цариград-ска патријаршија” (Никодим Милаш, Православно црквено право. По опћим црквено-правним изво-рима и посебним законским уредбама, које важе у појединим црквама, Задар, 1890);

“Српска црква као сестра и по вери и по на-

85родности, дели радост Црногорске цркве, и са пуно искрености поздравља митроносног јубилара… Помињемо његову прославу, и поздрављајући га, осећамо дуплу радост и задовољство: прво, сто-га, што је један примјерни поглавар Православне братске цркве пребродио четврт века” (Спомени-ца о двадесетпетогодишњици архијерејске службе његовог високопреосвештенства митрополита Црне Горе Митрофана Бана, Цетиње, 1911);

“Како до обнове Патријаршије није дошло продужила је Црногорска митрополија свој само-стални живот ослањајући се на Руску цркву, која јојој је признала аутокефалност” и даље: “Проширењем црногорске државе 1876. и 1878. створена је још једна епархија у Црној Гори, Захумско-рашка, а по-

сле балканског рата обновљена је 1913. године Пећка епархија” (Душан Љ. Кашић, Поглед у прошлост Српске цркве, кратак историјски преглед, издавач Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1984. с. 6.61).

Свако даље цитирање, па и цитирање одред-би Устава Светог синода у Књажевини Црној Гори из 1903, одговора архимандрита Нићифора Дучића из 1872. датих на Упитник др Валтазара Богишића (Правни обичаји у Црној Гори, Херцеговини и Албанији) и многих других извора и мишљења по-све је непотребно, с обзиром на то да представљене чињенице и докази недвосмислено казују да је ЦПЦ била аутокефална.

Бранко Ђ. Никач

Црногорци у Србији реаговали на изјаву патријарха СПЦ

Мирис тамјана као мирис барутаБеоград – Црногорска национална заједница Београда оцијенила је да најновија изјава српског

патријарха Иринеја представља „грубо мијешање духовног поглавара у основна људска права грађана Црне Горе и охоло подцјењивање њиховог националног и људског достојанства“.

Највећи великодостојник СПЦ је, у интервјуу за Новости, казао да је СПЦ у Црној Гори на великим искушењима.

-Не можемо да утичемо на жељу неких да се створи црногорска нација, али имамо обавезу да реагујемо на покушај стварања црногорске цркве. То није никаква црква – сматра Иринеј.

-То да се поглавар СПЦ у Србији сматра позваним да дијели лекције грађанима друге државе – Црне Горе, ко су, од када постоје и коме припадају је, најблаже речено, хипокризија једне духовне политике која није схватила историјске процесе и која послије свих дешавања у региону, не разликује мирис тамјана од мириса барута – наводи се у саопштењу Црногорске националне заједнице у Србији које је потписао предсједник те заједнице Михаило Терзић.

Правник и експерт за црквена питања Мирко Ђорђевић изјаву патријарха Иринеја сматра пар еxцеланце политичком изјавом.

-Патријарх Иринеј се мијеша у унутрашња питања Црне Горе. Међутим, у овој изјави би требало гледати и један тврђи став СПЦ према ЦПЦ – казао је Ђорђевић.

Ништа није случајно

ЦРНОГОРСТВО ПРЕДСЈЕДНИКА ВУЈАНОВИЋАПише: Марко Ђоновић

У моме завичају кажу да чељаде пред крај битисања мирише на кувану пшеницу која се прили-ком сахране нуди за душу покојника. Сличној панаији слути и актуелни предсједник Црне Горе стога што друштвено политичке спорове покушава превазићи удовољавањем кривим парничарима.

Забиљежено је најприје како ће, као адво-кат, инаугурисаног антибирократског предсједника Момира привољети да дође на суђење по тужби

радијског уредника Бурзана. Након више одлагања рочишта, Булатовић приступа расправи тек када му је умјесто да сједи на оптуженичкој клупи, довољна фотеља – а бранилац сврсисходно затворио очи.

Као министар Унутрашњих послова – када изгледаше да ће га у полемици надбити Славко Перовић – супротставио се читањем непотписане жврљотине зване анонимно писмо, што је правни нонсенс.

86Црногорски књижевни лист критикује ше-

фицу Скупштине Весну због тврдње да су „избори покрадени“ – имплицирајући како је и Вујановићево сједиште тапацирано шестим прстом. Високи каваљер се није увриједио већ негирао истину изјавом да је особа која га је сврстала у лоповску власт „једна фина дама“.

Када опозициона руља покуша спријечити Момирову абдикацију, могло се некако прогутати што је десетинама повријеђених милицонера, „мира ради“, забранио да се бране. Али запада у грлу по-датак како је већ сјутрадан, умјесто процесуирања бојовника, био коаутор договора о сарадњи са крив-цима.

Већ премијер, гостујући на београдској телевизији, ескивира фрњоку гледаоца из Мрчајеваца што мисли „о великом Србину Његошу“: „Нека то расправљају историчари, а не да ми дижемо тензије“. Једе чињеницу да тензије дижу управо експерти за прошлост представљајући Владику пјесником ан-тицрногорства, иако Раде никада није Карадаг утапао у Србију, него прогнозирао: „Нестаће Султани, Бона-парте и Немање – а Црна Гора живјеће вјечно“.

У обрнутој прилици чуди се што и „респек-табилни дио грађан неће да гласа своју него туђу кућу и баштину“. Али не силази у базу да пита – јер би чуо одговор како је рају и он учио да нам је кућа српство а баштина српско југословенство. Изостала је деконтаминација.

Аванзован за предсједника државе, у експо-зеу, демонстрира бисерни парадокс поводом расправе о остамостаљењу: „Поштоваћемо вољу грађана, али и жељу мањине“. Цитирано у преводу значи: „Јесмо за независну Црну Гору, али и за заједничку државу са Србијом. Савршена питаличка колизија: јесте ли за „против“ или сте против „за“.

Актом владарске милости аболира осуђеног понављача кривичног дјела, бјегунца од издржавања казне. Тврдњу да је опраштање доносио искључиво усвајањем предлога нижих органа, признаје како је био само њихов печат и потпис.

Потписује обештећење Хрватима за „преузе-те“ конављанске краве. На повике посланика који још нијесу обавијештени да су код Дубровника изгубили и рат и образ, објашњава како никог не осуђује но је и лично хтио отићи на ратиште у случају позива од ЈНА.

Али осуђује страдалника Брковића. Необавијештен да се према познатом књижевнику учинила грешка, изјављује пред његов повратак из изгнанства: „Потјерница за Јевремом остаје, пошто је његово извињење Хрватима и Муслиманима Ту-жилаштво оквалификовало као ширење националне и вјерске мржње“.

Пристаје на скраћење химне јер је њен крај, према опозиционим тврдњама, писао „фашиста Дрљевић“. Као не зна да су управо тропрсти „анти-фашисти“ највеће кликуше Караџића, Младића и клања Сребренице.

Пријети како неће потписати агреман амба-садору за Косово, због неравноправности тамошње црногорске мањине. Али приликом посјете Ловћенцу захтијева: „Будите лојални држави Србији!“ Мада зна да је „лојалност“ то што се колонисти у братском загрљају све више морају изјашњавати да нијесу Црногорци него Срби.

Каже да је предсједник свих грађана – а себе кандидује за нови мандат не тражећи њихову оцјену: „Сматрам да поновни избор припада мени уколико се Демократска партија социјалиста слаже да сам по-штовао Устав“. Незгода је и што није нормирано да се у случају исправног вршења дужности мандат ау-томатски продужава.

По његовом уставном слову држава нема право мијешања у ствари цркве, чиме скрива да је проблем обрнут: цетињска филијала београдске Патријаршије се дебело мијеша у ствари ове земље. Земна власт је подређена религији ако је обавезују црквена правила то јест канони. Уређење друштве-ног поретка спада у њену неприкосновеност, као што и односна вјера самостално производи у божан-ство извјесног Симеуна неки предмет или рецимо индијску краву. Рукољубом цетињског безбожја из-абраник метанише управо канонском проклињању све га што овђе бивствује хиљаду година.

На крају, бесмислено је погађати да ли се тајно састајао са манекеном из Србије. Јер Тадић јавно проглашава дијаспору дијелом матице, а овај сагласно томе, пречуја да Борин извршилац савјетује Мандића, Медоју и Милића како да нашко-де отцијепљенима.

Постаје још слободнији пошто га Бритва без-ухо слуша. Најхрабрија је лажетина како Амфилохије „никада није негирао црногорску нацију“ – иако Његово преосвјештенство годинама понавља да смо комунистичка измишљотина. Сличне Сотонине изјаве држе воду колико и евентуална свједоџба да доскорашњи србочетнички „Глас Црногораца“ није био бласило Равногораца.

Властела сматра криком демократије бригу о правима педера више него поштовање аутокефалије. Тамо спада и укривање истине о Филипу, са чега је недавно проглашен за врсног антифашисту и водећег популарца, према збирним, анкетама наивних суве-рениста и писмених зависника.

У то доба патријарх Филарет долази да по-нови стољетну тврдњу како српски вук своје право има на црногорско бравче. Филип га је примио

87у резиденцију брижно изустивши: „Можда је за благоутробије небеског народа угодније смањено конзумирање овчетине.“

Крајем овог биографског крокија чујем изјаву поводом хапшења у случају Завала: „ДПС-у је иманентно да поштује владавину права“. Пречуја како је министар Гвозденовић на новинарско питање „када ће испоштовати коначну пресуду о уклањању скаламерије на Румији“, одговорио да ствар треба „политички размотрити“. Истим поводом ни Лукшић приликом инаугурације не најављује поштовање извршне одлуке већ „рјешење које ће задовољити све стране“. И Анмфилохијеву божићну клетву првограђанин је критиковао „као случај митропо-литовог бављења политиком, чиме негира да се Преосвјештенство перманентно бави посрбљавањем свега црногорског.

Ријечју, наш предсједник Вујановић ужи-ва максиму „Држава – то сам ја“. Јер готово све подређује личном „доживљају“. И јавну препирку са предсједником Скупштине „објашњава“ као при-ватни неспоразум иако га господин Кривокапић оптужује за дјелатност против државе.

Овај миропомазаник грлећи колегу Тадића брани атаковање на здрави разум овдашњих грађана подржавајући спрдање са нашом независношћу јер Борис тврди да „отварање“ неподигнуте зграде кон-зулата у Херцег Новом није ни примишљу покушај

пописног преименовања Црногораца у Србе.Завршићу текст под сјећањем на изјавбу да

„не коментарише судске одлуке“ поштује и послије мог трећег жалбеног писма о фалсификовању пре-суде којом се награђује противник црногорске неза-висности. Али када особа из такозване странке узме српско држављанство, чију незаконитост констатује и Премијер. Предсједник прихвата увид у случај и разговор са безакоником.

Треба, дакле, закључити. Мада благород-на лица и невина осмјеха, предсједник Вујановић путем компромиса усаглашава антиподе, уз то на штету грађана а у корист оних који домају траже на страни. У сваком случају, морао би учити нас, то јест, да ми њега не убјеђујемо како се демократски односно натполовичним бројем гласача разрјешава противрјечност између плуса и минуса. Ово и сто-га што је дјелимично поштовање регулативе увод у тотално безакоње, а попуштање противницима не-зависностин- преамбула за враћање у доскорашњи пашалук.

Ситуација бива критичнија уколико наш први грађанин не угонетне да се споречкао са народом који га је бирао и са државом коју представља. Ако га, уп-ркос фактима, одлучивачи не врате са странпутице – то неће значити као чињенице нијесу тврдоглаве. Него да врховника који миришу на панаију има више.

Саопштење за јавност 11.06.2011. године

ПОЛИТИКА И КАНОНИУ емисији „Жива истина“ ИН Телевизије која синоћ емитована, а чије је фрагменте пренијела

и“Побједа“ у броју од 11.06.2011. године Предсједник Црне Горе Филип Вујановић је поновио свој критички однос према Амфилохију поводом непревидног мијешања овог митрополита у политику. Предсједник је у праву када критички констатује погрјешан митрополитов смјер мисије – умјесто слања порука мира, љубави, екуменизма и склада, једном ријечју хришћанских вриједности, врлина и светиња истрајавање на политич-ком ангажовању испуњено грјешкама. Међутијем, предсједник не улази дубље у суштину грјешака митро-политове политичке орјентације из чега прозилази закључак да се карактер, природа и циљ Амфилохијеве деструкције укривају, уопштавају и минизирају. Амфилохијев отворени кад против Црне Горе, Црногорског националног државног, вјерског, црквеног, језико и културног идентитета, историје и насљеђа као и мулти-конфесионалног интеркултурног и вишенационалног карактера нијесу грјешка већ отворено непријатељство засновано на спровођењу великосрпског асимилоаторског програма у којем је светосавско великоцрковље у функцији вјечно актуелне опсесије Великом Србијом. Редукцијом квалификације Митрополитове мисије на грјешку Предсједник, нажалост, апстрактном критиком га помаже у улози добронамјерног савјетника. Пара-доксално је да Предсједник Републике повлађује деструкцији и СПЦ у Црној Гори у времену када би треба бити посвећен духу афирмације и валоризовања црногорског националног, културног и духовног идентитета. Као једном од услова и императива предстојећих црногорских евро-атлантских интеграција у ЕУ и Нато.

Осим тога неенергичне су толерантне и компромисерске његове критичке диференцијације и од Ми-трополита Амфилохија и Патријарха Иринеја који сталном негацијом, омаловажавањем и клеветањем Црно-горског народа и историје крше Устав Црне Горе ширећи законом кажњиву националну, вјерску и духовну мржњу. У том смислу се од предсједника очекивало и очекује да у том својству а уједно и као професионал-ни правни експерт предузме законске и правне радње у правцу очувања заштите уставности и законитости,

88уставног поретка и карактера правне државе од светосавских узурпатора и девастатора. У том контексту очекује се од предсједника да штитећи карактер правне државе Црне Горе њен Устав, право и позитивне за-коне надреди црквеној узурпацији Правног поретка, а не да повлађује девастацијама и дивљој градњи СПЦ тезом да се цркве немогу рушити. Све што није у складу са позитивним правним прописима, инструмен-тима и институцијама правне државе, па макар ту била и црква подложно је кривично-правним санкцијама рушењем дивљих цркви тј. сакралних објеката. Не руше се само цркве већ великосрпска идеологија и по-литика. Не руше ли се тако се принципи и темељи правне државе и ставови црногорске националне слободе и достојанства. На крају, морамо се запитати, још једном, када ће господин предсједник престати да се бави канонским правом излазећи из своје зоне дјеловања и чинећи на тај начин грјешку због које критикује Митро-полита СПЦ Амфилохија. И када ће коначно схватити да није канонска Митрополија СПЦ у Црној Гори која је у њој неканонски и насилно инсталирана 1920. године о чему свједочи и томос Васељенске патријаршије и њеног Патријарха Меведија IV дат СПЦ.

Из канцеларије ЦПЦСаопштење за јавност 29.06.2011. године

Реаговање на текст у „Вијестима“ од 28.06.2011. годинеПредсједник Црне Горе господин Филип

Вујановић познат је по својој привржености Србији, СПЦ, Србима и српству више него својој држа-ви Црној Гори и црногорском народу. Још у уши-ма одзвања његова изјава да „Амфилохије никад није негирао црногорску нацију“ на коју му је овај митрополит узвратно захвалио: „Ви сте господине предсједниче Вујановићу на мјесту Светог Петра Цетињског који је подстакао вожда Карађорђа на ос-лободилачки покрет, а ви сте господине предсједниче Тадићу на мјесту које је у Србији имао Карађорђе. Нека би Ваш сусрет уродио плодом на добро Србије и Црне Горе“. Какво је то добро знамо сви. Сви без Амфилохије и Вујановић. Амфилохије и Тадић пер-манентно подстичу и воде интезивну негаторску кампању и мисију против Црне Горе, ЦПЦ и Црно-гораца у чему им предано асистира предсједник Вујановић.

У том контексту предсједник Вујановић не у маниру државника промовише српски патернали-зам према Црној Гори својом тврдњом да нам Србија мора бити најближа. Ову једнострану тврдњу не аргументује ни једним непобитним нити било каквим доказом. Уз то додаје, „да су вјерници митрополије Црногорско-приморске и Црногорци и Срби које не

треба дијелити“. Понавља ли он то негаторску пре-суду патријарха Иринеја о једном српском народу? Предсједник ни једну ријеч о постојању ЦПЦ не изговара! Истовремено, припадност Амфилохијеве митрополије Српској цркви прећуткује као и увијек. Ради јавности предсједник Вујановић треба да се ле-гитимише, за коју је он то цркву? Да ли је за ЦПЦ или СПЦ јер Православна црква као трећа поли-тичка алтернатива није могућа између сучељених мисија и идеја ових цркава. Није могућа између идеја хришћанског екуменизма и традиционалног слободарства и еманципаторства ЦПЦ и светосав-ско-великосрпског етнофилетизма и негаторско-поробљивачкох симилаторства Српске православне цркве која не признаје ни предсједника Вујановића, нити независну држву Црну Гору, нити аутохтони црногорски народ чиме крши Устав и правни поре-дак наше државе ширећи националну, вјерску у рас-ну мржњу. Својом тврдњом да би „натицрногорство у Србији било трагедија“, предсједник Вујановић као да живи на другој планети. Коначно је сазрело вријеме да се врати у окриље своје мајке Црне Горе које као да није свјестан.

ИЗ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Предсједник македонског Собрања поручио да и његова држава има проблема са СПЦ

НЕМА САМО ЦРНА ГОРА АМФИЛОХИЈАПОДГОРИЦА – Македонија има проблем са Српском црквом, као и Црна Гора. Кад један субјект има проблеме са више субјеката, мислим да је проблем у том једном – казао је јуче предсједник Собрања Македоније Трајко Вељановски.

Вељаноски је то саопштио новинарима послије сусрета са предједником Скупштине Ран-ком Кривокапићем са којим је, између осталог, раз-говарао и о проблемима које и Подгорица и Скопље имају са Српском православном црквом, односно

признавањем Црногорске и Македонске православне цркве.

Заједнички закључак предсједника парла-мента двије државе био је да нико не може бити из-над устава и закона, те да и Црна Гора и Македонија

89имају проблема са онима који још не схватају шта су вриједности грађанских и мултикултурних држава.

Кривокапић је додао да „Црна Гора и Македонија имају проблеме са онима који још не схватају да је секуларна држава достигнуће које је дошло са француском грађанском револуцијом“.

-На Балкану тешко заживљавају секулар-не и државе владавине права. Ти субјекти се морају повиновати закону и знати да не могу бити изнад Устава и наших европских обавеза. Вјерујемо да ће Црна Гора и Македонија добити битку са заостав-штином времена које је давно напуштено у Европи, а у нашим земљама још траје као раритет – додао је Кривокапић. Предсједник Скупштине казао је јуче, коментаришући новинарско питање, да нема лични сукоб са грађанином Ристом Радовићем, већ са тим што митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) не поштује Устав и законе.

-Нема сукоб са грађанином Ристом Радовићем, већ са онима који не поштују Устав Црне Горе, темељну вриједност забране изазивања наци-оналне и вјерске мржње, законе и извршне одлуке Владе. Имам проблем са онима који хоће да спријече Црну Гору на путу европских интеграција, а мис-лим да је то дио стратегије успоравања и изазивања нестабилности – казао је Кривокапић на прес конференцији, коментаришући најновије изјаве ми-трополита Амфилохија упућене њему лично.

-Нико од нас нема право на личне односе. Обављамо јавне функције и одговорни смо грађанима Црне Горе. Никаква примитивна понашања пре-ма братству Кривокапића неће имати реакцију, јер овдје је проблем са Уставом, законима и европским интеграцијама наше државе, а не лични сукоб – ис-такао је Кривокапић.

Л.К.

НИН - Београд

Амфилохије суперстарСлава је тијесно повезана са славољубљем,

а славољубље је једна од највећих препрека у духов-ном узрастању

Рекло би се да је митрополит Амфилохије веома славан, готово па црквени суперстар, што је за једног монаха поприлично отежавајућа околност: слава је, наиме, тесно повезана са славољубљем а славољубље је једна од највећих препрека у духов-ном узрастању. Знали су то добро древни оци, па су својевремено због тога уточиште и тражили по пустињама и забитима – на местима удаљеним од скупа испреплетаних стихија и страсти које се у но-возаветном језику називају „свијет“.

Упркос, међутим, честом појављивању у јавности и склоности ка уплитању у политичка, гео-политичка и – да кажемо – друштвена питања, ми-трополит је – за разлику од неке његове сабраће – по-знат по узорном монашком животу и личној скром-ности. Имао сам прилику да га посредством једног пријатеља, упознам раних осамдесетих година у време када је његово високопреосвештенство био архимандрит и предавач на Богословском факултету (којег сам се носио мишљу да под релативну старост упишем) и када у Патријаршију (где је Амфилохије имао келију) нису залазили политичари, наредници и генерали, спортисти, власници робних кућа, естрад-не звезде и – уопште – шаролико друштво наивчина које СПЦ сматрају „најзначајнијим институцијама српског народа“.

Одмах морам рећи да је митрополит, тадашњи архимандрит, оставио јако добар утисак на

мене. Црногорски речит, а калуђерски одмерен, вео-ма образован и начитан, а нимало разметљив, био је веома инспиративан саговорник. Осим као духовник, Амфилохије је у стручним круговима био познат и као одличан теолог који се углавном бавио егзегезом Старог завета. Што, како ћемо видети, уопште није без значаја за причу о њему.

Онда је Амфилохије изабран, најпре за епи-скопа (ако се не варам) бачког, а недуго потом и за ми-трополита црногорског, приморског и скендеријског и преселио се на Цетиње. Ту је, у врло кратком року, обновио цркву и црквени живот, основао часопис и радио „Светигору“. Пре његовог доласка на Цетиње, црква је у Црној Гори била готово илегална; није да се није дискретно ишло у цркве, крштавало се ту и венчавало, али попа у мантији нигде ниси могао ви-дети. Или си, у најмању руку, морао потегнути под Острог.

Упркос удаљености од Београда, митрополит је задржао утицај у Патријаршији и у Синоду, а како се временом показало, изгледа да је имао амбиције да после смрти патријарха Павла постане његов на-следник на трону Светог Саве. У том се догодио и слом Југославије. И то је био почетак Амфилохијевог спектакуларног мешања у политику, ако се ОНО – не повратило се – политиком може назвати. Не би ме требало погрешно схватити. Нисам приста-лица априорне аполитичности цркве и црквених великодостојника, то је, коначно, у модерним време-нима немогуће, па чак и непожељно.Али сам убеђен да је одвојеност цркве и државе велико достигнуће од

90кога највише користи има управо црква. Она је, наи-ме, заступница Онога који је рекао „царство моје није од овога света“ и свако приближавање овосветским пословима неизбежно је удаљава од смисла њеног постања на свету. Па чак и онда (нарочито онда) када држава, то јест државни чиновници, наступају као помагачи цркве.

А посебно не ваља када се црквени људи појаве у улози помагача државе. Амфилохије сва-како није усамљена појава у цркви. Политизација и етатизација цркве имају дугу традицију у право-славном свету; црква по природи ствари настоји да – ако тако смем рећи – преко блискости са државом евангелизује друштво и да га, по могућности, пре-твори у теократско. Ћорав је то посао. Амфилохију је притом наруку ишла и црногорска традиција у којој су владике истовремено били и световни го-сподари. Коначно, не треба заборавити ни етнофи-летизам, такође распрострањен у помесним право-славним црквама. Ипак, не треба сметнути са ума да Амфилохијево политичко деловање није увек имало негативан предзнак; својевремено је подржао, па и предводио студентске демонстрације из 96/97. Ве-лику сенку на његово деловање бацила је, међутим, његова безрезервна подршка неславном српском војевању у Босни коју је теолошки правдао парабо-лом о вечној борби оних који састрадавају са Хри-стом и оних који га вечно разапињу.

Нема се тој параболи ништа приговорити осим чињенице да се та борба не води на овосвет-ским разбојиштима него у свету духа. Била је то грешка слична оној коју су својевремено починили крсташи сатирући и себе и друге у покушајима да освоје Христов гроб. Привремено га и јесу освојили, али су премештањем духовне борбе у појавни свет утрли пут доцнијој секуларизацији и профанацији. Онако како су се крсташки походи убрзо претво-рили у пљачку, трговину и борбу за власт, тако је и Амфилохије превидео доминантно лукративну и властољубиву природу босанскога рата. Да није, по-пут многе своје сабраће владика, подлегао етнофиле-тизму, свакако би увидео да међу нашим борцима „за праведну ствар“ има јако пуно њих који припадају табору оних који вечно разапињу Христа.

Након завршетка рата, Амфилохије се по-светио борби против црногорске нације, црногорског језика и непризнате ЦПЦ и ушао у чврсто савезништ-во са Коштуницом и сличним друштвено – политич-ким и културним радницима, Србима по професији. Разумљиво је да правници и гуслари нису упућени у финесе Старог завета, али је много теже разуме-ти како се догодило да Амфилохије, као врстан по-знавалац материје, пренебрегне библијску причу о Пометњи језика која симболичким језиком говори

о узроцима стварања народа. Било како било у вре-мену свеопште конфузије, владике су – међу њима и Амфилохије – почеле да дају отровне политичке изјаве, често достојне Шешеља, а политичко крило је стало да профано оглашава светим. И обратно, на-равно.

Коначно, Амфилохије се додатно прославио посмртним говором на сахранама знаменитих лично-сти Данила Киша и Зорана Ђинђића. Нарочито је овај посљедњи својом политичношћу и двосмисленошћу изазвао жучне реакције јавности. Уследило је по-том монтирање металне цркве на Румији (изведе-но уз помоћ војске, такорећи ваздушним десантом) око чега и дан-данас траје мучан спор у Црној Гори. Циник би рекао да црква треба да се пење на небо, а не да се са неба спушта челичним сајлама, али је та Амфилохијева акција наишла на громогласно одобравање овдашњих националистичких кругова које ни цркве ни богословље уопште не интересују. Мени се та ствар са лименом црквом учинила као својеврсна мешавина месијанства и концептуализ-ма, а каснији догађаји су ми дали за право. Погото-во потоња Амфилохијева изјава о црногорском као „говеђем језику“. Ех, пуста ревност! Тврдити да црногорски језик не постоји (као што у лингвистич-ком смислу и не постоји), да је он заправо српски, па га после назвати „говеђим“ збиља је недостојно најпростијег хришћанина, камоли митрополита и за-право је скок у сопствена уста.

Врхунац световне популарности Амилохије постиже уочи Параде поноса када је осуо старозавет-но дрвље и камење на парадирајуће хомосексуалце и припретио огњем и сумпорним кишама.

И ту се лепо видео утицај Старог завета. Подсећао нас је митрополит на Содому и Гомору и на страшну судбину која је задесила њихове становнике. Уз дужно поштовање, број старозаветних пророка је коначан, а претпостављам да Господ Бог не воли да они који нису на пророчком списку најављују Божије казне. Уосталом, огњена киша пала је на Содому и Гомору пре него што је Христос искупио читав свет, укључујући и хомосексуалце. Који – по мом скром-ном мишљењу – уопште нису кључни фактор непре-станости овдашњег светогрђа. Грађани Содоме и Го-море су најпре били идолоклоници, па су тек онда – а можда и због тога – постали противприродни блуд-ници. Содомити и Гоморити су се клањали Ваалу или Златном телету – не знам тачно – али је и клањање Идолу нације потпуно иста ствар. Па кад се том идо-лу још и неискрено клања, зарад неке кинте или неке кућице, е - тек онда настају белаји.

Светислав Басара

91ПОПИС НАШЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЗРЕЛОСТИ

Овогодишњи попис становништва као најобимније и најкомплексније статистичко истраживање, које омогућава добијање најширих демографских података о становништву, добио је примјесе политичке активно-сти. Издвајање два питања (нација и језик) и изјаве српских политичких партија и НВО да је то најзначајније политичко питање за Србе у Црној Гори у овој години, је најгрубља политизација и обесмишљавање овако комплексног задатка.

Свјесни историјских чињеница да национално и језичко опредјељење грађана Црне Горе није кон-станта, већ да се оно мијењало зависно од друштвено-политичких и идеолошких прилика, и снаге одређених политичких идеја (о томе најречитије говоре резултати досадашњих пописа), што је посљедица вишевјековне асимилаторске великосрпске политике, поменути субјекти су, под покровитељством државе Србије, покрену-ли најширу могућу кампању, како би се повећао број националних Срба и оних грађана који говоре српским језиком. Мобилизаторска и организациона улога је повјерена „пуковнику“ Радовићу, којем ће здужно пома-гати и савјетник српског предćедника, извјесни Ђорђевић, а богами с руке ћему бити и амбасадор Лутовац. Платформа на којој је могуће окупити највећи број грађана српске националности, па и Црногораца „српског порекла“, којих није занемарљив број, је заснована на већ опробаним методама о тобожњој угрожености српског националног и језичког бића. Претварање једног статистичког питања у политички догађај пар ексе-ланс и параноично ширење лажи о тобожњој угрожености српске нације и језика служи, не само за сабирање Срба у исказивању своје националне и језичке посебности, већ и за сабирање српских политичких и вјерских субјеката у Црној Гори на непризнавању резултата пописа (уколико им не буду одговарали), као што су то чинили са резултатима референдума и свих избора до сада. У ту сврху је најдјелотворније манипулисати на вјерској основи, а вјерске објекте користити као мјеста договора и акције. Зато је и прва акција на „свесрпској“ мобилизацији кренула од лимене скаламерије на Румији, која је на њу протиправно „долећела“ управо за ове сврхе. Манастир Ждребаоник је послужио као мјесто ђе је „пуковник“ Радовић, уз асистенцију амбасадора Лутовца, подијелио задатке лидерима српских политичких партија у Црној Гори, а у Београду су сви заједно добили „благослов“ од вољеног им „председника“ за ове активности.

Поменути догађаји наговјештавају агресину и прљаву кампању која ће бити подупријета адекватном кадровском и новчаном потпором од стране Србије. То довољно јасно показује и ангажовање амбасадора Лутовца, који је учешћем на састанку у манастиру Ждребаоник исказао политички однос Србије према овом питању. Овакво политичко дјеловање, која није ништа друго до грубо мијешање у унутрашње ствари Црне Горе, у свакој демократској земљи, која држи до својег државног достојанства, морало би наићи на реакције надлежних државних органа. Но, када је реакција изостала, свој „ијед и кураж“ амбасадор је манифестовао дијелећи „политичке лекције“ појединим државним функционерима и првацима политичких партија (читај, власти у Црној Гори), због тога што су упозорили на његово недозвољено дјеловање. Но, нека га, кад му може бити!

Политичких манипулација и сценарија ове врсте неће фалити до завршетка пописа. Неће, јер овај попис представља посљедње трзаје великосрпских снага за опстанак свог пројекта. Као ни због тога, што су просрпски политички и вјерски субјекти у Црној Гори свјесни чињенице да се овогодишњи попис одржава у знатно измијењеним друштвеним и политичким околностима. Црна Гора је већ готово пет година независна држава. На прагу је уласка у ЕУ. Видљиви су резултати остварени на пољу економије, а њени културни по-сленици и спортисти постижу запажене резултате на међународној сцени. Све то заједно доприноси да се, посебно младе генерације, поносе постигнутим, поистовјећујући се са државом и постигнутим резултатима, што подиже ниво свијести о припадности црногорском бићу и црногорским вриједностима. У оваквим окол-ностима, релано је очекивати, да један много већи број грађана, своје опредјељење искаже припадношћу црногорском националном и језичком бићу, што је нормално за све савремене државе, али не и за ауторе и извршиоце хегемонистичких пројеката. Отуда њихов страх и агресивност!

Истини за вољу, антидржавном понашању, посебно Српске православне цркве у Црној Гори, обилато помажу и државне институције које немају снаге да изврше своје одлуке правосудни органи који не санкцио-нишу говор мржње и противзаконито дјеловање које је у функцији међунационалног и међуконфесионалног сукобљавања, као и поједини државни функционери попут предćедника Вујановића, који увијек нађе ријечи оправдања за недозвољено, екстремно и антидржавно дјеловање „пуковника“ Радовића и СПЦ. У случају по-писа, помогли су и тиме, што су под притиском српске опозиције, пристали да се општинске пописне комисије формирају искључиво на политичкој основи, чиме је и држава „невољно“ ушла у зону политизације пописа.

92Наведени догађаји указују да су политичке снаге српске провенијенције у Црној Гори започеле још

једну, можда и посљедњу битку на реализацији великосрпског пројекта. Овога пута је према упутствима нове „демократске“ власти у Србији промијењен начин њиховог дјеловања. Том задатку је посвећена и СНП, иако се у јавности покушава представити као грађанска партија. Због чега онда Ждребаоник? Због чега ресторан „Рибница“? због чега одлазак на канабе Тадића? Не може се присуство тим скуповима правдати чињеницом да већину њиховог бирачког тијела чине Срби. Јер, аико се они тако оćећају, њихова матична држава је Црна Гора и њихови проблеми ће се рјешавати у њој а не у Србији. Зашто нема ниједног политичког потеза (извињење, изрази жаљења) којим би се СНП дистанцирала од тековина Милошевићеве националистичке политике, која је донијела ратове, крв, сузе и пустош на просторима бивше Југославије. Што више најновија изјава предćедника Милића – „Тековине СНП-а нам дају за право да можемо свакога погледати у очи“ –н упечатљиво говори да је СНП још увијек националистичка и антидржавна партија. Само што је она, чини се, најбоље изучила упутства која су добили од својих патрона из Србије. Стидним кокетирањем са ДПС-ом жели у јавности оставити утисак о прихватању државе, па донекле и њених симбола, и на тај начин створи-ти претпоставке за учешће у власти. Схватили су да је изградња државе по „својој мјери“ много извјеснија инфилтрацијом у власти. Још ако би се у Црној Гори успоставио биполарни политички систем (као да га је могуће успоставити декретом), за што се здушно залаже предćедник СНП, онда за остварење њихових тежњи на успостављању Црне Горе као српске државе не би било препреке. Само у свему томе фали једна ситница: убиједити грађане у своју искрену приврженост држави!

Политизација пописа, као и многих других питања из разних друштвених области, представља тест за демократску зрелост Црне Горе и њене институције које морају показати да су спремне и способне да сва отворена питања ријешавају на законима предвиђен начин.

Милорад Мињо Ражнатовић

ПРАЗНОВЈЕРЈЕ И СУЈЕВЈЕРЈЕ СВЕТОСАВСКЕ СПЦУз клетву М. Амфилохије и његови

сљедбеници у мантијама шире празновјерје и сујевјерје које су суштина њихове црквене свето-савске мисије. Умјесто црногорске религије слобо-де, богославља и човјекославља (чојства) које гаји и шири ЦПЦ, СПЦ пропагира празнославље, сујевјерје и празновјерје типа:

- Да ли је вриједан брак у СПЦ ђевојске са младожењиним капутом без младожење?

- Са пумпом са улице свјештеник СПЦ освећује стан на 17 спрат у Њујорку иако пумпа има домет 2 метра;

- На питање, колико треба да плати свјештенику СПЦ за сахрану члана породице, овај одговара, онолико колико си га волио.

- Кога сам год сахранио није се више враћа, тврди свјештеник СПЦ.

Питати треба свјештеника СПЦ Пламен-ца, да ли му је познат податак о броју страдалих у Штрпцима, Буковици и на другим стратиштима и мучилиштима које је организовала Србија, Српство и СПЦ.

Својом мисијом у Црној Гори нарочито из-раженом у текућој компанији пред попис, СПЦ, на највулгарнији начин крши закон и Устав Црне Горе као секуларне и грађанске државе. И уједно, државе и друштва које својим дјелима, а не само вербалистиком, потвређује приврженост својем грађанском, свјетовном, секралном, мондијалном ка-рактеру утемељујући га на баштини респектабилне обавезујуће традиције Дукље-Зете-Црне Горе, црно-горског народа и нације и његове историјске улоге.

Р. Л.

Реаговање на текст – интервју у „Вијестима“ од 4.4.2011. године

ПРОТИВУРЈЕЧЈА СРПСКЕ ЦРНОГОРКЕСвојим погледима и ангажовањем предсједница српске скупштине не излази из круга власти-

тог противурјечја.

Како могу односи између сусједа бити у успону, када се српска држава директно и стал-но мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Ово потврђује посљедњи интервју предсједнице Народне скупштине Србије Славиће Ђукић Дејановић којим

се крајње тенденциозно укључила у кампању попи-са у Црној Гори иако у истом тврди да нема пресије на било какве одлуке донијете у црногорској држа-ви. Ако нема пресије на Црну Гору, чему онда њена, не предпописна, већ непосредна пописна кампања у

93вријеме грајања пописа. Ако нема српског мијешања у унутрашње ствари Црне Горе, зашто онда њена то-лика пресија на Црну Гору у корист Срба. Чему су требала да служе четири српска конзулата у Црној Гори, када их толико нема у много већим државама од црногорске у којима живи бројнија српска заједница него што је у црногорској држави. Ако су односи то-лико добри зашто је одложена посјета Србији госпо-дина Кривокапића.

„И ја сам Црногорка“, тврди она, али се при-том не залаже за угрожена права и статус Црногораца у властитој држави од своје нове српске домовине и њене перманентне негације и асимилације, па их именује народом Црне Горе или грађанима. Залаже се за егал односе између двије државе, али при томе не брани „своје“ Црногорце од Срба, него Србе од непостојећег притиска Црногораца.

Њу животно и посвећено интересује чињеница да Срби у Црној Гори несмију бити наци-онална мањина, него више од тога. А више од тога је, да буду конститутивни народ иако она овај термин формално није употријебила. „Нема државних функ-ционера који врши било какву пресију на било какве одлуке у Црној Гори“, већи она а сама попут Тадића у овом интервјуу иступа супротно томе.

Заборавила је ставове Весне Пешић изрече-не у чланку „Како поништити Црногорце“ и питање упућено Тадићу, што је са 57 милијарди динара буџета Србије? Да нијесу усмјерена ка кампањи про-тив Црногораца уочи пописа. Заборавила је такође властити аподиктички став „не можемо прихватити да Срби буду национална мањина у Црној Гори“. Ка-кав је она то државни функционер који не поштује државне границе између двије државе. За њу су међудржавне границе вјештачке. Одакле њој право у улози коју врши да због својег поријекла негира

међудржавне границе што потврђује својим ријечима „ми не можемо правити границе јер су некима ђедови из Црне Горе“. Да ли је важнији нечији ђед од једне државе и њеног аутохтоног народа. И тако у круг и у недоглед, госпођа предсједница не излази из зача-раног круга сопствених контрадикација. Ви имате проблем са држављанством, а не ми. Она би, очито, жељела да сва Црна Гора има двојно држављанство како неби посједовала слободан народ и грађане, већ и преко тога била саставни дио Србије. И у функцији њене нове, српске домовине. Уосталом, каква је она Црногорка, ако је то уопште, која је „од када зна за себе говорила само свој српски језик“. Више је него очигледно, да она не признаје црногорски језик.

Ни једном ријечју интервјуисана на помиње агресију СПЦ на Црну Гору, Црногорце, Ц П Ц, нити ону коју спроводи државно-политички врх којему и сама припада, на земљу њеног матичног поријекла. Прва дама и примус српског парламента, у ствари, не поручује ништа ново. Она само понавља ставове и мишљења која смо већ толико пута чули, а уперени су против Црне Горе и Црногораца. и као такви они не воде успостављању добросусједских односа, нити бришу границе између држава, него их још више учвршћују као баријере. Госпођа Ђукић својим миса-оним хоризонтом и мисијом бјежи од стварности, од поштовања другог, од равноправности у међусобним односима. А такви ставови немају афирмативну квачификацију за својег аутора. Све док тога не буде свјесна, као ни њени претходници и сљедбеници главна адреса српског народа неће бити Београд, већ искључиво Хар.

Главни и одговорни уредник часописа „Лучиндан“ гласила Ц П Ц

Саопштење за јавност 9.05.2011. г.

НАСИЉЕ СРПСКИХ ПОПОВА НАД ХРВАТСКИМ ТУРИСТИМА У ОСТРОГУ

Мисију СПЦ у Црној Гори употпуњује стална акција на наношењу штете, девастацији и рушењу угледа црногорске државе. Најсвјежији примјер је насилнички однос свјештенства СПЦ манастира Острог према групи туриста са Кварнера из Хрватске. Туристичка група је ову светињу поćетила у жељи да види и доживи познати сакрамент црногорске и хришћанске историје. Али се непријатно изненадила и разочарала пошто је била суочена са насилничким понашањем српских клирика који су поćетиоце присиљавали да љубе реликвије. Када су туристи након тога отишли у оближњи ресторана ручак слиједиле су даље провокације и неугодности, јер људи из групе нијесу хтјели направити не само оно што се од њих тражило, него што им је било насилничким понашањем наметнуто. Иако нијесу ходочасници, турсти су током боравка у Острогу и на-кон тога исказали поштовање према православној вјери и осећање љубави и поштовања према овој светињи црногорске и хришћанске историје. И поред тога, свјештенство СПЦ није свој однос према гостима издигло на потребни ниво који захтијева ова духовна светиња Црне Горе. Тијем су наружили достојанство манастира Острог, чинећи противправна и незаконита дјела насилничким понашањем и испољеним силеџијским одно-сом према страном госту из друге државе, тим прије и више што је вјероисповијест лично и добровољно

94оćећање сваког човјека. Српски свјештеници у Манастиру Острог су овим актом насиља нанијели уједно и огромну штету туризму Црне Горе, њеном туристичком угледу и традиционалном гостољубљу, пошто агенција Бриони Пула након оваквог дочека у Острогу доводи у питање долазак своје групе од 116 туриста у поćету овој светињи. Овај примјер и случај цркве у Св. Стефану са насилничким понашањем српског свјештенства контрапропагандно дјелује уочи туристичке сезоне у Црној Гори као њена антиреклама. Циљ СПЦ је више него јасан и гласи, да је потребно свијем средствима стварати проблеме Црној Гори и перманентно разарати њен туризам као основну привредну дјелатност. Довољан је то разлог да сви надлежни преузму дио своје од-говорности на спрјечавању ових крајње негативних радњи и Црној Гори дају снагу правне државе.

Из канцеларије ЦПЦСаопштење за јавност 6.6.2011. године

СРПСКИ МИТРОПОЛИТ АМФИЛОХИЈЕ КЛЕВЕТОМ ЗАМИЈЕНИО МОЛИТВУ

„Волите своје непријатеље, љубите оне који вас мрзе“, „Ко тебе каменом ти њега хљебом“, „Љуби ближњега својега као самога себе“, „Поштуј друге да би био поштован“, „Будите савршени као Отац Ваш небески“, хришћанске су вриједности, врлине и светиње. Умјесто мисионарења у овом хришћанском човјекољубивом духу и пракатицирања хришћанског учења и вјере поштвањем њихове светости, митро-полит СПЦ у Црној Гори г. Амфилохије дејствује су-протно. При томе врши светограђе и на сам празник блаженог Владимира Дукљанског. На овај вјерски празник, прије пар дана, молитву је замијенио клеве-том. Бившем америчком и свјетском лидеру (Г. Билу Клинтону) на скупу посвећеном великом дукљанско-црногорском владару, мученику и свјетитељу, умјесто молитве упутио је тешку клевету „властодршца чији трагови смрде нечовјештвом“. Од Амфилохија то није ништа ново. Бога се не боји, људи не стиди јер је његово срце нечисто. Амфилохијеве и клеве-те клеветника уопште Христ је описао: „Оно што излази на уста из срца излази и то погани човјека“. Апостол Павле тешке ријечи и клевету попут псов-ке убраја у тешке грјехове. Јован Златовсти тијем поводом говори: „Хоћеш ли да знаш како је велико злотворити рђаве и срамотне ријечи. Гледај само како црвене од твог срама они који те слушају. У таквој ствари што може бити грђе и презреније од човјека који срамотне ријечи говори. И срамотне жене имају више стида него такви људи. Боље је избацивати из уста нечистоћу него срамне ријечи. Ништа тако људе

не чини безочним као кад они говоре и слушају зле ријечи. Бог је смјестио у људска уста лијепи мирис, а ти нећеш у њима ријечи смрдљивије од сваког трупа убијаш душу и чиниш је неосвјетљивом. Зато све ово човјек чини? Лупеж краде ради користи, развратник гријеши да задовољи тијело, а какво задовољство до-носе тешке ријечи? Оне доносе само штету, кваре мо-рал људи, уносе разврат и од њих људи постају рђави и зли. Грубошћу се приближавају животињском стању....“

Амфилохијеве клевете су израз његове свијести и душе. Имају циљ да увриједе и нашу државу и Црногорце и све остале грађане и вјернике и цркву уопште вријеђањем уважених гостију Црне Горе. Оне су акт непријатељства, неразума и мржње са намјером, да се Црна Гора окаља, девалвира њен углед и омаловажи. Г. Амфилохије злоупотребљава декриминализацију клевете у Црној Гори и високе стандарде и степене људских слобода и слободе јавне ријечи. Досадашња попустљивост према нијему у погледу његових бројних кривичних дјела даје му полета да још жешће настави у том деструктивном правцу јер је он до сада био изван и изнад закона. Све он то злонамјерно користи против Црне Горе вршећи у њој своју некажњену деструктивну мисију. Доста се Црна Гора и православље у њој црвенило због његовог светогрђа. Злу се сваком на пут стати мора. Па и Амфилохијевом. Јер зло у његовом језику јесте његова немоћ за стварањем добра на дјелу.

