lučindan, broj 37

ISSN 1800 - 5039

ЗА ЛУЧИНДАН 2010.

ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 37Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Нико Ј. Мартиновић, Зоран Станојевић (лектор), и Дарко Ђуровић (техничка припрема). Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: [email protected] (mail адреса Лучиндана), [email protected]. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12. 1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 30.000 примјерака.

САДРЖАЈМитрополит Михаило: АМФИЛОХИЈЕ ЈЕ ПРОБУ-ДИО ЦРНОГОРЦЕ.......................................................2Бранко Балетић: ЈЕДИНА ТЕМА - ЦРНА ГОРА......6Митрополит Михаило: НЕ ПОСТОЈЕ ИСТИНЕ БЕЗДОКАЗА........................................................................8Митрополит Михаило: ИСТОРИЈСКА ОДГОВОРНОСТ..9РОДЕРИК МУР У ОПРОШТАЈНОЈ ПОСЈЕТИ ЦПЦ..12Сретен Вујовић: ИЗЈАВА О МЕДИЈИМА...............14Др. Вукић Пулевић: ЈЕЗИК, ЦРКВА, РУМИЈА......15Др. Миодраг Вуковић: ОДГОВОР МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ СПЦ У ЦРНОЈ ГОРИ.........................................................17Др. Радослав Ротковић: КОГА ПРЕДСТАВЉА АМ-ФИЛОХИЈЕВА МИТРОПОЛИЈА КАД У УСТАВУ СПЦ НЕМА МИТРОПОЛИЈА?.................................23Зоран Станојевић: СПЦ ПРОИЗВОДЕЋИ СОПСТВЕ-НУ ПРОШЛОСТ ГРАДИ НАШУ БУДУЋНОСТ.....25СТАЊЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ.......26Предраг Малбаша: О ЧЕМУ ЈЕ РИЈЕЧ....................44Бранко Ђ. Никач: НЕМАЊИЋИ, ОТОМАНИ И СРП-СКИ КЛЕР...................................................................45Жарко Л. Ђуровић: ПРАЗНИЦИ...............................50ЦРНОГОРСКИ ВЈЕРСКИ ОБИЧАЈИ......................51Марина Шоћ: ЊЕГОШЕВА ВЛАДИЧАНСКА ОДЕ-ЖДА............................................................................54

Жарко Л. Ђуровић: ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ...58Ђорђије М. Ојданић: СВЕТИ АРХАНГЕЛ МИХАИ-ЛО УМЈЕСТО СВЕТОГ САВЕ.................................59Ђорђије М. Ојданић: ЕПИСКОПИЈА У БУДИМЉИ...59Милија М. Драговић: МИХАИЛО ДОЖИЋ МЕДЕ-НИЦА...........................................................................62Борислав Цимеша: ЛЕГИЈА ЧАСТИ НА ПРСИМА РОДОЉУБИВОГ ИГУМАНА...................................66Чедомир Љешевић: ЕКОЛОГИЈА ЈЕ СМИСАО И СА-ДРЖАЈ ЖИВОТА.......................................................70Редакција Лучиндана: ПО ЗАКОНУ ПРИЧАЊА....71ГЕНЕРАЛ БАРНАМ УМИРЕ У ПОЖАРУ...............73Стево Вучинић: ПРОМОЦИЈА ДРУГОГ ТОМА КЊИ-ГЕ НОВАКА АЏИЋА................................................74Сретен Вујовић: РИЈЕЧ НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ „АНЂЕЛИ ЗЛА“ БОЖА ЛИПОВИНЕ.....................77Сретен Зековић: ВАСОЈЕВИЋИ ИНТЕГРАЛНИ И ИНХЕРЕНТНИ ДИО ЦРНОГОРСКОГ БИЋА........80Борислав Цимеша: НЕЗАОБИЛАЗНА СВЈЕДОЧАН-СТВА О НАШЕМ ВРЕМЕНУ...................................84Сретен Зековић: АКТУЕЛНОСТ ИЛИРИЗМА, ЊЕГО-ША И ПСЕУДОМАРКЕЛИЗМА...............................85Владимир Дедијер: РИЈЕЧ О ЊЕГОШЕВОМ МАУ-ЗОЛЕЈУ, ЦПЦ И ЦРНОЈ ГОРИ.................................87НЕ ДАЈУ МУ НА ЂЕДОВИНУ.................................90

C C2C C

Интервју “Побједе”

Митрополит Црногорске православне цркве C Михаило

АМФИЛОХИЈЕ ЈЕ ПРОБУДИО ЦРНОГОРЦЕ Црногорски политичари још не знају шта је црква и шта је аутокефалност, или шта је раскол. Аутокефалност се не добија од других цркава него од самог Господа Исуса Христа. Да је, рецимо, неко попут владике Сава Вуковића био српски патријарх сигурно би све било другачије и све ово би било ријешено, али у основи Црногорска црква не зависи од Српске цркве да би остварила своју самосталност.

Све чешће ме позивају на церемоније и званичне скупове и то од оног момента кад је на референдуму обновљена црногорска државност, мада сам био позиван и након 2000.године. На значајнијим скуповима сам присутан, иако не стижем увијек – каже митрополит Црногорске православне цркве Михаило на питање “Побједе” да прокоментарише своје присуство у неђељу у Никшићу на свечаној трибини приликом отварања Свјетског падобранског првенства. Разговор смо затражили у уторак, а водили у четвртак без великих припрема, без захтјева за унапријед достављеним питањима. Након неколико телефонских разговора сједјели смо са црногорским митрополитом у скромним просторијама Владичанског двора на Цетињу. ПОБЈЕДА: Раније то није било тако, устручавали су се да Вас позову. МИХАИЛО: Најтеже је било на самом почетку када је ЦПЦ обнављана од 1993.године, када је ту био владика Антоније. Постепено су ти притисци спласнули, али смо све то вријеме били анатемисани, били смо „расколници“. Међутим, ми смо радили на томе, па смо 2000.године и званично признати и регистровани од стране државе Црне Горе, иако она тада још није имала свој пуни државни капацитет. Били су уз мене добри људи који су се чували од изазивања било каквих ексцеса, само да би се сачувала држава Црна Гора. Ишли смо тим путем и знали смо да Црна Гора мора обновити своју државност. Послије 2006.године ситуација се промијенила. ПОБЈЕДА: Јесте ли данас задовољни односом државе према ЦПЦ? МИХАИЛО: Ситуација се мијења иако и данас кад нам људи прилазе и поздрављају питамо се да ли је то уистину искрено, стварно поштовање... Постоје одређене разлике код људи који носе истакнуте функције у држави. Али полако се то мијења. Након обнове државности први пут смо ушли у буџет државе Црне Горе, тако да и ми сада добијамо одређену суму новца као и остале вјерске заједнице у Црној Гори. По том основу сада смо изједначени са другима. Када су остале ствари у питању, морам рећи да је ЦПЦ још потиснута са свог простора, али ми настављамо да се боримо и то на најцивилизованији, најдемократскији начин да бисмо коначно дошли до својих позиција. Има промјене код појединих наших угледних љду, оних који одлучују о значајним стварима. Можда је дошло вријеме да они кажу да коначно треба да се каже права истина. Ми то очекујемо и надам се да нећемо дуго чекати. ПОБЈЕДА: Мислите ли да политичари имају прави приступ проблему о којем говорите? МИХАИЛО: Чини ми се да црногорски политичари још не знају шта је црква и шта је аутокефалност, или шта је раскол. Прво, аутокефалност се не добија од других цркава него од самог Господа Исуса Христа. Данас су на челу цркава епископи, они су ту црквену власт наслиједили од

C C3апостола. Највише звање у било којој цркви – православној, католичкој, протестантској – јесте епископ. То је суштинска хиротонија. Све остале титуле које се добијају су хиротесија. ПОБЈЕДА: Каква је разлика између хиротоније и хиротесије? МИХАИЛО: Хиротонија је призив светога духа на свештеника, односно епископа. Хиротесија је додјела чинова. Што се тиче аутокефалности Црногорске цркве, она је аутокефална од 1766.године, значи била је скоро 300 година фактички самостална. За то вријеме није била под јурисдикцијом ниједне источне православне цркве. Говори се да смо били под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, али то није тачно. Црногорска црква је касније највише пропатила од стране Српске православне цркве. Рецимо, 1975.године када је на челу СПЦ био патријарх Герман он је изјавио да је Црна Гора српска покрајина, а да су Црногорци Срби. Још раније од стране Илије Гарашанина 1844.године, затим 1918.године, до практично насилног укидања Црногорске цркве 1920.године. Али без обзира на све, до 1922.године Црногорска црква је била аутокефална и била је призната од свих источних православних цркава. ПОБЈЕДА: Ко Црногорској цркви данас оспорава аутокефалност? МИХАИЛО: Велики утицај на те процесе има Цариградска патријаршија на челу са Вартоломејом, СПЦ и њена експозитура у Црној Гори на челу са господином Амфилохијем Радовићем. Њих двојица су заједно завршили студије и неке ствари су, бар кад сам ја у питању и моје службовање у Цариградској патријаршији, злоупотријебили. Никога не мрзим, нити коме желим зло, али највише је садашњој ситуацији допринио управо тај однос Вартоломеја са Амфилохијем Радовићем. ПОБЈЕДА: Значи ли то да Амфилохије има велики утицај изван Црне Горе? МИХАИЛО: Нема он неки утицај изван Црне Горе, чак ни у самој СПЦ, али Српска црква га овдје држи управо због потребе да прави нереде, изазива сукобе. То понашање једним дијелом користи и наша државна политика. ПОБЈЕДА: Како то мислите? МИХАИЛО: Па ево како. Да се он није овако понашао, негирао државу Црну Гору, њену заставу, химну, језик, цркву, можда бисмо данас имали мање присталица независне Црне Горе. То је, чини ми се, једним дијелом пробудило Црногорце, донијело код њих спознају да они стварно постоје. То су његове „заслуге“, које су вјешто користили наши политичари. ПОБЈЕДА: Да ли сте се некад сусрели са Амфилохијем? МИХАИЛО: Не, никад се са њим нијесам састао. Али, знам о њему све. Као и он о мени. Испричаћу како без политике није могао да буде ни хиротонисан. Покојни Сава Вуковић, шумадијски епископ, један велики господин, када је затражено да се хиротонише Амфилохије, није дао свој пристанак. О томе постоји документација. Великодостојници СПЦ тада су извршили притисак на тадашњег политичара Душана Чкребића, он је интервенисао код Саве да он да пристанак и тако је Амфилохије хиротонисан за епископа. ПОБЈЕДА: Зашто у православљу има толико „расколника“, међу које и Вас убрајају? МИХАИЛО: Прво да видимо кад се појавио раскол. Имамо први раскол Јевреја и хришћана. Затим 1054.године долази до другог раскола у оквиру хиршћанства на православље и католичанство, онда раскол у католичанству на протестанте, англиканце... Раскол је заправо када се дио једне цркве одвоји без одобрења од мајке-цркве. То, међутим, не значи да долази и до раскола по питању учења. Напротив, догме остају исте, само су канони различити. Ево, на примјер, већа половина православних цркава служи се новим календаром, али догме се не разликују. ПОБЈЕДА: Да ли се и ЦПЦ користи у политичке сврхе? МИХАИЛО: Често се блискост или удаљеност од ЦПЦ користи према политичким потребама појединих политичара. Једно вријеме неко је декларативно за ЦПЦ, али кад постигне циљ онда јој окрене леђа. Рекао сам нашим политичарима у самом врху државе, као и великодостојницима СПЦ који се уплићу у каноне цркве, а који не знају ни шта је канон, ни шта је црква, да се не баве тим послом. Али тешко је то спријечити, јер политичару кад треба једна црква он је за њу, а кад му треба друга онда њу подржава.

C C4 За то сам да сви црногорски политичари престану цркве користити у политичке сврхе. Рекао сам им – од Вас се не тражи да волите црногорску или неку другу цркву, али немојте правити конфузију. Не можете говорити о Црногорској митрополији. Уствари можете, али се мора знати која је то митрополија – да ли ова српска која има сједиште у Београду, или аутентична црногорска. ПОБЈЕДА: Али сви се позивају на неко канонско устројство... МИХАИЛО: То је потурање кукавичјег јајета људима који не разумију шта значи православље. Прво, да је источно православље ријешило свој проблем да диригује из једног центра, као што је то у католичанству Ватикан, онда унутар православне цркве не би било никаквих сукоба и спорења, тзв. расколништва. Не би било ни црногорске, ни српске, ни руске цркве. Али тешко је постићи то јединство да се изабере један поглавар негдје на Босфору или у Русији, било гдје, јер свако воли власт и неће нико да остави катедру у својим државама. Ту долази до сукоба између цркава. Црногорска црква је мала црква, али игра врло важну улогу у свијету православља и послије обнове црногорске државности, по истом том принципу, требало би да такву улогу има и у својој држави. ПОБЈЕДА: Имате ли контаката са свештеницима Српске православне цркве? МИХАИЛО: Имам на списку 39 српских попова који желе да дођу у ЦПЦ. Примио сам двојицу. Могао бих овдје да имам стотину српских попова, али сам засад опрезан, мада су то углавном добри људи, добри свештеници. ПОБЈЕДА: Чини се да је црквена имовина највећи камен спотицања. Како то ријешити? МИХАИЛО: Највишим правним актом – Уставом Црне Горе из 1904.године Црногорска православна црква дефинисана је као аутокефална. Када је имовина у питању, све су то радили и градили људи са ових простора – црногорски народ. А сва имовина је државна имовина још од 1868.године. О томе су говорили бројни правни стручњаци и научници. Ја сам то рекао и нашим одговорним људима у власти – ако мислите да се стабилизује Црна Гора као држава, морате ријешити питање Црногорске православне цркве. Ако мислите да имовину ЦПЦ дате Српској православној цркви, то ће значити да је Црна Гора друга српска држава, а Црногорци туђи поданици. Власт Црне Горе мора ријешити питање имовине, мора ријешити питање Црногорске цркве, јер без тога нема даљег напретка државе. ПОБЈЕДА: Ко је међу политичарима за ЦПЦ , а ко против? МИХАИЛО: Црногорској цркви наклоњени су Мило Ђукановић, Ранко Кривокапић и њихови сарадници. ПОБЈЕДА: На основу чега то закључујете, када он не упражњава религију? МИХАИЛО: То сам закључио из разговора са њим, а уосталом он је то и јавно изјавио. Читава црногорска интелектуална елита, да не прећерам, али сигурно њих 75 одсто је за ЦПЦ. Кривокапић је од самог почетка уз ЦПЦ, Драгиша Буразан такође. ПОБЈЕДА: Сусрећете ли се са предсједником државе Филипом Вујановићем? МИХАИЛО: Највише на разним пријемима, али био сам са предсједником сат и по у одвојеном разговору. Он каже да признаје Митрополију црногорско-приморску која има осам вјекова традиције, али заборавља да је то ипак данас само испостава Српске православне цркве у Црној Гори, а не аутохтона Црногорска црква каква би требало да буде. ПОБЈЕДА: Повећава ли се број вјерника који припадају ЦПЦ? МИХАИЛО: Што се крштења тиче, тај се број стално повећава. Вјенчања има мање. Долазе и Срби да се крштавају у ЦПЦ. Кад обилазим Црну Гору, још нијесам наишао ни на једну средину гдје нема доста Црногораца и нигдје нијесам доживио непоштовање, изузев у појединим мјестима на сјеверу. Увијек се чувамо инцидената, не зато што страхујемо за себе, већ да би допринијели стабилности државе Црне Горе. ПОБЈЕДА: Да ли број вјерника одређује „легитимитет“ неке цркве, па и ЦПЦ? МИХАИЛО: Навешћу као примјер Синајску цркву која је самостална, а има само једног епископа и неколико свештеника. Значи, не одређује број вјерника њену позицију, њену самосталност. ПОБЈЕДА: Гдје видите рјешење ових „црквених питања“ у Црној Гори? МИХАИЛО: Мислим да је то ствар најодговорнијих људи у држави. Предсједник Републике, предсједник Скупштине и предсједник Владе треба да кажу – стоп, у Црној Гори ће бити Црногорска

C C5црква, она полаже право на црногорску имовину, на црногорске цркве и – завршен посао. ПОБЈЕДА: Мислите ли да би се то лакше ријешило да је представник СПЦ у Црној Гори није Амфилохије, него неко „мекших“ ставова? МИХАИЛО: Да је, рецимо, неко попут владике Сава Вуковића био српски патријарх сигурно би све било другачије и све ово би било ријешено, али у основи Црногорска црква не зависи од Српске цркве да би остварила своју самосталност. ПОБЈЕДА: Шта да се ради са Цетињским манастиром у који Цетињани не иду? МИХАИЛО: Цетињани не иду у Цетињски манастир. Они траже да се тај манастир ослободи. Ја га не могу ослобађати без ријечи Владе Црне Горе. А мој је став да цркве треба отворити за све свештенике који служе вјерницима. Нека ту долазе и једни и други. Црногорске цркве неће бити затворене за српске свештенике, ни за католичке свештенике. Дакле, држава мора ријешити питање имовине, а ја сам сигуран да то рјешење не може бити на штету Црногорске цркве.

Седми батаљон сада су српски попови

ПОБЈЕДА: Посјетили сте и нека стратишта из ратова 90-их године. Шта је био мотив?МИХАИЛО: Био сам у Вуковару три пута јер се тамо десио злочин без преседана. Имао сам потребу да одам пошту тим жртвама, као и због свега што се дешавало око Дубровника. Ми смо, иначе, у Хрватској регистровали ЦПЦ, па нам држава Хрватска даје новац за једног свештеника, стан и плату. Био сам и у Србреници, као први православни епископ из Европе из истих разлога.ПОБЈЕДА: Каква је по Вашим сазнањима била улога Амфилохија Радовића у свим тим дешавањима?МИХАИЛО: Улога Амфилохија је добро позната у свим тим догађањима. И кад је Дубровник у питању и остала ратишта у Босни и Херцеговини. О томе постоји документација. Мислим да Црна Гора није имала таквог непријатеља у својој хиљадугодишњој историји као што је господин Амфилохије. Зашто је он то чинио, не знам. Па 1999.године „френкијевци“ су чували манастир на Цетињу. Затим, када је ријеч о случају Штрпци, знам да су у Цетињски манастир долазили неки од тих што су учествовали у злочину и исповиједали се тамо. Неки вликодостојници су сигурно заслужили да буду позвани у Хашки трибунал, из свих конфесија, јер су подржавали и подстрекавали оно што се дешавало почетком 90-тих година прошлог вијека на овим просторима. Био је овдје 1999. године злогласни седми батаљон, а сад имате седми батаљон српских попова.

Црногорци никад нијесу били добродошли у СПЦ

Одрастао сам под Дурмитором, у једној финој сељачкој породици. Имао сам три брата и живјели смо као сељачка ђеца, а ја сам отишао у попове, јер сам имао ближих рођака који су већ били свештеници. На тај избор највише је утицао мој отац. Поједини попови, међутим, нијесу ми дали благослов за то. Тако сам отишао директно у Призренску патријаршију. У богословији у Призрену сам био три године а онда сам практично ишћеран. Нијесу тамо били баш добродошли црногорски кандидати. Увијек смо били некако изоловани, по страни... Напустио сам богословију јер нијесу хтјели да ми одложе служење војног рока. Када сам се вратио из војске нијесу хтјели да ми омогуће да наставим школовање у богословији. Онда сам завршио реалну гимназију, затим педагогију у Призрену, а након тога теологију у Београду. Послије завршене теологије у Београду, завршио сам и постидпломске студије на католичкој теологији у Риму, а затим и Духовну академију гдје сам бранио докторску дисертацију.

Горан ПоповићСрђан Кусовац

C C6Беćеда поводом петровданских духовних свечаности у ЦПЦ

ЦРНОГОРСКА МУЗИЧКА РАЗГЛЕДНИЦА

Поштовани пријатељи и драги вјерници Црногорске православне цркве, Са посебним задовољством све Вас поздрављам изражавајући захвалност и поштовање за Ваш одазив да присуствујете овом културном и духовном догађају који уљепшава наше тренутке, облагорођава наше душе и испуњава наша срца радошћу. Посебно поздрављам градоначелника Пријестонице др. Милован Јанковића и изражавам му захвалност за допринос цркви, Цетињу и Црној Гори. Поздрављам преćедника парламента пријестонице др. Милутина Вукића и све присутне званице. Окупили смо се вечерас у предвечерје Петровдана, да у част тог великог празника у склопу наших традиционалних Петровданских свечаности поздравимо нашег истакнутог филмског умјетника господина Бола Бошковића, филмског и музичког ствараоца, аутора ванредно успјелих филмова високог естетског домета, а уз све то племенитог хуманисте, посвећеног раду и мисији његове и наше свете Црногорске православне цркве. Захваљујући прегалаштву и креацији овог умјетника, организатора културних збивања и мисионара духовности, ми вечерас промовишемо његову „МУЗИЧКУ РАЗГЛЕДНИЦУ ЦРНЕ ГОРЕ“, и његов велики допринос нашој цркви – формирање хора ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, на чему он са изванредним музичарем, музичким педагогом и диригентом др. Слободаном

Јерковим истрајава утемељујући ту музичку, духовну, црквену и културолошку институцију наше цркве и државе. У догледно вријеме имаћемо част и задовољство да на Цетињу, Подгорици и широм Црне Горе, а потом и међу нашом дијаспором поздравимо концерте Црквеног хора Црногорске православне цркве, тог духовног чеда рођеног из умјетничке радионице нашег драгог Бола Бошковића и уваженог професора Јеркова. Боле Бошковић својим опусом овјековјечава Црну Гору, Црногорце, наше културно, црквено, историјско и музичко насљеђе и естетику као биће и дух културе. Хвала умјетнику, господину Болу Бошковићу за његов допринос љепоти која спашава, на свој начин, свијет. Хвала му за све што је урадио за Црну Гору, и Црногорску православну цркву. Изражавам му дубоко поштовање и захвалност што је вечерас са нама. Али и за његову непрекидну и стално живу културну и духовну мисију коју врши у Црној Гори. Уз изразе поштовања овом аутору, желим Вам свима драгоцјене тренутке уживања и духовне радости и нека Вам свима наступајући Петровдан прође у духовном миру, јединству са самим собом, у пуном складу са племенитим у људској души.

БУДИТЕ БЛАГОСЛОВЕНИ C М И Х А И Л О

Слово о ствараоцу

ЈЕДИНА ТЕМА - ЦРНА ГОРА

... Боле Вошковић, црногорски композитор и аутор филмова у периоду од 1990 године до данас, издао је три албума и четири ЦД-а инструментално амбијенталне музике, четири музичко документарна филма о Црној Гори и мултимедијални ДВД, симболичног назива „Погледом и музиком без ријечи“. Као што је и

најављено, вечерас ћемо погледати треће филмско остварење овог аутора „Музичке разгледнице Црне Горе“. Наиме, ради се о десетак краћих музичко документарних сегмената, инспирисаних историјом и природним љепотама Црне Горе. По својој форми „Музичке разгледнице Црне Горе“ припадају „art landingu“ и класичном „landscapeu“,

C C7по којем је Бошковић и познат. Прва званична промоција овог филмског остварења била је 2002 године, а аутор је ово своје дјело посветио свим Црногоркама... ...Бола Бошковића сматрам значајним филмским и телевизијским аутором, документаристом чија дјела превазилазе обичну документарну форму због својег поетског израза и изузетне софистицираности у обради једне једине теме, којој је у потпуности посветио себе, а то је

Црна Гора! Небригом смо уништавали документа, свједочанства о нама, зато свако филмско али и музичко остварење које је реализовао Боле Бошковић остаје као трајан траг у некој будућој естетизованој историји овог поднебља. Тихо, ван бучних и крајње изрекламираних токова, Боле Бошковић и даље обилази Црну Гору и биљежи њену историју, љепоту и снове...

Бранко Балетић-редитељ

Саопштење

ОСНИВА СЕ ХОР ЦПЦ

Са благословом Његовог Висоиопреосвјештенства, Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорског, господина Михаила оснива се хор Црногорске православне цркве са управитељством: Др.Слободан Јерков, диригент хора Раде Булатовић, секретар хора Боле Бошковић, директор хора

Аудиција за пријем чланова хора почеће 1.9.2010.године.

На Цетињу, 12.7.2010.г.

Из канцеларије ЦПЦ

ИЗЈАВА МИТРОПОЛИТА ЦПЦ О ВУЈАНОВИЋУ

СВЕ НАС ЈЕ ПОНИЗИО Предсједник Филип Вујановић понаша се као гост у својој држави и понижава себе, земљу и цркву, оцијенио је митрополит Црногорске православне цркве Михаило. Он је реаговао поводом, заједничке посјете Вујановића и предсједника Србије Бориса Тадића Цетињском манастиру и Амфилохију Радовићу. „Са столице Светог Петра Цетињског на којој сједи с тугом гледам како наш предсједник понижава себе, нашу земљу и цркву, понаша се као да није суверен већ гост у сопственој држави“.

10.7.2010.г.

C C8Реаговања

НЕ ПОСТОЈЕ ИСТИНЕ БЕЗ ДОКАЗА

Већ годинама СПЦ у Црној Гори шири непрекидну пропаганду против ЦПЦ. У њу је укључен и дио пропаганде оног дијела званичне политике која тако излази из свјетовне сфере с циљем арбитрирања без доказа у црквеним питањима. Са тим је у вези доминантно политичко мисионарење СПЦ у Црној Гори која потчињава истину неистини, и миту, информисање пропаганди, црквено послање и мисију политици, а православље светосављу. Дио политичког естаблишмента мијења столице али не и ћуд. Позива се без икаквих доказа на своје исконструисане тврдње као и на ставове 14 православних патријараха. Тврди да је само СПЦ у Црној Гори канонска са циљем арбитрирања у црквеном канонском праву. Заборавља притом, да је ЦПЦ канонска, да она није попут Српске куповала Томос код Васељенске цркве. Изричито изјављује да аутокефалност Црногорској православној цркви треба да додијели Васељенска патријаршија из Цариграда чиме вријеђа достојанство ЦПЦ и Црногораца које по овим аподиктичким ставовима требају да признају васељенске православне црквене власти из Цариграда које су то раније учиниле и као да Црногорци не постоје. У таквим произвољним и исконструисаним мишљењима форма се надређује суштини, објективност истине подређује субјективном мишљењу и положају у хијерархији. Истовремено се са исте адресе свјетовног карактера упућује порука да се православне цркве формално-правно не региструју код државе што је нонсенс. Обећава се заштита домаћег, црногорског сакралног насљеђа као дијела цјелокупне свете црногорске културне баштине у Црној Гори српском насљеђу и баштини Србије (преко СПЦ) које над овим светињама и непроцјенљиво вриједним добрима бесправно газдују. Нетачно се интерпретира да поглавар СПЦ у Црној Гори никада није негирао црногорску нацију као и да поштује државне симболе што не припада сфери истине. Уједно је тврдио да се однос државе и цркве у Црној Гори поправио послије посјете васељенског патријарха што се такође није потврдило као истина. На то је као закључак

додао да је Црногорско приморска митрополија СПЦ у Црној Гори довољно велика и за Србе и за Црногорце и да их не треба дијелити иако их је он већ грубо подијелио и сваким својим ставом дијели, супротставља и кофронтира међусобно упорним форсирањем Српске цркве и њене мисије светосавља у Црној Гори. Овај пропагандни арсенал употпуњује поглавар СПЦ у Црној Гори. Познат по увредама, негирањима и омаловажавањима ЦПЦ, Црне Горе и Црногораца, црногорских симбола, језика, културе и историје он директно подрива темеље црногорске државе, цркве, народа и нације. Светосавље истиче изнад православља, Светог Саву изнад Христа, а косовски мит утемељује као основ црногорске традиције. Његовој провидној пропаганди да је српство у ствари спој светосавља и косовске завјетне мисли припадају активности да се косовски бадњак ложи пред цетињским манастиром, да је барјак са 4 оцила симбол са црногорске капе, да је крсташ на цетињском манастиру, крсташ цара Лазара, иако овај никада није био цар него кнез, да сваки Црногорац који није Србин треба да се запита чије је он изданак као и да је Косовски бој изгубљен зато што Срби нијесу признали папски примат па их папа УрбанVI није помогао у овом одсудном тренутку. По овој логици да су неким случајем Турци били црнци, да ли би Срби били бијелци. Овај митрополит СПЦ у Црној Гори денационализује Црногорце и све њихове вриједности притом се непринципијелно прсећи, да ће ако се буде судило за ратне злочине у Републици Српској он први отићи у Хаг иако је са хашке листе уклоњен на незаконит начин. Истовремено он лије сузе за Патријархом Павлом и позива митингаше и демонстранте на рушење Црногорског парламента и легитимно изабране власти због одлуке о признавању Косова. Сви ови ставови говоре о јединству великосрпске политичке и црквене идеје и праксе у Црној Гори која хоће да насиљем, пропагандом, неистином, проповиједима о светом српству и својом антицрногорском мисијом не само негира древну одвојеност трона и олтара,

C C9већ и да контрасекуларним карактером своје акције промијени свијест Црногораца и грађана Црне Горе ради њихове деперсонализације и рушења тековина референдума о државном статусу Црне Горе од 21. маја 2006.године. Завјерена истини, а лишене моралне основе ова хистерија својим протагонистима даје тешке дисквалификационе квалификативе. Овакву мисију Ниче је одавно окарактерисао поруком: “Ко се нашао у вјери без аргумената, не можеш га увјерити аргументима.“ ЦПЦ истиче да је једини

прави пут за свакога непрекидна тежња истини потврђеној аргументима , истрајност у тежњи да истина надвлада мит, слобода вјероисповијести своје злоупотребе као и да се досљедно поштује древно начело „Богу божје, цару царево“.

24.08.2009. г.

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ C М и х а и л о

Саопштење за јавност

ИСТОРИЈСКА ОДГОВОРНОСТ Дубоко свјесна своје историјске улоге у очувању и развоју црногорске државе и народа крунисане проглашењем Црне Горе за краљевину прије 100 година, ЦПЦ са улогом носиоца Божје мисије као и одговорности пред Богом, људима и историјом истиче да само нарастајућа и довршена национална самосвијест Црногораца и грађана Црне Горе у садашњим генерацијама може и мора поставити на дневни ред и ријешити питање трагедије 1918.године и њене посљедице, рушење државе, Црногорске православне цркве и окупацију од дотадашњег савезника. У том смислу најодговорнији дјелови црногорског друштва су уз управљачке, и оне најосвјешћеније и најсвјесније друштвене структуре, интелектуалне елите и институције. Уз огромно поштовање које им се исказује за заслуге на еманципацији црногорског народа и друштва, од њих се очекује да буду чак и више него до сада, најсамосвјеснија покретачка снага која треба да предводи токове усмјерена рјешавању питања црквене и династичке имовине и свих посљедица 1918.године. Постављање и рјешавање комплекса ових проблема биће мјера досегнуте зрелости и самосвјесности нашег друштва. Отклањању реликата трагичне прошлости одлучујући допринос може дати досљедна принципијелност у секуларном карактеру државе оног дијела државне власти који се у овој сфери не понаша консеквентно. ЦПЦ вјерује у високи разум и покретачку свијест и активност најпрогресивнијег дијела управљача и елита Црне Горе који се залажу да се овај комплекс питања рјешава у разумно и што брже вријеме. Правда ће замијенити неправду када је ријеч о овим проблемима када управљачи и носиоци еманципације Црне Горе одлуче да се не одлаже у недоглед неријешено и да се према проблемима који се налазе пред друштвом мора имати не само конкретан одговоран однос већ и историјска одговорност.

27.8.2010. АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ МИТРОПОЛИТ ЦЕТИЊСКИ C М и х а и л о

Центар за културу „Бели Мугри“,Македонија, Кочани

ЧЕСТИТКА ЗА ПОЕЗИЈУ Поводом промоције књиге Сретена Вујовића, ђакона и секретара Светог Синода Црногорске православне цркве на македонском језику примите наше искрене честитке и жеље за још већом сарадњом наших држава и наших светих цркава.

Митрополит C Михаило

C C10

СЛУЖБА У ХРАМОВИМА

ЦПЦ обавјештава јавност да ће у будуће служити Божју службу у храмовима који се налазе под њеним окриљем јер су јој их легитимним и легалним путем вратили њени вјерници. Такође и у храмовима у којима је на вршење Божје службе позову њени вјерници и тако ће обављати своје обавезе све док се не ријеши повраћај имовине ЦПЦ. Уколико буде спријечена да врши Божју службу у храмовима, ЦПЦ ће је обављати испред храмова. Као и до сада ЦПЦ ће достојанствено и достојно вршити своју мисију без икаквих

инцидената који су својствени другој православној цркви у Црној Гори. ЦПЦ држи до права на часну одбрану као универзалног права којега се придржава у цјелокупној својој традицији. Још једном ЦПЦ апелује на све субјекте у друштву да се уздрже од непотребних сучељавања и ометања Божјих служби. У Божјим храмовима има мјеста за све који желе да се у њима посвећено Богу моле.

Из канцеларије ЦПЦ

Саопштење

ЧИЈИ ЈЕ ПРЕĆЕДНИК Господин Филип Вујановић је на изборима изабран за предсједника Црне Горе. ЦПЦ и њени бројни вјерници очекивали су до сада а очекују и у будуће од господина Вујановића да потврди да је и њихов предсједник. То значи, да им омогући у складу са својим предсједничким ингеренцијама и уставним овлашћењима у духу Устава Црне Горе и важећих закона право на слободу вјероисповијести посредством њихове ЦПЦ на начин што ће предузети све потребне законске радње како би Божји храмови у нашој држави били отворени за ове наше вјернике који хоће и желе да се у њима Богу моле.

17.09.2010.г. Из канцеларије ЦПЦ

Саопштење

ПОДЈЕЛЕ У СПЦ ЦПЦ није одбјегла дружина него канонска црква коју је признала СПЦ у чије име је сада етикетира и тешким клеветама управо покушава дисквалификовати нови српски патријарх Иринеј. ЦПЦ признају не само црногорска власт, него више канонских православних цркава и влада бројних суверених држава у свијету. Управо својим олаким и неаргументованим оптужбама СПЦ је подијељена унутар себе на низ одбјеглих дружина. ЦПЦ се налази апсолутно изван хаотичног поретка, устројства и мисије, као и хришћански неконзистентне идеологије СПЦ. Због таквог мисионарења Светосавске СПЦ стиђеће се она, а не они на које оштрицу својих безразложних и личних оптужби и увреда сваљује српски патријарх. Пуне истине о новом српском патријарху Иринеју поред њега самог изрећи ће и ЦПЦ у времену које је пред нама.

30.09.2010.г. АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ C МИХАИЛО

C C11МАНИПУЛАЦИЈЕ СПЦ

Поводом тешких клевета и несувисности објављених у циљу демантија од стране СПЦ, тока и карактера сусрета предсједника парламента господина Кривокапића са Васељенским патријархом г. Вартоломејем, ЦПЦ истиче: Несклад и невољу не прави у Црној Гори поглавар ЦПЦ Архиепископ цетињски и митрополит ЦПЦ господин Михаило него они који му их приписују. ЦПЦ није безакона и непостојећа црква већ Божја, канонска, легитимна, историјска црква обновљена 1993.године са циљем да наставља мисију своје вишевјековне, славне имењакиње као стуба црногорске духовности, националности и државности. Поновно манипулисање са тзв. одлукама Васељенског патријарха о рашчињењу духовног поглавара ЦПЦ представља атак на његов и углед и достојанство ЦПЦ. У питању је потпуни промашај

који више говори о ауторима такве манипулације него о ЦПЦ и њеном поглавару. Митрополит Михаило неможе бити рашчињен због посвећивања своје животне судбине повратку насилно одузетих права својој цркви и народу. Осим тога никакве црквене санкције према њему нијесу могуће без црквеног суда који у овом случају није фигурирао у ујдурми која се од стране СПЦ води против њега и ЦПЦ. ЦПЦ признаје великих број аутокефалних сестринских православних цркава и влада суверених држава и сама СПЦ. То је незаобилазна и чињеница и несавладива препрека за негаторе ЦПЦ. А што је посебно важно, ЦПЦ и њеног поглавара признају све већи број вјерника из редова црногорског народа и његова легитимна држава власт.

2.10.2010.г. Из канцеларије ЦПЦ

ПОСЈЕТА ПРЕДСТАВНИКА ДИЈАСПОРЕ Током недавног боравка чланова Црквеног одбора ЦПЦ из Торонта, господина Војислава и Невенке Рашовић, те потпредсједнице црквеног Одбора госпође Луизе Златовић, уприличена је званична посјета Његовом Блаженству Митрополиту Михаилу у Владичанском Дому Црногорске православне цркве на Цетињу.Том приликом уручена је новчана помоћ као поклон од стране наших чланова и наших пријатеља. Током пријема вођени су разговори од суштинског значаја за живот и јачање наше Цркве, као и о могућности посјете Канади Његовог Блаженства, Митрополита Михаила. Као најоптималнији термин Митрополитовог доласка у Канаду, предложене су љетње манифестације 2011. У оквиру ове посјете приоритет би се дао садржајима вјерског карактера: литургије, крштења, вјенчања, као и промоцији домовине Црне Горе, њеног културног насљеђа и Црногорске православне цркве.

Информативна служба ЦПЦ

Митрополит Михаило са Војом Рашовићем

C C12

Родерик Мур у опроштајној посјети Црногорској православној цркви

Амбасадор САД у Црној Гори, господин Родерик Мур, приликом опроштајне посјете Црногорској православној цркви, 23.07. 2010. г. сусрео се са Његовим Блаженством Архиепископом Цетињским и Митрополитом Црногорским, господином Михаилом.

Послије протоколарног дијела посјете, амбасадор Мур се задржао у срдачном и пријатељском разговору више од сат времена. Том приликом су се дотакла бројна питања везана за статус Црногорске православне цркве у Црној Гори, вјерске слободе и људска права.

Господин Мур је показао завидно познавање црногорских прилика, како по питању актуелне ситуације, тако и прошлости Црне Горе и црногорског народа. Митрополит Михаило је господину Муру пожелио пуно успјеха на новој дужности уз жељу да се контакти између Црногорске православне цркве и представника САД, акредитованих у Црној Гори, и даље успјешно развијају за добробит црногорског народа и свих грађана који живе у Црној Гори, за подстицање и развој мултинационалних и мултиконфесионалних односа, како у Црној Гори тако и у Региону.

