kako uspostaviti komunikaciju sa publikom

SEMINARSKI RAD

КAKO USPOSTAVITI KOMUNIKACIJU SA PUBLIKOM?

STUDENT: Jelena Liverpool

Sadržaj

1 Uvod ............................................................................................................. 3 1.1 Pojam komunikacije ima dva značenja ........................................... 4 1.2 Sredstva komunikacije .................................................................... 4 1.3 Strukturni elementi komunikacije su ................................................ 5

2 Vrsta komunikacije ..................................................................................... 5 2.1 Interpersonalna komunikacija ......................................................... 6 2.2 Kanali neverbalne komunikacije ...................................................... 6 2.3 Forme komunikacije ........................................................................ 6

3 Uspesna komunikacija ............................................................................... 7 4 Kako da komuniciramo ............................................................................... 8

4.1 Problemi u komunikaciji.................................................................... 9 5 Zaključak ....................................................... Error! Bookmark not defined. 6 Literatura ................................................................................................... 12

1. UVOD

O komunikaciji…

Čovek svakodnevno komunicira - verbalno, neverbalno, pisanim putem. Pojedinci i

grupe stiču znanja i iskustva, razvijaju osećanja, vrednosti, usvajaju sredstava, koriste

sredstva, primenjuju metode iz raznih oblasti života. Ta iskustva ne ostaju u njihovom

posedu nego ih razmenjuju. Komunikacija je pojam koji označava proces razmene

svekolikog iskustava (informisanje i obaveštavanje, ideje, stavovi, uverenja) između

pojedinaca i grupa. Svaka komunikacija je uslovljena prirodom predmeta, uzrastom,

profesijom, obrazovanjem, jezičkom kulturom, polom, kulturom, političkim poretkom.

Cilj komunikacije je da poruka dopre do recepijenta, da bude objektivno shvaćena i da

izazove socijalne, psihološke i kulturne reakcije publike.

Termin komunikacija potiče iz latinskog jezika od glagola communicare i znači učiniti

zajedničkim, saopštiti, dok imenica communicatio sadrži značenja zajednica, opštenja.

Osnovna etimološka određenja ovih pojmova, nije ništa drugo do uspostavljanje

zajednice, tj. društvenosti. U tom smislu može se reći da je komunikacija prelaz od

individualnog ka kolektivnom. Majers i Majers smatraju da komunikaciju karakteriše 6

odlika:

1. komunikacija je sveobuhvatna, predstavlja centralni fenomen kulture

2. ona je neprekidna, nikad ne prestaje i ne može joj se odrediti ni početak ni kraj

3. zasnovana je na razmeni značenja

4. sadrži očekivane konvencionalne elemente

5. javlja se u više nivoa (između 2 osobe, između osobe i grupe, između 2 ili više grupa, itd...)

6. odvija se i među jednakima i među nejednakima (u pogledu pola, dobi, obrazovanja, socijalnog statusa, itd...)

Komunikacija predstavlja proces emitovanja i primanja znakova koji imaju određeno

značenje. Nešto može postati znak samo ukoliko ima značenje i za pošiljaoca i za

primaoca. Međutim, činjenica da je nešto znak ne ukazuje nužno na njegovo značenje.

Zato se mora poznavati veza između znaka i njegovog značenja. Isti znak može imati

različita značenja na različitim mestima i u različitim trenucima. Jedan znak može imati

više različitih značenja. Isti znak može značiti različite stvari različitim ljudima.

1.1 Pojam komunikacije ima dva značenja.

1. pojedinci i grupe razmenjuju informacije, stavove, ideje.

2. učesnici u procesu komunikacije pokušavaju da ubede i motivišu druge

pojedince i grupe kako bi ostvarili neki cilj.

Umberto Eko razlikuje nekoliko činilaca komunikacije: izvor, primalac, predmet, kanal,

poruka, kod. Pojam koda označava reči ili iskaze koji se nalaze u istom značenju

(književni, trgovački, politički kod). U komunikaciji dolazi ili do «kodnog šuma»

(nesporazumi u namerama, značenjima, ideja, raspoloženjima, umoru) ili do

«redundance» ili suvišnosti (u komunikaciji se proširuje tema, odlazi u digresije kako bi

se istakla poenta). Ponekad ona može biti korisna, a nekada i ometajuća.

