lučindan, broj 43

ISSN 1800 - 5039ИЗДАЈЕ СЕ СА БЛАГОСЛОВОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА МИХАИЛА

М. Михаило: ПОСЛАНИЦА .......................................2М. Михаило: ДУХОВНИ И ПРОПАГАНДНИ

ТЕРОР М. АМФИЛОХИЈА ....................................8Ч. Љешевић: ЊЕГОВОМ БЛАЖЕНСТВУ

ГОСПОДИНУ МИХАИЛУ ...................................14С. Вујовић, З. Станојевић: АПСУРД ЗА ГИНИСА .17З. Станојевић: ЗАШТО ОЦИЛА ИЗНАД РИСНА ..18М. Михаило: СПЦ КАО ГЛАВНА ПОЛУГА

ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ ..................................................23Н. Аџић: ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ ОСВРТ НА

СТАТУС САКРАЛНИХ ПРАВОСЛАВНИХ ДОБАРА У ЦРНОЈ ГОРИ ....................................24

С. Вучинић: ОКРУГЛИ СТО: СТАТУС ЦПЦ И ОДНОС ДРЖАВЕ ПРЕМА ЊОЈ ..........................26

Ж. Томовић: МАСОВНО КРШЕЊЕ ЉУДСКОГА ПРАВА НА СЛОБОДУ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ВЈЕРНИКА И СВЈЕШТЕНИКА ЦПЦ .................28

Н. Белада: ТИХА ОКУПАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ ........31ЗАКЉУЧЦИ СКУПА ................................................32Главни уредник: ТУЖБА СПЦ БЕЗ

АРГУМЕНАТА ......................................................34М. Поповић: ЊЕГОШЕВА РЕЛИГИЈА ..................36Ж. Ђуровић: ДОСТА ЈЕ БИЛО ПРИЧЕ...................48Ч. Драшковић: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА

ЦРКВА ЈЕ НАЦИОНАЛНА И ОТАЏБИНСКА ГАРАНЦИЈА ЦРНОГОРСКА ..............................51

Б. Мићуновић: ИСТОРИЧАР ПОСВЕЋЕН СВ. ПЕТРУ И ЦРНОЈ ГОРИ ................................54

Д. Ђуровић: ЕЛИМИНАЦИЈА ИСКАРИОТСКЕ КОНТАМИНАЦИЈЕ ОТВАРА ПУТ ОДРЖИВОМ РАЗВОЈУ ЕКУМЕНЕ ....................55

М. Вуковић: ПОКУШАЈИ СПРОВОЂЕЊА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОГРАМА ........60

С. Зековић: ”СРПСТВО” У ЦРНОЈ ГОРИ НИЈЕ ”СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ”, НО

”ИЗМИШЉЕНА НАЦИЈА” .................................64Б. Цимеша: ХРИСТ, ХРИШЋАНСТВО И

СОЦИО-ЕКОНОМСКО ПИТАЊЕ ......................71М. Михаило: ЦРНОГОРСКА ВЛАСТ МОРА

ПРОГОВОРИТИ О ЦПЦ .....................................85Ј. Јеремић: ЂЕ ЈЕ КАРЛОВАЧКА

МИТРОПОЛИЈА? ..................................................86Б. Николић: ДВОСТРУКИ ЈУБИЛЕЈ

КЊИЖЕВНИКА СРЕТЕНА ПЕРОВИЋА ..........86М. Ражнатовић: ПЕРФИДНОСТ У СЛУЖБИ

ДИСКРЕДИТАЦИЈЕ ВЛАСТИ И УРУШАВАЊА ДРЖАВЕ .....................................88

М. Вуковић: НЕОПОПУЛИЗАМ У ОДОРИ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМАГОГИЈЕ ..............................90

С. Зековић: ИЗ ”КОЛЕКТИВНЕ АМНЕЗИЈЕ” ПОТЕНЧЕНО ”ДО(ОД)ГАЂАЊЕ НАРОДА” ....96

Л. Милуновић: У РАНО ПРОЉЕЋЕ 1912. ГОДИНЕ .......................................................98

В. Шћепановић: НИКОЛА ЉЕШЕВИЋ ТАТАР ...102Ј. Стаматовић: ВОЈНИК КРСТА ЗРНОВА

ПОПОВИЋА ........................................................104Б. Цимеша: ЗЕЛЕНАШТВО ПРОТИВ

ИМПЕРИЈАЛНОГ (СВЕ)СРПСТВА .................107Ј. Стаматовић: ЗАКЛЕТВА НА ОЧЕВОМ

ПРАГУ ..................................................................109У. Чађеновић: МЕДИЦИНСКА ЕТИКА И

ХИПОКРАТОВА ЗАКЛЕТВА ............................110Ч. Љешевић: ЦРНОГОРСКО НОВИНАРСТВО

БЕЗ МОРАЛА .......................................................111С. Зековић: УДАР НА АСОЦИЈАЦИЈУ НВО-А ...112И. Јоксимовић: ПОСЈЕТА ЦЕНТРУ ЗА

ДИЈАСПОРУ ........................................................115И. Јоксимовић: ОДРЖАН ОКРУГЛИ СТО НА

ТЕМУ: „ПОЛОЖАЈ И СТАТУС ИСЕЉЕНИКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ У МАКЕДОНИЈИ” ..................116

ГЛАС ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, број 43Издавач: ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА „ЛУЧИНДАН”, Издавачка установа ЦПЦ, 81250 Цетиње. Уређује редакцијски колегијум. Главни и одговорни уредник: Борислав Цимеша. Замјеник уредника: свјештеник Жарко Л. Ђуровић. Чланови редакције: Новак Аџић, Зоран Станојевић (лектор), Младен Ломпар, Милорад Поповић, Сретен Зековић, Драгољуб Рашовић. Штампа: ИВПЕ - Цетиње. Уредништво и администрација: тел/факс: 041/240-010, e-mail: [email protected] (mail адреса Лучиндана), [email protected]. web адресе: www.cpc.org.me и www.cpc.org.me/mne. Лист је регистрован код Републичког секретаријата за информације Црне Горе, под бројем 190 од 8.12.1998. године. Као вјерско гласило РЦГ од 1998. године ослобођен је плаћања општег пореза на промет. Тираж: 10.000 примјерака.

ЗА УСКРС 2012.

2

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ И МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

МИХАИЛОБЛАГОРОДНОМ НАРОДУ ЦРНОГОРСКОМ

И ХРИСТОЉУБИВОЈ ПАСТВИ АРХИЈЕРЕЈСКИ БЛАГОСЛОВ И СВЕТИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Данас браћо славимо Васкрсење Христово кога су Јудеји на Велики петак распели између двојице разбојника.

Са трновијем вијенцем на глави, праћен са смијехом и увредама подивљале масе на путу на Голготу, мјесто своје казне, Он је ишао да умре за исту ту светину, а у њеном лицу и за читаво човјечанство. Човјечанство је било заборавило свој животни задатак. Људи су били заборавили да су они Божанског поријекла, да су они синови Божји и својим животом свим силама се стараху да униште у себи оно што их је уздизало над свијетом. Стубови правде и добра бијаху пољуљани, а човјечанству је пријетила осим тјелесне још страшнија, вјечна, душевна смрт. И тада је Христос, Син Божји, примио на себе гријехе цијелог човјечанства и умро за злочине свијета. Јер, да није умро Он, морало би умријети човјечанство.

И кад су се на врху Голготе чули потоњи ударци чекића, земља тресла и одјекивала страшна јека, сун-це помрачило, звјездани систем пореметио, на земљи наступила тама, кад су муње и громови извјештавали васиону о злочину над сином Божјим и кад је подивљала маса Фарисеја, плаћеника и најамника узвикивала „Распни га, распни“! ни сама није била свјесна да тијем распиње себе и присуствује сопственом распећу, док Он, Син Божји мољаше Свога Оца: „Господе, опрости им јер не знају што чине.“

Христос је умро. Свршио се страшан злочин у историји свијета. Али правда Божја била је задовољена. Христос је умро, али синови љуцки опет су постали синови Божји. Човјечанска смрт била је побијеђена, Хри-стовом смрћу и Васкрсењем. Прошли су часови Голготских патњи. Христос својом страшном смрћу уништио је дубоко царство пакла.

Откуд данашњем празнику толика моћ да над Христовим гробом, у близини Голготског крста на коме се још пуши мученичка крв Христова, развила се толика радост и весеље свете цркве Христове?!

Зато што је Васкрс празник над празницима који је дао истинско значење Божићу, Великом Петку. Својим Васкрсом показао је Господ Исус Христос да је то тако морало бити, јер је Он то хтио у његовом земаљском животу и раду и нашем спасењу (Лука 24,26).

Да Христ није васкрсао послије Голготске смрти неби био Бог, ни наш избавитељ и Спаситељ.Васкрс је празник нашег спасења. То је пут од Божића и Богојављења, од нашег тјелесног рођења од

Великог петка до наше тјелесне смрти и нашег Васкрсења.Усхићујемо се Христом јер је међу људе донио човјечност и доброту. И што је први закуцао на тврде

капије бездушних срца љуцких, да их отвори једне другима, облагороди и оплемени!

3Као сушта доброта и највећи проповједник истине и правде прогоњен мржњом, а страдао због љубави

за друге, отворивши своје велико срце пред тврдим и затвореним срцима других људи, први је проповиједао да се љубављу, човјек може приближити Господу, а с друге стране срцу губавца.

Протекло је много времена од када је љуцка мржња распела Спаситеља свијета, али свјетлост Васкр-слог све јаче и јаче свијетли.

Окупани у источнику препорођајне божанствене чистоте, ми се данас сјећамо времена, када су самовоља и тиранија господариле свијетом и мисли, жеље и срца упућујемо Ономе који је положио најдрагоцјенију личну жртву да ослободи род љуцки. Да односе постави на најплеменитију основицу правич-ности, искрености, љуцкости и доброте, на начелима човјекова односа према Богу и човјекова односа према другима, ближњима.

У основи свега и прије свега је љубав! Она је најјача унутрашња веза која спаја људе и њихове душе с Највишим Бићем.

Љубав је осјећање у којем нема материјалнога. Она је слободна и омогућује слободу других. Љубав је једина божанствена моћ на којој се постиже унутрашње душевно изједначење људи, љубављу људи виде да су њихови ближњи као и они. Љубављу виде у другима себе саме. Волећи себе, своје односе са другима треба да уреде онако како желе да други поступају с њима. Истинска љубав је почела са Христом. Он је никоме није наметао.

Љубав онемогућава тиранију, самовољу, људе не чини предметима. Спаситељ свијета је зато, у својој Божанској љубави према људима, сматрао све људе као синове једнога Оца небеснога, осуђујући све пороке који сметају да међу људима зацари Љубав, Доброта, Правда и Истина.

Живот и дјеловање Спаситеља треба да буде најузвишенији примјер на основу којег ћемо одређивати свој живот и поступке свих нас.

Још се нијесу осушиле сузе Свете Богородице – Богомајке које је лила за сином својим, а ми драга браћо у ускршњој радости данас поздрављамо са ускршњим јајем и срдачним поздравом „Христос васкресе“!

Славећи Васкрс будимо радосни и сви праведни и неправедни јер нам је освануо дан спасења. Опро-стите један другоме увреде, бол и тугу за нанешена зла и нека нам данашња празнична радост не буде ничим помућена.

Опростимо и нашим домаћим непријатељима од којих се стеже срце и леди ум кад се помисли да они хоће да не само они него и сви ми будемо оно што нијесмо, да нема нас, нити нашег дома. Срце застаје пред спознајом како се наши непријатељи и спашено човјечанство својим животом и дјелима старају да униште спасоносно и божанско дјело Христово.

Крсни завјет Христов још бруји у умовима наше заведене браће и у човјечанству које га свакод-невно распиње. Распиње као и нашу домовину – распетог Христа. Свијет стење од мора суза и патње, а човјечанство иде својој сопственој Голготи, јер се овога пута свршава Голгота Исуса Христа а идућа је Голго-та човјечанства. Ако оно не престане да распиње Божјега Сина.

У ове покајничке дане посвећене Голготи и Васкрсу Исуса Христа, - нека читаво човјечанство по-мисли у себи о свом животу и дјелима и куда га она воде и његовој будућој Голготи или његовом будућем Васкрсењу!

Мржња, злоба, завист, подвала, подозрење, пријетње који су загосподарили свијетом нестаће само онда када људи и народи буду на љубави засновали међусобне односе.

Из мрачних дубина моралне нечистоће, покварености, изопачености свијет треба да изађе на свјетлост Истине, Љубави и Правде. Његовим животом, радом, страдањем искупитељством и кроза њега се препороди у узвишењи и љепши свијет.

У свијет достојан Христа и човјека, његове душе и духа, љубави и доброте за све друге.С Христом, кроз Христа и помоћу Христа људи могу побиједити зла која господаре оживотворавајући

његова начела.Љуби ближњега свога као самога себе.Не учини другоме оно што нијеси рад да ти други учини.

У то име узвикујемо:Христос васкресе! Ваистину васкресе!

АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М И Х А И Л О

4

Оба назива, и Васкрс и Ускрс су правилна, и у употреби су у хришћанској цркви. Његош и црногорске владике користиле су и ријечи Васкрсење и Васкрс.

Покретан празник

Васкрс је покретни празник. До прије четири вијека, када је уведен грегоријански календар, хришћански вјерници су истог дана празновали Васкрс. Међутим, често долази до поклапања и укрштања јулијанског и грегоријанског и јеврејског лунарног календара, као што је то случај ове године. Но, без обзира на датум, Васкрс сви славе у неђељу.

-Васкрс је покретни празник, али увијек „пада“, јер је на тај дан Господ Исус Христос, друго лице Свете Тројице, васкрсао.

И прије грегоријанског календара било је неспоразума са израчунавањем тачног датума Васкрса.

Неспоразуми који су постојали у раном хришћанству ријешени су на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године. Заслугом светог цара Константина донијета је саборска одлука о празновању највећег хришћанског празника који се може свести под три услова: Васкрс се слави послије прољећне равнодневице, прве неђеље послије јеврејске Пасхе и послије првог пуног мјесеца.

Нови и стари календар

У складу с том одлуком монах Дионисије Мали, као добар познавалац математике и астрономије, сачинио је такозвани Велики индикатион. Он је схватио да је за тачно израчунавање датума важно пратити Мјесечеве мијене. Утврдио је да сваких 19 година Мјесечеве мијене падају у исти дан и исти час. Израчунао је, такође, да Сунчев круг траје 28 година, послије чега почиње у исти дан. Кад је помножио број година Мјесечевог круга (19) с бројем година Сунчевог круга (28), дошао је до броја 532, тако је добијен Велики индиктион, циклус који се понавља сваке 532. године. Стога, Васкрс може да падне од 22. марта до 25. априла по јулијанском, или између 4. априла и 8. маја по новом календару.

Правило је да се Васкрс слави само послије јеврејске Пасхе. Наиме, јеврејски празник Песах, односно 14. нисан, пао је у суботу уочи Христовог васкрсења, тако да и празник установљен у спомен на овај догађај не може бити слављен прије Песаха, ни у исти дан. Римокатолици су одступили од израчунавања датума Васкрса утврђеног на Првом васељенском сабору, јер је папа Гргур XII реформом календара фиксирао прољећну равнодневицу на 21. март, када је падала у вријеме Никејског сабора. О томе је издао папску булу inger gravissimas, с циљем да врати равнодневицу на мјесто од којег је одступила 10 дана. Међутим, како су Сунце и Мјесец у сталном покрету, немогуће је неком методом фиксирати равнодневицу пошто се тај датум за један дан помјера сваких 128 година, а мијене Мјесеца за један дан сваких 310 година.

Васкршњи обичаји

Када је о обичајима ријеч, прослави Васкрса претходи седмонеђељни велики пост установљен од Господа Исуса Христа, јер је и он постио четрдесет дана у Јорданској пустињи.

-Празнику се прилази кроз двије природе Господа Исуса Христа, божанску и човјечанску. Човјечанска се одиграва на земљи и представља припрему за божанску, јер је Господ Исус Христос живио међу људима у људском облику припремајући нас за царство небеско. За вјернике након поста слиједи Свето причешће – тијело и крв Господа Исуса Христа под видом хљеба и вина. Вјерник се први пут послије великог поста омрси куваним јајем – које носи сљеду симболику из јајета пиле разбија љуштуру, а Христос васкрсењем разбија окове из гроба смрти.

Васкршња или ускршња јаја се кувају и фарбају на Велики петак. И обичај да се прво офарбано јаје чува до наредног Васкрса има објашњење.

-У народу се говорило да ће Исус Христос васкрснути. Постојала је верзија приче да ће васкрснути кад кокошка снесе црвено јаје, што значи да у то нико није повјеровао. Чудо се, ипак, догодило. Исус Христос је васкрснуо у неђељу, а кокошке су

ВАСКРС

С ким треба измирите се, коме треба помозитеОба назива, и Васкрс и Ускрс су правилна, и у употреби су у хришћанској цркви. Његош и црногорске владике користиле су и ријечи Васкрсење и Васкрс – каже

митрополит Црногорске православне цркве Михаило

5почеле да сносе црвена јаја. Отуда обичај да се и данас јаја фарбају црвеном бојом.

Предање даље каже да је Марија Магдалена, која је пратила Исуса Христа, на распеће, срела цара Тиберија и дала му црвено јаје, симбол живота са ријечима: „Христос васкрсе“. И од тада се дијеле јаја у народу као први залогај послије великог поста и светог причешћа.

Прво јаје „чуваркуће“ је оно које се прво скува у воду са додатком освећене воде и оно се чува у кући до Васкрса сљедеће године.

Ускршње славље

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са породицом одлази у цркву на свету васкршњу службу. Послије службе, народ се међусобно поздравља ријечима: „Христос Васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“. Тај поздрав траје све до Спасовдана.

На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело. Тог дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама, јер је на сам Васкрс трпеза раскошна.

За овај велики хришћански празник везане су многе поруке. Једна од најважнијих је: „На Васкрс се радујте, с ким треба – измирите, коме треба – помозите. Чините тако и за празник и послије њега“.

Обичаји

За Ускрс или Васкрс везани су бројни обичаји. Домаћице у Русији унапријед припремају

ускршњу трпезу, уз обавезни симбол „кулоич“ – ускршњи колач од тијеста и јаја, освештан на Велику суботу. Освештана је и „пасха“, специјално јело од младог сира, павлаке и јаја, у облику зарубљене пирамиде украшене ушећереним воћем, која, према традицији, представља симбол гроба Господњег. „Пасха“ је и симбол „пуне куће“ и њоме се служе гости у знак добродошлице. У Грчкој, Васкрс не може да прође без црвених јаја, ускршње супе од јагњећих изнутрица „магиритсе“, слатког колача „цурекија“ и јела од јагњећег меса „кокореци“. Најзначајнији обичај је фарбање јаја у црвену боју и постављање првог офарбаног јајета пред икону у кући. Један од обичаја који се практикује на острву Крф је и бацање „ботидеса“, керамичких посуда напуњених водом са прозора на улицу, док се у подручјима према Бугарској одржава традиционална „борба јајима“. Главно мјесто на ускршњој трпези Бугара заузимају козуњак (домаћа штрудла) и јаја офарбана у црвено. Јаја се обмотавају у зелени стољњак (зелена је национална боја Бугарске) и носе се у цркву на освјештавање. У Бугарској су популарне и ускршње фигуре од чоколаде и шећера у облику зеца. У Италији се традиционално једе посебна ускршња „torta di pasketa“, слани колач с куваним јајима и спанаћем, а у Швајцарској се поклања ускршња голубица „paloma di paskva“, колач са сушеним воћем.

Ђеца заузимају посебно мјесто током прославе Ускрса. У Њемачкој се за најмлађе у баштама скривају корпе с јајима и чоколадним фигурицама, у Француској ђеца стоје у кругу и у ваздух бацају и хватају шарена јаја, док у Америци сакривају јаја у кући, дворишту или врту, а ђеца их затим траже, увјерена да их је преко ноћи сакрио ускршњи зека, остављајући слаткише и друге поклоне.

Датуми када се слави Васкрс, до 2020. (грегоријански календар)

година римокатолички православни

2012. 8. април 15. април

2013. 31. март 5. мај

2014. 20. април


2016. 27. март 1. мај

2017. 16. април




6

Дневне новине: Који су највећи конкретни проблеми с којим се сусреће Црногорска православна црква?

Митрополит Михаило: Црногорска право-славна црква се сусријеће са свим оним проблеми-ма који произилазе из идејно, идеолошки, црквено и политички екстремно подијељеног црногорског друштва. Била је жртва трагичних догађаја из 1918-1920. године који су довели до њеног нестанка насил-ним, неканонским и нелегитимним присаједињењем Српској православној цркви, пошто је претходно држава Црна Гора ликвидирана насиљем од Србије и савезника у првом свјетском рату. Од тада је ЦПЦ у стању интерегнума, све до своје обнове 1993. године. Када неко спроводи не само прогон цркве већ је извео њену насилну ликвидацију онда јој затире име, идеју, карактер мисије и послања, одузима паству, а уз то имовину и њоме материјалну основу њеног инсти-туционалног дјеловања. Обновљена ЦПЦ сусријеће се са свим овим проблемима као посљедицама њеног затирања из времена од прије девет деценија.

Дневне новине: Каква је сарадња са држав-ним органима у рјешавању проблема?

Митрополит Михаило: Сарадња наше цркве са државним органима је све боља. Она још увијек није онаква каква би требала бити. Код држав-них органа Црне Горе, као што јавност зна, нема јединственог погледа на праведно рјешавање црно-горског православног црквеног питања, а оно је пар еxцеленце и државно питање. Тек у независној Црној Гори, црногорски државни органи као њена персонификација почињу увиђати значај и потребу и неопходност постојања и дјеловања ЦПЦ са статусом примарне цркве за опстанак наше обновљене државе. Тај процес њихове спознаје тече по мишљењу многих објективних аналитичара и посматрача у временском смислу споро и лагано, а у институционалном још увијек неадекватно. Свима нама мора бити јасно, да свакој активности, а нарочито овој која се односи на праведно позиционирање ЦПЦ у црногорској држави и друштву мора претходити изградња свијести код надлежних о нужности таквог рјешења. Упоредо са тим мора од појединих значајних и високих државних органа престати злоупотреба ЦПЦ у дневне и днев-но-политичке сврхе. Злоупотребљава се трпељивост, стрпљење и хришћански дух наше цркве што ште-ти и њој и нашој држави. Само свијест да је ЦПЦ у свој својој институционалној пуноћи један од битних и најбитнијих услова опстанка наше државе води Црну Гору њеној даљој стабилизацији и напретку. Ово тим прије и више што СПЦ, односно њен дио у

Црној Гори традиционално и стално активно дјелује на деструкцији црногорске државе, народа, нације, цркве, историје, културе, језика, морала и обичаја, а то власт црногорска толерише.

Дневне новине: Какав је однос са другим конфесијама, Римокатоличком црквом (Которском бискупијом и Барском надбискупијом) и Исламском заједницом?

Митрополит Михаило: Односи са Като-личком црквом су веома добри и одвијају се у духу традиције, толеранције, међусобног разумијевања, поштовања и уважавања. Примјер су међуцрквеног склада и хармоније. Слични њима су и наши одно-си са Исламском заједницом иако не дјелимо иста мишљења њених вјерских старјешина у појединим њиховим јавним иступима. Наша је велика жеља и тврда вјера да ће насљедници реиса Демировића досљедно у свему слиједити пут и мисију ове из-узетне личности вјерског живота у Црној Гори и једног од симбола њеног међурелигијског склада. Великодостојанственици которске бискупије, Барске надбискупије укључујући међу њима и у Господу упокојеног дон Сбутегу, Реис Демировића и други као и њихови вјерници су духовно и свеукупно бо-гатство и дар Црне Горе. Вјерујем да ће тако бити и убудуће.

Дневне новине: Како би сте оцијенили су-живот људи различитих религија данас, ванинститу-

Интервју Митрополита Михаила дат новинару „Дневних новина“

7ционалног нивоа, јер се потенцира да је то један од највећих квалитета црногорског друштва?

Митрополит Михаило: У Црној Гори се одвија миран и толерантан суживот људи различитих религија. Отуда се то оцјењује, како сте и ви у ва-шем питању с правом истакли, као један од највећих квалитета нашег друштва. Али није то пуна истина о нашем међувјерском и међуцрквеном суживоту. Он је оптерећен, нажалост политизацијом и кроз њу непријатељским и негаторским односом црквених структура и вјерника према Црној Гори, ЦПЦ, црно-горском народу, нацији и њиховом језику, историји и култури, од стране СПЦ у Црној Гори.

Дневне новине: Морам Вас питати и за однос са Митрополијом Црногорско-примор-ском српске православне цркве? Да ли је могуће превазилажење проблема, јер ипак, колики год био, иза те организације стоји одређен број грађана ове државе.

Митрополит Михаило: У Вашем претход-ном питању сам већ отпочео давати одговор на овај Ваш упит. Са Митрополијом Црногорско-примор-ском СПЦ-е имамо традиционално негативан однос. Он произилази из њеног ликвидаторског, насилнич-ког, неканонског односа према ЦПЦ још их периода 1918-1920. година када је Српска црква ликвидирала нашу цркву присаједињујући је себи. Садашњи став СПЦ према ЦПЦ је крајње антицрквени, негаторски и нихилистички. Обојен је истом таквом политиком Србије према Црној Гори. За Србију и СПЦ, Црна Гора, ЦПЦ и Црногорци не постоје сем као варијетет српства. Српска страна зато све ради да оствари вјековни сан и ликвидира све што је црногорско. Ис-тина, сада јој је то много теже јер јој стоје на путу неза-висна држава Црна Гора, њене институције и нарасла државотворна, суверенистичка и национална свијест црногорских грађана. У свим тим империјалним по-словима и задацима СПЦ има посебно мјесто. Она је замјена и надопуна политичким снагама у Србији за наставак борбе за већ пропали и неостварени пројекат Велике Србије. Српско великоцрновље је замјена и надомјестак за неостварено српско великодржавље. СПЦ је у улози вође, идејног предводника и патрона поражених великосрпских политичких снага. Она је предводила те српске и просрпске политичке партије и на рушилачком митингу поводом црногорског признавања независног Косова који је представљао покушај својеврсног „спонтаног“ државног удара и пуча. Тачна је ваша констатација да и за организације СПЦ у Црној Гори стоји одређен број грађана ове државе. Али је још тачнија, пунија, снажнија и истинитија истина од ове, да ти исти грађани раде у интересу империјализма Србије, СПЦ и Срба, против Црне Горе, ЦПЦ и Црногораца. Дјелују против Црне

Горе неуморно, иако од ње примају плате, пензије, бенефите, иако у њој раде, живе и уживају њену за-штиту. У Црној Гори остварују своја права, али према њој избјегавају све своје обавезе лојалности. Заиста, јединствен примјер у свијету.

Превазилажење проблема је могуће кад СПЦ призна Црну Гору, ЦПЦ и Црногорце и кад схвати да мора бити лојална црногорској држави и народу. Кад одбачи непријатељство према свему што је црногорско, кад схвати да у Црној Гори при-марна мора и треба бити црногорска као домицилна, историјска и традиционална црква већинског црно-горског државотворног народа. Све до тада на сцени ће бити статус qуо, а Црна Гора неће имати стаби-лан мир, пуни суживот и спокој. СПЦ као и Србија њена матица и патрон морају једнога дана одбачити своју империјалну политику и прихватити реалност. Уколико то прије ураде, утолико боље по њих. Јер у намјери урушавања других, урушавају себе. Боље би за њих било, да умјесто што деструирају Црну Гору, ЦПЦ и Црногорце и туже их суду у Стразбуру ока-ну се тог узалудног посла. На историјском су потезу СПЦ и Србија ако уопште хоће да се крећу у корак са општим еманципаторством времена којем припадају.

Дневне новине: Да ли мислите да је, упркос повратку практиковања религије у посљедњих дваде-сетак година, враћа и вјера? Начин живота највећег броја људи мене увјерава у супротно.

Митрополит Михаило: Упркос поврат-ку практиковања религија у посљедњих двадесетак година вјера није враћена. Бивша комунистичка, а сада посткомунистичка друштва, чију судбину у том смислу дијели и Црна Гора налазе се на почетку про-цеса нове јеванђелизације. Повратак вјери је сложен и нимало једноставан процес. Он ће се одвијати у будућности. Тај процес ће се одвијати у појединцу, индивидуи. Тиче се најсложенијег, најпрефињенијег и најсуптилнијег дијела његове личности. Тиче се његове душе и односа са самим собом. Тиче се и питања моралне и духовне обнове народа, нације и човјека појединца без којих нема будућности и на-претка ни онога што представља колектив нити онога што је индивидуално. Питање повратка вјере је уско повезано и са самоослобађањем личности од разних облика отуђења и фетишизма у савременом свијету. Црква а у оквиру ње ЦПЦ је ту да подстиче, пома-же, активира и убрзава процесе повратка људи вјери, њиховом самоослобађању, духовном и моралном препороду. Највиша сметња да се процес повратка вјери убрза је империјално и деструктивно, денацио-нализаторско дјеловање СПЦ у Црној Гори.

Подгорица, јануар 2012.

8

Године у Црној Гори традиционално почињу Амфилохијевим скрнављењем Божића. На Дан Рождества Божјега Сина Исуса Христа, када мир оплемењује љуцка срца, а међу људима се потврђује и учвршћује добра воља, на дан када су престајали ратови и битке попут оних из 1915. године у доба првог свјетског рата, митрополит Српске цркве у Црној Гори, покреће нову духовно-пропагандну терористичку кампању против Ц П Ц, Црногора-ца и државе Црне Горе. Уз све то и изнад и прије тога и против Бога, Божјег Сина Исуса Христа, хришћанства, хришћанског православља, институ-та цркве, канона, вјерника, универзалних љуцких права, слободе и достојанства. Да је овај српски црквени старјешина одавно погазио Божју и љуцку, јавности је добро знано. Да њему ништа није свето, и то је, толико пута речено. А овог Божића потврђено Амфилохијевом конвезијом из светосавља у привид-но петрославље. Наиме, у овогодишњим Божићњим обманама м.Амфилохија поручено је, да се пред цетињским манастиром ложе, а не налажу, светопе-тровски Бадњаци. На Божић и од Божића човјек се озакоњује Божјим законима. Његове мјере врједнују се Божјим мјерама.

Али умјесто Божјих закона и мјера г. Амфилохије уводи својом религијом зла властиту

мржњу према другоме. Умјесто Божје љубави скрна-ви светиње. Својим злом у језику окренуо се дирек-тно против Бога, Господа нашег Исуса Христа, Јована Златоустог, Светих Апостола Петра и Павла, црногор-ског етичког и уопште универзалног љуцког кодекса којима је љуцка ријеч узвишена до највише светиње. М. Амфилохије убија достојанство и светост ријечи. Убија да би тим убиством призвао зло на дјелу. Кле-вета и клетва су његов благослов. Бога се не боји, а људи не стиди. Пут којим води сљедбенике није ни хришћански, ни љуцки. Тај пут је одавно беспуће за-расло духовним коровом којим се угрожавају Божје заповијести и љуцке вриједности мира и љубави, вјере и наде, истине и правде.

Одбити од себе општу деструкцију, зло и клевету које шири г. Амфилохије императив је на-шег времена и услов наше будућности, мира и добра вјерујућих и свих грађана Црне Горе.

Овогодишњим Божићем м. Амфилохије је сам себе осудио и најавио почетак властитог краја.


М И Х А И Л О

Саопштење за јавност, 8.01.2012. г.

ДУХОВНИ И ПРОПАГАНДНИ ТЕРОР М. АМФИЛОХИЈА


До када ће СПЦ оптуживати своје жртве за властита непочинства

Сваког дана и часа на сва звона Црном Гором бруји прича о корупцији. У свакој земљи, па и у Црној Гори постоје појаве корупције које су предмет кривичних закона. Међутим, прича о корупцији у Црној Гори посебне је природе.

Политички и из СПЦ црквени противници државе Црне Горе, Ц П Ц црногорског народа и других грађана наше земље неуморно кроз сталну пропаганду о корупцији демонизују све црногорске вриједности. Све што није српско, по њима, је корупционашко. Циљ њихове пропаганде је да водећи непрекидну кампању против свега што има црногорско име, сву Црну Гору неистинито прикажу као црног ђавола и као симбол корупције.

У Црној Гори, према њиховим ставовима, ништа не ваља.У нападу на Црну Гору, Ц П Ц, Црногорце и друге, њихови противници изгубили су сваку мјеру

и критеријум. Неаргументованост је снажна карактеристика њихове пропаганде у оквиру које неке појаве корупције у Црној Гори изједначавају са цијелом Црном Гором.

Карактеристично за критичаре корупције је то, да такав њихов пропагандни рат против Црне Горе, а сами су при томе симбол корупционаштва. У ствари, највећи корупционаши се појављују у улози критичара корупције и тобожњих бораца за правду, право и морал.

Има ли већег корупционаштва и корупционаша од С П Ц у Црној Гори и других њој сродних вели-косрпских снага које не признају ни црногорску државу, ни народ, ни нацију, ни Ц П Ц, нити црногорску историју, културу и језик. И упркос томе гласноговорнички иступају с непрекидном кампањом о црногорској

9корупцији, а својем тобожњем поштењу.

Има ли већег корупционаштва од девастације црногорског културног и сакралног наслеђа, узурпације Божјих храмова, црногорске црквене и манастирске имовине и добара, њихове сталне девастације, деградације, урушавања и отуђења које непрекидно врши С П Ц у Црној Гори, а при томе тражи повраћај црквене имовине.

Има ли изразитијег примјера корупције од нелегалног изношења великих новчаних средстава из Црне Горе у Србију нерегуларним финансијским токовима ван официјелног платног промета које незаконито обавља С П Ц?!

Има ли корупције, а свакако да има, у свакој врсти отпора Црној Гори, Ц П Ц и црногорском народу Српске православне цркве која над њима спроводи свој својеврсни терор исказујући притом своју двојну при-роди – да има сва права без икаквих одговорности!

Кад њој то одговара и када треба да законски одговара за своја непочинства С П Ц заступа тезу о одвојености цркве и државе покушавајући при томе да укрије своју одговорност и прикаже се недодирљивом. У осталим случајевима за њу постоји јединство државе и цркве, а Црна Гора је по њој само друга српска држава и ништа друго.

Зар немоћ Црне Горе и њених судова пред С П Ц и у квантитативним и у квалитативним показатељима је надмашило и засијенило све појаве корупције у Црној Гори. Па и поред тога, корупција је, тако произилази, само оно што корупционаши означе тим именом.

Корупција није само негативни феномен економске природе, већ и сва она изопаченост, кварење и распадање црногорског система вриједности политичког, друштвеног, религијског, вјерског и другог каракте-ра.

До када ће најистакнутији корупционаши као СПЦ у Црној Гори некажњено и неодговорно рушити и ружити све црногорске вриједности?!

Када ћемо се пробудити из летаргије и сна? Када ћемо се освијестити и схватити да је Црна Гора наш једини дом којег ако се овако настави расточиће корупционаши који се фарисејски приказују за правед-нике?! Желимо ли да очувамо свој дом што је наша обавеза и према прецима и потомцима, морамо најзад суочити се са немилим појавама у стварности којој припадамо и рјешавати проблеме који растачу црногорску државу,друштво и цркву.

Што прије то схватимо и урадимо, стаћемо у ред одговорних и слободних друштава и држава у којима има и имаће довољно мјеста и слободе за све који желе да живе и развијају се по Божјим и људским законима и универзалним вриједностима.

Из канцеларије ЦПЦСаопштење за јавност, 31.1.2012. г. (према дневној штампи, „Побједа“,“Вијести“ од 31.1.2012. г.)

НОВИ ЗАКОН О ЦРКВАМА И РЕСТИТУЦИЈА ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ ОД 1918. Г.

Поводом изјаве предсједника Владе Црне Горе господина др. Игора Лукшића од 30.1.2012. го-дине ЦПЦ изјављује:

У Црној Гори не постоји православна заједница, већ само Црногорска православна црква и Црногорско-приморска митрополија СПЦ у Црној Гори од 1920. године. ЦПЦ није подијељена на два дијела, нити она дијели Црногорце на два дијела већ је она јединствена, матична, домицилна, традицио-нална и историјска црква црногорског народа и држа-ве Црне Горе. Као што је задатак и обавеза државе да штити свој црногорски народ и све своје грађане, тако јој је обавеза да штити и своју матичну ЦПЦ. Највишим законским документима је ЦПЦ кроз своју историјску улогу вјековима стварала своју држа-ву Црну Гору. Према томе Црногорску православну

цркву држава Црна Гора треба да штити највишим законским документима, а не уговорима јер значај, улога и мјесто ЦПЦ у држави Црној Гори превазила-зи сваки облик уговора између државе и цркве. Јер, ЦПЦ није и не може бити странац у својој властитој држави.

Да би се ријешило питање положаја ЦПЦ у држави Црној Гори и међусобног односа између ње и црногорске државе потребно је:

1)Уградити ЦПЦ као традиционалну, до-мицилну, самосталну, матичну и историјску цркву државе Црне Горе и црногорског православног наро-да у највише законске документе државе Црне Горе.

2)Извршити реституцију црквене имо-вине, од 1918. године до данас на начин што ће се црногорској држави, цркви и народу вратити сва

10њихова имовина која им је неотуђиво припадала до насилног укинућа 1918. и као јединим власницима и корисницима искључиво им припада.

3)Поништити одлуке нелигитимне Подго-ричке скупштине Српског народа у Црној Гори из 1918. године којим су ликвидирани црногорска држа-ва, народ и црква.

4)Потребно је донијети нови закон о црквама и вјерским заједницама којим ће се озаконити њихов положај, мјесто, права и обавезе.

5)Све већ наведено је стандард и универзал-но правило по којем егзистирају доминантно право-славне државе и њихове цркве.

6)Без оваквог приступа у рјешавању црно-горског православног црквеног питања урушава се и опстанак државе Црне Горе.

На основу свега изложеног, а што нам потврђује и хиљадугодишња историја молимо:

Преćедника државе Црне Горе, преćедника Скупштине и преćедника Владе Црне Горе као и све релевантне државне представнике и факторе у земљи да крајње одговорно и на горе наведеним истинама приступе коначном праведном – правном рјешавању статуса ЦПЦ и уједно са тиме и црногорског право-славног црквеног питања и саме државе Црне Горе.

Свако друго рјешење води у 1918-20. годину.


† М и х а и л о

Саопштење за јавност, 19.2.2012.г.

НИЈЕ СПЦ НЕГО ЦПЦ ГРАДИЛА И УЧВРШЋИВАЛА ЦРНУ ГОРУ

Српски митрополит у Црној Гори г. Амфилохије најновијим обраћањем предсједнику црногорске владе г. Лукшићу поновио је властите, више пута до сада понављане, не-истине о Црној Гори, Црногорцима и ЦПЦ приказујући је као српску. Сталним понављањем неистина он непрекидно води рат са собом пошто не може да изађе из сопственог противурјечја.

Раније му није одговарао и вриједио Закон о вјерским заједницама из 1977., а сада се чврсто држи за њега. Упорно негира такве апсолутне истине које се недоказују јер су видљиве и непорециве као постојање Ловћена. А то су истине да су Црногорци самоникли, аутохтони, историјски народ који је настао и развијао се у властитој миленијумској етногенези и историгоенези, да би на својим темељним почецима створио и у борби за слободу и оствареној слободи конституисао и очувао своју државу Дукљу – Зету – Црну Гору која траје ево дуже од 12 вјекова. Ту државу није створила СПЦ у Црној Гори јер је црногорска држава старија и од српске државе и цркве, а дукљанско-црногорски владар Михаило Војисављевић је са својом држа-вом међународно признат и крунисан 140 године прије првог српског владара Стевана Провјеренчаног. Од Црнојевића на овамо није СПЦ стварала и градила црногорску државу већ је та улога припадала искључиво историјској, светој, држатворној, слободарској и аутокефалној ЦПЦ која је вјековима судбински нераскидиво везана за свој црногорски народ и своје државно биће.

Дакле, СПЦ не само да није градила Црну Гору већ јој је наметнута као окупатор након ликвидације Црногораца, Црне Горе и ЦПЦ као посљедицама версајског диктата и подгоричке скупштине.

Корпусу Амфилохијевих неистинитих конструкција припада и његово залагање за Православну цркву која је час то, а час СПЦ у Црној Гори. Неистинама припада и Амфилохијева конструкција да његових пола милиона траже права као 12-члана заједница, јер Црна Гора нема толико пунољетних грађана, па ни вјерника код свих својих нација и вјера.

Крајње је вријеме да се једном стане на пут Амфилохијевом вербалном терору, клеветама и фалси-фикатима. Одавно је сазрело вријеме да се његово сијање националне, вјерске и расне мржње доведе под институт правне државе.

Пред институтима црногорске државе и легалне и легитимне државне власти је да призна црногорско државно, национални и црквено достојанство и одбрани га и очува од девастаторске империјалне агресије СПЦ и њеног милитантног митрополита Амфилохија.

Из канцеларије ЦПЦ

11

Референдумом од 21.5.2006. године држава Црна Гора је обновљена али су идентитетски пробле-ми Црногораца остали неријешени и недовршени. Црногорско православно питање још није на прави начин отворено и постављено. ЦПЦ је и даље подста-нар у својој кући. Пуна еманципација и духовна обно-ва црногорског православног народа онемогућена је немогућношћу приступа ЦПЦ својим црквама и ма-настирима од 1918. године неправедно запоćеднутим од агресивне и асимилационе светосавске Српске православне цркве. Ова црква неуморно дјелује про-тив Црне Горе, Црногораца и ЦПЦ.

Предводи дио већ асимилованог црногорског народа преобраћеног у Србе као и просрпске партије које у Црној Гори потоњим пописима од 2003. го-дине и 2011. године стварају не-етнички, црквени и партијско-страначки српски народ са намјером да га утемеље као вишевјековни етнос. Новокомпоновани Срби су политичка и страначко-црквена категорија, а не вјековни историјски народ из којега се развија на његовом вишем ступњу нација.

Оваквом мисијом СПЦ је остварила насиље над црногорским народом и историјом, јер је успјела да подијели јединствено црногорско народносно и национално биће на два дијела, на два народа, на Србе и Црногорце. У наставку те етноцидне праксе, СПЦ као патрон „српских“ парија у Црној Гори ис-тиче да Срби у Црној Гори немогу бити национал-на мањина већ конститутивни народ, а Црна Гора по њима није својина Црногораца већ српског народа који живи на црногорском простору. Црногорци су само дио српског бића стално је понављана неистина СПЦ и великосрпског националног програма.

Претходно је СПЦ у Црној Гори спровела девастацију сакралног фундуса и деградирала Божје храмове што је био само увод и припрема за чин искорјењивања црногорског народа и државе. Али и Црногорске православне цркве трансформацијом црногорског црквеног насљеђа као дјела домаће културне баштине у светосавски-српски ликовни и градитељски идиом и систем.

Случај Црне Горе је јединствен у свијету. Јер, њеном културном баштином непроцјењиве вриједности управља црква друге државе-Српска православна црква и друга држава у лицу Србије. Тако је црногорска душа дата српском окупатору, који је у Црној Гори још од 1918. године. Ускоро ће се навршити 100. годишњица српске окупације и духов-ног терора и насиља у Црној Гори.

СПЦ даје неотуђиву територију Црне Горе другим српским епархијама ван црногорског државног простора. Таквом активношћу црногор-

ски државни териториј је разбијен, нејединствен и њиме се управља из више државних центара, у првом реду, из Србије и Републике Српске. Тако се Црна Гора укључује у систем српских земаља односно у позицију друге српске државе.

Уједно оваквом улогом СПЦ, Црна Гора нема своје чисте вјерске границе, а њен неприкосновени суверенитет је окрњен и дерогиран.

У том и таквом контексту српски епископ Григорије из Требиња продаје црногорску земљу за гробове у Херцег-Новом. У Будви СПЦ има огромно земљиште на које не смије црногорска нога да крочи. Земљишни фонд будванске општине подијељен је на тај начин између СПЦ и црногорске државе оличене у будванској општинској локалној самоуправи, при чему већи дио има СПЦ него матична будванска оп-штина.

На основу оваквог стања ствари још актуелније је спровођење реституције црквене имо-вине и њој припадајућег земљишног фонда од 1918. г. а не од 1945. године. Реституцијом од 1945. прихва-та се српски статус qуо послије 1918. године и СПЦ као и великосрпске снаге утемељују и учвршћују у традиционалној улози окупатора и духовног поробљивача Црне Горе и Црногораца.

На сцени су апостоли и апостати, изнајмљени противници, чак и дресирани адепти рушења неза-висне црногорске државе. Србија ће остати у Србији, јер Црну Гору као Картагину треба разорити. Српски парадокс је очит – Срби хоће да управљају Црном Го-ром коју свакоминутно поричу.

Великосрпски програм и СПЦ стално прећуткују да су Црногорци и Срби два не само раз-личита већ у много чему посве супротна народа. Срби су живјели вишевјековно ропство, а Црногорци миленијумску слободу. Црногорци су народ одрастао у слободи који је бранио и живио слободу, док Срби тек у 19. вијеку након полумиленијумског ропства уз помоћ других, у ствари Црногораца, ступају на стазу борбе за слободу.

Умјесто сарадње, црногорско-српске одно-се карактерише међусобна борба Црногораца и Срба која још траје и трајаће све док се српска стране не одрекне насиља над Црногорцима и Црном Гором. Међусобна завађеност Црногораца и Срба датира још од Дукље, затим се наставља у доба средњевјековне српске династије Немањића и њихове доминације над Црном Гором да би кулминирала 1918. и од тада непрекидно траје до данас.

У духу те матрице српски окупатор послије 1918. године не признаје и асимилује три југословенска народа, Црногорце, Македонце, Бо-

Црногорска душа у светосавским оковима

12санце – Бошњаке и друге. Тако српски асимилатори и данас мисле и раде.

У складу са српским инвазионистичким про-грамом је великосрпска освајачка доктрина. Она гла-си, да постоји само на овим просторима једна Српска православна црква и један српски народ. Званично тако гласи државна и црквена политика и официјелне Србије и СПЦ.

Црква је Богом установљена духовна заједница крштених и јединствених људских лич-ности, уједињених вјером у једнога Бога кроз свету тајну еухаристије. То је вјечно духовно јединство вјерујућих људи произашло из јединства личности оснивача Божјег сина Исуса Христа. Дакле, црква је скуп, заједница, еклисија, сабрање народа Божјег, из-абраног и призваног на служење Богу од самог Бога. За разлику од јединствене Католичке цркве, цркве православног истока имају национално предиме-пре-фикс, карактер и значај. Не постоји једна православ-на црква већ више њих у свакој православној држави њена матична, као нпр. у Црној Гори Црногорска, Србији српска, Русији Руска итд. и свака од њих је у својој матичној држави примарна или по људском, историјском, државном и Божјем праву то мора бити. У Црној Гори немогу бити двије већ Црногор-ска као матична, домицилна, примарна и историјска и дио СПЦ чија је матица у Србији. Општи назив Православна је само једно уопштено име за духовну црквену заједницу Христове цркве која је админи-стративно, организационо, персонално и историјски диференцирана у помијесне националне цркве. Манипулисање СПЦ са именом Православна црква само је дио њеног перфидног сценарија како би себе неистинито исказала и приказала једином црквом у Црној Гори, маргинализовала и уништила домицилну ЦПЦ и наставила несметано окупацију Црне Горе у духовној сфери све до затирања црногорског нацио-налног идентитета.

Њене присташе, чак и на високим адре-сама иду путем њених обмана фаворизујући је и проглашавајући за једину канонску цркву у Црној Гори, па се зато она и формално-правно не региструје код надлежних црногорских органа. По њима она је регистрована код Бога.

Но, кад је СПЦ канонска црква, поставља се питање, зашто је куповала томосе више пута, а од њих, два пута у 40 година и то 1879. и 1921-22.

И не само то. СПЦ је данас најактивнији противник и непријатељ Црне Горе, Црногораца и ЦПЦ. Она тражи реституцију од 1945. како се нажа-лост данас још увијек практикује код нас. Она тужи Међународном суду у Стразбуру државу Црну Гору ради реституције имовине од 1945. чиме са замагљује, прикрива, прећуткује и одстрањује реституција од

1918. године.Поставља се крупно отворено питање: За-

што се не пониште одлуке Подгоричке скупштине. Јер само се тим чином отвара пут остварењу свих црногорских права Црногораца и ЦПЦ у својој држа-ви Црној Гори.

Умјесто да Црна Гора потражује након поништења нелегитимних одлука Подгоричке скуп-штине ратну оштету из I свјетског рата од Србије у износу од 734.000.000 њемачких марака у злату која јој их је отела и опљачкала плативши јој од тог из-носа 1925. г. само 5. милиона динара, Црна Гора трпи штете и мора да се додатно задужује да плаћа српске одштетне захтјеве по разним захтјевима великосрп-ских снага и СПЦ јер ова непрекидно инсистира на довођењу црногорске државе у колонијални, ропски и најамнички однос.

Коме је у интересу да се српски одштетни захтјеви примају као здраво за готово, а да се црно-горски прећуткују. Зашто Црна Гора не тражи да јој Србија као окупатор из 1918. па до 1929. и све до 1941. плати одштету за бројне људске жртве, ратна разарања и учињену материјалну штету из ове епохе Божићњег устанка, грађанског рата, бијелог терора и комитског покрета у Црној Гори.

Коме данас у Црној Гори није у интере-су да се задовољи право и правда. Ко то прећутно аболира рушилачку СПЦ? Зашто се не процесуира кривична одговорност СПЦ и не изврши од ње на-кнада материјалне штете по Владином извјештају из 2006. године „Стање културне баштине у Црној Гори“, за учињене девастације, пљачку и деградацију црногорског сакралног насљеђа цркава и манастира, почињеног од 1990. до 2006. године, над којим ова црква нелегитимно управља од 1918. године.

Ко данас заговара промјену државних симбо-ла и подривање црногорског националног идентитета уз СПЦ и српске партије.

Те рушилачке снаге желе да српски језик претворе у службени иако не могу бити два службе-на језика. Те снаге траже да се мијењају црногорске идентитетске светиње, уведе српска тробојка, реви-дира химна, промијене хералдички симболи.

Да Црна Гора остане у економском, дужнич-ком и кредитном ропству.

Српске снаге подривају црногорски систем у свему. Дјелују да се претвори у социјалну бомбу наступајући доктрином социјалне демагогије.

Њима иде на руку то што је актуелна стал-на злоупотреба оданости држави Црној Гори њених највећих патриота из редова црногорских грађана, интелигенције и ЦПЦ. Њима помаже то што је од црногорског, најчистијег народа Балкана и Европе направљено више нација.

13

Њима одговара све што је урађено или се ради у корист црногорске штете. И све што је против

Црне Горе, Црногораца и ЦПЦ.Питања је много, а одговора још више.

Крајње је вријеме да се окренемо себи. Да крене-мо у духовну, моралну, односно националну обно-ву без које нема црногорске државе и будућности свих њених грађана, а нарочито црногорског народа, нације и цркве.

На нашој су страни двије највише силе. Право и Правда. И трећа, пуна истина о Црној Гори и Црногорцима. Позовимо у помоћ ове силе да би утемељили и очували свој опстанак и будућност. Наша судбина је у нашим рукама. Нарочито, ако се будемо користили принципима ових сила и ако се што уједињенији масовно окренимо и посветимо себи и властитом опстанку, добру и напретку.

Из канцеларије ЦПЦСаопштење за јавност, 18.03.2012. г.

ЦПЦ ЋЕ ГРАДИТИ ЦРКВУ У ОПШТИНИ АНДРИЈЕВИЦАЦрногорска православна црква ће на законом утврђен начин градити цркву у општини Андријевица

на земљишту које је легално и легитимно добила од својег ктитора. Црногорским православним вјерницима Ц П Ц са подручја андријевичке општине од стране С П Ц ускраћене су могућности остварења својих вјерских права и слобода. Достојни своје традиције и у немогућности да под окриљем своје матичне ЦПЦ користе три храма подигнута је епохи владајуће куће Петровић-Његош, вјерници ЦПЦ из Андријевице потиснути дискриминаторском мисијом С П Ц која им као и осталим Црногорцима широм Црне Горе ускраћује могућност да користе цркве које су подигли њихови преци, одлучише да приступе овом Бого-угодном чину.

Све до повраћаја црногорске црквене имовине држави Црној Гори и Ц П Ц до чега ће доћи у скорој будућности, Црногорска православна црква ће приступити изградњи Божјих храмова.

Ц П Ц поздравља ктиторство својих вјерника остајући досљедна и њима и својој мисији истрајавања на остварењу погажених вјерских права црногорских православних вјерујућих грађана.



ДРЖАВА ЦРНА ГОРА ЈЕ СТАРИЈА ОД СРПСКЕ ЦРКВЕНије Српства црква створила државу Црну

Гору, како то неистинито тврди м. Амфилохије. Црна Гора је настала неколико вјекова прије српско-немањићке окупације Дукље – Зете – Црне Горе 1186. године. М. Амфилохије стално форсира ову нетачну конструкцију у циљу посрбљавања Црногораца и Црне Горе која је као држава настала много раније, а њено краљевство међународно признато 1077. го-дине је 140 година старије од српског из 1217. године добијеног интронацијом Стевана Првовенчаног за првог српског крунисаног краља.

Упркос овим чињеницама м. Амфилохије их стално кривотвори при чему запада у власти-ту противурјечност као и на потоњој тв емисији

„Жива истина“, дјелимично објављеној у Побједи од 24.03.2012. г. истицањем става, да у СПЦ нема ни Срба ни Црногораца. Ако нема ни Срба ни Црного-раца, зашто и поред тога он посрбљава Црногорце и Црну Гору упорним понављањем неистина да је СПЦ створила црногорску државу?!

Свој допринос ликвидацији аутохтоних коријена и насљеђа Дукље-Зете-Црне Горе прије епохе окупационог немањићког српства у њеној повјесници, м. Амфилохије је дао искорјењивањем култа Св. Владимира и присвајањем.

М. Амфилохије је, у ствари, настављач немањићко-српске окупационе политике у Црној Гори која своју искључиву асимилациону политич-

14ку промоцију заснива на ликвидацији мултивјерског култа Св. Владимира.

У том циљу је овај српски митрополит поди-гао светосавску лимену караулу као тобожњу цркву како се на врху култне Румије у част Св. Владимира више не би заједно окупљали и овог својег свеца сла-вили црногорски православци, католици и муслима-ни.

Неизвршавање рјешења о уклањању овог објекта са Румије, донесено од надлежног Министар-ства заштите животне средине и уређења простора, омогућава да Амфилохије и даље манипулише овом темом.

И да, разара на даље међувјерски суживот и троконфесионални склад на подручју барске општи-не и Црне Горе у цјелини уједно јачајући светосавско – српско асимилаторство.

Да Амфилохије поштује државу Црну Гору он не би дјеловао против ње и матичног црногорског народа. Да поштује институт и систем правне држа-ве он би регистровао С П Ц у Црној Гори и допри-

нио јачању и афирмацији правних капацитета самог државног система и јуридичкој позицији установе којој припада. Овако он ниподаштава и исмијава све у Црној Гори која и даље трпи његов вербални те-рор, девастаторство над сакралним насљеђем и аси-милаторство над црногорском нацијом и народом. У том ниподаштавању м. Амфилохије ниподаштава и досљедно негира и самог себе.

Вријеме је да институти правне државе м. Амфилохија позиционирају на његово право и једино мјесто.

ЦПЦ пита, ђе то у доминантно православној држави не постоји православна црква матичног на-рода.

Молимо црногорску власт да ријеши питање домицилне ЦПЦ да би се лакше ријешило питање уласка Црне Горе у Европску Унију.


Донација књига за ЦПЦЦЕТИЊЕ – Славко Раичковић из Подгорице уручио је митрополиту Црногорске православ-

не цркве Михаилу вриједну донацију у књигама, као породични дар породице Раичковић. Међу књигама се налазе и стара издања Талмуда и Курана, књига „Црногорски исељеници“ чији су уред-ници Владо Гојнић, Јован Стаматовић и Максим Вујачић, као и књига „Јеврејство и Израел“ аутора Војмира М. Шобајића.

- Ово је само скроман поклон као наш допринос библиотеци наше цркве – казао је Раичковић.Ово је иначе друга донација књига породице Раичковић Црногорској православној цркви и

Митрополиту Михаилу.Захваливши се на поклону Митрополит Михаило уручио је Захвалницу Славку Раичковићу.

Писмо из Подгорице

ЊЕГОВОМ БЛАЖЕНСТВУ ГОСПОДИНУ МИХАИЛУ

МИТРОПОЛИТУ ЦРНОГОРСКЕ ПРА-ВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И АРХИЕПИСКОПУ ЦЕТИЊСКОМ

Ваше БЛАЖЕНСТВО.Чини се да сложеност политичких, економ-

ских и друштвених догађајања у Црној Гори, посебно она антицрногорско-неофашистичке садржине коју против Црногорског народа и његове Свете Црно-горске православне цркве воде државни врх Репу-блике Србије и Српска православна црква, и ништа мање српска научна, војно-полицијска, економска и културно-просвјетна олигархија, удаљавају и Црну Гору и њене грађане од мирног и сувереног живота

у својој држави, не дају Црногорском народу право да афирмише свој неспорни национални и културни идентитет. Православним Црногорцима и њиховој Светој цркви не дају да своје хришћанско вјеровање упражњавају у својим црквама и манастирима, нити да уживају природна и општепризната људска права и слободе.

Нажалост, то је и након деведесет годи-на наш усуд, наша реалност, наша морална незре-лост, наша државна и национална нелојалност, а гледано у цјелини друштвеног и државног бића и посљедица нашег унутрашњег немара, кукавич-лука, неодговорности, и, нарочито, недозвољивог,

15антидржавног, вељесрпског и клерофашистичког дјеловања појединаца и политичких дволичњака у нашим највишим државним инстанцама, у научним, просвјетним и културним институцијама, у невлади-ним и независним организацијама, и у приватним и јавним медијима. Чини се да Црна Гора данас, мен-тално и морално, више личи на окупирану 1918. него ли на грађанском вољом самоудостојену, независну и међународно признату 2006. године.

То наше национално, културно и вјерско стање перманентне угрожености - премда је задње пола деценије у народу све видљивија европска пријемчивост, грађанска релаксираност, демократ-ска умивеност и уставно-правна олакотност – све је наглашеније, подмуклије, опасније и директније поткопавање наше европејске стабилности, безбједносне сигурности, демократске будућности и социјалне разумности. И сама чињеница да наша држава није суверена на цијелој својој територији – њени вјерски и културни темељи су и даље у оку-паторско – колонизаторском власништву Србије и Српске (светосавско-анатемисане) православне цркве – мора да брине, а стање да се мијења.

Досадашњи апели, молбе, потписи грађана, знана и непобитна аргументација, нијесу били до-статни ни законодавној, ни извршној, ни правосудној власти да осигурају људска права Црногорског на-рода, да му законски оживе право на имовину, вјеру и вјеровање, да му опљачкана и отета вјерска, кул-турна и цивилизацијска добра врата (ево, опет, Карађорђевићи хоће оно што су нам опљачкали 1918. г.). таквом понашању разлоге тешко да може-мо правдати, иако одговорност није тешко лоцира-ти – амнестирати се не могу ни законодавна, ни из-вршна власт, а ни бучни, у овом случају једнострани, гласноговорници невладиног и независног сектора, а Бога ми истинитог, ни неки назови вјерници и под-ржаваоци Црногорске православне цркве нијесу најплодотворнији. Што се тиче власти оне морају да знају да сваки корак који погодује антицрногорству, боље рећи великосрпству у Црној Гори, угрожава и њу саму, угрожава сваку демократску и европејску потребу, сврстава је у бјелашки колаборационизам или комунистички интернационализам којима је Црна Гора била само територија, а Црногорци нагод-ни за прве борбене редове, а ни једни ни други нијесу признавали суштинску потребу нашег националног, културног и, нарочито, вјерског постојања. Јер, да јесу данас би били и суверена држава, и суверени грађани.

Зато, Ваше БЛАЖЕНСТВО, моје обраћање Вама није израз невјеровања у сјутрашњицу Црно-горске православне цркве – са Вама на ТРОНУ СВЕ-ТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ, није ни знак мржње пре-

ма било ком вјерском одређењу или етникуму који је лојалан држави Црној Гори, немам ни зле мисли која би окаљала достојанство Црногораца, или која би из њиховог ума и духа истрзала Црногорску право-славну цркву без које, у бити наше традиције, нема ни ваљаних насљедника ни чојске ни јуначке Црне Горе, нијесу они ни трун у оку којим би се замаглила историјска, цивилизацијска, културолошка и поли-тичка мултиетничка, мултикултурна и мултиконфе-сионална традиција Црногорског народа, али јесте осјећај нелагоде, вриједносног недостатка, интелек-туалног кукавичлука да нијесмо у стању да оствари-мо наша права на слободу, на достојанство и нас и наше Цркве.