Информативна служба ЦПЦ

На опажање господина Мура да је мислио како се Владичански дом Црногорске православне цркве налази негдје у центру града, одговорио је секретар Светог Синода Црногорске православне Цркве господин Сретен Вујовић: „Ваша екселенцијо, и Црна Гора је била предуго на периферији!“

Господин Мур је ову констатацију прихватио уз одобравајући осмјех.

C C14

Јавни сервис Црне Горе

ИЗЈАВА О МЕДИЈИМА• Улога медија

Није потребно посебно наглашавати значајну улогу медија у свим областима живота. Они су моћни инструменти креирања свијести, културе, начина понашања и дјеловања.

• Конкуренција медија

Конкуренција не значи нужно и квалитет. Томе смо свједоци у црногорским приликама. Имамо медије који су одиграли часну улогу у неким тешким годинама рата и деструкције и који су нажалост постали наличје себи самима. Имамо и оних који дјелују са, „унапријед задатом тезом“ а који се прилично коректно понашају, јер макар вам саопште да се ваше име налази на „индексу непожељних имена“, изостављају га, али зато остатак информације дјелује солидно, до оних које критикујем у памфлет књигама, а праве су тровачнице духа и духовности. Кад кажем „памфлет“ притом мислим на изворно значење ове ријечи, која је, нажалост, током времена попримила пежоративни смисао. Неки медији пак дјелују у „митингашком маниру“ кога се нерадо подсјећамо, и на тај начин до бола обесмишљавају и подцјењују конзумента информације.

• Јавни сервис

Са задовољством морам похвалити рад РТВ ЦГ, јер се сјећам и другачијих времена у којима је било срамно назвати себе новинаром. Имамо то, прије свега захвалити квалитетним новинарским кадровима, који су у тим временима поднијели огроман терет и шиканирања, и који се нијесу промијенили у међувремену, прелазећи из комунизма у „конзумизам“, и наравно младим, способним новинарима, који немају оптерећења прошлости, у којој је и члановима и нечлановима у добром дијели издеформисана и свијест и начин размишљања.

Сретен Вујовић

C C15

ЈЕЗИК, ЦРКВА, РУМИЈА

„Битка око језика која се тренутно води је одмакла далеко и вјерујемо да ће се завршити успјешно. Стати сада било би компромитујуће за државу. Не смијемо дозволити да се због убирања политичких поена неко игра нашом културном баштином. Други ослонац наше Црне Горе је црква. Без цркве нема државе и то није само теолошко питање, нити фраза – одвојеност цркве од државе – не смије бити изговор за нерјешавање суштинских државотворних питања и људских права. Државност Црне Горе је дуго одржавана преко Црногорске митрополије. Тамо су наше црквене реликвије, тамо је депонована наша историјска свијест, наша историја. Све се то мора отворити Црногорцима. Ево, што се десило – славило се 100 година Краљевске круне. Свечана академија је одржана у парку, а црквена звона су ћутала. Када је краљ кунисан сва су звона звонила. Питање на први поглед дјелује банално, али није. Заправо је суштинско питање – кад ће Црна Гора да

чује своја звона? Кад ће Црногорци да приђу својој цркви? Добро је што смо стрпљиви и што је то постало демократско питање. Зато га демократски и треба рјешавати. Против сам тога да зовемо европске институције у помоћ, да нам у слободној, сувереној Црној Гори, дају људска права. Имамо снаге да то средимо сами. Црну Гору њен положај чини величанственом. Налази се између двије воде – Јадранског мора и Скадарског језера. Историјски Црна Гора је стварана, разарана и обнављана око Румије. Овдје су се одиграли крупни историјски процеси – Од Светог Владимира до данашњег дана. Зато није случајно на њу „ударено“. Али, и већи су кастизи сналазили Црну Гору па ће и то проћи, а ја ћу јој опет у походе.

21.09.2010. г. Др. Вукић ПулевићАкадемик ДАНУ

СТЕВО ВУЧИНИЋ О ОДНОСУ АДМИНИСТРАЦИЈЕ ПРЕМА БОРИСУ ТАДИЋУ

СТРАНИ ЦЕНТРИ МОЋИ КОЛО ВОДЕ Црногорска државна администрација је, током посјете срспског предсједника Бориса Тадића Цетињском манастиру, показала да Црну Гору доживљава као област којом управља београдска патријаршија. Потпредсједник Савјета митрополије ЦПЦ Стево Вучинић рекао је да је поглавар Српске православне цркве, митрополит Амфилохије, пред ћивотом светог Петра Цетињског, Тадићу и црногорском предсједнику Филипу Вујановићу, „немуштим говором препоручио да здружени упрегну све своје моћи против црногорских државних и националних интереса“. „Администрација је и поред такве увреде, јавно нанесене држави указаном снисходљивом пажњом, једном шефу стране државе очито потврдила да је наша земља не област, него најобичнија пољана којом страни суверени могу неометано да демонстрацију империјалне амбиције“. Држава се, таквим односом према носиоцима страног духовног и државног

суверенитета, формално лишава свих атрибута једне суверене државе с посљедицама по земљу и народ, „а нарочито по црногорску Цркву које ће се тек утврђивати“. Вучинић подсјећа да су из ЦПЦ и раније говорили да дјелови државне администрације, подстицани и подржани од београдских центара моћи, воде необјављени рат против ЦПЦ. „И овога пута двојица предсједника су посјетом цетињској црквеној филијали и односом према преосвећеном Амфилохију доказала да бјелодано, али завјернички дјелују у њену корист. Зато је наша иницијатива о укидању Александровог акта о уједињењу цркава из 1920.године одавно скинута са дневног реда Скупштине“, навео је Вучинић. Како истиче, државна администрација је Европској комисији дала неповољну слику о Црногорској цркви одговарајући на њихов упитник о стању људских права и вјерских слобода. Према његовим ријечима, о питању црквене имовине надлежни ћуте, иако је Управни

C C16суд пресудио у корист ЦПЦ. Он је поновио да је црногорско црквено питање доведено до тачке када се више не може рјешавати без подршке државе, коју у томе нико не може да замијени. „Зато је данас вријеме за дјела а не причу јер су нам запријечени сви путеви, закључане све цркве, онемогућен приступ свим олтарима а администрација задужена за европске интеграције иступа против наших интереса пред Комисијом“, навео је Вучинић.

Према његовим ријечима, против владике ЦПЦ се води пропагандни рат у којем се не бирају средства и начини да му се онемогући пастирска дјелатност. „Зато позивамо највише државне адресе да јавно заложе свој ауторитет у корист ЦПЦ и државе. Позивамо и администрацију да ријеши питање отете црквене имовине, цркве на Румији и да владици Михаилу и црногорском свештенству омогући да служи на нашим олтарима“, казао је Вучинић.

Из фотодокументације Црногорске православне цркве

У капели Св. Петра Цетињског на Цетињу крштен јеСрђан Чедомиров Поповић - 07.08.2010.год.

C C17Како се то жали уз трубаче и народне пјеваче

ОДГОВОР МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Господине Др. Амфилохије,

Добио сам лично од Вас, а био сам у прилици да и прије тога, а интересантно и након тога, прочитам цјеловито или само његове дјелове, у великом броју писаних медија, отворено писмо којим у неколико ставова полемишете са мојим ауторским текстом у часопису Сведок „који је до вас стигао са закашњењем“ од неколико мјесеци. Одмах ћу Вам рећи, уз сво уважавање које осјећам према Вама, да у ову почетну реченицу овог писма не вјерујем. Зашто је текст стигао „са закашњењем“ нити сте ми одговорили нити сам ја могао до краја за то пронаћи разлоге у Вашем отвореном писму. Имам свједоке који су из Вашег најужег окрућења, а којима је текст стигао „на вријеме“, и који су без икаквог отвореног писма на исти реаговали у непосредном сусрету са мном. Но то није најважније. Ево и ја касним са одговором на Ваше упите из отвореног писма. Не замјерите, бићу искрен и рећи да су разлози превише јаки и лични, изнеада сам се морао опростити од своје мајке која је напустила овај свијет.

Господине Амфилохије,

Нијесам могао схватити неколико ствари из Вашег отвореног писма. 1.Да ли сте Ви полемисали са мојим текстом, са намјером да доведете у питање наводе из истог или не, тешко је из Вашег отвореног писма одгонетнути. Ако сте имали намјеру да се мени обратите, да ме посавјетујете, да ме едукујете, мене „незнавеног и неупућеног“, у теорије које обарају, чак и у намјери, моја искрена питања и дилеме, нијесте успјели. Нијесам се препознао, ако сте то имали намјеру, као друго лице множине („ви годподине Вуковићу“) у Вашем писму. Уз додатни напор успио сам дјелимично дешифровати Ваш покушај да мене и мој текст искористите „у неке друге сврхе“.

2.Запањен сам начином како се обраћате и мени и преко мене другима. Изненађен сам лакоћом којом из спекулативно метафизичких сфера и умних порука брзо падате у свијет прозаичних и приземних дисквалификација, ружења оних којима се треба посебно од једног високог вјерског достојника обраћати на другачији, да не кажем овом времену примјеренији и, не замјерите, пристојнији начин. 3.Писмо које сте дуго чекали очигледно да није промашило мету. Питања су Вас изиритирала до мјере да сте на њих одговорили увредама а дилеме које сам јавно саопштио, а које су моје, „разријешили“ сте покушајем дисквалификације и приказивања другима да имате посла са залуталом особом. 4.Остао ми је утисак, господине Амфилохије, да сте мој текст једва дочекали јер сте исти искористили наводно да полемишете са мном а у ствари да много тога објасните онима који су као и ја претходних мјесеци свједочили нечему што је најблаже речено дјеловало збуњујуће. Правдали сте се, објашњавали, трудили се да одбраните неодбрањиво, да накнадно дате другачији смисао претходно лошим чињеницама.


У уводу Вашег отвореног писма скенирате наш однос, наше познанство, моју породицу, моју ћерку и њено вјерско опредјељење, чињеницу да се одавно знамо, да међу нама постоје пријатељски и односи међусобног уважавања. Захвалан на том подсјећању и сагласан да је све што сте рекли тачно, изненадили сте ме да се на томе нијесте задржали. Оклизали сте тамо ђе Вас нијесам очекивао. Знате, кажете, да је моја породица припадала православној вјери „бог зна у колико посљедњих кољена“. Искрено речено, нијесам разумио поруку. Могу Вам рећи да сам као и сваки Црногорац, али не превише посвећено, истраживао поријекло моје фамилије и уз помоћ људи од знања

C C18дошао сам и до раних година средњег вијека, па ако сумњате шта би то могла бити моја породица у „само бог зна“ каквој давној прошлости, ја се тиме превише не оптерећујем, сигуран да припада овом народу и овим просторима који су били и пагански и хришћански, и католички и православни, као и многе друге породице, Немањиће да и не помињем. Али зато сте ме господине Амфилохије искрено наљутили када сте ми спочитали да је нешто мени „мрзно“, претходно констатујући да се моја ћерка крстила у Грчкој православној цркви, поновићу, што је тачно. Међутим одакле Вам потреба господине Амфилохије, да не питајући ме и немајући никаквог разлога да у мом тексту пронађете повод за такву констатацију, да измишљеним „закључком“ храните гладна уста егзалтираних српских националиста и шовиниста који су у својим новинама Ваше отворено писмо упућено мени насловили ни мање ни више него „Мишко мрзи цркву“. Господине Амфилохије, нијесте то демантовали чекајући мој одговор; нијесам прочитао да сте било ђе и било кога упозорили да то нијесу Ваше ријечи и да тако о мени не мислите. И није то крај „Вашег увода“. Одржали сте ми предавање о томе на челу које цркве се ви налазите, цркве како кажете којој припадају моја ћерка и моја породица. „Нијесам знао“ док нијесам у Вашем писму прочитао „да њено устројство и суштинско својство као и сваке друге помјесне Православне Цркве у свијету није и не може бити њен условни национални префикс, већ чињеница да је она једна, света, саборна и апостолска Црква Христова“. Господине Амфилохије, и полуписмени вјерујући и невјерујући човјек данас може на интернету, ако га претходно у породици на то нијесу упозорили, прочитати рецимо да се „руски патријарх“ званично зове Патријарх московски и цијеле Русије. И да сам и прије Ваше лекције знао да је то обичај у православном свијету, јер сам и раније био запитан о томе шта све значи и кога све објадињује „антиохијска црква“ или пак „александријска православна црква“, а нарочито Српска православна црква. Мучило ме и мучи ме и данас питање зашто је први човјек Руске православне цркве, Патријарх московски и цијеле Русије, зашто антиохијска црква обухвата Палестину, Јордан, Либан, Египат... дакле обухватају територије, народе у политичком а не у етничком смислу, а у Српској православној цркви признаће не знам од када, се говори не Патријарх Београда и цијеле Србије, него обично скраћено Патријарх српски или Српски патријарх. Умјесто

потпуно бесмисленог наставка едукације о вјери о чему ћу мало касније нешто рећи очекивао сам објашњење зашто у Русији, Грчкој, Бугарској, и осталим (већински православним) државама титула Патријарха носи назив Патријарха главног града (дакле, Москве, Атине, Софије, итд.) и цијеле државе (дакле Русије, Грчке, Бугарске, итд.) а само у случају српског Патријарха, његова званична титула је Архиепископ Пећки (историјски објашњиво), митрополит београдско-карловачки и патријарх српски (!). Умјесто тога и много других ствари, које површно многи од нас знају, Ви нам нудите одговор у виду најгоре дисквалификације нас незнавених који су збуњени прејаком националном одредницом уз православну цркву код Срба, насупрот територијалној одредници код других православних цркава. Ја сам за Вас дио оних који не разумију да Црква на чијем сте челу „не носи никакав печат било какве пролазне, социолошке, етничке, идеолошке или било какве друге приземне категорије“. Разочарани сте што ја „рођен у народу са вјековним Православним предањем“ не знам ту „елементарну ствар“. И нашли сте одговор, зашто је то код мене тако. Коначно сте открили да припадам, „оној срећом, малоборјној групацији у Црној Гори, оптерећеној идеолошким предрасудама, дилетантизмом, и не знањем о цркви и њеној природи; групацији осакаћеној атеизмом, марксистичко-титоистичког васпитања, коме је црква или украдена или, што је још горе, приказана у свјетлости одумируће социо-идеолошке виртуелне стварности“. Господине Амфилохије, ја сам био комуниста, сада припадам, Ви можда у то не вјерујете, овом времену и захтјевима народа коме припадам и држави којој сам посвећен, прије свега вриједностима савременог демократског свијета, прилагођеној политичкој идеји која је доминантна на нашу срећу у Црној Гори. Питао сам се како не сметати да се црква, све вјерске заједнице, у малој-великој Црној Гори, која хвата корак са развијеним демократским свијетом, развијају у пуном смислу те ријечи, да се штите и унапређују сва права и слободе, па и оне вјерске, а да то истовремено не смета развоју друштва коме ја и Ви припадамо на доминантно секуларној основи. И срећан сам што нас у свијету препознају као такву заједницу, срећан сам што моја Црна Гора није, као држава грађанског суверенитета, кажњена као Босна и Херцеговина у којој су три народа узела себи ексклузивно право да све друге које не припадају њима гурну у страну. Кажњена од међународног суда у Стразбуру због кршења елементарних

C C19људских права. Нећете се сложити али такву Босну изнутра обликују снажни удари вјерских вјетрова три конфесије, које су се заборавиле у обавези да ослободе просторе ђе ће човјек бити човјек прије свега па онда православац, муслиман, католик. Ово наводим као можда недовољно убједљив аргумент нечему о чему сам писао у ранијим текстовима у „Сведоку“ који можда још нијесу стигли до Вас. Писао сам о кретањима у Православној цркви у Црној Гори од 1990. на овамо, стицајем околности од времена Вашег доласка на њено чело. Питао сам се зашто до тада непостојећи а од тада па и данас никоме пријатан сукоб у православном свијету Црне Горе. Почетком 90-их, признаћу не знам да ли тек од тада, или како неки кажу од 1921.године и нестанка аутокефалне Православне цркве у Црној Гори, силно се инститирало на префиксу „српска“ испред Православне цркве у Црној Гори. Питао сам се коме је то потребно и је ли Црква могла да се сачува од погубног националистичког таласа, који је прелио наше и остале балканске просторе да бих се невољно суочио са чињеницом да је неријетко она била аутор трагичних сценарија по којима се одвијао живот претходне деценије. Писао сам господине Амфилохије да је тај префикс несрећа за православни живаљ у Црној Гори, аутогол првих људи те Цркве тих година. Рећићете одакле ми право да то устврдим, овако незнавен и неупућен у Вашу науку и мисију, одговорићу, цитирао сам, јер ми се допала мисао професора Биговића, кога Ви врло добро знате, који је средином 90их година прошлог вијека у ауторском тексту у „Експрес политици“ напао и научним и вјерским аргументима тај „напрасни наум“ нових првих људи Православне цркве у Црној Гори, да исту назову српском и да на све богомоље истичу симболе, заставе Српске православне цркве, називајући исти „злом које ће се кад тад самој цркви и њеним првим људима обити о главу“. Господине Амфилохије и у временима када смо обилазили и Заграђе и манастир посвећен светом Јовану, и прије и послије тога, горјело је у Црној Гори. На једној страни једна Православна црква на другој друга. На једној једни бадњаци, на другој други. Ружне ријечи, непримјерене првим људима било које вјерске заједнице. Све до данас. Прецизније, све до јуче. Упорно форсирање „српског“ у називу Православне Цркве у Црној Гори, вратило се као бумеранг онима који су то форсирали. Бојим се закашњело убјеђивање правног савјета Ваше Митрополије од прије неколико година и све учесталије Ваше изјаве и изјаве Ваших првих

сарадника да у Црној Гори „не постоји српска него једна и једина православна црква“ неће успјети ишчупати коров посијан претходних година. Неће раја да слуша. Научила патриотске пјесме напамет па понавља ли понавља, без обзира, без увреде господине Амфилохије, шта Ви говорили задњих дана. Нећете ваљда ову неспорну чињеницу о потпуно непотребном „ћерању“ по Црној Гори српске и црногорске православне цркве у Црној Гори објаснити постојањем „малобројне групације оптерећене идеолошким предрасудама и незнањем, осакаћеној атеизмом, марксистичко-титоистичког васпитања“ којој је црква или „украдена“ или „приказана у свијетлу социо-идеолошке виртуелне стварности“. Ради се господине Амфилохије о нужној посљедици која је постала стил живота оних који су на позиве упућиване потпуно погрешно почетком 90их година прошлог вијека, оних који су на те позиве „изашли из села али село није изашло из њих“.


Ја сам рођен 14. јануара 1955.године. Дакле на православну или (како је то сад одомаћено) „српску“ Нову годину. Живим близу цркве светог Ђорђа и знам како сам „био радостан“ како ми рођендан дочекују и славе „широке народне масе које љубе своју Српску православну цркву и њену Нову годину“. Нико не треба да ме коригује у мом утиску непосредно стицаним годинама, о томе како се иста дочекује у организацији Српске православне цркве, ње саме или до ове године заједно са политичким странкама српске провенцијенције које нијесу далеко од православно-фундаменталистичких политичких субјеката, а које су ових година нагло осиромашиле па нијесу финансијски помогле дочек али су истом присуствовале. Претходних година било је господине Амфилохије и позива да се „лажни поп Дукљанин разапне на Везировом мосту“ и много чега што не приличи свечаним тренуцима. А ове године је било позива од стране Ваших сарадника да се онај дио „вјерујуће масе“ који је правио инциденте или умири или склони. Дакле ништа нијесам измислио, зато што „мрзим цркву“. Напротив зато што поштујем сваку цркву, јавно сам упозорио да се овогодишњи „дочек“ дијелом претворио у непријатан дијалог па и сусрете блиске врсте оних које сте и ви идентификовали јер сте их у отвореном писму назвали „убаченим провокаторима“. А питао сам Вас, зашто ове године и сама помисао да се

C C20одржи дочек уз трубаче, народне пјеваче, гусларе, када Српска православна црква још није изабрала новог Патријарха, а претходни је преминуо два мјесеца прије тога. Питао сам зашто дочек и зашто само у Подгорици и Пљевљима а не и у Београду и широм Србије? Питао сам јер су ми рекли да по „канонима православне, па и српске цркве не организују се никакве православе и весеља од тренутка упокојења претходног и избора новог Патријарха“. Питао сам упоређујући то и са црногорским обичајем, да се макар четрдесет дана не пале телевизори ни у комшилуку ако је умро добар комшија. О одласку на славља ожалошћених да и не говорим. У Београду су звонила звона а у Подгорици се пјевало и играло до изнемоглости. А онда избор новог српског Патријарха, и послије два мјесеца подиже се застава Српске православне цркве, која је сво то вријеме у знак жалости била спуштена на пола копља. То се десило неколико дана послије дочека Нове године у Подгорици. Господине Амфилохије, нијесте ми одговорили како се то жали уз трубаче и народне пјеваче? Нијесте ми одговорили је ли се то нешто промијенило у доктрини Српске православне цркве, бар кад је Митрополија црногорско-приморска у питању, у односу на вјековни обичај испраћаја покојника? Друго, критиковао сам или боље, упозорио сам да је мало неозбиљно у вријеме жалости за Патријархом чинити славља па макар то била и Нова година. Критиковао и упозорио да је у Подгорици те ноћи док је читаво „српство“ жалило за Патријархом, било и превише оних који немају везе ни са вјером ни са Новом годином. Поново ћете се наљутити али морам рећи, било их је и превише везаних за боце пуне малигана и уста пуних за ту прилику непримјерених ријечи и узвика. Рекох и ваши сарадници су реаговали. Упозорио сам да су Црногорци „традиционално лоши вјерници“. Критикујете ме због тога. И поново историја и поново лекција. Митрополити су били и свјетовни владари. Тачно је и то је оно чиме се сви поносимо, али господине Амфилохије историја је забиљежила да су у Црној Гори први људи државе били прије свега свјетовни владари који су накнадно преузимали и духовне тронове, а не обрнуто како се ствара утисак у вашем отвореном писму. Господине Амфилохије историја ових простора (свих па и моје породице) није тако једнозначна да би данашњи претеденти на духовни пријесто олако могли „неуки народ“ даривати ако им се његово понашање допада као што се допало многима понашање вјерујућег народа пред црквом светог Ђорђа ове године у вријеме жалости за

Патријархом српским. Исто тако неприхватљиво је кажњавати прегрубим ријечима ако се други дио тог народа усуди упитати јавно коме је све то требало. Говорите да је у дубокој и предубокој тузи за Патријархом учествовао милионски „наш црквени народ“ а ја вас питам зашто изрази туге нијесу били истоврсни? Испада да је већински дио тог милионског народа у Црној Гори а да је већина те већине била те ноћи пред црквом на црквено-политичком слављу, а да је мањина те већине дошла у сукоб са вашим сарадницима, да сте очима виђели да се ради о провокацијама „једног очевидно подметнутог малог провокатора, сниманог (да ли случајно?) од стране неког новинара“. Стварно сам збуњен, господине Амфилохије. Нови српски Патријарх је више од половине тог народа који је гласао за независну Црну Гору, назвао ружним ријечима па не знам да ли једном милионском народу импонује да му чувари савјести и мјера понашања када се жали за патријархом буду, припадници тог за Патријарха српског промашеног и изгубљеног дијела народа. Ово тим прије што ту „већину“ милионског црквеног народа присутну те вечери на вашем слављу, нијесте одбранили од ружних порука српског Патријарха али тврдите да је тај народ исказао посебан однос према смрти јер смрт „не зауставља живот, поготово јер је туга за њим помијешана са (за безбожнике и мртвољубце невјерујуће у вјечни живот несхватљивом) радошћу, због тога што нас његов животни подвиг и гроб грију и обасјавају човјечношћу и неразоривом вјером, надом и љубављу“. Сами признајете да је јулијанско-никејска Нова година обиљежена у свим православним црквама (значи унутар светих здања, тихо и достојанствено, уз сазнање да нема цркве која може примити двадесет хиљада људи, колико их је било у Подгорици како Ви тврдите) само је у Подгорици народ био испред цркве. Зашто баш у Подгорици и зашто баш да се он најгласније чује широм васељене?


Отварате потпуно непотребно на свој начин проблеме који тресу и цркву православну у Црној Гори и саму Црну Гору. Говорите о цркви на Румији, а истовремено ме критикујете да као човјек по вокацији правник недовољно упорно браним право и поредак а тиме и вашу Цркву и њена права у нашој држави. Нешто ту не штима. Ако треба бранити, а треба, права свих вјерских заједница, па и Српске православне цркве у Црној Гори, прије свега инсистирањем на поштовању

C C21закона ове државе, нема међу нама проблема. Али проблем постоји и прије него што сте повели дијалог са мном. Поштовати законе Црне Горе, то сам и написао у ранијим текстовима, морају сви па и Српска православна црква. Ако неко хоће да буде слободан у уживању права мора бити свјестан и својих обавеза и одговоран према њима. Црква на Румији је по мишљењу државних органа који креирају и проводе право обавезно за све, бесправно, мимо прописа подигнут објекат. Ви тај чин оправдавате и називате достојанственим. Реците ми ко је и када не питајући државу, не тражећи од ње дозволу да изводи грађевинске радове урадио то што је урађено на Румији. И то уз помоћ војске. Господине Амфилохије, реците када је војска на тако „достојанствен начин“ прије или касније урадила нешто слично? Позивате се на историју и чињеницу да је ту прије неколико вјекова постојала црква. Да је неко од вас поштујући државу, од државе тражио restitucio in integrum, враћање цркве на мјесто ђе је претходница постојала, држава би повела редован и регуларан поступак. Ништа од тога господине Амфилохије. Неко није не само поштовао, него је свјесно рушио и ругао се законима ове државе, позивајући се на историјско право да гради кад хоће и ђе хоће. Господине Амфилохије, ако би неко дошао у Црну Гору, позивајући се на историјско право да обнови нешто за шта тврди да је постојало а у то неки чак и сумњају, при томе рушећи традицију вјерског суживота толико потребног Црној Гори, да ли бисте Ви били сагласни да он то ради како му падне на памет? Да ли би дозволили да неко уђе у ваше посједе „и почне да оре њиве“ а да Вам претходно не каже ни добар дан? Или ја немам „пуну информацију“. Поштовао сам и поштоваћу и државу и законе, и борићу се за права свих у овој држави. Али био сам и остаћу борац против самовоље ма како „историјски била утемељена“ ако је супростављена позитивним прописима заједнице. Критикујете ме да не изговарам ријечи које годе ушима оних који би Црна Гора да „историјски обликују“ по свом нахођењу. Критикујете ме што Црногорску православну цркву не третирам као што је третирају неки чији се став Вама допада. Позивате се на право и потребу да закони државе штите права цркве на чијем сте челу а одузимате право, макар колико да их је, људима да мисле другачије и од мене и од Вас. Критикујете поменуту цркву да се црквом зове, јер је регистрована, поновићу регистрована, у полицијској станици. У свакој сређеној држави сви морају бити регистровани.

И дијете кад се роди мора бити уписано у књигу рођених иначе ће бити загубљено за вијек вјекова. Питам, је ли Српска православна црква под тим именом регистрована, да бих знао њен матични број, адресу. Издржаћу критику да нијесам довољно уложио напора да јој нађем „крштеницу“ у надлежним службама државе Црне Горе. Немојте ми само рећи да је закон о односу државе и вјерских заједница „стар и престар“ јер ћу се брзо сложити са Вама, као што се нећу сложити да се некоме одузимају права зато што поштује законе и региструје се макар и у полицијским станицама а неко тражи да се крше закони када самовољно дјелује истовремено бранећи се рецимо папирима катастарских књига Црне Горе новијег датума када му је недавно уписана имовина доведена у питање. Да би се избјегао „правни анархизам племенско-идеолошког утемељења“ на чему инсистирате а са чиме се ја слажем, позивам Вас да се сложимо да закони секуларне грађанске државе Црне Горе на исти начин и подједнако морају обавезивати све ма како било ко појединачно мислио о себи.


У тексту сам поменуо манастир Острог у контексту „функционисања два правна система“ у Црној Гори. Поновио сам оно што се већ годинама прича да црква на чијем сте челу има свој „правни систем“ који независно функционише од званичног система државе. Поменуо сам манастир Острог као светилиште црногорско које вјековима походе људи различитих вјероисповијести тражећи у истом помоћ за своје људске овоземаљске тегобе. Поменуо сам то свето мјесто које годишње посјети преко милион људи, да ли вјерника или не, и ако су вјерници којој конфесији припадају одавно нико не пита, али и друге објекте наше културне баштине, друге манастире и цркве посебно на Цетињу. Поменуо сам их и питао да ли држава има право да контролише токове огромног новца који се чак и комерцијалном дјелатношћу оних који управљају тим објектима слива у њихове трезоре. Имао сам непријатних коментара, па чак и искривљених навода наводно мог питања као што је једна бесмислена теза да сам писао о скривеном благу у поменутом манастиру. Господине Амфилохије зашто је то питање за анатему, зашто се не може поставити? Није ми намјера да сав новац који било која црква, па и Ваша, убира у Црној Гори буде проведен кроз државни трезор и третиран државним власништвом, већ сам питао јер осјећам да постоји неред и несинхронизација.

C C22„Правовјерујући“ су ме упозорили да се таква питања не смију постављати јер оно што је црквено није државно ни по каквом основу нити може бити. У почетку вашег отвореног писма, понављам по ко зна који пут, поменули сте да је моја ћерка крштена у Грчкој православној цркви. Јесте. Крштена је у граду Кринидесу, цркви Лидиа, и носи црквено име Ана Мариа. Кумови су јој јако побожни и часни људи из тог малог грчког града. Обишао сам многе манастире у тој држави, сам или са својом породицом, па и са својом ћерком Ана Мариом. И нијесам примијетио било какву конфликтну или конфузну ситуацију између цркве и државе иако је Православна црква у Грчкој државна црква. Али ових дана Грчка пролази кроз можда најтежи период своје историје бар у економском смислу, и сви морају затегнути каишеве, ако се не желе одрећи острва по којима је земља препозната у свијету, а што траже они којима су Грци дужни. Сви Грци морају помоћи опоравак државе. Па и црква. И држава је донијела одлуку да уведе порез и на црквену имовину и црквене финасије. Па се нико у цркви ђе је моја ћерка крштена, не љути, не протестује, не пљује по својој држави, не говори о правном насиљу државе над црквом. Упоредите ту ситуацију и моје питање да ли држава треба да има бар елементарну информацију о финансијској валоризацији црквене имовине, цркве на чијем сте Ви челу. Тим прије што нијесам отварао питање квалитета и правне утемељености права својине над том имовином. То нек раде они који су за то и компетентни и који то мисле да треба на други, праву примјерени начин ријешити. Рекао сам господине Амфилохије да Црногорци традиционално имају другачији однос према вјери и према цркви. И тада и сада ми се чини да умједсто разних вратоломија језичко-вјерског карактера има смисла тај однос упоредити бар ја тако мислим са француским лаицизмом. Али нека, можда сте Ви у праву, можда сам кренуо да спајам неспојиво. Међутим никако се нећу сложити да црногорску религиозност и посвећеност Црногораца вјери која је „традиционална, велика и несумњива“ мјерите бројем сакралних објеката. Опростите још једном мојој непоколебљивости да „марксистичко-титоистичким“ поимањем односног питања устврдим да би такво мјерење довело до закључка да је читав народ који има Шекспира, Бајрона, Дикенса, и сл. ванредно обдарен за врхунску поезију и прозу. У том народу и Шекспир и Бајрон али и криминалци, и лопови, људи са оне стране закона људи без морала, људи који не мисле ни као Шекспир ни као Ви ни као ја.

Тешко је вршити тако поједностављење. На крају, поштовани господине Амфилохије, дозволите ми да изразим своје немало чуђење што и Ви са дужности која Вас обавезује да штитите право и правду, прије свега црквено, које Вас обавезује да су Вам сви људи једнаки па и они које морате вратити не увредама него благом ријечју са стрампутице на којој се налазе, подржавате и пропагирате и правни и црквени анархизам управо племенско-идеолошког утемељења, који, ако би био прихваћен, неминовно претвара Црну Гору у бесудну земљу. Допала ми се слична порука коју сам ја од Вас добио у отвореном писму, па Вам зато на сличан начин и одговарам, ношен оном народном „сачувај му образ Владико, као он теби“.


Бићу искрен желио сам и скоро да сам то урадио ово обраћање Вама умјесто „одговор“ насловити „полузатоврено писмо“ господину Амфилохију, Митрополиту црногорско-приморском. Зашто? Јер знам да једино ће „Сведок“ објавити ово што сам написао. Разувјерите ме да то неће бити тачно. Да ли ми можете гарантовати да прије него што добијете овај одговор исти буде објављен у медијима који Вас снажно подржавају а њих је довољно, а у којима и друга моја дјелања не само она која су изиритирала Вашу пажњу не налазе простора. Напротив у њима ћете прочитати и голе неистине не само о мојим ставовима него и о мом личном животу. Да ли ће, опростите на искрености, дневни лист „Дан“ објавити дио овог одговора, онај дневник који је наслов вашем обраћању мени скројио у будаласт али потпуно циљни став „Мишко мрзи цркву“. Да ли ће макар и послије мјесец дана овај одговор бити у мјесечнику на који лично можете утицати а који се зове „Светигора“. Ако се то деси повјероваћу и у неке ставове када је Ваша црква у питању коју поштујем као и све остале, а које нијесам коментарисао. У то име примите, господине Амфилохије изразе мог поштовања, Посланик у Скупштини Црне Горе и високи функционер Демократске партије социјалиста Црне Горе Др.Миодраг Вуковић

C C23 АкадемикРадослав Ротковић

КОГА ПРЕДСТАВЉА АМФИЛОХИЈЕВА МИТРОПОЛИЈА

КАД У УСТАВУ СПЦ НЕМА МИТРОПОЛИЈА?Црногорска се држава мијеша у оно у што не смије да се мијеша, а то су канонска питања, а не

мијеша се у оно у што мора да се мијеша, а то је одговорност пред законима ове државе. Ако поп прегази пјешака, неће одговарати пред Светим синодом него пред судијом.

Довољно је погледати једно издање Амфилохијеве Митрополије да се види како гласи печат те Митрополије. Рецимо, књигу “Православље у Црној Гори”, издање Митрополије црно-горско-приморске (Цетиње, 2006), која је штампана с благо-словом митрополита Амфилохија. Затим на Интернету потражимо и одмах нађемо Устав Српске православне цркве и Кривични законик Црне Горе.

У чл. 5. Устава СПЦ стоји:”У Српској православној цркви правна су лица: Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири...”

У чл. 10. читамо које су самоуправне власти, тела и органи. Ту су набројани: патријарх, Св. архијерејски сабор, Св. арх. синод, епархијски архијереј и д.

У чл. 14 набројане су епархије, без напомене у којој се држави налазе, па се једнако набрајају у њихова сједишта: Бањалука, Бијело Поље, Карловац, Сарајево, Сплит, Тузла, Загреб, Битољ, Скопље, Цетиње..., као да су сви ти градови у истој Великој Србији! А у иностранству су: Скадар, Чикаго, Темишвар!

Митрополија ниђе нема!Манипулацијом са непостојећом Митропо-

лијом црногорско-приморском Амфилохије је учинио кривично дјело лажног представљања, што је кажњиво по чл. 231 Кривичног законика, у којему се сматра кривичним дјелом употреба туђега жига, а то је жиг Митрополије црногорско-приморске коју је Српска православна црква укинула 1920. г. декретом регента Александра. За то кривично дјело предвиђена је казна до 3 г. затвора.

Онај ко је укинуо једну цркву, не може да буде њен насљедник! Насљедник је онај ко је обновио ту укинуту Цркву!

Поменути декрет регента Александра укинут је одлуком Предсједништва АВНОЈ-а 5. II 1945, с потписом др Ивана Рибара. Према томе од тога датума се мора рачунати да је Црногорска аутокефална поравославна црква правно обновљена, само што та одлука АВНОЈ-а, стицајем идеолошких и полицијских разлога, првенствено активношћу А. Ранковића - није спроведена у дјело! Српска православна црква у Црној Гори од тога дана је у нерегулисаноме статусу, лишена права на црквe и манастире које користи и из којијех убира 35 милиона еура милостиње! Ова финансијска корист један је од разлога што није напустила црногорске манастире Цетиње и Острог, које годишње посјећује милион ходочасника, и није се преселила у своје манастире, првенствено Морачу, коју су зидали Немањићи. Спорна је сва имовина СПЦ у Црној Гори изграђена у новије вријеме, јер није грађена средствима СПЦ него поменутим црногорским парама!

Осим тога Амфилохије је учинио и кривично дјело предвиђено чл. 357, јер, не признајући црногорску државу а називајући црногорску нацију “измишљеном у Титовој и Ђиласовој лабораторији” (изјава за “Политикин свет”), покушава да доведе “Црну Гору у положај потчињености или зависности према некој другој држави”!

Према томе није у праву Предсједник Вујановић када каже да Амфилохије “никада није негирао црногорску нацију”!

C C24 За ово кривично дјело предвиђена је казна

од 3 до 15 година затвора.С овим је у вези и кривично дјело предвиђено

чл. 359 КЗ, о угрожавању територијалног интегритета, јер док свака држава има своју православну или било коју другу цркву на цијелој својој територији (!), он као црногорско-приморску територију рачуна само простор од суторинске ријеке до Бојане, и до Трешњева и Острога на сјеверу и Бјеласице на сјеверо-истоку – до мора. Већ Никшић по њему не спада у Црну Гору! А Црној Гори не припада ни Котор ни Бар, јер се његова Црна Гора завршава на Брајићима и на Суторману. Ово могу појаснити мапе организовања СПЦ у Црној Гори која је рашчеречена на четири епархије. Милешевска епархија обухвата Пљевља; Будимљанско-никшићка обухвата простор општина Никшића и Берана; Захумско - херцеговачка епархија обухвата десет села у Општини Херцег-Нови а непостојећа Црногорско-приморска митрополија остатак од Трешњева до мора. Што је то него непоштовање територијалног интегритета Црне Горе и враћање Црне Горе на простор од пет нахија! У чему се онда СПЦ разликује од Венеције, Аустрије и Турске?

За ово кривично дјело предвиђена је казна од 2 до 12 година.

С овим је у вези и кривично дјело предвиђено чл. 370. КЗ (распиривање вјерске и националне мржње, раздора или нетрпељивости међу народима или етничким заједницама). Амфилохије је, наиме, у више наврата вријеђао национална осјећања Црногораца. За “Књижевне новине” је изјавио:”У историји никада није постојао црногорски народ”! Очито је да се овим завађају Срби и Црногорци у Црној Гори, јер негирање једног народа представља нетрпељивост и мржњу, и може да изазове крваве посљедице у смислу доказивања непризанатога народа да докаже да постоји. На овој основи је и дошло до рата у БиХ.

