Evropski univerzitet 2010?

Beograd, 2001.

Alternativna akademska obrazovna mrežaMasarikova 5, BeogradTelefon: 011/3061-551, 3061-509Faks: 011/688-123e-mail: aaen@aaen.edu.yuwww.aaen.edu.yu

Priredili:Srbijanka TurajlićStaša BabićZoran Milutinović

Lektor i korektor:Marija Lazović

Štampa:Čigoja štampaStudentski trg 13, BeogradTelefon: 186-725, 625-954e-mail: chigoja@eunet.yuwww.chigoja.co.yu

Sadržaj

1. Naša stvar .....................................................................52. Bolonjski proces ......................................................... 103. Autonomija i odgovornost .......................................... 144. Strateško upravljanje .................................................. 165. Ocena kvaliteta, vrednovanje, akreditacija ................. 206. Zakonska regulativa u oblasti visokog obrazovanja

u Evropi ...................................................................... 367. Bolonjska deklaracija .................................................. 498. Lisabonska deklaracija ............................................... 53Izvori ............................................................................... 75

5

1. Naša stvar

Drage koleginice, drage kolege,Naša stvar, nažalost, ne stoji dobro. U razgovorima o

stanju na univerzitetima u Srbiji uglavnom se svi lako složi-mo: stanje je očajno. U ovom trenutku nam se može činitida je najhitnija promena povećanje naših plata, jer ovakoosiromašeni jedva da možemo da ispunjavamo svoje osnov-ne nastavne obaveze, a kamoli da razmišljamo o istraživa-nju i unapređivanju svojih struka. Optimistički verujemoda će nam uskoro biti nešto bolje. Često međutim očekuje-mo i ono što nije realno: da će nam naš glavni finansijer –država – uskoro obezbediti pristojan životni standard, no-vu opremu u laboratorijama i učionicama, pune bibliotekenovih knjiga, sredstva za odlazak na kongrese u inostran-stvu, i da ćemo se onda orno posvetiti svojim nastavnim inaučnim obavezama. Nažalost, ponovo, to očekivanje nijerealno. Ne samo zbog toga što živimo u najsiromašnijoj ze-mlji u Evropi, koja će još izvesno vreme imati dosta mukada reši neke probleme elementarnije od univerzitetskogobrazovanja, nego i zbog toga što će država, nezavisno odtoga koja partija bude na vlasti, ubrzo biti prinuđena daprihvati drugačije modele ponašanja – isto onako kao štoće i u drugim domenima, tokom procesa izlaženja iz izola-cije duge čitavu deceniju, morati da nauči da mnoge stvariradi na drugačiji način. Tokom decenije naše izolacije mno-go toga se promenilo u svetu, pa i u domenu univerzitet-skog obrazovanja. I nas će nužno zahvatiti promene koje seveć odigravaju u zajednici naroda u koju ponovo hoćemo

6

da se uključimo. O tim promenama možemo misliti dobroili loše, možemo ih hvaliti ili kuditi, ali ne možemo ih nizaustaviti ni izmeniti, kao što to ne mogu ni veći i jači odnas: možemo samo da biramo između pokušaja da se u nji-ma izborimo za svoje mesto, pa tako opstanemo kao aka-demska zajednica, s jedne strane, i slepog ignorisanja tihpromena, što bi nas za kratko vreme dovelo do još većegsiromaštva i na kraju potpunog nestanka, s druge strane.

Autori ovog teksta predlažu vam nešto drugo: da zajed-no bacimo pogled preko horizonta onoga što smatramo naj-hitnijim – naših plata i grejanja učionica u kojima predaje-mo – i da pokušamo da razumemo proces promena u kojećemo morati da se uključimo. Samo od naše pravovremenepripreme za te promene zavisi hoćemo li ih jednog dana – ataj dan će brzo doći – shvatiti kao nepogodu koja se nad nasnadvila, ili kao priliku da radimo i živimo na bolji način.Nije kasno da se u proces promena uključimo, ali je posled-nji trenutak da pustimo u pogon sve alarmne uređaje.

Ne treba da od države očekujemo da nas uvede u pro-mene o kojima je reč. To nije njen posao. Promene treba daobave univerziteti sami, i to zarad vlastitog dobra. Naši do-sadašnji odnosi sa državom vrlo brzo će se promeniti: dosada smo od nje tražili sredstva, a ona, ruku na srce, nije odnas tražila mnogo. Koliko god se žalili na uslove u kojimasmo radili, moramo priznati da smo bili u povlašćenom,monopolskom položaju. Znali smo da država ne može sebida dozvoli da ukine svoje univerzitete, čak i kad je sasvimsvesna koliko su oni glomazni, inertni, neefikasni, neade-kvatni i preskupi za njene skromne mogućnosti. Možda će-mo ubrzo doći u iskušenje da iskoristimo svoj uticaj i poku-šamo da sprečimo pojavljivanje efikasnijih, jeftinijih i bo-ljih privatnih univerziteta u Srbiji, pa da tako očuvamo svojmonopolski položaj. Ali promene koje su na vidiku, pre sve-ga integracija naše zemlje u širu zajednicu nacija, i to ćeizmeniti. Lako se može dogoditi da država, i sama pritisnu-

7

ta neophodnošću da bude efikasna i da troši što manje paraporeskih obveznika, a da pri tome sredstva budu iskorišće-na na najracionalniji način, zaključi da od nas dobija mno-go manje nego što u nas ulaže (koliko god nama izgledalomalo i to što sada dobijamo), i da joj se mnogo više isplatida zatvori univerzitete na kojima radimo. Naime, biće dru-gih univerziteta u našem bližem i daljem okruženju, koji ćesvi biti međusobno kompatibilni – budući da se već aktivnouključuju u proces promena o kojima je ovde reč – koji ćemoći da našim studentima pruže savremeno i efikasno obra-zovanje, i sa kojima ćemo morati da se takmičimo za stu-dente, naročito one bolje, da bismo opravdali svoje postoja-nje. Nije nezamislivo da bi nam se tada moglo desiti onošto se dogodilo manastirima u Engleskoj kad ih je HenriVIII dekretom ukinuo: kako su već dugo pre toga živeli uizolaciji i samodovoljnosti, niko nije podigao glas u njihovuodbranu.

Jedan od dubljih uzroka promena o kojima je ovde rečjeste napuštanje modela Humboltovog univerziteta u čita-voj Evropi, na kojem je zasnovan i naš univerzitetski sistem.Takav univerzitet je jedan od ideoloških državnih aparata,čuvar (nacionalne) kulture i proizvođač novih znanja. Nje-ga su u drugoj polovini XX veka dovela u pitanje dva razvoj-na procesa: globalizacija i tehnološki razvoj, progresivno sla-bljenje uloge nacionalne države i istovremeni sve brži tem-po razvoja novih tehnologija koje menjaju način na koji ži-vimo, opštimo, proizvodimo i učimo. Oba su podrivala ra-nije samorazumljivu ideju da univerzitet treba da bude dr-žavni i nacionalni. Kad se već najznačajnija otkrića u fun-damentalnim i primenjenim naučnim disciplinama dešava-ju u zajedničkim projektima više univerziteta iz različitihzemalja, a najčešće su finansirani sredstvima korporacijakoje su i same transnacionalne, mnoge zemlje više ne videnikakav razlog da finansiraju slabo efikasne i malo produk-tivne nacionalne odseke za pojedine prirodne nauke, i ovi

8

su sve više upućeni na to da sredstva za svoj opstanak samiobezbeđuju. Sve više slabi uverenje da univerzitet treba dabude zadužen za nadzor nad duhovnim životom nacije. Uni-verzitet više nije najznačajnije mesto na kojem se reprodu-kuje kultura: kao što je univerzitet prethodno na tom zadat-ku smenio crkvu, sada i sam biva istisnut masovnim medi-jima i mora da pronađe novo opravdanje svog postojanja.

Univerzitet sve više sustiže sudbina nekadašnjih naci-onalnih avioprevoznika, koji postaju relativno nezavisni bi-rokratski sistemi: manje je važno da budu naši, a mnogoviše da budu dobri i efikasni. Oslabljene nacionalne državesa sve manjim budžetima ni zaštitu spomenika kulture višene sprovode kao ranije, beskonačno plaćajući za njihovo odr-žavanje, nego pokušavaju da nađu način koji će spomenici-ma kulture omogućiti da sami sebe 'isplaćuju' i održavaju.Univerziteti sve više postaju korporacije na čijem čelu senalaze sposobni menadžeri, često pridošlice iz sveta bizni-sa, koji na funkcionisanje obrazovnih institucija primenju-ju neumoljivu računovodstvenu logiku rashoda, prihoda iefikasnosti uloženih sredstava. Autori ovog teksta ne veru-ju da samo i jedino računovođe mogu najbolje da razumejuhorizonte savremenog društva, ali su, s druge strane, sve-sni da nije daleko vreme kada ćemo svi morati da odgovori-mo i na 'zašto?' računovođâ. Tu nam, onda, uobičajeni od-govori koji će se pozivati na tradicionalnu misiju univerzi-teta, pominjanje razuma i kritičnosti, znanja kao vrednostipo sebi, pa čak ni obrazovanja za građansko društvo nećebiti od velike koristi. Oni će dobro znati istoriju univerzite-ta, podsetiće nas da misija univerziteta nije oduvek bila ista,već se tokom vremena menjala, i reći će nam da na savre-mene izazove moramo davati savremene odgovore. Mora-ćemo da učimo kako da napravimo nekakav kompromisizmeđu zahteva korporacija, koje će hteti da finansiraju sa-mo ono što se njima neposredno isplati, zahteva siromašnedržave, koja će možda hteti, ali neće imati čime da nas po-

9

drži, zahteva studenata, kojima neće biti svejedno šta ih ikako učimo, i onoga što sami još uvek smatramo svojimdruštvenim i obrazovnim zadatkom. Što je najvažnije,moraćemo da naučimo da budemo fleksibilni, da uočava-mo promene do kojih sve brže dolazi i da na njih momen-talno reagujemo.

To ne znači da je sa univerzitetom gotovo i da nam nijeostalo ništa drugo do da zatvorimo svoju radnju. Naprotiv:baš je obrazovano društvo nalog budućnosti i uslov opstan-ka. Zemlje koje imaju mnogo veći procenat visoko obrazo-vanog stanovništva od Srbije čine sve što mogu da taj pro-cenat povećaju. Iste one računovođe – prema kojima mi idalje ostajemo nepoverljivi – dokazuju nam da je znanjenajskuplja roba, da su profiti najveći u novim tehnologija-ma, da se u nikad povezanijem svetu ne može poslovati bezznanja jezika i poznavanja drugih kultura. Svuda se gradenovi univerziteti, državni, privatni, mešoviti. Broj odbranje-nih doktorskih disertacija ne pokazuje tendenciju pada, ne-go uspona. Stavka 'visoko obrazovanje' u državnim budže-tima svuda je, doduše, sve praznija, ali istovremeno rastubudžeti međunarodnih fondacija za finansiranje univerzi-teta, mogućnosti za dobijanje sredstava za projekte od kor-poracija i programa Evropske unije svake godine su sve ve-će, a ne treba zanemariti ni rastući broj devojaka i mladićakoji shvataju da samo sa dobrim obrazovanjem mogu sebiprokrčiti put kroz život. Da bi se u tome nekako opstalo,moraćemo da uvežbamo ubedljivo odgovaranje na teška pi-tanja kao što su 'koji su rezultati vaše poslednje SWOT ana-lize?', 'šta nam možete reći o vašem programu razvoja na-stavnog osoblja?' ili 'koje sisteme evaluacije nastave i istra-živanja primenjujete?' I moraćemo da uhvatimo korak sapromenama u koje su univerziteti na našem kontinentu većuveliko ušli.

10

2. Bolonjski proces

Ma koliko se evropske zemlje međusobno razlikovale,koliko god da su njihovi sistemi visokog obrazovanja izraslina drugačijim nacionalnim tradicijama, ipak svi dele iste ilislične probleme. Prosečna dužina studiranja, na primer, svi-ma zadaje iste muke: studenti ostaju na univerzitetima pre-dugo i prekasno se uključuju u profesionalni život. Evrop-ski univerziteti su, kažu njihovi kritičari, inertni i konzerva-tivni, sporo se prilagođavaju sve bržim promenama u savre-menom svetu. Sve manje mogu da odgovore na izazove vr-toglavog tehnološkog razvoja, obrazovanje koje nude sve višezaostaje za potrebama društva, a zbog toga trpi čitav druš-tveni život. Oni su prezaštićeni nacionalnim sistemima vi-sokog obrazovanja, koji, naročito u manjim evropskim ze-mljama, sprečavaju bilo kakvu kompetitivnost, što samo sna-ži duh inercije i tradicionalizma. Ne na poslednjem mestu,rascepkanost i nekompatibilnost nacionalnih sistema viso-kog obrazovanja velika je prepreka ujedinjenju Evrope i je-dinstvenom tržištu rada koje bi u njoj trebalo da nastane.

Bolonjska deklaracija predstavlja evropski odgovor na oveprobleme. Juna 1999. godine ministri obrazovanja dvade-set devet evropskih zemalja dogovorili su se da otpočnu pro-ces reforme svojih univerziteta i potpisali deklaraciju na naj-starijem evropskom univerzitetu. Rezultat tog procesa, kojiće trajati do 2010. godine, trebalo bi da budu konvergentnisistemi visokog obrazovanja u Evropi, uz očuvanje nacio-nalnih, kulturnih i jezičkih specifičnosti. Cilj reformskih po-stupaka koji su usledili posle deklaracije a ponekad se nazi-

11

vaju Bolonjski proces, jeste stvaranje evropskog prostora viso-kog obrazovanja i povećanje međunarodne kompetitivnosti evrop-skih univerziteta.

Vitalnost i efikasnost jedne civilizacije, ističu autori Bo-lonjske deklaracije, može se meriti time koliko je drugimanjena kultura privlačna. Reformama koje podrazumeva bo-lonjski proces evropsko univerzitetsko obrazovanje trebalobi da postane privlačno u globalnim razmerama. Nije nika-kva tajna ko je Evropi takmac u ovom smislu, kao ni gdeodlaze najtalentovaniji studenti iz Evrope i Azije, pa ondačesto tamo i ostanu, i kuda odlaze produktivni evropski pro-fesori. Opšta je procena da evropski univerziteti sve višegube korak u takmičenju sa američkim na mnogim plano-vima. Nije, takođe, reč ni samo o studentima i profesorima,nego i o uticaju i prestižu koji danas imaju američki univer-ziteti. Sve to zajedno – studenti, profesori, uticaj i prestiž –sasvim se lako prevodi u idiom koji razumeju najvažniji fi-nansijeri. To više nisu nacionalne države, nego međunarod-ne fondacije i korporacije, koje opet iz svojih razloga finan-siraju istraživanja na univerzitetima, a sklonije su tome dafinansiraju uticajnije i prestižnije nego one druge. Time sekrug zatvara i kao u spirali otpočinje novi, u kojem višepara ponovo privlači najbolje studente i profesore, donosijoš veći uticaj i prestiž, još više sredstava, itd. Stvaranjevećeg evropskog univerzitetskog 'tržišta' trebalo bi da omo-gući lakše povezivanje evropskih univerziteta, ali i da stvoriuslove za kompeticiju među njima. Tek tako oni će postatikompetitivni i na globalnom planu.

Pre svega, tokom reformi koje predviđa Bolonjska dekla-racija biće ujednačeni akademski stepeni (diploma, magi-stratura, doktorat), koji su se do sada razlikovali u nacional-nim sistemima visokog obrazovanja. Time će se postići pot-puna prevodivost stečenog obrazovanja u čitavoj Evropi iizbeći će se teškoće do kojih je dolazilo kad je neko školo-van, na primer u Italiji, hteo da se zaposli u Nemačkoj ili da

12

nastavi školovanje u Belgiji. Preporuka Bolonjske deklaracijeje da osnovne, dodiplomske studije traju tri ili četiri godinei da studente osposobljavaju za profesionalni rad. Postdi-plomske studije trebalo bi da traju jednu ili dve godine, i daili omogućavaju dodatno stručno usavršavanje ili da uvodestudente u naučni rad koji bi bio nastavljen pisanjem dok-torske disertacije.

