KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA SVOM DUHOVNOM OCU

PREDGOVOR

PRVI DEO

KAZIVANjE PRVO

KAZIVANjE DRUGO

Razbojnici napadaju bogotrazitelja Komandirova prica

Usamljenost Sumareva prica

Duhovno udubljivanje Susret sa vukom Seoska devojka

Cudesno isceljenje Dolazak u Irkutsk

KAZIVANjE TRECE

Zivot bogotrazitelja

KAZIVANjE CETVRTO

Jedna pravoslavna porodica Dragi sine Slepi seljak

U postanskoj stanici Seoski svestenik Na putu za Kazan

TRI KLjUCA ZA OTVARANjE UNUTARNjE MOLITVENE RIZNICE NADjENA U DUHOVNOM BOGATSTVU SVETIH OTACA

Kljuc prvi Kljuc drugi Kljuc treci

1

SVETOOTACKE POUKE O UNUTARNjOJ MOLITVI SRCA

Prva grupa

1. Pouke svetog Simeona Novog Bogoslova 2. Pouke svetog Grigorija Sinaita

3. Pouka Nikifora monaha 4. Pouka Ignjatija i Kalista

Druga grupa

a) Izreke Isihija prezvitera Jerusalimskog b) Izreke Filoteja Sinajskog

v) Izreke Teolipta mitropolita g) Izreke Varsanufija Velikoga i Jovana Mnogokorisna beseda o Avvi Filimonu

Zbir otackih pouka

DRUGI DEO

(O BLAGODATNOM DEJSTVU ISUSOVE MOLITVE)

KAZIVANjE PETO

Ispovest unutarnjeg coveka koja vodi smirenju

SESTI SUSRET

Tajna spasenja koja se otkriva neprestanom molitvom Shimnik o sili molitve

SEDMI SUSRET

KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA SVOM DUHOVNOM OCU

O "KAZIVANjIMA"

2

"Kazivanja jednog bogotrazitelja svom duhovnom ocu" nije obicna knjiga. Njen sastavljac je nije pisao da bi se njome proslavio. Da je imao tu nameru ne bi sakrio svoje ime. O njemu pouzdano samo znamo da je bio, kako sam sebe naziva ,,po milosti Bozjoj hriscanin, po delima veliki gresnik a po zvanju - beskucni bogotrazitelj poklonik".[1] Jedini cilj ove Bogom i smirenjem svetih ozarene duse bio je: da proslavi svojim svedocanstvom i iskustvom Ime koje je iznad svakog imena i u kome je jedini spas ljudima (sr. D. Ap. 4, 12), tj. Gospoda i Boga i Spasa nasega Isusa Hrista. Sam nacin pisanja knjige svedoci da je pisac nije pisao po svojoj zelji nego po zelji i molbi drugoga, iz smirenja i poslusanja, radi duhovne koristi drugih. I to njegovo smirenje Bog je zaista stostruko nagradio. Proslo je vise od sto godina od pojave prvog izdanja ove knjige, a ona ne samo sto ne gubi nego sve vise i vise dobija u znacaju. Vise od sto godina ona hodi, kao neki radosni vesnik Bozji, od duse do duse, od srca do srca, sirom prostrane Rusije, zemaljske otadzbine njenog pisca, i van nje sirom Evrope, na ruskom jeziku ali i na drugim jezicima, i neumorno tesi bezbrojne druge bogotrazitelje, gladne i zedne hleba i vode Zivota.

Nepoznati pisac ove knjige pripada onom brojnom jatu ruskih beskucnika bogotrazitelja, koji su hodili od jednog kraja Rusije do drugog: od Zagorska prepodobnog Sergija do Sarovske pustinje i Valamskog manastira u danasnjoj Finskoj; od Optinske pustinje do Kijevskih pestera; od Sibira do Gore Atonske i do svetog grada Jerusalima, hodili su i klanjali se svetim mestima i trazili svete rukovodje svojim dusama i duhovne oce, znalce ljudskih srdaca i tajni Bozjih. U njihovoj naravi i nacinu zivota bilo je necega istovetnoga sa hriscanima drevnih vremena opisanih na sledeci nacin u jednom spisu iz prvih vekova hriscanske istorije: "Oni zive u svojim otadzbinama, ali kao dosljaci; u svemu ucestvuju, kao gradjani, ali svako zlo trpe kao tudjini; svaka tudja zemlja im je otadzbina, i svaka otadzbina - tudjina ... U telu zive, ali ne zive telesno, po zemlji hode, ali zive i borave na nebu". (iz "Pisma Diognetu", V. 5. 8).

Ovaj siroti bogotrazitelj, kome je svo bogatstvo - torbica sa dvopekom, Sveto Pismo i Dobrotoljublje, opisuje nam svoje susrete sa Rusijom koje vise nema, ali koja je uzidana kao zivo kamenje u njenu buducnost, vazneta u nebeske zitnice netruleznog Carstva Bozjeg. I sto je jos vaznije, on nam opisuje svoj susret sa zivim molitvenim Predanjem, prepunim cudesne preobrazujuce sile, za svakoga ko se napoji sa njegovih izvora. To Predanje, to su neiscrpne riznice unutarnjeg bogatstva, koje se stice kroz neprestanu "umnu molitvu". Iskustvo koje ono daruje istovetno je sa iskustvom Proroka i Apostola, Mucenika i Podviznika, jer je zasnovano na bogovidjenju i bogoopstenju, kao i njihovo. Ono za cim covek cezne od iskoni kroz sva svoja misticna filosofska i religiozna shvatanja i ognjena traganja i sto se smatralo i smatra dostupnim samo za "posvecene", ovde se otkriva kao dragi kamen blizi svakom coveku od njega samoga, kao biser skriven na polju ljudskog srca, saglasno evandjelskoj prici i evandjelskom Hristovom svedocanstvu : "Carstvo je Bozje unutra u vama". I sto je najvaznije, otkriva se i daruje svakome, bez obzira napol i uzrast i obrazovanje i drustveni polozaj, pa cak i na mesto boravka i na posao kojim se covek bavi. Daruje se ali samo pod uslovom da covek sve svoje brige prenese na Gospoda i da njemu sluzi svim umom svojim, svim srcem svojim i svakom pomislju svojom i svakim pokretom tela i duse svoje.

Neprestano "umno delanje" i "duhovno trezvljenje" za kojim cezne i o kojim nam pripoveda ova svetim ognjem bozanske ljubavi zapaljena dusa kroz sva svoja kazivanja i zivotna, potucanja, - to nije neki novi nacin zivoga pre njega nepoznat. Jos od najranijih vremena hriscanske istorije bezbrojni su oni koji su pokusali i uspeli da ostvare u svom zivotu evandjelsku i apostolsku zapovest: "Neprestano se molite". A kako se u tome uspeva, o tome su nam sacuvana brojna svedocanstva velikih molitvenika i podviznika Egipatske pustinje, Sinajske Gore i Gore Atona, svedocanstva ne izmisljena nego rodjena i nastala iz sopstvene krvi i opita. Da pomenemo samo neke od njih nama poznatije - prepodobni Antonije Veliki i Makarije Egipatski, Jovan Kolov i Jovan Lestvicnik. Isak Sirijanin i Maksim Ispovednik, nepoznati pisac Areopagitskih spisa i Simeon Novi Bogoslov, Nikifor monah i Grigorije Palama Mitropolit Solunski. Svedocanstva nekih od njih je sabrao u XVIII veku njima slicni po duhu i po nacinu zivota prepodobni Nikodim Svetogorac u knjigu zvanu "Dobrotoljublje", iz koje se uci i kojom se obilato nadahnjuje ovaj ruski bogotrazitelj proslog veka.

3

Talasi tog zivog molitvenog predanja prelivali su se kroz vekove preko obala tih glavnih centara duhovnog zivota pravoslavnog Istoka i zapljuskivali povremeno sve predele pravoslavne vaseljene. Njihovim zivim sokovima su napajane i Srpske zemlje preko pecalnika i neprestanih molitvenika kao sto su bili Petar Koriski i Sveti Sava, Romilo Ravanicki i Sveti monasi Sinaiti koji su svojim podvizima osvetili despotovinu Svetog despota Stefana, prepodobni Stefan Piperski i Vasilije cudotvorac Ostroski. U Rusiji XV veka se procuo kao veliki molitveni tihovatelj (isihasta) prepodobni Nil Sorski i njime duhovno rodjeni Zavoloski starci. Taj sveti i svesteni oganj isihazma zapalio je u novije vreme u pravoslavnoj Rumuniji i Rusiji prepodobni Paisije Velickovski i njegovi Moldavski starci. Prepodobni Paisije je preveo na slovenski "Dobrotoljublje"' i brojne druge duhovne knjige u kojima je sabrano i zapisano vekovno molitveno iskustvo Crkve i njenih sokolova pustinjskih. Iz tog njime posejanog semena rodila se Optinska pustinja i Sarovska pustinja, tj. bogoozareni Serafim Sarovski i cuveni Optinski starci pod cijim uticajem su radili i stvarali najglavniji nosioci istinske ruske kulture proslog i ovog veka: Gogolj, Ivan Kirjejevski, Dostojevski, Vladimir Solovjev, sv. Jovan Kronstadski, Berdjajev, Pavle Florenski i mnogi drugi znani i neznani. Istoj duhovnoj skoli pripadaju i Ignjatije Brjancaninov i Sv. Teofan Zatvornik kome dugujemo izdanje "Dobrotoljublja" na ruskom jeziku.

Na tom i takvom duhovnom predanju se vaspitavao i njime hranio i neznani pisac ovih "Kazivanja". I nije cudo sto je on, tome predanju sledujuci i njega dozivljavajuci, osetio da je molitva ne prosto vrlina nego jedini normalni i prirodni odnos covekov prema Bogu, svetu i sebi samom; da je ona najvidovitije oko kome se otkriva tajna Boga, slovesna, logosna tajna sveta i tajna samog coveka. Stalnim prizivanjem imena Hristovog istiskuje se iz duse svaka beslovesnost i tama zadobija nepokolebivo znanje da je Bog ovaplocenjem vecnog Slova svog, vecnog Logosa Bozjeg, sve oslovesio, sve sto postoji ispunio vecnom radoscu i smislom i obdario vecnom lepotom. Zato se smireni i bezbrizni bogotrazitelj raduje na svojim neumornim putovanjima ne samo susretu sa ljudima nego i svakom stvoru, svoj prirodi; kao da i on sve i sva pozdravlja recima prepodobnog Serafima Sarovskog: Hristos vaskrse, radosti moja! Opsteci sa sobom i sa svetom preko krsta samoraspeca i molitvenog samoudubljivanja u hristolike riznice svoga bica, sve ispunjavajuci silom i miomirom imena Isusovog, on ponovo prima sebe i svet iz Bozje ruke i ponovo se oblaci u bogotkanu odezdu rajsku.

Nase vreme se odlikuje potragom za zemaljskim hlebom i zadovoljstvima ali istovremeno i nekim velikim duhovnim nemirom i gladju. Taj nemir i glad se ogledaju u budjenju sve veceg interesovanja za okultizam i magiju, misticizme raznih vrsta i spiritisticka verovanja. I nikakvo cudo: suvi racionalizam i sirovi naturalizam poslednjih vremena, pretvoreni kod mnogih u svevazecu dogmu, sparusili su i suzili covekove vidike i umrtvili u njemu osecanje za bezbrojne tajanstvene svetove koji kruze u njemu i oko njega. Interesovanje za misticizme raznih vrsta, koji kao po pravilu vode poreklo, posredno ili neposredno, iz bramanske i budisticke Indije, nije nista drugo do revolt protiv tog osiromasenja i poluoslepelosti evropskog coveka. Ta potraga za misticizmom i mistickim verovanjima prvo se u tolikoj meri pojavila na Zapadu, a u novije vreme mnogi indijski guru, tj. duhovni oci i ucitelji, dobijaju sve vise pristalica i kod nas. Pri tom se jedino previdja i zaboravlja - da to nista drugo ne znaci nego bekstvo od zapadnog paganizma, - istocnom paganizmu, obucenom u caroliju misterije i u privlacnost novine! Jer orijentalno znacenje i askeza kojom se nadahnjuju ti novi "misticni" pokreti na Zapadu i kod nas, bilo da se radi o antroposofijama, raznim spiritizmima ili o "transcendentalnim meditacijama", u stvari je, kako kaze nas mudri Vladika mislilac, mucenje ni za raj zemaljski ni raj nebeski, nego za unistenje zivota, za prestanak reinkarnacije, za utrnuce i neosetljivost, za nirvanu. Iza istocnog mistickog paganizma i novorodjenog paganizma zapadne civilizacije kao da se krije samoubilacka zedj za obezlicenjem coveka i njegovim samounistenjem: tamo se tezi da se pomocu askeze predje u nirvanu, ovde da se pomocu uzivanja umre navek. Mistika znanja, gnoze i panteizma raznih vrsta, kao i mistika naturalizma sluze tu u stvari da sakriju od coveka taj svoj demonski samoubilacki sadrzaj i krajnji cilj. Necega od tog i takvog misticizma, sa istim demonskim samoubilackim sadrzajem, poseduju u sebi i mnogi od modernih

4

pokreta i ideologija, koje na konacnom samounistenju coveka zidaju - "buducu" srecu coveka!