За ово кривично дјело предвиђена је казна од 1 до 10 година.

Још теже је кривично дјело расна и друга дискриминација, кажњива по чл. 443 КЗ. Амфилохије је, наиме, изјавио пред ТВ камерама ЦГ да би Св. Петар Цетињски, да је жив, био изручен Хагу као ратни злочинац, јер је, као и Радован Караџић устао у одбрану “угроженог

српства” против цијеле “неморалне међународне заједнице која ће нас све поклати”. Оправдавајући ратнога злочинца Караџића тиме да није радио ништа друго него оно што је радио Св. Петар Цетињски, иако је Св. Петар Цетињски само бранио државу од окупације извана, он је уздигао злочин над суграђанима на ниво светога рата и оправдао и бомбардовање Сарајева и злочине у Сребреници.

За ово кривично ндјело предвиђена је (мала казна) до 3 године.

Амфилохије се није зауставио ни на овоме, јер је одбио да служи војску! То је злочин по чл. 450 КЗ за који је предвиђена казна затвора до 3 године.

Дакле, укупно би за сва ова кривична дјела господин Амфилохије могао да буде кажњен затвором до – 37 година!

Да ли је ишта од овога познато надлежним органима у Црној Гори и господину Предсједнику Вујановићу?

Имамо ли ми Тужилаштво?Црногорска држава се мијеша у оно у што не

смије да се мијеша, а то су канонска питања, а не мијеша се у оно у што мора да се мијеша! Јер ако поп прегази пјешака, неће одговарати пред Светим синодом него пред судијом!

C C25Зоран Станојевић

Још старија и још љепша Црна Гора

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПРОИЗВОДЕЋИСОПСТВЕНУ ПРОШЛОСТ ГРАДИ НАШУ БУДУЋНОСТ

Релевантни историчари и политички аналитичари у Србији третирају и смјештају Српску православну цркву као доминантну снагу у урушени и девастирани духовни и политички простор с’краја осамдесетих и почетком деведесетих година. Као надомјестак комунистичке идеологије СПЦ је преузела улогу идејног вођства народа. Доминантна и суштинска матрица СПЦ био је и остао великодржавни пројекат, односно пројекат велике Србије. Милитаризам из деведесетих замијењен је, сходно новонасталим околностима, софистициранијом грађанском реториком. Однос СПЦ и њиховог поглавара према Црној Гори, црногорској нацији и Црногорској православној цркви одавно је познат. Можемо га сагледати и из једног новијег примјера игре ријечима. Представници СПЦ и политички субјекти који је подржавају у Црној Гори продуковали су одредницу, односно назив за „духовне представнике народа: „Православна црква“ и „Црногорска црква“. Овако одређење у себи носи и духовно геноцидне карактеристике. Наиме, познато је да СПЦ не признаје црногорску нацију, а ни државу, а камоли Црногорску православну цркву, те стога синтагма „Православна црква“ подразумијева СПЦ а „Црногорска црква“ у њиховој интерпретацији, подразумијева непостојећу цркву, не зато што је она православна већ зато што је Црногорска. Како су у Православном свијету цркве организоване по државном односно националном принципу, онда можемо сагледати значење оваквих идеолошких ставова односно конкретног дјеловања Српске православне цркве у Црној Гори. За духовни а и сваки други живот и опстајање једног народа неопходан је континуитет постојања односно традиција и савременост и њихова дубока и узајамна веза. А што ради Српска православна црква у Црној Гори? Она урушава и девастира материјалне доказе прошлости Црне Горе (цркве, манастири и др.) вршећи прекомпозицију у византијску и светосавску традицију (Свети Сава се у Црној Гори први пут помиње у вријеме митрополита

Никанора Ивановића којега је рукоположио књаз Данило) чиме ствара предуслове за „традицијским“ прекомпоновањем „савремености“. Дакле, СПЦ чупа и пара национално биће црногораца и убризгава и калеми великосрпство. Тако СПЦ производећи своју прошлост производи нашу будућност. Када говоримо о традицији једног народа онда се може рећи да је она неупитна, али није механичко преношење или преузимање искуства из генерације у генерацију. То искуство користе нове генерације, прилагођавајући га новонасталим околностима, савремености и цивилизацијским изазовима. Користећи то искуство један народ, односно нација обезбјеђује своје трајање и опстајање, свој континуитет. СПЦ и њен поглавар у Црној Гори то историјско искуство девастирају и урушавају истовремено градећи туђе искуство и традицију, стварајући тако простор генерацијама које долазе живљење туђе стварности и савремености, националну и сваку другу. Од противника Црногорске православне цркве могу се чути и оптужбе да је она расколничка црква као неке друге цркве у Православљу. Међутим, када се ради о Црногорској православној цркви онда је то обично подметање, и замјена теза. Коријени ЦПЦ датирају из 1220.године као зетске епископије а од 1346. зетске митрополије. Од почетка 16. вијека Црногорски народ самостално, без ичије сагласности бира своје митрополите. Све до 1920.године ЦПЦ је дијелила судбину свог народа и државе „и у вољи и невољи“. Декретом краља Александра укида се Црногорска православна црква. Дакле, од тада третирање ЦПЦ постаје „расколничко“ а држава Црна Гора сепаратистичка. Ако јесу а јесу за СПЦ и Анфилохија легалне и легитимне одлуке Подгоричке скупштине о поништењу државе и декрет краља Александра о укидању ЦПЦ онда је за њихову идеологију Црна Гора сепаратистичка држава а ЦПЦ расколничка црква, што они својим мишљењем и чињењем у Црној Гори и потврђују.

C C26

СТАЊЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ ЦРНЕ ГОРЕПреглед девастираних споменика по општинама

Из Извјештаја Владе Црне Горе

Бар

I категорија1. Стари град Бар

II категорија1. Бивши дворац краља Николе на Тополици, 2. Црква СВ. Атанасија, Сотонићи, 3. Црква Св. Димитрија, Нехај, 4. Црква Св. Петке, Шушањ, 5.Црква Св. Рока, Спич, 6. Црква СВ. Текле , Спич, 7. Манастир Бешка, острво Бешка, 8. Манастир Морачник, острво Морачник, 9. Манастир Орахово, Орахово, Црмница, 10. Манастир Ратац, полуострво Ратац, 11. Манастир Старчево, острво Старчева горица на Скадарском језеру, 12. Утврђење Нехај, Сутоморе

III категорија1. Чаршија и подграђе око бедема, Стари Бар, 2. Црква Св. Катарине, Равна, 3. Црква Св. Мученика Еустахија, Доњи Брчели, 4. Црква Св. Николе, Микулићи, 5. Црква Св. Тројице, Горњи Брчели, 6. Црква Св. Врачева, Комани, Печурице, 7. Манастир Горњи Брчели, 8. Стари бунар, Острос, 9. Утврђење Бесац, Вирпазар, 10. Утврђење Грможур, острво Грможур, 11. Залив Биговица, 12. Зграда „Монопола“ дувана

Беране

I категорија1. Манастир Ђурђеви Ступови

II категорија1. Зграда старе основне школе

III категорија1.Манастир Шудикова, Будимља

Бијело Поље

I категорија1.Црква Св. Николе, Никољац, 2.Црква Св. Петра

II категорија1.Црква Св.Јована, Затон, 2. Црква Св. Николе, Подврх, 3. Вољавац – Богородична црква, Бистрица

III категорија1. Џамија

C C27Будва

I категорија1.Стари град, Будва

II категорија1.Црква Санта Марија ин Пунта у Старом Граду, 2.Црква СВ.Ивана Крститеља, Стари Град, 3.Црква Св.Тројице, Стари Град, 4.Манастир Дуљево, Куљаче, 5.Манастир Подластва, Ластва Грбаљска, 6.Манастир Подострог, Маине, 7.Манастир Режевићи, 8.Манастир Стањевићи, 9.Остаци Виле урбане у рецепцији бившег хотела „Авала“ и простор с презентираним античким гробницама, 10. Свети Стефан, 11.Тврђава Ђурђевац, Побори.

III категорија1.Црква Св.Крста, Новосеље, Петровац, 2.Црква Св.Николе, острво Св.Никола, 3.Црква Св. Томе, Петровац, 4.Дробни пијесак, 5.Остаци Кастела и Лазарета у Петровцу, 6.Простор између хотела „Авала“ и градских бедема, 7.Тврђава Космач, Брајићи

Цетиње

I категорија1.Биљарда, Његошев музеј, 2.Цетињски манастир са црквом Рођења Богородице, 3.Дворац краља Николе, Дворски музеј, 4.Историјско језгро Цетиња, 5.Манастир Ком Црнојевића са црквом Успења Богородице, 6.Маузолеј Петру II Петровићу Његошу на Ловћену, 7.Остаци Манастира Црнојевића на Ћипуру, 8.Владин дом, 9.Жабљак Црнојевића, 10.Зетски дом, Краљевско позориште.

II категорија1.Болница „Данило I“, 2.Црква Св.Благовјештења, Јекса, Чукојевићи, 3.Црква Св.Ђорђа, Ераковићи, 4. Црква Св. Николе, Ријечки Град, 5.Дворска црква на Ћипуру, 6.Француско посланство у Краљевини Црној Гори, 7.Гроб владике Данила на Орловом кршу, 8.Италијанско посланство у Краљевини Црној Гори, 9.Кућа Св.Петра на Ријеци Црнојевића, 10.Његошева родна кућа, Његуши, 11.Манастир Ћелија, Добрско Село, 12.Мост књаза Данила на Ријеци Црнојевића, 13.Обод Црнојевића, Ријечки Град, 14.“Плави дворац“, Двор престолонасљедника Данила, 15. Рељеф Црне Горе у дворишту Биљарде, 16.Владичина кула на Каручу, 17.Влашка црква, 18.Зграда архива Црне Горе.

III категорија1.Црква Св.Ћекле, Стругари, 2.Црква Св.Јована Крститеља, Ржани До, Бата Цуцка, 3.Црква Св.Јована, Кошћеле, 4.Црква у Чистом Пољу, Љуботињ, 5.Црква Успења Богородице, Раичевићи, 6. Кућа Кења Јанковића, Рваши, 7.Кућа Тома Петровића – Његошева гостинска кућа на Његушима, 8.Млин Ивана Црнојевића, 9.Преображенска црква на Ивановим Коритима, 10.Родна кућа краља Николе, Његуши, 11.Турско посланство у Краљевини Црној Гори, 12.Тврђава Лесендро код Врањине, 13.Зграда бившег Војног стана, 14.Зграда ОШ „Шуњо Пешикан“ у Трешњеву.

Даниловград

II категорија1.Градина Мартинићи, 2.Манастир Острог.

III категорија1.Црква Св.Ђорђа, Горњи Мартинићи, 2.Град Спуж с бедемима, 3.Локалитет Црквина, Доњи Мартинићи, 4.Локалитет Сиге, 5.Манастир Ждребаоник, 6.Турски тзв. Аџијин мост, Миокусовићи, 7.Зиданице.

C C28Херцег-Нови

I категорија1.Манастир Савина

II категорија1.Црква Ризе Богородице, Бијела, 2.Црква Св.Сергија и Влаха, Поди, 3.Црква Св. Томе, Кути, 4.Сакрални комплекс са Његошевом школом, 5.Старо градско језгро Херцег-Новог, 6.Тврђава Шпањола, 7.Утврђење Мамула, острво Ластавица, 8.Зидине старог херцегновског града.

III категорија1.Црква Св. Ђорђа, Раданићи, Луштица, 2.Црква Св. Госпође, Убли, 3.Црква Св. Јована, Кути, 4.Црква Св.Јована, Рајевићи, Суторина, 5.Црква Св.Неђеље, Мојдеж, 6.Црква Св.Петра, Бијела, 7.Црква Св.Стефана, Ђеновићи, 8.Кућа Мирослава Штумбергера, Баошићи, 9.Задужбина Дуковић, Топла, 10.Западно и источно подграђе Херцег-Новог.

Котор

I категорија1.Богородичин храм на Прчњу, 2.Црква и острво Госпе од Шкрпјела, 3.Црква Св.Ане, 4.Град Пераст, 5.Катедрала Св.Трипуна, 6.Остаци античке виле с мозаицима у Рисну, 7.Стари град Котор.

II категорија1.Царине – Рисан, 2.Црква и острво Св.Ђорђа, Пераст, 3.Црква Св.Ђорђа, Ораховац, 4.Црква Св.Илије, Доброта, 5.Црква Св.Кузме и Дамјана, Муо, 6.Црква СВ.Луке,Смоковац, Рисан, 7.Црква Св.Павла у Старом Граду, 8.Фрањевачки самостан са црквом Св. Кларе, 9.Фрањевачки самостан са црквом Св.Николе, Прчањ, 10.Градска врата, 11.Комплекс цркве Св.Матеја, Доброта, 12.Комплекс цркве Св.Еустахија, Доброта, 13.Комплекс цркве Св.Петра и Павла, Рисан, 14.Комплекс самостана Св.Фрања, 15.Остаци цркве Св.Томе, Прчањ, 16.Палата Дабиновић – „Кокотова кула“, Доброта, 17.Палата Гргурин – Поморски музеј Котор, 18.Палата Ивановић, Доброта, 19.Палата Ивелић, Рисан, 20.Палата Натале и Видо Милошевић - „Велики палац“, Доброта, 21.Палата „Три сестре“, Прчањ, 22.Сакрални комплекс у Пелинову, Горњи Грбаљ, 23.Стијена Липци, Стрп, 24.Торањ са сатовима, 25.Зграда „Централне Комисије“, Доброта.

III категорија1.Црква Госпе од Милосрђа, Доброта, Табачина, 2.Црква Св.Ђорђа, Лијешевићи, Доњи Грбаљ, 3.Црква Св.Петке, Морињ, Буновићи, 4.Црква Св.Петра, Доброта, Љута, 5.Црква Св.Виценција, Шкаљари, 6.Кућа Павла Каменаровића, Доброта, 7.Палата Каменаровић, Доброта, 8.Подморје између Рта стрпачког и Рта Мурове, Стрп, Рисан, 9.Прва школа на народном језику, Сврчак, Морињ, 10.Родна кућа трипа Кокоље, Пераст, 11.Задужбина Љубатовића са црквом Св.Димитрија, Рисан.

Мојковац

II категорија1.Манастир Добриловина

Никшић

II категорија1.Црква Св.Апостола Петра и Павла, 2.Црква Св.Арханђела Михаила, Стражица, 3.Црква Св.Николе, Дреноштица, 4.Црква Св.Николе, Грахово, 5.Црква Св.Спаса, Драговољићи, 6.Црква Св.Спаса, Граховац, 7.Дворски комплекс краља Николе, 8.Градски бедеми – остаци Оногошта, 9.Мост на Моштаници.

C C29III категорија1.Црква Св.Ђорђа, Требјеса, 2.Црква Св.Јована Крститеља, Тупан, 3.Црква Св.Јована, Дријенак, Петровићи, 4.Црква Св.Јована, Клење, Велимље, 5.Дуга, историјски кланац са утврђењем, 6.Џамија, 7.Кула Лековића, Кочани, 8.Кула у Старом Селу, Жупа Никшићка, 9.Манастир Косијерево, Петровићи, 10.Манастир Жупа, 11.Остаци некрополе стећака у Приградини код Велимља, 12.Остаци некрополе стећака, Шипачно, 13.Рушевине Кастела – Салтхуа, Вилуси, 14.Тврђава Клачина

Плав

II категорија1.Кула Реџепагића, 2.Манастир Брезојевица.

III категорија1.Везирова џамија, Гусиње

Пљевља

I категорија1.Хусеин-пашина џамија, 2. Манастир Св.Тројица

II категорија1.Локалитет Комини, 2.Манастир Дубочица, Отиловићи, 3.Манастир Св.Арханђела Михаила, Луке, Ђурђевића Тара

Плужине

II категорија1.Црква под Соколом, Заграђе, Шћепан Поље

Подгорица

I категорија1.Дукља-Доклеа, 2.Медун

II категорија1.Црква Св.Ђорђа под Горицом, 2.Дољани – Златица, 3.Дворски комплекс на Крушевцу, 4.Манастир Дајбабе, 5.Веље Ледине – Гостиљ.

III категорија1.Балшин град у Понарима, Зета, 2.Ћаф Киш у Дубрави, Вуксан Лекићи, 3.Црква Пахомија Команина, Ораховац, 4.Црква Св.Ђорђа, Близна, 5.Црква Св.Госпође, Чепурци, 6.Црква Св.Госпође, Дражевина, Градац, 7.Црква Св.Јована Крститеља, Косор, Кући, 8.Црква Св.Николе, Матагужи, Зета, 9.Црква Св.Петра Цетињског, Безјово, Кучи, 10.Црква Вазнесења Господњег, Убли, 11.Кућа Чубрановића у Старој вароши, 12.Манастир Ћелија Пиперска, Црнци, Стијена Пиперска, 13.Манастир Дуга, Биоче, 14.Манастир Врањина са црквом Св. Николе, 15.Насеље Врањина на обали Скадарског језера, 16.Османагића џамија у Старој вароши, 17.Сахат кула у Старој вароши, 18.Тамница Јусовача, 19.Тврђава Дечић, Пискала, Тузи, 20.Тврђава Облун, Вуковци, Зета, 21.Тврђава Рибница, 22.Зграда Републичког завода за заштиту природе у Старој вароши.

C C30Шавник

II категорија1.Манастир Подмалинско, Тушина

III категорија1.Кућа Новице Церовића, Тушина, 2.Манастир Бијела, 3.Одов мост.

Тиват

II категорија1.Црква Госпе од Анђела, Вериге, Лепетани, 2.Полуострво Превлака са остацима манастира Св.Михаила.

III категорија1.Црква Св.Антуна, Беланово, 2.Црква Св.Госпође, Радовићи, Кртоли, 3.Црква Св.Луке, Гошићи, Кртоли, 4.Палата Верона – Бизанти, Рачица.

Улцињ

I категорија1.Средњовјековни град Свач, 2.Стари град Улцињ.

III категорија1.Црква Св.Николе под Бијелом гором, 2. Круче, 3.Пашина џамија, 4.Пашина кућа с таваницом у дуборезу, 5.Саборна црква Св.Николе.

Жабљак

III категорија1.Црква Св. Преображења

9.1. Фактори девастације

На девастираним споменицима културе препознају се утицаји разних фактора који се могу груписати у четири основне врсте, и то: -природни фактори (зуб времена, земљотрес и друге елементарне непогоде, временске неприлике, влага и сл.), -небрига и неодржавање (запуштеност, инвестиционо и текуће неодржавање, неадекватно коришћење и други видови немарног односа ималаца споменика, органа локалне власти и републичких институција заштите), -нелегални и нестручни радови (радње и мјере ималаца споменика или других инвеститора на обнови, рестаурацији и конезрвацији споменика, без ваљане пројектне документације или мимо ње, без одобрења надлежног завода или органа локалне управе и државног органа, изградња нових објеката у близини споменика културе, нестручно изведени радови, уградња неадекватног материјала, одсуство стручног надзора), -остало (разношење градивног материјала, нелегална ископавања и подводна претраживања, исписивање графита и сл.).

Утицај зуба времена је реалан и очекиван и он се у односу на споменике културе појачава протеком времена. Адекватан одговор система заштите на овај фактор утицаја је интензивирање инвестиционог и текућег одржавања објеката сходно техничким условима и утицају осталих фактора, а нарочито очекиваних временских неприлика. Разарања и оштећења од земљотреса нарочито су евидентна на старим објектима, што значи и на непокретним споменицима културе. Катастрофални земљотрес који је задесио Црну Гору 1979.године разорио је или у знатној мјери оштетио највећи број споменика културе нарочито у јужном и средишњем

C C31дијелу Републике. У периоду између 1980. и 1990.године интензивним активностима, уз међународну и домаћу помоћ, значајан број споменика културе је у потпуности или дјелимично саниран. Међутим, један број објеката је остао у рушевинама или лошем стању које се каснијим потресима и утицајима осталих фактора стално погоршавало. Временске прилике изражене кроз атмосферске падавине и температурне разлике утичу на све врсте материјала, производећи различита оштећења која се стално повећавају, а удари грома су веома чести и са посљедицама великих оштећења на најистуренијим дјеловима споменика. Влада је сталан пратилац старих објеката и објеката који нијесу у редовној употреби, а њен негативни утицај нарочито је изразит на сакралним објектима у виду оштећења фресака и иконостаса. Небрига и неодржавање нарочито су присутни код споменика који нијесу у функцији и за посљедицу имају потпуно препуштање објеката утицају природних фактора и разношењу градивног материјала. Нелегални и нестручно изведени радови, као фактор оштећења споменика културе, првенствено су посљедица неадекватног односа ималаца према културној баштини и предузимају се са различитим циљевима и намјерама. Имаоци споменика културе у приватној својини приликом извођења радова првенствено имају за циљ прилагођавање старог објекта новим потребама и намјенама, најчешће сходно претпостављеним комерцијалним интересима. При томе, споменичка својства свог објекта не виде као вриједност, већ као ограничење својинских права и умањење економског потенцијала. Као инвеститори радова на сакралним споменицима јављају се различити субјекти (вјерске организације, црквне општине, организациони одбори, мјесне заједнице, удружења грађана и др.). Извођење радова на овим објектима без ваљане документације неминовно доводи до повреде њихове изворности. Посебно штетни за културну баштину Црне Горе су нелегални радови који се изводе управо са намјером уношења елемената који јој историјски и културолошки нијесу својствени и којима се „новим материјалним доказима“ настоји измијенити историјски и културни ток збивања на овим просторима. Међу појединачним утицајима назначених фактора најизраженији су нелегални и нестручно изведени радови. Наиме, присуство овог фактора препознато је на 138 споменика културе, од којих су на 48 споменика они искључиви узрок девастација. Крактеристика утицаја нелегално и нестручно изведених радова је у томе што у највећем броју за посљедицу имају трајно оштећење појединих споменичких вриједности.

Преглед нелегално изведених радова споменика културе по општинама

Општина Број споменика Број нелегалних радоваБар 33 13Беране 5 3Бијело Поље 6 5Будва 26 14Цетиње 55 11Даниловград 10 4Херцег-Нови 47 8Колашин 3 0Котор 63 25Мојковац 1 1Никшић 25 14Плав 6 3Плужине 3 2Пљевља 6 2Подгорица 40 20Шавник 7 6Тиват 10 3Улцињ 10 3Жабљак 1 1УКУПНО 357 138

C C32 Од 138 споменика културе на којима су евидентиране посљедице нелегалних и нестручних радова, у 99 случајева у питању су сакрални објекти свих вјерских заједница, а од тога су 79 православни објекти. Према томе, 71% укупно нелегално и нестручно изведених радова на споменицима културе у Црној Гори односи се на сакралне објекте, а међу њима 80% се односи на православне објекте.

Археолошки 5

Урбане цјелине 9

Профани 20

Фортификациони 5

Сакрални

Православни 79

99Католички 15

Исламски 5

УКУПНО 138

9.2.Драстични примјери девастације споменика културе

Дукља

Девастација арехеолошког локалитета Дукља десила се кроз низ фактора:Прије 40 година трасе жељезничке пруге су преполовиле археолошки локалитет и на тај начин

битно разориле урбано ткиво Дукље. Каснијим постављањем и изградњом водовода тај процес је настављен.

Посебна разградња Дукље започета прије 150 година, настала је као посљедица одношења грађевинског материјала, тесаног камена и фрагмената за градњу околних кућа, па и јавних објеката.

У новије вријеме, развојем и изградњом околних насеља, физичким необезбјеђивањем локалитета, нерјешавањем експропријације, тј.имовинско-правних питања са власницима , елементи локалитета Дукље се све више користе за градњу нових кућа.

Манастир Подмаине – БудваЗа Манастир Подмаине се каже да је био „мислионица“ црногорских владика, у њему је писао

Његош, у њему су боравили сви дотадашњи владари Петровићи, а посебно владика Данило (који је у њему био схрањен скоро 200 година).

На манастирском комплексу су започети санациони радови које је изводила црква, а према одобреном пројекту од стране надлежног завода. У поступку санације манастирског комплекса током 90-тих година дошло је до низа пропуста који су изведени у супротности са пројектом и конзерваторским условима.

Деградација се састоји у огромној доградњи и по висинском и по хоризонталном плану, што и архитектонски и функционално мијења карактер Манастира. Црква Успења Богородице, која је доминирала простором, сада је заграђена конацима који се дограђују (без икакве дозволе) разним материјалима, стиловима и за комплекс Манастира нетипичним детаљима.

Поред конака, амфитеатралним уређењем порте, нетипичним за православне објекте, и потпуно новим фрескама у цркви, тематски неприхватљивим, јер су нацртани „лажни“ пророци са комунистичким симболима и католичким знамењима, грубо су и идеолошки и политички повријеђене цивилизације норме времена у којем живимо.

C C33Пераст Нарушавање градитељског насљеђа Пераста је процес који константно траје током више

деценија. Након земљотреса 1979.године значајан број кућа је дограђен на недозвољен начин, без одобрене пројектне документације и без усклађивања са амбијентом.

Један од најдрастичнијих примјера нарушавања градитељских вриједности града Пераста представља бетонирање јужног крака улице која од цркве Св.Николе води према тврђави Св.Крст и Самостана Св.Антуна. Овом девастацијом измијењени су ширина улице, њен подужни профил и оригинални застор од камена. Бетонирање је изведено 2001.године.

Нови власник куће која се налази у средишњем дијелу Пераста, у другом реду кућа у односу на старији улични фронт, изградио је савремени базен на простору оригиналног врта, чиме су трајно уништене урбанистичке, амбијенталне, хортикултурне и градитељске вриједности предметног простора.

Цетињски манастир – ЦетињеТоком 1999.године су унутар манастирског комплекса изведени грађевински захвати без

претходно сачињене пројектне документације и без претходно прибављене сагласности Завода. Грађевинске интервенције и подизање новог објекта на скученом простору испод испоснице Светог Петра представљају страни сегмент у већ давно дефинисаном нуклеусу манастира, који сачињавају црква Рођења Богородице и њено непосредно окружење, који је уз то и најаутентичнији слој манастирског комплекса. Цетињски манастир, поред тога што је сакрални објекат и сједиште Митрополије црногорско-приморске, и прворазредни историјски споменик нераскидиво везан за укупну историју Црне Горе.

Манастир ДобриловинаМанастир је само један од случајева у којима се близином, величином, стилом и карактером

дограђених конака мијења манастирски амбијент.У Добриловини, иако постоје остаци старих конака на пристојној удаљености, тј. на 100-нак

метара од Манастира, нови конаци, површине 650 м2, направљени су у самој порти Манастира, тако да су својом димензијом „прогутали“ манастирски драгуљ из XVII вијека.

Манастир ОстрогКомплетан споменички комплекс, Доњи и Горњи манастир, новим конацима доживљава

импровизаторску урбанизацију, која близином и обимом изграђених објеката (4.500-5.000 м2), њиховим стилом и атхитектонским рукописом угрожава оригиналност и непоновљивост Острошког манастира. Ове интервенције су изведене без знања и сагласности надлежног Завода.

Нови стил конака у непосредној близини Горњег манастира и садржински и функционално и архитектонски деградира Манастир. Манастир је изгубио своју религијско-испосничку духовност и комерцијализовао култ Св. Василија Острошког Чудотворца. Изграђена је нова црква, као и низ објеката стамбеног карактера, радионица, гаража, пансиона и безброј импровизованих киоска са кич сувенирима. Комплетан доживљај комплекса представља примјер „индустријализације“ цркве.

Стари бунар – ОстросБунари у Остросу је примјер како су аутентични етнолошки значајни простори: бунари, гумна,

млинови итд. – деградирају лаичким импровизацијама. Бунар у Остросу је у функцији преко 1000 година. Бетонирањем бунара и формирањем околних пижуна потпуно је уништена аутентичност вриједног и ријетког споменика културе.

9.3. Угроженост споменичких својстава

Угроженост споменичких својстава цијени се у односу на сљедеће вриједности споменичких јединица: урбанистичко-амбијенталне, архитектонске, културно-историјске, умјетничко-естетске,

C C34аутентичност и јединственост (уникатност).

Појединачни и међусобни утицаји назначених фактора резултирали су бројним и разноврсним оштећењима великог броја споменика. Степен угрожености појединих споменичких својстава утиче на оцјену стања споменика културе. Оцјена стања споменика културе изражена је кроз значење појмова девастација и деградација и кроз утврђене степене угрожености. Појам девастација односи се на све споменике културе код којих постоје оштећења, без обзира на узроке и степен угрожености споменичких својстава. Споменик културе је деградиран када су, због оштећења, угрожене његове основне споменичке вриједности до мјере која умањује његову укупно културно-историјску вриједност.

Преглед угрожености споменичких својстава по врстама споменика културе

Споменичке вриједности Археолошки Урбане

цјелине Профани Фортификациони Сакрални Укупно

1.урбанистичко амбијентална 20 12 36 12 63 143

2.архитектонска 15 12 57 22 138 2443.културно-историјска 19 12 45 21 128 225

4.аутентичност 13 11 31 13 75 143

5.умјетничко-естетска 17 11 34 17 123 202

6.јединственост-уникатност 7 3 7 3 5 25

Девастација споменика културе, тј.угроженост споменичких својстава, присутна је код 246 споменичких јединица. У 160 случајева девастације су присутне на самом споменику, у 26 случајева девастације су присутне на контакт зони споменика, а у 60 случајева на споменику и контакт-зони. За право сагледавање угрожености контакт-зона проблем представља то што нијесу званично одређене границе заштићене околине споменика.

Преглед девастација по врстама споменика културе

Археолошки 23

Урбане цјелине 12

Профани 59

Фортификациони 21

Сакрални

Православни 98

131Католички 27

Исламски 6

УКУПНО: 246

C C35Преглед девастација споменика културе по општинама

р.б. Општина Број споменика Деградирано 1. Бар 33 252. Беране 5 33. Бијело Поље 6 64. Будва 26 195. Цетиње 55 426. Даниловград 10 97. Херцег-Нови 47 198. Колашин 3 09. Котор 63 4310. Мојковац 1 111. Никшић 25 2312. Плав 6 313. Плужине 3 114. Пљевља 6 515. Подгорица 40 2916. Шавник 7 417. Тиват 10 618. Улцињ 10 719. Жабљак 1 1

УКУПНО 357 246

Стање споменика културе може се исказати и кроз степен угрожености споменичких вриједности и то:1.Добро – очуване споменичке вриједности,2.Осредње-дјелимично угрожене споменичке вриједности,3.Слабо-угрожене споменичке вриједности,4.Ложе – угрожене примарне споменичке вриједности,5.Нема споменичка својства-изгубио споменичке вриједности.

Према постављеним степенима угрожености споменичких вриједности, стање укупне непокретне културне баштине је сљедеће: 89 споменика има очуване споменичке вриједности, код 93 споменика споменичке вриједности су дјелимично угрожене, код 77 споменика су угрожене споменичке вриједности, код 96 споменика су угрожене примарне споменичке вриједности, док су два споменика трајно изгубила споменичке вриједности.

Споменици културе

СТАЊЕ Археолошки Урбани Профани Фортификациони Сакрални УКУПНО

Добро 4 0 30 3 52 89Осредње 5 0 17 1 70 93Слабо 5 8 17 5 42 77Лоше 15 4 21 16 40 96Изгубио својство 0 0 1 0 1 2

УКУПНО 29 12 86 25 205 357

C C36Сакрални споменици

СТАЊЕ Православни Католички Исламски Остали УКУПНОДобро 37 11 2 2 52Осредње 53 10 7 0 70Слабо 37 5 0 0 42

Лоше 27 12 1 0 40

Изгубио својство 1 0 0 0 1

УКУПНО 155 38 10 2 205

Девастација споменика културе присутна је у читавом периоду постојања система заштите, с тим што је по основу нелегалног вршења инвестиционих радова нарочито изражена у посљедњих 15 година. И поред релативно коректног односа ималаца споменика културе приликом увида у стање споменика који су у функцији, изостала је њихова спремност за двање информације у погледу времена вршења одређених радова и њихових извођача.

10. Досадашње активности на спречавању девастација споменика културе

На захтјев Министарства културе, Републички завод за заштиту споменика културе 1999.године сачинио је информацију у којој су презентовани поједини примјери девастација на споменицима културе са посебним освртом на драстичне примјере угрожавања споменичких вриједности на објектима које у Црној Гори користи Српска православна црква. Информацијом су обухваћени сљедећи споменици културе: манастир Стањевићи – Будва, манастир Дуљево, Куљаче – Будва, манастир Подострог, Маине – Будва, манастир Горњи Брчели – Бар, манастир Страчево – Бар, Цетињски манастир – Цетиње, манастир Ком – Цетиње, манастир Ждребаоник – Даниловград, доњи манастир Острог – Даниловград, манастир Дуга, Биоче – Подгорица, манастир Ћелија Пиперска – Подгорица, и манастир Дајбабе – Подгорица. Републички завод за заштиту споменика културе, због непоштовања законске процедуре за извођење радова на споменицима културе, донио је 15 рјешења којима је наложена обустава радова на споменицима културе, објектима у непосредној близини споменика културе и објектима са споменичким вриједностима. Од укупног броја донијетих рјешења, шест се односило на физичка лица, као инвеститоре, једно на правно лице и осам на Српску православну цркву. Рјешењима о обустави радова наложен је и повраћај објекта у првобитно стање. Инвеститори нијесу поступили по рјешењима, а Републички завод није спровео њихово административно извршење. Републички завод је надлежном Државном тужиоцу поднио шест кривичних пријава за оштећења споменика културе, и то: -против НН лица (29.12.2003.г.), због оштење Спушке тврђаве, -против владике Филарета (20.07.2004.године), због оштећења манастира Св.Тројице у Пљевљима, -против директора Јавног предузећа Морско добро (20.07.2004.године) због оштећења Старог града Будва, -против дон Филипа (20.07.2004.године), због оштећења објекта у Старом граду Будва, -против Тома Вујисића (20.07.2004.године), због оштећења објекта у Старом граду Будва,

C C37 -против Зеновић Радослава (20.07.2004.године), због оштећења објекта у Старом граду Будва. Републички завод није добио обавјештење о исходу по поднијетим кривичним пријавама. Регионални завод за заштиту споменика културе у Котору донио је 35 рјешења о обустави радова на споменицима културе, објектима у непосредној близини споменика културе и објектима са споменичким својствима. Рјешења се односе на физичка лица као инвеститоре радова на објектима у заштићеним урбаним цјелинама Котора и Пераста. По рјешењима Регионалног завода дјелимично је поступљено, тј. испоштоване су обуставе радова, али не и повраћај објекта у првобитно стање. Регионални завод је у 2001.години поднио кривичну пријаву против Бранка Ћупића, због нелегалног извођења радова на Палати Змајевић у Перасту и рушења зида капеле Змајевић на којем су се налазили остаци фресака Трипа Кокоље. Основни тужилац у Котору подигао је оптужни предлог и извођачу нелегалних радова изречена је условна осуда у трајању од три мјесеца.

11. Улагање РЦГ у инвестиционо одржавање споменика културе

Поред активности на обнови споменика културе након земљотреса 1979.године, најзначајнија инвестициона улагања Републике у споменике културе остварена су у периоду од 1993. до 1999.године, а реализована су преко Дирекције јавних радова. Укупан износ уложених средстава Републике у инвестиционо одржавање споменика културе у назначеном периоду износило је 2.631.879,00 ДЕМ.

Преглед инвестиционих улагања у споменике културе

(ИЗНОС СРЕДСТАВА У ДЕМ)

СПОМЕНИЦИ КУЛТУРЕ 1993 1994 1995 1996 1997 1998 1999

Манастир Ст.Горица

22.111.0045.384.00

Зетски дом 30.000.00

Француско посланство

30.000.00

Катедрала Св.Трипуна 92.112.00 102.824.00 15.268.00 14.927.00

Владин дом 46.938.00 19.000.00

Двор К.Николе и Биљарда 31.910.00 72.000.00

Библиотека Ђ.Црнојевић 117.646.00 129.108.00

Санација сакралних објеката

139.392.00 4.397.00

Манастир Ждребаоник 50.057.00 127.000.00

Манастир Брчела 6.222.00

Стари град Улцињ 53.237.00

Парохијски дом Бар 149.158.00

C C38Манастир Подластва 31.579.00 67.000.00 30.000.00

Манастир Дуга 2.000.00

Плави дворац 39.000.00

Гријање Народног музеја

1.094.099.00

Перјанички дом, Бар 49.000.00

Средства по годинама 82.111.00 472.990.00 180.005.00 68.505.00 202.061.00 233.000.00 1.393.207.00

СРЕДСТВА У DEM 2.631.879.00

Такође у периоду од 1993. до 2004.године, Републички завод и Регионални завод обавили су низ активности на споменицима културе у домену конзерваторских радова који су се односили на: пројекте истраживања и заштите археолошких локалитета, израду пројектне документације, израду елебората за санацију објеката, конзервацију живописа и иконостаса, санације угрожених зидова, кровног покривача и друге мање интервенције. Највећи број интервенција извршен је на сакралним објектима.

