grejling - Šta je dobro (klasični koncept)0001

2.

KLASICNI KONCEPTDOBROG ZIVOT A

Grcki pogled na zivot

Reci da zapadna civilizacija svoj postanak i svoj karakter dugujeklasicno] Grcko], znaci tvrditi nesto sto je vrlo blisko i sto delujepoznato. Medutim danas, kad veoma malo ljudi proucava klasicnejezike, kao i kulturu i misao koje su povezane s njima, istinitostove tvrdnje u velikoj je meri potcenjena. Pa ipak, tvrdnja ostajetacna; veza zapadne civilizacije s civilizacijom klasicne Crcke toli-ko je duboka, sveprisutna i prozimajuca, da je nernoguce na pravinacrn govoriti 0 pojmu dobrog iivota a da pricu ne zapocnerno udrevnoj Atini.

Kad se uporedi sa srednjim vekom ili cak arhajskim periodomkoji mu je prethodio, grcki svet klasicnog doba - petog i cetvrtogveka pre nove ere, a narccito Atina iz tog doba, domovina Perikla iSokrata - kao nekom caroliiom stvorio je ideje, knjiievnost i umet-nost toliko plodne da su bile sustinski bitne za istoriju zapadnogSveta. Ostavio nam je u naslede civilizacije, obrazovanja, nauke,POlitike i poetike - ne sarno reci ("demokratija", "politika'~ "tira-nija", "filozofija", "istorija", "anarhija", "geografija", i bezbrojnedruge), vec i same koncepte ovih pojmova koji su sastavni deoZapadnjackog intelektualnog korpusa. Rim je svoju kulturu preu-zeo neposredno od Grcke da bi je kasnije prosirio po celoj Evropi;

26 ENTONI KLIFORD GREJLING

kad je orijentalna religija nazvana "hriscanstvo" izvrsila upad uevropski svet, pozajmila je grcki jezik i filozofiju kojima se maski-rala, a zatim ih upotrebila kao sredstva za prodor u daleko zrelijipoliticki sistem koji joj se nasao na udaru.

Veoma je vazno da se svet klasicne Grcke ne posmatra roman-ticno. U njernu je bilo mnogo sta sto se i onda smatralo neprihva-tljivim, ili se bar sada cini takvim: razarali su ga vojni pohodi igradanski ratovi, privreda gradova-drzava zasnivala se na ropstvu,a zene nisu imale sva gradanska prava. Posto se ljudska prirodau svojoj sustini veoma malo menjala kroz vekove i civilizacije,mozda je i zanimljivo i korisno podsetiti kako je Platon svojebliznje Atinjane prekorevao zbog pohlepne ljubavi prema novcui zbog krivokletstva. Pa ipak, izvestan broj izuzetnih pojedinacarnedu Grcima s pravom glasa razrnisljao je i osecao tako zapanju-juce originalno da su uspevali da promene svet - i to ne sarno popitanju toga sta je dobar zivot ili dobro drustvo. Medu njima nijepostojao konsenzus - razliciti mislioci, kao i razlicite skole, nudilisu suprotstavljena stanovista - ali sarna atmosfera ispitivanja i istra-zivanja ovih zivotno vaznih pitanja stvorila je osoben, znacajan iprepoznatljiv duh koji je narednih vekova izazivao divljenje svihobrazovanih ljudi zaokupljenih proucavanjern onoga sto su najboljimedu Grcima stvorili.

Kad se u opstim pojmovima posmatra kao etos, grcki pogledna zivot cini se najznacajnijim po tome sto uvazava lepotu, postu-je razum i sposobnost donosenja logickih zakljucaka, dozvoljavaslobodu misli i osecanja, odbacuje bilo kakav misticizam i laznusentimentalnost, i prihvata humanizam, pluralizam i zdrava gledi-sta - sto sve zajedno navodi coveka na pomisao da je plemenit ibogat duhovni zivot glavni zivotru cilj. U Platonovom delu jedanaspekt ovog ideala ucauren je kao sofrosina, a nijedan engleski izrazne prevodi na odgovarajuci nacin ovu rec. Obicno se prevodi kao"umerenost", "uzdrZavanje" ili "mudrost". U svom najpoznatijemdijalogu, Drzavi, Platon definise sofrosinu kao "dogovor strasti darazum treba njima da vlada", Ako se ovome doda i misao - kojaodrazava najveci deo onoga sto su pored Platona i drugi Grci shva-

Sta je dobra? 27

~.' da su strasti i cula takode vazni, onda iz ovog proistice nesto

tili - d I k .. v k tlik na njihovu i ea nu concepcnu cove ovog procva a.na prema nekim poznavaocima klasicne kulture, a ?~seb~~ ~re~a

. a koji je posmatraju s pretpostavkama ekspllCltno ili impli-olllm h v, k k . V· t ti. 0 vezanim za riscans u perspe tivu, pogresno Je posma ra 1

~~e kao ljude koji su teznju ka moralnosti stavljali u sredisteiih pregnuea Ovakvi kritican smatraju da je greka etika mla-svoJl . . . .

ki beznacajna u poredenju s vrelim moralnirn poletom svetoga .

Pavia, koji u uzbudenju osuduje homoseksualnost ("to nemojte mominjati medu soborn"). gomilanje bogatstva ("pohlepan eovek

pe moze uci u Bozje carstvo"). i mnogo toga drugog sto su Grci~matrali besprekornim i dolicnirn, Razlika izmedu grekog gledistai glediSta svetog Pavia krije se, naravno, u tome sto Grcima nijebilo poznato hriscansko znacenje termina "greh". Prestupe s gledi-sta moralnosti oni su nazivali amartiai, "losi pogoci", a takvo stosu smatrali necim sto se moze dogoditi svakom i sto je najboljesto pre ostaviti iza sebe ili shvatiti kao opomenu da se sledeCi putbolje cilja. Ovom flegmatienom gledistu gorljivi stavovi svetogPavia potpuno su suprotni. Za njega greh je nesto najstrasnije stose moze zamisliti; vecno ce vaziti za uvredu Boga ukoliko On samne presudi drugaCije, i to u svakom pojedinaenom slucaju. Osimtoga, greh ima za posledicu unistenje ili beskrajno mucenje greSni-ka. Ovakvo misljenje bi se Grcima iz klasicnog perioda u najboljernslucaju ucinilo histericnim. au najgorem - varvarskim.

Nekakav pretpostavljeni kontrast koji se ovde skicira, kontrastizmedu mlakog grekog morala i hnscanskog gorljivog odusevljenjaza to ipak je lazan, jer - pravi kontrast se krije u necern drugom. Istari Grci su zudeli da otkriju sta je dobar zrvot i da zive u skladus tim. Ali njihova koncepcija dobrog zivota mnogo je sira i sveo-buhvatnija od hriscanske. Sveti Pavle propoveda veoma skucenkodeks suzdrzavanja - s casrum izuzetkom promovisanja "milosr-da",njegova moralnost uglavnom se svodi na rat protiv eovekovihprirodnih nagona i interesovanja - zbog toga sto je verovao da jeDrugi dolazak neminovan, i to u veoma bliskoj buducnosti, takoda ce restriktivni zakoni za koje se zalagao vaziti sarno nekolikogodina ili eventualno decenija, a nikako vise milenijuma. Ovo

28 ENTONI KLIFORD GRETLING Sta je dobra?

po pravilu isticu apologete kad se pomenu nezgodna i neprijatnastanovista svetog Pavla 0 (na primer) zenama i braku, mada seuglavnom nastoji da se ana sasvim zaborave.

Stari Grci bi svetog Pavla smatrali krajnje jednostranim i veomaogranicenim cak i u toj jednostranosti. Takode bi osudili njegovuravnodusnost ili cak neprijateljski stay prema umetnosti, sticanjuznanja, uzivanju u culnim zadovoljstvima a posebno u lepoti. Veo-ma vazan primer za ovo poslednje je lepota nagog ljudskog tela.Nernoguce je cak i zamisliti da bi sveti Pavle ikada mogao, makari u najmanjoj mogucoj meri, da prihvati ili razume ovakvo grckostanoviste. Zdravo, skladno i razvijeno tela stari Grci su smatralivrhuncem savrsenstva, a njegova lepota bila je stvar kako moralnogznacaja taka i vizuelnog zadovoljstva. Proporcija, harmonija i drza-nje tela ukazivali su na ulogu coveka koji je trebalo da bude merasvih vrednosti. Predstave nesputanih pokreta udova pri trcanju ilirvanju, ili zustrine, gipkosti i sklada u cinu bacanja diska ili jahanjakonja, donose kako intelektualna tako i culna zadovoljstva. Rec"gimnazija" potice od grckoggimnos sto znaci nago tela, ali i mestogde su cuvane i negovane vrednosti fizicke lepote. Kao zastrasujucikontrast navodim da po ortodoksnom judeohriscanstvu golotinjapredstavlja nesto sramotno: dobra je poznato sta su Adam i Evaprvo uradili kad su shvatili da su bez odece.