U cemu je tragika tog lutanja izmedju cekica. i nakovnja svih tih nasih trazitelja "mistickih" znanja i iskustava? - U njihovom stravicnom zaboravu da zive i disu na tlu osvecenom i prosvecenom svetim plamenom Kupine neopaljive, tj. plamenom vere pravoslavne u ime Isusa Hrista Sina Bozjeg, istinitog Boga i istinitog vecnog neunistivog coveka. U njihovom previdjanju ili preziranju svete pepeljuge Crkve Pravoslavne i vekovnog mistickog iskustva njenih svetih ljudi. Spavamo na duhovnim vulkanima tajanstvenog ognja u sebi i u svojoj istoriji, a trazimo da se ogrijemo na ognjistima punim dima i lazne svetlosti... "Kazivanja jednog bogotrazitelja svome duhovnom ocu" nose u sebi taj tajanstveni oganj, koji nam osvetljuje put sebi i svojoj duhovnoj proslosti. Od nas zavisi da li cemo se i u kolikoj meri cemo se na njemu ogrijati i njime prosvetliti.

I na kraju, jedna napomena poboznom citaocu ove knjige: Onaj koji zeli da sleduje ovom svetom pokloniku i bogotrazitelju i njegovom molitvenom podvigu treba da ima uvek na umu da ovakva molitva zahteva punu predanost volji Bozjoj, tj. da njoj obavezno prethodi i da je prati vrsenje svih zapovesti Bozjih: citanje Svetog Pisma, duhovnih knjiga, drzanje postova, ispovedanje svojih grehova duhovnom ocu, pricescivanje svetim Tajnama Krvi i Tela Hrista Gospoda, bogoljublje i covekoljublje, smirenost i skrusenost u srcu itd. Neprestana molitva Isusova nije pocetak duhovnog zivoga, ona je njegov vrhunac. Samo krstena dusa u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i dusa koja se neprestano trudi da sav svoj zivot preda Hristu Bogu, moze imati duhovnih plodova od ovog svetog dela. I jos nesto veoma vazno: Ova molitva, to se vidi iz samih "Kazivanja", kao i svako ozbiljno bavljenje duhovnim zivotom, zahteva iskusnog rukovodju. Samovoljno bavljenje njome, bez smirenog otkrivanja svojih pomisli i svih zbivanja u dusi svome duhovnom ocu, moze naneti vise stete nego koristi. Smirena blagodat Duha Svetoga. ne silazi u gordo i necisto srce. Zato ovoj svetinji nad svetinjama duhovnog zivota treba uvek pristupati sa strahom i trepetom. Bas tako njoj i pristupa ovaj smerni hodocasnik i bogotrazitelj, pisac ove knjige, kao i svi sveti molitvenici pre njega od kojih se on smireno uci i kojima sledi.

A.

NAPOMENE:

1. Po svemu sudeci ova knjiga je napisana u drugoj polovini proslog stoleca. Pre nego sto je stampana prvi put (u Kazanu oko 1870) citana je u rukopisu. Po predgovoru drugog redigovanog i dopunjenog izdanja (Kazan 1881) nju je nasao kod nekog svetogorskog monaha na Atonu nastojatelj Ceremiskog manastira Kazanske eparhije o. Paisije. Po drugim svedocanstvima rukopis "Kazivanja" se nalazio oko 1860. godine u rukama jedne monahinje, duhovne kceri cuvenog Optinskog starca Amvrosija. U zaostavstini tog istog svetog starca Amvrosija su pronadjena jos tri "Kazivanja", koja su produzetak ranije poznatih cetiri "Kazivanja" i koja su prvi put stampana 1911. godine; (u dva izdanja, trece izdanje kao posebnu knjizicu stampala je Ruska crkvena1 stamparija u Vladimirovu na Slovenska, 1833. godine). Ova cetiri "Kazivanja" koja se stampaju u srpskom prevodu, dozivela su u Rusiji jos dva izdanja (Kazan, Moskva 1884) dopunjena sa "Tri kljuca za unutarnju molitvenu riznicu". Do novog izdanja je doslo u Parizu (1930) u redakciji profesora Viseslavceva. Izdanju svih sedam "Kazivanja" u jednoj knjizi (Pariz, 1948) napisao je predgovor Arhim. Kiprijan Kern. Najnovije, cetvrto izdanje, tog punog teksta "Kazivanja" sa "Kljucevima" iz svetootackih dela izaslo je 1973. godine (Pariz). Koliko nam je poznato, do sad su izasla dva izdanja u francuskom prevodu (prvo u casopisu "Genikon", Belgija, a drugo u prevodu i sa predgovorom Zana Laloja, 1965. g) i nekoliko izdanja na grckom jeziku. Knjiga je prevodjena i na druge evropske jezike, ali obicno bez "Tri kljuca" i bez poslednja tri "Kazivanja". Na pocetku prvog "Kazivanja" sam pisac kaze za sebe da je on "skitnica iz najnizeg drustvenog sloja". Postoji podatak da se radi o nekom "seljaku iz oblasti Orela". Neki pretpostavljaju da se tu radi o Nemitovu koji je dolazio povremeno kod starca Makarija, prethodnika starca Amvrosija u Optinskoj pustinji. Po istim podacima, sv. Teofan Zatvornik pise u jednom pismu da je on "ispravio i dopunio" prvo izdanje "Kazivanja". I zaista izdanje iz 1881. je "ispravljeno i dopunjeno izdanje". Znacajno je istaci da je te iste godine Sv. Teofan stampao knjigu veoma srodnog sadrzaja pod naslovom "Svetootacke pouke o molitvi i trezvljenju ili sabranom udubljivanju u srcu u Bogu" (Moskva, 1881) u kojoj se nalaze pouke nekih od Otaca sa kojima se srecemo i u "Tri kljuca", tj. u dopuni "Kazivanjima"... Na osnovu izvornosti jezika i nacina pisanja ocevidno je da ova "Kazivanja" pripadaju jednoj jednostavnoj, ali

5

i darovitoj i molitveno prosvecenoj dusi. Isto tako mnogo sta svedoci da su ona pretrpela izvesna doterivanja i dopune od duhovno iskusne licnosti, bilo da se radi o Teofanu Zatvorniku, ili o nekim od staraca iz kruga Optinske pustinje. (Sr. Otkrovenne rasskaz strannika duhovnomu svoemu otcu", Pariz, 1973., str. 5-8. vidi takodje, Recits d'une pelerine Russe, Traduits et rresentes rar Jean Lalou, Ed. du Seuil, 1965.. str. 9-17). Prvo nepotpuno izdanje ove knjige na srpskom jeziku izaslo je pod naslovom - "Ispovesti jednog poklonika svome duhovnom ocu" (Beograd, 1962). Drugo izdanje je ispravljeno i dopunjeno prevodom "Tri kljuca za otvaranje unutarnje molitvene duhovne riznice, Svetootackim poukama i besedama o avi Filimonu (Krnjevo, 1979). Ovog puta se stampaju ne samo prva cetiri "Kazivanja" i "Tri kljuca" nego i poslednja tri "Kazivanja" (u prevodu Pavla Raka), za koja neki smatraju da nisu od istog pisca. Jedino je cinjenica: ona su i po duhu i po sadrzaju produzetak prvog dela knjige i kao takva cine sa prva cetiri "Kazivanja" jednu celinu. Ona su, za razliku od prva cetiri, vise bogoslovski i teoretski obojena. Piscu je ocevidno cilj da bogoslovski i psiholoski obrazlozi neprestanu molitvu i potrebu njenog upraznjavanja.

I DEO KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA

SVOM DUHOVNOM OCU

KAZIVANjE PRVO

Po milosti Bozjoj covek sam hriscanin, po delima veliki gresnik, po zvanju

bogotrazitelj beskucnik koji luta iz mesta u mesto. Od imovine imam samo jednu torbu na ledjima sa suvim hlebom i pod pazuhom Sveto Pismo - to je sve.

Dvadeset i cetvrte nedelje po Duhovima, usao sam u crkvu da se pomolim Bogu. Za vreme bogosluzenja procitali su Apostol iz poslanice Solunjanima, zacalo 273, u kome je receno: Molite se Bogu bez prestanka. Te reci su mi se duboko urezale u svest i zapitao sam se kako je to mogucno da se covek moli bez prestanka, kad svako od nas mora da obavlja mnogobrojne poslove da bi se odrzao u zivotu. Potrazio sam ovo mesto u Svetom Pismu i svojim ocima procitao tacno sto sam i cuo: Molite se Bogu bez prestanka (I Sol. 5, 18). Molite se Bogu duhom bez prestanka (Ef. 6, 18). Podizite na svakom mjestu svete ruke (I Tim, 2, 8). Uzalud sam razmisljao, nisam mogao da shvatim sta to znaci.

Sta da radim - mislio sam - gde da nadjem nekoga ko bi mi ovo objasnio? Ici cu po crkvama u kojima propovedaju poznati propovednici i tu cu mozda naci sto trazim. Tako krenuh na put. Cuo sam mnogo odlicnih beseda o molitvi, ali sve su se one sastojale samo od opstih uputstava: sta je molitva, zasto je korisno da se covek moli, koji su plodovi molitve. Ali, kako doci do prave molitve - o tome niko nije govorio. Cuo sam jednu propoved o stalnoj molitvi duhom, ali ni tu nije receno kako da se do nje dodje. Tako mi slusanje propovedi nije pruzilo ono sto sam zeleo, pa sam prestao da idem na njih i odlucio da s pomocu Bozjom potrazim nekog ucenog i iskusnog coveka koji bi mi razjasnio ovu tajnu koja me je tako neodoljivo privlacila.

Dugo sam putovao po raznim mestima, sve citajuci Sveto Pismo i raspitujuci za nekog mudrog i iskusnog duhovnika i nastavnika. Posle izvesnog vremena rekose mi da u jednom selu vec odavno zivi i podvizava se neki gospodin, da kod kuce ima svoju kapelu, da nikud ne izlazi i stalno se moli Bogu ili cita duhovne knjige. Kad sam to cuo trceci sam otisao do toga sela. Cim sam stigao potrazih toga gospodina.

- Sta zelis od mene? upita me on. - Cuo sam da ste mudar i pobozan covek, stoga vas molim, Boga radi, da mi

protumacite reci Apostola: Molite se Bogu bez prestanka i kako se to moze nauciti. Eto sta zelim da razumem, a sto medjutim nikako ne uspevam.

Gospodin je cutao i pazljivo me posmatrao. Najzad rece: - Stalna unutarnja molitva je neprestano stremljenje covekovog duha Bogu. Da bi

se u tome uspelo treba vrlo cesto traziti od Gospoda da nas On nauci kako da se tako molimo. Moli se vise i sa vecom usrdnoscu i molitva ce te sama nauciti kako ona moze da postane stalna; ali za to treba mnogo vremena.

6

Zatim mi dade da jedem, jos mi dade i da ponesem na put, pa se oprostimo. Ali ni ovaj mi ne bese nista objasnio.

Mislio sam, citao, razmisljao kako sam umeo o onome sto mi je onaj gospodin rekao, pa ipak bilo mi je nemogucno da razumem. Tako sam zeleo da u tome uspem da nocu nisam mogao da spavam. Posto sam presao dvesta vrsti stigoh do nekog veceg grada u cijoj okolini spazih jedan manastir. U krcmi mi rekose da je staresina manastira dobar, pobozan i gostoprimljiv covek, pa otidoh ka njemu. Primio me je ljubazno, ponudio da se odmorim i dao mi da jedem.

- Oce sveti, rekoh mu, jelo mi nije potrebno, vec bih vas molio da me poucite kako da se spasem?

- Kako da se spases? Pa eto, zivi po zapovestima Bozjim, moli se Bogu i bices spasen.

- Cuo sam da se treba neprestano moliti, ali nije mi jasno kako da se stalno molim i cak ne mogu da razumem sta to uopste znaci. Oce, preklinjem vas, objasnite mi to.

- Ne znam, dragi brate, kako bih ti to razjasnio. Ali cekaj! Imam jednu knjizicu u kojoj se o tome govori i on iznese Duhovno vaspitanje unutarnjeg coveka od svetog Dimitrija (Rostovskog). Hajde, procitaj na ovoj strani.

Procitah sledece: "Reci svetog apostola: Molite se Bogu bez prestanka, odnose se na umnu

molitvu, jer um moze uvek da bude pogruzen u Bogu i da Mu se neprestano moli." - Kako to um moze bez rasejanosti da bude uvek u Bogu i da Mu se moli bez

prestanka? upitah. - To je veoma tesko, ukoliko nam Sam Bog to ne daruje, rece nastojatelj. Ali ni on mi nista ne objasni. Provedoh noc kod njega i sutradan, posto mu se zahvalih na ljubaznom

gostoprimstvu, nastavih put ni sam ne znajuci kuda. Bio sam tuzan zbog svoje nerazboritosti, pa uzeh da citam Sveto Pismo. Isao sam tako pet dana i najzad jedne veceri sretoh nekog starca. Izgledalo mi je da je kaludjer. Na moje pitanje odgovori mi da je monah i da je manastir u kome zivi sa jos nekoliko monaha na desetak kilometara od puta. Zatim me pozva da odsednem kod njih.

- Imamo gostionicu i tu primamo bogomoljce, brinemo se o njima i hranimo ih, rece mi on.