Из канцеларије ЦПЦ

Црногорска партија: СПЦ не попуштаНепризнавање, омаловажавање и негирање

црногорске нације и званичних органа Црне Горе још један је израз континуираног дјеловања Српске пра-вославне цркве – наводи се у реаговању Црногорске партије достављеном Побједи.

ЦП је реаговала на изјаву патријарха СПЦ Иринеја, који је, како наводе, на директан, недвос-мислен и најбруталнији начин негирао постојање црногорске нације.

- Овакво непризнавање, омаловажавање

и негирање црногорске нације и званичних орга-на Црне Горе је још један израз континуираног дјеловања СПЦ, јасно дефинисаног ранијом изјавом Амфилохија Радовића да је црногорска нација кому-нистичко копиле – наводи се у саопштењу.

Ова партија је указала да изостанак реакције надлежних органа Србије није у складу са званично прокламованом политиком европских интеграција.

Р. Л.

95Министарство унутрашњих послова реаговало на Амфилохијеве оптужбе

Закон важи за монахе и свештенике

Министарство унутрашњих послова „не престрављује монахе, монахиње и свештенике“, већ надлежни државни органи спроводе Закон о стран-цима, вршећи послове контроле уласка странаца у Црну Гору, боравка странаца и изласка тих лица из државе – наводи се у реаговању овог Владиног ресо-ра на ријечи митрополита Амфилохија објављене у јучерашњем издању таблоида Вијести.

Амфилохије је оптужио Министарство унутрашњих послова и министра Ивана Брајовића за „својеврсно насиље над свештенством“ којег није било „ни у вријеме турско, ни у вријеме млетачко, ни у вријеме Аустроугарске, ни у вријеме нациста, ни у вријеме комуниста“.

У Закону о странцима, наводи се у реаговању Министарства, ниједна одредба не препознаје ни свештенике ни монахе било које вјерске заједнице у Црној Гори као посебну категорију, те стога они имају исти законски третман у регулисања боравка као сви остали странци који бораве у нашој држави.

- Ако се ради о лицима која имају држављанство друге државе, а бораве или раде на

територији Црне Горе, свој статус могу ријешити на три начина: да пријаве боравак на 90 дана, да затра-же привремени боравак или стално настањење, уз испуњење законом прописаних услова. Напомињемо да је немогуће селектовати захтјеве лица за стал-но настањење или држављанство по категоријама грађана-подносилаца захтјева, тако да се они рјешавају по законској процедури, па нема „одбијања захтјева по аутоматизму“ како тврди г. Радовић за свештенике СПЦ у Црној Гори – стоји у реаговању.

Министарство наводи податке да су, пре-ма евиденцији Фонда здравства, која је упоређена са регистром пребивалишта, регистром црногор-ских држављана, регистром странаца са сталним настањењем и регистром странаца са привременим боравком у Црној Гори, 514 лица осигурана као свештеници, вјерски службеници и чланови њихових домаћинстава, од чега су њих 320 представници Српске православне цркве у Црној Гори. Према истој евиденцији, њих 86 немају никаву одобрену врсту бо-равка и не пролазе кроз поменуте регистре, од чега њих 80 вјерску службу служе у СПЦ.

- Уколико Српска православна црква има потребу за ангажовањем додатног броја службени-ка које не може обезбиједити у Црној Гори, то може урадити из иностранства али само у складу са нашим законима – поручују из МУП-а.

Р. Л.

Џомић: У изјави Иринеја нема ничег спорног

Координатор Правног савјета Митрополије црногорско - приморске Српске православне цркве у Црној Гори протојереј мр Велибор Џомић оцијенио је у изјави за портал Аналитика да патријарх српски Иринеј није негирао постојање црногорске нације. Патријарх Иринеј је прије два дана, на питање но-винара да прокоментарише упозорење Министар-ства унутрашњих послова Црне Горе да 86 свеш-теника СПЦ нема одобрен боравак на црногорској територији и да морају ријешити свој статус, казао да „ није паметно ни мудро дијелити један народ”.

- У тој патријарховој изјави нема ничег уврједљивог и понижавајућег. Прије свега, уочавам да је изјава Његове Светости Патријарха Иринеја која је у дијелу црногорских медија погрешно окаракте-рисана као изјава која негира црногорску нацију само

преношена. Остали смо ускраћени за њен контекст и то је чињеница која знатно оптерећује било какав коментар - рекао је Џомић за портал Аналитика.

Према његовим ријечима, и поред тог озбиљног медијског недостатка, он ту изјаву није доживио као негацију Црногораца нити, пак, као угрожавање било чијег права да се слободно изјасни којој нацији припада.

- Нико нема право да патријарху Иринеју оспори право на сопствени доживљај одређених питања, па и тог – истиче Џомић.

- Он сматра да је непобитна чињеница да огроман број грађана Црне Горе и Србије то питање доживљава на исти начин као и патријарх Иринеј и да такав доживљај Срба и Црногораца ни у најмањем дијелу не угрожава оне који мисле и осјећају другачије.

Р.Л.

ЦП: СПЦ негира постојање црногорске нације

Непризнавање, омаловажавање и негирање црногорске нације и званичних органа Црне Горе још један је израз континуираног дјеловања Српске пра-вославне цркве, оцијенили су из Црногорске партије. Они су, реагујући на изјаву патријарха СПЦ Иринеја, који је, како наводе, на директан, недвосмислен и најбруталнији начин негирао постојање црногорске

нације, казали да такво дјеловање представља при-тисак на вјернике и припаднике црногорске нације.

- Овакво непризнавање, омаловажавање и негирање црногорске нације и званичних орга-на Црне Горе је још један израз континуираног дјеловања СПЦ, јасно дефинисаног ранијом изјавом Амфилохија Радовића да је црногорска нација ко-мунистичко копиле -, навели су из ЦП у саопштењу достављеном Побједи.

Р.Л.

96Прекинуто суђење митрополиту црногорско-приморском СПЦ поново одгођено

Амфилохије тражи другог судијуРадовић није желио да даје изјаве поводом прекршајног поступка због говора мржње који је против

њега иницирало тужилаштво Митрополит црногорско-приморски Српске православне цркве у Црној Гори Амфилохије Радовић

23.6.2011. се појавио пред Подручним органом за прекршаје у Подгорици. Његово задржавање у судници трајало је свега 15 минута. Суђење је прекинуто на захтјев Амфилохијевог браниоца, адвоката Војислава Ђуришића, који је тражио изузеће судије Ларисе Беговић и предсједника те институције Срђана Ђуровића.

Суђење митрополиту црногорско-приморском изазвало је велику пажњу медија. Дозволу да уђу у судницу добило је само њих пет, уз образложење да нема простора. Након пет минута и они су, због колега који нијесу могли да уђу, напустили судницу.

Предсједник Подручног органа за прекршај Срђан Ђуровић образложио је да начело јавности не зна-чи да баш свако може да присуствује суђењу. Према његовим ријечима, најбитније је да се обезбиједе услови за несметан рад суда.

- Суђењу митрополиту црногорско-приморском Српске православне цркве у Црној Гори Амфилохију (Радовићу), који се терети за говор мржње, јуче је у Подручном органу за прекршаје прекинуто, јер је његов бранилац, адвокат Војислав Ђуришић, затражио изузеће судије која води процес Ларисе Беговић и предсједника те институције Срђана Ђуровића.

РЈЕШАВАЊЕ СТАТУСА ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ УСЛОВ ДУХОВНОГ МИРА И ПОЛИТИЧКЕ

СТАБИЛНОСТИ ЦРНЕ ГОРЕПише: Милорад Мињо Ражнатовић

Пет година живота једне државе као независ-ног субјекта, кратак је период у њеном историјском току. Кратак, да би се санирала штета направљена од стране вељесрпских националшовиниста крајем про-шлог и почетком овог вијека, и оствариле све тежње грађана који су својим ДА на референдуму 21. маја 2006. године исказали однос према даљем развоју Црне Горе оличеном у демократији, правној држа-ви, социјалној правди, економском просперитету, културном и духовном препороду, непотчињености и слободи. Иако кратак, за грандиозна достигнућа и стварање „државе благостања“, ипак довољно дуг да покаже природну и друштвену законитост сублимирану у Хераклитовим мислима о „вјечном току“ и „сталности промјена“, као и у Конфучијевим контеплацијама да се „ништа ни дању ни ноћу не зауставља“. У свом неумитном току и пролазности, овај петогодишњи период, је Црној Гори и њеним грађанима донио позитивне промјене. За државу која је изашла из једног „вулканског гротла“, које је пријетило да уништи њену биолошку супстан-цу, врло је важно да промјене крену ка савременим цивилизацијским вриједностима. Јер, „ријечни ток“ може бити толико диваљ и неукротив да разбије све илузије о позитивним промјенама у друштву, одно-сно о бољем и срећнијем животу. На срећу, Црна Гора

је успостављањем своје независности прекинула пут њеног „утапања“ у вељедржавни српски пројекат, и усмјерила своју пловидбу према мирним лука-ма држава које чине Европску унију и према САД. Европске и атлантске интеграције су биле и остале стратешки циљеви црногорске државе. А досадашњи пут на том пољу је заиста импонзантан. О динамич-ности промјена црногорског душтва и успостављању европских вриједности и стандарда, довољно говори то да смо за непуних пет година добили статус кан-дидата за чланство у ЕУ, а да у другој половини ове године очекујемо одређивање датума за почетак при-ступних преговора, те да смо прва наредна земља која ће добити статус члана НАТО савеза. Наравно да је за тај пут била пресудна воља црногорске власти, али и да је својим сугестијама, савјетима, а што не рећи и притисцима за доношење нових законских аката прилагођених европским стандардима, из разних све-ра друштвеног живота, изузетан допринос дала и ЕУ, којој је веома стало да Црна Гора што прије усвоји ове стандарде и отпочне преговоре за чланство у ЕУ. Јер је и у њиховом интересу да имају миран и стаби-лан регион, и некога ко ће бити примјер напретка ка европским и атлантским интеграцијама.

Напредак ка европским и атлантским интеграцијама нико озбиљан из међународне

97заједнице не спори. Али спори опозиција Црној Гори, која је по сваку цијену, пласирајући неистине и манипулишући грађанима, хтјела зауставити вртање црногорске државности. Како сада гротескно звуче њихове тврдње да ће, у случају изгласавања независ-ности, бити уведен пасошки режим према Србији, за наше студенте бити затворени српски универзитети, а за оне којима је потребна здравствена заштита не-доступне њихове болнице, да ћемо без њихове шени-це липсат од глади, да ћемо ... Међутим, као што су и тада тврдили поборници независне Цне Горе, ниш-та се од овога није догодило. Штовише Црна Гора је на свим пољима много брже корачала ка европским и атлантским интеграцијама од Србије, и сасвим је јасно да би останак у ту неприродну заједницу за грађане Црне Горе значио тежи и сиромашнији живот. Немогуће је на овом мјесту набројати све предности које је донијела црногорска независност, међутим, као најилустративнији примјер наводимо онај који говори о стандарду живота утемељеном на статистичким подацима који показају да проćечна плата у Србији износи цца 350,00 €, а у Црној Гори цца 500,00 €. Но, и поред јасних и недвосмисле-них показатеља, опозиција и даље покушава да, манипулишући са истим чињеницама са којим је манипулисала и у референдумској кампањи, дока-же како би нам живот у заједници са Србијом био љепши и квалитетнији. Не чуди такав однос ових анахроних снага, јер су у њиховом бићу уткане анти-европске и антицивилизацијске вриједности иска-зане у ратовима на простору бивше Југославије, из којих су црпиле, и још увијек црпе, свој политички ангажман и снагу. Међутим, највећи степен њихових антиевропејских и антицивилизацијских вриједности оличен је и у чињеници да не воле своју државу, презиру њене симболе и идентитетске вриједности – црногорску нацију, језик и цркву, да не поштују њену историју, културу и духовност, да не навијају за црногорске спортске клубове и репрезентацију. Такав однос према држави у којој су рођени, живе, стварају и обезбјеђују своју и егзистенцију својих породица, непознат је и несхватљив свијету. Форсирањем негативне приче о Црној Гори, код куће и на страни, ови политички субјекти желе заустави-ти њену еманципацију и интеграционе токове. Иако су њихова уста, декларативно, пуна Европе, њихова дјела говоре супротно. Протећиће још доста воде на-шим ријекама, док се ове снаге ослободе митоман-ства и вељенационалних пројеката и постану лојални и корисни субјекти који ће предано и искрено ради-ти за добробит црногорског друштва и државе. Но, и поред тих „кочница“, црногорске друштвене снаге су довољно снажне и способне да наставе европске и атлантске интеграције и остваре зацртане циљеве -

члансво у ЕУ и НАТО.И док Црна Гора крупним корацима граби

према европским и атлантским интеграцијама, може се рећи да је недовољно урађено на успостављању и јачању црногорских институција које ће радити на културној и духовној еманципацији грађана и под-стицати позитиван однос према држави и њеном идентитету. Црна Гора још увијек нема државну стратегију која би се на духовном плану успјешно су-протставила нападима на црногорско биће од стране вељесрпског асимилаторског пројекта. Гарашанино-во „Начертаније“ с краја 1844 године као стратешки пројекат стварања Велике Србије, још увијек је на дијелу. Сви остали вељедржавни пројекти - Меморан-дум “Истеривање Арнаута“ др Васа Чубриловића из 1937. године, „Хомогена Србија“ Стевана Мољевића из 1941. године и Меморандум Српске академије на-ука и уметности“ из 1985/86. године – су пројекти „нижег реда“, односно програмски документи који су прилагођавани друштвеним и политичким при-ликама у којима су настајали. Најновија Стратегија Владе Србије о дијаспори, односно о јачању односа са Србима у региону, није ништа друго до документ духовног и политичког континуитета са претходним, с тим што је овај, прилагођавајући се државном ста-тусу и актуелним политичким и друштвеним при-ликама у Црној Гори, главну улогу у асимилацији Црногораца намијенио СПЦ. Она би уз помоћ српских политичких партија у Црној Гори, требала довршти давно започети пројекат, урушавања црно-горских институција, обесмишљавања црногорских идентитетских симбола и обиљежја- грб, застава, химна, језик, црква и нација, једном ријечју, пројекат потирања црногорског историјског, духовног, култу-ролошког и државног бића.

Агресивност СПЦ и њених великодостојника, као и српске опозиције (у) Црној Гори, појачана је до те мјере да угрожава брже и ефикасније утемељење грађанских вриједности и стабилност црногорског друштва. Перманентном и добро организованом антицрногорском дјеловању на руку иде недовољна посвећеност државе и њених органа овим питањима, као и још увијек недовољно формирана свијест код одређеног броја високих државних функционера о црногорским аутентичним вриједностима, државном и националном бићу. Потврђује то: најновије колебање Владе и надлежних институција везано за рушења не-легалне доградње цркве Светог Александра Невског; налажење изговора надлежног министарства за неизвршавање своје одлуке о премјештању нелегал-но постављене лимене скаламерије на Румији; толе-рантан однос према нелегалном боравку на десетине свештеника у Црној Гори који у манастирској тиши-ни кују планове приотив Црне Горе, а неки од њих,

98као што свједочи најнови Свето Стефански случај, организују противдржавне демонстрације; неефи-касност у проналажењу вандала који су оскрнавили обелиск посвећен туђемилским херојима, чије се сра-мотно антицрногорско чинодејство догодило послије Радовићевог писма достављеног предćеднику Владе у којем се наводи да црква има сазнања која указују на могућност рушења џамија и вјерског рата у Црној Гори уколико црква на Румији буде уклоњена; давање подршке предćедника Филипа Вујановића овако не-законитим радњама, као и његово „аболирање“ Ри-ста Радовића од говора мржње; Предćедников нед-ржавнички и антиправнички однос према неуставној (насилној) анксији Црне Горе од стране Србије 1918 године и према ЦПЦ; финансирање, из државног буџета, институција које раде на нестанку Црне Горе, са огромним износима средстава, а удјељивање „мрвица“ оним институцијама које су посвећене црногорској држави и њеном напретку, итд. Оваква снисходљивост не може бити својствена ни једној институцији или државнику којему је стало до државе и њеног достојанства. Сви су изгледи, да се поједине црногорске институције и одређени држав-ни функционери, са више пажње и поштовања одно-се према онима који раде на девастацији црногорских институција и на нестанку Црне Горе, него према онима који су посвећени црногорској држави и њеном добру, који је љубе као своју мајку и доживљавају као једину домовину.

Свој „прилог“ појачавању притисака вељесрпског националистичког пројекта, дали су и поједини интелектуалци и медији „црногорске провенијенције“ који заслијепљени мржњом пре-ма власти не виде проблем у овом асимилаторском пројекту. Штовише борбу „за своју истину“ воде са оспораватељима Црне Горе - српским нациналшо-винистичким партијама, и још живе у илузији да са њима могу градити Црну Гору као грађанску и мо-дерну државу. По томе би се дало закључити, да су, поједини политичко-интелектуално-медијски круго-ви, били заговорници независне Црне Горе таман то-лико колико им је тај пројекат доносио личну корист и богатство. Како другачије тумачити примитивни однос према другачије мислећим интелектуалцима чији патриотизам код њих изазива шизофрене на-паде? Како тумачити однос према идентитетским питањима, а посебно према црногорском језику којег називају новокомпонованим? То могу радити само они који су свој дух „напајали“ на историјским, културолошким и патриотским „врелима“ страним црногорском бићу, а антиратни и идинпендистчки профитерски ангажман искористили за инкасирање милионских новчаних износа на својим рачунима, који су узгред речено, сумњивог поријекла.

Због овако неодговорног и недржавничког односа, олакшано је дјеловање и онима са стра-не који би Црну Гору радо виђели у вељесрпском загрљају. Зато не треба да чуди то што патријарх СПЦ Иринеј, арогантно и агресивно реагује на оправдано проблематизирање црквеног питања у Црној Гори од стране предćедника ДПС Мила Ђукановића, нити перманентни, груби и примитив-ни напади Риста Радовића на предćедника Скуп-штине Ранка Кривокапића, као једног од ријетких експонената државне власти који без увијања и ди-пломатске немуштости, разоткрива његово безакоње, узурпаторство, ратно хушкачку и антицрногорску политику. Понашајући се као да је ово теолошка држава у неприкосновеном власништву СПЦ, њени великодостојници заправо желе прикрити чињенице које говоре о њеном нелегалном дејеловању на територији државе Црне Горе. А оно датира још од јуна 1920. године када је декретом регента Алексан-дра укинута ЦПЦ и насилно припојена СПЦ. Не тре-ба да чуде ни најновије увреде српског писца, „оца српске нације“ и комунистичког идеолога, Добрице Ћосића који каже да су Црногорци „копилад комин-терне“, јер такве бљувотине, небулзе, грубости, глу-пости и понижавања смо и раније доживљавали од Риста Радовића, па су државни органи на то остајали нијеми.

Зато је неопходно што прије урадити стратегију на обнови црногорске духовности која би у првом плану морала ставити питање ЦАНУ којој је неопходна темељна кадровско-научна обнова која би значила и моралну обнову ове институције. Разлог је тај што је она свој научни и морални кредибилитет урушила „газећи“ Милошевићевим ратним стазама вељесрпског национализма. А већина њених акеде-мика и данас је на истим позицијама. Посебно мјесто у обнови црногорске духовности треба да заузме ЦПЦ и рјешавање њеног статуса. Црквена имовина која је власништво државе Црне Горе, је већ поме-нутим декретом, предата у руке окупаторској СПЦ. Тај нелегални акт је и данас на снази, иако је Црна Гора већ пет година независна, тако да је свештенству ЦПЦ онемогућено обављање божје службе у својим храмовима. Док гођ не буде ријешно ово питање неће бити црногорског духовног опоравка, а Црна Гора ће и даље бити подложна разарању њеног духовног бића и живјети у међувјерским и међунационалним унутрашњим трвењима, односно у једном предполи-тичком стању које кочи замајац њеног бржег друшт-веног развоја. Све ће се ово дешавати док Црна Гора не спозна „истину о себи“ и док не примијени пра-вила организовања православних цркава која важе и у другим европским државама са већинским право-славним становништвом. Све док се декрет регента

99Александра – као државни акт, не стави ван снаге, а ЦПЦ институционално успостави као једина право-славна црква, Црна Гора неће наћи свој духовни мир и политичку стабилност. Да ли можете замислити ситуација да се у једној првно уређеној - савременој држави, без њеног знања и дозволе организује рад било које институције? Да ли је могуће да у Русији, Бугарској, Грчкој или пак Србији, у институциналном смислу, дјелује нека друга православна црква? Да ли би било који државни орган ових држава пристао да му партнер у преговорима о црквеним питањима буде нека православна црква ван тих држава? Да ли је могућа ситуација, у којој ће нека црква из суćедне државе диктирати односној држави како да се пона-ша, организује и како да ради на свом укидању? Си-гурно не! То је могуће само у Црној Гори у којој 90 година трпимо терор од институције која је нелегал-ним декретом ушла у црногорске манастире и црно-горски духовни простор. Црна Гора, ово питање мора што хитније рјешавати, јер је то њена обавеза и њено је право које се темељи на искуствима и стандарди-ма других европских земаља већинског православног становништва.

Дакле, остало је још пуно посла, посебно на унутрашњем плану и рјешавању горућих питања ве-заних за јачање црногорских институција које ће се уобличавати и из њих „емитовати“ вриједности које су иманентне црногорском бићу. За остварење ових циљева потребно је вријеме, знање, воља, озбиљност, посвећеност држави и надасве хомогеност поли-тичких и друштвених субјеката који су изнијели

пројекат црногорске независности. У том смислу онеспокојавајуће дјелују готово извјесан раскиду коалиције између ДПС и СДП у Подгорици, јер би то могао бити окидач за раскид коалиције на државном нивоу, што би била фатална грешка. Грешка која би Црну Гору у институционалном, политичком и ду-ховном смислу могла вратити у времена јединственог ДПС. Неразумно је и недржавнички, у ситуацији када је остало пуно посла на уобличавању црногорске државности, да се због било ког персоналитета ови процеси зауставе и историјко клатно врате на почетне позиције. Зато, ове двије партије, као једини сувере-нистички парламентарни субјекти (посебно то важи за СДП која је од самог почетка дешавања у бившој Југославији била антиратна и државотворна партија, остајући вјерна тој политици до данашњих дана), морају бити свјесне перманентне опасности оличене у вељедржавном националистичком српском пројекту, те своје улоге и одговорности у успостављању црно-горских вриједности, институција и идентитета, не дозвољавајући урушавање оног што је тешком муком стварано скоро један вијек. То је обавеза и захтјев црногорских идинпендиста који нијесу штеђели труда, знања и енергије, уносећи сву своју љубав и вјерност у пројекат независне Црне Горе, из кога се родио 21. мај 2006. године, најграндиознији датум у црногорској историји. Дан, када су грађани мир-ним путем омогућили да се изнова, као феникс, из уснулости вине Црна Гора, обезбијеђујући јој вјечно трајање.

Саопштење за јавност (реаговање поводом најновијих изјава М. Амфилохија – Вијести 13.05.2011., стр.10.)

АМФИЛОХИЈЕ ДОСЉЕДАН У ИСКЉУЧИВОСТИ И НЕДОСЉЕДНОСТИ

Ставом да се српска митрополија избрише из регистра вјерских заједница Србије и да нема разло-га да се региструје ни у Црној Гори, ни било ђе, М. Амфилохије још једном потврђује да не признаје ни Црну Гору, ни Србију, ни државе, нити институције правне државе, ни позицију цркве у држави. Он се поставља и легитимише као врховни закон не само изнад дражве, већ изнад свих и сваког. У свим прав-ним државама свијета цркве су правно регистроване код државе и дио су, на тај начин, државно-правног поретка. О томе свједочи регистрација Руске право-славне цркве и Московске патријаршије по члану 5. Устава РПЦ код Руске федерације као своје матич-не државе. Такође и регистрација цркава код својих држава. По члану 5. Устава Српске православне цркве дефинисано је: „У Српској православној цркви прав-на су лица, Патријаршија, епархије, црквене општи-

не, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени, поједини храмови“. Дакле, по Уставу СПЦ и Митрополија СПЦ којом управља м. Амфилохије дужна је да се региструје код државе. У супротном, по Уставу СПЦ (чл.5.) не може остварити својство правног лица. Уо-сталом, какав је то митрополит који не поштује Устав цркве у којој је митрополит. Како и колико поштује себе и друге, када посједује лична документа (лич-на карта, пасош итд.) а истовремено негира правну комуникацију са државом коју не признаје?! Како испуњава своје законске обавезе према држави у по-гледу плаћања пореза и обавеза, уредног финасијског жиралног пословања, пријаве свјештеника махом не-домицилних у држави Црној Гори, функционисања дигиталних класа, пријава боравка свјештених лица итд. итд.?! Како са два ипо милиона еура прихода

100може финансијски сервисирати и покрити трошко-ве толике своје митрополијске црквене организације у којој је упошљено знатно више од 1500 само свјештених лица. Постоје ли границе његове искључивости, самодовољности и недосљедности?! Какав је то црквени достојанственик митрополит-ског звања који погинуле свјештенике СПЦ дијели по својој класификацији на свјештеномученике, а то су они страдали као четници и на обичне свјештенике у које спадају свјештена лица погинула као партизани, комунисти и остали.

Амфилохијевој самовољи нема граница. Његова тврдња да Српска митрополија егзисти-ра у Црној Гори пуних осам вјекова умјесто девет деценија је груба историјска не-истина. Јер, зашто би краљ Александар „Ујединитељ“, укинуо ЦПЦ 1920. г. њеним грубим и нелегитимним присаједињењем Српској ако је прије тога 7 вјекова у Црној Гори ег-зистирала и мисионарила искључиво Амфилохијева српска црква. Његова теза да сва црквена имови-на у Црној Гори је искључиво власништво његове митроплије без икаквог је утемељења, пошто је на-стала, одржавана и очувана једино под окриљем не-зависне и међународно признате државе Црне Горе, аутокефалне ЦПЦ и слободног црногорског народа.

Чиуњеница да М. Амфилохије од својег до-ласка у Црну Гору у потоње двије деценије бесправно уписује у катастар црногорске светиње као српске, такође потврђује да је СПЦ у Црној Гори од 1918. и то само као узурпатор и посљедица српске окупације Црне Горе. Тијем је у црквеном животу Црне Горе на-стало нередовно стање тзв. интеррегнума.

Амфилохијеве клевете на рачун ЦПЦ су његове негативне квалификације које се углавном и у цјелости односе на њега самог и његову српску цркву. Његова правда је правда без суђења, судова

и доказа. Како може тврдити да је митрополит Ми-хаило рашчињен када му никад није организовано црквено суђење у оквиру Васељенске патријаршије, на чему Његово Блаженство господин Михаило и сада, као и раније, стално, инсистира тражећи да се оно одржи у присуству Васељенског патријарха, М. Амфилохија, Митрополита Спиридоноса из Рима, грчког свјештенства и вјерника, с обзиром на окол-ност да је службовао при грчкој амбасади у Риму.

М. Амфилохије је виновник исконструиса-них оптужби код Васељенске патријаршије која није знала у том часу да је ЦПЦ аутокефална црква при-зната и од саме Васељенске патријашије.

Његов ангажман против М. Михаила је моти-висан намјером да елиминацијом духовног поглава-ра ЦПЦ митрополита Михаила присаједини Српској Црногорску цркву и на тај је начин ликвидира што би водило даљем урушавању и нестанку и саме црно-горске државе.

Истичемо, још и то, да Амфилохијева кампања против Митрополита Михаила датира још их периода постојања и мисије југословенске амбаса-де у Риму, дакле, из доба када је М. Михаило постао свјештеник у Грчкој цркви.

То је потврдио и господин Спиридонос, његов тадашњи црквени старјешина и митроплит Васељенске патријаршије из тога времена. Свједоци ових догађања живе и данас у Подгорици.

И на крају, Митрополит Михаило никада није тражио рушење цркава већ само онога што је не-законито и недозвољено подигнуто ради спрјечавања даљег девастирања црногорског сакралног фундуса и културне баштине Црне Горе и насилног ништења и асимиловања Црногораца.

Из канцеларије ЦПЦ

Из наше прошлости

ЦРНОГОРЦИ У ТУЂИНИ ПОМАЖУ НАРОДНЕ СВЕТИЊЕПисмо црногораца из Америке упућено митрополиту Митрофану. Објавио је Глас Црногорца 4.

августа 1907. године. Са особитом пријатношћу доносимо овђе писмо, које је наш митрополит (Митрофан) примио од наше браће црногораца из Америке. Садржај писма показује нам колику хришћанску наду црногорци у далекој туђини полажу на наше велике народне светиње и каква је их врућа љубав веже према драгој им домовини Црној Гори!

Истиче Глас црногорца у уводнику. Писмо гласи: Ваше високопраштенство! Потписана браћа црногорци, који су у Америци, тј. у овом мјесту СТА Цинцинати (у Сјеверној Америци) сједнише се и пролажише овај мали прилог. Св. Василије Острошки, молећи се Богу и св. Василије (Острошком) да нас чува од напасти у овој туђој земљи (Америци) као да нам подари здравље у овијема тешким и мучним радовима.

Ваше Високопраштенство, моли Вас, да би се овај наш мали прилог ставио у „Глас црногорца“ ради тога, да виде браћа црногорци, у нашој домовини (Црној Гори) како прави црногорац, гдје год је не заборавља своју домовину (Црну Гору) у своје светиње, молит се богу и св. Василији, да нам помогне као у сваком брату црногорцу.

Благоизволите примити наше најискреније поздраве. С поштовањем, приложници који Богу и св. Василији у Острогу приложише и то: по 5 круна, Милутин Бадњар, Милован Поповић, Владимир Лаушевић, Милован Лаушевић, Милутин Лаушевић, Јеврем Бадњар, Димитрије Каљевић, Благота Обрадовић, сви

101

ИЗ ЉЕТОПИСА ЦПЦБоравак Његовог Блаженства Архиепископа

Цетињског и Митрополита Црногорског Господина, Господина Михаила Италији 18 маја – 4 јуна 2010. године

Дана 18 маја 2010 године Његово Блажен-ство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црно-горски Господин, Господин Михаило је присуство-вао предавању на Универзитету „Universita Pontifi cia Regina Apostolorum“ у Риму и разговарао са ректором римокатоличким свјештеником Педром Барајон.

Дана 21 маја 2010 године Његово Блаженство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Господин, Господин Михаило који се налази у поćети граду Аqуили и Регији Абруззо, Италија, примњен је званично у Палати Регије на пријему који је приредио предćедник Регије Абруззо господин Др. Гиани Цхи-оди. У обраћању Његово Блаженство је истакло да нас Јадранско море не раздваја него спаја и да Црна Гора и Италија имају вишевјековне пријатељске од-носе, захвалио је на гостопримству које му је указано и благословио све присутне истичући да се моли за све који су страдали и пропатили због земљотреса који је погодио Аqуилу 6 априла 2009 године. Са Његовим Блаженством пријему је присуствовала Његова Екселенција Генерални Конзул Луиги Лом-бардо предćедник удружења привредника и занатлија Абрузза који је пуно пута поćетио Црну Гору и који је иначе написао студију о икони Богородице Филер-мосе.

Дана 25 маја 2010 године Његово Блажен-ство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црно-горски Господин, Господин Михаило у болници „Сан Салваторе“ у Аqуили је на конференцији за новина-ре која је била приређена у његову част поздраво је присутне а посебно генералног директора болнице Др. Ганцарла Силвериа (Диретторе Генерале Ази-енда Санитариа), хирурга Проф. Др. Ганцарла Ами-цуцциа, Проф. Др. Леополда Спатеа окулисту, и Др. Надиу Биорди којима је уручио медаљу „Владике Антонија Абрамовића“ због изузетне пажње која му је указана док је боравио у тој болници на опорав-ку. Информације са те конференције су емитовале телевизије РАИ Абруззо и локалне телевизије, као и штампани медији.

Дана 26 маја 2010 године Његово Блаженство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Господин, Господин Михаило поćетио је Иституто Назионале пер ла Гуардиа д’Оноре але Реали Томбе дел Пантхеон и разговарао са предćедником Др. Угом д’Атрием.

Дана 27 маја 2010 године Његово Блажен-ство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црно-

горски Господин, Господин Михаило састао се са господином Царлом Филиппом Тодини и доктором Паломбием у Риму и познатом ресторану „Харрy’с Бар“ у улици Витторио Венето 150.

Дана 29 маја 2010 године Његово Блажен-ство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црно-горски Господин, Господин Михаило је поздравио конференцију о емиграцији одржану у граду Ца-глиари на Сардинији конференцију је организовала асоцијација „ин Цамино“ поред Митрополита Ми-хаила учествовали су градоначелник Цаглиара др. Емилио Флорис, предćедница Провинзије Цаглиара др. Ангела Цуацуеро, Адвокат Росариа Таранти-ни, почасни конзул БХ у Италији Диего Мосцхени, протојереј-ставрофор Франко Олла, др Роберто Ца-валларо, госпођа Мариа Сата генерални секретар удружења „Амици дел Монтенегро“,

Дана 30 маја 2010 године (неђеља) Његово Блаженство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Господин, Господин Михаило служио је свету Архијерејску литурђију у цркви св. Августина у Цаглиарима уз саслуживање протојереја-ставрофора Франка Олле и протојереја-ставрофора Бојана М. Бојовића уз присуство великог броја вјерника.

Дана 31 маја 2010 године Његово Блаженство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Господин, Господин Михаило у Ористану Сардинија састао се са госпођом Проф. Др. Гиусепином (Пу-пом) Тарантини историчарком и предсједницом оп-штинске комисије за људска права.

Дана 2 јуна 2010 у граду Аqуили Његово Блаженство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорски Господин, Господин Михаило је прису-ствовао прослави дана Републике Италије и додјели медаља Републике Италије награде заслужним грађанима уручила је Префект Аqуиле др. Гиована Мариа Иурато а присуствовали су Градоначелник Аqуиле Массимо Циаленте као и представници суд-ства, војске, карабињера и многи угледни грађани.

Дана 4 јуна 2010 Његово Блаженство Архи-епископ Цетињски и Митрополит Црногорски Го-сподин, Господин Михаило се састао са господином Францесцом Цатерином подпредćедником удружења „Амици дел Монтенегро“ и госпођом Фианданесе Росалбом у граду Цорату (Бари) поćетио је и Цастел дел Монте из 1240 године вриједни историјски лока-литет Барија.

Цетиње07.06.2010 год.

Протојереј-ставрофорБојан М. Бојовић

из Језера Миро Банашевић, Петар Станковић, Велиша Новаковић из Пипера: Марко Вукотић и Митар из Крњица Јован Дапчевић из Врањине. Петар Зрубица из Дробњака, Лука Боров из Угања, Стево Иванишевић, Ристо Иванишевић и Љубица Р. Иванишевић из Цетиња. Златко Шиповац из Невесиња, Шпиро Калуђеровић из Ћеклића, по 2.50 (хелера), Милош Бацковић из Језера, Шпиро Дакић и Марко Батурин из Пиве, Марко Грујичић, с Цетиња и Ђорђе Караџић из Дробњака. У име цијелог друштва Стево К. Иванишевић из Доњег Краја.

Припремио: Миодраг Живковић

102Реаговање на текст из „Вијести“ од 19.6.2011. г.

ПОТПУНИ ПРОМАШАЈ И КРАХ КОСОВСКОГ ЗАВЈЕТАЗа који дан поново ћемо слушати и гледа-

ти нову репризу односно варијацију перформанса на мотив косовског мита. До тога дана представник српске богословије са Цетиња дрилом нас ућерује у каноне о косовском завјету. И док он бесмислено ту-мара о Лазару и Милошу официјелна Србија припре-ма „продају“ Косова као главнице, а српски поп из Богословије треба Црногорцима да пропише вјечну косовску камату сматрајући их услужним глупаци-ма и робовима – роботима заробљеним његовим измишљањима и домишљањима поводом Видовдана. Прије ће се Србија кроз власт и велики дио опозиције ослободити окова Косова причом о његовој подјели тврдећи тако пазар за његово признавање, него поп из Богословије који Црну Гору и Црногорце жели не само да врати у овај мит већ и да их у њему окује и замрзне. До којег митског екстремизма он застрањује у косовско-митском гулагу, у лову на душе великосрп-ског духовног инжињеринга, најбоље потврђује његов инквизиторски императив, „чак и када би се Србија и Република Српска утврђивањем фиктивног каракте-ра памћења Лазаревог и Милошевог подвига ослобо-диле те фикције Црна Гора то никада не би смјела да уради“. Црна Гора треба да слуша својег попа из Богословије који једини зна да је косовски завјет у 19. вијеку црногорска политичка еманципација. Требају ли Црногорци и у 21-ом и у наредним вјековима да слушају ову попову заповијест, са амбицијом да важи као Божја, о косовском завјету сличну измишљотини његовог претходника и једног од духовних ментора и истомишљеника, Радомана Кордица, који у „Насиљу свакидашњице“, фалсификатом устврди и измисли да црни тепелак на црногорској капи знак је жало-сти за изгубљеним Косовом којег треба да вјечно коротују. Отуда је сва црногорска историја успон и раст темељен на косовском паду.

Црногорци нијесу учествовали у Боју на Ко-сову. У вријеме косовског боја Зетом/Црном Гором је владао црногорски владар Ђурађ II Страцимировић Балшић. Под његовом владавином Црногорци су ра-товали против Срба што је искључивало било какву њихову солидарност са српском властелом и војском.

У „Историји о Црној Гори“. Његошев пре-дак, црногорски владар и владика Василије Петровић Његош истиче да Црногорци нијесу учествовали у боју на Косову. Пријетходно додаје да је кнез Лазар три пута ратовао против Балше, али сва три пута од Балше би побијеђен. Балша није ступио у бој против Турака. Владика Василије у својој Историји о Црној Гори (репринт Лексикографског завода СРЦГ, Тито-град 1987. стр. 51, а иначе је први пут штампана на ру-

ском језику у Петровграду 1754. г.), истиче „а мало ђе Србљи битку добише без Црногораца“ (исто). Послије косовског боја српски деспоти, велможе и властела свјетовним „конвертитством“ постају харачлије, и Турци већи од Турака као овај поп што хоће да буде већи Србин од Срба. Они постају харачлије и спахије чувајући своја имања, а уједно и помагачи турском освајачу, а не пребјези у Црну Гору од којих су по великосрпским идеолозима настали Црногорци који вјечно коротују косовски пад и трагедију из које су оваквим лажним конструкцијама „рођени“. И док српски феудалци и други срби постају јањичари, владика Василије Петровић – Његош је мета српског сремскокарловачког митрополита Павла Ненадовића од којега је трован. Српском народу је под својим властима теже било него под Турцима. Слично томе је и Црногорцима нешто лакше било под језивом окупацијом Срба из 1918. и касније, него под посрби-цама у прошлости и данас.

Дакле, нема српскијех емиграната у Црној Гори ни преношења традиције државног средњовјековља и косовског боја послије Косова.

Нема оног на што циља и смјера поп из Богословије који косовским завјетом хоће да докаже да су Црногорци косовски Срби настали након видов-данског Косова 28.6.1389. године. Наука није утврди-ла ни српске досљенике, ни њихову средњевјековну ни државну ни косовску традицију у Црној Гори па косовисање попа из Богословије није ништа дру-го до патетични ламент и митска измишљотина непостојећег. Црногорци нијесу српски ускоци него страоćедиоци. И то страроćедиоци настали у про-цесима етногенезе, историогенезе и нациогенезе досељених Словена из прапостојбине са старинач-ким романским, ретороманским, илирским и другим структурама на простору Превалиса, тј. данашње Црне Горе. Поп из Богословије ни сам није свјестан противурјечја мита у којем робује. Ако Црногорци не постоје прије Косовског боја 28.6.1389. него су тек послије њега настали као и Црна Гора „прибјежиште косовскијех јунака“, како су могли учествовати у том боју. Поп из Богословије хоће немогуће. Хоће да од косовских Срба направи Црногорце као њихове коза-ке, „цвет српства“, „чисте Србе“, „у вјечној косовској короти с Обилића медаљом на прси“ који пред Ко-совом као пред новим Јерусалимом плачу за Косо-вом пред лазаревско-милошевким зидом плача и поносно довикују: Нека Република Српска и Србија издају и продају Косово, ми нећемо. Ми смо косов-ска мртва стража. Ми смо вјечно будни на косовској мртвој стражи. Јер смо сви ми потомци Обилића,

103Хребељановића, Орловића, Косаничића, Топлица и осталијех „српскијех витезовах“ лише Бранковића. Ми смо косовски, Косово је наше. Јер, ми смо косов-ски осветници.

Код Светог Петра Цетињског ни у 18 ни у 19. вијеку нема помена о Косовском миту. Вук Караџић није нашао ни једну пјесму о Косову и из Косовског циклуса у Црној Гори. Наука је забиљежила да је ко-совски мит присутан код Срба избјеглих са Косова у Војводину под Угарском и то у црквеном предању и продукцији срмскокарловачке митрополије.

У Црној Гори нема изворнога „Косовскога мита“ ни у народу ни код црногорских владика.

Да косовске традиције у доба црногорских владика а ни много позније, није било ни у самој Србији ни у Црној Гори, врло утемељено, аргументо-вано и историографски посошено утврдио је српски научник Миодраг Поповић чије чињенице и доказе није ни(т)ко до сада оповргао.

Утврдио је да Милош Обилић није историјска, но митска личност, коју је, невјероватније, измашта-рило турско предање, да „историја не зна за Мило-ша Обилића, нити се његов херојски подвиг помиње у раним српскословенским изворима о косовском боју“, да нема ни једне изворне косовске пјесме из 15. вијека, ни аутехнитчног косовског предања прије 1530. годишта, да се „главна личност Милош Обилић, јунак кога није било у српско-словенским изворима до 18. вијека, не помиње ни у црквеним текстовима прије XV вијека“, да се „у XVI и XVII веку о Милошу пева и пише само на западу“, а да „из тога времена није сачуван ниједан српскословенски спис у коме се помиње његово име и подвиг“, да се ни Видовдан (Бог Вид, пагански бог рата) „не спомиње у изворима до краја XVII вијека“. (Исто, 431).

Поповићеве ставове из његове епохалне студије „Видовдан и часни крст“ потврђују и Рус Пу-тилов и Србин Светозар Матић, али и многи други.

Поп из Богословије је у сукобу с науком и у огромној заблуди када апсолутизује косовски завјет у доба књаза/краља Николе. Једини апсолут у Црној Гори 19. в и све до 1918. је он, црногорски Господар, а не Милош и Косово. Господарев култ се потврђивао његовим славама, а не Видовданом. Највећа сла-ва његовог доба уз Божић и Васкрс те Петровдан је Никољдан-Господарев имендан. У Црној Гори се његовог доба слави Никољдан а не Видовдан. О Ви-довдану нема збора. И тако је било све до српског присаједињења и анексије Црне Горе Србији 1918. године након које се у окупираној Црној Гори уводи нова слава – Видовдан. Поп мора да схвати ако је то у стању да у Николиној Црној Гори нико није изнад Господара, а камоли Милош, Лазар и косовски завјет који као и српство служе књазу Николу као његово

спољнополитичко средство „да види Призрен“.„А што се тиче Обилића медаље њу су

добијали и носили црногорци ратници да неби на прси носили медаљу некојег црногорског витеза из прошлости, јер којег би то носили када су сви у агону први, без другога. Није без те медаље Црногорац био незамислив? Незамислив је био без слободне Црне Горе и Црногораца. јер Црна је Гора Црногораца. Тако је било. Тако ће и бити. Црногорство је животно наче-ло Црне Горе, вели књаз Никола у својем црногорском националном програму (Глас Црногорца 5.1.1884. г.), а не косовски завјет. Без Црногорства она неби мог-ла постојати. Дакле, Црногорци се нијесу борили за Обилића медаљу већ за Црну Гору и њену слободу. За право, част и слободу Црне Горе и њено достојанство а не за два нокта ластре на прси. Борили су се за свој опстанак и живот. Одбрана је с животом скопчана вели Његош. А не с Милошем и Косовом. Није „сло-бодна и независна Црна Гора споменик историјске оправданости и духовне снаге Косовског епа“ и мита како збори поп из Богословије већ је споменик „ва-шега (Црногорскога) јунаштва Црна Гора и њена сло-бода“ како то вели Његош демантујући тијем српског попа. Црна Гора је споменик подигнут у част слободе а не поповог косовског завјета.