ВАШЕ БЛАЖЕНСТВО,И ово моје јавно обраћање није ни кап

грађанске ни трун вјерске слободе. У Црној Гори, и у штампаним и у електронским медијима, па и у оним који слове јавним или државним, грађанска права на јавност и јавно испољавање припадни-ка Црногорског народа, националног Црногораца, сведени су на кашичицу. Црна Гора је без својих медија (осим ЛУЧИНДАНА), без могућности да се јавно, транспарентно, правно, демократски, ин-телектуално, политички, културно, национално и вјерски исказује и сучељује са носиоцима антицр-ногорства и надирућег великосрпског клеро-фа-шизма, са фингирајућим Црногорцима који су Црној Гори лојални само онолико колико их она удостоји неком удобном фотељом и материјалном привилегијом, са научним, умјетничким и инте-лектуалном џабалебарошима који су се ухљебили у назови црногорске институције а да никада себе не заложише за људски оправдана права Црно-горског народа, за поништење колонизаторске и окупаторске „подгоричке скупштине“ и укидање декрета и закона династије Карађорђевића, међу којима је и она којој је, мимо свих канона, укинута аутокефална Цетињска (Црногорска) митрополија.

У нади да ће ово јавно обраћање бар мало утицати да „цивилни“ органи ЦПЦ, под Вашом упра-вом, крену са новим пројектима који нашу Цркву приближавају Народу, који свим правним средствима – и домаћим и иностраним – обезбјеђују вјерска пра-ва и слободе националних Црногораца, који нас воде ка екуменском миру и сарадњи, примите моје искре-не и пријатељске жеље за Ваше добро здравље на до-бробит Наше Цркве, Наше Државе и Нашег Народа.

С поштовањем и уважавањем,Ваш вишедеценијски пријатељ

Чедомир Љешевић

16Реаговање поводом позива ЕП да Црна Гора склопи темељни уговор са СПЦ

ЦРНОГОРСКО ДОСТОЈАНСТВО НЕ ПРИХВАТА УГОВОРЕ СА ДЕНАЦИОНАЛИЗАТОРОМ

Поводом позива Европског парламента да Црна Гора потпише Уговор са СПЦ којим би се ре-гулисао положај ове цркве у црногорској држави, ЦПЦ истиче да подржава став официјелне Црне Горе да није реално потписивање таквог документа док гођ представници СПЦ и СПЦ у цјелини негира и не признаје црногорски народ и нацију. Напомињемо да СПЦ не признаје ни међународно признату и суве-рену државу Црну Гору, чланицу ОУН и готово свих релевантних међународних асоцијација коју је уз све земље свијета признала и Србија. Такође не признаје и негира све црногорске вриједности и светиње, ЦПЦ, црногорски језик, историју, традицију, култу-ру, умјетност, културну баштину, нити епифеномене црногорског националног идентитета, грб, заставу, химну, фолклор. СПЦ је фактор негације, асимилације и атрибуције Црногораца и Црне Горе против којих води рушилачку акцију и тзв. специјални рат. Дева-стира и преобликује црногорско културно и сакрално насљеђе, а од 1918-20. године узурпатор је црногор-ских Божјих храмова, црквене имовине и дијела црно-горске државне територије нарушавајући црногорски уставни и територијални интегритет и неприкосно-вени територијални суверенитет. СПЦ је настављач обнове Велике Србије након неостварења овог империјалног политичког великодржавног пројекта српске инвазионо-асимилационе политике с краја прошлог вијека. Са позиција силе и недодирљивости СПЦ тражи и ужива сва права без обавеза и одговор-ности у Црној Гори. Дјелује као држава у држави и фактор перманентне дестабилизације и дисолуције Црне Горе. Отворени је противник уласка Црне Горе у НАТО пакт и сјеверноатлантске интеграције, а притијешњена већинским мишљењем црногорских грађана притајено опструира црногорски пројекат прикључења Европској унији. Своју неканонску и насилничку позицију у Црној Гори од 1918-1920. г. приказује кривотворењем историјске истине, јер црногорска државно-национална територија није ка-нонски простор њеног субјективитета. СПЦ у Црној Гори нема правни субјективитет и као правно нереги-стрована немајући својство правног лица – субјекта не посједује правни капацитет за склапање уговора са црногорском државом. СПЦ тужи Европском суду са љуцка права у Стразбуру подржана од придруже-ног тужиоца, државе Србије, државу Црну Гору за реституцију имовине коју је фактички отела, узурпи-рала и присвојила српском ликвидацијом црногорске државе 1918. године и црногорске цркве 1920. годи-не.

Умјесто да Црна Гора тужи и уз подршку европског судства, законодавства и правде добије сатисфакцију и одштету од Србије и СПЦ за штету и злочине почињене над Црногорцима и Црном Гором те уједно и повраћај од Срба и Србије покрадених рат-них репарација за црногорско савезништво са силама побједницама у првом свјетском рату као и одштету за материјалне штете и љуцке жртве из периода српске окупације 1918-1941, Србија и СПЦ додјељује себи улогу жртве иако су евидентни окупатор и денацио-нализатор црногорске државе и народа. Црна Гора и Црногорци треба позивима европских парламентара као историјски трагичари и сталне мете да озаконе српску окупацију и денационализацију својег народа, државе и свих својих грађана.

Представници ЕП би морали знати елемен-тарну трагичну историјску истину: Црну Гору је уз њихово, европско покровитељство тзв. Великих сила из епохе Париског мировног конгреса, тј. Версајског диктата 1918. године окупирала и ликвидирала као државу и народ Србија. Својим референдумом од 21.5.2006. г. Црна Гора је повратила само државно достојанство. На дневном реду је пуна национална, државна, културна, црквена, духовна и идентитетска обнова деценијама денационализованог црногорског народног и националног бића. Питамо ЕП:

Да ли национално достојанство и слобо-да иједног народа и црногорског може пристати на позиве или евентуалне ултиматуме да прихва-ти денационализацију од денационализатора који ширењем расне, националне, вјерске мржње и поли-тиком асимилације и атрибуције води га у нестанак?!

Да ли црногорски православни грађани имају право да у својој земљи и посредством своје ЦПЦ остварују своја вјерска права и слободе као дио неприкосновених љуцких права и универзалних сло-бода.

У Црној Гори због девастаторске мисије СПЦ не постоји вјерска толеранција и међуконфесионални склад како га приказују поједини политичари. У то се могу увјерити и само представници ЕП на лицу мјеста.

Уосталом, како је могуће успоставити склад са српским денационализатором који урушавањем Црне Горе воде црногорску и државу и народ њиховом нестанку. Ко би од европских народа заступљених у Европском парламенту пристао на свој властити не-станак?


17

Српско национално вијеће позива Црно-горце на „помирење“ тиме што ће бити обновљен споменик краљу Александру Карађорђевићу на Цетињу, истичући како је Његово Височанство на-правило много „добра Црној Гори“. Чак и површно обавијештени грађанин Црне Горе се може само горко насмијати овој врсти лицемјерства. Овђе је из-лишно говорити полемичким тоном, јер пропагатори ове идеје или пате од колективне амнезије или од колективне дрскости. Фактографија је неумољива! Подсјетимо се:

Брига о Његошевој капелици на Ловћену, а заборавља се да су Карађорђевићи обурдали ориги-налну Његошеву капелицу и на „солидној“ дистанци оградили своју посвећену сину краља Александра;

Брига о подизању споменика краљу Алек-сандру, а заборавља се да је на том мјесту био Црно-горски сенат који су Карађорђевићи као доказ своје супермације разрушили;

„Хришћанска брига“ о цркви на Св. Стефа-ну А. Невском, а заборавља се да је на том мјесту постојала још старија црква;

„Доброчинство“ зидањем зграде Зетске ба-новине, а заборавља се гдје је отишао огроман новац од ратних репарација који је припадао Црној Гори, као држави савезници у Првом свјетском рату;

Заборавља се на хиљаде спаљених домова и хиљада убијених цивила током Бијелог терора;

Заборавља се да краљ Александар није рођен на Цетињу већ на Ријеци Црнојевића, и да је у току ноћи пренесен на Цетиње, гдје је објављено рођење, јер краљу не приличи да буде рођен у малом мјесту;

Заборавља се да је помајка, дојиља краља Александра извршила самоубиство од срамоте због понижавајућег дочека од стране посинка Алексан-дра“;

Заборавља се спаљивање живе чељади, жене и ђеце комите Петра Звицера од стране српских оку-пационих снага;

Заборавља се понижавање црногорских на-ционалних симбола (заставе, грба, црногорске капе) и црногорских првака (самарање и деградација црно-горских војних чинова и одликовања);

Заборављају се ђеца и труднице по српским казаматима на Цетињу;

Заборављају се силовања одрасле чељади и малољетника;

Заборављају се најсуровији методи мучења и злостављања у вријеме „братске“ окупације, на којима би позавидио и др Јозеф Менегеле, и то само

из разлога што су носили име црногорско:Заборавља се укидање Црногорске право-

славне цркве, шиканирање и прогон црногорског свештенства;

Заборавља се непостојање Црне Горе, про-гон династије Петровића и отимачина комплетне њихове имовине, као и сиротињски и изгнанички живот „деде“ краља Александра, Николе I Петровића Његоша;

Напокон заборавља се да је оружана сила ве-ликосрпског пројекта, оличена у четничком покрету у свим звјерствима на страни нациста и нацистичких окупатора расула гробља по цијелој Црној Гори;

Новија историја није ништа веселија и пред-уга би била листа ових „доброчинстава“:

Заборавља се крвава југословенска драма чије костурнице су ослоњене на исти пројекат из пе-риода Карађорђевића;

Заборављају се на десетине хиљада невино убијених у сулудој идеји коју још подржава Српско национално вијеће и Српска православна црква;

Заборавља се рушење гробница Књаза Дани-ла и великог војводе Мирка у цркви Цетињског ма-настира, а у једној од тих гробница је почивао прије посвећења и Св. Петар Цетињски, као и Његошеви остаци када су склањани пред аустроугарском артиљеријом.

Аутор „спорних“ стихова црногорске химне, којих тамо нема, је након обавијести да су Звице-ри спаљени у Цуцама под командом српског мајора Кецмановића, преживјевши општи линч казао: „Нико тако жестоко не мрзи као издајних издану домовину!“

Предлажемо да се на Цетињу на погодној локацији подигне споменик црногорском апсурду, незапамћеном у цивилизованом свијету; опозицио-ном дјеловању у Црној Гори против властите држа-ве, које би у свакој цивилизованој земљи свијета било законски санкционисано као антидржавни акт, и „анекс“ том споменику који ће подсјећати да су Црногорци једини народ на свијету који је преко легалних канала антидржавне посленике прогласио опозицијом и храни их од новца пореских обвезника против чијег се опстанка ови дјелатници боре, дајући им напокон националне пензије и то нације коју ове „патриоте“ не признају. Овај црногорски апсурд се може без зазора кандидовати из Гиниса.

Сретен ВујовићЗоран Станојевић

Побједа, 13.1.2012, стр. 21

Реаговање поводом идеје да се на Цетињу обнови споменик краљу Александру Карађорђевићу

АПСУРД ЗА ГИНИСАЧак и површно обавијештени грађанин Црне Горе се може само горко насмијати

овој врсти лицемјерства. Овђе је излишно говорити полемичким тоном, јер пропагатори ове идеје или пате од колективне амнезије или од колективне дрскости.

Фактографија је неумољива!

18

Ових се дана поједини политички анали-тичари и новинари у неким Српским штампаним и електронским медијима с правом се критички одно-се према екстремном националистичком понашању „одређених група и појединаца у Србији“. По-води су напади на навијаче Хрватске рукометне репрезентације, али и појачана патриотска реторика званичника, затезање односа са сусједима, потрага за унутрашњим и спољашњим непријатељима, случај Николаидис и сл. Међутим, то су реаговања на по-следице а не на узроке таквог понашања. А узроци се налазе у наставку идеологије и политике „Велике Србије“ из деведесетих година прошлог вијека, ре-организоване и прилагођене новонасталим околно-стима. Тако се један аналитичар исчуђава, како то да Србија има два званична грба која равноправно цир-кулишу у јавности, и то образлаже недостатком воље да се званични симболи уреде на адекватан начин. А о чему се ту заправо ради? У Србији постоје два зва-нична грба. Један је модификовани краљевски грб са четири оцила у средини а други је крст са четири оци-ла. Овај други је прилагођен и актуелизован у девет-наестом вијеку и представља Бизантски грб племена Палеолога и састојао се од црвеног поља на којем се налази златасти крст и око њега уписана четири сло-ва Б (тј. базилеус- краљ) која значе: краљ краљева-који краљује над краљевима. Тај је грб прилагођен и модификован за потребе великосрпске империјалне идеје. Данас је у Србији тај грб такође званичан и носе га државне спортске репрезентације на дресо-вима и капицама (ватерполо репрезентација на недав-но завршеном Европском првенству) као и навијачке скупине и појединци, али и државне институције. У том контексту треба сагледати и металну скаламерију са истим симболима на брду изнад Рисна. Дакле, империјалистичка политичка димензија која се у Црној Гори поново уводи као легална и легитимна

све под „бригом за Србе изван Србије“ и тирадама о угрожености Срба у Црној Гори. У том су идеолош-ком смислу инструментализоване политичке партије са српским предзнаком у Црној Гори, разни саве-зи, матице, НВО организације на челу са Српском Православном црквом итд. Разграната инфраструк-тура са намјером блокирања, запречавања или компромитовања свега онога што представља развој државних и националних одредница Црногорског на-рода, као и државних институционалних атрибуција. Актуелан је примјер са Црногорском Академијом наука и умјетности чије руководство и предсједник, од бојазни да ова кровна научна установа може измаћи испод патронатства Српске академије наука и умјетности захтијевају да се ЦАНУ искључи из заједнице европских Академија. Опскурно!

Ово „стање“ са српским грбовима управо је компатибилно са химном Србије у чијем су тексту доминантни стихови о спасењу „српских земаља и српског рода“, тако да грб са крстом и четири оцила има прекограничну намјену и функцију и у „ српским земљама“.

Овдје се ваља подсјетити како је у пракси то изгледало. Наиме, послије окупације Црне Горе 1918 год. Српске војне трупе и новоуспостављена власт за-бранили су Црногорцима ношење капе (у класичној Црној Гори капа је имала најзначајније идентитетско лично обиљежје) и када им то није успијевало онда су црногорце под присилом и терором приморава-ли да са капе скину личне иницијале или иницијале краља Николе као и грб Црне горе које су Црногорци носили на капама и да на њима пришију крст са че-тири оцила. За Црногорце је овај симбол тада имао значење исто што и за европске народе Хитлеров ку-касти крст, тзв. свастика у другом свјетском рату.

Став

ЗАШТО ОЦИЛА ИЗНАД РИСНАПише: Зоран Станојевић

19

Веселин Раичковић, новинар и публициста из Подгорице уручио је митрополиту Црногорске православне цркве Михаилу изузетно ријетко дво-томно издање „Речника Његошевог језика“. Рјечник је према ријечима Раичковића штампан 1982/83. го-дине, а на његовој изради радио је академик Михаило Стевановић, са сарадницима Милицом Вујанић, Ми-ланом Одавићем и Мирославом Тешићем.

- Након што је изашло прво издање забрањено је штампање – казао је Раичковић додајући да му из-узетну част чини што из своје богате библиотеке баш овај „Речник Његошевог језика“ може поклонити Црногорској православној цркви.

- Његош је један од твораца нашег књижевног језика. Он за основицу свог књижевног језика узи-ма народни – казао је Раичковић, подсјећајући да се

Његош ослањао и на црквено-руски језик.- Ово су вриједне и драгоцјене књиге које ће

користити многим славистичарима. Треба да се више окренемо језику и његовој суштини, а не да водимо полемике које говоре „ја сам у праву, а ти нијеси“. Такве полемике не воде ничему. Језик саопштава све о једном народу. Без језика нема ни народа – ка-зао је Митрополит ЦПЦ Михаило захваливши се Раичковићу на донацији. Говорећи о језику Михаило је казао да је црногорски језик, истина, мјешавина језика, али да има боју коју само Црногорци могу да изговоре. А овај је рјечник штампан у Београду најбољи доказ да наши сусједи не разумију Његошев говор.


БЕЗ ЈЕЗИКА НЕМА НИ НАРОДА

„Речник Његошевог језика“ уручен Митрополиту Михаилу


ПОВРАТКОМ ПОГАЖЕНИХ ПРАВА ЦПЦ ЋЕ ВРШИТИ И СОЦИЈАЛНУ ФУНКЦИЈУ

Досљедна себи ЦПЦ се залаже и тражи повраћај црквене имовине и сакралних културних добара њиховом једином власнику црногорском на-роду и држави, а тијем и Црногорској православној цркви. Таквим епилогом овог неријешеног питања које оптерећује нашу друштвену стварност држава Црна Гора би повратила пуни државни суверенитет на својој цјеловитој територији који јој огранича-ва СПЦ у Црној Гори. Сакрална културна добра и светиње вратиле би се матичној црногорског држа-ви и народу и зауставио процес даље асимилације и денационализације Црногораца. Исправљањем ове историјске неправде из времена 1918-20. г. остварила би се пуна заштита угрожених вјерских права и слобода црногорских грађана православне вјероисповијести у склопу општих и универзалних људских права и слобода. Повратком црквене имови-не и добара Црној Гори и црногорском народу истов-ремено би се отворио низ нових радних мјеста за пред-ставнике нашег народа која сада заузимају илегално усељени странци без црногорског држављанства који попут вукова у мантијама СПЦ, дакле, зле ћуди, даноноћно дјелују на деперсонализацији црногорске државе , нације и њених грађана. Њиховом мисијом и злоупотребом црногорских црквених и манастирских добара и имовине, СПЦ се у Црној Гори конститу-исала као изразити феудални господар и експлоата-тор једног дијела нашег домицилног народа. Упо-редо са тијем, она износи знатна материјална сред-ства ван регуларних новчаних токова у своју матицу Србију директно подривајући финансијски режим и сиромашећи црногорску народну касу.

Оваквом својом мисијом у улози експло-ататора, СПЦ у Црној Гори урушава хришћанске заповијести и морал који је утврдио Божји син Исус

Христос.Повратком црквене имовине односно пра-

ведним рјешењем црногорског православног цркве-ног питања омогућила би се социјална функција наше свете ЦПЦ у складу са хришћанским погле-дом на социјално питање. Не само да би један број незапосљедних грађана добио посао, зауставила се пљачка Црне Горе и одливање њене акумулације коју Српска црква користи у сукобу са њом, већ би се по-стигле и друге драгоцјене тековине, изградња стано-ва и домова за бескућнике, сиромашне слојеве и угро-жене, а повратило би се доброчинство црногорског народа и каритативна мисија ЦПЦ.

Само управљањем православним цркве-ним добрима Црне Горе од стране ЦПЦ и то у оном дијелу сакралне имовине који јој безусловно поштујући правду, законе и историју једино и при-пада, спријечило би се даље дискриминаторство што га у Црној Гори врши СПЦ према Црногорцима сад-ржано у ријечима Исуса Христа: „Идите од мене,.... проклети,..... јер огладњех и недадосте ми да једем, ожедњех и не напојисте ме, го и не одјенусте ме, .... (Мат. 2 б, 41.45).

Ове свете ријечи буде и у најокрелијим срци-ма љубав према неправедно потчињеним. И никакве ломаче, терори или одлагања рјешења кроз историју свијета нијесу могли зауставити слободарске процесе помогнуте овим Христовим порукама.

А долази вријеме и праведно је, да, најзад, наша држава и друштво почну да поштују саме себе као и друге, и да се користе својим правима и слобо-дама које им дарују и Божанска правда, историјско насљеђе и слободарска традиција.


20ПОНИШТЕЊЕ ОДЛУКА ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ ОМОГУЋАВА ОСТВАРЕЊЕ ПРАВА ЦРНЕ ГОРЕ И ЦПЦ

Предстојећа прослава 800. годишњице подизања манастира Ђурђеви Ступови код Берана, којим од српске анексије Црне Горе 1918. године про-тивправно и незаконито управља СПЦ у Црној Гори, била је на дневном реду 52. ćеднице Владе Црне Горе, одржане 09.02.2012. године. На овој ćедници Влада, са изузетком тројице министара из СДП-а, го-споде Вујице Лазовића, Ивана Брајовића и Андрије Ломпара, донијела је одлуку о образовању и саставу одбора ове прославе.

Влада Црне Горе, изабрана на легитиман и легалан начин, законито ради и функционише обављајући своју функцију у духу закона, односно позитивног права и утврђене нормативистике као за-конског основа властитог дјеловања.

Међутим, у овом случају прославе манасти-ра Ђурђеви Ступови, нијесу сагледани сви аспекти питања на дневном реду Владе, па је Влада усмјерила своју сагласност према активностима које немају ни правни, ни историјски основ нити су у функцији развоја и стабилизације независне, суверене и међународно правно признате државе Црне Горе.

Наиме, манастир Ђурђеви Ступови саздан је на неприкосновеном, недјељивом, неотуђивом црногорском државном територију првобитне црно-горске државе Дукље (Зете) која је међународно ве-рификована 1077. пријемом краљевских инсигнија њеног сувереног и законитог владара краља Михаила Војислављевића.

Та црногорска држава је насилним путем окупирана од српске државе династије Немањића 1186. године и анектирана у њен састав задржавајући један ниво аутономије чак и у називу нове проширене анексионистичке српске државе.

Црна Гора се ослободила српске окупације династије Немањића 1360. године, за вријеме вла-давине своје друге по реду, црногорске династије Балшића. Чињеница ослобађања Црне Горе од немањићко-српске државе и цркве, као и вјековно црногорско слободарство, негира српску асимила-циону тезу о 800 годишњем континуитету Српске православне цркве и Срба у Црној Гори.

Како је манастир Ђурђеви Ступови подигнут на црногорском земљишту у окупационом периоду за вријеме династије Немањића, он је недјељиво и не-прикосновено власништво државе Црне Горе, те је непотребна провјера својинско-правног статуса овог сакралног споменика који је 1994. године рјешењем Републичког завода за заштиту споменика културе

Црне Горе категорисан и заштићен као споменик кул-туре од изузетног значаја прве категорије и уписан у регистар непокретности споменика културе Црне Горе.

Прослава осамсто година овог манастира као задужбине Немањића носи собом ауру слављења својих окупатора.

Српска православна црква у Црној Гори традиционално и посвећено у духу старих анексио-нистичких програма и пројеката остварења Велике Србије покоравањем, анексијом, деперсонализацијом Црне Горе и асимилацијом црногорског народа ради на њиховој ликвидацији у оквиру које и на уништењу Црногорске православне цркве, те тиме на потпунијем, духовном и културном геноцидно-ет-ноцидном затирању и нестанку Црногораца и других народа и држава у овом региону југоистока Европе, тежећи редизајнирању регионалног стања.

Српска православна црква се континуирано у овом контексту појављује и свакодневно дјелује као великоцрквени, а у ствари превасходно великодржав-ни, асимилаторски, паравојни, параполитички агре-сор, а не духовни субјект ширења Јеванђеља.

Српска православна црква се отворено до сада више пута исказала и као противник црногор-ског прикључења НАТО-у и ćеверно-атлантским интеграцијама.

Српска православна црква није присталица црногорске интеграције у Европску унију, али при-тиснута већинским мишљењем црногорских грађана о неопходности приступања Црне Горе ЕУ свој непријатељски став према томе не истиче тако јасно и гласно као што елаборира и води своју антинатов-ску кампању и пропаганду.

Српска православна црква, а преко ње држа-ва Србија и све њене сателитске и марионетске снаге у Црној Гори, имају за крајњи циљ изградњу јединственог српског духовног простора на Балкану, српског духовног јединства великосрпском и вели-куцрквеном асимилаторском црквеном идеологијом светосавља и светосавско-православног (српско-националистичког) фундаментализма, која лавира српско-руској православно-фундаменталистичкој трансверзали и интифади од Јадрана и Балкана до ру-ског Далеког истока у Азији.

Дакле, циљ и наум Српске православне цркве и Србије је обнова средњовјековног Душано-вог Немањићког царства на штету Црне Горе, Црно-гораца, Црногорске православне цркве и других

21нацио-државних ентитета у овом региону. Један од најочитијих доказа за то је девастаторски и рушилач-ки чин затирања култа дукљанско-црногорског кнеза Светог Владимира, чија је династија Војислављевић затрта немањићком српском окупацијом Црне Горе 1186. године.

Овај мултинационални и мултиконфесио-нални култ слављења кнеза Владимира, трагично страдалог 22.05.1016. по старом, тј. 04.06.1016. г. по новом календару, Српска православна црква у Црној Гори и њен ратоборни митрополит Амфилохије су уништили изградњом и незаконитим подизањем лимене црквице уз помоћ српске војске из Србије у форми војне карауле на планинском врху Румије, спрјечавајући црногорске православце, католике и муслимане да износе Владимиров крст на овај свети планински култни врх.

И умјесто да Влада Црне Горе поштује своје одлуке о уклањању ове нелегитимне грађевине са врха Румије и тиме помогне обнову култова и вјековних обичаја суживота и толеранције својих грађана, она сада хоће да учествује и увеличава сла-ве својих српских окупатора Немањића из 12. и 13. вијека, чији је продукт манастир Ђурђеви Ступови подигнут на црногорском тлу, али који су као анек-сионисти и асимилатори црногорске државе и наро-да управо тијем чином и ликвидирали црногорску династију Војислављевић којој припада и свети кнез Владимир прослављан на својем светилишту, светој планини Румији.

Наводно преиспитивање својинско-правног статуса манастира Ђурђеви Ступови иако нема правни основ у дубокој је колизији са црногорским државним, националним, грађанским, црквеним, кул-турним, историјским и државним темељима, бићем и интересима.

Црногорска православна црква је много пута доказала и готово свакодневно доказује карактер, мисију, политику и визију Српске православне цркве и њеног патрона Србије уперених против Црне Горе и црногорских грађана, али их структуре надлежних фактора државе Црне Горе још увијек толеришу.

Тражили смо и доказали да је неопход-но поништење анексионистичко-асимилаторских одлука нелегитимне Подгоричке скупштине из 1918. којима су ликвидирани независна, суверена и међународно призната држава Црна Гора, црногорски народ, Црногорска православна црква и династија Петровић-Његош.

Одлуке нелегитимне Подгоричке скупшти-не поништене су у смислу обнове државно-правног статуса Црне Горе, легалним, легитимним и величан-ственим референдумом од 21.05.2006. године којим је, упркос свим уцјенама и диктатима, па чак и по-

себно мимо свјетске праксе прописаној већини од 55% умјесто легитимних 50%+1, обновљена сувере-на, независна и међународно призната држава Црна Гора и одмах потом постала чланица ОУН и свих међународних релевантних институција.

Дакле, када је у питању државно-правни статус државе Црне Горе, посљедице анексије црно-горске државе из 1918.г. су нестале. Али, нијесу елиминисане све остале по Црну Гору, Црногорце и Црногорску православну цркву штетне посљедице анексионистичко-завојевачког диктата из 1918. годи-не. У оквиру њих, нијесу поништене одлуке Подго-ричке скупштине у дијелу повратка изгубљених пра-ва Црногорске православне цркве, везаних за црно-горску црквену имовину. Она још увијек није враћена црногорској држави, народу и цркви. Запоćеднута је и дан-данас од стране Српске православне цркве која предводи просрпску страначку и политичку структу-ру из које се жели створити и посљедњим изборима и пописима становништва ствара српски етнос лишен историјских и етничких коријена.

Такав смјер друштвених кретања и инди-ферентност мериторних управљачких структура Црне Горе према њему, води дестабилизацији Црне Горе и региона у цјелини. Црна Гора постаје земља подијељеног друштва, крајње ограничене суверено-сти и талац агресивног великосрпско-светосавског фундаментализма и клерикализма. Наставља уло-гу жртве, али сада у својој властитој, међународно признатој држави.

Са овим непобитним и непорецивим ар-гументима и спознајама доказали смо да је нужно анулирање одлука нелегитимне Подгоричке скуп-штине, а тиме и реституција црквене имовине у Црној Гори од 1918. г. а не од 1945. године, како се до сада практикује у актуелној црногорској стварности.

За случај повраћаја црногорске црквене имовине Црној Гори, црногорском народу и цркви неопходна је реституција путем LEX SPECIALIS-а. То подразумијева поништење одлука Подгоричке скупштине из 1918. године. По том једино правед-ном реституционом концепту сва црквена имовина која је постојала у Црној Гори до и са 1918. г. пра-вославне провенијенције враћа се Црној Гори као држави и црногорском народу као њихово неотуђиво историјско власништво, те уједно Црногорској православној цркви као неприкосновеном њеном вјековном чувару и кориснику. Сва остала имовина православног карактера настала након 1918. припа-да Српској православној цркви. Оваквим праведним рјешењем Црна Гора стиче и обнавља цјеловиту суве-реност на цјелокупној својој неотуђивој територији, те неприкосновени статус власника сопствене кул-турне баштине и сакралног фундуса над којим сада

22господаре Српска православна црква и Србија.

Поништењем одлука Подгоричке скупштине из 1918. г. Црна Гора отвара себи пут за своје леги-тимно потраживање од анексионистичке и окупатор-ске Србије репарација из I. свјетског рата у износу од 734. милиона њемачких марака у злату умањен за 5.000.000 динара исплаћених Црној Гори 1925. (др. Ш. Растодер, академик, у својој студији „Црна Гора у егзилу“, књ. I, Подгорица 2004. г., стр. 35. истиче износ црногорских репарација у износу од 723. мили-она франака који је захтјев Црногорска влада у егзи-лу поднијела Париској мировној конференцији 1918. године). И даље, Црна Гора отвара себи пут за своје легитимно потраживање од анексионистичке, окупа-торске и денационализаторске Србије великог и још неутврђеног износа ратне одштете по основу рата и бијелога терора у Црној Гори од Божићњег устанка 07.01.1919. године, па до 1929. г. у којем је неста-ла огромна црногорска имовина и запаљено 5.000 црногорских домова што је материјални дио штете и убијено више од 10.000 црногорских грађана, што представља основ за исплату ратне одштете по осно-ву људских жртава Црне Горе. Намјесто тога, Србија, њени представници и Српска православна црква тра-же разне, ничим оправдане одштете и реституције од Црне Горе, па је апсурд потпун: злочинац је себи додијелио улогу жртве а жртва у лицу Црне Горе је примила ауру злочинца, што она никада у српско-црногорским односима није била, нити у релацији према било којем народу и држави.

Парадоксално звучи да је одлука о образовању одбора за прославу манастира Ђурђеви Ступови донешена на ćедници владе 09.02.2012. прије но што је утврђен својинско-правни основ овог споменика, чије је покретање утврђивања иницирано на истој овој ćједници.

Истина, у вјековној историји манастира Ђурђеви Ступови и његове Будимљанске епископије постоје вјекови слободарског зрачења и просвјетне еманципације коју је вршила ова светиња и ова епископија. Било је то у вријеме њихове инволви-раности под јурисдикцију Црногорске митрополије и цркве. Из ове светиње потекли су слободарски устанички покрети против Османлија на простору Васојевића, које је предводила као и сав остали црно-горски народ и државу, Црногорска православна црква у оквиру које је егзистирала Будимљанска епархија са овим манастиром. Кулминацију тих ослободилачких тежњи ове светиње и њене епархије од 1442. г. чине нарочито ослободилачки устанци и покрети из 17, 18. и 19. вијека. Коначно је манастир Ђурђеви Ступови са Будимљанском епархијом ослобођен 1913. године и све до 1918. године припадао је црногорској држави и цркви. У свијетлу ових необоривих чињеница може

бити оправдано слављење слободарства Ђурђевих ступова у част имена и Црне Горе и црногорског наци-оналног достојанства, али са досљедним истицањем настанка манастира као окупаторске задужбине. Ово тим прије и више што су се представници црногор-ског народа из овог Васојевићког краја предвођени духом и мисијом Будимљанске епископије и мана-стира Ђурђеви Ступови увијек у свим историјским ситуацијама и прекретницама декларисали за Црну Гору а не за Србију. Својом крвљу су потврђивали своје црногорско име, хабитус, дигнитет и биће. И своју црногорску националну свијест. Тако су дока-зивали да нијесу Срби и српски поданици и вјерници, већ искључиво да су Црногорци.

На основу свега већ наведеног у овом доку-менту, сарадња црногорских управљачких структура са српским денационализатором Црногораца и Црне Горе, оличеним у организацији Српске православ-не цркве и њеној рушилачкој мисији, не води Црну Гору у бољу будућност. Напротив, како смо то наве-ли, води дестабилизацији Црне Горе и региона. Јер Српска православна црква прије свега треба да стек-не својство правног субјективитета на тлу Црне Горе како би могла имати уставна и законска права. Овако она дјелује као нелегитимни фактор, држава у држави и против државе Црне Горе, без икаквих својих оба-веза и одговорности. Осим тога, Српска православна црква треба да надокнади сву штету учињену Црној Гори за девастације црногорског сакралног фундуса цркава и манастира почињене од 1990. до сада, а кон-статовне извјештајем Владе Црне Горе из 2006. годи-не објављеним у књизи „Стање културне баштине Црне Горе“ и тек након тога и извршења санкција над њом поврати се у дијелу своје јурисдикције у цркве-ни и црногорски јавни живот.

Ово је једина истина о Српској православној цркви у Црној Гори и карактеру њене мисије.

Очекујемо да ће Влада Црне Горе сагледа-ти све ове непобитне чињенице, преиспитати своју одлуку о прослави Ђурђевих Ступова донесену на ćедници 09.02.2012. године и коначно се повратити својем изворном позиву и послању заштите и пуне афирмације црногорског државног, националног и црквеног достојанства како је то легитимно, одговор-но, патриотски и лидерски урадила у доба референ-дума о државно-правном статусу Црне Горе одржа-ном 21.05.2006. године.

У том духу остајемо доброжелатељи свих оних које помињемо у овом документу, али изнад свега и прије свега само истине и у овом и сваком другом питању.

Редакција Лучиндана

23

Поштована Господо, драги пријатељи

Желећи вам успјешан рад на данашњем скупу, дозволите да се у кратким цртама осврнем на значај оваквих окупљања, која дају незаобилазан допринос Црној Гори, њеној култури духовности и укупном напретку.

Актуелни неријешени статус обновљене Црногорске православне цркве, представља сталну пријетњу заокруживању црногорског културног и националног идентитета, и сљедствено томе стал-ну опасност да наша домовина Црна Гора дугороч-но гледано изгуби мукотрпно стицану и обновљену црногорску државност.

Оваква неприродна ситуација је препуна апсурда, који право грађанства не би стекли ни у једној цивилизованој земљи на Планети. Прије го-тово једног вијека рушитељи црногорске државе су добро знали да је урушавање црногорске државности непотпуно без укидања вјековне Црногорске Право-славне Цркве.

Слиједи догађај, који нас прате до данашњих дана, потврђује да је Српска митрополија у Црној Гори главна полуга за остварење великосрпског пројекта, који је оставио тешке посљедице на Балка-ну, чиме се данас бави и Хашки трибунал.

Нажалост ову више него очигледну истину многи црногорски званичници или не виде или је не желе виђети. Из ових кругова на сцени је унижавање црногорских државних симбола, уставног уређења, фалсификовање нашег културног насљеђа, које по-прима размјере културоцида.

Са аспекта неповредивости црногорских државних граница присуствујемо бескрупулозном нарушавању суверене територијалне цјелокупности од стране Српске православне цркве у Црној Гори, преко које Патријаршија у Београду несметано газдује комплетном нашом црквеном имовином.

Иоле информисаном грађанину познато је да се надлежност сваке православне цркве про-стире у властитим државним границама, што код нас није случај. Српска митрополија у Црној Гори је направила такву епархијску подјелу црногор-ске територије да цијеле црногорске области, у

црквеном смислу, фактички припадају другим држа-вама.

То значи да приликом вјерских празника, ре-цимо у Бијелом Пољу српски званичници, вјерници, немају потребе да се најаве официјелно црногорским властима, јер долазе у своју црквену област, епархију. И ту није крај.

Да апсурд буде већи, чланови црногор-ске владе, међу којима има изузетака (Лазовић, Иван Брајовић, Андрија Ломпар), имају намјеру прославити јубилеј Манастира Ђурђеви Ступови, афирмишући на тај начин туђу историју, истовремено заобилазећи властиту, дакле, ради се о прослављању туђих јубилеја у епархији Српске патријаршије а на државној територији Црне Горе. Тешко да се са правног аспекта може објаснити овакав случај у православљу.

Уважена господо, надамо се да ћете у данашњим излагањима покушати да објасните ова-кав феномен.

Вјерујем да ће данашњи скуп помоћи влади Црне Горе да на прави начин сагледа проблеми улогу Црногорске Православне Цркве.

Поштовани грађани,На нашој су страни двије највише силе.

Право и Правда. И трећа, пуна истина о Црној Гори и Црногорцима. Позовимо у помоћ ове силе да би утемељили и очували свој опстанак и будућност. Наша судбина је у нашим рукама. Нарочито, ако се будемо користили принципима ових сила и ако се што уједињенији масовно окренемо и посветимо себи и властитом опстанку, добру и напретку.

Будите Благословени АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ ИМИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКИ

† М И Х А И Л О

Научни скуп „Статус ЦПЦ и однос државе према њој“Хотел “Црна Гора“, 12 март 2012 године

(Поздравна ријеч Митрополита ЦПЦ Господина Михаила на Научном скупу у Подгорици, одржаном, 12.03.2012.)

СПЦ КАО ГЛАВНА ПОЛУГА ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ

24ИСТОРИЈСКО-

ПРАВНИ ОСВРТ НА СТАТУС САКРАЛНИХ

ПРАВОСЛАВНИХ ДОБАРА У ЦРНОЈ ГОРИ

-ДРЖАВА ЦРНА ГОРА ЈЕ ВЈЕКОВИМА БИЛА ВЛАСНИК ЦРКВЕНЕ ИМОВИНЕ-

Пише: Новак АЏИЋ

СПЦ, односно, њена епархија Црногорско-приморска је импортована на црногорску територију од анексије и окупације Црне Горе 1918. године и насилног укидања њене државне независности и бесправног укидања аутокефалне Црногорске Православне Цркве и постоји у том називу и обли-ку од 1929. године. Она је данас посљедњи реликт окупације и анексије Црне Горе из 1918. године и представља политичку институцију која је опасна по безбједност у Црној Гори и која нарушава уставно-правни поредак и суверенитет Црне Горе. Заправо, она је институција стране државе која има сувере-нитет стечен окупацијом и над значајним дијелом територије независне Црне Горе, господари црногор-ским културно-историјским и државотворним благом и насљеђем Црне Горе, те негира црногорско наци-онално биће и подрива субјективитет и суверенитет Црне Горе. На жалост, она је најмање религијска установа и хришћанска црква, она је највише поли-тичко-идеолошки мастадонт, те јој основна друшт-вена функција и мисија није служба Божија, већ у свом конкретном чињењу, она представља демо-новог шегрта, чији припадници су веома агресив-ни у оспоравању другима и другачијима основних људских права и слобода.

Даље, СПЦ у ЦГ нема право својине над са-кралним православним покретним и непокретним до-брима у Црној Гори, већ има оно сто се у грађанском и стварном праву и закону зове, незаконита, несавјесна и мањљива (вициозна) државина, а понаша се према сакралним објектима, од којих су највећи дио споме-ници културе и огромном имовином и земљишним површинама, као неприкосновени владалац.

Зато је битно у разматрању ове проблемати-ке да се испита од стране државних органа, било по службеној дужности или на захтјев заинтересованих трећих лица, правни основ и начин стицања посједа над црквеним добрима од стране МЦП СПЦ у Црној Гори (да ли је она у посјед тих добара дошла на пра-во ваљан и допуштен начин-било завјештајем, те-стаментом, куповином, поклоном, насљеђем или на

други начин) или је једноставно без правног основа, волунтаристички уписивано у посједновне листове непокретности да је она титулар права без претход-но ваљано утврђеног правног основа стицања. Ако је тако, а све упућује да је тако, подаци из посједовних листова непокретности и сами посједовни листо-ви су проблематични са становишта валидности и материјално утврђених чињеница чији су формалин исказ и дају се лако оспорити, јер посједовни лист је претпоставка о имаоцу права (обориви доказ) који важи док се супротно у законском поступку не до-каже.

Надлежни државни органи могу ex offo по-кренути тај поступак да се утврди право стање ства-ри, исто као што наша држава може и треба поништи-ти декрет регента Александра о укидању ЦПЦ и све државно-правне акте који су му претходили и који су и из њега потом произишли, чиме ће урадити да се у погледу статуса цркве и црквене имовине пониште све реалне правне посљедице подгоричке скупштине 1918. године. Да се разумијемо, одлуке подгоричке скупштине из 1918. године су објективно, када се то тиче државности Црне Горе, најприје, дјелимично поништене и то индиректно одлукама АВНОЈА (иако се у тим одлукама оне не помињу), а потпуно Одлу-ком Скупштине Црне Горе о проглашењу независне Црне Горе након референдума од 21. маја 2006. (иако се у њој не помињу), а недавно доношењем посеб-ног закона када се тиче статуса потомака династије Петровић Његош којим су поништене одлуке Подго-ричке скупштине о конфискацији имовине краља Ни-коле и његове династије, али нијесу кад је у питању огромно културно-историјско благо Црне Горе са-кралног карактера и велика имовина којом као узурпа-тор господари СПЦ у Црној Гори, већ су у том смислу оне реално и даље фактички на снази. Јер историјски и правно гледано, прво нам је укинута држава 1918, па је онда позивајући се на одлуке подгоричке скуп-штине 1918. године укинута бесправно и Црногорска црква у процесу од краја 1918. до 1922, па су органи цивилне, државне власти КСХС доносили акте са за-

25конском снагом у којима је у централистичкој држа-ви створена централистичка црква која је прогутала Црногорску цркву и својеручно их потписивали и тиме промулгирали њихову важност, правну снагу и обавезност. Зато је неопходно поништити те акте, јер они досад ни директно ни индиректно када се то тиче статуса Цркве и њене имовине никад и ничим нијесу конкретно анулирани, напротив, они су неколико деценија фактички на снази и производе конкретне посљедице у реалном животу и друштвеним и прав-ним односима.

До краја независности Црне Горе и до бес-правног укидања аутокефалне ЦПЦ сакрална право-славна добра (манастири и цркве и њима припадајуће непокретности) у својинском смислу биле су влас-ништво државе Црне Горе (која је имала ius abutendi-право располагања над њима) док је аутокефал-на ЦПЦ управљала тим добрима право употребе, коришћења и убирања плодова (ius utendi и ius fruendi, али не и ius possidendi). Епархија СПЦ у рангу Црно-горско-приморске митрополије је окупацијом дошла у посјед цркава и манастира и црквених непокретно-сти, који су били у власништву Црне Горе, а којима је управљала ЦПЦ. Она није могла стећи окупацијом право својине, јер на непокретности се окупацијом не може засновати својина, у том смислу не важи правило “res nullius cedit occupanti “/ ”ничије ствари припадају ономе ко их први заузме”/. СПЦ је путем окупације дошла у посјед тих добара и она деценијама њима господари, рентира их, остварује профит, иако нема својинска права, већ “манљиву државину”, то јест има фактичку стварну власт над њима, стечену силом преваром и злоупотребом повјерења (Vi, Clam et Precario). СПЦ у Црној Гори, није могла постати њихов власник ни путем грађанско-правног инсти-тута који се зове Одржај (Usucapio, praescriptio longi temporis), зато што није имала правилан законити разлог, правни основ (iusta causa) и зато што се по-нашала зломислено (mala fi des) и несавјесно. То ће рећи, СПЦ је била је свјесна или је могла и морала бити свјесна да ствари које држи у посједу нијесу њене, већ су отете од другога. У члану 845. Општег Имовинског Законика за Црну Гору (из 1888.) се дефинише незаконити и несавјесни одржај и у том смислу се каже ”Разумије се да онај који нешто држи у злој мисли, никада не може ствар одржајем стећи”. У доба независне Црне Горе до 1918. године било је регулисано да се непокретна црквена добра (црквене и манстирске зграде и земљишне непокретности) не могу продавати, уступати, замјењивати. То је регули-сано и у Уставу Православних Консисторија у Црној Гори из 1904. године члану 109 и 116. Значи, држава Црна Гора је била та која је својински располагала црквеном имовином.

Православне цркве, храмове у независној Црној Гори до 1918. години градили су, подизали и обнављали држава Црна Гора и црногорски народ и црква, односно, органи свјетовне власти –владар-суверен, уз помоћ духовне власти, те братства, села, племена. Примјера ради, од 1860. до 1910. године, кад је Црном Гором управљао књаз Никола у независној Црној Гори подигнуте су 163 нове цркве, обновљено је 112 цркава, подигнута су два манастира док је 12 манастира обновљено. Не постоји ниједан валидан акт којим се црногорска држава 1918. године, одрекла своје својине над сакралним православним добрима, нити постоји канонски, законити акт којим се Црно-горска црква одрекла својих права управљања тим добрима. Краљ, Влада Црне Горе, Црногорска народ-на скупштина и ЦПЦ никад се нијесу, нити су хтјели, нити су правно имали могућност да то учине, одрек-ли права својине и управљања над тим добрима. То нијесу урадили ниједном врстом правног посла. Ни пословима, разним уговорима међу живима (actus inter vivos) ни у случају смрти (mortis causa), дакле, ни завјештајем (тестаментом), ни даровштином (покло-ном, donacio), ни било каквим купопродајним угово-ром (emptio), нити било којим институтом насљедног права, насљеђивања (ab intestate) то није урађено, нити је могло прећи у својину СПЦ, односно, њене митрополије Црногорско-Приморске. У доба неза-висне Црне Горе до 1918. сва имовина, па и црквена имала је свог власничког и државног титулара. Члан. 843. ОИЗ каже: ”Пошто у Црној Гори нема земље за коју се не би знало чија је (јер кад није појединца човјека или Куће, тад је братства, племена, цркве Итд.), нека нико не мисли да, раскрчив или оградив међом или плотом какву земљу, он тијем постаје њен власник. Таква земља и послије тога остаје онога чија је, па баш и кад би је власник и сасвим запустио.”

Држава Црна Гора је имала врховну, сувере-ну власт (suprema potestas) и својину над православ-них храмовима (црквеним објектима и манастирима). У Уставу Православних Консисторија у Књажевини Црној Гори из 1904. године у члану 109. се каже: “Непокретна добра црквена не могу се продавати, замјењивати или иначе уступати. Ако интерес до-тичне цркве захтијева да би требало какво добро про-дати или промијенити са другим, у оваквом случају консисторија ће претходно учинити све потребне извиђаје и тада ће поднијети предлог Министарству просвјете и црквених дјела. Последња ријеч у овак-вим стварима припада Књажевској Државној вла-сти”. Норме су јасне и оне зборе да је држава влас-ник, јер је она једино могла одлучити могу ли се про-давати или уступати непокретна православна добра. То право Црква није имала.

26

Округли сто: Статус ЦПЦ и однос државе према њојАутор: Стево Вучинић

Ваша светости, даме и господо,Прије двадесет година, 6 јануара 1991 го-

дине, на тргу краља Николе, наложен је први црно-горски бадњак након завршетка Првог свјетског рата. Ни три пуне године касније владика Антоније изабран је на том истом тргу за духовног поглавара, а Црногорска Православна Црква је обновљена. Че-тири године касније Бугарска православна црква нам је додала руку помоћи и у Софији је хиротонисала за епископа његову светост владику Михаила. Да-нас наша црква има митрополита, двојицу еписко-па, дванаест свјештеника, јеромонаха и четворицу ипођакона. Имамо их зато што су се жртвовали за нас, нашу земљу и нашу цркву. Обавезни смо да ту њихову жртву поштујемо јер су њихова имена сла-ва наше нације, цркве и државе. Зато сам дужан да у име свих нас изрекнем захвалност његовој светости господину Михаилу који је пред нама понио свој крст кад је на њега дошао ред. Понио га је и часно га носи,

Зато свети владико на многаја љета. Ово је погодна прилика која нас обавезује да

још једном јавно изјавимо и потврдимо више пута ре-чено и написано. Уједињење двају цркава, Српске и Црногорске, није могуће, нити је могуће рјешавање црногорског црквеног питања једном јединственом црквом, нити је то могуће ријешити изјавама кли-рика цетињске митрополије да они нијесу филијала београдске патријаршије и да нијесу Српска црква. Цетињска митрополија је по својој нарави српска и нема те враџбине којом се она може лишти српства као своје црквенополитичке суштине, наћерати да буде лојална Црној Гори и присилити Црногорци да клекну пред олтарима на којима служи београдско свјештенство. Ово с разлогом. Такав је ред у цијелој васељени и неможе се измијенити ма што ко о њему мислио или желио. Свака православна црква је депо-зит културе, традиције и повијести њојзи повјереног народа и тако ће бити док је свијета и вијека. Српска црква у себи депонује повјесно памћење српског народа и чува његову традицију, културу и култур-ну баштину. У тим вриједностима се Црногорци не препознају и немогу се препознати јер смо посебан народ који има особене обичаје, повијест, култур-ну баштину и културу која је производ тих нацио-налних посебности. Свјесни тих својих особености желимо да се као народ очувамо и зато се бринемо о својој Црногорској православној цркви и нећемо, несмијемо и неможемо дозволити да она буде пониш-

тена уједињењем са било којом црквом јер би тај чин био уперен против нас као народа и наше земље као слободне и независне државе.

Дјелови државне администрације упери-ли су све своје моћи и воде фронтални рат против Црногорске православне цркве, и јавно и тајно, и у земљи и вани, и отежавају њено дјеловање на све на-чине с циљем да је коначно пониште. А истовреме-но подржавају београдску патријаршију, и шаком и капом, а на штету државних и националних интере-са. Политичарима који с времена на вријеме истичу питање црногорске цркве она служи само да би се у јавности представили као Црногорци у циљу стицања црногорских гласова на изборима.

Црногорској православној цркви је запријечена служба и улаз у свим црквама и манасти-рима, сем у неколике сеоске. Државна администрација одбија да њеном свјештенству уприличи услове да служи у било ком црквеном објекту, било да је у државном било у народном или сеоском власништву. Скупштина годинама не показује намјеру да поступи по нашој иницијативи подржаној са 6000 потписа и

27поништи акт Александра Карађорђевића о анексији Црногорске Српској цркви као предуслов да јој се врати статус домицилне цркве ликвидиран 1918 го-дине. Док средства која држава издваја за њу, њену дјелатност и њених 20 свјештеника и 10 лаика су увредљиво мала и мјесечно износе око 7.500 еура.

У питању незаконито уписане црквене имо-вине на Српску цркву државна управа удружена са Судовима злоупотребљава правне институте на нашу штету. Покренуте управне спорове о исправци греша-ка у катастру непокретности одуговлачи, враћа на по-новно пресуђивање, доноси двосмислене пресуде или ћутањем одбија да их рјешава. За такав однос има под-ршку највиших државних адреса. Спор о повраћају имовине који је пред међународном арбитражом по-кренула Српска црква с намјером да државну и на-родну црквену имовину послије Другога рата изузе-ту манастирима упише на београдску патријаршију води се на начин који пријети да буде ријешен у њену корист. С благословом дјелова власти ове земље најврједнија покретна црквена културна баштина се износи и депонује у музеју Српске цркве у Београду и Српској академији наука па чак и поклања црквеним високодостојницима. Цркве и манастири су изложени разарању и преобликовању грађевинских и естетских особина с циљем поништења свих културних особе-ности које су исказ нашег особеног бића које нас и чини Црногорцима. Док су ливаде, пашњаци и шуме у црквеном власништву, нарочито у приморју, чија се укупна вриједност процјењује на око милијарду еура предмет трговачких шпекулација између локал-них администрација и клирика цетињске филијале Српске цркве. Стога је београдска патријаршија у свези с дјеловима државне администрације узроч-ник корупције енормних размјера која се може ква-лификовати као организована криминална дјелатност која подрива све темељне вриједности ове земље и народа. А таква политика ужива и високо државно покровитељство,

Сваки акт напада на нашу културну баш-тину има вишеструке циљеве који су међусобно кохерентни. Дакле, уништење материјалних траго-ва старих црногорских култова с циљем да се они реинтерпретирају опречно црногорском бићу. Потом супституисање наше културне и духовне баштине на начин што би се ритуал и циљеви култа прилагодили великосрпским намјерама. Рецимо, на Румији су по-садили лимени биљег који би требао да обиљежава та-козвани српски простор и служи београдским шови-нистима као доказ о умишљеном вјековном српском присуству на овом простору с циљем да се око њега у будућности окупљају сви њихови истомишљеници.

На концу, у тој тачки на врху Румије у симболичкој равни се сукобљавају црногорска и великосрпска идеја. Резултат тог сукоба одредиће и будућу судбину Црне Горе, или као слободне земље, или као београд-ске колоније.

Свеукупно црногорско насљеђе, култур-на, духовна и политичка баштина исчитавају се и истражује у Венецији, Барију, Риму, Бечу, Петров-граду и Цариграду, али не и у Београду и на Косову. Јер смо само за ове велике свјетске културне и по-литичке центре везани и били везани многозначно у историјском, политичком и културолошком смислу. Ове чињенице се бјелодано потврђују у архитек-тури црногорских објеката сакралне, па, и профа-не намјене. Зато, баш, српска Цркве насрће, упра-во, на ову баштину јер је то најсофистициранији вид разарања бића црногорскога народа. Дакле, нетолеранција српске Цркве према нашем затеченом сакралном архитектонском насљеђу веома је намјерна и опасна јер у свијести, нарочито, младих генерација које је визуелно констатују и доживљавају оставља неизбрисиве трагове. А они по својој суштини и по-руци коју носе гледаоцу имају за циљ да у његовој свијести оставе визуелни утисак да су широки про-стори од Дунава па до Јадрана у питањима естетике и архитектуре јединствени, што није тачно. Такође, и да вриједностима аутентичног српског архитектон-ског наслеђа обиљеже њихову свијест и живот уп-ркос чињеници да смо се родили у другом знаку и васпитавани на другим вриједностима јер смо Црно-горци. Зато и проводе значајне интервенције у из-гледу пејзажа и у аритектонској естетици Црне Горе. Па, умјесто да архитектонске облике прилагођавају пејзажу они их неумјесно намећу и то монумен-талне моделе који указују на њихове империјалне амбиције. А намјерно не показују респект пре-ма пропорцијама и материјалу градње с циљем да империјалним кичом-стилом обиљеже просторе соп-ствених компетенција и аспирација. Зато, на концу овог мог излагања, апелујем на црногорску културну и научну јавност да устане у одбрану културне баш-тине и свих наших светиња на које фронтално насрћу здружени дјелови државне администрације и клир београдске патријаршије. Уколико им се организо-вано не одупремо потомство нам то неће опрости-ти. А дошао је ред на нас да понесемо свој крст као што су га својевремено носили и наши преци који су залажући главе чували и сачували и земљу и народ и све оне вриједности које нас чине Црногорцима.

28МАСОВНО КРШЕЊЕ ЉУДСКОГА ПРАВА НА СЛОБОДУ ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ВЈЕРНИКА И СВЈЕШТЕНИКА

ЦРНОГОРСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Жељко Томовић, адвокат,

Правни заступник Црногорске православне цркве,

1. ОПШТЕ

Развојем система подјеле власти, посебно кроз цјеловит универзални систем Људских пра-ва, Право на слободно исповиједање вјере добија значај елементарног, основног, темељног Људског права. Као такво, ово Право је јавности презентира-но чланом 18 Универзалне Декларације о Људским правима из 1948. године. Ваља подсјетити да држа-ва Југославија није гласала За усвајање Декларације. У овој чињеници треба тражити разлог због којега су Људска права и данас на маргини уставне и за-конске регулативе, иако је њихова заштита основна обавеза државе. Даљом интернационалном разра-дом општеприхваћених Људских права, на нивоу Организације Уједињених Нација, Право на слобод-но исповиједање вјере добило је мјесто грађанскога Права кроз члан 18 Конвенције (Пакта) о грађанским и политичким правима из 1966. године. У Европи ово Право заштићено је чланом 9. Европске Конвенције за заштиту Људских права и основних слобода из 1950. године као и чл. 2 Првога Протокола уз Ев-ропску Конвенцију. Од значајнијих интернационал-них докумената усвојених ради заштите Људских права а који обухватају заштиту Права на слобод-но исповиједање вјере навешћемо још Декларацију Организације Уједињених нација о елиминацији свих облика нетрпељивости и дискриминације заснованих на вјери или увјерењу из 1981. године и Повељу Ос-новних права Европске Уније (Повеља из Нице) из 2000. године, члан 10 и члан 12.

У националном систему Црне Горе ово пра-во заштићено је Уставом, чл. 46, и Законом о прав-ном положају вјерских заједница. Овим законом, чл. 7 ст. 3, прописано је да нико не може забранити грађанима да учествују у вјерским обредима и дру-гим испољавањима вјерских осјећања.

Право на слободно исповиједање вјере штити урођену индивидуалност и непоновљивост људскога бића без које би човјечанство било прето-чено у једноумну, безличну аморфну масу и на тај начин уништено. Овоме праву претходи заштита сло-бодне мисли и савјести. Слободна мисао дозвољава човјеку више могућности између којих појединац са-мостално бира за коју ће се опредијелити или консти-туисати нову. Слободна мисао дозвољава и слободно формирање савјести а вјера је прочишћени, коначни и

трајни израз слободе мисли и слободе савјести. Кроз вјеру, човјек има могућност да утемељи свој став о Творцу, постанку, стварању, као и о много осталих елемената живота, живљења, односа међу људима и односа према природи.

Субјекат Права на слободно исповиједање вјере је сваки човјек, појединац, без обзира на при-родне различитости које обухватају расу, боју, пол, језик, као и на различитости које обухватају поли-тичко или друго мишљење, национално или друшт-вено поријекло, имовину или друге сличне окол-ности. Обзиром да исповиједање вјере добија свој пуну значај кроз исповиједање у заједници са другим људима, субјекат колективнога Права на слободно исповиједање вјере је организација која исповиједа одређену вјероисповијест – Црква или слична организација.

Садржај Права на слободно исповиједање вјере чине:

1. слобода појединца да изабере, подржава и изражава своја вјерска убјеђења;

2. слобода промјене вјерског убјеђења; 3. слобода изградње заједнице вјерника; 4. слобода од принуде и било којег облика

насиља;

295. слобода богослужења која захтијева

изградњу и одржавање простора за такву намјену; 6. слобода изражавања вјере. Садржај Права на слободно исповиједање

вјере чине и ограничења прописана законима а не-опходна су због заштите јавне безбједности, поретка, здравља и морала или основних слобода и права дру-гих лица.

Субјекат одговорности за уживање Права на слободно исповиједање вјере, као и осталих Људских права, је држава односно државна власт.

Ово Право има толико снажан утицај, на зако-нодавства држава, да је појединцу код којега је усљед забране убијања, проистекле из вјероисповијешћу изграђене савјести која забрањује убијање људи (Приговор савјести), признато специфично служење војнога рока без оружја.

Из праксе Комитета за људска права, ор-гана УН са сједиштем у Женеви, јасно произила-зи да први чин поштовања једне државе од стране цркве или друге заједнице вјерника произилази из пријављивања дјеловања конкретне цркве надлежно-ме органу државе на чијој територији црква дјелује и шири своје учење. Нема стандарда који указује који је то надлежни орган.

Дакле државе имају слободу да само-стално одреде надлежни орган код којега ће цркве пријављиват своју дјелатност. Битно је истаћи да државе немају слободу да дају дозволе за обављање вјерских дјелатности. Овдје је у примјени си-стем пријаве јер држава само евидентира вјерске организације. Управо је такав Закон о правном положају вјерских заједница у Црној Гори. Закон из 1977. године који је прилагођен данашњици одлука-ма Уставнога суда Црне Горе. Овај закон је пошто-ван од цркава и осталих заједница вјерника у Црној Гори осим од Српске православне цркве која, није пријављена надлежноме органу државе Црне Горе а, као што знамо, учесник је вјерскога живота и прав-нога промета. Дакле један нелегалан субјекат се појављује изнад интернационалних и националних стандарда, изнад закона државе Црне Горе а надлеж-не институције ништа не предузимају.

2. ПОСЕБНО У ОДНОСУ НА ЦРНОГОРСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ

Овом приликом није потребно говори-ти о значају Црногорске православне цркве за конституисање и обнову државе Црне Горе. Како у прошлости тако и данас. О томе је довољно било јавних говора. Многе су књиге о томе дате јавности да сазна чињенице.

На жалост, неактивношћу одговорног лица

– државе Црне Горе принуђен сам да изнесем само дио чињеница којима доказујем масовно кршење људскога Права на слободу вјероисповијести вјерника и свјештеника Црногорске православне цркве и посљедице на културно благо Црне Горе.

Ограничено вријеме излагања ми не дозвољава да изнесем чињенице о незаконитом спрјечавању вршења обреда ЦПЦ у Никшићу, Дани-ловграду, Мојковцу и осталим градовима Црне Горе.

Презентираћу само дио масовних кршења у Пријестоници Цетиње и Главноме граду Подгорици. Дакле, општинама по којима се препознаје независ-ност и суверенитет Црне Горе.

Истовремено дозвољавам себи да укажем да град Котор није себи дозволио такав, уздржавам се да не кажем, вандалски однос према људским правима.

Наглашавам да питање масовнога кршења људских права каналише даље проблеме. Конкретно проблеме заштите културе и својине. Сваки савјесни грађанин Црне Горе разумије овај проблем а више не гајим илузију да су такви и овлашћени представници и носиоци овлашћења државе Црне Горе. Овлашћења која имају и на основу којих су дужни да поступају само су им терет у остваривању амбиција које немају основа у путу којим иду јер на прави начин не остварују квалитете својих личности. Уживати само привилегије власти а не вршити овлашћења једнако је злоупотребама власти. Исто је и са одлагањем рјешавања најважнијих питања као што је питање положаја Црногорске православне цркве у Црној Гори.