Ni malo mi se nije islo tamo, pa mu rekoh: - Moj mir ne zavisi od stana, vec od duhovne pouke; hrane mi ne treba, imam

dosta suvog hleba u torbi. - Ali kakav to savet trazis i sta hoces da razumes? Hajde, dodji k nama, dragi

brate, mi imamo iskusnih staraca koji ti mogu dati duhovnu pouku i upraviti te na pravi put u svetlosti Reci Bozje i svetootackog ucenja.

- Znate sta, oce? Proslo je nekih godinu dana kako sam cuo u crkvi onu zapovest Apostola: Molite se Bogu bez prestanka. Ne znajuci kako to da razumem poceo sam da citam Sveto Pismo. Tu sam isto tako na mnogo mesta naisao na zapovest Bozju: molite se bez prestanka, uvek, u svakoj prilici, na svakom mestu, ne samo za vreme dnevnih poslova, ne samo kada ste budni, vec i u snu: Ja spavam a srce je moje budno (Pesma nad pesm. 5, 2). To me je veoma iznenadilo i nisam mogao da razumem kako moze tako nesto da se postigne i kako se uopste do toga dolazi. Neka neodoljiva zelja i radoznalost su se probudili u meni: ni danju ni nocu te mi reci nisu izbijale iz pameti. Poceo sam da idem po crkvama, slusao sam propovedi o molitvi, ali koliko god sam ih cuo ni u jednoj nisam dobio savet kako da se stalno molim. Uvek je bilo reci samo o pripremi za molitvu, o plodovima molitve, a niko medjutim nije ucio kako da se covek neprestano moli i sta uopste takva molitva znaci. Cesto sam citao Sveto Pismo i njime proveravao ono sto sam cuo na propovedima, ali ipak nisam uspevao da razumem sta sam hteo. Od tog vremena postao sam nekako nesiguran i nespokojan.

Starac se prekrsti i poce govoriti:

7

- Zahvali Bogu, mili brate, sto je otkrio u tebi tu neodoljivu silu koja te vuce stalnoj unutarnjoj molitvi. Poznaj u tome poziv Bozji i umiri se, jer se kroz to kusa tvoja pokorenost Reci Bozjoj. Dato ti je da razumes da nije mudrost ovoga sveta niti prazna zelja za saznanjem ono sto uvodi u nebesku svetlost - u stalnu unutarnju molitvu - vec naprotiv, da je put k tome siromastvo duha i opit u prostoti srca. Nije cudo sto nisi nista cuo o sustini same molitve i sto nisi mogao da naucis kako ces doci do njenog neprestanog delovanja. Stvarno, mnogo se propoveda o molitvi, mnogo se o tome i pise, ali sva ta rasudjivanja uglavnom su zasnovana na ljudskom mudrovanju, na shvatanjima "zdravog" razuma, a ne na licnom opitu. Obicno se vise govori o onom sporednom u molitvi nego o njenoj sustini. Jedni objasnjavaju zasto je potrebno da se molimo, drugi govore o sili posledica molitve, treci o sredstvima koja su potrebna za savrsenu molitvu, to jest o svemu onome sto je neophodno za pravu molitvu: o revnosti, o paznji, o toplini srca, o cistoti pomisli; o pokajanju. Ali sta je molitva i kako je nauciti - na ta, iako najvaznija i osnovna pitanja, covek vrlo retko nalazi odgovor kod savremenih propovednika. To je stoga sto je odgovor na to daleko slozeniji od svih njihovih objasnjenja i sto on iziskuje ne skolsko znanje, vec misticki dozivljaj. A sto je jos mnogo zalosnije, sva ta sujetna i sitna mudrovanja nasih savremenih propovednika cine da se Bog meri ljudskom merom. Mnogi prave veliku gresku kad misle da pripremne mere i trud radjaju molitvu, dok u stvari molitva je ta koja je izvor podviga i vrlina. Oni ne prave razliku izmedju uzroka i posledica molitve cime umanjuju silu molitve.To je shvatanje potpuno suprotno onome iz Svetog Pisma u kojem Apostol Pavle pise: Molim dakle prije svega da se cine molitve (I Tim. 2, 1).

Znaci Apostol stavlja molitvu iznad svega. Od hriscanina se traze mnoga dobra dela, ali delo molitve je iznad svih drugih, jer bez nje nista dobro ne moze da se ucini. Bez ceste molitve ne mozemo naci put Bogu, ne mozemo razumeti Istinu, ne mozemo raspeti telo sa njegovim strastima i zeljama, ne mozemo biti prosveceni u srcu svetloscu Hristovom niti postici sa Njim spasonosno jedinstvo. Kazem "bez ceste molitve", jer savrsenstvo i pravilnost nase molitve ne zavise od nas, kao sto kaze i apostol Pavle: Mi ne znamo sta treba traziti (Rim, 8, 26). Prema tome, samo ucestalost molitve je ono sto zavisi od nas i cime jedino mozemo doci do ciste molitve koja je mati svakog duhovnog dobra. Stekni majku i imaces i decu, kaze sveti Isak Sirijanin, nauci se prvo molitvi, pa ces tek onda steci sve vrline. Ali oni koji se ne drze licnog opita ni tajanstvenog ucenja Svetih otaca ne poznaju dobro ta pitanja, pa o tome malo i govore.

Razgovarajuci tako neosetno se priblizismo pustinjskoj obitelji. Da se ne bih odvajao od tog mudrog starca i da bih sto pre zadovoljio svoju zelju, pozurio sam da mu kazem:

- Ucinite mi milost, casni oce, i objasnite mi sta je to stalna unutarnja molitva i kako se ona moze nauciti. Vidim da vi o tome mnogo iz iskustva znate.

Starac se ljubazno odazva mojoj molbi i pozva me k sebi. - Dodji, dacu ti jednu knjigu Svetih otaca iz koje ces lako razumeti i uz pomoc

Bozju nauciti molitvu. Udjosmo u njegovu celiju i starac mi rece: - Stalna unutarnja Isusova molitva jeste neprekidno prizivanje Isusovog imena

ustima, srcem i mislju pri uverenju da je On prisutan na svakom mestu, u svako doba, pa cak i za vreme sna. Ona se izrazava recima: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Kad se covek navikne na ovu molitvu on oseca utehu i potrebu da je stalno ponavlja. Posle izvesnog vremena on vise ne moze bez nje i ona pocinje da se sama od sebe izliva. Da li sad razumes sta je stalna molitva?

- Odlicno razumem, oce. Boga radi, naucite me sada kako da je steknem, povikah s radoscu.

- Kako se uci molitva videcemo u ovoj knjizi. Ona se zove Dobrotoljublje i sadrzi u potpunosti ucenje o unutarnjoj stalnoj molitvi od dvadeset i pet Svetih otaca. Ova je knjiga tako dobra i tako korisna da se smatra kao glavna uciteljica duhovnog sozercanja i kako kaze blazeni Nikifor: Ona privodi spasenju lako i bez muke.

- Zar je ta knjiga veca i od Svetog Pisma? upitah.

8

- Ne, nije ni veca ni svetija od Biblije, ali ona sadrzi jasna objasnjenja o svemu onome sto je za nas tajanstveno u Svetom Pismu, zbog slabosti naseg uma koji ne moze da se uzdigne do takvih visina. Evo jednog poredjenja: Sunce je velicanstveno nebesko telo, blistavo i prekrasno, ali mi ga ne mozemo gledati golim okom. Da bi ga posmatrali i da bi mogli da podnesemo njegove plamene zrake, moramo da se posluzimo staklom, predmetom vestackim i beskrajno manjim i tamnijim od Sunca. Eto, Sveto Pismo je to blistavo Sunce, a Dobrotoljublje nase staklo. Sad slusaj, procitacu ti kako se treba vezbati u neprestanoj unutarnjoj molitvi.

Starac otvori Dobrotoljublje, izabra jedan odeljak od svetog Simeona Novog Bogoslova i otpoce:

"Sedi nasamo cuteci, pogni glavu, zatvori oci, disi lakse, povuci se duhom u srce i saberi um, to jest svoje misli u srce. Naporedo sa disanjem, tiho naglas ili u sebi izgovaraj reci: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se da odagnas sve misli, budi strpljiv i cesto ovo ponavljaj.

Zatim mi starac sve to objasni na primerima pa jos procitasmo iz Dobrotoljublja pouke svetog Grigorija Sinaita i prepodobnih Kalista i Ignjatija. Sve sto bi procitali starac mi je zatim objasnjavao svojim recima. Slusao sam pazljivo, sav zadivljen i trudio se da sve to sto bolje zapamtim. Tako provedosmo citavu noc i ne odlazeci na pocinak, sve do jutrenja. Oprastajuci se, starac me blagoslovi i rece da za vreme dok ucim molitvu dolazim kod njega na iskrenu ispovest, jer nije preporucljivo bez nastavnika se upustati u duhovna zanimanja.

Dok sam stajao u crkvi osecao sam neku silnu revnost koja me je gonila da sto marljivije ucim stalnu unutarnju molitvu, i pomolio sam se Bogu da mi u tome pomogne. Potom se zabrinuh kako cu odlaziti kod starca na savet i na ispovest kad me u gostionici nece drzati duze od tri dana, a u samoj okolini manastira nema stanova... Najzad mi rekose da se na cetiri vrste odatle nalazi neko selo, pa otidoh tamo. Srecom Bog mi je pomogao. Uspeo sam da se zaposlim kao cuvar vrta kod nekog seljaka, s time da leto provedem sam u kolibi na kraju vrta. Bogu hvala, nasao sam najzad mirno mesto. Tako sam, eto, poceo da zivim i po uputstvima koje sam dobio ucim unutarnju molitvu odlazeci pri tome cesto kod mog starca.

Citavih nedelju dana vezbao sam unutarnju molitvu u tisini moje baste, postupajuci tacno po savetima starca. U pocetku je izgledalo da sve ide dobro. Potom sam poceo da osecam jake tegobe, lenost, dosadu, nesnosnu pospanost i razne misli kao oblaci navalise na mene. Sav zalostan otisao sam do starca i ispricao mu kako mi je. On me je ljubazno primio i rekao:

- To je, moj dragi brate, borba koju protiv tebe vodi zao duh, jer se on niceg tako ne plasi kao srdacne molitve. On ovim pokusava da te omete i odvrati od tog posla. Ali znaj da neprijatelj deluje po volji i dopustenju Bozjem i meri u kojoj je to za nas korisno. Verovatno je potrebno da se tvoje smirenje jos oproba; sem toga i suvise je rano da svojom prevelikom revnoscu dospes do viseg stepena srdacne molitve, jer bi mogao da padnes u duhovnu sebicnost.

Sad cu ti procitati nesto o tome iz Dobrotoljublja. Starac uze da prelistava po poukama monaha Nikifora i poce citati: "Ako i pored

svojih napora ne mozes uci u oblast srca kao sto sam te uputio, cini ono sto cu te reci i s Bozjom pomoci, naci ces sto trazis. Poznato ti je da se u nama nalazi razum (razumna sila).[1]) Tom razumu oduzmi svaku pomisao - sto mozes samo ako hoces - i useli u njega molitvu: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Potrudi se da tim unutarnjim prizivanjem zamenis svaku drugu misao i posle izvesnog vremena to ce ti sigurno otvoriti vrata srca. Ovo je cinjenica koja je opitom potvrdjena".

- Vidis li sta savetuju Sveti oci u takvim slucajevima, rece mi starac. Zato treba ove reci da primis s poverenjem i da se potrudis da koliko god vise mozes izgovaras Isusovu molitvu. Evo ti brojanice sa kojima ces moci za pocetak da procitas tri hiljade molitvi dnevno. Bilo da stojis ili sedis, bilo da lezis ili hodas, govori bez prestanka: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me i to lagano i tiho. Pazi da procitas tacno tri hiljade molitava na dan, ne dodajuci samovoljno i ne oduzimajuci ni jednu. Na taj ces nacin steci neprestanu srdacnu molitvu.

9

Sa radoscu primah sve starceve reci i vratih se u svoju kolibu. Poceh verno i tacno da ispunjavam ono sto me je starac naucio. Neka dva dana bilo mi je naporno i tesko, a potom je sve pocelo da biva lako, tako da kada sam prekidao molitvu, osecao sam potrebu da je nastavim i ona bi onda tekla lako i lepo bez traga od ranije tegobe.

Ispricao sam sve starcu i on mi zapovedi da od sada svrsavam po sest hiljada molitava dnevno. Jos mi rece:

- Budi spokojan i samo se potrudi da se tacno drzis odredjenog broja molitvi - Bog ce ti se smilovati.

Citavu nedelju sam ostao u svojoj kolibi izgovarajuci svakodnevno po sest hiljada molitvi, ne mareci ni za sta drugo i ne osvrcuci se na pomisli, ma kakve one bile. Trudio sam se samo da se tacno pridrzavam starcevih saveta. I gle, tako sam se lepo navikao na molitvu da ako bih se za trenutak zaustavio, osecao bih neku prazninu kao da sam nesto izgubio - a cim bih nastavio, opet sam postajao srecan i lak. Ako bih nekoga sreo nisam vise imao potrebu da se razgovaram. Zeleo sam samo da ostanem sam i da se molim - toliko sam se bio navikao na molitvu za tih nedelju dana. Starac koji me vec deset dana nije video, sam je dosao da vidi sta je sa mnom. Objasnio sam mu sta mi se sve dogodilo. Posto me je saslusao rece:

- Eto, sad si se navikao na molitvu. Odsad treba samo da cuvas tu naviku i da je jacas. Ne gubi vreme, vec se s Bozjom pomoci odluci na dvanaest hiljada molitava dnevno. Zivi i dalje u usamljenosti, izjutra ustaj malo ranije, a uvece lezi malo kasnije. Dva puta mesecno dodji kod mene da se posavetujemo.