Редни број Споменик културе Радови Година

1 Манастир Ђурђеви ступови, Беране Статичка санација објекта 1993

2 Манастир Подластва, Будва Конзервација живописа 1993/1997

3 Црква Ризе Богородице, БијелаЕлаборат за санацију старе апсиде ради заштите од владе

1994/1997

4 Манастир Ком, Пројекат санације конака 1994/1995

5 Манастир Дуљево, Будва Конзервација живописа 1994/1995

6 Куће Св.Петра на Ријеци Црнојевића Комплетна санација објекта 1994

7 Манастир Косијерево Оправка крова 1994

8 Црква Св.Ђорђа, ПодгорицаПројекат санације и комплетна санација објекта

1995

9 Римски мозаици, Рисан Санација кровног покривача 1995/1997

10 Црква под Соколом, Шћепан Поље Истраживачки радови 1995

11 Манастир Подострог, Будва Конзервација живописа 199512 Манастир Пива Конзервација живописа 1996/1997

13 Дукља Пројекат истраживања, заштите и презентације 1997

C C3914 Манастир Св.Тројица, Пљевља Конзервација живописа 1996/1997

15 Црква Св.Тројице, Плав Санација кровног покривача 1997

16 Црква Св.Николе, Пелиново Санациони радови 1996

17 Стари град Улцињ Санација угрожених зидина 1996

18 Влашка црква Цетиње

Пројекат гробнице Илариона Рогановић, Пројекат реконструкције цркве

1998

2004

19. Црква Св.Ђорђа, Лекићи, Подгорица Ревизија пројекта 1999

20. Црква Св.Дрјођа, Требјеса,Никшић Пројекат санације 1999

21. Црква Св.Антуна Падованског, Цетиње Ревизија пројекта 2003

22. Краљевско позориште Зетски дом, Цетиње Идејни пројекат ентеријера 2004

23. Црква Св.Рока, Спич, Бар Пројекат реконструкције 2004

24. Пераст Студија заштите градитељског насљеђа 1999/2005

25. Рисан Археолошко истраживање 2001/2005

26. Црква Св.Еустахија,Доброта, Котор Програм заштите 2002

27. Палата Трипковић,Доброта,Котор Архитектонска и археолошка истраживања 2002

28. Палата Висковић, Пераст Пројекат и санација крова 2004

29. Црква Св.Ивана, Богишићи,Тиват Архитектонска и археолошка истраживања 2004

30. Цркве Св.Михаила,Котор Археолошка истраживања 2002

Активности Завода на наведеним споменицима културе финасиране су из средстава одобрених овим институцијама за програмске активности и текуће одржавање објеката у култури.

12. Анализа стања споменика културе по врстама

12.1. Урбане цјелине и рурална насеља

Свих 12 заштићених урбаних цјелина у већој мјери је порушено земљотресом, 1979.године, а становништво из њих исељено. Процес обнове урбаних цјелина оштећених земљотресом отпочео је израдом и верификацијом планова и пројеката и извођењем радова на санацији и реконструкцији. Након конструктивне санације и опремања инфраструктуром који су трајали око десет година, објекти профане архитектуре приведени су предвиђеним намјенама, а сакрални објекти у овкру урбаних цјелина привредени су култу. Процесом ревитализације урбаних цјелина који је у највећем дијелу завршен деведесетих година прошлог вијека успостављен је континуитет вјековног живљења у Улцињу, Бару, Будви, Котору, Перасту, Херцег-Новом, као и у историјском језгру Цетиња.

C C40 Посљедњих десет година карактеришу интензивне интервенције на објектима у урбаним цјелинама, тј. градња, надградња или трансформација градивног тквиа, као и градитељска експанзија у контакт зонама, што за посљедицу има девастацију споменичких својстава свих урбаних цјелина. У поступку спровођења урбанистичких планова дефинисане намјене се мијењају, а евидентна је појава фаворизовања једноличних пословних садржаја (угоститељство, трговина). Паралелно са тим одвија се и процес измјене врсте становања. Наиме, индивидуално становање трансформише се у колективно, што је условило да је умјесто сталног преовладало сезонско становање. Нарушавање градитељског насљеђа нелегално изведеним инвестиционим радовима на појединим објектима огледа се у: -доградњи анекса и надградњи етажа на постојећем дефинисаном ткиву, -преобликовању фасада измјеном диспозиције и пропорције отвора прозора и врата, као и формирању балкона, -преобликовању кровних конструкција са формирањем отвора прозора и врата и кровних тераса, -замјени кровног покривача каналице новим опекарским производима или другим материјалима, -замјени дрвене столарије браваријом, -замјени подова приземља од камених плоча другим материјалима (керамика, ламинат), -инсталирању клима уређаја, сателитских антена и других инсталација на фасадама.

Посебан вид девастација представља уређење јавних површина, тргова и улица на којима су постављене терасе угоститељских објеката које својом површином, мобилијаром и надстрешницама ремете и угрожавају комуникације и визуре градских језгара. Једина заштићена рурална цјелина у Црној Гори, Врањина је посљедњих 15 година претрпјела многобројне измјене којима је овај споменик културе трајно деградиран до мјере губитка споменичких вриједности.

12.2. Археолошки локалитети

Археолошки локалитети још увијек нијесу систематски истражени, а само један (Рисански мозаици) је дјелимично туристички валоризован. Поједини археолошки локалитети су девастирани изградњом инфраструктурних објеката (Дукља, Рисански мозаици), изградњом стамбених објеката у контакт зони (Дукља, Царине – Рисан), разношењем археолошких налаза (Дукља) и неовлашћеним изроњавањем (Бигова-Бар, Подморје Рта стрпачког и Рта Муровина – Рисан). Од свих 29 археолошких локалитета систематска истраживања обављају се само у Рисну на Мозаицима и Царинама. Ове године први пут је обављено рекогносцирање подморја Рта стрпачког и Рта Муровина у Рисанском завилу. Археолошки налази са појединих истраживања дијелом су презентовани у завичајним, тј. општинским музејима. На стање археолошких локалитета повољно утичу чињенице да не постоји база података о археолошким локалитетима и археолошком материјалу, да није завршено археолошко рекогносцирање и да нијесу створени услови за израду Археолошке карте Црне Горе. Подводна археолошка налазишта постају све више простор нелегалних истраживања и у постојећим условима су практично без икакве заштите, јер за то не постоји специјализована служба.

12.3. Сакрални споменици

Веома значајан и најбитнији сегмент културне баштине Црне Горе припада сакралној архитектури и чине га манастирски комплекси, цркве и џамије. Овај дио културне баштине састоји се од 205 споменичких јединица. Вјерским објектима на овим просторима вријеме није било наклоњено. У периоду послије Другог свјетског рата били су зарасли у растиње и препуштени пропадању. Са оживљавањем вјерског живота почетком 90-тих година XX вијека отпочео је и процес враћања основних функција сакралним објектима.

C C41Приликом овог, за заштиту споменика културе важног процеса, најчешће је изостала сарадња ималаца споменика са стручним службама у институцијама заштите, тако да је непоштовање конзерватоских принципа и планских докумената приликом обнове сакралних објеката умањило очекиване ефекте на заштити овог дијела културне баштине. Наиме, умјесто позитивног ефекта који у принципу долази са оживљавањем вјерског живота и обновом функција вјерских објеката, радови на обнови вјерских објеката без стручног удјела институција заштите имају за посљедицу нарушавање њихове изворности. Негативне посљедице односе се не само на архитектуру, већ и на живописе, иконостасе и културни пејсаж, односно природни амбијент споменика. При томе посебан проблем представља уношење разних елемената који мијењају изворност споменика и искривљују његову документациону и историјску вриједност. У процесу обнове сакралних објеката кроз санацију или реконструкцију најчешће интервенције којима се мијењала њихова аутентичност могу се свести на: преобликовање фасада, измјену рјешења крова и кровног покривача, увођење и провођење инсталација, измјену столарије и пода, измјену иконостаса и икона, као и увођење новог мобилијара. Типични примјери девастација на описани начин су манастири: Морачник – Скадарско језеро, Дуга – Подгорица и Подмаине – Будва. Код обраде камених фасада врши се замјена материјала и слабљење везивног ткива између блокова тако да се у унутрашњости сакралних објеката уочава присуство влаге. Уклањање оригиналних спојница и ново фуговање често се врши технички погрешно и занатски лоше, тако да је то техником и тоналитетом неусклађено са затеченом структуром зида и бојом камена на фасади. Фасаде се избјељују техником „пјескарење“ и остају без вјековне патине, као њихове природне заштите. Завршни кровни вијенци од ручно клесаних камених плоча или профилисаних блокова замјењују се армирано бетонским. Оштећења на звоницима на „преслицу“ са једним или више звона, умјесто надопуне непостојећих или оштећених камених блокова исте или сличне врсте обраде, изводе се од друге врсте камена механички резаног или од бетона. Крст на врху звоника или куполе својом пропорцијом, изгледом и материјализацијом често је у несагласју са стислким и умјетничко-естетским карактеристикама грађевине којој припада. Кровни покривачи, у прошлости изведени у складу са изворним карактеристикама оригиналног затеченог стања (клис, шиндра, оловни покривач, камене плоче, каналица), замјењују се новим од неадекватних материјала, као што су лимови различитих профила и димензија, пластична шиндра и тегула „канадезе“. Најбројнији примјери овог начина девастације присутни су на сакралним објектима у општини Никшић, а нарочито на цркви Св. Спаса у Драговићима. Увођење инсталације (електрика, гријање, хлађење) извори се видно са прикључцима и разводом са спољашње стране по фасади, а у унутрашњости по поду и зидовима. У унутрашњости подови од камених плоча из локалних мајдана ручне обраде, а неријетко и гробне плоче, уклањају се и замјењују мермерним или бетонским плочама или облажу ламинатом (нпр.капела дворског комплекса Петровића у Крушевцу у Подгорици). Уношењем новог мобилијара шаблонске индустријске израде мијења се аутентичност простора, његова историјска обиљежја и културна припадност. Израђују се нове палионице (за свијеће) уз фасаду цркве или у њеној непосредној близини. Умјесто мобилних палионица које би биле инсталиране према потребама, новоизграђене палионице својим непримјереним положајем, габаритом, изгледом и обрадом непримјерено се истичу у укупном изгледу објекта. Донаторство појединаца у процесу обнове цркава често је пропраћено уношењем нових елемената (улазна капија, чесма, постављање меморијалних табли, исписивање имена на фасди и сл.) који се својим изгледом непримјерено намећу и конкуришу постојећем естетском и урбанистичко-архитектонском рјешењу комплекса. Угроженост фреско-декорација често је производ лоше изведених занатских радова на санацији архитектуре. Кроз кровни покривач продире влага и активиране соли разарају ткиво драгоцјене фреско-декорације (живопис из XV вијека у малој цркви манастира Савине, рад Ловра Добричевића). Лоше изведеним дренажним каналима узрокује се капиларна влага, која такође угрожава фреско-декорације

C C42(живопис из XIII вијека цркве Ризе Богородице у Бијелој, живопис олтарског простора манастира Св. Тројица у Пљевљима живопис олтарског простора цркве Св. Николе у Никољцу – Бијело Поље, живопис цркве Арханђела Михаила у Петровићима итд.). Не водећи рачуна о значају и вриједности фреско-декорација, неконтролисаним паљењем свијећа ствара се непровидни слој чађи који деградира ликовне вриједности фресака, као и претходно изведене радове на њиховој заштити. Ови негативни ефекти нарочито настају при паљењу свијећа у коритима испуњеним водом, што доводи до мултиплицирања штетних дејстава, а феско-ансамбл губи на својој умјетничкој снази и аутентичном изгледу (манастир Ђурђеви Ступови, цркве Св. Николе и Св. Петра у Бијелом Пољу). Посебан облик угрожавања културне баштине представља ново живописање, иконисање и формирање мозаика у једном броју (41) црквених објеката и манастирских комплекса. Нови живописи, најчешће исликани без уважавања културно-историјског контекста, ослоњени на квазивизантијску естетику, често иконографски провокативно деградирају споменичка својства објеката у којима настају (манастир Подострог – Будва, манастир Св. Тројице – Будва, манастир Св. Николе – Улцињ, манастир Режевићи, манастир Св. Луке – Рисан, манастир Подмалинско – Шавник, зидна декорација на западној фасади манастира Св. Тројице – Пљавља итд.). Такође, као посебан вид фреско-сликарства, присутна је изградња и фреско писање иконостаса који по облику и начину израде, без ослањања на традицију и стилске карактеристике самих објеката, грубо нарушавају њихова споменичка својства (црква Св.Луке у Смоковцу – Рисан, манастир Св. Николе – Улцињ, манастир Подострог – Будва). На великом броју цркава, у лунатима изнад портала, као и другим спољним дјеловима архитектуре (конаци, капије итд.), израђују се нови мозаици и врше исликавања, најчешће западне стране објекта (манастир Св.Тројице – Пљевља, манастир Брезојевица – Плав). Најзначајнији иконостаси манастира Пиве, Манастира Мораче и цркве Св.Николе у Подврху, као и бројни други, квалитетно су конзервирани у периоду од 1970. до 1990.године. Међутим, њихово тренутно стање захтијева поновни конзерваторски третман, а у појединим случајевима конзервација иконостаса је хитна (црква Св. Николе у Никољцу – Бијело Поље). У бројним црквеним објектима приликом враћања у култ успостављају се нови иконостаси који су, по правилу, израђени без претходног стручног мишљења Завода. Њихова форма, изведба и стилске карактеристике су одраз тренутка и обично су копије радова познатих иконографских предложака, мање или више занатски коректно изведени. Посебан вид деградације сакралних објеката одвија се кроз процес обнове конака манастирских комплекса који су спроводи на сљедеће начине: -санацијом и реконструкцијом постојећих конака и њиховим привођењем функцији, са циљем прилагођавања савременим условима живота, премашују се постојећи габарити објеката, без објективне потребе за тим (нпр. манастир Дуга – Подгорица), -изградњом нових на темељима старих конака, са свим новим елементима архитектонских рјешења у погледу габарита, волумена и изгледа (манастир Св. Николе, Подврх – Бијело Поље, манастир Дајбабе – Подгорица, манастир Ћелија Пиперска – Подгорица), -изградњом нових конака (стамбених објеката) архитектонски ријешених у савременом духу, на новим локацијама у оквиру манастирских комплекса.

Независно од одабира начина изградње конака, са конзерваторског аспекта интервенције су изведене нестручно, непримјерених димензија и архитектонске обраде. Процес функционисалног техничког, тј. инфраструктурног прилагођавања конака новим потребама је у експанзији посљедњих 15 година. Нови конаци по габариту и обликовање (тип хотела-пансиона) непримјерени су сакралним комлексима као и објективним потребама монаштва.

C C43Преглед површина нових конака (стамбених објеката) по општинама

Општина Бар Манастир Горњи Брчели 150 м2Општина Бар Манастир Бешка, Скадарско језеро 350 м2Општина Беране Манастир Шудикова 350 м2Општина Бијело Поље Црква Св.Николе Подврх 350 м2Општина Будва Манастир Подострог, Маине 300 м2Општина Цетиње Манастир Ком 80 м2Општина Даниловград Манастир Острог – више објеката 2.500 м2Општина Даниловград Манастир Ждребаоник – више објеката 1.000 м2Општина Мојковац Манастир Добриловина 500 м2Општина Никшић Манастир Жупа Никшићка 1.100 м2Општина Подгорица Манастир Дајбабе 600 м2Општина Подгорица Манастир Дуга 260 м2Општина Шавник Манастир Подмалинско 260 м2Општина Шавник Манастир Бијела 200 м2Укупно: 8.000 м2

Многи ранохришћански и средњовјековни сакрални споменици су у рушевном стању, а међу њима извјестан број оних чији су остаци видљиви у нивоу темеља или зидова до висине 1,00 – 1,5 метара. Имајући у виду лоше примјере санација и реконструкција објеката ове врсте гдје је, због непоштовања конзерваторских принципа или других намјера, умјесто санације и реконструкције старих, практично остварена изградња нових објеката, у постојећим условима адекватна заштита наведених објеката била би конзервација основног градитељског ткива, без могућности реконструкције.

Ранохришћански и средњовјековни сакрални споменици

Ред.бр. Споменик културе Категорија Општина 1. Црква Св.Димитрија, Нехај II Бар 2. Остаци триконхалне цркве, Тополица II Бар3. Манастир Ратац, полуострво Ратац II Бар 4. Манастир Ратац, полуострво Ратац II Бар 5. Манастир Пречиста Крајинска, Острос II Бар 6. Црква Св.Врачева, Комани, Печурице III Бар 7. Црква Св. Рока, Спич II Бар 8. Манастир Шудикова, Будимља III Беране 9. Рушевине цркве, Будимља III Беране 10. Црква Св.Јована, Затон II Бијело Поље11. Градина Мартинића II Даниловград 12. Црква Св. Томе, Кути II Херцег-Нови13. Црква Св. Јована, Кути II Херцег-Нови14. Остаци цркве СВ. Томе, Прчањ II Котор 15. Комлекс самостана Св.Фрања II Котор 16. Дољани, Златица II Подгорица 17. Црква Св.Пахомија Команина III Подгорица

18. Остаци цркава у средњовјековном граду Свачу I Улцињ

C C44 Поједини примјери девастација сакралних објеката, поред осталог, посљедица су и неадекватне сарадње државних органа и служби Завода, а типични примјери за то су манастири Страчево и Ждребаоник, на којима је радове изводила Дирекција јавних радова. Наиме, 1993. и 1994.године на Цркви манастира Старчево изведени су обимни грађевински радови без претходне анализе објекта, без пројектне документације и без консултација са службом заштите споменика. На манастиру Ждребаоник 1999.године израђен је нови конак на мјесту старог и мањег, без ревизије пројектне документације и без сагласности Завода. Лоши ефекти овог рада очитавају се у томе што је неадекватним избором локације која, у настојању да прати положај првобитног конака и уклопи се у затечену архитектуру, промјеном хоризонталног габарита, спратности и укупних архитетктонских облика, нарушава амбијентални склад комплекса и угрожава ову његову битну споменичку вриједност.

О ЧЕМУ ЈЕ РИЈЕЧОсврт на нелегално постављање спомен плоче Гаврилу Дожићу једном од присајединитеља Црне Горе Србији 1918.године у порти манастира Морача

Информацију о нелегално постављеној спомен плочи Гаврилу Дожићу у порти манастира Морача показује како културно насљеђе лако постаје жртва неукуса. И не само то, овај наизглед безазлен случај постао је важан показатељ квалитета новог институционалног и правног оквира за заштиту културних добара и његове способности да одговори будућим изазовима. Постављање спомен плоче на регистрованом културном добру заиста је специфично и уједно представља кршење најмање два црногорска закона. Уколико би се на овај случај досљедно примијенио Закон о спомен обиљежјима, прекршајне казне морали би да плате органи општине Колашин, мјесна заједница, црквени одбор, предсједник скупштине општине и многи други. Одговорност не би смјела да мимоиђе и државни орган који није донио подзаконска акта која омогућавају имплементацију Закона о спомен обиљежјима, а поступак уклањања плоче требало би да обави надлежни орган општине Колашин. Закон о заштити културних добара, такође, обавезује држаоца културног добра да пријави сваку правну и физичку промјену на културном добру и за неиспуњавање ове обавезе пријети му одређена новчана казна. Изнесено тумачење Закона о заштити културних добара у случајевима постављања спомен плоча на културним добрима онемогућава даље поступање државних органа у оваквим случајевима. Из тог разлога, стручњаци Завода за заштиту споменика културе на Цетињу

могли су само „посјетити манастир Морачу“ и „извјештај прослиједити Министарству културе“. Они су на терену констатовали да је спомен плоча постављена нелегално у народном весељу уз присуство бројних званица и јавних личности. Плоча је да иронија буде већа, постављена на споменику културе за чијом судбином су, а у контексту изградње хидроцентрала на Морачи, бригу брижили бројни интелектуалци. Организовани су округли столови у помоћ је позиван и Унеско, а од државе се тражио озбиљан и одговоран однос према манастиру Морача. Између осталог и из тог разлога, ових дана стручњаци које је делегирао Завод за заштиту споменика културе, подупријете стручњацима из региона, раде „Студију заштите културне баштине“ у обухвату будућих хидроцентрала са посебним акцентом на очувању културних вриједности манастира Морача. И наравно то не раде волонтерски већ крајње професионално и одговорно и то од средстава која ће обезбиједити држава Црна Гора. Зашто онда нико није осудио постављање спомен плоче од бијелог мермера? Да ли су интелектуалци, струковна удружења и институције у Црној Гори довољно храбри да изнесу свој став, да ли га уопште имају или је ћутање злато? Да ли их је на крају уопште брига за то или једноставно не знају о чему се ради? А ради се о немогућности државних служби заштите да спријече постављање или изврше уклањање бесправно подигунутих спомен

Предраг Малбаша

C C45плоча на културном добру. То би у будућности могло довести до апсурдних ситуација. Тако би Завод или Управа за културна добра могли беспомоћно да гледају како се у порти Цетињског манастира подиже спомен плоча патријарху Павлу или на Ћипуру Илији Гарашанину. Све очи тада би биле упрте у неки нижи орган или под орган у

општини Цетиње, који би морао иницирати судски спор, спроводити управно правне и извршне мјере или се у најкраћем морао бакћати са овим ситницама. Аутор је археолог и

предсједник Фондације за споменике и локалитете Црне Горе.

Из заоставштине познатог правника и публицистеБранко Ђ. Никач

НЕМАЊИЋИ, ОТОМАНИ И СРПСКИ КЛЕР

Немањићи и њихови насљедници особито су се злочиначки обрушавали на богумиле /манихејце, патарене, бабуне, катаре, крстјане, како су се ђе звали/. Ово су особито чинили Немања и његови синови. Протојеривали су их из државе, сакатили, сјекли језике, спаљивали на ломачу и сл. Притом је интересантно напоменути да је зетски краљ Вукан, Немањин син, иначе доживотни католик, тражио помоћ за прогон богумила од папе Иноћентија III. Учинио је то у десетој деценији 12 стољећа. Ова зла судбина није снашла само богумиле у Србији него и оне који су се налазили на црногорско-босанској граници почев од Пљеваља, па преко Жабљака, Плужина, Шавника, Никшића и Рисна до Цетиња, ђе се испред Пастирске цркве налазе два њихова надгробна споменика тзв. стећки. Ипак нијесу успјели да их све истријебе, јер су се поред поменуте границе са црногорске стране налазили као крстјани, илити припадници Крстјанске босанске цркве, како се то види из „Поименачног пописа Санџака Вилајета Херцеговине из 1475-1477“, који је приредио Ахмед С. Аличић. Богумиле је жестоко прогонила и Католичка црква у Босни и Херцеговини, али са мало успјеха, јер су тамошњи житељи били скоро сви крстјани, односно припадници поменуте Крстјанске босанске цркве. Били су то и босански владари скоро 250 година почев од Кулина Бана. Из њиховог времена постоји и изрека „Од Кулина бана до добријех дана“. Међутим, послије пада Босне под Отоманску власт 1463. и Херцеговине, дијела Босне, 1482.године, богумили односно крстјани су, углавном, примили ислам. Учинили су то у првом реду због насиља што су над њима вршили православље и католицизма, али и због извјесних сличности у вјеровању.

Великосрби и њихови истомишљеници покушавали су и још увијек покушавају да докажу како је Отоманска Империја имала посве негативан однос према православној цркви Срба, па тиме и према њеним сакралним објектима. Напротив чињенично стање је посве другачије. Наиме, наука је доказала да ни једно ни друго није тачно. А да није тачно рјечито нам говоре многи докази и многе чињенице из којих се недвосмислено закључује да је ова Црква била не само продужена рука Отоманске Царевине него и њен саставни управни дио, чије су се надлежности у свима сверама протезале над православним житељством. Ове надлежности, наравно, вршене су у првом реду преко патријарха, митрополита и епископа, али и нижег клера, тј. другог свјештенства и монаштва. Ове надлежности Црква је вршила и тада када није постојала Пећка Патријаршија, а чинила је то преко нижих великодостојника. Један од главних задатака српског православног клера био је да прикупља харач од раје за султане, везире, беглербеге, паше, санџакбегове, бегове, аге и субаше. Неријетко је то чинио и патријарх са својом свитом и помоћу јањичара. Чак су патријарси и његови духовници у више наврата наплаћивали дажбине и од католика. У доста случајева били су гори од Отомана, што је доводило и до превјеревања у ислам. Овај и овакав однос између Отомана и поменуте Цркве, поред осталих, веома студиозно, аргументовано и документовано доказује српски научник др Мирко Мирковић у својој књизи „Правни положај и карактер Српске православне цркве под турском влашћу /1459-1766/. И у односу на сакралне објекте Српска православна цкрва и њени заговорници којешта измишљају и фалсификују. Стално приповиједају како су им Отомани, Албанци, Аустро-Угари, Млечићи и Хрвати рушили и преправљали

C C46њихове објекте. Истина је да је тога било у неким случајевима, али је исто тако истина да је било безброј случајева да су овој Цркви дозвољавали да гради нове и поправља старе објекте. Јер да није било тако не би ова Црква данас имала безброј својих манастира и цркава по Косову, Македонији, Снџаку, ужој Србији, Војводини, Угарској, Босни и Херцеговини и Хрватској. Притом када се ради о сакралним објектима нужно је указати и на понашање поменуте Цркве и српског народа према исламским и католичким сакралним објектима. Тако у првом реду треба рећи да су ова Црква и овај народ на читавом подручју уже Србије и Војводине, а након 1878.године, па и прије тога, порушили безброј објеката оријенталне културе као што су чаршије, завији, шедрвани, хамами, каравансараји, турбете, чесме, имарети, џамије, текије, меџиди, медресе, међу којима у Београду 58 великих и 22 мале џамије или по некима око 100, у Ужицу 34, у Смедереву 24, у Ваљеву 10, у Чачку 10, у Пироту 4 итд.итд. како се то види из књиге др Ејупса Мушовића „Муслиманско становништво Србије од пада Деспотовине /1459/ и његова судбина“. А шта је било са исламским становништвом тада и послије тога добро је познато да је над њим вршен физички и сваки други геноцид, укључујући ту и етничко чишћење, јер су скоро сви српски градови имали већинско исламско становништво, а било је и таквих као што су Ужице да није било Срба /отуда и пјесма „О, Ужице, мали Цариграде“/. Овакво понашање према исламцима и њиховим сакралним објектима великосрби и српски православни клер вршили су у највећој могућој мјери и за вријеме ратне агресије на Босну и Херцеговину када су у тој држави порушили 1011 исламских сакралних објеката међу којима и оне из 15, 16 и 17 вијека, који су представљали ријетке културне и историјске споменике. У овоме рату они су рушили и римокатоличке богомоље а Хрвати дијелом и оне српске, чији број није мали ни са једне ни са друге стране. Дакако, при свему овоме не треба заборавити и једну мање више познату чињеницу, а то је да су Срби бјежали испред Турака у Босну и Херцеговину још одмах послије Косовске битке 1389 и ондашњу Аустро-Угарску /Војводину, Хрватску, Мађарску/. Тамо су прилазили у аустро-угарску и млетачку војску и постојали крајишници. Остим тога, Турци су их често ангажовали и у тзв.мартолозе, тј. турске војнике хришћанске вјероисповијести. Насељавањем у поменуте земље Срби су градили своје сакралне објекте,

бирали и постављали свјештенство и монаштво нижег и вишег реда, који су, осим у ријетким случајевима, слободно вршили вјерске обреде под заштитом држава у којима су се налазили. Као што се види поменута Црква се ширила и ван Србије, углавноме, без запријека. Српски клер и великосрби и даље, поред научних открића и сазнања, још увијек оптужују Отомане, ислам и католицизам за све невоље и недаће српског народа и лоше односе са Католичком црквом. Отомани јесу дјелимично криви за патње српског народа у 17 и 18 вијеку. Дјелимично су криви и за данак у крви, јер су од српских дјечака и младића израстали најокорјелији јањичари, али и многи везири, паше и други отомански великодостојници. Међутим, за овакав положај Срба они сносе већу одговорност од Отомана, јер су увијек били у повлашћеном положају, или, како је наведено, саставни дио отоманске управе. Иначе, у много горему положају под Отоманима била је Католичка црква. Прогонили су њене припаднике, рушили им сакралне објекте и претварали у своје. Чинили су то не само у Босни и Херцеговини и Црној Гори него и дијелу аустро-угарске територије који су око два вијека држали под окупацијом. Неријетко су овоме понашању помагали и саме Отомане. Свој негативан однос према католичанству нијесу промијенили ни у новије доба, па су тако 1937.године жестоко протествовали против закључења Конкордата између Краљевине Југославије и Папске државе. Немали удио имали су и у ратној агресији на Хрватску и Босну и Херцеговину. Они су личности укључујући ту патријарха Павла, који је још за живота патријарха Германа именован на ово достојанство личности које су 1986, 1987, 1989, 1990 и 1991.године крстарили по српским селима Хрватске и Босне и Херцеговине, и подстрекавали и помагали Србе да дижу устанке противу поменутих држава. За ове и ратне заслуге у времену од 1991 до 1995.године патријарх Павле је одликован заједно са Слободаном Милошевићем највећим одликовањем Републике Српске, док је мр Момир Булатовић одликован ореденом нижег ранга. Одликовао их је ратни злочинац Радован Караџић, сабрат сабраћу. Оваквом понашању српског клера на челу са Патријархом и истоумницима можда се не треба чудити ако знамо како су окончали своје животе неки немањићки владари, а посебно Обреновићи и Карађорђевићи.

C C47 Патријарх Павле и његови клерици прогласили су српски народ за небески и за народ са безброј наднаравних особина. Прије је то учинио Петар Кочић, српски књижевник из Босне, а за вријеме поменутога рата и поменути Караџић, али и Матија Бећковић. Чак је српски владика Николај Велимировић устврдио да су светосавље и Хитлеров нацизам једно те исто, или боље рећи да је нацизам проистекао из светосавља, односно да има темељ у светосављу, за што је и добио Хитлеров крст. Колико су српски клерици и њихови поштоваоци и обожаваоци збандали од православља рјечито нам говори и то да уз светосавље употребљавају и синтагму „српско православље“. Пишу и издају такве књиге као што су нпр. „Српско православље“ од аутора Слободана Бељића и Момчила Петровића, „Народна религија Срба у 100 појмова“ аутора Душана Бандића, „Магија српских обреда“ од Бојана Јовановића, „Српски народни календар“ од Драгомира Антоића и Миодрага Зупанца и друге. По њима је Јулијански календар српски, а српски су и празници Божић, Нова година, Ускрс и др., иако се ради о општехришћанским празницима, дакле празницима православља и католичанства. Због наведених и сличних понашања клера Српске цркве, српски народ је доживио многе погибељи, укључујући ту и погибељ у агресији на Хрватску и Босну и Херцеговину 1991-1995.године. Зато је нужно да се читав овај клер почев од патријарха па до посљедњег монаха и свјештеника покаје пред српским народом, да пред њим окаје своје гријехе, али и да се одрече светосавља и тзв. српског православља и врати изворном православљу ономе којему су припадали његови претходници. Дакако, потребно је да се одрече и сваког екстремизма, експанзионизма, асимилаторства, деструкције, милитанства, угњетавања, оспоравања Црногорске и Македонске православне цркве, а посебно и неканонског понашања, јер ништа од овога не прилички православљу.

НАСТАЈАЊЕ И ПОСТОЈАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Насупрот овој и оваквој Српској односно Светосавској цркви имамо Црногорску православну цркву, цркву која се држи изворног православља, али и народну и слободарску,

односно одбрамбену и ослободилачку цркву. Ово је Црква чији коријени потичу из 1219/1220 у лицу Зетске епископије, а од 1346. у лицу Зетске митрополије, да би потом прерасла у аутокефалну Цркву са свим тим компонентама. Но, прије њеног пуног и правог оснивања и историјског развоја неопходно је истаћи сљедеће. И црногорски преци словенске групације дошавши у Дукљу, прво назване дукљанске односно Дукљани, а онда Зећани, дошле су на Балканско полуострво као многобожци. И они су, као други јужнословенски народи, примили хришћанство у VIII и IX вијеку, дакле прије четири сто и више година него што је основана поменута епископија, или скоро двјеста година прије раскола у хришћанству. Примили су хришћанство још тада када је већ постојао фактички раскол у овој религији, из чега недвојбено слиједи да су били припадници Западног хришћанства или католичанства, уз незнатан број припадника Источног хришћанства на које је Византија имала утицаја. О томе да су црногорски даљи преци били католици говори мноштво чињеница и доказа као што су: постојање дукљанске цркве са сједиштем у муниципијуму Дукљи код данашње Подгорице, у којој се још 450 године помиње бискуп Евандер; онда постојање дукљанске надбискупије са сједиштем у истоме Муниципијуму; затим сам овај Муниципијум и многи и разни остаци римске провинијенције; потом ту је дукљанска односно зетска кнежевска и краљевска породица Војислављевића која је била римокатоличка и која је 1089.године, за вријеме краља Михаила, добила Барску арцибискупију, поред тога што је Михаило прије тога, тј.1077 добио од папе краљевске инсигније; те, најзад, ту су и многи културни и историјски споменици западне провинијенције, у првоме реду сакрални објекти и разни латински натписи почев од Адријацијевог па до оних у Бару. Ту је и постојање бенедиктанског реда, али и чињеница да је рашки жупан Немања крштен по латнском обреду, дакле да је крештен као католик, док је његов најстарији син Вукан био доживотни католик. Дакако, ту је и неспорни факат да и данас на подручју Црне Горе, у приграничним општинама Улцињској, Барској, Подгоричкој и Плавској, али и у приморским општинама Будванској, Тиватској, Которској и Херцегновској имамо знатан број припадника католичанства, неђе мање неђе више. Међутим, послије оснивања Зетске, Стонске и Будимљанске епископије вјерска

C C48припадност Зећана се битно мијења. Прелазе у православље у првом реду због жестоких притисака и рушења њихових градова па тиме и богомоља од стране освајача и поробљивача Немање, како то пишу у његовим биографијама његови синови Сава и Стефан. Но, већ почетком седме деценије 14 вијека, када за заетске владаре долазе Балшићи, мијења се религијска припадност Зећана. Тада се већином враћају у католичанство с обзиром да су и сами Балшићи били католици. Напокон долази и до новог преобраћења по доласку на владарски пријесто Балше III. До тога долази, пошто се Балша III оженио са Јеленом кћерском српског кнеза Лазара. Од тада, са мање или више осцилација, Зећани односно Црногорци постају припадници православља, да би то и данас били. Све ове епископије су самим својим оснивањем потпале под јурисдикцију Српске архијепископије, а потом Пећке патријаршије, с тим што је тијеком времена Стонска промијенила име у Херцеговачку са сједиштем у манастиру св.Петра и Павла у Бијелом Пољу, онда у Захумско-Херцеговачку, па опште Херцеговачку и Полимску да би мијењала и своје сједиште, те с тим да је Будимљанска престала да постоји у првој половини 14 вијека, а Зетска наставила да живи, да добије статус Митрополије а онда и аутокефалне Цркве. Пошто је Црногорска црква тијеком вјекова била у промјенљивом статусу и настајању то је неопходно указати на неке историјске факте који је карактеришу као православну и народну. Тако најприје, али не и најбитније, треба истаћи да је сједиште Зетске епископије односно Митрополије прво било на Превлаци код Тивта, онда у Остросу у Крајини, потом у манастиру св.Николе на Врањини, да би то 1848.године постало Цетиње. Неки кажу да је одређено вријеме њено сједиште било и у Будва, онда на Жабљаку Црнојевића и на Ободу изнад Ријеке Црнојевића. У сваком случају њено сједиште се мијењало зависно од разних прилика, услова и околности, а посебно због доласка Отомана. О томе да су црногорски даљи преци били католици пише и познати српски научник Сима Ћирковић у својој студији „Православна црква у средњовјековној српској држави“ у којој стоји: „Дукљански краљеви готово у непрекидном непријатељству према Византијском Царству, са јаким политичким везама на другој обали Јадрана,

подржавали су латинске цркве из Приморја и признавали су врховну власт папе“. Други српски научник Божидар Ковачевић, поред осталог, пише у својој студији и сљедеће: „Очевидно „Дукљанин је свој латински спис саставио према словенским текстома и предањима... У њега је уткана повест о дукљанском кнезу владимиру, првом мученику и светитељу Дукље“. Ради се о његовој студији“ Црква и књижевност у нашој средњовековној држави“. За вријеме првих Балшића, Зетска митрополија је мало или нимало одржавала односе са Пећком патријаршијом. Касније од женидбе Балше III са кћерком кнеза Лазара па до другог пада Српске деспотовине под Отоманску Империју 1459.године односи су поправљени. Међутим, од пада Деспотовине па до 1557.године односи су прекинути, с обзиром да у то вријеме није постојала поменута Патријаршија, јер је била укинута од стране Отоманског Царства. Поново је, али формално и само с времена на вријеме, долазило до контаката од обнове Пећке Патријаршије 1557, па до њеног коначног укидања 1766.године. Из овог чињеничног стања, објективно речено, произилази да је Зетска митрополија односно Црногорска православна црква била самостална и независна још од првих владара Балшића из почетка седме деценије 14 вијека. Ову самосталност и независност, па тиме и аутокефалност несумњиво потврђују и сљедећи чиниоци: -да већ од почетка 16 стољећа црногорски народ сам и самостално, без ичије сагласности бира своје митрополите, с тим што то непрекидно чини до избора Његоша 1830. дакле да би потом избор вршили књаз Данило и књаз односно краљ Никола заједно са свјештенством, монаштвом и државном влашћу; -да самостално и независно бира и именује свјештенство и монаштво; -да самостално уређује своју унутрашњу организацију; -да никоме није подносила рачуне, па ни Пећкој патријаршији; -да су митрополити све од почетка 16. вијека па до закључно са Његошем 1851.године, илити три и по стољећа, истовремено и духовни и свјетовни владари црногорског народа, у прво вријеме са мање, а онда са више свјетовне власти;

C C49 -да су митрополити већ од првих дана, а нарочито од почетка 17. вијека, били бескомпромисни борци против Отоманске Империје, доста пута на челу одбрамбене и ослободилачке борбе црногорског народа, што се никако, или мало може рећи за пећке патријархе и остале српске духовне великодостојнике; те -да су митрополити, свјештенство и монаштво проповиједали изворно православље и вршили обреде по њему. У неспорне доказе о вишевјековном постојању аутокефалне Црногорске православне цркве спадају и сљедећи факти: -да је Млетачки дужд, односно Млетачки сенат још 7.-5.1717. потврдио владици Данилу и његовим нашљедницима пуну вјерску јурисдикцију над припадницима православља на Црногорском приморју под млетачком влашћу; -да се јурисдикција ЦПЦ над поменутим православцима потврђује и писмима владике Саве изванредном провидуру Котора Марку Кверину од 11.4.1740. и Ђустину Болду од 18.10.1756. у којима пише о визитацији вјерника у Приморју, с тим што у првоме каже: „Ми имамо државу нашу коју смо визитали... имамо државу нашу што су наша прва браћа бискупи држали“; -да је Митрополит Сава 1766.године, дакле у години ликвидације Пећке патријаршије, одбио да од ове Патријаршије прими султанов берат о именовању и постављењу за црногорског митрополита који је иначе Патријаршија платила, па је тако берат остао код ње. Одбио је пријем берата, док су насупрот њему примили берате сви великодостојници Патријаршије; -да је још 1712.године владика Данило приликом одласка у Русију успоставио односе са Синодом Руске православне цркве, која му је за Црногорску цркву поклонила извјесну количину црквених твари; -да су од тада па све до Митрофана Бана били у посјети поменутој Цркви сви црногорски митрополити и отуда доносили црквене твари и помоћ за Цркву и народ; -да је Руска православна црква признавала Црногорску као аутокефалну, како се то види из њеног Диптиха из 1850.године; -да је и Васељенска/Цариградска патријаршија признавала ЦПЦ како се то види из њене Синтагме бр.V из 1855, у којој је, као аутокефална, уписана под редним бр.9;

-да је васељенски патријарх Јоаким III писму из 1880. поздравио ЦПЦ, као сестринску; -да је 1878.године основана Захумско-Херцеговачке епископије за сједиштем у Острогу, као дио ЦПЦ; -да је у саставу ЦПЦ ушла 1913. и Пећка епископија; -да је Аустро-Угарска 1870.године створила Бококоторско-дубровачку епископију, излучила из ЦПЦ и прикључила Буковинској цркви; -да су 1910.године, а поводом 25-годишњице Митрофана Бана на челу ЦПЦ, упутили честитке овом Митрополиту и сестринској црногорској православној цркви београдски-српски митрополит Димитрије, васељенски патријарх Јоаникије Антоније митрополит Петроградски и други, -да су о постојању ЦПЦ, као аутокефалне, писали у својим књигама десетине и десетине српских, црногорских, руских и иних научника, стручњака, публициста, новинара, књижевника и иних; те -да у више енциклопедија и рјечника стране и домаће провинијенције пише да је ЦПЦ аутокефална. Постојање аутокефалне ЦПЦ потврђују и сљедећи уставни и законски акти: Свецрногорска СТЕГА државновјерски акт из 1796, 1798 и 1803, Законик Данила I из 1855, Општеимовински законик за Књажевину Црну Гору из 1888, Устав за Књажевину у Црну Гору из 1905 по чијем је чл. 40. ЦПЦ аутокефална а државна вјера источно-православна, Устав Светог Синода у Књажевини Црној Гори из 1901, Устав православних консисторија у Књажевини Црној Гори од 1904, Закон о парохијском свјештенству од 1909, Закон о фонду за издржавање изнемоглих свјештеника и ђакона православне цркве. Сви ови акти потврђују аутокефалност ЦПЦ и демантује ставове светосавске идеологије о Црногорској као дијелу Српске православне цркве.