Колико само има небулозе у поповој компарацији косовског завјета са актуелним евроинтеграцијама.

И као што „би Милош Ђурић дао Бергсо-ну буздован Краљевића Марка да потуче све Ла-тине“ као што то рече Велибор Глигорић у чланку „Неохуманисти“ (Стожер, IX-X 1931.), тако би и поп из Богословије Милошевим ножем којим се Карађорђевића Југославија (највећа Велика Србија) жељела да побиједи машинску технику, да уништи у име косовског завјета црногорске душе, а у првом реду уџбенике. Њих зато што нијесу дали „историјски“ за-служено мјесто косовском завјету. Завјетован миту а не слободи боље је попу да остави Милошев нож у корице јер „ко мач вади од мача ће страдати“.

Из канцеларије ЦПЦ

104Црногорски идентитет

ЛАГОДНА МРЖЊА У МИЛИОНСКИМ АПАНАЖАМАЦрквено питање је најтежи проблем црногорске власти, која се скоро деценију не усуђује да

уклони Амфилохијеву ластрену цркву са светилишта какав је био врх Румије прије десанта војном авијацијом

Зашто се противуставно и противзаконито понашање у Црној Гори сматра нормалним када је о непоштовању државних симбола ријеч?

То није нормално ниђе, и ова је држава јединствена - плаћа и његује своје непријатеље. Њихова лагодна мржња траје у милионским апанажа-ма, у „компетитивности“, финансирању новина и ТВ центара. Не би им љепше било ни у њиховом има-гинарном. царству. Барјаче туђим заставама и пјевају химне, али не из некакве љубави; то раде из мржње према земљи која их је изњихала.

Симболи данашње Црне Горе укоријењени су у миленијумској традицији, у њеној историји и савремености. Тако су дефинисани и обликовани да сублимирају и прошлост и данашњост, различите вјерске и народне тековине овог простора. Они су смисао љепоте за коју смо се прославили и као бор-ци и као ствараоци. Већ живе у нашој свијести и од Ист Ривера и Малаге до Вемблија, препознатљиви су знак јединствене Црне Горе. Пошто је традиција поштовање наслијеђених вриједности, нема никак-вог разлога да је чупамо из бића јединствене Црне Горе да би је надомјестили туђим знацима - химнама, грбовима и заставама. Који је то „мир у кући“ ђе би двије трећине народа морало да воли симболе који нијесу њихови?

Њихова немоћ

Шта треба учинити да црногорски језик за-живи у пракси?

Исто што и са симболима. Црногорски језик је природно стандардизован, и лако га је прихвати-ти. Међутим, у медијима, и писаним и електронским, још увијек постоји инерција или неки ирационални отпор. Ужасни притисак великосрпских национали-ста, и већ пословична бојажљивост нашег државног апарата остављају утисак недоречености у њиховим одлукама. Овај језик са 32 гласа није мртворођенче и брзо ће показати своју снагу. Већ на сљедећем по-пису, ако до тада не буде очигледно.

Шта сматрате да је потребно учинити као на-редни корак у вези са црногорским језиком?

Можда правити више емисија какав је серијал Радија Антена М под називом „Црногорски без пред-расуда“, која се редовно презентира и на порталу Аналитика. Тако осмишљене емисије, утемељене на

пракси модерних медија, јаче су од несистематичног насртања на биће црногорског језика. Било је, другим поводом, наравно, страшнијих удара, координираних из специјалних штабова, али без систематичности. Мислим да је наша предност то што се они боре про-тив црногорског, а не за заштиту српског језика, како воле да кажу.

Да ли је карикирање црногорског језика које је у посљедње вријеме појачано лингвистичка или прије свега политичка тема?

Карикирање, у конкретном случају, је чиста немоћ; кад гођ губе, они се тјеше вицевима. Много је примјера њихове очајничке духовитости и трајања у тешкој аури немоћи. Код оснивања црногорског ПЕН Центра данима су се утркивали у болесним „духови-тостима“, карикирали наша имена, стручни и морал-ни ауторитет, прије свих академика Павла Мијовића, да би, на крају, кад је наша асоцијација постала дио Интернационалног ПЕН Центра, пали у тешки заслу-жени мук. И што се дешава даље? Неки од њих круже около, као мачка око вруће каше - хтјели би да поста-ни његови чланови.

Какав апсурд

Због тешког спровођења државне правде над својим објектима, нема никакве логике да се непо-кретни споменички фонд и драгоцјености у њиховим ризницама налазе у власништву стране државе. Најдрастичнији примјер су сакрални објекти којима газдује Српска православна црква. Убира средства од вјерника (неђе су то огромне суме) адаптира и прилагођава их својим потребама, без контроле над-лежног Завода за заштиту споменика итд. Тамо немају приступа црногорски свјештеници, а у Цетињски ма-настир деценијама нијесу добродошли декларисани припадници ЦПЦ, нити им може бити богоугодно у објекту одакле су деведесетих година прошлога вијека лифероване фотографије припадника српских паравојних формација који са његових прозора пра-те светковину бадње вечери. Из тог светог мјеста, жаришта црногорске духовности и државности, да-нас се сипа мржња на црногорски народ, вјернике и свјештенство ЦПЦ, који морају свој бадњак ложити по трговима и грађанским култним мјестима.

Црквено питање је најтежи проблем црно-горске власти, која се скоро деценију не усуђује да

105уклони Амфилохијеву ластрену цркву са светилиш-та какав је био врх Румије прије десанта војном авијацијом.

Можда би у нашем случају требало финансијски јачати своју цркву и постепено јој враћати њене објекте, а прије свега утицати да и свјештенство ЦПЦ врши своје обреде у окупираним светињама, прије свих у Цетињском манастиру. Ко-лико гођ то било болно, једном се мора урадити.

С друге стране, благо у манастирским риз-ницама је недоступно истраживачима и ауторима манифестација црногорске културе. Својевремено је

(ако добро памтим, 1988. године за изложу „Благо из црногорских цркава и манастира“, планирану за једам музејски простор у Загребу) захтјев за презентацију експоната из Цетињског манастира морало да се чека одобрење од Београдске патријаршије. Аутори, на-равно нијесу пристали на такав апсурд. Сумњам да би се и данас иста изложба из истих разлога могла реализовати.

Младен Ломпар, пјесник

Црногорски идентитет

Непоштовање државних симбола није нор-мална, већ патолошка друштвена појава. То је пот-врда непоштовања државе у којој се живи и њеног уставно-правног поретка, државног уређења. Прецизније, акт усмјерен против државе. То је под-ложно кривично-правној одговорности и санкцији. Ниједна модерна демократска држава не допушта такво нешто. Закони државе су обавезни за све њене грађане. Ко их крши - то, као деликтуозно-криминал-ни акт, подлијеже одговорности и санкцији. Мени је та појава неприхватљива. Мржња према домови-ни и жеља да се руши властита држава не спада у домен људских права и слобода, већ представља кршење свих моралних и законских норми и ко-дификованих принципа међународног права. Кроз постојеће државне симболе Црне Горе изражен је демократски конституисани, црногорски национал-ни идентитет и историјски државно-правни кон-тинуитет и субјективитет Црне Горе. Црногорска држава и нација се исказују преко тих симбола са којима се идентификују и који их репрезентују према спољњем свијету. Савремени британски теоретичар нације социолог и историчар проф. емеритус др Ен-тони Д. Смит у дјелу „Национални идентитет“, 1991. пише: „Коришћење симбола - застава, монета, хим-ни, униформи, споменика и церемонија - подсјећа припаднике нација на њихово насљеђе и културно сродство, а њихово осјећање заједничког идентитета и припадништва јача их и узноси“. Слиједећи аргу-менте теоретичара нације Смита, може се рећи да су припадници црногорске нације управо те наведене атрибуте посебности имали кроз своју историју и имају их и данас, баштинећи их као своје насљеђе. Осјећање повезаности са домовином или припад-ништво домовини битан су конститутивни елемент у постанку, развоју и трајању етноса и нације. Тај фактор истиче и Антони Д. Смит у свом дјелу „На-ционални идентитет“. Црногорци, који историјски и савремено имају колективно властито име, што је један од кључних елемената исказа националне посебности, посједују и манифестују, историјски

и данас, повезаност и припадност својој домови-ни - Црној Гори. Ентони Смит пише: „Та приврже-ност датој земљи и повезаност с њом јесте оно што је важно за етничку идентификацију. Дотична земља је територија ђе ми спадамо. Она је често и света земља, земља наших праотаца, наших законодаваца, наших краљева и мудраца, пјесника и свјештеника, што је чини нашом домовином. Ми припадано њој колико и она припада нама“. Црногорци су вјековима били везани за своју земљу и државу, коју су створи-ли, бранили и чували, припадали њој у домовинском значењу. Живјели су у њој, осјећајући се слободним људима, којима је највиша дужност била да служе и буду вјерни својој држави. Црногорска нација је на-стала на основу вишевјековне ослободилачке борбе црногорског народа на основу његових историјских, државних, правних, територијалних, културних, традицијских, обичајних, уопште духовних, економ-ских, језичких, вјерских и других специфичности и посебности. Црногорски народ је своје властито ко-лективно име добио по називу државе коју је фор-мирао, односно по географском простору на којему је настањен. Црногорци су били нација и у бившој Југославији од 1945. до 1991. И Антони Д. Смит у дјелу „Национални идентитет“ на страни 229. бившу СФРЈ назива „федерацијом нација“, а као „нације за-себне историје“ наводи Словенце, Хрвате, Србе, Ма-кедонце, Црногорце. Ђузепе Мацини је писао: „Нема нације без уједињења, нема уједињења без независ-ности, ни независности без слободе“. Ако је нација „заједница судбине и заједница карактера“, како је дефинише аустромарксиста социјалдемократске оријентације Ото Бауер, или ако је „нација културна и духовна творевина“, како је схвата Хегел, Црногорци су у пуном смислу самосвојна нација. Црногорцима су државни и национални симболи исказ континуи-тета властитог трајања и постојања. Држава и нација својим симболима показује свој идентитет. То је сву-да на свијету правило. И све државе на свијету, свуда и увијек, чувају од поруге и скрнављења своје сим-боле, бране их и поштују јер они чине исказ њеног

106постојања и функционисања. Кад у Црној Гори ве-ликосрпски шовинисти не поштују државне симбо-ле, то је акт хајдучије, деструкције, кршења Устава и закона. А држава мора да штити свој уставно-правни систем.

Да ли сматрате да треба зарад „мира у кући“ мијењати националне симболе (химну, грб и заста-ву)?

Не, наравно. Државни симболи су иденти-тетски исказ постојања, а не предмет трговачког про-мета. Постојећи државни симболи су демократска слика грађанске и европске Црне Горе. Постојећи државни симболи добили су своју пуну унутрашњу и међународну институционалну афирмацију. Девијантне појаве у Црној Гори у погледу њиховог непоштовања су присутне, али оне не могу постићи жељени ефекат. То су патолошке појаве које ће сва-ким даном све више друштвено одумирати и бити маргинализоване. Али, и поред тога, Црна Гора је одлучна да брани своје државне симболе. И мислим да је то завршена прича везана за њихову промјену. Свака евентуална промјена заставе, грба или химне била би не само увреда Црне Горе, него по њу саму поразна. Не вјерујем да се то може догодити у нашој стабилној демократској држави.

Шта треба учинити да црногорски језик за-живи у пракси?

Примијенити Устав без икаквог тумачења, јер је он потпуно јасан. Црногорски језик је службе-ни језик и он поприма сваким даном све више Уста-вом и законом прописано институционално значење. Не само у просвјетним и научним институцијама и државној администрацији, већ и у ширим друштве-ним слојевима. Црногорски језик је битно одређење државе Црне Горе и националног идентитета Црно-гораца. Искрен да будем, Министарство просвјете и науке очигледно зна да ради свој посао. Ту су већ постигнути значајни резултати, али треба у том смис-лу наставити и довести тај процес до краја када је у питању употреба црногорског језика у просвјетним институцијама у Црној Гори. Већ је доста учињено, али наравно, не треба стати, већ појачати ритам.

Шта сматрате да је потребно учинити као на-редни корак у вези са црногорским језиком?

Мислим да сам Вам у претходном одговору рекао есенцију. Црногорски језик, већ кодификова-ног граматичко-правописног значења, примијенити не само декларативно у школским програмима, већ и у просвјетној пракси. И наравно, вршити редован инспекцијски надзор у школским установама и испи-тивати да ли се законска рјешења и одлуке надлеж-них органа спроводе у дјело. То је врло битно. Мис-лим да је ту Министарство просвјете на правом путу. Наравно, важна је динамика, редосљед потеза.

Да ли је карикирање црногорског језика које је у посљедње вријеме појачано лингвистичка или прије свега политичка тема?

Црногорски језик је жив језик и добио је правни и институционални оквир. Црногорски на-

родни и књижевни језик чине једну цјелину. Црно-горцима треба омогућити да пишу онако како говоре и како су наслиједили од својих предака, наравно, уз знанствену и стручну стандардизацију. Црногорски језик има своје историјске, културолошке, социо-лингвистичке специфичности, посебности, које тре-ба уважити. Какав је био и што је црногорски језик то је давно објаснио, поред осталих, и Љубомир Ненадовић. Црногорски језик налазимо код Све-тог Петра Цетињског, код Његоша, књаза Данила, војводе Мирка, код Марка Миљанова, краља Николе, Стјепана Митрова Љубише. О црногорском језику пише и Вијала де Сомијер и мађарски слависта др Бајза Јозеф. Црногорски језик траје и живи вјековима код Црногораца и он је напокон добио уставни и законски атрибут и номинацију свог реалног постојања. Не видим да озбиљни људи и институције праве карикатуру од њега. То све, и кад би се хтјело, није могуће, осим да то буде инцидент или ефемерна девијација.

Зашто се по Вама не рашчишћава тема влас-ништва над некретнинама које користи Српска пра-вославна црква у Црној Гори?

Питање је друштвено-политичког каракте-ра. Постоје неки објективни лимити, али на сцени су и даље конформизам, конзервација statusa quo, опортунизам, разне предрасуде и недовољна сна-га воље, одлучности, као и недостатак дефинисане стратегије. По том питању политичке трговине не би требало бити. Вјерске слободе и право њиховог јавног исповиједања морају се поштовати. И питање власништва или коришћења црквене имовине не може се гурати под тепих. То захтијева рјешење. Црногорска црква је дио идентитета црногорског на-рода и историјски је имала државотворно значење. Црногорска нација је вишестољетна социо-повијесна категорија, а у њеном профилисању значајну улогу имала је ослободилачка улога Црногорске православ-не цркве. ЦПЦ је била слободарска институција која је промовисала, поред осталог, и национални иденти-тет Црногораца. Хегел је писао: „Народна религија која производи и подржава велика осјећања иде руку под руку са слободом“. Црногорска народна религија је ишла не само руку под руком са слободом црно-горске нације, него је промовисала и афирмисала њен дигнитет и опстојност стољећима. Српска пра-вославна црква, која је увезена 1918. године у Црну Гору, није прави власник над сакралним православ-ним објектима, црквама и манастирима. Она је већ деценијама несавјестан, незаконит и вициозан држа-лац, а не својински титулар. Она је узурпатор, а не власник.

Новак Аџић

107ЦРНОГОРСКА ДИЈАСПОРА

Ненад Стевовић

Вучја пјесма

Црна Гора, Монтенегро, то су ријечи које гласно одзвањају у души сваког човјека чији је коријен у њеним њедрима усађен! Црна Гора је ис-товремено и благослов и проклетство… Живот у њој, од њеног постанка, подразумијевао је специфична правила живљења. Окоштала у теготном времену, та правила су постала бреме са којим се у Црној Гори вјековима рађа, живи и умире! Срасло са генетичким кодом, то бреме су Црногорци носили са собом по чи-тавом свијету, “плаћајући” тај благослов и проклет-ство некада и животима.

Давне 1936. године у далекој Аустралији сукобила су се два човјека, два Црногорца, одкојих један, у сукобу због увријеђене “Части”, губи жи-вот! Главна ријеч у рјешавању сукоба пренијета је на државу Аустралију, која је невјешто покушала да упореди или сукоби црногорско обичајно право и англо-саксонско право. Побиједила је на крају англо-саксонска правда…!

Наиме, у Boulder City-у у западној Аустралији негдје током 1936. године црногорски исељеник Јован Вујачић убио је другог црногор-ског исељеника Луку Митровића! Јован Вујачић је у Аустралију дошао из Црмнице, док је Лука Митровић дошао из Паштровића. Лука Митровић је у браку са Милицом, рођеном у Аустралији, иначе кћерком Лазара Радановића, досељеника из Херцег Новог. Вјенчали су се 11 мјесеци прије трагедије. Њој је у вријеме трагедије било 19 година. Милица није могла поднијети мужевљеву смрт и простријелила је своје груди хицем из револвера. У болници се борила са смрћу…

Вијест о овој трагедији пренијеле су мно-ге западноаустралијске новине. Како закон налаже, суђење је почело 3. септембра 1936. године, када је одржана прва расправа пред поротом у Пертху про-тив Јована Вујачића. Он и свједок Никола Марић настојаху објаснити пороти што је то част и увриједа код Црногораца. Било је занимљиво како је пред анг-ло-саксонским судом и поротом претресано обичајно право код Црногораца и особине карактера црногор-ског човјека, а да је притом колијевка из које је из-расло то црногорско обичајно право и “правда” која га познаје била миљама далеко…!

Јован Вујачић је на суду грмио својом сла-бом “енглештином”, тукао по столу: “Ја сам вук међу вуковима”! Свједок Алекса Стијеповић је казао, да је

Митровић пјевао “Вучју пјесму” која наноси срамоту сваком честитом Црногорцу!

“Али шта ово значи?” питао је адвокат од-бране.

“Значи, како бих казао, значи… хрђава човјека. Не могу протумачити”- и Стијеповић слегне раменима, као да је хтио рећи да то један Енглез не може да разумије! Као што, засигурно, енглеска по-рота није могла да разумије ни то да се човјек у 11 сати ноћу може упутити из свог стана, наоружан ре-волвером и бријачом, не диран и не провоциран тога часа, да убије онога који је пјевао “Вучју пјесму” и који му је казао да носи бркове као Кајзер. Порота је вијећала осамдесет минута.

“Ваша пресуда?” пита је судија.“Крив”.“Крив за убиство?” – “Да, крив за убиство”

одговара главни поротник, “уз препоруку за милост”.Суд тада изрекне осуду на СМРТ!Пертски “Mirror” тада написа: “Човјек којега

не убише три рата, осим да Извршно Вијеће не по-ступи по препоруци пороте, довојевао је своју задњу битку у једном британском судишту”.

Саслушавши осуду, Вујачић се само накло-нио. Вујачић је три пута учествовао као добровољац, у балканским ратовима и у Првом свјетском рату. И сваки пут је био рањен. Крајем те трагичне године требао је да оде у Црну Гору како би повео са собом жену И ђецу у Аустралију.

И тако, због те блажене “Части” погибе вриједни и честити Лука Митровић, а жена му се устријели. Троструки добровољац Вујачић је завр-шио на вјешалима или на доживотној робији, а његова жена и ђеца су заувијек остали без свога хранитеља пред животом злопаћења, какву будућност у таквим приликама и у том времену по правилу једино живот нуди…

Ова трагедија црногорских исељеника са по-четка XX вијека је вјечно свједочанство да Црногорац у свом генетичком коду носи наталожене вјекове бла-гослова и проклетстава, раздвојене танком линијом на уској стази, којом сваки Црногорац хода цијелога живота, независно од тога на коме мередијану живи!

Коришћена литература: “Нови исељеник”, бр. 1, Загреб, 1. јануара

1937, година XVI

108Људска права Црногораца: српско-европско искуство

НИЈЕ ЗЛАТО СВЕ ШТО СИЈАПетогодишњи независни и међународно ута-

бани ход Црне Горе и, између осталих, националних Црногораца, ову стару, малену и малобројну земљу није удостојио ни адекватним чином слободе, нити темељним државним и грађанским суверенитетом - животом природних и међународном праксом коди-фикованих људских права и слобода, каква уживају грађани и државе ОСЦЕ-а, иако по жару, интензи-тету и садржају својом вољом убрзано путује ка ев-ропским и евроатлантским асоцијацијама. И за неке „независно-интелектуалне“ домаће „елите“, и за неке евро-америчке центре политичке моћи, и за неке „НВО заштитнике људских права и слобода“, тренут-но црногорско стање се цијени тако као да није било стољетне голготе Црногораца, као да од ње нијесу остали дубоки ожиљци и на морал, и на свјетовни, и на духовни живот, и на губитак осјећаја домицил-ности, и на вјерске и националне припадности, и на социјални статус.

Да апсурд буде већи, Црна Гора се и данас на-лази под кишобраном српских национал-шовиниста, под пресијом српског државног и политичког врха, под асимилаторским и антихришћанским терором четири пута анатемисане светосавско-српске цркве-не братије, под непримјереном медијском тортуром српких штампаних и електронских медија из Србије и просрпских из Црне Горе.

Нажалост, и што је још несхватљивије, Црна Гора и Црногорци се често налазе у понижавајућем положају и због дјеловања неких (паралелних) евроунијских и ОСЦЕ-ових центара моћи, који не схватају, или неће да схвате, да је црногорски народ скоро педесет година у двадесетом стољећу био под српском окупацијом, да је државно име Црне Горе била забрањено, да се и помен црногорске нације и Цркве смрћу или дугим робијањем кажњавао, да су српске власти од 1920. године па све до данас присвојиле-опљачкале цјелокупно културно-сакрал-но насљеђе Црне Горе и Црногораца (преко двије хиљаде непокретних и више од тридесет хиљада по-кретних добара трајне вриједности) – без кога нема ни државе Црне Горе, ни националних Црногораца, нити њихових људских права и слобода. И посљедњих двадесет година великосрпске су власти учинили све да историјска и цивилизацијска прошлост државне вертикале Дукља-Зета-Црна Гора буде фалсифкатима уобличена као дио великосрпског државног, вјерског и националног пројекта.

Ако, пак, узмемо за недвојбено, што није ни интелектуално ни морално, иако може бити истини-то, да се Црна Гора најбрже адаптира на евроунијске

регуле, да се налази на прагу предприступних потпи-са, да је близу евроатлантског савеза, да је географ-ски, еколошки и развојно подобна, да су рецидиви њене скорашње прошлости најбезазленији у односу на окружење, као и да има адаптибилну кадровску основу, европски пријатељи и аналитичари би мора-ли респектовати њено унутрашње стање и у том оп-сегу цијенити достигнуто у транзиционим ломовима, па и када се ради о правима и слободама Црногораца као једне од најмалобројнијих и старих нација.

Међутим, Европа као „европа“ увијек има задње мисли и два аршина – вјерује само себи и у својој служби добро ситуираним квислинзима, по-себно неким Црној Гори нелојалним невладиним центрима које финансира и који се претварају у па-ралелне и диктаторске центре политичке и државне моћи – мимо Устава и важећих закона. Умјесто да сву своју позитивну енергију (као што то успјешно чини у материјалном и организационом ситуирању бројних социјалних и развојно-еколошких про-блема Црне Горе) усмјери на лојалне, одговорне, легитимне и легалне државно-институционалне, политичко-грађанске и невладино-независне органе и организације, поготово на стручно и независно-ин-телектуално јавно мнијење – на његово критичко и креативно расуђивање о манама и врлинама промјена које су у току, па тиме и и када се цијени ваљаност актуелних политичких елита, та „друга европа“ црногорску збиљу настоји промијенити паралелним утицајима, формирањем и финансирањем минорних „невладиних“ центара и интересних група под фир-мом „цивилног друштва“, као пандан легитимним и легалним грађанским изабраницима. И, што је ап-сурдно, често унутрашње стање Црне Горе цијене на основу њихових „стручних анализа“ у којима се они представљају и као „полицајци“, и као „тужиоци“ и као „пресудитељи“. И, то, без поговора!!? А, тиме се, на коруптиван, нестручан, антилојалистички и не-транспарентан начин издваја десетак „ко зна како“ кадровски ситуираних „невладиних“ организација, мрежа, института итд. и унижавају могућности неко-лико хиљада невладиних организација, наноси штета развоју цивилног друштва и онемогућава слободна стручна мисао и њен утицај на неопходне и очекиване демократске промјене. Под притиском, или сталном паском, оне „друге европе“, заођенуте у дипломатске фракове и агенцијске осмијехе – и добре апанаже, тих неколико фаворизованих „невладиних“ организација, мрежа и института, посебно њихових заштићених „лидера“, који живе европски натпросјечно богатим стандардом, уживају привилегије јавног дјеловања

109мимо других грађана Црне Горе, поготово што су распоређени у официјелне регулаторне и државне органе контроле, инфилтрирани у саморегулаторне центре неконтролисане моћи, што су повлаштени да ванинституционално контролишу медије, полицију, тужилаштво, судство, владу и парламент, да не-транспарентно располажу са великим иностраним и домаћим „донацијама“, да своју државу тужакају и међународно блате и тако стављају бране на унос инострано-развојног капитала. Да њихова биографија буде досљедно приказана треба рећи и то да они вео-ма лукаво и тенденциозно ћуте о промашајима својих оснивача и ментора – прије свега професорских кла-нова са већине момишићких факултета, који су се потврдили као успјешни пројектанти мафијашко-каубојског капитализма, као идеолози пљачкашке приватизације друштвене и државне имовине, као дозери еутаназије над пензионерском и и радничко-социјалном популацијом, а праве се и слијепи и невјешти у јавном маркирању ратног и антиратног профитерства, ратног хушкаштва. Колико су то сло-бодарске, хумане и демократске „невладине елите“ најбоље се може просудити из њиховог става и ан-гажмана о непосредној угрожено људских права и вјерских слобода националних Црногораца, о све актуелнијој неизвршеној реституцији црногорске имовине опљачкане од српских окупационих вла-сти између 1918. до 1945. године, и посебно пљачке ратних репарација које су поражене државе у Првом свјетском рату исплатиле за нанесене штете држави и народу Црне Горе а које су присвојиле српске власти и династија Карађорђевића, итд. итд.

На крају, тешко је заобићи чињенице које не-побитно доказују да за „профитерски положај“ и „си-ловити утицај“ тих неколико „невладиних центара моћи“ одговорност сносе и легитимне и легалне вла-сти Црне Горе (и позиција и опозиција подједнако) које таквим фаворизовањем „невладиних елита“ и саме крше Устав и законе Црне Горе, угрожавају државне интересе, а државни лојализам своде на ниво употрене поштапалице, на средство заваравања за-рад неког или нечијег парцијалног интереса. Само не грађанског и црногорског!!!Из свега се да закључити: људска права националних Црногораца су УГРОЖЕ-НА и ДОКИНУТА!!! Она нијесу брига ни домаћих власти, ни невладиних „самозванаца, првобораца и правдољубаца“, нити су у жижи интересовања овдје деташираних „експерата“ Савјета Европе, Европ-ске уније и ОСЦЕ-а, нити америчких „заштитника људских права и слобода“ и „заштитника слободе јавне ријечи и новинара“. Умјесто утицаја и помоћи да се ријеше питања економске обнове и развоја, умјесто бриге о запошљавању, о правном исправљању „правних“ неправди, о провјери и самодоказивању

стеченог богатства, о отклону од правних, економ-ских, социјалних и ратних злодјела која су чињена од 1989. до 2006. године, од закашњеле и неопходне реституције од 1918. до 1945. године, и, коначно, од неопходне лустрације и проевропске профилације, актери оне „друге европе“ два пута „уговарају“ Амфилохијево шепурење у Ватикану, оправдавају његово богохуљење над Црногорцима и њиховом аутокефалном православном Митрополијом (једном дата аутокефалност дата је до вјечности), заустављају одлуке црногорских власти да сруше злоцрквицу на врху Румије - пијемонту црногорског мултиконфеси-оналног и мултинационалног склада, некритички и тенденциозно фабрикују морална и демократска пра-вила којих се ни сами не придржавају, али од црно-горског друштва траже (јавност и транспарентност, непринципијелну кадровску селекцију, усмјерену борбу против корупције и политичких манипулација, увођење „невладино-независне“ мисаоне диктатуре, насилно одрицање од традицоналних врлина, итд.).

Црна Гора, њени грађани, и национални Црногорци морају да се привикну и удостоје пра-вила евроунијског живота, али и евроунијске елите морају да поштују њихове културне, историјске и цивилизацијске досеге – не смију дозволити да се угаси један од најстаријих државотворних народа Европе, нити да се угаси њихова Црква, култура, хе-роика.

Чедомир Љешевић, новинар и публициста

110Архивски записи 1997, 1-2.

АРХИВ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕМирјана Каписода

Године 1971, на основу сачињеног Уговора1 између Митрополије црногорско-приморске и Архи-ва СР Црне Горе, Архив је преузео обавезу да обради и среди регистратурски материјал који се налазио у Цетињском манастиру.

Уговор је произашао из обостране жеље да се архивско благо Митрополије првенствено зашти-ти од пропадања, а након тога изврши и одговарајућа стручно-архивистичка обрада и сређивање и оно учи-ни доступним за коришћење у јавне, научне, култур-не и друге сврхе.

Усљед неповољних смјештајних услова, до преузимања, грађа је дуги низ година била изложена природним оштећењима. Била су уочљива биолош-ка оштећења (фунги и бактерије), оштећења која су проузроковали инсекти и глодари, оштећења настала усљед физичких чинилаца (свјетлост, топлота, пра-шина, прљавштина и др.). са архивистичког аспекта грађа је била у хаотичном стању, расута и без икаквог реда.

Када је Архив СРЦГ, односно његов тадашњи директор проф. др Драгоје Живковић, по-кренуо иницијативу за спасавање архивске грађе Митрополије, службеници Архива су се прихватили изузетно одговорног посла значајног за очување кул-турне и духовне баштине Црне Горе.

Ради ближег упознавања са том врстом архив-ске грађе, дајемо кратак осврт на новији историјски развој Митрополије црногорско-приморске.

Доласком на црногорски пријесто књаз Да-нило Петровић Његош (1852-1860) је управу над Црногорском православном црквом пренио на ми-трополите биране изван куће Петровић – Његош. Он је, између осталог, извршио одвајање свјетовне од црквене власти.

Никанор Ивановић (1858-1860) је био први митрополит са компетенцијама искључиво црквене власти. Након Данилове погибије (1860) Никанор напушта Црну Гору, а на упражњену митрополијску столицу књаз Никола поставља дотадашњег архиман-дрита Цетињског манастира Илариона Рогановића (1863). Његова одлука из 1866. да се матице рођених, вјенчаних и умрлих воде једнообразно није у потпу-ности реализована. Он је подијелио подручје које је припадало под његову јурисдикцију на парохије.

1 Архив СРЦГ, Уговор бр. 03-258 од 16. XII 1971. год. За Архив СРЦГ потписао га је директор проф. др Драгоје Живковић, за Митрополију црногорско-приморску митрополит Данило.

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године дошло је до проширења административно-управног устројства Црногорске православне цркве, па је ана-логно томе, исте године, основана једна нова Захум-ско-рашка епархија са сједиштем у манастиру Остро-гу. За епископа именован је архимандрит Цетињског манастира Висарион Љубиша.

Након смрти (1882) митрополита Илариона на упражњену столицу Цетињске митрополије књаз Никола је поставио захумско-рашког епископа Виса-риона Љубишу. Нови митрополит је управљао Црно-горском православном црквом до смрти 1884. године, а сахрањен је на гробљу пред Влашком црквом.

Убрзо иза Љубишине смрти књаз Никола је увео у дужност новог митрополита, Митрофана Бана, који је до тада вршио дужност администрато-ра Захумско.рашке епархије. Митрополит Митрофан је поред низа канонских норми дао познатом кано-нисти, епископу задарском др Никодиму Милашу2 да напише уставе за Констисторије и Св. синод у Црној Гори. Његовом иницијативом и књажевом санкцијом проглашени су Устав Св. синода Црно-горске православне цркве 30. XII 1903. године, а Устав консисторија Црногорске православне цркве 1. I 1904. године. Тако је 2. I 1904. године формирана Цетињска консисторија, док су прве сједнице Св. си-нода одржане у мају 1908. године. Друга консисторија у Црној Гори – Никшићка, започела је са радом знат-но касније, другог јануара 1910. године.

Формирањем ових установа пракса породич-ног права прешла је у надлежност цркве. Из рада так-вих установа настали су архивски фондови Црквеног суда.

Послије првог балканског рата, са прикључењем нових територија Црној Гори, основа-на је Пећка консисторија 1912. године.

Црногорска православна црква је доживјела крај самосталности још за живот Митрофана Бана који је остао на њеном челу све од смрти 1920. го-дине. Указом регента Александра Карађорђевића од 30. VIII 1920. године Црногорска аутокефална православна црква била је укинута и присаједињена Српској православној цркви.

У својству митрополита Црногорско-при-морске епархије, на овај положај именован је Гаври-ло Дожић (1921-1938). Њега је наслиједио епископ

2 Никодим Милаш, канонист и црквени историчар (1845-1915), професор Богословије (Опћа енциклопедија ЈЛЗ, 1979, св. стик. 478)

111Николај Јокановић (1938-1940), а овога Јоаникије Липовац (1940-1945). Са временом Јоаникија Липов-ца се углавном и завршава сачувана и преузета архив-ска грађа Митрополије црногорско-приморске.

Један од значајних духовних установа у историјском развоју Митрополије несумњиво је и Цетињска богословија коју је основао књаз Нико-ла 1869. Први ректор је био Милан Костић, а након његовог одласка из Црне Горе за новог ректора је наи-менован архимандрит Цетињског манастира Висари-он Љубиша. Богословија је престала са радом 1876. године. Поново је обновљена 1887. на Цетињу али сада као богословско – учитељска школа. Престала је са радом почетком 1916. године услед аустроугарске окупације Црне Горе. Одлуком Министарства вјера Краљевине СХС крајем 1921. отпочела је са радом Цетињска благословија „Св. Петар Цетињски“ као петоразредна школа, да би у току школске 1933/34. године добила статус шесторазредне школе. На њеном челу измијела су се три ректора: протојереј Станко Ивановић (1921-1926), протојереј Василије Ристић (1926-1932) и ставрофорни протојереј Ми-хаило Вујисић (1932-1944). Богословија је преста-ла са радом крајем 1944. године. У склопу архива Митрополије црногорско-приморске сачуван је и архивски фонд Цетињске богословије од оснивања 1921. до укидања 1944. године.

На основу принципа који важе у архивистици, као помоћној историјској науци, грађа Митрополије је разврстана по фондовској припадности, односно, формирани су фондови. Након разврставања из-вршена је класификација и систематизација архивске грађе, унутар фондова, по принципу провенијенције.

Преглед архивских фондова Митрополије црногорско-приморске, који први пут објављујемо у цјелости, пружа основне податке о фондовима који се од скора налазе у намјенско опремљеним депоима Цетињског манастира.3

Формулисали смо основне податке који се дају за сваки архивски фонд, а састоје се из седам елемената: 1. редни број архивског фонда; 2. назив архивског фонда; 3. мјесто-сједиште ствараоца ар-хивског фонда; 4. распон године постојања ствараоца архивског фонда; 5. распон година грађе архивског фонда; 6. количина архивске грађе; 7. сређеност ар-хивског фонда (информативна средства).

1. Митрополија Црногорско-приморска-Цетиње (1219); 1873-1942; ф. 135; 13,5

3 Записник о примопредаји архивске грађе бр. 02-1950 од 8. XII 1997. г. између ДАЦГ и Митрополије црногорско-приморске. За ДАЦГ потписао је директор др Момчило Д. Пејовић, а за Митрополију, митрополит црногорско-приморски зетско брдски и скендеријски, Амфилохије.

2. Епархија захумско-рашка-Никшић (1878-1931); 1878-1932; ф. 7; 0,7

3. Консисторија цетињска – Цетиње (1904-1932); 1904-1936; ф. 100; 10

4. Консисторија никшићка – Никшић (1878-1932); 1896-1934; ф. 53, 5,3

6. Црквени суд – Цетиње (1932- ); 1932-1944; ф. 116, 11,5

7. Епархијски управни одбор – Цетиње (1932 - ); 1932-1941; ф. 50; 4,7

8. Богословија православна „Св. Петар Цетињски“ – Цетиње (1920-1944); 1920 – 1944; ф. 57; 5,4

9. Архива православних манастира у Црној Гори – разне године; ф. 29; 2,6.

10. Манастирски одбор – Цетиње (1932-1941); 1935-1941; ф. 8; 0,7.

11. Катедрала Цетиње 1933-1939; ф. 6; 0,5.12. Протопрезветеријат – Цетиње (1920-

1932); 1920-1932; ф. 4; 0,3.13. Среско намјесништво – Цетиње (1921-

1941); 1921-1941; ф. 4; 0,3.14. Архијерејско намјесништво – Цетиње

(1932- ); 1932-1954; ф. 14; 1,3.15. Црквено-општински одбор – Цетиње

(1933- ); 1933-1953; ф.7; 0,6.16. Парохија цетињска – Цетиње (? – 1910);

1881-1909; ф. 2; 0,1.17. Парохија цетињска I – Цетиње (1910-

)1910-1952; ф. 22; 2.18. Парохија цетињска II – Цетиње (1910- );

1910-1932; ф. 9; 0,8.19. Парохија бајичко-доњокрајска (? - );

1880-1940; ф. 8; 0,7.20. Парохија цеклинско-добрска (1910- );

1910-1955; ф. 3; 0,2.21. Трезвено коло „Луча“ и Главни одбор –

Цетиње (? – 1941); 1926-1931; ф. 1; 0,1.22. Разне парохије – 1919-1954; ф. 4; 0,3.Полазећи од релевантности извора и

значаја архивске грађе која је садржана у фондови-ма Митрополије црногорско-приморске, неопходно је израдити, поред појединачких научно-информа-тивних средстава, општа информативна средства за фондове у цјелини. Одговарајућу пажњу потребно је посветити публиковању архивске грађе и научно информативних средстава о фондовима Митрополије црногорско-приморске.

Архивска грађа фондова Митрополије црно-горско-приморске представља значајну допуну изво-ра за изучавање црногорског народа и његове про-шлости.

112СТРАХ ОД ИСТИНЕ

Својим одговором у „Сведоку“ у броју 769-770. г. Турлаков је само потврдио да се и на њега односи Ничеова теза, „Ко се у нешто увјери без аргумената, неможе се разувјерити аргументи-ма“. На моје аргументоване ставове, изведене до-казе, утемељене на непобитним изворима он није реаговао. Заобишао их је држећи се својих задатих теза, тврдњом и признањем да је Великосрбин, или Велики Србин, а затим сталним понављањем аси-милаторских теза да су Црногорци Срби. Управо у вријеме изласка његовог одговора, влада Црне Горе и црногорски интелектуални кругови су реаговали на истомишљенике С. Турлакова који су у Београду објавили Енциклопедију српског народа по којој су Црногорци Срби, а Цетиње српски град. Урадили су то да још једном и по ко зна који пут демантују г. Турлакова како нема асимилације Црногораца од стране Срба и њихове науке и истине која је у рату са науком и истином, односно са самим собом. Кад су Срби по „Стратегији...“ владе Србије мањина, како могу већински Црногорци бити мањински Срби у Црној Гори?! Пошто су по С. Турлакову, великосрп-ским асимилаторима и СПЦ, Срби створили Црно-горце и Црну Гору, зашто их онда руше и не признају, јер тиме не признају себе?! И најзад, кад је СПЦ више од 8 вјекова у Црној Гори, како она то асими-лационом пропагандом истиче, зашто је толико пута мијењала име у ових 8. тј. 9. деценија од 1920. од када је као анексиониста на црногорском историјском неотуђивом територију, па је час била Српска, час само православна црква без придјева српска, а час православна митрополија?!

Г. Турлаков и његови асимилаторски истомишљеници и пропагандисти су у перманентној колизији са самим собом и својим негацијама. У својим негаторским и асимилаторским произвољностима, конструкцијама и фалсификатима стално демантују себе, јер заборављају да се не негира оно што не постоји! Зашто стално негирају Црногорце и Црну Гору? Зато што управо Црногорци и Црна Гора постоје! Они шире лажну вјеру у не-истину јер су у страху од истине.

Српски рат против Црне Горе

Турлаков и великосрпска асимилаци-она пропаганда није поборник тежње за исти-ном јер ова подразумијева аргументе, доказаност, провјерљивост чињеница и доказа и њихову практич-ну примјењивост, то јесте потврђивање и потврђеност у стварности. Зашто г. Турлаков и њему идејно срод-ни воде рат за Црну Гору, а против Црне Горе и Црно-

гораца ако они не постоје већ како овај пропаган-дист истиче, егзистирају искључиво као Срби. Ако је тако, а није, онда Турлаков и други асимилатори воде рат против Срба, тј. против себе! Али у томе и таквоме рату њих демантују и разни асимиловани Црногорци који су били велики „ујединитељи“ 1918. да би након тога постали разорачани ујединитељи, односно разјединитељи. Један од таквих је Куч, Андро Поповић – Дрекаловић који је аутор књиге „Спас или пропаст Црне Горе“ (1928). Он вели да су „уједињењем“ тј. присаједињењем за „Црну Гору и Црногорце настали мучни дани: наша прошлост је омаловажена, наша садашњост осрамоћена а будућност наша и наше ђеце потпуно обешчашћена“. У питању је смрт од срамоте. Али од те смрти од сра-моте требало би да умиру и умру и г. Турлаков и њему сродни гласноговорници (академик др. Радослав Ротковић, Велика завјера против Црне Горе, Подго-рица 2001. г. стр. 601.) Радуле Брајичић, савременик тих догађаја пише: „Према ријечима Марка Даковића једног од вођа заведене просрпске омладине Црне Горе (и познатог „увјединитеља“ – прим.Б.Ц.) Црна Гора је постала позорницом крвавих сукоба, буна, протеста, бомби, стријељања, окова, прогона, израз-итог судара Црногорства и српства, слободовања и реакције“ (Исти, О паду црногорске државе и њене династије, Нова Европа, св. 13.1926. бр. 10-11, 319.). Разочарани „ујединитељ М. Даковић, црнорукац, на-пуштио је Привремено народно представништво, и своје другове, посланике позвао „да иду у народ и створе скупштину за ново уједињење“. (Р. Ротковић, исто. 597.). Година 1918, као доба највеће црногорске трагедије је показала по ко зна који пут да Црногорци нијесу Срби и да се црногорско државно тијело може привремено запосјести и сломити, али црногорски народни и национални дух не може никада!

Рат против Црне Горе, г. Турлаков неможе-те добити чак ни са црногорским дисидентима јер негирајући Црногорце и њих негирате. Тај рат не можете добити са онима који су у вашим редовима заврбовани јер вас и они не воле!

Тај рат не можете добити јер се љубав не може градити на мржњи. Не можете га добити јер је сваким даном све више национално самосвјесних Црногораца који су прочитали ваше обмане, лажне конструкције и фалсификате. А нарочито га не може-те добити јер су млади Црногорци и други грађани Црне Горе толико свјесни и самосвјесни да више неће прихватити ваше обмане, преваре, омаловажавања, негације, вашу квази науку, ваше данајске дарове. Најснажнији и најпотпунији одговор на ваш рат, Црна Гора вам је дала својом величанственом рефе-

113рендумском побједом на референдуму о независно-сти и државној суверености одржаном 21. маја 2006. године дарујући уједно и Србији државну слободу. Па откуда коријени српске дисолуције које и ви и вама сродни толико продубљујете?! Због просторног ограничења повући ћемо само неколико мисаоних трансверзала и презентирати бар нешто непобитних чињеница. Послије вишевјековног ропства Србија у независности у 19. вијеку прави кобне грешке. Све оно што јој је ваљало у борби против османлијских вишевјековних окупатора а то су митологеми, идеализације, митологизована и идеологизована „историја“ чији су лажни сјај и грандиозни патос, ла-мент, парола, самозаблуде и псеудо-стварност као и пројекције Велике (Гранд) Србије служили да очува национално биће и свијест у доба турске окупације у новонасталом добу слободе су контрапродуктив-ни: Србија не живи реалност већ фикцију, романтиз-мом је супституисала реалитет, фантазмагоријама објективну моћ и снагу, туђе побједе и своје поразе слави као властите побједе, преузима туђу у првом реду црногорску историју као своју колективну биографију јер своје вјековима нема, калеми на себе туђе обичаје, фолклор, језик и побједнички занос и транс. Постала је друштво симулакрума толико удаљено од реалности и објективитета да је саму себе реконституисала у мит. Није било критичког дискур-са да јој саопшти да је своје немањићке коријене и по-четке конституисала на визинтанизму и византијском апсолутизму након којег је дошло доба вишевјековне источњачке деспотије и вазалитета деспотији. Да је премало егзистирала у слободи, да је један апсолути-зам замијењен другим, а не – слобода не-слободом, односно деспотским ропством, чак и мањим од стра-ног турског освајача у односу на своје апсолутистич-ко-феудалне експлоататоре.