Postupio sam po starcevim savetima i prvog dana sam jedva uspeo da do kasno uvece zavrsim svih dvanaest hiljada molitvi. Sutradan sam ih vec lakse svrsavao i sa vise volje. Prvo sam osecao umor, neku vrstu zadebljanja jezika i grc u vilicama, ali sve to nije bilo mnogo neprijatno. Zatim sam osetio slab bol nepca, onda palca leve ruke kojim sam odbrojavao kuglice na brojanicama. U ruci sve do lakta osecao sam neku toplotu sto je bilo veoma prijatno. Sve me je to jos vise gonilo na molitvu. Tako sam, eto, pet dana verno svrsavao svojih dvanaest hiljada molitvi i zajedno sa navikom stekao i lakocu i radost u njima.

Jednom, rano izjutra probudila me je molitva. Poceo sam jutarnje pravilo, ali jezik mi se nekako spleo - samo sam zeleo da govorim Isusovu molitvu. Cim sam zapoceo, postao sam veoma srecan, a usne su se nekako neosetno same od sebe micale. Citav taj dan proveo sam u radosti. Bilo mi je kao da sam odvojen od svega sto me je okruzavalo i kao da sam bio u nekom drugom svetu. Jos pre veceri zavrsio sam mojih dvanaest hiljada molitvi. Mnogo sam zeleo da nastavim, ali nisam smeo da predjem broj koji mi je starac odredio. I narednih dana nastavio sam sa lakocom i bez ikakvog zamaranja da prizivam milo ime Isusa Hrista.

Potom sam otisao kod mog starca i sve mu do tancina ispricao. Kada sam zavrsio on mi rece:

- Hvala Bogu sto ti je dao volju da se molis i snagu da to cinis sa lakocom. To je prirodna stvar i dolazi od cestog vezbanja i revnosti. Nesto slicno biva i sa masinom koju spocetka moramo da poguramo, a posle ona sama radi. Ali da bi se i dalje okretala treba je podmazati i s vremena na vreme joj dati nov zamah. Vidis li kakvim je sve divnim sposobnostima covekoljubivi Bog obdario nasu osecajnu prirodu i kako On daje da se i u gresnoj dusi i srcu jos neociscenom blagodacu Svetoga Duha javljaju uzvisena osecanja. Koliki tek stepen savrsenstva, radosti i odusevljenja dostize covek kada Gospod blagoizvoli da mu daruje samodejstvujucu srdacnu molitvu i kad mu ocisti dusu od strasti! To blazenstvo se ne moze opisati. Ko otkrije tajnu srdacne molitve taj vec predoseca nebesku sladost jos ovde na zemlji. To je dar koga dobijaju oni koji traze Boga sa smirenoscu i ljubavlju.

Odsad te razresavam: moli se koliko hoces i sto vise mozes. Sve vreme bdenja postaraj se da se posvetis molitvi i prizivaj bez brojanja ime Isusa Hrista, prepustajuci se pokorno volji Bozjoj i nadajuci se na Njegovu pomoc. Veruj da te On nece ostaviti i da ce te uputiti na pravi put.

10

Citavo to leto proveo sam izgovarajuci bez prestanka Isusovu molitvu i bio sam neobicno spokojan. Ponekad mi se i u snu cinilo da se molim. Kada bi mi se preko dana dogodilo da sretnem nekoga, svako mi je bio drag, kao da mi je najrodjeniji. Misli se behu same od sebe smirile i ni o cemu drugom nisam mislio do o molitvi. Zatim sam poceo da navikavam um da slusa reci molitve koje su usta izgovarala, a srce je ponekad samo od sebe pocinjalo da oseca toplinu i prijatnost. Kada bih otisao u crkvu, duge manastirske sluzbe su mi izgledale kratke i vise me nisu zamarale kao ranije. Moja uboga kolibica izgledala mi je kao neki prekrasni dvorac i ja nisam znao kako da zablagodarim Bogu sto je meni, velikom gresniku, poslao tako dobrog starca i duhovnika.

Ali nisam se dugo koristio savetima mog dobrog i mudrog starca jer je on vec krajem istog leta umro. Oprostio sam se od njega sa suzama, zahvalio mu se za njegovo ocinsko staranje i zamolio ga da mi kao blagoslov ostavi brojanice sa kojima se on uvek molio. Tako, eto, opet ostadoh sam.

Najzad, leto je proslo, bastu su obrali i ja vise nisam mogao tu da ostanem. Seljak mi dade kao nagradu dve rublje, napuni mi torbu suvim hlebom za put i ja opet podjoh da lutam po raznim mestima. Ali vise nisam bio u brizi kao ranije: Prizivanje imena Isusa Hrista me je sve vise veselilo, a i svi oni na koje sam nailazio bili su tako dobri prema meni da mi se cinilo da me je ceo svet zavoleo.

Jednom sam poceo da razmisljam sta da uradim sa one dve rublje koje mi je dao seljak. Sta ce mi? Starca vise nemam niti ikoga ko bi me rukovodio, zato najbolje da kupim Dobrotoljublje i da po njemu ucim unutarnju molitvu. Prekrstih se i podjoh dalje neprestano se moleci. Dodjoh tako u neki grad i poceh da trazim po radnjama Dobrotoljublje. Najzad sam nasao jedno, ali prodavac je za njega trazio tri rublje, a ja sam imao samo dve. Cenjkao sam se, cenjkao, ali on nije hteo da popusti; najzad mi rece:

- Idi u crkvu i potrazi crkvenjaka. On ima jednu staru ovakvu istu knjigu, pa ce ti je mozda dati za tvoje dve rublje.

Otisao sam tamo i stvarno kupio za dve rublje neko vrlo staro i osteceno Dobrotoljublje. Bio sam presrecan. Popravio sam ga sa malo stofa, kako sam najbolje umeo i stavio ga u torbu zajedno sa Svetim Pismom.

I tako ja, eto, putujem neprestano ponavljajuci Isusovu molitvu, koja mi je sladja i milija od svega na svetu. Ponekad, za dan predjem po 70 vrsti, a da to i ne osetim; osecam samo da se molim. Kada se dogodi da mi je suvise hladno, govorim molitvu sa vecom paznjom i odmah mi nekako bude toplije. Ako me spopadne glad, ja cesce prizivam ime Gospoda Hrista i zaboravim na nju. Ako sam slab, ako me bole ledja ili noge, ja se usrdnije molim i vise ne osecam bol. Kad me neko uvredi ja opet pocnem da mislim na blagu Isusovu molitvu i gnev ili tuga odmah isceznu i ja sve zaboravim. Moj um je postao nekako sasvim prost. Ni o cemu se ne brinem, nista me ne zanima, nista sto je spoljasnje me ne privlaci hteo bih samo da uvek budem u samoci. Iz navike nemam nikakve druge potrebe osim da se molim bez prestanka. I kad tako radim ja sam presrecan. Bog jedini zna sta se to sa mnom zbiva. Na kraju krajeva sve je to jos emotivno ili, kako je govorio moj pokojni starac, prirodno i od stecene navike. Ali jos se ne usudjujem da otpocnem sa izucavanjem i usvajanjem duhovne molitve koja se vrsi u srcu. Suvise sam nedostojan i prost. Cekam cas volje Bozje nadajuci se u molitvu mog pokojnog starca.

I tako, ja jos nisam dosao do neprestane duhovne molitve u srcu, ali hvala Bogu, sad bar razumem sta znace reci Apostola koje sam nekad cuo:

Molite se Bogu bez prestanka.

NAPOMENE:

11

1. U grckom originalu stoji da se ta razumna sila nalazi u "grudima" - izraz koji oznacava centar svih osecanja, zelja, misli.

DEO KAZIVANjA JEDNOG BOGOTRAZITELjA

SVOM DUHOVNOM OCU

KAZIVANjE DRUGO

Dugo sam putovao po raznim mestima, uvek pracen Isusovom molitvom, koja me

je bodrila i tesila na svakom putu, u svakoj prilici i pri svakom susretu. Najzad mi se ucini da bih dobro uradio da se negde zaustavim i potrazim neko mirno mesto kako radi mile samoce tako i da bih mogao da izucavam Dobrotoljublje koje sam dotad citao pomalo uvece na odmoristu ili za vreme dnevnih predaha. Imao sam silnu zelju da se udubim u tu knjigu i da iz nje verom pocrpem istinito ucenje na spasenje duse kroz srdacnu molitvu. Nazalost da bih zadovoljio tu zelju nisam se mogao baviti nikakvim zanatom, posto jos od ranog detinjstva ne mogu da se sluzim levom rukom. I tako u nemogucnosti da se negde duze zadrzim, podjoh put Sibira, u manastir Svetog Inokentija Irkutskog, u nadi da cu u sibirskim ravnicama i sumama naci vise mira i da cu tamo moci lakse da se posvetim citanju i molitvi. Tako se ja krenuh ponavljajuci bez prestanka usnu molitvu.

Posle izvesnog vremena osetio sam da mi molitva sama od sebe silazi u srce, to jest da moje srce otkucavajuci ravnomerno izgovara u sebi svete reci. Na primer, pri prvom otkucaju: Gospode, pri drugom: Isuse, pri trecem: Hriste i tako dalje. Prestao sam da ustima govorim molitvu i poceo pazljivo slusati sta se to u srcu zbiva. Setih se da mi je pokojni starac govorio o radosti koju covek tada oseca. Zatim sam poceo da osecam lak bol u grudima, a u dusi toliku ljubav prema Spasitelju, da mi se cinilo da kada bi On sad stao preda me, da bih Mu se bacio pred noge, zagrlio ih i okupao suzama zahvaljujuci Mu za utehu koju Svojim Imenom, po svojoj milosti i ljubavi, daje nedostojnom i gresnom stvorenju svome.

Uskoro se u srcu pojavila neka umilna toplina koja se sirila po citavim grudima. Ovo me je navelo da pazljivo citam Dobrotoljublje, da tu proverim svoje utiske i da iz njega dalje izucavam unutarnju srdacnu molitvu. Bez te kontrole, bojao sam se da cu pasti u prelest, ili da cu primiti prirodne pokrete za blagodatne, ili se pogorditi brzim sticanjem molitve, kao sto je rekao moj pokojni starac. Uglavnom sam isao nocu, a danju sam u sumi citao Dobrotoljublje, sedeci pod nekim drvetom. O koliko novih, koliko dubokih saznanja mi je otkrilo to citanje! Ono mi je donelo srecu koju nikad dotad nisam mogao ni zamisliti. Istina, neka su mesta bila nerazumljiva za moj ograniceni um, ali srdacna molitva razjasnjavala je ono sto nisam razumeo. Pored toga, u snu sam ponekad vidjao mog pokojnog starca koji mi je objasnjavao teska mesta i budio smirenost u mojoj nerazboritoj dusi. Toga leta citava dva meseca sam proveo u nekom blazenom stanju. Putovao sam mahom kroz sume i po seoskim putevima. Kad bih dosao u neko selo zamolio bih za torbu suvog hleba i pregrst soli, pa bih napunio cuturu vodom i ponovo posao dalje. To mi je bilo dovoljno za narednih sto vrsti.

Razbojnici napadaju bogotrazitelja Da li zbog mojih grehova ili radi duhovne pouke, tek, krajem leta naidjose

iskusenja. Evo kako: kada sam jedne veceri izbio na drum sreo sam dva coveka - licili su mi na vojnike. Zatrazili su mi novac i kad sam im rekao da nemam ni kopejke, nisu verovali, pa su poceli drsko da vicu:

- Lazes! Bogomoljci skupljaju mnogo novaca.

12

Jedan od njih rece: - Sta tu vazdan da razgovaramo? pa me udari stapom po glavi i ja padoh bez

svesti. Ne znam da li sam dugo tako lezao; ali kad sam dosao k sebi, videh da sam u sumi

nedaleko od puta. Sav sam bio iscepan, a moja torba bese nestala. Ostale su samo vezice kojima sam je pricvrscavao. Hvala Bogu sto nisu odneli licnu kartu koja mi je bila u staroj kapi, kako bi je brzo mogao pokazati kad zatreba. Kad sam se digao gorko zaplakah, ne toliko zbog bolova u glavi koliko zbog knjiga - Svetog Pisma i Dobrotoljublja koji su mi bili u ukradenoj torbi. Plakao sam i jadikovao danima i nocima. Gde je sad moje Sveto Pismo koje jos od detinjstva citam i koje sam uvek imao uza se? Gde je moje Dobrotoljublje iz kojeg sam crpeo znanje i utehu? Izgubio sam jedino blago koje sam imao pre nego sto sam ga se dovoljno nauzivao. Bolje da su me ubili. Sto ce mi zivot bez te duhovne hrane? Nikada vise necu moci da kupim te knjige.