Ukoliko nije ubedeni pristalica hriscanskih tvrdnji, postova-lac drevne grcke kulture bio bi sklon da kaze da je u poredenju splemenitim velicanjem zivota izrazenirn u grckorn idealu, moral-nost svetog PavIa ne samo skrta i suva, ve: i s potpuno pogresnopostavljenim ciljevima. Za stare Grke, zrvet! dobra znacilo je zrvetisada, ziveti ovozemaljskim ljudskim zivotom i imati za cilj ucenje,napredak, dostignuca, uvazavanje i uzivanje. Za svetog Pavla, zivetiu skladu s moralom znacilo je pripremati se za carstvo Bozje, kakosu vekovi pralazili, hriscani su prihvatili cinjenicu da to carstvonece dab nesto narocito brzo, a njihova priprema dozivela je pre-obrazaj u pokusaju da se zasluzi mesto na "drugom svetu", cime jeovaj ovozemaljski degradiran, a sve na njemu pretvoreno u nestobez~acaj~o u poredenju s onime sto.ih ceka, U najboljem slucajuova] svet je sarno nesto pralazno, au najgorem - a to je veoma zna-

ca.na kategorija - predstavlja beskrajan niz zamki koje je postavioJrndavo da bi umanjio sanse svakog pojedinca da ude u raj,

sa sro se tice interesovanja starih Grka za pitanja etike, moguda kazem samo to kako kritike i tvrdnje da se ani nisu preteranobavili njima sasvim jasno opovrgava jedna veoma znacajna cinje-nica vezana za Sokratov zivot i delo. Nairne, on je neumorno i sizrazenim ubedenjem da je ta stvar vazna i hitna, grcku filozofskurnisao s "fizike" - koja se bavila istraZivanjem prirode, porekla izakona opipljivog svernira - usmeravao na pitanje kako ljudi trebada zive. Ova je bio cilj kome je strasno tezio, sto ga je konacno idovelo do kobnog kraja, ali njegova ostavstina bila je takva da jegrcki genij od tada pa nadalje, centralno mesto u svim rasprava-ma davao ovom sustinski vaznom pitanju, a upravo te raspraveodredile su, i jos uvek odreduju, osnovni oblik zapadnjacke mislii zapadnjackog nacina razmisljanja.

Prvo prosvetiteljstvo i prvi humanizam

Intelektualna klima koju su Sokrat i njegovi sledbenici stvorilimoze se veoma dobro i jednostavno prikazati na primeru Talesa,[onjanina cija je misao bila na vrhuncu negde oko 585. godinepre nove ere, i koji se po pravilu smatra "ocem filozofije", Talesje zeleo da sazna koji je "temeljni princip" svemira, odnosno odcega je svemir izgraden i odakle potice. Na osnovu posmatranja irazmiSljanja, zakljucio je da je odgovor - voda. avo se danas cinineobicnim zakljuckom, ali ako sarno malo razmislimo, otkricemokako je Tales dosao do njega - sto je ujedno i veoma interesantno.Prvo, on nije pribegavao prizivanju natpriradnih sila da bi objasnioOvajsvet, Drugo, posao je od veoma vazne pretpostavke: da je ljud-ski razum sposoban da odgovori na najvaznija pitanja 0 prirodi i~.oreklu sveta. Trece, posmatrao je svet i primetio veoma znacajnuCllljenicu: da je ta tecnost svugde - u moru, rekama i kisi, kao i ubiljnom soku i covekovim venama; da je sustinski vazna za Zivot ida se samo ona od svih njemu znanih supstanci javlja u tri oblika- Cvrstom, tecnom i gasovitom. Onaj prvi uzima kad se zamrzne

29

30 ENTONI KLIFORD GREJLING Sta je dobra? 31=

i pretvori u led, a onaj treci kad prokljuca i postane para. Njenasveprisutnost, neophodnost i sposobnost da se preobrazi sugerisalisu mu da je to osnovna sirovina od koje su sve stvari sacinjene,

Ono sto je kod Talesa znacajno jeste nacin na koji je razrnisljao:mnogo je vazniji od zakljucaka do kojih je dosao, Nezavisnost uma,posmatranje sveta sirom otvorenih ociju i razrnisljanje 0 onomesto je videno, bez ikakvog sujeverja ili oslanjanja na tradicionalnaverovanja, sustinske su i najvaznije odlike grckog mentaliteta.Videti stvari onakvim kakve jesu i razumeti ih - to je cilj klasicnegrcke rnisli, a ujedno i karakteristika knjizevnosti i filozofije kojesu u tom periodu stvarane. Upravo zbog toga, ovo doba se mozesmatrati prvim pravim prosvetiteljstvom. Ako se stvari posmatrajuna taj nacin, onda je Tales prvi poznati mislilac-prosvetitelj.

Stavise, prema ovom stanovistu, covek je mera svega. Iz tograzloga, grcki pogled na svet sasvim je dobro opisan kao nekavrsta humanizma. Najcuveniji izraz ovoga je Protagorina tvrd-nja: "Anhtropos metron panton"("Covek je merilo svih stvari").Na osnovu ove ideje rnoze se, izrnedu ostalog, zakljuciti i to da jedobar zivot onaj koji u potpunosti ispunjava i zadovoljava ljudskobice, dostojan zivot prozivljen u materijalnom svetu i rnedu dru-gim ljudima, zrvot kome je cilj da bude dobar i zivljen u skladu smoralom. Ako su Grci i koristili fraze kao sto je "raditi stvari kojesu prijatne bogovima", oni time nisu hteli da kazu da je osnovnasvrha zivota spiritualnog ili nezemaljskog karaktera, narocito ne uonom smislu u kojem bi to bilo shvaceno u svim glavnim i najva-znijim oblicima hriscanstva, Za stare Grke zivot je bio neospornonamenjen tome da se zivi ovde i sada, i s ljudskim interesima kojisu najbitniji i iznad svega.

Postoji izvestan broj poucnih prikaza i objasnjenja sta su urnniGrci podrazumevali pod dobrim zivotom i to u pravom humanistic-kom smislu. Iedno od njih dao je Ksenofont koji je, kao i Platon,bio Sokratov ucenik i biograf, a koji je najpoznatiji po tome sto jenapisao Anabazu, pricu 0 deset hiljada ratnika u povlacenju nakonneuspesnog pohoda Grka Ciji je cilj bio da Kiru pruze pomoc upersijskom gradanskom ratu. Ksenofontova skica dobro Zivlje-nog zivota, koja je sasvim u skladu s pogledom na svet obrazova-

nih Grka iz onog vremena, moze se sasvim jasno videti u onomesto je napisao 0 svojim prijateljima. Kao ion, ti njegovi prijateljibili su Sokratovi sledbenici. Svi zajedno su pratili i slusali Sokra-ta, ne zato da bi postali omiljeni govornici ili bogati advokati,kazao je Ksenofont, vec da bi "stasali u dobre i plemenite ljude, ida bi naucili kako da se ispravno ophode prema clanovima svogdomaCinstva, prema svojim slugama, rodacima i prijateljima, alii prema domovini i sunarodnicima", Svoje prijatelje Ksenofont jehvalio zbog njihovog trezvenog pogleda na svet, njihove vedrinei prijatnog i blagog ophodenja, a iznad svega zbog njihove zudnjeda zive plemenito. Sve ovo bila je ambicija Ishornaha, glavne lie-nosti Ksenofontovog dijaloga 0 ekonomiji. Pored toga sto je teziosvim prethodno navedenim dobrim osobinama, Ishornah je zeleoi "zdravlje i fizicko blagostanje, uvazavanje koje bi mu ukazalibliznji Atinjani, naklonost prijatelja, posteno umnozavanje bogat-stva i casnu bezbednost u ratu" Ovi prepoznatljivo eticki stavoviimaju najveceg zagovornika u Aristotelu, sto ce se videti kasnije.Ono sto posebno treba istaci jeste cinjenica da su takvi stavovi uto vreme bili krajnje neocekivani i sasvim novi. Izrazavali su gra-danske vrline, a samim tim predstavljali i pogled na svet koji je upotpunosti bio drugaCiji od onoga koji je do tada preovladavao,a koji se svodio na velicanje ratnika i vrlina junaka - onako kakoje to Homer cinio.

[unacke vrline

~omerovi epovi govore 0 velicanstvenoj eri mocnih Ijudi koji su~et~Ii i.razgovarali s bogovima i izvodili junacka dela bez premca,o~ sta.J~ bila neophodna izuzetna smelost. Vodili su velike ratove,

. laZlh u pogibeljne pustolovine ispunjene susretima s natprirod-nlrn ubn 1" v'1' IJa I cudoviSta, silazili u podzemni svet i vracali se iz nj eganal a '1' 'Pob zi I na na~veee uzase i iskusenja, trpeli muke i dozivljavalipor::e 0 kah~ma ~mrtnici iz daleko prozaicnijih (kakvim se prirno Iienju sasvlr:n.slgur~o moraju uciniti) klasicnih vremena nisu

g rn da sanjaju. Vecina ovakvih legendi potice iz mikenskog

32 ENTONI KLIFORD GREJLING Sta je dobra? 33

perioda, sest i vise vekova pre klasicne epohe; prepoznatljivi homer-ski oblik dobile su do osmog veka pre nove ere, kad su konacnosvrstane i uredene u cikluse pesama, a ovi ciklusi prikupljeni su izapisani u vreme Pizistrata, koji je vladao Atinom u sestom vekupre nove ere. I pre toga, pevanja koja danas sacinjavaju dva poznataepa zauzimala su centralno mesto u obrazovanju grcke omladine,a isto mesto zadrzala su i u klasicnom periodu - mada su se u todoba pri njihovom proucavanju naglasavale potpuno drugacije stva-ri. Kao deo skolskog programa, ove drevne price ulivale su u glavuideal muzevnosti po kojem svaki pojedinac teii ka sticanju casti. Poizvornoj junackoj koncepciji cast se stice u borbi, a svaki covek trebado krajnjih granica da iskoristi svoju fizicku i umnu nadarenost dabi zasluzio aplauz svojih drugova. Posto je cast bila centralni stubovog ideala, od ljudi koji su tezili da budu junaci ocekivalo se daaktivno traze prilike za pokazivanjesvoje hrabrosti i neustrasivosti- najbolje u suocavanju s opasnostima. Cast je nagradivana slavom,a ta nagrada i jeste bila velika jer je znacila nastavak postojanja uhvalospevima pesnika i divljenju narednih generacija.