Ujednačavanjem akademskih stepena u čitavom evrop-skom prostoru postiže se pokretljivost onih koji su već ste-kli neku diplomu, ali to nije dovoljno. Potrebno je omogući-ti i pokretljivost onih koji još uvek studiraju: na primer, dase studije započete u jednoj zemlji mogu nastaviti u drugoj,i da se eventualno diplomira u trećoj. To znači da ne samodiplome, nego i semestri moraju biti prevodivi. Prevodivostse postiže uvođenjem Evropskog sistema prenosa bodova(ECTS). Umesto nastavnih predmeta koji traju dva semestrapa nekad i više od toga, svi univerziteti preći će na sistemsemestralnih ili trimestralnih kurseva. Neki kursevi, kojipredstavljaju jezgro struke na nekoj nastavnoj grupi, bićeobavezni za sve studente, ali će biti i izbornih kurseva nakoje će se studenti upisivati po vlastitoj sklonosti. Time ćeim biti omogućeno da steknu spremu koja se svakako oče-kuje od pravnika na primer, ali i da preko izbornih kursevaveć na dodiplomskim studijama nijansiraju svoje znanje,da se izborom grupe srodnih predmeta specijalizuju u okvirustruke, ili da steknu korisna znanja iz drugih naučnih disci-plina. Napor koji student treba da uloži u uspešno savlađi-vanje svakog kursa trebalo bi da bude precizno merljiv iprevodiv u ukupan broj radnih sati – na nastavi, u pripremiza časove, u pisanju domaćih radova i pripremanju ispita –koji, opet, može da bude preveden u određeni broj bodova.Optimalni broj bodova tokom jedne školske godine trebalobi da bude 60. Tako zarađeni bodovi mogli bi se bez nepo-trebnih komplikacija uložiti u nastavak studija na nekomdrugom univerzitetu. Istovremeno, ovim sistemom postiže

13

se i rešavanje problema koji je u mnogim evropskim zemlja-ma postao hroničan – dužine studiranja. Umesto jednog is-pita koji se polaže posle dva semestra ili više, studenti to-kom jednog semestra ili čak trimestra trebalo bi da imajuviše testova, radionica, domaćih radova, probni ispit, pre-zentacije na času, i tako se ohrabre da rade i uče kontinuira-no, umesto da tek na kraju godine počnu da pripremajuispit. Vezivanjem broja bodova za ukupan broj radnih sati uisti mah se postiže i precizno merenje opterećenja studena-ta tokom semestra ili trimestra, kako bi se od njih s punimpravom moglo očekivati da svoje obaveze ispunjavaju u za-datim rokovima.

Osim mobilnosti studenata, Bolonjska deklaracija insi-stira i na mobilnosti nastavnika, saradnika i istraživača. Mno-ge međunarodne organizacije i pojedinačni univerziteti većsu razradili mehanizme koji podržavaju i ohrabruju slobod-nu pokretljivost svih koji rade u visokom obrazovanju krozčitav evropski prostor.

Bolonjsku deklaraciju potpisali su ministri obrazovanjadvadeset devet evropskih zemalja, ali se u njoj izričito kažeda proces reforme višeg obrazovanja osmišljavaju i sprovo-de univerziteti sami. Oni su akteri reforme, a ne njeni objek-ti. Evropsko zakonodavstvo insistira na autonomiji univerzi-teta i deregulaciji visokog obrazovanja, o čemu će ovde jošbiti reči, pa Bolonjska deklaracija predviđa da će univerziteti,baš zato što su oni koji na njima rade najzainteresovaniji zavlastiti opstanak na tržištu obrazovanja, u funkcionisanjesvojih univerziteta hteti da ugrade složeni mehanizam eva-luacije i obazbeđivanja kvaliteta. Ovaj mehanizam, kojem će-mo kasnije posvetiti više pažnje, trebalo bi da obezbedi ne-prestanu i korektivnu samoregulaciju univerzitetskog obra-zovanja, i inertnu, često konzervativnu i tradicionalnu in-stituciju osposobi da se stalno prilagođava novim uslovi-ma, da podiže kvalitet obrazovanja koje nudi, i tako opstajeu uslovima sve veće i oštrije međunarodne konkurencije.

14

3. Autonomija i odgovornost

Univerzitet ima osnivača koji istovremeno ostaje i nje-gov vlasnik. To može biti država, ali i kompanija, fondacijaili grupa građana. Osnivač odlučuje o osnivanju univerzite-ta, o broju i vrsti fakulteta u njegovom sastavu, o njegovomakademskom karakteru (da li je to pretežno istraživački ilinastavni univerzitet), o budžetu, o imenovanju onih koji bitrebalo da otpočnu sa nastavom i istraživanjem na njemu.Ali kada se jednom osnuje univerzitet, odredi njegov ka-rakter i imenuju prvi nastavnici – osnivač više ne treba daodređuje kako oni koji su imenovani za nastavnike treba dainterpretiraju taj karakter, kako treba da izvode nastavu,niti ko ubuduće treba da izvodi nastavu. Jednom osnovan,univerzitet je slobodan da odredi i sprovodi svoje suštinskeoperacije nezavisno od osnivača, uz pomoć odluka organakoju su obrazovani interno i slobodno.

Osnovno opravdanje akademske slobode poznato je: inastava i istraživanje daju bolje rezultate ako su slobodni.Politička kontrola i diktat usko shvaćenog tržišta mogu po-kušati da taj prostor slobode suze ili čak ponište, ali to uvekide na štetu rezultata nastave i istraživanja. Ukoliko je efi-kasan i uspešan univerzitet cilj osnivača, onda će osnivačuraditi najbolje ako poštuje univerzitetsku slobodu.

Drugi važan argument u korist akademske slobode za-sniva se na šire shvaćenom interesu čitavog društva. Starin-ski rečeno, posao naučnika i nastavnika na univerzitetimajeste otkrivanje istine. Njihov je zadatak da do nje dođu ida drugima saopšte kako je vide. Na njima je i odgovornost

15

da ne zastupaju ono za šta veruju da je lažno, kao i dužnostda kazuju ono za šta veruju da je istinito. Od toga kolikooni poštuju svoje odgovornosti i dužnosti u velikoj meri za-visi hoće li društvo negovati kulturu nezavisnosti ili kultu-ru konformizma. U ovoj drugoj istina je već upisana u tradi-ciji, ideologiji ili religiji; kultura nezavisnosti počiva na uve-renju da se do istine o mnogim pitanjima, od nauke do po-litike, dolazi kroz nezavisna ubeđenja pojedinaca. Univer-ziteti bi trebalo da budu centri napora da se kultura nezavi-snosti učvršćuje i širi. Nigde drugde nije toliko očiglednaodgovornost pojedinca da po svom najboljem znanju i uve-renju traga za istinom i da je saopštava tako kako je vidi. Nena poslednjem mestu, treba istaći da se ovo traganje i sa-opštavanje odvija pred očima studenata, od kojih se takođeočekuje da jednog dana preuzmu odgovornost za kulturunezavisnosti. Sve se to dovodi u pitanje ako se nastavnikukaže šta da predaje, a šta ne, i šta sme da istražuje, a šta ne.

Nezavisne akademske institucije, sa pojedincima kojisu takođe nezavisni unutar njih, najbolja su garancija op-stanka kulture nezavisnosti.

Autonomija univerziteta takođe znači da su nezavisnipojedinci u njima odgovorni za dalju sudbinu svojih univer-ziteta. Sloboda koja je univerzitetima priznata može se ne-kome učiniti kao breme veće od bremena neprestane dr-žavne kontrole i uplitanja. Na samim univerzitetima je dase pobrinu za vlastiti opstanak i napredak – u okviru za-konske državne regulative i sledeći striktne procedure vred-novanja i ocenjivanja koje su u velikoj meri internacionalnepo karakteru. Sloboda koju osnivač ostavlja univerzitetimau pogledu sadržaja i načina onoga šta, ko i kako univerzi-tetskog života, ne podrazumeva ravnodušnost osnivača pre-ma kvalitetu nastave i istraživanja. Naš učinak je ipak mer-ljiv i može se iskazati na različitim skalama: autonomija uni-verziteta znači da se osnivač neće baviti političkom i ideo-loškom skalom, ali ne znači da će zaboraviti i sve ostale.

16

4. Strateško upravljanje

Masovno visoko obrazovanje pretvorilo je univerziteteu velike i kompleksne institucije. Državni univerziteti, po-sebno, prisiljeni su da u takmičenju za oskudna sredstva izdržavnih fondova pokažu da će ih koristiti na najbolji mo-gući način i da pruže dokaze koji će potvrditi da studenti-ma daju relevantno i adekvatno obrazovanje u skladu sanacionalnim i regionalnim potrebama. Sve veći broj univer-ziteta zaoštrava konkurenciju: oni moraju da se takmiče nesamo za sredstva, nego i za studente. Mnogi univerzitetiprihvatili su izazov i otpočeli da izgrađuju svoje specifičneindividualne profile, niz osobenosti koje će ih učiniti pre-poznatljivim i drugačijim od svih ostalih. Iznad svega, učvr-stila se svest o tome da upravljanje univerzitetima mora bitistrateško: planski oblikovano, dugoročno, proaktivno prenego reaktivno. I dalje ostaje mnogo elemenata koji se nemogu ni predvideti ni racionalno kontrolisati – veći druš-tveni potresi, rat, teže ekonomske krize – ali pristalice stra-teškog planiranja ističu da su čak i u nepredvidljivim pro-menama ove vrste fleksibilniji i efikasniji univerziteti koji-ma se upravljalo strateškim planiranjem.

To naročito važi za univerzitete koji se pripremaju zaproces reforme i transformacije. Ove institucije prvenstve-no treba da prođu kroz proces razumevanja vlastite istorije(otkuda dolazimo), svojih dostignuća i sadašnje situacije (kosmo, gde smo sada), i svoje budućnosti (šta želimo da bude-mo). Sastavni deo procesa samorazumevanja trebalo bi dabude i analiza prednosti i nedostataka, mogućnosti i pret-

17

nji, uz jasan odgovor na pitanje kuda želimo da idemo,koju ulogu hoćemo da igramo u regionu, u zemlji, u Evropiili globalno. Sledeći korak bi trebalo da bude odgovor napitanje kako ćemo to da dostignemo. Uspešni univerzitetiće morati da upravljaju promenama, a ne samo da ih slede.Usvajanje strategije je metod da se izbegnu krize i stresnanesigurnost i da se obezbedi razborito ponašanje.

Strateško upravljanje univerzitetom ne bi trebalo da za-visi isključivo od pojedinaca, iako najveću odgovornost zastrategiju upravljanja univerzitetima imaju rektori i rektor-ski kolegijumi. Institucionalizovani procesi su bolji garantidosledne politike jer ne zavise od pojedinaca, nego trajunezavisno od njihovih smena na čelu univerziteta. Ulogarukovodilaca univerziteta je međutim značajnija na univer-zitetima u tranziciji kakvi su naši, nego na univerzitetimakoji su već dostigli izvesnu stabilnost i koji odlučuju da kre-nu u ekspanzivniji razvoj.

Rukovodioci univerziteta mogu da definišu svoju ulo-gu na dva različita načina:

– strateški, sa široko shvaćenom vizijom i putem da sedo nje dođe.

– klimatski, usredsređujući se na ono što se na univerzi-tetu već radi pre nego na ono što bi trebalo da se radi.Uloga rukovodilaca bi, u ovom slučaju, bila da se stvoriklima u kojoj zaposleni na univerzitetima daju sve odsebe. Prepoznavanje potreba zaposlenih za većom sa-mostalnošću i slobodnom inicijativom, s jedne stra-ne, ili stalnijim usmeravanjem, s druge, trebalo bi dabude osnova ovog tipa rukovođenja.

U skladu s tim, univerzitetski rukovodioci bi se moglipodeliti u dve grupe: na one harizmatske, koji se oslanjajuna viziju i inspiraciju, ulivajući poverenje i sigurnost u tre-nucima velikih promena i neizvesnosti, i one koji svoje po-našanje temelje na tradicionalnim obrascima, traže dijalogi konsenzus, i malim koracima zadobijaju podršku. Stilovi

18

upravljanja prevashodno zavise od univerzitetskih mikro-kultura. Kod nas se strateške odluke tradicionalno donoseu ministarstvima i na fakultetima, a uloga univerziteta, paonda i univerzitetskog rukovodstva, vrlo je mala. Da bi seideja strateškog upravljanja razvijala na ovom nivou, bilo bipotrebno univerzitetska rukovodstva snabdeti neophodnimsredstvima i službenicima koji bi pravili planove i izvodilipromene. Da bi odgovornost za strateško upravljanje bilakoncentrisana na ovom nivou, potrebna je jasna specifika-cija uloga i odgovornosti univerziteta, fakulteta i manjih fa-kultetskih jedinica.

Ako već postoji saglasnost o potrebi za promenom, na-meću se sledeća pitanja:

– Šta treba promeniti i zašto?– Šta može da se promeni?– Šta ne može da se promeni?– Šta može da se promeni odmah?– Šta još ne treba menjati?– Šta ja mogu da promenim sam/a, u granicama svojih

nadležnosti?– Šta mogu da menjam sa drugima?Poruka ovog niza pitanja je u uspostavljanju jasnih pri-

oriteta. Ne može se sve promeniti odmah, i neke promenetreba da sačekaju. Nešto prosto ne može, nešto još ne mo-že, a nešto ne treba menjati jer je dobro. Upravljač ima za-datak da identifikuje strateške ciljeve za razumno planiraniperiod i da odredi koliko je vremena potrebno za određenepromene. Promene obično izazivaju nesigurnost: kod za-poslenih postoji granica do koje su spremni na njih i poslekoje počinju da pružaju otpor. Od faze identifikacije potre-be za promenom do faze implementacije rešenja trebalo bida prođe izvesno vreme, koje će rukovodstvo univerzitetaiskoristiti za konsultacije i pregovore o rešenju, pa tek ondatražiti podršku za promene. Reforma koja počinje bez te-meljnih priprema, sa nejasnim ciljevima, bez dovoljno sred-

19

stava i uz spore zakonske promene ima najbolje šanse dapropadne: suočiće se sa otporom, inercijom i tradicionali-zmom, odsustvom motivacije kod zaposlenih i nevericom uuspeh. S druge strane, dobre prethodne analize, kojeuključuju i jasno predstavljanje troškova i dobitaka, nedvo-smislen prikaz stanja kojem se reformom teži, ukazivanjena primere uspešne prakse u drugim univerzitetskim siste-mima, a uz podršku zakonodavstva, stvaraju klimu u kojojse reforma može izvesti u razumnom roku i uz minimalnorasipanje energije.

20

5. Ocena kvaliteta, vrednovanje, akreditacija

5.1. Predistorija i trenutno stanje

Postupak akreditacije u visokom obrazovanju prvi putje počeo da se primenjuje u SAD početkom dvadesetog ve-ka. Osnovna ideja akreditacije bila je da se uspostavi nekired u formiranju visokoškolskih institucija. Kasnije se po-kazalo da se kroz vrednovanje koje prethodi akreditaciji mo-že relativno jednostavno ustanoviti koje su slabosti i pred-nosti svake pojedine institucije, što je studentima pružilomogućnost da u skladu sa svojim željama i potrebama oda-beru ustanovu na kojoj će studirati. Konačno, postojanjejasno formulisanih merila u celom sistemu visokog obrazo-vanja omogućilo je svim američkim studentima da konku-rišu za upis na bilo koju visokoškolsku ustanovu u zemlji ida veoma jednostavno, tokom studija, promene ustanovuna kojoj studiraju. Drugim rečima, od jasno definisanog si-stema akreditacije najviše koristi imaju sami studenti. Opšteje uverenje da američki sistem akreditacije predstavljanajsistematičniji način za proveru kvaliteta u visokom obra-zovanju. Razvijene su dve vrste akreditacija: institucionalnai profesionalna.

Institucionalna akreditacija odnosi se na priznavanje sta-tusa visokoškolske institucije u celini, a ne na pojedine pro-grame koji se na njoj izvode. Ovom vrstom akreditacije da-je se zapravo legitimitet visokoškolskoj instituciji koja imaodgovarajuće ciljeve i strukturu upravljanja, što bi poredostalog trebalo da obezbedi i određeni kvalitet obrazovnih

21

programa. Institucionalnu akreditaciju obavljaju nevladineregionalne organizacije i njome su obuhvaćene i državne iprivatne škole. Pored toga, i svaka američka savezna drža-va ima pravo da obavlja nadzor nad radom svojih državnihvisokoškolskih institucija.

Profesionalna akreditacija odnosi se na obrazovne pro-grame i odgovarajuće akademske stepene u pojedinim obla-stima kao što su medicina, pravo, tehnika itd. Ovu vrstuakreditacije obavljaju privatne agencije pod pokrovitelj-stvom odgovarajućih profesionalnih organizacija. Otuda,profesionalne agencije za akreditaciju ne postoje za sve vr-ste obrazovnih programa, već samo za one gde postoji izra-žen esnafski interes, odnosno odgovarajuća profesionalnaorganizacija na nivou čitave zemlje.

Za razliku od SAD, sve do osamdesetih godina dvade-setog veka visoko obrazovanje u Evropi bilo je pod relativ-no čvrstom kontrolom države. Država je, u skladu sa odgo-varajućom zakonskom regulativom, osnivala visokoškolskeustanove i davala im pravo da dodeljuju različite stepeneakademskih zvanja. Akreditacija i vrednovanje uglavnomse nisu primenjivali u Evropi niti se za njima osećala poseb-na potreba. Vremenom, međutim, proširivanje autonomijeuniverzitetâ koje je dovelo do jačanja uloge njihovog ruko-vodstva zahtevalo je da se jasnije postavi i pitanje odgovor-nosti. U tom smislu javila se potreba za vrednovanjem radavisokoškolskih institucija u pogledu racionalne potrošnjeresursa, sprovođenja postavljenih ciljeva i nivoa kvalitetaprograma i nastave. Uvedene metode vrednovanja odnosilesu se samo na ustanove unutar jedne zemlje i bile su orijen-tisane uglavnom prema povećanju kvaliteta i odgovornosti,a ne i prema potrebama korisnika.