Citava dva dana jedva sam mogao da idem - toliko sam bio tuzan; treceg dana, iznemogao, padoh pored jednog zbuna kraj puta i zaspah. Sanjao sam da sam u manastiru, u starcevoj celiji i da mu pricam svoje jade. Starac, posto me je utesio, rece:

- Neka ti ovo bude za nauk da se vise ne vezujes za materijalne stvari, vec da slobodan i lak ides k nebu. Ovo ti je iskusenje poslato da ne bi pao u duhovno slastoljublje jer Bog hoce da se hriscani potpuno odreknu svoje volje i svake vezanosti za nju, kako bi se celosno predali Njegovoj bozanskoj volji. Sve sto On cini jeste radi dobra i spasenja covekovog. Bog hoce da se svi ljudi spasu (I Tim. 2, 4). Stoga, nemoj da ocajavas i veruj da ce Bog dati s iskusenjem i izlaz (I Kor. 10,13) i da ces uskoro primiti utehu vecu od tvoje sadasnje zalosti.

Na to se probudih, ohrabrih, s nekom svetloscu i mirom u dusi. Neka bude volja Gospodnja, rekoh, pa ustadoh, prekrstih se i podjoh. Molitva je i dalje dejstvovala u mom srcu kao i ranije i tri dana sam putovao na miru. Odjednom ugledah na putu grupu zlocinaca koje su sprovodili. Kad sam stigao do njih primetio sam onu dvojicu koji su me napali. Posto su isli ivicom kolone padoh pred njih na kolena moleci da mi kazu gde su mi knjige. Prvo su se pravili da me ne poznaju, a onda jedan od njih rece:

- Ako nam das stogod, vraticemo ti knjige. Daj nam rublju. Zakleo sam se da cu im je neizostavno dati, pa makar morao prositi za nju. - Evo, uzmite ako hocete moju licnu kartu u zalog. Onda mi rekose da se knjige nalaze u kolima sa ostalim ukradenim stvarima koje

su im zaplenili. - Kako bih mogao da dodjem do njih? - Pitaj komandira koji nas sprovodi. Otrcah k njemu i sve mu podrobno objasnih. Izmedju ostalog on me upita da li

znam da citam Sveto Pismo. - Ne samo da znam da citam, vec umem i da pisem, odgovorih ja. Na Svetom

Pismu ce te videti jednu belesku koja vam moze potvrditi da je knjiga moja, a evo na licnoj karti mog imena i prezimena.

- Ovi lopovi su dezerteri, otpoce da prica komandir. Oni zive u nekoj kolibi i napadaju prolaznike. Juce ih je uhvatio jedan vest kocijas kada su pokusali da mu ukradu trojku (konje). Sto se tice tvojih knjiga vrlo cu ti ih rado vratiti, samo moras poci sa nama jos cetiri vrste do prvog odmorista, jer ne mogu samo zbog tebe da zaustavim citavu kolonu.

Sav presrecan, isao sam pored komandira koji je jahao i razgovarao sa njim. Odmah sam video da imam posla sa dobrim i postenim covekom. Raspitivao se ko sam, odakle dolazim i kuda idem. Odgovorio sam mu iskreno. Najzad stigosmo do zgrade odmorista i on otide da potrazi moje knjige; malo posle mi ih donese govoreci:

- Kuda ces sad da ides? Vec je pao mrak. Hajde, ostani ovde da nocis. Tako i uradih. Bio sam toliko srecan sto sam nasao svoje knjige da nisam znao

kako da zablagodarim Bogu. Grcevito sam ih stezao na grudi, suze radosnice tekle su mi iz ociju, a srce mi je lupalo od prevelike radosti.

13

Komandir, videvsi me, rece: - Ti izgleda volis da citas Sveto Pismo. Od radosti nisam mogao nista da kazem. Samo sam plakao. Komandir nastavi: - Ja, brate, pazljivo citam Evandjelje svakoga dana, pa izvadi iz uniforme jedno

malo Evandjelje optoceno srebrom. - Sedi da ti ispricam kako sam stekao tu naviku. Hej, dajte ovamo veceru! Komandirova prica Sedosmo za sto i komandir otpoce: - Od mladosti sam sluzio u armiji, nikad u garnizonu. Znao sam dobro svoj posao i

pretpostavljeni su me voleli kao valjanog vojnika. Ali bejah mlad, moji prijatelji takodje. Na moju nesrecu naucio sam da pijem i toliko sam se bio odao alkoholu da sam se razboleo. Kad nisam pio bio sam primeran oficir, ali cim bih uzeo i najmanju casicu morao sam da odlezim po sest nedelja. Dugo su me trpeli, ali, najzad posto sam u pijanom stanju uvredio jednog pretpostavljenog bio sam vracen medju proste vojnike i upucen u garnizon na trogodisnju kaznu. Zapretili su mi da cu biti najstrozije kaznjen ako ne ostavim pice. I tako bednik, uzalud sam pokusavao da se uzdrzim, da se lecim, nisam nikako mogao da se oslobodim te strasti. Najzad je reseno da me posalju u kazneni bataljon. Kada sam to cuo bio sam ocajan.

Jednoga dana dok sam sedeo u sobi i razmisljao o svemu tome, dodje neki kaludjer koji je kupio prilog za crkvu. Svako je davao koliko je mogao. Kada je stigao do mene kaludjer me upita:

- Sto si tako tuzan? Porazgovarao sam malo sa njim i ispricao mu svoju nesrecu. Monah se sazali na

moj tezak polozaj, pa mi rece: - Ista stvar se dogodila mom rodjenom bratu i evo kako se on izbavio te bede.

Njegov duhovnik mu je dao Evandjelje i naredio mu da svaki put kad bude osecao potrebu da pije procita po jednu glavu, a ako se zelja ponovi, neka procita i sledecu. Moj brat je poceo tako da radi i posle kratkog vremena strast za picem je iscezla i evo vec petnaest godina kako nije okusio ni kapi alkohola. Pokusaj i ti tako i brzo ces videti koristi od toga. Imam jedno Evandjelje, ako hoces, donecu ti ga.

- Sta ce mi tvoje Evandjelje, kad me ni svi moji napori, ni lekovi nisu mogli zadrzati da ne pijem.

Govorio sam tako jer nikad dotad nisam bio citao Evandjelje. - Nemoj tako, odgovori kaludjer. Uveravam te da ce ti pomoci. I stvarno sutradan mi donese svoje Evandjelje. Otvorio sam ga, pregledao, procitao

nekoliko recenica i rekao: - Ne treba mi; nista se tu ne razume. Monah me je i dalje preklinjao govoreci da se i u samim recima Evandjelja krije

blagodatna sila, jer je Sam Bog izgovorio reci koje su u njemu zapisane. - Ne mari nista ako ne razumes, samo i dalje citaj pazljivo. Jedan svetitelj je rekao:

"Ako ti ne razumes Rec Bozju djavoli je razumeju i drhte", a pijanstvo je bez sumnje delo zlih duhova. Jos cu ti reci i ovo: Sveti Zlatoust pise da se demoni plase cak i kuce u kojoj se cuva Evandjelje i nije im lako da tu napadaju coveka.

Ne secam se vise sta sam dao tom kaludjeru, uzeo sam Evandjelje, stavio ga u kofer sa ostalim stvarima i ubrzo sasvim zaboravio na njega. Posle nekog vremena osetio sam potrebu za alkoholom - umirao sam od zelje, pa otvorih kofer da uzmem novac i otrcim u kafanu. Pogled mi pade na Evandjelje. Setih se svega sto mi je kaludjer rekao, pa ga otvorih i poceh da citam prvu glavu po Mateju. Procitao sam je do kraja i nista nisam razumeo, ali setio sam se da je monah rekao: "To nista ne mari, samo i dalje citaj pazljivo". Hajde, rekoh, da procitam i drugu glavu. Poceh i vec mi se ucini razumljivije.

14

Hajde i trecu - nisam jos ni poceo da je citam kad zacuh trubu koja je svirala povecerje. Sad vise nisam mogao da napustim kasarnu, tako da te veceri nisam pio.

Sutradan po ustajanju kada sam posao da potrazim vina pomislih: da opet procitam jednu glavu iz Evandjelja - pa da vidim. Procitao sam je i opet nisam otisao u kafanu. I sledeceg puta kada sam osetio zudnju za alkoholom, opet sam uzeo da citam i bilo mi je lakse. Ovo me je ohrabrilo i kadgod bih osetio zelju za picem citao sam po jednu glavu iz Evandjelja. Ukoliko je vreme vise prolazilo meni je bivalo sve lakse. Na kraju, kad sam zavrsio sva cetiri Evandjelja strast za vinom je potpuno iscezla i ja sam omrzao svaki alkohol. Evo vec dvadeset godina kako ne uzimam nikakvo jako pice.

Ceo svet ss cudio mojoj promeni. Posle tri godine ponovo su me primili u oficirski cin. Cak sam i napredovao i postao komandir. Ozenio sam se - imao sam srecu da naidjem na divnu zenu. Stekli smo nesto imetka i sad, hvala Bogu, nekako zivimo, pomazemo sirotinju koliko mozemo i primamo namernike. Imam i sina koji je vec oficir - krasan momak. Od kako sam ozdravio zakleo sam se da cu svakog dana, citavog zivota, procitati po jedno od cetiri Evandjelja bez obzira na druge poslove. Tako sada i radim. Kad sam mnogo zauzet i kad sam umoran ja onda legnem i zamolim zenu ili sina da sednu pokraj mene i da mi citaju Evandjelje. Tako ja ne odstupam od svog pravila. Iz zahvalnosti i u slavu Bozju dao sam da se ovo Evandjelje optoci srebrom i uvek ga nosim na grudima.

Sa zadovoljstvom sam ovo saslusao i onda rekao: - Znao sam slican slucaj. U nasem selu, u fabrici bio jedan odlican majstor, jako

dobro izvezban u svom zanatu. Ali na njegovu nesrecu pio je i to cesto. Neki pobozan covek mu je posavetovao da kadgod oseti potrebu za vinom izgovori po trideset i tri Isusove molitve, u slavu Presvete Trojice, a u spomen trideset i tri godine zemaljskog zivota Isusa Hrista. Majstor ga je poslusao i uskoro je prestao da pije. Cak je kroz tri godine otisao u manastir.

- A sto je vece, upita komandir, Isusova molitva ili Evandjelje? - Evandjelje i Isusova molitva su jedno isto, odgovorih ja, jer bozanstveno Ime

Isusa Hrista krije u sebi sve evandjelske istine. Sveti Oci su govorili da je Isusova molitva skraceno Evandjelje.

Potom se pomolismo Bogu i kapetan otpoce da cita Evandjelje po Marku od pocetka. Ja sam slusao i u srcu tvorio Isusovu molitvu. U dva sata po ponoci zavrsili smo Evandjelje i otisli na spavanje.

Kao i obicno izjutra sam rano ustao; svi su jos spavali. Svitalo je i ja sam poceo da citam moje drago Dobrotoljublje. Sa koliko radosti sam ga otvorio! Cinilo mi se da sam se ponovo sastao sa svojim ocem posle dugog rastanka ili sa prijateljem vaskrslim iz mrtvih. Ljubio sam ga i zahvaljivao Bogu sto mi ga je vratio. Poceh da citam Teolipta Filadelfijskog, u drugom delu Dobrotoljublja. Zacudio me je njegov savet u kojem predlaze da se istovremeno obavljaju tri posla: Sedeci za stolom, kaze on telu daj hranu, uhu citanje, srcu molitvu. Ali secanje na onu divno provedenu juceranju veceru na primeru mi je pokazalo da je to mogucno. Tad sam razumeo tajnu da srce i um coveka nisu jedno isto.

Kada je kapetan ustao, otisao sam da mu se zahvalim i da mu kazem zbogom. Posluzio me je cajem, dao mi jednu rublju, pa se rastadosmo. Sav radostan nastavio sam put.

Posto sam presao jednu vrstu, setih se da sam onim vojnicima obecao rublju do koje sam neocekivano dosao. Da li da im je odnesem ili ne? S jedne strane, pomislih, oni su me izudarali i opljackali, a s tim novcem i ovako ne mogu nista kad su pod strazom. Ali s druge strane setih se da u Svetom Pismu stoji: Ako je dakle gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga (Rim. 12, 20). A Spasitelj je govorio: Ljubite neprijatelje svoje (Mat. 5, 44) i jos koji hoce kosulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mat. 5, 40). Ubedivsi ovim sebe, vratih se i stigoh do zgrade odmorista bas kada se kolona spremala da podje. Otrcao sam do dvojice lopova i dao im rublju govoreci:

- Pokajte se i molite se Bogu. Covekoljubivi Hristos vas nece ostaviti! Potom se udaljih od njih i podjoh svojim putem u suprotnom pravcu.