Уставом Србије стварани вјештачки Срби

Вукова језичка реформа је прекинула историју Србије и српства. Средњовјековну Рашку-Србију дисконтинуира из српског историјског про-цеса и трајања. А ништа и не постоји ван историје и језика. Српска држава и друштво у таквим околности-ма егзистирају као раскућени, разбаштињени простор и вријеме, као биће ван-историје и ван-свијета, као свијет флуида, дифузије, нестабилности, као свијет који уједно постоји и не постоји. Србија је melting pot и у националном и у конституционалном и у духов-ном смислу. Коџа Милош је хатишерифским уставом из 1835.г. главом 11. дефинисао „........ сваки кому је десет година прошло от како се у Сербији налази,...... сматра се за Србина....“ У хатишерифском Уста-

ву од 12/24.12.1838. се истиче како је „Показало се нуждним, даровати овај провинцији једно унутерње Правленије... под условије, да плаћају исправно на прописане термије мојој виској Порти данак, ког је плаћање опредјелено и закључено..... „ (Устави кнежевине и краљевине Србије 1835-1903, Научна књига Београд 1988; Црногорски народ и Српска по-литика геноцида над њим, Елемента Монтенегрина 1/90, Цетиње 1990. стр. 127). Зато је С. Марковић закључио да „у берату султан није потврђивао избор српског народа, већ давао књазу Милошу и његовој породици Србију на поклон за његове личне врлине. Он је постављао Милоша по царској милости“. (Све-тозар Марковић и његова национално-ослободилачка концепција“, Побједа 36/ III /7.9.1946. стр.3.) Апсолу-тизам од Немањића до данас градио је аутархичност песудо-велепростора. Зид у свијести, јер дух палан-ке је зло-дух, дух од коља у духу са бодљама споља окренутим, за разлику од црногорског који истиче по-знати црногорски лирик Александар Ивановић (1911-1965) „са бодљама унутра окренутим да ниједна ни-кога не огребе без своје рањено срце и себе“ (Пјесма „Људи – сјенке“), па се српско друштво градило и егзистирало као друштво и народ „вјечне“ статике, апсолута, које све зна, може и умије. А није могло ни у прошлост нити у будућност. Живјело је у при-виду и од привида. Србија је имала и има економске, у ствари материјалне ресурсе. Али њен проблем је био и остао првијенствено духовни и метафизички, а тек потом и знатно мање од тога материјалистички. Интелигенција и управљачи водили су српско друшт-во у духовну аномију и у искључиву садомазохи-стичку насладу националном трагиком. Косово је постало уз Св. Саву кључ националне идеологије а слављење пораза једина побједа. Чак су и неки потврђујући синдром Косова и недавно трагичну 1999.годину са губитком Косова, калваријом и по-разом Србије, прогласили њеном побједом. Самоза-творена у властитој самодовољности, егзистирајући у духовној самоизолацији, Србија је „градила“ и „до-градила“ своју визију Велике Србије и свијета. Она се самопрогласила за свијет мимо свијета прогутав-ши цијели свијет, Бога, вријеме, простор. Истакла је самозаблуду „Бог је Србин“, јер за Бога незна па хоће својега Бога за Бога. У складу са тим Срби су се само-прогласили за наднарод из којег проистичу народи, за прастановнике планете Сириус одакле су по својој митологији афрички народ Догони, за расу (Деретић, Срби народ и раса), за најстарији народ света (Олга Луковић Пјановић и други), за темељ историје на-рода и свјетске цивилизације и културе како то ис-тичу бројни неоромантичари. Такав илузионизам је духовно самоубијство Срба, српства и Србије. Води-ло је из трагедије у трагедију као у потоњој деценији

114прошлог миленијума и вијека а у периодима мира у комедију. Великосрпска идеологија је мимо Фукујаме прогласила своју верзију краја историје. Јер, нема тога ко није Србин ни српског поријекла . Свијет је познат и преостало му је само да живи и умре у овој својој статици, вјечној истини, бесмртној смрти. Са-мопарализа је довела да је свијет духовни супституи-сан материјалистичким, па отуда не чуди што је Тур-лаков у полемици самном цркву редуковао на паре. Неутемељено самопроглашавање српства и Србије за центар свијета од ударника великосрпске илузио-нистичке продукције доводи њихову идеју у сукоб са многима, а у годинама Милошевићеве диктатуре са цијелим свијетом. Епилог таквих сукоба је унапријед познат. Самопрокламовани центар се у епилогу и резимеу потвређује као губитник, провинција и периферија. Његов тоталитаризам у намјери саврше-ног злочина убијством другог довршио се бумеран-гом – суицидом.

Неодбрањива је теза да су Црногорци Срби

Отуда не чуди што г. Турлаков упорно бра-ни неодбрањиву тезу да су Црногорци Срби. То ни најмање не чуди кад су Срби пранарод из којег су настали остали. На основу Брокара (1336) и Торзела (1333), српски историчар Ч. Мијатовић је закључивао да у 14. вијеку у Зети (Црној Гори) масу народа није чинио српски народ (Историјски лексикон Црне Горе, Том 5, Подгорица 2006.г. стр. 1118). Али то као и многи извори, многи докази, историја и сва духовна инфраструктура /суперструктура Црногораца и Срба говоре да су у питању два различита народа, нације, државе, културе, духовности, историје, традиције, и не само различни већ и посве супротни.

Црногорци су они, г. Турлаков који на историјској ваги на којој се мјере народи, људи, историје а не кртола или паре којима сте као материјом опсједнути, који дају и додају и за другога укључујући ту и Србе жртвују, док су Срби они који са те ваге узимају, закидају, носе искључиво за себе.

У Црној Гори никада није живио српски на-род и нација изузев у глави г. Турлакова и његових истомишљеника из великосрпске асимилационе про-паганде.

Никада Срби нијесу гинули за слободу Црне Горе

Никада Срби нијесу гинули за слободу Црне Горе па зато нити има гробова њихових бораца који су дали живот за Црну Гору. Ствар стоји обрнуто, управо су Црногорци својим сеобама у Србију и бор-

бом за слободу дали немјерљив допринос слободи и напретку Србије. Уосталом био би парадокс у који за-пада г. Турлаков, а гласи: Како то да се Срби у Црној Гори боре за слободу Црне Горе а неће да се боре за слободу своје мајке – матице Србије у којој живе у вишевјековном ропству („Пет векова Србин је у роп-ству чамио, светитеља Саве име је славио“... – свето-савска химна).

Али главом С. Турлакова не управља логика а истина је његов највећи непријатељ.

„У погледу, анексионе подгоричке Скупшти-не, српског народа, Г. Цимеша би морао да се посети да је на тој скупштини било 170 одн. 165 послани-ка, који су једногласно донели одлуку о уједињењу са Србијом“, вели г. Турлаков. Да би дошли до Под-горичке скупштине морамо се укратко задржати на њеној „предисторији“. Након пројектованог и реали-зованог Сарајевског атентата 28.6.1914.г. који је из-вела Црна рука преко Младе Босне о чему свједочи Аписово признање на солунском процесу, „Први је (Раде Малобабић, - прим.Б.Ц.)...... по моме на-логу извршио организацију атентата у Сарајеву“ (Дедијер, Сарајево 1914, стр. 672.), Србија преко ове своје тајне, завјереничке организације ради на деперсонализацији и уништењу Црне Горе. Успјела је да планом „Заједничких дејстава“ двије војске уз припомоћ савезника оформи црногорски генерал-штаб као црнорукачки састављен од својих агената – црнорукаца (Пешић, Божин Симић, Борисављевић, Михаиловић, Палигорић итд. на челу са Божом Јанковићем и другима), да би преко њега водила рат против Црне Горе а не против Аустро-Угарске. (Глас Црногорца, 61/ 46/26.12.1918/2; Глас Црно-горца 66/47/21.3.1919/4; Глас Црногорца 35/45/18-31 12.1918/4. етц. етц.). Склапа исте 1914. г. конкордат са Ватиканом ради инволивирања Словенаца и Хрвата у будућу Југославију, тј. В. Србију. Онемогућава до-ток савезничког оружја и хране у Црну Гору. Нишком декларацијом 1915. прокламује свој нови циљ рата при чему се Црна Гора нашла затеченом и превареном. Није то било ништа ново, јер је Србија изневјерила Црну Гору и 1862. у рату с Турском и 1869. и 1882. код Бокешког и Кривошијског устанка као и херцего-вачких немира, 1876. када Црна Гора ратује а Србија склапа мир с Турском, 1908. када јој Црна Гора нуди оружани одговор Аустро-Угарској на анексију Босне, 1912. када Црна Гора данима сама води рат против Турске да би се у њега Србија укључила тек пошто је уочила да ће Црногорска војска ослободити цијело Косово и Метохију при чему су српски топови и војска српског Приморског кора војводе Бојовића стидљиво апстинирали под опкољеним Скадром (и 1912. и 1913), и 1915. на Мојковцу. То је потврдио и Ђока Брачанац предсједник Народне скупштине

115Србије у једном свом говору на сједници радикалског посланичког клуба саопштавајући: „Пашић је изјавио да Црна Гора мора бити присаједињена Србији хтјела – не хтјела. Ово мора бити по сваку цијену..... па и по цијену Црногорске династије, јер, иначе, нећемо моћи одржати се ми, ни наша династија, ни партија....“ (Глас Црногорца 69/47/8-21.5.1919/стр.2.). Међутим, признање Ђоке Брачанца је прикривао Н. Пашић.

Србија је водила рат против Црне Горе а у сјенци њега окршај са Аустро-Угар-

ском

Брачанац је открио да је Пашић у децембру 1915. дошавши након слома Србије на Цетиње ши-рио пропаганду међу црнорукцима у црногорском генералштабу, П. Пешићем и осталима, „нека је Србија пропала, важније од тога је да Црна Гора не-стане“. (исто). И црнорукачки ударници дали су се на извршење задатка својега шефа. Са припремљеном Крфском декларацијом 1917. године, пошто је прет-ходно уз помоћ Савезника онемогућила формирање црногорске војске тј. оружаних војних формација у Солуну, и након што је остварила свој наум да до-веде Црну Гору до капитулације јер је Пешић по Пашићевом налогу тврдио и реализовао да Црна Гора формално ратује с Аустро-Угарском а он командује њеном војском, српска влада је организо-вала анексију Црне Горе уз одлучујућу улогу Фран-цуске што је овом трагичном догађају дало атрибут и карактер „Brigandage internationale“. Уз анекси-онистичке трупе увела је у Црну Гору четири своја држављанина са српским пасошима и то: Светозара Томића (Рикца од Новина) начелника за антицрно-горску дјелатност у Министарству иностраних дела Србије, Петра Б. Косовића држављанина Србије, Јанка Спасојевића раније министра Црне Горе а тада држављанина Србије, те Милосава Раичевића. Они су 25. X 1918. године донијели правила за избор по-сланика за тзв. Подгоричку скупштину која су била непотребна и у колизији са црногорским Уставом и Законом о избору народнијех посланика. Овим пра-вилима као и Директивом за Подгоричку скупштину српског окружног начелника на Цетињу Љ. А. Бакића број 35 од 1.11.1918. г. прекршен је црногорски Устав и цитирани закон о избору посланика и прописани умјесто непосредних, посредни избори двостепе-ног начина бирања. Прво анексионистички органи новоуспостављене, анексионистичке и окупаторске српско-француске власти именују повјеренике (по 10) а ови посланике за скупштину чији вид бирања је унапријед изрежиран, како ће се оформити представ-ничко плаћеничко тијело. (Централна народна библи-отека, Ђ. Црнојевић, Цетиње, Фонд рукописа, Распис

број 35. од 1.11.1918. г. синг. V. – 46882; Б. Цимеша, Директива за Подгоричку Скупштину, Монитор 38/ II /12.7.1991./стр. 50; Улога Француске у насилној анексији Црне Горе, стр. 56.) етц. етц.

Пријевара српских анексиониста

Анексионисти су скупштини дали на-зив „Велика народна Скупштина Српског народа у Црној Гори“ за коју је већ наречени посланик М. Раичевић рекао „ми смо овђе окупљени мимо зако-на, али ипак правилно....“ И назив скупштине као и њен ток и карактер потврдио је тачност Раичевићеве изјаве. И сам краљ Никола 29.11./12.12.1906. у приго-вору предсједнику црногорског парламента војводи Шаку Петровићу Његошу а поводом покушаја и приједлога М. Марушића просрпског, клубаш-ког, народњачког и про-радикалског посланика да се преименује у „Српско Црногорску Скупшти-ну“ ову идеју исмијава ставом, и вели да је то исто као кад би се прогласила „Европско-црногорском“, „Хришћанско-црногорском“, „Поднебеском“ итд. и тсл. Или нпр. „Српском народном босанско-херцего-вачком скупштином“. Уједно је питао да ли то значи да га таква скупштина са већ оформљеном агентур-ним, мањинским српским опозиционим дијелом не-уставно проглашава и за краља Србије детронизујући Карађорђевиће. Разумљиво овај неуставни и право-каторски поступак 1906. није прошао, али јесте 1918. Краљ Никола од Савезника и Француза са главарима из егзила и из интернације, са одбјеглим парламен-том, владом, војним врхом и дијелом војске био је онемогућен да се врати у домовину. (Краљ Никола, Политички списи, Цетиње –Титоград, 1989, 356-358). Но не само да је назив Подгоричке скупштине био насилнички, анексиони и антиуставан, већ је и цијели догађај везан за овај скуп имао такав карактер. Под-горичка Скупштина је Act debelatio и Act inexistant и због сљедећих разлога: Избори се у Црној Гори не врше именовањем него бирањем предстаника. Избо-ри се не могу вршити у окупираној или реокупираној земљи. У вријеме Подгоричке Скупштине Црна Гора је егзистирала као земља савезница – побједница у рату са искључивим правом да једино она може ор-ганизовати изборни процес на својој недјељивој и неотуђивој државној територији. Француска се 24. XI 1918. свечано заклела да ће поштовати међународно признати црногорски суверенитет а урадила је су-протно томе. Окупатор не може спроводити изборе на окупираној територији јер је то у колизији и са његовом окупаторском логиком и политиком, јер што ће му „легитимитет“ избора сем као дезавуација своје политике силе и рата као наставка политичке праксе другијем средствима. Црна Гора је тада имала

116Владара, владу, Устав и скупштину изабрану концем 1913. г. са пуним уставно-правним и загарантованим од савезника међународним легалитетом, легитими-тетом и пуним капацитетом. Само су ови органи били надлежни да у складу са Уставом одлучују о Црној Гори. Да би се зауставили легални црногорски посла-ници да дођу у домовину задржани су или у Босни или на границама да плаћеници под српским окупа-торским бајонетима у Подгоричком монополу дувана заврше свој нелегални, нелегитимни, антиуставни и противзаконити посао. Повратак у земљу представ-ницима династије, скупштине, владе и војске Црне Горе учињен је по захтјеву Србије, што је француски министар Пишон саопштио краљу Николи 4.11.1918. г. прије засиједања у Подгоричкој квази скупштини. Скуп су организовали грађани и држављани Србије. Присаједињење на овом скупу прокламовали су у до-говору са српском страном самопроглашени члано-ви Централног извршног одбора за уједињење Црне Горе са Србијом.

Неуставност Подгоричке скупштине

Подгоричка скупштина је произвела правно неважеће, неуставне и међународно-правно ништав-не одлуке. Именовање умјесто избора, кршење акту-елног Устава и закона, засиједање, одлуке било је eo ipso – неуставно. Неуставно је како смо напријед на-вели и именовање и назив скупштине. Записник са скупа је преудешаван. Записници са скупа су махом након одржавања уништени. Ујединитељ Даковић је потписан и уписан у присутне који су гласали иако није било присутан пошто није још приспио из заробљеништва. Резолуција скупштине није имала обавезујући карактер. Краљ не одговара кривично што му је резолуцијом наметнуто. Због аномалија типа „ми смо овђе сакупљени мимо закона али ипак правилно“, или „ми смо морали сврћи краља Нико-лу, па све да је он најбољи владар“ или „ми од данас нијесмо више Црногорци него Срби“ што је изгово-рио Саво Фатић као да се народи и нације формирају изјавом полуписмених појединаца и дисидената, скуп се компромитовао. (Др Димо Вујовић, Подгоричка скупштина, 1989. Стр. 268, 271, 276.). Било је и изјава и признања као Љ. Гломазића „Ми смо револуцио-нарна скупштина која законе спроводи силом“ или Јанка Спасојевића, српског држављанина са пасошем Србије који је устврдио, „Све досадашње револуције, а било их је много, сличне су овој“. А тада у Црној Гори није било никакве револуције већ је она оку-пирана via facti од ратних савезника на пријетваран начин, па је окупација била, у ствари, реокупација. Подгорички скуп је нелегитиман и по томе што није одржан у званичним просторијама Народне скуп-

штине на Цетињу, у којем се такав догађај и са тако пројектованим епилогом неби могао изрежирати и одржати. Анексионисти су се и након скупа брани-ли да су поступали неуставно, а многи од њих као разочарани ујединитељи постали су или опозицио-нари, или апстиненти или поборници тражења новог уједињења. Алексионисти су чином одржавања скупа кршили и Устав Србије. Чим су зграбили окупацио-ну власт анексионисти су постали аутократе. Према књизи др. М. Шуковића о Подгоричкој скупштини они су инсценирали и то да нема резолуције скупа у довољно примјерака јер су се бојали многих међу собом и могућности да се такви не предомисле, као и да се онемогући дискусија по резолуцији, усвајање по појединостима и у цјелини, па су изазвали и лар-му. У питању је био државни преврат мирним путем како га је крстио Ј. Спасојевић. Тражено је „пјевање српске химне“ а ућуткивана је јака иако претходно именована али на скупу одметнута опозиција цијелој овој фарси. На скупу је признат црнорукачки ама-нет „Уједињење или смрт“ што је истакао Јефто Поповић чиме је скупу као и догађајима дао безус-лован карактер. Нађени су и неколико муслимана – плаћеника да би оствариле Вукове концепције „Срби три вјерозакона“. Изведен је удар и на династију Петровића – Његоша. Скуп је својом резолуцијом конкретизација Крфске декларације од 20.7.1917. г. Насилничким Подгоричким скупом његови учесници су постали злочинци који су прекршили чл. 36. Уста-ва ондашње Црне Горе о неотуђивости њене држав-не територије и чл. 87. њеног Кривичног законика да се кривац као издајник казни смрћу за дјела односно злодјела која су учесници овог насилничког, неустав-ног и незаконитог скупа учинили (Р. Ротковић, Велика завјера,... 557-568; Б. Цимеша, Серијал о Подгоричкој скупштини, Цет. лист 2000-2001., Д. Вујовић, ц. д. др. М. Шуковић, ц. д.).

Одлука Подгоричке скупштине је непостојећи акт

Али, самопрокламованом Велико Србину Турлакову овакав скуп је легитиман иако је његов земљак правник свјетског гласа др. Живојин Перић у својем знаменитом раду „Црна Гора у југословенској федерацији“ (Економист, Загреб 1940. г.) доказао да је резолуција Подгоричке скупштине „Без уставне и правне вриједности, то је случај познат у праву као правни act inexistant (акт који не постоји), те , отуда, и прихват, од стране српске државе, понуде те и такве одлуке такође је један акт без вриједности, тачније инеxистант, с гледишта права, као и сама та одлу-ка.................... Црна Гора је у састав југословенске државе ушла вољом Србије и њених ратних савезни-

117ка, дакле, њиховом фактичком влашћу.....“

Али г. Турлаков не вјерује науци и научној истини иако има научну титулу. Он је у сукобу са научном истином те кривотвори све ове непобит-не факте везане за нелегалитет и нелегитимитет Подгоричке скупштине. Омаловажава на основу Милутиновићевих псеудо-извјештаја одговор црно-горског народа кроз Божићњи устанак на насиље Подгоричке скупштине над Црном Гором. У бици за Цетиње 6.1.1919. године, г. Турлаков, учествова-ло је 987 српских окупационих војника и домаћих издајника, бјелаша и чланова црнорукачке Младе Црне Горе настале по узору на црнорукачку Младу Босну које су напали 1500 црногорских патриота, зе-ленаша под командом вође устанка црногорског офи-цира Крста Поповића, борећи се под слоганом „За право, част и слободу Црне Горе“. Губици анексио-ниста и њихових помагача – бјелаша укључујући ту и преминуле након борби износио је 104 жртве, а на-падача, зеленаша 152 жртве. Укупно је на обије стра-не страдало 256 жртава борачког састава. (Б. Цимеша Црногорско свето тројство „За право, част и слобо-ду Црне Горе“ у зборнику радова „За право, част и слободу Црне Горе“, Цетиње, 2009. г. стр. 84; Исти, „Нечастиви и пад историје“ у зборнику „Цетиње, Ву-ковар, Сребреница- Да се више не понови“ Цетиње, 2007. г., стр. 549.).

Српски погром над Црном Гором

Услиједио је потом српски погром и терор. „Српско“ уједињење и ослобођење 1918. донијело је Црногорцима ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције. Умјесто раја и благостања економску биједу. Донијело је подјеле, мржњу, братоубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће. Србима је сметала црногорска прошлост јер је Црна Гора била слободна а Србија у вишевјековном ропству и систему окупа-ционе оријенталне деспотије и вазалитета таквом ап-солутизму. Сметала јој је Црна Гора, зато што је била пијемонт уједињења и ослобођења Ј. Словена. Србија није имала ни слободарске вјековне историје, нити историјских великана да јој их није дала Црна Гора. Изумирала би или запала у још већу депресијацију да јој Црногорци нијесу освјежили њену нечисту крв угрожену оријенталном деспотијом кроз институте Yus primus nocti, странџања, снохачества, лапота као прије тога кроз „интеленцију“ и други антихумани-тет. Црногорци су је дигли на ноге својим честим и знатним сеобама и борбом против завојевача. Анек-сионистички дух се није могао задовољити економ-ским напретком Црне Горе, јер политички слобод-ни су најчешће они који су и економски слободни.

Српски асимилатори су то знали. Зато су дјеловали по начелу „Devide et impera“ (Завади па владај). Црногорце су разбијали, свађали, дијелили у мношт-во партија, сијајући међу њима антагонизме и злу крв. Међу Црногорце су дјеловали тако што су прве постављали на потоње мјесто а оне потоње на прво. Рушили су и ружили црногорске ауторитете војвода, ратника, свјештенства, интелектуалаца, привредника и елита извргујући их руглу, порузи, робији, биједи и проглашвајући их издајницима. Све су то радили са планом и свјесно. Брукали су црногорско име и дово-дили Црногорце да се стиде и одричу својега имена, традиције, обичаја, историје. Извршили су лингвоцид над црногорским језиком инволвирајући у њега псов-ку, редукујући га на арго, сленг, провинцијализам и језик улице. Изједначавали су Црногорце са Цига-нима као у доба владановштине у 19. стољећу. Пре-васпитавали су црногорску младост да буде анацио-нална и антицрногорска, да се одрече себе. Економ-ски су посебно уништили и уништавали Црну Гору отимањем ратних репарација, логорима, терором у науци, образовању и васпитању, наметањем про-гресивних пореза, реквизицијом, депресијацијом и девалвацијом перпера, перперском афером. До-водили су Црногорце до тога да пружају руке туђој трпези!. Рушили су црногорске култове и претворили црногорску државу у српску економску колонију са озваниченом политиком етноцида, геноцида и култу-роцида. Лишили су је инвестиција и ширили економ-ску пропаганду о томе да је Црна Гора пасивна и да не може се издржавати. И сада то ради г. Турлаков али пуца у празно. Црна Гора и поред опште кризе, економски боље стоји од Србије. Још није умрла од глади него напротив живи све боље и боље. И није спала на то да јој Турлаков прописује и директно одређује пријатеље и непријатеље. И да јој импера-тивно намеће Србе за једине и искључиве пријатеље. Није г. Турлаков Јово Капичић стварао Голи оток, од-носно Голи оток Јова Милова Капичића. Он је својом борбом, револуционарним радом, прегалаштвом , хероизмом и дипломатским даром „створио“ себе. Голе отоке су стварали Ранковић, „Лека“ Стефановић и други великосрпски и централистички умови. Јово је симбол слободе а не тираније. Он и Саво Крцунов Брковић су она двојица највеличанственијих црногор-ских револуционара од прије рата, из II свјетског рата и након њега који су као народни хероји, министри, генерали, јунаци, али и интелектуалци увидјевши недостатност социјалистичке револуције иако дугогодишњи комунистички прваци постали и црно-горски национални еманципаторски револуционари и прваци. Борили су се за слободу радничке класе и ослобођење свих народа такорећи и до неба, па кад су увиђели дегенерацију револуције којој су посветили

118младост окренули су се мукотрпној борби за слободу угрожене црногорске нације и за њену еманципацију. Урадили су то јер су увијек били борци за право, част и слободу Црне Горе. Ширили су идеје да нема сло-боде и демократије за друге нити за радничку класу, нити за народе и људе у свијету ако је нама и за свој црногорски народ. Стали су својевремено тамо ђе им је и мјесто, међу челницима за црногорску национал-ну слободу. Зато су постали ваше прворазредне мете. Да нијесу такви какви јесу а истински су слободари, неби Јову пришивали Голи оток замјењујући притом улогу кривца и правовјерника. Правовјерном Јову приписали су непостојеће кривице, а кривцима або-лирали кривичну одговорност.

И послије свега застрашујете ме вашом конструкцијом и пријетњом „Бојите ли се свог циља?“.

Српске манипулације

Мој циљ је аналоган и сагласан Црногор-ском. Нећемо ваљда као ви живјети у страху од циља, у страху од отворености, од повезаности са свијетом, у страху од евроатланских интеграција, од уласка у НАТО, ЕУ. Неће нам актуелна глобализација однијети национални идентитет. Нећемо попут Вас живјети у страху од других. Нећемо попут вас у свијету као Маклуановом глобалном селу ограђивати се Берлинским зидом али у духу или Кинеским зи-дом саграђеним од Кинеског цара Ши Хуанг Тија који је ујединио дјелове Кине око 221. године прије н. е. Био је увјерен да ће паљевином књига раскину-ти са прошлошћу, а изградњом зида и одбраном од варвара, обезбједити бесмртност јер смрт по њему не улази у затворени систем. И ви сматрате да се тре-ба оградити од свијета, од НАТО-а, Европе, Западне Европе и ЕУ јер у супротном долази смрт губитком националног идентитета. Али у аутархичности и у изолацији нема ни живота ни истине. Нити напре-тка. Велики мисионари и визионари Црне Горе, њени прваци Мило Ђукановић, Ранко Кривокапић и други а међу њима и ваша стална мета др. Мишко Вуковић дјеловали су и дјелују и мисионарски и визионарски. Увиђели су да нема живота у затвореном систему и у самоизолацији. Зато отварају Црну Гору према Евро-пи, ЕУ, НАТО-у и свијету. Јер ове вриједности нијесу наш циљ ради циља. Оне су наше средство ради до-бробити Црне Горе и црногорског народа и грађана. Ове вриједности у глобалном, недјељивом свијету су стандарди којих се морају држати и велики и мали да неби буквално остали мали односно тужна успоме-на, фуснота или маргина. Да би, не само преживјели вријеме опште повезаности и упућености свих на све

и сваког са сваким у данас недјељивом свијету дина-мике, сцијентификације, саморазвоја, него и да би у глобализму обезбиједили развој и напредак сопстве-ног народа и државе.

Светосавски фундаментализам

Не чуди ме што сте се г. Турлаков толико предали и подали Истоку. Заноси Вас ваш фундамен-тализам чији су идејни очеви Ава Јустин Поповић и Св. Николај Велимировић, носилац Хитлеровог гвоз-деног крста. Јустин је учио да је Европа гробље. Да је мртва, јер пати од премного богова. Ја вашег Бога познајем – Србина, па отуда и вашу идеологију, страх од отворености, од конкуренције, од дијалога, од размјене. Зато вама остављам кинески зид и Ши Хунг Тија. Ето вам он, Бог – Србин и кинески зид у глави, а нама Европа, свијет и комуникација са другим.

Николај вас је учио и учи у „Свјетлости с Ис-тока“ (Пијемонт 1915, Вјесник, 24/ VIII /9.4.1915/1-2), да је „наука вођа слијепих“, да је пут у мрак. Учио вас је како је „Наука европска постала вриједна слушкиња њене страсти“.

„Наука је мртва“. Европска наука је гробље допуњује Николај Јустина. А ви их г. Турлаков слиједите носећи мртву главу на жива рамена. И препоручујете нам једини спас у Антиевропи, Исто-ку и српству, које је данас као и раније једини негатор Црногорства.

Наука је вели Николај стручно занимање Ев-ропе, а не-наука, анти-сцијентизам, вјера у празан ум, страх од смрти и од истине, нажалост, ваше пуно и једино занимање.

Истина, и наука може бити предмет злоупо-требе што потврђује и ваш ангажман на пољу исто-рицизма, историологије и повијесне знаности што би рекли западњаци.

Ослободите се г. Турлаков страха од смрти и страха од истине како би се и други ослободили. Прогласите вјечни мир са вашим „непријатељима“ јер сте унапријед изгубили не само све битке, него и рат, пошто наука није једина вјера Европе. Нити је мрак сагласно томе. Ваша наука није свјетлост. На-против. Sapienti sat.

Борислав Цимеша

119ИМПЕРИЈАЛНА ”ЛОГИКА” ЧЕРЕЧИ ЦРНОГОРСКО БИЋЕ

Неки савремени црногорски историографи и публицисти покушавају ”факторском анализом”, сецирањем и оспољеним, утројеним пренаду вавањем империјалних државних граница и апстраховањем друштвених иćечака из цјеловитога црногорског историјскога бивства да утврде истори јско ”тројство друштва” (три структурална друштва) у Црној Гори. Настоје да ауторитативно ”стручно-историрогафски” утемеље друштвено-политичку основу не само за елиминисање категорије конкретног ”глобалног цр-ного рскога друштва” и цјеловитости Црне Горе, н(ег)о и за оправдање ”подјеле (рашчеречења) црногорске нације” и ”нације с грјешком”, ”подвојене нације”, ”не(до)зреле нације” због тројнога (ко)егзистирања тога друштва, његовога империјалног тројења, од-носно черечења. Тијем настоје да установе догму о ”светом тројству” црногорскога народ(нос)нога бив-ства којом се затура цјеловито-конкретни историјски приступ Битно је ријеч о етатистичко-империјалној (окупаторској) логици доминације и нахијском подвајању (черечењу) јединствене Црне Горе, нације, државе црногорске и њиховом свођењу (само) на ње(зи)н слободни, матични дио. Тијем се (х)оће и утемељити овдашњи народ(нос)но-национални (може ли се рећи етнички) двдојно-тројни, односн-со петоројни плурализам и уједно на балкански на-чин ”оправдати” актуелно поджижани концепт мул-тиетничког, мултикултурног и другог плурализма који се у Евопи и Америци не само сасвијем друг(ој)ачије имплементира и остварује, но и превазилази и инклузивира у унутар конепције јединственијех држав(отвор)но-националних интереса.

Тако Живко М. Андријашевић истиче да на почетку 20. в. Црну Гору чине три дијела: независна Црна Гора (Књажевина), Црногорско приморје у са-ставу Аустро-Угарске и црногорске области под Ото-манским царством. ”Сваки од ова три дијела није био само засебна политичка цјелина, већ је представљао и засебне типове друштва, који у много чему нијесу имали никаквих додирних тачака. Дуго вријеме раздвојености учинило је да могу да живе једни без других, и да не оćећају потребу да поново постану једно. Идеја о њиховом поновном спајању била је дио политичке концепције која је настала на цетињском двору, а не плод тежње која је постојала на просто-рима које је требало спојити”.(Црногорске политичке и друштвене околности у вријеме дјеловања Секуле Дрљевића /1900-1941/ у Зборнику радова са научног скупа у Будви, 21. и 22. 1. 2011. Др Секула Дрљевић – личност, дјело и вријеме, ДАНУ, 2011. исто, стр. 62) Управо горе цитирани став се користио крајем апри-ла и почетком маја 2011. као акценат у ТВ-реклами за телевизијски серијал Црногорски идентитет на ТВ Црна Гора чији је аутор Ж. Андријашевић.

На другом мјесту то тројство назива и ”три посебна свијета”, три цивилизације, али ипак избјегава да укаже да је битно ријеч о три вјерска

фундаментализма, те и када пише о подјели у Црно-горском приморју (Боки) на Хрвате и Србе заборавља да их стави између знака навода или малијех почет-ним словом, јер се оно суштински односи на Католи-ке и Православне (телевизијски серијал Црногорски идентитет на ТВ Црна Гора, први програм, 19.5. 2011).

Затурање историјскога црногорскога јединства и заједништва

Међути(је)м, друштвено-политички кон-текст доминантно и битно чини тон, смјер и основу тога тројнога осамостаљивања и (ко)егзи стира ња, а сукобљавање империјалне и одбрамбене тенденције такођер на другачији начин освјетљавају политич-ко-националне подјеле, узрокова не богомољско-вјерскијем фундаментализмима и империјалним политичким програмима, а не тројним друштвима (”три друштва”) у Црној Гори као исхода припадања различитим окупаторима. Иако се помиње прво(би) тно јединство Црне Горе, прије окупаторске подјеле, овђе се олако, посве апстрактно затура и брише народн(осн)о (етничко) јединство Црне Горе и Црно-гораца. Све до најезде Турскога царства и Млечана на Балкан, постојало је јединствено територијално, државно и народн(ос)но биће Црне Горе, које је увијек захватало матични простор у међама овдашње Црне Горе, почев од Илирскога краље вства, Прева-лиса, Дукље, Зете.

Куђено гледиште у основи не подразумијева старо јединствено народ(но с)но (етничко) бивство Црногрораца као пријетходну историјску претпо-ставку, но као да је сасвијем излапила. По тој логи-ци би мало која поробљавана држава и народ сачу-вали и задржали своју народ(нос)ну цјеловитост и јединство, свој етнички и етнофилетистички траг. Насупрот овој ”логици доминације”, имамо готово редовиту појаву да се пријетходно лабави. отуђени и расцјепкани простори у процесу уобличвања нација уцјеловљено објединњавају у јединствену заједницу (као нпр. врло раздробљена Италија формирла се у јединствену нацију).

Етничко јединство Црне Горе и Црно-гораца задржавало се и испољавало у више обли-ка и у ”империјалним подјелама”. Ново вје(ковн)а подловћенска слободна Црна Гора била је језгро и национална матица црногорске државе, народ(нос)но-националнога и осталог заједништва и јединства.. Долази до ревитализације и реорганизације црно-горскога племенског друштвенога, држав(отвор)ног и народ(нос)но-националнога устројства. Новдовјек(овн)о црногорско племе је посебита и карактеристична ”организација једнога народа”, ”категорија народне и националне самобитности” Црногораца (др Павле Мијовић, Нови методо-

120ло шки приступ проучавању црногорскога племе-на у Метод изучавања патриархалних заједница у Југославији, ЦАНУ, 7. 3.1981, 146). Ова народносна (етничка) основа и јединство племена у народ(нос)но-националној једнокупности црногорској које се задржало и у освојенијем крајевима Црне Горе под туђином.

Заједништво, међусобна упућеност, сарадња, солидарност и помагање слободне Матице и (империјалним границама) раздвојенијех ње(зи)них дјелова очувли и испољили су се (и) у раној јединственој црковно-вјерској јурисдикцији Црногор-ске митрополије и у остала два (још неослобођена) ”црногорска друштва”, још од владике-господара Данила Петровића, а то значи од јачања црногорске ослободилачке борбе у склопу европскога покрета против Отоманскога царства. И поред њихове дуже историјске издвојености и империјалне подређености, ови раздвојени крајеви (”суб-друштва”) дуго су били окренути својој Матици-слободној (подловћенској) Црној Гори која је дуго била првак, пијемонт, нада, кредо, зов, луча ослобођења не само сопственога на-рода у неослобођенијем дјеловима Црне Горе н(ег)о и околнијех истовјерних и иновјернијех поробљених народа (”вијековни сан балканскијех народа”). То првачење и пијемонтизам Матице Црне Горе заду-го је доживљавано (као општеприхваћено мнијење) и у ње(зи)ним отргнутијем крајевима и у осталијем неослобођеним околним народима. уједно је постао и инхерентни дио црногорске (само)ослободиачке свијести и битна компонента поноса и достајанства црногорске националне свијести, а не само од доцнијега црнгорскога двора (независно од тога је ли реално или мегаломански и је ли доцније од двора присвајана и злоупотребљавана).

И сама историјска чињеница да је слободна Црна Гора била збјег (уточиште, азил) Црногорцима из свијех околних крајева Црне Горе и окружења под окупатором збори о њиховој сродности, блискости, присности.

Све је то обострано и међусобно потхрањивало не само јединствени црногорски етно-филетизам, н(ег)о и одржавање духовнијех, економ-ских, политичких, ослободилачкијех и солидарних односа.

То су само значајнији чиниоци који су са-моуобличавали, очували и настављали јединствени црногорски народ у црногорску (племенски органи-зовану) националну заједницу, насупрот издвајању, осамостаљивању, оспољавању и опосебљавању ”спец-ифичних разлика” у империрјалном (п)отуђивању, чак њиховом пренадувавању и супротстављању.

Упоређење са други(је)м народима-нацијама?

Било би интересантно да се оваква стајалиште и анализа ”светога тројства друштва ” у Црној Гори компарира са стањем у Србији, Хрватској

или још ђе друго, нпр. са шароликом расцјепканошћу Италије и у раздобљу од 1860-1880. Није ли и Србија много дуже била и остала подијељена политички и културолошки?! Скерлић наводи да је Србија била пуста, сводила се на Београдски пашалук. А што је са Хрватским подјелама и ”друштвима”? Што би се десило да се таква ”империјална логика подјела” примијени на Србију и Хрватску без доцнијега спасо-носнога (неограничено) широкога српства и хрват-ства?! Да ли је са тијем историјско-империјалним српским и хрватскијем подјелама посве испари-ло њихово српско и хрватско етничко, односно народ(нос)но-национално и држав(отвор)но бивство и како се поново успостави њихово јединство уну-тар ова два народа и нације?! Је ли вишевјековно непостојање српске државе у ”турској Србији” и хрватске државности у ”аустро-угарској Хрватској” било довољно да ишчезну везе, ćећање, оćећање пре-ма ”српству” и ”хрватству”, њиховим државама и владарима, или им је био довољан за то еклезиастич-ки чувар, те јесу ли (и) они једнострано, из центра власти, заговарали и пропагирали њихово јединство насупрот и(ли) наспрам периферних ”структуралних суб-друштава”?! Примјењује ли се овакво неосно-вано комадање јединственга црногорскога бића, на основу његовога окупаторског черечења, и на друге околне народе-нације?! Прихватамо ли тијем оку-паторску и нахијску логику подјела као своју, да би се тијем ”мелемило” черечење Црне Горе и нације црногорске?! Је ли таква несумњива подјела Хрват-ске и Србије на унутарња ”друштава” узроковала плуралну подјелу и разбијање (черечење) хрватскога и српскога народа све до данас и појаву хрватске и српске ”нације с грјешком”, тзв. ”подијељене нације” и ”не(до)зреле нације” или су оне биле и остале иму-не на то и зашто?! Уз то, ако је заговарана тврдња да је нација (искључиво) политичка категорија тач-на, зашто се не би и политички обједињавале те подјеле у јединственој (политичкој) нацији, ако то могу да раде и политичке партије, наравно, у свези богомољско-вјерскијем фундаментализмима?

”Империјално-нахијске подјеле” у Хрватској, Србији и Македонији?

(Црна Гора без Матице - изузетак?)Знамо да се име Хрват ширило из ћескобнога

подручја, између Нина и Цетине према Купи од по-четка 15. в. уćљед бјежања пред Турцима, на дјелове некадашњега Словиња. На остала словенска племе-на хрватско име се пренијело у данашњем опсегу и значењу у доба хрватскога народног препорода у 19. ст. и даље. Хрватска је називана Троједницом, јер је била распарчана на Хрватску, Далмацију и Славонију. Када су ти дјелови састављани поново у једну цјелину, постале су упадљиве вијековима ства-ране менталитетске и друге разлике од покрајине до покрајине (Р. Ротковић, исто, 154/5). А ове подјеле су

121историјски дубље и трајније но што су оне у Црној Гори. Обједињавала се Хрватска и Далмација, али је Далмација и даље опстајала. Зна се како су били јака струја (странка) мађарони у Хрватској, али се тијем не ”оправдава” нити утемељује ничесова основа за данашње настављање и актуализацију мађаронства (мађаризације). Зна(ве)но је и то да су у ондашњој Хрватској нпр. три рођена брата дијелила на три странке италијанске, мађараонске, српске и сход-но том припадању били Мађар, Италијан, Србин. Исто је очигледно и у Србији, која је наглашено била расцјепкана и разликовала се не само по по-све различитијем типовима Ера и Лала, но и по својој вишеструко различитој друштвеној структури, различитијем ”друштвима” (др Радослав Ротковић, Црна Гора и Душаново царство, Графос Цетиње, 1997, 154/5).

Словенска племена насељена на територији од охридске котлине до ушћа Вардара проширила су име Македонци тек у доба буђења и коначно га уобличавања Македонске свијести у 19. в. Словенци су се називали Словенима (и) у 19. ст. Срби се у средњем вијеку често називају Рашани (Расци), а име Срби (иначе, етимолошки ствара ”језичку пометњу) шири-ло се са проширењем граница феудалне Рашке, а на-влаштито од обнављања турске Пећке патријаршије, јер је црква поистовјећивала све православне Слове-не, који су били под ње(зи)ну јурисдикцију, са именом вишенародносних славеносрба обједињени црковно-вјерски, а њих свела и приме н(т)овала у Србе. Са територијалним освајањем ширило се и српско име и наметало освојенијем народима, као што се ширило и хрватско име, што констатују и српски и хрватски историчари. Отисак те окупаторске логике подјела остаће и у имену Црногорске митрополије, односно ње(зи)них митрополита: црногроски, приморски и скендеријски и др., али су црногорски митрополити, већ од владике-господара Данила, и својим потписом владика црногорски упућивали на јединство ”опште-ства црногорскога”.

Рашта би се (само) Црној Гори одузимало свој(инс)ство Матице за разлику од осталијех окол-них раздробљенијех држава и народа?!

Империјално-агентурно раздвајање и антагонистичко суротстављање Црној Гори ње(зи)них утројених крајева

(”друштава”) Критиковане анализе и не помињу научно

већ утврђене и несуминуте државне програме, на-влаштито Начертаније (1844) и стар(и нск)о сла-ве носрпство Пећке патријаршије (славеносрпске), односно српске и хрватске империјалне аспирације према Црној Гори још у раму отоманске, млетачке и аустро-угарске окупације. Изван тијех политичких програма, као несумњивих историјских чињеница и врло значајнијех чинилаца, не може се сушт(аствен)

о и цјеловито схватити и разумјети много што-шта у повијесници црногорској, па ни наш однос-ни проблем черечења јединственога црногорског народ(нос)но-националног (етничког) бивства на који се изричито односе и ставови из шпијункога извјештаја о приликама у Црној Гори високог српско-га агента Милана Пироћанца, секретара књаза Ни-коле I Петровића, који је у ствари конкретизована операционализација Начертанија Илије Гарашанина (Пироћанчев извјештај је упућен његовом налогодав-цу Илији Гарашанину. Чува се врло брижљиво у Ар-хиви САНУ у Београду, под сигнатурним бројем 9985 и 9986. Ови материјали су дуго остали тајни. Први пут су објелодањени у Политици од 25. јула 1926)

У Пироћанчевом шпијунском извјештају из-ричито се наводе битне инштрукције и потребе за свесрпску политику: да се одвоји црногорска Хер-цеговина од Црне Горе и њој супростави, такођер, и одвајање Васојевића и уопште ”црногорских Брда, Брђана” и њихово антагонистичко супротстваљање подловћенској Црној Гори, као издвајање из Црне Горе и супротстављање њој Боке и Црногорскога приморја. Ево само једног ишчупка из њега: ”Дио Васојевића, који су у турској граници, доста је сходан за нашу политику; наравно када би се и Васојевићи у Црној Гори у том духу обдјелавали” (искоришћавање и злоупотреба Васојевића и њихово супротстављање осталијем дјеловима Црне Горе остало је трајни биљег, све до данас, када су 1999. по племенској ос-нови опет покушавали да черече Матицу Црну Гору). ”О Боки Которској нијесам говорио због тога, што вас свет зна да Бокељи мрзе Црногорце...”