Teoretičari komunikacije, ističu osnovne elemente:

1) pošiljalac poruke (iznosi informaciju, ideju, stav)

2) primalac poruke (razumeva na svoj način)

3) poruka (usmena ili pisana, verbalna i neverbalna).

Komunikacija takođe predstavlja proces razmene. Prema nekim autorima komunikacija ima 3 suštinske odlike:

1) ona je proces ostvarivanja veza među ljudima

2) komunikacija je aktivnost

3) komuniciranje se uči.

1.2 Sredstva komunikacije su:

1) FORMA – način na koji se nešto saopštava (govor, pisanje, crtanje...)

2) MEDIJUMI – kombinuju različite forme kao što su knjiga, grafikoni i crteži

3) MEDIJI – tehnološka sredstva masovne komunikacije (tv, radio, film, novine, internet);

Umberto Eko razlikuje nekoliko činilaca komunikacije: izvor, primalac, predmet, kanal,

poruka, kod. Pojam koda označava reči ili iskaze koji se nalaze u istom značenju

(književni, trgovački, politički kod). U komunikaciji dolazi ili do «kodnog šuma»

(nesporazumi u namerama, značenjima, ideja, raspoloženjima, umoru) ili do

«redundance» ili suvišnosti (u komunikaciji se proširuje tema, odlazi u digresije kako bi

se istakla poenta). Ponekad ona može biti korisna, a nekada i ometajuća.

1.3 Strukturni elementi komunikacije su:

1) Informacija

2) subjekt informacije

3) mesto stvaranja informacije

4) put prenošenja

5) mesto korišćenja

6) rezultati koji su ostvareni.

2. VRSTE KOMUNIKACIJE

Najjednostavnija podela komunikacije jeste na verbalnu i neverbalnu. I jedna I druga

vrsta komunikacije su izuzetno bitne za kontakt sa publikom, naravno ukoliko govorimo

o publici koja i gleda i slusa.

Verbalna komunikacija podrazumeva govor i pisanje, dok neverbalna komunikacija

podrazumeva izraz lica, ton glasa, pogled, položaj i pokrete tela, gestove itd.

Dakle, neverbalna komunikacija je komunikacija porukama koje nisu izražene rečima

nego drugim sredstvima. Istraživanja pokazuju da se samo mali deo značenja onoga

što smo rekli drugim ljudima, prenosi rečima. Taj se procenat kreće od 35% do samo

7%. Iako je tačne procente vrlo teško utvrditi, većina istraživača slaže se, da su

neverbalni znakovi izuzetno važan deo komunikacije.

Kad komuniciramo sa publikom, same reči su manje važne od izraza lica i očiju, tona

glasa ili kretanja koje pritom činimo. Glavni razlog, što je neverbalna komunikacija toliko

važna je, što je kroz ljudsku istiriju, dugo bila jedini način komunikacije. Jezik je nastao

kasnije, a u početku su ljudi komunicirali isključivo neverbalnim znakovima. Osim toga,

dok su reči pod našom svesnom kontrolom, neverbalni znakovi to nisu (osim ako ljudi

nisu posebno uvežbani).

Poznavanje neverbalnih znakova može nam pomoći da bolje razumemo ljude i

smanjimo nesporazume u komunikaciji. Takođe nam može pomoći da poboljšamo svoju

neverbalnu izražajnost, tako da nas drugi bolje razumiju, kao I da izbegnemo one

znakove koji ostavljaju loš utisak i otežavaju komunikaciju.

2.1 Interpersonalna komunikacija

Interpersonalna komunikacija predstavlja svojevrsno stvaranje kontakta sa drugim

ljudima, bilo da je direktna ili zahteva određenu tehnološku podršku (telefon, kompjuter).

Strategija je deo komunikativnog ponašanja. Ona podrazumeva upotrebu verbalnih i

neverbalnih znakova, kako bi se postigla svrha komunikacije. Jedna od strategija za

uspostavljanje ili održavanje kontakata je pozdravljanje. Komunikacijske strategije koje

se ponavljaju postaju rituali. Postoje strategije ubeđivanja, odobravanja, izvinjenja i

strategije izbegavanja problema. Po Jungu, persona je naše javno ja. Persona je

karakter koji odigravamo u određenoj situaciji. Sposobnost da se lako prelazi iz jednog

karaktera u drugi, karakteristika je efikasnih komunikatora. To je, zapravo čin

predstavljanja sebe drugima.