Sve sto je vodilo ka ostvarenju junackog iivota ubrajalo se uvrline. Dobra kondicija i snazno telo, hitar i uvek budan urn, izdr-iljivost, odvainost, hrabrost i neustrasivost - sve ovo je od covekapravilo ratnika, lovca ili mornara na nevernom moru. Ideja dasu junacki kvaliteti sastavni deo prave rnuzevnosti bila je tolikoukorenjena da i sarna rec .vrlina" (virtue na engleskom) - madaetimoloski ima poreklo u kasnije nastalom latinskom jeziku - usebi sadrzi prvobitnu koncepciju: prvi slog "vir" znaci "covek", aline u opstern smislu ili smislu "ljudi", cime su obuhvacene i zene,vec u sasvim odredenom smislu "muijaka te vrste" (virtus znaci"muievnost" ili "snaga").

Filozofi klasicnog perioda Grcke nisu prihvatili homersku idea-lizaciju ovakvih rnuskih karakteristika. Uvaiavali su ih, ali ih nisustavljali na najvise mesto kad su govorili 0 vrlinama potrebnimza ono sto su smatrali najboljim zivotom koji je, po njihovornshvatanju, predstavljao iivot posvecen razmisljanju i traganju zaznanjem. U Sokratovoj misli, izrazito gradanske vrline pravde iprijateljstva stavljene su iznad svih drugih. Ovo predstavlja upravO

onakvu promenu kakva bi se i ocekivala zbog sve veceg znacajakoji je davan ljudskoj zajednici, gde su staromodni junacki idealivise predstavljali pretnju nego nesto korisno - sem u vreme rata.Ali ovo ne znaci da su takvi ideali u potpunosti odbaceni, jos suirn Sokratovi prethodnici dali ono mesto koje im pripada. Nairne,Pitagora je rekao da se svi Ijudi mogu podeliti onako kako su pode-ljeni prisutni na stadionu: na gledaoce, takrnicare i one koji su doslida kupuju ili prodaju ispod tribina. Ako se ovo uopsti i primenina svakodnevni zivot, onda prva grupa predstavlja one koji tezeznanju, druga one koji teze casti, a treca one koji teze materijalnomdobitku. Pitagora ih je razvrstao upravo po ovakvom redosledu,sto znaci da, iako nije smatrao da je zudnja za caseu vredna one-liko koliko iudnja za znanjem - sto je velika promena u odnosuna homersko stanoviste - ipak je bio ubeden u to da je ona iznadobicne teinje ka materijalnim dobrima. Ovakav redosled postaoje i ostao merilo klasicnog pogleda na svet.

Po kodeksu casti, sramota predstavlja najvecu kaznu, a odrna-zda - duznost. Veoma dobar prikaz promene i prelaska s junackihna gradanske vrline - sto ijeste jedno od obeleija uspona klasicnekulture Atine - dat je Eshilovim Eumenidama, trecem delu njegovevelike trilogije Orestija. U Eumenidama Eshil govori 0 tome kakoje staro pravilo odmazde i krvne osvete zamenjeno pravnim pro-cesom pred gradanskim sudom. Orest koga Erinije progone zbogtoga sto je ubio majku da bi osvetio smrt svog oca Agamemnona,koga je ona prevarila i ubila, stavlja se na milost boginji Atini. Bogi-nja saziva sud na Marsovom polju u Atini - Areopag - s porotomkoju sacinjavaju atinski gradani. Ovo je bila prva porota ikadaokupljena, a njen zadatak bio je da presudi u Orestovom slucaju.Oresta oslobadaju uz pomoc Atininog presudnog glasa. Ovakvonovatorstvo razljuti Erinije koje Atinu i druge "mlade bogove"Optuie za uzurpaciju prava "starih bogova", u cije je ime i trebaloda Se osvete Orestu. Da bi ih umirila, Atina im u svom gradu dajedom koji zauzima istaknuto mesto, a od tad a koncept sudskogprocesa zamenjuje snagu i moc kao arbitre prava.

Briljantno dramatizovane Eumenide prikazuju promenu pogle-da na svet i razliku izmedu homerske i klasicne koncepcije dobra.

34 ENTONI KLIFORD GREJLING St a je dobra?=-

Naravno, bilo bi pogrdno pomisliti da su teorija i praksa bileuskladene u potpunosti. Klasicno i helenisticko doba bili su razdi-rani sukobima i ratom - sto je prirodni element za ratnicke vrline ipolje na kojem se najbolje pokazuju - kao i svi ostali periodi grckeistorije. Iako Homer veoma cesto govori 0 stravicnom karakterurata (koji opisuje kao "mrski", "pogubni" ili "ialosni"), on takodevelica slavu kakva se sarno u borbi moze steci i uzivanje u opa-snom fizickom naprezanju do krajnjih granica. Nasuprot ovome,u klasicnom dobu izopacena priroda rata prihvatana je kao nestosto se podrazumeva, ili kao nekakva norma. Euripidov Trojanskirat odlicna je prica 0 tome sta u stvari znaci vojni poraz, a tokomkobnog Peloponeskog rata (431-405. godine pre nove ere), koji jeoznacio kraj najblistavijeg perioda Atine, Aristofan je zagovaraornir i pisao satire 0 ratnim huskacima koji su zahvaljujuci ovakvimsukobima stekli dobit. Veoma je znacajno i to sto junacka koncep-cija vrline, cak i onda kad je pokazivala najvece samopouzdanje,nije bila ogranicena sarno na snagu, hrabrost i izdrzljivost, koje supredstavljale glavne i najvaznije odlike coveka - nije bila ogranice-na, mada se uglavnom usredsredivala na njih. Kao sto homerovskapevanja u trenucima zatisja izmedu bitaka pokazuju, ova koncep-cija je velicala i lepotu, recitost, darezljivost i zdravo rasudivanje.Mada su savrsenstva ratnika najbolje dolazilo do izrazaja u borbi,sve vise je pocelo da se iskazuje, prihvata i slavi i na bojnim polji-ma atletike - sto je dovelo do toga da se pobednici u sportskom

. nadmetanju smatraju nacionalnim junacima, a oni najveci medunjima ostali su ovekoveceni u Pindarovim odama. Ova cinjenicasugerise da je homerovski nacin posmatranja i videnja vrline bioveoma plodan; za sobom je ostavio seme iz kojeg su mogli da iznik-nu mnogi aspekti misli 0 gradanskim vrlinama.

Pa ipak, junastvo je bilo dostupno sarno nekolicini izabranih.Obicni ljudi bili su prikladni da (u najboljem slucaju) pornazujunastvo ili mu sluze ili (ako bas nisu imali srece) postanu objektinad kojima se junastvo ispoljava. Nasuprot ovome, naglasak sta-vljen na gradanske vrednosti pokazao je da svaki covek rnoze dabude vazan, odnosno ne sarno da moze vec i treba da bude vazanjer je zajednici gradana svaki od njih dobar i potreban da bi uop-

ste mogla da procveta. Ovakvo naglasavanje zajednice, a ne sarnoistaknutih pojedinaca, pronicljivo je izneto u jednom od Periklovihgovora, gde je nasuprot starovremskom nabrajanju podviga velikihi istaknutih junaka spominjanih po imenu, naveo mnostvo bezi-rnenih Atinjana koji su poginuli boreci se za svoj grad - Perikleih je sve zajedno nazvao veoma casnim ljudima. Homer cak ni naovako uopsten nacin nikada ne bi ukazao pocast iskasapljenimtelima koja su lezala na bojistu ispred Troje jer vecina je nekadabila poput Dolona i Terzita, sto znaci niskog porekla, a Homer jeo takvima govorio s prezrenjem jer su im, time sto nisu bili plerne-nitog roda, visine casti bile nedostupne.

Kao sto pokazuje primer Periklovog govora, u ratnickorn idea-lu cilj junaka je licna siava, dok u gradanskom idealu novi puckijunak ima za cilj da sluzi svojoj zajednici. Interesantno je da suHomerovi glavni junaci Ahil i Odisej, dok Vergilije - pisac jednogdrugog, daleko kasnijeg doba, sa sasvim drugaCijom duhovnomklimom, koji se okoristio vekovima razrnisljanja 0 etici u vremehelenistickog i rimskog perioda i koji je stvarao nekih osam, amozda i vise vekova nakon sto su homerovska pevanja kruzilau usmenom obliku, a tokom kojih se filozofska misao razvijala imenjala - nadahnuce nalazi u Hektoru. Hektor se borio za Troju,a ne za svoju licnu siavu; kad je od besa raspomamijenom Ahiluizasao na kobni megdan, na umu je imao bezbednost svoje zene iSvojeporodice. Vergilijev junak je junak Hektorovog tipa; naravno,u pitanju je Eneja koji je iz Troje u plarnenu pobegao noseci ocana ledima i vodeci svog malog sina za ruku - sto su veoma znacaj-ni detalji - a ovaj njegov beg predstavljao je legendarni pocetakPustolovine ciji ce kraj biti obelezen nastankom daleko veceg iznacajnijeg grada. Naravno, posredi je Rim.