Tokom poslednje decenije proteklog veka sistem viso-kog obrazovanja u Evropi našao se pod snažnim pritiskomprocesa globalizacije i razvoja novih tehnologija. Na evrop-skom prostoru pojavile su se visokoškolske institucije iz va-

22

neevropskih zemalja nudeći drugačije studijske programe.Pored toga, učenje na daljinu nagoveštava transnacionalniobrazovni sistem i značajnu deregulaciju u oblasti visokog ipermanentnog obrazovanja. Suočen sa ovim promenama,veliki broj evropskih visokoškolskih institucija traži uvođe-nje jasnih evropskih akreditacionih procedura koje bi po-stale sastavni deo njihove strategije za istupanje na među-narodnoj sceni. Interesantno je napomenuti da je tokom po-slednje decenije čitav niz tehničkih univerziteta u Evropizatražio akreditaciju od Američke agencije ABET (Accredi-tation Agency for engineering and technology programmes/degrees in the USA). ABET je naravno, odgovorio uvođe-njem ad hoc procedure za neameričke ustanove i otpočeosa izdavanjem uverenja kojim se utvrđuje da je neka usta-nova „u suštini ekvivalentna” sa odgovarajućim američkiminstitucijama. Uprkos činjenici da ova uverenja ne garantu-ju nužno visok kvalitet neke institucije, ona se u odsustvudrugih kriterijuma, intenzivno koriste u marketinške svrhe.

Polazeći od ovih činjenica većina visokoškolskih insti-tucija došla je do zaključka da je dalji razvoj sistema viso-kog obrazovanja u Evropi i povećanje njegove kompetitiv-nosti na internacionalnoj sceni uslovljen uspostavljanjemintegralnog sistema kontrole kvaliteta (vrednovanja) koji biobuhvatio sve evropske zemlje. Ovakav sistem treba da obez-bedi transparentnost načina na koji se organizuje visokoobrazovanje (vrste institucija, način izvođenja nastave, vr-ste diploma itd.), kompatibilnost pojedinih diploma u Evro-pi, fleksibilnost u odnosu na diversifikovane potrebe i kori-snike, kao i mogućnost poređenja ponuda (kvalitet i rele-vantnost diplome).

Danas su u većini zapadnoevropskih zemalja formira-ne nezavisne agencije za vrednovanje, čiji je osnovni cilj dadoprinesu poboljašanju kvaliteta obrazovnih programa. Zarazliku od toga, u istočnoevropskim zemljama ove agencijese bave vrednovanje sa ciljem da se na bazi dobijenih rezul-

23

tata donese i odluka o akreditaciji. Osnovni uzrok ove raz-like leži u želji da se na neki način uspostavi kontrola nadformiranjem velikog broja privatnih visokoškolskih ustano-va do kojih je došlo posle promene režima u ovim zemlja-ma. U želji da se metode evaluacije i akreditacije objedinena nivou Evrope uspostavljena je mreža ovih agencija EN-QA (European Network of Quality Assurance Agencies).Istovremeno, Evropska rektorska konferencija i Savet Evro-pe realizuju projekat čiji je cilj da se ispitaju i uporede raz-ličiti postojeći modeli vrednovanja i ustrojstva agencija, dase predloži mogući način za konvergenciju primenjenih me-todologija ka jedinstvenom evropskom sistemu akreditaci-je i da se započne dogovor između svih relevantnih aktera:visokoškolskih institucija, agencija za vrednovanje, evrop-skih organizacija u oblasti visokog obrazovanja i nadležnihdržavnih organa.

5.2. Neposredni zadaci

Polazeći od pretpostavke da je stvaranje jedinstvenogobrazovnog prostora u Evropi proces koji se ne može obavi-ti u kratkom periodu, a u želji da se pre svega olakša mobil-nost studenata, odnosno da im se pruži mogućnost da stu-diraju u svim zemljama Evrope, veliki broj evropskih zema-lja usvojio je Lisabonsku konvenciju o priznavanju kvalifikacijau visokom obrazovanju u zemljama Evrope. Konvencija je do-neta 11. aprila 1997. godine u Lisabonu i reguliše pitanjaprava na upis u visokoškolsku instituciju, nastavka studijazapočetih na nekoj drugoj obrazovnoj ustanovi, procenu kva-liteta institucije i programa koji se u njoj izvode, kao i pro-cenu kvalifikacija koje je student stekao. Osnovna ideja kon-vencije je da se uspostave jasni i veoma precizno definisanipostupci prilikom promene univerziteta na kome se studiraili upisa narednog stepena studija na nekom drugom uni-verzitetu. Uvažavajući činjenicu da visokoškolske instituci-je u jednoj zemlji imaju svoje specifičnosti, konvencija pred-

24

viđa da će svaka zemlja uspostaviti Nacionalni informativnicentar koji će prikupljati i diseminirati sve informacije ve-zane za visokoškolske institucije i stepene akademskih kva-lifikacija koje se u njima mogu steći. Svi ovi centri povezanisu u evropsku mrežu ENIC (European Network of NationalInformation Centres on academic mobility and recognition)koja ima zadatak da promoviše i olakšava primenu konven-cije.

Lisabonska konvencija ne zahteva da svaka zemlja pot-pisnica nužno uspostavi i nacionalnu agenciju za evaluacijui akreditaciju. Međutim, konvencija obavezuje sve zemljepotpisnice da formiraju odgovarajuće centre koji će pružatiadekvatne informacije o svim svojim visokoškolskim insti-tucijama među kojima je i ocena kvaliteta programa koji seu njima izvode. Otuda sledi da ukoliko naša zemlja želi dapotpiše Lisabonsku konvenciju, predstoji nam uvođenje ne-kih standardizovanih metoda vrednovanja. Nema nikakvesumnje da akredaticaja može biti jedan od ciljeva uvedenihmetoda, o čemu se takođe mora postići neki dogovor. Da-kle, ukoliko želimo da našim studentima omogućimo da po-stanu aktivni korisnici evropskog obrazovnog sistema mo-raćemo da se suočimo sa problemom vrednovanja i akredi-tacije. U tom smislu mogu da nam posluže iskustva gotovosvih evropskih zemalja koje su tokom poslednjih godinaispitivale različite moguće pristupe ovom problemu.

Ne upuštajući se u detaljnu analizu svih aspekata pro-blema vrednovanja i akreditacije, navešćemo samo neke bit-ne elemente o kojima se mora doneti odluka pre nego štose pristupi uvođenju vrednovanja i akreditacije kao sastav-nog dela našeg visokoškolskog sistema.

5.3. Pojam kvaliteta

Nema nikakve sumnje da je „kvalitet” najčešće koriš-ćena reč u svim diskusijama o visokom školstvu ili o škol-stvu uopšte. Upkos tome, sam pojam kvaliteta ostaje nedo-

25

voljno definisan i gotovo uvek je upotrebljen u onom smi-slu u kome može da posluži za promociju određene ideje.Polazeći od pretpostavke da način na koji se definiše kvali-tet bitno utiče na metodu ocene kvaliteta, u oblasti visokogobrazovanja pojam kvaliteta se najčešće grupiše u nekolikokategorija:

– Kvalitet kao mera vrednosti – Ovo je tradicionalno shva-tanje kvaliteta u akademskoj zajednici koja kao ciljpostavlja težnju da se bude najbolji u odnosu na nekipostavljeni kriterijum. Polazna pretpostavka je da jeostvarivanje kvaliteta centralni zadatak akademske za-jednice, i da ona sama najbolje može da oceni šta unekom trenutku predstavlja maksimum kvaliteta. Nataj način naglašava se odgovornost akademske zajed-nice u korišćenju institucionalne autonomije i aka-demskih sloboda. Osnovni nedostatak ove koncepci-je kvaliteta predstavlja teškoća da se on objektivizu-je.

– Kvalitet kao mera prilagođavanja cilju – Ovde se polaziod ideje da pojam kvaliteta pojedinog programa stu-dija zavisi od krajnjeg cilja koji imaju polaznici pro-grama. Tako na primer jedan program može biti izu-zetno dobar za obrazovanje istraživača, ali istovreme-no krajnje loš za formiranje stručnjaka za praktičanrad. Drugim rečima, ovako shvaćen pojam kvalitetapolazi od potreba „korisnika”, pri čemu ne treba iz-gubiti iz vida da je i sam pojam korisnika visokoškol-ske nastave teško definisati. Studenti, poslodavci, aka-demska zajednica, državni organi – kao predstavnikdruštva – svi oni se pojavljuju kao korisnici sa ne bašuvek jednako shvaćenim potrebama. Otuda se, kodovako formulisanog pojma kvaliteta, vrednovanjeusmerava pre svega na procenu relevantnosti iskaza-nih potreba.

26

– Kvalitet kao mera dostizanja praga – Pretpostavlja se po-stojanje izvesnih normi i kriterijuma – standarda –koji predstavljaju prag kvaliteta, tako da se sve insti-tucije koje zadovoljavaju postavljeni prag označavajukao „kvalitetne visokoškolske institucije”. Nesumnji-va prednost ovakvog pristupa jeste da je on objekti-van, jednostavno proverljiv i jednoobrazan u odnosuna ceo sistem visokoškolskog obrazovanja. Osnovninedostatak, međutim, ogleda se u statičnosti posta-vljenih normi, koje se veoma teško menjaju i prila-gođavaju u odnosu na promenjene uslove. Otuda,standardi gotovo uvek zaostaju za potrebama, takoda visokoškolske institucije nisu stimulisane da se pri-lagode novim okolnostima, uključe nova saznanja upojedinim oblastima, odnosno da povećaju svoj kva-litet.

U najvećem broju evropskih sistema visokog obrazova-nja prag se definiše preko minimalnih standarda koji obu-hvataju opštu definiciju željenog znanja i veština koje di-plomirani stručnjak treba da ima. Sve ustanove koje zado-voljavaju minimalni standard stiču pravo da postanu viso-koškolske institucije. Od njih se, međutim, ipak očekuje dadefinišu i svoje dodatne ciljeve i da povećavaju svoj kvalitetostvarivanjem tih ciljeva.

U poslednje vreme sve više se koristi kriterijum kojipredstavlja razrađenu verziju „prilagođavanja cilju”:

– kvalitet u visokom obrazovanju mora biti definisan usvetlu specifičnih ciljeva;

– ciljevi moraju biti prilagođeni sistemu visokog obra-zovanja;

– različite kategorije „korisnika” imaju legitimno pravona različito definisanje ciljeva; težnja akademske za-jednice da se ostvare najviše akademske vrednosti je-dan je od dozvoljenih ciljeva;

27

– kao osnovni korisnik visokog obrazovanja studentisu izuzetno važna kategorija „korisnika”;

– sa povećanjem masovnosti visokog obrazovanja po-trebe studenata sve su više diversifikovane tako da se„cilj” najadekvatnije može definisati na nivou indivi-dualne visokoškolske ustanove, fakulteta ili progra-ma studija, vodeći pri tome računa i o nacionalniminteresima.

5.4.Vrednovanje

Vrednovanje institucije je svaki postupak koji dovodi doocene kvaliteta i/ili preporuke za dalje usavršavanje. Akre-ditacija je jedna od mogućih odluka koje se donose na osno-vu rezultata vrednovanja. Tom odlukom se priznaje statusneke visokoškolske institucije i daje dozvola za njen rad.

Pre nego što se u nekoj zemlji otpočne sa sprovođe-njem vrednovanja obrazovnog sistema neophodno je da sedonese čitav niz odluka vezanih za postupak vrednovanja.

5.4.1. Ciljevi vrednovanja – Glavni ciljevi vrednovanjamogu biti povećanje kvaliteta i nadzor (akreditacija ili fi-nansiranje). Vrednovanje sa ciljem akreditacije ili donoše-nja odluka o obimu u kojem jedna institucija treba da budefinansirana podrazumeva jedan izuzetno ambiciozan postu-pak vrednovanja koji treba da obuhvati sve institucije i sveprograme koji dovode do sticanja određenog akademskogstepena. U toku vrednovanja analiziraju se različiti indika-tori, dok je konačni rezultat jasno formulisana ocena. Zarazliku od toga, ukoliko se vrednovanje odnosi samo napovećanje kvaliteta onda ono može biti manje intenzivno izahteva znatno manje resursa. Postupak vrednovanja je kva-litativan a rezultat se daje u obliku načelnih zaključaka ipreporuka.

5.4.2. Vrste vrednovanja – Postoje dve osnovne vrste vred-novanja: institucionalno i programsko. Institucionalno vred-novanje fokusira se na upravljanje institucijom i njen me-

28

nadžment i to kako u finansijskom tako i u akademskomsmislu. Ocenjuju se ciljevi, aktivnosti i prioriteti. Program-sko vrednovanje odnosi se na jedan program u okviru kogase stiče određeni akademski stepen i procenjuju nastavnisadržaji i načini njihovog izvođenja.

5.4.3. Obim vrednovanja – Kod institucionalnog vredno-vanja posebno je značajano da se odrede elementi koji će seuzimati u obzir, odnosno da se definiše obim vrednovanja.Teorijski vrednovanje može da uzme u obzir sve aspektejedne institucije u kojoj se onda procenjuju sve njene jedi-nice, svi programi kojima se stiče neki akademski stepen,istraživačke i druge aktivnosti. U praksi, međutim, vredno-vanje se obično usmerava samo na neke aspekte pojedineinstitucije. Naravno, ovi aspekti moraju biti pažljivo oda-brani da bi se na osnovnu dobijenih rezultata mogli izvućiodgovarajući konkretni zaključci.

5.4.4. Granice vrednovanja – I kod institucionalnog i kodprogramskog vrednovanja potrebno je da se odredi šta sesve obuhvata vrednovanjem. U tom smislu je bitno da seustanovi da li se vrši vrednovanje jedne ili više institucija,odnosno jednog ili više programa i u kom kontekstu se onižele uporediti. Tako je, na primer, u Francuskoj izvršenovrednovanje više institucija u jednom regionu sa ciljem dase ustanovi do koje mere sve te institucije zadovoljavaju po-trebe regiona. Pored toga, kod programskog vrednovanjaneophodno je da se odredi koliki je uticaj institucije u okvi-ru koje se program izvodi i u kojoj meri će se to uzimati uobzir.

5.4.5. Troškovi vrednovanja – Nesumnjivo je da oprede-ljenje u pogledu ciljeva, vrste, obima i granica vrednovanjaneposredno određuje potrebne ljudske i materijalne resur-se, a time i troškove vrednovanja. U skladu sa time, prili-kom donošenja odluke o troškovima, a samim tim i o vrstivrednovanja, treba uzeti u obzir broj visokoškolskih insti-tucija koje postoje u zemlji i njihove raspoložive resurse.

29

5.4.6. Metode vrednovanja – Vrednovanje ima internu ieksternu dimenziju (samovrednovanje i spoljno vrednova-nje). Dosadašnje iskustvo pokazuje da su to dva kamenatemeljca svake uspešne procedure vrednovanja u visokomobrazovanju.

Značaj samovrednovanja ogleda se pre svega u činjeni-ci da samo profesionalci koji rade u jednoj instituciji pozna-ju sve detalje aktivnosti koje se u njoj odvijaju. Pored toga,upravo ti stručnjaci koji su uključeni u proces samovredno-vanja pozvani su da izvrše odgovarajuće promene da bi seunapredile institucije. Nadalje, pokazuje se da se motivisa-nost za prihvatanje promena povećava ako zaposleni doži-vljavaju vrednovanje kao nešto što oni sami rade radi una-pređivanja svog posla. Konačno, dobro izvedeno samovred-novanje predstavlja samo po sebi dragoceno iskustvo. Za-poslenima se pruža prilika da steknu novi uvid u svoje ak-tivnosti i gotovo je izvesno da će sami uočiti čitav niz nedo-stataka. Dobro izvedeno samovrednovanje je potreban, ačesto i dovoljan uslov da bi se postigao cilj unapređivanjavisokoškolske institucije.

Uprkos nesumnjivoj efikasnosti samovrednovanja nje-mu treba da se pridruži i spoljna komponenta, u prvom re-du zato da bi se što više sačuvala objektivnost i kritičnost.Ukoliko je cilj vrednovanja povećanje kvaliteta, onda isku-stvo spoljnih eksperata može da otvori nove perspektive imogućnosti o kojima se interno nije ni razmišljalo. Poredtoga, ukoliko je cilj vrednovanja nadzor institucije ondaspoljno vrednovanje povećava kredibilitet dobijenih ocena.

Proces vrednovanja, prema tome, započinje samovred-novanjem koje se mora osmisliti tako da njegovi rezultati,ukoliko je to potrebno, omoguće ekspertskom timu da na-stavi taj proces. Spoljno vrednovanje treba da podrži dvacilja: povećanje kvaliteta i nadzor. Da bi se ovo postiglo,ekspertski tim mora imati akademski i društveni autoritet iveoma jasne zahteve u pogledu izveštaja koji se od njega

30

očekuje. Otuda je, u zavisnosti od očekivanih ciljeva, neo-bično važno da se u ekspertskom timu uspostavi odgovara-jući balans između predstavnika nacionalne (ili internacio-nalne) akademske zajednice i korisnika visokoobrazovnogsistema, pre svega predstavnika profesije (poslodavaca ilidiplomiranih stručnjaka).