2.2 Kanali neverbalne komunikacije

1) IZRAZI LICA

2) VIZUALNA KOMUNIKACIJA

3) UDALJENOST I STAV TELA

Govor tela predstavlja širok opseg nesvesnih pokreta koji mogu da poboljšaju ili naruše

komunikaciju. Cak i onda kada mirno sedimo, mi nesvesno komuniciramo i prenosimo

poruku o svojim osecanjima. Kada naucimo da tumacimo gestikulaciju i ostale

neverbalne signale, bicemo u stanju, ne samo da mnogo bolje razumemo stavove

drugih, vec i da na efikasan nacin prenesemo svoju poruku publici, kojoj se obracamo.

2.3 Forma komunikacije može biti:

1) formalna / neformalna

2) javna / privatna

3) distancirana / intimna

4) ritualna / otvorena

5) funkcionalna / ekspresivna.

3. USPESNA KOMUNIKACIJA

Da bi komunikacija bila uspešna potrebno je da bude jasan cilj, da učesnici

komunikacije psihološki i saznajno prihvate komunikaciju kao i da formulacija poruke

bude jasna. Pored toga, potrebno je ispuniti i neke jezičke uslove:

1) jezički izrazi treba da bude jasno upotrebljeni u zavisnosti od funkcije koju imaju

2) jezički izrazi treba da budu smisleni,

3) u toku jedne komunikacije jezički izrazi treba da zadrže jedno značenje

4) osnovne termine treba unapred definisati

5) treba uzeti u obzir kontekst u kome se termini upotrebljavaju.

Jasnoca je osnovni princip efikasnog govora. Dobra komunikacija znaci reci ono što se

misli, ali tako da slušaoci mogu u potpunosti da shvate smisao recenog. Jedna od

glavnih karakteristika kvalitetnog govora je mogucnost da se o komplikovanim stvarima

jednostavno govori. Da bismo mogli da se jasno izražavamo, veoma je važan jezik koji

koristimo. Kad je god moguce, treba koristiti srpske reci. Komplikovanim, strucnim

izrazima necemo impresionirati publiku. Naprotiv, zbunicemo je i bez potrebe stvoriti

problem.

Da bismo bili jasni i da bismo izbegli "smetnje na vezama", potrebno je da se

pridržavamo sledecih pravila

1. potrebno je da imamo jasnu sliku o onome što želimo da saopstimo

2. poruku treba da saopštimo sažeto i jasno

3. treba da se uverimo se da je poruka pravilno shvacena

Da bismo slušaoce “naterali” da nas sasluša, moramo podstaći njegovu pažnju. U tome

učestvuju prenosni smisao i metafore, koje predstavljaju ukrase pomoću kojih govor

postaje neobičan i originalan. Retorika se pojavljuje u trostrukom modusu:

1) Ona je proučavanje opštih uslova izlaganja čiji je cilj da ubedi

2) Ona je generativna tehnika, tj. ovladavanje argumantativnim mehanizmima koji

omugućavaju stvaranje ubedljivih argumentacija

3) Ona je depozit dokazanih tehnika koje je društveno telo već prihvatilo.

Komunikacioni proces može da bude jednosmeran i dvosmeran (sa povratnom

informacijom). Postoji više tipova komunikacije:

1) tradicionalni (familijarni)

2) formalni,

3) (inter)aktivni

4) improvizovani.

Svaka komunikacija treba da odredi svoj osnovni cilj. Postoji više ciljeva- informisanje,

raspravljanje, ubeđivanje, akcija, podloga za odlučivanje, podloga za diskusiju,

potvrđivanje, poslovanje.

Dakle, čovek stvara i interpretira značenja simbola (jezik, muzika, slika, pokret,

aktivnost...) i koristi ih u komunikaciji. Svaka komunikator u ozbiljnoj komunikaciji sa

publikom, mora da vodi računa o tome da značenje može da bude svojstvo predmeta,

istraživanja subjektivnih emocija, preporučivanje stava ili aktivnosti. Kao subjektivni akt

značenje je skup opažanja, mentalnih aktivnosti, emocija, interesa, želja kao i

spremnost na fizičku akciju. Objektivno značenje je ono koje se ne vezuje za psihički

život čoveka i materijalnu stvarnost (idealna suština). Govorni i telesni jezik, slike, zvuci,

radnje su nosioci nekog značenja i neke poruke. Iskusni komunikatori uočavaju razlike

između objektivnih i subjektivnih značenja.