Ako je u Periklovo doba postojao pisac koji je vise od bilo kogdrugog isticao veoma vazan zaokret u kulturi i prelazak s ratnickog .ria gradanski moral, onda je to sasvim sigurno bio Periklov prijateljSOfokle.Ovo se sasvim jasno moze videti iz njegove dye drame kojese bave mocnim herojima: jedna je Ajant, 0 eponimskom junaku,a .druga Trahinjanke, koja prikazuje Herkulovu smrt. Pad kakoAJanta tako i Herkula proistekao je iz iste Cinjenice: bili su isuvise

35

36 ENTONI KLIFORD GREJLING Sta je dobra?=-

udaljeni od obicnih ljudi, ne sarno po hrabrosti i snazi, vec i ponepomirljivosti, bezosecajnosti i ponosu. Ajant je razljutio bogovesvojom tvrdokornoscu, Herakle je okrenuo leda svojoj zeni Dejani-ri, koja je pogresila sarno u tome sto ga je previse volela. Obojieasu umrli strasnom srnrcu. Ove drevne junake Sofokle spusta nazemlju i polaze u grob zbog suprotstavljanja onim vrednostimakoje u sustini predstavljaju sasvim nove vrednosti Periklove Atine.Takva poruka sasvim sigurno nije mogla da promakne opcinjenimgledaocima koji su ovu drarnu videli kad je prvi put izvedena.

sofisti za svoje usluge trazili novae. Kod Sokrata su odgovori na svapitanja koja su mu postavljali bili besplatni; za njega je besplatnoodgovaranje na pitanja bilo jos vaznije zbog toga sto je smatraoda mislioei treba da objasne sustinu najvaznijih pitanja koja covekmoze da postavi.

Vrlo je jednostavno objasniti zasto se Sokrat tako strasno zala-gao za ovakvo stanoviste. Prelazak sa starog na novi nacin razmi-sljanja 0 vrednostima video je kao potpuno ispravan, ali i kao nestosto u srediste istrazivanja stavlja sasvim drugaCija pitanja. NjegovaglediSta bila su sasvim u skladu s ovim prelaskom, a to je pokazaotako sto je filozofiju, koja se do tada i po cvrstom uverenju njegovihprethodnika gotovo iskljucivo bavila pitanjima prirode i poreklasvemira - za sta je Tales najbolji primer - usmerio na istrazivanjei spoznaju toga sta su u stvari dobar zivot i dobro drustvo,

Posmatrano iz nase perspektive, cini se da je Sokratovo odba-civanje misli njegovih prethodnika bilo isuvise ishitreno. Sasvimje ocigledno da je njihovo delo bilo veoma vazno i ispravno jer jeinieiralo tradiciju nauke koja je konacno, a posebno na pocetkumodernog doba - u sedamnaestom veku nove ere - u velikoj meripreobrazila svet i to nabolje (mada je, takode, stvorila i mnogo vrloozbiljnih problema). Nastojanja tih prethodnika bila su racionalna,svetovna, objektivna i disciplinovana. Neke od ideja koje su razvilipokazale su se kao nesto sto u filozofskom smislu ima trajnu vred-nost. Zbog cega im je onda Sokrat okrenuo leda?

I Ksenofont i Platon daju objasnjenje za ovo. Za naredna poko-lenja ostavili su zabelezeno da je Sokrat kao mladic slusao raspraveo stanoviStima svojih prethodnika i da su ga one razocarale, i to pod:a osnova. Prvo, sva njihova istrazivanja delovala su mu jalovo jerlllSU dovodila ni do kakvog opsteg zakljucka vec su se degenerisalaUpravu zbrku razlicitih misljenja. Drugo i jos vaznije, cinilo mu sezapanjujudm da ti mislioei mogu da se posvete neresivim pitanji-~~ P~irode i porekla svemira, a da jednostavno zanemare dalekodhza

1znaeajnija pitanja - ona koja se ticu covekovog dobra. Docio odgovora na ova poslednja znacilo je biti plemenit i slobodan;

ne Znati nista ili biti zbunjen njima znacilo je ostati u polozajuroba. Postavio je sebi pitanje: .Kako se od proucavanja zvezda ili

Gradanske vrline iSokrat

Ukratko skieiran prelazak starog sveta u novi odigrao se prvo upraksi. Ali Grei su uvek uspevali da brzo za sve pronadu i razvijuteoriju Cijaje svrha bila da se bolje razume i sasvim razjasni oneo cemu su razrnisljali, i to ne sarno iz spekulativnih razloga - iakoje sasvim izvesno da su Grei bili veliki spekulativni mislioei - vecda bi one najbolje sto su 0 necernu zakljucili moglo da se iskoristiu stvarnom zivotu, i to u interesu jos vecih znanja i dostignuca.

U ovom novorn poretku stvari, rasp rave i debate bile su znacaj-ne zbog toga sto su donosile namestenja, slavu, gradanske pocastii novcanu dobit, i to svakom gradaninu koji je sve ovo zajedno,ili sarno nesto od toga, urn eo dovoljno vesto da zatrazi. Upravoiz tog razloga nieali su na sve strane ucitelji govornistva, a nekiod njih postali su cuveni zbog vestine i umeca da druge ne sarnonauce sudskim umetnostima govornistva i odbrane, vec i da impokazu kako da raspravljaju 0 najvaznijim pitanjirna politike irnorala postavljanirn u to vreme. Bili su to sofisti, od kojih su oninajpopularniji ostavljali na slusaoce dubok utisak svojorn vestinomiznosenja krajnje ubedljivih argumenata, kako za tako iprotiv bilokoje tvrdnje, ili da umecern pokazu kako ojacati slabe argurnente.Shodno tome, sofisti su imali mogucnost da traze visoku novcanunagradu od ucenika koje su poducavali svorn zanatu. Njihova rav-nodusnost prema istini predstavljala je poseban izazov za Sokratai njegovog ucenika Platona, za koje je provokaeija bila i to sto su

37

1,1

I


vremena moze ocekivati da coveku donese samospoznaju ili da ganauci kako da zivi?" Kako nas Ksenofont 0 tome obavestava, Sokratje mislio da od naucnog znanja covecanstvo nema neke prakticnekoristi - sto je stanoviste koje se u samom zacetku nauke bar natrenutak moze uciniti uverljivim - i da zbog toga sve snage trebausmeriti na beskrajno vaznije pitanje dobrog zivota i nacina nakoji ga proziveti.

Takvo pitanje obicni ljudi su veoma cesto postavljali u AtiniSokratovog vremena - upravo onako kako ga postavljaju i danas.Ali je vecina ljudi, u svim dobima i svuda, prihvatala uobicajenastanovista 0 tome sta je svrha zivota, a radeci neki sasvim odredenposao - na sta su gotovo svi primorani - ljudi prihvataju i oneciljeve koji su odomaceni u oblasti kojom se bave. To vazi sadaisto onako kako je vazilo nekada. Ucitelji i drzavni sluzbenici,lekari i advokati u izvesnom lokalnom smislu znaju sta rade i zbogcega to rade, a bilo kakvi siri ili opstiji ciljevi koje rnozda naginjuuobicajenom (i savrseno vrednom i dostojnom) i svode se nazasnivanje porodice, izgradnju karijere ili uzivanje u slobodnomvremenu koje ispunjavaju Citanjem, bastovanstvom, muzikom isportom. Njihov krajnji cilj jeste da po odlasku u penziju budu urnogucnosti da se povuku na neko prijatno mesto gde bi konacnouspeli da se opuste i odmore, sasvim zadovoljni spoznajom da sudali sve od sebe da postignu one sto se obicno ocekuje od ljudinjihove strucne spreme ivremena u kojern zive.

Ali, iako je sasvim normalno da ljudi postanu ucitelji, drzavnisluzbenici, lekari ili advokati, ni najmanje nije uobicajeno da posta-ve pitanje: "U cemu je vrednost obrazovanja, organizacije, zdravljaili zakona?" Oni jednostavno ne razrnisljaju 0 tome - samo pretpo-stavljaju da takve stvari imaju vrednost i na to se vise uglavnomne osvrcu. Veoma se retko desi da ih neko odgovarajuce i sasvimprimereno filozofsko pitanje podstakne na dublje razrnisljanje: sdruge strane, vecina ljudi se u nekom trenutku upusti u raspravu 0

- na primer - mestu koje bogatstvo ima u zivotu ili u razgovor (aovakve price obicno su plitki klisei, sto je Cinjenica koju vecinornobicno zanemarujemo u praksi) 0 tome kako novae kao takav ne

Sta je dobra? 39

donosi ni srecu ni zadovoljstvo. Ali sustinski vazna i duboka pitanjakoja se odnose na to sta je u stvari znacajno, ili ostaju nepostavljenaHise pomenu tek uzgred.