Ne treba posebno isticati da uspeh spoljnjeg vrednova-nja zavisi i od prethodne obuke eksperata u okviru koje bioni ovladali veštinama neophodnim za uspešno obavljanjeposla kao što su objektivnost, istrajnost, intiutivnost i iz-nad svega želja da se pomogne da kvalitet nastave i ade-kvatno rukovođenje omoguće da učenje i istraživanje do-stignu visoke standarde

5.4.7. Smernice za vrednovanje – Nema nikakve sumnjeda sam postupak vrednovanja bitno zavisi od svih prethod-no nabrojanih elemenata. Nezavisno od toga, smernice eva-luacionog postupka moraju da uzmu u obzir nekoliko osnov-nih činjenica:

– nacionalni kontekst – tip institucije, zakonske odred-be koje uređuju sistem visokog obrazovanja;

– institucionalni kontekst – tip institucije, njena misijai ciljevi

– akademski kontekst – akademska kultura i tradicijau okruženju

– specifičnost određene discipline (u slučaju program-skog vrednovanja)

5.4.8. Dokumentacija – U procesu vrednovanja neophod-no je da se prikupi određena količina informacija i podata-ka na osnovu kojih se onda donose odgovarajuće ocene. Pritome, ukoliko se akcenat stavlja na nadzor institucije u skla-du sa odgovarajućom zakonskom regulativom (akreditacijaili finansiranje) onda se veća pažnja usmerava na takozva-ne čvrste podatke, kao što su kvalifikaciona struktura za-poslenih ili procenat diplomiranja. Ukoliko se međutimvrednovanje izvodi samo u cilju povećanja kvaliteta, tada

31

su od većeg značaja „meki podaci”, kao što su studentskeocene ponuđenih kurseva ili recenzija nastavnih programa.Nesumnjivo je da se tokom vrednovanja mora uspostavitineki balans između obe vrste podataka.

Izbor podataka koji će se prikupljati zavisi od usvojenemetode vrednovanja. Moguće je usmeriti pažnju na tzv. mer-ljive indikatore koji se dele na: ulazne indikatore (nastavna opre-ma i formalne kvalifikacije nastavnika), procesne indikatore(nastavni planovi i programi, procenat prolaznosti na ispi-tima), i izlazne indikatore (specifično znanje ili praktične veš-tine koje poseduje diplomirani stručnjak). Merljivi indika-tori obuhvataju indikatore performanse (prosečna dužina stu-dija, procenat odustalih od studija, ocene nastave od stranestudenata itd), kao i druge indikatore koji ne moraju nužnobiti vezani za performansu sistema (sastav nastavnog oso-blja prema kvalifikacijama, odnos broja nastavnika i stu-denata, raspoloživost učila, troškovi studija po jednom stu-dentu itd). Neadekvatnom mešavinom ovih indikatora i nači-na izvođenja vrednovanja (popunjavanje upitnika i/ili po-seta eksperata) sam postupak vrednovanja može postati iz-uzetno birokratizovan i jedva dovesti čak i do same oceneda li neka ustanova zadovoljava prag kvaliteta. Naravno daje daleko teže odabrati takve indikatore koji će omogućitine samo proveru dostizanja praga kvaliteta već i stimulisatiinstituciju da uvođenjem niza novina poveća svoj kvalitet.

Prilikom definisanja skupa indikatora mora se voditiračuna o njihovoj merljivosti ali i o relevantnosti u smisludobijanja odgovarajućih zaključaka. Merljivosti se najčešćepoklanja veća pažnja jer ona znatno olakšava pripremanjedokumentacije. Pri tome se zaboravlja da suština nije u pri-kupljanju svih indikatora i pravljenju njihovog pregleda, veću njihovoj relevantnosti, odnosno načinu na koji dobijeniindikatori treba da se kombinuju pri formiranju konačneocene.

32

Alternativa merljivim indikatorima jeste postupak re-cenzije od strane odgovarajućeg ekspertskog tima. Ova re-cenzija se može izvršiti na osnovu prikupljenih podataka,ali i na osnovu opšteg utiska koji eksperti steknu pri posetiinstituciji. Osnovna prednost recenzije je njena sveobuhvat-nost, odnosno rasterećenost od ocenjivanja malih pojedi-načnih aspekata. Glavna mana, međutim, ogleda se u či-njenici da je recenzija uvek u izvesnom smislu subjektivnaocena.

5.5. Osnovni principi i mogući zakonski okvir pri formiranjuagencija za vrednovanje i akreditaciju

Uprkos činjenici da se postupci vrednovanja razlikujuu pojedinim zemljama, postoje izvesne zajedničke osobinekoje su postale opšteprihvaćeni međunarodni standardi. Ovistandardi zasnivaju se na četiri osnovna principa:

– Proces vrednovanja mora biti autonoman u odnosuna državu i instituciju. To zapravo znači da agencijaza vrednovanje mora biti potpuno nezavisna u pogle-du odabranih metoda i rezultata i to kako od državetako i od pojedinih institucija koje se ocenjuju.

– Samovrednovanje je prvi korak u svim postupcimavrednovanja. Na osnovu izveštaja o rezultatima sa-movrednovanja ekspertski tim dobija detaljni opis po-jedine institucije u kojima su naznačene prednosti inedostaci same institucije i to u kontekstu uslova uokruženju u kome ona deluje.

– Glavni cilj spoljne recenzije je da verifikuje izveštaj orezultatima samovrednovanja, da predloži promeneu pojedinim aspektima koji se mogu dalje usavršava-ti i da omogući uspostavljanje konstruktivnog dijalo-ga izmedju ocenjivača i ocenjivanih koji će pomoći dase saznanje do koga se došlo samovrednovanjem jošviše produbi.

33

– Eksterni tim publikuje izveštaj o rezultatima vredno-vanja. Osnovna svrha ovog izveštaja je da sama insti-tucija, ali i svi korisnici budu valjano informisani otrenutnom stanju institucije. Pored toga, on predsta-vlja i osnov za dalji razvoj institucije.

Proces vrednovanja visokoškolskog sistema svakakomora biti i zakonski regulisan. Nema nikakve sumnje daodgovarajući zakonski okviri zavise od vrste vrednovanjakoje se želi uvesti. Pored toga, zakonske regulative zavise iod institucionalnog položaja agencije za vrednovanje (dr-žavna agencija, nevladina organizacija, privatna agencija).Izvesno je ipak da osnovne smernice neophodne zakonskeregulative treba da uključe:

– utvrđivanje potrebe za vrednovanjem u sistemu viso-kog obrazovanja zajedno sa ciljevima vrednovanja (po-boljšanje ili akreditacija);

– procedura priznavanja statusa agencije za vrednova-nje i davanje dozvole za njen rad;

– odgovornost (ko i kako) za procenu ispravnosti vred-novanja (metavrednovanje) u smislu validnosti, efi-kasnosti i valjanosti dobijenih rezultata;

– moguće posledice rezultata vrednovanja (ko je prven-stveno odgovoran za povećanje kvaliteta, ko akredi-tuje instituciju ili program, koje su posledice sa gle-dišta finansiranja od strane države itd.).

Opšte je prihvaćeno mišljenje da zakonska regulativane treba da sadrži detalje vezane za postupke vrednovanja(interne i eksterne) kao ni za sastav ekspertskih timova. Nataj način sistem vrednovanja zadržava fleksibilnost i lakose prilagođava promenjenim uslovima ili ciljevima.

Sam rad agencije za vrednovanje (sastav odbora i ko-misija), kao i način njenog funkcionisanja (metode, učesta-nost vrednovanja itd.) može biti deo zakonske regulative ilimože biti prepušten statutu same agencije (pod nadzoromagencije za metavrednovanje). Međutim, agenciji za vred-

34

novanje mora biti prepušteno da sama u okviru svog statu-ta i drugih akata utvrdi pravila kojima se definišu sledećiaspekti procedure vrednovanja:

– smernice za sprovođenje samovrednovanja i formira-nje odgovarajućeg izveštaja;

– postupak za obuku za samovrednovanje i za ekspert-ske timove;

– način formiranja ekspertskih timova;– protokol za posete ekspertskog tima (predlog progra-

ma posete, uloge rukovodioca i ostalih članova tima,osnovna pitanja o kojima će se razgovarati, očekiva-nja i ograničenja u pogledu gostoprimstva, poklonaitd.);

– smernice za izradu izveštaja ekspertskog tima;– pravila za prihvatanje izveštaja koja uključuju i mo-

gućnost komentara ili žalbe ocenjivane institucije upogledu iznetih podataka ili ocena;

– posledice rezultata vrednovanja;– publikovanje izveštaja samovrednovanja i spoljnog

vrednovanja, kao i svih drugih dokumenata koji sunastali u procesu vrednovanja.

5.6. Zadaci agencija za vrednovanje

Osnovni zadaci agencije za vrednovanje obuhvataju:– donošenje odluke o institucijama i/ili programima koji

će se vrednovati;– donošenje odluke o ciljevima vrednovanja i formira-

nje osnovnih smernica;– pomoć instituciji u toku izvođenja samovrednovanja;– izbor i obuka eksperata;– izbor vrsta grupa koje će biti uključene u posetu in-

stituciji;– definisanje odgovornosti svakog pojedinog eksperta;– pružanje svih relevantnih informacija i praktične po-

moći ekspertskom timu;

35

– neposredno informisanje članova tima pred posetuinstituciji;

– organizovanje posete instituciji;– pisanje i publikovanje konačnog izveštaja.Od suštinskog značaja je da agencija bude autonomna

u svom radu i da samostalno raspolaže određenim budže-tom. Čak i onda kada finansijska sredstva dobija od države(najčešće od Ministarstva prosvete), agencija treba da sa-mostalno odlučuje o godišnjem rasporedu vrednovanja, an-gažuje i plaća stalno zaposleno osoblje, odabira eksperte ipokriva troškove njihovog rada.

5.7. Umesto zaključka

Na osnovu svega izloženog jasno je da ne postoji gotovrecept po kome treba formirati nacionalnu agenciju za vred-novanje, niti komisiju koja bi na osnovu rezultata vredno-vanja donosila odluku o akreditaciji. Uostalom, kao što jeveć rečeno, svrha ovog teksta i nije da ponudi gotovo reše-nje, već pre da ukaže na jedan od problema u sistemu viso-kog obrazovanja čije nam rešavanje predstoji. Srećna okol-nost je da nismo prvi koji se srećemo sa datim problemom,te da postoji obilje literature koja razmatra različite teorij-ske i praktične aspekte. Ovaj pregled napravljen je na osno-vu diskusija i zaključaka nekoliko konferencija na kojimase razmatralo ovo pitanje, na kojima su učestvovali i pred-stavnici AAOMa, kao i na osnovu sledećih dokumenata:

36

6. Zakonska regulativa u oblasti visokogobrazovanja u Evropi

6.1. Predistorija

Svoju osnovnu funkciju – produbljivanje znanja – uni-verzitet je vekovima uspešno obavljao u okviru jedne strikt-ne hijerarhijske organizacione strukture u čijoj su se osnovinalazili studenti, a na vrhu najugledniji profesori. Pratećidruštvene i ekonomske promene univerzitet je tokom vre-mena preuzeo i značajnu društvenu funkciju u pogledu kre-iranja društvene politike u pojedinim oblastima života, kaoi funkciju centra za profesionalnu i stručnu obuku. Na tajnačin univerzitet od centra za učenje koji indirektno dopri-nosi razvoju društva, prerasta u instituciju koja neposred-no obavlja izvesne usluge. Početkom šezdesetih godina pro-teklog veka u zemljama Zapadne Evrope uočava se da svete različite funkcije univerzitet ne uspeva da integriše u skla-du sa zahtevima društvenog razvoja. Istovremeno, sa na-glim razvojem industrije, dolazi i do znatnog porasta brojastudenata koji univerzitet počinju da doživljavaju kao po-srednika u raspodeli društvenih i ekonomskih mogućnosti.Sagledavajući da se univerzitet našao pod pritiskom stude-nata, ali i šire društvene zajednice, države odlučuju da pre-uzmu ozbiljniju ulogu u oblikovanju daljeg razvoja univer-ziteta. Tako dolazi do sveobuhvatne zakonodavne reformesistema visokog obrazovanja u okviru koje se akcenat po-mera sa odredbi kojima se reguliše potreba, ka odredbamakojima se reguliše pružanje usluga.

37

Za razliku od zemalja Zapadne Evrope, u zemljamaistočnog bloka, zakonodavna regulativa u oblasti visokogobrazovanja ozbiljnije oblikuje univerzitet odmah po zavr-šetku Drugog svetskog rata. Osnovna ideja zakonodavca bilaje da se univerzitet oblikuje kao snažan promotor socijali-stičkog društva i privrede. Ova tendencija je, prirodno, na-išla na otpor na univerzitetu. Zakonodavna regulativa to-kom četrdeset godina trajanja ovih režima predstavlja svo-jevrsnu istoriju borbe između vlasti i univerziteta, izmeđudoktrine i razuma.

6.2. Neposredni zadaci

Imajući u vidu da se na prelazu dva veka dogodila teh-nološka revolucija koju smo mi gotovo prespavali pritisnutisankcijama i izolacijom, jasno je da nama predstoji ozbiljnareforma sistema visokog obrazovanja. U okviru reforme neo-phodno je ne samo da modernizujemo nastavne planove,metode rada ili način upravljanja, već da preispitamo i sa-mu ulogu tradicionalnog univerziteta u svetlu narastajućeponude obrazovanja na daljinu i doktrine o učenju celogživota.

Nema nikakve sumnje da u sklopu reforme visokogobrazovanja mora da se izvrši i ozbiljna revizija zakonskeregulative. Ovaj problem je utoliko teži što nas je iskustvotokom poslednje decenije naučilo da svako donošenje za-kona predstavlja svojevrsno „otvaranje fronta” između aka-demske zajednice i državnih organa. Otuda se, po pravilu,retko kada otvara rasprava o opštim principima na kojimabi sistem visokog obrazovanja trebalo da bude organizovan,kao i o osnovnim načelima koja treba da se regulišu zako-nom, već se odmah pristupa raspravi o pojedinačnim čla-novima i to, pre svega, o onima kojima se reguliše pitanjeupravljanja visokoškolskom institucijom, dok se sva drugapitanja ostavljaju po strani. Konačno, u želji da ojača linijuodbrane autonomije, akademska zajednica je čvrsto uvere-

38

na da njoj pripada pravo (i obaveza) da formira i sam tekstzakona.

Nasuprot tome, u najvećem broju evropskih zemaljaopšte je uverenje da demokratski izabrana vlast ima pravo idužnost da obezbedi uslove i finansijska sredstva neophod-na za funkcionisanje visokoškolskog sistema. To zapravoznači da država ima pravo da formira i menja državne insti-tucije visokog obrazovanja, da svakoj od tih institucija do-deli određenu misiju (uključujući i vrstu diploma koje sedodeljuju), da određuje broj studenata koji mogu da se upi-šu, visinu budžeta, kao i da daje dozvole za rad privatnimuniverzitetima. U tako postavljenim okvirima, akademskainstitucija ima pravo i odgovornost da se opredeli za struk-turu internog upravljanja, da bira svoje rukovodioce, da za-pošljava i unapređuje nastavnike, da određuje nastavne pla-nove i programe, da obavlja selekciju kandidata pri upisuna fakultet, dodeljuje diplome itd. Smatra se da obavezavisokoškolske institucije da polaže račun o svome radu nijeu suprotnosti sa njenom autonomijom, već samo zahtevapovećanu odgovornost i jačanje upravljačkih i menadžer-skih sposobnosti. Konačno, svaki član univerziteta moraimati zagarantovanu slobodu govora, izbora oblasti istraži-vanja, prava da učestvuje u upravljanju institucijom i da seudružuje u profesionalna (strukovna) udruženja.

Pored toga, stoji i činjenica da smo mi još jedina zemljau Evropi gde univerzitet zapravo predstavlja labavu asocija-ciju fakulteta. Ovakva praksa je napuštena u mnogim ze-mljama zato što se između ostalog došlo i do uverenja da jeuniverzitet na javnoj sceni mnogo jači ako nastupa sa auto-ritetom jednog koordiniranog upravljačkog tima, a ne krozdisonantne stavove brojnih nezavisnih, često međusobnosuprotstavljenih, fakulteta.

Naravno da niko nema pravo da od našeg visokoobra-zovnog sistema zahteva da a priori prihvati sve ove stavove.Izvesno je, međutim, da ni mi nemamo nikakav valjan raz-

39

log da ih sami ne preispitamo u svetlu iskustva drugih. Prenego što se ukratko predstave tuđa iskustva, čini se da imapotrebe da se istakne još jedno pitanje koje se otvara u di-skusijama o predstojećoj reformi. Naime, u našoj akadem-skoj javnosti prisutno je osećanje da se pod pritiskom Evrop-ske zajednice reformišu samo univerzitetski sistemi u ze-mljama istočne i jugoistočne Evrope. Skoro da se širi uvere-nje da se radi o svojevrsnoj obrazovnoj kolonizaciji, da ne-ko ima želju da nas natera da promenom zakonske regulati-ve „amerikanizujemo”, odnosno „pokvarimo” naš visokoo-brazovni sistem koji je inače na veoma visokom nivou.