(Наставиће се)

C C50ПРАЗНИЦИ

У разним књигама Библије наилазимо на особе, Богом надахнуте и предодређене за велика дјела. Поред посебне улоге која им је била намијењена, Бог их је наградио нарочитијем даром и способностима да слушају Његове ријечи и покоравајући се Његовој вољи постану Његови изабраници, активни судионици остварења Божјега плана спасења, усвојитељи праве вјере, правога Богопознања и носиоци ćемена Искупљења људскога рода. Саобразно томе циљу, Христова црква празнично прославља заслуге најистакнутијих и најзаслужнијих, који су имали изузетну улогу у остварењу плана Божјега старања за људско спасење. Према значају, православне цркве у свијету, међу којима је неизоставно и наша Црногорска православна црква, слави сљедеће празнике:

1. Господње: - Празник над празницима, односно Васкрс, покретни празник;- Божић, 7. јануара (25. децембра);- Богојављење, 19. (6.) јануара;- Цвијети; датумски покретни празник. Пада вазда у неђељу прије Васкрса.- Вазнесење (Спасовдан); покретни празник Света Црква је одредила да се Вазнесење или Спасовдан

вазда празнује четвртком, шест седмица од Великог четвртка, односно четрдесети дан послије Васкрсења Исуса Христа. Зато спада у ред датумски покретних Господњих празника.

- Духове (Тројичиндан); датумски покретни празник- Преображење, 19. (6.) августа;- Крстовдан, 27. (14.) септембра;Празници који се сваке године светкују истога датума у мјесецу зову се непокретни. За разлику од њих,

покретни празници су они празници који се не светкују истога датума у мјесецу (датум њиховога светковања мијења се сваке године).

2. Богородичне:- Сретење, 15. (2.) фебруара;- Благовијести, 7. априла (25. марта);- Вељи Госпођиндан или Успеније Пресвете Богородице, 28. (15.)августа;- Мали Госпођиндан или Рождество Пресвете Богородице, 21. (8.) септембра;- Ваведење, 4. децембра (21. новембра).

3. Велике празнике:- Обрезање Хиристово (Мали Божић), 14. (1.) јануара;- Рођење Светога Јована Крститеља (Ивањдан),7. јула (24. јуна);- Свете апостоле Петра и Павла (Петровдан), 12. јула (29. јуна);- Уćековање главе Светога Јована Крститеља, 11. септембра (29. августа);- Покров Пресвете Богородице, 14. (1.) октобра.

4. Свечеве. Црногорска православна црква, поред других великих хришћанских светаца, слави и своје свечеве:

- Светога Василија Острошкога, 12. маја (29. априла);- Светога Преподобнога Стефана Пиперскога, 2. јуна (20. маја);- Светога Мученика Владимира Дукљанскога, 4. јуна (22. маја);- Светога Праведнога Ивана Црнојевића, 4. јула (21. јуна);- Светога Петра Цетињскога Чудотворца, 31. (18. октобра)

Први датум је према новом – грегоријанском, а други, у загради, према старом – јулијанском календару.

Искрено се радујемо свим празницима које слави Црногорска православна црква, њен клир и вјерници. Радујемо се зато што празници не дају забораву да побиједи истину о догађајима који су

C C51промијенили овај свијет. Радујемо се због сазнања да су нам управо ти догађаји улили вјеру која је наше највеће богатство, утјеха, окријепа, помоћ и надахнуће. Вјера која нам је дала моћ да спознамо тајну спасења свијета кроз побједу добра над силама зла, гријеха и пропасти.

Ето то је оно због чега празнујемо и због чега ће се сви ови празници у Црногорској православној цркви вазда славити као празници радости и свјетлости.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

ЦРНОГОРСКИ ВЈЕРСКИ ОБИЧАЈИ

Обичаји. Друштвени обичаји су највише били условљени структуром црногорског друштва. Они досљедно изражавају промјене и скоро све процесе до којих је долазило у развитку старог црногорског друштва. Свадбени обичаји. По старијим обичајима сватови су наступали као представници племена, заправо братства. Код старијег становништва Боке младожењини и невјестини сватови састајали су се на вјенчању као представници два племена (братства). Из сватовских обичаја се види да је црногорско архаично племе (братство) било егзогамно. Пазило се да ђевојка буде „од добра рода и племена“, јер се породице из истог племена нијесу узимале „па макар биле и по 10 кољена удаљене“. У Црној Гори био је обичај да недалеко од невјестина дома младожењине сватове пресретну првијенац и барјактар невјестиних сватова. У неким мјестима Боке младожењини и невјестини сватови састајали су се код цркве (увијек су први стизали младожењини сватови), гдје би барјактари укрстили барјаке. Пазило се да барјак младожењиних сватова буде горњи, јер би иначе дошло до препирке. Карактеристично је да се сватови у овим мјестима уопште не мијешају ни у једном ни у другом дому, већ наступају као двије строго одвојене групе. Симболична накнада за ђевојку je даривања. По старијим обичајима младожењини су сватови давали симболичну накнаду за ђевојку и за њено рухо сродницима по мајчиној линији: прво мајци, затим сестрама или брату или уопште ђевојкама. У Васојевићима су обавезно давали поклон и ујаку невјестином, а у Кучима и Васојевићима мајчин грош и ђевојачке паре, „чија карактеристична имена подсјећају можда и на неко друкчије право“ (Ј.Ердељановић). симболично погађање око накнаде за ђевојку обављала су два стара свата. В.Богишић је недвосмислено

показао да се у тим обичајима ради о даривању невјестиних сродника, првенствено по мајчиној линији, а нипошто о куповини ђевојке. Отац је у тим обичајима споредна личност, главни дар не даје се њему, а и новац који понегђе прими узима за кућу или за друге укућане. Поред мајке, посебно се истиче улога брата невјестина, који обично прима и симболичну накнаду за рухо и предаје сестру ђеверима. Од прворазредног је значаја и улога старог свата који већ на великој прошњи меће на софру новац за ђевојку. У Црној Гори и Боки за старог свата или првијенца, који негђе има исту улогу као и стари сват је најчешће ујак. Осим братственика, у сватове се зову зетови, шуре и ујаци; барјактар је зет, а ако кум не иде у сватове, онда ујак или старији зет иде за првијенца. Карактеристично је да су за сватовске старјешине узимали сроднике по женској линији. У Црној Гори барјактар је обично један од зетова. Негђе се за барјактарство отимају ујак и зет. У Зети и Љешкопољу буклија се најчешће даје зету. Једино кум није родбински одређен као остали сватови. Кум нема своју изворну, историјски објашњиву улогу, већ обавља дјелимично и спорадично улогу старог свата, а у понечему и ђевера. Да је улога кума секундарна, види се и по томе што се улоге кума и старог свата у народним обичајима понекад појављују алтернативно или се чак међусобно искључују. У Кучима обично рукује и све наређује стари сват, али негђе и кум. У Црној Гори, када сједају за софру, „у чело трпезе или прочели, сједа стари сват од сватова, до њега с десне стране барјактар, првијенац (а кум само онда може поред старог свата, ако је одвојен чоек)“(М.Медаковић). ови старински, више формални и симболични обичаји нијесу у складу са породицом којом руководи отац. Неки обичаји изражавају везаност невјесте за њен род. Свадба се често одгађала тако

C C52дуго да је испрошена ђевојка чекала једну, двије, па и до пет година. Поред свих објашњења, као што је опрема ђевојке, одлагањем свадбе заправо се одлагао прелаз невјестин у мужевљев дом и његово братство. Невјестина везаност за њен род изражена је и послије вјенчања. У Црној Гори невјеста је ишла у првичје три до шест неђеља послије вјенчања, а некад и послије годину дана. Одиве су одлазиле у род између Месних и Бијелих поклада, и то са ђецом, затим уочи славе, о Божићу и приликом свадбе или смрти којег свог сродника. Одива је обично ишла у пратњи два ђевера који би преноћили у тазбини, а невјесту је касније враћао њен брат.

Вјерски обичаји. Наведеним друштвеним процесима и структурама, са веома архаичном обичајном традицијом, понекад и под утицајима балканског супстрата, одговарају и многи годишњи, религиозно магијски обичаји. Обичај индивидуалних бадњака. То је у првом реду специфични црногорски обичај индивидуалних бадњака, којем налазимо директну паралелу код неких кавкаских народа, што упућује на стару балканску традицију. У старој Црној Гори и у неким мјестима Боке био је обичај да се редовно сијече онолико бадњака колико је мушких у кући. У Рисну се на сваку мушку главу унесе по један бадњак и, ако је домаћица млада, унесе се један више – за напредак, те сваки своме да пити вина. Бадњак одређен за напредак у неким мјестима Боке обично је и носило мушко дијете. Код старијег становништва Боке (католичке вјере), приликом налагања бадњака, на огњишту је морала горјети глава прошлогодишњег домаћиновог бадњака, који негђе и зову бадњак домаћин. Нови бадњак који се пали на старом изражава континуитет са прошлогодишњим обредом, али и представља нове снаге. Бадњарице. У Кучима, кад положе бадњак, додају још по неколико бадњачица и цјепаница, јер по обичају ваља да сваки мушкарац у кући има бар по један бадњак. Овђе је забиљежен и још архаичнији обичај женских индивидуалних бадњака. О Новој години, која се у Кучима зове Мали Божић или Женски Божић, набере се толико бадњачица, званих бадњарице, колико је женских у кући, те се увече мећу на огањ, а за вечеру се зготови каша с разним сјемењем. Одвојени и тако изразити новогодишњи женски обичаји, у крају и племену гдје су били сачувани значајни остаци материнске филијације, сигурно су веома архаичан облик поштовања бадњака. Обавезно

спремање каше од разног сјемења, заправо панспермије, такође би указивало на првобитно поријекло обичаја из аграрно-матријархалне културе са женском мотичком земљорадњом. То би потврђивао и обичај да на Бадње вече у Кучима домаћица, квоцајући као квочка, пред осталим укућанима учини по који обрт око огња ради напретка у фамилији. В.Караџић наводи да је у Црној Гори на Бадње вече домаћица обредно просипала сламу. Полазник. Изузетна, а највјероватније и примарна улога у обичајима са бадњаком припадала је полаженику. У старој Црној Гори и боки полаженик не само да стиже к ватри заостале придавке од бадњака него и сам уноси у кућу један бадњак који га чека пред кућом те њиме џара по ватри да полети што више варница и том приликом изговара жељу да буде толико оваца, коза, среће и благослова колико је варница. У Кучима се уз бадњак исцијепи и доста „бјелошумовијех дрва“ за полаженика на дан Божића. У Васојевићима полаженик узима припремљене цјепанице од бадњака у обје руке и њима чарка у ватру. При томе говори исте ријечи које и домаћин на Бадњи дан: за напредак мушких глава, за рдо сјемена на њихиви, за стоку. У овим су обичајима јаче наглашени сточарски елементи, а по неким обичајима могло се закључити да је примарни полаженик био чобанин. У Грбљу, када на Бадње вече пред мрак стигне чобанин с паше, домаћин му изнесе пред кућу неколико запаљених свијећа, на лопати ватре с тамјаном, колач круха и пун бардак вина. Чобанин узме свијеће и завија ихз говорећи: „Овако се завила свака срећа око домаћинове кућ.“ Затим узме колач, па са три краја угризе три залогаја, стави их у со коју ће дати стоци и каже: „Колико на колачу зрнаца толико Бог дао чобану јањаца.“ У Грбљу, поред печенице која се коље за кућу, чобани су налагали велику ватру и клали овна. Да се радило о обредној жртви, види се из вјеровања да им је то „сама Богородица наредила“. У Црмници, када чобанин на Бадње вече дође кући, домаћица му је давала колач, а у Кривошијама шију божићног пецива остављали су чобанину. Обредни карактер овог чина показује и то што је он морао поклоњени дио пецива чувати до нове године, као што се иначе чувала глава божићне печенице. Славски обичаји и здравице. Старији су научници у славским обичајима налазили елементе култа предака и уопште наглашавали њихово манистичко значење. Међутим, у славским обичајима и здравицама преовлађују првобитни

C C53аграрно-производни елементи. У једној здравици о крсном имену, забиљеженој у Боки которској (Доброта), изражен је аграрни значај обреда и посебно обредног хљеба. Њен основни мотив је жеља да домаћину понесе година. Аграрно-мађијске елементе непосредно изражава навођење земљорадничких радова, орања и сијања, а на крају је симболично приказана обилна жетва. Погача „која је на вјетру вијана и на ситу сијана“ симболично представља усјеве и жељу да понесе љетина. Тако ова здравица садржи основне елементе старих словенских коледарских пјесама и обичаја. Цјелокупни обред о крсном имену старијег становништва Боке католичке вјере упућен је живим члановима куће и нема елемената подушја нити култа покојника. То би потврдило мишљење Петра Ж. Петровића да је пдоушне елементе у славске обичаје унијела Православна црква. Упоређујући неке славске обичаје са финским обичајима овог склопа, Гаспарини је закључио да је црногорска слава у хришћанској форми сачувала годишњу свезаност у част претка оснивача братства (себре), а под именом светитеља које је нађенуто претку приликом крштења. У овим обичајима балтичких Словена из XII в. И у каснијим обичајима балканских Словена могу се заправо назрети само неке опште родовске црте, али садржај и конкретне форме балканскословенског крсног имена (славе) одражавају и неке специфичне балканске утицаје, условљене структуром и развојем балканског родовског друштва. Прије свега слава на Балкану није само словенски обичај, већ се јавља и код влашког (аромунског) становништва и особито код сјеверних Албанаца. На старо балканско поријекло неких обичаја упућују и јасне кавкаске паралеле. Код неких кавкаских племена постојао је у суштини исти, првобитно родовски култ духа заштитника, такође с аграрним елементима обреда. Карачајци су сачували представу о „кнегињи куће“, коју су замишљали као жену дугих власти, у складу с албанском представом о женском духу заштитинику званом „ора“, која се замишља и као вила. Код сјеверних Албанаца сваки је дом имао своју „ору“, свог духа заштитника који се, по њиховом вјеровању, старао о благостању и напретку дома. Међутим, албанска је слава првобитно племенска. И црногорска слава има јасан родовско-племенски карактер, тако да је кућна слава тек саставни дио опште братствене или чак и племенске славе. То најбоље потврђује општи црногорски обичај по којем су досељеници

редовно преузимали славу стариначког братства, па и племена у које су се населили. Уочи Нове године или сјутрадан ујутро налаже се бадњак и преостали дио божићњег бадњака. Домаћица овога дана мијеси погачу василицу, украшену шарама и писаницама. На Богојављење се понегђе налаже бадњак. У цркви се закрсти вода и њоме се покропе кућа, стаја, њиве и воћњак. Машкаре. Обичај је да од Месних до Бијелих поклада мушкарци иду по селу и увесељавају становништво. То су млађи мушкарци који се преруше у стара, процијепана, мушка и женска одијела. Објесили би звонца, носили старо оружје и навукли главу (маску) неке животиње, обично коња или вола, рјеђе овна или медвједа. Већа група мушкараца би представљала сватове са младом, коју би понегђе максирали као бабу. Добијену храну у селу јели су увече заједно. Карневала је било једино у неким градовима. О Ускрсу нема нарочитих обичаја. Шарају се јаја, осим у кући која је у жалости. Ђурђевдан. Ђурђевдан је весели празник коме се радују „птица у гори и змија под каменом“. Овога дана се обављају неки сточарски обичаји: чобан први пут пушта стоку на попас (рано изјутра), пуца преко ње, кити зеленило тор, одваја младунчад од мајки. За ручак се коље јагње. Ђецу овога дана ударају врбовим и процвјеталим дреновим гранчицама да би била здрава и да би боље расла. Животни обичаји. Рођење мушког ђетета попраћа се пуцењем из пушака. Породиљи за мјесец дана долазе жене на бабине и доносе њој и ђетету разне поклоне. Крштење. Обичај је да се дијете крсти неђељу дана послије рођења. Ако се чека кум, може и много касније. Новорођенче најчешће добије име неког свог претка по мушкој линији. О кршетњу, које се обавља свечано, кум дарива кумче новцем, а њега кума обично кошуљом. Кумство се односи на ближње братственике. Срећно кумство се понавља више пута и јаче повезује двије куће него крво сродство. Смрт и сахрана. Мртваца облаче у ново одијело, жену обично у вјенчано. Смрт жене се огласи плачем и нарицањем, а мушкарца понегђе и лелеком. У Кучима , Васојевићима и Љешанској нахији, кад се долази на саучешће ,један мушкарац лелече испред читаве групе, а други га на крају

C C54попрате општим лелком. Мртваца стално чувају да не би што прешло преко њега. На гробље га носе у ковчегу или на црквеним носилима. Кад га изнесу из куће, сломе неки стаклени суд. На путу почивају с мртвацем на раскрсници. У цркви скину с њега наких и одликовања ако их је имао. Послије сахране најближа својта иде у кућу жалости и даје јој се пиће и храна. Након четрдесет дана даје се први парастос, а након једне године други, коме присуствује најчешће ближа родбина. За умрлим знаци жалости се носе најмање годину дана. Крсно име (слава, крсна слава) је код Црногораца некад био главни празник. Сви братственици и племеници истог поријекла имају исту славу. О слави се посјећују пријатељи и познаници више него у другим празницима. Главни пријатељи долазе без позива. За славу се припрема богата трпеза. Обично уочи славе долази свештеник у кућу, врши прекаду и са домаћином ломи славски, пшенични колач. Увече се упали кандило или воштана свијећа. О ручку гости сједају за трпезу по старјешинству. Домаћин служи гологлав цијелог дана. Он први наздравља ракијом и захваљује гостима на доласку. Затим сви устају, мушкарци скидају капе, а главни гост реже погачу и наздравља домаћину. Другу здравицу средином

ручка држи неки други гост у славу крсног свеца. У Лијевој Ријеци је обичај да сусједни домаћини увече измијене госте. Славу не мијења појединац, већ братство договорно. Лијечење. Сачувано је мало казивања из старије народне медицине. Медицински обичаји и сачуване љекаруше у рукописима највише указују на некадашње врсте болести и начине њихова лијечења. У једној љекаруши из почетка XИXв. Постоје 54 рецепта, сваки за посебну болест. Бајањем и врачањем су се бавиле поједине жене, а „народни љекари“ су „дидали“ ишчашења зглобова, преломе и нарочито ране. Видари су били без икакве школе, учили су један од другога и нарочито су успјешно лијечили ране. Ако је повреда руке или ноге била велика, смрскану би кост извадили. Пуштали су и крв и чак вршили трепанацију при повредама лобање. У лијечењу рањеника у XИX в. нарочито су се истакли Иличковићи, из Црмнице, који су своје знаје преносили један на другога. Сав потребни материјал сами су справљали. Иданас има по селима народних видара који лијече од кожних обољења, опекотина, ишчашења зглобова и уједа змије.

Из студије„ЦРНОГОРЦИ И ЦРНА ГОРА У

ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЈЛЗ“.

ЊЕГОШЕВА ВЛАДИЧАНСКА ОДЕЖДА

Под богослужбеним одјећама или црквеним одеждама подразумијева се посебна одјећа другачија од свакидашње, коју носе свештена лица.

У хришћанској Цркви одежде употребљаване при богослужењу у почетку су биле доста обичне, свјетовне хаљине, али од скупоцјених материјала једноставних линија, направљене према моделима старозавјетних одјећа. Ни у каснијем периоду Црква није битно мијењала крој и облик ових одежди, тиме доказујући да чува црквено уређење од старина. Главна, основна боја свих одежди била је бијела, а од IX. в. почињу се уводити и друге боје. У православној Цркви највише се употребљавају одежде бијеле, пурпурне и тамноцрвене боје од којих свака има одређено значење. Боје су сљедеће : бијела - симбол радости, чистоће и повјерења, пурпурна, (пурпурне одежде носе се за вријеме четрдесетнице), танмоцрвена - знак жалости,(овакве одежде носиле су се само у посне дане и када се мртви помињу ), црвена - симболизује проливену крв Исуса Христа, Његових ученика и светитеља, зелена - симбол наде и вјечног блаженства, црна - симбол кајања, жалости и брокатне која носе архијереји за вријеме великих хришћанских празника. Православно свештенство има три степена : ђаконски, презвитерски и епископски ( архијерејски ).Сваки од ових степена има посебне одежде. Ђаконске одежде су : стихар, наруквице и орара. Презвитерске: стихар, наруквице, епитрахиљ, појас и фелон.Архијерејске одежде су : стихар, наруквице, епитрахиљ, појас, надбедреник, сакос и омофор. Осим тога, епископи облаче мантију, стављају крст, панагију, митру и носе архијерејски скиптар - жезло.

C C55Архијерејски орнат Петра II Петровића (инв. бр. x - 102/1951 ) састоји се од :

1. сакоса,2. омофора,3. надбедреника,4. украса за жезло.

Експонат се налази у Његошевом музеју у Биљарди.Одежда је поклон руског цара Николаја I.1 a) Сакос је израђен од броката2, протканог сребрном и златном жицом.Потка је сребрна жица, а

стилизовани биљни орнаменти су од златног конца.Орнамент чине, поред цвјетних гранчица, цвјетови

са пупољцима. Око врата, при дну и на прорезима око рукава нашивена је декоративна трака од сребрне зице украшене флоралним орнаментима.Сребрна трака се налази и на псецу (ширих је димензија украшена цвјетном траком).

Иста трака се понавља на доњој трећини рукава и тече изнад поруба. Копча се сребрним прапорцима израђени у техници филиграна.Омче за прапорце су од тордиране жице (сребрне).Налазе се испод врата, на рукавима и дуж бочних прореза.На средини леђа нашивен је крст од златног броката са заобљеним крацима. Крст је опточен тордираном златном жицом. Димензије сакоса су :

- дужина 146 цм, - ширина испод рукава 80 цм,- ширина при дну 144 цм,- ширина рукава 74 цм,- дужина рукава 74 цм.

b) Омофор је од броката протканог са сребрном и златном жицом. Потка је сребрна жица, а стилизовани биљни орнаменти су од златног конца.Орнамент чине, поред цвјетних гранчица, цвјетови са пупољцима. Опточен је уском декоративном сребрном жицом са цвјетним мотивима. Трака се понавља у два реда на крајевим омофора.Са једне стране сачуване су оригиналне сребрне ресе. На омофору су аплицирани пет крстова, са заобљеним и изразито проширеним крацима....Крстови су од златног броката,опшивени тордираном златном жицом. Пети крст је мањих димензија од сребрног броката, аплициран на кружну златну подлогу. Крст је опточен сребрном, а круг златном тордираном жицом. На омофору се налазе омче за закопчавање (од тордиране сребрне жице). Прапорци су од сребра :

украшени су техником филиграна. Димензије : дужина 4,08 цм, ширина 32 цм. c) Надбедреник не припада овом комплету, мада је сличне израде. Квадратног је облика.Тканина

је израђена од златне жице са нашивеном декоративном траком. Украшена је цвјетовима, стилизованим гроздовима и елипсастим плодовима. На крајевима су сачуване три ките од сребра тј. сребрне жице са утканим тракама, нанизаним квадратима и кружићима од истог конца. Качи се са свиленом траком, чија је основа у боји природне свиле - са утканим цвјетним гранчицама извезеним љубичастим цвјетовима и зеленим листићима. (Трака је опточена назубљеном љубичастом свилом.Постава је од драп свиле).

Димензије : 46 x 46 цм, свилена трака : дужина 132 цм, ширина 4 цм. d) Украс за жезло израђен је од тканине пресвучене сребрним нитима. По ободу је златном жицом

извезен мотив палмете, изнад које је правилан полукруг од златних шљокица ( цкленица).У угловима са стране су по двије стилизоване гранчице , које се завршавају стилизованим крином, из чијег средишта излази разграната гранчица испуњена златним кружићима. Са ужих страна

C C56

је представа » Недреманог ока«, урађена у виду полукружних зрака, испуњених пуним везом. Између зрака су нанизане траке са шљокицама (цкленицама). У средишту зрака је аплициран равнокраки троугао са златном подлогом (може се предпоставити да је на њему била представа » Свевидећег ока »,који недостаје). По средини зрака у сребрној жици је стилизована представа облака. Са стране између цвјетних гранчица, је аплициран монограм са два преплетена писана слова » М », која су обједињена ћирилским словом. Украс за жезло је оивичен златним ресама, кроз које наизмјенично висе траке у облику опруге и траке са по два цвјетића.

Димензије : дужина 68 цм : ширина 50 цм : дужина реса 4 цм. Према стилској анализи орнат се везује за прву половину XIX в.

Угроженост и степен оштећења :

Прије конзерваторског поступка урађена је хемијска анализа текстила. Испитивања су показала да се ради о свили3, која је проткана златним и сребрним нитима.4

Оштећења су : 1) механичка оштећења, a) недостатак нити основе,b) платно поцијепано,c) златовез покидан5,

2) мрље од мува, 3) мрље од воска,

4) металне нити (златовеза) потамниле,5) утицај свјетлости (ултра - виолетни зраци ), боја је изблиједила, нити основе истањене и на више мјеста покидане.

C C57 До доласка на конзервацију експонат се налазио у сталној поставци Његошевог музеја.Обзиром да није био изложен тј. презентиран у затвореној витрини, спољни утицаји ( прашина,влага, свјетлост, температура) условили су бројна оштећења и текстила и златовеза.

Начин рада - интервенције :

Након фотографисања орната, услиједило је механичко чишћење,меком четком да би се отклонила површинска нечистоћа тј. заостале и наталожене честице прашине. Мрље од воска уклоњене су скалпелом и благо загријаном пеглом (преко хартије) а затим растварачем за масне мрље у овом случају бензином.6 Сваки дио орната постављен је на лабораторијски сто ( прекривен ултрапласом), уједначеним тапкањем сунђером натопљеним пјеном неутралног детерџента7 очишћен је (више пута) , испран обичном и дестилованом водом. Експонат остављен је да се осуши на собној температури (18 - 20 C), 24 х . Мрље од мува отклоњене су 3% раствором водоник - пероксида. Устајале мрље (непознатог поријекла ) отклоњене су »KOMPLEKSON«- ом ( 5%C10H14N2Na2O8. 2H2O) Метални вез очишћен је растором етил - алкохола, глицерина и дестиловане воде у размјери 3 : 1 : 6. Овако очишћен орнат припремљен је за рестаураторске интервенције. Покидане нити основе и потке су одређеним нзерваторским концем8 и бодом, ушивене по цијелој површини. Флорални орнаменти урађени су » плосним бодом », брокатна основа »рељефним бодом«. Техником полагања нити извезене су латице, цвјетови,крстови.9 На крају овог поступка нашивена су сребрна дугмад, претходно тртирана поступком за чишћење метала.10

Марина Шоћ ЛИТЕРАТУРА

1. Арсенијевић У : Текстилна влакна : Београд 1968. 2. Арсенијевић У : Текстилне сировине : Београд 1959. 3. Арсенијевић У. и В. Миглевски : Испитивање текстила : Београд 1959. 4. Brittain, Judy : Енциклопедија ручних радова : Загреб 1980. 5. Leene, J. E. : Теxтиле цонзерватион : Буттерwортхс, Лондон 1972. 6. Лосос : Нове методе конзервације музејских збирки : Загреб 1974. 7. Туфегџић, У : Конзервација текстила : Београд 1965. 8. Finch, Karen and Greta Putnam : Царинг фор теxтилес : Лондон 1977. 9. Хаџи - Ристић, В. : Заштита текстилних предмета у музејима : Загреб 1974.

Приликом боравка у Русији 1833 . год. Петар II добија на поклон свечану одежду од руског цара Николаја I .2 Брокат ( ител. броццато) - златотканица , сребротканица , “ тешка” тканина проткана златним и сребрним концима .3 Микроскопски изглед свиленог влакна је жица глатких површина . Влакно свиле не гори пламеном , већ се усија не губећи првобитну структуру.Свила није отпорна ни на базе , ни на кисјелине .При кувању у коцентрованој сумпорној кисјелини Х2SО4 брзо се раствара . Све потребне анализе урађене су у лабораторији за конзервацију текстила .4 Златни и сребрни конац је памучни конац обавијен танком златном или сребрном нити , која је увијена у смјеру “S”,густине 22 нити на цм.5 Златовез - техника рада златним концем. Сваки узорак урађен у златовезу постаје нешто богато и ријетко. Његова употреба сеже у далеку прошлост (њиме се одувијек , и по цијелом свијету , означавао високи положај у цркви и држави).6 Бензин је лако испарљива течност која раствара масти и уља . За чишћење се смије користити искључиво бензин - апотекарски. Осим бензина , користи се трихлоретилен и угљентетрахлорид . 7 Неутрални детерџент ,Лисапол N , ICI , England , Ph = 7,7 . 8 Konac 13 - 15 den . Zwicky , Walliselleu ,Swisse .9 Термини за различите врсте примијењеног бода тј. веза на орнату прихваћени су из књиге Judy Brittain , Енциклопедија ручних радова , Загреб 1980 .10 Конзервација сребрних дугмади урађена је у лабораторији за конзервацију метала , Народни музеј - Цетиње.

C C58

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ

Преображење је ријеч која у црногорском језику има више значења. Преобрази се човјек кад мијења свој лик или изглед, односно кад се промијени. Према томе, кад се у црквеној терминологији употребљава ријеч преображење, превасходно се мисли на догађај од прије скоро два миленијума, који ћемо приближити нашим читаоцима на темељу записа тројице јеванђелиста.

Један од дванаест највиших Христових празника које славе Црногорска православна црква и вјерници је Преображење Господње. Овај датумски непомични празник се прославља 19. (06.) августа у знак ćећања на веома значајан догађај из хришћанске прошлости. Наиме, тај дан је посвећен ćећању на догађај Христовог преображења на гори Тавор, о чему су остала ćедочења у седамнаестом поглављу Јеванђеља по Матеју, деветом Јеванђеља по Марку и такође деветом поглављу Јеванђеља по Луки Како је јеванђелист Матеј записао, догађај се збио треће године Исусове земаљске проповиједи, или још тачније, четрдесет дана прије Његовога страдања. Гора Тавор налази се у Ездрелонској равници у Галилеји и висока је 588 метара. Тавор у пријеводу са јеврејског језика значи палата чистоте и свјетлости. Значење је потребно ради јаснијег сазнања због чега је Исус одабрао баш Тавор за остварење своје намјере. Ту, на сами врх горе Тавор Исус је дошао да се ноћу моли са тројицом својих ученика: Петром, Јаковом и Јованом. Дошао је у њиховој пратњи са намјером да им прије предстојећега страдања покаже дио своје божанске природе и славе „И преобрази се пред њима, и засја се лице Његово као сунце а хаљине Његове постадоше бијеле као свијетло. И гле, указаше им се Мојсије и Илија који с њим говораху“ (Јеванђеље по Матеју, 17, 2-3).

Старозавјетни пророци се удаљише, а сјајан облак, као доказ Божје присутности, окружи Господа и тројицу ученика. Из облака се зачу глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; Њега послушајте“ (Јеванђеље по Матеју, 17, 5). Престрашени ученици падоше на земљу. Приђе им Исус, дотаче их и рече: „Устаните и не бојте се“ (Јеванђеље по Матеју, 17, 6-7).

Дакле, преображење Исуса пред тројицом ученика је истинито ćедочанство Његове божанске

природе и божанске славе. Гријеше сви који мисле да је Он у том тренутку промијенио своје тијело и природу. Не, Он је откривањем своје божанске природе пред ученицима желио да им улије снагу и непоколебљиво их учврсти у новој вјери прије почетка сопственога страдања.

Исус је и раније пред апостолима, најблискијим пријатељима и вјерним сљедбеницима показивао своју божанску моћ. Уз то, Он им је објашњавао зашто је од Бога дошао на земљу. Ученици Његови бијаху ćедоци чуда која је Он чинио.

С друге стране, преображење има и доста симболике. На Тавор се могу попети само они чије је срце потпуно чисто, који су покајањем очистили себе од гријеха. Само преображењем се прелази из гријешнога живота у живот пун врлина. Према томе, Христос ученицима ставља до знања да се преобразио не ради себе, већ ради просвјетљења и преображења људскога рода из свијета гријеха у свијет свјетлости.

На иконостасима у многим православним храмовима Исус Христос је насликан окружен божанском свјетлошћу у присуству Мојсија, Илије и тројице ученика који леже лицем окренутим према земљи. Преображење Господње вјечита је инспирација многих умјетника и свих хришћанских вјерника на нашој планети.

Источне хришћанске цркве почеле су да славе овај празник од шестога, а према неким подацима од седмога стољећа нове ере. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, што довољно говори о значају овога догађаја. За то вријеме пјевају се пјесме посвећене Преображењу Господа Бога Исуса Христа.

Пошто овај празник увијек пада у вријеме Госпођинскога поста, на трпези су допуштена само посна јела. Обавезно је да се нађе и проба грожђе од новога рода у знак промјене годишњих доба.

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

C C59

СВЕТИ АРХАНГЕЛ МИХАИЛОУМЈЕСТО СВЕТОГ САВЕ

ВОЈВОДА МИЉАН ВУКОВ УКИДА СВЕТОСАВСКИ КУЛТ У ВАСОЈЕВИЋИМА УВОЂЕЊЕМ СЛАВЕ СВ. АРХАНГЕЛА МИХАИЛА

Харизматични вођа војвода Миљан Вуков брзо се наметнуо, са угледом који је непрестано растао, па су и ти колебљиви главари приклонили се војводи Миљану и његовој идеји о свенародном отпору, који се у облику устанка припремао у Нахији. Радећи на припреми устанка, кренуо је војвода Миљан и са реорганизацијом, дотада устројене власти у Нахији, тако што је по одобрењу књаза Данила потврдио сва звања капетанима, барјактарима и стотинашима. У тешким тренуцима за Нахију, долази практично до уједињења црногорских (љеворјечких) и прекокомских Васојевића, захваљујући изванредно важној историјској личности из Васојевића, војводи Миљану Вукова Вешовићу, који је тада уједно одвојио Љеворјечане од Куча. Војвода Миљан наговорио је своје уже братственике, који су до тада славили светог Саву, да за славу узму светог Архангела Михаила, која су славили остали Васојевићи, да на тај начин

преузимањем заједничке славе ојача племенско јединство, не потпомажући експанзију угледа, дотада скоро непримијетне улоге Светог Саве на овим просторима, хотећи да Васојевиће приближи, што је више могуће Цетињу и Црногорској православној цркви. Војвода Миљан именован је за врховног управитеља у свих седам васојевићких капетанија, које су биле формиране у Горњим и Доњим Васојевићима. За све предузете акције у Васојевићима војвода Миљан имао је подршку књаза Данила, који је безгранично вјеровао војводи Миљану, па је дао потпуну слободу Војводи у одлучивању и организовању власти у Васојевићима. Никад се војвода Миљан није одрекао четовања, а Турци су у бројним походима и засједама покушавали да ухвате или убију Војводу. Тако су у једној од тих засједа убили Војводина брата Ђорђија.