Ово питање је од кључног значаја. Прије све-га, због утицаја на независност државе Црне Горе а тиме и на развој.

Враћам се на тему скупа.

Прво, Пријестоница Цетиње јер грађани Цетиња заслужују да су грађани Пријестонице за раз-лику од грађана Подгорице која је само администра-тивно Главни град Црне Горе.

Опште је познато да вјерници и свјештеници ЦПЦ не могу вршити обред у Цетињскоме манастиру.

Поводом тога наводим само дио доказа којима располаже Црногорска православна црква а који се односе на остваривање људских права вјерника и свјештеника ове заједнице вјерника и на заштиту споменика културе државе Црне Горе.

Први случај:

Дана 18. априла 2007. године Полиција је спријечила вјернике и свјештенике Црногорске православне цркве да мирно обаве вјерски обред у

30Цетињскоме манастиру. Упркос законској норми, чл.7 ст.3 Закона о правном положају вјерских заједница у Црној Гори којим је прописано да нико не може за-бранити грађанима да учествују у вјерским обредима и другим испољавањима вјерских осјећања Полиција је најјачим својим снагама спријечила вршење обре-да Црногорској православној цркви.

На питање новинара због чега је тако поступљено директор Полиције је, између осталог, навео „да су у Цетињскоме манастиру у то вријеме била наоружана безбједоносно интересантна лица из криминогених структура“. Истакао је и да је Митрополија која користи Цетињски манастир „први пут похвалила активности управе полиције“.

Да није у питању повреда људских пра-ва било би веома смијешно истицање оваквог коришћења овлашћења полиције која је спријечила примјену људскога права вршењем вјерскога обреда умјесто да је разоружала криминалце у Манастиру, омогући вршење вјерског обреда и поведе законом прописане поступке против лица која су са оружјем била у Манастиру.

Јавно постављам питање Да ли је, Полиција Црне Горе себе ставила на страну криминалаца који су били у Манастиру а на штету вјерника, свјештеника и поштовалаца Црногорске православне цркве чиме је извршила повреду Људскога права на слободу вјероисповијести људи окупљених у Црногорској православној цркви? Сматрам да јесте јер се на овај начин не штити јавни ред и мира.

Поводом овога догађаја Црногорска право-славна црква се представком обратила Савјету за грађанску контролу рада полиције. Упркос више ургенција и захтјева за доношење препорука по пред-ставци, добијен је одговор да је Савјет размотрио представку и да “до даљњег није у могућности од-лучити о њеној основаности услијед чињенице да и поред више обраћања Управи полиције нијесмо до-били информације потребне за одлучивање јер Упра-ва полиције тражене податке и околности третира као “строго повјерљиво” из којих разлога их не доставља Савјету”.

Одговор је датиран на 14. септембар 2007. године. Од тада немамо података да је било што рађено по представци.

Дакле што друго закључити осим да су под заштитом тајности “строго повјерљиво” наоружани криминалци против којих није покренут никакав за-коном прописани поступак.

Поводом овога догађаја обратили смо се и Омбудсману, али никакав одговор није добијен а у годишњим извјештајима Омбудсмана се овај догађај и предствка не помињу.

Истичем да не гајим наду да ће институција

Државнога тужиоца користити своја овлашћења. Да је у питању било која заједница вјерника, по-себно она иза које стоји заиста суверена и независ-на држава, тако би понизно уз назнаку поштовања људскога права Државно тужилаштво стало у зашти-ту Људскога права. Међутим, кад је у питању ЦПЦ –тога нема. Што рећи осим - неспособност. А ми смо их створили.

Молим присутна средстава информисања, јавност Црне Горе и ЕУ да обрати пажњу на ову аргументацију. При томе не интересује ме, било ка-кав непотизам. Интересује ме само изградња Црне Горе на основама грађанске државе, примјерене садашњости Балкана и Европских интеграција Црне Горе. Остали нека се развијају у складу са својим вриједностима, могућностима и културом. При чему, понављам, културом сматрам допринос изградњи општеприхваћених нивоа одрживости који се огле-да кроз могућност развоја појединца. Истичем да се појединац у Црној Гори не може развијати под зашти-том ни Босне ни Херцеговине, ни Србије ни Хрватске ни Албаније. Може се развијати само под заштитом Црне Горе.

Услов заштите развоја грађана Црне Горе је поштовање вриједности Црногорске православне цркве, хтјели то да признају тзв. политичари или не.

Други случај:

Дана 14.04.2008. године Црногорска пра-вославна црква је поднијела захтјев за предају Цетињског манастира на управљање Црногорској православној цркви.

Захтјев је легално заснован на чл. 54 ст. 1 Закона о заштити споменика културе јер је тадашњи и садашњи корисник Манастира извршио бројне девастације овога објекта који је под посебном за-штитом државе и чини културно благо државе Црне Горе којим се презентирамо.

Девастације су утврђене од надлежног ор-гана - Завода за заштиту споменика културе, о чему постоје вјеродостојни документи.

На захтјев је одговорено правним и грађанским нонсенсом. Вјеровали или не Пријестоница Цетиње је овај захтјев доставила Ос-новноме суду Цетиње “на надлежност”.

Једини могући закључак је да Пријестоница није имала капацитета за одлуку по захтјеву већ је јавно презентирала модел неодговорности који про-изилази из мота “Муко моја пређи на другога”.

Неодговорност према сопственоме култур-номе насљеђу а тиме и према себи. Што друго рећи, јер морал није тема овога скупа.

31Трећи случај:

У Главноме граду – Подгорици већ више од једне деценије Црногорска православна црква, сваке неђеље у 10 сати, врши вјерски обред на Крушевцу између Дворца и дворске цркве. Обред врши на от-вореном простору иако је у близини дворска црква која је дата на коришћење православној цркви стра-не државе. Дакле на отвореном простору. У то су се увјерили и многи амбасадори који нијемо напуштају простор након обиласка.

Тврдим да у Црној Гори и Европи ни једна друга црква ни заједница вјерника није, од државе, принуђена на овакво вршење вјерског обреда.

Као што сам истакао ово су само појединачни случајеви којима, овом приликом, указујемо на ма-совно кршење права на слободу вјероисповијести Црногорске православне цркве.

Због тога ЦПЦ захтјева равноправност у од-носу на остале цркве и заједнице вјернике у Црној Гори.

ТИХА ОКУПАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕУ свом правничком ставу Никола Белада, сматра да је огромна имовина Црне

Горе, без ваљаног правног основа уписана на Српску Цркву, чиме је извршена тиха окупација Црне Горе, па предлаже

У сфери имовинских права, да надлежни органи Црне Горе формирају стручну и експертску радну групу, која ће остварити увид код Управе за некретнине Црне Горе, у све листове непокретности које гласе на Српску цркву и као обавезан документ хронологију уписа појединачно за све непокретности. Такав извјештај о нађеном стању да се достави Међународном суду у Стразбуру и Савјету Европе.

У сфери споменичког права, да се спроведу закључци Владе Републике Црне Горе од октобра 2005. године настали на основу извјештаја Комисије за утврђивање стања непокретне културне баштине у Црној Гори.

Да се извјештај Министарства културе и медија из маја 2005. год. за утврђивање стања непокрет-не културне башти-не у Црној Гори до-стави релевантним међународним органи-зацијама ICCROM-у и ICOMOS-у, као и зако-нодавном тијелу Савјета Европе.

Уколико се на-кон увида у хронологије уписа непокретности утврди да је дошло до уписа без ваљаног прав-ног основа, да се спро-веду неопходни управ-ни поступци и имовина укњижи на субјекта коме по праву и правди и припада, а то је држа-ва Црна Гора и Црно-горска црква.

Никола Белада

32

ЗАКЉУЧЦИ СКУПА:Ми:

Окупљени на округлом столу на коме је расправљано о статус Црногорске православне цркве у земљи и односу државе према њој

ЗАХТИЈЕВАМО

1. Да власт омогући Црногорској православној цркви да служи у сви православним црквеним објектима

2. Да поништи акт Александра Карађорђевића доне-шен 1920. године о анексије Црногорске Српској цркви и да се пониште сви правни акти који су му претходили и који су из истога акта проистекли.

3. Да се сви православни црквени споменици културе врате у власништво државе.

4. Да влада на темељу сопствених закључака девасти-ране споменике културе врати у првобитно стање.

5. Да се о стању културне баштине обавијести Савјет Европе и УНЕСКО и од њих затражи помоћ и подршка.

33

Историчар права Новак Аџић оцијенио је као апсурдне оптужбе ректора цетињске Богословије Гојка Перовића и предсједника Матице српске Вла-димира Божовића да је својим ставом изнесеним на скупу који је организовала ЦПЦ 12. марта у зеленом салону хотела „Црна Гора“ увриједио све вјернике Српске православне цркве.

- Апсурдно је да ме оптужују за нешто што нијесам урадио, нити имао намјеру да учиним, у смислу да персонално било кога увриједим, пред-ставници оних филијала стране државе, чије је сједиште у Београду и Новом Саду, који не само што не признају, већ константно атакују на црногорски национални и културни идентитет и који подривају безбједност у Црној Гори, нарушавају њен уставно-правни поредак, суверенитет и независност и који бране Црногорцима да имају своју цркву и да сло-бодно врше службу у својим храмовима и проклињу их и хоће да закивају за Везиров мост, навео је Аџић у саопштењу достављеном Порталу Аналитика.

Ректор цетињске Богословије Гојко Перовић позвао је јуче тужилаштво да процесуира функцио-нера СДП-а и актуелног директора државног Завода за интелектуалну својину Новака Аџића због говора мржње и вријеђања вјерских осјећања пише Дан.

- Она је највише политичко-идеолошки ма-стодонт, те јој основна друштвена функција и мисија није служба божја, већ у свом конкретном чињењу она представља и демоновог шегрта, чији припадни-ци су веома агресивни у оспоравању људских права и слобода другима - рекао је Аџић на округлом столу.

Перовић је оцијенио да та изјава представља кршење елементарних права и да превазилази грани-це пристојног васпитања.

- Врх СПЦ је у задње 20 година нарочито, на жалост, или објективно пропагирао зло или био саучесник, као занатски помагач у злу. И умјесто да заћуте и остану у минуту стида и покајања и тражења опроста они настављају по своме. Зато све њихове оптужбе не само што одбацујем, него их сматрам кулминацијом подвале и манипулације. И препоручујем им да науче што у политолошкој ана-

лизи означава синтагма идеолошко-политички ма-стодонт и да схвате да она нема зоолошки смисао, како ми подваљују, рекао је Аџић демантујући наводе Перовића.

Ратнохушкачка улога СПЦ: Како наводи Аџић ‚’лако је доказати са мноштвом прворазред-них историјских извора какву је и у којој мјери врх СПЦ надасве и у Црној Гори, играо идеолошко-по-литичку, пропагандну ратнохушкачку улогу и био саучесник у смислу подстрекача учињених тешких повреда ратног и хуманитарног права на простору еx Југославије, у распиривању мржње и агресије према другима и ширењу злодуха, те да то што су чињели никакве везе нема с хришћанским религијским мора-лом и божијом мисијом на земљи’’.

- Код њих је Бог био само на уснама и у ре-торици, а конкретно чињење и солидарност са онима којима је била крв на рукама, а људско и божанско право гажено ногама. Оптужују ме они који су ћутали и солидарисали се са онима који су творци отмице у Штрпцима, који су прећутали Буковицу и Калуђерски лаз, мучења у Морињу, они који су Биљану Плавшић звали “косовком дјевојком”, који су величали Караџића и Младића и њихова “дјела”, те они који нијесу смогли снаге да осуде злочине против мира и човјечности почињене у име “српства”, “светосавља” и замишљених граница велике Србије. Они који су светитељем прогласили антисемиту и Хитлеровог апологету епископа Николаја Велимировића и који су свештеномучеником прогласили колаборанта и квислинга митрополита Јоаникија. Зато они који ме оптужују у име институција чији су спикери нека раз-мисле о томе јесу ли многи челни њихови прелати, заслужили лустрацију.

Оптужују ме погрешно интерпретирајући моје ријечи они чији шефови црногорску нацију називају комунистичким “копилетом” и “накотом”, они који оспоравају Црногорцима остваривање њихових уставних и међународно-правно зајемчених људских права у погледу слободе вјероисповијести и њеног јавног исповиједања. Оптужују ме они што сам им рекао ко су, што су, и што чине, они који су

14. март 2012. Реаговања поводом Научног скупа ЦПЦ у Подгорици

Аџић: Апсурдно је да ме оптужују они који величају Караџића и Младића

34отели и окупирали и девастирали огромно културно-историјско благо Црне Горе, којим бесправно газдују и профитирају од њега, каже Аџић.

Јавно благосиљали шкорпионе: Аџић на-води да би боље би било да одговоре на питања што су чињели и како су се понашали за вријеме рата у Босни, Хрватској, Косову, агресији на Дубровник и чији је један епископ-Гаврило јавно благосиљао паравојну формацију “шкорпионе” да стријељају ве-зане младиће у Трнову, непосредно прије геноцида у Сребреници, или чији је други епископ милешев-ски са аутоматом на тенку подржавао оне који су ишли да руше Вуковар и на крају онај митрополит-Амфилохије који је гуслао у славу рушитеља Дубров-ника на дубровачком ратишту и који је у Цетињском манастиру дочекивао униформисане и наоружане Арканове тигрове с намјером да њима пријети Црно-горцима, те под чијим егидом је пуцано на Цетињане, Петровдана 1991.

И ко је могао до занатски помагач злог духа поставити ону лимену наказу на Румији или насли-кати ону новокомповану скарадну тзв. “фреску” у манастиру Подмаине, (на коју су насликани мар-шал Јосип Броз Тито и црногорски митрополит Михаило како с кесама новца иду у пакао), или ко је крампом прекопавао у Цетињском манастиру гро-бове књаза Данила и војводе Мирка Петровића. Ко би могао сем занатски помагач зла тражити рушење Његошевог маузолеја на Ловћену и да се врати Алек-сандрова капела која је симбол ропства Црне Горе и укидања њеног имена, закључио је Аџић.

У свим земљама свијета, поготово у транзи-торним друштвима постоје појаве корупције, крими-нала, незапослености, социјалне угрожености дијела становништва. Али само у Црној Гори се те појаве политизују у сврхе којима није циљ добро и даља еманципација Црне Горе. У Црној Гори је на сцени тенденциозни, обновљени неопопулизам, односно социјална демагогија заогрнута плаштом неопопу-листичке „демократије“. Њени најјачи аргументи су вербицид, арго, тонални деликт и какофонија. Прва њена жртва је истина.

Само у Црној Гори неопопулисти спремају надзор над писањем историје, а своју искључивост исказују као највише демократско начело. Само у Црној Гори се напад на новинара, који нико раз-уман не одобрава, већ осуђује, злоупотребљава у политичке и антицрногорске сврхе са намјером да се у предстојећим приступним разговорима и пре-говорима официјелне Црне Горе са ЕУ због насртаја на представника „седме силе“, а у ствари, напада на ријеч, црногорска држава жели држати за таоца због наводне антидемократије и кршења људских права.

Из све те гласноговорничке машине непо-пулиста лишених лидера и непобитне аргументације провијава наива, пристрасност, плитка „глума“ о на-водно искључивој социјалности и аполитичности непопулистичког активизма и активистичког удар-ништва. Уосталом, у неопопулистичком и њему коре-спондентном дискурсу егзистирају двојни стандарди демократије.

За ријеч је нападнута новинарка „Вијести“, а за ријеч правног историчара Новака Аџића исказа-не у форми научно верификоване и доказане истине, СПЦ у Црној Гори као духовни отац антицрногорске кампање тражи покретање тужбе против овог истак-нутог посленика научне, друштвене, националне, ду-ховне и свеукупне еманципације Црне Горе.

Кад су физички нападани и демонизовани представници црногорског суверенистичког и ауто-кефалистичког покрета, новокомпоновани непопули-сти као нови шампион демократије су ћутали, а сада бране нападнуту новинарку приписујући напада на њу адреси којој нападач не припада.

У средишту цијеле антицрногорске сторије

Коментар

ТУЖБА СПЦ БЕЗ АРГУМЕНАТА

35стоји СПЦ као духовни патрон, вођа, отац, српског политичког тијела. Њени извршитељи у лику ква-зиполитичких опозиционих ударника разигравају и подстрекавају неопопулистички ударнички активи-зам. Њихова илузија је огромна. Вријеме људи – ми-тинга је одавно прошло. Изјава високог званични-ка ЕУ Ван Ромпеја да је Црна Гора лидер Западног Балкана у реформизму обесмислила је њихово удар-ништво.

Али, денационализатор Црногораца и Црне Горе у лицу СПЦ не мирује. Он неуморно истрајава на курсу очувања српског духовног јединства као темеља са којег се има подићи једнога дана Велика Србија, а у њој разумије се, „Црна Гора – Светигора“, као један њен регионални привјесак.

Забољеле су СПЦ и њене представнике који би да генијалног Његоша сведу на своју маленкост обичних српских пароха, Аџићеве много пута ис-казане истине о агресивном, империјалном и дена-циконализаторском светосављу, великодржавној и великоцрквеној фундаменталистичкој немањићкој цркви. Забољеле су је његове толико пута саопште-не научно фундиране спознаје које ову етнофилети-стичку, нехришћанску секташку армаду откривају као политичког актера који је освајачкој политичкој агресији подредио мисију вјерског фактора.

Забољеле су је Аџићеве истине изречене о СПЦ као „ђаволовом шегрту“, које носе симболичко-метафоричко значење и поруке.

Заболио их је читав научни опус и научно опосредовани друштвени ангажман овог научног и јавног дјелатника који је својим доприносом црно-горском ослобођењу позиционирао себе у ред савре-мених црногорских предводника пројекта „За право, част и слободу Црне Горе!.

Аџић је својим неуморним научним истраживањем, публиковањем, јавном ријечју и кон-структивном друштвеном акцијом битно допринио разоткривању истина о Црној Гори и учвршћивању њене љепоте, добра и правде кроз свеукупну црно-горску повјесницу фалсификовану од српског и све-тосавског денационализаторства које предводе (Ве-лика) Србија и СПЦ.

И из тих разлога фундаменталистичка, ве-ликосрпска и светосавска агресија на Црну Гору и

истину о њој супротставила је агресивну политичку моћ научној истини. Научна истина и истина уоп-ште немају политичку моћ коју ова има али на својој хијерархији безумља. Моћ научне истине овога пута није поклекла пред политичком моћи денационализа-тора јер тужитељи господина Аџића нијесу имали ни један аргумент против његовог научног саопштења на трибини „Однос државе и цркве“. Њихов једини аргумент био је да Н. Аџић треба тужити ради равно-теже и паритета тужених страна јер су претходно од надлежних црногорских органа покренути тужбени процеси против неких представника СПЦ потпуно аргументовано и оправдано.

Тужитељи из редова СПЦ као и ова црква заборавили су да истина и правда имају трајнији карактер од очувања српског духовног јединства за будућност, сазданог на не-истинама, пропаганди, денационалистичкој мисији.

Њихова теорија силе у процесима којима стреми људска заједница ослобађајући се од аве-ти прошлости, има уступити мјесто једнога дана тријумфалистичкој истини и правди.

За СПЦ би било боље да се врати цркви, ширењу Јеванђеља него што истрајава у ратовима са другима и самом собом.

Боље би јој било да призна систем неумољивих вриједности и истина него што пред њима остаје слијепа.

Како то она мисли да са њом држава Црна Гора склапа конкордат а сама нема својство правног субјекта, неопходно за склапање уговорног односа.

Она мора знати да права имају и други, а не само она. А права Црне Горе, Црногораца и ЦПЦ у Црној Гори су неупоредиво већа од њених денацио-нализаторских офанзива и рушилачке мисије.

Није СПЦ стварала Црну Гору као држа-ву, већ Црногорци а знатним дијелом црногорске повјеснице и сама ЦПЦ.

Зато, СПЦ није историјски старија но млађа од црногорске државе, народа и цркве, као што су ко-респодентно томе Срби и Србија касније се конститу-исали од Црногораца и Црне Горе.

ГЛАВНИ УРЕДНИК

36

Гледано с емпиричког становишта традици-о налног европског хришћанског круга, у етичком ко-де ксу старих Црногораца постоји темељна против-рје чност: парадигма чувати другога од себе је пар еxцелленце хришћанска, к томе још и хуманистичка, али да би се неко сматрао моралним човјеком у Црној Гори морао је бити и јунак. А јунак је могао бити само онај који је убио макар неколицину непријатеља, и самим тим прекршио прву Божју заповијест: Не убиј. Стога црногорски бог је више старозавјетни освет-ник него милосрдни Свети дух. Тако сенатор Сте-фан Перков, из типичне црногорске визуре, тумачи библијску верзију настанка човјечанства: Да они Адам није био рђа, и да је посјека два-три анђела не би га бог онако ишћера из раја. Дакле, први човјек, да би заслужио поштовање и заштиту од сведржитеља Не ба и Земље, морао је показати да посједује своју во љу, и да је способан да се одбрани од сваке напа-сти. У том контексту Љуба Ненадовић наводи ријечи једног свјештеника: Бог је створио човјека да буде човјеком. Ни Бог не захтијева ништа што се не би слагало с црногорском чашћу.

Све до друге половине деветнаестог вијека Црногорци, номинални хришћани, нијесу држали ни до уобичајених вјерских ритуала. Свјештенство је било малобројно и слабо образовано, често неписме-но. Према изгледу и одјећи се нијесу разликовали од својих племеника, и више су држали до војних него до духовних подвига. Из мноштва сачуваних анегдо-та о чувеним црногорским поповима и калуђерима, који су били и истакнуте војсковође, недвосмисле-но се може закључити да су и они сами били више агностици него вјероучитељи. Кад су једном пита-ли неког калуђера да им нешто истинито исприча о ономе свијету, он је одговорио: И ја бих дао пе-десет дуката ономе ко би ми штогод о томе знао казати. С друге стране, народ је попове поштовао онолико колико су се показали на бојном пољу. Пе-тра Првог су цијенили више од његових претходни-ка и насљедника Рада Томова, најприје зато што је био велики лични јунак - и због тога што је већина Црногораца била сујевјерна. Више су се бојали вла-дичиних клетви него засједа и сурових одмазди његових тјелохранитеља. Јер, бојали су се да ће их проклети да им се истражи траг, и сјеме у одиву. То празновјерје, страх од мађија, сугреба, вукодла-ка, вјештица, здувача, чак и истакнутих племенских главара, црнохуморно је показано у Горском вијенцу, у сцени с бабом-вјештицом, гатањем у плећи, у сну Вука Мандушића. (По неким показатељима, све до друге половине 19. вијека, око четрдесет посто ста-новништва у Црној Гори није било крштено). Тек

су у доба књаза Николе, због пријетње да ће бити расчињени, свјештеници почели пуштати браду, и облачити црне хаљине, и тако визуелно почели ли-чити на своје колеге из осталих земаља источног об-реда. Прије тога времена неупућени извањац је само по звоницима на скромним каменим црквама, које су по величини и архитектури неријетко личиле на мало боље сеоске куће, могао закључити да се налази у хришћанској земљи. Да се неки пут не прекрсте кад прођу поред цркве човјек би помислио да су Црногор-ци пагани, записао је један странац.

Сам Његош је у ријетким приликама обављао литургијску службу, и то је радио невољно и пов-ршно, често импровизујући и скраћујући вјерске об-реде. Постоји тврдња да у посљедњих десет година живота ниједном није држао вјерску службу нити обукао владичанску одору. Вјеродостојност оваквих свједочења није могуће провјерити због слабе поузда-ности и малог броја писаних свједочења људи који су били у Владичином окружењу, као и због његове не-заинтересованости да остави потомству неко писано свједочанство о својим личним навикама и склоно-сти ма. Његошева немар да се боље и више предста-ви будућим генерацијама, да брижљиво одабраним детаљима ствара повољнију слику о себи, може се ви дјети и из тога што се поуздано не зна ни његова го ди на рођења. Он у једном писму од 20. јануара 1850. пише да је прославио тридесет више осам Бо-жи ћа, што би значило да је рођен 1811. а не 1813. како стоји у свим школским и енциклопедијским књи гама. У потоњих сто година цијеле легије спе-ци ја листа, есејиста, фантаста и манипуланата се тру де освијетлити или још више замутити веома

ЊЕГОШЕВА РЕЛИГИЈАМилорад Поповић

37шту ре и непоуздане податке, махом из извјештаја ру-ских и аустријских шпијуна и дипломата, о његовом љубавном животу, пријатељствима, путовањима. Његошева неприступачност извире из природе црно-горског менталитета, његовог гордог карактера и на-метнитог му позива. Он је наизглед мрачан, мучаљив човјек, раздиран многим сумњама и усудима. Дубоко је свјестан свог генија, али без иједног доказа да ће му књижевна дјела оставити дубљи траг у времену. Ни пред саму смрт неће се усудити написати ја сам пјесник, него: Ја сам љубитељ поезије, она је мене много занимавала. Можда је ово најпотреснија рече-ница тог усамљеног, и за живота несхваћеног генија. Он је отишао у гроб без књижевне славе какву су имали многи осредњи пјесници романтизма. Горски вијенац и Луча микрокозма су били одвећ самоник-ли, без најаве и било каквог претходног литерарног утемељења да би их препознали и најобразованији Његошеви савременици. Само је писац, сам са собом у осами цетињској, могао наслутити да ће Горски вијенац постати једна врста националне свете књиге. Али, био је превише горд да би се неком повјерио. Уз то, Његош је више био опсједнут својом живот-ном мисијом можда невољног али брижног владара једног малог, биједног и неуког одсвуда стијешњеног национа, те тајним космогонијским спознајама, него људским мишљењем које је површно и превртљиво, ионако ограничено, и језиком и временом. Јер, у његовом случају му није ништа ишло у прилог: сам је, без узора и претходника, почео стварати писану књижевност на црногорском народном језику, тако да му је то додатно стварало сумњу и неспокојство да је створио дјела каква је могао да се случајем родио у нешто ширем поднебију, у већем грмену.

Његош стреми само врховимаНема духовног подвига нити великог

историјског подухвата без идеје о узвишеном, еку-менском, свевременом. Зато Његош и симболич-ки стреми само врховима. Врховима брда и небу. Његова предсмртна жеља је била да га сахране на врху Ловћена, који су Млечани звали Монте стела, планина звијезда. У свом тестаменту он се не обраћа Богу као покорни грешни слуга Господу сведржитељу него као свом директном (пра)претку, који га је уз-висио духом и тијелом. Његов је Бог - као и Сатана - црногорски, рекли бисмо - одвећ црногорски. Али не народски, љутит, неукротив, празновјеран него космогонијски, (су)владар космоса, вишег свемир-ског реда и беспоретка. Његош је, дакле, двострука, вишеструка личност: сурови владар, човјек племена, сујетан и безобзиран, али и космичка честица. Једна сламка међу вихорове. Радомир Константиновић каже да, свечовештво Његошево изграђено на дубо-

ком осећању светског противречја и недокучивости покретачких сила ... није нашло аутентичне следбе-нике (чак ниподражаваоце) у српској поезији.

Слаба религиозност и несклоност Црного-раца мистици неупућеном извањцу је могла изгле-дати парадоксално, јер је у овој земљи формално владала теократија. Кажемо формално, јер су се ми-трополити - Наполеонов официр Виала де Сомијер Петра Првог назива кнез-свјештеник - више бавили свјетовним него духовним пословима. Уз то, Његош за вријеме своје дводеценијске владавине није сагра-дио нити обновио ниједну цркву и манастир. Он се од малих ногу сусретао с црквеним људима, и чини се да је временом створио извјесну аверзију према поповима и калуђерима. Упознао је њихов затво-рени свијет интрига, похлепе, борбе за власт. Међу његовим блиским сарадницима у политичким по-словима, чак и у његовим иностраним путовањима не помиње се ниједан свјештеник или монах, осим Мојсије Зечевић, који је и сам био више политичар и војсковођа него монах. Не може се, ипак, тврдити да Владика Раде, како су га звали у народу, није гра-дио цркве зато што је био антиклерикалац. Прије ће бити да је новац на бечким и петроградским банкама штедио за голи народни опстанак: за куповину жита у сушним и гладним годинама. Јер је имао камијевску опсесију да ће Црногорци поцркати од глади у некој злој години, које су биле честе у овој безводној и беспутној земљици.

Његош се не моли Богу узалуд. Он не вјерује у његову милост, тачније у свемоћ Божју. У Лучи ми-крокозма Бог није свемоћан, он се бори против Са-тане, који је побунио шестину небеских становника. Божји закон, љепота, доброта и истина су непрестано на удару сила Хаоса. Зло је, као и добро, првобитно и суштинско: извире из неименованих мрачних сила, које су вјечне, као и сам Бог. Хаос из којега еманира зло је космотворан - животворан.

Цијели космос Његошев почива у дихотомији, добра и зла, свијетла и мрака, духа и материје. Они су у вјечитом сразу, без коначног побједника и без ко-начне истине. Космос и Бог, према овој концепцији, створени су истовремено. Материја је, дакле, надна-равна, онострана, као и дух: фе ли инстинкт ал ду-ховни вођа / овђе људско запире спознање. Поријекло духа и материје је небеско: тако да Његош, као и ве-лики савремени физичар и филозоф Стивен Хокинг, сматра да божја трансцеденција извире из космичке енергије: Што си ближе неба, то је сито огњено фебове чешће и пријатнија пишта (храна) душевна. Али, човјек је слаб, тварца једна што је земља вара. И даље записуије у Биљежници: Да ми се са земље попети уз Даничине зраке, мога би доћи на извор зра-ках, али ђе је смртноме лакоћа зрака!

38На небу се води непрестани рат, у којему

су и анђели наоружани стријелама. Од дванаест неба у Лучи микрокозма једанаест је материјално а само једно, на којему се налази Божји пријесто, је духовно. Милован Ђилас каже да је у Лучи Сатана најизграђенији лик, дакле најсличнији људском. (Он мисли да је побуњени Сатана најближи црногорском карактеру). Човјек на земљи је, дакле, неутјешна и вјечита жртва паклене неслоге на небу.

Свјетје овај тиран тиранину а камоли души благородној! Он је состав паклене неслоге: у њ ратује душа са тијелом,у њ ратује море с бреговима, у њ ратује зима и топлина, у њ ратују вјетри с вјетровима, у њ ратује живина с живином, у њ ратује народ са народом, у њ ратује човјек са човјеком, у њ ратују дневи са ноћима, у њ ратују дуси с небесима. Тјело стење под силом душевном колеба се душа у тијелу; море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно пропире, о бријег се ломе обадвије.

У гробу кључевиДух и материја се колебају, прождиру једно

друго, човјек је слаб и немоћан, нестворен да сазна што је надјачало с оне стране. Никоме није дато да зна оно од чега су у гробу кључеви. Је ли онда Његош - као и већина његових неуких сународника - агно-стик? Он свакој истини гледа у очи, и свјестан је да му највиша истина измиче. Зато се и Његош ко-леба. Он вјерује и сумња, и једнако га раздиру вјера и сумња. Стога није погрешно рећи да је Његош еклектик, вјерник-агностик, који непрестано трага за Богом, покушавајући докучити његову природу, намјере, смисао. И како се примиче животном крају расте и његово надање у Бога и бесмртност. Ипак, у свом Тестаменту, он се обраћа Демијургу и признаје да не зна, хоће ли под његовим лоном (крилом) да вјечни сан борави, или у хорове бесмртне да га вјечно слави. Вјечни сан је вјечита празнина, ништавило.

Је ли онда Његош хришћанин и у духовном, а не само у номиналном или ритуалном смислу? У Ње-го шевим пјесничким дјелима и писмима само се два пута помиње Христос - ниједном Богородица - и то једном у поводу црногорске освете, хулитеље име на Христова, да крстимо водом или крвљу. Нема вје ро-ватно сличног случаја у хришћанском свијету оба за-кона да првосвјештеник, уз то још и пјесник, у својим

списима не помиње и не слави творца своје ре ли ги је. Његош не слави Христа, јер Јеванђеље тражи пот чи-њавање не само Богу, него и свом непријатељу, ти-рја нину. У књизи Исидоре Секулић, Његошу - књига ду бо ке оданости, у поглављу о тестаменту, између оста лога се наводи: Са Христом, као многи јаки љу-ди, тешко је налазио конкретних додирних тача ка. Христос је пре свега љубав, па онда Правда и Ис ти-на. И то љубав која се прашта и која љуби непри-ја теља. Правда, по Христу, није ни мера ни равно-тежа. А истина је истина Бога. Владика, међутим, осећао је у себи позив владара, осветника, слободара, одмаздитеља. Владика је знао за патриотску љубав по нагону; за земаљску правду по закону; и за истину борачку и јуначку. Идеална теорија Владичина, де-лимично по Платону, била је теорија Владике пес-ника. Песник је видео у васиони „свету симпатију, мислилац је видео опште прождирање. У животу, Владика је знао за глад народа, за несрећу, борбу..

Бог и слобода су синонимни

Пјеснику Горског вијенца Бог и Слобода су синонимни, извиру једно из другог. Он ништа толико не презире као вјерску ригидност и затуцаност, лак-том вјере глупост чојка мјери. Вјерски закони, одно-сно вјероучитељи, нијесу Божји посланици - уколико Бог трансцедентира добро и правду - јер више под-стичу разлике и непријатељство међу људима и на-родима него помирење са собом и другима: Луна и

39крст, два страшна символа -/њихово је на гробнице царство. Тако је и у Горском вијенцу хришћанство више агенс ослободилачке борбе против Турака него што је вјерска доктрина која се заснива на скруше-ности и праштању. (Владика Данило кликује: Удри за крст, за образ јуначки). Његош се диви европској култури, античкој и хришћанској цивилизацији, али хришћански морал сматра лажним, лицемјерним, притворним. Његош није, као Фридрих Ниче прогла-сио смрт Бога, али одбијањем да цјелива Часне вери-ге којима су тобож у јерусалимској тамници везали апостола Петра, Његош показује презир према пода-ништву и идолопоклонству које је хришћанска црква изградила откад се везала за државу и постала млађи цезарев брат.

Француски слависта и његошолог Мишел Обен, мисли даје Његош писао Лучу микрокозма под утицајем пјесничко-мистичких преокупација Симе Милутиновића, који је био масон. Он истиче да постоји много аналогија између идеја изражених у Лучи са учењем руских слободних зидара. Обен, без ваљаних доказа, развија тезу о блискости Његошева деизма са масонством, премда и сам тврди да су Црногорци призивали Бога а не Христа и Богороди-цу. (Ратницима је било неприлично да траже милост од женске особе, па она била и мајка Сина Божјега).

Уз све прирођене метафизичке сумње, Његоша сатире амбиваленција дужности и осјећаја, комесара и јогија, невољног државника, и к томе ду-ховног и свјетовног господара, једног малог, споља и изнутра угроженог, и по мјерилима ондашње Европе, веома заосталог народа, и страсног маштара коме је тијесно у тим уским црногорским међама, који жуди за новим сазнањима, и просторима личне слободе. (Његош је у тренуцима малодушја говорио да жели да се одсели у Америку. Вјероватно да ни у једном тренутку није био близу одласка, чак ни за тражење политичке помоћи, али је маштао да би у тој великој, младој земљи могао отпочети нови живот, који би га ослободио дотадашњих стега и ограничења). Влади-чански позив је омогућио Његошу да се колико-толи-ко образује и да тако искаже свој велики дар, али је то послање спутавало, кротило његову страсну приро-ду, и тјерало га на опрез, на показивање умјерености када су биле у питању нове идеје из домена језика, секуларизма, социјалне правде. Духовни немир и неконвенционална смјела интелигенција Влади-чина, ипак, није могла бити сакривена од искусних дипломатских магова и жбира, попут аустријског министра Метерниха, руског конзула Гагића или официра Орешковића, Личанина у служби Беча. Гагић каже да је млади Његош читањем развратних књига иштећен, а Метерних да је склон либералним идејама и да је опасан за (Хабзбуршку) Монархију.

Исто толико проницљиви Дубровчанин Матија Бан ће записати: То је ватрена нарав под доста хладном спољашношћу. Ватреност (Владичина) често је ван избијала, али чим би се појавила била би зауздана. Познавао је себе, а добро разумијевао свој положај црквеног и мирског великодостојника, па је дугом на-виком био себи принаравио хладну спољашност.

Инвентивност на пољу апстракције

Његош ће се, пак, показати, као и његови велики претходници, метафизички пјесници, попут Дантеа и Милтона, које су страст или стицај окол-ности гурнули у саму жижу политичких спорова, много инвентивнијим на пољу апстракције него у ре-алном животу интрига, комплота и превртљивости. Ријеч је, дакако, о посебним, често антиномичним талентима, али далеко од тога да је Владици фали-ла рационалност - то показује и његов тестамент - и да се гадио сурових метода обрачуна с политичким конкурентима и побуњеницима. Он поручује племе-ницима, немојте да блејите, јер ако вам дођем тамо камен на камену неће останути. Ипак, његова суро-вост није учинковита као што ће бити књаза Данила, он неће показати војничке способности као Петар Први, нити ће бити тако добар дипломата и демагог као краљ Никола. Његош је био међу савременицима можда најомрзнутији, иако није био најнеуспјешнији владар међу Петровићима: јер његов хабитус, и по-ред тога што је био ванредно физички маркантан и храбар, као сви његови рођаци, далек је и тешкосјен про стодушним ратницима-сељацима. (Херојски тип ратника-сељака је окретан и умно бистар, али је че-сто наиван и неспособан да спозна другачију и ра фи-ни ранију природу).

Многи историчари и писци који су били заслијепљени Његошевим књижевним даром или на-ционалном мисијом, или су због политичких разлога жељели умањити значење црногорске државности, необјективни су према његовој владарској остав-штини. За једне је био превише пјеснички расијан, док му други приговарају безраложну суровост, не-праведност и протекционизам. Но, иако није имао харизму свога стрица Петра, ни његову правич-ност - сиротиња живљаше грђе под Петром II него под Светијем Петром - и посвећеност у мирењу закрвљених племена, нити тако славне војничке побједе попут Круса и Мартинића - Његош није имао ниједну војну побједу над Турцима - он је први црно-горски модерни владар. Макар, први модерни владар у покушају.

Његошево реформаторство

Његош је по ширини намјера, ако не

40и по успјеху, највећи црногорски реформатор. Он протјерује гувернардуре Радоњиће и укида двовлашће, организује кулук (суд), Сенат, Гвардију као полицију, касније поставља и пандуре на грани-цама, те племенске капетане и перјаничку гарду. Уз то, Његош оснива прве јавне школе и почиње штам-пати књиге. Већина ових институција ће се надгра-дити и истински заживјети у доба књаза Данила и књаза/краља Николе, али је несумњиво да је Његош поставио два главна стуба за изградњу црногорске нације: прве штампане књиге на народном језику и прве модерне државне институције. Нација се уви-јек појављује и очитује на два начина: као културни и(ли) повијесни актер. Нација често руку под ру ку стасава с модерном државом: и нема модерне држа-ве у Југоисточној Европи прије модернизације шта м-па рске пресе и печатања књига на народном језику; слабе су и нестабилне нације које нијесу постали по-вијесни актери способни да створе државу. Његош је кључни протагонист за утемељење носећих елемена-та те грађевине која ни на двјестогодишњицу његовог рођења неће бити до краја саздана и неупитна.

Његош није оптерећен филозофским школа-ма: он је античке филозофе читао у руском пријеводу, док савремену филозофску мисао једва да је, кроз фрагменте из дјела Волтера и Канта, упознао. Без по-ретка најдубља наука, пише пјесник Горског вијенца. Ипак, његови судови, то јест појмовни апарат који се тиче апстрактног мишљења, као и најопштијих одређења стварности и кад није довршен, тежи цјеловитој спознаји основних облика битка и свјетског поретка. Све вриједности и феномене, ово-стране и оностране, покушава категорисати, саобра-зити с дубоким осјећајем повезаности личне судби-не и свјетског противрјечја. Духовно и материјално свођење рачуна Његош ће у свега педесетак редова исписати у свом тестаменту, којему у заиста обимној историографској, есејистичкој, филозофској литера-тури није поклоњена потребна пажња. Највише из по-литичких и свјетоназорских разлога. (Четири пута се у Тестаменту помиње Народ Црногорски а ниједном српство и српски народ) Но, Тестамент је драгоцјен прије свега за сагледавање Његошева духовног и мо-ралног хабитуса, и зато ћемо га интегрално навести.

Његошев тестаментСлава Тебје показавшему нам свијет:Хвала ти, Господи, јер си ме на бријегу

једнога Твојега свијета удостојио извести, из зрака једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милио-нима душом и тијелом украсио. Колико ме од мога ђетињства твоје непостижимо величество топило у химне, у химне божествене радости, удивљенија, и

велељепоте, толико сам биједну судбину људску са ужасом расматрао и оплакивао. Твоје слово је све из ништа сотворило. Твоме је закону све покорно. Човјек је смртан и мора умријети.

Ја са надеждом ступам к Твојему свети-лишту боженственоме, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште с бријега којега су моји смртни кора-ци мјерили. Ја на Твој позив смирено идем, или под Твојим лоном вјечни сан да боравим или у хорове бес-мртне да Те вјечно славим.

Ако ми се сада догоди да умријем, овај начин послије себе остављам:

1. За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу све моје движимо и недвижи-мо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу, да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способним на-родом управљати.

2. Новци који су ми у економ, банку у Пе-тробургу, од који су облигације у Министарству иностраних дјел, њих остављам Народу Црногор-скоме, то јест да су народње, а добит од њих да прима Владика, кои био, и за ту исту добит да им купује праха да бране своју свободу, а гладне године да купује за исте паре жито и без паре и динара да га дијели сиротињи црногорској и брдској, али нико никада да речене новце не може из банке извадити, но вјечно да у њем остају, само добићу да се ползују.

3. За новце кои су ми у Бечу - 50 хиљада фи-оринах у Барона Сине, а толико управо у Г-на Тир-ке - добит сове сто хиљада фиоринах остављам родитељима и двјема сестрама, да исту добит уживају док су они четворо живи, а пошто ми се представе родитељи и обје сестре, онда паре остају на Народ Црногорски на исти начин као и оне што су у Банку у Петробургу, зато молим Министарство мојега Покровитеља, како бих сеја представио да прими облигације од овијех новаца у Бечу и да пре-несе исте новце код онијех у Петробургу, да не би погинуле јадном Народу Црногорском.

4. 50 хиљадах фиоринах од рачуна од жита, које су ми у мојега брата Петра, нека их мој брат Перо раздава народу (по зајму и у помоћ) и нека ји купи од народа на овај лаки начин како сам ја уредно, а по смрти мојега брата нека се спреме у Петробур-ску Банку ђе су и прочи мои новци, па се нека с њином добићу поступа на исти начин како с добићу првијех, а у главу њину да нико не смије таћи, но нека вјечно у Банку стои да би се колико толико прискочило у нужду кукавноме, но у исто доба и витежкоме На-роду Црногорскоме.

5. 40 хиљадах фиоринах које су у каси гвозде-

41ној на Цетиње они се нека за нужде народније тро-ше како виде мој насљедник Данило и мој брат Перо.

Ко икад ишта од овога овђе преиначи био му црн образ пред људима и јаростни се Суд Божји над њим извршио за ту грдну неправду коју би пред лицем земље и неба учинио. Овај се тестамент у оригиналу оставља у конзулат руски у Дубровнику за вишу си-гурност и тачност.

У Перчаниу 20 маја 1850.Владика ЦрногорскиП. П. Његош

Његош се, дакле, не обраћа Богу скрушено, као вјерник који му предаје своју грешну душу и моли за искупљење. Нема богобојазног страха нити сумње да ће се морати припремати за ослобођење од грешне кривице - иако је Његош, као и сви владари онога доба, прекршио многе Божје заповијести, по-готово Прву: Не убиј - као главног јамства за Христов повратак на крају времена. Он се као старовремени пророк интимизује с Богом, као с неким блиским бићем и захваљује му, јер си ме на земљи над мили-онима душом и тијелом украсио. Он га такође хвали што се из зрака једнога твојега дивнога сунца бла-говолио напојити, али му такође саопштава, не без пријекора, да је биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао. (Пјесник је раније написао: Живот земни и судбина људска/два образа највише лудости). У Тестаменту је, за разлику од Луче, Бог свемоћан и свеодговоран, за добро и зло, јер, твоје је слово све из ништа сотворило, твоме је закону све покорно, човјек је смртан и мора умријети. Нема у Његошевој опоруци горчине због биједне судбине људске и због тога је човјек смртан и мора умријети, али ни хришћанског лицемјерног слављења Бога због великих искушења која је натоварио на слабашна леђа човјекова. Његош је и с једном ногом у гробу сабран, и док му се земаљски дани крате, он и пред Највећом Тајном која до краја опсиједа сваког мислећег човјека свакој истини гледа у очи.

Његошев Бог у Тестаменту је изван, и из-над, Добра и Зла. Он је у центру васељене - не само једног свијета и једнога сунца - изнад свих свјетова и свих сунаца. У тој концепцији човјек није једино и јединствено божје биће, и није наслиједио гријех свога праоца Адама већ му је природа одређена положајем и укрштањем сунаца и звијезда. Човјек је у Лучи микрокозма, бачен на бурну брезину/ тајном ру-ком смјелога случаја, / сиромашан, без надзиратеља/ под влијањем (утицајем) тајнога промисла. У на-ставку се Његош пита:

Човјек бачен у облачну сферу -Прима л’ овдје оба зачатија(зачећа)?Је л’ му овдје двострука колевка?

Двострука колијевка је, дакле, изникла из облачне сфере: накратко се настани на земљи, и поново се враћа свом зачатију. То је вјечити круг, виша сфера испод које се човјек, сиромашан, без надзиратеља, батрга, без чврстог ослонца. Стога, људска егзистенција има смисао само ако је се отима, ако пркоси својој судбини - Нека буде што бити не може - вођена вишом идејом човјека усамљеног на високој гори. Тако је и у Биљежници записао: Човјек усамљен на високу гору, ноћу без мјесеца, небеска тијела види ђе се весело движу, море се игра на сло-бодне валове, и он како изгубјеник на гору ћути.

Његош је оставио аманет да га сахране на високој гори. На Језерском врху. На капи Ловћена.

У другом дијелу Тестамента Његош ми-стик се претвара у рационалисту, метафизичар у дијалектичара, агностик у економисту. И овдје се очитује велика подвојеност његовог карактера: брига за егзистенцијални опстанак народа, али и неувиђавна одлука да државним парама материјално обезбиједи родитеље, сестре и брата. Премда је Његошева моћ била ограничена а његови опоненти једнако сурови и непокорни, мноштво је свједочења која говоре о његовој неправичности. Неке при-че су истините, друге су измислили његови савре-мени опоненти, треће су великосрпски памфлети

42

домаћих присајединитеља (бјелаша), који су послије анексије 1918. смишљали компромитације династије Петровић Његош. Једно од таквих које треба узети с извјесном задршком записао је Лазар Поповић: У суд-ници бјеху исти они људи којизи су чинили највишу мутњу и највише зло у Црну Гору пријед овога. Ови људи суђаху сиротињи, а бољи и јачи чињаше што хоћаше. Но, бјелодано је да Његош, у маниру феудал-них господара, никоме не полаже рачуне о државном новцу, који уствари сматра својим власништвом. Он не брине само о старим родитељима и удатим сестра-ма, него и о брату Перу: бескрупулозноме трговцу и првом црногорском капиталисти, оставља 50 хиљада фиорина да позајмљује народу - у својству неке при-митивне банке - за куповину жита, иако је знао за његову неутаживу грабежљивост. Но, то је ипак мањи дио новца од четврт милиона - данашњим вокабула-ром казано девизних резерви - које је Његош приште-дио за народне потребе. Дакле, Тестамент оповрга-ва легенде о Његошевој растрошности на путовања, луксуз и лијепе жене. Он је заправо био штедљив, циција, жудел његушки. Као и сви Петровићи, осим, можда краља Николе. Тако да је за ондашње економ-ске прилике у Црној Гори Владика Раде оставио нео-чекивано много новца. Његош тражи да главнина нов-ца послије његове смрти вјечно у Банку стои, и да се троши само камата за потребе куповања жита и праха да бране своју слободу, што говори да он не вјерује никоме, па ни својим насљедницима. Јер, сувише до-бро је упознао људску слабост на новац и власт да би био сигуран да то сјутра неће бити лакомислено и

несавјесно потрошено. Његош као брижан родитељ, који иза себе оставља несређену фамилију покушава домислити како ће им што дуже обезбиједити пуко преживљавање. Сурова немаштина црногорска учи-нила га је брижним и штедљивим. Али, и суровим.

Једна сламка међу вихорове

Његош, истина, није, као и његов Бог, имора-лист. Иако се каткад чини да томе тежи. Јер је рањив, и кад пресуђује, и кад се свети. Зато што није изнад него између добра и зла, и сам опхрван супротности-ма. Једна сламка међу вихорове. Он је вели жало-стива срца, са сталном мишљу да би Црногорци мог-ли покрепати од глади. Уз то је и љути непријатељ племенских и вјерских предрасуда и ускогрудости: али, истодобно је сујетан, пријеваран и немилосрдан према својим непријатељима, као и противницима својих савезника. Тако ће Његош наредити да се убије Петар Кршикапа зато што му није хтио донијети заплијењену пушку Смаил-аге Ченгића; на пријевару ће убити Тодора Божовића и његову браћу, јер су да би спасили Пипере од страшне глади, тражили помоћ од скадарског везира; намамиће у Острог херцего-вачке бегове и аге, који су били опозиција његовом пријатељу и супарнику Али-паши Ризванбеговићу, и наредити перјаницима: Убите говна. Штитиће бру-талност и трговачке интересе брата Пера, што је у не-ким случајевима могло имати, као у случају побуне црмничкога првака Маркише Пламенца, и погубне политичке посљедице.

43Свјестан своје изузетности

Његош-владар би хтио бити изнад морала, јер је дубоко свјестан своје изузетности којом га је Бог на земљи душом и тијелом над милионима украсио, али Његош-пјесник је рањив, стручак слаби и нејаки. Амбиваленција његовог карактера, духа и интелекта је детерминисана моћном узаврелом имагинацијом и хладним прорачунатим умом. Ова подвојеност ће штетити и пјеснику и политичару. Скученост жи-вотног простора и свакодневне обавезе невољног, а ипак амбициозног владара без моћи, спутавали су замах највећег пјесничког генија у Јужних Словена. Његова урођена осјетљивост, која се не може превла-дати ни животним искуством нити великим интелек-том, спутаваће његову владарску снагу. Она је узрок показивања двију особина које су највећи непријатељ свакога владара: претјерана болећивост и претјерана гордост. Владару смета и претјерана маштовитост, јер поред хладне главе и јасних политичких при-оритета не смије, попут Владике Данила у Горском вијенцу, узимати у обзир мноштво супротности, које разводњавају акцију (ко разгађа у нас не погађа).

Но, све је под капом небеском ограниче-но својом супротношћу и подложно пропадању, јер немогуће је вољом или умом спознати узрок и поријекло тог вјечитог сукоба. Зато пјесник у Лучи кликује: Истргни се, искро божанствена/ из наручја мрачне владалице. У Биљежници ће се, пак, пона-дати да се дух може отргнути од земаљских окова: Искрама је допуштено у горама вјековати, али душа-ма у прашини није, него се у њој замотају и из ње излећивају како честице ваздуха занесене случајем из пучине. Ко знаде али је више искрах поглебенијех, али атома летећијех, али играјучих капаљах, али звијездах у простору. Спознаја о чудесним узлети-ма играјучих капаљах, али и стравичних падова из наручја мрачне владалице, Његоша неће учинити потпуним циником нити авантуристом који је зане-сен несмисленом поезијом. Напротив, како се буде примицао животном крају, његове политичке одлу-ке ће постајати опрезније и одмјереније. Његошеве смјеле визионарске идеје о буђењу и ослобађању Јужних Словена, из Горског вијенца и метафизич-ки ковитлаци у Лучи микрокозма, неће утицати на његову трезвеност у процјени и доношењу главних стратешких одлука. Напротив, колико год му је гла-ва у небесима он с обје ноге стоји на квргавом и посном цетињском тлу. Његош је антиклерикалац, који је свјестан колико формална теократија успо-рава државну модернизацију, али у Тестаменту неће прекинути традицију владиката, па ће се његов насљедник Данило, послије обрачуна са Пером То-мовим, који је хтио наслиједити брата као свјетовни

Милорад Поповић

ПОЛОЖАЈ ЦПЦПоложај Црногорске православне цркве

(ЦПЦ) је још у неповољнијем положају, јер јој нијесу враћени храмови које је декретом краља Александра Карађорђевића 1920. го-дине, Српска православна црква (СПЦ) при-грабила у свој посјед. (СПЦ у Црној Гори има преко хиљаду свјештеника и монаха - већином извањаца - међу којима нема ниједан на-ционални Црногорац, и њена укупна јавна мисија у Црној Гори је усмјерена у фанатизо-ваном ширењу српског клеронационализма оличеног у светосављу). Зато ЦПЦ вјерску службу одржава на отвореном простору и у не-колико сеоских цркава у Катунској нахији, гдје су најбројнији њени подржаваоци. Црно-горска држава показује, кад је православна црква у питању, још мање способности да за-штити националне интересе него у језичкој проблематици. Стога је ЦПЦ остављена на цједилу, без потпоре у рјешавању њених ка-дровских, материјалних и статусних пробле-ма, иако је Српска православна црква главни центар великосрпског национализма у Црној Гори. Остављена на маргини, у озрачју опште апатије и дезорјентације, гласноговорници ЦПЦ се слабо сналазе у неравноправној борби с моћном СПЦ, која осим логистике из Србије и опозиционих политичких странака у Црној Гори, има подршку дијела власти и већине електронских и штампаних медија. Наиме, свеколики брутални притисак на припаднике ЦПЦ допринио је да и они, по закону спојених судова, почну истицати националност и држав-ност као главне атрибуте аутокефалне цркве. Супротстављати се агресивном светосавском етнофилетизму сличним вокабуларом, неса-гласно је с хришћанском вјером и политички је штетно, јер је Црногорска православна црква, за разлику од Амфилохијеве митрополије, која је подржавала етничко чишћење и штитила ратне злочине, цијело вријеме ратова у бившој Југославији је јавно упућивала поруке мира и екуменизма. Чак и да занемаримо питања која се иманентно тичу хришћанског послања, с по-литичког аспекта је непродуктивно за ЦПЦ да се надгорњава са светосавском црквом у тео-кратском поимању нације и државе.

Разлика у традицији црногорске и српске цркве је умногоме синонимна са њиховом раз-личитом историјско-политичком генезом.

44владар, сам прогласити за књаза. Његош неће јавно подржати ни Вукову реформу, иако ће своје драмске поеме и пјесме писати на народном језику.

Његошево опште образовање, познавање античке и класичне књижевности и филозофије је оскудно, несистематично, као и знање страних језика (у говорној пракси се више служио француским и талијанским док је литературу углавном читао на ру-ском језику), и он ће се до краја живота образовати и описмењавати. Његова марљивост у самообразовању и изграђивању кохерентног мисаоног система најбоље се може видјети у упоређивању његових ра-них пјесама са дјелима које је стварао у посљедњих пет-шест година живота, Горским вијенцем и Лучом микрокозма. Генијални самоуци морају прескакати више степеница да би се примакли врховима сво-га дара, и упркос свему, никаквим вјештинама ове празнине није могуће потпуно сакрити. Тако се и у Његошевом Тестаменту очитује величанствени стил који је алегоријски, семантички и мисаоно слојевит и дубок, а с друге стране су и за сваког пучкошколског учитеља видљиве правописне и граматичке омашке аутодидакта.

Али, Његош је, као што је својствено вели-ким духовима, непогрјешиво разлучивао важне фе-номене од оних ефемерних. Генијалност, чак и под кринком необузданости и лудости има један дубљи скривени осјећај закономјерности. Стога је Његош и с тако оскудним познавањем свјетске историје добро разумио силнице које пресудно утичу на историјски процес. Јер, за разумијевање историје и традиције најважније је познавати амбиваленцију људске природе која у једном случају пресудно ути-че на покретање повијесних процеса, а у другом их лакоумно разара и урушава. Једном ће Његош запи-сати: Човјечанство споро напредује. Он и у поли-тици тражи закономјерни поредак који ће створити одржив међународни систем, и тако трајније стаби-лизовати односе у Европи. Његош спекулише како ће Стари континент бити трајно миран уколико се старе империјалне државе распадну у више мањих ентите-та, и конституише се нови поредак утемељен на кан-тонима, попут Швајцарске, или државама-градовима налик на ондашње талијанске и њемачке земље.

Његош је генијални слободарРијечју, Његош је слободар, генијални слобо-

дар, упркос недохватљивости слободе. И Његошев Бог, тачније онај дио божје природе који је доступан човјековом сазнању је оваплоћење слободе. Али, и Бог је борац, како пише Миодраг Поповић, у Бонику цетињском: Божје суровости, као и Његошеве, имају свој циљ: победу над тамом и мрачним хаосом у ва-сиони.

С. М. Штедимлија, у тексту, Његош или Свети Сава, тврди да је светосавска религија наметну-та одозго, с државног врха, а да је његошевска религија, народна, ослободилачка. Доктор Иво Пилар, такође тврди да је Стефан Немања, творац српске државе само у генетичком, боље рећи биолошком смислу, док је у државничком, вјерском, и просвјетном погледу то био Растко, у калуђерству назван Сава, његов трећеродени син. Јиречек тврди да се Растко Немањић није замонашио из одушевљења према јеванђељу него из таштине, јер се као најмлађи син није на двору могао изборити за положај који му је тре-бао према способностима припадати. Савине заслуге за утемељење средње вјековне српске државе су свакако много значајније него његови духовни подвизи. Он се, наиме, послије поврат-ка из Свете Горе, бавио више дипломатским и државничким него духовним пословима; успио је прискрбити и папин благослов за краљевску круну свом најстаријем брату Стефану. И Савин живот је, окружен дворском свитом и оружаном пратњом, богатом одором и лијепим коњима, више пристајао велможи него искушенику. Није се, истина, он у томе разликовао од многих црквених великодостојника онога времена, како источног тако и западног вјерозакона.

Његови насљедници у 20. вијеку су, иако неупоредиво мањих способности од свог патрона, били много упечатљивији у догматском и идео-лошком погледу међу европским клером. Тако да није оправдано стављати знак једнакости између Светог Саве и светосавља, као што то није случај између Христа и каснијег хришћанства или између Маркса и марксиста у 20. стољећу. Према учењу светосавских теолога 20. вијека, српско православље је државна религија, идеологија, цјелокупан поглед на свијет; хришћанско је више у ритуалном смислу, и Србе културно и духовно издваја, чини небескијим, у одно-су на друге народе. Два најистакнутија пред-ставника светосавља су били епископ Николај Велимировић и монах Јустин Поповић. Николај је имао више страсти и знатижеље за свјетовне ствари од оца Јустина, али им је заједничка била мржња према европској култури, хуманизму и рационализму. Отац Јустин у тексту Између две културе: између европске-човечанске и свето-савске- богочовечанске, каже: Европа не пати од атеизма него од политеизма: не пати од немања богова, већ од превише богова... Кад нема вечног Бога, ни бесмртне душе, онда нема ничег апсо-лутног, онда је све релативно. И збиља релативи-зам је душа хуманизма, а анархизам и нихилизам

45Улога СПЦ у Црној Гори

Црква се од свих историјских институција најтврдокорније опире промјенама. Кад се промјене и догоде више свједоче о њеној дотадашњој заоста-лости него о томе да црква жели постати протагони-ста напредних идеја. Откад је хришћанство постало државна религија, од четвртог вијека послије Христа, ако изузмемо реформацију Мартина Лутера, цркве-ни великодостојници у европским земљама нијесу подржали ниједан напредни политички и културни покрет који је имао универзалније значење, изван граница једне феудалне државе или досега једне фе-удалне династије. Савезници цркве су увијек били најтврдокорнији чувари натражњаштва, најприје због себичног чувања стечених статусних и материјалних привилегија. Стицајем повијесних околности црно-горски свјештеници, попут Мојсија Зечевића, Арсенија Гаговића и готово свих цетињских митро-полита од средине 17. вијека до укидања владиката 1851, су свјештеници народне цркве, на неки на-чин проповиједају теологију ослобођења, сличну оној која ће се у Латинској Америци јавити у 20. стољећу. Јер, црногорска црква је послије два вијека тумарања од нестанка средње вјековне феудалне државе Црнојевића, у једном тренутку постала глав-ни стожер народног отпора новим окупаторима, који нијесу били само иновјерци него и брутални феудал-ци који су израбљивали и понижавали незаштићене сељаке. Његошева религија је, дакле, израсла из сло-бодне воље ове непокорене, и на моменте неукро-тиве шаке горштака: она је надградња, сублимат и највиши духовни израз народског чојства и јунаштва, као својеврсне пучке доктрине оваплоћене у можда најпотреснијем стиху нашег језика, нека буде што бити не може.

Садашњи клер православне цркве у Црној Гори је организационо, духовно и идеолошки потчињен Београдској патријаршији. Српска право-славна црква у цјелини се ослања на специфичну византинску традицију, која се у вријеме српског на-ционалног и културног препорода у другој половини 19. вијека профилисала кроз аутентични етнофиле-тизам назван по утемељитељу српске цркве, Светом Сави, чији су главни протагонисти у 20. стољећу били владика Николај Велимировић и монах Јустин Поповић, а међу још активним клерицима митро-полит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. У нашем времену, с краја 20. стољећа, у вријеме дисолуције титоистичке Југославије, и јављања другог окашњелог таласа државотворних покрета, цркве и вјерске заједнице су, послије вишедеценијске маргинализације у комунизму, постале носећи стубо-ви националних идеологија изражених кроз клерона-

логички завршетак европске културе. Епископ Николај у својим пронацистичким текстовима, осим што слави Хитлера показује и антисеми-тизам: Отац Жидова је ђаво, јеврејски месија је Сатана.