Medutim, Sokrat je osetio obavezu da svu svoju energiju usmerina postavljanje pitanja 0 tome sta sve sacinjava dobar iivot a svakosvoje pitanje formulisao je jasno i sasvim odredeno. Da li postojineki cilj, neka svrha ili neka vrednost u zivotu koja bi bila dostojnada sama po sebi bude odrediste, a ne obicno sredstvo za postiza-nje ili ostvarivanje neceg drugog? Kad bi covek pritisnuo ljude darnu odgovore na pitanje sta bi od svega sto je dobro najvise voleIida imaju, vecina bi bez ikakve sumnje rekla da bi zelela "srecu".Ako bi ih dalje pritisnuo da mu objasne sta pod tim neodredenimterminom podrazumevaju sasvim je verovatno da bi mu ponudili(onako kako su to mnogi Sokratovi savremenici i ne tako dalekiprethodnici i potomci cinili) jednu od tri mogucnosti - bogatstvo,zadovoljstva ili mudrost. Nairne, ove tri stvari najcesce se smatrajusastavnim delovima srece, a u tome se rnoze videti daleki odjekPitagorinog opisa tri tipa ljudi koji dolaze na stadion. I kao sto jesasvim prirodno, rasprava 0 tri moguca uslova za srecu pretvorilase u one davno vreme - kao sto bi se pretvorila i danas - u pokusajda se odredi koji je od njih najvazniji i da Ii su rnozda dva, ako ne isva tri, potrebni za srecu u najpotpunijem znacenju tog termina.

Medutim, za Sokrata je sreca one sto je opisao kao "savrsenstvoduse".UApologiji - Platonovoj drarnaticno] verziji Sokratove odbra-ne pred sudom pred koji je izveden zbog optuzbi za "bezboznostikvarenje atinske omladine" - Sokrat svojim bliznjim Atinjanimagovori da je njegov najvazniji cilj potraga za mudroscu, ali i sud-bonosno isticanje stanovista da bogatstvo i uspeh ne sacinjavajudobro, vec da dobro daje vrednost bogatstvu i uspehu. StaviSe,ontvrdi da dobra znaci posedovanje znanja odredenog tip a, odnosnoznanja sta su i kakve su prave vrednosti onaga sto ljudi rade Hizele.Ova je sarno deo onaga sto je Sokrat imao na umu kad je izgovorioCUvenurecenicu: .Vrlina je znanje", ali i kad je izneo tvrdnju da,posto spozna sta je u stvari dobro, covek vise nece' rnoci da postu-Pa suprotno tome.


S obzirom na sve to, izjava »znanje je vrlina" deluje nekako pra-zno. Cini se da nam govori da se vrlina sastoji u spoznaji sta vrlinau stvari jeste, sto je prilicno beskorisno. Ali ova izjava moze seshvatiti tek u svetlu Sokratove metode koja je najvecim delom bilakriticna i negativna, a koja se sastojala u tome da se ljudi navedu nato da uvide kako u stvari ne znaju one sto misle da znaju. Klasicanprimer za ovo dat je u Platonovom dijalogu Menon. Bogat mladicovek po imenu Menon iskoristio je sluzbeni put u Atinu da posetiSokrata i da upita ovog velikog filozofa kakvo je njegovo rnisljenjeo pravom odgovoru na pitanje koje je u one doba u velikoj meriokupiralo urn obrazovanih Grka, a koje glasi: »Da use vrlina mozenauciti?" Problem je bio u tome sto su potomci istaknutih grada-na sa istom verovatnocom mogli i da se ponasaju lose i da, poputsvojih roditelja, budu puni vrlina. A kako je to moguce? Na Meno-novo veliko iznenadenje, Sokrat mu je odgovorio da ne zna, anaMenonovo jos vece iznenadenje, rekao mu je i to da ne zna zbogtoga sto mu nije poznata daleko vaznija stvar, nairne, sta je ustvarivrlina. Pretvarajuci se da je zapanjen Menonovim iznenadenjemsto je dobio ovakav odgovor, Sokrat ga pita da li mozda on zna staje vrlina, na sta Menon samouvereno kaze da to sasvim izvesnozna. .Reci mil", uzvikuje Sokrat glumeci odusevljenje. »Ceznemza tim da sretnem nekoga ko to zna!" Nije mu bilo potrebno mno-go vremena da razori sve Menonove pokusaje definisanja vrline,a kad na kraju Menon sasvim poklekne i prizna svoje neznanje,Sokrat mu kaze, »Sada kad znas da ne znas, mozerno poceti danapredujemo." Od tog trenutka pa nadalje oni stvarno i ostvarenapredak, ali ipak ne dolaze do nekog konacnog zakljucka ili tvrd-nje kakvoj Sokrat tezi.

Vecina sokratovskih dijaloga koje je Platon za sobom ostaviosadrzi u sebi atmosferu nernogucnosti da se dode do zakljucka, anjegov Sokrat u Apologiji priznaje da i pored toga 5tOje celog zivotatrazio znanje - uglavnom moleci svakoga da mu isprica one stozna - nije uspeo da ga pronade. Delfsko prorocanstvo je Sokratanazvalo najmudrijim medu ljudima, a to je bilo zbog toga - bar jetako tvrdio Sokrat - sto je znao da ne zna nista, dok svi ostali nisucak ni bili svesni svog neznanja.

Sve ovo ukazuje na pomisao da je za Sokrata najvaznija bilasarna potraga - potraga za razumevanjem etike, ali i zivota kojitreba ispitati i proziveti - dok su zakljucci do kojih bi on ili nekodrugi mogao da dode stavljeni u drugi plan. IIi je, mozda, sustinaonoga 5tOje hteo da kaze bila u tome da je, cak i pored toga 5tOsuideali na koje ovakva potraga ukazuje u praksi nedostizni, zivotposvecen teznji ka njima sam po sebi dobar.

Sokratov zivotni cilj bio je da pokusa da pronade definicijeza pojmove kao 5tOsu pravda, hrabrost, umerenost i lepota. Pret-postavio je da svakako postoje definicije ovih pojmova, uprkostome sto su on i svi drugi nailazili na velike teskoce u pokusaji-ma da dodu do njih. Zbog toga je sasvim jasno sta po njegovommiSljenju treba da budu dobro i dobar zivot - a to je dovoljnobar za pocetak. Cak i njegov neuspeli pokusaj da definise sustinuprirode ove cetiri vrednosti u znacajnoj meri rnoze da ih razja-sni, Navesti ljude da odbace zbrku nastalu oko ovakvih pitanja,a posebno zabludu da je ta zbrka u stvari znanje, predstavljapolovinu posla koji treba obaviti da bi se stvari ispravile, a to bisvakako bilo veoma veliko dostignuce. Dakle, Sokratove ocigled-no negativne metode, koje nisu vodile ka nekom odredenomzakljucku, mozda i nisu bile, sve u svernu, toliko negativne ilitoliko neprikladne da dovedu do nekog konacnog zakljucka jer- ako nista drugo, jasno je bar to da je zeleo da spozna sustinupravde, hrabrosti, umetnosti i lepote.

Platon

~vakome ko se zainteresuje za proucavanje Sokratove misli gotovoIS.togacasa postane jasno da mora biti veoma oprezan pri odrediva-nJu ili zakljuCivanju sta se sve od onoga sto je do nas stiglo Sokra-t~ moze pripisati. Nairne, on nikada nije zapisao nista, a prikaze~egovog zivota i ucenja imamo sarno iz druge ruke - zahvaljujuciptenofo~tu, Aristofanu, Aristotelu i najvise Platonu. U veciniPIatonovlh dijaloga Sokrat se javlja kao govornik kroz Cija usta

aton saopstava ne sarno njegove vec i svoje teorije, sastavljene od


mnostva isprepletenih stanovista koja se oslanjaju na metafizicke

i epistemoloske premise. . . v

Dva Platonova dijaloga predstavljaju veoma vazne trenutkeu razvoju njegovog stanovista 0 etici. Prvi od njih, Gorg?a, izrelativno je ranog razdoblja. Drugi predstavlja pravu ~.aslku: anapisan je u Platonovoj "srednjoj" fazi; naravno, posr~dl.Je =:va. Kad je pisao onaj prvi, jos uvek nije u potpunosti .blO raz.~l0svoju metafiziku, koja je postala sustina njegovih zrelih gledista_ iz tog razloga je ovaj dijalog gotovo u celosti usredsreden naetiku. U onom drugom, njegova interesovanja su sirokog spektra,ali su ipak prvenstveno usmerena na one sto je smatrao sustinski

znacajnim: na pojarn pravde. . . v

Gorgija je bio sofista, ucitelj retorike. O~ je tvr?lO ~~ ~ztoga ~toje najvise dobro sloboda da svako radi one sto hoce, a~lllz t~~a stoje retorika - kao umetnost ubedivanja drugih i uticanja na nJlh~v~misljenje - orude koje coveku tu slobodu daje, sledi da svako ko zehda vodi dobar zivot mora proucavati retoriku. U velicanstvenoj ras-pravi, Sokrat razara Gorgijino stanoviste. Nairne, kaze mu da posto-je dye vrste ubedivanja: one koje unapreduje znanje jer ob.uhvataiznosenje razloga za prihvatanje nekog ubedenja, ali i one koje ga neunapreduje jer se svodi na obicnu upotrebu retorickih .smicalica .dabi se slusaoci pokolebali, a zatim i prihvatili neku tvrdnju bez obzirana to da li je ona tacna ili ne. Sokrat Gorgiji postavlja pitanje: "D.ali je potrebno da govornik zna razliku izmedu dobra i zla?': G?r~l-jin odgovor je prilicno neodreden, ali je sasvim jasno da insistirana tome da je retorika sarna po sebi moralno neutralna: losa oso~aupotrebice je za postizanje losih ciljeva, a dobra osoba za postizanjcdobrih. Da bi pokazao sta je pogresno u ovakvom misljenju, Sokratuvlaci dva Gorgijina ucenika u raspravu u kojoj - izmedu ostal.~g- iskrsavaju i dva za Platona veoma vazna pitanja. [edno od njih tlcese stanovista da ce nepravednoj osobi biti uskraceno prijateljstvObogova i ljudi - ukoliko nije sposobna da sve podeli s drugirna.Drugo pitanje je jos znacajnije, a odnosi se na misao da Ziveti do?rO

znaci uspostaviti red i sklad u dusi, odnosno imati dusu koja Je.U

harmoniji sa samom sob om. Ove ideje naslucuju i nagoveStavaJuDrzavu u kojoj ce im biti dato central no mesto.