15

Usamljenost Posto sam presao pedeset vrsti po dobrom putu, podjoh seoskim putevima mirnijim

i pogodnijim za citanje. Dugo sam isao kroz sumu i s vremena na vreme nailazio na po koje selo. Cesto sam po citav dan sedeo u sumi i citao Dobrotoljublje. Iz te sam knjige naucio mnogo divnih stvari. Srce mi je gorelo od zelje da se sjedinim sa Bogom kroz unutarnju molitvu koju sam marljivo izucavao iz Dobrotoljublja. Ali bio sam tuzan sto nisam mogao da nadjem neko skroviste gde bih se na miru i bez prekidanja mogao posvetiti citanju. U to vreme citao sam i Sveto Pismo i osecao da pocinjem da ga bolje razumem. Sve manje je bilo nejasnih mesta. Sveti Oci imaju pravo kad kazu da je Dobrotoljublje kljuc koji otkriva tajne Svetoga Pisma. Rukovodjen Dobrotoljubljem pocinjao sam da razumem tajanstveno znacenje Reci Bozje; otkrio sam sta znaci tajni covek srca (I Petr. 3, 4), molitva duhom i istinom (Jov. 4, 23), carstvo unutra u nama (Luk. 27, 21), posredstvo sauzdisajnog Duha Svetoga (sr. Rim. 8,26); razumeo sam smisao reci: vi ste u meni (Jov. 15, 4), daj mi srce svoje (Pric. 23, 26), obuci se u Hrista (Rim. 13,14 i Gal. 3, 27), obrucenje Duha Svetog u srcima (sr. Apokal. 22, 17), prizivanje: Ava oce (Rim. 8, 15-16) i jos mnogo sta drugo. Pri svem tom neprestano sam se molio u srcu. Sve sto me je okruzavalo izgledalo mi je prekrasno. Drvece, trava, ptice, zemlja, vazduh, svetlost - sve kao da mi je govorilo da postoji radi coveka, da kazuje ljubav Bozju prema nama; cinilo mi se da se sve moli, da sve peva slavu Bogu. Razumeo sam tada sta znaci ono sto se u Dobrotoljublju naziva "znanje jezika tvari" i uvideo sam kako je mogucno razgovarati sa stvorenjima Bozjim.

Sumareva prica Dugo sam tako putovao i onda dodjoh u neko pusto mesto gde tri dana nisam

naisao ni na kakvo selo. Bio sam pojeo sav dvopek koji sam imao. Nisam znao sta da radim da ne bih umro od gladi. Cim sam nastavio srdacnu molitvu briga je iscezla i ja sam se prepustio volji Bozjoj. Ovo me je umirilo i razveselilo. Nisam dugo isao kad opazih pred sobom nekog psa kako izlazi iz sume,- pozvah ga i on dodje k meni i poce da se umiljava. To me je obradovalo, pa pomislih: Kako je velika milost Bozja! - sigurno da u sumi ima neko stado jer je ovo ovcarski pas, ili mozda neki lovac koji lovi ovuda. U svakom slucaju zatrazicu hleb posto vec dva dana nisam nista jeo ili cu se raspitati za neko selo u okolini. Kad me je onjusio i video da nemam nista, pas je pobegao u sumu istim putem kojim je i dosao. Podjoh za njim; posle nekih dvesta metara primetio sam medj drvecem psa koji je promolio glavu iz svoje kucice i lajao. Videh kako mi ide u susret jedan seljak srednjih godina suv i bled. Upitao me je kako sam dotle dosao, a ja njega sta radi u tom pustom mestu. Posto smo malo porazgovarali seljak me pozva u kolibu i objasni mi da je on sumar i da nadgleda ovu sumu koja treba da se posece. Posluzio me je hlebom i solju, pa pocesmo razgovor.

- Zavidim ti na ovom usamljenickom zivotu koga vodis, rekoh mu, a ne kao ja koji lutam iz mesta u mesto medj svakakvim svetom.

- Ako hoces mozes i ti da zivis ovde. U blizini ima stara koliba u kojoj je ziveo sumar koji je bio pre mene, malo je ostecena, ali za leto moze da posluzi. Imas licnu kartu. Hleba ima dosta za nas dvojicu - svake nedelje mi ga donose iz sela, a evo potoka u kojem uvek ima vode. Ja, brate, vec deset godina samo hleb jedem i vodu pijem, i nista vise. U jesen, kada se zavrse poljski radovi doci ce dvesta ljudi da seku sumu. Ja onda vise nemam nikakva posla ovde, pa ces morati i ti da ides.

Kada sam ovo cuo bio sam presrecan. Nisam znao kako da zahvalim Bogu na Njegovoj dobroti. Sve ono zbog cega sam toliko tuzio, sve ono sto sam toliko zeleo, eto, sada se odjednom ostvarilo. Do duboke jeseni ima jos cetiri meseca i za to vreme cu moci da iskoristim ovaj mir i tisinu i da uz pomoc Dobrotoljublja izucavam neprestanu

16

srdacnu molitvu. Tako sam odlucio da se nastanim u kolibi koju mi je sumar spominjao. Produzismo razgovor i taj mi brat isprica svoj zivot.

- Nisam bas bio poslednji covek u selu, imao sam svoj zanat, bojio sam tkanine u crveno i plavo. Ziveo sam u obilju, ali ne bas posteno - prilicno sam varao musterije, psovao za svasta, bio sam grub, pijanica i svadjalica. U selu je ziveo pojac koji je imao neku staru, veoma staru knjigu o Strasnom sudu. Cesto je odlazio kod poboznih ljudi i citao im, a oni su mu za to davali nesto novca. Najcesce su mu davali po deset kopejki i on bi ostajao do zore i citao. Jednom je dosao k meni. Dok sam ja nesto radio slusao sam ga kako cita o mukama u adu, o vaskrsenju mrtvih, o tome kako ce Bog doci da sudi svetu, kako ce andjeli zatrubiti, kako ce se oganj i smola izliti na zemlju, kako ce crvi razjedati gresnike. Slusajuci to bilo mi je uzasno. Ucinilo mi se da ce te muke sigurno i mene snaci. Pomislih: ako bih pokusao da spasem dusu, mozda bih iskupio grehe. Dugo sam razmisljao i najzad odlucih da ostavim svoj zanat. Prodao sam kucu i kako sam ziveo sam, postao sam sumar s tim da mi nagrada bude hleb, nesto malo odela i svece koje palim za vreme molitve.

Evo vise od deset godina kako tako zivim. Jedem jednom dnevno i to samo hleb i vodu. Svakog jutra ustajem sa prvim petlima i sve dok ne svane cinim metanije. Kad se molim, onda zapalim po sedam sveca pred ikonama. Danju kad obilazim sumu nosim na sebi teske verige. Ne psujem, ne pijem nikakav alkohol, ne svadjam se, sa zenama nemam nikakve veze.

S pocetka sam bio srecan sto ovako zivim, a zatim su pocele da me obuzimaju misli kojih nikako ne mogu da se oslobodim. Bog zna da li cu zasluziti oprostaj grehova, a ovakav zivot je veoma tezak. I onda, da li je sve to istina sto pise u knjigama? Kako to covek moze da vaskrsne? Oni koji su umrli pre sto godina, vise od njih ni praha nema. I ko zna da li uopste postoji pakao? U svakom slucaju niko se jos nije vratio s onog sveta; kad covek umre on istruli i od njega ne ostane vise ni traga. Mozda su ovu knjigu napisali popovi samo da bi nas, proste ljude, zaplasili i lakse potcinili. Covek tako zivi na ovoj zemlji tesko i bez utehe, a na drugom svetu nece imati nista. Cemu onda sve ovo? Nije li mozda bolje da se covek bar ovo malo vremena dok je na zemlji nauziva. Eto, takve me misli proganjaju, dodade on, i bojim se da cu morati da se vratim svom zanatu.

Kad sam ovo cuo bilo mi je veoma zao tog coveka, pa pomislih: obicno se govori da su samo intelektualci i naucnici "slobodni mislioci" i da ni u sta ne veruju, a evo kako i nasi prosti seljaci umeju da ne veruju. Verovatno zao duh ne bira, stavise mozda jos lakse napada neuke. Treba se prosvecivati koliko god vise mozemo i jacati se Recju Bozjom protiv neprijatelja duse.

U nameri da pomognem ovom bratu i da ojacam njegovu veru izvadih iz torbe Dobrotoljublje i otvorih ga na sto devetoj glavi od prepodobnog Isihija. Procitao sam i objasnio da se covek ne moze uzdrzati od greha samo iz straha od krize, jer dusa ne moze da se oslobodi gresnih misli bez cuvanja uma i cistote srca koji se zadobijaju kroz unutarnju molitvu. Svi oni koji iz straha od paklenih muka otpocnu dobrodeteljni zivot, kao i oni koji ga pocnu radi nagrade u Carstvu nebeskom su, prema Svetim Ocima, slicni najamnicima jer je strah od muka - put sluge, a zelja za nagradom - put najamnika. Bog medjutim zeli da ljudi dolaze k Njemu putem sinovskim, to jest da iz ljubavi i usrdja prema Njemu budu posteni i da se nasladjuju spasonosnim jedinstvom sa Njim u svojim dusama i srcima.

- Uzalud se umaras i nameces sebi razne teske podvige. Bices uvek i u najmanjoj prilici sklon da gresis i nikada neces biti spokojan, sve dok ti Bog ne bude stalno u pameti, a Isusova molitva u srcu. Nego ti, brate, otpocni da neprestano svrsavas Isusovu molitvu sto ti nece biti tesko u ovoj pustinji i uskoro ces videti korist od toga. Bogohulne misli ce nestati, vera i ljubav prema Spasitelju probudice se u tebi, razumeces kako to mrtvi mogu da vaskrsnu i Strasni sud ce ti izgledati onakav kakav ce on ustvari i biti. Na srcu ce ti biti tako lepo i lako od molitve da ces se zacuditi i vise neces zaliti sto vodis ovaj spasonosni zivot.

Zatim sam mu rastumacio, sto sam bolje umeo, kako da zapocne i kako da upraznjava neprestano Isusovu molitvu. Procitao sam mu i sta o tome govori Sveto

17

Pismo i Dobrotoljublje. Bilo je vidno da se on sa tim saglasavao i da ga je to uspokojilo. Posto sam se rastao od njega otisao sam u svoju kolibu.

Duhovno udubljivanje Boze moj! Koliku radost, koliko spokojstvo i ushicenje osetih kada sam prekoracio

prag te pecine ili tacnije receno tog groba. Licila mi je na divan dvorac ispunjen utehom i veseljem. Placuci od radosti zahvalio sam se Bogu i pomislio: e sad u ovoj tisini i miru treba marljivo raditi i moliti Gospoda da me urazumi, pa poceh da citam Dobrotoljublje od korica do korica sa velikom paznjom. Posle nekog vremena zavrsio sam sa citanjem i uvideo koliko se mudrosti, i dubine svetosti nalazi u toj knjizi. Ali kako se u njoj govori o mnogim i raznim problemima i to po poukama mnogih Svetih Otaca ja nisam mogao sve da razumem niti da obratim paznju iskljucivo na samodejstvujucu srdacnu molitvu. A to sam mnogo zeleo rukovodjen zapovescu Bozjom koju nam je Apostol saopstio recima: Starajte se pak za vece darove (I Kor. 12, 31) i jos Duha ne gasite (I Sol. 5,19). Razmisljao sam razmisljao, ali nisam znao sta da radim - sam nisam dovoljno pametan, a uz to nemam nikoga da mi pomogne. Dosadjivacu Gospodu svojim molbama, pa ce mi On mozda sve to razjasniti. Tako sam citav dan proveo u molitvi ne prekidajuci je ni za trenutak; misli mi se umirise i ja zaspah. Sanjao sam da sam u celiji mog pokojnog starca i da mi on tumaci Dobrotoljublje. Govorio je: "Ova knjiga je puna mudrosti, to je tajanstvena riznica poimanja skrivenih namera Bozjih. Ona nije uvek svakom dostupna, ali ona sadrzi pouke za svakog: za mudrog - mudre, za prostog - proste. Stoga vi neuki ne treba da citate Dobrotoljublje po redu. Raspored poglavlja je tu bogoslovski, dok prost covek koji zeli da iz ove knjige nauci unutarnju molitvu treba da je cita sledecim redom: 1) najpre knjigu monaha Nikifora (u drugom delu Dobrotoljublja); zatim 2) knjigu Grigorija Sinaita u celosti osim malih poglavlja; 3) Simeona Novog Bogoslova o tri vida molitve kao i slovo o veri i najzad 4) Kalista i Ignjatija. Kod ovih Otaca nalazi se u potpunosti izlozeno ucenje o unutarnjoj molitvi srca, razumljivo za svakoga.

A ako hoces najjasniju pouku o molitvi ti nadji u cetvrtom delu skracene pouke o molitvi od Kalista, patrijarha Carigradskog."

U snu uzeh Dobrotoljublje i poceh traziti to mesto, no nikako nisam mogao da ga nadjem. Onda sam starac prevrnuvsi nekoliko listova rece:

- Evo tu je, obelezicu ti ga, pa dohvati sa zemlje parce ugljena i nacini znak na toj strani.