Најутицајнији насљедник Николаја Велимировића међу садашњим српским јерарсима, Амфилохије Радовић, такође тврди да Срби имају најдубље памћење, и да их због тога Запад, који је огрезао у пороку и лицемјерју хоће уништити, да би људи овдје могли мирно и неузне-миравано да живе у овом трулом свијету, задојени духом некрофилије, у мртвачници земаљској. Кад су у питању национални Црногорци, Николај, 1954. пише у емиграцији: Нема тог Србина и српског свештеника који ће признати географски појам Црна Гора за нацију. Послије пада кому-низма показује се сва бруталност светосавских свјештеника, који подучавају своје вјернике да је црногорску нацију створио ђаво. Ипак, у бес-призорном вријеђању својих сународника с најпоганскијом мржњом је задојен митрополит Амфилохије, који је изјавио да су Црногорци ко-мунистички накот (накот - животињски пород М. П.) и да је црногорска нација копиле Милова-на Ђиласа. У тој неупоредивој шовинистичкој заслијепљености - нацисти су Зидове, Сло-вене, Цигане сматрали нижом расом, али их ипак нијесу поистовјећивали са животињама - Амфилохије византинизује старе црногорске храмове вршећи промјену особене архитектонске естетике са елементима који нијесу својствени овдашњој културној традицији. Највећи је, пак, културни злочин Амфилохије учинио, уз помоћ хеликоптера српске војске 2005. непосредно пред референдум о независности, оскрнавив-ши култно мјесто на врху планине Румије, на којему су вјековима припадници православне, католичке и исламске вјероисповијести из бар-ске општине износили крст кнеза Владимира Војислављевића, чија процесија конкурише за Унескову нематеријалну баштину. Лимена црква на Румији већ шест година стоји као сим-бол насилништва, пркоса и несношљивости пре-ма вјековној мултикултуралности овога краја. Дакле, док год Амфилохије Радовић и његови сљедбеници столују у Цетињском манастиру, који је од доба Црнојевића до средине 19. вијека био, не само духовни већ и свјетовни центар Црне Горе, не може се казати да ова држава има потпуни суверенитет и довршену културно-на-ционалну конституцију.

С друге стране, мисија ЦПЦ ће бити још дуго у застоју, уколико се не промијене опште

46ционализам и ксенофобију. Ниједан национални по-крет се није могао замислити без острашћених вла-дика, бискупа, муфтија, који су показивали више не-разборитости и убиствене мржње према иновјерцима него сами бојовници, који су сијали смрт у борби, на стратиштима, у концентрационим логорима. Војник суочен са смрћу и суровостима рата каткад је трезвенији, па и милосрднији, од оних који из ду-боке хладовине проповиједају свете циљеве вјере и народа, иако су се завјетовали Богу на скромност и праштање. (Само је црногорски покрет за независ-ност у то вријеме био изузетак који је потврдио пра-вило: јер је у процесу борбе за самосталност имао против себе већину православног свјештенства).

Православна црква је била главни инстру-мент великосрпске политике у Црној Гори, још от-кад је државничким декретом краљ Александар Карађорђевић аутокефалну црногорску митрополију припојио београдској патријаршији. Да би у сим-боличком смислу потврдио српску националну и духовну супрематију над Црном Гором, краљ Алек-сандар је срушио - у Првом свјетском рату оштећену аустријском гранатом - стару Његошеву капелу на Ловћену, и 1925. године саградио нову у којој је поста-вио спомен плочу на унутрашњем фризу, гдје се наво-ди да српски монарх подиже споменик своме славно-ме претку по женској линији у част рођендана свога пријестолонасљедника Петра Другог Карађорђевича! На сличан начин данас митрополит Амфилохије се горди да сједи на трону Светога Петра Цетињскога. Пошто је побио и утамничио неколико хиљада Црно-гораца који су се противили србијанској окупацији, Александар је подигао свој споменик владици који је испјевао највеличанственију химну црногорској сло-боди, док се Амфилохије, најогорченији непријатељ савремене црногорске државности, приказује као природни духовни и свјетоназорски сљедник Све-тога Петра, који је цијели свој живот подредио опстојности и учвршћивању државне слободе.

И у неком другом повијесном и културолош-ком контексту, Његош је одвећ велики пјесник да би био интересантан само писцима и љубитељима лијепе књижевности. У сваком случају би га нараштаји у 20. стољећу, као што је случај с другим великим пјесницима романтизма, Пушкином, Гетеом, Леопардијем, Прешерном, Еминескуом, Петефијем, Мицкијевичем, Шевченком, узели као једну врсту националне заставе... Али, ниједан други знаменити пјесник романтизма није имао такву посмртну суд-бину: њега највише славе они који негирају значење, културу и историјску улогу земље у којој је поникао и духовно се формирао. У овом случају идеолошким мантрама и замјеном теза игноришу се два главна стуба која су пресудно одредила судбину Црне Горе,

њен национални карактер и животни стил - црногор-ску државну независност и црногорску аутокефалну цркву.

У једној серији новчаница бивше двочлане српско-црногорске федерације, такозване Савезне Републике Југославије, почетком деведесетих годи-на на банкноти од двадесет динара била је Његошева слика са бијелом камилавком. Ова својеврсна би-зарност се могла протумачити и као урота или провокација усмјерена према српском политичком и вјерском врховништву, јер је неки дизајнер фа-брике новца у Топчидеру предложио гувернерима - такође недовољно едукованим у црквену историју, њену догму и ритуале - портрет младог Његоша у владичанској одори, са бијелом камилавком која оз-начава достојанство поглавара аутокефалне цркве.

Ношени идејом српског националног пре-порода, у којему писац Горског вијенца има једну од конститутивних улога, београдски су његошолози, изузев Исидоре Секулић и Миодрага Поповића, стварали слику о томе да је Његошева величина апсорбовала све што малена Црна Гора јест и што је могла бити, и много више од тога. Јер су, према овом схватању, његов ингениозни свечовјечански карактер, поетика и национална идеја уствари суп-страт који је могао изникнути само из велике нације као што је српска: српство је духовни пијемонт православља и јужнословенства, а Црна Гора само један провинцијални варијетет, па је готово иреле-вантно то што се Његош родио у подловћенском

друштвене и културне прилике, док владајући по-литичари не буду схватили даје питање црквене аутокефалности од виталног значаја за опстанак државног пројекта на којему темеље власт, па и за њихову личну и политичку судбину. Исто тако и свјештеници ЦПЦ, уколико желе да међу ла-ичком јавношћу преокрену утицај у своју корист мораће да се мање у својим проповиједима дотичу политичких тема, и да непрестано поистовјећују цркву с црногорством, како би што мање ли-чили на Амфилохијеве попове. Инсистирање на враћању аутокефалног статуса има само по себи довољно политичких конотација, и зато није потребно стално спомињати Црну Гору и црногорство. ЦПЦ као стара институција која је вјековима дијелила судбину с народом мора се прилагодити новим околностима, и поста-ти отворена за све православне хришћане, па и просрпске лаике, који не одобравају екстреми-зам СПЦ у Црној Гори. Свјештеничка ријеч - као и оних који говоре у име цркве - мора бити блага, а дјела чврста и непоколебљива, на би ли се по-вратио некадашњи ентузијазам из деведесетих година прошлог вијека када је ЦПЦ обновљена.

47простору, а не у Шумадији, Поморављу, Топлици, Романији, Банији или неком другом српском крају. Зато Николај Велимировић, Бранимир Петронијевић, Јован Скерлић и остали српски писци и теолози, чешће грубо него софистицирано, али довољно су-гестивно и моћно, уграђују црногорску слободарску традицију у српски национални корпус, притом не налазећи каузалну везу између ослободилачког се-куларног духа и традиције црногорске цркве - који није био својствен осталим православним црквама - и екуменизма Владике Рада. Николај Велимировић у књизи Религија Његошева, наводи: Ми Срби има-мо Његоша. Он је један, но иједан он је у стању да својом високом и широком религиозношћу демантује мишљење о нерелигиозности нашега народа. Јер ма колико су велики људи самобитни, не може се ипак одрећи, да они ма у коликој мјери не репрезентирају душу онога народа у коме су рођени.

СПЦ - млађи царев брат

Негирајући чињенице које указују да су неко-лико стољећа упоредо егзистирала два свјетоназора, два историјска искуства и двије државотворне идеологије они игноришу чињенице да је српска црква од Светог Саве до Милоша Обреновића служи-ла прво феудалце а потом османске окупаторе, и на крају комунистичке атеистичке владаре, те да су њене првосвјештенике више од четири стољећа бирали тур-ски властодршци. У старој византинској традицији светосавска црква је континуирано била, како каже Самјуел Хантингтон, млађи цезарев брат, (Сава Немањић је био трећи по реду син Стефана Немање, чију је двојицу старије браће, Стефана и Вукана, римски папа прогласио краљевима Србије и окупира-не Зете). Црногорска црква је постала слободна кад је изгубила патрона, тачније кад црногорски сељаци више нијесу хтјели плаћати кулук турским феудалци-ма ни цетињским владикама, и њена историјска улога је била највећа у вријеме док је постсредњевјековна црногорска држава у зачетку - прије процеса држав-не централизације - углавном представљала вољу заједнице слободних племена. Опадање моћи и ауто-ритета Црногорске цркве се углавном поклапа с про-цесом јачања институција модерне секуларне држа-ве. Објашњавајући у свом тексту Слободарска црква и вјера Црногораца, јединствени феномен црногорске традиционалне заједнице, Сретен Зековић, између осталог истиче: При томе наглашенији су елементи старе, народне религије, вјеровања предака, те на-родне и националне идеологије и култа чојства, него хришћанске догматике, теолошке дисциплине, ка-нонског реда и хијерархије наметнуте „одозго“.

Послије укидања Пећке патријаршије 1766. више није могло бити ни формалне подређености или повезаности, црногорске митрополије са српском или неком другом православном црквом. Зато Ру-ска црква 1851. године у званичном каталогу, а Васељенска патријаршија у петом тому своје Синтаг-ме означају Црногорску митрополију и de iure ауто-кефалном. Ови факти су важни за историју црногор-ске цркве и државе, посебно за разумијевање процеса конституисања црногорске свијести о сопственој по-себности. Али су једнако значајни и за разумијевање духовног извориштва Његошева генија слободе, и зато треба казати да су београдски филозофи, пис-ци и мистици више писали о себи, о свом времену, о својим незавршеним историјским и идеолошким биткама него о самом пјеснику Горског вијенца. Јер, неки од њих, па и сам владика Николај Велимировић, били су довољно образовани и интелигентни да су, колико год су површно познавали Црну Гору, мог-ли разумјети да ниједна друга историјска појава то-лико моћно не свједочи о духовној самобитности и карактерној одјелитости Црногораца колико лич-ност и дјело Петра Другог Петровића Његоша.

48

Прођоше и двије деценије од обнављања ау-токефалне Црногорске православне цркве, а још се није ријешило питање односа између ње и Српске православне цркве. Цијела збрка око тога која и каква православна црква треба да егзистира у независној и међународно признатој држави Црној Гори показује да постоји незнање и неспремност да се напокон ријеши овај проблем од животнога значаја за нашу земљу и њену свијетлу европску будућност. А збрку управо производе и у континуитету настављају бројне присталице великосрпскога пројекта, чији је једини циљ да на силу, вјештачки, помоћу „српске в(ј)ере“ прошире и очувају српску свијест у Црној Гори. Нама, по рођењу, поријеклу и националној припадности Црногорцима доста је више приче да смо Срби. Посебно кад ту причу пуштају у јавност загрижени елитни припадници интелектуалних, по-литичких, културних и духовних кругова комшијске земље с којом смо до прије неколико година живјели у државној заједници. Они јавно и иронично минимизирају црногорску државну независност, а према црногорској нацији и Црногорској православној цркви не мијењају дискриминаторски, уврједљиви, подругљиви, пежоративни, поспрдни негаторски став и нетрпељивост. Свака њихова ријеч и чињење пуни су отрова, нетолеранције и непоштовања пре-ма црногорскоме бићу на овијем просторима. Умис-лили су да имају ексклузивно право да праве про-шлост, садашњост и будућност околнијех држава и њиховијех грађана према сопственој мјери и само у складу са властитијем интересима. Не уважавају по-себност црногорске нације, старога народа који је на-стао и развио се у својем пуном етничком и нацио-налноме бићу као и други народи и нације на Балкану и у Европи. Црногорска ослободилачка борба током вјекова имала је државотворни карактер. У процесу вођења непрестане ослободилачке борбе стасала је и црногорска нација, на начелу држава – нација. Многи европски народи одају признање црногорскоме на-роду за његов огромни допринос општесловенској историјској, културној и духовној ризници. Свијема, осим идеолошки острашћеним унитаристима из Србије и Црне Горе добро је позната чињеница да су Црногорци одавно створили национални идентитет у сопственој држави. Но унитаристи, по провјереноме рецепту, не дозвољавају да у народ продре истина да је црногорска нација правно нормирана три године прије кодификације ауатријске нације, а Аустрија је

тада била једна од најмоћнијих свјетских држава. Желе да скрију истину да су се Црногорци као народ и нација формирани етногенезом и признати онда кад су у складу са међународно-правним прописима и ак-тима створени објективни услови за њихово статусно национално одређење, прогрес и афирмацију. Према томе, они као аутохтони народ и нација постоје неза-висно од тога да ли се то некоме свиђа или не.

Да се све то не ради случајно него смишљено, плански, прорачунато и систематски зборе сљедеће чињенице. Од почетка деведесетих година прошлога стољећа „браћа“ Срби упорно су обмањивали бал-канску, европску и свјетску јавност да је Црна Гора дио Србије, а не равноправна чланица којој припа-да ни мање ни више права него Србији. Касније, из очајничких покушаја да се спријечи државна, наци-онална, културна и духовна еманципација Црного-раца шири се камуфлирана неистина како се Црна Гора отцијепила од Србије. Глагол отцијепити има значење: откинути дио од цјелине, отргнути. Црна Гора није била дио Србије, па према томе није се могла ни отцијепити. Могла је у складу са важећим

ДОСТА ЈЕ БИЛО ПРИЧЕКОЈА ЈЕ И КАКВА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ПОТРЕБНА ЦРНОЈ ГОРИ

Свјештеник Жарко Л. Ђуровић

49правним нормама слиједити сопствени интерес и непосреденим гласањем својих грађана одлучити о својој судбини, то јест донијети одлуку да самостал-но настави путем европских интеграција, као неза-висна и међународно призната држава, без Србије која је била кочничар на томе путу.

Посебна прича је постојање Српске право-славне цркве у Црној Гори и њене активности. Цркве коју објективни српски интелектуалци називају „Црква ни на небу ни на земљи“ јер не ради свој посао пружања утјехе, вјере и наде. Умјесто тога, она поли-тикантски живи и ради у „неприродној симбиози са државом Србијом“, што је опет констатација дијела српске интелектуалне елите чије размишљање није отровано квазипатриотским нереалним пројектима елитиних српских политичара, духовника и академи-ка. Кад је таква Српска православна црква у Србији, каква ли је тек онда у Црној Гори?!

Осмодеценијска монополистичка позиција прибавила је Српској православној цркви статус при-вилеговане цркве у Црној Гори. Такав статус пружа јој могућност за „рад на народноме просвећивању“, што је само љепши израз за политички ангажман и дјеловање, отворено испољавање национално-га егоизма, изазивање и ширење неслоге међу на-родом (и народима), обрушавање на све појединце и институције којима је било стало до очувања, афирмације и његовања црногорскога национал-нога идентитета, националне историје, културе и духовности. Умјесто бављења искључиво вјером, религиозношћу и преданости Богу, СПЦ је уложила огромне напоре да спријечи сазријевање свијести Црногораца и онемогући остваривање њиховога права да слободно живе и развијају своје државне, националне, културне, духовне и језичке посебно-сти, а да притом не оспоравају и не укидају та иста права другијем народима! Илузије које су бујале на националним фантазијама, једностраностима и историјским аномалијама, једнако су биле штетне за двије старе балканске државе: Црну Гору и Србију. Илузионисти су виђели смртну опасност за свој про-пали великодржавнички пројекат у самосталноме животу овијех држава, одричући се тијем њихове једине здраве будућности у заједници развијених ев-ропских држава и народа. И све то због жеље да се Српска православна црква прошири на цио балкан-ски свијет, независно од држава, нација и различитих вјерских опредјељења.

Антицрногорско дјеловање Српске пра-вославне цркве тражи одлучно и промишљено реаговање прије свега онијех политичких снага и личности које су изнијеле терет референдума и којима је припала историјска улога за вртање црно-горскога државнога суверенитета. Од њиховога става

и од њихове мудрости зависи будућност црногор-ске државе и црногорскога народа. Пошто су доби-ли повјерење својега народа да их води у европску будућност, морају показати своју одлучност и снагу државе. Независну Црну Гору треба заштити од неко-лико стотина страних држављана у мантијама који су више од двије деценије активно укључени у пројекат обнове Душанова царства и рушења државе у којој нелегално бораве. Због те субјективно-идеалистичке идеје и митоманске жеље да се она по сваку цијену оствари, хајкачи у мантијама, у складу са повијесним навикама цркве којој припадају, користе сваку при-лику и сва расположива средства да испоље свој ани-мозитет према црногорскоме националноме бићу, црногорској држави и њеноме народу. Посебно се на удару нашла аутокефална Црногорска православна црква, која је већ двије деценије изложена грубим насртајима онијех снага које настоје по сваку цијену да у Црну Гору уграде „српски национални карак-тер“, односно српски идентитет. Очигледно, Црно-горска православна црква је непремостива препрека за остварење њихове намјере.

Доказе да сам у праву, поред осталога, даје ми и њихова обимна „стручна“ и „научна“ литера-тура, у којој доминирају битне, дискриминаторске разлике приступу и тумачењу истих појава и права кад је ријеч о Српској православној цркви и другијем православним црквама. За Црногорску православну цркву не важи исто што и за њих, него се примјењује други методолошки приступ који све ремети у постојећем стању ове наше стварности. Безбројни примјери неједнаких права налазе се у Речнику религијских појмова аутора Ивана Цвитковића (изда-вач ИК Прометеј, Нови Сад, 2009. године). Крени-мо азбучним редом. За Албанску православну цркву каже се да је једна од аутокефалних православних цркава, настала оснивањем албанске државе 1914. го-дине. Ćедиште јој је у Тирани, а обреди се обављају на енглеском језику. Поглавар се титулише као архи-епископ Тиране и цијеле Албаније (стр. 21.).

О Бугарској православној цркви постоји ве-ома кратка забиљешка. Основао је цар Борис I. као бугарску народну цркву, а аутокефалност је поново стекла у 19. стољећу (страна 73.).

Као једна од аутокефалних цркава наво-ди се и Грузијска православна црква са ćедиштем у Тбилисију. Чланица је Свјетскога савеза цркава, организације настале 1948. године с циљем да се по-куша уједињење различитих праваца у хришћанству. Окупља око 330 цркава. Занимљива је напомена да је Српска православна црква била члан овога Савеза до 1997. године, кад је донијела одлуку о иступању из њега (стр. 106. и 382.).

Слиједи Грчка православна црква која је на-

50стала након ослободилачкога рата Грка против Тура-ка, 1833. године. У Грчкој има статус државне цркве (стр. 106.).

Македонска православна црква обновљена је након Другога свјетскога рата, 1945. године. Тек 1957. године Српска православна црква дозвољава да се у цркви на подручју Македоније (избјегава се назив Македонска црква) може употребљавати ма-кедонски језик, печат с црквенијем грбом и написом на македонскоме језику. Архијерејски синод Српске православне цркве и дан-данас одбија да призна њену аутокефалност (стр. 243.).

На страни 399. наглашено велики простор посвећен је Српској православној цркви. За њу аутор наводи да се формирала, „као и остале православне цркве, у националним границама“. То се правда два-десетосмим и седамдесетим каноном Васељенскога сабора који је одржан у Халкидону 451. године. Овим канонима је одређено да организацијско подручје цркве слиједи политичку подјелу земаља, то јест „да се црквене границе морају подударати с државним границама и областима“. Од 1219. до 1346. годи-не егзистира ка Српска архиепископија, а онда је цар Душан уздиже на ранг независне патријаршије. За вријеме турске владавине нарушена је њена само-сталност. „Тек након стварања националних држа-ва на Балкану формиране су аутокефалне право-славне цркве.“ Српска православна црква 1830. го-дине добија аутономију, а аутокефалност тек 1879. године.

Оно што је за нас посебно занимљиво је чињеница да аутор не спори постојање аутокефал-не православне цркве у државним границама Црне Горе (али се опет избјегава назив Црногорска пра-вославна црква). За њу каже да се са Карловачком митрополијом и православном црквом у Србији (по-ново се избјегава присвојни придјев) ујединила 1920. године у Српску патријаршију (овђе се присвојним придјевом наглашава чија је патријаршија јер се не каже Патријаршија у Србији) са ćедиштем у Београ-ду. Новоформираној цркви Васељенска патријаршија је признала аутокефалност 1922. године.

За Црногорску православну цркву аутор на-води да је „канонски непризната црква у Црној Гори“ (интересантно да се појављује присвојни придјев у називу кад се тврди да је непризната за разлику од назива Православна црква у Црној Гори кад је била канонски призната). „Отцепила се од Српске право-славне цркве 1993. године и прогласила своју само-сталност.“

Дакле, као што обнављање државне неза-висности Црне Горе сматрају актом „отцепљења“ (то јест откидања од српске цјелине), и вртање аутоке-фалности Црногорске православне цркве називају

такође „отцепљењем“. Јасна је њихова намјера да и стицање црногорске државне независности и повра-так аутокефалности Црногорске православне цркве желе приказати као самовољне једностране чинове који изазивају раздор и подјеле међу истим (српским) народом, односно раскол међу вјерницима Српске православне цркве. Међутим, ствари стоје друкчије. Поново се позивам на Ивана Цвитковића, аутора већ цитиранога Рјечника религијских појмова. На страни 43. он наводи да је аутокефалност потпуна само-сталност неке православне цркве у односу на дру-ге. То не значи мијењање догме, етичкога учења и канона, већ стицање територијалне јурисдикције. А најважније у свему томе је констатација да је „Бор-ба за признање аутокефалности Цркве била често повезана с борбом за националну независност и државност народа“.

Ето довољно разлога зашто се Србија и Српска православна црква бескомпромисно и улти-мативно противе јачању Црногорске православне цркве. Праве се да не знају да су испуњени сви ус-лови за њено снажење и ширење у оквиру граница државе Црне Горе. За њу, као и друге православне цркве морају важити халкидонски канони „да се црквене границе морају подударати с државним границама и областима“, што са Српском право-славном црквом није случај осим ако не сматрају да је Црна Гора и даље „област“ у границама Србије.

Црногорска православна црква нема никак-вих претензија ни амбиција да не поштује цитиране каноне. То ради Српска православна црква која је противно двадесет осмом и седамдесетом халкидон-ском канону заузела црногорску државну територију и подијелила је на своје епархије. Иако се представља као једина канонска црква на овијем просторима, она нема ништа више Божанске Благодати од Црногор-ске православне цркве. Величина не одређује сабор-ност ни независност Цркве. Црногорска православ-на црква има своје вјернике, презвитере, и владику, митрополита, својега духовнога поглавара, има Свете Тајне, има Тијело и Крв Христову у Светој Литурђији. У њој свака достојна душа може оćетити присуство Светога Духа. Она има своју благодат и истину. Што јој онда недостаје да буде призната од друге православне цркве која полаже право на црногорску државну територију и имовину сувере-не државе Црне Горе и црногорскога народа? Црква Божја је у Београду, Црква Божја је и на Цетињу. Ову другу, изворну црногорску духовну институцију, са најдубљим црногорским коријенима, црногорски хришћани су достојно чували и очували кроз много вјекова и мноштво искушења.

И још једна напомена. Немојте, Црногорци, да вас заведу приче о евентуалној аутономији Црно-

51горске православне цркве. Аутономија је нижи сте-пен, односно привид самосталности неке православне цркве. Њенога поглавара не бирају и не устоличавају Црногорци, него „Мајка црква“. Такви статус донио би црногорскијем вјерницима и њиховој цркви губи-так аутокефалности, без промјене стања српске ду-ховне доминације и дискриминације у држави Црној Гори, што жели да задржи Српска православна црква, чије је ćедиште у другој држави.

За разлику од ње, Црногорска православ-на црква не жели да влада и никад није имала дис-криминаторски однос према припадницима других вјероисповијести, цркава и вјерских заједница. Она се залаже само за стварање потребних услова за тра-диционално његовање веза љубави и благодати, не-раскидивих веза које постоје међу вјерницима сваке Христове и других цркава, међу свјештенством и народом. Мислим да је таква позиција Црногорске православне цркве потпуно у складу са настојањима онога дијела црногорскога народа који жели свијетлу европску будућност, а не мрачну средњовјековну бал-канску прошлост. Вјерујем да тако позиционирана Црногорска православна црква не може бити кочни-

чар евроатланских интеграција којима тежи држава Црна Гора. Напротив, Црногорска православна црква мора бити препозната од наше и европске јавности и званичника као духовна институција која жели градити мостове мира, слоге, хришћанске љубави и пријатељства и имати заједнички дом са свијема у Европској заједници народа. Она је у протекле двије деценије показала искрену опредијељеност и привр-женост црногорској држави и црногорскоме народу. Лојалним односом, мисијом и подршком пројекту вртања државне самосталности Црне Горе исказала је своје трајно опредјељење за суживот, заједништво, толеранцију и уважавање свих припадника других народа који живе у њој, без обзира на вјерске, ет-ничке, историјске и културне разлике. Њено мисио-нарско дјеловање на чувању, заштити, унапређењу и афирмацији духовнога, културнога, вјерскога и националнога идентитета аутохтонога црногорско-га народа није и не може бити пријетња и препрека за остварење вјерске равноправности и једнакости других грађана у демократској, мултинационалној, мултикултуралној и мултиконфесионалној држави Црној Гори.

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЈЕ НАЦИОНАЛНА И ОТАЏБИНСКА ГАРАНЦИЈА ЦРНОГОРСКА

Пише: Чедомир Драшковић

Све у животу представља дио сложеног си-стема васпитања. Почев од времена првог одгој, па преко процеса образовања у његовој поступној вер-тикали, затим културе и науке уопште, вјерске (не)толеранције, па к томе текуће идеолошке, стра-начке, односно политичке оперативе итекако – до упражњавања и популарисања спорта и туризма, си-стема приходовања и начина инвестирања, чаршијске забаве и разоноде, итд., и тсл. Дакле, за високо ци-вилизовани свијет – све је васпитање. По нашки, то је више већ традиционално успјешно пресипање „из шупљег у празно“, чиме се од додатно мотивисане руље, лакше кумулира и „дорађује“ маса. А да би се маса дугим васпитањем процесно трансформисала у народ – то је већ много сложеног и дугорочног посла за кратковиду власт…

-Лаж је потврда наше урођене интелигенције, недавно је похвалио своје сународнике „отац српске нације“ Д. Ћосић. Због тога и не треба да чуди што је диљем Црне Горе, као Амфилохијевог метода, фе-удални светосавски опијат у пуном маху, и што се прије свега Црном Гором – подмукло и бестидно – толико упорно и снажно намеће и вјешто одржава црногорска национална и државна енигма!

Савјест човјека чини – човјеком! Морални и духовни успон Црногораца препријечен је безда-ницом од црног белаја мистичног и неисторијског: анахроног ситуирања и клеро-националистичког отуђења Црногораца, што нам је за посљедицу на-метнуло преварену и извјештачену, и у темељу обезвријеђену стварност црногорску. Црногорци су били буквално супериорни, док је њихов морални

52и духовни систем функционисао на аутентичној – неупрошћеној једноставности… Ипак се неуништи-вом, метафоричком судбином Нојеве барке – срећни црногорски бродоломници спашавају потонућа, покушавајући да извуку „бисер из буњишта“. Иако дуго заглибљени између збиље и фикције, мита и стварности, националног и државног аутизма ира-ционалних идеолошко-политичких и страначких кадрова, и њихових небројених полтронских траба-ната – ипак успијевамо да одржавамо правац: много више са индивидуалном доминацијом одговорности и знања, и индивидуалне свијести и савјести: са ми-норном помоћи институција. Иако и даље опасно заглибљени у немањићком живом блату, остварили смо снажну копчу са оним најважнијим што смо има-ли, и што смо (ипак!) сачували као своје: црногорску културу, односно црногорски језик (са својом нацио-налном књижевношћу, и осталим резултатима других умјетности), и Црногорску православну цркву. Коли-ко год и даље несмањено „жубори“ кич у званичном државном културном и политичком кокетирању са јавношћу, ипак васпитна „рачунаљка“ за црногорску младеж све се јаче експлицира и у њеним креативним и садржајним именовањима низа школских уџбеника и приручника, попут читанки за основне школе: „Читај храбро, и говори слободно“, „Читај храбро, и тражи свој пут“, „Читај храбро, и учи да волиш“…

И даље рвање с великим политичким невременом

Веома савјесно и морално снажно, и потпу-но свјесно – чак готово деградацији у инат!, Црно-горска православна црква је и свечарски и радно обиљежила недавни велики Лучиндански праз-ник. Са више значајних званица, угледних гостију, и радно: до одговорног аналитичког вредновања организованијих Црквених општина, и Општинских одбора Црногорске православне цркве (Цетиње, Под-горица, Никшић). На овај начин, у сарадњи са другим водећим органима и тијелима Црногорске православ-не цркве – њеним свјештенством, и Митрополијским савјетом, прије свега – иде се једино сигурним путем за стварање некадашњег традиционалног континуи-тета, односно здраве друштвене климе и њене пози-тивне, хумане људске, радне, стваралачке, политичке и грађанске енергије. То је пут ка еманципацији Црне Горе, и јединој нашој сигурној културној и духовној, аутохтоној и грађанској луци спаса.

Црква је превасходно социо-психолошка друштвена категорија, и самим тим и саставни дио одговарајућег друштвено-политичког система – па тек онда вјерујући феномен! Почев од црквеног раскола, шизме, тј. диобе хришћанства (1054) на

источни и западни обред, на православље и католи-цизам – у православљу је бивало досљедно: Чија је земља, онога је и вјера! И по том принципу, званична Црна Гора дужна је да се (са великим уважавањем!) врати својој вјековној сапутници и сапатници Црногорској православној цркви, коју је регент Алек-сандар Карађорђевић декретом укинио 1920. године, користећи то организационо државно право – ради стварања јединствене државне цркве и вјере, тј. Српске православне цркве.

С тим у вези, свакаквих смо се неуљудности, нељудскости и подлих историографских лагарија нагледали и нагутали од „братског“ српског рода. Почев од родоначелног инквизитора И. Гарашани-на („Постојање Црне Горе је нож у леђа Србије“, и „За нас би била потпуна срећа да је Црна Гора пот-пуно пропала“, коментаришући посљедице Дру-ге Омер-пашине године у Црној Гори, и сл.). До недавног предćедника српске народне странке у Црној Гори („ми нећемо ништа ново, само царство Душаново – демократским путем“), или менталних и моралних „бисера“ његова прелата г. Амфилохија („Црногорци су непостојећа нација…, комунистич-ка копилад. Дукљански накот, којега треба (по ле-генди) закивати за Везиров мост у Подгорици“, те да је Црногорска православна црква „измишљена полицијска категорија“… Да је државе, и то прав-не државе Црне Горе – због оваквог онемогућавања основних слобода, и изворних људских права – од-говарало би се макар кривично. Насупрот томе, у „самосталној, усправној и достојанственој Црној Гори“ (постреферендумској!?) – Српска православ-на црква (као окупациона институција из периода 1918/1920. и даље је неприкосновени („канонски“!?) газда у кући.

Старо правило цивилизације гласи: -Држава те организује, чува и брани. А добар

53комшија помаже… Држава је, према томе, организа-тор и катализатор свих важнијих друштвених процеса на својој територији. Ђе није тако, царује јавашлук и расуло, лицемјерје и анархија, нерад и немаштина – и насиље сваке врсте. О социјалној правди и културној неправди по Црној Гори нема се рашта ни дуже збо-рити? Тек да подćетим како нам се „чува и брани“ Црногорска православна црква и црногорски језик у Црној Гори, и како нам се с тим у вези бахато понаша први и најближи комшија, „брат“ Србин…

Еманципованих појединаца, и одговорно ан-гажованих интелектуалаца црногорских још увијек нема много. Оспособљених институција образовања, културе и науке, које би требало да ангажовано и ак-тивно раде на откривању истине – и њеном етичком пласирању, још је мање. Колико је уз то, и на много цивилизованијим просторима сложен и дуг пут до истине, требамо се подćетити и оних једноставних и пролошких ријечи народних – да увијек треба бити на опрезу, јер: -И са човјеком можеш бити на штету, а са барабом и ништаробом на штету, и на срамоту!

Ипак – уздај се у се…

Као што су се понашали и наши преци: „Нада нема право ни у кога, до у Бога и у своје руке“. Већ је постало одурно, и мизерно; у најмању руку контрапродуктивно – директно се спуштати „на уже“ Српске православне цркве, и покушавати водити било какав дијалог са њима. Јер све се своди на от-ворене провокације, подлости и денунцијације, и хе-гемоналне лагарије. Њихово замлаћивање јавности, циљано нас провоцира и омаловажава, и срачунато подиже тензије да би, између осталог, ликовали због наших фрустрација. Треба свак да ради свој посао! Значи, развијати и друштвено и културолошки ин-ституционализовати рад Црногорске православне цркве. Стварати и на цивилизован начин динами-зирати рад њених органа и тијела: њених савјета и одбора, и оперативних регионалних црквених и свјетовних представника на терену. Дакле, Црно-горска православна црква и њени људи, Црногорци и остали добронамјерни грађани Црне Горе, и шире – вјерници, и искрени поштоваоци, и принципијелни агностици – треба да се мобилишу за Црну Гору као мултиетничку и мултикултурну државу, и за Црно-горску православну цркву као културну, духовну и примарно државотворну категорију црногорску. На другој страни – у интересу истине, и што потпунијег јавног информисања – требало би штампати зборни-ке грађе: књиге извода, цитата, антологијских избора (а нарочите „бисере“ такве врсте преносити факси-милно) – из публикованог „духовног“ и програм-ског арсенала угледника и великодостојника Српске

православне цркве. Из њене филијале у Црној Гори, али свакако и из београдске централе. Да се њиховим ријечима и ставовима, значи аутентично и изворно документовано – сређено и у континуитету – покаже што то они раде, тј. како раде и зашто се залажу. И што све то они – истином називају!

Сматрам свјетски јединственим апсурдом то што су – највеће неправде, па и велике историјске несреће Црној Гори наносили управо Црногор-ци. Како они давно поскитани, просути по свијету, многи преварени, често и бахато примитивни, али и јалово препотентни, или за ситно купљени. Наравно, уз снажну помоћ њихове сабраће домицилне. Чак и један по много чему ауторитативни М. Ђилас, пу-блициста, политичар и цијењени књижевник (мање познат и под можда симптоматичним псеудонимом Мило Николић), иза Другог свјетског рата словио је и као „отац црногорске нације“ – јер је тада пи-сао о црногорској нацији, и с разлогом покушавао да изврши њена теоријска образлагања. Касније је то олако пренебрегао, изјашњавајући се „Србином из Црне Горе. Подвлачим ово из Црне Горе, ради не-какве локалне разлике од Срба из Србије“, наново је научно кадио Ђилас. Да би се, с тим у вези, поново враћао својој „научној“ матрици: „Да су се Црногор-ци формирали у нацију бесмислено је са научне тачке гледишта. Али је чињеница да су Црногорци имали некакву посебност (подвукао Ч.Д) која се касније са владикама почетком XVIII века, развила у праву државу. Доказ те некакве посебности менталитета и јесте што се у политичкој борби формира држава: све је то остало у црногорској свести као историско памћење које није ишчезло“. Иако је та (ипак) „некак-ва посебност“ Црногораца у њиховој исцрпљујућој војничкој и политичкој борби и по Ђиласу била ство-рила државу Црногораца, он ће мало потом то „науч-но“ поистовјетити са „локалним разликама које имате у свим нацијама. Као, рецимо, у Србији, Шумадија се разликује од Мачве, а да не говоримо о Нишу, Лесков-цу или источној Србији“). Ђиласов „научни апарат“ о истом даље експлицира: „Идеја о Црногорцима као посебној нацији први пут се јавила у првом свјетском рату, као покушај да се дубљим – националним раз-лозима оправдава одржавање династије Петровића и посебне црногорске државе. Поникла у камарили (подвукао Ч.Д), теза о Црногорцима као посебној нацији јавља се и јача касније, послије уједињења са Србијом 1918. године – израз негодовања народних, сељачких маса с новим стањем“. Ако је и од једног Ђида – много је. Исто као што је много колико му се и данас као и некад, подједнако фронтално ликује и кликује. Чак и од Црногораца са „некаквом посебно-сти“, и „пониклих у камарили“.

54Ријечи министра културе Црне Горе на комеморацији поводом смрти академика Бранка Павићевића (2.3.1922-12.3.2012.)

ИСТОРИЧАР ПОСВЕЋЕН СВ. ПЕТРУ И ЦРНОЈ ГОРИУВАЖЕНА ПОРОДИЦО ПАВИЋЕВИЋ,УВАЖЕНИ ПОШТОВАОЦИ АКАДЕМИКА БРАНКА ПАВИЋЕВИЋА,

Имамо часну и тужну обавезу да се у име државних органа и Владе Црне Горе опростимо од Човјека, Борца и Знаменитог историографа... да се опростим од академика Бранка Павићевића – великана црногорске историјске науке, човјека који је у својој личности одгајио високо цивилизовану и стваралачки богату духовност. Опраштамо се од ствараоца који је сачувао од заборава и реафирмисао најквалитетније традиционалне вриједности и врлине из вишевјековне ослободилачке историје Црногорског народа.

Моралне поуке Бранко Павићевић није морао да учи и усваја из повијести античких или других европских народа, па ни само из миленијумске повијести Црне Горе; он је имао привилегију да универзи-тете моралности упозна у својој средини, у својем братству, у својој фамилији. Духовне обавезе и мудрост живљења имао је од кога и да наслиједи – од својих родитеља и ближих и даљих предака, ослањајући се на морално насљеђе које се калило у најтежим историјским околностима.

Свјестан својих обавеза према Дому и Домовини, Бранко Павићевић је од младих дана слиједио примјере својих узорних претходника, родољуба и ратника, свога оца Ђока и ђеда Шаја. Јачајући своју личност примјерима часних и храбрих својих рођака, њихових предака и потомака, Бранко се надахњивао онима које је запамтило народно предање и опјевала црногорска епска пјесма. Знао је Бранко да – док су се други борили за слободу – Црна Гора је своју непрестано бранила.

По ономе што је истрајно проучавао, он као да је непосредно судјеловао у збивањима и догађајима посљедња три вијека, иако се помно истересовао и за дубље слојеве црногорске историје – за Војислављевиће и њихову Дукљу, за Балшиће и њихову Зету, за Црнојевиће и њихову Подловћенску Црну Гору, али највише, најисцрпније – за стварање и опстајање модерније Црногорске државе, предвођене му-дром и одлучном династијом Петровића – Његоша.

Није се, дакле, Бранко Павићевић случајно опредијелио за истраживање истине о процесима и тековинама миленијумске историје Црне Горе, за њено научно утемељење, што му је, и по мишљењу његових угледних колега, прибавило ауторитет најбољег зналца и до потоњих времена – најобјективнијег тумача и аналитичара црногорског државно-правног уређења и односа ове мале земље са пријатељим и непријатељским великим силама. То му је и омогућило да и у својим позним годинама активно учествује у јачању истраживачке базе и одгоју млађих научника, али и да својим богатим искуством допринесе обнови државне суверености проевропске Црне Горе.

Богато знање из правних наука и научноистраживачка страст, врлине које красе сва Бранкова објављена дјела, импоновала су многим научним и умјетничким институцијама и зато је био радо виђен и у другим срединама, цијењен, признат и уважен звањем почасног и иностраног академика у више јужнословенских и других земаља. Међу свима који су, као историографи или научници сродних стру-ка, зналачки процјењивали тешко стечено слободарско искуство Црне Горе, њених државних и духовних предводника и искушења црногорског народа, приоритетно мјесто несумњиво припада академику Бранку Павићевићу. Он је и с највећим пијететом пришао утврђивању значаја Светог Петра Цетињског, не само као поглавара Црногорске државе и митрополита аутокефалне Црногорске цркве, него и као законодавца, стратега, ратника и мудрог државника, као могућег праведника, моралног учитеља и миротворца међу црногорским братствима и племенима.

У античкој снази посланица Петра Првог и антејској везаности највреднијих црногорских грађана за судбину Црне Горе, за њену слободу, Бранко Павићевић је нашао и властити пут, ослонац у лику и дјелу подловћенског Светитеља и Просветитеља, чију је улогу у стварању Црногорске државе и Цркве свестрано освијетлио.

С правом је констатовано да је Бранко Павићевић, изванредни познавалац црногорског народног живота и усменог предања, суптилни аналитичар и стилиста првога реда – за своје историографско дјело завриједио висока друштвена признаја и особита уважавања од најистакнутијих историчара у словенским земљама.

55Не треба заборавити да је Бранко Павићевић – као човјек и патриота – увијек знао ђе му је мјесто,

ђе треба и кад треба – од Тринаестојуслког устанка у родним Пјешивцима, до Пете пролетерске црногор-ске бригаде и учешћа у свим њеним биткама до ослобођења југословенских земаља. Млади Бранко био је свјестан да у том слободарском строју мора слиједити патриотске принципе свога оца Ђока Шајова, бал-канског ратника, најстаријег партизанског хероја, који је са цијелом породицом – супругом, два сина и осам шћери – од почетка Устанка био у партизанском строју, у првим борбеним редовима.

Опраштајући се од свеликог ствараоца и родољуба, од првог предćедника Црногорске академије наука и умјетности и суорганизатора и једног од утемељитеља Дукљанске академије наука и умјетности, ми се данас не опраштамо од његовог капиталног научног дјела. Оно Држави Црној Гори, свима нама, остаје као залога истрајног, истинољубивог, научно и грађански разборитог сагледавања наших широ-ких заноса и честих наивности, многих изгубљених нада и депресивне домовинске љубави, као и често злоупотребљаване жртвене свијести народа. Бранково дјело драгоцјена је поука за нас – данашње, а сигу-ран сам – и за оне који тек долазе.

Породица академика Бранка Павићевића, као и његова патриотска Црна Гора, с поносом данас прате овог знаменитог Црногорца.

Поштовани и велики човјече, Бранко Павићевићу, Црна Гора те у своју повјесницу уписује као родоначелника модерне историјске мисли, као научника који је отворио путеве ка нама и будућности, обиљежавајући их међашима Твојих дјела – да буду јасни и сигурни, да их видимо и с Ловћена и Румије као и са Никшићког поља, обале Лима, моста на Тари... Хвала ти за све што си дао Оној која те је дала – Црној Гори.

Хвала ти, поштовани Учитељу! Хвала ти за све оно оплемењено и племенито – што си оставио у насљеђе као Научну истину, као допринос прогресу Црне Горе, као трајни улог у ризници њене Културе.

Поштовани и драги Бранко Павићевићу, нека ти је вјечна слава!

Бранислав Źага Мићуновић

Елиминација искариотске контаминације отвара пут одрживом развоју Екумене

Осијечам се обавезним да као вјерујући човијек и професор укажем на вриједносни Пут којим треба да иду не само млади, моји студенти, већ и они који то нијесу, па и они старији, који су због, само њима познатих разлога ишли, или још увијек иду странпутицом и лошом калдрмом која их води у лавиринти провале.

Дакле, желим да укажем да је калдрма прошлост, а савремени путеви садашњост и будућност (разум), без којих се не може остварити благовремена и дослиједна социо животна комуникација.

Нажалост свиједоци смо многих људских недаћа, које су се збивале у даљој и блиској прошло-сти, и које се збивају данас, те које се могу ускоро врло лако збити, на штету не једне или више наци-оналних или религијско институционалних миљеа, већ на штету свеукупног Планетарног бивствовања.

Узрок свих тих недаћа је човијек са својом искариотском1 природом, која му неда мира, нити стрпљења да сазна како и на који начин може да про-буди Исконске божанске вриједности.

Елаборације по основу ове теме свакако заслужују многе коментаре, сигуран сам и крити-1 Анатема (грч. Анатхема) проклетство, црквено прогонство, или проклетство неког човијека или ствари, искључење из цркве. Фиг. Проклињање, клетва, анатемаесто-(лат. anathema esto) нека је проклет.

ке, без обзира са које стране долазе и какве су њене намјере. Осим реченог, ова тема није само тема данашњице или тема будућих генерација, она је ак-туелна са посебним акцентом на период од више од једног миленијума.

Моја маленкост са овим рефератом неће ништа ново рећи, али свакако осијећам дужност оста-ти Истински вјерујући човијек, што ми у бити, као и сваком другом – створеном бићу неспорно припада.

Дакле, одмах ћемо прећи на ствар и постави-ти слиједеће питање, које гласи: „Што то значи бити Истински вијерујући човјек“?

На постављено питање, вјерујем да би сваки човијек одговорио у опусу неких сличности, „да – ја сам истински вјерујући човјек“?.

56Наравно не можемо никоме забранити да се

тако декларише, нити да се тако осијећа. Међутим, обавеза нам је да укажемо на нешто што многи и по-ред свог тијелесног вида, нажалост не виде, и поред својих ушију недовољно чују, те поред својих неизде-финисаних, персонално Изворних сазнајно-духовних постулација, остају сиромашни.

Што је то што човијека у бићу првенстве-но чини несретним, затим трауматизираним, бо-лесним и на крају тешко излијечивим с малигном сигнафикацијом?

Неспорно је да се Извор несрећног човјека налази у њему самом, у његовој контаминираној ментално-спиритуалној ниши, која без Изворног просвијетљења не може опстати у границама здраво-разумског виталитета.

Ближи се дан 07. јануар, Божић 2012. године, гдје не мали број слављеника и њима блиских особа уз бацање петарди, грмљавину и екстремне ударе не-ких бучних ватрених направа желе да обиљеже овај велики Дан, Дан рођења Исуса Христа.

На улицама се већ пар дана чују не само дијечији коментари, већ и коментари оних старијих особа које упорно казују, како је 06. и 07. јануар, православни Божић. Неки чак неће да кажу да је то православни Божић, већ упорно се ограђују и јасно казују, да је то Српски Божић. Исти они коментаришу да је убрзо и српска Нова Година, други казују да је то православна Нова година, док они знаведени у којима је сазнање и разум свакодневни практичар, побијају једно и друго казујући да је то слављење по старом календару.

Драга браћо у Створитељу, када ово кажем браћо у Створитељу не мислим никако другачије него Истински и Изворно, да смо сви ми браћа, као што су наши праоци и пра-пра праоци били браћа, не по Христу или религиозној припадности, већ по Стварању, односно Створитељу.

Запамтимо заувијек да је мој, твој, наш и Ваш Створитељ једно те исти Створитељ, и другог нема, као што нема ни српског, ни православног, ни хрватског, ни кинеског, ни америчког, ни јапанског, ни католичког, ни протестантског нити.... Бадњег Дана, Нове године, Ускрса и сл.

Оно уистину постоји, али не за здраво-разумска бића, већ за оне незнаведене, незнајуће, умишљење, преварене, заведене, „слијепе“ или за оне који хоће да прате неке традиционалне (давно про-шле) обичаје.

Они који то нијесу, они добро знају да постоји само један Исус који је једном од Мајке рођен у Бет-лему, да постоји једна Нова година, једно Ускрснуће Исусово и томе слично.

Па у чему је онда проблем?. Зашто стварати јазз! Зашто стварати безпотребне подијеле, када зна-мо да свака подијела може итекако бити искра или атом зачетка мржње. Зар је могуће да и данас у XXI вијеку, вијеку енормног људско-умног развоја постоје они који не желе да прихвате Истину да је Бог, Јахве, Алах, Свевишњи, Створитељ,... Љубав, а не мржња, једно у Једноме, Сједињитељ, а не разјединитељ!!!

Нажалост, чињенице, односно изјаве у најрадосније дане Хришћанства, рођењу нашег Откупитеља Исуса Христа, које су исказане од врхов-ног поглавара Српске Православне Цркве филијале у Црној Гори, госп. Анфилохија Радовића, не иду у при-лог Створитељевих тежњи да сви будемо окупљени за столом Благовања, Радости, Мира, Праштања, Љубави, Разума...

Он, Анфилохије Радовић, тај дотични Цркве-ни поглавар својим понашањем, изјавама и сличним работама, управо највише наноси штете часном, че-ститом, богомолећем и вјерујућем српском народу, не само у Црној Гори, већ и изван Ње.

Они Који га подржавају, а знамо из јавних медија, односно његових јавних наступа, што све из-лази из његове контаминиране менте и затрованих мржњом устију, нажалост су незнаведеници, искари-оте и богохулници.

Они већ једном морају да схвате, да се не може служити Богу кроз наношење зла, да се не може славити лаж умијесто Истине, да се не може љубити брат који проклиње, као онај који Благосливља,...

Честити вјерник добро зна да мржња никада није била сестра Љубави, као што ноћ не даје топли-ну и свијетлост као Дан!.

Нико ко иоле вјерује у Истинитог Створитеља не може остати миран након проклињања и упучивања клетве једног Црквеног поглавара и то у најрадоснији Дан у Години, Дан рођења Исуса Христа, Дана који је Свијетао и честит за Хришћанску Цркву, односно „Православне вијернике“.

Питаћете се зашто смо ставили у знаке наво-да „Православне вијернике“.

Из простор разлога, што 06. јануар није пра-вославни Бадњи дан нити је 07. јануар православни Божић.

То су дани слављења Бадњег дана и Божића по старом календару, односно по Јулијанском кален-дару. Ово исто можемо речи и за Бадњи дани Божић који се слави 24, односно 25. децембра, да то није католички Бадњи дан или католички Божић. То је Бадњи дан и Божић који се слави по новом календару односно Грегоријанском календару.

Сада када ово знамо, а многи су то и прије знали, али нијесу могли прихватити јер су им њихови

57„полуписмени праоци“ или недобронамјерни пред-ставници њихове религиозне институције „забрани-ли“ да другачије мисле, раде и понашају се јер ће у противном бити анатемисани�.

Сама ријеч анатема казује на проклетство, посебно на црквено проклетство. Када и ово знамо, тада морамо бити искрени према Створитељу, и свој својој браћи у Створитељу, и указати на неспорну чињеницу, а то је да „Створитељ није проклетство, Он не проклиње, он не вријеђа, не мрзи не одбацује своја створена бића“!

Створитељ је Љубав, Разум, Доброта, Знање, Мудрост, Нада, Вјера, Даривање, Суосијећање, Праштање,..., Створитељ је Алах, Јахве, Бог, и све друго што желите да декларишете у тежњи и неспор-ном сазнању да се ради о Свепланетарној – Космичкој ПОЗИТИВНОЈ ЕНЕРГИЈИ која ствара и која потиће од свега видљивог и невидљивог, знаног и незнаног, духовног и тијелесног Добра!

Они незнаведени казују да је Бог Исус Христ, моле се Богу као човијеку и томе слично. Има оних који у својим нацио-религиозним окви-рима изнад Исуса Христа, односно пред Исусом Христом постављају неке нацио-ратничке особе као „свеце“, што најбоље ствара слику о њима самима, односно о дијелатности такве „религиозно-христове“ институције, односно Цркве!

Не треба заборавити да Бог није човјек! Бог је енергија, снага, сила која се темељи на Спознању, Позитивизму, и Свемоћи свега што је Стваралачко, а не рушилачко.

Благо Вама који вјерујете и слиједите Божију – Стваралачку енергију која је створила човијека и сва друга бића и све видљиво и невидљиво, знано и незнао, тијелесно и духовно.

Јао Вама који вјерујете у бога-створитеља којег је човијек створио са свим људским недостаци-ма. Морате знати да он, такав бог од човијека ство-рен није вијечан, већ смртан као и његов ствараоц-човијек!

За Исуса Христа можемо речи да је Богочовијек, а не Бог, како га неки у институци-оно религиозним молитвама или проповиједима представљају.

Исус Христ у себи, као и многи часно провијерени и Изворно у сјају чистоте вијерни еку-мени-Свеци, посиједају више „Божије“, односно по-зитивне енергије него људске, сагрешеније, што им даје за право да буду Богољуди.

Бог, Алах, Створитељ, Јахве,..., је једно Оно је праисконско Стваралаштво које се увијек у свим временима и условима налази у Микрокосмичким и реалним атрибуцијама, што значи да смо у „Алфи“ –

тијелесном рађању и Изворним постулацијама Исти од Истога, једнако вриједни у Стварању – Надахнућу – Живљењу и припадајуће неповлашћени у „Омеги“ – тјелесној смрти.

Зато се молимо за просвијетљење и буђење разума које нам једино може показати пут који води Вијеченој Изворној Свијетости, а не што врло че-сто чинимо, молимо се за пролазне, материјално тијелесно пропадиве ствари и чувствене нагоне, који нас нажалост врло често воде на путу моралне и мен-талне таме, кризе и пропасти.

Сада накратко осврнимо на оно што нас због непробуђеног разума, патеогоистичне декларације води у пропаст, зло, мржњу, раздвање, убиства, ратовању, духовном хаосу и свему оном што није Божије и што није било добро нити ће икада бити до-бро за људски род.

Тако нпр. Моја маленкост се декларише као католик, Црногорац, од тог и тог оца или мајке, са мјестом рођења у Цетиње, расне припадности бијелац.

Прво питам себе, а онда Вас?Да ли ми та и таква сигнификација отвара си-

гуран пут у окриље Божијег мира?Да ли ми та и таква сигнификација гарантира

да ћу земаљски живот провести дослиједно Божјих стваратељских накана, да ћу дуље и љепше живијети, или да ћу имати вијечни живот.?

Да ли ми та и таква сигнификација даје за право да се уздижем над другима, те да имам право да игноришем, мрзим, злостављам или пакостим свима онима који нијесу декларисани као моја маленкост?

Не!!!Нити сам ја што бољи, вриједнији,

узвишенији или ближи Богу зато што сам като-лик, Црногорац, од тих родитеља, што сам рођен у Цетиње, што сам бијелац и томе слично!.

Не! То што сам навео, или оно што ће те ис-тим поводом Ви навести, није мој лични избор. То је мени, као и Вама наметнуто од наших родитеља и њиховог сазнајно-несазнајних, хтијених или нехтијених поступака, односно њиховог персоналног опредијељења, њима претходно наметнутог или чак прихваћено од стране условне случајности.

Дакле, ништа од тога што сам навео, а што припада мени или Вама, није ни моје ни Ваше, већ је то нешто што нам је без наше воље и без било које наше сагласности наметнуто, као што смо ми то исто наметнули или ћемо наметнути нашој ђеци.

Да би ово оправдао, објаснићу Вам овим ис-казом.

Могуће да бин ја више желио да нијесам Данило, нити католик, нити Црногорац, нити

58Цетињанин, нити бијелац, нити да су ми родитељи ти који су ми у бити заиста родитељи, уз све искрено поштовање и хвалу према свему наведеном и Њима (мојим родитељима).

Могуће да сам се ја питао, могуће би желио бити нешто друго, имао друго име, био друге наци-оналне, вијерске припадности, расе, желио да су ми родитељи други и томе слично!

Када ово знам ја као и Ви, онда се на постављено питање добија један веома логичан од-говор!

Ја сам као и Ви неспорни продукт једне врсте тјелесних сокова наших праотаца и наших родитеља и духовног дара нашег Створитеља. Дакле, ми јесмо ми – колико и нијесмо ми!

Хтијели или не хтијели прихватити, наш за-четак није наша жеља као што неће бити наша жеља када дође послиједњи дан нашег живота, да нам се ментално односно визуелно репризирају немили догађаји нашег земаљског чињења, које ће тада не-спорно бити спиритуо промовисани у обланди наших кајања и сазнања о безвриједном, непотребном и су-лудом чињењу. Али тада ће већ бити касно!

Пијена наше прошле животне горчине и вода која нам овог пута долази не до грла, већ захвата нашу гушу пунећи нам плућа, овог пута нас заувијек раздваја од нашег никад поновљивог тијелесног жи-вота.

Речено оправдава сазнање да нас је наша мен-тална, па и морална неиздефинисаност не мало пута, због слиједа социо-тјелесних чувстава одвела у по-нор, разочарење и духовно-моралну контаминацију.

Слиједеће што треба да знамо је Истина, да наши пра. пра, пра, пра, и пра... праоци нијесу били Хришћани, што значи да нам је Изворно поријекло Створитељево, Божије, Алахово, Јахвино или још неке раније и стварне стваралачке енергије. У сваком случају, ми смо ту ђе јесмо, припадамо ту ђесмо и будимо оно што нам је у Исконском предодређењу по Створитељу својствено.

На нама је да већ сада, данас, одмах почнемо да зналачки радимо на сакупљању узалудно просуте енергије, на једном једином мијесту које се зове акту-елни виталитет пробуђеног разума!

Живјети у пробуђеном разуму је највиша жи-вотна исплатива вриједност која за собом не оставља траг кајања, смрад нечасног чињења, страх и бијег од Истине и Свијетлости,... који упорно гуше слободу разума и душе.

Пробуђени разум није ништа друго него про-дукт синтезе Створитељевог дара хемије, са натално тијелесним соковима који нас чине препознатљивим и јединствено непоновљивим бићем, у опусу социо-

персоналне дисперзије.Зато из овог тијелесно духовног корпуса

није потребно изаћи или га се одрећи, већ напротив, треба да будемо захвални што смо управо ми ство-рени – у стварању изабрани и послати као једни од многих актуелних свиједока, који својим земаљским присуством свиједочимо, пишемо или надопуњујемо садашњост, за будућу историју овог простора и вре-мена.

Дакле, будите оно што јесте, по нацији, вјери, раси, и оикосно-наталној припадности, али не да би са тим и таквим сигнификацијама омаловажавали друге, игнорисали њихова национална, вијерска, рас-на, оикосна или било која друга осијећања.

Живите у разуму и сазнању, да је вриједност и неспорна сигнификација Створитељства управо у Његовом аутентичном, оригиналном и непоновљивом диверзибилном стварању, што нас управо треба спајати, чинити сретним и вриједним земаљско жи-вотне пролазности.

Не вјерујте фаризејима. О њима Свето пис-мо већ више од двије хиљаде година пише и упозо-рава на њихово подмукло присаједињење и вијерном служењу оног што није Божије.

Фаризеји и „трговци“ с вијерским осијећањима нијесу Божји учитељи нити промицатељи Божјих накана. Они су спремни да слу-же хаосу, и изазивају немир, јер и сами живе у мо-рално-менталном смраду. Они су спремни да Вас, жртвују и са Вама налажу ватру пакла која у црном диму ношеног вијетром мржње, злобе, пакости, братоубилаштва и незнања, сваким недослиједним чињењем, раздвоје од Изворне Истине, Створитеља Љубави, Мира и Наде, те да Вас поведу на странпу-тицу која се зове мржња, незнање, хаос, пакао, сулу-ди живот и умирање у болима незнања.

Не пријењајте олако лажним понудама, не вјерујте фаризејима јер они су испостава, промотери, аквизитери и дилери негативне силе којој је циљ не само разапеће Христа већ сваког Божијег створења понаособ.

Господар негативне силе је вијешт лажац који постиже највиши свој врхунац онда када у људима створи убијеђење да оно што раде, мисле или дијелују (наравно негативно) не потиче од њега, јер он као такав не постоји. Дакле успијех је оне негатив-не силе да убиједи починитеље зла да он као такав (негативан) не постоји.

Не да ће доћи, већ је дошао Дан буђења разума из учмалости незнања, што свиједочи да је Створитељ дао човијеку разум и слободу да тим раз-умом управља, развија га, користи и промовише у Из-ворно стваралачкој намјери.

59Ускоро ће доћи дан када ће Хришћани сла-

вити у исти дан Бадњи дан и Божић, Нову годину и остало што нас је до сада више вијекова раздвајало.

Зашто ће ово доћи?Зато што је логично да се слави по једном

од датих (актуелних) календара, било по јулијанском (старом) или по грегоријанском (новом), или неком новом трећем, могуће надолазећем календару, што није за одбацити!.

Прихватите браћо оно што је ново – у време-ну реално, и ако све што је ново не мора бити добро. Али прихватите браћо оно што је неспорно, реално и актуелно.

Ви који слушате Ваше родитеље који Вас на-воде и уче да славите поменуте Благдане по старом календару, а не по новом, упитајте Ваше родитеље, да и они славе дан свог рођења, дан њиховог вијенчања, или дан Вашег рођења (дан рођења њихове ђеце) по новом или старом календару.?

Упитајте Вашег матичара да ли Вас у матич-ним књигама води по старом или новом календару.?

Погледајте да ли је у књигама умрлих, неко од Ваших укућана, родбине или пријатеља уписан у тим књигама по старом или по новом (актуелном) ка-лендару.?