Слободна Црна Гора Матица неослобођених крајева (”друштава”)

Са ширењем Турске, поједини комади Црне Горе падају под јабанско влашће: турско, млетач-ко, француско, аустро-угарско, доцније (1918) опет српско. Остала је непокорена, као држава-Мати-ца, слободна подловће нска Црна Гора – ”слободни црногорки Принципат”, односно династички вла-дичански принципат, који наставља непрекидност дукљанско-зетско-црногорске државе на суженом простору, у збјегу слободе (”земљ мала од свуд стијешнејна”-Његош) На то указује и Његош својим знавеним, али и врло злоупотребљаванијем стихови-ма: ”Што се не хће у ланце везати / то се збјежа у ове планине…”. С. Станојевић збори да је турска и мле-тачка инвазија принудила ”Црногорце у ове крше” (а не Србе). Такођер и Ćћепан Митров Љубиша:”Лијепа ли је била зецка бановина прије негју Турци и Мле-чани распараше” (XVI причање Вука Дојчевића).. У Црнрогорскијем аналима или(ти) Цетињском љетопису, у глави Родословље Црнојевића, збори се: ”Владали су Црнојевићи најприје Зетом, Крајином, Шестанима, Брдима, Црном Гором и Приморјем”.

О томе се поје у Црногорским аналима:

122”Црнагора од Котора, сва до Брда и до Ска-

драИван-бегом оглашена, манастиром

прослављена...”(др Божидар Шекуларац, Црногорски анали

или Цетињски љетопис (друго, преведено издање, превео и обрдио др Божидар Шекуларац, ИИЦ Цетиње и Обод, 1996, 1659). У неауторизованој Краткој историји Црне Горе (приписане) Петра I пише да ”обије Зете остадоше под управленијем поменутога књаза Баоше” и да у границама држа-ве Ивана Црнојевића ”бјеху и обштества Маине, Брајићи, Побори и Грбаљ”. У истој Историји се на-води да се ”ова провинција Зета (раније Превалис) на двије части дијељаше, тј на Горњу и Доњу Зету по ријеци Морачи... Оне су свагда нераздвојно имале своје владателне банове, како пређе српскијех царах од Неманића дома, тако и по преćечењу те царске фамилије” (Кратка Историја Црне Горе, Грлица, Календар црногорски за годину 1835, у Црној Гори, у Митрополитској књигопечатњи. Обњављена је у Повјесница црогорска, Унирекс, Подгорица, ЈУ Уни-рекс МБ, Београд стр. 41). И у овој, као и у Василијиној Историји, Зета је шири појам од тзв. Старе Црне Горе, јер се смањила њезина територији након тур-скога и другог њезинога освајања. Однос Матичне и осталијех црногорских области добро је истакнут у самом наслову Законику Данила I, књаза и господара слободне Црне Горе, којему је империрјални свесрп-ски агент Меаковић преиначено додао ”и брда”.

Империјални рјечник и појмовник ”Стара Црна Гора”

По свесрпској замисли и историографији, неосновано се имен(т)ује ”Стара Црна Гора” (”Ка-тунска су три нахије”), јер то сугерише, као, да је она прво(би)тна, једина, да од ње све почиње и настаје; да је пријетходна Зета у раму немањићке империјалне државе била ”српска држава”, па се тек, након про-пасти српске средњовјековне државе, новоосновала као ”племенска скупина” (још не ни као ”племенски савез”). То, даље, подразаумијева, као, да је доцнијем ње(зи)ним ”шире њем”, малте не, ”освајањем”, ство-рена (њој наспрам) нечесова ”Нова Црна Гора”, која насилно (х)оће да обједини, тобоже, ”туђе” про-сторе и етносе у јединствено црногорско национал-но-државно биће. Ради тога се чешће користи израз присаједињење Боке, Црногорског приморја, Брда Црној Гори, умјесто ослобођење овијех области и вртање Матици Црној Гори.

Остали дјелови Црне Горе (тзв. ”друштва”) остали су изван граница слободнога црногорског (подловћенског) Принципата, у саставу туђинскијех царстава и, наравно, под њиховом управом и држав-ном влашћу, што је, између остлога, условило и ”превјеру”. У том смислу се може условно збори-

ти о слободној Црној Гори и ”турској Црној Гори”, ”млетачкој Црној Гори”, ”аустроугарској Црној Гори”, јер су биле провинције тијех јабанских држава, исто онако као што се ”збори” о ”турској Србији у цјелини”, ”турској Пећкој патријаршији”, ”аустроугарској Србији”, ”аустроугарској Војводини” ”аустријским Србима”, ”аустроугарској Хрватској”, ”турској Хрватској” и сл. То, занаго, не значи да то нијесу простори Црне Горе, Србије, Хрватске и сл, нити да су Црногорци на изгубљенијем државним територијама промијенили, односно изгубили ет-ничку, народ(нос)но-националну припадност и преимен(т)овали се, што једанак значи, и преиначили се у више нација.

Црногорску супстанцијалност растрганих крајева (”друштава”) разбијају богомољско-вјерски фундаментализми и политички

програми (Црногорци разнијех нација и вјера)

Ови различити положаји дјелова некадашње јединствене Црне Горе оставиће, наравно, различите печате на менталитет и развој културе у појединијем подручјима, али, занаго, нијесу могли изгубити и своју саму црногорску супстанцијалност, етничку основу која је инхерентна њиховом самом бићу над којим је богомољско-вјерскијем фундаментализ-мима и идеолошко-политичким програмима над(о)грађена интерполована и индоктринирана свијест (”потурчење”, ”посрбичење”, ”похрваћење”). Та заједничка дукљанско-зетско-црногорска етничка основа видљива је и данас у тијем подручјима иако се национално друг(а)чије (различито) номин(т)ују, нпр. и у карактеристичном и врло препознатљивом заједничком (изворном, црногорском) језику. То потврђују и данас синтагме: ”црногорски Срби” (”црногорско српство”), ”црногорски Хрвати”, ”црно-горски Муслимани”, ”црногорски Бошњаци” мислећи на оне који јесу и који себе сматрају да су аутохтони, самобитни (староćедиоци, од вајкада) у Црној Гори, што неби могли бити без исте (заједничке) етничке, а то значи црногорске основе. То иде до те мјере да се данас може зборити о ”Црногорцима разнијех нација и вјера”, боље рећи, ”Црногорцима разнијех вјера на основу и по којима имамо и разнијех нација”.

У 18. в. у Црној Гори, посебно у Приморју, долази до преиме н(т)овања, односно преиначења имена Словен, словенски и сл. у Србе, српски по вјерској основи и црковном обреду насупрот като-лика који ће попримити хрватско име тек у 19. ст.. Фердо Шишић наглашава да ”Хрватства у области

123дукљанске архиепископије није никад било” (Лето-пис Попа Дукља нина, уредио Фердо Шишић, СКА, посебно издање, књига LXVII, Београд-Загреб, За-клада тискара народних новина 1928, 41, 42). То је тачно, јер католочанство у Црној Гори није, само по себи, хрватство, но је само битно, аутентично у Дукљи, још од примања хришћанства, а од српско-га освајања Дукље/Зете и са увођењем империјалне српске православне цркве непомирљиво се удваја на католичку и православну Зету, на хрватство и српство у Црној Гори.

Традиционална међусобна упућеност и окренутост Матице и ње(зи)них отргнутијех крајева (”друштава”)

Иако окупирани и растргани кома-ди Црне Горе (тзв. три ”самостална друштва”, чак и супротивљена), они су са свом Матичном –подловћенском Црном Гором одржавали стал-не духовне, економске, политичке, ослободилачке одношаје и солидараност, и обрнуто. Стијешњеност црногорске матице, осамљеност отргнутост од својих неослобођенијех крајева ипак није значила и пот-пуну изолацију и одсуство свакга додира са својим отуђеним областима и са ширијем окружењем. То потврђује и руски научник Борис Н. Путилов (Јуначки еп Црнгораца, УР и НИО Побједа, Тито-град, 1985, 11). За њихов јединствени цногорски ет-нофилетизам и оćећање националнога заједништва нарочито су били одлучујући чиниоци: јединствена јурисдикција црногорскијех владика-господара на читавом простору (слободне и неослобођене) Црне Горе, заједничке ослободилачке тежње и међусобна помоћ у борби против (заједничкога) освајача. Туш-те је примјера, који то доказују, а већ и сами називи ”Црногорско приморје”, ”црногорска Брда” (”Црно-горски Брђани”), назив Законика књаз Данила сло-бодне Црне Горе, а код Св. Петра Црногорскога, као и његовијех пријетхоника, честа синтагма ”Црне Горе и Брдах”.

Међусобна упућеност Матице, Боке, Приморја и Брда

(”Ово је све једна крајина, што ли је њима, то је и нама”),”

Да су етноним Црногорац и појам црно-горска нација већ били уобичајени и коришћени у друштвеној, службено-административној, чак и судској пракси у етничком смислу (и) у ”млетачкој Црној Гори” (Боки и Приморју) показује и потврђује и ови примјер: Мустафа, исламизирани Петар Ћуда, син Радованов из Паштровић, појављује се у судско-

нотарским списима од 8.10.1522. као ”човјек црно-горске нације” (Латински документи из судско-нотар-ских списа Државнога архива у Котору, XXXV, стр. 37, од 8.10.1522). Петар Д. Шеровић о њему пише студију Ко је и одакале био Мустафа ”човјек црногор-ске нације” (Историјски записи, год. XIV, књ. XVIII, св. 3, Титоград, 1961, 496.499). Чак је и исламизирани Скендер-бег Црнојевић себе сматрао наćљедником очинске земље (”земаља”) и потпи сивао се ”санџак црногорски и свој диоклицијанској земљи господар”. (Енциклопедијски лексикон – мозаик знања, историја, 622).

Све владике-господари, навлаштито, Петровићи, поклањали су велику пажњу и ис-казивали бригу и помоћ ономе дијелу сво(је)га, црногорског народа који је живио изван, најпаче, наведенијех граница слободне Црне Горе (већ смо навели да је код свијех њих била присутна и опсе-сивна тежња за пијемонством у ослобођењу и свијех јужнословенских и балканских народа). Сви су они оćећали и доживљавали ту међусобну раздвоје ност као нешто неприродно, неправично и привре-мено. Да су се оćећали припадницима Црне Горе, да је не би черечили, по угледу на окупаторе, доказује и чињеница да су је значајни људи из окупираних крајева Црне Горе дијелили ”на горњу” (слободну) и ”доњу” Црну Гору (окупирани дио), да се истиче пуна подршка руске владе за испуњење црногорскога захтјева о вртању ”гербаљске комунитади и другије три комунитади: Мајина, Брајића и Побора”, јер се ради о поćедима ”бившега владатељнога прин-ца нашега Ивана Црнојевића” (Петар I Ћирковићу 10/21.9.1799). Пожаревачким миром (Аустрије и Млетачке Републике са Турском) послије рата (1714-1718) Млечани добијају територијална проширења на рачун Црне Горе; њима су припали Грбаљ, Мајине, Побори и Брајићи, Кривошије, Убли и Леденице, ”чији су становници себе сматрали Црногорцима” (Б. Павићевић, Петар I Петровић Његош, Перга-менат, Подгорица 1997, 194). О томе је и Петара II Петровић Његош оставио писмени прт у вакту ре-волуционарне 1848, иако пођекад и врло супро т(ив)не, поџижући неким народне културне препороде и ослободилачке покрете јужнословенскијех наро-да, а некијем их спутавао уз веље пријетње. У по-сланици Бокељима и Дубровчанима од 20. 5. 1848. Његош их ословљава: ”Од Владике и свијех Црно-гораца поздрав нашој браћи од обје цркве Бокељима и Дубровчанима. Чујемо да у овоме правцу ствари у свијету, и до вас доходе некакви позиви и ласкања од туђинца; и то знамо да се ваше скупштине на различите партије дробе, ради тога ми, како ваша најближа браћа и највећи доброжелатељи у свијету шаљемо ви ово објављеније” (Архив општине ко-

124торске бр. 1427/1848; Записи, год. X. Књ. XVIII, де-цембар 1937. Његошево Објављеније датирано је ”Цетиње 20 маја 1848 у Црној Гори”). Из овога се види да је Његош био сасвијем свјестан да су ”нашу браћу” подијелиле двије Цркве и да су Бокељи обије цркве наша најближа браћа и доброжелатељи. У посланици Бокељима- 1848. збори: ”Бока је и Црна Гора тако спојена као душа и тијело, један народ и дух, један обичај и језик и једни без другога не може ни живљети ни умријети, и зато ве ја у срцу не разликујем од Црногораца и готов сам вазда с вама зло и добро дијелити” (Записи, год. X, књ. XVIII, де-цембар 1937, Цетиње; Књига Матице српске, бр. 46, стр.149). У својој Историји о Црној Гори владика Василије збори: ”Нећу пропуштити да овђе споме-нем још храбри народ који живи око нас, а који данас припада турској области, а раније је био под влашћу херцега зетскијех и црногорскијех: управо Мркојевић хас и Бијело Поље...” (Василије Петровић Његош, Историја о Црној Гори, ЛЗЦГ, Обод, Побједа, Цетиње-Титоград, 1985, 83).

На септембарском ćеднику Црногорске скупштине 1799. изгласане су инштрукције на-родном полсанику Николи Ћирковићу за његово заступање црногорскијех интереса код руске вла-де. У ”артикули” се указује на право Црне Горе на изгубљене територирје Боке, Приморја и ćеверне Црне Горе, а у 3. се иште од руске владе пуна под-ршка за испуњење црногорскога захтјева о вртању ”гербаљске комунитади и другије три комунита ди: Мајина, Брајића и Побора,” будући да се ради о поćедима ”бившега владатељнога принца нашега Ивана Црнојевића”. Још је владика-господар Данило Петровић добио право црковно-вјерске јурисдикције и над Црного рскијем приморјем од Млетачкога дуж-да декретом од 22. 5. 1718. Све црногорске владид-ке-господари династије Петровић, почев од родоначе лника Петровића, Данила Шћепчева, имали су визију ослобађања и обједињавања Црне Горе у границама јурисдикције Црногорске митрополије (отприлике данашње Црне Горе). Владика Данило пише Карлу Пизанију 27.9.1711. годишта о закључцима митро-полита, главара и ”опшега збора Црне Горе, Брда и Приморја”, с молбом да се изда пасош главарима који путују у Русију да би утврдили да ли се заиста Русија, послије рата с Турцима, помирила ш њом. Пизани, као млетачки провидур, констатује Г. Стојановић, није питао: како то да се о односима Црне Горе и Русије одлучује на Збору којем присуствују и пред-ставници млетачке територије и из Брда, која су под Турцима. Такођер, 1711. годишта владика Дани-ло шиље помоћ Никшићанима, ”који се разорише и не поврнруше на своје домове од рати московске”. Владика Василије у писму царици Марији Терезији

1751. збори о ”црногорској Републици” (Алекса Ивић, Архивска грађа о југословенским књижевним и културним радницима, књ. IV, Београд, 1935 _ Пиас-мо Василија Петровића Марији Терезији, стр. 1-4).

У писму Руском Колегијуму иностра-них дјела 1753. још свеобухватније даје географ-ски и други опис Црне Горе у међама најближим данашњој Црној Гори. У Василијиној Историји се указује на јединствену Зету, на њезине дубоке, дукљанске корјене и када описује појединачно об-ласти своје отаџбине набраја све, па и оне крајеве који су у његовом времену били неслободни (Василије Петроивћ, Историја о Црној Гори, КЗЦГ, Обод, Побједа, Цетиње-Подгорица, 1985, 37м 41). У пис-му царици Марији Терезији Василије пише, између осталога, о крајевима и племенима која припадају Црној Гори, при чему се држи црковне јурисдикције, а не тадашњијех неправедних граница, помињући и Новљане, Ришњане, Пивљане, Никшића не и Дробњаке (Алекса Ивић, исто, 1-4). Око 1740. го-дишта старјешине Ријечке нахије пишу паштров-ском збору да ”не харају Махине, јер Паштровићи су трирнаест племена, а Махине једно е ма су браћа наша Црногорци, иако стоје у границу прирнципо-ву” (Г. Стојановић, Црна Гора у доба владике Дани-ла, Цетиње, 73-4. Г. Станојевић, Владика Василије Петровић, 37-8; Вук Ст. Караџић, Црна Гора и Бока Которска, Београд, 1922, 11; подćећам да је и ово један од криво творења, јер је В. Караџић ово дјело у оригиналу објавио под насловом Црна Гора и Црно-горци...(Штудгарт, 1837), значи, без онога додатка ‘’и Бока Которска’’, што је такођер на линији реченога черечења јединствене Црне Горе и бића црногорскога. Виђи о црногорском националном оćећању реченијех приморских насеља: Бранко Павићевић, исто, 28). У писму црногорскијех главара провидуру Антемију од 28. 3. 175л, у вези погибије Црногораца на Шкоље, истиче се да је то ”зли почетак у ову крајину и велико зло и срамота, не само нама, па и свој Боки е је ово све једна крајина..., што ли је њима, то је и нама. Ово је све једна крајина”.

Исти општецрногорски етнофилетизам се наглашава и у писму војводе Илије Дрекаловића, ”губернатора всјех Брда”, од 15. 9. 1755: ”Владици Сави и Василији, нашијем милостивим очевима и добротворима. И одмах смо послали по војводи кле-ментскога и кнеза васојевићког и посла ми писма. И како су се Црногорци и Приморци заклели, тако се и ми кунемо на свето Јеванђеље да нећемо штеђети пролити нашу крв за часни крст Христов и за своје отечество..” (др Јевто Миловић, Зборник докумена-та из историје Црне Горе /1685-1782/, Цетиње, 1956, 19). Са сабора одржанога на Обзовици 12. 9. 1755. годишта владика-господар и главари ”од све Црне

125Горе” упутили су писмо: Новљанима, Грбљанима, Ришњанима, Паштровићима и Топљанима, да их упозоре на опасност од турскога напада и замоле за помоћ (”немоте се злотворима у руке предати”). Ина-че, главна критика на Василијину Историју о Црној Гори ила је већ у његово доба била нанишањена на то што је у њој представио и оне крајеве који тада нијесу припадали Црној Гори, дакле, оне окупиране провинције.

У историјском писму Грбљанима од 5/16. 7. 1796. Петар I назива Грбљане браћом с којим су Црногорци вазда дијелили добро и зло. Пишући Мах-мут-паши Бушатлији 1796, у саштиву Албанаца и Руса, Владика Свети Црногорски упозорава га да ће Брђане бранити, ако их арбанашки Турци нападну, па закључује: ”Брђани су моја браћа као и остали Црногорци”. Из Стањевића, 24. 9. 1805. Св. Влади-ка Петар поручује Брђанима да ће сви Црногорци устати против скадарскога паше, ако би их напао: ”А међутијем, биће од нас наређено свијема Црно-горцима, што би они свеђер справни и готови на так-во ђело стојати”. Ови Владика Свети 19. јула 1822. ćетује Бјелопавлиће да живе у миру и да ”чувају своју слободу коју су по милости божијој с великијем вашим и мојим трудом и трошком и с пмоћу ва ше браће Церногорацах добили”. Понавља им то и 4. 12. 1827. истичући да су ”скинули с вашега врата жесто-ку јарам и сенџијер турски с помоћу божјом и ваше браће Црногораца”. Владика Свети Црногорски у посланици Бјелицама од 20.12.1807. моли их ”да не приступају самовластнијем Озринићима против своје браће Брђана, Граховљана, Бањана и Цуца”. О етнофилетизму и јединственом црногорском нацио-налном оćећању и припадности владике Петра I збо-ри и његово писмо Мустај-паши, везиру скадарском и албанском, писано на Цетињу 13.1. 1827 у којем му збори да је намамио неке Цеклињане и Пипере и да им је ”војску обећао, да харају и разгоне своју браћу Церногорце”. Такођер, Св. Петар Црногорски у пис-му Јосипу Пајтонију се противи жељи ћесарских вла-сти да успостави границу између слободне Црне Горе и Бококоторскога окружја ”јер Црногорци не би били согласни са тијем”. У ”Уговору између црногорскијех и турскијех главара, сачињен у Купи-Дух, 1818” (?) предвиђено је ”за Пипере да су они наши људи и да се Турци од њих прођу”, ”за Ровчане и Морачане и Ускоке херцеговачке, који су у наша мјеста да им буде мир као Црногорцима”. Да је Владика Свети и ондашњу (слободну) Црну Гору и Боку Которску сма-трао за двије провинције исте отаџбине, потврђује и његова ”потписана и печатом потврђена” призна-ница у Котору од 11. 5. 1814. у којој се потписује као ”предстојатељ владателни од двије соједињене провинције”. И на врху, у преамбули Законика Петра

I наводи се: ”Находећи се ми главари и старјешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црнегоре и Брдах”. Из формулације се види да се наглашава ”наша слободна област Црне Горе” тј. област Црне Горе која је била слободна и које треба разликовати од другијех области Црне Горе који још нијесу ослобођени, а, занаго, припадају Црној Гори. Већ тада се Брда и формално сматрају комплементар-ним дијелом слободне Црне Горе, иако то нијесу била (”Црна Гора су седморо Брдах”,”црногорска Брда”).

Док је живио у Херцег-Новом, као настав-ник, Симо Матавуљ пише: ”У горњој Далмацији бјеше она (Црна Гора - п. н.) обожавана и у души при-знавана, али уз осјећање да је далеко и она и оно што би могла урадити; овдје пак у Боци, као што мијене неба над Ловћеном правце утичу на вријеме у његову приморју, као што се дах његов без прекида дише, тако и дух с Цетиња запајаше сваки избор. Бокељи, већим махом, бјеху само по форми ћесаровци; у оно вријеме још су сељаци ходили на Цетиње да траже правду у својим порбама, да се савјетују за сеоске по-слове, да туже или правдају своје главаре, да примају савајете ради избора, итд. Свака знатнија књажева ријеч, одмах сјутрадан, ишла је од уста до уста. Конте (Војновић - п. н.), Јешо (Гојковић), Томановић (др Ла-зар) и други бјеху присни на двору цетињском. ’Глас Црногорца’, увијек пун дописа из Боке, држаше се опрезно у новој размирици српско-хрвтској, надајући се још да би могла утолити” (Биљешке једног пис-ца, Београд, 1939). То пише Матавуљ који је у вези етничких разлика католика и православаца у истој књизи истакао: ”Од искона па и на Приморју Србин је био само православац, Српсто је значило само православље, као што у овим крајевима (на истоку) значи и данас” (Исто, 24).

О тој упућености Примораца на Цетиње рјечито збори и писмо Суторињана књазу Дани-лу 1858. у којем тражи да им постави за капетана Шпира Лучића, што је Књаз и урадио. Исти Лучић моли Књаза за посредовање да се ослободи Томо Беко који је у Требињу у тамници, док се Крушев-чани жале на Јова Катића због осиљења и што им омета испашу у Суторини. Ишту од Књаза савјете како да се понашају према Турцима и увјеравају га да су се вазда држали његових упутстава. Такођер и кнез Крушевица Спасоје Паловић пише у својој 80-тој години: ”Од када је Свети Петар амо пролазио, ја сам се увијек уздао у свето Цетиње”. Има и другијех примјера који саопштавају о интимним одноима на-ших људи под окупацијом и слободнога дијела Црне Горе и њихове заједничке пријестонице – Цетиња (др Радослав Роотковић, Црна Гор и Душаново царство, Графос, Цетиње, 200, 201. Указује да је све то Душан Вуксан објавио у Записима између 1931. и 1938).

126Ове и друге околности условиле су и да се

на опаљеној турској кули у Суторини у доба књаза Данила и на Сахат-кули усред Херцег-Новог вијорио црногорски крсташ барјак 1865. који је постао и грб Херцег-Новог округог облика по ободу грњег дијела пише ћирилицом Обштество Ерцег-Новога, а по ободу доњега дијела латиницом Обшество Ерцег-Но-вога.

У богатој кореспонденцији Петра I, као и његових пријетходника, има туште писама која ćедоче о обостраној присној вези Цетиња, Боке и Приморја у којој се рјешавају питања из свакоднев-нога живота његових изванграничних сународника почев од савјета, обраћања с молбом за посредовање код њихових власти, за доношење одлука, давање инштрукција, формирање својих судова и сл. Сви су они обострано оćећали и доживљавали ту међусобну раздвојеност као нешто неприродно, неправично и привремено. Да су се оćећали припадницима Црне Горе и да је не би черечили, по угледу на окупаторе, доказује и чињеница да су значајни људи из окупи-раних крајева Црну Гору дијелили ”на горњу” (сло-бодну) и ”доњу” Црну Гору (окупирани дио), ”горњи и доњи народ” (слободни и неослобођени дио црно-горскога народа). Такођер су ”Васојевићи једно од седам црногорскијех брда” (”црногорскијех Брђана”) која су била граничари и брана турским налетима на подловће нску Црну Гору. Брда су била истовремено и жариште борбе, која није престала, уз непрестане сукобе са Турцима.

Главари и владике-господари из слободно-га дијела Црне Горе не само да су поклањали вели-ку пажњу и исказивали бригу, саоćећање и помоћ ономе дијелу својега, црногорског народа који је живио изван граница слободне Црне Горе, н(ег)о су их и изричито сматрали ”својом црногорском браћом”. То, међути(је)м, не би било могуће да није постојала и обрнута, обострана интеракција. И поред њиховога државно-граничнога изолационалистич-кога (п)отуђивања, и од непријатеља поџижанога непријатељства и одмазда, сви су они оćећали и доживљавали ту међусобну раздвојеност и изолова-ност као нешто неприроднно, неправично, провизор-но.

САЖИМНИ ОСВРТ

Ови различити положаји реченијех дјелова некадашње јединствене Црне Горе оставиће на њих, дакако, и различите печате на менталитет, материјални и културни развој.

Значи, тијем што су поједини крајеви Црне Горе били под јабанском влашћу, изван граница Ма-тичне Црне Горе, што су били под јурисдикцијијом

других богомоља и држава или су се превјерили и преиме н(т)овали, нијесу и изгубили и промијенили народ(нос)но-националну (етничку) основу и бив-ство, н(ег)о су у измијењеним опосебљеним окол-ностима живљења (калемљења, хибридности, срођавања, орођавања, адаптације, адоптације, транскултурације /акултурације/) опстајали са екле-зиастичким и културним ”специфичним разликама”

ЗАКЉУЧНО УПУЋИВАЊЕ

Нијесу Бока, Приморје, Брда, Восојевићи и други туђински, нецрногорски, извањски крајеви но црногорски, још неослобођени дјелови јединствене вишевијековне Дукље-Зете-Црне Горе, државе и на-рода црногорскога.

Черечити, комадати, међу се супростављати, чак, и сукобљавати ове крајеве већ од старта (прије њиховога ослобођења), па све до данас, значи само прихватати и настављати (реархаизовати) окупаторску и одавно превазиђену ”племенско-нахијску” подјелу и цијепање јединственога територијалног, држав(отвор)нога и народ(нос)но-националног (етничког) црногорскога бића. У томе је најнападнија, најизричитија и најоперативнија СПЦ у ЦГ, што је најупадљивије изражено у самој титули српскога повјереника (митрополита) у Црној Гори: ”црногорско-приморски-зетско-брдски и скендеријски”. Такођер и у подјели епархија СПЦ у Црној Гори. То би значило исто као кад би смо да-нас раздвајали и супротстављали некадашње ”језгро” Хрватске и некада одвојене крајеве, или кад бисмо Србију дијелили на ”Стару Србију” (Рашку) и њезине припојене покрајине, олити на Београдски пашалук, Војводину и остле крајеве Србије.

На другој банди, нико данас не раздваја и не супротставља некада(ш)ње ”језгро” Хрватске и ње(зи)не некада одвојене крајеве (”Тројнице”), нити Србију дијелили на ”Страру Србију” (Раш-ку) и ње(зи)не доцније припојене крајеве (који чак нијесу т ни припадали Србији). Ради чеса се онда, по тој ”логици”, не би дијелила и Србија од почет-ка 15. в. на Биоградски пашалук и остале дјелове Србије. Затијем, Срби се у средњем вијеку често називају Рашани (Расци), а име Срби ширило се са проширењем граница феудалне Рашке, а навлаштито од обнављања (про)турске Пећке патријаршије сла-веносрпске, јер је црква поистовјећивала све право-славце, који су били под њезином јурисдикцијом, са именом Срби. Са територијалним освајањем ширило се и српско и хрватско име и наметало освојенијем народима, што су констатовали и угледни српски и хрватски историчари.

Сретен Зековић

127Реаговање

НИКАД НЕЋЕ ЦРНА ГОРА БИТ ОБАЛА СРПСКОГ МОРА

На полазну премису г. Турлакова одговорио је и животом, дјелом и смрћу у туђини краљ Никола. Иако је и у књижевном и политичком животу кори-стио појмове српство, Срби, српско, српски, књаз/краљ Никола их ставља у сјенку својег одређења Црногорства, Црногораца, црногорског и Црне Горе. У „Балканској царици“ много су бројнији помени црногорског него српског као и у цијелом његовом опусу, животу и јавној ријечи. На многијем мјестима овом драмом он истиче: „Црногорци“, „Црногорка-ма“ (Цит. дјело, издање 1989, стр. 31); „Ја сам Ива-нов и Црногорац“ (146); „Ко Црногорству не био вјеран/Богом и људма свуд био ћеран“ (150); „или гениј Црногорства највештава пропаст моју“ (236) итд. итсл. За краља Николу Црногорство је гениј што Турлаков не зна или свјесно заобилази. У „Црногор-ском националном програму“ књаза Николе у „Гла-су Црногорца“ за 1884. г. (број 5. од 20.1.1884. г. и наредни бројеви) „Црној Гори је животно начело – Црногорство. Без тога Црна Гора неби могла живјети тј. не би могла бити Црна Гора. Пошто је указано на посебни етнички и историјски карактер Црногорства, у програму се даље образлаже садржај овог етнони-ма: „Прво што се тиче Црногорства, оно није само јунаштво него и чојство (хуманост).

Код Срба, српства и г. Турлакова не постоји појам чојство. Јер да постоји неби својем поузданом савезнику Црној Гори и Црногорцима који су се за њих жртвовали урадили 1918. оно што су урадили – анектирали и пријеваром уз помоћ Француске ликви-дирали вјековну црногорску државу бришући црно-горски народ – нацију.

Код књаза/краља Николе над поменом српства, Срба и Србије доминира његова апотеоза својем црногорском народу и нацији и држави Црној Гори. Код њега нема збора о двојном етничко-наци-оналном карактеру Црногораца. Црногорци нијесу изведеница из српства. Нијесу Срби поријеклом ни трајањем. Ни настајањем нити историјом. Црногор-ство је примарно, а српство је секундарно. Српство је код њега синоним за православно и вјерско. Србин је у његовој опцији синонимија као и Грк за православ-ца и православље. Упоредо са појмом Србин егзисти-ра и код њега и у Црној Гори прије њега синонимија Црногорац-Грк. Турлаковљевом и великосрпско аси-милаторском доктрином Црногорци су Срби. Како они могу бити истовремено и Црногорци, и Срби и Грци, како могу бити тронародни, тронационални? Осим овога, српство је за књаза/краља Николу и фи-лолошко моногенетско штокавско „српство“ а уз све

то и синоним његове спољне политике и романтичар-ске заблуде, да црногорском етничком малобројнијом цјелином завлада над српском бројнијом мелтинг пот заједницом под својим скиптром балканског владара – господара.

У својој прокламацији Црногорцима пово-дом кршења права да сами одлучују о својој судбини краљ Никола између осталог истиче „Ја и Ви били смо изневјерени од неког,.... за кога смо жртвовали све, ког смо спасили. Тај неко јесте .... званична Србија. На-оружани необјашњивом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишени моралне основе.... политичари из Београда поставили су се, у политици према Црној Гори на начело: циљ оправдава сред-ства. Званична Србија заборавила је све жртве које је Црна Гора учинила за Србију 1914. и 1915. Када је непријатељ сломљен.... напустио нашу малу Црну Гору, окупирала ју је, у име владе Србије, њена војска. Скупила је тзв. Велику народну скупштину (српског народа у Црној Гори у Подгорици) на један насилнич-ки начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика народна скупштина (српског народа у Црној Гори) и не постоји као установа по нашем уставу, а камоли да је надлежна да рјешава о судбини Црне Горе! Па и овакав злочин извршен је препадом кука-вички, лишавајући од учешћа у рјешавању о судбини земље хиљаде мученика и хероја, који се не бијаху још вратили из ропства. Црна Гора је Црногораца. То је било то ће бити“. (Неји. 24.12.1918, Глас Црногор-ца број 62/2-15.1.1919.). Ово су г. Турлакове како ви кажете та Николина, а не Никитина како га поспрдно именујете пуна уста српства. У писму В. Вилсону предсједнику САД 3.4.1919. краљ Никола вели: „... Српска окупациона војска састављена, организована и опремљена од стране Савезника и дејствујући под командом француског генерала, главнокомандујућег Блискоисточних снага, извршила је инвазију на моју земљу и то у вријеме када на црногорском тлу није било ни једног јединог непријатељског војника. ... већ нам је, у тренутку повлачења непријатељских јединица из Црне Горе, било забрањено да напушти-мо земљу егзила под пријетњом. На тај начин званич-на Црна Гора је практично држана у заробљеништву док је команда савезничких армија на Блиском исто-ку повлађивала инвазији Србије и повратак у земљу малог броја отпадника Црне Горе на платном списку тако да су, искористивши збрку у којој се земља на-шла, Срби могли лакше наставити са уништавањем наших државних институција и гушењем независно-сти Црне Горе...“.... (Ш. Растодер, Црна Гора у егзилу,

128књига II, Подгорица 2004. г. стр. 161-163).

Подгоричка Скупштина, Божићњи устанак, грађански рат и бијели терор српских окупационих трупа у Црној Гори 1919-29. само су врх леденог бријега вјековних „српско-црногорских односа“. Поп Дукљанин у „Барском родослову“ пише да су се дукљанско-рашки сукоби (а то значи црногорско-српски) зачели 959 године агресијом рашког жупана Часлава на дукљанску државу владара Радослава. За вријеме Црнојевића Црногорци имају на основу историјског искуства из прошлости изграђен одбрам-бени став према Србији и Србима. У „Паштровским привилегијама» од 4.4.1423. г. црногорски племићи као представници своје Паштровске комуне истичу:

„4) Кад би у ратно доба кренула против Паштровића или српска војска или турска сила у толиком броју да се паштровски племићи и обич-ни људи не би могли одбранити, ставиће им дуж-дево господство на располагање стан и уточиште у сусједним крајевима.

5) А у случају мира с деспотом тражили су споменути паштровски племићи и обични људи да их Сињорија нипошто не изручи српској власти ни другом територијалном господару, него да их напро-сто поврати у њихову пређашњу слободу.“ (Славко Мијушковић, Паштровске привилегије, Историјски записи, књига IX, свеска 2. Титоград 1959, стр 483.). Након турске окупације Србије Српска православна црква спроводи преко Пећке патријаршије антицрно-горску политику. Исто ради карловачка Митрополија атентатом на црногорског владара – владику Василија о чему пише проф. Милан М. Вујачић у Годишњаку цетињске гимназије, бр 2. Цетиње 1970. 169-181. На сцени су од друге половине 18. в. вели-косрпски планови против Црне Горе и њихова даља

операционализација. Свјестан тога Његош пише о Стефану Немањи и његовом походу на Црну Гору.

„А да чоче, божија ти вјера, знам ја ту вес-лу србадију, но куд су јој ти синови јунаци били, док јој није Бог да Карађорђа? Та ви сви тамо фастате једнога њега јунаштвом; а кад ви Бог њега узе између вас, а ви сви суноврат у турски јарам опет!

Но кршна и сиромашна Црна Гора не хаје ни за Немање ни за Мурате ни за Бунапарте; они сви више и преминуше, и мач свој о Црногорце ђекоји опиташе, па несташе, а Црна Гора остаде довијека и страшнога суда, у својој вољи и слободи; а то ти је у слави“. (Сима Милутиновић у „Голубици“ за 1843/44, 5, 18-22.)

Од тада непрекидно до данас траје као и прије тога вишевјековни рат Црне Горе и Србије. Час отво-рени или хладни, специјални, шпијунски, пропаганд-ни, економски. Раздобље 19. Вијека и нарочито 1918. г. те период 1918-1941 су доба његове кулминације. Зато г. Турлаков Црна Гора је у првом свјетском рату 1914-18. била жртва Србије стављајући се безрезерв-но у положај савезника а притом недовољно мислећи о себи и у систему својих обезбјеђења и гаранција. Црна Гора је водила рат са Аустро-Угарском а Србија са Аустро-Угарском али главни са Црном Гором. О томе говоре посљедице тог рата. А истина је у посљедицама (Хегел). И како вјековима и тада, тако и данас. Промијениле су се само околности, али циљ је остао непромијењен – ликвидација Црне Горе и Црногораца. Но, сада то иде много теже. Нарасла је и сваких даном расте црногорска национална свијест која поручује: „Никад неће Црна Гора бити обала српског мора“.

Борислав Цимеша

СКАНДАЛОЗНОСабор СПЦ сестри, породици и фирми браће Шарић додијелио орден Светог краља Милутина у знак захвалности због огромне донације у изградњи Цркве Светог Георгија у насељу Гуке у Пљевљима

САБОРУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НЕ СМЕТАЈУ ПАРЕ НАРКО БОСОВА БРАЋЕ ДУШКА И ДАРКА ШАРИЋА

Пише: др Миодраг Мишко Вуковић, посланик у Скупштини РЦГ

Међународна заједница покушава на све на-чине да се на Балкану не понови Балкан. Постоје и унутрашње политичке, а посебно цивилне структу-ре које раде исти посао. Колико ће у томе успјети и једни и други нико није сигуран. Бар када је брзина суочавања са прошлошћу ради будућности другачије и перспективније у питању.

Прије неки дан је познати писац Филип Да-вид у једном интервјуу устврдио да ће проћи годи-

не и деценије да се зло које Балкан вуче у прошлост искоријени. Рекао је да су цивилизоване земље про-шле период који сада пролази Балкан али брже, рационалније и искреније. У Нинбергу се судило фашизму и нацизму као идеологији подсјетио је овај познати писаца...

... У суштини Србија и даље лута не зна шта хоће, политике је у овој држави најмање јасна ствар. Час је за несврстане, час је за ЕУ, час је за Русе...

129Ухапшен је Младић, већ је у Хагу и почиње

нови политичко-патриотски толк шоу, преноси његовог сусрета са законом. Медији пуни излива подршке овом човјеку, иза чега се у ствари крије оно о чему је Филип Давид говорио доказ да поли-тика у Србији није расчистила са прошлошћу да је у тој земљи и даље на сцени контаминирање јавности ендемском болешћу званом ксенофобични патриоти-зам.

Па онда и прича да се човјек и лијечио на ВМА. Да су о свему томе имали пуну информацију не само српске власти већ у договору са њима и ев-ропски званичници, па чак и особље Хашког суда на челу све са хашким тужиоцем. Ко до сада није полу-дио тај није здрав, рекао би један човјек.

Србија очекује да је завршила домаћи зада-так и да ће је Европа похвалити уз богату награду. Очекује да ће добити статус кандидата, да ће отво-рити преговоре са ЕУ, да ће исте брзо завршити и као прва ући у ову организацију. Можда. И Европа не може да се ослободи одговорности због свих својих погрешних потеза посљедњих 20 година. И када се прича о Младићу као парадигми за једно државно политичко замајавање свега и свакога за један воде-цениски перформанс српске владе прича није ком-плетна ако се не каже и која ријеч о Европи, ако се пажљиво не осмотри и њена улога. Сви су рекли да је урађено, коначно, оно што се од Србије очекивало. Али да ту није крај.

Остаје питање Косова, остаје питање још не-ких хашких оптуженика који су у бјексту (можда ће и они напрасно када Србија процијени бити ухапшени),

остаје питање азиланата и опасност да се Србији вра-те визе. У Србији проблема и превише. Али Србија има времена да своје проблеме измјести на страну да отвори наводе проблеме са другима покушавајући одагнати пажњу своје јавности од властите стварно-сти.

Пријетња Црној Гори општесрпским устанком Паштровића

Српска православна црква у Црној Гори наставља по старом. Бесправни радови Одбора за об-нову цркве Александра Невског на Светом Стефану су одлуком Владе уклоњени, ствар враћена у пређашње стање, али нико не зна шта доноси јесен. Ако је вјеровати челницима Одбора племена Паштровићи, Одбора за обнову ове цркве, који су изјавили да ће одмах послије сезоне наставити са обновом српског храма и српске светиње на том полуострву и да неће дозволити да се исчупају коријени српства са тих простора уз реченицу коју нико није коментарисао, а људи су је саопштили и остали живи „да су при-хватили то што је против њихове воље урадила Влада и да су спријечили да дође до општесрпског устанка као исказа револта због урађеног у Црној Гори“, по-зива на опрез.

Не због устанка.Него због усијаних глава које тако лако из-

ричу тако тешке ријечи. Ко данас размишља о устан-цима и то фундаменталистичким, у име вјере, у име крви и тла. Зар свијет није већ деценијама згрожен вјерским сукобима на блиском истоку огромним

Амфилохије

Неће бити Амфилохија изгледа неколико мјесеци у Црној Гори, а то нешто значи. Неки кажу да је послат да уради тежак посао на основу одлуке Синода СПЦ јер то он може најбоље урадити, а други кажу да је кажњен због последњих изјава. А изјавио је да нема појма ко је Црногорску митрополију српске цркве регистровао у Београду јер он то није урадио нити би икада урадио и да му никаква регистрација у Београду не треба. Није се то допало некима, ако не и свима у Централном комитету Српске православне цркве.

Поменута је ко зна који пут Српска православна црква. Нажалост прича о Балкану прије свега о Србији и њеној будућности не може без осврта на понашање ове институције.

Колико јуче синод Српске православне цркве је одлучио да умјесто Амфилохија Српског митропо-лита у Црној Гори у свој састав укључи другог епископа. Амфилохије је одређен да извјесно вријеме борави у Латинској Америци да обиђе неколико земаља да поради на посрбљавању исељеничких заједница са ових простора посебно црногорске „јер је најслабији српски осјећај управо код тих људи и на том континенту“.

Истина изјавио је Амфилохије да Клинтона треба ухапсити, да изјава црногорских лидера да нема промјене граница на Балкану и да је то завршен посао, ако су мислили да је Косово држава, директно тан-гира српски патриоти8ски напор да Србија остане уцијело иако многи и данас упозоравају да се Србија кад је Косово у питању мане ћорава посла окрене леђа добро плаћеним српским патриотама на тој територији и окрене се дешавањима у Санџаку, Војводини у Самој Србији.

130жиртвама које нико не пита, жртвујући их за своје су-луде идеје. О чему думају српске патриоте из Одбора за обнову српске светиње. И то све уз помоћ српског клера који у Црној Гори у већини има статус странаца јер се ради о људима без црногорског држављанства и ријешеног пребивалишта.

Став црногорске владајуће партије да Право-славна црква у Црној Гори не може бити наслоњена на централу у држави која је неблагонаклона према независности Црне Горе и супротстављена држав-ним интересима ове заједенице био је разлог да засиједа српски синод у Београду и донесе једно ши-роко саопштење пријетећи Црној Гори чак и судом у Стразбуру.

У саопштењу прво покушај едукације невјерника, иновјерника и атеиста да не дирају у српске светиње и успостављени „ред“ у православљу у Црној Гори. У саопштењу упозорење на угроженост која је сваким даном све већа српске цркве и српских вјерника у Црној Гори. Без икаквог аргумента. А то-лико су угрожени да једино православни вјерници који се осјећају Србима могу улазити у православ-не објекте вршити вјерску службу док је вјерницима који се национално осјећају другачије, Црногорцима, онемогућено да уђу у било који објекат већ им је пре-поручено „да вјерске обреде обављају по ливадама у матичној и за њих јединој држави Црној Гори“. Кажу: ако се црногорски званичници и држава не уозбиље тужиће исте суду у Стразбуру.