Sve sto je starac govorio pazljivo sam slusao i trudio se da sto bolje zapamtim. Kad sam se probudio jos nije bilo svanulo, pa sam ostao lezeci i prisecao se svega

sto sam u snu video i cuo. Poceh da razmisljam: Bog zna da li mi se to javio duh pokojnog starca ili je to bila moja uobrazilja, posto sam cesto mislio na Dobrotoljublje i mog starca. Sa takvim mislima sam ustao; svitalo je. Odjednom ugledah na kamenu koji mi je sluzio kao sto, moje Dobrotoljublje otvoreno na onoj strani koju je starac obelezio. Beleska je bila ista kao i ona u snu, a komadic ugljena je jos lezao kraj knjige. Bio sam zaprepascen posto sam znao da knjiga sinoc nije bila tu - bio sam je ostavio zatvorenu pored mene pre nego sto sam zaspao i znao sam da nije bilo nikakvog znaka na toj strani. Ovo me je uverilo u istinitost mog sna i u svetost pokojnog starca:

Otpoceh da citam Dobrotoljublje po oznacenom redu. Procitah jedanput, pa onda drugi put. Osetio sam u sebi zelju i revnost da oprobam sve sto sam procitao. Sad mi je bilo sasvim jasno sta je unutarnja molitva, koja su sredstva kojima se dolazi do nje, koje su posledice takve molitve, kako ona raduje dusu i srce i kako se raspoznaje da li je to blazeno stanje od Boga ili od prirode ili od prelesti.

Narocito sam zeleo da otkrijem mesto srca po uputstvima svetog Simeona Novog Bogoslova. Zatvorio sam oci, svu paznju obratio na srce pokusavajuci da ga zamislim onako kakvo i jeste na levoj strani grudi i pazljivo slusao njegove otkucaje. Tako sam se vezbao po pola sata nekoliko puta dnevno. U pocetku nisam nista primecivao osim neke tame, ali uskoro sam imao jasniju predstavu o svom srcu i poceo da osecam pokrete u

18

njemu; zatim sam poceo da uvodim u srce i izvodim iz njega Isusovu molitvu naporedo sa disanjem, onako kako uce sveti Grigorije Sinait, Kalist i Ignjatije. To otprilike izgleda ovako: sabrao sam um u srce, udisao vazduh i zadrzavao ga u grudima izgovarajuci: Gospode Isuse Hriste, a pri izdisanju: pomiluj me. Ispocetka sam se vezbao u tome sat ili dva dnevno, dok najzad nisam uspeo da ceo dan tako provodim. Kada bi me obuzela tromost ili lenost ili nedoumica, odmah bih poceo da citam u Dobrotoljublju mesta gde se govori o uvezbavanju srca, i volja i usrdnost su se ponovo javljali. Posle tri nedelje ovakvog delanja osetio sam bol u srcu, potom neku prijatnu toplinu u njemu, utehu i mir. Ovo me je podstaklo da se jos usrdnije molim, tako da su sve moje misli bile obuzete time i pocinjao sam da osecam veliku radost. Od tada se pojavise i razna osecanja u srcu i umu. Ponekad kao da mi je nesto oblilo srce i ja sam osecao neku lakocu, neku slobodu i utehu i tako veliku radost u srcu, da sam bio ushicen i nekako preporodjen. Ponekad sam opet osecao plamenu ljubav prema Isusu Hristu i svoj tvari Bozjoj. Ponekad opet su mi se suze blagodarnosti prema Bogu koji i mene, velikog gresnika, toliko voli, lile same od sebe niz lice. Ponekad se moj ograniceni um toliko prosvetljivao da sam jasno razumevao ono sto ranije nisam mogao. Ponekad se umilna toplina moga srca sirila po citavom bicu i sav uzbudjen osecao sam sveprisustvo Bozje. Ponekad dok sam prizivao Ime Isusa Hrista obuzimala bi me snazna i duboka radost i ja sam tad razumevao sta znace reci: Carstvo je Bozije unutra u vama (Luk. 17, 21).

Za vreme ovog blazenog stanja primetio sam da se srdacna molitva pojavljuje u tri vida - u duhu, u osecanjima i u ozarenju. U duhu kao umilenje od ljubavi prema Bogu, unutarnji mir, ushicenje uma, cistota misli, radosno secanje na Boga; u osecanjima kao prijatna toplina srca, punoca citavog bica, odusevljena radost u srcu, lakoca, snazno osecanje zivota, neosetljivost na bol i tugu, u ozarenju kao prosvetljenje razuma, razumevanje Svetog Pisma, poznavanje jezika tvari, odvojenost od sujete sveta i poimanje sladosti unutrasnjeg zivota u Bogu, uverenje o blizini Bozjoj i njegovoj ljubavi prema nama.

Posle pet meseci usamljenickog zivota provedenih u molitvenom podvigu i duhovnoj radosti toliko sam se bio navikao na srdacnu molitvu da sam je bez prestanka obavljao. Na kraju sam osetio da se molitva sama od sebe svrsava, bez mog ucesca; ona je izvirala iz uma i srca ne samo kad sam bio budan, vec i za vreme sna i vise se nije prekidala ni za trenutak. Dusa je moja blagodarila Gospodu, a srce se topilo u neprestanoj radosti.

Ali doslo je vreme da se suma posece. Drvosece su se okupile i ja sam morao da napustim svoje tiho prebivaliste. Posto sam se zahvalio sumaru i ocitao molitvu, celivao sam zemlju na kojoj me je Bog udostojio Svoje milosti, pa uzevsi torbu sa knjigama na ledja podjoh.

Dugo sam lutao dok najzad nisam stigao do Irkutska. Srdacna, samodelatna molitva srca me je veselila citavim putem, premda ne uvek u istom stepenu. Gde god ja bio, sto god radio, ona mi nikad nije smetala i nista je nije moglo umanjiti. Ako bih nesto radio molitva je sama od sebe tekla, a posao je bolje napredovao. Ako bih nesto pazljivo slusao ili citao, molitva ni onda nije prestajala i ja sam istovremeno osecao i jedno i drugo kao da sam podeljen ili kao da se u mom telu nalaze dve duse. Boze moj, koliko je covek tajanstven!...

Susret sa vukom Kako su velika djela tvoja Gospode! Sve si premudro stvorio. (Ps. 104, 24). Na

putu sam imao mnogo cudnih dozivljaja. Ne bih stigao ni za nekoliko dana da sve ispricam. Ali primera radi evo sta mi se jednom dogodilo. Jedne zimske veceri prolazio sam sumom iduci u neko selo na dve vrste odatle gde sam hteo da prenocim. Selo mi je vec bilo na vidiku kad odjednom jedan kurjak skoci na mene. U ruci sam imao vunene brojanice mog pokojnog starca koje sam uvek nosio uza se; njima sam ga odgurnuo. I gle, brojanice mi spadose s ruku i obavise se zivotinji oko vrata. Kurjak je ustuknuo, jurnuo kroz trnjak, ali se zadnjim sapama zaplete u trnje, a brojanice se zakacise za

19

jedno suvo drvo. Vuk se koprcao svom snagom jer su mu brojanice stezale gusu. Prekrstih se i podjoh da oslobodim zivotinju plaseci se da ce mi iskidati brojanice i pobeci sa tim za mene toliko dragocenim predmetom. Cim sam prisao i uhvatio brojanice vuk se trgao, prekinuo ih i pobegao. Posto sam se zahvalio Bogu i spomenuo mog pokojnog starca nastavih put i srecno stigoh u selo. Odmah sam otisao u gostionicu da potrazim prenociste. Za jednim stolom u uglu sedela su dva coveka jedan vec u godinama, a drugi, krupniji, bio je nesto mladji. Pili su caj. Upitah seljaka koji je cuvao njihove konje ko su ti ljudi, i on mi rece da je onaj stariji ucitelj, a ovaj drugi sudski pisar i da su obojica plemici.

- Vozim ih na vasar na dvadeset vrsti odavde, dodade seljak. Posto sam se malo odmorio zamolih od gazdarice iglu i konca, pa se priblizih sveci

da usijem brojanice. Pisar me pogleda i rece: - Ala si se ti molio kada si i brojanice pokidao. - To nisam ja uradio vec jedan kurjak. - Gle, zar se i vukovi mole, rece pisar smejuci se. Onda sam im ispricao sta se dogodilo i objasnio zasto su ove brojanice tako

dragocene za mene. Pisar se opet nasmeja, pa rece: - Vi koji ste pobozni svuda vidite neko cudo. Sta tu ima tajanstveno. Ti si to

jednostavno bacio na tog kurjaka i on se uplasio i pobegao. Psi i vukovi se oduvek boje kad se nesto na njih zavitla. A sto se u sumi zapleo u trnje, to bogme nije tesko. Ipak ne treba verovati da sve sto se u svetu dogadja jeste neko cudo.

Onda ucitelj otpocne da raspravlja sa njim: - Ne govorite tako; vi niste dovoljno upuceni u to. Sto se mene tice ja vidim u

ovom dogadjaju tajnu - i culne i duhovne prirode. - Kako to? upita pisar. - Vi ste verovatno ucili u skoli nesto malo biblijske istorije. Secate li se da su prvom

coveku, Adamu, dok je bio bezgresan sve zivotinje bile pokorne; one su mu se same priblizavale bez straha, a on im je davao imena. Starac kome su pripadale brojanice bio je svet; a svetost nije nista drugo do vaskrsavanje prvobitne nevinosti u gresnom coveku, zahvaljujuci njegovim naporima i cinjenju dobra i vrlinama. Sveta dusa osvecuje telo i posto su brojanice bile uvek u rukama jednog svetitelja one su stalnim dodirom sa njim bile prozete nekom silom - silom bezgresnosti prvoga coveka. Ovo je tajna duhovne prirode... Tu blagotvornu silu prirodno da osecaju sve zivotinje, pogotovu preko cula mirisa jer je on najosetljiviji organ kod zivotinja. To je tajna culne prirode.

- Za vas ucenjake sve je sila i premudrost, dok mi, obicni ljudi gledamo stvari mnogo jednostavnije. Evo, na primer, sipati u casu malo votke i popiti je, to je po nama ono sto daje silu, rece pisar i uputi se ormanu.

- Neka vam bude, rece ucitelj, ali vi nama ostavite nauku. Uciteljeve reci su mi se dopale, pa mu pridjoh: - Dozvolite mi da vam jos nesto ispricam o mom starcu, pa mu ispricah kako mi se

javio u snu, kako me je poucio i ostavio belesku u Dobrotoljublju. Ucitelj me je pazljivo slusao, a pisar je lezao na klupi i gundjao:

- Covek stvarno poludi kad neprestano zabada nos u Sveto Pismo. Treba samo videti ovoga ovde... Koji bi vrag tumarao nocu da dira tvoje knjige. Verovatno si u snu oborio knjigu i ona je pala u pepeo - eto to je citavo cudo.

Ah ti besposlicari, poznajem ih ja, dragi moj, sve te iz tvoje druzine, promrmlja pisar, pa se okrete zidu i zaspa.

Ja se nagoh prema ucitelju i rekoh: - Ako hocete mogu vam pokazati knjigu sa beleskom. Videcete da to nije mrlja od

pepela. Izvadih Dobrotoljublje iz torbe, pa mu ga pokazah i rekoh: - Cudi me da duh moze da uzme parce ugljena i da pise njime... Ucitelj pogleda oznaku na knjizi i rece:

20

- To je tajna duha, pokusacu da ti je objasnim. Kad nam se duh javi u telesnom obliku njegovo je telo sastavljeno od svetlosti i vazduha, a kad zavrsi svoje javljanje, opet vraca ono sto je primio u iste elemente od kojih mu je bilo telo sastavljeno. Kako je vazduh lako pokretljiv, to dusa obucena u nj moze da se krece, hvata razne predmete, cita i tako dalje. Ali kakva ti je to knjiga? Daj da je vidim, pa otvori Dobrotoljublje na strani gde je bila beseda svetog Simeona Novog Bogoslova.

- To je verovatno neka bogoslovska knjiga. Nisam je nikad imao u rukama. - Ona skoro cela sadrzi samo ucenje o unutarnjoj srdacnoj molitvi od dvadeset i pet

Svetih Otaca, rekoh ja. - A unutarnja molitva! Znam ja sta je to, rece ucitelj. Na to mu se ja duboko poklonih i zamolih ga da mi kaze nekoliko reci o tom. - Pa eto, u Novom Zavetu pise da se covek kao i sva tvar pokori propadljivosti, ne

od svoje volje i da uzdise i tuzi za slobodom slave dece Bozje (sr. Rim. 8 : 21, 22). To tajanstveno uzdisanje svega stvorenog, to urodjeno stremljenje dusa, to je stalna molitva. Ona se ne uci jer je ona u svemu i u svakom.

- Ali kako otkriti i osetiti u srcu tu molitvu? Kako postati svestan nje i dragovoljno je prihvatiti, postici da ona aktivno dejstvuje u nama, radujuci, prosvecujuci i spasavajuci dusu?, upitah ja.

- Ne znam da li o tom pise negde u bogoslovskim knjigama, odgovori ucitelj. - Ali ovde, ovde je sve to napisano, povikah ... Ucitelj zabelezi naziv knjige i rece: - Porucicu tu knjigu iz Tobolska, pa cu pogledati. Tako se rastadosmo. Odlazeci zahvalio sam Bogu za razgovor sa uciteljem i

pomolio Gospodu da ucini da i pisar procita Dobrotoljublje i da razume njegov smisao na spas svoje duse.

Seoska devojka Jednom s proleca dodjoh u neko selo gde sam odseo kod svestenika. Bio je to

divan covek. Ziveo je sam i posto me je upoznao rece: - Ostani sa mnom - potreban mi je poverljiv covek, a dobices i platu. Verovatno si

video da se pored stare crkve od drveta zida nova od kamena. Ne mogu da nadjem nekog savesnog coveka da nadgleda radnike i da bude u kapeli i prikuplja priloge za zidanje. Cini mi se da si ti sposoban za to i da bi ti taj posao odgovarao - bices sam u kapeli i moci ces da se molis Bogu koliko hoces, tu ima i odvojena sobica za cuvara. Ostani, molim te, makar dok se crkva ne zavrsi.