Одговорно тврдим, да сам ја, као и Ви и Ваши родитељи у матичним књигама рођених и вијенчаних уписани по датуму и дану новог календара, односно у рачунању по грегоријанском календару.

Како онда, да Ви који живите у XXI вијеку, још увијек живите у заблуди и вјеровању расцијепа, а не складности.

Много је православно црквених институција у Свијету које су прихватиле слављење Божићних благдана и Нове године по новом календару, тако да са правом указујем да је декларисање католичког или православног Бадњег дана, Божића или Нове године, некоректно у односу на сазнање, да се оно слави по новом календару, а не по називу религиозне институције.

Стога се озбиљно надам, да ће и Црногорска православна Црква, као једна екуменска црква, Црква коју воде и представљају разумни екумени, људи у којима Свјетлост Створитељева не јењава, већ напро-тив и по традицији сваким даном све више и снажније гори и топлином грије срца и обасјава свијетлом љубави, разума, праштања и надом, сва људска бића, придружити се и почети славити Божићне и Новогодишње благовање по Новом календару, што јој заиста и у контексту Њеног новокалендарског су-живота и припада.

Црногорци као ни многи други чести-ти народи не љубе ланце нити проклињу, они

љубе Створитеља чији су темељи Мир и Љубав, а „проповијед и молитва“ нијесу проклињање, већ бла-гослов и нада у јединству Тројства!

Посебно у вријеме ових Благданских бдијење захваљујмо нашем Створитељу што нам је подарио, а на нашим геофизичких простора имамо да се дичимо с Узорном свијетошћу – Свете људе као што су: Св. Леополд Богдан Мандић – екумениста, Св. Грација из Мула код Котора-еухаристик, Св. Озана Котор-ска – помиритељица добра, Св. Василиеј Острош-ки чудотворац, Св. Петар Цетињски, Св. Владимир Дукљански ширитељи љубави и чудотворства, Бл. Ана Марија Маровић-препознатитељка духовног до-бра и многи други екуменски дјелатници.

Не треба заборавити упокојеног промицатеља повратка аутокефалне Црногорске православне цркве на заслуженом трону сестринских Христових Црка-ва, Бл. Владике Антонија Абрамовића.

Њима уз заслужену Светост вијечна хвала и Слава уз молитву да нам буду увијек и у сваком моменту несумљиво Свијетло које зрачи добротом, љубављу, разумом и здравим морално-менталним со-цио-кодификатима.

Срећни празници свима без обзира на њихове персоналне осијећаје и припадности уз истински благослов, што се врло често може чути из излагања актуелног Владике ЦПЦ господина Митрополита Михаила, провијерено неспорног практичара и Ис-тинског промотера присијединитељства човијека са Божијим Изврностима.

Проф.др сци. Данило А. Ђуровић

60

Завршена су сва ванредна засиједања црногорског парламента. Почиње мјесец март и прво редовно засиједање црногорске скупштине. Никада интезивније посланици нијесу радили у парламентарној паузи. Са разлогом и без ваљаног разлога. Треба признати да институције државе Црне Горе функционишу на реално очекиван начин. Људи се састају претходних дана чешће него обично, док у другим сусједним државама и најважнија државна питања се рјешавају одлукама „телефонских сједница владе“. Укинуто је ванредно стање у држави. Од велике галаме да је све било неуставно приликом доношења одлуке о увођењу истог па до „тоталног колапса државних институција“ није остало ништа. Све је било како треба, реаговало се благовремено, спријечене су веће штете од невремена које нико није очекивао. Помогали су и пријатељи из НАТО земаља, из окружења као и сама Америка. Осим неколико не-надокнадивих губитака, неколико смртних случајева од којих су само неки везани за невријеме, страдали су трошни кровови кућа у једном броју градова а на-рочито по црногорским селима. Парламент ће доби-ти цјеловиту информацију о свему што се дешавало претходна два мјесеца и одлучити да ли систем треба побољшавати, другачије организовати када се овак-ве или сличне ситуације у питање. Стање је редовно. Снијег „нормалне величине“ на сјеверу док се на југу смјењују киша и то све мање са сунцем кога је све више. Мало су разочарани туристички радници јер је зимска сезона у овој држави кренула обећавајуће па је нагло прекинута и тешко да ће бити губици сани-рани наредних дана. Али што је ту је.

МАНИПУЛАЦИЈЕ

Прошли су и сви закони Владе. Усвојен је За-кон о формирању „нове“ ЦАНУ уз подршку комплет-не демократске јавности Црне Горе. Они који су се сво вријеме бунили против тог потеза Владе и Парламен-та нагло су ућутали, али има и оних непоправљивих као што су „независне новине које ту одлуку црно-горског парламента пропратише ријечима „брука“. Није прошао Закон о унутрашњим пословима, о полицији. Око закона превише политике, превише политичких субјеката па све до манипулација да ће доћи до пада владе, политичке кризе, ванредних из-бора. Закон у Парламенту добио за предлагача, Вла-ду Црне Горе, упозоравајуће мали број гласова. Само

11. За закон гласали посланици СДП-а и Бошњачке странке. И нико други. Посланици најјаче парла-ментарне странке ДПС-а били уздржани јер ниједан од три амандмана које су поднијели на закон пред-лагач није усвојио а амандмани су потпуно решпек-товали концепцију закона предложени нови положај полиције која треба да дјелује као орган у саставу Министарства унутрашњих послова и којима је само тражено да се повећаним обавезама руководилаца полиције прије свега њеног директора дају и адек-ватна права јер позивати човјека на одговорност због неизвршених обавеза тешко да се може радити ако су му права била ограничена. Није било разумијевања и десило се што се десило. Очекивања да ће доћи до ломова у Влади до оставки, до политичке кризе по-казала су се бестијалним очекивањима оних којима је до нереда у држави. Ако Министарство унутрашњих послова, односно Влада одлучи да закон поново предложи Парламенту, а то може урадити на наредној сједници потребно је сагледати разлоге његовог де-бакла у првом „читању црногорској Скупштини“ и припремити исти на начин да се не доживи нова компромитација. Ипак, најинтересантније је питање оних који су „забринути шта ће бити послије туче“ да ли уздржан став ДПС-а значи окретање леђа мањем коалиционом партнеру иако је то у питању због чега и какве ће посљедице бити. Колико до јуче опозиција је у парламенту оптуживала владајуће странке да су обична гласачка машина која постоји да само аминује све приједлоге Владе без права да било шта сугери-ше, предлаже да буде промијењено. Овога пута ДПС је направио „радикалан отклон од приједлога соп-ствене владе“ и ето муке. А колико пута је други ко-алициони партнер приликом гласања о пројектима заједничке владе прелазио на страну опозиције и са њом стварао већину и обарао те пројекте остављајући ДПС у мањини. Нико се није посебно потресао због тога. Систем ће функционисати. Ако буде требало у овом дијелу система нешто нормативно дорадити то ће се урадити на бољи начин. Једноставно црногор-ски парламент несумњиво функционише као ауто-номна законодавна, политичка, институција. Дакле, Влада је предложила закон. ДПС га је напао аманд-манима покушавајући да директор полиције у новој организацији те службе не остави у статусу енглеске краљице али СДП није имао разумијевање ни слуха за те приједлоге.

Анализе друштвених токова

ПОКУШАЈИ СПРОВОЂЕЊА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОГРАМА

Др Миодраг Мишко Вуковић

61АНКЕТНИ ОДБОР

Одмах затим посланици СДП-а гласали су „из принципијелних разлога“ а не из разлога које је у захтјеву навела опозиција, како кажу, о формирању Анкетног одбора који треба да поведе истражни по-ступак о могућим злоупотребама посебно корупцији, у поступку приватизације црногорског Телекома од прије неколико година. Чудно у потезу послани-ка владајуће коалиције који су пристали на захтјев опозиције је то што је одлука противуставна, неза-конита, супротна пословничким одредбама. Устав и закони као и Пословник дају право посланицима да формирају Анкетни одбор и да прикупљају податке око неког случаја неке процедуре, неког посла за који посумњају да је био оптерећен незаконитим радњама. Предлагач предлаже разлоге, предлаже састав Анкет-ног одбора и вријеме за које треба посао да заврши. Али у свим актима Уставу, законима, Пословнику прецизно се говори да се Анкетни одбор не може формирати ако је у току судски поступак. О томе је ријеч. Већ неколико година а у последње вријеме видљиво појачано тужилаштво ради на овом пред-мету. Прикупља информације са домаће сцене али из комуникације са надлежним институцијама Аме-рике, Њемачке и других земаља. Они који не познају уставну организацију Црне Горе или је познају али је намјерно игноришу знају да је прије двије-три године истрага из руку истражног судије пренијета у тужи-лачку организацију због чега је одлуке неуставна и могла би једноставно пасти на Уставном суду. Па тим прије и питање многих зашто је СДП знајући за ову чињеницу и чињеницу да се може формирати Анкет-ни одбор те да нема судске односно тужилачке истра-ге али да исти мора престати са радом ако се иста от-вори, „из принципијелних“ а противуставних разлога гласао за ову иницијативу. Оно што је важно у свему јесте да је онај који је највише галамио око неправил-ности у приватизацији Телекома а који је добро ома-стио бркове у самој приватизацији узимајући новац и са једног и са другог преговарачког стола и који се чак јавно бунио што је апанажа за његов допринос том процесу била мала избачен из састава Анкетног одбора у који се силно гурао из једноставног разлога што ће бити један од оних који мора да објасни своју улогу у читавом процесу.

ЗНАЧАЈ НАЈВЕЋЕГ ЦРНОГОРСКОГ КОЛЕКТИВА ЗА ДРЖАВУ

Опозиција је предложила и гласање о неповјерењу Влади због проблема који има највећи црногорски колектив, Комбинат алуминијума. Већ дуже вријеме неспоразуми на релацији менаџмент

Комбината који чине људи које је поставио већински власник, руски, инвеститор, синдикати колекти-ва и Влада Црне Горе су невесела стварност у овој држави. Влада је одлучила да раскине уговор са садашњим власником и да преузме дугове колектива водећи рачуна о његовом значају за државу. Пошто се ради о великим средствима тражила је од Скупшти-не да је подржи у тој намјери. Влада је предложила закључке које су дорадили посланици ДПС и СДП-а заједно са људима из Владе и који су усвојени у Пар-ламенту. Тиме је извучен испод ногу тепих политич-ке манипулације опозиције и приликом гласања о неповјерењу Влади они који су против Владе против актуелних државних политика, против државе као такве катастрофално су остали у мањини. Међу њима и лидер НОВЕ човјек који је годинама био као при-ватни предузетник сарадник Комбината, од њега узи-мао полупроизводе, на улазу у Подгорицу направио своју „малу“ ливницу, згрнуо огромне паре, а онда бизнис продао за неколико милиона еура. Донијети су закључци који нијесу обрадовали руског власни-ка али што је ту је. Наредних дана ће се водити ин-тензивна комуникација али Влада подржана од стра-не Парламента неће одустати од намјере да покуша спасити Комбинат, јер је „боље добити један осмијех радника него имати стотину уплаканих министара и менаџера“.

ПОПУЛИЗАМ У СТИЛУ ВЕЛИКОСРПСКОГ „ОТПОРА“

У Црној Гори окопнио снијег. Сунце сваким даном све интензивније грије атмосферу у држави. Алтернативци о којима је било ријеч у претходним текстовима се у великој дискрецији припремају „за још веће народне протесте“. Сви ће заједно, све на челу са ПЗП-ом и НОВО-м на улицу а одатле на јуриш на државне институције са захтјевом да људи их њих абдицирају, да се они самоинагуирушу и „за неколи-ко дана спасу државу“. Истина још нијесу саопштили дан када ће све то урадити тако да људи на питање кад ће се то десити „... а ка’д ће нико не зна“. Већ се шпе-кулише да је читаву ујдурму која се спрема укључен не мало број људи са стране, „оспособљених за по-себне задатке“, људи из различитих земаља Европе и ван ње, припадници разних служби, док не мали број грађана ових дана препознаје активисте већ „доказа-не“ организације „ОТПОР“ из Србије по подгорич-ким и улицама других градова, организације познате по посебном начину инсталирања демократије.

НЕУТЕМЕЉЕНЕ ОПТУЖБЕЕвропски парламент припрема Резолуцију о

Црној Гори. Врло мали број оних жестоких аманд-

62мана који су пунили дневне новине у Црној Гори и најављивали катаклизму када је њена будућност у питању и однос са Европом неће ући у завршни текст Декларације. Биће амандмана којима се храбри Црна Гора на путу на коме се налази али и упозорава на проблеме које има. Биће поновљен позив да се појача борба против криминала и корупције, али су и овога пута свезналице, као што су лидер ПЗП-а и НОВЕ добиле шамар на отвореној сцени јер Резолуције неће помињати ниједну „аферу“, а они су тврдили да ће директно тражити расвјетљавање случаја Теле-ком. На питање зашто тако озбиљни људи Европе одговарају корупције има у свим земљама и довољно је упозорити озбиљне људе на потребу да иста буде смањена и елиминисана појачаним напорима над-лежних институција. Али зато Европа упозорава да Црна Гора не смије ћерати инвеститоре. А у последње вријеме посебно многи од њих пакују ствари под не-сносним притиском црногорске алтернативе уствари деструкције уз обећање да неће се све завршити на лажима и неутемељеним оптужбама МАНС-а, „не-зависних медија и слободних интелектуалаца“ већ да ће Црна Гора претрпјети штету због информација које ће они саопштити својим партнерима у ино-странству како су прошли у Црној Гори што ће многе одвратити од намјере да улажу новац у ову државу. Како нема економског опоравка а посебно не развоја без страних инвестиција у ситуацији тешког економ-ског стања у коме се налази држава, ћерање инвести-тора из Црне Горе и демотивисање других да дођу у Црну Гору постала је основна дисциплима црногор-ске деструкције.

УДАР НА ЦРНОГОРСКИ НАЦИО-ДРЖАВНИ ИДЕНТИТЕТ (СРПСКИ КАО „ДРУГИ СЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК“,

ТРОБОЈКА И ХИМНА)У Црној Гори су свакодневно људи из ев-

ропских институција. Долазио је и директор за Русију и Југоисточну Европу и Балкан и саопштио да Црна Гора иде добрим путем, да нема ни мање ни више проблема од других држава не само у регио-ну, да се добро носи са проблемима инсистирајући да се наставе започети процеси уставних промјена у оним дјеловима Устава на које је указала Евро-па прије годину дана. Ради се прије свега о норма-ма којем регулишу положај правосуђа и потреби да исте буду замијењене квалитетнијим нормативним рјешењима које ће бити добра основа за повећање и достизање очекиваног нивоа професионалности и деполитизације овог дијела црногорске власти. И био је директан када су уцјењивања кога друго-га него парламентарне опозиције. Њихов став да неће дати двотрећинску већину да се Устав мијења како Европа тражи ако се не промијени (поново исти захтјев) много тога када се ради о идентитет-ским питањима, положају српског језика и потреби

да се прогласи другим службеним језиком у Црној Гори, потреби да се уведе тробојка као „народна застава“ и много тога другог, је за људе из Европе потпуно неприхватљив јер та питања немају везе са европским интеграцијама Црне Горе и да се сви морају кретати у оквирима „од Европе задатог“. О свему се може разговарати и треба разговарати али о правосуђу посао треба завршити и Европа ће пра-тити како ће се парламентарна опозиција према томе однијети. Европа не прихвата уцјене и то је јавно саопштила а онда су закурикали поједини патрио-те „без мане и страха“ ријечима „неће нам Лајчак и други уређивати Црну Гору него ћемо ми то сами“. А како би то они сами урадили знају сви. Срушили би уставну организацију Црне Горе, укинули начело да је то грађанска држава, и много тога другог и умјесто садашњег уставног концепта промовисали концепт националне државе у којој су народи носиоци суве-ренитета у којој је један национални језик, српски језик као језик српске националне заједнице, други званични језик једнак црногорском који је државни а не национални језик, у којој је тробојка народна за-става јер је то порука црногорске прошлости. А када је тробојка у питању било је ријечи да је ту заста-ву у први српски устав унио турски султан, а ових дана је и РТС у својој сери документарних емисија приказала сцене са чувеног Петровданског сабора на Цетињу, 12. јула 1941. године, када је проглаше-на независна држава Црна Гора, све уз присуство италијанских окупационих снага али и озарена лица српског владике у Црној Гори тада Јоаникија срећног што се фотографише са италијанским официрима заједно „са чувеним усташким сарадником“ Секулом Дрљевићем. Посебна фотографија је она на којој је виде италијански војници како на зграду Зетске бано-вине (тада није постојала Црна Гора већ је од стране Карађорђевића ослобођена „терета државног и наци-оналног“ била претворена у обичан регион) истичу поред фашистичке заставе њихове државе и тробојку на којој као народној застави инсистирају уцјењујући из опозиције. И у разговору са предсједником Владе Црне Горе који је желио да их убиједи да се дебло-кира заустављени процес уставних промјена добили су исто упозорење. А и предсједник државе је рекао да су му апсолутно неприхватљиви захтјеви око на-ционалних језика који треба да постану државним језицима као и тробојка као народна застава „чиме би садашња државна застава постала ненародном заставом“ изражавајући спремност да тробојка са црногорским гробм што се њега тиче може поста-ти његовом предсједничком заставом. При томе је појаснио и свој став када је химна у питању. Рекао је да је химна предуга, што је тачно, а да је његов осјећај да двије задње строфе су сувишне и да свеча-на пјесма може бити без њих али да се мора заврши-ти задњим стихом четврте строфе „Да је вјечна Црна Гора“. А то је оно што највише смета опозицији јер је за њих Црна Гора и даље највећи бесправно подигну-ти објекат на Балкану.

63СРБИЈА И ĆЕВЕР КОСОВАЕвропски савјет је ових дана донио одлуку

да се због свега што је учинила Србији додијели ста-тус кандидата. Та вијест је обрадовала све. Црна Гора је честитала Србији и то искрено очекујући да ће де-мократске снаге наставити и поред отпора конзерва-тивне политичке и медијске сцене у Србији, са запо-четим. Истина у самој Србији нијесу сви задовољни. За неке је то ванредно важан учинак демократске Србије, за друге издаја националних интереса. Предсједник Србије са својима и са народом који му вјерује прославио тај значајан догађај уз необичну поруку опонентима „да ће на српски начин из ината, и то српског ината, Србија постати чланица ЕУ“. Ев-ропа је дала велику шансу Србији да са себе стресе националистичке, атавистичке пројекте који вуку ову државу у прошлост и на Србији је да шансу искори-сти. Неће бити лако ни Србији као ни што неће бити лако ни Црној Гори ни другим земљама које су већ годинама у статусу кандидата за ЕУ. Када је Србија у питању већ сада се да наслутити проблем како даље. Поруке из Европе а посебно Америке да су разгово-ри српске и косовске делегације о наступу Косова на регионалним скуповима и отварању преговора са Ко-совом око визног режима доказ да је Србија демон-стрирала рационалан однос према реалности а да је Косово добило шансу за пуну интеграцију у Европ-ску унију најављује нове проблеме. Порука „добили смо статус кандидата и очували државну политику и ЕУ и Косово“ која се чује са српске политичке сцене тешко да иде у сусрет најавама из Европе, чињеници да је Косову дата већ студија изводљивости и да се од многих нескривене најављује брза интегрција и ове државе у европску породицу. Треба се плашити да и у овом случају не буде дакле поново актуелна истина „да тешкоћа није освојити ново него се ослободити старог“. На то упозоравају радикалне у принципу реакције са негативном конатацијом екстремиста и у Србији и на Косову. Како ће се Србиј однијети према захтјеву Њемачке да ће датум за отпочињање преговора Србија са ЕУ директно зависити од спремности те државе да елиминише паралелне институције на сјеверу Косова, ако се већ најављује да ће предсједника Српског парламента расписати ускоро парламентарне али и локалне изборе и то на цијелој територији Србије, дакле и на Косову. Шта то значи ако је колико до јуче проблем био референдум Срба са сјевера Косова против кога је био званични Београд који је одржан и који се већ послије неколи-ко дана и поред силне еуфорије којим је био праћен не помиње ни у фус нотама политичких говора или медијских анализа.

ДИО ЦРНЕ ГОРЕ ПРОТИВ ЦРНЕ ГОРЕЦрногорски парламент улази у мјесец у

коме почиње прво редовно засиједање. Биће по-сла. Неће бити лако. Већ су најављени отпори мно-

гим иницијативама као што је завршетак процедуре уставних промјена. Ако се томе дода цунами који спремају алтернативци треба поновити у дубокој консипирацији, у инат више него извјесном добијању датума преговора и отпочињању истих у јуну мјесецу ове године, преговора Црне Горе и ЕУ, о чему ће бити директно ријечи о поднијетој Резолуцији Европског парламента, који ће тражити општом сагласношћу свих посланичких група да Европска комисија оба-везно, треба поновити обавезно, отпочне преговоре када је и планирала са Црном Гором, предстојеће вријеме биће изузетно захтјевно и тражиће мудре по-литичке и државничке одлуке. Оно што је извјесно то је да су прохујали снијежни наноси дефинитивно по-казали намјере свих у Црној Гори. Остали су не само као отисци него и као чврсти докази да већ годинама до краја појачано претходних мјесеци један дио Црне Горе ради против Црне Горе и то свим средствима и на све начине и да од тога неће одустати па макар пале и последње дилеме шта им је стварна намјера. Будалаштине као што је неодложна потребна смјене власти са улице мјесец дана прије отварања прегово-ра са ЕУ нијесу доказ политичког и друштвеног става једног дијела Црне Горе већ је ријеч о патологији, о болести, а она се тешко може лијечити аргументи-ма и политичким средствима. Но нека Црна Гора је много тога пребацила преко главе последњих два-десет година. Лажи и обмане на којима почива чи-тав тај антицрногорски покрет, потврђује истину да је понављање мајка мудрости а понављање лажи из дана у дан не само одлика лоших политика него и ло-ших карактера.

ПОСЉЕДЊИ ТРЗАЈИ ОТПОРА ДЕМОКРАТИЗАЦИЈИ У ЦРНОЈ ГОРИ

Знаће Црна Гора да се и са овим злом мета-стазом деструкције носи на демократски начин. На једној од ванредних сједница Парламента чула се и сљедећа анегдота. Послије Другог свјетског рата чу-вао човјек овце неђе око Невесиња. И пјевао. „Од двадесет па навише чича Драже мобилише...“. из не-ког од грмова искочише УДБ-аши приведоше човјека и кренуше питања шта му је то требало, шта хоће. Човјек рече да је то само први дио пјесме а да дру-ги није успио да отпјева. Они који су га прекинули пружише му шансу да пјесму доврши. И човјек то уради. „Ал му ништа то не вриједи друг ће Тито да побиједи“. Ова прича је праћена упозорењем да само упаљени политички мозгови и људи који не знају шта раде, а раде шта знају, највише за рачун другога, коме смета Црна Гора, ових дана праве ноторне глупости као оне од прије неколико деценија када су појединци, у освит побједе антифашиста над највећим злом XX вијека „одлазили у четнике“. Другим ријечима сви вјерују да ће сви они последњим трзајима отпора свему демократског у Црној Гори себе саме учинити црногорском прошлошћу. Како другачије.

64

У првом поглављу ове књиге истакнута историјска трајница (константа) свесрпства и у од-носу на Црну Гору и изван ње (за ”све српске земље”) присутна је далеко приђе и потље Петровића и независно од њих и Црне Горе. Проф. др Живко Андријашевић га у Црној Гори приписује династи-ма Петровић, који су га, наводно, ”сами развијали и учврстили”, као ”изворни црногорски производ”. То свесрпство имплементира из своје почетне и ос-новне тезе: ”Српство у Црној Гори, односно свијест да Црногорци припадају српском народу”, свијест да су ”Црногорци српскога националног идентите-та”, ”српске нације”, ”српски карактер Црне Горе и Црногораца” (др Живко М. Андријашевић, Српство у Црној Гори, фељтон у Вијести почев од 20. 9. 2004; поновљено проширено под истијем називом у До-клеи 2011 (3) Фалсификати црногорске прошло-сти, ДАНУ, 2011, 91-107. Вјероватано црпљено из Андријашевићеве докторске дисертације о Николиној националној идеологији /необјављивана/ коју је бра-нио код, данас добро зна/ве/нога, др проф. свесрпства Радослава Љушића).

Значи, нашао је заједнички именилац, ос(овин)у и основу (све)српства Српскога царства и његове ”Пећке патријаршије славено српске”, начертанијевско-карађорђевићевског и (ш њим ком-промисерског) комунистичког (све)српства у тези да су ”Црногорци дио српскога народа”. Ови постулат је ос(овин)а, тежиште и темељ империјалнога (све)српства, као националног вељесрбља, који је предус-лов за државно вељесрпство по којем је, ако постоји (ако није ”дио Србије”) ”Црна Гора српска држава”.

Пр(иј)етходне тврдње на крају се подводе под општи закључак да је ”Српство у Црној Гори измишљена нација” (исто, 2011, 91-107), што их у цјелини, заједно са српством, смјешта у општу категорију фалсификата у смислу петровићевске и црногорске измишљотине, самообмане, самокривње као самоприхваћанога ”митског наćљеђа које је углав-ном баштинила Српска православна црква” (исто, 2011,90, 91,96 ).

Изричит и децидан став Живка Андријашевића да је ”српство у Црној Гори

измишљена нација” тачан је само у формулацији српска нација у Црној Гори је измишљена (нација), која се код њега недоказано подразумијева, јер је за њега ”српство у Црној Гори свијест да Црногорци припадају српском народу”. То се наводи одмах на самом почетку те штудије, као њезина полазна и ос-новна теза, која се подразумијева као ”недодирљива вјечита истина”, догма. Овђе се настоји п(р)от-урити да је сама по себи, аутоматски разумљива формулација српство у Црној Гори је српски национи идентитет.

Међути(је)м, српство у Црној Гори ни у свијести Петровића и Црногораца, ни субјективно ни објективно, није уопште нација, па ни измишљена. Српство у Црној Гори и другђе је идеологија и поли-тика националнога веље србља. Ако би било нација, не би било националнога свесрпства, империјалног српства, односно вељесрпства. Није ни народ(нос)но-национална (етничка) одредба, ни вид народ(нос)но-националног исказивања Црногораца, н(ег)о ши-рока извањска, империјална еклезиастичка и иде-олошко-политичка интеполација, индоктринација, пропаганда ујед(и)нитељскога (присајединитељског) прво пећско-патријаршијског славеносрпства, а доцније србинизма (српства), (све)српског јужнсловенства као опонента (прозападно м) или-ризму.

Не само да српство у Црној Гори није ет-никум, него то није ни српство општенито. Српство је идејно-политичка програмска контура Душано-вог царства и Веље Србије, империјална категорија за асимилацију и посрбичење другијех нација, по-себно православнијех, као предуслова за државно присаједињење Црне Горе и других Вељој Србији ради ујед(и)њења и обједињења јединственог (све)српства. У том смислу темељна поставка да су Црногорци дио српскога народа имплицитно тендира у формулацију да је Црна Гора дио (Веље) Србије која треба да обједини империјално српство. Српство је свесрпство, светосрпство, односно метафизичко, ирационално, апстрактно, теологизовано, сакра-лизовано, теократизовано вељесрпство, обскуран, врло неодређен, још недефинисани појам који је све

”СРПСТВО” У ЦРНОЈ ГОРИ НИЈЕ ”СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ”, НО ”ИЗМИШЉЕНА

НАЦИЈА”Сретен Зековић

Изворни црногорцизам, а извањски, кривотворени и интегралистички србинизам (србинство, српство,) у Црној Гори. Темељ и оса свијех свесрпских програма и концепција је да су ”Црногорци дио српског народа”. На историјској клацкалици (све)српства и (само)крвице Петровића и Црногораца.

65више но етничка категорија. Српство је већ рече-ни империјални дефект српске нације- тешко изви-дана историјска трајница; српство је иманентни освајачки национализам српске нације, нацифико-вана српска нација, бјелашко-четничка кокарда на српској нацији, којој је коначно нужан процес пун(иј)е денацификације. Не постоји српство, но само конкретна српска нација, као и црногорска и друге нације. Тога ради би боља била форму лаци ја да је српска нација у Црној Гори измишљена (нација), а српство као такво уопште не постоји, осим као ира-ционални империјални рам, фикција, великодржав-ни и вељецрковни национални програм, фингирање вељесрпства у српство, односно вељедржавним и вељецрквеним прогрмом п(р)отуреног и натуреног империјалног политичког српства, политичко- црквене нације.

Андријашевићев закључак да је ”српство у Црној Гори измишлена нација” подразумијева његову премису да је оно ”изворни црногорски производ”, петровићевска и црногорска самообмана, ”мистич-но наćљеђе” а у ствари је само инверзивно-изопаче-но повлађивање и удварање свесрпској програмској измишљотини која нема историографске основе у верификованим аутентичним и оригналним извори-ма, па их зато и не наводи, нити се уопште позива на своје изворе, да се не би могао провјеравати. По-што нема верификованих ćедоџби да су Петровићи имали ту националну митску српску свијест, су-вишна је и његова тврдња да је она њихова само продукција (”изворни црногорски производ”), а не наметнута споља, да је извањска интерполација и индоктринација (исто, 92/93). И не помишља на значајна преиначења, кривотворења, фалсификате и спорна докумената у циљу преимен(т)овања Црно-гораца у Србе, на које се и он наслања. У доказивању своје тврдње Андријашевић се тачно позива на изјаву само га владике Василија у предговору своје Историје да је за њу ”исписивао из многих помену-тих српских историја које се налазе по манастирима” (исто, 93). И без тога је тачно да је Василије крои-стио књиге и исписе по српскијем манасирима које је походио на позив пећкога патријарха и да је тамо боравио, али је нетачна Андријашевићева тврдња да је Василије навео ”да је своје дјело искључиво пи-сао из многих српски хисторија”, јер се то односи само на дио његове Историје који говори о српској немањићкој династији насупрот Мавру Орбину. Из Василијине Историје се види да је користио и другу литературу. Андријашевић не указује на амбивалет-ност ове непрецизно наведене чињенице: да је кори-стио и прихватио ”српске историје”, на једној, и да је и то већ и извањски утицај и импортовање. Иначе, ови, наводни петровићевски почетак самопродукције

српства у Црној Гори (и то од 1774), у изворима неутемељени, затура историјску чињеницу и исти-ну да је у зловакту Немањићке окупације (170 го-дишта) вршена војном, економском, културном и духовном присилом асимилација и посрбичавање Дукљана/ Зећана у тежњи да у империјалној држави ујед(и)ни различите аутохтоне освојене народе у тзв. један једи(нстве)ни свесрпски народ, ”империјални вељедржавно-вељецрковни народ”, зв. славеносрп-ство, које је баштинила, чувала и обнављала и (про)турска ”Пећка патријаршија славеносрпска”. Не само да су се Зећани сталним побунама и устанцима про-тивили српскијем господарима, н(ег)о је и процес њиховога посрбичавања био недовршен и неоства-рен.

У закључка да је српство у ЦГ измишљено и(ли), што је за њега исто, да је српска нација у ЦГ измишљена (нација), јер неосновано поистовјећује ”српство у Црној Гори” и ”српску нацију у Црној Гори”, не разли кује се од црногорскијех аутохтони-ка, односно науке о само битности Црногораца(х), али јој суштински (х)оће парирати, неутрализовати, преусмјерити, преимен(т)овати и обезпредметити тврдњом да је та ”измишљена српска нација” црно-горска самобитност (”изворни црногорски произ-вод”) кроз петровићевску самопродукцију ”митског наćљеђа које је углавном баштинила Српска право-славна црква”. Ово пребачање одговорности и кривње замјеном и подметањем тезе, као догматске све(то)српске претпоставке, посве је грешно, јер је ње(зи)ну неутемељену историографску основа унапријд ставио у службу задате тезе суштински неопходна за тобожњу ”науку о самобитности (црногорскијех) Срба у Црној Гори” коју меће на ”равноправни тас” према црногорскијем аутохтоницима и науци о само-битности Црногораца.

Речени закључак је спупчен са његовом претпоставака да је та измишљотина петровићевска самопродукција, која нема поуздане и провјерљиве историографске основе, но су исфорсиране или су некритички прихваћене оне којима се она унапријед требало доказати. Ослањао се и позивао на оне спор-не, сумњиве, непровјерене, неаутентичне и неори-гиналне изворе, које је свесрпски програм и његова агентурна оператива приправила (и) кривотворењем. Уз то, не наводи никакве фусноте, па се његови историјски основи не могу провјеравати. Српство у Црној Гори и његова само продукција се доказује и потврђује већ посрбиченом свијешћу и изворима. Тако је од фалсификата, спорних и сумњивих, не-верификованих историографских основа дошао до закључка да је сва таква српска свијест у Црној Гори измишљотина, значи, фалсификат у ширем смислу, само што га је приписао (п/р/отури) на одговорност и

66кривњу династима Петровић и Црногорцима.

Научно немоћно уступајући пред аргумен-тима црногорскијех аутохтоника (науке о само-битности Црногораца), морало се ”признати” да је ”српство у Црној Гори нација измишљена”, индок-тринирана идеолошко-политичком тортуром дина-ста Петровић (наравно, без ичесове одговорности српскијех свјетовних и црковнијех власти). Тијем се створио причин објективности према црногорскијем аутохтоницима, који су баш то упорно истражи вали и истицали. Овим је, по Андријашевићевој претензији, проблем и истина о црногорско-српскијем одношењима и националном питању ”завршена”, ”исцрпљена”, агностичко-скептицистички блоки-рана и заведена у нову визуру ”измиритељске”, ”симетријске”, ”компромисерски инклузивистичке уравнотежености” старе комунистичке доктрине о народ(нос)но-националној (у)двој(е)ности и не-окомунистичке о двије нације у Црној Гори: црно-горске и српске (црногорскијех Срба). Опет ”нови” домишљени модел апсолутизације одређеног рјешења црногорског националног питања и ре-жиму одговарајућега освојеног постојећег стања (свршеност и безпотребност изнова постављанога црногорског питања је идеолошко-политичка /агре-сивно брањена/ карактеристика и начертанијевско-карађорђевићевско-бјелашког рјешења у првој Југославији и цр(к)вено-бјелашке /комунистичке/ доктрине у другој Југославији, која се п/р/отура све доданас).

У несклади и сукобу Андријашевићевог закључка да је ”српство у ЦГ измишљена нација” са лажном тврдњом да је она црногорска самобитност, која нема историографске основе, и јесте темељна тешкоћа његове штудије, која је репрезентативна за заговорнике империјалнога све(то) српства. Из те тешкоће је нашао излаз у потпуној релативизацији и субјективизацији, мрачној и апоричној софистерији, односно измишјотини не само српске нације, него и црногорске и свијех осталих нација (општени-то). Обскурност овога општег ”квалитативног ско-ка” на црногорску и све остале нације и његовог позивања на, наводно, општеутврђену и исприча-ну историографску причу састоји се у ”новом” п(р)отурању, мијешању, брка њу (”језичкој пометњи”) и поистовјећивању српске измишљене нације, која је уствари српска политичка нација и политичко (све)српство, са осталијем народ(нос)ним нацијама.

Образлажући да су деценије петровићевске идеолошко-политичке тортуре, по природи ствари, створиле ”једну нову свијест, један нови црно гор-ски идентитет” (српски), значи, измишљени српски, закључује: ”Према томе, српство у Црној Гори није одувијек било дио црногорског идентитета, већ је оно

због политичких разлога наметнуто као црногорски идентитет”.(исто, 107). Формулација ”да су створили једну нову свијест, један нови црногорски иденти-тет” и она у првој реченици цитираног закључка да ”српство у Црној Гори није одувијек било дио црногор-ског идентитета” не указује што је прије тога било, но подразумијева пријетходну црногорску националну основу, сам црногорски идентитет на којем је намет-нут српски идентитет, али залудње је: био он први (основни) или други једнака је измишљотина. То му баш не кореспондира са његовом почетном тврдњом да српско гледање на црногорски идентитет владика Петровића ”није било и својина већине Црногораца”, да ”овакви ставови и нијесу могли припадати ширем кругу људи”, али и то је безначајно, јер су и они има-ли измишљену свијест о свом (црногорском?) иден-титаду. Андријашевић уопште не елаборира како је и црногорска нација постала измишљена, односно по-литичка нација, осим ако под тијем не подразумијева зна(ве)ну свесрпску бојовницу да је ”црногорска нација резултат комунистичкога” ”митског наćљеђа”, што је у супрот(ив)ности са а) његовом тврдњом да је српство ”једна нова свијест” и да ”није одувијек било дио црногорског идентитета” и б) неговом неос-нованом тврдњом да су комунисти први уздрмали ово ”митско наćљеђе српске нације” у ЦГ, вјероватно, да би створили другу измишљену комунистичку нацију црногорску.

Заиста, чудна софистеријска игра ”дијалектике”. Битно је да се историчарским ауто-ритетом наметне да су династи Петровићи ”сами развијали и учврстили” српску свијест у Црној Гори, српски народносни идентитад Црногораца, да им ”српска свијест није наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору”, већ да је она ”изворни црногорски производ” (исто, 92/93), који су, ето, само мимогред(но) засолили и прибиберили и ”заслужни неки извањци”. Важно је скинути одговорност са великосрпских т(р)ајнијех програма, српске агентурне мреже, свакојаких фал-сификата црногорске прошлости и ćедочанстава, свесрпскијех аспирација на Црну Гору и завјера про-тив ње и сл., али и са комунистичког и неокомуни-стичког српства и секуритетистички их аболирати, а одговорност и кривњу пребачити на, ионако озлогла-шавану, сатанисану и проћерану династију Петровић и ње(зи)не Црногорце.

Доказујући у Зборнику радова Фалсифи-кати црногорске прошлости да је ”српство у Црној Гори измишљена нација”, односно у цјелости фалси-фикат, лаж, маштарија, Ж. Андријашевић је обесмис-лио и показао безпредметним и само истраживање фалсификата црногорске прошлости. За утврђивање постојања српске нације (као измишљене) ирелевант-

67но је указивање на фалсификате којим се посрбичавају Црногорци, јер је она и ш њима и без њих опет у цјелини измишљена нација. Ради тога је и наука о том питању непотребита, као и о томе постоји ли српска нација у Црној Гори и има ли историјско утемељење, иако је измишљена. Јер, како тврди Андријашевић: ”Са становишта историјске науке, то је дефинитивно завршена прича. Спорења између Срба и Црногора-ца у Црној Гори једино су могућа око питања: која је од ове двије нације раније измишљена, а не да ли некој од њих недостаје историјско утемељење”.(исто, 107) Ово, занаго, тврди након што се позивао на на-водно утврђену ”историографску основу” за тврдњу да је српство у ЦГ петровићвска самопродукција, а коју није потврдио ниједним изворним, поузданим и неспорним ćедочанством. Значи, српска нација у Црној Гори и јесте и није; (неспорно) постоји, али као измишљена (непостојећа ?) нација. Научно је недопуштиво пручавати и то ње(зи)но ”измишљено постојање”! Опет секуритетистичко зашијавање на тезу Милована Ђиласа да је бесмислено научно (што је за њега значило марксистички) доказивати црно-горску нацију, с тијем што Андријашевић то сада симетријски тврди и за српску нацију у Црној Гори, као измишљену. Релативизује се и субјективизује и сам појам нације, све теорије о нацији, а да их и не спомене, а камо ли да их критички анализира и побија. Није случајно да ова пуна субјективизација појма и теорија нације кореспондира и са, у науци одавно превазиђеном, зна(ве)ном субјетивистичком теоријом о нацији, која је у Србији и свесрпству ре-архаизирана и форсирана у тзв. антибирократској револуцији и ЈУ-рату, а по којој се национална при-падност битно одређује на основу субјективних мис-ли, свијести, оćећања и сл., без обзира на њихову објективност, интерполованост и империјално по(д)ријекло, карактер и злонаум. Тијем се, заправо, (х)оће аболирати, признати и озваничити ”империјално (све)српство”, његово државно и духовно (све)јединство, ујед(и)нитељство, објединитељство и ле-гализовати српство као вељесрпство, и обрнуто, ве-ликосрпство као само српство, што је и постизано у тзв. антибирократској револуцији и потоњем ЈУ-рату. По(д)ука тога је да је црногорско-српско питање ”за-бран”, дефинитивно стављање тачке на њега ради прихватања империјалног статуса qуо и то не само као ”српског етничког корпуса Црногораца”, н(ег)о и као постојање саме (измишљене) српске нације. Није ли ово ”ново” реархаизовање све(то) српске и кому-нистичке етногенезофобије и етногенезофобизма.

”Ако су Црногорци етнички (народносно) Срби”, како тврди М. Ђилас и ”комунистичко (све)српство”, није показано и рационално објашњено како се и зашто из те јединствене свесрпске етничке

основе: а) развила посебна јединствена црногорска (и друге) нација и изван слободне Подловћенске Црне Горе, на просторима који су били још под окупацијом вањскијех империја (јесу ли и они постали ”извии-скра”) и б) развише двије нације српска и црногор-ска из јединствене црногорске нације. То покуша-ва данас да објасни и ”историјски утемељи” др Ж. Андријашевић на речени начин, приписујући криви-цу за тај двојни идентитад Црногораца династији Петровић, али је само елаборирао српску нацију (измишљену) као над(о)градњу над црногрорском нацијом, српство као неетнички слој над црногорор-цизмом, али не и двије нације: српске и црногорске.

Чак и под (ничим доказаном, неутврђеном и непотврђеном) претпоставком да су Петровићи само-продуковали ”митско наćљеђе” српске православне цркве, то не значи уједно и једанак, посебно не ад хоц и аутоматски, и да је ”српска свијест (српство)” и самобитна, аутентична, аутохтона црногорска, а још мање, да је она народ(нос)но-национална (етнич-ка) црногорска свијет, нити да је истинита, стварна истина, стварно национална свијест Црногораца општенито. И под (недоказаном) претпоставком да су такву свијест, као сопствену националну, шири-ли и ”наметали идеолошко-политичком тортуром”, то објективно не значи и да је то стварно свијест ондашњих и овдашњих Црногораца општенито. Тако се, како је и представљено, ”српство у Црној Гори” јавља као зв. ”политичко српство”, индок-тринирани слој и дио надограђен на национални идентитет Црногораца који се лако може дезидео-логизовати, деполитизовати, прије свега критичком историографијом и науком.

”ЛИЈЕВОМ” ПОДУПИРЕ ”ДЕСНУ” (ЦРНУ), А ”ДЕСНОМ” ЛИЈЕВУ

(БИЈЕЛУ) РУКУ ИЛИ ”РУКА РУКУ МИЈЕ, ОБРАЗ ОБИЈЕ”

На овако ”рашчишћеној долини” ердељановске популистичке етно(гео)графије, др Ж. Андријашевић ad hoc, ”с прага”, као ”из бусије” (из ”посве новога почетка”) без и мимо пријетходне црногорске историјске традиције и стварног ондашњег стања и чињеница, ”безболно” удијева и п(р)отура хвалоспјев црногорскијем комунистима да су они први иźљегли из реченога романтичн(арск)ога гус(л)арења и концепције о Црногорцима као ”елитним Србима” и поставили црногорско нацио-нално питање. Тијем се једанак подастире могућност реактуализације зна(ве)не свесрпске тезе да су (тек) комунисти (титоисти, стаљунистичка интернацио-нала) измаштарили и октроисали црногорску нацију која, по овоме, није пријетходно ни постојала (као

68што су Петровићи ”нову” српску нацију измишљену). Овијем се, заправо, ”лијевом” удара по ”десној”, а ”десном” по ”лијевој” руци, да не утрне, да би са обије ”прали” образ од комунистичкога компромиса са начертанијевско-карађорђевићевским свесрпством као вељесрпством у ”комунистичком српству”.

Др Ж. Андријашевић наставља: ”Заробљеници племенских предања биле су и готово све политичке странке које су дјеловале на простору Црне Горе. Изузимајући КПЈ, странке у Црној Гори, па чак и црногорски федера листи, имали су романти-чарски приступ прошлости Црне Горе и посебно на-ционалном питању. За страначка вођства није било двојбе да су Црногорци дио српскога народа, а да је Црна Гора – ’српска земља’. Такви ставови били су у југословенској држави политички веома исплативи.

За разлику од већине политичких странака, црногорски комунисти направили су најрадикалнији отклон од романтичарских концепција и идеје о Црногорцима као ’елитним Србима’. Од двадесетих година XX в. КПЈ је све постојанија у заступању ста-ва да су Црногорци посебна нација. Наравно да такво становиште није настало спонтано, већ је происти-цало из одређења нације које су дали комунистич-ки теоретичари, али још више из директиве коју су југословенски комунисти добили из средишта кому-нистичког покрета – из Москве. (Као да је ову тезу го-тово дословно објавио зна(ве)ни српски националита и милошевићевски тзв. антибирократси револуцио-нар Добрица Ћосић недавно у поводу кампање за по-пис Становништва у ЦГ 2011. и заоштравања односа између СПЦ и ЦПЦ, те и иницијативе – приједлога аутора ове књиге С. Зековића уставним судови ма, државним тужиоцима, министарствима правде, ом-бусманима и другим у Црној Гори и Србији ради оцјене уставности и законитости званичног инсти-туционалног става СПЦ о порицању црногорскога народа-нације). Инструкције о националном питању, које су формулисане у средишту комунистичког по-крета, стигле су у Црну Гору већ 1921. г., када се један од првака Октобарске револуције, др Вукашин Марковић, прогласом обраћа црногорском народу, и позива га да крене у борбу за слободну и самоуправну Црну Гору у југословенској федерацији. Двије годи-не касније, у листу ’Борба’, органу КПЈ, објављен је чланак ’Самоодређење народа у Југославији’, у коме се Црногорци третирају као једна од југословенских нација. Руководство КП у Црној Гори је 1925. г. за-узело и званични став да Партија треба ”увијек да иступа за самоопредјељење Црногораца укључујући и оцјепљење”.(исто, 127). Ма колико ово изгледало ангажовано на фаворизовањ комунистичког ”раног” одређења црно горскога националног питања, оно је сушто уствари подупирање класично га свесрпског

моногенетскога гледишта да не постоји црногор-ска нација и да су је измаштарили комунисти. Јер, у ”десној ћеш наћи лијеву, а у лијевој десну”.

Већ сам у другијем мојим књигама, подробно елаборирао тезу да је у традиционалној црногорској заједници, посебно код династа Петровић Његош, за-конитост истицања црногорске нације и да у оригинал-ним ćедочанствима до Његоша нема ”помена српског имена у Црној Гори”, који би се односио на Црногор-це, навлаштито не у народ(носно)-националном (ет-ничком) смислу, осим, наравно, кривотворених, али и од Његоша само као источни облик интегралистичке идеје славеносрпства, православног српства, срби-низма, срб(ин)ства и српскога јужнословенства и то у заоштреном контрасту са самобитним црногор(а)цизмом, црногорскијм народом и нацијом. Код књаза Данила нема ничесовога ”србовања”, а код књаза-краља Николе у истом смислу као и код Његоша, с тијем што је он Његошево српство и политички опос-редовао у спољно-политички програм уједињења наспрам којега је изразито контрастирао званичним унутрашњим програмом Црногорства због којега је озлоглашаван као ”сепаратиста”. Због тога нема потребе, ни могућности, да се то овђе понавља. У реченијем мојим књигама сам показао да се и само црногорско национално питање постављало знатно прије од КПЈ и црногорскијех комуниста, како тврди др Ж. Андријашевић. Овђе ћемо по(д)ćетити само на Николино вријеме и црногорску скупштину.

Изоштравано црногорско национално питање прије Комуниста (”Црногорци неће да се изјашњавају као Срби зато Црну Гору треба уредити косовским

мачем”)

Књаз Никола I је 18. 10. 1905. октроисао Устав у ”Прогласу народу црногорскоме”.

О црногорском националном бићу вођена је расправа и у Црногорској народној скупштини (а не какао су то предлагали народњаци, а доцније бјелаши иментовали Велика народна скупштина српскога на-рода у Црној Гори) у којој се често утврђивало да су Црногорци посебита нација у односу на Србе и српство. (Стенографске биљешке, прва књига, 471/ 472). Сријеће се и реченица: ”Црногорство је душа наше државе као што је, на примјер, германизам душа њемачка, а галицизам душа француска”, ”бит и суш-тина егзистенције”. Др Никола Шкеровић, посланик у Црногорској народној скупштини бираној 1911. констатује: ”Питање људских слобода, уско повеза-них са националним питањем, било је врло заоштре-но у Црној Гори посљедњих десет година пред Први свјетски рат” (Црна Гора за вријеме Првог свјетског

69рата – Односи са Србијом, Титоград, 1963, 73).

Те чињенице, како с правом и тачно оцјењује академик ЦАНУ др Мијат Шуковић, негирају раши-рене тврдње да су комунисти послије 1920. први пут у историји отворили црногорско питање, стијем што се мора додати да то питање и није имало основе да се отвара све до појаве и остваривања Начертанија, јер прије тога су нашијенеци и извањци сматрали и узимали као природну чињеницу да су Црногорци посебит народ и нација.

Јован Пламенац, посланик у Црногорској народној скупштини дипломатски изоштрава црно-горско национално питање: ”Ми смо се Црногорци само у великим историјским догађајима испољавали да смо Срби, али у мирном историјском току ми смо увијек неопредијељено племе у народно сном смислу. Имао сам додира, господо, са нашом браћом Далма-тинци ма, Хрватима, Русима и другијема и они о нама суде као Црногорцима, као о посебној нацији” (Сте-нографске биљешке, прва књига, 471/2).

Овђе се указује на чињеницу да је ”мала црно-горска нација” имала свијест о потреби заједничког ослобођења и ослонца на неку већу нацију, па и српску. Значи, општенито и историјски замириртано мнијење је било да су Црногорци посебита и забита нација, а не само по директиви КПЈ и стаљинистичке интернационале, како и данас кликују, изнова пробуђени, идеолози антибирократскога угроженог свесрпства и СПЦ.

Исто чини и Бајо Гардашевић, посланик у Црногорској народној скупштини: ”Ја сам збиља био ćедок када су се водиле препирке да ли су Црногор-ци Срби. Бар ми који смо на страни учили морамо се ćетити оне анегдоте међу Хрватима када су на једној скупштини изгласали са 2 гласа већине да су Црно-горци Срби. Ја сам имао често путах прилике да чујем питање међу самим Русима и другим народима да се обраћају са питањима, а то још људи интелигентни, какве су нације Црногорци, а кад им се каже да су Срби, они се чуде” (Стенографске биљешке, исто).

И у народу су се изјашњавали да су на-ционално Црногорци: ”Нека лица су испитивала по селима пљеваљске регије ко хоће да је Србин, а ко Црногорац; да су то чинили са казивањима да Црногорци неће да су Срби по националности, те да зато Црну Гору треба уредити косовским мачем”. Извјештај црногорскога пограничног комесара на Жабљаку Вула Кнежевића надлежном министру Црне Горе од априла 1908) И овијем се потврђује тачна констатација и оцјена Чеха Јозефа Холичека: ”Питаш ли га за вјеру, Црногорац ће одговорити да је Србин; питаш ли га за народност, одговориће да је Црногорац” (Церна Хора, Праха, 1876).

У Црногорској скупштини Милош Шобајић

указује на нејасност, недефинисаност српства, а конкретност Црногорства: Српство је било појам широк, несхватљив у простору, нејасан за династију, растурен по господарству и разнолик по јунаштву... Црногорство се помињало као нов спасилац и ослобо-дилац народни, и сваки шири појам морао се напуш-тити. Владар је сам поставио прећутну наредбу сти-хом: ‚Ко црногорству не био вјеран, Богом и људима свуђ био ћеран!’. Црногорство и Црногорци форми-рано је у народу све јаче као засебна цјелина, као на-родност и као надмоћност и превласт. Црногорци су прво из навике, а доцније из увјерења, понављали ту своју октројку као свој оригинал” (цитирано пре-ма академику др Мијату Шуковићу, исто, 345). Иако је Шобајићева изјава опортуно интонирана, он је проницљиво уочио да је српство неодређен и преши-рок појам, јер га нико, ни до данас, није дефинисао и разумио, осим као свесрпство, односно вељесрпство. Чак и да се Николино Црногорство, као унутрашњи црногорски национални програм, наспрам српства, као вањско-политичког (вељецрногорскога) програ-ма, схвати и као ”октројка”, његова ”идеолошко-по-литичка тортура” (као и андријашевићево тумачење српства), остаје неразјашњена, иначе и од раније присутна, несклада помеђу појмова Црногорства и (све)српства, осим ако не упућује на унутрашње народ(нос)но-национално Црногорство, на једном, и на интегралистичко (објединитељско, уједнитељско), неетничко и(ли) надетничко српство, србинизам, србинство.

Црногорци и Срби се народ(нос)но-национално разликују

У намјери да подгарне Србију и Србе на борбу против Турске (да ”удахне живот српској души”), књаз Никола је послао Маша Врбици су 300 Васојевића да продру у Србију и да подстакну уста-нак. Том приликом Машо Врбица пише књазу Нико-ли да ће ”узети Пљевља и преко Пљеваља на српску границу”, ”па тадар Србима не мањка оли црн образ за довијека оли мач у руке” (Писмо Маша Врбице књазу Николи I од 1861).

Овђе се не збори да ће пријећи србијанску, но српску границу, а народ у Србији зове Србима, а не Србијанцима, из чеса би језичка, семантичка, логич-ка и свака друга анализа показала да се ту народнос-но-национално разликују Црногорци од Срба. То очи-то ćедочи и унук краља Николе, Ђорђе Карађорђевић који истиче да му је ђед указивао ”Ти си Србин, а не Црногорац” (Истина о мом животу, Београд). Краљ Никола овђе схвата Црногорце у смислу тра-диционалнога поимања ”природнога Црногорца” у етничком смислу, као и Василије и Петар I Петровић.

70Разликовање Црногораца и Срба врши на основу етничкога мјерила. Тијем јасно истиче народносно-национално (етничко) биће Црногораца у односу на своје вањско-политичко и интеграистичко српство.

Антицрногорска српска пропаганда оптужује краља Николу и његову владу да ”проглашавају засе-бан црногорски народ”, а његовог сина,” књаза Пе-тра, да је у интервјуу у римској Трибини ћерао још даље, јер је тврдио да Црногорци нијесу Срби и да ће пропасти, ако се уједине са околнијем сличним ‚наро-дима’” (Пропагандна брошура ујединитеља Андрије Радовића, издање Црногорскога одбора за народно уједињење 1918 /за Црну Гору). Да је краљ Никола јасно разликовао србинизам, срб(ин)ство, српство од црногорске нације и народа (црногорцизма, Црно-горства, ) доказује и његова изјава: ”Црногорско питање није династичко, но начелно питање мале нације и народа” (у писму премијеру Климеенсону од 26.8.1918).Ту јасно и недвосмислено иментује црногорску нацију и црногорски народ независно од српства и српског народа, истичући, заправо, начело самоодређења. Краљ Никола збори о ”јуначком на-

роду црногорском”, његовој битности и индивидуа-литаду, и да би ”своје савременике из дубина душе проклињао, кад би се огријешили о самосвојност Црне Горе” (Краљ Никола у посланици Црногорцима за Божић 1919).

Принц Петар Петровић је писао: ”Црна Гора постоји као колективна личност, као нација” (Римска Трибуна 31.5.1918).

Налично су разликовали Црногорце и Србе, Црногорство и српство и остали црногорски оно-добници књаза-краља Николе, навлаштито зеле-нашки усмјерени, код којих се, такођер, уочава и њихово међусобно неподударање, одређена несклада и битни ”додатак”, односно ”остатак” тзв. српства у одношењу на црногорски народ-нацију.

На читуљи убијенога командира Ćћепана Мијушковића у Никшићу од 1. маја 1924. г., између осталога, пише: ”Зликовци, који су послати да посрбљавају Црногорце нијесу Срби но дахије чији злочини тријумфују у Црној Гори...” (Црногорски на-род и српска политика геноцида над њим, Елемента монтенегрина 1/90 Цетиње-Загреб, 1990, 198).

СПЦ ОД НАСТАЊА ДО ДАНАС ИНДОКТРИНИРА ИМПЕРИЈАЛНО (СВЕ)СРПСТВО И ПОСРБИЧЕЊЕ ЦРНОГОРАЦА

Тврдити да српска православна црква, још од настанка Пећке патријаршије, није извана индок-тринирала тзв. српство и посрбичење Црногораца кроз своје империјалне црквене и држане програме до фалсификата, исто је као кад би се и данас тврдило да актуелна Српска православна црква не проповиједа као институција ”империјално српство” и посрбичење Црногораца.

СПЦ (у ЦГ) је од својега настанка до данас, по основној својој инштитуционалој и организационој побуди и науму битно свјетовног и то вељедржавно-националног карактера, дакле, небожничка, усредсређена на порицање и ништење православнијех народа који су под ње(зи)ном јурисдикцијом са за-датком њиховога посрбичења у ”један једи(нстве)ни православни, светосавски, све(то)српски народ” тзв. српство које се, наводно, не може раздвајати ни национално, ни црквено-вјерски, ни државно, како је то уочи пописа становништва 2011. проповиједао патријарх свесрпски Иринеј, заклињући све православне вернике СПЦ да се изјасне као национални Срби који зборе језиком (све)српства. То је ње(зи)н званични став као институције (по њезином Уставу) који јој и данас даје ”право” да званично, без зазора, зебње и поćљедица, крши неотуђиво грађанско и људско право Црногораца на национално постојање и признање, а да правни систем Црне Горе и суверена држава немају правних мјера против тога или неће или не могу да их примијене по начелу владавине права. У чему је, онда, разлика између таквога стања и оног у првој Југославији?! Да нема овога суштинскога проблема, односно ”историјске трајнице”, као инхерентног де-фекта Цркве (све)српства, знатно и у битном би олакшало остала питања: имена, јединствене православне цркве у Црној Гори, односа СПЦ и ЦПЦ, њихове подвојености и антагонизма који се управо стално поџиже реченом свјетовном, државно-националном, небожичком побудом СПЦ и ње(зи)нога империјалног (све)српства.

Но, за такво нешто нужден је, још не започети, процес денацификације СПЦ и српскога друштва, идеологије свесрпства који се јавно оспорава инверзивно изопачењем система вриједности: ”угрожавањем (све)српства” (заправо вељесрпства), ”изазивањем нових подјела”, наводним ”црногорскијем национализ-мом” и(ли) неоптерећеношћу црногорским идентитетским питањима, што је битно ”стављање иза завјесе”, а једанак ”одшкринута врата” свесрпству.

То није (само) коегезистенција српске и осталијех нација у Црној Гори, ни (само) признање за-теченог стања српске нације као измишљене, н(ег)о статус империјалнога (све)српства као вељесрпства и настављање посрбичавања Црногораца, њихове духовне и национе реокупације.

71

Рођење Христово које с правом назваше празником над празницима је свети дан испуњења Богом одређеног времена да у свијету престане каз-на Божја и наступи спасење и препород рода љуцког на земљи. Христово рођење, смрт и васкрсење је уништење смрти и дозивање вјечног живота. Хри-стос је вјечност која непрекидно сија и обасјава сва-ког човјека који долази на свијет (Ј.Н. 1,9). Својим рођењем и васкрсењем Христос нас дарује јављајући се као хљеб живота који силази са неба (Ј.Н. 6,58) и са њим се хранимо.

Рождество Божјег Сина Исуса Христа највећи је догађај хришћанске екумене. Хришћанство као Христова Богоспаситељна наука спој је двије ос-новне идеје, идеје о једнакости људи на земљи пред Богом без обзира на националност, расу, сталеж, пол, социјални положај и учења о Божјем Месији Исусу Христу. Христом настало Хришћанство свјецка је религија која поред Бога и Божјег сина Исуса Христа слави бесмртни живот (вјечност душе) и доноси план људског спасења (спасења душе).

Док велики Аристотел „il maestro di color che sanno“ у физичкој погружености робова види њихову природну предодређеност да робују као да је та по-корност била узроком, а не посљедицом робовања, тек с Христом и у Хришћанству је дат зачетак идеје да човјек човјеку не смије робовати.

Сви људи Бога имају сматрати Оцем и так-вим га називати („Оче наш“), те су, сви међусобно, браћа и једнаки. Ова је идеја допринијела ширењу хришћанства, а чињеница да је само тешком муком пробијала пут ка својој практичној примјени упра-во је потврђивала Божанствени карактер Христове религије, вјере и наука, њихову универзалност и ис-тину о грјеховном карактеру човјекове природе. Од нововјековних грађанских резолуција, у првом реду америчке (1775-1783) и француске (1789) ова је ис-тина ушла у готове све уставе модерних држава. Али само на папиру! Хришћанство није уништило ропство чак ни озакоњењем његова укидања, већ је оно напре-тком технике и цивилизације из времена у вријеме постојало све грубља стварност. Искоришћање човјека од човјека бивало је све безобзирније потврђујући универзалност хришћанске мисли, религије и вјере.

У почетку као вјера робова, градске и сео-ске сиротиње хришћанство је иступало против бо-гатства и раскоши. Власти су га зато гониле. У 3. в. хришћани нијесу више оштро иступали против

Римског царства. Цар Константин је 313. г. милан-ским едиктом дозволио проповиједање хришћанства јер је оно умјесто отпора богатим и њиховој власти проповиједало трпљење и покорност. Овоземаљску неправду супституисало је оноземаљском правдом. Тада је и тако оно постало државном религијом.