Uprkos nazivu i vecini njenog sadrzaja, Drzava koju je stvorioPlaton tek povremeno i uzgredno predstavlja delo politicke filo-zofije jer - raspravu 0 politickoj pravdi i idealnoj drzavi koristisarno za ilustraciju pravde kao moralnog ideala za pojedince. UsrediSnjem delu ovog dijaloga Platon tvrdi da je idealan grad--driava onaj u kome svaki od tri staleza gradanstva - vlastodrsci,"cuvari" ili ratnici i obicno stanovnistvo - radi sarno one sto jeprirnereno polozaju koji ima u drustvu, a time svi zajedno cuvajui odrzavaju ravnotezu (sto ce reci drustveni sklad) medu sobom.Platon zatim pravi analogiju izrnedu drzave i pojedinca. Kao stograd-driava ima tri sastavna dela, tako se i covekova dusa sastojiod tri elementa: razuma, osecanja i zelja. Kad su ove stvari u skladu,covek je srecan. Kasnije u Driavi Platon na slican nacin povezujenesklad u dusi s neskladom u drzavi - 5tO se desava kad tiranijaHi demokratija (a i jedno i drugo smatra nepravednim politickirnsistemom) stupe na scenu.

Na kraju devete knjige Drzave, Platonov Sokrat kaze da, upr-kos tome sto idealan grad 0 kojern je u najvecern delu dijalogaraspravljano u stvarnosti ne moze da postoji, cela ova prica nijeuzaludna jer daje ispravan uzor za moralno savrsenstvo pojedin-~~. Postizanje unutrasnjeg sklada, nastavlja on dalje, "predstavljaZlvotni cilj inteligentnog coveka" Platon je zatim, kroz Sokratovereci, rekao i sledece:

Je.dina nastojanja koja (takav covek) vrednuje bice ona kojan}egov urn i karakter formiraju na pravi nacin. Sto se tiie nje-govog tela, onsasvim sigurno nece ziveti imajuci na umu iivo-tinjska '. .

l tracionalna zadovoljstva, i stvarno, zdravlje svog telaon n~cesnatrati najvaznijom brigom jer snaga, zdravlje ilepotaZa n}ega nece znaciti niita ukoliko ih ne prati i samokontrola atakv v ,

kog coveka mi cemo uvek videti kako cisto fizicke vrednostiUve od v

111 . rzava u skladu s moralom i intelektualnim vrednosti-a. lst; princip h .. , vstv . " armonl}e on ce postovati i u sticanju bogat-a, l blce vesa111 orna oprezan da ne postane previie bogat, Cime bi

u Pi~ n~gomilao probleme; na slican nacin razmisljace ikad suanJu pocasti.


U Platonovom razmisljanju 0 moralnom iivotu pojam prav~~ima dvostuko znacenje. Kao dadatak upravo izloienoj ~onc~pClJlunutrasnje pravde u smislu harmonije, on je tako~e lStl~aO idejupravedno iivljenog iivota za koji je zeleo = pokaze da Je ~al~kosrecniji od onog nepravedno iivljenog. Ovim Platon n~ misli naiivot u kome pojedinac postupa pravedno prema drugima - prebi se moglo red da ima na umu iivot koji se zivi u skla~uv s :av~noteiom razuma i strasti u svim prakticnim i ka spoljasnjostiusmerenim delima. Drugim recima, to je zivot cija je osobeno~tosecaj za ravnoteiu. Jedan od Platonovih argumena~~ za dava~Jeprednosti pravednom nad nepravednim iivot~m lezi u tome s:ocovek bez osecaja za pravdu (odnos~o bez osecaJa za ~klad) nec~mod da postavi gran ice svojim zeljama, zbog cega ce uve~ ~.ltlnezadovoljan. Jos jedan argument je i to sto ce pojedinac kOJ~.Zl~lpravedno - a to je posledica razrnisljanja 0 ii:otu da bi se on U~llllOuravnoteienim i harmonicnirn - uvek znati koja su zadovoljstvaona prava, a posebno ce biti svestan toga da zadovoljstva uma povrednosti daleko nadmasuju zadovoljstva tela.

Ovo nam otkriva karakteristicno obelezje Platonovog pogled~na svet: ostru podelu izrnedu razuma i ielja, izrnedu int~~ekta 1

cula - a ovime se posebno istice razlika izrnedu umerenostt i put~-nosti. U njegovom dijalogu Gozba, izneta je cuvena tvr~nja da Jenajbolja Ijubav ona koja se ne izraiava fizicki vee sarno llltelektu-alno, sto predstavlja koncept koji je najsire poznat kao "platonsk~ljubav", Da bi napravio analogiju izrnedu pravde i umerenos~l,Platon je od nepravednog coveka morao da napravi osobu kopza zadovoljstvima juri s ~~p.adnom i neobuzda~om. pohlepo:.Ovo sugerise da je analogija izrnedu pravde u drzavi ipravedn. v~

I v'I' v al ti vise helpojedinca isuvise nategnuta, au s ucaju icne mor nos 1 .'

na svrsishodno razrnisljanje nego na argument koji potkreplJuJe

Platonov prilicno puritanski stay. . . vkeNaravno, prava je is tin a da je Driava prvenstveno delo pOhtl:

filozofije, a moralno ucenje koje se U njemu javlja sarno je nestO• v I" Upravo zboguzgredno - uprkos Platonovim ze Jama 1 namerama.

. k .. °dealoetoga ovde cu zanemariti Platonovu detaljnu oncepciju 1 .

, 1 d v d ti pitaOJedrzave, koja se gotavo u svakom pog e u moze oves 1 U

Sta je dobra? 45

jer je u ista vreme i pokroviteljska i totalitaristickog karaktera.Ali kao prikaz iivota osobe koja teii dobrom zivotu - u smisiu daga iivi umereno i s unutrasnjorn ravnoteiom - Drzava oslikavapravo klasicnogrcko stanoviste, cak ipored toga sto Platon koristiideje harmonije i uzdriavanja za koncepciju koja je daleko viseintelektualna ipuritanska no sto bi to bilo po ukusu vecine njego-vih savremenika.

Aristotel

Platonov istaknuti ucenik i naslednik Aristotel bio je daleko praktic-niji mislilac koji se veoma brzo odvojio od prefinjenih apstrakcijaPI~:~novih stanovista. U svojirn izuzetno znacajnim istrazivanjimanaJslreg spektra, Aristotel je usvojio princip .uvazavanja uobi-cajenih rnisljenja i ubedenja", ne zbog toga sto su ona obaveznois.rravna vec zato sto bi mogia sadriavatinekakve smernice kojebi dovele do onog sto je ispravno, Hi bar navele na to da se obja-sni z~og cega ljudi u njih veruju - a ispraviti ono sto istrazivanje~okaze kao pogresno stanoviste ili pogresno videnje jednostavno~eneophodno. Mogio bi se reci da je teoriji koja nije nudila nikakavjasan put ad uobicajenih ubedenja (koja mogu da budu i pogresna)ka boIjim ili ispravnim stanovistima, nedostajala veoma vazna vezakc zdravim razumom, a maida cak i sa istinitoscu. Ovaj princip a

o~~ se obicno govori kao 0 "cuvanju endokse", pri cemu endoksaZnacl "uobicajena ubedenja", Aristotelu je posluzio veoma dobrou razvoJou etik koi . Vo k dl' leu ojoj je tezio a Z ravorazumskom objasnjenjuJUdske prirod . Iik v bi d .• e 1 s e onoga sto 1 pre stavljalo najbolji zivot zacoveka.