Bez želje da se prejudicira bilo koji konačan zaključaku tom pogledu, možda bi imalo smisla da se pogleda pre-ambula nemačkog zakona o visokom obrazovanju koji jeposlednju reviziju doživeo januara 1999. godine. Tom prili-kom usvojen je niz amandmana kojima se između ostaloguvodi:

– Finansiranje visokoškolskih institucija na osnovu per-formanse;

– sistematsko vrednovanje nastave i istraživanja, pri če-mu studenti dobijaju važnu ulogu u vrednovanju na-stave;

– ograničava se dužina osnovnih studija na četiri godi-ne za visoke škole i četiri i po godine za diplomu samagistraturom, odnosno tri do četiri godine za prvistepen akademskog zvanja (ekvivalentan BSc) i jed-nu do dve godine za magistarske studije;

– institucije se obavezuju da studentima obezbede aka-demske konsultacije u okviru kojih će im pomoći dautvrde da li studije za koje su se opredelili odgovara-ju njihovim željama i sklonostima;

– uvodi se sistem bodova za svaki predmet, čime seomogućava jednostavniji prelaz sa fakulteta na fakul-tet;

40

– zahteva se provera nastavnih sposobnosti pri anga-žovanju nastavnika i dodeljivanju odgovarajućih zna-nja

U obrazloženju ovih izmena navodi se da one predsta-vljaju samo početak reforme visokog obrazovanja koja tre-ba da dovede do prilagođavanja sistema zahtevima dvade-set prvog veka. Polaznu osnovu ovih reformi čini očekiva-nje da u dvadeset prvom veku više neće postojati jedan stan-dardizovan tip visokoškolske institucije, već će se razvitiustanove različitih profila. Očekuje se da će se u okviru ovihinstitucija odvijati i nastava i istraživanje i da će one pred-stavljati regionalne obrazovne centre i nukleuse međuna-rodne saradnje. Institucije visokog obrazovanja moraće dapruže i znanje i veštine. Njihov zadatak biće da pripremajumlade ljude za veoma veliki broj raznovrsnih profesija i pod-stiču preduzetništvo. Otuda se deregulacijom zakonske re-gulative otvara prostor za njihovo samostalno prilagođava-nje novim zahtevima i omogućava konkurencija. Čvrsto jeuverenje da se samo kroz otvorenu konkurenciju ustanovemogu podstaći na razvoj obrazovnog i istraživačkog radakoji može da odgovori zahtevima epohe znanja koja je napomolu.

6.3. Evropska iskustva

Sa ulaskom zemalja Istočne Evrope u tranziciju, posta-vilo se i pitanje reforme zakonske regulative. U želji da sesvim zainteresovanim zemljama pruži pomoć u ovoj refor-mi, Komitet za visoko obrazovanje Saveta Evrope (CC-HER)formirao je 1990. godine grupu eksperata u okviru projektazakonodavnih reformi (LRP – Legislative Reform Program).Osnovni zadatak bio je da se pruži pomoć u reformi koja jeobuhvatala izuzetno veliko područje sa oko 10 miliona stu-denata (oko polovine ukupnog broja studenata u Evropi),oko milion nastavnika i preko 1.000 visokoškolskih institu-cija. Ubrzo se, međutim, pokazalo da nedostatak opšte

41

prihvaćenih evropskih standarda u ovoj oblasti onemogu-ćava jedinstveni pristup celom problemu. Činjenica da se iu drugim evropskim zemljama u isto vreme razmišljalo oreformi, istina sa različitih pozicija i s drugačijim ciljem, sa-mo je otežala celu situaciju, jer nisu postojali ni primeri nakoje bi se moglo ukazati. Otuda se došlo do zaključka da jeneophodno da se težište projekta pomeri ka razvoju meha-nizama, programa i normi koji će omogućiti visokoškol-skim institucijama da prate i prilagođavaju se promenamau demokratskom društvu.

Projekat je trajao punih deset godina i ako prema iz-veštaju autora i nije rezultovao nekom celovitom teorijom upogledu zakonske regulative, on je otvorio čitav niz pitanjaod značaja za rad visokoškolskih institucija i kroz brojnesastanke, diskusije i izveštaje omogućio široku razmenu miš-ljenja i iskustava. U raskoraku između nemogućnosti da seodmah pristupi radikalnoj reformi i potrebe da se neki ele-menti što brže promene, u velikom broju zemalja IstočneEvrope u protekloj je deceniji izvršeno po nekoliko zakono-davnih reformi. Tako je stvorena jedinstvena prilika da sesva iskustva odmah razmenjuju i analiziraju i da se uočeninedostaci potom otklanjaju.

U završnom izveštaju po okončanju projekta na osno-vu svih izvršenih analiza, izdvojen je niz opštih načela upogledu formiranja zakonske regulative. Pri tome se ističeda svrha ovih načela nije da ultimativno nameću bilo kojerešenje, već ih je pre potrebno shvatiti kao skup u praksiproverenih preporuka. Ove preporuke između ostalog ob-uhvataju i sledeće elemente.

– Opseg zakonske regulative – Nema potrebe da se jed-nim zakonom detaljno specifikuju svi aspekti viso-koškolskog sistema obrazovanja. Načelna opredelje-nja formulišu se zakonskim aktom u kome se precizi-ra osnovna struktura sistema, prava pojedinca i od-govornost države. Ostali elementi se razrađuju u okvi-

42

ru posebnih podzakonskih akata, kao i statuta i pra-vilnika samih institucija.

– Posrednička uloga – Odnos između države i niza auto-nomnih institucija nužno će dovesti do pregovora (ilidogovora) o čitavom nizu pitanja. Iskustvo pokazujeda je najefikasnije ako u ovim pregovorima postojijedna posebna organizacija koja zastupa interese svihvisokoškolskih institucija (ili bar onih koje smatrajuda imaju zajedničke interese). U najvećem broju ze-malja tu ulogu ima Nacionalna rektorska konferencija,koja se konstituiše kao posebna organizacija u kojuse univerziteti učlanjuju po svojoj želji.

– Prava i slobode u oblasti obrazovanja – Opšti je stav dane postoji obaveza države da svima koji imaju odre-đene kvalifikacije obezbedi visokoškolsko obrazova-nje. Uprkos tome, očekuje se da država ipak učini na-por da to obrazovanje učini dostupnim što većem bro-ju svojih građana. Pored toga, ukoliko se dozvoli for-miranje privatnih visokoškolskih institucija, mora dase posveti posebna pažnja pri njihovoj akreditaciji.Pravo obrazovanja na jezicima manjina izdvojeno jekao izuzetno osetljivo pitanje. Tako na primer, raz-matrajući ovaj problem posebno u okviru makedon-skog sistema visokog obrazovanja LRP je predložilada se prihvati postojanje osnovnog prava grupe gra-đana da formira obrazovnu instituciju u kojoj se na-stava izvodi na jeziku manjine, ali i prava države datakvoj ustanovi prizna ili ne prizna status visokoškol-ske institucije.

– Misija institucije – Predlaže se formulisanje opšte ispecifičnih misija institucije. Kao opšta misija navodise uloga univerziteta u omogućavanju studiranja i pod-sticanja kritičkog, nezavisnog preispitivanja činjeni-ca. Među specifičnim misijama institucije ističe se nje-na rastuća uloga u profesionalnom obrazovanju, kre-

43

iranju društvenih programa, povećanju kvaliteta uslu-ga itd. U zemljama Istočne Evrope gde je dugi niz go-dina težište istraživanja bilo prebačeno na naučne in-stitute posebna pažnja se poklanja reafirmaciji ulogeuniverziteta u primenjenom i fundamentalnom istra-živanju.

– Organizacija studija i odgovarajuće diplome – U skladusa Bolonjskom deklaracijom najveći broj evropskihzemalja uvodi dvostepenu nastavu – osnovnu i post-diplomsku – skraćujući pri tome vreme neophodnoza dobijanje prve diplome.

– Uloga države – Predlaže se da država nadzor nad ra-dom visokoškolskih institucija poveri odgovarajućemministarstvu. Ono je u načelu odgovorno i za pokre-tanje zakonodavnih reformi. Država pored toga pre-uzima na sebe obavezu finansiranja određenih viso-koškolskih institucija. Preporučuje se da država od-redi ukupan budžet jedne institucije, a da se samojinstituciji prepusti odgovornost za raspodelu finan-sijskih sredstava u skladu sa svojim potrebama i pla-novima za razvoj. Naravno, u tom slučaju moraju serazraditi mehanizmi kontrole trošenja dodeljenihsredstava.

– Upravljanje institucijom – Preporučuje se jačanje ulogeuniverziteta i to tako što će samo univerzitet imatisvojstvo pravnog lica. Za razliku od toga, nije usagla-šeno mišljenje u pogledu veličine i sastava, pa čak ninaziva centralnog organa upravljanja (senat, savet).Smatra se da je neophodno da šira zajednica (osnivači ostali akteri) delegiraju svoje predstavnike u ovo te-lo, ali ne postoji nikakav stav u pogledu odnosa brojaovih predstavnika i broja članova koje delegira uni-verzitet. Preporučuje se jasno definisanje prava i oba-veza rektorata, sa naglaskom na povećana prava uupravljanju, ali i povećanu odgovornost. Rektoru se

44

poverava uloga predstavljanja i vođenja institucije usmislu artikulacije strateških opredeljenja. Istovreme-no se naglašava potreba za visokoprofesionalnim ad-ministratorom (posebno u onim institucijama gde serektor bira sa ograničenim mandatom) koji bi podr-žao rektora u njegovim aktivnostima. Ograničena stu-dentska participacija takođe je postala sastavni deoprakse svih visokoškolskih institucija.

– Kontrola kvaliteta – Predlaže se uvođenje samovred-novanja i spoljnjeg vrednovanja institucija, koje ćepodsticati povećanje kvaliteta rada iznad minimumakoji se zahteva za akreditaciju.

– Učenje – Opredeljujući se između tri najčešće prime-njivane paradigme visokog obrazovanja: tržišnog mo-del -- snabdevači i potrošači, modela javnih usluga –servis i građani, i korporativnog modela obrazovne za-jednice, LRP je podržala ovaj poslednji, zalažući seda se u statutarnim odredbama nastavnici, saradnicii studenti vide kao jedno telo sa različitim obaveza-ma i odgovornostima, ali sa istim ciljem.

6.4. Umesto zaključka

Nema nikakve sumnje da će se sistem visokog obrazo-vanja neprekidno menjati prateći promene u društvu. Otu-da se i ne može govoriti o nekim optimalnim, jednom zau-vek datim zakonskim rešenjima. Ovaj problem je utolikoizraženiji danas kada tehnološka revolucija zahteva preispi-tivanje i same osnovne uloge univerziteta. Koncept studira-nja tradicionalno označava sticanje znanja u procesu raz-mišljanja i kritičkog preispitivanja, a ne kroz prostu aku-mulaciju informacija, podataka i činjenica koju danas pro-moviše internet. Uloga profesora kao centralnog stožera aka-demske institucije se pojavom učenja na daljinu takođe do-vodi u pitanje. Ključni problem nije zapravo u samoj činje-nici da predstoji transformacija univerziteta. Tokom veko-

45

va menjajući se, od vere ka rasuđivanju, od rasuđivanja kakritičkom preispitivanju, univerzitet je pokazao da je spo-soban da redefiniše svoju misiju. Problem je zapravo u to-me što se u ovom trenutku ne može jasno sagledati tačanishod tih promena. Upravo zato je od izuzetne važnosti dazakonska regulativa uspostavi neku vrstu ravnoteže izme-đu čitavog niza nedovoljno jasnih, a ponekad i kontradik-tornih zahteva koje pred univerzitet postavljaju globalizaci-ja i tehnologija i da zapravo omogući formiranje univerzite-ta koji će moći neprekidno da se menja.

Nezavisno od predstojećih promena čini se da jedanaspekt odnosa univerziteta prema državi – odnos izmeđuzavisnosti od države i autonomije – ipak ostaje konstantani u budućnosti. Sve donedavno sistem visokog obrazovanjanalazio se u okruženju u kome je autonomija shvatana kaosloboda od zavisnosti, dok je zavisnost nametana gušenjemsvake autonomije. Analizirajući mogućnost uravnotežava-nja ovih težnji, nakon desetogodišnjeg rada na problemimavezanim za zakonsku regulativu, koordinator programa, uzavršnom izveštaju između ostalog navodi i sledeće.

„Došlo se do zaključka da je posle brojnih moralnih iintelektualnih poraza, koje je najčešće sam sebi naneo, si-stem visokog obrazovanja u Evropi bio prinuđen da naučitri lekcije:

– Univerzitet mora da napusti osnovnu ideju da je nje-gov zadatak da promoviše znanje zarad znanja kojenema cilj izvan sebe i vrednosno je neutralno.

– Univerzitet mora da redefiniše pojam autonomije po-vezujući ga sa intelektualnom i moralnom odgovor-nošću pojedinaca, kao i institucije u celini

– Univerzitet mora da ima aktivni odnos prema demo-kratiji – demokratija ne može da se razvija bez obra-zovanja, ali ni obrazovanje bez demokratije(...)

46

Pred visokoškolskim institucijama nalazi se istina deli-katna, ali neophodna misija. Budući da su iluzije o snaziakademskih vrlina u odolevanju diktatorskom glajhšaltun-gu razbijene nekoliko puta tokom proteklog stoleća, čini seda uloga koju univerzitet treba da ima u obrazovanju stude-nata za demokratiju, prevazilazi njegove sposobnosti. Neu-speh akademske zajednice da odoli diktatorskom pritiskuukazuje na to da visoko obrazovanje mora ponovo steći mo-ralno-političku, ili, drugačije rečeno, demokratsku ulogu ko-ja je najpre izgubila ugled, a potom bila suzbijena. ”1

Dodatak – Različiti nivoi zakonske regulative

U okviru rada na Programu zakonskih reformi, urađe-na je i studija vezana za pitanja upravljanja u visokom obra-zovanju. Zaključeno je da se formiranjem višeslojne zakon-ske regulative može ostvariti veća fleksibilnost i kompeti-tivnost univerziteta. Sledeće preporuke određuju pitanja ko-ja treba regulisati na svakom od nivoa.

Osnovni zakon– definiše visoko obrazovanje;– definiše vrste visokoškolskih institucija;– definiše način formiranja, ukidanja i spajanja držav-

nih visokoškolskih institucija;– dozvoljava formiranje privatnih visokoškolskih insti-

tucija i određuje uslove pod kojima mogu biti akredi-tovane;

– određuje obim autonomije različitih tipova institucija;– određuje način sticanja statusa pravnog lica;– definiše opšte uslove u pogledu priznavanja diploma,– definiše u najširem smislu način upravljanja i finan-

siranja državnih institucija, i određuje uslove kojimamože biti uslovljeno finansiranje;

1 Peter Fisher-Appelt, “One Europe to Tend, The LRP as Agent of Democratic Changein Higher Education", Izveštaj podnet na 7. plenarnom zasedanju CC-HERodržanom u Strazburu, Marta 2000.

47

– propisuje način finansijske kontrole institucije i defi-niše finansijsku odgovornost rukovodstva;

– određuje meru u kojoj su institucije dužne da podno-se državi izveštaj o svom radu;

– propisuje u najširem smislu način akreditacije i vred-novanja institucija;

– obezbeđuje akademske slobode zaposlenih i zaštituod proizvoljnih kazni;

– specifikuje pravo državnih institucija da naplaćujuškolarinu;

– specifikuje obim dozvoljenih komercijalnih aktivno-sti državnih institucija;

– propisuje u najširem smislu način pružanja finansij-ske pomoći studentima;

– propisuje u najširem smislu prava na organizovanjestudenata i zaposlenih;

– obezbeđuje mehanizme za rešavanje sporova izmeđudržave i visokoškolskih institucija;

Drugi zakonski nivo (grupa institucija povezanih po nekomkriterijumu)

– postavlja minimalne zahteve u pogledu demokratskoginternog upravljanja i menadžmenta;

– propisuje detaljan postupak raspoređivanja finansij-skih sredstava;

– propisuje vrstu statističkih podataka koje je instituci-ja dužna da obezbedi;

– propisuje zahteve u pogledu plana, budžeta i izvešta-ja koje institucija mora da priprema;

– propisuje detaljne mehanizme akreditacije i vredno-vanja;

– propisuje detaljan način obezbeđivanja finansijske po-drške studentima;

– propisuje mehanizam određivanja plata zaposlenih;– propisuje način na koji državna institucija može da

naplaćuje školarinu;

48

– specifikuje mehanizme za rešavanje internih sporo-va;

Statut i pravilnici institucije– određuje ime, pečat, grb, ciljeve itd.;– razgraničava članove institucije na pojedine grupaci-

je (nastavno osoblje, administrativno osoblje, studenteitd.);

– određuje način zapošljavanja, uslove, trajanje itd.;– specifikuje detalje vezane za upravljanje – menadž-

ment :– formiranje internih upravljačkih organa i način utvr-

đivanja njihove odgovornosti;– menadžerske poslove (i zvanja);– finansijsku odgovornost;– izbor i postavljanje u upravljačkim organima ili na me-

nadžerskim poslovima;– propisuje način prijema studenata i uslove za prelaz

iz godine u godinu;– obezbeđuje uslove za formiranje studentskih organi-

zacija i organizacija zaposlenih;– propisuje mehanizme nagrađivanja;– određuje način zaštite intelektualne svojine zaposle-

nih;– specifikuje mehanizme za rešavanje sporova između

članova institucije.2

2 D. J. Farrington, »Governance in Higher education: Issues arising from the workof the Legislative reform Programme for Higher Education and Research of theCouncil of Europe«, DECS/LRP (98) 28.