Иако религија, а затим свјетска религија, Хришћанство је у својем универзализму поред доми-нантног учења посвећеног духу и духовним вредно-тама један дио својег послања посветило социјалној и економској димензији човјека након што је универ-залистички дефинисало однос Бога и човјека као и релације између људи.

Социјално-економску димензију хришћанске религије злоупотријебили су представници материјалистичке (дијалектичко-материјалистичке и историјско-материјалистичке) филозофије, полити-ке и економије редукујући Божјег сина, Богочовјека Исуса Христа на социјалног реформатора, а њиме насталу свјецку религију хришћанства на социо-еко-номско реформистичко учење и идеологију робова и експлоатисаних класа не могавши изаћи из класне историје свијета и догме да је сва „историја, историја класних борби“.

ХРИШЋАНСКИ ПРИНЦИП БРАТСТВА И ЈЕДНАКОСТИ „СВЕ ЈЕ ЈЕДНО“

Апостол Павле први је објавио општи и све-општи велики принцип братства и једнакости који проповиједа хришћанство, ријечима: „Да у Христу нема ни Јудеја ни незнабошца, ни роба ни слободног и разлике између мушког пола и женског, него је све једно“ (Кол. 3,11.).

Опредијељен за опште братство, једнакост, упоједначеност и једност свих људи Христос нема неких нарочитих обзира и симпатија за породицу. Ближњи су сви људи, не само они који су нама у крв-ном сродству. Чак ни према мајци. Христ нема на-рочитог обзира. Кад му се обраћа, он јој каже: „Шта је мени до тебе жено?“ Другом приликом ученици га обавештавају да су дошла његова браћа и мајка и да га чекају, Христ се пита: „Ко је мати моја или браћа моја? И погледавши око себе народ који сађаше, рече: ево мати моја и браћа моја. Јер, ко изврши вољу божију онај је брат мој и сестра моја“ (Јев. по Марку III, 34, 35).

У назаретској синагози Исус Христос је от-воривши књигу пророка Исаије прочитао: „Дух је Господњи на мене, јер ме је помазао да проповиједам

ХРИСТ, ХРИШЋАНСТВО И СОЦИО-ЕКОНОМСКО ПИТАЊЕ

Пише: Борислав Цимеша

Kristijan

Rectangle

72јеванђеље сиромашнима, послао ме је да јавим заробљенима да ће се отпустити и слијепима да ће прогледати, да отпустим потлачене, да објавим пријатну годину Господњу. Данас се, закључио је Он, испунило ово писмо што сте га чули.“ (Лука 4,18-21). И од тог времена ишао је Исус по Галилеји и Јудеји и учио народ да љуби ближњег и да му у нужди да посљедњу кошуљу. Сам се старао о болесним, губа-вим, слијепим, глувонијемим и лијечио их.

Апостолима је, шаљући их на исповијед, заповиједио:

„Болесне исцјељујте, мртве дижите, губа-ве чистите“ (Матеј 10,8). И од тог времена жалост к човјеку, к људима за коју није знао, или је сматрао за слабост, стари незнабожачки свијет постала је нашом другом природом.

ХРИШЋАНСКО-РЕЛИГИЈСКА ПРИМАРНОСТ ДУХОВНОГ НАД

МАТЕРИЈАЛНИМ. БОЖЈА ЕКВИЛИ-БРИСТИЧНОСТ И ИЗЈЕДНАЧЕНОСТ

СОЦИЈАЛНО НЕЈЕДНАКИХ И СУПРОТСТАВЉЕНИХ

„Не сабирајте себи блага на земи, ђе мољац и рђа квари, и ђе лупежи поткопавају и краду“ (Мат. 6,19). „Богаташ ће тешко ући у царство небеско: лак-ше је камили проћи кроз иглене уши, него богатоме ући у царство небеско“ (Мат. 19, 23-24.). Ове ријечи Исуса Христа јасно говоре да пут хришћанина не иде буржујској ситости него к поравњању тога што нам се даје као дар Божји. „Чујте, браћо моја мила, пише апостол Јаков, зар не изабра Бог оне које свијет за си-ромашне држи, да буду богати вјером. А ви презресте сиромахе. Нијесу ли то богати који вас муче и вуку на судове. Не хуле ли они на лијепо име којим сте се назвали?“ (2,5-7).

И поред огромног утицаја на друштвени живот Исус Христос није био нити иступао као по-литички проповједник, социјални реформатор, ре-волуционар каквим га приказује материјалистичка доктрина теорије класних борби већ као Божански Учитељ, Бог у љуцком обличју са двије природе у себи: Божјом (Божанском) и човјечјом. Са те своје двије природе кристалисане у себи он је препородио човјека и љуцки род.

ХРИШЋАНСКО НЕУКИДАЊЕ ВЕЋ СМАЊЕЊЕ ДИФЕРЕНЦИЈА. НАЧЕЛО

„СВЕ ЈЕ ОПШТЕ“ (БРАТОЉУБЉЕ)Христ и хришћанство су објашњавали свијет

и дјеловали да се он мијења и промјени. И то увијек, овђе и сада. За увијек. Христ и хришћанство су убла-

жили и релаксирали економско угњетавање. Олак-шали су и олакшавали положај потлачених, нижих слојева друштва. Роб је ослобођен. Али не у класном, социо-економском смислу, већ у дубљем, вишем, духовном, Божанском смислу. Благодарећи завјету апостола Павла, роб више није био, нити сматран предметом, поствареним објектом, једном ријечи више није ствар, већ „љубазни брат“ господинов. Овај искорак у еманципацији покорених био је епо-халан. Ужаси старог гладијаторског ропства формом најниже постварености, фетишизма, поживотињења оспољеног животарењем „на ланцу и у кавезу“ от-ишли су у предање. Нестали су. Са њима и сва роп-ска мучења, зла, трагедије и ужаси. Смрт је увијек прво смрт у језику, па на дјелу. Аналогно овој гноми, у хришћанству је лагано, а на концу путно ишчезло име, номен, ријеч роб. Потом је он нестао и у ствар-ности.

Јавило се намјесто феномена роб – фено-мен брат. Ропство је уступило мјесто братољубљу. Умјесто гноме „човјек је човјеку роб“ завладала не нова „човјек је човјеку брат“. Изазван је и развијен општински живот са духом узајамне помоћи и за-штите и интереса других. У тој гноми је хришћански универзализам и његов ембрион будућег завјета организације човјечанства у социо-економској сфе-ри-кооперативизам и задружништво (задругарство). Њега оличава порука „човјек је човјеку брат!“. А не господар заснован на робу. Дубока једнодушност вла-дала је у првој хришћанској општини и у апостолској цркви. „Све је било опште“.

Из свеопште општости родио се филантро-писам, доброта, алтруизам, доброчинство. Они су по-стали критеријум, стандард и мјера за сва времена. За све епохе. На том фону ћесаријски хришћански епи-скоп Василије Велики оснива добротворне установе, болнице, куће за сиротињу, старце и друго.

РАДНИ ПРИНЦИП ХРИШЋАНСТВАХришћанство је супституисало политеизам.

Многобоштво је замијенило једнобоштвом. Означи-ло је власти моћ (једног) Бога. Осим тога модифи-ковало је и измијенило незнабоштво. Измијенило је незнабожачки поглед на рад по којем је рад срамотан, недоступан, недостојанствен, унижавајући.

Апостол Павле и други апостоли промовиса-ли су начело хришћанства „ко не ради нека не једе“ уједињењем личног примјера (дјела) са властитом заповједном мишљу по логици „добар је вјерник онај што каже ином сам својим потврђује чином“.

Њиховом мишљу и акцијом радни прин-цип хришћанства конституисан је као светиња. Рад је уздигнут за свету обавезу свакога. Сиромаштво

Kristijan

Rectangle

Kristijan

Rectangle

Kristijan

Rectangle

73је раније важило за људску стид и срамоту. За не-што недостојно човјека. Христос се није стидио сиромаштва. Напротив, изабрао је тај жртвени пут, залагања, за друге, за другог, за брата. Био је и остао симболом сиромашке и општељудске жртве-ности. Издржавао се као занатлија који прима уз то добровољне дарове других. Проповиједао је:

„Идите од мене, проклети, у огањ вјечни, приправљени ђаволу и анђелима његовим. Јер огладњех, и недадосте ми да једем; ожедњех и не напојисте ме; стран бијах, и не примисте ме; го и не ођенусте ме; болан и у тамници, и не обиђосте ме.“ (Мат. 26,41 – 45).

Био је то благ позив савјести и свијести за помоћ бескућнима, убогим, сиромашним и потлаче-ним. Као и свака из његових устију, из његова срца и ума допирала је проповијед о љубави, братству, једнакости. Са њима и проповијед о слободи. Свијет је слиједио Христа. Мучења и ломаче немоћно су тамниле Христово сљедбеништво. Али незнабошт-во, слијепо и глухо на Божју ријеч није престало. Незнабоштво је вјековима потом покренула пороке и пориве свијет злоума, егоизам, самодовољност, ба-ханалност, анималност, чулност, обожавање порока и страсти, разврат, хедонизам. Христу је супроста-вило Хедона, духу материју, брату ропство, врли-нама гријех, миру рат, сарадњи, судар, кооперацији, корпорацију, правди неправду, еволуцији револуцију, уздржљивости мјеру, страсти безмјерје.

Француска нововјека револуција прекламо-вала је хришћанску тријаду начела „Liberte, egalite, fraternite“ да би се и сама довршила и угушила у соп-ственом злу, у диктату, у својој супротности, у цариз-му и јакобинској диктатури.

О значају, снази и еманципаторству хришћанства говори Апостол Павле епихурејцу Петронију у Сјенкјевичевом „Quo vadis-u“:

„Ти одричеш учење о љубави, правичности и милосрђу због страха да не поквариш живот. Но про-мисли Петроније, је ли заиста ваш живот слободан од горчина. И ти, господине, и сви богати људи не знате кад увече заспете да вас неће разбудити смртна пре-суда. Но реци право кад би Цезар исповиједао учење, које проповиједа љубав и правичност, па зар твоја срећа не би била трајна. Ти се бојиш за своје радости, но тада зар живот не би био веселији? Ви нијесте си-гурни ни у ваше господаре, ни у ваше очеве, ни у жене ни у ђецу, ни у слуге. Пред вама дрхти цио свијет, а ви дрхтите пред својим робовима јер знате да сваког момента они се могу дигнути противу вашег насиља, као што су то неколико пута чинили. Ти си богат но нијеси сигуран да ти неће наредити да се сјутра отка-жеш богатства. Ти си млад но може бити сјутра ћеш умријети. Ти љубиш а тебе вреба измјена. Ти имаш

хиљаду слуга но сјутра те слуге могу пролити твоју крв. А ако је то тако то како ви можете бити мир-ни, срећни и живјети у радости? А ја проповиједам љубав, проповиједам учење, које заповиједа влада-рима да љубе своје поданике, господарима да љубе слуге, слугама да служе из љубави, проповиједам правичност и милосрђе, а на крају обећавам срећу као море непрегледно. Како можеш ти Петроније го-ворити да ово учење квари живот, када га оно само поправља и када би ти сам био сто пута срећнији и сигурнији у себе кад би оно захватило цио свијет“.

ДУХОВНО ОДРЕЂУЈЕ МАТЕРИЈАЛНОХришћанска религија и црква има свој

поглед на економско питање. Не осуђује бригу о спољашњем, материјалном благостању човјека. При-марно је духовно и код одређивања материјалног као, уосталом, у свему. „Иштите најприје царства Божјега и праведности његове и све ово додаће вам се“. Удовољење духовним води удовољењу материјалних потреба човјека. Стан, храна, одјећа, обућа додају се као допуна и награда за рад на тражењу Царства Божјега. Јеванђеље одређује материјално благостање човјека и човјечанства његовим духовним стањем и етосом. Духовно-морални живот опредјељује и дефи-нише материјални.

Дух и морал воде материји. Живот се развија и расте изнутра, а не споља, одоздо а не одозго, ду-хом а не механиком, квалитетом, а не квантитем. Не може се измијенити, унаприједити и даље раз-вити спољашњом реакцијом без унутрашње акције. Промјена је промјена субјекта изнутра из њега са-мог. Промијенити свијет је могуће само промјеном себе самог. Никакво спољашње материјално и материјалистичко дејство као сила не мијења ствар-ност без њеног унутрашњег душевног пропорођаја. Револуционарно не даје плода уколико се не довр-ши духовним и еволуцијом. Еволуција је најбурнија револуција – револуција свијех револуција.

Право је засновано на обавезама и одго-ворностима. Општи поремећај је у љуцким душа-ма. Тек замјеном зависти, мржње, егоизма Христо-вим вреднотама љубави, милосрђа, правде, истине стварају се услови за социјални рај или се остварује он сам. Благостања и социјалног раја нема у царству животињског егоизма већ у љубави према ближњему. Његово је родно мјесто у добровољности, а не у при-сили. Добровољношћу прелазимо из економске (и уопште) нужде у царство слободе.

У „царству“ које жуди за Божјим цар-ством и свеопштим умом, логосом, идејом, које се одушевљава вјером у Бога, са циљем тражења смисла у Богу и Божјем царству, његове правде, ис-тине, љепоте и напредовања у добру. У „царству“

Kristijan

Rectangle

74одушевљених љубављу за рад и стварање, у друштву које зна и схвата друштвене интересе, живи за слобо-ду, у слободи, са слободом служећи јој и користећи се без њених злоупотреба њоме, у друштву ђе су обавезе услов права и усмјерењу према појединцу и заједници, породици, нацији, држави и цркви, а ђе су захтјеви реални, умјерени и љуцки са спремношћу за жртву за другог, за ближњег, за добро дјело, нема социо-економске неправде, пакла и класних разлика, борби, конфликата, експлоатације.

Такво друштво није друштво лимитирано-сти, материјалног сиромаштва и принуде, економске аскезе.

Јер такво друштво умањује економске нуж-де, присиле, експлоатацију, оптимализује неопходно-сти и потребе што је услов благостања. Материјално обезбјеђење егзистенције постиже се у таквом си-стему лакше и сигурније а елиминација не – рада, паразитизма, безрадних доходака, зеленаштва, кон-трабанде и ванерономских и неекономских инстру-мената присиле којима се обезбјеђује економска добит и ефекат искорјењује неправду и економску аскезу већине. Елиминацији економске аскезе до-приноси и ампутација тражења само личне користи, егоизам, неумјерност, грјеховност, служење пороци-ма. Хедонистички епифеномени или тзв. спољашња задовољства живота била би демократска и доступна свима без напора и губитака какви се траже у вријеме мода и помодности грјеховности и деструкције, неу-куса и кича, незасићених оćећања и недозвољености. Најзад, такав систем би предупредио узроке који воде болу, страдању, болијестима и другим дезагрегирајућим посљедицама припремљеног за ко-начну жртву социо-економског субјекта.

Свето писмо нас и у овом домену учи и по-дучава:

Када се људи покоравају моралном Закону Божјем и извршују га имају дажд у вријеме; род у пољу, у њиви и винограду; имају хлеба до ситости; живе без страха у земљи својој; имају мир и никога се не плаше, побјеђују непријатеље; расту у здрављу и множе се; осјећају Бога у средини својој.

Када се људи не покоравају закону Божијему и не извршавају га, живе у страху; трпе од разних болести; храну им други отимају; падају у ропство; пате од суше; земља не рађа род свој, нити вође рађа; звјерови се множе и ударају на људе и на сто-ку; бивају убијени мачем нападача; гину од помора; пропадају од глади.

Духовни и морални закони нијесу мање пре-цизни од природних. Етос је уједно и социо-економ-ски закон. Без етичког императива нема ни социо-економског оптимума и напретка.

„Држите, говори Господ, уредбе моје и зако-не моје; ко их врши, жив ће бити кроз њих“ (III. Мој. 18.5) „Јер је свет Бог, Бог ревнитељ, неће подносити ваше невјере и ваше гријехе.“ (Ис. Навин 24,19.) „А безаконика ће нестати сасвим; натражје ће се безбож-ничко затрти“ (Псал. 37,38.)

ЗАБЛУДЕ МАТЕРИЈАЛИСТИЧКОГ ПОГЛЕДА НА ДУХОВНОСТ

ХРИШЋАНСТВАОсновна заблуда материјалистичког погле-

да на духовност хришћанства је да у Светом Писму Новога Завјета нема јединствености и досљедности у вези етике. Нетачно и недоказано, материјалистички поглед истиче да се све друштвене класе могу у циљу заштите класних интереса позивати на Јеванђеље. Та теза није доказана. Становиште историјског материјализма полази од учења да етику, идеологију и облике друштвене (а тиме народносно-национал-не) свијести ствара економска структура. По овом нехришћанском погледу хришћанска етика је пуна противурјечности. Хришћанска етика је, тврди даље историјски материјализам, створена из различитих, противурјечних економских материјално-политичких тенденција. Она је надградња економског строја по-што биће одређује свијест, а структура супраструкту-ру, расне подјеле у друштву производе два супротна морала у хришћанској етици, закључује ненаучно и недоказано овај поглед на свијет, природу и љуцко мишљење. Из тијех супротних етоса произилазе су-протности у Јеванђељима у погледу етике. Аналогно овом недоказаном и ненаучном становишту, у свакој идеологији требало би тражити двије или више идеологија, а у свакој личности двије или много њих. У том духу историјски материјализам „налази“ два Христа. Једног, у улози заштитника и идеолога робо-ва и другог у улози заштитника и идеолога владајуће класе. Заблуда овог учења је и у томе, превасходно, што ову своју матрицу не примјењује на самог себе, на своју властиту идеологију.

ТЕНДЕНЦИЈА РЕДУКЦИЈЕ ХРИ-СТА НА КЛАСНО. ОДНОС ПРЕМА

ПРИВАТНОЈ СВОЈИНИНе само да Христ није заштитник једне

класе супротстављене другој јер би тиме био супротстављен самом себи, већ је он, заштитник и идеолог савршеног друштва, савршеног човјека и човјечанства, савршене правде, „Будите савршени као отац ваш небески“, порука је хришћанског дис-курса у том контексту. Историјско-материјалистичка редукција Христа учи да прави хришћани не смију

Kristijan

Rectangle

Kristijan

Rectangle

75имати приватну својину. Истина је да Христ устаје против богатства и мјестимично и дјелимично про-тиву приватне својине, али је не пориче. Заједница добара је виши ступањ друштвенога живота. Исус не тражи заједницу добара у смислу марксистичке економске доктрине. Заједница добара у науци Исуса Христа има етички карактер. Хришћанин може има-ти приватну својину, али треба да од свога труда чини милостињу. Ради већега моралнога савршенства Христ препоручује да његове присталице раздају сву имовину сиромасима. – „Ако хоћеш савршен да бу-деш иди и продај све што имаш и подај сиромасима и имаћеш благо на небу, и дођи те хајде са мном узевши крст“. – (Марко, 10. гл. 21 стих). Христ хоће да своје присталице уздигне до највећега моралнога савршен-ства. Он развија љубав према ближњему. Он тврди да веће љубави нема од љубави када неко положи свој живот за ближње своје. – (Јов. 15 гл. 13 ст.) Христ не тражи правно заједницу добара. Заједница добара, или боље рећи заједница уживања материјалних до-бара, у науци Исуса Христа има карактер или резул-тат је препорођаја душа.

И у причи о невјерном приставу (Лука, 16 гл.) огледа се недосљедност и противурјечност самом себи историјско-материјалистичко нехришћанског тумачења Хришћанства. У овој причи се говори:

Некога пристава оклеветаше код његовога господара да расипа господарево имање. Господар га тада позове да положи рачуне и да му одузме служ-бу. Пристав почне размишљати што му треба радити. Намисли да скрати дугове дужницима свога госпо-дара да би, када изгуби службу, нашао пријатељство и гостопримство међу њима. Како је намислио тако је и учинио. Када је господар сазнао што је урадио пристав, дозове га и похвали га за његову мудрост. Испричавши ову причу Христос каже: „И ја вам ка-жем: начините себи пријатеље неправеднијем богат-ством, да би вас кад осиромашите примили у вјечне куће“. Историјски материјализам изводи из ове приче сљедећи закључак: Христ дозвољава и проповиједа отимање богаташких добара. Он је овђе социјални револуционар и комунистички превратник. Овак-во тумачење приче је нетачно. Исти Христ заштит-ник робова и сиромаха каже: „Чули сте да је казано: Око за око, зуб за зуб! А ја вам кажем да се не бра-ните од зла, него ако те ко удари по десном образу окрени му и лијеви, и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину“. – (мат. 5 г. 38-40). Ова два става су противурјечна. Не може један исти Христ проповиједати на једноме мјесту отимање богаташких добара, а на другоме безгранич-но праштање и подношење свију зала и насиља а да се на иста не узврати злом и физичким насиљем. Ово

тумачење приче о невјерноме приставу сукобљава се са свима мјестима из Јеванђеља, која је поглед историјског материјализма привео за анализу лично-сти првога Исуса-Исуса, идеолога робова и сирома-ха. Тумачење приче је дакле нетачно. Прича има сас-вим друго значење. Христос говори ову причу својим ученицима. Он им каже: Дајте неправедно богатство људима и тиме их придобијајте за своје пријатеље да би када осимашите (умрете) ушли у „вјечне куће“ – Царство небеско. Које је то „неправедно богатство“ што се горе помиње? – То је Јеванђеље. Јеванђеље је за ученике Христове у извјесноме смислу неправедно богатство. Они га нијесу сами створили. Они су га добили бесплатно, без икакве накнаде. Они требају да то богатство које су неправедно добили, раздају и шире међу људима да би и сами на тај начин заслу-жили станове т.ј. „вјечне куће“ на небу.

Христ одбацује због милосрђа приватну својину и тјелесно о чему зборе Јеванђеља која ис-тичу примарност духовног Тијела и тјелесне пожуде су избор гријеха те га треба занемаривати и жртво-вати ако је у питању душа и њено спасење. „Каква је корист човеку ако цео свет задобије а својој души науди“ (Јев. по Марку VIII 36.). „Душа је претежнија од јела и тијело од одијела... Не брините се ду-шом својом шта ћете јести и у шта ћете се обући. Погледајте гавране како се сију ни жању, који немају подрума ни житница и бог их храни: а колико сте ви претежнији од птица! Погледајте љиљане како расту; не труде се нити преду; али, ја вам кажем да ни Соломун у свој слави својој не обуче се као један од њих. И ви не иштите шта ћете јести или шта ћете пити не брините се“ (Јеванђеље по Луци XII 22, 23, 24, 27, 29). Ако нас поједини дјелови нашег тијела саблажњавају и наводе на рђаве поступке, требамо их се, да би душевну чистину спасили и небеско царство постигли, ослободити. „Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава одćеци је и баци од себе: боље ти је ући у живот хрому или кљасту него ли с двије руке или двије ноге да те баце у огањ вјечни“ (Јев. по Мат. XVIII, 8). „А ако те око твоје саблажњава ископај га и баци од себе, јер ти је боље да погине један од удова твојих него ли све тијело твоје да буде бачено у па-као“ (Јев. по Мат. VIII 29). Исто то проповиједа Исус у Јев. по Марку (IX 43, 35).

Дакле, иако Христ проповиједа и ампутацију дјелова људског тијела уколико те саблажњава, он не проповиједа потпуно уништење приватне својине. Јер, њено посједовање је услов за њену употребу од-носно диобу другима ради милосрђа. Без ње настале радом се неби могла обављати милосрдна и добро-творна мисија хришћанства која је бит овог наука, религије, цркве и вјере.

76ЗАДРУЖНА ЕКОНОМСКА МИ-САО И СТВАРНОСТ КАО ИЗРАЗ

ХРИШЋАНСКОГ УНИВЕРЗАЛИЗМАИсторија љуцког друштва говори да сама

економија никада није била посебни и самостални облик социјалне заједнице и социјалног развоја. Све дубље у историји се огледају и истичу социјални ви-дици који циљају на непосредне изворе живота за које је економија само страна појава. Нпр. у племен-ско-друштвеном поретку и хоризонту вриједности, економија служи само као помоћ да тај живот и стварним средствима постане што истрајнији. Пле-менска задружничка економија везана је непосредно са најнепосреднијим потребама заједнице и те јој по-требе дају њен заједничарско-задружнички карактер, значај и облик. Историјским кретањем напријед до тачке на којој друштвено-економски живот добија облик неке народно-националне свијести и држав-но-црквене цјелине остаје првобитни однос између економије и живота непромијењен. Ту су почеци кул-туре и цивилизације, почеци историје и економије. Но, ту је економија још увијек у сфери изванеконом-ске тежње народног (националног), црквено-економ-ског живота.

Почеци првобитно племенског задруж-ништва су почеци прве праве економије на свијету. Над племенским задружништвом (задругарством) надграђује се здање хиршћанског универзализма. Он уважава радни принцип, приватну својину, опште над личним, кооперацију, духовно над материјалним, задружнички дух, начела „све је једно“, „све је оп-ште“ (братољубље), интенционалност за другог, за друга, за брата, за ближњег (љуби ближњега сво-га као самога себе), јер и сам Бог ствара другог из љубави (према другоме). На тим фундаментима за-снована задружна економска мисао је уз све остало превасходно економско-социјална мисао и стварност. Задружна економска мисао у економији само види средство за живот. Једнако чува засебно – индиви-дуалну и социјално – колективну страну унутрашње љуцке природе. Обије те стране економијом још више подупире и ојачава. У задружништву људска егзистенција је више од природног, материјалног жи-вота. Истинском задружништву се посебно тиче еко-номско истицање љуцке личности којој је све друго на свијету па и економија, само средство. Засновано на првобитно племенском, надграђено хришћанским, задружништво је осавремењено новим сталешким задругарством. Једна од првих идејних заслуга позна-ти енглеских ткача који су први установили форму задружне економије је у томе, што је задружна мисао тек са њима добила мјесто праве, модерне економ-ске мисли. Но такво сталешко задружништво чини,

да се ни сам сталеж не упире непосредним живот-ним садржинама друштвенога живота. Сталешко задружништво отклања „класну борбу“, а сталеш-ки рад се поставља у службу непосредних захтјева животне узајамности. Сталешко задружништво је једини економски заштитник друштвено-племен-ског, хришћанског, народно-националног, држав-но-правног и религијско-општег развоја човјека и човјечанства. Задружна економија зафундирана и конфундирана хришћанским универзализмом има своје посебности које је одаљују од сваког екстрем-ног економског индивидуализма (каритализма) и ко-лективизма (социјализма, комунизма).

За прави задружни економски поредак друштва не одговара више филозофија атеизма и материјализма, већ филозофија теизма и идеализма. Ту су, самим економским поретком живота подвучене такве, својствене љуцкој природи стране, какве бис-мо у читавој природи изван човјека унапријед узалуд-но тражили. То је изванпиродни, надприродни дух љуцког живота који је уједно и једини стваралац пра-ве историје на земљи. У задружно економско-друшт-веном поретку техника има важно, али подређено мјесто. Није човјек роб машини, већ обрнуто. Она је, дакле, средство за непосредне тјелесне и духов-не потребе живота у задружном поретку у којем је и цивилизација хуманизована природа и спољашње у служби културе (унутрашњег, духовног есенцијалног бивства), а не култура у служби цивилизације.

Задружна мисао постаје уједно међународна економска мисао. Заснована на хришћанском универ-зализму жива је, а не мртва јер је основана на јачем друштвено-племенском и народно-националном развоју човјечанства. Задружна мисао иде од ужег ка ширем, од појединца за заједници кооперацијом, од ближега даљему, индивидуалног општему. Сачу-вава, притом, уже, ближе, индивидуално, првобитно своје мјесто и само њему има служити и све шире, даље и опште. Зато је задружна међународност – међународност с народношћу, а не међународност без народности (апстрактни интернационализам по којем радници немају домовину).

НА ХРИСТУ ЗАСНОВАНО ЗАДРУЖ-НИШТВО НИЈЕ КОМПРОМИС

ИЗМЕЂУ ИНДИВИДУАЛИЗМА И КО-ЛЕКТИВИЗМА

Задружништво охрањује економију и унапређује живот. Задружни закони економскога развоја су економска форма основних закона жи-вота. Задружни економски поредак чува оба стаб-ла сваког животног напретка, сам живот, и то, што је за живот само као средство потребно. Задружни

Kristijan

Rectangle

Kristijan

Rectangle

77поредак је једини идеални поредак или најближи идеалном друштвено-економском поретку човјека појединца и човјека колективног бића. Његов циљ није економски максимум (максимализација про-фита) већ социо-економски и свеукупни оптимум (постизање најповољнијег ефекта у нацији и екуме-ни). Задружна мисао је прастара. Потиче из прво-битно праисторијског заједништва, али је Христом, Хришћанством и њиховим универзалним начелима људског рода за сва времена универзализована. Она није развојни компромис између социо-економ-ског индивидуализма (капитализма) и колективизма (социјализма-комунизма) јер ови феномени у ек-стремним и граничним случајевима искључују уни-верзални развој пошто апсолутизују приватно и клас-но, дакле, искључују сваку интенционалност и про-спектабилност изузев оне која би и саму економију уништила.

Модернизирана задружна мисао економском развоју даје печат самосталног и свјесног развоја си-стемом тзв. задружног сталештва. Њен развој само је спољашња страна унутрашњег развоја живота. Ек-стремни колективизам са свога бока није ништа дру-го, до државни капитализам (етатизам), па зло остаје зло, па било засебно, јавно, приватно или државно. Разни тумачи Хришћанства и Христологије ипак су генерализовали ставове и дошли до коначнице. Џемс Дјуиев прогматизам („вријеме је новац, човјек је новац, Бог је новац, све је новац“) „укоријенио“ је као екстремни индивидуализам у пуританизам протестантизма редукцију универзалног Христа и Хришћанства. С друге стране редукцијом Христа ек-стремни колективизам (соц-етатизам) је утемељен на тзв. православном социјализму.

Само се, задружна мисао (задружништво) за-сновано на изворном Христу залаже принципијелно против свакојега зла, било оно колективно или при-ватно.

Задружништво (задругарство) није, на осно-ву свега већ изреченог, компромис између социо-еко-номског колективизма и индивидуализма, већ су они историјски и идејни отпадници задружне мисли.

СИСТЕМОМ ПЛЕМЕНСКИХ КОМУ-НИЦА ЦРНОГОРСКО КЛАСИЧНО

ХЕРОИЧКО ДРУШТВО ЈЕ БИЛО ДО-СЕГЛО И ОСВОЈИЛО ДИМЕНЗИЈУ ЗАДРУЖНОГ УНИВЕРЗАЛИЗМА

Старо, традиционално црногорско друштво је било друштво пуне, интактне, једним дијелом до-сегнуте јуначке слободе. Адам Мицкијевић, знаме-нити пољски писац је (и бројни његови сљедбеници су) црногорски народ одрастао у слободи, у борби за

слободу и оствареној слободи, назвао једним слобод-ним народом, Црногорце једним слободним љуцима, а Црну Гору једном слободном државом на свијету. Хришћани номинално, а реално хероички тип људи, Црногорци су, веле бројни монтенегринолози, једини имали приватну (личну) својину као облик интактне слободе. Та је својина била често недовољна, али ипак, приватна и својина. Усљед њене недовољности ишли су у печелабу сентом по свијету. Нема краја од свијета Црногорац ђе не шета била је истина њихове присутности кроза цијели бијели свијет. Уз то, уз приватну својину коју ће европска и остала друштва стицати кроз 18 и 19. вијек, знатно иза Црногораца, имали су своју задружну својину – племенску ко-муницу у којој су на равне части дијелили плодове заједничког – задружничког имања и рада и то, како се то у повељи о цеклинским риболовима из 18. вијека па и раније вели, како обични војник, тако и саморана сирота, мајка, удовица, сестра и шћер што је био епохални и у свјетским омјерима, еманципа-торско-демократски и слободарски акт превасходно патријахалног друштвеног система.

Задружничка универзална црногорска со-цио-економска слобода није једнакост заснивала на кући, диму, фамељи тј. задрузи (родно, племенско, крвно-породичном клану) већ на апсолутизовано слободном појединцу, човјеку, чоеку. Тако је постиг-нут облик апсолутне правде. Ископањем, не дај Боже дома, те на темељу тога пријемом иноплеменика у племенску комуницу његова права су у расподјели као и у производњи изједначена са странцима. Црно-горска демократија и слобода у задружничком аутар-хизму и изолацији није се дерогирала и депресирала пред институтом јабане. А то не чуди, јер од Христа, на овамо, задружништво као и у цркви познаје при-марно феномен људи, без разлике на њихов нацио-нални, социјални, сталешки, класни, расни и полни квалификатив.

ЗАДРУГАРСТВО-ХРИШЋАНСКА СОЦИЈАЛНА РЕЛИГИЈА И ЈЕДНА ОД

БУДУЋНОСТИ ЧОВЈЕЧАНСТВАЗадругарство значи задржавање личног пре-

галаштва, својине, породице, наслеђа, - а удруживање слабих појединаца у снажне заједнице ради узајамног помагања у свим пословима ђе се усамљеним напо-рима не може обезбиједити опстанак. Задругарство (удруживање на широкој моралној и привредној ос-новици) оставља људима пуну личну слободу и при-вредну самосталност, а ипак их организује у велике економске заједнице, које могу чуда да учине, и да уреде плански читаве народне привреде. Оне уво-де слабог малог човјека у једну велику породичну

Kristijan

Rectangle

Kristijan

Rectangle

78заједницу, у једно братство које се задруженим снага-ма брине о појединцу и подупире га у његовој борби за опстанак, - и спасава га од експлоатације посредни-ка у производњи, промету и потрошњи. Задругарство уједињује у те велике братствене заједнице најпре привреднике једног села, па онда читавих крајева и покрајина, па најзад и читавог свијета. Задругарство је данас постало једна велика свјетска снага, једна нова социјална религија, која човјечанству показује пут да изађе из хаоса либералног капитализма, а избјегне опасности диктаторски организованих при-вредних фактора. Задругарство носи у себи дух за-дружене демократије, а то ће рећи дух слоге, мира и договора међу људима, како унутар једне државе, тако и у међународном погледу. Између 2 свјецка рата близу 500 милиона људи у свијету најнапреднијих држава живјело је у благостању задружног поретка дајући му карактер свјетске социјалне религије. Учи-нило га је идеалом привредне и културне будућности човјечанства. И сваким даном увећава се број оних којих верују да човечанству нема спаса ни у капита-листичком неолиберализму, нити ма у којој врсти дик-татуре колективистичког типа и насиља него да спас лежи једино у слободном удруживању појединачних снага, и у братском договору на основи равноправ-ности и слободе свих удружених јединки.

РАЗВОЈ ЗАДРУГАРСТВАЖивот човјека је условљен земљом. Живећи

на њој црпи средства за своју егзистенцију. На при-вредним продуктима заснивао је своје господарство и обезбјеђивао свој живот.

Ново модерно доба, индустријализацијом и усавршавањем машине, потисло је пољопривреду и обеснажило њене производе. Тиме је сељака у аграр-ним земљама спутало у животној борби, обезружало и у социјалној заједници и осудило на животарење у свакодневници.

Људска заједница је до данас прошла III стадијума.

Први је стадијум ропства.То је доба у коме велепосједници поćедују

земљу а сељаци су робови. Раде на рачун својих господара ради одржавања живота, док господа робовласници пирују. У новије доба због феудал-ног друштвеног уређења настају буне код народа. Сељачки устаници. У Енглеској је ријешено најприје питање аграра 1760. г. којим сељак добија слобо-ду а велепосједник земљу. Французи раде обрну-то, сељаку су дали земљу а велепосједника с њиме изједначили.

Ово буђење спутаних а притијешњених представља II-ги стадијум животне борбе. То је стадијум ослобођења.

У Њемачкој, Аустрији, Мађарској ријешено је аграрно питање послије Мађарске буне и револу-ционарне 1848. г. комбиновањем енглеског и францу-ског система.

У Рошдалу свега 28 људи је основало задру-гу а 1933. она има 20.000 чланова.

То је покрет рошдалских пионира. Они посједују све: од театра, бање, фабрике,... пет рош-далских начела су:

1. Потрошачка задруга купује потребе за своје задругаре непроизводних произвођача, или их сама производи, 2. Ко хоће да купује у задрузи мора бити њен члан, 3. Задруга уступа задругарима робу по дневној цијени мјеста у којем задруга постоји, 4. Задруга уступа задругарима робу само за готов но-вац. 5. Финансијски вишак дијели се крајем године овако: један дио вишка иде у резервни фонд; један у хумане и просвјетне сврхе а већи дио вишка се улаже задругарима сразмјерно суми за коју је сваки од њих набављао робу.

У Француској је развијено потрошачко за-другарство, а вођа је Шарл Жид.

Напредно је у Данској. 1913. било је 20.000 задругара на 43.000 км2 и са 1/4 укупног становништ-ва.

Плодни рад и благостање кроз задругарство остварују напредне државе и економија, а такве су оне у Швајцарској, Финској, Норвешкој, Шведској, Пољској, Мађарској (Гранђа), Чешкој, Аустрији, Њемачкој и у Словенији. – Најнапреднији су то дјелови Европе.

У Њемачкој га предводи Рајфајзејн (Gridefi h Viljem Rajfajzen (1818-1888). Ćедок је ослобођења сељака 1848 – сељачког изједначавања.

Задружништво здружава средње великопосједнике и мале посједнике.

У Србији је аграрно питање почело да се рјешава након I српског устанка и устаничких побуна из 1804. г. по француском моделу.

То је посљедице тога што су великопосједници били странци – Турци.

У Русији је ријешено 1861 – крепосним пра-вом али само дјелимично.

Има земаља још у Европи које до 1933. г. нијесу аграрно питање ријешиле.

III-ћи стадијум је епоха експлоатације која се манифестује у капитализму.

Подјела рада утиче на производњу капитала. Изум новца као средства размјене продуката различи-те природе дошао је као помоћно средство гомилању капитала.

Неупотребљив капитал није ни штетан ни користан. Штетан је у рукама капиталисте.

Задругарство је дошло као храна да огра-

Kristijan

Rectangle

79ничи и сузбије гомилање капитала и онемогући експлоатацију незаштићених. Задруге су позитивне производне посљедице извјесног стања.

Кооперација је најсавршенији облик социјалне заједнице за уједначење средстава за жи-вот појединих чланова друштва, ђе је лична слобо-да зајемчена, што није случај код других социјалних организација.

Енглеска је најстарија земља са развијеним капитализмом и националном економијом. Ту је био највећи судар рада и капитала (лудисти, лудистич-ки покрет – НЕД ЛУД, чартизам). У Енглеској се оснивају и задруге заједничких фабрика а 1765. прва потрошачка задруга.

Принципи рајфајзеновог модела задруж-ништва су:

1. Задругари одговарају за задругине обавезе неограничено. 2. Подручје области задруге ограниче-на је на једну општину или на више суседних општи-на. 3. Позајмице се дају само задругарима. 4. Задру-гарски удјели су што мањи. У почетку их нема и не укамаћују се. 5. Пословни вишак није дјељив већ цио иде у резервни фонд. 6. Резервни фонд није дјељив ни у случају да задруга ликвидира. 7. Службе управ-ног и надзорног одбора почасна је и без награде. 8. Рајфајзенова кредитна задруга поред примања улога на штедњу и давање позајмица задругарима врши за своје чланове накнаду разних потреба и продају про-извода.

Херман Шулце Делич (Herman Schnesze Delihch, 1808-1883) је дао 6 начела задругарства

Начела Деличевог модела задругарства гла-се:

1. Подручје задруге није ограничено. 2. Одго-ворност је неограничена или ограничена. 3. Задругар-ски удјели морају бити већи и укамаћују се. 4. Управа прима плату и награду. 5. Годишњи вишак може се дијелити. 6. Резервни фонд за случај ликвидације може се дијелити. Закључци ових принципа су:

1. Неограниченост подручја није подесна због раштрканости чланова задруге и онемогућује заједничку сарадњу. 2. Ограниченом одговорношћу ослобађа се кредитна моћ задруге. 3. Хтјење је што веће стварање капитала путем удјела (уло-га) и укамаћивања. 4. Плаћањем чланова управе повећавају се расходи па се под повољним услови-ма не може добити зајам. 5. Дијељењем вишка сла-би се резервни фонд и просперитет задруге јер се умањује висина повјерења, док од добијене подјеле сами задругари имају мало користи. 6. Резервни фонд опасно је дијелити због тога што кад задруга осили и капиталом ојача мали задругари бориће се да она

прерасте у акционарско друштво. А сваком таквом А.Д. циљ је капитализам а не узајамно социјално потпомагање слабих и незаштићених што је случај код кооперације.

Тако се од хумане задружне организације прави капиталистичко А.д. (Акционарско друштво).

О ПРИРОДИ И СУШТИНИ ЗАДРУГАР-СТВА

Есенцијом задругарства бавили су се бројни теоретичари и христолози. Дајући огроман допринос смислу задругарства истицали су се Туган Баранов-ски, Шарл Жид, В. Татомианц, Марио Мариани, Ва-ленти, Бородаевски, Анциферов, Ханс Милер.

Туган Барановски дефинише феномен овако:„Задруга је оно привредно предузеће не-

колико добровољно удружених лица, које, има циљ не извлачење највеће добити на уложени капитал, него повећање радних доходака својих чланова или смањење њихових расхода на потрошне потребе благодарећи заједничком вођењу газдинства“.

За Шарла Жида задругарство је удружење које тежи да укине добит.

В. Татомианц вели: „Задругарство је слобо-дан савез са промјенљивим саставом чланова и капи-тала, који не тежи да постигне добит, већ да побољша стање и привреду“.

Италијански економиста Марио Мариани опредјељује на следећи начин задружну организацију: „Задругарство је економско удружење купаца и про-даваца рада и друге робе, које има циљ да побољша куповне и продајне цијене путем стварања онаквог предузећа, у каквом су они раније били купци или продавци“.

Професор Валенти, такође италијански еко-номист и задружни теоретичар, одређује суштину задругарства овако. „Задругарство је привредна уста-нова која има циљ да исправи природне недостат-ке подјеле добара у савременом систему слободне конкуренције“.

У својој књизи „Историја задружног кредита“ проф. Бороденски даје овакву дефиницију задругар-ства: „Задругарство је онај облик сарадње у економ-ском животу, који има у виду да путем удруживања појединих лица за њихову заједничку дјелатност у области економских односа, побољша услове живота становништва и постепено отклања негативне стране савременог капиталистичког строја“.

Александар Авциферов, професор политич-ке економије и задругарства, на основу научавања њемачког и француског задругарства, даје овакву дефиницију: „Задругарство је слободно удружење неограниченог броја људи за постизање њихових заједничких привредних циљева, основано на начелу

Kristijan

Rectangle

80потпуно једнаких права учесника и на начелу само-управе, у коме сваки од чланова узима непосредно лично учешће и сноси материјалну одговорност, а постигнута добит у резултату привредних послова не иде на награду капитала“.

ЕСЕНЦИЈА ЗАДРУЖНИШТВА КРОЗ ЊЕГОВ ОДНОС ЗА КОЛЕКТИВИЗ-

МОММ. Татомианц је утврдио битну диференцију

помеђу задруге и екстремног колективизма у којој лежи једна од суи генерис вреднота те релације.

Задруга је вели он слободан економски савез више појединаца. Таква удружења, слободно органи-зована, имају дужност да изведу социјалну реформу преко људи који се драговољно удружују ad hoc.

У основи таквог удружења се налази човечја личност. У нашем случају социјалну реформу спро-воде лица слободно удружена у задруге. Што се тиче (не говорим о старом француском социјализму, који је имао више сличности са задругарством), оруђе социјалне реформе или револуције спрово-ди се озго т.ј. законодавним путем пошто радничка класа (или његово претставништво) дограби власт, и она тада узима облик социјализације – док задру-гарство то спроводи оздо. Трговина или индустрија се социјализирају – према колективистичкој идеји службеним путем т.ј. држава их монополице; приват-на утакмица се укида: држава је добри Бог који се брине за све. У том смислу су се изводиле, социјалне реформе у неким државама ђе је побиједио колекти-визам.

Супротно овом становишту стоје анархисти сматрајући државу злом које треба уништити. Они су дубоко увјерени у снагу насиља ради уништења ин-ститута власти.

Задругари се показују строго морални према држави или владама, у колико они не праве сметње акцији самопомоћи задругара. Већина ових, наро-чито претставници потрошачких задруга, у својим напорима да се међусобно помажу без потпоре од стране државе, следују идејама оца немачког задру-гарства Сцхулзе-Деличу. Али претставници град-ских произвођачких задруга, а делом и на селу, радо примају и чак траже потпору државе. То ће рећи да односи задругара са државом немају ничега доктри-нарног као што је то случај са односима између анар-хиста и државе. Држава, или још боље форма државе, њих ни мало не интересује.

По утицајем изворног задругарства би-тан дио анархизма се приближава задружничком моделу мисли и акције. Крапоткин у свом сјајном дјелу „Међусобна помоћ као чинилац еволуције“,

позивајући се на пример животиња и људи, закључује да међусобна помоћ има више значаја за развитак него борба за живот, што је управо и начело задру-гарства, које тежи да уклони што је могуће више из човечјег живота борбу за живот, а нарочито класну борбу, и да је замијени удруживањем – кооперацијом. Насупрот борби класа, задругарство апелује на соли-дарност људи. Исто тако као што не познаје државу која се брине за све, оно не познаје ни друштвене кла-се. Оно нити зна нити хоће да зна за што друго осим за – људе.

ЗАКЉУЧАК О ЗАДРУЖНИШТВУ – ПУТ КА СЛОБОДИ

Темељне основе задругарства су: 1. Слобода оснивања задруга и савеза. 2. Самопомоћ, стварање капитала личним средствима. 3. Самоуправа којом за-другар самоуправља својом задружном кооперацијом. 4. Селекцијом бира само добре чланове. 5. Политику изузима из задруге и задругарства које је аполитично. 6. Економско начело. а) Задруга је допуна задругаре-вог господарства. б) Борба против експлоататора; в) Спајање ситних економских или привредних јединица у велика предузећа без експлоатисања ближњих, г) Капитал у задрузи не влада већ служи. Задруга је, да-кле, удружење са неограниченим бројем чланова и са задатком да заједничким подизањем својих задругара (без експлоатисања незадругара). Задруга значи, како вели Шарл Жид, „праведну цијену“. Задругарство потиче са врела Христове душе. Задругарство има извор у душама хришћанских народа. Задругарство има властиту повјесницу у црногорској хероичко-хришћанској повјесници. Са много добре воље, несе-бично и неегоистично задругарство је дом за другог, за сваког, за све! Нападно и с лијева и с десна, и од капитализма и од социјализма кроз њега проговара Христов и Хришћански универзализам – Не трчи за добитом и профитом. Помогни другу! Брату! Другом! За друга, гесло је задругарства које својим задруже-ним путем утиче на промјену реда ствари и на тај на-чин узима зараду бездушном експлоататорском капи-тализму и државном капитализму – социјализму. За-другарство се не слаже у социјалистичким методама за реформу друштва, као ни у основним принципима за уређење будуће државе, друштва, нације и при-вреде, јел задругарство није класно и оно не дјелује радикалним, револуционарним, разорним већ еволу-ционим путем! Задруга мед носи како би то рекао И. Христом утврђени хришћански народни дух.

Kristijan

Rectangle

Kristijan

Rectangle

81

Неимари Митрополије црногорско-при-морске промијенили су аутентичан изглед мана-стирских комплекса на острвима Скадарског језера, деценијским извођењем радова за које нијесу имали сагласност државних институција.

Они су, како је потврђено у Управи за за-штиту културних добара, извршили унутрашњу промјену манастира на Старчеву и „доградили“ Бо-городичну цркву на Бешкој, чиме су у великој мјери допринијели деградирању културне вриједности тих сегмената црногорског културног насљеђа.

Иако неимарске склоности службеника Митрополије представљају дводеценијску опсесију, на које државни органи до сада нијесу адекватно реаговали, рестауратори и конзерватори Управе са-чинили су недавно службену забиљешку о новијим „радовима“ на здањима који су били репрезенти јединствене архитектонске, културно-историјске и амбијенталне цјелине.

В.д. директора Управе за заштиту културних добра Сњежана Симовић најавила је израду Елабора-та за утврђивање културне вриједности, у који ће ући и манастирски комплекси на Старчеву и Бешкој, као и Конезрваторског пројекта којим ће бити дефиниса-но шта да се уради не би ли извршила ресанација тих културних добара.

Најаве Симовићке и оцјену да су комплекси на Скадарском језеру „угрожени извођењем радова без сагласности надлежних државних установа“, у Митрополији су дочекали са изненађењем, тврдећи да ништа није уништено већ да су манастири, раније угрожени зубом времена, радовима сачувани.

У Митро по-ли ји су устврдили да се у манастиру Беш-ка изводе радови јер је санација цркве Св. Ђо рђа неопходна: „До прије неколико година са кровова те цркве ра сло је и до 2 метра дуго дрвеће“

Из СПЦ је речено и да се радови не изводе без саглас-ности државних ор-гана, јер је наводно Републички завод својевремено израдио пројекат, с тим што се због недостатка новца није радило по њему.

„Пројекат ко-ји је урадио тадашњи Завод, и обнова цркве се изводи по том

ДУКЉА најочитији примјер девастације

У извјештају о стању културне баштине из 2006. године наводи се да је од укупно 357 споменика њих 246, или 68,90 девастирано.

Од тога, највећи број девастираног споменичког насљеђа тиче се манастира и цркава којима газдује Митрополија црногорско-приморска, чији су службеници систематски „преправљали“ мимо дозвола државних институција.

У Извјештају пише да су најдрастичнији примјери девастације споменика културе примјећени на локалитетима Дукље, манастиру Подмаине у Будви, Перасту, Старом бунару у Остросу, манастиру Добриловина, Цетињском манастиру и манастиру Остро.

Вијести, 16.03.2012. г.

НАСЉЕЂЕ:Неимари СПЦ у Црној Гори промијенили аутентичан изглед манастирских комплекса на острвима Скадарског језера

СРПСКА МИТРОПОЛИЈА ГРАДИ БЕЗ ДОЗВОЛЕ

82

пројекту уз финансијску помоћ вјерника. Пројекат је и даље на снази те није било никакве потребе да се обезбјеђује нови пројекат нити је то ко тражио“, каза-ли су у Митрополији.

С друге стране, Симовић као в.д. директора новоформиране институције, нагласила је како су средњовјековни манастири на острвима Скадарског језера, један од највреднијих сегмената црногорског културног насљеђа, угрожени, због чега их је Упра-ва, у складу са законом, уврстила у приоритетна кул-турна добра за које ће бити израђени Елаборати за утврђивање културне вриједности.

„Истовремено, биће урађени и Конзерватор-ски пројекти којима ће бити дефинисане неопход-не мјере и радови у циљу ресанације ових култур-них добара, којима би се овим изузетно вриједним свједоцима наше прошлости повратиле изгубљене културне вриједности“, казала је Симовић.

За реализацију тих активности, како је објаснила, Управа је недавно образовала Стручни тим са задатком увида у њихово стање: „По добијању извјештаја Стручног тима, Управа ће предузети све мјере предвиђене Законом о заштити културних до-бара“.

Симовић је потврдила да је у периоду од 2004. до 2009. године без сагласности службе за-штите осликан нови фрескопис, како је казала, „сумњивих ликовних квалитета“. „У сваком случају рад је „мајстора“ који се не би могао сматрати тума-чем живописа XV вијека“.

„Фрескопис је завршен 2009. године, о чему

свједочи натпис на зиду изнад западних врата наоса: „У име Оца и Сина и Светога духа с благословом његовог првосвештеника архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија живописа се ови храм животоносног источника ру-ком Милоша Рашког и издивенијем монаха Григорија од рождества Господа и спаса нашега Исуса Христа дг 2009“, појаснила је Симовић.

Она је додала да су на цркви Св. Богоро-дице, која се налази на Бешкој, посљедњих година дограђени јужни сјеверни брод и затворени тријем, произвољних форми, без упоришта у материјалним остацима некадашње цркве.

„Ова градња је у потпуности уништи-ла материјалне остатке, за које се претпоставља да су могли припадати ранијој базилици из доба Војислављевића“, казала је Симовић.

Она је упозорила на то да је ријеч о мана-стиру Бешка са црквама Св. Ђорђа и Св. Богородице, који представљају посебну културну вриједност, по-готову када се узме у обзир да је то у XV вијеку, када је у њему живјела ктиторка Јелена био главни пре-писивачки центар.

Тамо су, како је истакла, настали чувени ру-кописи Шестоднев и Горички зборник.

Из МЦП нијесу саопштили шта ће урадити када им се средином ове године, како је најављено, појаве стручњаци из Управе са рјешењем за враћање манастирских комплекса у првобитно стање: „О свим будућим актима изјаснићемо се благовремено у скла-ду са правима и важећим прописима“.

83

Митрополија црногорско – приморска СПЦ без дозволе санира цркву Светог Арханге-ла Михаила у Рогамима, стога смо затражили од државне Инспекције за заштиту простора да до-несе хитно рјешење о забрани радова – рекао је у уторак Побједи адвокат Црногорске православне цркве Никола Белада.

Ипак, да радови нијесу спорни потврдило нам је Министарство одрживог развоја и туризма. Црква је, кажу, у власништву Митрополије црно-горско-приморске и за адаптацију није потребна грађевинска дозвола.

Парох рогамски Јован Радовић рекао је Побједи да „не зидају, већ само обнављају“, при том потврђујући да је тај објекат у власништву Митрополије црногорско-приморске СПЦ, тако да им „не могу бранити радове“.

Локална или државна надлежностПодсјећамо да је, на захтјев адвоката Беладе,

Инспекција заштите простора главног града обишла цркву и утврдила да за овај проблем нијесу надлежни они, већ државна инспекција, пошто се објекат нала-зи на коридору будућег ауто-пута Бар-Бољаре.

Из Министарства одрживог развоја и туризма саопштили су Побједи да су приликом инспекцијског

прегледа утврдили да је стварни власник објекта Митрополија црногорско-приморска СПЦ, те да се за вријеме контроле нијесу изводили грађевински радо-ви.

-По мишљењу овог инспекцијског органа и након извршеног прегледа радови наведени у пријави су Законом о уређењу простора и изградњи објекта дефинисани као адаптација и за исте није потребно прибављати грађевинску дозволу – навели су из Ми-нистарства.

Даљи поступак и поступање Инспекције ће, кажу, зависити и од тумачења општинског Секретаријата за планирање и уређење простора.

Адвокат ЦПЦ Белада каже да, иако у тре-нутку надзора инспекција није затекла грађевинске радове, они се виде на крову, звонику, вратима, допремљен је грађевински материјал и металне конструкције. Он напомиње да је основни проблем што СПЦ све обавља без дозволе и конзерваторских услова који подразумијевају да се радови могу изво-дити само ако се не нарушава историјска, културна и архитектонска вриједност објекта.

Споменик или руинаЦркву Светог Архангела Михаила саградио је

свештеник Тиодор Божарић 1859. године. Подсјећамо

ЦПЦ тражи да Инспекција за заштиту простора заустави радове на цркви у Рогамима

СПЦ интервенише на цркви у Горњим Рогамима, градска инспекција ненадлежна

Инспекција заштите простора главног града, на захтјев опуномоћеног адвоката Црногор-ске православне цркве Николе Беладе, обишла је градилиште цркве Светог Арханђела Михаила у Горњим Рогамима. Тај вјерски објекат са старим гробљем на узвишењу изнад садашњих Рогама, сјеверно од Подгорице, предмет је власничког спорења између локалних одбора ЦПЦ и СПЦ. Обила-зак Инспекције „испровоцирала” је санација цркве коју, како наводе из ЦПЦ желе да зауставе, јер је, кажу, без дозвола изводи Одбор СПЦ.

Из Одбора ЦПЦ су нам казали да је градска Инспекција закључила да није надлежна за овај про-блем већ државна, пошто се црква налази на коридору будућег ауто-пута Бар-Бољаре, па су овом органу прослиједили инспекцијско обавјештење.

- Када је формиран Одбор Црногорске православне цркве у Рогамима, на чијем се челу налази пото-мак попа Тиодора Божарића који је ову цркву саградио, са чуђењем се констатовало да је она преписана као власништво Српске Митрополије на Цетињу и уредно заведена са имовином и гробљем на њен матични број МБ 2246414. Ова црква је, до дана преписивања 12. априла 1996. године, била власниство старосједелаца Горњих Рогама: Божарића, Вучинића, Вукановића, Стаматовића и Рајковића – саопштио је предсједник Од-бора ЦПЦ Душан Божарић.

Додаје да су се обратили и Заводу за заштиту споменика културе на Цетињу ради добијања услова за конзервацију и санирање цркве Светог Арханђела Михаила.

- Те услове још нијесмо добили, али се зато Одбор Српске православне цркве, такође формиран у Рогамима, ангажовао око санације без икаквих дозвола и техничких норматива. Раније донирана врата на Цркви од нашег мјештанина старосједиоца Рајковића су замијењена гвозденима, а у Цркву је уведено и електично освјетљење – објашњава Божарић.

Инспекција није нашла раднике на објекту, али зато јесте раскривен кров Цркве, арматурне мреже, шљунак и остали грађевински материјал.

- По новом Закону, кад је у питању било каква нелегална градња, организатори се кривично гоне – подсјећа Божарић.

Иг. П.

84

Митрополија црногорско-приморска СПЦ реконструише цркву у Рогамима без дозволе

Радови на цркви Светог Архангела Михаи-ла у Рогамима, које ових дана изводи Митрополија црногорско-приморска СПЦ„одмакли су даље него што је одобрено“ тако да ће Министарство одрживог развоја и туризма поднијети кривичну пријаву против инвеститора, сазнаје Побједа.

Нелегалну градњу је констатовала држав-на Инспекција за заштиту простора приликом јучерашњег изласка на терен.

- Митрополији црногорско-приморској је дато одобрење за адаптацију (замјену цријепа) на крову цркве Светог Арханђела Михаила у Рогамима од општинског Секретаријата – појашњавају из Ми-нистарства.

Уклонили стару плочуМеђутим, инспектори су, по изласку на те-

рен видјели да је уклоњена стара плоча, постављена арматурна конструкција на крову са намјером да се ускоро излије нова плоча и на тај начин уради реконструкција за шта је потребна грађевинска до-звола.

- Министарство одрживог развоја и ту-ризма ће након узимања изјаве од инвеститора, у складу са Законом о уређењу простора и изградњи објеката, донијети рјешење о уклањању армиране конструкције са крова и поднијети кривичну пријаву против инвеститора – најавили су из Министарства.

Историјска вриједностПодсјећамо да је адвокат Црногорске право-

славне цркве Никола Белада затражио од државне Инспекције за заштиту простора да хитно забрани радове Митрополији црногорско – приморској СПЦ, која без дозволе санира цркву Светог Архангела Ми-хаила у Рогамима, објаснивши да је основни проблем што СПЦ све обавља без дозволе и конзерваторских услова који подразумијевају да се радови могу изво-дити само ако се не нарушава историјска, културна и архитектонска вриједност објекта.

Парох рогамски СПЦ Јован Радовић рекао Побједи да „не зидају, већ само обнављају“, истичући да је тај објекат у власништву Митрополије црногор-

ско-приморске СПЦ, тако да им „не могу бранити радове“. Истакао је и да сматра да објекат нема ар-хитектонску вриједност, већ да је у питању обична сеоска црква.

Цркву је саградио 1859. године свештеник Тиодор Божарић.

- За већину Рогамљана ова црква представља историјски споменик првога реда, с обзиром да је ту био Главни штаб Вељега рата, битака на Фундини и Тријепчу – саопштено је јуче из Црквеног одбора ЦПЦ Рогама.

ЦПЦ: Црква да буде заједничка Црквени одбор ЦПЦ Рогама саопштио је

Побједи да црква Светог Архангела Михаила „треба да буде заједничка и мјесто окупљања а не раздвајања, у њој треба да служе свештеници и Црногорске и Српске цркве“.

Истакли су да ће ЦПЦ покренути прикупљање потписа за петицију којом ће од државних органа захтијевати „да покрене поступак против неодговор-них државних чиновника из катастра који су деведе-сетих година незаконито преписивали црквену имо-вину на Српску цркву, као што је и Горњорогамска црква преписана на СПЦ 12. 04. 1996. године“.

- Проблем изазван оваквим насилним радом одбора СПЦ онемогућио је Одбору ЦПЦ да спроведе легалну адаптацију. Исто тако донација Црногораца из Канаде још чека. Ако се на крају ове ујдурме, коју предводи прота Јован Радовић, парох рогамски СПЦ, иначе братанић митрополита Амфилохија (Радовића), деси да митрополит ЦПЦ Михаило не може служи-ти у Цркви у Горњим Рогамима, донација ће чекати док се не стекну улови за заједничко коришћење ове цркве – нагласили су из ЦПЦ.

Члан црквеног одбора Црногорске право-славне цркве Душко Божарић у новембру прошле го-дине поднио је Заводу за заштиту споменика културе иницијативу за успостављање заштите цркве Светог Архангела Михаила у Горњим Рогамима, али од њих није добијен још никакав одговор.

М.Ђ.

да је предсједник одбора ЦПЦ Душан Божарић казао Побједи у понедјељак да је она била у власништву старосједилаца Горњих Рогама: Божарића, Вучинића, Вукановића, Стаматовића и Рајковића све до дана преписивања на Српску Митрополију на Цетињу (12. априла 1996).

Према ријечима адвоката ЦПЦ, Божарић је у новембру поднио Управи за културну баштину на Цетињу иницијативу да се ова црква стави под прет-ходну заштиту.

- То значи да она ужива сва права као да је споменик културе, а да ли ће се прогласити култур-ним добром зависи од надлежног органа који ће од-лучити у року од годину дана – појаснио је Белада.