Кад би човјек био мазохиста или био докон, немао шта да ради, било би интересантно виђети чиме би то јахачи апокалипсе из Београда из духов-не институције као аргументима за властите ставове који су с оне стране мозга опремили Суд у овом граду.

Ово тим прије што се посљедњих дана у по-ступку интензивног подизања „обнављања“ изградње

српских храмова по Црној Гори изградње туристич-ких комплекса стамбених објеката, у тренутку када је Српска православна црква у Црној Гори власник великог дијела црногорске имовине десио и један, по српску цркву, признала она то или не, ни мало пријатан догађај.

Српски патријарх Иринеј познат по својим бисерима као онај да су границе цркве трајне, а државе привремене, или онај да је референдум у Ре-публици Српској демократски и легитиман, а да је референдум у Црној Гори био политичко насиље се-паратиста, освештао је један манастир у Пљевљима који је изграђен донацијама великог броја људи и институција.

И онда шок за све.

Нарко босови Шарићи као мјера Св. Саве (према свецу и тропар)

Међу донаторима и фирма чувене браће Шарић. И то донација са којом се друге не могу упоређивати. Толика да је сестри браће Шарић и самој породици и фирми преко које су донирали изградњу храма додијељено високо признање Светог Саве, или већ којег српског свеца.

Храм се градио 2000-те и ове године је ос-вештан. Значи 10 година нијесу Српској цркви сме-тале паре нарко босова само ако су у функцији да се Црна Гора прекрије светилиштима цркве туђе држа-ве. А Шарићи су, познато је, 20 година последњих, као држављани Србије, уживали подршку српских власти, сада се види и цркве, градили хацијенде по Држави Србији, а ево ту и тамо „понешто“ и у Држа-ви Црној Гори!

Како сада огавно звуче напади српске патри-отске опозиције и пљување политичких Срба у црно-горском парламенту по свему ономе ђе су Шарићи уложили новац, по новини „Побједа“ у којој су имали два одсто власништва.

Србија је прије годину одлучила да се суо-чи са њима, истина никако да дође до главног боса, уз оптужбе слободних интелектуалаца да су Шарићи све радили уз знање државе и при том кренула у конфискацију огромне имовине ове породице.

У Црној Гори питају да ли ће држава Србија замолити српски синод и да заједно препоруче црногорској власти да национализује управо освеш-тани Храм јер је у њему највећи дио прљавог кокаин-ског новца зарађеног на крвав начин.

Питали предсједника Одбора за изградњу тог храма шта мисли због чињенице о којој је ријеч. Човјек, мртав хладан изјави да га никад није интере-совало ко даје новац, ко су донатори, важно је да но-вац стиже и да се Храм гради. И да он мисли да су сви

Преко српских светилишта Србија је у Црној Гори а Црна Гора у Србији као

њена парохија

Храм Светог Георгија се градио 2000-те и ове године је освештан. Значи 10 година нијесу Српској цркви сметале паре нарко босова само ако су у функцији да се Црна Гора прекрије све-тилиштима цркве туђе државе. А Шарићи су, познато је, 20 година последњих, као држављани Србије, уживали подршку српских власти, сада се види и цркве, градили хацијенде по Држави Србији, а ево ту и тамо „понешто“ и у Држави Црној Гори!

131невини док се не докаже кривица, па тако и Шарићи који заслужуше и признање Синода српске цркве.

Истина муцаво су покушали обајснити он и његови да не знају да ли је породица Шарић и њиховој фирми признање и то високо српске православне цркве уручено испред цркве или иза цркве, тајно или јавно, али да не могу ни потврдити ни демантовати.

Ако је донација за српски храм у Пљевљима од Шарића у реду, јер Шарићи још нијесу осуђени само су осумњичени и само за њима трагају, онда не треба сумњати у чистоту новца којим је изграђен Храм.

Да ли је то директан позив српским властима од српске православне цркве да Шарићима врати све што им је у Србији одузето од Суботице до Врања, да у томе породица ужива све док Србија не докаже о каквом се новцу ради, а који је у темељима те 20 година у Србији грађене империје.

НОВА и српски војвода ћуте о Младићу и Шарићу

Тужно су дјеловали и политички Срби у Црној Гори, чија су уста пуна Шарића, и њихове везе са црногорским властима. Те они немају појма „те они нијесу одавле“, те они не знају ко је све донатор, те они су дали колико су имали, те они не би да било шта кажу прије него што се открије пуна истина.

Антисемитизам СПЦ

Када је Српска православна црква и њено понашање у питању онда још једно подсјећање на став Филипа Давида. Човјек је у интервјуу рекао да је Србија и данас пуна антисемитских тенденција и на питање одакле оне долазе одговорио је да је Српска православна црква један од главних извора антисимтизма који лежи у неким њеним догмама у

О књизи Добрице Ћосића

Прање душе и савјести

И није само Филип Давид упозорио на чудна дешавања у Србији и ових дана помало се огласио и отац великосрпског национализма Добрица Ћосић.

Морао је човјек под старе дане да затвори круг свог великосрпског национализма. То што је он изјавио за ЦрнуГору и Црногорце релативизхује оцјене јуноша, као што је Јеремић да је криминал у Црној Гори опасан за Србију.

Добрица Ћосић је написао књигу коју оставља потомцима, а у којој је написао да му је доста и лич-ног и страдања Србије због „великосрпских циљева“ које су им непријатељи постављали.

Човјек није трепнуо, а изјавио је да је црногорско дукљанство посљедњи идеолошки остатак Стаљинове коминтерне на Балкану. Етничко црногорство је по његовом мишљењу идеолошко копиле њене политике разбијања Југославије. То је последњи остатак Стаљинове политике на Балкану уз грешке које су чиниле претходне српске владе Милошевића, Ђинђића, Коштунице (а какав је удио Ћосићев у свему томе ни ријечи) антисрпско црногорство је за сада побиједило.

Ето, макар и на овај начин признања пораза, да би се на онај свијет покушало отићи опране душе и савјести, а како и зашто је побиједило, то је црногорско питање.

На крају порука од овога барда Српске академије наука и умјетности да црногорским државоборци-ма Србија не треба да оспорава ту пирову повједу нити да изражава тежњу за новим државним уједињењем (машала).

Доста је Ћосићу и оних који су му клањали и данас клањају страдања због „великосрпских циљева“ (о боже зар је и то могуће), које су му непријатељи постављали, њему и Србији.

Које лудило.Данас, каже Ћосић, треба свестрано сарађивати са црногорском државом са начелима обостраних

интереса и залагати се (у том грму лежи зец) за национална и демократска права Срба у Црној Гори (наравно у извођењу српске цркве, Српске академије наука и умјетности, српског великодржавног пројекта).

У ствари такву поруку Србији, Црној Гори и свијету одасла „коначно“ политички комесар који је клањао Стаљину, политичар који је радио на реализацији великосрпског пројекта, књижевник који је тровао национализмом српску младеж, идеолог и инспиратор свега лошег...

Онај, који, ако га људи добро схватају, сада устврди да су меморандум САНУ као наставак Гараша-ниновог Начертанија написали нико други до Хрвати, Бошњаци и Албанци.

132организацијама блиским тој цркви, подсјећајући да су српски патријарси прије другог свјетског рата у сред Београда изражавали отворене симпатије према њемачким представницима према борби Фирера про-тив бољшевичке свјетске опасности.

Рекао је, да је остало записано, да су тврди-ли да Фирер и велики њемачки народ заједно воде борбу која служи на корист цијелом човјечанству, што је све пренијето у Гласнику Српске православне патријаршије званичном гласилу СПЦ из 1937. годи-не.

Подсјетио је на књигу „Кроз тамнички про-зор“ свеца Српске православне цркве који је био и антисемиста и који је примио гвоздени крст од Хитлера и који је као и садашње српске владике о европској култури тврдио да је пепео прах ниш-та мање од јединице, а да је европска цивилизација дјело ђавола. Упозорио је да и данас српски слобод-ни мислиоци политику српске цркве третирају као најконзервативније мисли социјологије религије „триумфом филозофије паланке“.

А Србија са Црном Гором сарађује коректно по свим основама када би човјек био слијеп код очију.

Редовни професор новосадског универзите-та, филозоф, аутор граматике и правописа црногор-ског језика бива осуђен као први и, ко зна до кад, једини због мобинга према студенту сараднику. Није му дозволио да докторира када је овај хтио, није му помагао као ментор, није га савјетовао као што се очекивало.

Треба ли овоме коментар други осим да Србија и српске власти раде све да његују живу рану у односима између Србије и Црне Горе и да је овај човјек кажњен зато што мисли својој главом и зато што је Црногорац, а то није допустиво у Србији.

И везано за овај случај, и на самом крају, о онима који су испрани Срби и у Србији и у Црној Гори.

Прошли су дани, а нико у невладином сек-тору па ни са Универзитета није се оградио од буда-ласте изјаве професора Државног универзитета који је позвао аустријског амбасадора да помогне да се смијени власт у Црној Гори.

Срби у спору са цијелим окружењем

Нико не реагује на упозорења дипломата да се докони и плаћени са стране окану приче о некак-вим лустрацијама, захтјевима за окупацијом Црне Горе и да се почну бавити економијом ове државе. Да престану да причом о рђавом у Црној Гори рашћерују инвеститоре.

На почетку бијаше Филип Давид и са његовим мудрим ставовима и да се заврши. Свијет покушава да смири регион.

Неуспијева.Неће неки.Неће Србија.Не да СПЦ.А уважени књижевник каже да је то посебна

прича.Срби су и даље у спору са Бошњацима, Хрва-

тима, Црногорцима.О Албанцима на Косову да се и не говори.

Можда је, каже он, то највидљивије у текстовима дневног листа „Политика“ (треба додати не само у том листу) чији се дописници просто утркују да ис-такну само најгоре, најнегативније ствари из земаља у којима пишу. Када не би човјек знао о чему се ради закључио би да је у тим државама на власти опозиција.

Нажалост: у праву је.Коментаришући догађаје око цркве и

Шарића у Пљевљима око политике Србије и одно-са према Црној Гори један човјек је рекао да Црна Гора мора према тим стварима мијењати политику.

Не ради се о политици са друге стране са којом је лако рационал-но разговарати, ради се о болести и то ендемског карактера, а ту се употребљавају други љекови и терапција.

Није ваљда. Треба још извјесно вријеме вјеровати да то није истина.

133Историографске игре о Црној Гори и Црногорцима

НЕТАЧНОСТИ, НЕИСТИНЕ И НИПОДАШТАВАЊЕАутори Историје српског народа су избјегли

да кажу да је Петра I 1834. године „канонизовао“ његов синовац и насљедник, пјесник Његош, митро-полит и поглавар аутокефалне Црногорске цркве, а не Српска православна црква која те, 1834. године, није имала аутокефални већ само аутономни статус

Ако се подćетимо да је дукљански краљ Михаило Војислављевић владао Дукљом од 1077, а Стефан Немањић, Првовјенчани - као краљ - од 1217, значи да је Дукља имала своју династију 140 година прије Србије. А да Дукља /Зета и Рашка/ и Србија нијесу биле државе истог народа доказује и рушилач-ко понашање Стефана Немање кад је у побједничком налету (1186) до темеља порушио све дукљанске градове, осим Котора, у којему је подигао себи двор. “Српска војска је 1186. освојила и разорила градо-ве Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ, а Бар нешто доцније”, констатује се у овој Историји.

Балшићи су у Новој историји српског народа (приредио Душан Т. Батаковић) добили мало мјеста, али је ипак констатовано да је Ђурад Балшић, након погибије Мрњавчевића (у бици на Марици 1371), „узео царски град Призрен, а Вук Бранковић, још један од великаша у успону, такође српски престо-ни град Скопље“. За Балшиће се констатује да „нису полагали претензије на српски престо, али се нису ослањали ни на дукљанско државно насљеђе“; а суд-бини Балше III посвећује се неколико редова више него свим осталим Балшићима; он је „занимљив“ по томе што је, како није имао ђеце, отишао у Србију, на двор свога ујака деспота Стефана Лазаревића, коме је „Зету завештао у насљеђе“.

Асимилациона традиција

У Новој историји српског народа Црнојевићима је посвећена једна страница. Довољно да се каже како су Турци први пут узели Зету 1479“, „њен владар Иван Црнојевић тада је побјегао у Италију“, а кад се вратио (1481) с Турцима је „закључио вазални уговор“, те своју пријестоницу пренио најприје на Обод, а затим на Цетиње, ђе је уз двор Црнојевића изграђен „и Цетињски манастир, гдје и данас столује црногорско-приморски митропо-лит Српске православне цркве“. По асимилационој традицији, ту је и „Прва српска штампана књига Ок-тоих петогласник“, која је, по суду аутора Историје, „имала извјестан утицај на штампање ћириличних књига у Србији и Босни током наредног столећа“.

Период дужи од три вијека (од Црнојевића до Петра II Петровића Његоша) представљен је низом

нетачности, неистина и крајњим ниподаштавањем. „Почев од владике Данила, на челу Цетињске митрополије смјењивали су се углавном митропо-лити из куће Петровића, које су увек потврђивали пећки патријарси“ (!). По ауторима ове књиге, Вла-дика Василије је својом Историјом о Црној Гори (Мо-сква 1754), покушавао да од руског Двора издејствује „протекторат над Црном Гором“. Истина, признају се заслуге Петра Првог (Св. Петра Цетињског) који је успио да „уједини црногорска и брдска племена... и удари темеље црногорској државности“.

„Српске победе“

„Томе су знатно допринеле две блиставе победе на Мартинићима и Крусима 1796. године, у којима су Црногорци до ногу поразили вишестру-ко бројније снаге скадарског паше. Тим великим српским победама најављено је ново доба борбе за национално ослобођење, које ће, уз Црну Гору, убрзо захватити и Србију“.

„Борба за независност и уједињење (1804-1918)“, трећи дио Батаковићеве Историје, не случајно доноси на уводној страни портрет црногор-ског пјесника П. П. Његоша, иако он није учествовао у борби за независност Србије, па ни симболично у процесу „уједињавања“ Србије и Црне Горе (1918). Зашто је Његош у овој књизи истакнут као промо-тор њених основних („свесрпских“) интенција ин-директно показује кратко поглавље „Успон Црне Горе“, у којему је на шест страница сажето 150 (сто педесет) година црногорске историје под наслови-ма: „Реформе Петра I“, „Сарадња са Србијом“, „Пе-тар II Петровић Његош“, „Књаз Данило“ и „Књаз и краљ Никола“. Ово поглавље почиње смјелом, духо-витом констатацијом: „Упоредо са успостављањем аутономије кнежевине Србије, текао је процес поли-тичке еманципације Црне Горе на путу од заједнице племена ка модерној држави“!

Искривљене констатације

А да је Црна Гора, у том периоду, била сло-бодна, властитим законима увелико ојачана и де фацто међународно призната независна држава - по-знато је и јасно ауторима ове Историје, не само кад са Црном Гором упореде околне, још увијек окупи-ране или вазалне земље и народе. У даљем тексту настављају се крајње поједностављене, искривљене и са етничког и фактографског становишта нетачне констатације. То потврђује и вјешто компонована

134инсинуација: „Извиискра српске слободе никад до краја покорена, Црна Гора је настојала да горштач-ким јунаштвом надокнади сталну оскудицу у храни и новцу. Као да је оскудица у храни и новцу“ била основни или једини подстицај да црногорски народ вјековима води ослободилачку и државотворну борбу, да се уз велике жртве успјешно супротставља више-струко надмоћнијим агресорима, да своје најхрабрије и највиђеније јунаке несебично жртвено уграђује у ослобођење и темеље слободе других народа! Не-маштине и других понижења било је и код околних народа, а борбе за слободу у континуитету тамо није било, односно било је знатно мање него у Црној Гори, по броју становника (не и по броју бораца) најмањој балканској земљи. Савлађивање немаштине јесте било од великог значаја, али свакако не и основни подстицај за истрајну борбу црногорском народу да тако дуго, по цијену највећих жртава брани слободу, јер је могао живјети у материјално бољим околности-ма да се, како му је нуђено, у свему потчини јаким и имућним околним империјама. Етички, патриотски и слободољубиви мотиви и идеали били су чиниоци који су пресудније утицали да Црна Гора није била „никад до краја покорена“.

И на овом мјесту аутори Историје су избјегли да кажу да је Петра I 1834. године „канонизовао“ његов синовац и насљедник, пјесник Његош, митро-полит и поглавар аутокефалне Црногорске цркве, а не Српска православна црква која те, 1834. године, није имала аутокефални већ само аутономни статус.

Кардиналне грешке За Петра II Петровића Његоша се вели да је

био „успјешан владар, значајан реформатор, али је заслужена слава највећег српског песника, писца зна-менитих спевова Горског вијенца (1845) и Луче Ми-крокозме (1846), засенила његов важан државнички рад“. Просто је невјероватно да тако истакнути (све)српски историографи направе тако кардиналне греш-ке, тј. да не знају године издања два најважнија дјела „највећег српског песника“! Тако нешто може се до-годити мање марљивом гимназијалцу па и неком сту-денту који није из црногорске националне средине, али се то никада није смјело догодит, нити се може опростити стручњацима, професионалним истори-ографима.

Друго лице наше прошлости Дуго је прећуткивана горка истина да су, на-

кон Божићњег устанка црногорског народа (не само противника безусловног „уједињења“), казнене ек-спедиционе српске трупе спалиле на хиљаде црно-горских домова, ликвидирале преко хиљаду устаника и проћерале из Црне Горе више хиљада породица

Како ово није фељтонистичка публицисти-ка него стручна историографија, зачуђује са каквом необавезношћу се говори о Балканским ратовима, посебно о бугарско-српском ратном сукобу на Бре-галници. Аутор Историје уопште не помињу да је на Брегалници важну, пресудна улогу имао елитни кор-пус црногорске војске, који је краљ Никола послао у помоћ „српској браћи“. Та по храбрости узорна групација Црногорске војске од 12.500 бораца, коју је предводио сердар Јанко Вукотић, а на самом бојишту њоме командовао Лука Гојнић, у одсудним тренуци-ма битке успјела да потисне бугарске снаге, дајући пресудни допринос брегалничкој побједи војске Краљевине Србије. Црногорци су на Брегалници из-губили око хиљаду својих неустрашивих ратника. И то не би требало заборавити.

Војна сила

Но ни то није једино прећуткивање истине о овој књизи. А да више не говоримо о нетачности у да-тумима. Ипак, треба напоменути да ови историогра-фи (на жалост, не само они) тврде да је црногорски господар Никола Петровић Његош био је књаз (они кажу кнез!) од 1860 до 1910, а краљ од 1910. до 1918. То је нетачно! Краљ Никола био је краљ до смрти, тј. до 2. марта 1921! Таквог су га признавали у свијету, јер су одлуке тзв. Подгоричке скупштине, инструираног збора присталица присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Србији, биле правно неважеће и од Савезника задуго непризнате, јер нијесу биле засно-ване на важећем уставу и законодавству Краљевине Црне Горе, него на војној сили и окупационим наред-бама српских и „савезничких“ група које су крајем 1918. године реокупирале Црну Гору...

Уз упорну интенциозност, која великодржав-не и асимилационе амбиције не везује само за Црну Гору, мада за њу највише, ово историографско шти-во крајње оскудно, неријетко се и с омаловажавањем односи и према догађајима из црногорске прошло-сти које присваја као своје. Понекад би се рекло да аутори Нове историје српског народа праве разлику између националних ентитета српског и црногор-ског. Мојковачка битка је добила једну проширену реченицу: „Бранећи одступницу српским трупама у повлачењу, црногорска војска је на православни Божић, 7. јануара 1916, на Мојковцу нанела велики пораз аустро-немачким трупама, али није могла одо-лети новом нападу који се завршио падом Ловћена“!

Драстичан примјер

Нова историја српског народа вјешто избјегава збивања која су протеком времена до-била друкчија (нежељена) значења, па тако о

135прокламацијама, тј. импортованим „одлукама“ тзв. Подгоричке скупштине посветили релативно мало простора. Два цитирана става из тих „одлу-ка“ као да још нијесу изгубила актуелност за ауторе Батаковићеве Историје. Прва цитирана „одлука“ гла-си: „1. да се краљ Никола I Петровић Његош и његова династија збаци с црногорског пријестола“.

Нелегална и нелегитимна Подгоричка скуп-штина, одржана под непосредним надзором српских окупационих трупа, није само збацила с црногорског пријестола краља Николу, него је истом декларацијом укинула све уставне институције Краљевине Црне Горе и буквално насилно присајединила Краљевину Црну Гору Краљевини Србији. Та нам је „демократ-ска одлука“ тзв. Подгоричке скупштине деценијама сервирана као прогресивна чињеница, важна, готово пресудна за јачање интегралног (а касније - федерал-ног) југословенства! Управо овај драстични примјер потврђује ону Толстојеву опаску о Бородинској бици.

Непознати догађаји

Дуго је прећуткивана горка истина да су, на-кон Божићњег устанка црногорског народа (не само противника безусловног „уједињења“), казнене ек-спедиционе српске трупе спалиле на хиљаде црно-горских домова, ликвидирале преко хиљаду устаника и проћерале из Црне Горе више хиљада породица. О свему томе ни у титоградској Гимназији, ни на бео-градском Филозофском факултету – нијесмо ништа чули; то је поратним школским генерацијама било потпуно непознато, јер о тим догађајима у књигама црногорских и српских историографа, па ни на ча-совима наших професора историје – није било ни ријечи.

Међутим, наши нови историографи, култу-ролози, публицисти, литерате и хроничари вјерских организација и конфесија у Црној Гори, посебно ис-траживачи улоге и значаја аутокефалне Црногорске православне цркве – учинили су ванредне научнои-страживачке напоре и на основу релевантних доку-мената јавности предочили друго лице наше ближе и даље прошлости. Послије тих сазнања, данашње генерације ученика више неће бити оптерећене слављењем одлука тзв. Подгоричке скупштине, усвојених јавним гласањем „народних представника“ 26. новембра 1918. године.

Занимљиво је како, и данас као јуче (!), батаковићевци виде и доживљавају црногорски на-род. На стр. 344, у одјељку „Национална политика и унутрашње разграничење“, готово узгредно, налази се и ова констатација: „Један од најближих Титових сарадника Милован Ђилас, касније чувени дисидент, ’научно’ је по Стаљиновом рецепту, образлагао да су

Црногорци, премда српског поријекла, постали посе-бан народ оформљен у рату“. Дакле, и ову Ђиласову „теорију“ они шпикују иронијом; и као додатни „ар-гумент“ за свој став према том (по њима - насилно ствараном) народу, додају: „На првом попису 1948. у Црној Гори људи су силом приморавани да се изјашњавају као Црногорци“!

Злоупотреба митова

У кратком одјавном тексту „Исходишта XX века“ на крају ове Историје, приређивач Душан Т. Батаковић помиње и двојну федерацију Србије и Црне Горе која је, вели „образована у априлу 1992. године под именом СР Југославија, премда заједница два огранка истога народа, носи државно име које подраз-умева пре свега државу Срба и Хрвата“. Он, међутим, закључује да након „серије ратова, страдања, хиљада погинулих и стотина хиљада расељених и исељених ... српском народу предстоји да нађе своје место у породици слободних и суверених европских народа, ослоњен на сопствене традиције, у избору слободе, владавине права и демократије“.

И ми се искрено надамо да ће српски народ наћи своје достојно мјесто у породици слободних и суверених европских народа. И да ће терет злоупо-требе легенди, митова, митоманије и мегаломаније – из политичке традиције све више преузимати ликове даровите и љековите умјетничке прозе и сатиричне драмске поезије.

Историографске игре о Црној Гори и Црногорцима

Данас је свима јасно (и онима који то не изговарају гласно) да Бодин није био Србин, нити да је Дукља/Зета била „прва српска држава“, зна се да је то била Рашка, па је утолико чудније да је Бодин постао Србин 900 (деветство) година послије своје смрти, кад су га тако класификовали српски археоет-нолози, национал – картографи и историографи

На девет страница београдског НИН-а, у броју од 30. септембра 1999. објавио је Милан Ст. Протић свој „Азбучник српске историје“ – историо-графски и менталитетски занимљив и провокативан, не само по одабиру личности и догађаја за које Протић сматра да представљају темељнике српске историје другог миленијума. Не може се са сигурношћу тврди-ти је ли аутор правио нацрт енциклопедије државнот-ворног српства или ироничну реплику на митологе-ме чија је (зло)употреба довела до крваве разградње друге Југославије, па и до пуне деградације пројекта Велике Србије.

За нас је посебно занимљиво што је Протић за свој АЗБУЧНИК посудио из црногорске

136историје. Очигледно у жељи да покаже како српска и црногорска историја чине јединствен национално – историјски корпус, Милан Ст. Протић у свој исто-риографски текст уводи три црногорске личности – Бодина, Петра Првог (Светог Петра Цетињског) и Петра II Петровића Његоша, и три збирне јединице: Балшићи, Црнојевићи и Зета (држава).

Уочљиве нелогичности

Јединица о Константину Бодину, дукљанском (зетском) краљу и македонском цару, једном од најистакнутијих војсковођа и владара из династије Војислављевића, добро илуструје начин на који Протић, у својему Азбучнику, приказује личности из дубоке црногорске прошлости. „Бодин (1081 – после 1101), краљ српски. Син првог зетског краља Миха-ила. Ратовао с више или мање среће на свим фронто-вима. У Македонији, на Косову и Метохији, освојио Рашку, Босну и Херцеговину и Хум. Престоница у Скадру. Година смрти није утврђена (између 1101. 1116).“

Уз номенклатурне, ту има и чисто фактограф-ских нетачности, па и више лако уочљивих нелогич-ности. Знамо да је дукљански краљ Михаило владао од 1052. до 1081) краљевску титулу добио од јаког римског папе Гргура VII, 1077. године, и тако Дукљу промовисао у Краљевину. Бодин, син „првог зетског краља Михаила“, по тврђењу Милана Ст. Протића је „краљ српски“, само није јасно је ли Бодин постао српски зато што је, како констатује Протић, „освојио Рашку“ (која се тада није звала Србија) или је српски зато што српски лексикограф хоће да вјерује да су ондашњу Дукљу насељавали Срби.

Временска дистанца

Кад би ма која од ове двије претпоставке била тачна, онда син великог рашког жупана Стефана Немање (1114 -1200), Стефан Првовјенчани, као што смо већ више пута нагласили – или не би могао бити српски краљ, или не би могао бити прво-вјенчани. Ако су краљеви из династије Војислављевића били Срби, онда би Стефан Немањић Првовјенчани био 9. вјенчани краљ! Иако је између Бодина (крај X вијека) и Стефана Првовјенчаног (друга деценија XII вијека) велика временска дистанца -135 или 136 година, иако је Бодин римокатоличке а Стефан Немањић источ-ноправославне вјероисповијести – зајединичко им је само то што су и један други краљевску круну добили од римског папе.

Данас је свима јасно (и онима који то не изговарају гласно) да Бодин није био Србин, нити да је Дукља/Зета била „прва српска држава“, зна се да је то била РАШКА, па је утолико чудније да је Бодин

постао Србин 900 (деветство) година послије своје смрти, кад су га тако класификовали српски археоет-нолози, национал – картографи и историографи.

Комедија се понавља

С Бодином се та комедија на сличан начин понавља. Бугарски историографи су дукљанског (зетског) краља Константина Бодина уврстили међу своје цареве, јер су га, веле, бугарски устаници про-гласили за цара 1072. године у Призрену. То не би било тачно ни кад би се многи Бугари према Маке-донцима и многи Срби према Црногорцима – одно-сили разумније, објективније, питомије. Бодин јесте проглашен за цара у Присдијани /Призрену 1072. го-дине, али не од бугарских но од македонских уста-ника. Прваци Другог македонског народног устанка, које је предводио Ђорђе Војтех, прогласили су Боди-на за ЦАРА и нађенули му име ПЕТАР – у част Петра Дељана, вође претходног македонског устанка. И као што је Бодин, под тим новим именом, вољом бугар-ских историографа, постао „бугарски цар“, на сличан начин, вољом српских историографа (не свих!), Бо-дин је постао „српски краљ“!

Како су у Протићевом Азбучнику прош-ли Његош његов стриц Петар Први (Св. Петар Цетињски) јасно је из Бодиновог третмана. Али о томе, као и о третману црногорских династија Балшићи и Црнојевићи – другом приликом.

Интернет је постао универзална ризни-ца специјализованих знања и сваковрсних (дез)информација, али и разних фриволитета, заблу-да, наслијеђених или модерних митова и пуке митоманије, манипулативне политичке, привредне, технолошке и парапсихолошке пропаганде. Дакле - и депо необавезних савјета, „искустава“, сугестија, апроксимативних и алогичних закључака, тј. агресив-них дезинформација. Не само за мноштво интернет – корисника и интернет – зависника та манипулативна лупа погодна је и за оне који пате од оскудице вре-мена, као и за оне који немају интереса за озбиљније расуђивање; то им је и разбибрига, могућност да кроз игру необавезно завире у сваку област човјекових интересовања, (од стваралаштва до љенчарења!), па и да „упознају“ обиље чињеница и античињеница, при чему углавном нијесу у могућности да ни лако уочљиве нетачности – уклоне. Тако се та изванред-на електронска иновација, погодна за стицање свих врста знања, постепено претвара у своју супрот-ност, у лутање прашумом дезинформација, које, као и све ново, имају своје повјериоце и заслијепљене вјернике. Такође, интернет је постао, за неке, и алхе-мичарска радионица да лажи претварају у историјску истину, да од несумњивих историјских чињеница

137склапају своје удешене националне конструкције и сервирају као истине.

Текст за збуњивање Хуморно (или још боље смијешно) дјелује

чињеница да се у ери чипова – на сајту једне од организација које се изјавно придржавају „традици-онализма“ (у ствари давно превазиђених „истина“), супротно достигнућима науке, па и историографских дисциплина, за збуњивање налази обимнији текст под насловом „Српска земља Црна Гора“. И то не би било чудно да је сајт приређен у XIX вијеку или, чак, у првој половини XX вијека. Чудно је да данас, након толико новообјављених и научно верификованих до-кумената, тако пишу „историографи“ који би, и као политички пропагандисти, морали бити заинтересо-вани за историјску истину – бар онолико колико је са дистанце могуће реконструисати збивања из прошло-сти, како би читаоце бар донекле убиједили да вјерују у оно у што сами не вјерују. Наравно, и то је могуће ако се мржња према тзв. непожељним чињеницама претвори у сладострасну самоодбрану, ако програ-дира у агресивни израз самореализације, у агресију која своје творце претвара у самоубице властитих сновидбених (мање или више грубих) пројекција; у марионете властитих заблуда. Но то увелико залази у домен психоанализе, у сферу којом се баве сродни стручњаци – психолози, (неуро)психијатри, психоа-налитичари, патолози...

„Научне истине“ светосавских историчара

Из црногорске историје и културе преузе-ти су сви важнији догађаји, све значајније лично-сти, па је ту и „светородна“ династија Петровић – Његош, као и претходне три црногорске династије – Војислављевићи, Балшићи, Црнојевићи

По старој шеми, по уходаној пракси србујушчих историографа, више оних црногорске него српске провенијенције, из црногорске историје и културе преузети су сви важнији догађаји, све значајније личности, па је ту и „светородна“ династија Петровић – Његош, као и претходне три црногорске династије – Војислављевићи, Балшићи, Црнојевићи.

На овом сајту представљене су (не увијек у интегралном облику) „Историја о Црној Гори“ Владике Василија (1754), „Кратка историја Црне Горе“ Светог Петра Цетињског (објављена у „Грли-ци“ за 1835. годину) и „Историја Црне Горе“ Си-меона Милутиновића Сарајлије (1835). Коментаре електронских приређивача ових дјела требало би с пажњом прочитати и коментарисати, али то није могуће у овој прилици. Зато ћемо се задржати само на раду магистра Александра Стаматовића „Крат-

ка историја Митрополије црногорско- приморске“, увјерени да и аутор ове Историје“ рукописа, деценију након његовог настанка и јавног публиковања, има данас јасније погледе и као универзитетски професор – реалније и документованије коментаре и закључке.

Генетско насљеђе Вјерујемо да је (сада већ доктор) г.

Стаматовић у међувремену прочитао често произвољно цитирано, а неријетко и кривотворено дјело Константина Порфирогенита „О управљању царством“, у којему се ниђе не наводи да су Дукљу населили Срби, Хрвати или Бугари - народи којима Порфирогент посвећује највећу пажњу. Дукљу (Ди-оклиу) су населили Дукљански Словени који су аси-милирали старосједиоце, насљеђујући од њих мно-ге цивилизацијске (не само - радне) навике и теко-вине, али и извјесно генетско насљеђе. Но, то није предмет ових маргиналија, иако се нетачне тврдње понављају у тексту мр Александра Стаматовића „Кратка историја Митрополије црногорско – примор-ске“ Српске патријаршије. Овај просвјетни радник упорно понавља нетачне и уз то таутолошке синтаг-ме, као нпр. формулације у наредном цитату: „О пе-риоду од пријема Хришћанства српских словенских племена у Дукљи, до оснивања зетске српске државе Војислављевића има врло мало података“.

Тврди, а нема доказа

Иако сам тврди да о том периоду „има врло мало података“, овај историограф упорно дуплира присвојне придјеве („зетске српске државе“ и сл.) и тиме посредно доказује да није убијеђен у оно што тврди, јер за оно што је предмет његових тврдњи нема других доказа осим настојања да себе и друге убиједи да је прије хиљаду година ипак било како би он, данас, желио да је било. У том настојању није усамљен, иако је све усамљенији, бар кад се ради о црногорским историографима великосрпске идео-лошке провенијенције.

Пошто је констатовао да су „створене, односно изведене из српског национа три нове нације: црногорска, македонска и муслиманска“, г. Стаматовић демонстрира своју „историографску“ методологију: „У класичном периоду комунистичке владавине, прво је створена македонска Православ-на црква“, која се поклапа са сада већ самосталном македонском државом и македонском нацијом, чиме је постигнуто потпуно расрбљавање Македоније: државно - територијално, национално и вјерско“!

Забринути историограф

Дакле, кад је ова Стаматовићева „историја“

138припремана за Интернет (1999) у првом плану било је потпуно РАСРБЉАВАЊЕ Македоније. Но, и тада је овом забринутом светосавском историографу било јасно да је процес незаустављив: „Круг потпуног расрбљавања, односно расправослављења Црне Горе треба да затвори и посебна црногорска и антисвето-савска црква“! Стаматовић наводи ставке из Устава Светог синода (30. дец.1903) и Устава православних Конзиторија у књажевини Црној Гори (1. јан.1904), дакле два главна правна акта Црногорске цркве у којима се констатује да је Црногорска црква аутоке-фална, па не скрива ни да се иста формулација на-лази и у Уставу Књажевине Црне Горе (1905), али за његову логику све те и многе друге чињенице нијесу довољне, па он аутокефалност црногорске цркве (и поред сва три наведена Устава!) оспорава наводном самопрокламованом независношћу, аутокефалношћу. Он, не трепнувши, вели: „Црква у Гори није има-ла истинску самосталност, него се управљала пре-ма државној политици и прохтјевима... што је још један доказ да је оваква аутокефална Црква у Црној Гори била државно самопрокламована, поставши практично једно од државних надлештава...“ итд. И наставља: „Извор њене аутокефалије је била воља владара, а не она сама, као што је био случај са оста-лим православним истински аутокефалним црквама“ у чему се огледа произвољност и нетачност закључка г. Стаматовића.

По декрету суверена

Он намјерно „заборавља“ да су у свим само-сталним државама самосталне и њихове националне и источноправославне цркве; да је и Српска право-славна црква доводила на своје чело – од Св. Саве Немањића до данас – поглаваре по договору или де-крету суверена – кнеза, краља, цара.... а за вријеме дугог вазалног положаја Србије у оквиру Турског царства – и вољом Султана! Стаматовић као да је заборавио како је краљ Душан – на Цвијети 1345 - сазвао помјесни сабор у Скопљу и, уз учешће бугар-ског патријарха Симеона и охридског архиепископа Николе, те уз саслужење више епископа – на којему је српски архиепископ Јоаникије проглашен за првог „патријарха српских и поморских земаља“. То је цару Душану било потребно да га патријарх српски, по ондашњим обичајима, крунише за цара! Дакле, не по Канону, већ по самовољи цара Душана Силног! (Није случајно ни добио тај епитет!) Због тог неканонског поступка цара Душана, цариградски (весељенски) патријарх Калист је „вероватно 1353. бацио анатему на српског цара (Душана) и патријарха (Јоаникија), на српски Државни сабор и на српски народ“. Још док је цар Душан био жив, у више наврата је по-

кушано посредовањем да се укине то проклетство, али без успјеха. У међувремену је умро васељенски патријарх Калист, који је то проклество изрекао, па како је у народу тумачено – Божја казна за НЕКА-НОНСКО уздизање Српске архиепископије на ранг Патријаршије (као што је и неканонско издвајање Цркве у Србији из Охридске архиепископије, које је извео игуман Сава Немањић, доцнији први архи-епископ српски) били су и порази српске војске на ријеци Марици (1371) и на пољу Косову (1389).

Антиисторијско „кулинарство“ историјских незналица

Посљедњих деценија на трговима и у књижарама „српских земаља“ и у „расејању“ нуђене су и у великим тиражима продаване књиге псеудо-историчара који су, слиједећи флоскулу о небеском народу, тражили и проналазили Србе или директно претке Срба по многим крајевима свијета – у вре-менском распону од праисторије до Исуса Христа, и послије њега

Оспоравајући потпуну аутокефалност Црно-горске цкрве сасвим невалидним тврдњама да је „такав тип аутокефалности много сроднији појму аутономије“, Стаматовић прећуткује податак да је, након што је војска Краљевина Црне Горе од Турака ослободила Пећ, 1913. године, Црногорска црква об-новила Пећку патријаршију – као трећу своју дијецезу и тамо поставила др Гаврила Дожића за надлежног епископа. У то вријеме је постојала аутокефална Православна црква у Краљевини Србији, али Пећка патријаршија, као што се зна, није била у њеном оквиру, него у оквиру Црногорске цркве. И да нема других доказа о аутокефалности Црногорске цркве (а има их на стотине!), Пећка патријаршија у окви-ру Црногорске цркве крунски је доказ! А тачно је да су владари свих „православних земаља“ постављали поглаваре својих националних цркава: цареви – у Русији, Бугарској и Византији, монарси – митропо-лити, књажеви и краљеви – у Црној Гори, касније и у Србији, али док је Србија била вазална књажевина у оквиру Турскога царства – и српске уставе је одобра-вао и црквене поглаваре у Србији и de facto и de iure постављао је турски султан.

Никоме подложна

Стаматовић „заборавља“ и ко је канонизовао Петра Првог Петровића Његоша! Српска или Црно-горска црква?! Да, као историограф, он добро зна да је Његош, господар Црне Горе и поглавар аутокефалне Црногорске цркве – прије свега из државотворних и морално – политичких разлога – посветио свога стри-ца и великог претходника Светог Петра Цетињског.

139Догодило се то 1834. године! Тада је Србија, као и њена неаутокефална црква, била под султанском тур-ском ингеренцијом. Црна Гора је, међутим, била у свему самостална, никоме подложна, чак ни руској империји или Светом синоду Руске цркве, од којих је стизала издашна помоћ и црногорској држави и Црногорској цркви, којој су и званично признавали аутокефалност.

Као и многи други (мање или више духовити) српски или црногорски историографи, и Стаматовић користи изјаве краља Николе кад он, у складу са својим мегаломанским великодржавним сновима, издашно у прогласима србује; али га исто тако жуч-но негира као „неканонског“, „нелегитимног“ нару-чиоца уставних закона о аутокефалној Црногорској цркви. Као да и овај историограф никада није имао у рукама изворна документа и књиге у којима се прославља, нпр. 25-годишњица архијерејске службе митрополита Митрофана Бана или обнова црногор-ске краљевине – проглашења Краљевине Црне Горе 1910.

Логична обнова ЦПЦ Но, ако је мр/др Стаматовић 1999. године

мислио тако, не значи да и деценију касније остаје на истим идеолошко-великодржавним позицијама. Црна Гора је сада независна (аутокефална!) Држа-ва, па је – по православним канонима – логична и обнова Црногорске православне, екуменске цркве. А о њеним богомољама, које још увијек држи „под своје“ Српска светосавска црква – одлучиваће држа-ва чија је то имовина, не ни СПЦ ни ЦПЦ; не ни др Стаматовић и његови истомишљеници.

Посљедњих деценија на трговима и у књижарама „српских земаља“ и у „расејању“ нуђене су и у великим тиражима продаване књиге псеудои-сторичара који су, слиједећи флоскулу о небеском на-роду, тражили и проналазили Србе или директно пре-тке Срба по многим крајевима свијета – у временском распону од праисторије до Исуса Христа, и послије њега. Наслови тих „историјских“ читанки углавном су били у стилу оног Вуковог „Срби сви и свуда“. Те квазипатриотске књиге највећу штету наносиле су српском народу и његовим значајним и у свијету цијењеним научним и просвјетним институцијама.

Историографски шунд Па ипак, мало се ко усуђивао да се обрачу-

на са тим „историографским“ шундом који не би завриједио озбиљнији осврт да није распаљивао шовинистичке и ратнозлочиначке страсти и акције, утицао на широке кругове српског популуса, потхрањујући деструктивно усмјеравани национал-ни понос, етноаутизам и ксенофобију. А управо то је предмет јавне реакције вишег научног сарадника Ви-

зантолошког института САНУ и професора историје Византије на Филозофском факултету у Београду Радивоја Радића, дакле историографа по професији, али не и Србина по професији. Проф. Радић се у својој књизи „Срби пре Адама и после њега“ аргу-ментовано обрачунавао с историографским незнали-цама (квалификатив и поменута имена су професора Радића), „као што су, на примјер, Јован И. Деретић, Борислав Влајић Земљанички, или Драшко Шћекић“!

Тек нови глас српске историографије, можда и не тако усамљен као што се на први поглед чини, значајан је чинилац у процесу деконтаминације „патриотске Србије“ и велико охрабрење за јачање грађанске, демократске Србије и свих оних чији ментални сустав није захваћен метастатичком митоманијом.

Проф. Радић истиче да није чудо да су „без-вредне књиге ових паранаучних формација, како то иначе бива у временима кризе“ имале велике тираже као некад „мали кувари“, а причама о старини и по-себности Срба, вели он, „придружили су се разнораз-ни пророци, мистици најниже врсте, приучени астро-лози и примитивни шарлатани“.

Обиље предрасуда

Овај професор – византолог наглашава да није усамљен у покушају сузбијања тог антинаучног, антиисторијског „кулинарства“, које је унијело „до-датну конфузију у ионако усковитлане националне страсти и нанело велику штету српском народу“.

Није, наравно, све што је остало изван по-мена у овом тексту – наклоњено историјској исти-ни, добронамјерном и на провјереним чињеницама заснованом тумачењу збивања и личности из наше даље и ближе прошлости. Има и у другим средина-ма, код других сусједних и далеких народа обиље предрасуда о Црној Гори и Црногорцима, али нема ни у једној средини толико нетрпељивости, нетоле-рантности, пизме и кривотворења правде и истине – као што је има у текстовима одрођених Црногора-ца, којима се – и у земљи и у иностранству – чини да је лакше и исплативије живјети као слуга моћног господара него господарити самим собом и служити племенитим подухватима за опште добро, за добро других, за спокојнији и садржајнији живот, оних који нас насљеђују.

О онима који нас кроз позорне мрежњаче криво виде или уопште не виде, девијацијама у својем и туђем двору и обору – неком другом приликом. Са властитом и туђом сликом. Ако ме раније не прозову за пут у мирније ареале.

Онамо гдје је свеједно да ли те куде или те хвале.

Сретен Перовић, академик

140Научни скуп „Црна Гора једини избор“ у Никшићу

Наша једина домовина је Црна ГораНикшић – Црногорци као мали народ и њихова држава опстали су захваљујући беспримјерном

хероизму наших предака који су сваку стопу отаџбине крвљу окупали – рекао је Стево Вучинић на на-учном скупу „Црна Гора једини избор“, организованом јуче у Никшићу.

У организацији црквене општине ЦПЦ Никшић и Форума „Патриа“, скуп је био и својеврсно подсјећање на славну историјску личност Црне Горе Крста Зрнова Поповића.

Вучинић је истакао да већ двадесет година темеље наше традиције извргавамо руглу.