49

7. Bolonjska deklaracija

EVROPSKA ZONA VISOKOG OBRAZOVANJAZajedničko saopštenje evropskih ministara obrazovanjasa sastanka u Bolonji 19. juna 1999.

Zahvaljujući izuzetnim dostignućima u poslednjih nekolikogodina, evropski proces integracije postao je sve konkretnija irelevantnija stvarnost za Zajednicu i njene građane. Očekivanodalje proširenje uz produbljivanje odnosa sa ostalim evropskimzemljama, daje i šire dimenzije toj stvarnosti. U međuvremenu,svedoci smo porasta svesti u velikom delu političke i akademskezajednice i javnog mnjenja o potrebi za uspostavljanjem još celo-vitije i prostranije Evrope, a naročito o potrebi jačanja njenih in-telektualnih, kulturnih, društvenih, naučnih i tehnoloških dimen-zija i oslanjanju na njih.

Evropa Znanja sada je široko prihvaćena kao nezamenljivifaktor društvenog i ljudskog rasta i neizostavna komponenta kon-solidacije i obogaćenja evropskog građanskog prava sposobnogda građanima pruži neophodne nadležnosti za suočavanje sa iza-zovima novog milenijuma, uz svest o zajedničkim vrednostima ipripadnosti istom društvenom i kulturnom prostoru.

Vrhunska važnost obrazovanja i obrazovne saradnje za raz-voj i jačanje stabilnih, mirnih i demokratskih društava doživelaje opštu potvrdu, tim više ako se uzme u obzir situacija u Jugoi-stočnoj Evropi.

Sorbonska deklaracija od 25. maja 1998, zasnovana na ovimrazmatranjima, stavila je naglasak na centralnu ulogu Univerzi-teta u razvoju kulturnih dimenzija Evrope. Kao glavni put una-pređenja mobilnosti građana i sposobnosti za zapošljavanje i raz-voj čitavog kontinenta uopšte, ona je istakla stvaranje Evropskezone visokog obrazovanja.

50

Potpisujući je ili izražavajući svoju načelnu saglasnost, ne-koliko evropskih zemalja prihvatilo je poziv da se posveti ostva-renju ciljeva koje je deklaracija istakla. Smer u kome se odvijalonekoliko reformi sistema visokog obrazovanja, koje su u među-vremenu preduzete u Evropi, dokazao je odlučnost mnogih vla-da da deluju.

Evropske institucije visokog obrazovanja, sa svoje strane, pri-hvatile su izazov i preuzele vodeću ulogu u stvaranju Evropskezone visokog obrazovanja u skladu sa temeljnim načelima posta-vljenim na bolonjskom Magna Charta Universitatum 1998. To jeod najveće važnosti s obzirom da nezavisnost i autonomija Uni-verziteta obezbeđuju kontinuirano prilagođavanje visokog obra-zovanja i istraživačkog sistema promenljivim potrebama, zahte-vima društva i usavršavanjima naučnog znanja.

Krenulo se pravim putem ka važnom cilju. I pored toga, ostva-renje veće kompatibilnosti i komparabilnosti sistema visokog obra-zovanja zahteva kontinuirani zamah da bi se u potpunosti ispu-nilo. Trebalo bi da ga podržimo donošenjem konkretnih merakoje bi dovele do vidljivih pomaka unapred. Sastanak od 18. ju-na, na kome su učestvovali vodeći stručnjaci i naučnici iz svihnaših zemalja, pružio nam je vrlo korisne sugestije u vezi sa inici-jativama koje bi trebalo preduzeti.

Naročito moramo obratiti pažnju na povećanje međunarod-ne konkurentnosti evropskog sistema visokog obrazovanja. Vi-talnost i efikasnost svake civilizacije može se meriti stepenomprivlačnosti koji njena kultura ima u odnosu na druge zemlje. Mitreba da se pobrinemo da evropski sistem visokog obrazovanjana svetskom nivou stekne onaj stepen atraktivnosti koji bi biojednak stepenu atraktivnosti naših izuzetnih kulturnih i naučnihtradicija.

Potvrđujući našu podršku opštim principima koje je posta-vila Sorbonska deklaracija, obavezujemo se na koordinaciju poli-tika naših zemalja kako bi se u kratkom roku, u svakom slučajubar tokom prve dekade trećeg milenijuma, ostvarili sledeći cilje-vi za koje smatramo da su od primarne važnosti za uspostavlja-nje Evropske zone visokog obrazovanja i promovisanje evropskogsistema visokog obrazovanja širom sveta:

Usvajanje sistema lako razumljivih i uporedivih akademskihzvanja, takođe i preko implementacije dodatka diplomi (Diplo-

51

ma Supplement), kako bi se unapredila sposobnost za zapošlja-vanje evropskih građana i međunarodna konkurentnost evrop-skog sistema visokog obrazovanja.

Usvajanje sistema bazično zasnovanog na dva glavna krugaškolovanja, studentskom i diplomskom. Pristup drugom kruguzahtevaće uspešno okončanje studija iz prvog, koje traju mini-malno tri godine. Zvanje koji se stiče nakon prvog kruga takođeće, kao odgovarajući nivo kvalifikacije, biti relevantno na evrop-skom tržištu radne snage. Drugi krug trebalo bi da vodi magistar-skom i/ili doktorskom zvanju kao što je to slučaj u mnogim evrop-skim zemljama.

Uspostavljanje sistema kredita – kao u ECTS sistemu – kaoodgovarajućeg sredstva za unapređenje najšire moguće mobilno-sti studenata. Krediti se takođe mogu sticati u kontekstima nižegobrazovanja, uključujući doživotno učenje, pod uslovom da gaprizna univerzitet.

Unapređenje mobilnosti prevazilaženjem prepreka za efek-tivnu primenu slobodnog kretanja sa naročitim obraćanjem pa-žnje na:

– za studente, pristup mogućnostima za studiranje i obuku isrodnim službama

– za nastavnike, naučne saradnike i administrativno osoblje,priznavanje i valorizaciju perioda istraživanja, predavanjai obuke ostvarenog u evropskom kontekstu, bez nanoše-nja štete njihovim statutarnim pravima

Unapređenje evropske saradnje u oblasti potvrda o kvalite-tu u cilju razvoja komparabilnih kriterijuma i metodologija

Unapređenje nužno evropskih dimenzija u oblasti visokogobrazovanja, naročito s obzirom na razvoj u skladu sa nastavnimplanom, međuinstitucionalnu saradnju, sheme mobilnosti i inte-grisane programe studiranja, obuke i istraživanja

Ovim se obavezujemo na ostvarenje zadatih ciljeva – u okvi-ru naših institucionalnih sposobnosti i u potpunosti poštujućirazličitost kultura, jezika, nacionalnih obrazovnih sistema i auto-nomije Univerziteta – kako bismo konsolidovali Evropsku zonuvisokog obrazovanja. U tu svrhu bavićemo se načinima usposta-vljanja saradnje na međuvladinom nivou, uključujući i one evrop-ske nevladine organizacije iz delokruga visokog obrazovanja. Isto

52

tako, očekujemo da Univerziteti blagovremeno i pozitivno reagu-ju i daju svoj aktivni doprinos uspehu našeg nastojanja.

Uvereni da uspostavljanje Evropske zone visokog obrazova-nja zahteva konstantnu podršku, nadzor i prilagođavanje potre-bama koje se stalno razvijaju, dogovorili smo se da se opet sasta-nemo kroz dve godine kako bismo procenili postignuti napredaki nove korake koje će biti potrebno preduzeti.

53

8. Lisabonska deklaracija

KONVENCIJA O PRIZNAVANJU KVALIFIKACIJAIZ OBLASTI VISOKOG OBRAZOVANJAU REGIONU EVROPELisabon, 11. IV 1997.

Zemlje potpisnice ove konvencije,Svesne činjenice da je pravo na obrazovanje elementarno ljud-

sko pravo i da visoko obrazovanje, koje služi kao sredstvo stica-nja i unapređenja znanja, predstavlja izuzetno veliko kulturno inaučno blago kako pojedinaca tako i društva;

Smatrajući da visoko obrazovanje treba da igra vitalnu ulo-gu u promovisanju mira, međusobnog razumevanja i tolerancije istvaranju uzajamnog poverenja među narodima i nacijama;

Smatrajući da velika raznovrsnost obrazovnih sistema napodručju Evrope odražava njenu kulturnu, društvenu, političku,filozofsku, versku i ekonomsku raznovrsnost, što je izuzetno bla-go koga treba u potpunosti uvažavati;

U želji da omoguće stanovništvu čitavog regiona da u potpu-nosti iskoristi veliku vrednost raznovrsnosti tako što će žiteljimasvake države i studentima obrazovnih institucija svake od zema-lja potpisnica olakšati pristup obrazovnim resursima drugih ze-malja potpisnica, tačnije tako što će olakšati njihova nastojanjada nastave svoje obrazovanje ili dovrše određeni period studija uinstitucijama visokog obrazovanja drugih zemalja potpisnica;

Smatrajući da priznavanje završenih studija, sertifikata, di-ploma i zvanja stečenih u drugoj zemlji evropskog regiona pred-stavlja važnu meru u promovisanju akademske mobilnosti izme-đu zemalja potpisnica;

Pridajući veliku važnost principu institucionalne autonomi-je i svesne potrebe očuvanja i zaštite ovog principa;

54

Uverene da je nepristrasno priznavanje kvalifikacija ključnielement prava na obrazovanje i društvene odgovornosti;

Imajući u vidu konvencije Saveta Evrope i UNESCO-a kojese tiču akademskog priznavanja u Evropi:

Evropsku konvenciju o jednakosti diploma koje vode sticanju pra-va prijema na Univerzitete (1953, ETS No. 15) i njen Protokol (1964,ETS No. 49);

Evropsku konvenciju o jednakosti dužine trajanja univerzitetskihstudija (1956, ETS No. 21);

Evropsku konvenciju o akademskom priznavanju univerzitetskihkvalifikacija (1959, ETS No. 32);

Konvenciju o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti viso-kog obrazovanja u državama regiona Evrope (1979);

Evropsku konvenciju o opštoj jednakosti dužine trajanja univerzi-tetskih studija (1990, ETS No. 138);

Imajući takođe u vidu „Međunarodnu konvenciju o prizna-vanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokog obrazovanju uarapskim i evropskim državama koje se graniče sa Mediteranom”(1976) usvojenu u okviru UNESCO-a, a koja delimično obuhvataakademsko priznavanje u Evropi;

Vodeći računa o tome da ovu Konvenciju takođe treba raz-matrati u kontekstu UNESCO-vih konvencija i Međunarodnih pre-poruka koje se odnose na druge regione sveta, kao i u kontekstupotrebe za boljom razmenom informacija između tih regiona;

Svesne opsežnih promena u oblasti visokog obrazovanja uregionu Evrope od vremena usvajanja pomenutih Konvencija, pro-mena koje su dovele do znatno uvećane diverzifikacije unutarnacionalnih sistema visokog obrazovanja i među njima, kao i po-trebe za prilagođavanjem pravnih sredstava i postupaka koji biodrazili ove pravce razvoja;

Svesne potrebe za iznalaženjem zajedničkih rešenja za prak-tične probleme priznavanja u regionu Evrope;

Svesne potrebe za poboljšanjem tekućih postupaka prizna-vanja i potrebe da se oni učine transparentnijim i bolje prilagođe-nim aktuelnoj situaciji u kojoj se nalazi visoko obrazovanje u re-gionu Evrope;

Uverene u pozitivan značaj Konvencije izrađene i usvojenepod zajedničkim pokroviteljstvom Saveta Evrope i UNESCO-a,

55

koja obezbeđuje okvir za dalji razvoj postupaka priznavanja uregionu Evrope;

Svesne važnosti obezbeđivanja stalnih mehanizama imple-mentacije u cilju sprovođenja principa i odredbi ove Konvencije;

Usvojile su sledeće:

Glava I: Definicije

Član I

Za potrebe ove Konvencije, sledeći pojmovi imaće sledećeznačenje:

Pristup (visokom obrazovanju)Pravo kvalifikovanih kandidata da konkurišu i budu uzeti u

obzir za prijem u institucije visokog obrazovanja.Prijem (u institucije i programe visokog obrazovanja)Akt omogućavanja kvalifikovanim kandidatima da pohađa-

ju visokoškolske studije u datoj instituciji i/ili u okviru datog pro-grama, ili sistem kojim se to omogućuje.

Ocenjivanje (institucija ili programa)Proces kojim se ustanovljava obrazovni kvalitet institucije ili

programa visokog obrazovanja.Ocenjivanje (individualnih kvalifikacija)Pismena ocena ili evaluacija individualnih kvalifikacija ste-

čenih u inostranstvu od strane nadležnog tela.Ustanova nadležna za priznavanjeTelo zvanično ovlašćeno da donosi obavezujuće odluke o pri-

znavanju kvalifikacija stečenih u inostranstvu.Visoko obrazovanjeSve vrste studijskih kurseva ili grupe studijskih kurseva, obu-

ke ili obučavanja za naučna istraživanja na nivou višem od sred-njeg, koji odgovarajuće nadležne ustanove zemlje potpisnice pri-znaju kao deo svog sistema visokog obrazovanja.

Institucija visokog obrazovanjaUstanova za sticanje visokog obrazovanja koju nadležna usta-

nova zemlje priznaje kao deo svog sistema visokog obrazovanja.Program visokog obrazovanjaStudijski kurs koji nadležna ustanova zemlje potpisnice pri-

znaje kao deo svog sistema visokog obrazovanja i čije završava-nje obezbeđuje studentu kvalifikaciju visokog obrazovanja.

56

Period studijaSvaki deo programa visokog obrazovanja koji je bio ocenjen

i dokumentovan, i koji, iako sam po sebi ne predstavlja komplet-ni program studija, predstavlja značajnu potvrdu znanja ili spo-sobnosti.

Kvalifikacijaa) Kvalifikacija visokog obrazovanjaSvako zvanje, diploma ili drugi sertifikat izdat od strane nad-

ležne ustanove koji svedoči o uspešnom završetku programa vi-sokog obrazovanja.

b) Kvalifikacija koja omogućava pristup visokom obrazova-nju

Svaka diploma ili drugi sertifikat izdat od strane nadležnihvlasti koji svedoči o uspešnom završetku obrazovnog programa idaje nosiocu kvalifikacije pravo da se kandiduje za pristup viso-kom obrazovanju (upor. definiciju pristupa).

PriznavanjeZvanična potvrda nadležne ustanove o vrednovanju obra-

zovne kvalifikacije stečene u inostranstvu radi pristupanja obra-zovanim i/ili radnim aktivnostima.

Zahtevia) Opšti zahteviUslovi koji u svim slučajevima moraju biti ispunjeni da bi

bio omogućen pristup visokom školstvu ili datom nivou istog, ilida bi se stekla kvalifikacija visokog obrazovanja na datom nivou.

b) Posebni zahteviUslovi koji, pored opštih zahteva, moraju biti ispunjeni da bi

se ostvario prijem na određeni program visokog obrazovanja ilida bi se stekla posebna kvalifikacija visokog obrazovanja u od-ređenoj oblasti studija.

Glava II: Nadležnost ustanova

Član II-1

1. Tamo gde je centralna vlast zemlje potpisnice ovlašćena dadonosi odluke o slučajevima priznavanja, tu zemlju potpisnicu tre-ba odmah obavezati odredbama ove Konvencije i preduzeti neop-hodne mere da bi se osigurala njihova primena na njenoj teritoriji.

57

2. Tamo gde se donošenje odluka u pogledu priznavanja na-lazi u nadležnosti konstitutivnih delova zemlje potpisnice, zemljapotpisnica dužna je da jednom od tela kod kojih će Konvencijabiti deponovana uputi kratku izjavu o svojim konstitutivnim de-lovima ili strukturi u vreme potpisivanja Konvencije ili pri depo-novanju instrumenata ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pri-stupa ovoj Konvenciji, ili nakon toga. U tom slučaju, nadležniorgani konstitutivnih delova zemlje potpisnice koji budu takooznačeni preduzeće neophodne mere kako bi obezbedili imple-mentaciju odredaba ove Konvencije na svojoj teritoriji.

3. Tamo gde je donošenje odluka u pogledu priznavanja unadležnosti pojedinačnih obrazovnih institucija ili drugih tela,svaka zemlja potpisnica u skladu sa svojom konstitutivnom struk-turom preneće tekst ove Konvencije tim institucijama ili telima ipreduzeće sve potrebne korake da podstakne povoljno razmatra-nje i primenu njenih odredbi.