Парох СПЦ Јован Радовић каже за Побједу да је објекат претходних 60 година био руиниран, те да је представљао стјециште за стоку. Сматра да нема архитектонску вриједност, већ је у питању обична се-оска црква.

М.Ђ.

85

251.

Управа за заштиту културних добара на основучлана 20. став 3. Закона о заштити културних добара(“Сл.лист Црне Горе”, број 49/10), и члана 133.Закона о општем управном поступку (“Сл.лист ЦрнеГоре”, бр. 60/03 и 32/11), доноси

Р Ј Е Ш Е Њ Е

1. Успоставља се претходна заштита на непо -кре тном културном добру Цркви Св. Арханђела Ми -ха ила у Горњим Рогамима - Општина Подгорица.

Црква се налази на природној заравни у ГорњимРо гамима у оквиру сеоског гробља.

2. Црква Св. Арханђела Михаила у Горњим Ро -га мима - Општина Подгорица означена је као објекат1 на катастарској парцели 431 у КО: Рогами, чији јевла сник православна Митрополија црногорско-при -мо рска, лист непокретности бр. 171.

3. По свом архитектонском концепту црква у Го - рњим Рогамима се темељи на познатој архи те ктон с којфо рмули малих сеоских храмова са подручја ЦрнеГоре, чији се континуитет може пратити од XV сто ље -ћа. Она изненађује богатством иконографског са држа -ја, који на жалост не кореспондира са умје т ничким ите хничким квалитетом израде. Камена пла сти ка гла -вне фа саде са наглашеном симболиком осим што да јеру сти чан изглед цијелој цркви, чини добро ри јетким уоквиру групе сеоских гробљанских храмова.

4. Вријеме трајања претходне заштите на пре -дме тном културном добру је девет мјесеци од данадо ношења рјешења.

5. Ради утврђивања културне вриједности до -бра, спровешће се сљедеће радње и активности:

- прикупити и истражити расположиву исто ри -јску грађу,

- истражити унутрашње површине зидова какоби се провјерили наводи о постојању живописа,

- обавити археолошка истраживања унутар црквеи у њеној непосредној близини ради провјере инфо -рмација о старијим слојевима градње из XVI вијека,

- извршити конзерваторски третман камене пла - стике због цјеловите анализе иконографског садржаја,

- након извршених истраживања на лицу мје ста,при купљања расположивих података и истра жи вањако мпаративном методом започети поступак утврђи -ва ња културне вриједности.

6. Ради чувања, одржавања и коришћења добраза вријеме трајања претходне заштите, потребно јеиспо штовати сљедеће:

- потребно је задржати постојећи изглед крова -висине сљемена и кровних вијенаца, те висине инагиб кровних равни,

- у склопу поправке крова, потребно је пре дви -дје ти примјену уобичајених традиционалних детаљако ји ће осигурати ваљан спој свих елемената крова, апо готово спој звоника са самом црквом, те везу апси -де са источном фасадом,

- евентуалну статичку консолидацију потребноје извести на начин који не укључује примјену ви -дљи вих бетонских елемената,

- потребно је предвидјети задржавање кровнихви јенаца од камених плоча,

- за кровни покривач предвидјети патиниранука налицу тамноцрвене боје,

- консолидацију звоника на преслицу са једнимзвоном потребно је предвидјети без употребе виднихбетонских елемената,

- потребно је предвидјети задржавање свихотво ра на фасадама цркве, те задржавање свих деко -ра тивних елемената архитектонске пластике.

7. Извод из Рјешења о утврђивању предходнезаштите објавиће се у “Службеном листу Црне Горе”.

8. Жалба не одлаже извршење овог Рјешења.Број: 01-85/1Датум: 29. фебруара 2012. године

Управа за заштиту културних добара

ВД Директор,мр Сњежана Симовић, с.р.

252.На основу члана 61 став 1 Закона о здравственој

за штити („Службени лист РЦГ", број 39/04 и „Слу -жбе ни лист ЦГ", број 14/10), Влада Црне Горе насједници од 23. фебруара 2012. године, донијела је

Р Ј Е Ш Е Њ Е

О РАЗРЈЕШЕЊУ ОДБОРА ДИРЕКТОРА ЈЗУ

ОПШТА БОЛНИЦА БАР

Разрјешава се Одбор директора ЈЗУ Општа бо -лни ца Бар, због истека мандата, у саставу:

1. Др Миодраг Станковић, шеф Одсјека за хе мо -дијализу, Општа болница Бар,

2. Др Реџеп Спужа, шеф Службе за дјечије бо -ле сти, Општа болница Бар,

3. Данијела Мијовић, дипл. правник, шеф пра -вне службе у Општој болници Бар,

4. Сузана Поповић, дипл. економиста у Фондуза здравствено осигурање,

5. Зорица Ковачевић, дипл. правник,6. Слободан Пајовић, дипл. економиста,7. Бећир Берјашевић, директор ОШ „Ђерђ Ка -

стри оти" Острос.

Број: 06-272/3Подгорица, 23. фебруара 2012. године

Влада Црне Горе

Предсједник,др Игор Лукшић, с.р.

253. На основу члана 61 став 1 Закона о здравственој

заштити („Службени лист РЦГ", број 39/04 и „Слу -жбе ни лист ЦГ", број 14/10) Влада Црне Горе, на сје -дници од 23. фебруара 2012. године, донијела је

Р Ј Е Ш Е Њ ЕО ИМЕНОВАЊУ ОДБОРА ДИРЕКТОРА

ЈЗУ ОПШТА БОЛНИЦА БАР

Именује се Одбор директора ЈЗУ Општа болни -ца Бар, у саставу:

1. Зорица Ковачевић, директор Дома здрављаДа ниловград, представник оснивача,

7. март 2012. СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ЦРНЕ ГОРЕ Страна 97 - Број 14

Саопштење 18. март 2012. г.:

Владика Михаило: Црногорска власт мора проговорити о ЦПЦ Владика Михаило хиротонисан је за

владику ЦПЦ у цркви Свете Параскеве у Софији, 15 марта 1998. године. У минулих 14 година у односу државе према Црногорској Православној Цркви мало се тога промијенило каже Владика Михаило за РТЦГ.

- Мислим да у једно вријеме црногорска власт мора проговорити. Скоро када сам био на разговору са премијером Лукшићем рекао сам му: Рјешавајте проблем ЦПЦ ако не желите да буде Српска црква. Ако нећете онда реците, па да се каже да не могу Црногорци имати Црно-горску цркву и молите се гдје год хоћете али нас ослободите ове агоније коју чините.

Обавезан одором и својим личним увјерењима Владика Михаило одлучио је да на увреде које трпи свих ових година не одговара на исти начин, ипак вјеру није изгубио ни у Бога ни у своју државу.

- Ја сам свештеник, вјерујем у Бога и вјерујем у Црногорску цркву и државу. Ја сам дошао из једне свјетске метрополе, Рима у којем сам имао све услове, а овдје живим као роб. Без икаквих права, ни у једну цркву не могу ући, то је апсурд. Таквог апсурда нема у Европи.

ЦПЦ од државе мјесечно добија се-дам хиљада еура и то је најбоља илустрација државног односа према нама. На другој страни СПЦ годишње добија 200 000 еура уз зараду од посједа и манастира у Црној Гори.

86ЂЕ ЈЕ КАРЛОВАЧКА МИТРОПОЛИЈА?

Аутор прота ЈОВАН ЈЕРЕМИЋ, штампано у Сремским Карловцима, 1923. год.

на стр. 46: „... И зашто тако да не буде, кад код нас и међу нама може да буде и такве брат-ске љубави, у загрљају које пуцају братска ребра; и таквог ослободилачког идеализма који смотава под ноге и који, на пример, у Архијерејски Синод уједињене српске Цркве не да улаза ниједном архијереју из Карловачке Митрополије!

И зашто тога да не буде, кад код нас може да буде и таквих фарисеја, који декламују о „свечовештву“, о „христоликости“ и „Христочежљвиости“, а максима њихове хришћанске љубави јесте: „мрзи на пречане“, „мри на Карловачку Митроплију“...“

(Аутор доказује канонски да је Карловачка Митрополија силом припојена, без одлуке црквено-народног саобра, без да је питан народ и свештенство са те територије. Злоупотребљена је упражњена столица крловачког патријарха услед погибије Лукијана Богдановића, 1913. године)

Мирис тамјана и рђе Посланик Демократског савеза Мехмет Бардхи поново је упитао када ће се уклонити

црква са Румије називајући је макетом и пријетњом Албанцима.- Када ће Влада ослободити врх Румије уклањајући макету налик на цркву коју је у

ратном походу поставила Српска православна црква уз помоћ Војске Србије и Црне Горе. Тај објекат, којим је врх Румије окупиран не само да није легалан, већ представља највећу провокацију за албанско становништво и друге људе, љубитеље планина. Камење, густа трава, ријетке лијепе биљке не трпе мирис гвожђа, челика, рђе и тамјана – казао је Бардхи.

Овакве његове квалификације испровоцирале су поједине посланике опозиције, који су реаговали, не чекајући одговор министра.

- Црква Свете Тројице на Румији за нас је светиња. Ко покуша да прича да Црној Гори смета мирис тамјана тај није добронамјеран – одговорио је Василије Лалошевић

Министар туризма и одрживог развоја Предраг Секулић у одговору је подсјетио на мораторијум на уклањање бесправно подигнутих објеката у складу са уговором са Свјетском банком који ће бити на снази све до усвајања одговарајуће планске документације.

Д.Ћ.

Један од најзначајнијих савремених црногорских књижевних стваралаца, Сретен Перовић, данас слави 80. рођендан. О животном путу академика ДАНУ, који уједно обиљежава и шест деценија од прве збирке поезије, свој осврт је дао предćедник ДАНУ, академик Божидар Николић, истакавши да је Перовић „примјер креативне и људске досљедности, грађанске храбрости и несебичности, што га одликује и у овим његовим дубоким годинама“.

„Има умјетника чије је обимно стваралачко дјело и друштвено ангажовање веома тешко обухватити једним пригодним текстом. У ту стваралачку авангарду спада и зна-менити црногорски књижевник, потпредćедник Дукљанске академије наука и умјетности, инострани члан Македонске академије наука и умјетности, који ових дана обиљежава двоструки јубилеј: осамдесет година живота и шез-десет година од појаве његове прве поетске збирке. Његов животни пут и истрајни књижевни и друштвени активизам служе као примјер креативне и људске досљедности, грађанске храбрости и несебичности, што га одликује и у овим његовим дубоким годинама.

Двоструки јубилеј књижевника Сретена ПеровићаПредćедник ДАНУ, академик Божидар Николић

87Сретен Перовић је превасходно пјесник, цијењен и на интернационалном плану; љубљанско „Дело“

га је, 2010, назначило као највећег црногорског лиричара свих времена. Перовићева поезија је превођена на тридесетак језика, а и сам је изузетан преводилац поезије, књижевни и позоришни критичар, поуздани исто-ричар књижевности, виспрен публициста и драмски писац, интелектуалац-ерудита, једно од најзначајнијих имена црногорске књижевности 20. вијека.

Сретен Перовић је рођен 15. фебруара 1932. у Горњој Горици, у Подгорици. Дипломирао је Југословенску и свјетску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Као студент афирмисао се сарадњом у југословенским књижевним публикацијама, а био је и суоснивач и сауредник београдске књижевне ревије „Видици“ (1953) и предćедник Књижевног клуба студената Београдскг универзитета (1954).

По повратку у Црну Гору кратко је радио као средњошколски професор у Подгорици (1956-1960), затим је у ИШП „Графички завод“ био уредник више едиција и одговорни уредник капиталне Библиотеке „Луча“ – 80-томне антологије црногорске књижевности. Од 1975. до 1981. је одговорни уредник и директор Издавачке дјелатности НИО „Побједа“, а наредних десет година (1981-1991), био је главни уредник, науч-ни савјетник, замјеник директора и директор Лексикографског завода Црне Горе - до његовог укидања (на Видовдан 1991). Годину дана био је без посла и било каквих принадлежности, а од 1992. до 1994. радио је у Монтеxу, након чега је пошао у превремену пензију. Један је од утемељитеља ДАНУ, предćедник њене Мати-чарске комисије и, касније, главни уредник њене билингвалне Црногорске енциклопедије.

Тешко је сажети стваралачки опус и друштвени активизам Сретена Перовића. Прву пјесму је објавио као 17-годишњак, 1949. и за њу добио прву награду; а прву књигу поезије „Звуци и даљине“ публиковао је крајем 1951. у Београду. Од тада је објавио петнаест књига поезије на црногорском и другим језицима, осам књига књижевне и позоришне критике, двије драме (обје извођене) и два приручника из историје. Приредио је пет антологија црногорске поезије, антологију албанске поезије и на десетине других издања. Превео је и препјевао двадесет пет (25) књига водећих македонских пјесника, те пјесничке збирке са словачг, украјинског и бугарског језика.

Сретен Перовић је покретач, сарадник или уред-ник више часописа, новина и других публикација (бео-градски „Видици“, цетињски „Сусрети“ итд). У периодич-ним публикацијама објавио је велики број чланака, есеја и приказа, пјесама и других прилога. Перовићева персонал-на библиографија (приредила Анђелка Мартиновић) има 2979 јединица, а обухвата његове радове само до 2005. године.

Као академик ДАНУ и вишегодишњи предćедник Црногорског ПЕН центра дао је значајан допринос борби за афирмацију Црне Горе, Црногорског језика, Црногорске цркве и Црногорске културе - на међународном плану. Био је ангажовани антиратни публициста; својим текстовима је прецизно именовао и осуђивао ратне злочине, агресију и насилну асимилацију, негаторе црногорске културе, а досљедно се залагао и за одбрану других народа и нацио-налних мањина.

За своје књижевно стваралаштво добитник је, између осталих, двије Тринаестојулске награде (1961, 1971), међународних признања „Златно перо“ (1972) и „Књижевно жезло“ (2004); а додијељено му је интер-национално признање Витез македонске духовности (2006), те звање Почасни пјесник Града Скопја (2004) и Почасни држављанин Републике Македоније (2010). Недавно је објављено да му је Румунска академија „Mihai Eminesku“ додијелила овогодишњу Интернационалну награду за поезију, која ће му бити уручена 1. јуна на Универзитту у Крајови. Перовић је оснивач и актуелни предćедник Друштава црногорско-македонског и црногорско-украјинског пријатељства.

Врло је тешко набројити сва звања и признања која је својим стваралаштвом заслужио Сретен Перовић. Овом приликом није примјерено помињати неправде које је у ових осам деценија као грађанин и стваралац доживио. Свјесне његовог значаја, Дукљанска академија и остале културне институције Црне Горе - уз овај јубилеј - исказују високо уважавање академику Перовићу и његовом доприносу богаћењу и афирмацији црногорске мултинационалне културе и општенационалне духовности.“

88

Заказани улични протест Уније слободних синдиката за средину овог мјесеца, због наводног повећања цијене струје, као и позиви појединих син-дикалних и студентских челника с краја прошле го-дине, на улично рушење власти, показују да је Црна Гора, и поред обнове државности, још увијек снаж-но изложена насртајима својих негатора, оличених у српској држави и њеним испоставама у Црној Гори. Константа ове политичке стратегије је урушавање црногорске државности и асимилација Црногораца. Упорност и агресивност којом је она кроз историју остваривана, довела је до тога да Црна Гора у прошлом вијеку два пута остане без државе. Постигнути „ре-зултати обавезују“, тако се и данас користе већ опро-бане методе, „упаковане у новој амбалажи“. Једна од тих метода је и компромитација оних снага у Црној Гори које су опредијељене да црногорску државу, са аспекта самосвојности, независности и посебитости њеног укупног бића, учине одрживом. На том фону је и покушај билтена српске обавјештајне војне службе („Дан“) који се издаје у Црној Гори, да преко фал-сификованоног документа, дискредитује премијера Лукшића и министра Роћена због њиховог тобожњег телефонског разговора са контроверзним бизнисме-ном Дарком Шарићем. Намјера је била да се сугери-ше Савјету ЕУ, само дан уочи његовог засиједања, да држава са оваквом влашћу не заслужује добијање датума преговора. Није ово први пут да се Црна Гора кроз своју историју суочава са фалсификованим до-кументима који су били у функцији деструирања државе. Као најилусративнији примјер може послу-жити догађај када је ондашњој јавности, у краљевини Црној Гори, подметнут фалсификовани докуменат о склапању мира са Аустроугарском, којим је краља Николу требало компромитовати, проглашавајући га кукавицом и антисрбином. Но, можда ће ова ситуација бити дјелотворна у разбијању Лукшићевих илузија да се са непријатељима Црне Горе може ис-крено и поштено сарађивати.

У покушају заустављања еманципације Црногораца и еволуције црногорских вриједности, користи се богата лепеза нељудских - антиетич-ких метода којим располажу антидржавни субјекти. На „посебној цијени“ је онај којим се свакоднев-но драматизује економска и социјална ситуација, те питања корупције и организованог криминала, како би се компромитовала индепендистичка коали-циона власт. То би широм отворило врата увођењу

опробаних митингашких метода који би били у функцији деструирања црногорске државности и „превредновања свих вриједности“-националних, језичких, културолошких, духовних, историјских и идентитетских. А, заправо, стварни политички и идеолошки мотиви били би прикривени тобожњом бригом за „радничка права“ и „достојанство студе-ната“.Ова искуства антидржавни субјекти баштине из „антибирократске револуције“, увезене из Србије, крајем осмдесетих година прошлог вијека, а изведе-них под покровитељством њених тајних служби и уз здушну подршку српских медија. Те митингашке „социјалне преваре“ су резултирале крвавим распа-дом бивше СФРЈ и нестанком Црне Горе као државе, препуштајући тако Црногораце асимилаторском етно-цидном и културоцидном дјеловању српске државе и њених „извођача радова“ у Црној Гори. Тадашња власт и црногорски грађани нијесу препознали перфидност те политике, нити су им дотадашња историјска ис-куства помогла да могу јасно „...разликовати фразе и уображења странака од њиховог стварног организ-ма и њихових стварних интереса...“ (Карл Маркс-Осамнаести бример Луја Бонапарте, Просвета-Бигз, библиотека Марксизам; Београд 1977., стр. 33). По-литичке снаге које су запалиле ратне буктиње на простору бивших југословенских република а сада држава, ојачане појединим (доскорашњим) припад-ницима црногорског суверенистичког и антиратног покрета, користећи тешку социјалну и економску ситуацију проузроковану свјетском економском кри-зом, покушавају и данас, као поменутих година, да увучу синдикате, студенте и друге социјално угро-жене категорије у „социјални бунт“ који би завршио насилном смјеном власти. Поводи су разноврсни. Не-

ПЕРФИДНОСТ У СЛУЖБИ ДИСКРЕДИТАЦИЈЕ ВЛАСТИ И УРУШАВАЊА ДРЖАВЕ

Пише: Милорад Мињо Ражнатовић

89кад је то поскупљење хљеба, други пут- поскупљење струје, трећи-студентски стандард и тд., али циљ је увијек исти: компромитација власти и рушење држа-ве. Упорни, страсни и гласни позиви појединих еко-номски добро ситуираних синдикалних вођа (такав статус су стекли управо преко „обесправљених, оси-ромашених и понижених“ радника) и студентских активиста, више него јасне националне и идеолошке профилације, на студентско-раднички улични бунт, на чијем челу би били студенти, са, по антицрно-горству, чувеног никшићког Филозофског факулте-та, неодољиво подćећају на догађања народа с краја осамдесетих година. Здушну подршку добијају и од некадашњих медијских бораца за црногорску не-зависност, неђељника Монитор и дневног листа Вијести који предњаче у томе да Црну Гору предста-ве земљом криминала, не либећи се да на најгрубљи начин, на основу индиција а не релевантних доказа, дискредитују појединце из власти. У њима се про-мовишу четничке војводе и довојводе, величају чет-ничке национал-шовинистичке странке и лобира за њихов долазак на власти, а сатиру искрени црногор-ски патриоти, антиратни активисти и интелектуалци којима је једини интерес заокружење црногорског идентитета. Но, од некога, за кога су они „профе-сионални патриоте“ (алузија на користољубље); за кога су црногорска идентитетска питања „такозва-на“; коме је црногорски језик, као један од носећих стубова укупног црногорског бића и државности, постао полигон грубог иживљавања, оспоравања и дисквалификовања, не може се ништа боље ни поштеније очекивати. Овакав морални и професио-нални суноврат скоро да је раван оном „Побједином“ из времена „антибирократске револуције“ и „Рата за мир“

Међутим, заборављају српски шовини-сти и њихови лобисти да је црногорско друштво у међувремену, откривајући скривене стране своје историје, спознавајући истину о себи и о онима који су користили разнолике методе у циљу асимилације Црногораца и рушења њихове државе, историјски и државотворно сазријевало и сазрело до те мјере да може без потешкоћа препознати опасности по опста-нак државе и црногорског бића. Том препознавању битно доприносе још увијек свјежа ćећања на поме-нуте осамдесете и деведесете године прошлог вијека. Она су тако снажна да, практично, потиру доста вели-ко незадовољство исказано небригом државе према црногорским индепендистима, и њиховим културним и научним институцијама, формираним деведесетих година прошлог вијека због очувања црногорских ау-тохтоних вриједности.

На промјену опредјељења Црногораца теш-ко да може утицати острашћена и упорна борба са замишљеним противником предćедника државе

Вујановића, како би „разоткривајући издајство и фа-шизам“ Секуле Дрљевића, оспорио два задња стиха химне. У ствари овђе се не ради ни о Дрљевићу ни о химни. Јер је и Вујановићу позната чињеница да је ова свечана пјесма „изникла“ из народа и да је кроз историју мијењана, те да се поуздано не зна да ли је аутор два „спорна“ стиха С. Дрљевић. Ријеч је за-право о предćедниковом обрачуну са Црногорцима који једнако доживљавају и љубе све четири стро-фе химне. Проглашавајући Дрљевића фашистом, он заправо овим Црногорцима спочитава усташтво (фашизам), као што је то радио с почетка деведесе-тих година. Наравно, при том намјерно заборавља на чињеницу да је књижевно, филозофско или неко друго умјетничко дјело, уколико у себи не садржи елементе негације одређене нације, религије кул-туре..., једна, а дјеловање одређене личности у не-ком историјском времену, сасвим друга прича. Када би Њемци примијенили Вујановићеву логику дав-но би се одрекли једног од највећих филозофа XX вијека Хајдегера, а његове књиге спалили на лома-чи. У својој опćеднутости „црногорским шовини-стима“ Вујановић превиђа једну ситницу: да би му се такво логицирање могло вратити као бумеранг и разбити представе о његовом антифашистичком чистунству. Водећи се његовом логиком треба га подćетити на неколико чињеница које је изгледа у својој зајапурености заборавио: Зар овај „антифа-шиста“ с почетка деведесетих година није стао на страну Милошевићевог ратног вељесрпског, антицр-ногорског и антицивилизацијског пројекта! Зар тај пројекат није срушио Вуковар, Сарајево и Дубровник наносећи огромне жртве само припадницима једног народа, и зар он није у Сребреници над Муслима-нима направио највећи геноцид од другог свјетског рата наовамо!!! Како се „именује“ ова политичка идеологија, остављам да одговори сам Вујановић? Зар НЕ Црној Гори на референдуму 2006. године, ма-кар да је исказано и у демократској процедури, није издајство које се само може упоређивати са оним из 1918. године! Но, Вујановићу, како сам каже, не смета што са овим политичким субјектима има истовјетне ставове око појединих идентитетских питања, нити блиска сарадња са њима.

Мрежа коју плету српски антидржавни поли-тички, вјерски и НВО субјекти, уз обилату помоћ по-менутих медија и појединих црногорских институција (ЦАНУ, предćедник Вујан овић...), у намјери да Ц рну Гору угурају у чељусти вељесрпског хегемонистич-ког пројекта, тешко да ће послужити својој сврси. Не-реална су очекивања да ће то дозволити Црногорци и црногорски грађани којима је она једина домовина, а који су у међувремену спознали историјске чињенице и постали свјесни откуд пријети опасност по њихову државу и духовно биће.

90

Коначно је одржан дуго најављивани у дебелој дискрецији припремани протест „Уједињене црногорске сиротиње“. Митинг припреман преко два мјесеца. О митингу се знало све и прије него што је одржан. Биће „најмасовнији“ биће протест „радника, сељака и студената који не могу да живе у најтежим условима, тежим него што су у било којој другој земљи Европе, са највећим цијенама, са влашћу која је огрезла у криминалу, са министрима и тајкунима које штите који су се уградили у све приватизације у последњих 20 година“. Митинг треба да означи пре-кретницу. Скуп треба да демонстрира чињеницу да се народ пробудио и одлучио „доста је“. Митинг се при-премао и када је Црна Гора била у ванредном стању као и пола Европе због невремена. Тада, остаће запи-сано, антивладина организација МАНС као формални челник најављеног протеста скривена по подрумима ријеч није проговорила „нити су се њени активисти ухватили лопате“ и показала како се помаже држави да санира посљедице невремена. Имали су важнија посла. И Унија слободних синдиката за чијег челни-ка су многи тврдили и тврде да је умислио да треба да буде нови предсједник Владе Црне Горе, само је проблем ко ће га на то мјесто поставити и како, ни ријеч да проговори о тешкоћама радника, о њиховим проблемима, о тешком животу. Митинг прије све-га и рушење система. Унија студената као једна од фракција студентске организације вођена људима који студирају годинама и траже немогуће више је причала о очекивањима од највећег скупа који је Црна Гора до сада виђела него о проблемима студентске популације. Сви заједно окупирани претраживањем по Интернету и покушајем проналажењем дана који ће им гарантовати лијепо вријеме за „лијепе поруке“. И пронашли су да је то 18. март т.г. Требало је до-вести „обесправљене“ од сјевера до југа Црне Горе, али „нема се пара“ па су се организовале аукције слика, политички и политикантски перформанси, ве-черинке по подгоричким кафићима уз обилно пиће и много чега другог. Новац је прикупљен и слиједила је реализација. Требало је договорити са аутопревозни-цима, приватницима да доведу људе са сјевера и југа да напуне Подгорицу а кад то ураде онда ће главни град Црне Горе оставити без главног града а Црну Гору без Црне Горе. Све је то ревносно пратила „не-зависна штампа и електронски медији“ као најбоље организовани пропагандни билетени организационог одбора ове „смотре“ свакодневно су обавјештавали о припремама за догађај стољећа, а неколико дана

пред сам догађај преко својих с п е ц и ј а л н и х извјештача диљем Црне Горе прено-сили су „еуфорич-но расположење грађана тих сре-дина“ да дођу у Подгорицу и ко-начно помогну у мијењању ствари. Како је огавно и отужно било гле-дати да дневници наводно независ-них телевизијских станица почињу и половину времена потроше на те и такве информације које су више биле убјеђивање народа од стране њихових репортера него, ако већ то раде, објективно преношења расположења истих тих људи. А рационални су упозоравали да је данас најмање потребно неозбиљно се играти у Црној Гори озбиљним стварима.

Пропаганда против Црне Горе са циљем заустављања њених ЕУ и НАТО -

интеграција

Црна Гора као млада демократска држава али са несумњивим учинцима у демократским про-цесима налази се на корак пред почетак преговора са ЕУ и да бар сви којима је до Црне Горе у томе требају да учествују, да помогну да преговори отпочну а кад отпочну биће простора за причу о свим тешкоћама које оптерећују Црну Гору и потреби да се ствари мијењају. Нијесу помагале ни поруке из саме Европе да Црна Гора нема ни више ни мање од осталих држа-ва, напротив, да је добар примјер земље у којој држав-ни органи и друштвене институције одговорно раде са мање или више успјеха али видљиво посвећено да спријече да тешкоће сломе Црну Гору, упозоравајући да нема земље у Европи па ни шире која не посрће под теретом економских, финансијских, социјалних па и политичких проблема које је донијело ново вријеме. Ни то није помагало већ је настављена „пи-сана коресподенција“ оних у чије морално и свеколи-ко чистунство из Црне Горе се није смјело сумњати са институцијама ЕУ а задњих дана су и лидери, зар

НЕОПОПУЛИЗАМ У ОДОРИ СОЦИЈАЛНЕ ДЕМАГОГИЈЕДр Миодраг Мишко Вуковић

Протест „Уједињене црногорске сиротиње“ као митинг рушења система

91треба рећи парламентарне црногорске опозиције, ишли о трошку државе што је најгоре, у НАТО у Европску комисију, у друге институције Европске уније да шпијају или другачије речено да причају о Црној Гори неистине да људе из тих институције убјеђују да нијесу у праву када тврде да је Црна Гора на најбољем путу. И то ће историја забиљежити да су појединци као лидер ПЗП-а тражили од Европе да заустави разговоре са Црном Гором а од НАТО-а све осим да бомбардује ову државу, јер је толико лошег у њој „да јој нема спаса без таквих пријатељских по-теза Међународне заједнице“. Дошли су у Црну Гору и бесмислицама и неистинама покушали да обману народ мислећи да ће им повјеровати. А онда су до краја открили карте.

Призивање јануарске репризе државног пуча из 1998. године

Неколико дана пред протест лидер ПЗП-а је клупе опозиционих посланика окитио жутим пору-кама да сви морају изаћи на митинг 18. марта. Да не би закаснили и посланици СНП-а су јавно све своје говоре у Парламенту тих дана завршавали позивом свом чланству „да тога дана буде заједно са наро-дом“. Треба признати све је мирисало на јануарске дане 1998. године када је народ доведен са свих страна Црне Горе а предвођен СНП-еом тада „у мирним демонстрацијама“ искалио свој патолошки гњев, рушио Подгорицу, рањавао људе, палио до-бра које су обични грађани стварали годинама све са циљем да „Црна Гора престане да функционише“. У међувремену десио се један случај који ће показа-ти сав бесмисао наума ове параполитичке дружине. Као припремни митинг за онај главни у Подгорици одржан је скуп са истим циљем у Бијелом Пољу „за сјеверну Црну Гору“.

Нејединство и компромитација органи-затора

Организатор митинга невладине организације за сјевер представници радника из фирми које су страдале у процесима приватизације, њихове син-дикалне вође. Сви само није било МАНС-а. Митинг је одржан пред неколико хиљада људи са сјевера а онда сукоб међу организаторима предстојећег скупа у Подгорици. Лидери МАНС-а су оптужили једног од вођа протеста на сјеверу Црне Горе да је убачени еле-мент, инсајдер, плаћеник да растури скуп. Оптужили су га да је радио са Шарићима, да има биографију која га компромитује и да МАНС неће да га види ни њега ни његове на скупу у Подгорици. Човјек је упалио ауто и са супругом дошао пред редакцију

једне од независних новина а билтена предстојећег највећег скупа и није желио да се помјери док му тај исти лист не објави одговор упућен МАНС-у у коме је срочио много тога компромитујућег за ову чувену црногорску (не)антивладину организацију. Данима је његов аутомобил излијепљен врло интересантним информацијама држао пажњу Подгоричана. А у по-рукама многе од којих би се не само директорица и њени из МАНС-а на које су се те поруке односиле стиђели него и сваки обичан човјек коме је до „прста образа“ него и пикантне информације да је директо-рица МАНС-а коловођа читаве ујдурме, поред оста-лог против тајкуна и тајкунизације Црне Горе, а да је њеном брату један од већ годинама „проказаних тајкуна Црне Горе“ ни мање ни више него купио, по-клонио, даровао, и то не мали стан у центру Подго-рице. Невладина организација која има по ријечима предсједника Владе више новца него неке парламен-тарне партије добијеног „од страног инвеститора“ док користећи тај исти новац та организација и оста-ли уз њу растјерују инвеститоре које желе да донесу добро обичном црногорском грађанину увела је Црну Гору у дуго најављивана дешавања.

Неуспјех неопопулизма

Лијеп дан, неђеља, људи изашли са својим породицама да прошетају и порадују се долазећем прољећу. А на Тргу планираном за „смак свијета када је Црна Гора у питању“ неколико стотина па пар хиљада „незадовољних“. Дебакл. Најављивали су најмање 20 хиљада људи које ће довести камионима и авионима из свих градова Црне Горе а по властитом признању било их је пет до шест хиљада. Многи ауто-буси су дошли полупразни. Са сјевера Црне Горе „не-очекивано мали број протестаната“ али и порука да радници са сјевера Црне Горе траже радна мјеста и не желе да учествују у МАНС-овом препуцавању за ра-чун другога које има видљиво политичке конатације. Изашло је стотинак студената иако је само прије неки дан званична студентска организација обавијестила јавност да се послије првих протеста када су сту-дентски проблеми у питању ствари крећу унапријед очекиваним темпом. Очигледно разочарани учинком догађаја стољећа и првог митинка незадовољства који ће срушити ДПС и актуелну власт и са улице ин-сталирати „неке друге момке“ организатори су поку-шали да одрже осмјех на лицу, али виђело се кисјели узвикујући промилим гласом, промуклим не од еуфорије него од нервозе да од 18. марта ништа виће неће бити исто у Црној Гори, да су побиједили, да је то крај криминала и корупције, да су побиједили и да је Црна Гора постала њихова. Чак ни предсједник Слободних синдиката, несуђени предсједник Владе

92Црне Горе није умио да прочита ни текст који је сам написао. А на митингу умјесто очекиване масе од не-колико десетина хиљада назадовољних од Улциња до Плужина, од југа до сјевера, највећи број људи са Коника дијела Подгорице у коме у изузетно ло-шим условима живе држављани Србије, избјеглице и расељена лица са Косова. Чак је и независна телевизија Вијести, зар треба напоменути који је сте-пен њене независности, директно преносила догађај вјерујући да ће свједочити нечему недоживљеном у Црној Гори да би пренос догађаја који се с брда дола завршио промукло и неубједљиво завршили њени за то посебно спремљени новинари.

Социјална демагогија - злоупотреба социјалног ради политичког и замјена језика аргумената прогоном и клеветом

Све у свему „био је вашар а на вашару ...“. Најмање приче о тешкоћама у којима се налазе људи у Црној Гори. Најмање приче о великом броју неза-послених. Ни ријечи о програму како исте упослити. Најмање приче о реалним студентским проблемима. Ни ријечи о потреби убрзања европских интеграција Црне Горе. На вашару демагошке и популистичке приче о заробљеној држави толико пута прежва-кане, приче о институцијама које не функционишу, приче о нечему што нема благе везе са црногорском реалношћу. Има Црна Гора и те како проблема и са незапосленима, и са пропалим фирмама, и са лошим приватизацијама и са многим другим лошим ствари-ма, и са криминала, и са корупцијом али показало се да огроман број грађана Црне Горе све то зна али неће да вјерује у бабске приче да се то може ријешити за два дана, да се то може елиминисати стаљинистичким хапшењима оних који су постали ноћна мора људима из организационог одбора и њиховим менторима који никако да остваре своје болесне политичке амбиције.

Био је вашар а на вашару мало тога што би озбиљног човјека заинтересовало. Разочарани су по-ручили да ствар треба поновити у догледно вријеме демонстрирајући патолошку одлучност да и даље пропадају и да тотални пропаст кад се човјек одрекне разума и реалног односа са свијетом нема граница. Оно што је интересантно ни једне поруке на великом скупу о потреби да садашња власт абдицира јер је не-способна и да се формира концентрациона влада који су у својим болесним главама пројектовали прије све-га лидер ПЗП-а који су узгред речено бојкотовали рад у институцијама државе у Парламенту прије свега, вјерујући ваљда да је до бесмислен напор јер ће се са улице све наглаву промијенити. Неколико дана прије скупа предсједник ДПС-а који је највише прозиван и највише помињан у негативном контексту од оних

који не могу спавати због његовог присуства у поли-тичком животу Црне Горе и његовог учинака који је са својом екипом урадио када је Црна Гора у питању доводећи је пред врата Европе, имао је интервју за једну телевизију. Поновио је а то се на митингу и показало да је црногорски проблем што има јавност такву какву има и што има креаторе јавности који сваку лошу информацију о власти у Црној Гори а по-себно у ДПС-у покушавају да сензационалистички представе као готову чињеницу и готов криминал и корупцију. Ми смо, рекао је предсједник ДПС-а сви постали заробљеници једног медијског система у којем поједини људи дозвољавају себи да мимо свих професионалних стандарда воде своје приватне ра-тове и штите своје приватне интересе преносећи деформације.

Митингашко-популистички клевет-ници злоупотребљавају заштићеност елиминацијом клевете у Црној Гори

Они су лишени било какве одговорности, јер су заштићени елиминацијом клевете у Црној Гори. Они дневно преносе сензације које опози-циони представници креирају а затим понављају и злоупотребљавају. И ти људи су у Парламенту заштићени имунитетом и цијела јавност постаје заробљених дезинформација. Подсјетио је на сличну бизарну кампању око Барија и шверца дувана, која се завршила ослобађајућом пресудом суда у Барију за оне људе које је иста дружина покушала да прикуца на стуб срама, али никоме није пало на памет да то, ту чињеницу да су причали неистину бар помену у неком од својих извјештаја. Наводећи као еклатантан примјер оних којима је вид ослабио а уши престали да слушају истину навео је лидера ПЗП-а и његове невјероватне инфромације које је „донио са Запада“ да је досадашњим лидерима Црне Горе, прије свега лидеру ДПС-а, нуђено пресељење на Костарику само да ослободе Црну Гору.

Уби га интернет на празну главу

Таква глупост рече лидер ДПС-а не заслужује озбиљан коментар и додаде да има једна народна „уби га храна на гладан стомак“, нашто је он додао у случају лидера ПЗП-а може да важи „уби га Ин-тернет на празну главу“. Рече да има утисак да лидер ПЗП-а врло површно чита разна искуства из свијета и покушава да обезбиједи себи атрактивност тако што ће предлагати бизарна рјешења. Прочитао човјек да се неко из Туниса иселио па би по њему добро било да се то деси некима у Црној Гори да би он коначно постао власт. Једноставно човјек не може више да из-

93држи. Било је ријечи о „финансијским проблемима“ организатора које су покушали да надомјесте разним политикантским марифетлуцима. Ових дана избори, локални, у Херцег Новом и Тивту. И већ информација да ДПС купује личне карте од неких људи у Херцег Новом да не би гласали јер се за њих зна да су гласачи опозиције. ДПС то одбацио као гнусну инсинуацију и предао и „свједоке“ и оне који о томе причају држав-ном тужиоцу. А лична карта не кошта више „150 € као раније него 80 € јер је криза“ лупетају из ПЗП-а и српских странака.

Домовина подвале Србија се грубо мијеша у унутрашњи живот Црне Горе

А нико па ни ДПС већ мјесецима не покреће односно не тражи покретање истраге о тврдњама јавно изреченим бизнисмена из Србије Радуловића који је устврдио да је морао напустити Србију јер је плаћао велики рекет Коштуници његовој партији а по његовом налогу морао је дати „Медојевићу, Мандићу, Булатовићу на руке (ни мање ни више) осам милио-на еура пред последње редовне изборе у Црној Гори 2009. године“.

Притисак Београда на Црну Гору стално расте

Да ли случајно ових дана у Црној Гори по-ново у патриотској мисији савјетник предсједника Србије, извјесни „г-дин Ђорђевић“ који је обавио нужне консултације са лидерима прије свега српских партије у овој држави. Треба ли напрезати мозак и думати због чега је он баш ових дана у Црној Гори. Једноставно избори су у Херцег Новом и Тивту и треба све урадити да тамо остану на власти (Херцег Нови) или да постану коначно власт (Тиват) српске странке. А ђе је ,,г-дин Ђорђевић ту нијесу само лијепе ријечи и корисни савјети ту су и огромне паре као нужна подршка српском патриотизму“. У Тивту сви знају нико нема шта да тражи поред актуелне вла-сти коју чине ДПС и СДП јер када се упореди стање у Тивту који је постао свјетски позната туристичка и привредна метропола и руинираног и девастираног Херцег Новог који изгледа као да га је НАТО бомбар-довао прије десетак година, под влашћу СНП-а, када се само грађани присјете да су преваром из СНП-а уз помоћ пријатеља из Београда из Социјалистичке партије Србије, уз присуство садашњег предсједника те Партије и потпредсједника Српске владе, прије десетак година несмотрено предали власт у руке ових политички неозбиљних људи јасно је зашто је почела прича ,,о куповини личних карата и дру-гим политичким непочинствима“. Такође ових дана и сусрет, кажу редован, лидера Срба из држава и окружења код Српског предсједника Тадића. Дуго у Црној Гори нико није знао ко ће од „црногорских

Срба“ ићи код Српског предсједника, код оца нације. А онда сусрет а на сусрету лидер СНП-а човјек за кога ће ускоро бити расписан натјечај на коме ће побиједити онај који бар приближно одговори шта је смисао његових не само последњих „продемократ-ских и проевропских порука“ и лидери неких ми-норних српских партија. Лидери НОВЕ нијесу били на састанку, имали су важнија посла. А на састанку прича о интересима српског народа у окружењу уз поновљену поруку Предсједника Србије да Срби у другим државама морају бити лојални тим државама а да ће Србија финансирати сваку њихову активност ради заштите њиховог српског идентитета. Која бу-далаштина. На прошлом састанку им је поручио да се дозову памети и да поштују државу у којој живе а сада је то морао поновити. Изгледа да се и он су-очава са проблемом да сувисле поруке уђу у главе упаљених мозгова „црногорских политичких Срба“. Поново компромитација, бламажа српских лидера из Црне Горе. Треба да оду у Београд да им отац Српска нације саопшти како сваки нормалан човјек треба да се понаша у држави у којој живи. Која инфалтилост, политички пубертет, увреда за људе чији су они на-водно лидери и предводници. А на састанку прича да ће Србија помагати заштити идентитета српског народа ван Србија. Како? Директно. А шта то значи него мијешање у унутрашње ствари сусједних држа-ва. Свака демократска држава води рачуна о својим грађанима ма које вјере и нације били. Статус Црно-гораца у Хрватској не чини добрим помоћ из Црне Горе мимо власти Хрватске него одлични односи власти двије државе па и договорена политика да исте помажу националним заједницама да живе као и матични народ и да буду мост пријатељства двије државе. Али то националистичком дијелу Београда не пада на памет. Које муке пролази Црногорска на-ционална заједница у Србији и када је национални и језички и вјерски идентитет у питању. Црногорска национална заједница је ушла у законе а ускоро ће и у Устав Државе Косова као заједница равноправна са другим мањинским заједницама а у Србији то теш-ко иде. Но, у Србији су избори. Питање је на коју ће страну па и послије добијања статуса кандидата за ЕУ Србије отићи гласови српских бирача.

Великосрпске обмане на дјелуИстраживања показују да демократска

Србија касни за националистичком Србијом. Овај сусрет предсједника Србије је покушај додворавања пред изборе на националистичком дијелу Србије. До-каз је ваљда да и он не заборавља патриотску обаве-зу да се интереси Србије морају простирати свуда ђе Срби живе. А онда прича о двојном држављанству уз обећање да ће власти Србије преко својих конзулата у сусједним земљама преузети таксе као велики тро-шак приликом аплицирања за српско држављанство. И да се не заборави НОВА није дошла на сусрет са Тадићем јер је и даље у добрим односима са Коштуни-

94цом и Николићем, као својим доказаним пријатељима и заговорницима српског шовинизма. А у Србији ових дана обиљежено десет година од мучког уби-ства српског премијера Зорана Ђинђића. Десет годи-на се истражује политичка позадина тог убиства и ни макац од почетка. Али сада из породице др. Ђинђића јавна упозорења да иза убиства Српског премијера стоји ЈСО Србије која је извршила убиство све за рачун довођена Коштунице на мјесто предсједника Србије а господина Човића на мјесто премијера ове државе. Врло опасна оптужба за коју је тешко рећи како ће се у самој Србији одмотати и завршити. Зато у Црној Гори предсједник Српске листе бивши сарад-ник лидера и чланова Нове српске демократије по-звао је учеснике састанка код предсједника Србије да покажу своје српске пасоше Рекао је уколико нијесу спремни да покажу своје пасоше Србије онда је ријеч о још једној неискрености и превари. У тој варијанти ради се о новом кругу уиграног понижавања српског народа, обисмишљавају се напоре да Срби из црно-горске државе на прави начин манифестују лојалност и својој матичној држави Србији. Срби ће и сада остати без одговора како да добију држављанство Србија а да не остану без црногорског држављанства. И стварно да ли ће господин Милић показати свој српски пасош и било који српски лидер који је био код Тадића јер знају ако би га показали а тиме и до-казали своју принципијелност морали би остати без црногорског пасоша јер још нема међудржавног уго-вора између двије државе о двојном држављанству, а тим би изгубили политичка права у Црној Гори па и права да буду у Парламенту и на челу политичких странака. Мука велика. Зато треба наставити са обма-нама макар биле корисне у овом случају само госпо-дину Тадићу пред предстојеће изборе.

Српско Душаново царство с Косовом и Црном Гором

А Србија очекује избор и конституисање нове власти. Истина не зна се да ли ће са парламен-тарним бити одржани и предсједнички избори. Ак-туелни предсједник се нешто колеба. Он зна зашто. Али зато ће бити расписани локални избори па чак и у општинама сјеверног Косова. Та одлука нова провокација упућена албанским властима у Пришти-ни и Међународној заједници. Европа је додијелила Србији статус кандидата али и упозорила да мора бити партнер државама у региону па и Косову а не земља која изазива проблеме. Србија је пристала да се Косово „са фус нотом“ представља на свим регионалним састанцима. Али одмах проблем. На Регионалном састанку у Београду инцидент јер су косовски представници напустили скуп због неко-ректног односа домаћина из државе Србије. Истих дана Регионални скуп у Сарајеву напуштају пред-ставници Србије због некоректног односа према договореном између Србије и Косова, домаћина тог скупа. Потпредсједник Владе Србије јавно упозорава

да ће услов за почетак преговора и то један од мно-гих бити укидање паралелних институција државе Србије у општинама на сјеверу Косова и много тога другог. Већ се отвара проблем присуства Косова као државе у Савјету Европе. Европа хоће Косово у свом саставу јер је то пут да се смире тензије и да се испод ногу радикала и у Србији и у Косову измакне тепих на коме су они играли „врањанске и руговске игре“ супротно сугестијама те исте Европе. Али то је знак да се од неминовног не може побјећи. Већ спасонос-на фус нота уз назив Косово рађа проблеме. И саста-нак код предсједника Тадића није био када се имају у виду и претходно саопштени ставови и функцији смиривања тла у региону. Напротив не само да реагују незадовољни Срби са сјевера Косова, незадовољни Албанци, реагују и Срби и њихове структуре који и даље вјерују у долазак Годоа у повратак Душановог царства, у узнемирење демократски стасалих држа-ва. Тако некаква Скупштина српских невладиних организација у Црној Гори ових дана излази са про-гласом да Црну Гору треба уставно реорганизовати тако што ће бити састављена од два народа српског и црногорског, уставно организована слично као БиХ којој се не зна ни глава ни реп, да буде држава у којој ће бити два званична језика и тако даље и томе слич-не будалаштине. Истина нико од озбиљних у Црној Гори на ове бласфемије није ни поменуо али их треба регистровати јер су доказ да нијесу умрли снови о ве-ликосрспком лудилу на просторима региона.

Девастаторство и рушилачка мисија СПЦ у Црној Гори

Послије дуго времена и неколико ријечи о Српској цркви у Црној Гори. Било је говора о буда-лаштинама у извођењу младих људи у Пљевљима приликом боравка црногорског премијера у том граду, када су га дочекали узвицима да Пљевља нијесу Монтенегро него је јуначко српско легло и пријетњама да неће дати да им се угрожава статус попова. Предсједник је мирно сачекао и упутио по-руку да се у Црној Гори морају закони поштовати и да попови који немају црногорско држављанство нити било какав други однос са државом морају на-пустити државу или узети статус странца. Закон је једнак за све. Ових дана докази да Српска црква у Црној Гори и када ћути, није било попова на митингу, „ревносно ради“ на девастацији црногорске културе посебно духовне баштине. Ових дана информација да су неимари СПЦ у Црној Гори промијенили ау-тентичан изглед манастирских комплекса на острви-ма Скадарско језеро уз властито признање да нијесу поштовали пројектну документацију раније урађену „због недостатка новац“ (хиц!). У Управи за заштиту културних добара у њеном извјештају о стању кул-турне баштине наводи се да је 2006 године од укупно 357 споменика, прије свега сакралних објеката, њих 246, 68,90% већ девастирано. А то значи да су изгу-били аутентичан црногорски традиционални облик и

95попримили грађевинске иновације српског духовног градитељства. То се десило до 2006 године а шта је у међувремену урађено испровоцирало је Црногор-ску православну цркву да неколико пута упозорава црногорске власти да им се врате објекти који су увијек били државни а које узурпира Српска црква на коришћење. У супротном Црногорска православ-на цркве креће у изградњу својих црквених објеката а међу првима ће бити објекат у Андријевици, гра-ду ђе три сакрална објекта из времена Петровића злоупотребљавају и не дозвољавају да их користе други из Српске православне цркве. „Синод Српске православне цркве у Црној Гори“ писао је премијеру Владе жалећи се на стање у коме се налази уз оцјену „даних 400.000 (како ли се само избројаше) трпе те-рор неке невладине организације зване ЦПЦ“.

Бојовници из СПЦ не трпе критику, правду, право и језик аргумената

На то је реаговала ЦПЦ тражећи да се распиривање мржње од стране Српске цркве заустави под хитно. На једном скупу о односима у православљу у Црној Гори један млад историчар (поново млад човјек, као и Николаидис у већ познатом случају) по-ред осталог је саопштио да Српска православна црква у Црној Гори не промовише религијска осјећања, да то није религијска установа и хришћанска црква већ да је то прије свега политичко-идеолошки мастодонт. Њој није мисија служба божија, она представља де-моновог шегрта, чији припадници веома агресивни у оспоравању људских слобода другим. Та изјава је дигла на ноге све у Српској цркви у Црној Гори па чак и врло провокативне оцјене подпарола ове Цркве „ако имамо у виду врло сензибилан и ажуран однос Државног тужилаштва према „распиривању нацио-налне и вјерске мржње“ а које је потврђено у неко-лико случајева српских попова у Српској цркви су сигурни да ће ова изјава имати адекватан тужилач-ки третман“. Ради се о неваспитању кажу из Српске цркве јер мастодонт значи врсту изумрлог сурлаша из породице слонова са кљовама у горњој и доњој вили-ци и длакама по тијелу. За ту врсту слонова доказано је да не посједују мозак. Ето тако. Такав се разговор води међу онима који би требали да другачије причају између себе и да се другачије обраћају вјерујућем на-роду и укупној јавности. Очигледно неко преко свеш-теника наставља да бије властите изгубљене битке у овој држави. Онај који је од Српске цркве потпуно бесмислено и неприхватљиво увријеђен, предсједник Црногорског парламента, поново је оштро крити-ковао Српску цркву у Црној Гори говорећи да иста угрожава темеље савремене државе. СПЦ односно њен клер у Црној Гори наставља да угрожава фунда-менталне вриједности и темеље на којима је саздана грађанска Црна Гора а да имовина којом располаже СПЦ припада држави. Све је то државна имовина која је окупацијом и насилном анексијом Црне Горе из 1918. године одузета Црногорског краљевини.

Антиевропска деструкција српске опозиције Црној Гори

Не и на крају у Црној Гори велике припрема за почетак преговора се ЕУ. Црна Гора је као једина држава до сада у преговарачке тимове укључила и представнике НВО на изненађење чак и саме Европе. У Црногорском парламенту би требало да се дебло-кира процес уставних промјена у дијелу правосуђа. Чак је и г-дин Лајчак упозорио црногорску опозицију да Брисел неће дозволити политизацију европских тема нашто је добио одговор да већинска демо-кратска Црна Гора не доживљава ЕУ као хумани-тарну организацију која слабе помаже и да Црна Гора чланство треба да заслужи. Лајчак је рекао да нема друштва без проблема и да нема бољег начи-на рјешавања истих него у оквирима ЕУ. Али пала је поново политичка зрелост опозиционих партија у Црногорском парламенту. Поново пријетње да без промјена темељних одредби Устава Црне Горе нема ни промјена у области правосуђа. СНП цинцулира. Није децидна као остале Српске партије да ће оп-струирати читав процес али већ на првом кораку због „великих обавеза“ у припреми обиљежавања Дана партије (hic!) неће моћи присуствовати првим састанцима којима се тај процес у Парламенту дебло-кира. Све је то навело премијера Црне Горе да каже да због антиевропске орјентације и великосрпске по-литике за рачун другога српских партија није могуће процес довести до краја и да највјероватније устав-них промјена неће доћи до јуна мјесеца. А у јуну мјесецу тачније 25. јуна треба да почну преговору Црне Горе и ЕУ. Европски парламент је припремио и Декларацију у којој се тражи хитно и неодложно отварање преговора.

Али шта је ту је. И Европа зна са чиме се све Црна Гора суочава и упозорава да неће повлађивати црногорској деструкцији а да је учинак те деструкције све мањи а подршка обичног човјека све минорнија показује и чувени „највећи скуп у овом вијеку од-ржан 18. марта 2012. године“. Био је вашар а на ваша-ру празне тезге. Црна Гора зна да се вашари дешавају периодично али је сигурно да ће отварањем прего-вора такви вашари противника црногорског демо-кратског пута бити претворени у већ заборављене пијаце са неколико тезги на отвореном у предграђу Подгорице. Тамо је и мјесто свима који свјесно или несвјесно злоупотребљавајући проблеме за свој или рачун другога са стране отворено раде против Црне Горе. Биће мање тезги иза њих мање продавача него данас на њима артикли који никоме не требају а од купаца ни трага ни гласа. Само треба бити стрпљив.

96

У ”Дневним новинама” и ”Вијести” од 23.3.2012. објављена су штива новинара Б.П ”За за-брану рада СПЦ нема аргумената” и Т.Р. ”Зековић узалуд тражио да се забрани Српска црква”. у којем се непотпуно и усмјерено интерпретира наша аутен-тична иницијатива УС ЦГ за оцјену уставности и за-конитости званичног институционалног опредјељења СПЦ која изричито пориче и ништи црногорски народ-нацију.

У нашој иницијативи се експлицитно наво-ди да је њена суштина искључиво оцјена реченога официјелног институционалног става СПЦ и његове колизије са уставним и законским одредбама, а не оцјена јавних изјава званичника СПЦ и њихове инди-видуалне законске одговорности, које смо понудили само као поткрепљење статутарне потврде њиховог испољавања званичног става СПЦ, као институције по себи, који се заснива на званичним актима.

Не само да смо допунским поднеском прило-жили и правно образлагали односне одредбе важећег Устава СПЦ Син. Бр. 11899/ зап.520 12.VI/30.V1947.

год., него и УС није прихватио наш приједлог да службено затражи од СПЦ писмени званични њен став према црногорској нацији, која би га без зазора доставила са већ реченим њезиним непризнавањем. Такође смо и у иницијативи и у накнадном подне-ску истакли три правна основа (разлога) за нашу иницијативу УС.

Парадоксално, али истинито, је да у ЦГ нема суда и органа који има правни капацитет и надлеж-ност да црногорском националном колективитету заштити његово уставно, законско и међународно људско право које му институционално званично угрожава СПЦ. На то угрожавање се оглушавају и институције, НВО и слободарско новинарство које акценат са тога навијачки пребача на залудност иницијативе.

Црногорски културни круг Цетиње

НЕПОТПУНА ИНТЕРПРЕТАЦИЈАПарадоксално, али истинито, је да у ЦГ нема суда и органа који је надлежан да црногорски национални колективитет заштити његово уставно, законско и међународно људско право које му институционално угрожава СПЦ на што се

оглушавају и институције, НВО и слободарско новинарство. које са тога навијачки пребача акценат на залудност иницијативе.

ИЗ ”КОЛЕКТИВНЕ АМНЕЗИЈЕ” ПОТЕНЧЕНО ”ДО(ОД)ГАЂАЊЕ НАРОДА”

Слобода медија као медиократија. Новинари изван и изнад правосуђа. Демократија као ”лавина која пред собом руши и невине”. И краљу Николи су пјевали да је

лопов, па му пјевачи полупежаше сву Црну Гору и све црногорско.

Својом логистиком, опрезном (лакмусовском) тактиком, подземном тутњавом, неспутаним испољеним злонаумом, рушилачким призвуком крви, интонацијом и социјално-демагошким ехом, овогодишњи мартовски митинзи из ”колективне амнезије” искушавају потенчење злокобног и крва-вог ”до(од)гађања (на)рода” који се одгодио ”на неодређено”, до даљњега под шифрованом корач-ницом лажне, обмањивачке тзв. ”антибирократске револуције”.

Тзв. ”црногорско прољеће” (по некима по узору на старо ”хрватско прољеће”, а по другима на ”арапско прољеће”) заслужило је озбиљну научну и политиколошку анализу, нарочито кровне ”заштитнице”, ”приврженице” и ”присташе” црногорске суверености и слободе тзв. ЦАНУ, која

97у томе има рутинско искуство из претходног судбинског ”до(од)гађаног (на)рода” са трагичним одгађаним посљедицама све до данас. Прво што би такво истраживање требало да нагласи је да су актуелни митинзи закашњели и спласнути покушај привршења ондашње ”АБ-револуције” који не препознаје да је суштински узрок овдашње економско-финансијске кризе управо у њој; да је овдашња криза и митингашко њено рјешавање излињали ”реп комунизма”, односно онаквога на-чина његовог уништења (умјесто његовога демонтирања, ”маљем у главу”).

И за ове митинге, као и за актуелну опозициону сцену, карактеристичан је тотали-таристички метод и модел ”култа личности” по којем се све зло у друштву и кривица за све налази у главном лидеру, ”вођи”, као што се пријетходно величао и оличавао систем. Тако је и сада Мило Ђукановић крив за све у друшт-ву и тражи се ”његова глава” и ”спаљивање” као ”карневал на маскенбалу”. Манс-овски ”неутрални”, ”независни” и неполитички захтјеви за напредак друштва, кулминирају у диригенетско скандирање борбеном фанфа-ром: ”Мило лопове...” чији ехо значи: ”Јеси, јер си отео суверенитет Црне Горе од Србије, а његов лоповлук треба да деградира и пониш-тава и саму независност црногорске државе”. Тако су краљу Николи појали да је ”укро вола и утека преко мора”, а појачи присвојише сву Црну Гору и све црногорско. Маскенбалци ”ускликују с љубављу”: ”Вријеме је да властод-ршце приведемо у ћескобне апсане, а да власт отму баш они, с улице на челу са манс-овском амазонком. Синдикални боксер из Жељезаре Вучинић објашњава ту тактику и стратегију: од мале грудвице котрљањем настаје велика, а она изазива лавину која уништава пред собом и оне невине”. А независно новинарство је већ процесуирало посвјећење за свечеве пок. Душ-ка Јовановић, некадашњег глав. и одг. уредника ”Дана” (чију икону ”Дан” свакодневно објављује), и Оливеру Лакић, новинарку ”Вијести” које ће, вјероватно, наставити праксу свог близанца ćећања на револуционарно ”до(од)гађање народа” на којем је директор Жељко Ивановић, митингашки борац за правну државу, поставио изричити нови захтјев власти (послије декриминализације клевете и увреде): ”Да не буде више пресуда новинари-ма”, него да новинари у борби за слободно новинарство, буду изнад правосудног система и да тиме моделирају друштво по својим потребама и интересима. За њих је слобода медија медиократија која не пружа никоме ту слободу, осим њиховим подржаваоцима.

Сретен Зековић

98

Уобичајено је да се приćећамо датума и размишљамо о обиљежавању обљетница догађаја из-узетно значајних за државу и народ, те нарочито онда када имамо среће да се ради о резултатима који су важни, или се за њих покаже интересовање, на ширем цивилизацијском простору. Рано прољеће у Црној Гори прије 100 година не доноси такве догађаје. У Црној Гори, недавно обновљеној краљевини текао је мирнодобски живот. На прве странице полузванич-нога неђељника преселиле су се теме из умјетности и културе. За народ увијек тешка зима ближила се крају. Људи су очекивали долазак љепших дана...

Почетком марта 1912. године на Цетињу су приређене двије јавне свечаности. Суверен Никола I, по милости Божијој краљ и господар Црне Горе, на пригодној свечаности произвео је 264 водника, свршене питомце војне школе, у пјешадијске потпо-ручнике. Истога дана на другој свечаности званично је отворен нови дио здања болнице ,,Данило I“. Том пригодом, пред својим краљем и окупљеним углед-ницима, управник болнице др Станко Матановић држао је пригодно слово. Говорећи о важности догађаја доктор Матановић ће истаћи да је то: ,,...један од најсвечанијих чинова, који се у културним и просвијећеним земљама обављати може, да отво-рите врата ове зграде, и да речете ближњима својима – свијема без разлике вјере и народности: ,,Дођите у овај дом и тражите себи лијека“. У оваквим прили-кама краљ Никола I је настојао, али и умио да одго-вори у истом тону: ,,Докторе! Скуп је живот на ове наше стране. Син си Црне Горе. Нека су ти на аманет и теби и свијема твојијема друговима и сатрудницима сви они, који на вратима овога дома љубави спрам ближњега закуцају да у њем потраже љекарску помоћ. У данашње мирне дане, кад вас и ваше другове не позива поклич на границе домовине, посвећујте ваш труд и животе тихом раду на примјењивању љекова и испиту биљака – нашијех гора Божијем рукосаду.“ Домаћа штампа донијеће опширне извјештаје са ових светковина.