Dugo sam se opirao, ali najzad sam morao da popustim na svestenikovo navaljivanje. Resio sam, dakle, da ostanem do jeseni, pa otpoceh da zivim u kapeli. U pocetku sam imao prilicno mira, pa sam mogao da upraznjavam molitvu, ali kad naidjose praznici poce da dolazi mnogo sveta - jedni da se mole, drugi da se dosadjuju, treci opet da kradu sa tasa za priloge. Kako sam ponekad za to vreme citao Sveto Pismo ili Dobrotoljublje, neki posetioci bi se zaustavili da razgovaraju sa mnom, a neki bi opet molili da im procitam nesto iz tih knjiga.

Posle nekog vremena primetio sam jednu devojku iz sela koja je cesto dolazila u kapelu i dugo ostajala da se moli. Obrativsi paznju na njeno saputanje, primetio sam da govori neke cudne molitve. Neke od njih su bile sasvim izvitoperene. Jednom je zapitah:

- Ko te je tome naucio? Ona mi odgovori da ju je tome naucila njena majka koja je pravoslavne vere, dok

joj je otac raskolnik - bespopovac. Bi mi je zao, pa joj predlozim da cita molitve pravilno, po predanju svete Crkve. Naucio sam je Oce nas i Bogorodice Djevo. Na kraju joj rekoh: ponajvise izgovaraj Isusovu molitvu jer nas ona priblizuje Bogu vise nego ostale molitve i kroz nju ces zadobiti spas svoje duse. Devojka me je poslusala i gle, posle izvesnog vremena mi rece da se navikla na Isusovu molitvu i da oseca potrebu da je neprestano

21

ponavlja. Dok se molila osecala je, kaze, u pocetku neku prijatnost a zatim radost i zelju da se neprestano moli. Ovo me je veoma obradovalo, pa joj posavetovah da se sto vise moli prizivajuci Ime Isusa Hrista.

Leto se vec blizilo kraju. Mnogi posetioci su dolazili k meni ne vise samo da mi traze savet ili da me slusaju dok citam, vec su mnogi dolazili da mi pricaju svoje domace nevolje, pa cak i da pitaju za svoje izgubljene stvari. Ocigledno je bilo da su me pojedini smatrali za carobnjaka.

Jednoga dana ona devojka dotrca k meni sva ocajna. Pitala me je sta da radi. Njen otac je hteo da je uda protiv njene volje za raskolnika kao sto je on i da vencanje ne obavi svestenik vec neki seljak.

- Je li to zakoniti brak? povika ona. To je isto sto i blud. Pobeci cu ma kud. - Ali kuda ces? Svuda ce te pronaci. U danasnje vreme nigde se ne moze bez

isprava, tako da ce te lako otkriti. Bolje je da se iskreno molis Bogu da On pokvari nameru tvoga oca i sacuva te od greha i jeresi. Ovo je mnogo bolje od bekstva.

Ukoliko je vreme vise odmicalo larma spolja mi je sve vise smetala. Najzad leto prodje. Resih da napustim kapelu i nastavim svoja putovanja, pa otidoh kod svestenika i rekoh mu:

- Oce, vi znate sta zelim. Potreban mi je mir da bih mogao da se posvetim molitvi, a ovde je za mene i suvise bucno i prometno. Izvrsio sam sto ste trazili od mene - ostao sam citavo leto, a sada me pustite da odem i blagoslovite moj put.

Svestenik nikako nije hteo da me pusti: - Sta ti ovde smeta da se molis? Nemas nikakvog posla osim da sedis u kapeli.

Hleb ti je obezbedjen. Moli se tako ako hoces i danju i nocu - budi s Bogom. Ti si sposoban i potreban za ovo mesto -ne govoris gluposti sa posetiocima, pobozan si i posten i mnogo prikupljas za hram Bozji. To je u Bozjim ocima vece delo od tvoje usamljenicke molitve. Zasto da Si uvek sam? Kad je covek medj ljudima daleko se lepse moli Bogu. Bog nije stvorio coveka samo zato da on samo.o sebi brine, vec zato da jedni druge pomazemo prema svojim mocima. Pogledaj na svetitelje i na vaseljenske ucitelje, oni su i danju i nocu radili i brinuli se za Crkvu; oni su svuda propovedali i nisu ostajali usamljeni da se kriju od svoje brace.

- Bog ne daje svima iste darove, rekoh ja. Mnogi su bili propovednici, ali mnogi su bili i pustinjaci. Svako radi prema svojim sklonostima verujuci da je to njegov pravi, Bogom odredjeni put. Kako bi inace objasnili cinjenicu da su mnogi svetitelji ostavili sva crkvena dostojanstva i pocasti i pobegli u pustinju, da ne bi bili iskusani u svetu? Tako je sveti Isak Sirjanin napustio svoju arhipastirsku sluzbu, a prepodobni Atanasije Atonski svoj manastir. Oni su smatrali da ih ta mesta sablaznjavaju i duboko su verovali u one Hristove reci: Kakva je korist covjeku ako sav svet dobije a dusi svojoj naudi? (Mt. 16, 26).

- Ali oni su bili veliki svetitelji. - Ako se svetitelji toliko cuvaju ljudi, odgovorih, koliko li tek treba da to cini jedan

slab gresnik. Najzad se srdacno oprostih od ovog dobrog svestenika. Posle deset vrsti hoda zaustavih se da prenocim u nekom selu. U selu je ziveo

jedan seljak tesko bolestan. Posavetovao sam njegovoj porodici da ga priceste svetim Hristovim tajnama i ujutru poslase po seoskog svestenika. Ostao sam da bih se poklonio pred svetim darovima i pomolio za vreme te velike tajne. Sedeo sam na klupi ispred kuce i iscekivao svestenika. Odjednom spazih kako prema meni trci ona devojka koju sam u kapeli ucio da se moli.

- Kako si dosla dovde? upitah je. - Kod kuce je sve bilo spremno da me udaju za raskolnika, pa sam pobegla. Onda mi se baci pred noge i povika: - Smiluj mi se, povedi me sa sobom, odvedi me u manastir,- necu da se udam,

hocu da zivim u manastiru i da se molim Isusovom molitvom! Tebe ce tamo poslusati i primice me.

22

- Pa kuda da te vodim? Ne znam ni jedan manastir ovde i kako da te povedem bez licne karte? Nigde se neces moci zadrzati, odmah cete pronaci, vratiti kuci i kazniti zbog bekstva. Bolje se vrati kuci i moli Bogu, a ako neces da se udas pravi se da imas neki nedostatak. To se zove spasonosno pritvorstvo. To su isto cinile svete matere Klimenta i prepodobna Marina koja se spasavala u jednom muskom manastiru, a tako su radile i mnoge druge svete devojke.

Dok smo tako razgovarali videh cetiri seljaka koji su kolima jurili pravo k nama. Cim su dosli, uhvatili su devojku, stavili je u kola i poslali je sa jednim od njih. Ostala trojica mi vezase ruke i vratise me u selo u kojem sam bio proveo to leto. Na sva moja objasnjenja odgovarali su vicuci:

Naucicemo mi tebe, svece, kako se zavode devojke! Uvece me odvedose u zatvor gde mi stavise lance na noge, pa me zatvorise s tim

da mi se sutradan sudi. Kada je svestenik cuo sta mi se dogodilo dosao je da me poseti, doneo mi je da jedem i poceo da me tesi govoreci da ce me uzeti u odbranu i da ce kao moj ispovednik izjaviti da nisam imao rdjave namere. Malo posedesmo i on otide.

Iste veceri prolazio je kroz selo predsednik sreza i cuo za ovaj dogadjaj. Naredio je da se sazove zbor i da se izvedem pred sud. U sudnici sam dugo stajao i cekao. Najzad je stigao predsednik. Bio je prilicno ljut i ne skidajuci kapu sede za sto.

- Hej, Epifane, ta mlada devojka, tvoja kci, nije li nesto odnela iz kuce? povika on. - Nije gospodine. - Da nije pravila gluposti s onim idiotom ovde? - Ne gospodine. - Onda, presuda je doneta: s tvojom cerkom radi sta znas, a ovog deliju cemo

najpre malo da poucimo, pa cemo ga onda sutra prognati odavde i zabraniti mu pristup u selo. Eto tako.

Na to se predsednik dize i otide da spava, a mene vratise u zatvor. Sutradan rano izjutra dodjose dva seljaka pa me istukose i onda pustise. Otisao sam iz tog sela zahvaljujuci Gospodu sto mi je dozvolio da stradam radi Njegovog Imena. Ovaj dogadjaj me je ohrabrio i jos vise podstakao na molitvu. Nista od svega sto se dogodilo nije me zalostilo - izgledalo mi je kao da se sve to odnosi na nekog drugog i da sam ja samo posmatrac; cak mi je i sibanje bilo snosljivo jer mi je srdacna molitva veselila dusu i nije dozvoljavala da obracam paznju na ma sta drugo.

Posle cetiri vrste hoda sretoh majku one devojke, koja se vracala sa pijace. Zastala je da mi kaze:

- Mladozenja nas je ostavio. Naljutio se na Akulku sto je pobegla od njega. Zatim mi dade hleba i kolac i ja nastavih put. Vreme je bilo suvo i nije mi se islo u selo da nocim. Opazih u sumi dva stoga sena,

pa se tu smestih i zaspah. Sanjao sam da idem i citam pouke svetog Antonija Velikog iz Dobrotoljublja. Najednom mi se pridruzi moj starac i rece:

- Ne treba to da citas, citaj ovde, pa mi pokaza 35. glavu od Jovana Karpatijskog u kojoj pise: "Ponekad je covek izlozen uvredama i iskusenjima zbog onih koje je duhovno pomagao". Zatim mi pokaza poglavlje 41. u kojem stoji: "Svi oni koji se budu usrdnije molili bice izlozeni velikim i strasnim iskusenjima". Na kraju mi jos rece:

- Ne boj se i ne ocajavaj zbog toga. Seti se reci apostola Jovana: Veci je onaj koji je u vama nego li koji je na svijetu (I Jov. 4, 4). Sada si se na primeru uverio da nema iskusenja koje covek ne moze da savlada jer ce Bog dati s iskusenjem i izlaz (I Kor. 10, 13). Nada na ovu pomoc Bozju krepila je i rukovodila svete molitvenike koji ne samo da su sav zivot proveli u neprestanoj molitvi, vec su iz ljubavi i druge ucili i prosvecivali. Evo sta o tome govori sveti Grigorije Solunski: "Nije dovoljno da se covek po zapovesti Bozjoj neprestano moli imenom Isusa Hrista, vec je potrebno da i druge tome nauci, pa bili oni monasi ili mirjani, obrazovani ili neuki, ljudi, zene ili deca; potrebno je da u svima probudi volju za unutarnju molitvu". Prepodobni Kalist Angilikud kaze to isto: "Duhovno delanje, to jest unutarnju molitvu, sazercanje, nacine usavrsavanja duse, ne treba cuvati samo za sebe, vec to treba preneti i na svoje bliznje bilo usmeno ili pismeno. Sve ovo

23

treba ciniti iz ljubavi i radi opsteg dobra. Bog je kroz premudrog Solomona rekao: Brat od brata pomognut je kao grad tvrd i visok (Pric. 18, 19). Treba se samo svim silama uklanjati od gordosti i paziti da dobro seme bozanskog ucenja ne propadne.

Kad sam se probudio osecao sam veliku radost u srcu, a u dusi nove snage. Podjoh dalje.

Cudesno isceljenje Mnogo kasnije imao sam jos jedan uzbudljiv dozivljaj. Ako hocete, ispricacu vam

ga. Jednoga dana, dvadeset cetvrtog marta, javila mi se vrlo jaka zelja da se na

Blagovesti - dan posvecen Presvetoj Bogorodici - pricestim svetim Hristovim tajnama. Raspitah se za crkvu i rekose mi da ima jedna na trideset vrsti odatle.

Putovao sam citavog tog dana i naredne noci samo da bih stigao na jutrenje. Vreme je bilo vrlo ruzno, cas sneg, cas kisa, a povrh svega jak vetar i mraz. Put je vodio preko nekog potoka i tek sto sam napravio nekoliko koracaja led se prolomio i ja sam propao u vodu sve do pojasa. Dosao sam sav mokar u crkvu i odstojao citavo jutrenje i svetu Liturgiju na kojoj me je Bog udostojio da se pricestim.

Da bih taj dan proveo u miru, daleko od svega sto bi narusavalo moju duhovnu radost, zamolio sam cuvara crkve da mi dozvoli da do sutra ostanem u njegovoj kucici. Celog tog dana sam bio neizmerno srecan i spokojan. Lezao sam na klupi u toj hladnoj kolibici kao da sam u narucju Avramovom, a molitva je silno dejstvovala. Ljubav prema Spasitelju i Majci Bozijoj punila je moje srce umiljenjem, a dusu mi je obuzimalo neko radosno odusevljenje. Kad je pocelo da se smrkava odjednom sam osetio jak bol u nogama. Setih se da su mokre, ali odbacivsi ovo rasejavanje ponovo utonuh u molitvu tako da vise nisam oseca