4. Odredbe paragrafa 1 i 2 ovog Člana primenjivaće se, mu-tatis mutandis, na obaveze zemalja potpisnica koje proističu iz sle-dećih članova ove Konvencije.

Član II-2

U vreme potpisivanja ili prilikom deponovanja instrumentaratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pristupa Konvenciji, ili na-kon toga, svaka država, Sveta stolica ili Evropska zajednica oba-vestiće bilo deponenta ove Konvencije bilo organe ovlašćene dadonose različite vrste odluka u pogledu priznavanja.

Član II-3

Odredbe ove Konvencije ne mogu derogirati bilo kakve po-voljnije odredbe koje se tiču priznavanja kvalifikacija izdatih unekoj od zemalja potpisnica, a koje su sadržane ili proističu izpostojećih ili budućih ugovora kojih zemlja potpisnica ove Kon-vencije jeste ili može postati potpisnica.

58

Glava III: Osnovni principi koji se tiču ocenjivanja kvalifikacija

Član III-1

1. Nosioci kvalifikacija izdatih u nekoj od zemalja potpisni-ca imaće, po podnetom zahtevu odgovarajućem telu, adekvatanpristup ocenjivanju tih kvalifikacija.

2. U ovom pogledu neće biti nikakve diskriminacije po bilokom osnovu kao što je kandidatov pol, rasa, boja kože, hendike-piranost, jezik, veroispovest, političko ili drugo ubeđenje, nacio-nalno, etničko ili društveno poreklo, pripadnost nacionalnoj ma-njini, imovinski, status po rođenju ili neki drugi, ili na osnovubilo kojih drugih okolnosti koje nisu merodavne za kvalifikacijučije se priznavanje traži. Da bi osigurala ovo pravo, svaka od ze-malja potpisnica obavezuje se da načini odgovarajuće uredbe oocenjivanju molbe za priznavanje kvalifikacija isključivo na osno-vu stečenih znanja i sposobnosti.

Član III-2

Svaka od zemalja potpisnica obezbediće da procedure i kri-terijumi koji se koriste pri ocenjivanju i priznavanju kvalifikacijabudu transparentni, koherentni i pouzdani.

Član III-3

1. Odluke o priznavanju treba donositi na osnovu odgovara-jućih informacija o kvalifikacijama čije se priznavanje traži.

2. Na prvom mestu, odgovornost za pribavljanje adekvatnihinformacija snosi kandidat koji treba da obezbedi takve pravova-ljane informacije.

3. Nezavisno od odgovornosti kandidata, institucije koje suizdale pomenute kvalifikacije imaće dužnost da, postupajući pozahtevu kandidata i u razumnom roku, pruže relevantne infor-macije nosiocu kvalifikacija, instituciji ili nadležnim ustanovamazemlje u kojoj se priznavanje traži.

4. Zemlje potpisnice treba da upute ili podstaknu sve obra-zovne institucije u okviru svojih obrazovnih sistema da udovoljesvakom razumnom zahtevu za informacijama potrebnim radi oce-njivanja kvalifikacija stečenih u pomenutim institucijama.

59

5. Odgovornost da dokaže da prijava ne ispunjava relevant-ne zahteve, snosi telo koje preduzima ocenjivanje.

Član III-4

Svaka zemlja potpisnica će, da bi olakšala priznavanje kvali-fikacija, obezbediti adekvatne i jasne informacije o svom obra-zovnom sistemu.

Član III-5

Odluke o priznavanju biće donete u okviru razumnog vre-menskog roka koji će unapred odrediti ustanova nadležna za pri-znavanje, a koji će se računati od trenutka kada sve neophodneinformacije o predmetu postanu dostupne. Ukoliko se priznava-nje uskraćuje, moraju se navesti razlozi za odbijanje priznavanjakvalifikacije i dati informacije u vezi sa potrebnim merama kojekandidat može preduzeti kako bi stekao priznanje u sledećoj eta-pi. Ukoliko je priznavanje uskraćeno, ili nije doneta nikakva od-luka, kandidat može podneti žalbu u odgovarajućem vremenskomroku.

Glava IV: Priznavanje kvalifikacija kojima se stiče pristupvisokom obrazovanju

Član IV-1

Svaka od zemalja potpisnica priznaće one kvalifikacije izda-te u drugim zemljama potpisnicama koje ispunjavaju opšte uslo-ve za pristup visokom obrazovanju u tim zemljama, a u cilju pri-stupanja programima iz oblasti svog sistema visokog obrazova-nja, osim ako se ne utvrdi da postoji suštinska razlika izmeđuopštih uslova pristupa u zemlji u kojoj je stečena kvalifikacija i uzemlji u kojoj se traži njeno priznavanje.

Član IV-2

U svakom drugom slučaju, za zemlju potpisnicu će biti do-voljno da po podnetom zahtevu omogući nosiocu kvalifikacijeizdate u nekoj od drugih zemalja potpisnica da dobije stručnu

60

ocenu kvalifikacije, i odredbe čl. IV1 primenjivaće se mutatis mu-tandis na takav slučaj.

Član IV-3

Tamo gde kvalifikacija omogućava pristup samo posebnimtipovima institucija ili programa visokog obrazovanja u zemlji pot-pisnici u kojoj je stečena, svaka druga zemlja potpisnica odobri-će nosiocu takvih kvalifikacija pristup sličnim posebnim progra-mima u institucijama koje pripadaju njenom sistemu visokog obra-zovanja, osim ako se ne utvrdi da postoji suštinska razlika izme-đu uslova pristupa u zemlji u kojoj je kvalifikacija stečena i uzemlji u kojoj se traži njeno priznavanje.

Član IV-4

Tamo gde prijem u određene programe visokog obrazova-nja, pored opštih uslova pristupa, zavisi od ispunjenja posebnihuslova, nadležne ustanove zemlje potpisnice o kojoj je reč mogubilo propisati dodatne uslove nosiocima kvalifikacija stečenih udrugim zemljama bilo oceniti da li kandidati sa kvalifikacijamastečenim u drugim zemljama potpisnicama ispunjavaju ekviva-lentne uslove.

Član IV-5

Tamo gde sertifikati o završenoj školi, u zemlji potpisnici ukojoj su stečeni, obezbeđuju pristup visokom školstvu samo ukombinaciji sa dodatnim kvalifikacionim ispitima kao preduslo-vima za pristup, druge potpisnice mogu taj pristup usloviti istimtim zahtevima ili ponuditi alternativu u okviru svojih obrazovnihsistema, kako bi se zadovoljili ti dodatni uslovi. Svaka država,Sveta stolica ili Evropska zajednica može, u trenutku potpisiva-nja ili prilikom deponovanja instrumenta ratifikacije, usvajanja,odobravanja ili pristupa ovoj Konvenciji, ili nakon toga, obavesti-ti jedno od tela kod kojih je ona deponovana, da će iskoristitipogodnosti određenog stava ovog Člana, navodeći ime zemlje pot-pisnice u pogledu koje namerava da primeni ovaj Član, kao i od-govarajuće razloge za to.

61

Član IV-6

Bez kršenja odredaba Članova IV1, IV2, IV3, IV4 i IV5, pri-jem u datu instituciju visokog obrazovanja, ili dati program u okvi-ru takve institucije, može biti ograničan ili selektivan. U slučaje-vima kada je prijem u instituciju i/ili program visokog obrazova-nja selektivan, procedure prijema treba odrediti tako da se obez-bedi da se ocenjivanje kvalifikacija stečenih u inostranstvu spro-vede u skladu sa principima pravednosti i nediskriminacije opi-sanim u Glavi III.

Član IV-7

Bez kršenja odredaba članova IV1, IV2, IV3, IV4 i IV5, pri-jem u datu instituciju visokog obrazovanja može se usloviti kan-didatovim pokazivanjem dovoljnog poznavanja jezika ili jezikanastave u dotičnoj instituciji ili ostalih naznačenih jezika.

Član IV-8

U zemljama potpisnicama u kojima se pravo na pristup viso-kom obrazovanju može steći na osnovu netradicionalnih kvalifi-kacija, slične kvalifikacije stečene u drugim zemljama potpisni-cama biće ocenjene na sličan način kao netradicionalne kvalifi-kacije stečene u zemlji potpisnici u kojoj se traži priznavanje.

Član IV-9

U svrhu prijema u programe visokog obrazovanja, svaka odzemalja potpisnica sprovešće priznavanje kvalifikacija koje izda-ju inostrane obrazovne institucije koje rade na njenoj teritorijizavisno od posebnih uslova nacionalnog zakonodavstva ili po-sebnih sporazuma zaključenih sa matičnom zemljom potpisni-com takvih institucija.

Glava V: Priznavanje određenih perioda studija

Član V-1

Svaka od zemalja potpisnica priznaće određene periode stu-diranja u okviru programa visokog obrazovanja u drugoj zemlji

62

potpisnici. To priznavanje obuhvatiće takve periode studiranjausmerene na završetak visokoškolskog programa u zemlji potpi-snici u kojoj se priznavanje traži, osim ako se ne utvrdi da postojisuštinska razlika između perioda studiranja okončanih u drugojzemlji potpisnici i dela visokoobrazovnog programa koji bi te pe-riode zamenio u zemlji potpisnici u kojoj se traži priznavanje.

Član V-2

U svakom drugom slučaju, za zemlju potpisnicu će biti do-voljno da po podnetom zahtevu omogući osobi koja je okončalaperiod studiranja u okviru programa visokog obrazovanja u dru-goj zemlji potpisnici da dobije ocenu tog perioda studiranja i od-redbe člana V1 primeniće se mutatis mutandis u tom slučaju.

Član V-3

Svaka od zemlja potpisnica treba da posebno olakša prizna-vanje perioda studiranja:

a) ukoliko je postojao prethodni sporazum između, s jednestrane institucije visokog obrazovanja ili nadležne ustanove od-govorne za relevantan period studiranja i, s druge strane, institu-cije visokog obrazovanja ili nadležne ustanove odgovorne za pri-znavanje koje se traži; i

b) ukoliko je institucija visokog obrazovanja u kojoj je pe-riod studiranja okončan izdala sertifikat ili uverenje o pohađanojnastavi i položenim ispitima koji svedoče da je student uspešnoispunio postavljene uslove za dati period studiranja.

Glava VI: Priznavanje visokoškolskih kvalifikacija

Član VI-1

U meri u kojoj je odluka o priznavanju zasnovana na znanjui sposobnostima osvedočenim u kvalifikacijama visokog obrazo-vanja, svaka od zemalja potpisnica priznaće kvalifikacije viso-kog obrazovanja dodeljene u drugoj zemlji potpisnici, osim akose ne utvrdi da postoji suštinska razlika između kvalifikacije čijese priznavanje traži i odgovarajuće kvalifikacije u zemlji potpi-snici u kojoj se ono traži.

63

Član VI-2

U svakom drugom slučaju, biće dovoljno da zemlja potpi-snica po podnetom zahtevu omogući nosiocu kvalifikacije viso-kog obrazovanja koja je izdata u nekoj od drugih zemalja potpi-snica da dobije ocenu te kvalifikacije i odredbe člana VI-1 prime-niće se mutatis mutandis na takav slučaj.

Član VI-3

Priznavanje u jednoj od zemalja potpisnica kvalifikacije vi-sokog obrazovanja koja je izdata u drugoj zemlji potpisnici imaćejednu ili obe od sledećih posledica:

a) pristup daljim studijama visokog obrazovanja, uključuju-ći relevantne ispite i/ili pripreme za doktorat pod istim uslovimakoji važe za nosioce kvalifikacija u zemlji potpisnici u kojoj setraži priznavanje;

b) korišćenje akademske titule u skladu sa zakonima i pro-pisima zemlje potpisnice ili nadležnost nad tim korišćenjem uzemlji potpisnici u kojoj se traži priznavanje.

Pored toga, priznavanje će olakšati pristup tržištu rada kojepodleže zakonima i propisima zemlje potpisnice ili je u nadle-žnosti zemlje potpisnice u kojoj se traži priznavanje.

Član VI-4

Ocena kvalifikacije visokog obrazovanja izdate u drugoj ze-mlji potpisnici, od strane neke zemlje potpisnice, može biti u vi-du:

a) uopštenog mišljenja za potrebe zaposlenja;b) mišljenja upućenog obrazovnoj instituciji u cilju prijema

u njene programe;c) mišljenja upućenog bilo kojoj drugoj ustanovi nadležnoj

za priznavanje.

Član VI-5

Svaka zemlja potpisnica može priznati kvalifikacije visokogobrazovanja koje su izdate u inostranim obrazovnim institucija-ma koje deluju na njenoj teritoriji zavisno od posebnih uslova

64

nacionalnog zakonodavstva ili posebnih sporazuma zaključenihsa matičnom zemljom potpisnicom takvih institucija.

Glava VII: Priznavanje kvalifikacija izbeglica, raseljenih lica ilica sa statusom izbeglice

Član VII

Svaka zemlja potpisnica preduzeće sve izvodljive i razumnekorake u okviru vlastitog obrazovnog sistema i u skladu sa njego-vim konstitutivnim, pravnim i regulativnim odredbama kako biusavršila procedure pravednog i efikasnog ocenjivanja da li izbe-glice, raseljena lica i lica sa statusom izbeglica ispunjavaju rele-vantne uslove za pristup visokom obrazovanju, daljim programi-ma visokog obrazovanja ili radnim aktivnostima, čak i u slučaje-vima kada se kvalifikacije stečene u jednoj od zemalja potpisnicane mogu dokazati odgovarajućom dokumentacijom.

Glava VIII: Informacije o ocenjivanju institucija i programavisokog obrazovanja

Član VIII-1

Svaka zemlja potpisnica treba da obezbedi adekvatne infor-macije o svakoj instituciji koja pripada njenom sistemu visokogobrazovanja i o svakom programu koji vode te institucije, kako binadležnim ustanovama drugih zemalja potpisnica omogućile dakonstatuju da li kvalitet kvalifikacija izdatih u tim institucijamaopravdava priznavanje u zemlji potpisnici u kojoj se priznavanjetraži. Takve informacije će biti dostavljene u sledećem vidu:

a) U slučaju zemalja potpisnica koje imaju ustanovljen si-stem formalnog ocenjivanja institucija i programa visokog obra-zovanja: informacije o metodima i rezultatima ovog ocenjivanja istandardima kvaliteta specifičnog za svaku pojedinu vrstu stica-nja kvalifikacija visokog obrazovanja ili programa koji vode kasticanju tih kvalifikacija;

b) u slučaju zemalja potpisnica koje još nisu ustanovile si-stem formalnog ocenjivanja institucija i programa visokog obra-zovanja: informacije o priznavanju različitih kvalifikacija steče-nih u bilo kojoj instituciji visokog obrazovanja ili u okviru nekog

65

programa visokog obrazovanja koji pripada njihovim sistemimavisokog obrazovanja.

Član VIII-2

Svaka zemlja potpisnica doneće adekvatne odredbe u vezisa razvijanjem, održavanjem i obezbeđivanjem:

a) pregleda različitih tipova institucija visokog obrazovanjakoje pripadaju njenom visokoškolskom sistemu sa svojstvenimkarakteristikama svakog pojedinačnog tipa institucije;

b) spiska priznatih institucija (javnih i privatnih) koje pripa-daju njenom sistemu visokog obrazovanja uz ukazivanje na ovlaš-ćenja tih institucija da dodele različite vrste kvalifikacija i uslovaza pristup svakom pojedinom tipu institucije i programa;

c) opisa programa visokog obrazovanja;d) spiska obrazovnih institucija smeštenih izvan njene teri-

torije koje zemlja potpisnica smatra delom svog obrazovnog si-stema.

Glava IX: Informacije u vezi sa problemima priznavanja

Član IX-1

Da bi se olakšalo priznavanje kvalifikacija na polju visokogobrazovanja, zemlje potpisnice će se obavezati da ustanove tran-sparentne sisteme za celovit opis stečenih kvalifikacija.

Član IX-2

1. Priznajući potrebu za relevantnom, preciznom i aktuel-nom informacijom, svaka zemlja potpisnica će ustanoviti ili odr-žavati nacionalni informacioni centar i obavestiti jedno od telakod kojih je Konvencija deponovana o ustanovljavanju takvogcentra ili o svim promenama u vezi s tim.

2. U svakoj zemlji potpisnici, nacionalni informacioni cen-tar treba da:

a) olakša pristup ovlašćenim i preciznim informacijama osistemu visokog obrazovanja i kvalifikacijama visokog obrazo-vanja u zemlji u kojoj se nalazi;

66

b) olakša pristup informacijama o sistemima visokog obra-zovanja i kvalifikacijama drugih zemalja potpisnica;

c) pruži mišljenje ili informacije u vezi sa problemima pri-znavanja i ocenjivanja kvalifikacija u skladu sa nacionalnim za-konima i propisima.

3. Svaki nacionalni informacioni centar treba da ima na ras-polaganju neophodna sredstva koja će mu omogućiti da ispunisvoje funkcije.

Član IX-3

Zemlje potpisnice će preko nacionalnih informacionih cen-tara ili na neki drugi način unapređivati korišćenje Dodatka odiplomama UNESCO-a ili Saveta Evrope ili nekog drugog slič-nog dokumenta od strane institucija visokog obrazovanja zema-lja potpisnica.