-Већина се понаша грамзиво и бахато, не држећи до јавнога добра. Такво стање нације и држа-ве позива на узбуну кад је ријеч о најважнијим на-ционалним питањима, па цијела јавност мора да се укључи у ову расправу. Уколико се не изборимо да будемо друштво у којем ће нам домовина бити из-над свега, у којем ће општа вриједност и корист имати предност у односу на појединачну, а праведна расподјела богатства над профитом, нестаћемо и као народ и као држава – рекао је Вучинић.

На Крста Поповића подсјетио је др Новак Аџић, а о његовим моралним вриједностима говорио је Боро Цимеша, док је чињенице везане за стање у никшићкој општини послије Подгоричке скупштине

изнио Маринко Зечевић.На „Сцени 213“ јуче је приказан и филм о

Божићном устанку, чији је аутор Стево Вучинић, а на историјске датуме и догађаје подсјетио је и књижевник Милорад Поповић. Присутнима се об-ратио и старина Новица Вујичић који је био војник Крста Зрновог Поповића, а Даница Рогановић (рођена Поповић) позвала је потомке знаменитог јунака и све Црногорке и Црногорце да се „ките перјем Крста Зрновог Поповића“.

Др Слободан Никчевић је трагом фотографије (снимљен 1932. године на свадби Стева Поповића у Никшићу) из његовог породичног албума говорио о Крсту Поповићу и његовим врлим савременицима.

На крају је приказан фил „Исповијест Крста Зрнова Поповића“, а чуло се и да ће у Никшићу уско-ро бити формирано Културно-умјетничко друштво које ће носити име славног Црногорца.

Ра. П.Побједа 4.4.2011.

Ријеч на научном скупу “Црна Гора једини избор”, Никшић 3.4.2011. године.

ИДЕЈНО САЗВИЈЕЖЂЕ ОДЛОЖЕНОГ ПОБЈЕДНИКА„Не дижите му храмове и споменике од наслаганог увис камења, него нека мусвако подигне светилиште у срцу својем?(Сенека 4-65. по Христу)

Легендама требају трагедије. Побједници пишу историју. Предања испреда пук. Само је смрт извјесна.

Ове универзалне истине књижевника Данила Киша из „Енциклопедије мртвих“ потврђују се ево пуне 64 године од смрти Крста Поповића црногорског и аргентинског генерала, црногорског национал-ног вође у 2. свјетском рату и трагеда драме Црне Горе у XX вијеку.

Досљедан својој идеји „Није вељи рат за мали народ“ нити ве-лике идеологије за мале нације, у најтежим данима домовине суочен са њеним спољашњим непријатељима (Италијани и Њемци) као окупато-рима и унутрашњем непријатељем (четници и комунисти односно Србо-комунисти) као окупаторима и денационализаторима, на челу ЦНП Крсто Поповић се опредјељује за доктрину „Са свима и против свијех за добро“ Црне Горе и Црногораца, засновану на доминанти формалних коалиција, пацифизма и неутралности која је требала да буде резултанта и посљедица чина стицања црногорске независности.

Чињеница да је италијанска окупација доживљена као ослобођење од теже српске окупације и уједно денационализације Црногораца, потврђивала је његов исправан суд да је српски денаци-онализатор трајнији усуд и зли удес Црне Горе и тежи за њену суд-бину од спољашњег окупатора. Официјелна Србија је највећи крвник

141Црне Горе у њеној историји, од 1918. године, његов је непогрјешив генерални став са којим кореспонди-ра великосрпски „коалициони“ аналогон стаљински бољшевизам. Док је великосрпски, четнички и бјелашки покрет тежио васпостави Велике Србије као српске Југославије, а комунизам обнови Југославије као централистичке једнопартијске федерације, Крсто Поповић се између њих и спољашњег оку-патора досљедно опредјељује и 1941. као и 1918. за Црну Гору и њену вјечну љепоту. За Црну Гору некадашњу Дукљу-Зету која је вјековима била грм из кога се рађала независност црногорског народа. За Црну Гору чију славу и јунаштва опјеваше у пантео-ну вјечности поп Дукљанин, Владика Василије, Пе-тар I и II, Краљ Никола, И. Мажуранић, Б. Радичевић, Љ. Ненадовић, Тенисон, Пушкин, Кардучи.

За Црну Гору у епски интонираном прогласу ђе жива покољења зборе с душама својијех прађедова Војислављевића, Балшића, Црнојевића, Петровића и осталих витезова који надмашише у јунаштву хероје с Термопила и јунаке древне Спарте и Рима.

За Црну Гору – гнијездо јуначке слободе, „предио дични којег љепшег и дражег у свијету за Црногорце нема“, како је то пјевао Мажуранић.

За Црну Гору и њену дужу од 1200 годишње борбе за слободу и људско достојанство Црногораца и људи у људском роду.

Црна Гора ће славити свој Васкрс када њени синови и шћери ослободе се од сваке тираније и про-буде свој црногорски национални разум, ум и свијест и тако самосвјесни и слободни стану под свој витеш-ки барјак части и слободе.

Тада ће се, симболички речено, дићи мртви и васкрснути пали са Царева лаза, Граховца, Фунди-не, Вучјег Дола. Тада ће се вратити сјени црногор-ских витезова.

Црногорска звијезда водиља је братска сарадња и слога.

Поручује он зато, не у крв своју Црногорци. У памет се браћо Црногорци. На лешевима својега народа не заснива се народна власт!

Нема слободе тамо ђе се она ствара у братској крви, у крви очева и својега народа.

Слободу не доносе ни Брут ни Каин, ни бра-тоубице ни оцеубице!

Кроз црногорски народ проговориће Бог си-лан и свемоћан, Бог којему су борци за Југославију објавили рат као својим очевима и сопственој браћи.

Спас народа, спас црногорског народа је као и Црна Гора изнад свега. У улози оца и мајке многијех Црногораца Крсто Поповић умјесто неправде тра-жи правду, намјесто рушења хоће стварање, умјесто биједе и братоубилачког рата пут ка миру, нереда, ред, неслоге слогу, мржње љубав, пљачке и нерада

одговорност. Сарадња са окупатором је могућа само до границе националног достојанства. Образине се, али само ради спаса Црне Горе, морају скинути да би отрежњење почело. Братоубијство је самоубијство. Понавља се историја Годаринскога али је трагедија утолико већа што је у улози главног јунака црногор-ски народ.

„Комунистички манифест“ неће бити црногорски оченаш а „Капитал“ наше јеванђеље. Југославија је лупешка, проституисана државна тво-ревина Карађорђевића и тавница народа – друго име за Велику Србију.

Црногорски судија је наша савјест. Црно-горци вратите се Св. писму са двије основне Божје заповијести:

Не чини другоме што нијеси рад да други тебе чине;

Љуби ближњега својега као самога себе и при томе одбачи параграф не љуби искључиво само-га себе!

Умјесто жртвовања других за себе, жртвуј себе за друге! Неможе владати једна класа, партија или сталеж над народном цјелином, већ народ над свима.

Умјесто борбе нужна је сарадња класа.Не постоји љуцка срећа ако се она гради на

туђој несрећи, на жртви невиних! Окружен цвијетом црногорске интелигенције Крсто Поповић пред со-бом има стални морални став Достојевског:

Замислите да подижете зграду људске суд-бине с намјером да на крају усрећите људе и да им дате мир и спокој и да је за тај план неопходно и не-миновно да само једно људско биће буде жртвовано као жртва да би се подигла та зграда, тај комунистич-ки рај на земљи, та утопија Томаса Мора. Да ли би пристали да будете архитект те творевине? Крсто и његов покрет на питање дају одговор Аљоше Карама-зова – не! Јер нема црногорске националне и људске слободе и среће на пропасти другога!

Хармонија људске среће са догматским стаљинистичким комунизмом из II свјетског рата и великосрпским пројектом је немогућа јер је принуд-на. Тиранија је то подземља, гажење моралних зако-на, редукција људског бића на човјекомиша, а „миш у тикву што је него сужањ“. Слобода филозофије и ети-ке Црногораца је Крстова – живот има смисла само као надлични живот, а његових опоненута прешла је у самовољу, ова у негацију слободе духа, у насиље над савјешћу јединке.

Злочин у име виших циљева чак до оцеубијства уздигнут је на пиједестал врлине. Пошли су од безграничне слободе а довршили се у оријенталном деспотизму. То је хроника опоненције Крстовој националној идеји и при томе несрећа

142отаџбине је у томе што она страда а правдања страдању нема. Зло је највеће и опасно, како вели Блез Паскал, тамо ђе се врши свјесно. Крсто и његов покрет питају: какво је то братство кад начелом у борби на путу диктатуре служи мржња.

Ђе је једнакост код начела диктатуре једне класе, партије и идеје по којој радници немају до-мовине, а тобоже се боре за национално ослобађање за идеју по којој постоје само Срби. Каква је то слобода која се заснива на примјени насиља према неистомишљенику.

То су погледи на свијет без Бога, душе, сло-боде и морала!

И Великосрпски и Бољшевички редукују Бога на Бога – Србина или на Бога материје. Граде механички поглед на човјека којим управља материја – и стомак који тражи правду за себе, а не љуцка и црногорска душа која тражи правду за све!

Крстово коалиционаштво са спољашњим и унутрашњим злом Црне Горе, са окупаторима и де-национализаторима Црне Горе није ништа друго до друга страна његове борбе против тијех зала и при-времена, изнуђена солуција која може одвести до пацифизима и неутралности независне Црне Горе, а тијем њеног спаса у драми II свјетског рата. Отуда он стално апелује на разум као средство превазилажења унутрашњих сукоба, мржње која рађа себе саму. Његов морални и историјски захтјев тежи надилажењу црно-горске историјске недовршености сталним кретањем у кругу и води из антиисторијског смјера, и супротно бољшевичкој и четничко-великосрпској освети самој црногорској историји. Родно мјесто Крстове етичке идејне грађевине је обнова и васркс независне Црне Горе и даљи развој оснаженог црногорског народа и нације. Стога је непрекидно поручивао: Будите Црно-горци и мислите црногорски!

Његова погибија као и живот је нова драма античке трагедије. Иако акција овог трагичног хероја није имала адекватан одјек у друштвено- историјској збиљи, суштина његовог трагизма се јавља на егзистенцијалној равни метафизичког поимања човјека као коначног бића пред космичким законима али и бесмртности његове идеје вјечне Црне Горе.

Једини начин да се неостварено конвертује у хришћанску наду јесте морално жртвовање. Као трагични јунак гоњен неумољивом вољом судбине који је доведен да не може да даље живи по начели-ма својег етичког императива и кодекса он одлази у херојску смрт, да би одбацио неприхватљиву нуж-ност свијета и историјског тренутка. Херојска смрт је излаз из физичког живота и улазак у духовну, вјечну егзистенцију што њему даје ореол легенде а његовој идеји и кодексу вјечни карактер у борби за Црну Гору. Тако он преузима основно хришћанско и црногорско насљеђе, а то је идеја искупљења кроз жртвовање и спасење других сопственом жртвом. Крстовом смрћу васкрснула је још јаче идеја обнове независне Црне Горе, преśеченог Црногорства, обесправљене, оку-пиране и денационализацији изложене црногорске нације. Без смрти нема васкрса.

Из његовог безименог гроба стизао је до Црногораца његов тестамент, опорука из ратног про-гласа 1942.године:

Браћо Црногорци,Недајте да на историјској гробници Црного-

раца буде написано, овђе је некада живио један слав-ни народ кога су убили његови синови. Црногорци створите око себе један фронт и савез љубави, слоге, братства и повјерења. Црногорци недајте да нестану Црна Гора и црногорски народ!

Борислав Цимеша

Поводом непринципијелних реаговања на прилагођавање Његошевог Горског вијенца правопису црногорског језика

БОРБА ЗА ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС

Излазак из штампе Његошевог Горског вијенца, прилагођеног црногорској варијанти Право-писа црногорског језика, прије него што је и дошао у руке читалаца, изазвао је нови талас негирања црно-горске нације, државе Црне Горе и њених културно-историјских и духовних вриједности које полако и убједљиво, сви смо свједоци очевици, долазе до изражаја као темељне вриједности историјске држа-ве Црне Горе на путу у будућност. Ништа ново. Још једном се понавља агресивно отимање највећег црно-горског пјесника и мислиоца, правдањем те отима-

чине да је „Његош био Србин“ и да је био на челу „старе Српске државе“ и „Српске православне цркве на Цетињу, светионику Српства“, да је „српски пес-ник“ и тако је још једном показана биједа „братске“ београдске националне паланачке „философије“ пре-ма црногорској нацији и Црној Гори; показана до ап-сурда.

У Београд је стигла вијест да се „Његош окреће у гробу!“, да се „тресе српска Спарта!“ За-грактали су над Авалом црни гавранови преносећи вијести о „срамном и скандалозном скрнављење

143Његошева дела“ од стране некаквих „анонимуса“, „издајника“ и „сепаратиста“, „српских туга“ и „кому-нистичке копилади“. Загаламили су дежурни српски академици и „познати“ професори, прије свега они родом из Црне Горе, и насрнули на нову жртву која им добро дође да би оправдали своју поклисарску приврженост београдском асфалту и дунавским оба-лама.

Српски националисти плачу, образе не суше због тога што им наводно некакав подгорички „ано-нимус трн у здраву ногу забада“.

Марширају седмобатаљонци! Настављају са обећаним ћерањем.

Почео га је србијански предćедник Борис Тадић изјавом да ће Београд стати у заштиту српског језика у Црној Гори. Немам ништа против!

Господине србијански предćедниче Тадићу, увјеравам Вас да српски језик нико не дира, да му је у Црној Гори топло као што је било. Обавјештавам Вас, такође, да је у Црној Гори на снази Правопис црно-горског језика који алтернативно отвара могућности да они који хоће да говоре и пишу црногорским језиком тако и раде. Онима који остају при српском језику остављена је стара могућност. И ту нема ни-какве философије. Овај потез не ремети складну мултиетничност и мултиконфесионалност у Црној Гори. Примјена црногорске ортографије на текстове црногорских писаца који су писали на црногорском језику није напад ни на чији језик, па ни на српски, већ афирмација њиховог црногорског језика као на-ционалног блага које се заиста мора бранити од агре-сивних, примитивних, неуротичних и параноичних, чак и фашистичких напада друге стране.

Мирно спавајте, господине србијански предćедниче, уколико немате каквих других јада. Ново издање Његошевог Горског вијенца у Црној Гори можете, ако Вас интересује, прелистати, да ви-дите како су говорили Ваши преци Тадићи у пивском племену и како данас народ говори под Дурмитором, како је читао и како данас чита Његошев чувени еп и комплетна његова дјела, како памти пјесме записане у Вуковим пјеснарицама. Његош је своја дјела писао на црногорском језику и нема никакве потребе да се онима који тим језиком говоре, било ђе живјели, пре-води. Можете се сами увјерити.

Да уваженим читаоцима Лучиндана разјасним неке детаље.

Моје прилагођавање Његошевог Горског вијенца црногорском правопису није намијењено ни србијанском предćеднику Тадићу ни Београду, нити Београђанима, ни Србима у Црној Гори, осим онима који то желе. Многи досадашњи приређивачи Горског вијенца, овог грандиозног Његошевог дјела (само на српскохрватском језику приређивано је више од 230

пута) приређивали су, уносећи у њега ортографију која се тог тренутка морала поштовати, не дирајући Његошев пјеснички језик, радили су све да најбољи писац словенског југа буде схваћен и прихваћен на просторима заједничког језика који су прихватили Његоша а није им казано који је његов језик. Његош је писао црногорским језиком који се донедавно звао српским, једно вријеме звао се српскохрватским, који је замијенио такође српски, онај српски који је смијенио вјештачки језик у црногорској и српској књижевности 18. и 19. стољећа, звани славеносерб-ски (настао грубом мјешавином рускоцрквеног, ру-скословенског и народног језика, са словима и знако-вима й, ю, я, ъ, ы, те јатом) на коме је у Бечу печатан 1847. године Горски виенацъ. Печатан је у Јерменској штампарији, „часних отаца мехитарских“, припад-ника католичког калуђерског реда који је основао у Цариграду Мехитар поријеклом из Јеремније. У тој штампарији своја дјела штампао је и Вук Стефановић Караџић.

Његош и Вук су писали онако како су збори-ли. Ваљда су од својих читалаца очекивали и да их читају онако како су писали.

Сада се „заштитници“ Његошевог „дела“ љуте што се Горски вијенац прилагођава ортографији црногорског језика и његовом кодираном гласовном систему, сходно правилу да се пише као што се збо-ри. Из њих куља простачка љутња која има елемен-те лудила и шовинизма, као пропратног таласа свих српских реакција кад се оćете национално угроже-ним, кад неко наводно „узима само њихово“. Тај оćећај их не пушта од објављивљања Гарашаниновог националног “начертанија“ 1844. године.

Онима који мисле да је извршено „насиље над културним насљеђем српског народа“ а који нијесу ни ваљано прочитали Његошев еп, добронамјерно савјетујем да прочитају сва Његошева „дела“ и да у српској и црногорској јавности не дјелују као заслијепљени дилетанти, тврдоглавци затомњене, конзервиране свијести. Један од њих забринут над „одузимањен националних симбола српском народу и српској култури“. (чујем да је универзитетски про-фесор књижевности, „лепо богами“) натуца, не било примијењено, у стилу Попа Мића: ...ум...дам...ам...

Лијепо ли ова сабља чита – рекао би Вук Мићуновић.

Ко је рекао да је прилагођавање Горског вијенца ортографији црногорског језика напад на Српство? Они који најновије издање Горског вијенца нијесу ни имали у рукама. Они који само умију да добро митингашки галаме и урличу, да професорски фразирају.

Узгред, професору Новосадског универзи-тета, господину „високог научног ранга“, који вео-

144ма „компетентно“ и професорски „научно“ барата ријечима „брука,“, скандал“, „глупост“ и „срамота“ поручујем да ćеди ђе је засио. У Борковићима је газап и велика заćера.

За утјеху свима њима наглашавам да им њихово Српство у Горском вијенцу нико није ди-рао, али те аналфабетске галамџије морају знати да Његош није имао могућности да приликом писања својих дјела ортографски примијени све гласове свог, црногорског говора, као што је имао могућности за досљедно примјењивање тзв. новоштокавског јотовања. Ни Јерменска штампаруја у Бечу није рас-полагала словима за гласове ź и ć којима се Његош, нема сумње, служио, као што се њима тада служио васколики народ црногорски. Као што су се њиме служили цијели Његуши и цијела подловћенска Црна Гора, Црногорска брда и околна племена, велики дио Херцеговине, као што се њима служила, зар и на то некога данас у сувереној, међународно признатој Црној Гори и њеном околишу, треба подćећати, мајка нашега генијалног пјесника, владара и владике, по-носита госпођа Ивана Пророковић и његов отац Томо Петровић, као што се њиме служио његов стриц, Све-ти Петар Цетињски, који је свога синовца учио „на-шем језику“. Збори нашки синовче – говорио би Раду. Као што њиме данас збори највећи број грађана Црне Горе. Као што је црногорским језиком зборио један од нападача новог издања Горског вијенца, док му је ваљало. Сада негира властито дјело. Можда ће се њега одрећи у корист црногорске књижевности којој непобитно припада. Изгледа да су његове ријечи за-луду: “Ових десет поема написано је језиком којим се говори, или боље рећи говорило у Ровцима, или још тачније у селу Веље Дубоко. Ровца су једно од седмо-ро Брда, смештена у клисурама и сломивратима „ђе су доспијевале душманске главе, али нијесу ноге“, вековно уточиште хајдука и бегунаца...“

Каква трагикомична ситуација са овим српским песником, академиком?

Његош се служио гласовима ź и ć, као што је сасвим досљедно поштовао тзв. новоштокавско јотовање, које је тек сада правописно дозвољено. Зато је ово издање Горског вијенца намијењено они-ма који то знају. Што се тиче Срба који галаме на ово издање, они имају своја издања и нико им у њих не дира. Што се мене тиче, могу га славеносербски назвати и Горски виенацъ, вратити се јату и другим словима, којих нема у црногорском језику. Могу се служити пријеводом и прерадом Горског вијенца у Горски венац Душана Богосављевића.

Враћен је Његош у родно мјесто, враћен је у Биљарду, враћен свом језику. Враћен је нашем језику, како га је називао Петар I Петровић, црногорски све-тац.

Овај приређивач Горског вијенца зна да су Његошев Горски вијенац и Смрт Ченгић-аге великог хрватског пјесника Ивана Мажуранића, поред усмене поезије и прозе, главна књижевна дјела која су по-могла Вуку Ст. Караџићу и Ђуру Даничићу да добију битку „за српски језик и правопис“. Зар је мали до-принос Његоша у тој бици? Али, хрватски илирци су се у Бечу заложили да свој језик зову адекватним на-ционалним именом, Срби такође, док је болешљиви Његош на Цетињу листао своје дјело и тражио греш-ке које ваља исправити за добробит заједничког језика и југословенског заједништа у које је вјеровао и пјевао му:

Липо, љепо, лепо и лијепо,било, бјело, бело и бијело –листићи су једнога цвијета,у пупуљ се један одњихали.

Његошев црногорски језик који је искоришћен за елиминацију славеносербског и промоцију народ-ног језика за који су се борили и Вук и Његош тада у Бечу није ни поменут. Неће га поменути ни у Новом Саду на договору 1954. око језичког уједначавања Срба и Хрвата, мада је ту било и Црногораца. Зашто? Зато што би поново дошло до ћерања и негирања све-га што је црногорско, па и језика. Истина, у Уводној речи Правописа српскохрватског књижевног језика Правописна комисија констатује да су учесници са-станка у Новом Саду „закључили да је књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца јединствен, са два изговора, екавским и ијекавским“, те да ће „Право-пис припремити три универзитета (у Београду, Загре-бу и Сарајеву), две академије (у Загребу и Београду) и Матица српска у Новом Саду и Матица хрватска у Загребу“. Ниђе нема неке црногорске установе, а тада је на Цетињу радила Виша педагошка школа на којој су студије трајале три године, колико и на неким при-вилегованим поменутим универзитетима. Црногорци су се задовољили тиме што им се бар име помиње као засебној нацији на словенском југу послије мрачног периода националног негирања и ниподаштавања које су, отетог им имена, проживјели у Краљевини Југославији, под Карађорђевићима, од 1918. до 1941. године. Зар им се треба чудити?

Његош је одлично знао за кога је писао своја дјела, као што је знао ко ће их читати!

Остао је запис разговора Његоша и Дубров-чанина Матије Бана, писца и професора Лицеја у Бе-ограду, о њиховом сусрету на Цетињу годину дана након штампања Горског вијенца у Бечу. Можда ће тај разговор о коме пише Бан помоћи да се неке ства-ри данас боље схвате.

145Његош констатује: „Мој најбољи састав мис-

лим да ће бити Горски вијенац“ и пита Бана: „Јесте ли га прочитали?“

„Не једном него три пута“ - одговара Бан.„ Е, па добро! Он ће се само допасти мојим

Црногорцима, а зато што сам у њему изнео њихове обичаје, њихов начин мишљења и говора, њихов ка-рактер, те се виде као у огледалу...“ закључује Вла-дика Раде.

Како се Његош национално изјашњавао није моја тема. Препуштам је онима које то интересује и који имају оружја и снаге да се око тога бију.

„Критичарима“ најновијег црногорског издања Горског вијенца скрећем пажњу на једну већ поменуту „припрему“ овог Његошевог дјела из 1927. године која ће поткријепити шта су све радили од тек-ста Владике Рада Томовог познати српски филолози и књижевници, „научници високог ранга“. Нека бео-градски гинисовци виде о каквом раритету се ради, пошто су опćеднути Гинисовим рекордима. Нека виде и, коначно, почну да бране Његоша од Срба.

Већ поменути Душан Богосављевић прерађује у причу и препјевава Госрки вијенац у ека-вицу.

Беше облак сунце ухватио, /Беше гору тама притиснула, / Пред олтаром плакаше кандило. / На гуслама струне попуцале / Сакриле се виле у пећине, / Бојаху се сунца и месеца. / Мушке груди беху охлад-неле / А у њима умрла слобода, / К’о кад зраци умру на планини, / Кад утоне сунце у пучину. / Боже драги да светла празника / Како су се душе прадедовске / На Цетињу данас узвитлале.

Тако Душан Богосављевић приреди и преве-де Горки вијенац у Горски венац српској омладини. Морао је Душан да им преведе стихове:

Бјеше облак сунце ухватио, / бјеше гору тама притиснула, / пред олтаром плакаше канђело, / на гусле се струне покидале, / сакриле се виле у пештере, / бојаху се сунца и мјесеца; бјеху мушка прса охладњела, / а у њима умрла свобода, / кâ кад зраке умру на планину / кад утоне сунце у пучину. / Боже драги, свијетла празника! / Како су се душе прађедовске / над Цетињем данас узвијале,

Овај српски Душан био је неки веома паме-тан човјек; видио да школска ђеца и омладина уоп-ште у Србији не схватају Његоша па им га је превео с Његошевог језика црногорског на њихов српски језик. Башка како је он испричао ђеци шта раде Вла-дика Данило и како приповиједа Игуман Стефан? Није ни битно. Али није свако Туре за везира, не

може свако разумјети Његоша, а треба га знати као „највећег српског писца“ и познавати га као „симбола српског народа и српске културе“.

Захваљујем се господину Душану Богосављевићу. Његов пријевод Његоша помаже српским академицима и „чувеним“ универзитетским професорима да виде од кога бране Његоша и његова дјела. Ево шта исприча Војвода Драшко о свом сусре-ту са млетачким принципом; како Валијеро гледа на Црногорце (из најновијег издања):

Пита, брате, не знам ни сам како. / Ја из-

идох пред њим с Грбичићем, / поклоних се како ми рекоше; / пут мене се поосмјехну принцип, распита ме за наше крајеве, / и шћах рећи љуби Црногорце, / јер спомену све редом бојеве / ђе су наши помогли Млеткама. / Па послијед поче ђетињити; / запита ме за наше суćеде, / за Бошњаке и за Арбанасе:/ ”Кад ухвате - каже - Црногорца, / било жива ал’ мртва у руке, / хоће ли га иźест, што ли раде?” / Ђе иźести, ако бога знадеш,/ кâ ће човјек иźести човјека?/ ”Ма сам чуо - опет ми говори - / један народ тамо змије једе.”/ Какве змије, честити принципе, / а гадно је на пут по-гледати, / све се длаке најеже човјеку!”

Ко сад коме забада трн у здраву ногу и ко не да нашем, црногорском генијалном пјеснику и влади-ци Његошу да мирно почива на своме Ловћену? Мож-да ни Ловћен није црногорски? Виђећемо, ћераћемо се још! Борба за црногорски језик и правопис тек је почела. Као Крњо и Зеленко загрмјела су слова ć и ź. и добро гађају. С друге стране јече седмобатаљонске трубе.

Божидар Илијин Миличић

146Црногорска култура – што је то?!?

БЕЗ КУЛТУРНЕ ПРЕПОЗНАТЉИВОСТИ – БЕЗ НАЦИОНАЛНОГ ДОСТОЈАНСТВА

Ријетко је која држава са толико цивилизацијских и културних слојева као што је малена и малобројна Црна Гора – од праисторије, раног и касног средњег вијека, до данашњих дана – која је у трећи миленијум ушла без културне стратегије, без визије како одржати и афирмисати црногорску културу у долазећим временима глобализације (унификације) и у условима доминације многољудних култура.

Што ближе евроунијској заједници држа-ва, нација, раса, цивилизација, вјероисповијести, језика и култура питање црногорског културног и националног опстанка, боље рећи црногорске кул-турне препознатљивости, постаје све израженије, сложеније, теже и неизвјесније: (1) зато што је, и извана и изнутра, пројектом свесрпства желе у темељу да затру, да јој укину историју, културу и језик, и (2) зато што се ни евроунијске елите не труде да разумију црногорску културну и државну голготу – због чега умни Црногорци „шпринтају“ под кишобран европских и атлантских савеза. На-жалост, Европљани, зарад властитог комодитета, не трче много да помогну црногорском самоослобођењу, лакше им је да ту, за њих минорну, црногорску голготу што прије прескоче јер корист виде само од великих бројева. Малену и малобројну Црну Гору лакше им је заогрнути у „грађанско“ одијело – у своје окриље утопити, усисати без националне, вјерске, културне и антрополошке препознатљивости. „Мисле“ да је тако лакше ућуткати подијељене Црногорце него ли примире шовинистичке, клеро-фашистичке, хегемо-нистичке и асимилативне апетите актуелних српских власти, српске културне, научне и војно-полицијске олигархије, српске светосавске и анатемисане цркве, Српске академије наука, српских НВО организација и српских јавних и приватних медија.

У суштини, ни српске олигархе, ни евроунијске бирократе, није брига што би тако, опет, малобројни Црногорци силом прилика остали без икакве вриједносне и антрополошке и националне препознатљивости, без културних обиљежја, без своје Цркве и, што је уништавајуће, без природних и међународно признатих људских права и слобода.

Међутим, у овом случају, мање је важно то што мисле и раде и српски и евроунијски центри моћи, много је битније и важније то што раде ели-те националних Црногораца, што раде Скупштина и Влада Црне Горе, што ради Министарство културе (и министарства просвјете, права, науке), шта раде двије академије наука и умјетности – ЦАНУ и ДАНУ, што раде три универзитета и тридесетак факултета друштвених, филозофских и умјетничких одређења,

шта раде бројни научни институти, што се не огласи-ше НВО за „заштиту људских права и слобода“, и за „афирмацију пута у ЕУ и НАТО“, што раде црногор-ске „матице“ и „матичњаци“, удружења књижевника, умјетника, новинара и публициста, археолога,

историчара, правника, политиколога, социолога, просвјетних дјелатника, заштитника људских права, итд. итд. и, коначно, шта ради већина црногорских независних интелектуалаца, ђе су ту јавни медији???!

Наравно, црногорске моћи су равне њеном миленијумском трајању. За пут у европске и евроатлантске интеграције, за достојанствено представљање, за очување црногорских културних и цивилизацијских вриједности, за ваљано доказивање умних, научних и умјетничких вриједности - Црна Гора посједује огромно и богато насљеђе које при-пада бројним цивилизацијама и културама, које је може афирмисати и садржајније бранити, које се моће у ум народа усађивати још од „малих ногу“, са неспорном лојалношћу: радно, продуктивно, доброжелеће, државно и национално одговорно!!! И, што је најбитније, са знањем о сопственој про-шлости, о њеној културно-историјској вриједности, о њеном данашњем стању и могућем опстанку, о њеној

Док се црногорска културна баштина своди само на висок ниво ликовне умјетности, на малобројне писце, на високодометну позоришну умјетност без црногорске препознатљивости, на ријетка и запажена филмска остварења, на атрактивне музејске, архивске и библиотечке поставке, дотле црногорским културним простором владају бивши и садањи партитократски миљеници, људи прошлости који црногорској култури већ пет деценија (од затварања десетине позоришта, биоскопа и домова културе, од укидања елитних музичких ансамбала) нијесу допринијели ни да се опхрве од властитог идолопоклонства, од гусларског провинцијализма, од превазиђеног и за свијест и дух Црногораца погубност великосрпског његошизма, од асимилативног и окупацијског светосавља, од државно-националног антилојализма, и од фалсификаторског приказивања црногорске историјске вертикале.

147конкурентности итд. итд. И, што је најдрагоценије, има и људе знања и људе припадања.

А, црногорска културна баштина почива на неспорним материјалним доказима: од праисторијске Црвене стијене, предхришћанских Улциња, Будве, Медуна, Трасте, Котора, Рисна до ранохришћанских Свача, Гробљана, Бара, Дукље, Мијела, од педесе-так средњовјековних градова или насељених утврда: Улцињ, Свач, Крајина, Бар, Нехај, Ратац, Кастло, Сан Стефан, Будва, Ђурђевац, Мала Госпа, Росе, Котор, Пераст, Рисан, Нови (Херцегов град), Биго-во, Љешевићи, Трасте, Тиват, Лепетане, Топхала, Морачник, Ком, Страчева горица, Облун, Жабљак Црнојевића, Цетиње-Соко, Обод, Рибница, Медун, Спуж, Мартинићи, Будош, Оногошт, Нови (између Никшића и Пиве), Стабна, Соко, Пирлитор, Кукањ, Козник, Морача, Самоград, Брсково, Бихор, Градац, Жањић, Ластва, Лепетане од патаренских стећака дошлих до Главе Зете, па до Барске надбискупије, Ободске штампарије Црнојевића и првих штампа-них књига на Балкану, до Цетињског манастира, до Которске флотиле, Тиватске солане, Бокешке мор-нарице, до више од 600 црногорских православних храмова и манастира и до два пута толико црногор-ских културно-историјских споменика и археолош-ких ископина, наравно уз још педесетак католич-ких цркава и стотињак исламских џамија и стотине других споменика културе католичке и исламксе провинијенције, па све до свјетских сликарских ве-ликана Дада и Димитрија, до Филермонсе и других реликвија.

Нажалост, црногорска култура животари без стратегије, без свог културно-црквеног богатства, без плана обнове и самоодрживости, са надирућим свесрпским кичерајем и провинцијализмом, са ре-савским синдромом који намеће булеварско-маркан-тилна култура. Једноставно, црногорска култура је угрожена и биће маргинализована све дотле: (1) док њено културно-сакрално (и нарочито црквено) богатство не буде враћено под државни, вјерски

и грађански суверенитет Црне Горе, (2) док дјечја обданишта и вртићи не буду мјеста првих сазнања о Црној Гори, о Црногорцима, и њеним другим народима, (3) док основне и средње школе не буду и институције културе у којима ће држав-на химна и застава бити третиране као што се то ради у САД, бити мјеста у којима се стичу основ-на знања о припадности, о државној лојалности, о властитим културним вриједностима, (4) док универзитети не постану и црногорске културне радионице у којима се кује државна и грађанска лојалност (у мјери једне Француске, Њемачке, Чешке, Мађарске итд.), (5) док школски систем не постане механизам из кога се не може изаћи без знања о културама без којих нема развоја грађанског друштва (пословање, становање, саобраћај, јавно опхођење, комунално понашање, спортска култура, културе рада, трговине, туриз-ма, угоститељства) и, (6) без драстичне промјене актуелне парламентарне, патриократске и ци-вилне политичке, медијске и институционалне културе, без одговорности за изречено, урађено и неурађено!!!

Без свега тога мултикултурна Црна Гора ће се брзо угасити (у мултикултурној Европи), прије свега нестаће црногорске културне особености (кул-

туре мањинских народа ће опстати јер су двостру-ко заштићене), јер се културне посебности, како би се опстало, бране свим цивилизованим и прав-ним средствима, без бојазни да ће то некоме сме-тати. Јер, и велики и мали народи већ одавно знају да без КУЛТУРНЕ СТРАТЕГИЈЕ, без КУЛТУРНЕ ПРЕПОЗНАТЉИВОСТИ НЕМА НИ НАЦИОНАЛ-НОГ ДОСТОЈАНСТВА, НИ ГРАЂАНСКИХ СЛО-БОДА, НИ ЉУДСКИХ ПРАВА!!!

Чедомир Љешевић, новинар и публициста

Културна, научна и просвјетна политика Црне Горе мора брзо и бескомпромисно бити промијењена и новим људима повјерена, државно и национално институционално утемељена, европски усмјерена, иначе ће потпуно нестати у несметаној национал-шовинистичкој офанзиви српских власти, СПЦ, САНУ, српске културне и просвјетне политике, која провјерено насљеђе Црне Горе и Црногораца – Дукљу, Војислављевиће, Балшиће, Црнојевиће, Петровиће, Дада, Лубарду, Саву Ковачевића, Цетиње и ... – прогласише српским и Србима!!!??

Иза свега долазе питања: ђе су научне и културне институције државе Црне Горе, ђе су Скупштина и Влада Црне Горе???!!! Ђе је храброст и достојанство црногорских институција, науке, културе и образовања, ђе су НВО за заштиту људских права и слобода, ђе су Црној Гори лојални интелектуалци, књижевници, новинари, правници, социолози, медицински стручњаци!!???

148Црногорске медијске странпутице

СТУБ СЛОБОДНЕ МИСЛИ – БЕЗ ОРИЈЕНТИРА*БЕЗ ЛУСТРАЦИЈЕ НЕМА СЛОБОДНИХ МЕДИЈА, НЕМА НЕЗАВИСНИХ НОВИНАРА –

ПРОШЛОШЋУ БОЛЕСНИ НОВИНАРИ И ВЛАСНИЧКЕ „ЕЛИТА“ НЕ МОГУ ПОМОЋИ НИ ДРЖА-ВИ, НИ ГРАЂАНИМА, НИ ЕВРОПСКОМ ПУТУ, НИТИ РАЗВИЈАТИ ДЕМОКРАТИЈУ*

Црногорски медијски простор је вишестру-ко пространији и могућнији и од величине државе и од бројности становништва – има толики број медија и новинара да би био достатан и за десет пута већу државу. Црна Гора, истовремено, спада у ред држа-ва у којој нема задовољних са медијским стањем, премда није никада имала толико школованијих но-винара и других медијских посленика, и никада више уређивачке, програмске и новинарске нестручности, папагајства, кичераја, булеваризма, пропагандизма, слуганства, маргинализма, зависности и професио-налног неморала. Ако изузмемо изузетке, а има их на сву срећу будућности и примјерности, црногорски медији су - и јавни и приватни - стилски и језички на нивоу полуписмености (лексички сиромашни, гра-матички и фонетски основачки, стилски примитив-ни, по изразу и изговору малограђански, паланачки и махалски), садржајно некреативни и сиромашни, често и банални (папагајски користе туђе програме и странице), мисаоно недосљедни и ограничени ( без властите визије и знања), поданички препознатљиви

(тачно се зна којој партији, олигархији или страној служби служе), државно и национално нелојални и социјално нехумани и несолидарни (каубојски и прљаво-капиталистички, просрпски и клерикали-стички), пропагандистички дозирани (раде по прин-ципу „само плати или узврати“), економски зависни (ограничен и сиромашан продукциони и услужни простор), и тржишно неутемељени (мали тиражи, слаба слушаност и гледаност).

Црногорски кабловски медијски простор, изузму ли се програми на енглеском, њемачком, италијанском, шпанском и француском, 80 одсто је српски и антицрногорски ???!

Наравно, Црна Гора има, и имала је, и нови-нарских пера и медијских стваралаца који су достојни и професије и своје домовине, али су им путеви до јавности, боље рећи до медија затворени!!!? Влас-ничка, уредничка и партитократско-националистичка брана је јача од сваке слободне, поштене и професи-оналне вриједности.

Очито је да енормна количина медија, бројност новинара и медијских стваралаца нијесу до-статни ни потребном садржају актуелног и сложеног транзиционог пута Црне Горе, нити неопходним про-цесима демократизације друштва, стварања правне

државе и остваривања пуних људских права и сло-бода. Кроз ту призму треба гледати и труд који се у задње вријеме улаже у „поправку законског садржаја за сваку и свачију мисао“ и економског медијског амбијента „једнако и за држави лојалне и за антид-ржавно дјелујуће“, што није далеко од излишности, јер је очито да се ради о „млаћење празне сламе“ или о „прању прљавог веша прошлости“. Подсјећамо, да су и досадашња законска рјешења „била најевропскија и најбоља“.

А, очито је да трећеразредне овдје лордовски плаћене евроунијске медијске бирократе и њихови овдашњи „независни медијско-партитократски миљеници“, а уз њих антимедијске бирократе и НВО „елите“ (власт, опозиција и НВО-професионалци се једнако понашају), нијесу ни вољни ни спо-собни да црногорски медијски простор учине професионалнијим, одговорнијим, поштенијим и људским правима и слободама примјеренијим, држави и грађанима лојалнијим. Нијесу, нити могу све дотле: (1) док се не изврши политичка, морална

и професионална лустрација уредника, новинара и медијских власника, (2) док се не формира и стручно и независно медијско тијело које ће на основи пот-пуно јасних и јавно провјерених критеријума лицен-цирати и власнике, и уреднике, и новинаре заједно са другим медијским креаторима, (3) док се медијска регулаторна и саморегулаторна тијела не буду бирала

У Агенцији за електронске медије - и у Савјету и у пословодству - кључне послове већ десетак година обављају скоро исти људи што није прихватљиво ни са етичког ни са демократског становишта. Тамо кључне позиције (са снагом одлучивања) заузимају и неки људи који не би могли проћи ни најблажи вид лустрације, као и људи који су за програмско структурирање и контролисање електронских медија и стручно и медијски некомпетентни.

У Савјету РТЦГ углавном (осим ријетких академика и доказаних новинара) столују антимедијски људи: промашени политичари и партитократски петоразредници, позоришни редитељи, самопроглашени интелектуалци, провинцијални пјесници, режимски новинари без медијске афирмације, спортски аматери, и неки „невладини стручњаци“ који се натурају као представници цивилног друштва без ваљаног и демократски достатног легитимитета.

У јавним сервисима, као и у такозваним независним медијима, влада неодрживи непотизам, прикривени партитократизам, клановски механизам, пословодна и менаџерска неспособност, уредничка неизграђеност и власничко-цензорска ограниченост.

149из реда ничим спорних јавних личности и интелек-туалаца, те професионалним радом афирмисаних но-винара - који су прошли третман лустрације, (4) док сви актери домаћег медијског утицаја не потпишу акт

о државној лојалности, а инострани док не добију агреман (радну дозволу) и потпишу акт да ће пошто-вати Устав и законе Црне Горе, (5) док јавни сервиси себе не докажу као средства грађанског утицаја, као споне за остваривање реалних односа између држав-них и грађанских интереса, између цивилног и ин-ституционалног државног сектора, (6) док се приват-ни или корпорацијски медији не остваре на реалном тржишту, односно док не докажу ваљаност и чистоту оснивачког капитала, и (7) док се црногорски нови-нари професионално и синдикално не интегришу зарад остваривања својих професионалних, радних, социјалних и економских права, и у свему одвоје, дистанцирају, од власничког утицаја.

Зашто Црна Гора не би могла медије да дијели на јавне медијске сервисе, на независне медије, на медије блиске Влади, на партијске медије и на иностране медије и тако идентификује садржаје и тенденције медијских актера.

На крају, очито је да медији и новинари не смију на досадашњи начин бити третирани – нити се они могу и смију позиционирати као полицајци, тужитељи и судије, нити смију бити правно и поли-тички лимитирани, професионално униформни, ис-траживачки онемогућени и морално подређени – не смију бити без професионалног поштења, демократ-ског оријентира и личне одговорности!

Међутим, тачно је и то да црногорско тржиште, црногорски државни и грађански инте-реси, немају потребу ни за толиким бројем медија, нити за пет хиљада медијских посленика, осим ако не могу да привређују по тржишним правилима. На-

жалост, овдје свако гашење или самоукидање неког нерационалног и самонеодрживог гласила бива про-глашено терором власти, ударом на слободу медија и демократију - што је покушај чувања незаслужено стечених права.

Према томе, само ако им се да „погонско го-риво“ да буду стубови слободе, мисли и идеја, црно-горски медији могу извршити своју цивилизацијску и професионалну задаћу. Томе су једини услови ЛОЈАЛНОСТ ДРЖАВИ ЦРНОЈ ГОРИ И ПРОФЕ-СИОНАЛНА ПОСВЕЋЕНОСТ ИСТИНИ, СЛОБО-ДИ И ЉУДСКОМ ДОБРУ.

Лука Видовић

„Јутарњи програм“ јавног сервиса РТЦГ (који ради по оној српској ругалици „добро јутро Црна Горо, тачно је 12 сати“) представља професионално, културно, просвјетно, стилско и језичко ругло Црне Горе: концепција програма непрмјерена времену и потребама гледалаца, уреднички и извођачки аматерска, садржајно штура и „јучерашња“, бројем и разноврсношћу вијести сиромашна, узрастима непримјерена, стилски и језички испод нивоа јавних комуникација.

Електронско-медијски програми у цјелини нијесу, или су површно, приподобљени суштини и садржају евроунијског и евроатлантског пута Црне Горе, односно нијесу способни да прате и анализирају транзиционе путеве Црне Горе, нити да укажу на њихове мане и врлине, на посљедице и очекивања.

ПОСЈЕТА ИСЛАМСКОЈ ЗАЈЕДНИЦИ У ЦРНОЈ ГОРИЗаједничка делегација Удружења црногорско-македонског пријатељства и ЗЦГМ посјетила је Ме-

шихат Исламске Заједнице у Црној Гори и имала част да буде примљена од Хаџи Реиса Рифата Еф. Фејзића. Удружење је представљао академик Сре-тен Перовић а ЗЦГМ предсједник Мирољуб Орландић и члан предсједништва Фаик Никочевић.