4. KAKO DA KOMUNICIRAMO?

U svakoj komunikaciji, komunikatori će nastupiti u skladu sa ciljevima (informisanje,

rasprava, ubeđivanje, akcija, itd.)

Prvi uslov uspešnog komuniciranja u konkretnoj situaciji je tačnost i potpunost

informacija. Principi dobre informacije su:

1. koristiti pravi podatak

2. voditi računa o istinitosti podatka

3. paziti na kvantitet podataka

4. pazi na njegovu potpunost, jasnost, preglednost.

Treba komunicirati sa drugima onako kako bismo želeli da se sa nama komunicira. Ovo

načelo sugerise jednakost u moralnom značenju. Potrebno je izbegavanje predrasuda u

pogledu pola, nivoa obrazovanja, kulturnom profilu, nacionalne pripadnosti, zanimanja.

Posledica praktikovanja nejednakosti u komunikaciji, biće gubitak poverenja i ugleda

onoga ko krši ovaj princip.

Komunikacija ne treba da sadrži gotove recepte. Često se u toku komunikacije sa

publikom, pojave nepredvidljive okolnosti, na koje ne može da se primeni jezička

formula, koja je unapred pripremljena. Otuda potreba za prilagodljivošću i gipkošću u

komunikaciji.

U komunikaciji treba biti otvoren za novo. Plan komunikacije može da bude korigovan

usled pojave novih činjenica ili boljih rešenja.

Smisao za humor treba negovati. Pokazivanje smisla za humor olakšava tenzije u

svakoj komunikaciji, pogotovo u komunikaciji sa masom.

Neophodno je obratiti pažnju na neverbalnu komunikaciju. Oko 70% komunikacije

pripada neverbalnoj komunikaciji. Neverbalna komunikacija otkriva ponašanje

sagovornika i udeo nesvesnog u razgovoru. Oblici neverbalne komunikacije su:

1. gestikulacija (pokreti tela, ruku, nogu)

2. mimika (izraz lica, oči, usta, obrve)

3. ćutanje (unutrašnji govor)

4. metajezik ( ritam govora, brzina, jačina, ćutanje).

Svi oblici neverbalne komunikacije izražavaju emocije (sreća, strah, gnev, iznenađenje,

žalost, gađenje), raspoloženja, stavove, potrebe. Funkcije i značenja neverbalne

komunikacije zavise od situacije, tipa ličnosti i kulturološkog konteksta.

4.1 Problemi u komunikaciji

Komunikacija je proces koji ne teče bez problema. Istraživači komunikacije ukazuju na

više prepreka. Učesnici komunikacije su ljudi sa svojim porodičnim poreklom,

vaspitanjem, stereotipima, predrasudama, opažanjem, pamćenjem, mišljenjem, a sve to

može da stvori probleme u komunikaciji. Vešt komunikator je vec donekle upucen u

psihološki profil publike kojoj se obraca i primenice taktiku sporazumevanja bez štete po

sam predmet komunikacije. On će stvoriti povoljnu psihološku atmosferu za

komunikaciju.

Problem u komunikaciji mogu da stvaraju same informacije. Kakva je njena sadržina,

kako je organizovan njen plasman itd. Mogućna je preopterećenost ili oskudnost

informacije. Za dobru komunikaciju potrebno je čišćenje informacije od nepotrebnih

naslaga. Takođe, od veoma velikog značaja je način na koji se plasira informacija. Koje

metode i tehnike se koriste (verbalne tehnike, pisani izveštaj sa uvodom, rasporedom

činjenica i mišljenja, rezimea i predloga za akciju)? Pitanje kvaliteta informacije treba

povezati sa mogućnostima zloupotrebe i manipulisanja. Pored nenamernih grešaka u

informisnju, nisu isključene ni namerne. Za ovaj drugi slučaj odgovoran je onaj ko tako

postupa sa informacijama. Svesno dovođenje u zabludu učesnika komunikacije ima za

posledicu gubitak poverenja u dalji kontakt, gubitak imidža, proizvodnja praktične štete,

mogućne zakonske sankcije.