Glava X: Mehanizmi implementacije

Član X-1

Sledeća tela imaće zadatak da nadziru, unapređuju i olakša-vaju implementaciju ove Konvencije:

a) Komitet Konvencije o priznavanju kvalifikacija u oblastivisokog obrazovanja u regionu Evrope;

b) Evropska mreža nacionalnih informacionih centara o aka-demskoj mobilnosti i priznavanju (ENIC Network) ustanovljenaodlukom Komiteta ministara Saveta Evrope 9. VI 1994. i Regio-nalnog komiteta za Evropu UNESCO-a 18. VI 1994.

Član X-2

1. Komitet Konvencije o priznavanju kvalifikacija u oblastivisokog obrazovanja u regionu Evrope (u daljem tekstu: Komitet)se ovim ustanovljava. On će se sastojati od po jednog predstavni-ka svake zemlje potpisnice.

2. U svrhu primene Člana X2, termin „zemlja potpisnica”neće se primenjivati na Evropsku zajednicu.

3. Države pomenute u članu XI-1.1 i Sveta stolica, ukoliko sene nalaze među zemljama potpisnicama ove Konvencije, Evrop-

67

ska zajednica i predsednik ENIC Network-a mogu učestvovati nasastancima Komiteta kao posmatrači. Predstavnici vladinih i ne-vladinih organizacija angažovanih na polju priznavanja kvalifi-kacija u regionu Evrope takođe mogu biti pozvani da posete sa-stanke Komiteta kao posmatrači.

4. Predsednik Regionalnog komiteta UNESCO-a za prime-nu Konvencije o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblastivisokog obrazovanja u državama koje pripadaju regionu Evropebiće pozvan da učestvuje na sastancima Komiteta kao posma-trač.

5. Komitet će unapređivati primenu ove Konvencije i nad-gledati njenu implementaciju. U tom cilju on, voljom većine ze-malja potpisnica, može da usvoji preporuke, deklaracije, proto-kole i vidove delovanja dokazane u praksi kako bi pokazao putnadležnim organima zemalja potpisnica za implementaciju oveKonvencije i razmatranje zahteva za priznavanje kvalifikacija vi-sokog obrazovanja. Iako ti dokumenti neće biti obavezujući zazemlje potpisnice, one treba da ulože velike napore da ih prime-ne, skrenu pažnju nadležnih ustanova na pomenute tekstove ipodstaknu njihovu primenu. Komitet će zatražiti mišljenje ENICNetwork-a pre donošenja svojih odluka.

6. Komitet će izveštavati relevantna tela Saveta Evrope i UNE-SCO-a.

7. Komitet će održavati veze sa Regionalnim Komitetom UNE-SCO-a za primenu konvencija o priznavanju studija, diploma izvanja iz oblasti visokog obrazovanja usvojenih pod pokrovitelj-stvom UNESCO-a.

8. Većina zemalja potpisnica sačinjavaće kvorum.9. Komitet će usvojiti svoj statut. Sastajaće se na redovnim

sednicama barem svake tri godine. Komitet će se po prvi putsastati u roku od godinu dana nakon stupanja ove Konvencije nasnagu.

10. Sekretarijat Komiteta će biti zajednički poveren General-nom sekretaru Saveta Evrope i glavnom direktoru UNESCO-a.

Član X-3

1. Svaka od zemalja potpisnica će kao člana Evropske mreženacionalnih informacionih centara o akademskoj mobilnosti i pri-

68

znavanju kvalifikacija ( ENIC Network) naimenovati nacionalniinformacioni centar ustanovljen ili održavan u skladu sa članomIX-2. U slučajevima kada su u zemlji potpisnici u skladu sa čla-nom IX-2 ustanovljeni ili se održavaju različiti nacionalni centri,svi oni biće članovi Mreže, ali će takvi nacionalni informacionicentri raspolagati samo jednim glasom.

2. ENIC Network će, zahvaljujući svom sastavu ograničenomna nacionalne informacione centre zemalja potpisnica Konvenci-je, potpomagati i učestvovati u praktičnoj implementaciji Kon-vencije, koju će sprovoditi nadležne nacionalne ustanove. Mrežaće se okupljati barem jedanput godišnje na plenarnoj sednici. Mre-ža će izabrati svog predsednika i administraciju u skladu sa pove-renim mandatom.

3. Sekretarijat ENIC Networka će biti zajednički poveren ge-neralnom sekretaru Saveta Evrope i generalnom direktoru UNE-SCO-a.

4. Zemlje potpisnice će preko ENIC Network sarađivati sanacionalnim informacionim centrima drugih zemalja potpisnica,naročito tako što će im omogućavati da prikupe sve informacijekorisne za nacionalne informacione centre u aktivnostima kojesu u vezi sa priznavanjem akademskih diploma i akademskommobilnošću.

Glava XI: Završne odredbe

Član XI-1

1. Ovu Konvenciju mogu potpisati:a) države članice Saveta Evropeb) države članice evropskog regiona UNESCO-ac) bilo koja druga potpisnica, država ugovornica ili zemlja

potpisnica Evropske konvencije o kulturi Saveta Evrope i/ili pot-pisnica Konvencije UNESCO-a o priznavanju studija, diploma izvanja u oblasti visokog obrazovanja u državama koje pripadajuregionu Evrope, koja je pozvana na Diplomatsku konferencijukojoj je povereno usvajanje ove Konvencije.

2. Te države i Sveta stolica mogu izraziti svoju spremnost dase obavežu:

a) potpisom koji ne uslovljava ratifikaciju, usvajanje ili odo-bravanje; ili

69

b) potpisom koji je podložan ratifikaciji, usvajanju ili odo-bravanju, a koga prati ratifikacija, usvajanje ili odobravanje; ili

c) pristupanjem Konvenciji.3. Potpisi će biti deponovani kod jednog od predviđenih te-

la. Instrumenti ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pristupa-nja ovoj Konvenciji biće deponovani kod jednog od tih tela.

Član XI-2

Ova Konvencija će stupiti na snagu prvog dana u mesecu poisteku jednomesečnog perioda od trenutka kada pet država,uključujući najmanje tri države članice Saveta Evrope i/ili evrop-skog regiona UNESCO-a izraze svoju spremnost da se obavežuKonvencijom. Za svaku drugu državu ona će stupiti na snagu pr-vog dana u mesecu po isteku jednomesečnog perioda od datumanjihovog pristanka da budu obavezane ovom Konvencijom.

Član XI-3

1. Nakon stupanja ove Konvencije na snagu, svaka državaosim onih koje potpadaju pod jednu od kategorija nabrojanih učlanu XI-1, može da zatraži pristupanje Konvenciji. Svaki zahtevu ovom smislu biće upućen jednom od tela kod kojih je Konven-cija deponovana, koji će ga proslediti zemljama potpisnicama naj-manje tri meseca pre sastanka Komiteta Konvencije o priznava-nju kvalifikacija u oblasti visokog obrazovanja u regionu Evrope.Telo kod koga je Konvencija deponovana će takođe informisatiKomitet ministara Saveta Evrope i Izvršni odbora UNESCO-a.

2. Odluka da se država koja uputi takav zahtev pozove dapristupi ovoj Konvenciji biće doneta na osnovu dvotrećinske sa-glasnosti zemalja potpisnica.

3. Nakon stupanja na snagu ove Konvencije, Evropska za-jednica može joj pristupiti na osnovu zahteva svojih članica kojiće biti upućen jednom od tela kod kojih je Konvencija deponova-na. U ovom slučaju, član XI-3.2. se neće primenjivati.

4. Što se tiče bilo koje države koja pristupa ili Evropske zajed-nice, Konvencija će stupiti na snagu prvog dana u mesecu po iste-ku jednomesečnog perioda po polaganju instrumenta pristupanjaKonvenciji kod jednog od tela kod koga je ona deponovana.

70

Član XI-4

1. Zemlje potpisnice ove Konvencije koje su istovremeno ze-mlje potpisnice jedne ili više sledećih konvencija:

Evropska konvencija o jednakosti diploma koje vode sticanju pra-va prijema na Univerzitete (1953, ETS No. 15), i njen Protokol (1964,ETS No. 49);

Evropska konvencija o jednakosti dužine trajanja univerzitetskihstudija (1956, ETS No. 21);

Evropska konvencija o akademskom priznavanju univerzitetskihkvalifikacija (1959, ETS No. 32);

Međunarodna konvencija o priznavanju studija, diploma i zvanjau oblasti visokog obrazovanja u arapskim i evropskim državama kojese graniče sa Mediteranom (1976);

Konvencija o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti viso-kog obrazovanja u državama koje pripadaju regionu Evrope (1979);

Evropska konvencija o opštoj jednakosti dužine trajanja univerzi-tetskih studija (1990, ETS 138)

a) primeniće odredbe ove Konvencije u svojim uzajamnimodnosima;

b) nastaviće sa primenom gore navedenih konvencija čije supotpisnice u odnosima sa drugim državama potpisnicama tih kon-vencija ali ne i ove Konvencije.

2. Zemlje potpisnice ove Konvencije obavezne su da se uzdr-že od potpisivanja bilo koje od konvencija pomenutih u paragra-fu 1, čije već nisu potpisnice, sa izuzetkom Međunarodne kon-vencije o priznavanju studija, diploma i zvanja u oblasti visokogobrazovanja u arapskim i evropskim državama koje se graniče saMediteranom.

Član XI-5

1. Svaka država može, u trenutku potpisivanja ili deponova-nja svojih instrumenata ratifikacije, usvajanja, odobravanja ili pri-stupanja Konvenciji, odrediti područja na koja će se primenitiova Konvencija.

2. Svaka država može bilo kad kasnije, izjavom upućenomjednom od tela kod kojih je Konvencija deponovana, proširiti pri-menu ove Konvencije na bilo koje drugo područje navedeno uizjavi. Što se tiče tog područja, na takvo područje Konvencija će

71

stupiti na snagu prvog dana u mesecu po isteku jednomesečnogperioda od trenutka kada telo kod koga je Konvencija deponova-na primi takvu izjavu.

3. Svaka izjava data u smislu prethodna dva paragrafa možebiti opozvana u pogledu svake teritorije određene takvom izja-vom podneskom upućenim jednom od tela kod kojih je Konven-cija deponovana. Opoziv će postati pravosnažan prvog dana umesecu po isteku jednomesečnog perioda od dana prijema ta-kvog podneska od strane dotičnog tela.

Član XI-6

1. Svaka zemlja potpisnica, u bilo kom trenutku, može istu-piti iz ove Konvencije putem objave upućene jednom od tela kodkojih je ona deponovana.

2. Takvo istupanje postaće pravosnažno prvog dana u mese-cu po isteku vremenskog perioda od dvanaest meseci od danaprijema obaveštenja od strane dotičnog tela. Ipak, takvo otkazi-vanje neće uticati na odluke o priznavanju prethodno donete naosnovu odredbi ove Konvencije.

3. U pogledu prekida ili suspenzije pravovaljanosti ove Kon-vencije kao posledica kršenja odredbe bitne za ispunjenje cilja ilisvrhe ove Konvencije od strane zemlje potpisnice, postupiće se uskladu sa međunarodnim pravom.

Član XI-7

1. Svaka država, Sveta Stolica ili Evropska zajednica može, utrenutku potpisivanja ili deponovanja instrumenata ratifikacije,usvajanja, odobravanja ili pristupanja, objaviti da zadržava pravoda u celosti ili delimično ne primeni jedan ili više od sledećih čla-nova ove Konvencije: Član IV-8, Član V-3, Član VI-3, Član VIII-2,Član IX-3

Druga prava ne mogu se zadržavati.2. Svaka zemlja potpisnica koja je na osnovu prethodnog

paragrafa zadržala pravo može ga u potpunosti ili delimično po-vući putem objave upućene jednom od tela kod kojih je Konven-cija deponovana. Povlačenje će postati pravosnažno od dana pri-jema obaveštenja od strane tog tela.

72

3. Zemlja potpisnica koja je zadržala pravo u pogledu nekeod odredbi ove Konvencije ne može tražiti primenu te odredbeod strane bilo koje druge potpisnice; ona ipak može, ako je de-limično ili uslovno zadržala pravo, tražiti primenu te odredbe uonoj meri u kojoj je i sama prihvata.

Član XI-8

1. Nacrt izmena ove Konvencije može usvojiti Komitet Kon-vencije o priznavanju kvalifikacija iz oblasti visokog obrazovanjau regionu Evrope koji se sastoji od dvotrećinske većine zemaljapotpisnica. Svaki nacrt izmena usvojen na takav način biće pri-ključen Protokolu Konvencije. Protokol treba da odredi modali-tete njegovog stupanja na snagu i u svakom slučaju će zatražitida zemlje potpisnice izraze saglasnost da budu obavezane njime.

2. Na osnovu procedure iz gore pomenutog paragrafa br.1ne mogu se donositi izmene Glave III ove Konvencije.

3. Svaki predlog izmena će biti saopšten jednom od tela kodkojih je Konvencija deponovana, a koji je dužan da ga prosledizemljama potpisnicama najmanje tri meseca pre održavanja sa-stanka Komiteta. To telo takođe mora obavestiti Komitet minista-ra Saveta Evrope i Izvršni odbor UNESCO-a.

Član XI-9

1. Generalni sekretar Saveta Evrope i glavni direktor Obra-zovne, naučne i kulturne organizacije Ujedinjenih Nacija (UNE-SCO) biće tela kod kojih će ova Konvencija biti deponovana.

2. Telo kod koga je deponovan neki akt, objava ili predstav-ka, obavestiće zemlje potpisnice ove Konvencije, kao i ostale dr-žave članice Saveta Evrope i/ili Evropskog regiona UNESCO-a o:

a) svakom potpisivanju;b) deponovanju bilo kog instrumenta ratifikacije, usvajanja,

odobravanja ili pristupanja;c) svakom datumu stupanja na snagu ove Konvencije u skla-

du sa odredbama članova XI-2 i XI-3.4;d) svakom zadržavanju prava pri sprovođenju odredbi člana

XI-7 i povlačenju svakog zadržanog prava pri sprovođenju odred-bi člana XI-7;

73

e) svakom istupanju iz ove Konvencije pri sprovođenju čla-na XI-6;

f) svim objavama načinjenim u skladu sa odredbama članaII-1 ili člana II-2;

g) svim izjavama načinjenim u skladu sa odredbama članaIV-5;

h) svakom zahtevu za pristupanje ovoj Konvenciji podne-tom u skladu sa odredbama člana XI-3;

i) svakom predlogu iznetom u skladu sa odredbama članaXI-8;

j) svakom drugom aktu, objavi ili predstavci koja se tiče oveKonvencije.

3. Telo kod koga je deponovana Konvencija, koje primi pred-stavku ili obavesti zemlje potpisnice u skladu sa odredbama oveKonvencije, smesta će o tome obavestiti i druga tela kod kojih jedeponovana Konvencija.

Dolepotpisani predstavnici, budući ovlašćeni po propisu, pot-pisali su ovu Konvenciju.

Zaključeno u Lisabonu 11. aprila 1997, na engleskom, fran-cuskom, ruskom i španskom jeziku, čije su verzije podjednakopunovažne, u dve kopije, od kojih će jedna kopija biti deponova-na u arhiv Saveta Evrope, a druga u arhiv Obrazovne, naučne ikulturne organizacije Ujedinjenih nacija. Overena kopija biće po-slata svakoj od država spomenutih u članu XI-1, Svetoj Stolici,Evropskoj zajednici i Sekretarijatu Ujedinjenih Nacija.

74

Izvori

Bill Readings: The University in Ruins, Harvard UniversityPress, 1996.

D.Kristoffersen, A.Sursock, D.Westerheijden, Quality Assu-rance in Higher Education – Manual of Quality: Procedures and Prac-tices, European Training Foundation, November 1998. (sadrži iiscrpan pregled literature iz ove oblasti)

Towards Accreditation Schemes for Higher Education in Europe?,CRE Project Reports: Background, objectives and methodology,First finding of the project, 2000/2001, CRE website

Evropska rektorska konferencija: The European University: Qu-ality Management, European Policy and Academic Recognition (draft)

Ronald Dvorkin: „Potrebna nam je nova interpretacija akadem-ske slobode”, Beogradski krug, br. 3-4/1997, 1-2/1998, str.80-88.

Peter Fisher-Appelt: “One Europe to Tend, The LRP as Agentof Democratic Change in Higher Education”, Izveštaj podnet na 7.Plenarnom zasedanju CC-HER održanom u Strazburu marta 2000.

D. J. Farrington: Governance in Higher Education: Issues Arisingfrom the Work of the Legislative Reform Programme for Higher Educa-tion and Research of the Council of Europe, DECS/LRP (98) 28.

Korisni sajtovi:CC-HER (Komitet za visoko obrazovanje Saveta Evrope)

www.culture.coe.fr/herUNESCO-CEPES www.cepes.roEvropska komisija www.europa.eu.int/comm/educationEuropean Training Foundation www.etf.eu.intPakt stabilnosti za jugoistočnu Evropu, radna grupa za obrazovanje

www.see-educoop.net i www.stabilitypact.org