Ово је била друга посјета Мешиха-ту, али први сусрет са поглаваром исламске заједнице у Црној Гори који је протекао у врло пријатном и интересантном разговору на којем је дотакнуто више интересантних тема. Размијеном информација дошло се до закључка да постоји обострани интерес за сарадњом, а са задовољством је прихваћен позив да у наредном периоду Хаџи Реис Ри-фат Еф. Фејзић посјети ЗЦГМ и сретне се са њеним члановима.

Скопје, 19.05.2011Ивана Јоксимовић

150ПОСЈЕТА ЦЕНТРУ ЗА ДИЈАСПОРУ

У оквиру своје посјете Подгорици делегација ЗЦГМ у којој су били предсједник Мирољуб Орландић, члан предсједништва Фаик Никочевић и чланице Вахида и Амина Никочевић, посјетила је Центар за дијаспору дана 17.05.2011 гдје су их примили предсједник Управног од-бора Зувдија Хоџић и директор Центра Милан Вукчевић.

У центру пажње је био разговор посвећен концерту Амине Никочевић, као и евоцирање утисака са претходних јавних наступа младе пијанисткиње. Ово је била прилика да се размијене информације о активностима Центра и ЗЦГМ као и размијене мишљења у вези одржавања допунске наставе за припаднике дијаспоре у Македонији.

Скопје, 19.05.2011Ивана Јоксимовић

ПРОСЛАВА СВЕТОГ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКОГ

У поводу празновања Св. Василија Острошког свијештеници македонске православне цркве Сашо Додевски и Стефчо Бећарски одржали су литургију за чланове ЗЦГМ. Дио чланова ЗЦГМ прихватио је иницијативу наше чланице Сњежане Станишић да од ове године отпочнемо са обиљежавањем Св. Василија Острошког.

По завршетку литургије свијештеници су од-ржали кратко предавање о путу и животу Св. Влади-мира и предложили да овај ритуал постане традици-оналан, а да чланови ЗЦГМ продуже ову традицију и изаберу кума манифестације за наредну годину. Гђа Снежана Станишић је прихватила кумство и она ће бити домаћин прославе Св. Василија Острошког на-редне 2012 године.

Скопје, 13.05.2011Ивана Јоксимовић

151ПРОСЛАВА ЦРНОГОРСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ У

МАКЕДОНИЈИ

Већ трећу годину за редом Заједница Црно-гораца у Републици Македонији обиљежава Дан Не-зависности Црне Горе. Ове године суорганизатори су и Удружење македонско-црногорског пријатељства и Национална галерија Македоније.

У складу са својим програмом дана 20.05.2011 у Националној галерији - мултимедијалном центру у Скопју, у поводу обиљежавања Дана независности Црне Горе отворена је изложба академског сликара Радосава Раја Марковића, члана ЗЦГМ.

Изложбу је прогласио отвореном предсједник ЗЦГМ Мирољуб Орландић а о сликару су говорили чланица Заједнице Хрвата у РМ Виолета Крстић и кустос галерије Љупчо Маленко.

Поред новоименованог конзула у црногорској амбасади Данила Брајовића присуство-вао је дио чланова ЗЦГМ као и предсједници и чла-нови заједница хрвата, егићана, пољака, украинаца и представници ЛДП-а као и други уважени гости.

Изложба ће трајати до 22.05.2011 и позива-мо све чланове ЗЦГМ да је у том периоду посјете.

Скопје, 20.05.2011Ивана Јоксимовић

152СВЕТИ ВЛАДИМИР ДУКЉАНСКИ

С благословом Његовог Блаженства Митрополита МихаилаСунце јесење,уморно од свитања,просијава кроз прозор црквеи прави шаре на зиду,знакда се учимо Бога славитиради наше ćутрашњицекоја постојисве док вјере има

DНедокучиви дрхтај оцртава слутњуна лицу часнога свјештеникачија је савјест чистау сваком тернутку

DКрсти се пред икономскромни раб Божјиспаситељ људских душазатечен у игриса познатом самоћоми миром што задобиу све дане живота

DВјеран је Пут БожјиСлијепац предводи слијепеа кад их слијепац водисви ће у јаму

DУ седмии дансвјештеник часниисцрпљен у прешиили у вољи својој да сеиз дубине срцапомоли Богу, Творцу Сведржитељу,Оцу и Сину и Духу Светоме,и кнезу Владимиру Дукљанскомe,првомe свецу црногорскомеужди свјетлост скупљу од злата и драгог камењау којој живе безазлени

DБогозарна свјетлостпрели се преко лица

свјештеника преданог Господудок тихо збори ријечи свете молитвепред неизмјерно великими Светим Богом.

DПоштуј Господајер мио је Господнароду црнгорскомОтац се стара о ђеци својоја он се стара о намаи научи насживоту у чистотикао што живеноворођена ђеца.Зато услиши молитву црногорску и немој се скрити од нас који иштемо животза нас и све људе свијетау свјетлости и љубави Твојој.

DИ Дух Твојнека нас води стазама правим

DПојем Ти, Боже, молитву,слатко је појати ТебиПојем Ти јер си цар од све земљеи ćедиш вјечанна пријестолу светоме.Појем Теби у славуу цркви Твојој,да се не заборави милост коју нам дајеш сада и увијеки у вјекове вјекова.

DОче наш небески!Колико си нас путаизбавио од невоља,свих зала и злотвора!Колико си добра даонама ђеци Твојој!

D

153Тебe Боже славимозато што је само Теби датода нас милујеш и спашаваш.Само Теби је својственода упутиш стопе нашена творење по ријечи Твојој.

DГосподе,чуј молитву мојуи нека ријечи њенедопру до Тебе.Благодаримо Тишто нам подари Владимиравеликог кнеза нашегправедног и доброг срца,вјернога вођу,чије богатство највећебјеше у души хришћанској

DТеби хвала, Господе,што на нашем небузасија звијезда сјајнакнеза дукљанскогкоји по вољи Твојој кад дође да предводи народбијаше млади чист од гријехакао срце праведника.

DТвоја је воља билада кнез Владимир Дукљанскиискрено прихвати хришћанствоза добро народа својеги да проживи живот земаљскикао вјерни слуга Цара Небеског

DСвети Владимире Дукљански,који заклањаш народ своји чуваш од свих зала!Кроз твој гластвоје духовно стадостаде слушати Бога.Поче живјети духовно,просвијетљене душе и тијела,без сујетних помисли и нечистих жеља,по Божјој блаженој ријечисада и увијеки у вјекове вјекова.

D

Боже вјечни, Творче свега!Приносимо Ти молитвуза очеве и браћу упокојенуи нас грјешникекоји смо људи Твоји.Милостиво погледај насјер се у Тебе надамо,Спаситељу рода хришћанског,као кад си давао вјеру,љубав, спас и утјехумирољубивом и праведномкнезу Владимиру Дукљанском,светоме човјекукоји се рата клонио јер није желио

да народ његов страда

DМач потежу безбожници,.запињу лук свој, да оборе убогога и ништегаи покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се (Пс. 37, 14-15).

DСвети Владимире наш!До неба је милост Божјаза све што праведно живе,поштују пресвету ријеч и славе Творца који нам живот подарида живимо вјерујућиу свјетлост свете славе

DУклањај се ода зла, и чини добро, па ћеш живјети довијека (Пс. 37, 27).

DСвети Владимире Дукљански,ти си чинио само што је праведно пред Господом.Светитељским дахом својимнахранио си душе наше,и широм отворио очи нашега умада избјегнемо путкоји води у ропство,неслободу и понижење

DЧовјекољубиви Боже наш,нека у мени буде воља Твоја

154Сада и увијек и у вјекове вјекова

DМилогласна пјесма долази са висинаи свјетлост блага.Опет и много путаочистио си душе нашеЗато се Теби молимо,само Теби припадамо

DОче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје,да дође царство Твоје,да буде воља Твојаи на земљи као на небу,хљеб наш насушни дај нам данас,и опрости нам дугове нашекао што и ми опраштамо дужницима својим,и не уведи нас у искушење,но избави нас од злога.

DДобри пастир душу својуПолаже за стадо своје!Свети Владимире, чувару наш,добровољно си предао себена милост и немилост непријатељуради спаса од пропастинапаћенога народа дукљанског.

DСвједок је Богда нијеси тражиославу, богатство, част.Изабрао си пред собомпут страдања и бола.Плаво дукљанско небозамијени ти тамница у Преспи,у којој си самовао, туговао и молио се Богуда ти услиши жељудостојну доброте и светости твоје,да се здраво из тамнице врнешвјерноме народу дукљанскоме.

DУтамничени Владимир у посту и молитвипровођаше дане и ноћи. Оно што ће бити – биће.Док је истрајно постиои молио се Богу,

јави се анђео Госдподњида га духовно окријепи,својом потпором окуражи и каже што ће се збити. - Не бој се, Владимире,услишене су молитве твоје!Господ љуби праведникеи кад посрну,не допушта да паднујер их држи за руку.Уклањао си се од злаи увијек чинио добро.

DЧекај Господадржи се пута Његоваи добићеш од Њега спасење.Избавиће те из тамницејер се у Њега уздаш. Још ћеш имати радости и весељау твојој вољеној Дукљи,а након тога страдаћеш као невино и чисто јагње.

DМучеништвом својим заслужићеш царство небеско.Примићеш вијенац славе од Господа, и награду живота вјечног.

DПраведан пред Богом,јер живијаше безгрјешно,ријечи анђела Владимир примиса захвалом и срећом.Из дана у дансве више и више одаваше се молитвама и посту.

DСвети Владимире наш!У чудесном виђењуанђео ти јавида се не бојиш мукајер Бог спашава преведене.На земљи све је пролазно:сваки почетакима завршетак,па и робија у веригама.

DИ зби се воља Божја.

155Лијепа и млада Косара,шћер цара Самуила, опази Владимира, лијепог, младог,мудрог и благог.

DДух Свети на знање даде да љубав обузењихова срца млада:А сад остаје вјера, нада и љубав...али је љубав највећа међу њима (Коринћанима I, 13, 13)

DБог је тако хтиода Косара заволи Владимира:- Самуило, оче мој,ти желиш срећу мени.Зато ми срећом срце заслади,удај ме за краља Владимира.

DИзвор Божје силепотресе душу њенога оца,лукавог цара Самуилакад сазна да срце Косаре младеволи дукљанског краља.

DДа се свети име Господашто намијени Владимираод старе краљевске лозе,за Косаринога мужа.То је воља Божја!

DЦар се вјешто доćетида од њиховог брака може користи имати.Лице његово од моћи засја и нареди да се поступи по жељи шћери његове.

DСлугама рече: - Ви знатеда сам праведани туђу несрећу не подносим.Зато идите сада к њему, изведите га из тамнице, окупајте и краљевске хаљине дајте, потом да дође пред мене!

DПоносан на својe милосрђе,цар лијепо прими Владимира пред великашима царства својега, и за њега удаде шћер Косару. Направи свадбу царску, Владимиру врну краљевство и Дукљуи још му даде земљу Драчку. Из древних времена остаде причао љубави благочестивогкраља Владимира и Косаре.

DЂе се граниче Земља и Небеса? Божји угодник црногорски,Владимир Свети прими вијенац Божанске славе која не венеи пријеђе у царство небеско,како је благоволио Богкоји је с нама у све дане до свршетка свијета

DЉуди, браћо, очеви!Најљепши цвијет Дукље,свето ćеме из Божје руке,ради домовинеи народа страдалног својегупрти на леђа светачкабреме невине жртвеи попут многих хришћана, светачких личности из Библијекоји страдаше за Христа,окупа се у крви својоји понесе вијенац мученика.На Божјем путусмрт таква остаје светасада и увијек и у вјекове вјекова.

DОпет у миру свјештеник се молида Господ очисти душе нашекоје се уздају у Његаод кољена до кољена:- Да буде милост Твоја,Господе, на нама.Нека чују који страдају,па нека се радујузаједно са намаи славе велико име Твојесада и увијек и у вјекове вјекова.

Свјештеник Жарко Л Ђуровић

156Jan SOCHOŃ

БИЧ (Bicz) Пјесма помаже живјети,са њом се сигурније осјећам;

имам гдје наслонити главу,испричати се, осмјехнути;

она реагира мирнона нервозне погледе;

не диже гласи лијено се протеже

у мојим ријечима;

не открива затајене мисли,

кад ипак престајем се молити –удара бичем

у светишним жамору.

СМИРИ СЕ (Uspokój się, I)Смири се, зажмири очи, нек облаци плове преко тебе и звукови града, када сумракзатвара шкуре кућа,када молитва подсјећа на се и не припушта сан.Не покушавај дићи теретсвијета, то је изнад твоје снаге.Уосталом добро то знаш;зато смири се, останина мјесту, гдје јеси: вријеменеће дозволити теби непокретно стајатина високом брду.Спопадну те обичне море, кожа се на тијелу намрштии откине од костију. Нећешосјећати ни сласт, ни страх,а ипак ћеш бити ти,тај једини побијеђени,баш стог разлога. Смири се,благо сакриј у длановима лицекоје воли, које надноси се над тобом у свијетлом и тамномтренутку, увијек.

НЕШТО (Coś)Узми ме, Јежише, из ове земље,али не одмах, узми промишљено;

да осјетим стисак студени, бол среће;

нек ме кидају, комадајуријечи, осмијех телевизијских звијезда,варке умјетности;

нека моје тијело сакрије маглаумора, расула и кајања;

нек се све планине свијета бацена мене као на опасног противника;

нек се судбина испуни у сваком дјелићу,који такнем;

нека небо исмије моја сањарења,жеље и уљудности;

нек се по ноћи догоди нешто, што не знам,што спас ће донијети мени и овим, које волим;

нек се живот да испровоцирати.

III (Uspokój się, III)Смири се, иако си грјешан,иако имаш право за немир;не затварај се у себи ко камен,свијет тражи твоје руке, твојеочи и жеље; гледај, како цвијеће у цвијетњацима, лампа крај кревета,књиге, већ прочитане, хоће теимати крај себе, како небо и земљагубе срећу, лишене твојихвлажних усана.

УЗБУЂЕНОСТ НЕБЕСА(Poruszenie niebios)

Затварам очи да не гледамвластиту беспомоћност, рукегладне њежности, ријечиотекле празнином и охолошћу;

на све то затварам очи;

поновно чекамна узбуђеност небеса,на вјетар у вечернику срцана споразум са читавим свијетом,

да би се испунило пророчанство,које носимо сваког данаиспод коже, испод вјеђа,испод сузе живота.

157ЧЕКАМ (Czekam)

Пјесма се не појављује,иако чекам; растворио сам све прозоре, прозрачио сам на сунцупостељину, спремио сам чајс циметом;

Али она ћути, још није готова,тек се нацртала у тлу,пробуђена с непостојања;

зато понављам молбу,скидам одијело, мамимје голотињом и пољупцем;

па и она жели љубав, изнад свега, као свена овом и оном свијету.

МУЖЕВНОСТ (Męstwo)Бојим се за себе самог,за ријечи, које могу рањавати,затварати на лахор благости;

бојим се да ће љубав ме прерасти,Твоја, Боже, и ових, које сам завољех;

па сад ћутим, у овом тренутку плачаогромног ко зрак за живот придобит, у знаку мужевности, не ражалошћења;

бојим се за себе самог,за љубав у којој нема већ никог,и за данашњи дан, који беспомоћно разлаже руке;

бојим се, нећу добити помоћ,ни с неба, ни са земље,

покоран и угодан, како је писао Miłosz,изнад чијег леса плеше чуперак на крстиниса сабљом и у орнату

бојим се за себе самог,зато зовем молитву, најјачустрану срца и свијета.

XII (Uspokój się, XX)Смири се, спашавај себе,јер стално улазиш у огањ,твоја љубав не испуњаванајједноставнија тражења;срећом ниси сам;погледај горе, слушајритам земље, унутардлана осјетити можеш несебичну топлину.

РАДОСТ (Radość)Захтијевам, Јежише,да ме издвојишбарем сјенком осмјеха,да откријеш лаж у моме знањуо себи;

да вратиш менивид и слух, и додир,

за твоју радости мој спас.

Захтијевам, Јежише,барем тренутак у људском времену, Твоје добре воље;

без тога нећеш упознати срце,које си створио,ни тијело, које је заузето собом;

нећеш моћипобиједити у мениникаквим трачком наде.

Захтијевам, Јежише - Дијете и старац у тој молби.

LXVIII (Uspokój się, LXVIII)Смири се, свијет никад нећеш напустити, он ће тебе узнемиравати, поготово кад се угасе твоје очи, продријет ће с тобом заједно у најудаљеније просторе,чак и у те, које још не постоје,обојит ће душу занавијек; зато се пажљиво загледај у најситније честице,упамти све могуће, кушај вино,воду и крух, воли све,што је створено, одбаци само варљиве снове и кораке, које воде у тамне долине.

Превео је Grzegorz ŁatuszyńskiJan Sochoń (1953), svećenik, profesor fi lozofi je, pjesnik, književni kritičar, esejist i publicist, šef Katedre kulture na Univerzitetu kardinala Stefana Wzszyńskog, profesor historije fi lozofi je na varšavskom Visokoj mitropolitskoj bogosloviji, član je Društva pisaca Poljske, Poljskog PEN-Centra, Poljskog fi lozofskog društva i drugih naučnih društava. Napisao je niz radova iz oblasti fi lozofi je, teologije i književnosti. U posljednjim je godinama objavio je: Religija kao odgovor. Prigodni eseji (2008), Brana. Pripovijest o životu i mučeništvu svećenika J. Popjeluške (2010) i knjige pjesama: Priručna prtljaga (2005), Češljam tvoju kosu, majko (2005), Poza kamen (2006), Svakodnevne molitve (2009) Ponavljanje raja (2010), Smiri se (2010). Živi i radi u Varšavi.

158Митрополиту Михаилу

ОБЕЛИСК ЖИВОТАУ мојој души пресахну изворИз срца уморног коров ничеКораке чујем што камен ломеНека псина на мајку не виче

А Црна Гора старост своју чуваВјетрови носе просуте сновеКошмар ме буди са грашкама знојаИз магле неко сјенку ми зове

Тупа је ријеч која ме тучеСломљене кости мјесечину тражеОђе су ноћас душе прађедовскеИ руке мајке да ми бол ублаже

Топлино душе пјесмом мог животаИ ти сузо што као жар ме гориЧујем даљину сабласно пјеваДок ми са планине вила збори

Немој да издаш једину мајкуИ дојку што те хранила синеНије смрт када те погодеНего кад човјек од самог себе гине

Маринко Павићевић

ДВИЈЕ РОДОЉУБИВЕ ПЈЕСМЕ КОМНЕНА БУЛАТОВИЋА

Ово је прилика да се уважени читаоци Лучин-дана упознају са темељним обиљежјима родољубиве поезије Комнена Булатовића. Љубав према домови-ни Црној Гори пјесник је одуховио и оплеменио у пјесмама „Ламент над Црном Гором“ и „Ода Црној Гори“. Оне свједоче о његовој великој заокупљености судбином домовине и посвећености Црној Гори у ду-гом временском распону. Булатовић предано његује родољубиву поезију, а утисак је да су ово његове најуспјешније патриотске пјесме. За обије је каракте-ристичан пуни склад форме и садржине, музикалност стиха и сликовитост израза, што упућује на поуздани закључак да пјесник има чврсте естетичке принципе које је уградио у своје најбоље стихове.

У пјесми „Ламент над Црном Гором“ са пуно емоционалне горчине опјевана је трагична судбина државе Црне Горе и црногорскога народа, осуђенога на нестајање у заједничкој држави која је створена након Првога свјетскога рата. Цјелокупна црногорска историја и све што је црногорски народ изградио у миленијумској славној прошлости утопљено је у ме-галомански идејно-политички пројекат заједничке државе. Неправедна судбина која је задесила његов народ и домовину инспируишу пјесника да напише дирљиве стихове: „Сиротице моја, несрећо и муко, / ти имена других као и да немаш, /нешто си ми сјетна, црнином се китиш, / као да се на погреб сопствени припремаш.“

Болна родољубива оćећања пјесник претаче у искрене стихове који носе отисак његових тужних мисли. Најболније за њега је то што гробну јаму Црној Гори копају њена ђеца. Црна Гора је најнесрећнија

Ода Црној ГориПрва моја бајко, ријечи и слово,Црвенкапо моја, бакице и вуче,Поклањам ти душу и срце на длану, срце што је теби вјерно као куче.

Зорњачо блистава, источнице мила,праскозорја пуна и руменог стида,Вечерњачо бајна, Влашића одиво,сачувана зјено, сред очињег вида.

Прво моје сунце, радости и сузо,и послије кише шаренило дуге,прва моја муко, и за омчу грано,чашо жучног меда, прва чашо туге.

Манитога вука, каменита међо,Доклеата, земљо, Зето зимзелена,Љут Карадаг тежи, Монтенегро пјева,братиме се вјечно жал и морска пјена.

Пјева Црна Гора, гора јаворова,гусала звуци из камена јече,слободице наша, на камену, ружо,пред слободом твојом слободари клече.

Пјевај, Црна Горо, лучо прометејска,Ти, вучице мајко, Ромула и Рема,Вјечне славе, бакљо, љепотице горска,под небеском капом што те љеше нема!

159земља јер чека погибију од зла домаћега. Зло домаће је назив за сијаче духовне пустоши, отровне братомржње, неправде и неслободе, за оне због којих се у преужасној борби пролило море црногорске крви и утулило миленијумско трајање црногорске државе. Какав је то парадокс да ђеца немилосрдно кидишу на своју мајку с намјером да је физички ликвидирају, лицемјерно убију! Ђеци Црне Горе, која реже на по-мен њенога часнога имена, упућује ријечи оптужбе и пријекора: „Многа твоја ђеца синови нијесу, / но пасторци дивљи који мржњу сију: / ко да им нијеси отаџбина мајка / од тебе се стиде, од тебе се крију.“

Ćетни тонови извиру из тужних оćећања због незаслуженога односа многих црногорских си-нова који би радо преćекли сваку нит и везу што их

веже за државу Црну Гору. Пјесник не може да схвати такав однос према домовини прије свега зато што он нема већега идеала од ње: „Ја од тебе немам већег идеала / јер ни дана нема ако нема зоре, / нити имам, Боже, пред тобом се кунем, / отаџбине друге осим Црне Горе!“

Очигледно је да губитак домовине пјесник доживљава као личну драму, из којих је настала и ова лијепа пјесничка творевина. Са живим ранама у души, снагом сугестивне пјесничке ријечи он пјева о неправедноме и непоштеноме односу оне њене ђеце која нијесу синови према најстаријој држави на Балкану, због којих она неповратно губи своју неза-висност, јуначку препознатљивост, мјесто и значај који је заслужено имала у дугом временском периоду међу другим европским државама. Његови стихови обојени су горчином и тугом због стицаја одређених историјских околности у којима се губи Црна Гора. У интимним мислима присутно је ćећање на њу као не-преболна рана и неуништива дубока чежња.

У овој пјесми аутор се показао као одли-чан познавалац стиховане форме. Упркос личној пјесниковој огорчености и болном тону којим је прожета цијела пјесма, у њој доминирају снажне поетске слике, често обогаћене поређењима, мета-форама и симболима. За такву поезију потребни су пјеснички таленат и знање, што Комнену Булатовићу не недостаје.

Док је ламент пјесма тужнога садржаја, јадиковка или жалопојка, ода је лирска пјесма пуна заноса, одушевљења и дивљења. Дакле, из наслова ових двију пјесама слиједи закључак о битним раз-ликама у њиховом садржају. Обије су посвећене Црној Гори, али у „Оди Црној Гори“ нема ни трага пјесниковога ламентирања, бола и тужних садржаја. Приступ креирању пјесме битно је друкчији. Пјесник еуфорично и егзалтирано прилази својој теми нудећи нам ново животно искуство које је опречно ономе када је настала пјесма „Ламент над Црном Гором“.

У пјесми „Ода Црној Гори“ домовина је „зоњача блистава“, „источница мила“, „прво сунце, радост и суза, „Вечерњача бајна“, „Влашића оди-ва“, „склободица наша“ „на камену ружа“, „луча прометејска“, „вјечне славе бакља, љепотица горска, под небеском капом“ од ње „љепше нема“.

И прва и друга пјесма сликају Црну Гору, али у различитим егзистенцијалним и емотивним ситуацијама. Измијењена судбина црногорске држа-ве ударила је видљив печат на расположење Комнена Булатовића, па самим тим и на његову поезију. Више није забринут за будућност црногорске државе. У непосредном обраћању слави њену жилавост и жи-вотну неуништивост. Док је у „Ламенту над Црном Гором“ видио њену историјску погибију, у „Оди

ЛАМЕНТ НАД ЦРНОМ ГОРОМ

Сиротице моја, несрећо и муко,ти имена других као и да немаш,нешто си ми сјетна, црнином се китиш,ко да се на погреб сопствени припремаш.

Рођена ти ђеца припремају раку,а ти дрхтиш као преплашена звјерка;али није чудо што страхујеш такојер одавно добош кожу твоју мјерка.

Несрећније земље, мислим, нигдје нема,нит усуда страшног од тебе већега;а, ако те црна погибија стигне,погинућеш, туго, од зла домаћега.

Многа твоја ђеца синови нијесу,но пасторци дивљи који мржњу сију:ко да им нијеси отаџбина мајкаод тебе се стиде, од тебе се крију.

И на сами помен имена ти часногзубима зашкрипе, из дубине реже.Пресјекли би радо сваку нит и везу,жалоснице моја, што их с тобом веже.

То је тако било откад свети Петарудари ти темељ и обзнани Стегу.Још од тога дана несоји и злобане престаше да се рађају и легу.

Ја од Тебе немам већег идеалајер ни дана нема, ако нема зоре,нити имам, Боже, пред тобом се кунем,Отаџбине друге осим Црне Горе!

160Црној Гори“ сан родољубивога пјесника је претво-рен у стварност. Црна Гора је васкрсла, вратила се на свјетску историјску позорницу, што је ваљан разлог за пјесника у зрелим стваралачким и животним годи-нама да му заигра срце од среће, затрепере пјеснички дамари и своје радосно узбуђење излије у нове сти-хове пред којима читаоци не могу остати равнодуш-ни. У тренуцима одушевљења чуће се његов снажан кликтај: „Пјевај, Црна Горо, лучо прометејска...!“

У пјесми „Ода Црној Гори“ пјесник се кори-сти симболиком, семантичком разноврсношћу ријечи и богатством стиха.

У судару интензивног оćећања родољубља са дубоком драматиком која се уплела у судбински ход државе Црне Горе родиле су се двије прелијепе пјесме. У обијема Црна Гора је бисер. У првој она је бисер који је гурнут у политички муљ, а у другој она је билистави драгуљ извађен из политичкога блата. Пјевање Комнена Булатовића о том драгуљу психо-лошки је продубљено, али и романтичарски обојено. За то се пјеснику не може ништа замјерити, јер у при-ликама у којима су настале пјесме, друкчије не може бити.

Жарко Л. Ђуровић

Пројекти

У СЛАВУ ЦРНОГОРСКОГ ДУХАПрва два тома едиције „Стољеће црногорског државног театра“ документовано и ауторита-

тивно говоре о култури и културној историји Црне Горе, али и о дубини и карактеру промјена у на-шем друштву и њиховом утицају на савремене токове и будућност позоришног институционализма утемељеног на завидној стваралачкој традицији.

Из штампе су изашла прва два тома едиције „Стољеће црногорског државног театра“. Објављени томови су дио замашног издавачког пројекта покрену-тог поводом 100. годишњице црногорског државног позоришта на Цетињу. У издању Министарства кул-туре Црне Горе и ЈУ Краљевско позориште „Зетски дом“ предговоре и напомене за оба тома написао је вођа пројекта и пређивачког тима Лука И. Милуновић. Поред њега, у тиму приређивача су још Велимир Вујачић и Љиљана Милуновић, познати црногорски библиограф и аутор више књига библиографија из повјеснице театра у Црној Гори. Едиција носи темат-ско одређење „Репертоари“ и успјешно собом доноси њихову реконструкцију. У тому један реконструисан је репертоар сезона 1910/11 и 1911/12, а у тому два сезоне периода 1931. до 1944. године.

Из предговора првог тома читалац се упознаје са историјом театра у црногорској држа-ви до њеног краја 1918. године. Сазнаје да конти-нуирани позоришни живот на Цетињу датира од 1884. године а инаугурисан је промоцијом „Бал-канске царице“ Николе Првог, књаза црногорског у интерпретацији Добровољног позоришног друшт-ва на Цетињу. Слиједио је процес изградње позо-ришног, културног и духовног храма „Зетски дом“ у којем ће у потоњој деценији 19. вијека даље се развијати театар под називом „Књажевско црногор-ско позориште“ са редовно бираним управником. Са ове подумијенте и традиције позоришног живота којега су стварали домаће театарске снаге и путујућа позоришта основано је 1910. у години јубилеја – проглашења Црне Горе краљевином професионални

државни театар, Краљевско црногорског народно по-зориште. Оно дјелује као буџетска државна установа и стваралачка театарска институција са разуђеним и богатим репертоаром којега је реализовао професи-онални позоришни ансамбл. Чин свечаног отварања и анализа позоришних сезона употпуњују предговор првог тома овог издања „Репертоар је презентиран експликацијом позоришних плаката из више изво-ра и архивских фондова. Индекс представа садржи 116 премијера а индекс имена на крају књиге имена театарских актера репертоара који је био структуи-ран у широком спектру од класичних дјела преко историјских комада до остварења савремене и модер-не позоришне продукције.

Приређивач се осврће и на процес девастације „Зетског дома“ као јединственог храма културе не само на Цетињу, већ у цијелој Црној Гори.

Након државне деперсонализације краљевине Црне Горе 1918. наступио је нови пе-

161риод историје државног театра у њој. Новонаста-ла црногорска стварност дефинисала је Црну Гору као област Краљевине СХС а затим као бановину краљевине Југославије. То је довело до друге, нове културне политике интегрисане под окриљем уни-тарног културно-политичког обрасца централизо-ване културе и културно-националног унитаризма српско-југословенске државе. У новим историјским околностима националне потчињености Црногораца стваран је аналогно томе и модел културне акције, а у оквиру њега статус и политика државног театра. Бановинско а потом ратно позориште „Зетски дом“ у интервалу 1931-1944. сагледано је и презентирано кроз 205 разних премијера које су у овом периоду испуњавале његов репертоар.

Богата аргументима поткријепљена литера-тура и извори даје књигама оба тома изразити научни карактер. Начин обраде теме и приређивачки при-ступ потврђује да су се пред садашњим и будућим читаоцем и истраживачима нашла енциклопедијско-лексикографска издања којима ова област културног стварања, научно утемељена стручним предговорима, праворазредним документима и изворима представља неисцрпно врело за ширење наших спознаја о себи у прошлости као основи осмишљавања онога чему идемо у сусрет.

Изузетна ликовно-техничка опрема у функцији је енциклопедијског карактера ових издања којима наша култура стаје у ред оних националних

култура, умјетности и духовности који ćедоче о њеној релеватности у ширим регионалним оквирима. Црна Гора овим пројектом реализује дио неисцрпне и бо-гате културне баштине у функцији њеног културног идентитета и размјене у оквиру европског културног контекста репрезентујући себе субјектом стварања које је као и сва њена повјесница малог народа над-машило његову стварну величину.

И као што је црногорско трајање и опстајање упркос свему, а нарочито најездама агресора и де-вастатора представљало подвиг, и овај пројекат у својој равни енциклопедијско-лексикографске на-учне литературе зборничког карактера је исто то. И не само приређивачко-ауторски и издавачки подвиг, већ и примјер адекватног односа према обавезујућој баштини која конституише црногорски нацио-кул-турни идентитет пред којим су епохе интеграције и искушења у глобалним пројектима који имају и пер-спективу хомогенизовања постојећих ентитета.

У том смислу овај издавачки пројекат ćедочи о разликама и богатству црногорске духовности и баштине присутне у плуралном кодексу регионалног и европског културног круга сазданог на плурализму поетика и естетика.

Редакција Лучиндана

162Пред нама је поштовалац и вјерник ЦПЦ,

црногорски патриота, пјесник и спортски шампион Веселин Вујовић. Ризницу његовог спортског музеја красе бројни велики трофеји. Бронзана медаља са ев-ропског првијенства 2003. г. у Вршцу, 5. мјесто на СП 22.4.2006. године у Мајамију (САД), више од 20 ти-тула првака Југославије, 5 титула првака Војводине, преко 150 медаља, 30 пехара и 100 спортских ди-плома. Пред нама је петоструки свјетски рекордер у дизању тегова, али уједно и човјек – стваралац који се поводи за античком сентенцијом здрав дух у здра-вом тијелу. Пред нама и са нама је пјесник. Бивши ђак цетињске гимназије, интелектуалац, дипл. инж. кибернетике којему спорт служи као средство за ду-ховно уздизање, оплемињавање и облагорођавање човјека. Ум царује, а снага кладе ваља је темељна жи-вотна и поетска основа његове етике, животног става и поетике.

Попут других стваралаца са наших простора и његову машту заокупљивала је предачка традиција славних хероја.

Вујовић је опсједнут његошевским пјесничким духом и симболом повезаности влади-чиног култа слободе са философијом свјетлости и просвјетљења. Са мјестом и значењем Ловћенског прометеја у прошлим, садашњим и будућим генерацијама. У предачкој традицији сагледава при-сност и животворност Његошевих порука који су у основи црногорског односа према свијету, времену и човјеку. У Његошу и црногорској традицији сагледа-ва један свијет неспутане и неограничене црногорске националне и љуцке слободе и узвишеног људског достојанства који је уједно универзални узор и оп-шти људски избор. Истовремено сагледава мисао, визије и идеје које су надвисиле вјекове и просторе и неизмјерно увеличале људско достојанство, значење и важење на планети дајући пуни смисао људској егзистенцији. Тај црногорски и његошевски борбени хуманизам наш пјесник носи као идеју водиљу, смјер властитог кретања и мисаоног става, животног смис-ла и стила који припада само слободољубивом и уз-вишено достојанственом људском бићу.

Вујовић као репрезентант система који је судећи о црногорској философији хероике Гезе-ман назвао хуманитас хероика, сматра да је човјек немогућ ван лимеса Његошеве хуманике, етике и по-етика. Да је човјек немогућ ван његошевског става по којем је драмска судбина и трагика Црногораца у непрекидном трајању уједно и слободарство и траги-ка човјековог положаја у свијету уопште. Да је нуж-ност непрестане борбе са неправдом и тирјанством вјечна и неизбјежна као борба до краја за људскост и човјештво против мрака, неслободе, сиромаштва ду-ховног и материјалног и свакојег зла.

Све те одреднице и координате које су Његоша чинили савременим и свевременим, узвише-ним, гордим и недостижно достојанственим, пјесник Вујовић не налази код савременог човјека.

Савремени човјек је спутан и свезан фети-шима као посљедицама модерног развоја. Он трчи

свезаних ногу и руку у раљама потрошачког друшт-ва као камијевски Сизиф циљу који је недостижан. Он је изгубио његошевско достојанство слободе и одлучности да се буде свему наредан и постао сред-ство у свијету претвореном у кавез. Оцјењујући не-достатност Ничеовог натчовјека и Маркосовог тотал-ног човјека Вујовић им из властите традиције нуди и надређује црногорског хероичког човјека ријечи и дјела, јединства мисли и акције, узвишеног под-вига који је образац дјеловања у људском роду, који је и примјер и појам и подвиг све у једно, кадар да се узвиси више од себе самог, да се самопревазила-зи и самопревазиђе, да премости стољећа, епохе и миленијуме и поетски супериорно осмисли људску судбину.

Тај човјек црногорске традиције и његошевске мобилности и вјечне борбе у оквиру активно-бор-беног хуманизма зрачи сјајем општечовјечанских вриједности. Савремени грађанин свијета „Sitoajen“, потрошачко биће, биће материје а не духа неможе да досегне моћни дио љуцког поимања себе као човјека, као дио свељудске драме, трагике и прометејства на тлу непрестане борбе за добро, љепоту, слободу, ис-тину, за човјечност и човјечанство.

Зато је Вујовићева пјесничка лира стријела критички окренута према човјеку средству са хума-ном намјером да га ослободи од спутаности, окова и веза и да у њему пробуди људско добро и људску суштину. У тој критици Вујовић зна бити оштар, по-лемичан и непоетичан. Затрепери понекад и тада у њему борац који засијени пјесника, бљесне друшт-вена ангажованост која истисне лирску рефлексив-ност и мисаоност. Али се убрзо пјесник врати у своје пјесничке воде истичући сукоб са самим собом као темељ и услов преображаја, дезалијенације тј. разотуђења и еманципације човјека и човјештва.

По законима његовог пјесничког гласа нема еманципације без елите што би се могло превести мисаоним ставом – антички узори и црногорски по-стантички хероји су учитељи наши у много чему.

Његов пјесничко ангажовани глас тражи сло-боду за човјека уопште за изгубљеног човјека и на-лази је у духовној слободи и преображају људског бића. Револуције су зато недостатне јер нијесу ду-ховно ослободиле човјека, довршиле се духовном трансформацијом људске душе и духа, зауставиле су се кочећи друштвени развој у трци за моћ, пре-стиж и оно спољашње, у настојању за доминацијом над субјектом. Захваљујући њима човјек остаје више објекат него субјект историје. Остаје средство а не њима прокламовани узвишени циљ.

Вујовићевим „Орловим стијенама“ тече његова пјесничка крв као што су се тијем литицама вјековима лили потоци те најдрагоцјеније светиње људске у црногорској повјесници како човјекова бор-ба, жртва и смисао егзистенције неби били залудњи. То управо оживљава овај наш пјесник у својој посвећености и ангажованости за добро човјека.

Борислав Цимеша

РИЈЕЧ ТВРЂА ОД КАМЕНА

163IN MEMORIAM

РАДЕ ПАЈОВИЋ(22.3.1936.-28.3.2011.)Међу најистакнутијим

посленицима Црногорске пра-вославне цркве који су ове го-дине напуштили овоземаљски живот, на жалост породице, рођака, другова, пријатеља и наше свете цркве нашао се и један од понира њене обнове Раде Пајовић са Цетиња. Раде потиче из традиционалне и угледне по-родице. Један је од потомака чувеног Јова Пајова са Главице коме је пјесму испјевао књаз Никола, Госпо-дар црногорски. Радов предак Петко Пајовић је био пионир културе и први власник првог приватног ки-нематографа (биоскопа) у црногорској пријестоници почетком 20. вијека о чему śедочи и спомен плоча на кући Пајовића у цетињском булевару црногорских хероја. Радовој породици припадају и Данило Пајовић црногорски официр и првак Црне Горе у стрељаштву прије 1918, награђиван од преśедника црногорског сената чувеног војводе Божа Петровића – Његоша. Такође његовој породици припада и Михаило-Мићко Пајовић један од пионира црногорског фудбала у ФК „Ловћену“, затим ЈШК „Црногорцу“ и интернациона-лац у Бечу. Трагом ових славних предака и сам Раде је читавог живота дјеловао и уградио себе у разне об-ласти друштвеног и спортског живота код нас. Био је предани посленик у некадашњој Електроиндустрији „Обод“ Цетиње. Историја стрељачког спорта Црне Горе без њега је незамислива. Био је дугогодишњи члан и функционер стрељачке дружине и на Цетињу

и стрељачког спорта у Црној Гори. Стрељачким спор-том се бавио као члан стрељачких дружина са Цетиња „Ловћен“, „Цетиње“, „Обод“ и других. Освајао је ти-тулу првака Црне Горе и бројне медаље са бројних спортских такмичења. Његовим стрељачким спорт-ским трагом отишли су његови синови и синовац стичући славу спортских шампиона у Црној Гори и ван ње у стрељачком спорту. Неизмјеран допринос дао је и јачању Ловачког друштва и ловног спорта на Цетињу и у Црној Гори. У познијим годинама спорт-ску активност наставља успјешно преко спортско-рекреативног друштва „Ветерани“. Био је запажен са цијелом породицом у Либералном савезу и црно-горском суверенистичком покрету за независност Црне Горе. Припадао је кругу првих пионира ауто-кефалистичког покрета за обнову Свете, аутокефалне Црногорске православне цркве. Наша света црква је толико заокупила његову посвећеност да јој се посве-тио свим својим бићем, духом и душом. Цетињани и Црногорци могу бити срећни што су у својим редо-вима имале људе попут покојног Рада, покојног Мусе Рогановића, проф. др. Војина Николића и других који ове године на нашу жалост прерано нас напуштише и оставише у жалости, болу и сјети за толиким ненадо-кнадивим губицима.

На свим вјерским свечаностима ЦПЦ, на јавним окупљањима наших суграђана са сјетом и поштовањем śећаћемо се овог изузетног и племени-тог човјека, спортског шампиона, добротвора и хума-нисте. Његово племенито срце и данас куца за све нас и све патриотске, часне и непоколебљиве Црногор-це. Нека му је слава и хвала. Мир и спокој његовој племенитој души.

Редакција Лучиндана

IN MEMORIAM

МИШО САВОВ ВУЈОВИЋПрвога маја ове године

у Штитарима је сахрањен Мишо Савов Вујовић. Опијело је одржао црногорски митрополит Михаило са свјештенством. То је први пут послије читавог вијека да у ово жи-вописно мјесто надомак Цетиња долази Црногорски Владика са свјештенством. Над одром покојног Миша опростио се његов брат Сре-тен који је између осталог казао: Драги брате можда је себично, али данас се осјећам сиромашнијим и

164

IN MEMORIAM

МИЛОРАД МУСА ЂУРОВ РОГАНОВИЋ(1937-5.5.2011.)

Дана 5. маја ове године упокојио се у Господу Милорад Муса Ђуров Рогановић у 74-ој години живота. Покојни Рогановић је био дугогодишњи преśедник Црквеног одбора ЦПЦ за Трњине, (Мале Цуце) у којима је обновио уз помоћ бра-ственика, мјештана и ЦПЦ мјесни храм пред којим је споменик знаменитом Никцу од Ровина. Обнова трњинске цркве 2006. године била је изузетан примјер поштовања закона о заштити споменика и очувања културне баштине о чему је поред нашег ли-ста детаљно информисана јавност путем дневне штампе и електронских медија, у првом реду ТВЦГ. Заједно са браственицима и Малоцуцама, Милорад је у ту обнову излио сву љубав и поштовање према црногорским светињама и славној прошло-сти. Дао је огроман допринос обнови рада и мисије ЦПЦ на Цетињу и у Малим Цуцама формирајући мјесни црквени одбор. Чест гост Трњина и тамошњег храма захваљујући Милораду и другим вјерницима ЦПЦ био је митрополит Михаило са свјештенством ЦПЦ. Милорад је био и остао узором великог мисионара и посвећеника Црногорске право-славне цркве. У њеним мисијама и обновитељским захватима сагоријевао је и сагорио прије времена. Познат по ентузијазму и љубави према родном мјесту али и Црној Гори као недјељивој цјелини Милорад је уче-ствовао у бројним активностима и других црквених одбора наше цркве. Изузетном друштвеном активношћу дао је неизмјеран допринос препороду родног мјеста као преśедник Мјесног удружења пољопривредних произвођача захваљујући чему су реновирани или покренути разни пројекти на ревитализацији Трњина. Цетињани га памте као стручњака, великог радника и ентизујасту чији су се ангажмани ширили на разна подручја друштвене активности почев од Ловачког друштва и ловног спорта па пореко каријере беспрекорног посленика у некадашњој Електроиндустрији „Обод“ све до ЦПЦ која је била у средишту његове љубави и у центру његовог срца и ума. Људи попут њега су ријетки. Зато је наша жалост за њим већа. Тим прије и више што је његов рани одлазак од нас ненадокнадив губитак за Црногорску цркву и све њене вјернике и пошто-ваоце. Нека је слава и хвала овом изузетном човјеку, добротвору и хуманисти. Нека му душа у рају почива.

Редакција Лучиндана

много мањим пред самим собом, јер је ово посљедњи пут да неко-га могу назвати тако, иако знам да једна мајка не може све родити. Ти си свакако заслужио починак. Кад је већ морало овако, направио си двије важне ствари које ја нијесам могао, окупио си све нас: оне којима, живот често не дозвољава да имају времена једни за друге, и послије дуго времена си први који се враћа нашим коријенима, Шти-тарима, а о одласку ми, као ни мно-ги други, нијесмо ни одлучивали. Враћаш се у ђетињи сан о братском присуству. Тамо је сигурно боље, тамо нећеш осјетити самоћу, која те често гушила...

Редакција Лучиндана