Ђорђије Максимов Ојданић

ЕПИСКОПИЈА У БУДИМЉИ

Први помен Будимске епископије датира из 1442.године, при чему је именована као Лимска епископија. У турској похари из 1738.године спаљене су црквене књиге у којима би се нашли вјеродостојни подаци о овој Епископији, тако да није јасно коме је ова Епископија припадала. У житију хиландарског игумана Исаија, из друге половине XIV вијека говори се, како је он дошао из Лимске епископије. Поменута је Лимска епископија 1442.године, када је дограђивана црква светог Петра и Павла у Бијелом Пољу (тада Акову). Доградња је извршена „повелением преосвјештенаго митрополита лимскога Филотија в многометежна времена в љето 1422.“ (Запис у црквеним књигама у цркви у Никољцу, код Бијелог Поља). Будимљански епископ Василије присуствовао је Охридском сабору 1529.године. Сабор је био

сазван од стране охридског архиепископа Прохора, како би се осудио смедеревски епископ Павле, због нелегалног проглашавања за епископа, и раније изречене анатеме васељенског патријарха, који је бацио анатему на српску православну цркву, поради издвајања из Охридске архиепископије. Прва четири епископа у Будимљанској епископији били су: Макарије I, Макарије II, Генадије и Сава. Ови епископи били су вође Будимске епископије током XVI вијека, о чему свједочи рукопис Шудиковског поменика, а у касније дописаном тексту Поменика, набрајају се епископи: Герасим, Григорије и Јефтимије. Почетком XVII вијека помиње се епископ Теофило, чије је сједиште било у Ђурђевим Ступовима. Иза њега, на мјесто митрополита у Будимској епископији дошао је Пајсије, за кога

СТУДИЈЕ

C C60је већ речено, каквом грозоморном смрћу је завршио, 1648.године. Титула епископа Пајсија, како се потписао на збору у Морачи, била је: Паиси д. гр. Метрополита ди Будимља ет Албаниа. („Старине“ XXV). То значи да је био митрополит Скендеријске епископије, што опет говори да су и сјеверноалбански крајеви улазили у састав Епископије. Послије смрти митрополита Пајсија, Турци, осјећајући како им пријети велика опасност од тог православног средишта Нахије, из манастира Ђурђеви Ступови, забрањују избор новог митроплита, што би по Илариону Руварцу ово био практично крај Будимљанске епископије. У Хиландарском зборнику, који је писан између 1655. и 1656. године нема помена Будимљанске епископије, као ни Захумске, ни Црногорске, што би могло навести на закључак, да су побројане епископије чиниле једну цјелину. Према неким записима све те територије стављене су биле под црквену јурисдикцију Херцеговачке епископије, која је обухватала земљу и нахију Херцеговачку јеже јест Пријепоље, Пљевље, Чајниће, Хоса, Нови, Мостар, Дубно и богопасније нахије, јеже наречут се: Дробњаци, Оногоште, Никшићи, Подстепенске, а и Жупу зградску и в богохранима племена: Васојевиће, Братоножиће , Куче, Пипере, Бјелопавлиће, Враћегрмце, Озриниће, Цуце, Бјелице, Ћеклиће, Цетиње, Негуше...“ („Гласник“ XXIX) Јасно је из набрајања територија и племена, да се ради о епископији, која захвата велико пространство, од Неретве до Лима, и од Ловћена до Пријепоља. Уз ову епископију постојала је и Скендеријска, која је обухватала „нахију Цетиње и в кадилук Подгорицу и Скадар и в племе Патровиће“ („Гласник“ XXIV). Одавде произилази, да је јасна тежња ка укрупњавању територија, које обухвата једна епископије, ради лакше одбране од Турака и од насилне исламизације. Сједињавање Хецеговачке и Скендеријске епископије обављено јер послије смрти владике Василија, 1675.године, те је послије његове смрти Скендеријска епископија припојена Црногорској епископији, а 1676.године епископ Рувим потписује се као „митрополит црногорски ивсеј Скендерији“ („Стари српски записи“). У то вријеме постојала је је једна мала епископија са сјеедиштем у Ђурђевим Ступовима, која је признавала врховну јурисдикцију Црногорске митрополије, што свједоћи о постојању свијести у том времену, о припадности једној цркви, једном

народу и једној држави – Црној Гори. Послије велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем, многи крајеви остали су практично ненасељени, нарочито они, кроз које је прошао Арсеније. Сам Арсеније увидио је грјешку, због напуштања тих крајева, па је почео да размишља о обнови Црне Горе Чарнојевића (Црнојевића државе). У тим временима, нарошито у црногорском рату са Турцима 1711.године главна црногорска снага била су Брда и Брђани. Послије тог успјешно заврженог ратовања, на Цетињу је 1712.године одржан збор, а у писаном документу са тог збора не помињу се Брда, него се одлуке Збора односе само на подловћенску Црну Гору, чији је заштитник била, тада моћна Русија, коју је на Цетињу представљао руски изаслник Милорадовић. Нема података како се Милорадовићева мисија одразила на Брда, али будући су Брђани само формално били одвојене од матичне државе Црне Горе, може се претпоставити, да су били благотворни. На мјесто митрополита Црне Горе долази владика Данило Шчепчевић, па будући да су владика Данило и Арсеније Чарнојевић били блиски по мјестима рођења, Арсеније је рачунао да ће уз помоћ мудрог и образованог Данила успјети да створи неки облик самосталности на територији Цетињске и Скендеријске епископије. Знао је Арсеније на кога са сигурношћу може рачунати ако би започео рат са Турцима. Поименице је набројао оне, који ће радо устати против Турака. Владика Данило, послије боравка у Русији, почео је да уређује подловћенску Црну Гору по узору на руско уређење државних односа, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, уз поштовање црногорског спецификума. Организација власти била је таква, да је челник свјетовне власти био губернатор, племенски поглавари-сердари, а управљачи по селима, у име власти били су кнезови. Брђани су тада наступали самостално, предвођени кучким војводом Радоњом Петровићем Дрекаловићем, васојевићким Милошем, док је Пипере водио Ћетко Пилетић, Клименте Ђон Стале, Бјелопавлиће Јездимир („Записи“ XVII). Већ 1718.године војвода Радоња Петровић потписује се као гувернадур. То гувернадурство се Радоње пријешло је на његовог сина Илију. Тај период народ је називао „кучко вријеме“, а то је уствари период „Брђанске државе“, која је постојала паралелно са подловћенском Црном Гором. Кучку управу признавали су тада Васојевићи и Ровчани. Васојевићко предање о томе другачије

C C61говори, „како су Васојевићи покренули акцију за подизање устанка“ (подаци из народне пјесме). Даље предање каже, како су два војводе из Васојевића из „села Црешњева позвали у помоћ војводу Радоњу, љеворјечког војводу Батрића Рајковића и климентског вођу Добу. Та војска кренула је у широку акцију ослобађања, пролазећи и кроз Србију, стигла на планину Јелицу, ђе се срела са Мађаром Лауш капетаном. Послије мирног разлаза Брђана и Мађара, установљено је да је Лауш отровао војводу Радоњу, из нејасних разлога. Све до смрти војводе Радоње, Брђани су признавали њега за губернатора, без икакве присиле, иако се тако не помиње у неким племенским предањима. Владика Данило, управљајући подловћенском Црном Гором и Црногорском патријаршијом, није хтио да се приклони пећком патријарху Калинику, зато што је на патријаршијски трон дошао неканонски. Калиника су на мјесто патријарха изабрала два Грка, које је Калиник довео са собом из Цариграда. Зато је Калиник био присиљен да призна владику Данила, који је сада носио титулу митрополита Цетињског и Приморског, уз јасно назначену улогу Цетиња, као центра. Султан Мустафа III, бератом је

укинуо Пећку патријаршију, чиме је знатно убрзао осамостаљење црногорске цркве. Црногорска црква, са сједиштем митрополита на Цетињу, послије катастрофе, која је задесила Пећку патријаршију, постаје аутокефална и тотално независна од било које цркве, како је иначе било и потврђено црногорским уставом из 1904., у коме је наглашено, да „црногорска црква чува јединство догме са источно-православном васељенском црквом“. По укидању Пећке патријаршије, црногорске владике хиротонисане су у Русији или у Сремским Карловцима. У вријеме Зетске државе, митрополит имао је титулу епископа заетског, а по присаједињењу приморског дијела Црној Гори, добија додатни епитет и „приморски“. Атрибуција скендеријски додата је, након што је дио скадарске области, којом је управљао Скендер-бег Кастриот, припао прво Млечићима, па потом Турској, да би православни живаљ био укључен под црквену јурисдикцију Црногорске митрополије.

Ђорђије Максимов Ојданић

Из активности ЦПЦ - Митрополит Михаило присуствовао је пријему у Вили Горица

C C62Портрети црногорских свјештеника, знаменитих личности наше историје

МИХАИЛО ДОЖИЋ МЕДЕНИЦА

Није потребно истицати и особито наглашавати какву и колико важну улогу играју свештена лица у нашој државној и народној историј. – Највећи дио војних и народних главара у Црној Гори потиче из свештеничких кућа или од свештеника и многи су од њих били главари, храбри војници и мудре старјешине. Међу такве убраја се и архимандрит морачки Михаило Дожић – Меденица. Родио се 1848.г. у Врујцима, Д. Морача. Син је барјактара Мијата Миланова Дожића из Братства Меденица. Крштено му је име Милован. Почео је учити школу у Морачи, али је због рата Црне Горе с Турцима 1862.г. морао прекинути школовање и наставио је касније код познатог учитеља Михаила Мршића на Цетињу и тамо довршио основну школу. Још као дјечак показивао је наклоност за монашки живот и замоли тадашњег митрополита Илариона, да га закалуђери и пошаље у Морачу. Та му је молба услишена и буде задржан при манастиру Цетињском од 1864.-1866.г. гдје је учио богословске и друге предмете, црквено правило и пјевање, док га митрополит на вел. четвртак, 24. марта 1866.г. постриже за монаха са именом Михаило. Убрзо иза тога млади монах добије тешку и озбиљну мисију, да обнови манастир Добриловину, коју му повјери Војвода Мирко, а преко митрополита Илариона. Добриловина бјеше у Турској; те је спорове око земаља, својине и иначе других распра требало водити код турских судова; а манастир је долазио под јурисдикцију мостарског митрополита. Ваљало је познати и нарид и обичаје, а још више знати и умјети одржавати коректне односе с турским властима. Војвода Мирко обећа му моралну и материјалну помоћ, посавјетова га и упути како му се ваља држати и препоручи митрополиту Илариону да га спреми с писмом на капетана Јоксима Кнежевића и на остале главаре у Шаранцима. Михаило пође на дужност 28. априла 1868.г. Стари манастир био је скоро разрушен, запуштен, опустио, те се је прво морало приступити прикривању цркве, затим унутрашњост оправити и снабђети је иконостасом и другим црквеним утварима. Из народних срестава, а без помоћи

државне, тешко би се шта учинило, јер је народ био посве сиромашан и у јадном стању. Грађевина је напредовала и посао ишао својим током док је био жив Војвода Мирко, који је у свему подржавао младог јерођакона, али послови застадоше кад је умро Војвода Мирко. По наредби с Цетиња јерођакон Михаило пође да око Таре, с оне стране, види и испита стање народа и да дође у додир с тамошњим турским властима. Његов долазак Турци су веома нерадо примили јер су сматрали да он долази да бодри и буни рају. Тамошњи мелџис, Усеин ага Мушевић, оштро му запријети и предочи му велику опасност, ако тако настави и ако продужи радњу око обнове Добриловине. То није застрашило одважног калуђера, већ с већом вољом и одважношћу продажи започети посао. Да би дао тачан и исцрпан извјештај о жалосном стању народа преко Таре, крене на Цетиње, гдје остане код митрополита Илариона. На Св. Оце 17. децембра 1866. би произведен у чин јеромонаха (свештеника). По нарочитој наредби Књаза Николе он поново пође у Добриловину и поред пријетња и сметња које су му се од стране турака чиниле. Тада настави свој рад и за кратко вријеме доврши оправку и снабди осталим црквеним потребама, нешто с Цетиња, нешто из манастира Св. Тројице из Пљеваља и онда позове народ да учествује у освећењу обновљеног манастира, што се извршило на Лазареву Суботу 1868.г. Турци су свачим спречавали народ да не иде у Добриловину и пријетили онима који пођу, да им може полетјети глава с рамена. Тешки су то били дани за јеромонаха Михаила: усред безвласне земље, далеко од оних који би му могли помоћи, без добре куле из које би се могао бранити. Сам са старим оцем и једним ускоком проведе цијело љето држећи се на пушци и опрезу према турцима. Невоље и недаће пратиле су га и од народа, који је био међусобно завађен и није умио к себи доћи, а варали су га и на зло наводили Турци. Њему се чинило да нема ни на Цетињу довољно разумијевања за његове предлоге и молбе; али његова истрајност побиједи. Почиње мало по мало и земљу манастирску обдјелавати

C C63и насељавати на њу породице православаца, што бјеху од турског зулума побегле. Уз веље посте позове народ на исповијест, молитву и причешће. Одзив је био добар, јер Турци нијесу сметали пошто се бјеху забавили о своме јаду од глади. Исте године под видом тражења милостиње и помоћи за манастир извади дозволу код ућумата у Колашину, да иде преко Таре, у Прошћене и околину, да би што боље упознао мученички живот тамошњег српског народа и да им саветима и поукама помагао, а обећањима и порукама са Цетиња дух подигао. Народ је био много изостао и у вјери и у моралу, а да се не говори о националној свијести. Бојећи се да својим присуством не изазове аге и друге турске у споразуму са тамошњим србима пође у Стринчину код Мушовића да му се јави, гдје га врло хладно, управ рђаво прими и скоро отворено запријети, да би путовање своје по царској земљи могао главом платити. По повратку у Добриловину пошље на Цетиње опширан извјештај о стању у Колашинском Округу. Да би што боље и детаљније обавијестио владу о томе, сам крене у јесен 1868.г. на Цетиње. Тамо пошто се споразумије с митрополитом, поднесе Књазу Николи извјештај. Иза овог рапорта јеромонах Михаило добије другу мисију да иде у Сарајево к босанском везиру Осман Паши, под чијом је влашћу био Колашински ућумат, а по некаквом уговору спадали су: Пива, Језера и Шаранци па и манастир Добриловина. Истовремено му је наређено да сврати у Мостар да се пријави митрополиту херцеговачком, под чијом јурисдикцијом стоји манастир Добриловина. У аудијенције код Књаза добије прецизне иструкције: да обезбиједи манастир с имовином, да поправи и потврди уговор који је раније био закључен између главара Језерско-Шаранских с једне стране и босанског везира с друге стране. Са препорукама стигао је у Сарајево 4. јануара 1869.г. Пошто је два пута био примљен од Осман паше, саопштено му је Везирово рјешење: 1) Даје му се бурунтија с којом може слободно ићи и становати по царској земљи; 2). Да су опроштене све кривице главара Језерско-Шаранских и народу сви преступи и нереди, које су почињели од како су царски поданици постали. Одатле је пошао за Мостар гдје га предусрете добро познати Архимандрит Памучина, својски и братски посавјетова, како да се држи и према митрополиту и према турским властима. Посјед руског консула Иларионова, коме се изјада о поступању турака према раји, о запуштености

цркава и оскудици у свим црквеним потребама, па га замоли да би за манастир Добриловину израдио помоћ у црквеним стварима, одеждама и потребним књигама. Консул обећа подршку и сам му напише молбу за Царицу Марију. Кад се повратио у Добриловину пошли Књазу извјештај о свом путу, а такође и митрополиту, саопшти рјешење Везирово и даде остале упустве. Извршивши повољно и дипломатску и црквену мисију, предаде се подизању благостања самог манастира, гдје би народ имао преноћиште и починак, кад дође у цркву и не без потешкоћа, успије да посао доврши. Након неколико мјесеца добије позив од руског консулта да примици црквене ствари, што су за манастир стигле, нашто пође и 6. новембра прими од косула св.посуде, ствари, црквене одежде и књиге. Кад је манастир снабдио најпотребнијим стварима, појави му се мисао да у том забаченом крају отвори школу, али ни народ ни главари не појимаху значај те замисли. Он ипак отпоче и једва успије да скупи седморо ђеце да иду у школу. За учитеља узе Бјелопољћа неког Чопића, те се 1870.г. отвори и прва школа у Шаранцима. Друге године било је још више ђака и би постављен за учитеља Перо Костић, коме се одреди годишња плата од 100 талијера, од којих пола даде Књаз Никола, а наредне године ова се школа уврсти у ред остали основних школа у Црној Гори. Како је стање народа било у Прекотарју зло и наопако, међусобно закрвљени, нешто турским интригама и подвалама, а нешто неразумношћу тријебили су се на своју пропаст, а на задовољство Турака, то јеромонах Михаило као чувар вјере и народа у том крају,, пође у Колашин Кајмакану, да интервенише. Кајмакан се изговарао да је свему сам народ крив, нашто се овај обрати везирском већилу у Сјенци и заиште слободан пут у боравак међу народом не би ли их он умирио и од пропадања спасао. Паша је ово пријавио сарајевском Везиру и ускоро дође одобрење Дожићу да иде да мири завађен народ у Затарију. Отпочне рад, али је одмах наишао на препреке од Турака и власти, јер им бјеше интерес да се људи не мире. Напосљетку успије и углави мир међу завађенима. Тада се изаберу најбољи људи за судије и тај суд назову: „Камицијум“ у Затанњу, а сви чланови положе заклетву да ће повјерену им дужност вршити савјесно, праведно и поштено: а народ да обећање, да ће суд и његове одлуке слушати. Између осталих ствари тада је ријешено: да се на Тари о народном

C C64трошку и труду подигне мост, како би народ с једне и друге стране био у непосредној вези: и трећи да народ више не плаћа данак за аге царској благајни: (Овај су данак аге силом наметнули раји). За све побројане одлуке морало се тражити одобрење од ућумата у Колашину. Он све одобри осим неплаћања данка, али такође нехтједе одобрити „Комицијум“ јер се Турци никако нијесу могли сложити с тим, да народ има нека права, па су сва мудровања и лукавства употријебили да то омету. Упркос томе заузимањем Дожићевим дошло је и до тог одобрења. Израда моста на Тари је ометана, а „комицијум“ чињене препреке и ометано извршење пресуда. Ни интервенција његова, ни протести и жалбе народа не помогоше. Тада је он видио, да се с Турцима неможе ништа милом и лијепом постићи, те га то присили да се лата других срестава, да се сила силом сузбије. Своју намјеру у почетку није смио сваком повјерити осим неколицини људи, а Цетиње опширно извијести тражећи помоћ а оружју и муницији, као и одобрење за устанак. Чекајући одобрење с Цетиња, он почиње припреме с најодабранијим и вјерним људима. И сам је „Комицијум“ под видом суђења, припремао устанак. У почетку је било веома тешко; али се касније то промијенило, да се једва чекао час када ће се заметнути кавга,, прилика се убрзо дала: „Комицијум“ је имао да сврши неки судски посао, али га Салко, синовац Амзе Мушовића, 2. јуна 1875.г. спријечи у томе, што изазва оправдани револт и калуђер Дожић с члановима „Комицијума“ учини договор да се тај судски рад обави пошто пото, па ако га покушају омести, да с мјеста убије онога ко то покуша. Салко дође у Јакововиће 13. јуна и поче зулум чинити и рад ометати, те га одмах убију. Овај је догађај био варница за устанак колашинских православаца под предвођењем јеромаха Дожића. У колико се Амза, позва аге и бегове на договор због убиства свог синовца припремао и сакупио преко хиљаду људи, у толико устанци с Дожићем ударе на турске катуне у Жари, побију неколико турака и велики плијен задобију. Усташи су придолазили из Шаранаца, Ускока и Мораче као добровољци. Други напад изведу на планину Јелу, па науме да ударе даље на Штитарицу, али разумједе Дожић, да је тамо јача турска војска те одустаде. Истовремено се пренесе глас, да су се Херцеговци у Доњој Херцеговини дигли на устанак. Устанак се је ширио све даље. Удружени устанци ударе на Вашково, Пренћане и све их попале. У том стиже вијест, да се турци

крећу на Добриловину и на Бистрицу. Калуђер с друштвом похита к манастиру и ушанчи се дуж Црквине. Кап. Мушовић покуша пријеваром да домами Дожића на састанак и договор и пошље му лијепе дарове, али се калуђер није дао преварити. Налазећи се пред далеко јачим непријатељем, он се постепено повлачио и даје мање отпора, али чим се прибрао и боље организовао, заметне крвави бој и непријатеља потуче. Ту је сам калуђер рањен, али је и погинуо капетан Аниза Мушовић заповиједник непријатеља. Иза тога Дожић изврши напад на Штитарице, гдје су га помогли добровољци из Мораче. Док се он од ране лијечио и с војском под Старцем и Сињавином, са Цетиња бјеше послат Башо Токов Божовић, да га замијени у командовању устаницима: али у кратко вријеме он опет узе команду. Није прошло дуго времена стиже вијест с Цетиња, да је Црна Гора објавила рат Турској и њему наредба да чува границу од Штитарице до Руданаца и да не врши нигдје нападе док не би добио друге заповиједи. Истовремено му се препоручи да надгледа границу дуж Шаранца и Језера до Тепаца. Чим се вратио Књаз Никола из Херцеговине буде позват калуђер Дожић на Орју Луку гдје је поднио извјештај о стању народа у прекограничним крајевима и о усташима, па замоли Књаза да би се усташима дале државне пушке, што се усвоји и старе танчице бише замијењене државним пушкама. Када се спремио боље оружјем, и боље организовао усташе поче нападање и Турцима зададе тешке губитке и осјетну штету: али је акцију морао обуставити, чим је наступило примирје између Црне Горе и Турске. Почетком 1877.г. са свим усташким главарима пође Дожић на Цетиње и по његовом предлогу буду дати и потврђени чинови и грбови официрима и барјактарима, као и одликовања. Иза напада на Тара Ђурђевић, који није успио, разболи се тешко те је боловао неколико неђеља, али доцније добије комаду над свом војском, која је имала задаћу, да удари на Стожер, гдје бјеху издигли Вранешки Турци. Овај је напад успио, спале катуне и чардаке, побију преко сто, које аскера, које других турака. Кад је велика турска војска кренула са три стране на Црну Гору: од Подгорице, Никшића и Берана, ова војска од Берана иђаше правцем ка Колашину. Морачи и Ровцима са задатом да се сва војска састане у Бјелопавлићима. У спречавању надирања турске војске, особито оног дијела, који продираше к манастиру Морачи, видну улогу игра и калуђер Дожић, који га својом војском крене у

C C65помоћ одбрани морачкој која бјеше под командом мудрог и храброг Архимандрита Митрофана Бана и Милисава Мишнина. Он лети од Сеоца на доле па преко Кршине на Врујца и ту дозна о великој турској погибији у кориту ријеке Коштанице. Особито се послије одликовао и борио с усташима око Добриловине. За вријеме између ова два напада Турака ишао је два пута Књазу на рапорт: први пут кад је он био под Никшићем, а други пут под Баром, гдје је био лијепо примљен и похваљен. Кад се начинио мир у Сан Стефану, он добије наређење, да сваку акцију према Турцима прекине и прими обиљежене границе према Турској. Неко вријеме пробавио је на лијечењу и чиме се повратио добије упуства, како да се управља према Турцима и наредбу да преда заробљене арнаутуте 1879.г. дође му наредба да у споразуму с турским властима поврате све људе, који су услијед рата из Турске избјегли и да им се поврате њихова имања. Ради тога је имао састанке с кајмаканом доњоколашинским Шерифом и другим турским главарима с којима уговори: да се свим поврате куће и имања. Толико се њихово стање у Турској тада поправило, да су људи око Таре били скоро онолико слободни, колико њихова браћа у Црној Гори. Давнашња жеља и замисао калуђера Дожића, да добије на управу манастир Морачу би остварена 14. септембра 1879.г. То му је била заслужена награда од Књаза и митрополита за обновуДобриловине, за дипломатске и ратне заслуге за његово јунаштво и велико старање за народ у прекограничним крајевима. Пошто је предао дужност у Добриловини и с народом се опростио, пође у Морачу и прими управа Манастира Морачког 18. октобра 1879.г. Ова знамења задужбина Немањића, била је тада под јурисдикцијом острошког епископа Висариона Љубише. Убрзо јеремонах Михаило буде произведен у чин игумана 31. маја 1844.г. и тада добије дозволу да оправа запуштену цркву Св. Николе. Он је арендирао манастирска имања и тим канонизиран приход са истих. Опоравио је конаке, подигао воћњаке и вртове, а земљу обдјеловао по узору угледних имања. Набавио је и приновио многе црквене утвари, књиге и намештај. При заузећу Поља Колашинских 1886.г. узео је видног учешћа Његовим стварањем и заузимањем уз припомоћ народа 1894.г. би прекривен манастир а да би се имања манастирска трајно очувала и потпуно обезбиједила са стручним

људима постави медаше (2700 к). Подигне модерни шљивик у „Паловићу“ како би народу дао добар примјер, како се ради на привредном благостању. На Петров дан 1894.г. би произведен игуман Михаило Дожић за архимандрита лавре Манастира Мораче и тада добије напрсни крст с драгоцјеним украсима. Кад је припремио све потребно приступи остварењу раније замисли и подигне толико потребни мост на Грлу 1900.г. од камена и толико широк, да се двоје кола могу разминути. Обновио је и украсио трећу цркву Св. Архиђакона Стефана, наручивши диван иконостас. Његовим заузимањем братство Меденица подигне велики храм на мјесту Црквине у славу побједе над Турцима. Правио је 1806.г. четрдесетогодишњицу свога службовања, када је примио многобројне честитке и био обасут похвалама из све Црне Горе од Књаза Николе и највећих државних достојника до појединаца из народа. Одликован је крстом о грлу Данилова реда III. Степена, Св.Ане III. Степена, највећим војничким црногорским орденом „Обилића медаљом“ за тим медаљом за храброст и ратним споменицима. Иза овог будући оболио и остарио понуди своју оставку, на коју му је сам Књаз одговорио: „Док ја не дам оставке нећеш ни ти“, па иза тог додаде: „Да те нема на том мјесту, требало би те тражити у данашњим приликама“. Архимандрит Дожић – Меденица огледао се и на богословском пољу, одштампана су његова многа предавања, одржана на свештеничким скупштинама, у „Просвјети“, а тако исто и многе његове бесједе. Био је стално предсједник мјесног свештеничког удружења. Имајући велико уважење и код главара и код народа и као лични јунак и као црквени старјешина, својим ауторитетом много је утицао на поправку духовног и религиозног образовања у народу као и на побољшање његовог материјалног стања. Умро је и свечано сахрањен у Морачи 9. јуна 1911.г. поред самог манастира за који је много учинио. Његово име, свијетле успомене, и велике заслуге риједак су примјер, којег се похвално сјећати и пред којим се смртни човјек мора само поклонити.

Милија М. Драговић

C C66БИОГРАФИЈА ФИЛАРЕТА КОПРИВИЦЕ

ЛЕГИЈА ЧАСТИ НА ПРСТИМАРОДОЉУБИВОГ ИГУМАНА

За надалеко чувеног црногорског свјештеника Филарета Копривицу с правом се може рећи да је читав свој живот посветио најузвишенијим идеалима своје домовине и њене духовне и националне повјеснице. Рођен је у Копривицама – Бањани 1902.године носећи традицију својег ђеда Станише Лазарева хероја с Граховца 1858.године. Ратови 1912-1918.г. прекинули су његову рану младост, а Подгоричка скупштина 1918.године својим насиљем направила од њега поборника идеје за Црногорску правду и слободу.

ЗА ПРАВО, ЧАСТ И СЛОБОДУ ЦРНЕ ГОРЕ

Као историјски одговор на насиље Подгоричке скупштине над Црном Гором и њеном историјом услиједио је Божићњи устанак 1919.године. У њему се млади патриота, унук Станише Лазарева сврстао на страну зеленаша, бораца „За право, част и слободу црне Горе“. Неколико година након овог крупног историјског догађаја млади Копривица одлучује да свој живот посвети Богу, цркви и народу. Духовни подвизи подвижника, црногорска свјештеничка традиција бројних узора и примјера, хероизам и аскеза посвећеника која је вјековима красила црногорску цркву кроз историју одвела га је у монашку школу. Након њеног свршетка 1928.године се замонашио заклињући се свемогућем Богу, а не краљу Александру чија је власт обездржавила Црну Гору. Филарет службује по манастирима у Црној Гори. Прво у манастиру Режевићи, а потом у манастиру Прасквица у Паштровићима. Око себе купи бројну паству дјелујући на њу својим магнетским родољубљем и снажним хуманизмом.

УЧЕСНИК ПЕТРОВДАНСКОГ САБОРА1941.ГОДИНЕ

КАО ПОКУШАЈА ОБНОВЕ ЦРНОГОРСКЕ ДРЖАВЕУ УСЛОВИМА ИТАЛИЈАНСКЕ ОКУПАЦИЈЕ

Априлски слом краљевине Југославије 1941.године пробудио је у њему наду као и његовим истомишљеницима да су се створиле околности за обнову црногорске државе. На Цетињу је 12. јула 1941.године сазван и одржан Петровдански сабор црногорски орјентисаних чланова и присталица Црногорске федералистичке странке под водством др. Секуле Дрљевића, Јова Поповића, Михаила Ивановића и других лидера црногорског индепендистичког и суверенистичког покрета. На Сабору је донесена одлука о поништењу резолуције Подгоричке скупштине и проглашена је независна и суверена Црна Гора, са ослонцем на Италију и у склопу њене интересне сфере. Међу учесницима овог догађаја налазио се Филарет Копривица као један од 65 учесника, тј. посланика овог Сабора, према дневнику једног од учесника, командиру Тодору Борозану. Овај мемоарист под бројем 39 на листи учесника Сабора наводи, „Филарет Копривица, командир Црногорске војске“, о чему пише својевремено наш познати историограф Н. Аџић у ЦКЛ-у број 103.година V, 15.3.2005., на стр.25. Крајем рата Филарет прихвата новоуспостављено стање којим је Црна Гора обновила државност као једна од шест народних федеративних република ФНР Југославије. Тако се дио његових младалачких идеала преточио у стварност.

НА ЧЕЛУ УДРУЖЕЊА ПРАВОСЛАВНОГСВЈЕШТЕНСТВА ЦРНЕ ГОРЕ

Након што је као и цијелог живота испољавао хуманизам и високо родољубље, а у рату помоћ НОП-у, послије ослобођења Филарет службује у Савини. Одатле долази за настојатеља историјског

C C67Цетињског манастира Светог Петра Цетињског и Црногорског. Као старјешина Цетињског манастира залаже се код републичких власти Црне Горе за обнову Цетињске богословије у којој је видио кроз мисију будућих богослова мисионаре који ће обновити свету, аутокефалну Црногорску православну цркву, односно постати квасац њене обнове. У томе је међутим несавладива препрека био свемоћни полицијски апарат Александра Ранковића који није допуштио реализацију те визионарске црногорске замисли. И поред тога, вољом своје струковне дружине, клирика, Филарет је изабран за предсједника Удружења православног свјештенства Црне Горе коју је дужност обављао у вишегодишњем периоду.

МАТЕРЈАЛНА И ВЕРБАЛНА ПОДРШКАФИЛАРЕТА КОПРИВИЦЕ И УДРУЖЕЊА

ПРАВОСЛАВНИХ СВЈЕШТЕНИКАЦРНЕ ГОРЕ ЊЕГОШЕВОМ МАУЗОЛЕЈУ

У Титограду је 23.4.1969.године одржан Пленум православних свјештеника СР Црне Горе, под предсједавањем предсједника Удружења игумана Филарета Копривице. На пленуму је дата једногласна подршка акцији за изградњу Његошевог споменика на Ловћену. Такође је донесена одлука да се из скромних средстава Удружења додијели новчана помоћ од 1000 нових динара. Овоме закључку Удружења давала су се разна, често злонамјерна и тенденциозна тумачења на штету угледа удружења. Да би јавност била тачно информисана Удружење је дало сљедеће објашњење. „Наша подршка подизању споменика Бесмртном Његошу је једино могући став који смо ми свјештеници могли заузети, а наша финансијска помоћ је логична посљедица наше моралне подршке акцији за подизање споменика. Наглашавамо да на Пленуму није било ни једне ријечи о рушењу капеле на Ловћену, па зато најодлучније одбијамо све могуће инсинуације у том смислу. Постоје надлежни и мјеродавни фактори за њено правно и архитектонско рјешење. Један од главних задатака удруженог свјештенства од почетака нашега рада био је успостављање и развијање добрих односа између цркве и државе. У том циљу ми смо до сада уложили много напора и постигнути су огромни резултати. Удружење ће и убудуће уложити све напоре да те односе његује и продубљује на опште добро цркве, народа и отаџбине“, каже се у саопштењу које су потписали Филарет Копривица, Веселин Чуквас и Комнен Радусиновић, а објавила „Побједа“ у броју од 24.4.1969.године

ФИЛАРЕТ КОПРИВИЦА – ЧЛАНЦЕНТРАЛНОГ ОДБОРА ЗА ПОДИЗАЊЕ

МЕШТРОВИЋЕВОГ МАУЗОЛЕЈА ЊЕГОШУ

Централни одбор за подизање Мештровићевог маузолеја Његошу сачињавали су: Билинић Харолд, архитекта из Загреба, Бајковић Филип, члан Савјета Федерације, Бор Матеј, књижевник Љубљана, Бошков Живојин, књижевник из Новог Сада, Булајић Вељко, филмски режисер из Загреба, Видмар др Јосип, предсједник Академије знаности и умјетности Љубљана, Вицковић Михаило, пензионер Цетиње, Врбица Мило, Цетиње, Вујошевић Станислав, директор установе Музеји – Цетиње, Вукмановић Светозар – Темпо, члан Савјета Федерације, Београд, Вуковић Чедо, књижевник Титоград, Вукотић Душан, филмски режисер Загреб, Вушковић Милош, сликар Цетиње, Гамулин др Грго, академик, професор Свеучилишта, Загреб, Глигорић Велибор, предсједник Српске академије наука и умјетности – Београд, Давичо Оскар, књижевник Београд, Дапчевић Пеко, потпредсједник Савезне скупштине, Дедијер др Владимир, професор Универзитета и публициста Љубљана, Ђоновић Јанко, књижевник Београд, Ђурановић Веселин, предсједник ЦК СК Црне Горе, Титоград, Ђурђев др Бранислав, предсједник Академије наука и умјетности БиХ Сарајево, Жарковић Видоје, предсједник Скупштине СР Црне Горе Титоград, Јовановић Блажо, предсједник Савезног установног суда Београд, Јовићевић Мило, предсједник Савезне вјерске комисије Београд, Јововић Драго, посланик Привредног вијећа Савезне скупштине – Цетиње, Капичић Јован, подсекретар у Савезном извршном вијећу Београд, Каштелан Јуре, књижевник, професор Свеучилишта Загреб, Ковачевић Војо, генерал-пуковник ЈНА Београд, Конески

C C68Блажо, предсједник Академије наука и умјетности Македоније Скопље, Копривица Филарет, игуман манастира Жупа Никшићка, Кривокапић Димитрије, члан Извршног вијећа СР Црне Горе, Титоград, Крстуловић Андрија, вајар Сплит, Марјановић др Сида, професор универзитета Сарајево, Мартиновски др Никола, академик, академски сликар Скопље, Мекули др Есад, књижевник, Приштина, Милатовић Вељко, предсједник Савезне конференције ССРН Београд, Милисавац Живан, књижевник Нови Сад, Мињевић Ђоко, архитекта, директор Реп.завода за урбанизам Титоград, Мићуновић Вељко, амбасадор СФРЈ у Москви, Новак др Грга, предсједник Југословенске академије знаности и умјетности Загреб, Оровић Саво, генерал-пуковник у пензији, Београд, Поповић Владимир, члан Савјета Федерације, Београд, Поповић Милутин, народни учитељ у пензији, Радауш Вања, вајар Загреб, Радовић Јоксим, пензионер Титоград, Сијарић Ћамил, књижевник Сарајево, Ступица Габријел, академски сликар Љубљана, Томановић Лука, академски вајар Херцег-Нови, Томановић Петар, предсједник Општинске скупштине, Цетиње, Ћопић Бранко, књижевник Београд, Херцигоња Никола, композитор Београд, Цесарић Добрица, књижевник Загреб, Шегрт Владо, генерал-мајор у пензији Сарајево, Шопов Ацо, књижевник Скопље. Не само по функцији као предсједник Удружења православних Свјештеника Црне Горе већ изнад свега као велики црногорски патриота и једини свјештеник Филарет је постао члан овог еминентног југословенског тијела које је својим прегалаштвом одужило дуг великом пјеснику, философу и владару. У акцији маузолеја Филарет је видио и испуњење својих младалачких идеја које су заокупљивале његову патриотску свијест. Видио је рушење Александрове капелице подигнуте Његошу 1925.године као симбол доминације великосрпске политике и светосавске идеологије над Црном Гором и њеном Црногорском православном црквом. Дакле, у таквом контексту он је сагледавао кроз новоподигнути маузолеј не само одуживање дуга горостасу пјесничко-философске мисли, већ и чин ослобођења и духовног препорода Црне Горе.

КОПРИВИЦУ ЈЕ ПЛИЈЕНИО ЊЕГОШЕВБОРБЕНИ ХУМАНИЗАМ

КАО ДИО ЖИВОТА И ИСТОРИЈСКЕ СУДБИНЕЦРНОГОРАЦА

Маузолеј је за Филарета Копривицу представљао не само оживотворење иницијативе владе НР Црне Горе из 1952.године него и жеља слободарског црногорског народа који овим монументалним здањем црногорском пјеснику борбе и слободе не подиже декор и прилог што велича улагача нити мермерни ковчег на врху опјеване горе већ симбол повезаности Његошевог генија са култом слободе и философије свјетлости и просвјетљења у духовној визији Црногораца у прошлим, тадашњим и будућим генерацијама. У Маузолеју је видио присутност и животворност Његошевих порука који су у основи црногорског односа према свијету, времену и човјеку. Његошев Маузолеј као сусретиште великог вајара Мештровића и неумрлог пјесника био је биљег генерација из низа југословенских народа чије је ослободилачке и еманципаторске тежње кроз вјекове предводила величанствена Његошева мисао. У Маузолеју Филарет је видио знак пијетета његошевског покољења који су својем духовном учитељу одали признање за прошлост и будућност које је обогатило његово пјесничко-философско дјело. Видио је и народну захвалност великом творцу за један свијет слободе и људског достојанства који је општи људски избор, као и за мисао и идеје које су надвисиле вјекове и просторе и неизмјерно увеличале достојност и значење људске егзистенције и смисла љуцког битисања на нашој немирној планети. Филарет Копривица је био преокупиран активним, борбеним хуманизмом Његошевим као ванвременим људским ставом, смислом и стилом који припада слободољубивом и достојанственом људском бићу. Сматрао је, да је човјек немогућ ван лимеса Његошеве етике, епике и поетике. Увидио је, да је Његошева хероика и етика и ријечи и дјела, дио живота и драмске судбине Црногораца у неприкидном трајању, уједно и слободарство и трагика човјековог положаја уопште. Да је нужност непрестане борбе за неправдом и тирјанством вјечна и неизбјежна борба, борба за људскост и човјештво, борба до краја, до истраге против мрака и неслободе, против невоље, сиромаштва и свакојег другог зла.

C C69 Све су то биле одреднице и ванвремене координате које су Његоша чиниле савременим и свевременим и које га чине као и сваког човјека који тај његошевски пут слиједи припадником узвишеног људског рода и свијета људске узвишености и достојанства. Његош је знао, свједочио је о томе игуман Филарет попут игумана Стефана из „Горског вијенца“, да проникне у тајну чоека, да продре у дубину трајања људског примјера, у љепоту и величанство хришћанске жртве за идеал, у дух црногорског хероичара наредног да се узвиси „више од себе самог“, да се самопревазилази и самопревазиђе, да премости стољећа, епохе и миленијуме и поетски супериорно искаже љуцку судбину у којој посебним сјајем зраче општечовјечанске вриједности. У Његошу је видио, а нарочито у његовим идејама и порукама не само својину која припада бићу и духу Црногораца, не само њихову влаштину, већ моћни дио љуцког поимања себе као човјека, дио свељудске драме, трагике и прометејства на тлу непрестане борбе за добро, љепоту, слободу, истину, за човјечанство.