На Цетињу, у пријестоници Црне Горе тих дана редовно излазе ,,Глас Црногорца“ и ,,Цетињски вјесник“, а управо се појавио нови број ,,Дана“, ли-ста за науку и књижевност. За 1912. годину објављен је званични ,,Државни календар“ и календар ,,Зета“. Почео је излазити и ,,Домаћи лист“.

Током марта 1912. године очекивао се до-лазак у Црну Гору новога барскога арцибискупа, пресвијетлог господина Николе Добречића, који је крајем фебруара свечано посвећен у Ватикану.

Добречић је у Црну Гору стигао 23. марта, да би по-четком априла указом краља Николе I: ,,...на основу постигнутог споразума Наше владе и Римске Св. Сто-лице...“ био потврђен за барскога арцибискупа.

Државни професионални театар – Краљевско црногорско народно позориште, у марту 1912. годи-не, приказало је 12 представа. Мартовски репертоар КЦНПа почео је комедијом у три чина ,,Буриданов магарац“ (1. III), затим је слиједио комад Стариц-кога и Александрова ,,На посијелу“ (3. III), који је тога мјесеца још два пута репризиран, већ ćутрадан и на Ускрс, 25. марта. У четвртак, 8. марта приказа-на је Шрајберова шаљива игра у 4 чина ,,Једна ноћ у Берлину“, а затим је слиједила (10. III) реприза шаљиве игре у три чина, ,,Карлова тетка“. У неђељу, 11. марта уз посебну најаву: ,,Нов сензационалан ко-мад“ и ,,Игра се први пут на Цетињу“, приказана је ,,Тоска“, драма у пет чинова Викторијана Сардуа у пријеводу Богобоја Руцовића. Судбина је хтјела да непуни мјесец дана након ове премијере приспије вијест о смрти чувенога умјетника, преводиоца и писца Богобоја Руцовића. Рођен у Будви 1869. годи-не, Руцовић је послије школовања у Котору, преко Цетиња, као стипендиста Црне Горе, отишао у Бео-град на студије ђе је остварио изузетну умјетничку каријеру.

Нов комад Краљевско позориште је најавило и за суботу, 17. марта. Приказана је трагикомедија у три чина ,,Самсон и Далила“, док је ćутрадан, у неђељу, 18. марта дат ,,Племенити отац“. Друго-

У РАНО ПРОЉЕЋЕ 1912. ГОДИНЕЛука И. Милуновић

99

га дана Ускрса (26. III) репризирана је ,,Париска сиротиња“, велика романтична драма у седам слика, чија је премијера била 22. јануара. Трећи дан Вас-крса (27. III) на репертуару државнога театра је била Станковићева ,,Коштана“, да би посљедњега дана марта био репризиран Бисонов ,,Контролор вагона за спавање“, шаљива игра у три чина. Уз најаву ,,Први пут се игра на Цетињу“ Краљевско црногорско по-зориште ће наставити репертоар већ ćутрадан, у неђељу, 1. априла Диканжовом драмом у пет чинова с пјевањем - ,,Крвна освета на острву Корзици“.

У зимским мјесецима и током рано-га прољећа 1912. године у Зетском дому је поред државнога театра (КЦНП) представе приређивао и домаћи кинематограф (основан 1908. г.) који је водио његов власник Љубомир-Љубо Тамиџић. ,,Цетињски вјесник“ је пажљиво пратио репертоар који приказује црногорски кинематограф дајући његовом власни-ку снажну подршку да настави континуирани рад. Однос овога неђељника према раду домаћега кине-матографа илустроваћемо цртицом која је објављена почетком априла 1912. године: ,,Наш домаћи кинема-тограф који своје слике приказује у Зетском дому у данима кад позоришних представа нема почетком ове недјеље дао је три представе и од сада ће их чешће да-вати преко недјеље како би грађанство што више за-интересовао за ово занимљиво предузеће. Слике које кинематограф приказује сувремене су, лијепе и врло интересантне, те служе у овим кишовитим данима као најпријатнија забава. Само се мора пожељети да грађанство на кинематограф што већу пажњу покло-ни и да га што обилније посјећује, јер је он то својим

интересантним програмом потпуно заслужио.“ На кинематографским представама прикази-

ван је жанровски различит програм. Почетком перио-да за који смо изнијели податке приказани су филмови са називима: ,,Краков“, природно; ,,Од среће у пач“, драма; ,,Морални лијек“, шаљиво; ,,Вожња моторним чамцем на Елби“, природно; ,,Потковица“, комично; ,,Пожртвовање Семинол Индијанаца“, драма; ,,Фриц каваљер“, шала и ,,Тонтолини у циркусу“, комично. Напомена ,,природно“ уз назив филма указивла је да се ради о документарном материјалу, за разлику од другачијих напомена које се односе на игране филмо-ве. Пратећи рад црногорскога кинематографа, прије свега кроз актуелну периодику, поуздано смо реги-стровали да су у Зетскоме дому кино-представе при-казане: 24. фебруара, 2. и 16. марта, као и 9, 10. и 13. априла 1912. године.

У документу који се чува у Државном архиву Црне Горе налазимо прецизан податак о броју прика-заних кинематографских представа у Зетскоме дому од јануара до 17. марта 1912. године, који је оставо управник КЦНП. У допису, који на тражење доставља предćеднику општине Цетине, управник државнога позоришта, професор Перо Богдановић истиче: ,,...част ми је ставити Вам до знања да је Љ. Тамиџић ове године давао петнаест кинематографских представа до данас.“ Када се кинематографским додају и прика-зане позоришне представе онда је од почетка године до средине марта, дакле за 77 дана, у Зетскоме дому реализовано близу 50 културних програма.

Поред редовнога биоскопскога и позориш-нога репертоара, у првој половини априла 1912. го-

100дине Друштво цетињске читаонице је приредило у Зетскоме дому беćеду - свечану забаву са игранком поводом рођендана књаза Мирка Петровића (5. IV), а управа Краљевскога позоришта (11. IV) корисницу за свога члана Душана Јовановића, који је због по-родичних прилика са супругом морао да одпутује из Црне Горе. Представа ,,У долини“ приказана је тим поводом са успјехом и пред пуним гледалиштем.

Пратимо даље догађаја у јавноме и културно-ме животу. Средином године за библиотекара народ-не библиотеке и чувара музеја постављен је Марко Драговић, професор у пензији уз годишњу надокнаду од 600 перпера. Милош Живковић, из Министарства иностраних дјела преузео је од фебруара 1912. годи-не праћење страних новина. Почетком марта Милан Ј. Павловић, секретар прве класе у истоме министар-ству постављен је за одговорнога уредника ,,Гласа Црногорца“: ,,...који ће примати за тај рад предвиђену своту...“ (100 перпера).

Тих дана, главна државна новина ће објавити домаћи саобраћани распоред: Аутомобили су сва-кодневно ишли и враћали се на релацији: Цетиње – Ријека –Подгорица – Даниловград - Никшић и Цетиње – Његуши – Котор. Дилижансе су путовале релацијама: Подгорца - Колашин и Бар - Улцињ, Бро-дови пловили: Ријека – Вир и Вир – Плавница - Ска-дар, а Жељезница је ишла уским трачницама од Вира до Бара и натраг.

Ма колико изгледало да живот у Црној Гори тече сасвим уобичајено и спокојно ипак, рано прољеће

1912. године, за разлику од вишедеценијскога низа предходних, неће бити почетак најљепшега годишњега доба у безратној години. Без наговјештаја видних обичном оку почело је прољеће године којом, послије више од три деценије, у Црној Гори поново настају ратна времена. Краљевина Црна Гора уствари више неће имати нити једно прољеће у безратној го-дини. Од јесени 1912. године смјењиваће се један за другом године: регионалних ратова и свјетскога рат-нога сукоба, народнога револта и Божићнога устан-ка...

Док смо у животу обично ,,на шумском путу“ (М. Хајдегер) и размишљамо о томе ђе тржи-ти, те како примијетити могуће наговјештаје у доба пред крупне судбоносне догађаје ваља се ćетити, бар када је друга декада 20. стољећа у питању, колико примјерице могу бити знаковита догађања: ,,...једне ноћи, касног љета, годину дана прије Рата 1914-18.“ (М. Крлежа).

*

А када буду прошли крупни догађаји, ратна и крвава годишња доба: све јесени и зиме, сва прољећа и љета, која ће се, једно за другим од 1912. године, смјењивати дуже од једне деценије, када дакле по-ново дође рано прољеће безратне године - тада на политичкој карти Европе више неће бити црногорске државе, Краљевине Црне Горе.

101

ТАТАР Стевов Др Проф. НИКОЛА-НИ-КО , (рођен 1915. године, Цеклин, Ријечка нахија, Цетиње-умро 2005. у Торину, Италија), доктор хемије, фармакологије и доктор медицинских наука, редовни професор Универзитета у Торину, политичар, добро-твор, мецена. Црногорски родољуб, зеленаш, борац за слободну и независну Црну Гору. О доктору Ни-коли-Нику Татару, писац и публициста са Цетиња Борислав Цимеша, у гласилу Црногорске право-славне цркве, „Лучиндан“, број 18. година IX, Божић 2006. стр. 97, пише сљедеће: „Потиче из породице Стева Михаилова (Малишина) Татара, Секрета-ра Иностра них дјела Књажевине Црне Горе (1888.-1898.) и члана Главне државне кон троле. Студије фармације завршио је у Загребу. Током студија био је члан загребачке организације ЦФС, члан и један од функционера Друштва „Његош“ заједно са Савићем Марковићем - Штедимлијом, Савом Башовићем, др Настом Зечевићем, др Рајком Ђуришићем, др Филипом Шоћем и другима. У најранијом младости истакао се против великосрпског режима у Црној Гори. Дана 1. децембра 1934. године у позоришту „Зетски дом“ на Цетињу преки нуо је манифестацију Српске народне одбране због чега је од режима (Шефа полиције Миша Вујисића) ухапшен и осуђен на 7 дана затвора и новчану казну од 10 динара. Био је члан, записничар и секретар Главног одбора Црно-горске федералистичке странке 1938. године, која је на тадашњим изборима изашла под именом ЦФНС (Црногорска федералистичка народна странка). Подржао је страначки смјер из 1938. године, кри-тике стаљинистичког модела организације државе и привредних и друштвених односа. Од априла 1941. године новинар, члан редакције и уводничар подго-ричког листа „Зета“, тада званичног органа ЦФС. Успјешно се бавио публицистичким радом. Од 17. априла 1941. године је шеф кабинета и лични секре-тар предсједника Привременог Црногорског админи-стративног комитета (ЦФС) Јова Поповића. На тој дужности се у складу са политиком Црногорског комитета неуморно залагао за обнову независне и суверене црногорске државе. Дужност шефа каби-нета и личног секретара пред сједника Црногорског комитета вршио је све 6. октобра 1941. године, када је гувернер Pirzio Birolli пренио комитету став своје Владе којом се не даје подршка концепту об-нове црногорске државе. Прекинуо је даљу сарадњу са гувернаторатом на Цетињу и пријешао у Котор радећи као апотекар-фармацеут. Крајем 1942. годи-не отишао је у Италију у коју се стално населио. Као доктор фармакологије био је професор Уни-верзитета у Торину, потпредсједник фудбал ског

клуба „Јувентус“, италијанског и европског првака, власник ланца апо тека у Италији, утемељивач до-бротворних и хуманитарних друштава. У име доб-ротворних и хуманитарних друштава непрекидно је одржавао везе са домови ном, помажући бројне акције у Црној Гори. Био је спонзор КУД „Његош“, ФК „Ловћен“ са Цетиња и других, а такође дао је и значајан допринос прије носу посмртних остатака краља Николе и краљице Милене у Црну Гору, 1989. године. Као универзитетски професор у пензији жи-вио је и радио у Торину“. Борио се за независну Црну Гору и обнову ЦПЦ.

Др Никола-Нико Татар радио је, од априла 1941. године, па неколико мјесеци потом у конти-нуитету, као новинар-извјештач, подгоричког ли-ста „Зета“, у којој је објављивао чланке и интервјуе друштвено-политичке природе, промовишући кон-цепт обнављања независне Црне Горе. Примјерице, подгори чка „Зета“, ванредно издање, од понедјељка 12. маја 1941. године, број 21, на насловници, скоро цијелој страници, објављује чланак-интервју с уред-ничким коментаром, разговор којег је на Цетињу 12. маја 1941. године обавио Н(ико) Татар са др Секу-лом Дрљевићем. Тај чланак, интервју са др Секулом Дрљевићем, у подгоричкој „Зети“, насловљен је „Жи-вио народни Учитељ и Вођа, Др. Секула Дрљевић! И добро нам дошао“.

Историчар мр Драгутин Паповић писао је у независном недјељнику из Подгорице, „Монито-ру“ у чланку насловљеном „Црногорски емигранти у Ита лији“- Завјесе на Јадрану“ и ово: „У Италији су живјели Црногорци, политички и економски емигран-ти, које је пратила црногорска власт. Она је 1947. године у Италију послала Матију Радичевића из Управе спољне трговине при Предсјед ништву Вла-де Народне Републике Црне Горе, али не да склопи пословне спора зуме са италијанским фирмама, већ да посјети Црногорце – емигранте, и да оцијени њихово политичко држање. Неки од њих нијесу има-ли негативан став о комунистичкој власти у Црној Гори, али су својим боравком у капиталистичкој Италији, суштински давали за право западном бло-ку. Због тога је комунистичкој Црној Гори било ста-ло до њиховог повратка. Другу категорију су чинили поли тички емигранти, који су имали противнички став према комунизму. Власт је сматрала да ће их најбоље неутралисати ако их врати у Црну Гору. Радичевић је по повратку из Италије о свима њима црногорској влади саопштио: „У Италији одавна бораве неки Црногорци који, иако припадају послов-ном свијету, не заузимају непријатељски став према нашој држави. Њихови погледи су израз досадашњег

ПОРТРЕТ ЦРНОГОРСКОГ ПАТРИОТЕ

102

МОНИТОР: Подјеле су изгледа наша судби-на и наша несрећа. Сјећате их се још као загребачки студент?

ТАТАР: Ми Црногорци били смо подијељени и у Загребу. Постојала је комунистичка група у којој су били Мићо Бабић, Војо Биљановић и Митар Бакић - будући Титов велики главар. Федера-листичка странка, којој сам и сам припадао, звала се „Друштво Његош“. Био је ту Савић Штедимлија, др Саво Башовић, др Филип Шоћ, др Новица Зековић... Црногорско-хрватски клуб, ком сам такође припадао супростављао се тада, заједно са предратним кому-нистима, ЈАЧ-у (југословенско-академска читаони-ца), друштву ком су припадали србијански фашисти. Но, ми федералисти били смо тада и против усташа хрватских.

МОНИТОР: Бијаху тада у приличној мјери

црногорски студенти више окренути Загребу. Због чега?

ТАТАР: У Београду је студирала углавном сиротиња и то права. У Загребу су постојали технич-ки факултети, медицина, а тамо су одлазили са бољим финансијским могућностима. То је сва истина.

МОНИТОР: Званично, федералистич-ком покрету припада мјесто „најекстремније“ партије у Црној Гори. „Препознаје се“ по сарадњи са Италијанима. Гдје је, заправо, истина о тој „колаборацији“?

ТАТАР: Међу зеленашима, поштеним Црногорцима није било италијанских сарадника, тј. шпијуна. Командант итал. трупа П. Бироли дошао је у Црну Гору, наводно, да би обновио црногорску Владу и војску. Но, Бироли није желио сарадњу са полити-чарима и дипломатима, већ са људима који би се бо-

Интервју са црногорским индепендистом

НИКОЛА ЉЕШЕВИЋ ТАТАРОсамдесетогодишњи др Никола Љешевић Татар сигурно припада малобројним свједоцима једног

времена, које умногоме подсјећа на ово данашње. Рат, сиромаштво и вјечито настојање да се поништи све што се зове Црна Гора.

У Италији више од пола вијека живи можда најстарији члан федералистичке партије. Пензионисани професор фармакологије на торинском универзитету, политички емигрант од 1942. г. има још само једну жељу, кад умре да га однесу пут Ријеке Црнојевића и сахране на Цеклин, одакле су његови.

живота и средине у којој живе, а пошто се дуго времена налазе у страном свијету и нијесу били свједоци развоја прилика код нас прије рата и за вријеме рата, њихова су схватања застарјела. Излазе у сусрет Црногорцима не обзирући се на политичку подвојеност. Наводим њихова имена и других људи које сам срео на мом путу:... Срео сам неколико емиграната – бјегунаца. Они су... Никола (Никица) Татар, апотекар са Цетиња. Ради у Тори-ну, Виа Вер ћели 103. Пријешао је у Италију 1943, а до тада је живио у Котору. У међувре мену је постигао докторат из хемије и спрема се да дипломира медицину. Вла сник је једне хемијске лабораторије и изграђује сопствене медицинске препа рате које је успјешно лансирао по Италији. Рекао ми је да је увијек спреман да учини сваку услугу Црној Гори и Југославији. Могао би нам давати медицин ске производе по нижој цијени од оне по којој би нас коштали кад би их сами израђивали. Изгледа да је материјално обезбијеђен, јер му послови добро иду. Савјетовао сам му да се врати кући, на шта ми је одговорио да би то учи-нио, али се плаши да би био ухапшен мада, како ми тврди, није починио никакву кри вицу“.

Др Никола-Нико Татар је током 90-тих година XX вијека материјално, финансијски и својим интелек-туалним јавним ангажманом помагао обнавља ње Црногорске православне цркве и био њен донатор. Залагао се за обнав љање независне Црне Горе, за црногорски језик и културу и афирмацију аутох тоности црногорске нације. О томе рјечито свједочи и један његов интервју, дат почетком 90-тих година XX вијека, независном црногорском недјељнику „Монитор“. Др Нико Татар је умро 2005. године у Торину. Кремиран је, а његова породица, супруга Мила и ћерка Саша, урну са његовим пепелом донијеле су и положиле у његову вјечну кућу (гроб) којега је он за свога живота саградио, на Цеклину 1. октобра 2005. године. На сахрани од др Ника Татара, у име пријатеља и породице опростио се Мојсије Васовић.

103рили против комуниста. Одговор генералу Биролију био је да се обрати бјелашима. Тада нас је и др Сте-во Поповић из Никшића, који је радио у Италији, савјетовао да се не повезујемо са Италијанима.

МОНИТОР: Насупрот аманету краља Ни-коле „Ко Црногорству не био вјеран, богом и људима свуд био ћеран“ прогањани су били они највјернији. Реците нешто о Савићу Штедимлији, Крсту Поповићу и Секули Дрљевићу, контроверзним лич-ностима, „издајницима и сепаратистима“ званичне политике.

ТАТАР: Шта значи сарађивати са окупа-тором? Ми смо само хтјели Црну Гору, па да нам је сами црни ђаво дао, само да нам је дао. Штедимлија је био један врло културан човјек, волио је Црну Гору колико мајку своју. Брата му је убила србијанска полиција прије рата. По мом мишљењу, Дрљевић је много причао, а мало радио. Крсто Поповић је био једно поштење кристално, каквог није било у Црној Гори. Својом војском бранио је Катунску нахију. Иако ме памћење издаје морам поменути Јова Јовићевића, Бановића... Све људи поштени, цетињски.

МОНИТОР: Како су федералисти доживљавали јачање комунистичког покрета?

ТАТАР: Памтим много поштених комуни-ста, нарочито Панта Вучуровића. Ми, црногорски фе-дералисти, нијесмо били против њих. Прави Црного-рац не би пуцао на Црногорца. Кога смо могли ћерат у Цуце и Бјелице. Комунистима није ваљало што су убијали народ. Након рата многи синови бјелаша по-стали су комунисти како би се спасили.

МОНИТОР: Ваши главни противници били су заговорници србијанске политике у Црној Гори?

ТАТАР: Највећи Србијанци били су из Под-горичке скупштине. Српску политику подржавали су Марко Даковић и његови насљедници. Сјећам се не-ког Дамјановића, Јована Почека, Риста Гордића.

МОНИТОР: Сјећате ли се неких злочина из периода тзв. „бијелог терора“?

ТАТАР: Много их је било. Године 1925. код Никшића један србијански пук опколио је Црногорце комите - Муја Башовића, Сава и Мирка Распоповића и Петра Звицера (коме су претходно убили читаву породицу). Да не би пали србијанским жандарима у руке пресудиће себи посљедњим мецима. Сјећам се да је по наређењу генерала Максимовића србијанска војска убила Сердара Јовићевића код Обзовице на најсуровији начин за мушкарца.

МОНИТОР: Један примјерак мемоара краља Николе сачуван је у Вашој кући, захваљујући и вашем оцу, који је радио на њима заједно са краљем.

ТАТАР: Једини мемоари који нијесу били под земљом били су код нас. Долазили су аустријски и србијански жандари, шпијуни Црногорци. Но, не нађоше их. Мој отац их је дао Душану Вуксановићу, поштеном човјеку, тадашњем кустосу музеја.

МОНИТОР: Италијани, иако понекад не знају гдје је МОНТЕНЕГРО, присјете се након имена Јелене Петровић, удате Савоја.

ТАТАР: Јелена је била злато од човјека. Поштовали су је и дивили се њеној љепоти. Након земљотреса на Сицилији била прва жена, спасилац пострадалих. Својом јаком личношћу зауставила је тада руску флоту, која бијаше у Медитерану.

МОНИТОР: Утјеха за историјску неправду - макар су кости краља Николе на родном Цетињу, црногорској пријестоници?

ТАТАР: Био сам тада на Цетињу. Велики је то датум. Повратак својој династији, идентитету, Црној Гори.

МОНИТОР: Мјесецима је званична црно-горска власт расправљала о државним обиљежјима, страхујући да не увриједи србијанске властодршце својом аутентичношћу. Тренутно дума о химни. Ко-лико Вас служи сјећање по овом питању?

ТАТАР: Црна Гора је имала своју заставу, црвена са црним орлом. Што се тиче химне: „Убавој нам Црној Гори, с поноситим брдима ми живимо и бранимо презирући и невољу Мили боже свијет мо-лимо живи краљу Никола...“

МОНИТОР: Који је главни разлог србијанских претензија на Црну Гору?

ТАТАР: Једноставно - море. МОНИТОР: Ако ме утисак не вара Ви и да-

нас живите у Црној Гори какву сте је запамтили, часној и храброј, но она то више није.

ТАТАР: Не познајем баш добро данашњу политику у Црној Гори. Знам само шта мисле моји пријатељи. Она се никад не смије претопити у Србију. Како може тај Булатовић да говори о тако неправич-ном уједињењу. Увијек сам био против Југославије

МОНИТОР: Какву су Црну Гору жељели федералисти 30-их година?

ТАТАР: Будући да нијесмо могли имати Црну Гору ка краљевину, хтјели смо да Југославија буде федерална држава, а Црна Гора њена федерална јединица, као Хрватска, Словенија или Србија. Залагали смо се за равноправност у парламенту, а не да се одлучује по броју становника. Црногораца је увијек било мало, шта би они у том случају представљали? О новој заједничкој држави тек би се тада могло разговарати братски, искрено. Југославија, каква бјеше створена, била ми је мила, иако сам мрзио људе који су је стварали. Но, мислио сам да је идеја уједињења балканских држава будућност. Сањао сам снове једног дјетета...

104коју су стварали Карађорђевићи. Нијесам за то да наређења о хапшењу долазе из Београда.

МОНИТОР: Недавно је на Цетињу за духовног поглавара Црногораца православне вјероисповијести изабран Његово Преосвештенство Антоније Абрамовић, што значи да је проглашена аутокефалност ЦПЦ. Како оцјењујете тај догађај?

ТАТАР: СПЦ аутокефалност ЦПЦ неће ни-кад признати. Ја могу рећи да је егзистирала црно-горска црква. У мојој крштеници записано је источна православна црква.

МОНИТОР: Тренутно се добри међунационални односи у Црној Гори желе претвори-ти у политичке сукобе, нетрпељивост, подметања.

ТАТАР: То не смије бити. Муслимани црно-горски били су добри ратници и добри трговци. Но-сили су црногорско одијело а само фес. Маљевићи, Јахићи, које ја памтим били су поштени људи, добри Црногорци.

МОНИТОР: Како сте се осјећали док су Црногорци бомбардовали Дубровник, палили и убијали по Конавлима?

ТАТАР: Била је то брука за Црну Гору и Србију. Брука за све погани које су војску посла-ли тамо. Кад је Дубровник био црногорски? Тамо су се Црногорци једном борили, али су помагали Конављанима и Которанима у рату против Француза.

МОНИТОР: Да ли најстарија балканска држава може нестати са карте Европе?

ТАТАР: Бог гдје је сасуо оно камење, ту су Црногорци рођени. Све друго су лажи и подвале. Ра-зочаран сам у многе људе који тамо живе, али идеја о Црној Гори као слободној и самосталној држави не може умријети.

Монитор бр. 177 (1994)Весна ШЋЕПАНОВИЋ

МОНИТОР: Да ли је Никола Мирков Петровић имао избора кад је морао да напусти своју несрећну државу и народ остави у немилости?

ТАТАР: Србија је нашег краља изневјерила. Извукла се преваром и лукавством. Краљ Никола није побјегао. Тражио је помоћ од савезника, оружје да се бори. Нијесу му дали ниједну пушку ниједан комад хљеба, лако је Црна Гора морала капитулирати. Краљ се повлачио преко Драча потом Италије, није желио да погине. Живио је у Француској, а кад имаш живог краља имаш и државу.

Трагови прошлости: Богић Кековић, борац за независну Црну Гору од 1918. до 1941.

Војник Крста Зрнова ПоповићаСедамнаест сватова и анђибула Милка. Заклетва испод гусала и оружја предака. Од Барјамовице до Гаете. Листајући досије 20/144 у Државном архиву. У затвор зато што се борио за право, част и слободу Црне Горе. Један од јунака из књиге Новака Аџића…

Пише: Јован СтаматовићНије каменитом Црном Гором прошао ни

један рат, а да под њен устанички и слободарски барјак нијесу ступили Кековићи из Загарача. Син уз оца, унук уз ђеда, кћер уз мајку…

Многи од њих никад нијесу ни чули за Пе-рикла и његове ријечи да „тајна слободе почива у храбрости“, али су зато сви до једног знали за ону много љепшу а црногорску – главу за част, а част ни за главу! То је она лекција која се заувијек научи на очевом огњишту. Онамо испод гусала и оружја пре-дака.

Балада о браћи

Ову причу о Кековићима из Загара-ча могли смо почети и другачије. Рецимо ова-ко. Била једна чета. Седамнаест партизана и једна партизанка. И сви Кековићи. И сви рођени у Загарачу. И сви погинули од Загарача до Трста. Богић Кековић

105Вељко Машов, Драго Машов, Душан Митров, Ђорђије Митров, Божо Митров, Ристан Митров, Спасоје Миланов, Марко Миланов, Владимир Ми-ланов, Благоје Мијајлов, Милутин Томичин, Драго Јованов, Здравко Мијајлов, Саво Бошков, Шћепан Бошков, Иван Бошков, Радомир Јованов, Милка Бо-жова…

О 17 сватова и анђибули Милки, који су 1941, испод Гарча кренули да се вјенчају са слобо-дом, испјевано је много балада. Међутим, ниједна од њих не би могла ни почети без Граховске битке, прве и друге Омер пашине године и подвига Ђикана Раде-ва, Мићана Петрова, Ђурице Зекова, Јоксима Васова, Анта Мићунова, Маја Зрнаљева, Јована Ђуканова… Да није било балканских, Првог и Другог свјетског рата. Да није било бораца за слободну и независну Црну Гору.

Један од њих је био и Богић Перов, потпо-ручник Црногорске војске, црногорски патриота, устаник, комита, зеленаш, политички емигрант у Гаети, учесник Божићњег и Петровданског устанка, добровољац у балканским ратовима, учесник Првог

свјетског рата, припадник НОР-а од 1941. до 1945. Два су разлога за скицу за портрет овог војника Крста Зрнова – навршило се 30 година од његове смрти, а други – у Државном архиву Црне Горе нала-зи се његов досије (Окружни суд Цетиње V 144/1920, фасцикла 110 – II до V 120/144) из којег се види да су га ондашње власти теретиле као бунтовника, који се за самосталност Црне Горе борио „оружаним путем“.

Патриота

Ипак, највјернији портрет овог патриоте дао је познати историчар Новак Аџић у књизи „Борци за независну Црну Гору 1918 – 1941“. Богић Перов Кековић је рођен 1896. у Загарачу, а умро 22. фе-бруара 1982, пише Аџић. Био је жестоки противник одлука нелегалне и нелегитимне тзв. Подгоричке скупштине из новембра 1918. којима је Црна Гора на-силно присаједињена Србији. Богић Кековић је био црногорски ројалиста, монархист. У вријеме 1918. живио је у Бајрамовици. Учесник је Божићњег и Пе-тровданског устанка 1919. против српске окупације и анексије Црне Горе, који је подигнут под вођством Крста Поповића. У Божићњем устанку Богић Кековић је припадао Команско-загарачким устанич-ким снагама које су учествовале у оружаним суко-бима и покушају ослобађања Цетиња 6. и 7. јануара 1919. Господин Аџић истиче да се Богић Кековић на-кон слома устанка одметнуо у комите. Средином фе-бруара 1919. из Загарача је стигао у црногорски уста-нички избјеглички логор, одакле се бродом пребацио за Бриндизи, а потом за Гаету. У Гаети је у саставу Црногорске војске у егзилу био водник. Из Италије се вратио јула 1919. У експедицији Крста Поповића је активно учествовао у подизању Петровданског устанка. Српске окупационе власти прогласиле су га 1919. за одметника.

Комита и устаник

Богић Кековић је, наставља Аџић, коми-товао све до краја јануара 1920. када је ухапшен од стране српских одреда и утамничен у цетињски за-твор. Државни тужилац Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је почетком августа 1920. против њега и још 135 црногорских слободара и патриота поднио тужбу оптужујући борце против насилне анексије Црне Горе за рушење правног система Краљевине. У образложењу ове оптужнице за њега се каже да је био у одметништву од фебруара 1919. „у намјери да се силом оружја бори за преврат у овој покрајини и одвајање исте од њене државне цјелине“, те да је „био у Италији и отуда послат да дјелује у циљу пре-врата. Рањен је одмах по доласку у свом селу негдје јула мјесеца прошле године“. Кековић је, истиче се Са супругом Четном (снимак из 1924)

106

даље, у затвору био од фебруара до краја децембра 1920. Као политички затвореник, зато што се борио за право, част и слободу Црне Горе. На основу рјешења Окружног суда, на Цетињу од 21. децембра 1920. го-дине, на Богића Кековића и бројне друге црногорске патриоте који су били утамничени односио се указ о помиловању регента Александра Карађорђевића од 30. новембра 1920, тако да је он ослобођен кривичне одговорности и пуштен на слободу.

Аџић даље истиче да је током комитовања Богић Кековић био у устаничким јединицама Крста Поповића и Сава Челебића, а од 1923. до 1941. црно-горски федералист. Од 1941. до 1945. био је учесник НОР-а, одликован и примао борачку пензију.

Црна Гора је дар

Кажу да се слобода увијек изнова осваја. Зна то добро и Богићев син Владимир, који наставља оче-вим стопама. Иначе, Владимир Кековић је јавности познат као шеф тајне полиције за вријеме АБ револуције, али и као човјек који је након „догађања народа“ отворено говорио и писао о сценаријима за рушење Југославије и Црне Горе.

* * *

Владимир Кековић ових дана припрема нову књигу. И она ће, наравно, бити окренута Црној Гори – његовој највећој љубави. Зато није ни чудо што че-сто каже да се „не слаже“ са оним ријечима Вељка Влаховића да је „Црна Гора и дар и проклетство“.

- Независна и самостална Црна Гора у којој живимо је само дар – каже сликовито.

Ријеч војводе Петра Вукотића

У народу се још памти како једно вријеме у Црној Гори нико није могао порећи ријеч војводе Петра Вукотића – таста књаза Николе. Кажу да му је таква овлашћења дао лично Господар…

У фељтону „Искре на-родног духа“ Павле Јовановић пише да је војвода Петар само са једном ријечју могао да промијени чак и закон. Анто Мићунов Кековић, војник Команско-зага-рачког батаљона, ненавикнут на војничку дисциплину, није могао да отрпи шамар министра војног Митра Мартиновића и због тога је допао ћелије, пише он. Убрзо

је донесен закон – ако војник удари старјешину да се стријеља. Кад је то чула Антова мајка Зорица за-куцала је на врата војводе Петра. Војвода се упутио Господару који је прихватио да се промијени закон по којем старјешина није смио прићи војнику ближе од три корака. Војводина ријеч је спасила Антов жи-вот, а он је касније постао барјактар. Неки кажу да је Анто уствари имао сукоб са министровим братом Петром…

Ријеч Богића Кековића

Ријеч се у Црној Гори цијенила откад је свијета и вијека. Дата ријеч је била светиња.

И ријеч Богића Кековића је била тврда као камен. Она је књижевнику Милошу Радусиновићу послужила да о њој напише запажену причу.

Имао је Богић велико имање, из кога, како се говорило, никада нијесу „могла изаћи два ока“. Велико живо, жито, мрс, гувно, вода, стаје, коњ седланик, сложна фамилија, стопаница за примјер, кућа оџаклија. Говорило се – пола села је његово. Ипак, Богић се једном изрекао: „Какво имање, каква залудња мука, одавде треба бјежати. Сад би га коме драго дао за стотину динара!“ Један од оних који су га слушали, није се дуго двоумио – ево 100 динара! Дај руку пред људима! Богић је за тренутак схватио шта је рекао, да је све што има дао за багателу, али дао је ријеч коју ни за спас породице није хтио повући.

- Може му бити. Ријеч је ријеч. Ни ја женско не бих лагала – подржала га је супруга Ћетна.

Са кћерком Јованком, сином Владимиром и његовом породицом 1979. године

107

У издању Црногорског културног круга и Црногорског културног форума на Цетињу иźљегле су двије нове књиге (39-та и 40-та) професора Сре-тена Зековића Империјална истор(иолог)ија и (Ре)афирмација зеленаш(тв)а – др Секула Дрљевић и Крсто З. (Т.) Поповић чија је заједничка концепцијска основа да је зеленаштво трајно непомирљиво против империјалне истор(иолог)ије и империјалнога (све)српства. Књиге су класичног формата (24 цм) на 224 странице, тврде корице у боји.

У ĆЕНЦИ ЦАРИЗМАКонфундирање Црне Горе и Црногораца у

туђе империјалне истори(олог)ије. На историјској клацкалици (све)српства и (само)кривице Петровића и Црногораца. Црногорци у трајном процјепу порицања и самодоказивања, негирања њиховога негирања, у ослободилачкој антитези, негацији и афирмацији у слободи и за слободу као слободни људи

У издању Црногорског културног круга Цетиње иźљегла је нова, 39-та књига проф. Срете-на Зековића Империјална истор(иолог)ија са више поднаслова: Конфундирање Црне Горе и Црногора-ца у туђе империјалне историје или(ти) Црна Гора и Црногорци у клинчу империјалних државних про-грама и богомољско-вјерских фундаментализама али Сукоб црногорске ослободилачке и свесрпске и друге империјалне тенденције алити Црногорски ”цirцulus vitiosus” (све)српства оли Црногорско-српске кон-троверзе типичног и комунистичког (све)српства олити Критика црногорске традици(онали)стичке историографије олићеш Први нововјек(овн)и писани црногорски и свесрпски национални програм.

И у овој књизи проф. Сретен Зековић даје критику традици(онали)стичке историографије кроз елаборирацију тезе да се династима Петровић Његош неосновано, без верификованога историографског основа, прије свега, без аутентичних и оригинал-них архивалија, приписује ”самопродукција српства као српског националног идентитета Црногораца”, српства као етничке категорије. Критику традицио-налистичке историографије допуњава и обостраном и темељном критиком ”комунистичког српства” као идеолошко-политичког компромиса са класичним (све)срптвом и бјелаштвом, које такође битно остаје у раму империјалне истор(иолог)ије.

Сама ауторова кованица истор(иолог)ија упућује на двозначност опште-коришћеног израза историја: као објективног историјског процеса и као науке о њему.

Зековић сматра да су историографија и историологија, још увијек, и након ере ”свјетско-национално ослободилачке историје”, у хори-

зонту стар(инск)е ”свјетско-империјалне (цар-ске) историје”, њенога ретроактивног ”светог империјалног права јачега” и царскога канонског фор-мализма чија ćенка и тамјан некадашње вељедржавне и богомољско-вјерске ”припадности” и данас покла-па и притиска историјски ослобађане народе-нације, посебно ”мале народе”, као што је црногорски. Таква истор(иолоди)ија суштински се одзрцава и на саму нашу империјалну цивилизацију и носи печат некри-тичности. Њен исход је и черечење јединственеога аутентичног црногорског бића на више нација, као да је оно било империја која их је конфундирала у себи, а не обрнуто, да су оне биле у раму њих.

У том склопу Сретен Зековић наглашава да је битно и главно недовољство српске историографије, а преко ње и просрпске у Црној Гори и осталих, од-носно свесрпске, да у истраживању, објашњењу и тумачењу (разумијевању) црногорске историје по-лазе од истр(иј)ебитељске изричите и(ли) прећутне темељне претпоставке да не постоји црногорски народ и нација, односно црногорско народ(нос)но-национално (етничко) бивство, већ да су Црногор-ци ’ђеличак (све)српскога (на)рода’, изданак (’из-виискра’, острвљеник, осамљеник) тзв. српства које се обоготворено, освјештано и обештано подразумијева као недодирљива догма, света истина, као империјално полазиште и исход(иште).

Црногорци се, пише Зековић, стално уго-не у несразмјерно стијешњени клинч (помеђу) империјалних државних програма и њихових богомољско-вјерскијех фундаментализама, и умећу у процјеп њиховога непресталног порицања и самодоказивања, негирања њиховога негирања, у вјечитој ослободилачкој антитези, негацији (саме) негације, која јој онемогућава, спутава и(ли) у(о)спо-рава властиту афирмацију и слободу, и поред њиховога (х)иљадугодишњег повијесног самопотврђивања у слободи, (борби) за слободу и самоослобођење као слободног народа-нације, слободнијех људи. Тијем се антитезичка афирмација црногорске самобитности предодређујуће заводи у ”circulus vitiosus” (врћење у кругу) сталнога доказивања црногорскога народ(нос)но-национ(алн)ога бића”.

Зековић аналитичко-синтезички образлаже тезу да из тога ”зачараног круга” не само да не може иźљећи н(ег)о га трајно (взда ”изнова”, ”из почет-ка”) поџиже и утврђује, још више мистификује, на-водно блажа (”измиритељска”, ”умјерена”, ”средња” и ”инклузивистичка”) партијско-комунистичка (ђиласовска) доктрина о двојству Црногораца која је укоровљена све до данас. То аутор назива ”кому-нистичко (све)српство” које је, у служби освајања и одржавања власти, идеолошко-политички ком-промис са старо(инско)м империјалном пећско-патријаршијском утопијом славено сербскога цар-

Двије нове књиге проф. Сретена Зековића у 2012.

ЗЕЛЕНАШТВО ПРОТИВ ИМПЕРИЈАЛНОГ (СВЕ)СРПСТВАБорислав Цимеша

108ства, славеносрпскога језика и начертанијевско-карађорђевићевским (све)српством чији је дериват (у свијем ликовима заједништва са Србијом, у све три Југославије и у сувереној црногорској држави) и Српска православна црква у Црној Гори, која није промијенила свој стари империјални статус, ни до данас, осим што га је знатно ојачала у смислу ире-дентистичке конфедерализације Црне Горе. Ово и поред тога што је СПЦ легализовани узор српскога великодржавља и свесрпства, односно националног великосрпства.

О лепези елаборирања и доказивања ових теза ćедоче и основна поглавља у овој врло изазовној књизи: I Конфундирање Црне Горе и Црногораца у туђе империјалне истор(иолог)ије; II ”Српство у Црној Гори није српски национални идентитет”, но ”измишљена нација”; III Први нововјек(овн)и црно-горски писмени национални програм– ”Историја о Црној Гори” владике-господара Василија Петровића; IV Први нововјек(овн)и писани свесрпски национал-ни програм –анонимни ”Кратки опис о Зети и Црној Гори” и V Закључно упућивање.

ИМПЕРИЈАЛНО (СВЕ)СРПСТВО АКТУАЛИЗУЈЕ ЗЕЛЕНАШТВО

Свесрпска (ре)окупација Црне Горе и Црногораца и њихово посрбичавање. Методолошки про-блем идеолошко-политичке-партијске оцјене окупације, издаје, квислинштва и ратнијех злочина(ца). Бјелаштво као посебит феномен петоколонаш(штв)а. Комунистичко српство је компромис са бјелашатвом. Црногорска историографија, наука и теорија, па и ЦАНУ, још увијек, знатно клацка иза демократско-референдумске праксе независне Црне Горе.

У издању Црногорског културног круга и Црногорског културног форума на Цетињу иźљегла је 40-та књига професора. Сретена Зековића (Ре)афирмација зеленаш(тв)а – др Секула Дрљевић и Крсто З. (Т.) Поповић

Сретен Зековић на почетку анализира друштвено-историјске и идеолошко-политичке раз-логе и контекст појаве и дјеловања зеленаш(тв)а у зловакту од 1918. и од 1941-45. и реактуализова-но их препознаје у легализовању тз. српства, одно-сно свесрпства као великосрпства, и обрнуто, све до данас као ”историјску константу”. Аутор је изри-чит да су ујед(и)њење и присаједињење 1918. само удвојени синоними (истог) којим се еуфемистички постулирано оправдава и глорификује империјално (све)српство и на њему засновано апсолутно без-условно (све)српско југословенство, на једном, а на-водно куди присајединитељско средство њиховог остварења, на другом боку. То су само еуфемизми и скривајуће њихово лажно разликовање за безус-ловну капитулацију и завјереничку (ре)окупацију Црне Горе од стране Србије помоћу бјелаша, ”на-ших, домаћих Срба”, као посебитог феномена квис-линштва, петоколонаш(тв)а са којим су комунисти у борби за власт и очување власти након НОБ-а, као ”специфичне социјалистичке револуције”, направи-ли идеолошко-политички, народ(нос)но-национални, културолошки, ”научни” компромис чији је исход комунистичко српство. Оно је монополистички до-минирало у току друге Југославије, а по инерцији, усвојеном начину мишљења и некритичкој свијести у битном карактерише и наше доба, независну Црну Гору. И овим поводом Зековић елаборира своју тезу да су сви облици Југославије (и својим стварањем, обнављањем и разуром) безусловно ујед(и)њење, од-носно присајдињење, а у односу на Црну Гору њена свесрска реокупација и хегемонија.

Аутор указује на методолошки проблем (досадашње) оцјене окупације, издаје, квислинштва и ратнијех злочина(ца) који су одређивани са тог бит-но идеолошко-политичког и партијског стајалишта чији је резултат стварање инверзивно изопаченог укупног систем вриједности по којем су глорифи-ковани они који су уништавали црногорску државу и борили се за безусловну Југославију и безуслов-но (све)српство, а изопштавани и прогоњени они који су се несебично борили, жртвовали себе и своје фамеље за национално-државно самоодређење, за своју државу, отаџбину, народ-нацију, а то су црно-горски родољуби –зеленаши, упорно озлоглашавани као издајници, црногорски националисти, сепарати-сти, колаборанти, нарочито њихови лидери др Се-кула Дрљевић и Крсто З. Поповић. Насупрот томе, Зековић препознаје бјелаштаво, тзв. ујед(и)нитеље као посебит феномен петоколонаштва у Црној Гори.

Разур Југославије и југословенског кому-низма, а с тијем и српско-црногрорског марксизма (његове лажне партијске доктрине о двојству Црно-гораца), тзв. антибирократска револуција, потоњи ЈУ-рат за очување безусловног (империјалног) свесрпства и безусловне свесрпске Југославије, условили су обнову система вриједности прве Југославије, настављање (ре)окупације Црне Горе. У томе С. Зековић види друштвено-политичке, иде-олошке, народ(нос)но-националне и државне разлоге за реафирмацију зеленаш(тв)а. Демократско-рефе-рендумско проглашење и призна ње суверене држа-ве Црне Горе из темеља удара у традиционално без-условно српство као вељесрпство. Таква историјска пракса врши дубљи продор у традиционалистичку историографију иза које, још увијек, знатно клацка и заостаје црногорска наука и теорија.

109

Кажу кад човјек изгуби и последњу живот-ну битку, иза њега, остаје траг. И иза Бранке Симове Раичковић, медицинске сестре из Подгорице, која се недавно, нечујно као птица у сну, преселила у успо-мене и наша сјећања, је остао широки траг. Траг људскости, племенитости, хуманости... Траг који је она годинама исписивала именом, породицом, час-ним живљењем, љубављу према свакоме коме треба помоћи...

То важи и за њеног оца Сима Раичковића, који је оставио пилотску униформу и на очевом пра-гу се заклео – да ће се вратити у Подгорицу да по-могне породици. На то га је обавезивала „породица и традиција црногорска“, како је писао његов отац Илија – Бабо. Иначе, Симо је још далеке 1926. и касније возио кола хитне помоћи, једина која је тада имала болница на Крушевцу. Возио је Симо докторе и болеснике, пише Ђоко Мирковић, публициста са Цетиња бринуо се очински о њиховом здрављу, пома-гао знанима и незнанима. Вазда тачан. И увијек уред-но обучен, са шеширом. Најчешће је возио Радоја Лакић, управника Болнице. О томе свједоче бројни записи и пожутјеле фотографије чувеног Симовог „форда“ као и приче старих Подгоричана о тешким поратним годинама из којих памте Сима и његово би-цикло са таблицама. То бицикло је, прича његов син Веселин, од Марезе до Старе Вароши, послије рата, често возио и Милован Ђилас.

Интересантно је да се заклетве у кући Раичковића, преносе с кољена на кољено. Попут оца Сима, који се на прагу оца Илије заклео да ће помоћи своју породицу, тако се и Симова кћерка Бранка са само 11 година на прагу оца Сима заклела – да ће постати медицинска сестра, да ће помагати људима у невољи и да ће читавог живота остати вјерна Хи-пократу. Тако је и било. Виђело се то и на њеном посљедњем испраћају: у сузама њених комшија, у ријечима утјехе упућених њеној мајци, сестри и браћи којима је била друга мајка. У ријечима старијих Под-горичана који нијесу заборавили ни Сима, ни Илију, ни Благоту, ни Видака... Посебно не Бранкин хумани рад. О том др. Угљеша Чађеновић, познати подго-рички љекар, говори бираним ријечима:

-Имала је племенито срце, а својим хума-ним радом дала је велики допринос Болници на Крушевцу, каже он. Бранка Раичковић је још као једнаестогодишња дјевојчица завољела овај хумани позив, кроз свог оца и часне сестре Инес и Матилде које су биле у служби хуманитарне мисије Хирурш-

Портрети наших хуманиста

ЗАКЛЕТВА НА ОЧЕВОМ ПРАГУБРАНКА РАИЧКОВИЋ је имала

само једанаест година када је кренула стопама свог оца Сима Илијиног, возача Хитне помоћ у Болници на Крушевцу и заклела се – да ће постати медицинска сестра. Читавог живота остала вјерна

Хипократу...

110

МЕДИЦИНСКА ЕТИКА И ХИПОКРАТОВА ЗАКЛЕТВАМоја сјећања

Задњег дана јануара ове 2010. године престало је да куца пле-менито срце медицинске сестре Бранке Раичковић која је била члан наше колектива болнице Крушевац, односно Клиничког центра у Подгорици. Са поштовањем према њеном оцу Симу који је такође био члан нашег колектива од њеног оснивања као први возач првог воз-ила Хитне помоћи доктор Ђорђе Радуловић – њен први управник тек настале болнице дворца на Крушевцу. Хумани рад који је обављала Бранка био је запажен код свих здравствених радника и код других савјесних медицинских сестара – што је био знатан допринос нашој здравственој установи – болници Крушевац. Оваквим несебичним залагањем, радом и ентузијазмом према болесницима један тако ква-литетан обучен тим здравствених радника болнице Крушевац, стицао је деценијама углед међу пацијентима и грађанством. Та плејада ве-ликих, хуманих, квалитетних и висококвалитетних стручних доктора оставили су у насљедство здравству Републике Црне Горе велики реноме и повјерење у здравствене раднике болнице Крушевац као што су били: др Ђорђе Радуловић, др Миљанић, др Лука Јовићевић, др Радоје Лакић и касније многи други угледни и стручни радници Клиничког центра Подгорице. Таква једна реномирана установа као што је била болница Крушевац и Клинички центар није могла радити

тако висококвалитетно без угледних медицинских сестара и техничара. Велики допринос здравственој установи болнице које су са великим поштовањем и чашћу обављале своју узвишену професију меди-цинских радника. Сјећајући се на скоро преминулу медицинску сестру Бранку Раичковић која је још као једанаестогодишња дјевојчица завољела овај хумани позив кроз свог оца и часних сестара – које су биле у служби хуманитарне мисије хируршког одјељења болнице Крушевац у њу су уткале најтананије нити које су временом утицале на њу у одрастању и о својем будућем опредјељењу – да буде једнога дана члан узвишене професије медицинских и здравствених хуманитарних радника – болнице Крушевац. За вријеме мог дежурства у болници Крушевац као љекар специјалиста и других колега – када смо обилазили тешке болеснике на одјељењу био сам у прилици са својим колегама да видим са колико пожртвовања, разумијевања, поштовања и њежности се опходила сестра Бранка према немоћним остарјелим и тешко болесним пацијентима. Таквим својим хуманим радом који је часно обављала медицинска сестра Бранка Раичковић придржавајући се строго медицинске етике и патријархалног породичног васпитања, остала до-следна до краја свога живота, који се изненада угасио у раној младости погоршавањем здравственог стања и других несрећних околности.

Зато са особитим поштовањем према њеном лику, оцу и ожалошћеној породици изражавам искре-но саучешће и клањам се сјенима наше драге покојнице.

Др Угљеша Чађеновић

ког одјељења болнице Крушевац и које су јој утка-ле најтананије нити хуманизма и допринијеле да се једног дана почне бавити узвишеном професијом медицинског и здравствено-хуманитарног радника Болнице на Крушевцу. За вријеме мог дежурства, као љекар специјалиста, имао сам безброј прилика да видим са колико се пожртвовања, разумијевања, поштовања и њежности, сестра Бранка односила према остарјелим, немоћним и тешко обољелим бо-

лесницима. То сам увијек истицао као – примјер за примјер. Медицинска етика, традиционално поро-дично васпитање и брига о човјеку – пратиле су је читавог живота – каже др Чађеновић.

И у праву је. Бранка и Симо Раичковић, су и због својих живота, свог хуманизма, али и због својих заклетви на очевом прагу, заслужили – незаборав.

Ј. Стаматовић

111

Нијесу ни сви новинари ни сви медији за исти кош, за исти третман, нити су се спустили на дно медијске каљуже, али карциномска солидарност новинара, завјет ћутања и игнорисање потребе да се изврши макар и најблажа лустрација (професионал-но-морална а не политичко-судска) медије и нови-наре држе на периферији истине, поштења, морала, демократије и државне лојалности. Таквом стању кумују и домаће политичке, невладине и независне самоуздигнуте „елите“, али и међународне новинар-ске, невладине, тајне и медијске организације.

Некада расадник талената и плејаде међу најугледнијим југословенским новинарима, не-када и предводник високовриједног и моралног новинарства, и то у свим значајним медијским центрима с краја на крај Југославије, црногорско новинарство је скоро двије и по деценије пласира-но на „прво мјесто“ у рушењу црногорске етничке постојаности, у негирању државне, вјерске и наци-оналне постојаности: црногорске нације, културе, историје, цркве итд., у политичким ликвидацијама противника ратовања, бораца против национал-шо-винизма и клеро-фашизма, у сакривању истине о рат-нохушкачком првачењу на дубровачком, босанско-херцеговачком и другим злочиначким разбојиштима, у протежирању ратног и антиратног профитерства, у пропагирању пљачкашке транзиције, приватизације и економско-политичке корупције, у колаборирању са страним тајним службама и центрима политичке моћи. Сврставали су се и са противницима обнове црногорске државности и независности, гебелсов-ско-ждановистички обликовали јавно мнијење и растурали свако професионално-синдикално јединство црногорских новинара, били први и у обисмишљавању новинарског морала и његовог понирања у каљуже булеваризма и пропагандиз-ма до друштвеног положаја који је недостојан и човјека и новинара.

Наравно, то су грубе и нимало лијепа оцјене, али се свака може доказати непобитним чињеницама, а примјерима довести до имена и презиме. И, зато што нијесу прошле кроз лустрацијско сито, „јер није дошло вријеме“ – како кажу и власт, и опозиција, и невладино-независни центри, требало их је већ по-одавно архивирати, али никако и избрисати – јер је то цивилизацијски немогуће. Међутим, ако би за таква помамна, неморална и непрофесионална понашања

налазили „оправдања“, поготово што се знају све-колика злочињења која је са собом носио и доносио пројекат растура Југославије и национал-шовини-стички и клеро-фашистички пројекат „сви Срби у једној држави“, данас, у држави Црној Гори, која се налази пред капије савремене Европе, и сама по-мисао на сличну новинарску праксу морала би бити изопштена, дистанцирана од свих недемократских, грабежних и злих чињења.

Међутим, и нажалост, тога у Црној Гори још нема – постаје само малобројни и немоћни из-узеци!?! Премда је црногорском новинарству дато на вољу да само бира своју будућност, да се само от-ргне од своје злохуде прошлости, јер данас „у својим рукама држи“ близу стотине електронских медија, четири дневна листа, више од 60 периодика полити-зоване садржине, и запошљава око 1850 новинара и још два пута толико других медијских стваралаца – до тога није дошло!?! А, није, јер би пуцањем окова „завјета ћутања“ многим актуелним уредницима и новинарима, бројним власницима медија и њиховим тајно-јавним финансијерима, али ништа мање и за-конодавцима, и невладиним „самољупцима“, и неза-висним моралним, демократским и професионалним „усмјеривачима“ била отворена нимало поштена ну-трина.

Зато се, данас, као и задњих пет-шест годи-на, о црногорским медијима и новинарима пише и говори са доста жучи, неодмјерено, са сталном опа-ском да су медији и новинари неслободни, да им је ускраћен неопходан демократски и професионални простор, да су прогањани, итд. и томе слично, иако је све то само на прагу истине: прво, зато што је црногорско новинарство органзационо разједињено (у двадесетак удружења и синдиката), и што је бо-лесно уједињено у одбрани прећутне коалиције ратних хушкача и ратних и антиратних профите-ра, друго, зато што су на врх медијске олигархије (спрега власника, финансијера и уредника) изђикали незајажљиви скоројевићи и полуписмењаци који су новинаре и медије претворили у слуге политичке и економске моћи – учинили професионално несло-бодним и грађански неморалним, треће, зато што се на кључним мјестима регулатора и саморегулатора налазе трећепозивци – политичко – партијски егзе-кутори и недоказани професионалци, који не би мог-ли проћи ни најблажи вид лустрације, четврто, зато

Медијска злочињења

ЦРНОГОРСКО НОВИНАРСТВО БЕЗ МОРАЛА

115САУЧЕШЋЕ ПОРОДИЦИ

ГЛИГОРОВАДана 03.01.2012 године делегација ЗЦГМ у

саставу Владимир Ракочевић, почасни предсједник и Мирољуб Орландић, предсједник присуствовала је сахрани првог предсједника Републике Македоније Кира Глигорова. Породици Глигорову, капели на градском гробљу Бутел делегација ЗЦГМ изразила је искрено саучешће, а затим и присуствовала чину сахране.

У поподневним часовима истог дана, у просторији резиденције предсједника Републике Македоније делегација ЗЦГМ уписала се у књигу жалости која је отворена у поводу смрти првог предсједника Републике Македоније, Кира Глигоро-ва.

Од стране шефа кабинета покојног предсједника г-дина Живка Кондева замољени смо да се захвалимо академику Сретену Перовићу који је у име Дукљанске Академије Наука и Умјетности и Друштва црногорско-македонског пријатељства по-слао телеграм саучешћа слиједеће садржине:

Први предćедник самосталне Републике Македоније Киро Глигоров трајни је симбол и знамење своје Домовине. Поузданом стратешком визијом и суздржаном тактиком, у најсложенијим условима урушавања југословенске Федерације, као прекаљени и мудри државник, Глигоров је сачувао македонски народ да не постане жртва „рата за територије” и плијен поновљених насиља и злочина.

Предćедник Киро Глигоров остаје у европској историји друге половине XX вијека као примјер оданости својем Народу и својој Држави, које је достојанствено представљао.

Свој хуманистички и патриотски кре-до Глигоров је сажео у трајно актуелну опомену: „МАКЕДОНИЈА ЈЕ СВЕ ШТО ИМАМО” !

У име Дукљанске академије наука и умјетности и Друштва црногорско-македонског пријатељства, упућујемо породици и сарадници-ма Кира Глигорова, Влади Предćедника Груев-ског и Њ. Е. Предćеднику Иванову - изразе дубо-ког саучешћа.

Сретен Перовић потпредćедник ДАНУ и предćедник ДЦМП

ПОСЈЕТА ЦЕНТРУ ЗА ДИЈАСПОРУПриликом своје посјете Подгорици делегација ЗЦГМ у саставу Владимир Ракочевић - почасни

предсједник, Слободан Петровић - главни и одговорни уредник редакције “Вијенца” и Мирољуб Орландић - предсједник ЗЦГМ дана 30.01.2012 године примљена је од директора Центра за дијаспору проф.др Ми-лана Вукчевића у просторијама Центра. Пријему је присуствовао и академик Сретен Перовић у својству предсједника Црногорско-македонског друштва из Подгорице.

Разговарано је о неколико важних пројеката којима се бави ЗЦГМ и могућностима Центра за помоћ у реализацији истих. Основна тема разговора били су пројекти “Демографско-миграцијске карактеристике грађана Македоније поријеклом из Црне Горе и идентификација црногорске мањине у Македонији”, “Маке-донско - црногорски односи од сриједњег вијека до данас”, допунска настава на црно-горском језику и планови за овогодишње издавање гласила ЗЦГМ “Вијенца”.

Скопје, 01.02.2012

Ивана Јоксимовић

116ОДРЖАН ОКРУГЛИ СТО НА ТЕМУ: „ПОЛОЖАЈ И СТАТУС

ИСЕЉЕНИКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ У МАКЕДОНИЈИ”Ивана Јоксимовић

У организацији ЗЦГМ дана 09.02.2012 године у просторијама Заједнице одржан је округли сто на тему: “Положај и статус исељеника из Црне Горе у Македонији - анализа, искуства, изазови и перспекти-

ве”. Поред чланова ЗЦГМ у раду округлог стола учествовали су и: Директор дирекције за дијаспору Гордан Стојовић, савјетник Вук Ракочевић и Први секретар у амбасади Црне Горе у РМ Данило Брајовић. Скупу је присуствовао у својству госта представник косовских црногораца Лазар Радуловић.

Модератор и уводничар на округлом столу био је предсједник ЗЦГМ Мирољуб Орландић, који је у свом уводном излагању говорио о разлозима за одржавање округлог стола, о правном и институционалном окви-ру у РМ за остваривање права мањина да би на крају изнио анализу положаја и статуса

исељеника из Црне Горе у РМ садржаној у седам посебних тачака. О правном и институционалном оквиру у Црној Гори везаног за дијаспору говорио је г-дин Гордан Стојовић.

У интерактивном дијелу округлог стола учествовали су Вук Ракочевић, Данило Брајовић, Миле Ђорђевски, Весна Вујовић, Адем Мујовић, Снежана Станишић, Манојло Јоксимовић, Фарук Омерагић, Вла-димир Ракочевић, Марко Радуловић, Душан Ивановић и Слободан Вукичевић.

Послије двоипочасовне дебате на округлом столу донесени су слиједећи закључци и приједлози:1. Статус и положај исељеника из ЦГ у РМ у дијелу „треће генерације мањиских права” или у обла-

сти колективних права, када су у питању при-падници црногорске мањине у Македонији је на недопустиво ниском нивоу и нема ниједног примјера позитивног практиковања наведених права.

2. Приједлог: да би се дошло до побољшања статуса неопходно је продужити отпочете процесе дијалога са македонским властима који се односе на:

- промјену преамбуле Устава са навођењем црногорског народа као уставот-ворног;

- прихватити учешће на партиципа-тивном форуму за права мањина и давати конкретне приједлоге за промјене и допуне прије свега изборног законика и сета закона који се тичу мањинских права;

3. У вези статусних питања која су директно везана за активности црногорских власти, а која би омогућила побољшање статуса и положаја припадника црногорске заједнице у Македонији, предложено је:

- ангажовање Дирекције за дијаспору и Амбасаде Црне Горе у РМ око реализације и потписивања билатералног споразума о признавању и заштити права мањина између Црне Горе и РМ;

- ангажовање Дирекције за дијаспору и Амбасаде Црне Горе у РМ око ратификовања потписаног споразума о двојном држављанству;

- закључено је да ЗЦГМ упути захтјев, преко Амбасаде Црне Горе у РМ Центру за дијаспору о по-четку рада школе црногорског језика у Македонији;

- ангажовање Дирекције за дијаспору и Амбасаде Црне Горе у РМ око реализације иницијативе ЗЦГМ о отварању Културно-информативног центра Црне Горе у РМ;

Округли сто је завршен скромним коктелом и међусобним дружењем присутних.Скопје, 09.02.2012

lučindan, broj 43

Documents