I<Iasic ik °Nikorna an ~n . ~z Anstotelovo~ ?ogleda n.a svet rnoze se naci ugov . hovo) etici (tako nazvanoj )er se veruje da ju je objavio nj e-

SIn Nik h k . °deja kO'

aorna ~~ o.n srnrti ovog ve~lk~g n:islioca). Druga dva

Sticno J m~ se pripisuju, Eudemova etika 1Etlka velika, karakteri-8tva su anstoteIovska po sadrzaju, bez obzira na to da Ii ih je onlle d

r:o

napisao ili ne, ali Nikomahovoj etici kao gIavnom izvoruPnnose nikakva ° iti bOJ v vm novmorn, III 1 se po 1 0 cemu znacajno

46 EN TONI KLIFORD GREJLlNG Sta je dobra?=

razlikuju od nje. U Nikomahovoj etici nalazi se prvi sisternaticanpokusaj da se ispitaju osnove etike i da se eticka teorija prikaze uodgovarajucern obliku. Aristotelovo ucenje izlozeno je u oblikurasprave koja je zapanjujuce nepristrasna i zrela - nije ni nalik naprorokovanje fanatika ili snove nekog misticara, vec predstavljabrizljivo razrnisljanje obazrivog, pronidjivog i razboritog uma.Kljuc za razumevanje karaktera ove rasprave moze se naci u Ari-stotelovom ubedenju da price 0 dobrom zivotu nisu za neiskusnekoji jednostavno nece uspeti da shvate njihovu sustinu i poruku;namenjene su ljudima koji su svet upoznali, osetili njegovo trnjei zaoke, iskusili uspeh i poraz u stvarima bitnim za coveka, i kojice samim tim biti u mogucnosti da uvide i prepoznaju sta vodi kamoralnom uspehu u zivotu punom uspona i padova.Istvarno, Nikomahova etika u izvesnom smislu ima istrazivac-

ku i eksperimentalnu atmosferu, 5tO navodi na zakljucak da je upitanju delo coveka koji opipava put u pokusaju da razjasni staje u stvari dobra. Obraduje materijal koji je Aristotel video kaorudnu zilu iz koje se iskopavaju eticke predstave, odnosno bavi sepsihologijom coveka. Kao i Platon - ili svi ostali Grci - Aristoteletiku nije smatrao necim 5tO se razlikuje od politike; a zbog toga5tOje, po njihovom misljenju, politika predstavljala nauku koja sebavi stvaranjern dobrog drustva cija je svrha da gradanirna stvorinajbolje uslove za dobar zrvot.

Ako poderno od endokse, kaze Aristotel, mozerno uvideti sta senajcesce smatra za dobra. Oslanjajuci se na poznatu Pitagorinu kla-sifikaciju i podelu ljudi na tri tipa, Aristotel tvrdi da "Ijudi s losimukusom" (koji su uvek u vecini) smatraju da zadovoljstva predsta-vljaju najvece dobro, dok "poslovni ljudi" misle da je to bogatstvo,a "gospoda" da je u pitanju cast. Ali ove uobicajene koncepcije nisuu potpunosti zadovoljavajuce, jer su u svakom od ovih slucajevastvari koje se smatraju najvecim dobrorn sarno obicni instrumentiCija je svrha da se dode do cilja koji je negde van njih, au cijerndosezanju treba coveku da pomognu. Po opstern uverenju, kazeAristotel, taj cilj i najvise dobro jeste sreca. Dakle, zadatak je da seodredi sta je u stvari sreca i kako je dostici.

Aristotel zapocinje izjavom koju smatra sasvim jasnom cinje-nicom, nairne, kako je za pojedinca dobro ono sto ga njegova pri-roda nagoni da pozeli. Druga cinjenica koja proistice iz ove jesteda dobro predstavlja ono sto svi ljudi zele i ka cemu teze. Poisto-veCujuCi dobro sa srecom, Aristotel ima na umu sasvim odredenkoncept srece koji je nazvao eudemonijom. Pod ovim je podrazu-mevao aktivno cinjenje dobra i uzivanje u njernu - sto je mnogosira predstava od one koju ljudi obicno imaju kad se pomene rec"sreea". Jos preciznije, eudemonija znaci napredno stanje duha. Uporedenju s ovim, engleska rec "sreca" (posebno u savremenomnaCinu upotrebe) otelotvoruje veoma bledu koncepciju; neko bimogao sve ljude da usreci obicnim sipanjem izvesnih supstanci ujavni vodovod, ali to ni u kom slucaju nebi bilo ono 5tOje Aristo-tel imao na umu.

Razlog zbog kojeg sreca (u smislu eudemonije) predstavlja ciljkoji covekova priroda uvek izabere, kaze Aristotel, lezi u tome stosu ljudska bica racionalna stvorenja obdarena rnogucnoscu darazmisljaju i prave izbor, a posebno su sposobna da zakljucuju staje njihov krajnji i najveci interes. Sreca je krajnji i najveci interessvakog pojedinca jer je pozeljna sarna po sebi; sva ostala dobrasarno su instrumenti Cija je svrha da pomognu da se dode do srecekoja je nesto potpuno i samodovoljno.

Pozivanje na covekovu racionalnost vazna je karakteristikaAristotelovog gledista. Covek je deo sveta prirode utoliko sto se,kao i biljke, hrani i razrnnozava ili sto se, kao i zivotinje, krece uzmogucnost da poput njih zapaza i zeli. Ali kao dodatak ovome, iza razliku od svega ostalog, covek je racionalan, a to predstavlja?~egoVOnajvaznije obelezje ili sustinu. Biti covek znaci rezonovatiili jos odredenije, primeniti praktican urn da bi se zakliucilo kakotreba Ziveti. Posto je za coveka dobar zivot onaj Uoji se zivi u skla-tu s ljudskom sustinom, sledi da je to zivot "praktiene rnudrosti"n:.grekomjronezis). Takav Zivot Aristotel opisuje kao zivot koji

se ZIvi "u skladu s vrlinom",

k Pod "vrlinorn" Aristotel podrazumeva ono sto ce razum izabratina? srediSnji put Hi "sredinu" izrnedu suprotnih poroka. Na ovaj

aCIn, vrlina hrabrosti predstavlja sredinu izmedu kukavicluka i

47

48 ENTONI KLlFORD GREJLING

nesmotrenosti, a velikodusnost sredinu izmedu skrtosti i rasipni-stva, Kao i Platon, Aristotel je prepoznao da ljudi imaju i raeionalnei neracionalne zelje, a vrlinu je video kao stanje u kojem razumupravlja onim drugim. U tom smislu raeionalnost je one sto cove-ka vodi izmedu prevelikih popustanja neracionalnim zeljama sjedne strane i njihovog potpunog potiskivanja s one druge. Ovonije sasvim isto sto i "umerenost" u smislu istrosenog saveta "dase sve uzima umereno", mada ponekada moze da znaci i to; za Ari-stotela, covek pun vrlina nije jednostavno umeren covek, vec onajkoji zivi u skladu s diktatom prakticne mudrosti. Takva mudrostdozvolice odgovarajuce izrazavanje potreba i zelja jer je ponekadastvarno sasvim prikladno osetiti bes ili zudnju za odobravanjemdrugih ljudi, kao i sramotu ili ponos.

Razmotricerno primer besa. Aristotel ga je video kao veomasnazno osecanje koje moze imati dobre poslediee ako je mudrousmereno. .Lako je prepustiti se strastima", primetio je,,,i to mozesvako, ali biti besan na pravu osobu, u pravoj meri, u pravo vreme,na pravi nacin i s pravim ciljem - ni najmanje nije jednostavno."Smatrao je da je poznavanje vestine kako biti besan na pravi nacinsustinski znacajan deo moralnog zivota - pod uslovom da bes nepotisne razum i pretvori se u nesto rusilacko sto ostavlja teskeposledice.

Veoma znacajna karakteristika Aristotelovog stanovista jesteukazivanje na potrebu nekakvog moralnog cinioca koji ce na osno-vu cinjenica u svakom pojedinacnom slucaju odrediti sta je u sva-kom od tih slucajeva ispravno vladanje ili postupanje. Ne postojinikakav kodeks ili spisak pravila, nikakvo "ti ees" ili "ti need", vetsarno zahtev da se uradi razumna stvar zasnovana na prakticnolmudrosti ili razboritosti. Ako covek ne moze da bude prakticno

mudar, kaze Aristotel, onda trebada oponasa one koji to mogu dabudu. To je ujedno prava prilika da se coveku pomogne da nauCikako da bude razborit jer je, u svakom pojedinacnorn slucaju,pronalazenje srednjeg puta i pravog nacina da se postupi u skladus datim okolnostima, stvar razvoja navike da se bude prakycnomudar, ali i stieanja vestine u donosenju etickih sudova. Zivetl

Sta je dobra?=dobar zivot jeste eilj kojem svako tezi i, shodno tome, predstavljaneSto u cemu se covek moze usavrsavati.

Protivintuitivna posledica Platonovih stanovista izrazenih krozSokratove reci jeste da ako covek radi lose, onda je to sarno izneznanja. Naravno, ljudi ponekad, iako znaju sta je ispravno, ipakurade nesto pogresno iz najrazlicitijih razloga medu kojirna se sva-kako istice nesposobnost da se pokaze dovoljno velika snaga voljekoja bi coveka navela da se odluci za pravu stvar. Sasvim obicanprimer za "slabu volju" Hi akraziju jeste covek koji, i pored togasto se uzdrzava od jela, prihvati ponudeni kolac od cokolade iakozna da bi trebalo da ga odbije. Aristotelov prikaz moralnog zivotaostavlja prostor za slabosti volje time sto ih objasnjava kao borbuizmedu racionalnog izbora i neraeionalnih zelja, u kojoj ove posled-nje odnose pobedu, sto same znaci da neu~erena osoba .vidi staje dobro, ali cini lose".