ЛЕГИЈА ЧАСТИ НА ПРСИМАВЕЛИКОГ ИГУМАНА

Вођен његошевским примјером цјеловите усмјерености рјешавању основних питања човјекове судбине и Филарет Копривица је као његошевски јунаци и онај велики игуман из „Горског вијенца“ био цијелог својег земаљског живота „заступник и заточеник борбе у којој се све даје за слободу и достојанство црногорско и љуцко, у којој све гори, у којој се губи и добија, борбе, којом се живи за основна и највиша људска начела, а прави споменик јунаштва је не само Црна Гора и њена слобода, већ и више од тога, садржан као циљ и мјера – цјеловит, слободан, достојанствени човјек који се носи са злом у себи и свијету и усправно и свјесно човјечанство као његова заједница. Са његошевским ставом у себи потоњих 25 година земаљског живота велики игуман мисионари у манастиру Жупа (од 1963. до 1988.године) као настојатељ овог свјетилишта. Дао је неизмјеран допринос очувању црногорских културно-историјских споменика и сакралне баштине, а као родољуб и хуманиста залагао се за слогу и љубав између свих конфесија и свих људи и народа. Уживао је зато неподијељен углед у народу. Каритативни ангажман је посебан дио његове племените личности. Носилац је бројних домаћих и страних одликовања међу којима су посебним сјајем зрачили Орден међународног Црвеног крста и француски Орден легије части. Упокојио се у Господу 15. октобра 1988.године поносан што су црногорски народ и његова култура и духовност постали богатији за грандиозни Маузолеј Његошу, за нови простор сусријетања и слоге са људима из васцијелне екумене и преко којег ће се уз његошевску свемоћну мисао и ријеч оживљавати владичина стална присутност не само код Црногораца већ и људи цијелог свијета.

Борислав Цимеша

Са церемоније постављања грба на турској амбасади

C C70Црногорске еколошке заблуде

ЕКОЛОГИЈА ЈЕ САДРЖАЈ И СМИСАО ЖИВОТАНационални паркови нијесу изложбени салони већ мјера живљења у природи и са природом

– Скадарско језеро је хришћанско-духовна и културна постојбина Црногораца истргнута из њиховог антрополошког бића, дата на управљање НП „Скадарско језеро“ и узурпирана од Српске православне цркве, најсветији еколошки простор Црне Горе који ради без развојног компаса, без просторног и обновљивог плана, без културног и цивилизацијског разумијевања богате црногорске историје.

Никада Црна Гора није еколошки више третирана као посљедњих неколико година, што заслужује општу подршку. Никада ни Скадарско језеро није било посјећеније и рекламно-рекреативним манифестацијама третираније, што је Вирпазару и Црмници, Врањини и Плавници промијенило слику живота. Језеро је постало запажена туристичка дестинација за неколико десетина хиљада љубитеља природе и културно-историјских знатижељника који га годишње посјете, а долазе из бијелог свијета – на задовољство више десетина домаћих угоститеља и бродара, и са изузетним приходима Националног парка „Скадарско језеро“.

Наравно, и једно и друго охрабрује и на могући даљи развој упућује, али и пред дилему поставља: чему и коме треба да служе природна, духовна и културна богатства Скадарског језера, поготово што је подручје Националног парка истргнуто из националног бића Црногораца?!?

Од првих дана НВО „Дани Скадарског језера“ – боље рећи привредно-туристичке и културолошке манифестације „Дани вина и укљеве“ – чији је примарни задатак био афирмација суживота црмничких произвођача вина и корисника рибљег богатства Скадарског језера, а касније и врсних произвођача вина из ријечке, катунске и љешанске нахије, па једно вријеме и „Планатажа“ „13.јули“ - иначе поноса црногорске државе, до скорашњих постсезонских локал-пропагандних излета, прошла је деценија и по. Вирпазар је постао прави сајамско-туристички центар и за вино и за друге пољопривредне производе становништва овог природног и културно-историјског бисера Црне Горе, чиме је заокружен почетни-туристички-афирман и развој.

Али, нажалост, на томе се стало, иако се зна да ареал језера пружа неколико пута више могућности, односно да нема развојног

компаса, да нема обновљивог плана и да се његова свакодневница одвија без културног и цивилизацијског разумијевања његове духовне важности за цијелу Црну Гору, јер се на језеру и његовој непосредној околини налази више од 150 црногорских православних цркава и још двадесетак католичких и исламских сакрално-културних здања.

Међутим, Скадарско језеро није никада било и биолошки и људски запуштеније, од црногорског окружења удаљеније, и, што је најгоре без просторног и урбанистичког плана, без адекватне повезаности са околним мјесним и општинским институцијама у Бару, на Цетињу и Подгорици. Овогодишње поплаве су на виђело дана избациле свеколике мане таквог газдовања и показале бројне незаконитости управљача, али и на виђело дана приказале недолично понашање и околност становништва и путника намјерника, и, нарочито, корисника његових ресурса.

Из тих разлога, била је то прилика и за управљачке промјене и за еколошке чистке, и, што је најбитније, за промјену суживота човјека и природе. Нажалост, до тога још није дошло, иако су у „чишћењу наших образа“ на Скадарском језеру учествовали и бројни грађани и надлежни министри, али и без већег учешћа околног живља.

Суштинска страна опстанка и корисности скадарско-језерског резервата, па у том оквиру и НП „Скадарско језеро“, још је далеко од цивилних, државних и вјерских интереса Црне Горе и Црногораца. Поред био-хемијске загађености, која се поприлично сакрива од јавности, рибљег блага је за живота ових генерација сведено на најниже гране – скобаља скоро и да нема, још мало па неће бити ни „кинеза“, ни јш десетак врста ситне рибе и јегуља, док је укљева преполовљена а крап „жутаљ“ близу границе опстанка. Уз то, нема више ни бројних биљних врста од којих су неке биле

C C71и људске и животињске хранитељице у гладним годинама, а ни настојања да се од језера направи „птичји резерват“ није ни половично остварен.

То и такво стање већ дуго је предмет расправа и грађанске и стручне јавности, па и приобалног становништва. На „округлом столу“ који је одржан прошле године у Вирпазару, са 25 учесника, у организацији Удружења Црмничана из Подгорице и МЗ Црмница, међу којима је било истакнутих академика, интелектуалаца, привредника, љекара, биолога, еколога, антрополога, географа, агронома и ихтиолога, туристичких и угоститељских посленика, те пољопривредних произвођача, који су, без злобе и тенденције, настојали да укажу на недопустиво биолошко-еколошко стање језера, на отуђен и бирократски начин управљања Националним парком, на игнорантско понашање према кадровским потенцијалима барске и цетињске општине. Једини циљ је био да се продукују хитне мјере не би ли се спријечила даља девастација овог значајног природног, духовног и културног ресурса Црне Горе. Међутим, скупу се нијесу одазвали ни управљачи ни руководиоци НП „Скадарско језеро“, НП „Црне Горе“, Завода и Агенције за заштиту природе, нити су се јавно огласили. Зашто, то само они знају?!!

Но, у међувремену су донесени нови закони и исправљене неке очите мане досадашњих, али се, нажалост, није промијенила суштина и начин управљања, посебно не када се ради о газдовању

Националним парком „Скадарско језеро“. Наиме, још није дат одговор на то: прво, зашто се годинама чека на усвајање просторних и урбанистичких планова, када се зна да је тиме заустављен могући развој – посебно Вирпазара и Црмнице, Ријеке Црнојевића и Ријечке нахије, када је настављена дивља градња, када је заустављено рушење дивље подигнутих објеката и омогућена нетрадиционална изградња, друго, зашто се дозвољава масовни излов рибе на концесиони начин – нарочито са дубинским, свјетлосним и густим мрежама, или илегално са експлозивним направама – а да није обезбијеђена адекватна природно-узгајалишна обнова посебно крапа и укљеве, треће, ко је и зашто зауставио државно одређење да вирпазар постане гранични и царински центар на Скадарском језеру, четврто, до када ће НП „Скадарско језеро“ бити у рукама људи који ни цивилизацијски, ни културолошки, ни обичајно, ни завичајно не познају овдашње људске потребе, иако се зна да у барско-цетињском ареалу имају хиљаде и стручних и способних кадрова и за те и за многе сложеније задатке, и, пето, када ће богато духовно и културно-историјско насљеђе, које је већ девастирано, бити доступно националним Црногорцима, боље рећи вјерницима Црногорске православне цркве?!?

Чедомир Љешевић, новинар и публициста

Подсјећање на портрете вјерника и поштовалаца ЦПЦ

ПО ЗАКОНУ ПРЕДАКА У неумитном току времена много тога блиједи и измиче људском памћењу. Остаје оно што је вриједно, упечатљиво, трајно. Остају људска дјела и ликови. А међу њима свакако они који својим карактером и значењем надмашише људски заборав. Један од таквих којег се присјећамо овом приликом је Љубомир Гаговић. Четири године је протекло од његове смрти, али заборав није избрисао из нашег сјећања његов племенити патриотски карактер и лик. Читавог својег живота највећим дијелом посвећеног општем добру он је усправно и поносно носио своје лично и национално име са достојанством и аманетом предака. И традиције која је обавезивала. И на коју се угледао. А имао

је на кога. На архимандрита Арсенија Гаговића, државника и мисионара Црне Горе и њеног владара Св. Петра Цетињског са чијим препорукама је похађао Русију и водио борбу за слободу домовине и достојанство Црногорске цркве. На прађеда Шола који у 19. вијеку досељава у црногорску пријестоницу. На ђеда Тимотија (1853-1911) првог званичног црногорског државног болничара, најстаријег љекарског помоћника у Црној Гори, првог болничара књажевске државне болнице „Данило Први“ на Цетињу, пионира модерног црногорског санитета, специјалног изасланика Црногорског санитетског одјељења 1908-1909.г. Фелдшера Црногорског здравства, истакнутог дентисту, стручњака за очне болијести, ратника и

C C72

патриоту. На оца Душана (1891-1942) полиглоту са знањем четири свјетска језика, државног преводиоца и тумача, туристичког водича и утемељивача црногорске туристичко-водичке службе, као и на галерију личности из прошлости своје породице, братства, града и својег народа. Васпитан на оваквим родитељским и предачким узорима Љубо је у најранијој младости исказао свој патриотски лик. На провјеру се није дуго чекало. Када је 1941.године нестала краљевина Југославија под чијом ујединитељском чизмом су ликвидиране и црногорска држава и црква, петнаестогодишњи Љубо је пошао у редове бораца за обнову државе Црне Горе и Црногорске православне Цркве ступајући као петнаестогодишњак (рођен је 1926.) у политичку организацију црногорског суверенистичког покрета под вођством генерала Крста Поповића. Заједно са њим у редове покрета за обнову црногорске државе и цркве ступа и његов годину дана старији брат Арсеније (1925-1944) који је дао и свој живот за ове идеале. Након другог свјетског рата Љубо је у лику Народне Републике Црне Горе као једне од шест федералних република Југославије, дакле у њеној обновљеној државности као федеративни систем уређења државних односа, видио остварење дијела идеала своје младости. Приступио је као истакнути патриота обнови ратом опустошене земље као радник Бојане, возач, друштвено-политички

радник, патриота и спортиста – спортски возач носећи титулу члана цетињског Ауто-мото друштва (Прво АМД „Б.Јовановић“ а затим „АМД Ловћен“) екипног првака Југославије за 1948.г. и појединачног првака Црне Горе у мотоциклизму за 1961.г. Распад Југославије и угрожавање црногорског идентитета 1990.године Љуба није нашао неспремним. Поново је, по други пут у редовима патриота који су кроз суверенистички и аутокефалистички покрет дали свој обол обнови црногорске државе и цркве. Круну његовог и њихових залагања и напора представљао је побједоносни референдум од 21.5.2006.године. Тога дана Љубо је са самртне болесничке постеље са синовима и унуцима који су слиједили његов и предачки патриотски пут, са свим својим потомством, посљедњим напорима снаге изашао на биралиште да дâ свој глас за независну и суверену Црну Гору. Неколико дана касније угасио се његов животни пут. Доживио је остварење велике правде да Црна Гора обнови своје пуно државно достојанство. Онај други дио, обнова пуног достојанства свете, аутокефалне Црногорске православне цркве остаје на аманет садашњим генерацијама.

Редакција Лучиндана

Љубомир Гаговић

C C73

ГЕНЕРАЛ БАРНАМ УМИРЕ У ПОЖАРУЖивотне судбине посвећеника Црне Горе, ЦПЦ и Црногорског народа

Организатор медицинске службе црногорске војске у Првом свјетском рату

У фебруару ове године лист „Нелсон дејли њус“ који излази у Нелсону (Канада), донио је велики напис „Генерал Барнам умире у пожару“. Чланак је био илустрован сликом човјека у црногорској народној ношњи, украшеној одликовањима. Ево неколико одломака из тог чланка: „Између 7 и 8 сати ујутро (18 фебруара), када је генерал Барнам покушао да у хотелској кухињи напуни уљем уљану пећ и да је упали, избио је пожар. Вјерује се да је генерал изгубио живот покушавајући да угаси пожар. Кувар, Том Јумато, Јапанац, није могао да спасе генерала. Ипак, он је притекао у помоћ и спасао собарицу Ирнију Шрум. Срећом у хотелу није било гостију. Пожар се проширио тако нагло да је било немогућно спасти гнерала. Том Јумато каже да је покушао неколико пута да дохвати несрећног човјека, али узалуд. „Халцион“, хотел врелих извора, саграђен је на подножју брда. То је била четвороспратна бијела зграда са великим холом, трпезаријом, салонима и са 18 великих спаваћих соба. Басени за купање били су смјештени испод главне зграде“.

Ко је генерал Барнам?

У чланку канадског листа даље стоји: „У марту 1924.године управу хотела „Халцион“ преузео је нови власник – генерал Барнам, љекар, свјетски путник, хуманиста и признати организатор медицинске службе црногорске војске у Првом свјетском рату. Генерал има 17 британских и иностраних одликовања. Генерал Барнам родио се у Питербарану (Онтарио), као син Фридриха и Хелене Барнам. Завршио је медицински факултет 1894. на Универзитету у Манитоби. Када је избио Први свјетски рат, он је са својом супругом пошао на Балкан и тамо понудио своје љекарско знање. Своје хирушко искуство примијенио је у болницама Црне Горе. Године 1915. био је шеф хируршког одјељења у болници у Пљевљима; 1916. био је љекар амбулантног воза број 16 на западном фронту;

године 1917. био је шеф хируршког одјељења војне болнице у Македонији; 1918. организовао је фонд канадрске војне болнице за Србију, Црну Гору и Македонију, који је био укључен у канадски Бијели крст у сврху снабдијевања Балкана свим медицинским потребама. Од 1918. до 1920. био је шеф канадске санитетске мисије у Улцињу, а од 1921. до 1922. радио је као шеф љекарске мисије у Скадру. За своје велике заслуге генерал и његова супруга били су високо цијењени од народа у сјеверном дијелу Балканског Полуострва. Бронзана биста овог племенитог пара, која је била намијењена Цетињу, нестала је сада у пожару. Генерал је био засут одликовањима. Године 1921. примио је захвалност америчке амбасаде за помоћ указану америчким грађанима у Црној Гори. Године 1922. албанска и италијанска влада одале су му признање. Године 1939. примио је од југословенске владе Албанску споменицу за услуге које је пружио српској војсци при повлачењу кроз Албанију. Указом је добио краљевску црногорску народну ношњу. Ни у „Халциону“ генерал Барнам није престао да ради као љекар и филантроп. Писао је и многе чланке о међународним проблемима у којима је одлучно бранио права малих народа. Био је члан међународног друштва медико-хирургије, затим члан Хирушког удружења у Болоњи (Италији), Британског љекарског удружења и члан Британске легије. Његова многобројна одликовања и награде, а тако исто и скупоцјена збирка антиквитета и слика, изгорјели су у његовом надгробном пожару“.

Почасни црногорски генерал

За допуну извода из поменутог чланка могу да послуже још неки подаци добијени од једног читаоца „Побједе“, који познаје живот пок. Барнама. Барнам и његова супруга били су 1915. године позвани од краља Николе на Цетиње. Том приликом Барнам је био унапријеђен у чин

C C74почасног црногорског бригадног генерала и одликован Даниловом лентом првог степена, медаљом за храброст и златном медаљом за ревност. Била је одликована и Барнамова супруга као и чланови његове мисије. Генерал Барнам био је необично поносан на добивени чин, много је цијенио црногорску народну ношњу и поносио

се одликовањима које је добио. Он се доцније, у Канади, у многим свечаним приликама појављивао у одијелу црногорског генерала. Толико је волио Црну Гору да је, колико се зна, у писмима својим пријатељима наговјештавао жељу да посљедње дане свога живота проведе у Црној Гори. Побједа 1955.

Стево Вучинић

“БОРЦИ ЗА НЕЗАВИСНУЦРНУ ГОРУ 1918 – 1941”

ТИВАТ, ПРОМОЦИЈА ДРУГОГ ТОМА КЊИГЕ НОВАКА АЏИЋА

Новакова књига ме је потакла на размишљање о људима, њиховим судбинама, издаји и одбрани части отаџбине. У некадашњој кафани која се налазила на подгоричком тргу на мјесу данашње “Бате” мој рођак је након убиства његовог ујака Тодора Божовића 1919 године који је заповиједио да му запале кућу на Њивама затворио кафану и платио пиће свима у част ујакове погибије. Док мој отац због сличног разлога до смрти није говорио са својим ујаком нити ујаковићима. Као дијете више пута сам имао прилику да слушам рођаке и мајку о том времену за које сам мислио да се никада више неће поновити све до 20 августа 1988 године када сам присуствовао као нијеми свједок пропасти земље. Зато сам вечерас узбуђен јер побједнички говорим о књизи која слави оне који су донедавно називани сепаратистима, издајницима и усташама.

Од када сам добио Новакову књугу у руке до данас као да се у нијемој тишини крећем кроз свијет сјенки које су изрониле из прошлости и ушле у мој свијет. Сјећам се дана када су земни остаци покојног господара донешени у земљу. Тог дана, свјесна разлога због којих је пренешен у земљу, покојна мајка је са тешким и дубоким уздахом јекнула и казала ми” Пукла нам је погибија”. И ја сам тако мислио и нијесам ни сањао да ћу након 18 година од тада говорити на промоцији књиге која је споменик мртвима који су гинули и умирали са именом ове земље на устима. Зато се Новаку мора скинути капа за књиге којима је помогао и

нама али и нашим прецима који су једино његовим књигама добили сатисфакцију за жртве које су поднијели због домовине. Управо, зато што он као ни сви ми који подносимо патњу за ову земљу нити је плаћен нити је обавезан на такву жртву. Знам да у овој земљи такве, углавном мрзе, куде и саплићу. Али су његове књиге о онима који су умјесто заслужене славе, својевремено прогањани, батинани, робијали или су једноставно убијани због превелике љубави према домовини и њеној слободи крунски доказ да ће и сви борци за њену част и слободу кад тад добити сатисфакцију и да им жртве неће бити узалудне. Захваљујући његовом прегнућу и посвећености отаџбини, таман, ако не и више, колико и оних који су прије 90 година бранили њену част и слободу дочекали смо да се појави књига њихових биографија.

Преварио се и мој отац који је својевремено говорио мојој мајци да ме спријечи да се бавим политиком и моја мајка која ми је својевремено испричала један догађај из времена божићног устанка. Отац разочаран емигрантским данима у Гаети које је сматрао узалудном жртвом. А мајка судбином Богдана Кусова Вучинића који је једне јануарске ноћи 1918 године зазивао неког Рогамљанина ријечима “ само да се склонимо на неколика дана и доћи ће наша”- а онда је додала и никад им га није дошла наша. Ево им га је дошла и ова књига је доказ да су се моји покојни родитељи преварили и да је Богдан Кусов којему је у њој штампана биографија био у праву. Управо

C C75ова књига показује колика може да буде моћ само једнога човјека, њеног аутора, посвећеног овој земљи и њеној слободи који је у стању да њоме разгрне скоро вјековну тмину, поврати памћење колективу и достојанство и живима и мртвима који су се борили за њену слободу.

Али је судбина њених непријатеља да умру заборављени као брат Тодора Божовића и ујак оца мог рођака који ми је на новобеоградском гробљу са посебним пијететом показивао његов гроб поред гробова угледних београдских трговаца и занатлија. Прекрио га је лишај и тишина док ће на подгоричком тргу Слободе васкрснути онај исти споменик јунацима Вељега рата називан надвојводе Мирка да их и мртве вјечно опомиње да се отаџбина одужује и слави најбоље синове а презире издајнике чему је и Новакова књига доказ.

О књизи и њеном значају, умјесто ријечи којих ми поштено речено фали да искажем свој суд, могу само да захвалим аутору у знак дубоког поштовања. Јер се њоме, у име земље и свих нас њихових потомака, одужио за сва времена онима који су 1919. године више вољели домовину него домовина њих. Кад помислим да су сличне лексиконе партизанских бораца писале и истраживале десетине аутора и сви историјски Институти заједно још и подржани изјавама тада живих свједока питам се у шали јели аутор књигу писао уз помоћ какве организације која је била у стању да му достави више од три хиљаде биографија. Међутим, управо она показује колика може да буде моћ само једнога Црногорца, њеног аутора, посвећеног овој земљи и њеној слободи који је у стању да њоме разгрне вјековну тмину, поврати памћење колективу и достојанство и живима и мртвима који су се борили за њену слободу. Зато отвара многе дилеме и наводи да размишљамо и домовини и о жртвама за њу, о части и о злочину као и о моралном дну до којег може да пане чојек. Као што мене наводи на размишљање о хиљадама изгнаника који су напунили Аргентину. Њих, чак 50.000, што је превише и за веће народе.

Књига између осталог бјелодано показује и до које мјере човјек може морално да посрне. У првом тому у биографији убијеног комите Душана Рогановића, прештампан је чланак листа «Црна Гора» из августа 1927. године у

којем се Миливоје, Душанов убица јавно фали да је Рогановића убио с леђа и прича да су власти од њега тражиле да изда рођеног брата, који је такође био комита, а он, вели, није знао ђе се налази. Али у име својих сабораца очекује да им се што прије исплати новчана награда. Управо на овом примјеру из књиге господина Аџића, најезгровитије сам разумио разлоге својевремених сурових обрачуна партизана са италијанским и четничким обавјештајцима о чему сам имао сасвим дугачији суд. Очито да је Црна Гора и 1919 и 1941 године била препуна оваквих Миливоја о којима је суд туђих историја, нажалост, исказивао најдубљи пијетет. Ево сам, напокон доживио да се о таквима каже какви су а да нас из Београда, у писмима читалаца београдских петпарачких дневних новина, не напану као усташе и издајнике.

Не могу се отети утиску да је превише мржње, крви и суза просуто за тако кратко вријеме, само на овом малом простору, да бисмо се олако односили према прошлости и нашим прецима који су се 1919 године и између два светска рата жртвовали за слободу домовине. Нажалост, они који су били обавезни да се о томе брину нијесу били на висини задатка. Али нам је зато част и образ спасио господин Новак Аџић

Прије неких двадесет година у вријеме када сем тек био почео да стичем прва знања о наравима и особинама Црногораца покојни језикословац Војислав Никчевић ми је испред зграде цетињске поште казао да у Црној Гори нема и неможе бити инсититуција него само појединаца који су сами по себи институције. Нијесам га тада ја баш добро разумио. У својој наивности држао сам распростањену црногорску особину беспријекорног слагања боја ташне и машне хвале вриједном и господственом. Каније сам схватио да је је ова особина, углавном, у обрнутој сразмјери са интелектуалним и моралним вриједностима оних који је посједују.

Један од оних на које се може примијенити становиште покојног Воја Никчевића је и господин Новак Аџић. Зато сам више пута говорио и писао да он заслужује дубоку захвалност потомака због дјела и напора који је уложио да у име свију нас исправи неправду према нашим прецима који су прије деведесет година бранили част и образ

C C76домовине. Требало да прође још мало времена па да њихова имена буду избрисана из меморије потомака. То би био злочин раван ономе учињеном према устаницима и према нашој домовини 1919 године. А ми бисмо били саучесници колективног злочина према сопственим прецима. Управо, и овом књигом коју вечарас промовишемо аутор је себи спасио душу а нама образ пред сјенима предака и пред историјом. Са историографског становишта нека о књизи говоре историчари ја ионако, у општем смислу, његово дјело сматрам изванредним зато нијесам спреман да о појединостима ове књиге проговорим ни једну једину ријеч. Ако неко мисли да је могла боље да се напише нека је сам напише нико му не брани. У устанку је учествовало око 5000 Црногораца. Новак је у два тома објавио биографије 2783 устаника. Преосталих 2300 учесника чека да се њима позабаве Институти, институције или да се роди неки нови Новак који ће да се бави ониме чиме се господин Аџић бави већ двадесет година да би смо кроз двадесет година виђели њихове резултате.

Међу Црногорцима је, иначе, увријежено становиште да се овакве књиге пишу зато што је неко на то обавезан, плаћен и да му је такав посао наређен. О томе говора нема али аутор мора да се суочи са чињеницом да због таквог неутемељеног мишљења мора да истрпи и протесте потомака оних који у књизи нијесу поменути. Искрен да будем такви су ријетки али их има. Па бих и о њима нешто да кажем као и онима који се, чини ми се, стиде учешћа предака у одбрани слободе ове земље и народа. Чак се нијесу сложили да имена њихових ђедова буду уписана у овом Зборнику биографија учесника божићњег устанка. Они су примјер понашања извјесних Црногораца, могуће и на неки начин разочараних, у неким случајевима чини ми се и зато што им се домовина није правовремено одужила него их је до недавно, и њих и нихове потомке, кажњавала за њихово домољубље. На исти начин на који је већина нас и данас кажњена зато што смо у посљедњих двадесет година за ову земљу жртвовали све своје материјалне и нематеријалне интересе.

Након објављивања првог тома, у неку руку, осјећао сам се постиђено јер очито имена

и биографије многих мојих сељана и племеника учесника божићног устанка нијесу била уписана у првој књизи. Ја наравно нијесам знао ко је све од Пипера и мојих сељана био учесник или је потомак устаника из 1919 године. Али сам знао да их је у устанку из цијелих Пипера учествовало укупно тристотине, међу њима више десетина Рогамљана док је само десетак њих имало написану биографију у првом тому. Стога сам почео да трагам за именима учесника и њиховим потомцима да бих и ја не само спасио своју душу. Нијесам желио да будем оптужен да сам пописао све своје рођаке и претке а прескочио све друге учеснике из села и племена. Ево са чиме сам се суочио трагајући за именима учесника божићног устанка из Пипера.

Један мој рођак с мајчине стране ме је питао зашто у првом тому нема биографије његовог оца и два стрица који су због учешћа у устанку робијали у никшићкој пивари. Одговорио сам му да њихових имена није било у архиви којом се Новак користио. А другог извора за такву врсту података Новак није имао сем уколико ја прикупим биографске податке о њима и прослиједим му их. Зато сам се се понудио да то и учиним сматрајући се обавезним на такав чин. Али се умијешала његова сестра од стрица и казала ми за свога оца и стричеве да су били бјелаши што, наравно, није тачно. Стога је у другом тому, по препоруци потомка, штампана биографија само једног од тројице браће. У другом случају један Пипер је одбио да се биографија његовог стрица штампа иако је био устаник само зато што је у својој свијести повезао устанак и устанике с Крстом Поповићем којему неможе да опрости колаборацију. Док је у трећем случају потомак активни члан српске Радикалне странке и није стио да чује за ђеда.

На концу, господине Аџићу ја вам се у име свију нас још једном захваљујем јер сте нам, како сам већ казао, вашим књигама биографија божићних устаника спасили образ пред сјенима предака и пред историјом.

C C77

РИЈЕЧ СРЕТЕНА ВУЈОВИЋА НА ПРОМОЦИЈИ КЊИГЕ „АНЂЕЛИ ЗЛА“ БОЖА ЛИПОВИНЕ

Сами наслов шесте по реду књиге Божа Липовине наговјештава сву парадоксалност времена, које нажалост није завршило свој злокобни циклус, премда би сама ријеч „Анђео“ требала упућивати на нешто добро, нешто израсло из љубави, а не из зла!

Божо Липовина, у својим књигама, како год да их позиционира у формалном смислу, било да се ради о поезији, стихованој драми, публицистичким текстовима или причама педантни је хроничар и свједок тешког времена, у коме је шутња једнако, ако не и више, злочин, будући се сам злочина реализује и опредмећује у тим условима и у онима који нијесу директни судионици у њему. Липовина биљежи опоро критикујући друштвене аномалије и аномалије појединаца, не заборављајући притом да уђе у праузрок непочинстава, јер је често боље не проговорити, уколико се није ушло у саму суштину проблема.

Божа Липовину сам у литерарном смислу упознао преко поезије, која је у себи садржавала такође критички тон, али му очигледно није у довољној мјери пружала могућност да уђе у проблематику онако како је сматрао и онолико колико је вјеровао да је потребно, па се зато окренуо прозном исказу, који се очигледно показао много ефикаснијим и убојитијим, а свакако има и ширу читалачку публику.

У посљедње вријеме присуствујемо све чешће замјени теза од стране судионика и актера неких сулудих времена, који су се одважили чак да између корица ставе обрнуту и искривљењу слику, рачунајући ваљда на кратко памћење или недостатак документације, па је могуће прочитати, како прије '90. године није било покрета отпора у Црној Гори, а овакве неистине бивају изговорене од истих који су времену након Меморандума САНУ саслушавали и приводили на информативне разговоре чланове Књижевне општине Цетиња, забранили прво лист „Ми“ и напокон угасили часопис „Арс“. Зато је у име истине потребно проговорити и „спасити душу“. Неће бити ваљда да је Липовина прогонио себе самога и да је био властити и судија и џелат. Истина се налази негдје

другдје и зато је потребно да имамо књиге које ће будити успавану свијест и савјест и подсјећати да јесмо можда на путу да опростимо што и јесте људски, али не и да заборавимо, јер онамо ђе почиње заборавност те врсте, широко се отварају врата „Анђелима зла“ а кад онда крену сасвим је свеједно ко ће почети унижавати анђео или ђаво, утроба им једнако заудара нечовјештвом.

Липовина неправду и зло осјећа пуноћом свог бића болно реагује, каткад иронично, а понекад саркастично жестоко. Овакав начин писања најчешће није добродошао, јер оставља заслужен печат, не предаје се забораву, а тежња креатора деструкције и јесте да се заодјену „јагњећом кожом“, но и испод ње избија вучја ћуд и њу је тешко прикрити. Долази се у апсурдну ситуацију да се истински страдалник и демократа мора запитати није ли можда живио читаво своје

C C78часно вријеме у неком паралелном свијету, ако већ ничега доброга не би било без оних које смо поодавно регистровали и запамтили по злу. Ако је то тако питамо се гдје смо то онда живјели ми и није ли се цијели конфликт ових двадесет и нешто година дешавао само у нашим главама и да су актери у њему само плод наше фикције, у којој није било ни рата ни ратника ни превара ни злочина.

У таквом контексту чуварима достојанства не треба дати ништа, јер они ионако не умију другачије већ да буду онакви каквима их је Добри Бог створио, али зато деструктивцима или рушитељима и односа међу људима и властите куће треба дати све услове закључно са националним пензијама од стране нације коју ови не признају. Добро је да признају макар новац који примају за своју нечасну работу.

Једног од зачетника зла на еx југословенским просторима је недавно уважени „опозиционар“ посредством медија ставио на „голглоту“ као великог демократу и мученика,

а подуго је оштрио „зарђале кашике“ како не би узалуд трошио муницију.

И зато је између осталог потребно да се појављују књиге овог типа, какву вечерас промовишемо, јер оне неумољиво подсјећају да све ово нијесмо само одсањали у неком бунилу, већ да се заиста и догодило.

Ово је добар знак да поплава која нас је разарала задње двије деценије, није могла другачије, већ да на површину избаци сву нечист, а оне који су поред свега успјели сачувати човјека у себи оставља за неко чистије вријеме, које је, надајмо се почело стидљиво да показује своје лице и у коме ћемо се поново моћи пронаћи на човјека и човјечности достојан начин.

Због свега што је речено и онога што је могуће казати и у чему не треба посустајати, честитам и аутору и организатору ове промоције, вјерујући да ова књига заиста завређује честитке.

Улцињ, 1.10.2010.г.

„Вранешка легенда“, аутора новинара и публицисте Веселина Коњевића, промовисана у Подгорици

ЉУБАВ ПАВЕ И АХМЕД ПАШЕ НАДЖИВЈЕЛА ЈЕ СВЕ НАШЕ НЕСРЕЋЕ

Недавно је у издању Матице црногорске изашла књига „Вранешка легедна“, аутора новинара и публицисте Веселина Коњевића, која на несвакидашњи начин третира предање о настанку имена (топонима) Павино Поље. Коњевић је у књизи сакупио шеснаест верзија овог предања, које је, како се наводи, настало на основу догађаја који се највјероватније десио прије око три и по вијека, и на основу кога је, како се вјерује, настао назив Павино Поље. Аутор је пронашао прву записану верзију предања, објављену у салнами (годишњаку) Косовског вилајета из 1901. године, на турском језику, потом хронолошки презентирао све остале верзије: критички их анализирао, предочавајући читаоцу како се предање временом идеолошки надограђивало и карикирало; истовремено снажно разобличавајући и демистификујући бројне контроверзе у вези са прошлошћу овог краја. Промоција ове књиге, чији су рецензенти проф. др Божидар Шекуларац и др

Радоје Пајовић, недавно је одржана у простору Музеји и галерије у Подгорици.

Предање, како се вјерује, описује догађај из прошлости Павиног Поља, које се везује за ђевојку (јединицу) Паву, која потиче из властелинске (кнежевске) породице. Пава се удала за исламизираног мјештанина који се, након дужег боравка у Турској, вратио у родни крај (Вранеш) као високи турски официр (паша). Ахмед паша се заљубљује у лијепу Паву, која прихвата да се уда за њега након што су склопили договор: да сва (евентуална) мушка дјеца из њиховог брака буду муслимани, а сва (евентуална) женска дјеца буду хришћанске (православне) вјере. Пава је такође тражила да остане у својој (правосалвној) вјери, што јој је заљубљени Ахмед паша дозволио.

Пава је, како је записао др Ејуп Мушовић, родила у једном бремену три сина – Муша, Хасана и Даута, од којих су настала три знаменита муслиманска братства: Мушовићи, Хасанбеговићи

C C79

и Даутовићи. Предање казује да су синови изузетно вољели мајку - Паву, водили је сваке неђеље на коњу („са позлаћеном ормом“) да обави обред у цркви. Након што је млада умрла, паша је, у знак велике љубави, посједе које му је Пава донијела у мираз, њој за спомен прозвао Павино Поље. Када је умирао, оставио је аманет да га сахране поред Паве. Данас, двије монументалне плоче, које се налазе недалеко од центра Павиног Поља, на којима су у рељефу уцртани крст и полумјесец, свједоче о тој великој љубави.

Говорећи у име издавача, предсједник бјелопољског огранка Матице црногорске Радомир Илић казао је да је „Коњевић аргументовано, путем упоредне анализе, позивајући се на релевантне историјске изворе показао и мањкавост појединих интерпретација легендарног догађаја и личности довођених у вези са њиме, не снебивајући се да ‘поткачи’ пропусте и историографских ауторитета“.

- Међу многим врлинама Коњевићеве књиге, поред одличног документарног дијела, реског, врцавог полемичког стила, је и то што је у њој аутор показао како су у нашим просторима још веома активни атавистички племенски пориви; како се у новије вријеме легендарном покушава обући стварносна одежда везујући је, по сваку цијену, за историјске чињенице, казао је Илић, додајући да „Коњевићева акрибична елаборација отвара простор и за различите аспекте посматрања постанка имена Павино Поље и легенде везане за њега, за мултидисциплинарни приступ веома слојевитом и недовољно испитаном културном насљеђу ових крајева“.

Публициста Вања Ковачевић казао је да „прича о Пави и Ахмед паши није ни нова ни јединствена, осим по једној ствари – да се воли без обзира на све препреке које живот пред вас

постави. Њихова љубав већа је од свега, па и живота самог, остала је у свевремену да свједочи. А оставити траг у пролазности лако је колико и исплести конопац од пијеска или исковати новац од ватре“.

- Један од оних који је покушао да деконструише мит, уколико је то уопште могуће, био је Веселин Коњевић, који градећи једну истину растаче многе друге, лажне. Својом књигом „Вранешка легенда“, он је у великој мјери на чињеницама, и што је још важније, на књижевно вриједан начин, успио да исприча једну од најљепших љубавних приповијести из наше историје, казао је публициста Ковачевић, додајући да је „Коњевићев основни циљ био да дође до извора ствари, раскрије истину и у пуном сјају на свјетлост изнесе причу“.

В. Коњевић поред Павиног и Ахметовог гроба

C C80

Промоција књиге Ђорђија Ојданића Васојевићи и Цетиње

ВАСОЈЕВИЋИ ИНТЕГРАЛНИ И ИНХЕРЕНТНИ ДИОЦРНОГОРСКОГА БИЋА

„Васојевићи аутохтоно староćедилачко становништво“. „Васојевићи једно од седам црногорскијех брда („црногорскијех Брђана“) која су била граничари и брана турским налетима на подловћенску Црну Гору. Брда су била истовремено и жариште борбе, која није престала, уз непрестане сукобе са Турцима. Подловћенска Црна Гора водила је одбрамбене ратове, док су буне и устанци били ’занимање’ црногорским Брдима и Брђанима“. „Брђани су наша браћа као и остали Црногорци“ (Петар I Свети).