5. ZAKLJUČAK

Svaki uspešan nastup zasniva se na poverenju. To znači da ljudi veruju u ono što

govorimo i da veruju da ćemo uraditi ono što smo obećali. Najdragocenije vrednosti

organizacije ili pojedinaca su reputacija, odnosno ugled koji uživa u očima javnosti.

Prva i ključna osobina uspešne komunikacije sa publikom jeste iskrenost. Kada želimo

da vidimo da li neko nastupa iskreno, pažnju bi trebalo da usmerimo ka njegovoj

neverbalnoj komunikaciji, jer se govor tela ispoljava kroz mnogobrojne iskaze. Ako telo

posmatramo kao izolovani ili zasebni subjekt, ono nam prvenstveno govori o

psihološkim, sociološkim i kulturološkim osobinama komunikatora. Neverbalim iskazom

primamo poruku da li je on objektivan ili subjektivan, aktivan ili pasivan, površan ili

temeljit, stvaran ili lažan, kreativan ili monoton, brz ili spor, autentičan ili neautentičan.

Telo je socijalno, emocionalno, estetsko, etičko i kulturno obeležje čoveka. Pokreti,

odnosno gestikulacija, su komunikacijski izraz putem kojeg saopštavamo ono što

želimo, mislimo, osećamo.

Da li su izgovorene reči istinite ili ne, ukazaće nam neverbalni iskazi koje je najteže

kontrolisati, nad kojima imamo malo ili ni malo kontrole. Američki stručnjaci su posle

mnogobrojnih istraživanja došli do zaključka da žene mnogo bolje lažu od muškaraca.

Dok lepši pol priča komplikovanije laži, muškarci se služe jednostavnim neistinama, a

ustanovljeno je da fizički izgled ima veliku ulogu u uticaju i zadobijanju poverenja

publike. Privlačnim , nasmejanim i simpatičnim osobama, veruje se više nego

namćorima. Takođe, ljudi koji se češće služe lažima, teže je otkriti, jer su dobro

uvežbani. Postoje i profesionalni lažovi, stručnjaci u ovu kategoriju najčešće svrstavaju

političare ili advokate, koji su vrlo ubedljivi u svojim nastupima. Gestovi koji najčešće

signaliziraju da govornik laže su pokrivanje usana, dodirivanje nosa, trljanje oka,

dodirivanje za uho, povlačenje okovratnika i sl...

U komunikaciji, kao i u životu, najbitnije je biti svestan svih svojih prednosti i mana.

Samo svest o sopstvenim ograničenjima može da nam pomogne da ih prevaziđemo. U

komunikaciji sa publikom, uvek moramo da vodimo računa šta govorimo. Da bi se

pozitivno, trajno i temeljno uticalo na publiku kojoj se obracamo, komunikacija mora da

bude pozitivan pokretač. Kada publika oseti da je govornik uveren i siguran u značaj

onoga što govori i da je izgovorene reči usaglasio sa pokretima tela, odnosno da

gestovi potvrđuju da zaista misli to što govori, onda je na pravom putu da obezbedi

zainteresovanost publike. Interesovanje javnosti zavisi od sklada onoga što se govori,

sa onim što se čini. Zato bi govornik uvek trebalo da ima na umu, da dok izlaže svoju

misao, ne izlaže samo svoje ideje ili viđenje nekog problema, već izlaže i samog sebe.

6. Literatura:

Bugarski Ranko (1986): “Jezik u društvu”, Beograd

Mandić, Tijana, (1995): “Komunikologija”, Beograd

Vasić Smiljka (1991): “Veština govorenja’’, Beograd

Vigotski, Lav (1977): ‘’Mišljenje i govor’’, Beograd

Bernstajn Bazil (1979): ‘’Jezik i društvene krize’’, Beograd

Edvard Hol, (1976): ‘’Nemi jezik’’, Beograd

Eko Umberto (1973): ‘’Komunikacija, informacija, kultura’’, Beograd

Edmund Linč: (1983):’’ Kultura i komunikacija’’, Beograd

Radosav Đokić (1992): ‘’Vidovi kulturne komunikacije’’, Beograd

Jezik i kultura govora u obrazovanju (1998) Zbornik, Institut za pedagoška istraživanja,

Beograd

Tomić, Z. (2004): ‘’Komunikacija i javnost’’, Beograd

Internet izvori – wikepedia, blogovi, itd.

kako uspostaviti komunikaciju sa publikom

Documents