Osoba koja zivi u skladu s prakticnom rnudroscu dostize euda-moniju i drugi je smatraju punom vrlina, pri cemu vrline pred-stavljaju takve odlike karaktera kao sto su hrabrost, umerenost,darezljivost, pravdoljubivost i casnost. Za osobu u koju su usadeneikoja neguje ove vrline Aristotel kaze da ima posebnu vrlinu veli-kodusnosti (engleski magnanimity, sto ima poreklo u latinskommagna anima), da poseduje .veliku dusu" ili megalopsihos na grc-korn. Aristotelov covek velike duse predstavlja prauzor ili modelonoga sto bi se moglo nazvati "dzentlmenom" da ovaj terminvremenom nije dobio konotaeiju koja ukazuje na drustvenu klasuciji pripadniei to postaju po rodenju ili nasledstvu, sto je u potpu-nosu pomracilo moralni smisao i predstavu osobe prepoznatljivepo odredenom i sasvim jasnom nacinu postupanja. Upravo ovajnaCinpodrazumeva se kad se neki covek prostonarodski opise kao"pravi gospodin".'. Aristotelov prikaz coveka s megalopsihosom nije - ili bar danas

nlJe- nesto posebno privlacan: takva osoba ima dub ok gIas, odrne-r~n hod i osecaj vlastite vaznosti, sto iprilici nekome ko u svakojSItua '" Y ••

Y. el)1ZIVI u skladu sa srednjim putem, razborito razmatra sta da~Clni,nikada ne precenjuje vrednost ili znacaj bilo cega i sasvimSigurno ni za sta na svetu ne poteenjuje svoju vrednost i svoj zna-

49


caj. Nazalost, ovo nije sarno karikatura onoga sto je Aristotel imaona umu, a upravo ova cinjenica njegovo stanoviste cini ranjivim.Nairne, njegovo ucenje usredsredeno na srednji put moze se kriti-kovati kao isuvise sredovecno, osrednje intelektualno i primerenosrednjoj klasi jer ukazuje na prilicno ogranicenog coveka sklonogpompeznost, koji, odbacujuci ekstremne strasti - ljubav, patnju islicna stanja duha - ne moze ni da shvati njihovu vrednost u smisluizvora ostroumnih misli i kreativnosti. Ove kritike imale bi znacajda je Aristotel smatrao da je srednji put isto sto i umerenost Hiuzdrzavanje, i da samom sebi treba da bude cilj, ali je, pre no stose upustio u razrnisljanja 0 etici, istakao da su ona namenjena lju-dim a kojima je Zivotno iskustvo vec otkrilo pravu vrednost izboraprijatnije i mirnije oblasti kao stanista i izvora dobra.

Prema Aristotelovom stanovistu, koje se po tom pitanju podu-dara sa stanovistern bilo kog drugog coveka, vazna karakteristikadobrog zivota jeste sto on ukljucuje brigu 0 drugim ljudima. Da bipokazao zbog eega je to tako, on ispituje pojam prijateljstva, a ovoispitivanje prikazano je u sasvim opravdano cuvenom i cesto citira-nom delu Nikomahova etika. Aristotel izdvaja pravo prijateljstvo ideli ga od dye prividno slicne vrste poznanstava; u jednoj od njihosnova za vezu je zadovoljstvo, a u drugoj uzajamna korist. Oviplitki oblici prijateljstva traju sarno onoliko koliko i zadovoljstvoHikorist, kaze Aristotel, dok pravo prijateljstvo opstaje zbog togasto je "utemeljeno na dobru" u smislu da covek svom prijatelju zeliono sto je za njega najbolje. Ovakvo prijateljstvo Aristotel naziva"savrsenim" ili "potpunim" jer je njegova svrha u samoj vezi; nepretvara se u obican instrument koji bi vodio ka ostvarenju nekogsasvim drugaCijeg krajnjeg cilja.

Aristotel kaze da je prijatelj "drugo ja",sto znaci da se briga kojucovek sasvim primereno pokazuje za samog sebe takode prenosi ina prijatelja. Primerena briga 0 sebi dolici eticnom pojedincu kojice time biti motivisan da postupa plemenito i da donosi razboriteodluke kako da izvrsi izbor ili kako da dela - usled cega ce, kaodrustveno bice, uvek moci da uvidi kako je ono sto je najbolje zanjega u isto vreme najbolje i za njegove prijatelje i (na kraju kra-jeva) za zajednicu. Na taj nacin, posmatrati prijatelja kao "drugo

ja" znaCi uvek mu zeleti sve najbolje i to zarad njega samog, ali ipostupati u skladu stirn.

Aristotelovski ideal prijateljstva lican je i uzajaman, i ukljucujedeljenje, odnosno razgovor i raspravu 0 odlukama i postupcima,saradnju i davanje pcdrske onom drugom. Zbog toga sto je prija-telj "drugo ja", sve sto ce mu u tom zajednickorn delanju koristitibice i od licne koristi, a sposobnosti i rnogucnosti oba pojedinca_ s obzirom na to da su racionalna bica - bice unapredene ova-kvim delovanjem. Iz ovoga sledi da je prijateljstvo neophodno zanajpotpuniji razvoj svakog coveka jer sve ono sto prijateljstvo sasobom nosi omogucuje nastanak, razvoj i ostvarivanje moralnogkaraktera - kako u jednom tako i u drugom bicu.

Medutim, najvisi ideal dobrog zivota, po Aristotelu, ostaje rezer-visan za razmisljanje u kojem su misli i spoznaje same sebi svrha.Aristotelov motiv za ovakav stay nije tesko otkriti: ako je razumnajvaznija karakteristika coveka, koja ga izdvaja iz svega ostalog,onda sledi da ce cista primena uma, neopterecena bilo kakviminteresima, izraziti covekovu sustinu, i to na najprikladniji mogucinacin. Dakle, zivot posvecen razrnisljanju predstavlja najbolji zivot,jer je razrnisljanje - kao covekova sustinska aktivnost - propracenonajvecorn mogucom srecorn. U vezi sa ovim Aristotel sebi dopustapesnicki uzlet nakon sto je sve do tog trenutka korakom prozaistehodao po predelima etike. Nairne, on pise:

Ne bismo smeli da slusamo one koji nas savetuju da razmiilja-mo onako kako obiini smrtnici treba da razmiiljaju - stalnoimajuGi u vidu sopstvenu moralnost. Pre bi trebalo da teiimopostizanju neieg stvarno velikog, tome da niita ne ostavimoneisprobano u pokuiaju da zivimo u skladu s onim najviiim inajvainijim u nama. Nas urn mozda i jeste skromnog iograni-cenog dometa, ali po moci i vrednosti nadmasuje sve time smookruieni. I stvarno, zbog toga ito je urn vrhovni i najbol]! deosvakog od nas, mozemo poverovati da on predstavija covekovopravo ja.

Ovo Aristotela vodi do zakljucka:


Sve sta je najbalje i najprijatnije za neko bite pa pravilu predsta-vlja ana ito mu duboko isasvim licno pripada. Aka se to praviloprimeni na ioveka, vidimo da umni iivot za njega predstavljanesto najbolje inajprijatnije jer um, vise ad bilo iega drugog, ijeste covek: Dakle, umni iivat bite ujedna inajsrecniji iivat zaioveka. (Nikomahova etika, knjiga 10, paglavlje 7)

i bezbriznog burzuja, sarna predstava gradanina dubokog glasai odm~rer:o~ hoda nekako je u neskladu s idealom mislioca kojise bavi ve~~lm istinarna - ili bi bila u neskladu da nije u pitanjuAtina klasicnog doba.

Ali sta je to oko cega treba naprezati urn? Aristotelov odgovorje karakteristican. Glavni predmet i cilj razrnisljanja, kaze on, trebada bude teorija, sto znaci "spekulativno ispitivanje i istrazivanjevecnih istina". Ovo je razbibriga i zanimanje za filozofe, madaAristotel priznaje da nije po svacijern ukusu i u skladu sa svaci-jom moci razumevanja. Sve to znaci da su najvisi domeni zivotadostupni sarno maloj grupi ljudi koji imaju potrebne intelektualnesposobnosti i koji su dovoljno bogati. Nairne, bogatstvo omogu-cava ljudima neophodno slobodno vreme koje mogu da posveterazrnisljanju radi razrnisljanja.

Neki kriticari su ovo oznacili kao elitizam, zbog cega su i tvrdilida Aristotelova etika nije za obicne ljude uprkos tome sto je sasvimocigledno da je njena polazna arnbicija da u opstim terminimaopise dobar zivot u dobrom drustvu. Pa ipak, ovakve kritike nisusasvim korektne. Aristotel priznaje da bogatstvo ima svoju ulogu- da nekima pomaze da zive najboljim zivotom time sto im dajepriliku za to - ali veliki deo svega ostalog sto je on rekao moze se .primeniti uopsteno, a narocito njegovo stanoviste kad je u pita-nju pravda. U skladu sa svojom teorijom srednjeg puta, on kazeda ciniti nepravdu znaci dobijati vise no sto je to potrebno, doktrpeti nepravdu znaci dobijati manje nego sto je potrebno; zbogtoga pravda predstavlja sredinu ili ravnotezu, a postupati praved-no znaci raditi one sto je ispravno. Naravno, ovo je nezavisno oddrustvenog statusa ili srece u zivotu ..

Pa ipak, ostaje cinjenica da je Aristotel ziveo u drustvu Cijaseekonomija zasnivala na ropstvu. Takode je cinjenica da on u tomenije video nista lose; cak je smatrao da su neki ljudi po prirodirobovi ili da su jednostavno rodeni da to budu. Stavise, u Aristote-lovom idealnom eoveku mnogo sta podseca na samozadovoljnog

grejling - Šta je dobro (klasični koncept)0001

Documents