Врло изазовна књига Ђорђија Ђола Максимова Ојданића Васојевићи и Цетиње привукла ми је пажњу битно не само због њезине дубоко оправдане актуелне друштвене потребе но и из темељних концепцијско-методолошких разлога, углавном ради четири ćљедећа. 1.Већ и самијем насловом, а глобално и приступиштем, аутор вишезначану повијесницу Васојевића, као географске, демографске, етничке и борбено-ослободилачке категорије, њезин однос спрам Цетиња и њихову интеракцију, методолошки поставља и елаборира као интегрални инхерентни дио друштвено-историјског, народносно-националног, значи, и етничког бића Црне Горе и Црногораца. Сам аутор у свом предговору ове занимљиве и читљиве књиге истиче да је „доста докумената и писане грађе објављено у многим публикацијама о Васојевићима и Цетињу, али ниједна није била посебно посвећена само томе Зато је преовладала идеја да би требало направити посебан приступ тој изузетно инересантној теми, како би се расвијетлио дио историјске истине, које су (не)основано прећуткиване“. Та његова „преволађујућа идеја“ и !посебан приступ“ је заправо утврђивање међусобнога крчење постцрнојевићкога пута између Васојевића и слободнога, подловћенског пријестоља, као Матице окупљања империјално разбијених, растрганијех и издвојених њезиних дјелова под туђином и обнављања пријетходнога

јединственога и цјеловитога друштвеног, државног, културног и народносно-националног (етничког) бића и међашима историјске Зете и Црнојевића државе. Ојданићева књига, без обзира на неке недоречености и нејасноће, суштаствено је у хоризонту историјских тенденција ослобађања и обједињавања јединственога и цјеловитог црногорскога народносно-националног и државног бића. Књига је сушто нациљана на критичко демаскирање империјалне „логике“ комадања јединственога црногорског бића на тзв. „стару Црну Гору“, на једној, Боку и Црногорско приморје, на друој, и Васојевиће и Брда општенито, на трећој банди, а на основу припадања окупаторским формално-државнијем границама. Бока и Приморје, Васојевићи и брда општенито и други нијесу спољни, туђински, самостални државни или други субјекти који су доцније наводно припојени Црној Гори, по њезини вијековни нераспучиви саставни дјелови који су у историјском процесу, у ослободилачким покретима ослобођени од туђина и врнути сопственој, црногорској матичној држави и народу. Касапити и растргавати и данас ослобођене крајеве Црне Горе од своје Матице, значи прихвати и наставити окупаторску племенско-анхијску подјелу Црне Горе и њезину логику, методу, појмовник и терминологију. То би значило исто као кад би смо данас раздвајали и супротстављали некадашње „језгро“ Хрватске и њезине одвојене крајеве, или

Говорећи о значају самог предања, аутор „Вранешке легедне“ Веселин Коњевић је казао да се предање о Пави „може посматрати и као својеврсна парадигма прекрајања прошлости вранешког (а и не само вранешког!) краја“.

- Љубав Паве и Ахмед паше надживјела је све наше несреће. Ово предање носи у себи снажну поруку о потреби за вјерском и националном толеранцијом, без обзира на све могуће људске разлике и предрасуде које намећу разна времена. Међусобна љубав Паве и њеног мужа (паше) руши

све могуће баријере и предрасуде. Иако нам долази из далеког средњег вијека, ова прича носи у себи клицу савремености, оличену у потреби за трпељивошћу и суживотом, гдје се не пита ко је и какве вјере или нације, већ да ли је неко вриједан поштовања (и љубави), или не, казао је на крају Коњевић.

Фрагменте из „Вранешке легенде“ читао је Данило Челебић, глумац Црногорског народног позоришта, а водитељица вечери је била Весна Шошкић.

З.С.

C C81кад бисмо Србију редуцирли на „Стару Србију“ (Рашку) и супротивили је осталим њезиним крајевимана илити Београдски и остале пашалуке, при чему се заступници такве логике не питају што би остало од србије, навлаштито од српства, ако би изгубило своју интегративну функцију углавном и битно засновану на јурисдикцији империјалне Српске православне цркве и њезином поистовјећивању тзв. „српске (државне) вјере“ са (све)српством као и у средњовјековном немањићком (Душановом) царству и доцније у Турској империји у којој је нарочито дошло ди изражаја поистовјећивање вјере и народности („српскога православља“ и српства у „православно српство“, а ислама и турства). Иако окупирани и растргани комади Црне Горе у формално-државнијем међашима вељих сила, они су са својом Матицом – подловћенском Црном Гором одржавали сталне духовне, економске, политичке, црковно-вјерске и ослободилачке одношаје. Јер, јединствена јурисдикција црногорскијех владика-господара на читавом простору некадашње стварне Црне Горе, заједничке ослободилачке тежње и међусобна помоћ у борби против освајача били су нарочито одлучујући чиниоци за њихов јединствени црногорски етнофилетизам и оćећање народносно-националног заједништва. То доказују туште примјера за Брда општенито и Васојевиће посебито, које наводи Ђоле Ојданић. Све владике-господари, навлашатито Петровићи и Ćћепан „Вељи“, поклањали су становиту пажњу и исказивали бригу и помоћ онијем дјеловима својега, црногорског народа који је живио изван граница слободне Црне Горе, али исто тако и повратно они према њој. И поред њиховога државно-граничнога изолационалистичкога (п)отуђивања, и од непријатеља поџиожанога непријатељства и одмазда, сви су они оćећали и доживљавали ту међусобну раздвојеност и изолованост као нешто непродно, неправично, провизорно. То је добро знао и Св. Петар Црногорски који је на приправу скадарскога Махмут-паćе Бушатлији 1796, да изврши одмазду над Брђанима отпоздравио да су Брђани наша црногорска браћа и да ће напасти Црну Гору, ако нападне Брђане.: Дословно му пише:“Брђани су наша браћа као и остали Црногорци“. Тога ради не само да је неодговарајући термин присаједињење, него чак и данас уобичајени уједињење Црне Горе и Брда и Проморја, јер се могу уједињавати различити и вањски државно-правни,

културни и етнички идентитети и субјективитети. Умјесто тијех израза, адекватнији су: врстање Матици или ослобађање тијех крајева илити (по)уништенеје формално-правнијех граница империја и вељих сила алити обнављање прво(би)тне историјске државне и етеничке цјеловитости и јединствености. На то скрећем пажњу и аутору Ојданићу, који тракођер користи термин уједињење Васојевића, Брда и Црне Горе, иако код њега то има другу, позитивну конотацију и значење. У том смислу је контаминирана и синтагма „Стара Црна Гора“, која подразумијева да је она првобитна, попут „Старе Србије“ (која се проширивала, себи присајдињавала, освајала остале крајеве), умјесто историјски много оправданије и истинитије синтагме „подловћенска, слободна Црна Гора“, као прибјежиште, збјег слободе. Ову пооњу синтагму Ојданић стално користи и наглашава. Тога ради аутор справом наводи да су „Васојевићи једно од седам црногорскијех брда“ („црногорскијех Брђана“) која су била граничари и брана турским налетима на подловћенску Црну Гору. Брда су била истовремено и жариште борбе, која није престала, уз непрестане сукобе са Турцима. Подловћенска Црна Гора водила је одбрамбене ратове, док су буне и устанци били ’занимање’ црногорским Брдима и Брђанима“. 2.Оваквијем приступиштем аутор је домакао до темељне концепцијске, рекао бих, онтолошке поставке науке о самобитности Црногораца, а то је: да се црногорски народ стварао у миленијумској историји црногоркој, будући да народи и нације нијесу појаве по себи, било „по природи или по богу дате“ одвајкада и за свагда, изван њихове природноисторијске самопродукције. С тога стајалишта Ојданића демистификује разлне, нажалост, и данас присутне легенде у митској и епској свијести о пропо(д)ријеклу Васојевића, односно о њиховим етничким коријенима и бићу (било као „досљених Срба“ из „Старе Србије“ и Косова или из Фоче) тврдећи да „за то нема никаквих трагова и доказа“, па справом закључује да су „Васојевићи аутохтоно староćедилачко становништво“. Прихватајући дубоке аутохтоне коријене, Ојданић, уједно, куди старо и ново пропагандистичко идеолошко поистовјећивање Словена и Срба. 3.У свези с пријетходно реченијем, Ојданић сматра да је пука легенда и данас раширено схватање да су Брђанска и уопште црногорска племена српскога по(д)ријекла дошла са косова и да воде по(д)ријекло од Вукана Немањића што

C C82је и основа тврдње да су Црногорци Срби, поред поистовјећивања српства и православља. То доказује постојање дукљанскога народа и државе и прије Немањића и косовске погибељи, а да је до расељавања дошло након отоманске инвазије. На другој банди, аутор с правом сматра да је само легенда и раширено схватање о браћи: Пипу, Васу, Хоту, Красу и Озру, иако указује на заједничко по(д)ријекло Васојевића са црногорскијем племенаима Побија и знавени српско-црногорски дуализам у Васојевићима, настао највише под утицајем СПЦ, легенди и митова. 4.Тијем је аутор логиком саме ствари дошао до критике субјективистичке (спиритуалистичке) теорије о народу и нацији, из које ćљедује, како сам га назвао, „спомен(ар/ски)метод“ Василија Ђерића и његових овдашњих епигона Батарића Јовановића (у стилу Црногорци о себи као Србима), Будимира Алексића, Предрага Вукића и осталијех који просто на основу интерполираног, индоктриниранога, а често и кривотворенога „помена српског имена“ у Црној Гори изводе и присуство саме „српске свијети и традиције“ у њој, а на основу тога „с прага“ и „српску етничку свијест и биће Црногораца“. Иако ове социолошке теорије не помиње, аутор је заправо својим инсистирањем на објективистичком приступу изразио њихову критику: „Неупутно је сада тумачити шта су мислили ови васојевићки великани (игуман Мојсије Зечеић и војвода Миљан Вуков), на шта се неки историчари позивају, говорећи шта су ти великани мислили, јер за науку је релевантно оно

што су чинили, и како су врло јасно поступали у свим ситуацијама“. И заиста је у праву, јер такав метод је посве недовољствен, површан, изокренут, будући да не полази од стварнога историјског бића Црногораца, од онога што су стварно били и јесу, њихових дјела и чињења, објективно, но од самијех субјективних мисли и идеја појединијех њихових представника, тијем прије, што се наводе ван општега и посебног контекста у којем су се јављали и независно од тога јесу ли то легенде, митови, поистовјећивање српске вјере и српства или су, пак, почешће кривотворене и кријумчарене. На врху, истичем да је ова књига Ђола Ојданића врло интересантна, изазовна, да поџиже на критичко размишљање, да износи неке нове тезе, да је друштвено врло оправдана и значајнија тијем прије што је аутор Васојевић. Уједно сугеришем аутору да евентуално друго издање ове књиге буде проширени и допуњено нарочито: методолошко-техничком апаратуром (фуснотама, прецизним навођењем извора којим се користи), а такођер и знатнијем поткрепљењем чињеницама и аргуменатима за поједине његове смјере и нове тезе како не би остале само голе тврдње.

Сретен Зековић

(Ауторово излагање на промоцији књиге Ђорђија Ђола Ојданица Васојевићи и Цетиње у Градској библиотеци Његош на Цетињу 14. јуна 2010.)

Нова књига Сретена Зековића

ЦРНОГОРСКА НАЦИЈА У издању Црногорско-хрватског пријатељског друштва и Црногорског културног круга на Цетињу иźљегла је из штампе нова књига Сретена Зековића у едицији његове Црногорске хрестоматије – Наук(а) о самобитности Црнорага том 13, са посебним насловом Црногорска нација – првачни, изнимни и неспорни јужнословенски феномен, старе и нове контроверзе. Књига је подијљена на осам поглавља: Прелудиј – дубље (нове) опште-теоријске и филозофске претпоставке за разумијевање црногорске традиционалне заједнице и причинскога „удвајања“ народа и нације црногорске; 1. (Х)иљадугодишња историјска самопродукција

Црне Горе и Црногораца (Црногрорства); 2. Рано наста(ја)ње црногорске нације – првачни, изузетни и неспорни јужнословенски феноме; 3. Секуларизација и понарођавање друга стране (услов и конституенс) црногорске нације и националне државе; 4. Терминолошко, идеолошко-политичко, еклезиастичко и етатистичко замагљиање црногорске нације; 5. „Политичка причина“ мијешања етничких појмова и злоупотреба средњовјековнога „српства“ у Црној Гори; 6. „Спомен(ар/ски метод“ или „хрестоматски споменар“; 7. Несамобитност српске свијести, српске традиције и српства у Црној Гори (неутемељеност науке о самобитности

C C83(црногорскијех) Срба у Црној Гори и 8. Умјесто закључка. Аутор подастрто и аргументовано елаборира главне тезе: да је црногорска нација баш зато што је атипична у односу на калуп евроцентризма и првачни јужнословенски и шири феномен, уобличен у вишевијековној црногорској борби непрестаној црногорскога народа за самоопстанак у слобод; да није ни октроисана (измаштарена), ни „млада нација“, ни „двојник српске нације“, ни „двојна српско-црногорска нација“, ни „нација с грјешком“ како је имен(т)

ују неки наши актуелни историчари. Најмање је спорна међу јужнословенскијем нацијама и као таква је „нација без грјешке“. Зековић подробније излаже да терминолошко, идеолошко-политичко, еклезиастичко, етатистичко замагљивање и неизворно интерполирано и индоктринирано (све) српство ствара причин тзв. нације с грјешком“ управо приписујући црногорској нацији оно по чему српска нација има трајни дефект у свом свесрпству као великосрпству.


КУЛТУРНИ ЦЕНТАР ПРИНЦЕЗА КСЕНИЈА Поводом кукавичког напада на просторије црногорског просвјетно културног центра “Принцеза Ксенија” у центру Ловћенца, ЦД “Ловћен” - Ловћенац најоштрије осуђује овај атак и позива надлежне органе да у што краћем временском периоду открије извршиоца и налогодавца овог бестијалног дјела. Изражавамо жаљење и чуђење поводом тенденциозне изјаве господина Стевовића у свом саопштењу на интернет презентацији УЦ “Крсташ” о спрези нашега друштва са неким антицрногорским субјектима као и да смо организовани и основани било чијом вољом осим нашом. Озбиљно смо забринути што оштећени у овом догађају користе исти повод за прозивке и неистине у нашој средини у којој се сви врло добро знамо.

5.10.2010. г. Канцеларија за односе са медијима ЦД “Ловћенац”

На Ивановим Коритима је крштен син Божа Вуксановића

C C84Уз нова издања

НЕЗАОБИЛАЗНА СВЈЕДОЧАНСТВАО НАШЕМ ВРЕМЕНУ

У 8. и 9. тому књига „Сведок као Свједок“ др. Миодрага Вуковића садржане су многе темељне студије и анализе без које је незамислива црногорска историјска хроника савремених догађаја из цјелокупне наше стварности од државних националних, политичких, преко друштвених и правних, до вјерских и духовних.

Иако др. Миодрага Вуковића, дугогодишњег посланика ДПС у црногорском парламенту не треба посебно представљати, нужно је подсјетити се појединих детаља из његове биографије и библиографије који свједоче о изузетној компетентности ове стваралачке личности посвећене еманципацији Црне Горе и њене државности, духовности, националности и свеопштег развоја. Као некадашњи потпредсједник Владе Црне Горе, савјетник Предсједника Републике и дугогодишњи лидер или један од лидера посланичког клуба владајуће партије и коалиције у црногорском парламенту, а с друге стране афирмисани научни радник, универзитетски професор, експерт уставног права и аутор бројних књига и студија широког програмско-тематског усмјерења, Вуковић је један од најмеритонијих актера и аналитичара актуелних збивања код нас која имају највећим дијелом историјски карактер и важење. Његова изузетно значајна улога у друштвено-политичком естаблишменту и суверенистичком покрету надовезује се на већ ихречено о њему и употпуњује скицу за његов био-библиографски портрет. Осма и девета ауторова књига из серијала „Сведок као Свједок“ је наставак ранијих, као својеврсних зборника радова, колумни, студија, анализа и есеја, објављиваних годинама у часописној публикацији чије је име садржано у наслову ових књига. Готово да нема ниједног значајнијег догађаја из наше савремене збиље који није тема Вуковићеве аналитичности. Његовој истраживачкој сонди и диоптрији није промакла ни једна од тзв. „вјечних тема“, које незаобилазно тангирају црногорско-српске односе јуче, данас, śутра. Наслови продуката из његове истраживачке лабораторије, „Јеремија (опет) пали топа“, „Патолошка опсесија“, „Закон о дијаспори или о Великој Србији“, „Вујановић и Тадић“, „У памет се браћо Срби“, „Четири нахије и шест брда“, „Дан

и Вијести једне новине са два различита имена“, „Српско-хрватски језик више не постоји“, „Српска православна црква“, „Дон Кихот и политички говори на вјерском скупу у држави обећавајуће демократије“, „Кад се неко накашље у Београду, добар, али на срећу све мањи дио Црне Горе добија упалу плућа“, „Конце вуче оркестар у Београду“, „Србија суштински није признала независност Црне Горе“, „Идеја о Великој Србији није умрла“, „Нови Црногорски Рачићи у Скупштини“, „Бијеле кошуље за нови изборни пораз“, „Специјални српски савјетници на специјалном задатку“ и многи други остају као дио темељног фундуса за нове синтезе наше актуелне и укупне стварности и незаобилазна тековина будуће, нове, критичко-креативне реинтерпретације наше повјеснице 20 и 21. вијека. Није потребно посебно наглашвати да Вуковићев метод је заснован на дубоко истинској основи и са непобитном аргументацијом, искључно на научној доказности и доказном поступку. Полемичка опоненција овом конзистентном опусу компромитовала је себе промашујући свој политикантски и ненаучно исконструисани циљ. Са правничком професијом и акрибијом Вуковић римско схватање значаја права зналачки и студиозно користи и примјењује у својем стваралачком опусу. Са знањем да од просвјетитељства и рационализма траје идеја да је разум довољан да се управља земљом и креира политика, а подупире га владавина права, Вуковић у својем методолошко-истраживачком проседеу, гносеологији и структури радова сједињава суштинске вриједности права правде и рација. Тако даје цјеловиту слику наше државно-правне историје и збиље. Међутијем, он се на томе не зауставља. Да би до краја осмислио друштвене, националне и људске токове и смјерове креирања, кретања као и процесе, појаве, и збивања он иступа и као етичар који своје ставове гради на моралним

C C85императивима, јер, разум лишен етике може се показати и често се показује недовољним за опстанак друштвене заједнице, па и цивилизације у цјелини. Најзад, да би у цјеловитости сагледао стварност чији смо партиципант, Вуковић посвећено у свој методоско-тематски оквир инолвира и вјеру и духовност. Тијем је заокружио инструменте и све аспекте потпуног сагледавања свих релевантних друштвених токова нашег и универзалног времена и простора. Вуковићев опус је доказ и примјер да се ауторитативно и мериторно могу мисионарски и визионарски сагледавати и усмјеравати друштвени токови у правцу друштвеног прогреса, само на темељу свеобухватног фундирања својих ставова и мисаоних система на темељима јединства права, правде, етике, истине, разума и вјере. На тим фундусима почива и зграда савремене научне мисли у модијалним оквирима. Са тих темеља

научне свеобухватности полази његова друштвена мисија цјеловите еманципације црногорске државе, нације, друштва, цркве, језика и духовности. Само са таквом заснованошћу и утемељеношћу наши снови о бољој будућности, грађанској еманципацији, националној довршености, духовној јеванђељизацији, свеопштем добру, могу постати јава у новој европској архитектури наше интенционалности. Само у тим оквирима можемо очувати властиту културу и идентитет и постати субјект своје историје и историјске самопродукције чему инклинира и упућује Вуковићева друштвено-политика пракса и научно-публицистичка мисао која мисионари и визионари са циљем да се Црна Гора етаблира у савремени свјетски историјски контекст и поредак, а Црногорци и други њени грађани постану у још већој мјери то што јесу и уједно достојанствени грађани свијета.

Борислав Цимеша

АКТУЕЛНОСТ ИЛИРИЗМА, ЊЕГОША И ПСЕУДОМАРКСИЗМА

Ако су Срби самобитни у Црној Гори, а јесу, јер нијесу ”дошљаци”, но су ”наши, домаћи Срби” којима је Матица и Отаџбина Црна Гора (за разлику од онијех извањских Срба), онда су они народ(нос)но (етнички) Црногорци, а национално Срби.

Илиризам није наивно синонимно поистовјећивање Илира – Словена- Јужнијех Словена било словеноманским словенизирањем Илира или, обрнуто, што је сушто исто, само у другом смјеру, илироманском илиризацијом Словена, а затијем србоманском србизацијом јужнословенства, Ако су словенизирани Илири (постали) Словени, јесу ли они Илири или Словени имено(м) и(ли) стварно илити зато што су, већ христијанизовани, преимен(т)овани, алити су, пак, и једно и друго под именом Илирословени олити Словено-Илири?! Још већа се ”језичка пометња” твори када се уочи тешкоћа да се Илири не могу словенизирати, јер су они пријетходно романизирани, па се може зборити о словенизацији Романоилира (Илиро-Романа). Исто се питање може поставити за тада актуелна мађаризација: јесу ли мађарони постали Мађари или су остали (потуђени) Хрвати, ”хрватски потуђењаци”? Аналогно пословеничењу Илира, који су (пре)име н(т)овани у Словене и ”постали” Словени, јесу ли

помађарени Хрвати преиме(т)новани у Мађаре и имено(м) и стварно постал Мађари или су и једно и друго: ”хрватски Мађари” алити ”Мађари у Хрватској”, ”Мађари из Хрватске”, те јесу ли они самобитни (етнички) Мађари (у Хрватској) или Хрвати?!

У истој равни је и питање: Јесу ли посрбичени Црногорци имено(м) и(ли) стварно (постали) Срби или су стварно Црногрорци или (у)двој(е)ни: и Срби И Црногорци (Србо-Црногорци) и сувише јесу ли црногогрски Срби илити српски Црногорци? Је ли њихова посрбичена, углавном, империјално-државно-црковна свијест црногорско потуђењаштво и одрођавање илити њихова српска етничка, матична и отаџбинска припадност?! Да ли је потуђивање и одрођавање од аутентичности и аутохтоности уједно и орођавање са извањцима и освајачима. Јесу ли посрбице у Црној Гори самобитни Црногорци или самоникли Срби у Црној Гори?! Да ли и на основу чеса је могуће да се потуђена и туђинска империјална свијест и државност (посрбичење) первертира у сопствену етничку, матичну и отаџбинску свијест која се чак антагонистички односи према аутентичној, својој, домаћој, црногорској свијести, матици, отаџбини и држав(отвор)ности?! Ако су Срби самобитни (етнички и конститутивни) у Црној Гори, јесу

C C86ли они народносно (етнички) Црногорци или су посрбичењем постали национално (црногорски) Срби?! Ако су самобитни у Црној Гори, а јесу, јер нијесу ”дошљаци”, но су ”наши, домаћи Срби” којима је Матица и Отаџбина Црна Гора (за разлику од онијех извањских Срба), онда су народ(нос)но (етнички) Црногорци, а национално (издвојени, осамостаљени) Срби, односно црногорски Срби. У истој координати су и исламизирани (”потурчени”) Црногорци: је су ли они имено(м) и стварно (постали национално) Муслимани или су стварно (етнички) Црногорци или (у)двој(е)но и Црногорци и Муслимани, односно црногорски Муслимани или исламизирани Црногорци? Са тијем проблемом поетски се јакао Његош и преко исламизације Црногораца суштински га уздигао до општег проблема (п)отуђења и одрођавања.

Илиризам, као и Његош, темељно упозорава да су сви ови процеси: мађаризација, германизација, италијанизација, (све)словенизација, (све)србизација, исламизације и сл. у истом нивоу и координати, да су суштински ”образи” (п)отуђења, потуђењаштва, а њихово преимен(т)о вање је и одрођавање, а једанак и орођавање и прихватање друге, туђе националности. Тако је вјерским фундаментализмима и псеудо-маркситичком (Ђиласовом) доктрином (о настајању више нација из једнога народа) бројчано и територијално мали црногорски историјски (државотворни) народ рашчеречен на пет нација с тенеденцијом одумирања. Премного, занаго, и за Кину, кинески или неки други вељи народ. Сретен Зековић

ВЈЕРСКЕ СВЕЧАНОСТИ

МИТРОПОЛИТ МИХАИЛО СА СВЈЕШТЕНСТВОМ ЦПЦНА ПРОСЛАВИ ХУМАНИТАРНОГ РЕДА СВЕТОГ ЛАЗАРА

ОД ЈЕРУСАЛИМА У суботу 9. октобра 2010.године на Цетињу је одржана свечаност са инвеституром Реда војске гостољубивих Светога Лазара од Јерусалима за Црну Гору којој су присуствовали митрополит Михаило са свјештенством ЦПЦ. Том приликом извршена је инвеститура нових чланова реда. За новог члана реда, витеза, изабран је др. Милован Јанковић, градоначелник Пријестонице Цетиње. Високо одличје реда додијељено је господину Илији Алексићу, познатом донатору и добротвору наше цркве. Хуманитарни ред Светог Лазара од Јерусалима је хуманитарно-каритативна организација основан 1099.године у Светој Земљи (Јерусалиму), а од 19.1.2007.г. и у Црној Гори ширећи своју племениту хуманитарну мисију.


Потсјећање

ПРИЗНАЊЕ ЦРНОГОРСКОЈ ЦРКВИ Какав је углед уживала црногорска црква у словенском свијету најбољи примјер показује избор Црногорског митрополита Митрофана за почасног члана друштва, Словенска Бесједа у Софији. О томе пише Глас Црногорца 25. јуна 1905.године следеће: „Избор за почасног члана. У недељу 19. овог мјесеца (јуна) друштво „Словенска Бесједа“ у Софији прославила је двадестпетогодишњицу свога постанка, и том приликом изабрала за свога почасног члана Његово Високопреосвештено нашег (Црногорског) Митрополита г. Митрофана. Друштво је том приликом упутило Њ. Вископреосвешенику свој телеграм: Поводом празновања двадесетпетогодишњице свога постанка друштва „Словенска Бесједа“ у Софији цијенећи услуге које сте учинили своме народу и ширем Словенству једногласно и одушевљено изабрало Вас је за свог почасног трона! Предсједник Костов Глас Црногорца:25.јун 1905. г. Припремио: Миодраг Живковић

C C87ДРУГИ ПИШУ:

Писмо Владимира Дедијера

РИЈЕЧ О ЊЕГОШЕВОМ МАУЗОЛЕЈУ, ЦПЦИ ЦРНОЈ ГОРИ

(Цетиње, 19. августа) – Ових дана је на Цетињу и Ловћену боравио професор Владимир Дедијер, члан Одбора за изградњу маузолеја Петру II Петровићу Његошу на Ловћену. Његова посета уследила је после писања светске штампе о подизању споменика Његошу и дезинформација које се презентирају светској јавности у вези с овим питањем. Пошто се упознао са чињеничним стањем, Владимир Дедијер је написао писмо следеће садржине Одбору за изградњу Његошевог маузолеја: „Приметио сам у светској штампи, посебно француској, италијанској, британској, па чак и јапанској, да се води организована кампања против подизања Његошевог маузолеја на Ловћену по пројекту и изради вајара Ивана Мештровића. Ту се тврди да власти руше песникову задужбину на Ловћену и врше културни геноцид. Побуђен оваквим написима у жељи да утврдим историјску истину, испитао сам историју подизања Његошеве капеле на Ловћену средином прошлог века, њеног делимичног рушења 1916.године и подизања нове капеле исте године по налогу и у име краља Александра Карађорђевића. Такође сам и лично, на дан 15. августа 1970.године, боравио на Цетињу и излазио на врх Ловћена, како бих се уверио у истинитост. На основу историјских чињеница и архивске документације, дошао сам до сазнаја и утврдио да је читава та кампања у иностранству саздана на нетачностима и дезинформацијама: Прво, капелу коју је Његош за живота сазидао и наменио да у њој буде сахрањен, аустроугарска војска је делимично порушила 1916.године. По налогу окупаторских власти Његошеве кости су ископане и пренесене на Цетиње, уз присуство представника цркве. Друго, по пропасти Аустроугарске Монархије, у Његошевом родном месту у Његушима основан је одбор за обнављање Његошеве капеле. До остварења замисли овог

одбора није дошло и Његошева капела никад није обновљена. Треће, краљ Александар Карађорђевић, 1925.године, у спомен рођења свог сина Петра II Карађорђевића, наређује да се остаци Његошеве капеле поруше и да се сазида нова капела. То је и учињено. Ова капела је грађена од новог камена, на новим темељима, а остаци старе капеле су бачени у Језерски врх. Ова чињеница је потврђена и исказима људи који су радили на зидању нове капеле. На основу ових чињеница одлучио сам да са своје стране учиним све да светско јавно мнење сазна пуну истину, да се код нас не врши рушење Његошеве оригиналне задужбине, него да се гради достојан споменик великом песнику, а уклања Александрова задужбина. Настојање да се највећем филозофу-песнику међу југословенским народима, Његошу, подиже споменик по замисли највећег вајара који је у историји поникао са нашег тла, Ивана Мештровића, творца Косовског циклуса, Победника на Калемегдану и споменика Незнаном јунаку, за мене је само продужетак мукотрпне борбе за остварење идеала братства и јединства. Изградња баш оваквог споменика данас је, по мом мишљењу, утолико потребнија јер се у нашој земљи са разних страна опет чују те подмукле нетрпељивости. То се огледа и у акцији против подизања Његошевог маузолеја на Ловћену коју води један део хијерархије Српске православне цркве. Они не могу да поднесу да један Хрват плете венац на Ловћену једном Црногорцу, да један римокатолик гради споменик једном православном владики. Насупрот традицијама Српске православне цркве у борби за слободу и независност српског народа, којима је у свом животу и раду допринео много и сам Његош, неки врхови Српске православне цркве, нарочито 1918.године, ставили су се у службу династије Карађорђевића и њеног режима.

C C88 Хијерархија Српске православне цркве не води акцију за очување Његошеве заоставштине, него све силе напреже да спасе грађевину краља Александра Карађорђевића, јер она представља вишеструки симбол: Прво, Александрова задужбина је оличење уништења државности Црне Горе после 1918.године. Уместо да се нова заједница братских народа ствара на основама једнакости и поштовања воље народа, Црна Гора је 1918.године силом утерана у нову државу и обесправљена. Друго, Александрова капелица је оличење преваге династије Карађорђевића над династијом Петровића. И, треће, та капелица је уједно симбол уништења независности Црногорско-приморске митрополије коју је она чувала кроз векове, да би после 1918.године, заједно са другим независним српским црквама, била подвргнута србијанској православној цркви. Тужно је гледати како поједини интелектуалци из Југославије, задојени нахијским свађама и балканским атавизмима, нетачно обавештавају прва имена светске културе о судбини Његошеве капеле.

Насупрот овоме, за поштовање су мишљења оних интелектуалаца који су противни Његошевом маузолеју из естетских разлога. Сагледавајући чињенично стање, примио сам се чланства у Одбору за изградњу маузолеја Петра II Петровићу Његошу на Ловћену јер желим да браним историјску истину и хоћу да дигнем глас против диктирања шта Црногорци смеју, а шта не смеју да раде. Уверен сам да ће ово допринети одбрани права народа, а нарочито малих народа, на једнакост и узајамно поштовање, унутар наше земље, као и у свету. Следујући гласу своје савести, обавестио сам издавачко предузеће „Просвета“ из Београда да ауторски хонорар од трећег издања мог ратног „Дневника 1941. – 1945“ уплати у корист подизања Његошевог маузолеја“, каже на крају писма Владимир дедијер. Дедијер је такође обавестио Одбор да ће са овим проблемима упознати прва имена светске културе лично и преко еминентних светских листова.

Броба, 20. VIII 1970.г.

Подсјећање – лијеп примјер

Прилог за Бјеличког свештеника У писму из Бјелица упућено Гласу Црногорца које је исти лист објавио 2. јуна 1905.године истиче се лијеп примјер црногорских младића који су отпутовали у Америку. У јануару 1905.године послали су бјеличком свештенику Станку Вуковићу 150 круна. Ево како пише тим поводом Глас Црногорца. Лијеп примјер из Бјелица „Петнаејест црногорских младића, од оних који су отпутовали у Америку, прожети хришћанском побожношћу и према драгој им домовини послали су у јануару мјесецу (1905) бјеличком свештенику Станку Вуковићу 150 круна да одслужи молебствије за њихов сретан повратак својим кућама да сазове њихове другове и пријатеље и учиним од њихова имена лијеп објед (ручак). Поменути свештеник извршио је ову поруку, не молећи ни са своје стране ни труда ни трошка, те је богато приређеној трпези, поред пет свештеника, два ученика, два командира, три барјактара и једног капетана, било још до педесет особа. По свршетку службе Божије свешеник Вуковић држао је лијеп говор, а при трпези пало је више здравице како за здравље Њ. Кр. Височанства Господара и Његова Двора, за браћу Русе и сретан свршетак овога другога и тешког рата, тако и за цртаче у Америци, и сретан им повратак у домовину и на срећу и напредак Црне Горе. Овај примјер показује колико Црногорац љуби своју домовину и чезне за њом и у далеку туђину, те им и ми од срца желимо, да им Бог буде у помоћ и да се здраво , весело и задовољно поврате својим кућама, ђе их жељно ишчекују, наводи Глас Црногорца у додатном коментару на писмо из Бјелица.

Прилог Миодраг Живковић

C C89НОВИ ОДБОР ЦПЦ

На Његушима је 12.09. ове године формиран нови одбор Црногорске православне цркве за село Рајићевићи. Изабрана је и управа, предсједник, Илија Бећир, потпредсједници: Мило С. Радоњић и Ђорђије В. Радоњић, секретар Ђорђије М. Радоњић и благајник Миодраг С. Станишић, и чланови одбора: Илија Н. Бећир, Ђорђије В. Радоњић, Миодраг М. Шеваљевић, Томислав П. Радоњић, Миодраг С. Станишић, Перо И. Радоњић, Мило С. Радоњић, Мило П. Радоњић, Радован В. Радоњић, Перица Б. Пенда, Ђорђије М. Радоњић, Јово М. Бећир, Дујо Ђ. Радоњић, Драган Н. Чавор, Пеко Ј. Маштрап и Саво Ј. Марковић. Такође је договорено:Прво: да ćеднице Одбора заказује предćедник и да би Одбор требало да се састаје обавезно једном, или два пута годишње (у случају потребе и више пута);Друго: да Одбор на приједлог предćедника доноси годишњи план рада;Треће: да предćедник Одбору, барем једном годишње, подноси на усвајање извјештај о раду, а благајник, такође на усвајање, прецизан финансијски извјештај;Четврто: да се све одлуке Одбора прецизно записнички констатују;Пето: да Одбор у предвиђеној процедури уради регистрацију и печат Одбора;Шесто: да Одбор, у предвиђеној процедури, отвори три жиро-рачуна – посебно за све три рајићевићке цркве: Св. Ђорђија, Св. Арханђела Михаила и Св. Преображења на Ловћену како би се, ако неко жели, могла посебно уплаћивати средства за обнову посебно неке од цркава и одржавање гробља;Седмо: да обавијестимо све рајићевићке домаћине који имају породичне гробнице пред неком од поменутих цркава, прије свега пред црквом Св. Ђорђија, да би барем једном годишње, требало да уплате на одређени жиро-рачун, или готовински код благајника Одбора (уз добијену признаницу и потпис), најмање по десет еура на име одржавања гробља и оправке цркава, ограда и сл. На истом састанку сви присутни су новоизабраном благајнику, за ову годину, уплатили по минимални износ у поменуту сврху, тако да би и остали заинтересовани могли урадити исто за годину која тече. Напомињемо да ће се ова идеја и акција спроводити искључиво на добровољној основи.Осмо: у истом смислу и на исти начин, хтјели би да замолимо све оне који умјесто предвиђених четрдесетодневних и годишњих помена најближима својима, наравно – по својој вољи и избору, добровољне прилоге могу намијенити за исто – одржавање гробља и оправке цркава, такође путем жиро-рачуна, или готовински благајнику (такође уз признаницу и потпис);Девето: да се подаци о свим прилозима прецизно и поименично наброје, да буду дио годишњег извјештаја предćедника и благајника и да су доступни не само члановима Одбора, него и свијема заинтересованима;Десето: Да се комплетна, оригинална документација (а по могућности и примјерак-два копиране) чува код предćедника, те секретара и благајника.Једанаесто: Да се, како и налаже процедура, овај записник, уз потписе присутних на састанку Иницијативног одбора, достави надлежној служби Црногорске православне цркве на Цетињу на даље поступање и конкретне радње, уз одобрење и благослов његовог преосвјештенства владике Михаила.

На Његушима Илија Бећир, 12.09.2010. г. предćедник црквеног одбора ЦПЦ за село Рајићевићи

C C90

Нападнут свјештеник ЦПЦ Бојан Бојовић

НЕ ДАЈУ МУ НА ЂЕДОВИНУ

Протојереј Црногорске православне цркве (ЦПЦ) Бојан Бојовић физички је нападнут у мјесту Рисји до, код Никшића, када је, покушао да прође путем који води према имању на коме је планирана градња храма ЦПЦ-а. Он је рекао да се инцидент догодио око 18.30 часова на јавном путу Никшић – Рисји до, да је обавијестио полицију и да чека да се проблем ријеши. -Кренуо сам на своје имање и имање ЦПЦ-а, гдје треба да се прави манастир, и да се пробије пут до њега. Био је са мном рођак и човјек који је управљао машином – багером. Изашле су мјештанке испред аутомобила и почеле су, када сам изашао из аутомобила, да ме чупају за мантију. Он тврди да га мјештани спречавају да прође на своје имање и ђедовину, и да се то не дешава први пут. -Изашло је неколико мјештанки, а онда се сакупила већа група. Сачекали смо полицију, и чека се нека одлука – рекао је Бојовић. Казао је да му је тешко што не може на јавном путу, у својој Црној Гори, да се креће и да оде до свог имања. -На овом путу се налази и гроб мога ђеда и ја не могу да одем да запалим свијећу, одржим парастос својим прецима. Он је рекао и да је полиција предложила да се проблем рјешава имовинско-правно. -Нема шта да се рјешава. Провјерио сам у катастру – то је јавни пут у никшићкој општини. Он очекује да ће полиција, како је рекао, обезбиједити да може пролазити путем којим су и његови преци пролазили, и који је јавни. Бојовић је рекао и да је и прије четири дана имао сличан проблем, када је са рођаком ишао трактором да коси траву. -И тада су блокирали пут и звали смо полицију, али ништа није ријешено – каже он. Бојовић је рекао да је ЦПЦ планирала ових дана да почне изградњу манастира у Рисјем долу.

Владика Михаило и Бојан Бојовић на крштењу у Никшићу

lučindan, broj 37

Documents