bosna i hercegovina hronika

7/28/2019 Bosna i Hercegovina Hronika

http://slidepdf.com/reader/full/bosna-i-hercegovina-hronika 1/11

BOSNA I HERCEGOVINA – KOLONIJA EVROPSKE UNIJE1

Autor prof. Dr. Aleksa Milojević Ekonomski institut BijeljinaDa bi spriječili rat narodi su bili spremni na najveće međusobne ustupke. Poštujući većinski demografski princip,sami su napravili teritorijalnu podjelu na koju su, pred međunarodnim predstavnikom (Kutiljerov plan), stavili svojepotpise Mate Boban, Alija Izetbegović, Radovan Karadžić. Narod je odahnuo. Rata neće biti. Sutra zaokret. AlijaIzetbegović povukao svoj potpis nakon boravka u ambasadi SAD u Beogradu. I počinje rat.Silno se želio i očekivao završetak rata, vjerujući, kako je uvijek do sada bilo, da će nakon potpisa mirovnogsporazuma zavladati trajan mir. A onda u razvoj, saradnju, pomirenje. Ali sve je drugačije, trajan ni rat ni mir.Bijeda, siromaštvo, rasprodaje, zaduživanje, zavade, apatija, beznađe. Budućnosti koje nema. Narod nemoćan,razvlašten, jeze, strahovi. Idealna prilika za nove zavade. Da li je sve ovo iskreno i šta se istinski želi sa ovimnarodima i ovim prostorom. Niko nema pouzdan odgovor. Dio odgovora je u institucijama koje se osnivaju. Da jeosnovana centralna banka, kao prva pretpostavka suverenosti, brzo bi se okupile sve najumnije snage društva.Otpočeo bi razvoj, saradnja, pomirenje.Sudeći po instituciji koja je osnovana izgleda da to nije bio cilj. Da bi se poništio ogroman prijeteći potencijalpomirenja i razvoja, ostvareno je sasvim drugačije rješenje. Prema ogromnom istorijskom iskustvu ništa kao valutniodbor ne uništava privredu i narode sve do njihovog potpunog kolonijalnog ropstva. Ili, naš valutni odbor nijetakav.Ključne riječi: valutni odbor, centralna banka, devizne rezerve, precijenjena valuta, platni deficit, inostranozaduživanje

1. UVODSprečavati vlast da prekomjerno troši, a ohrabrivati banke da uvećavaju kredite dva su osnovna cilja koje slijedimonetarna politika. Taj posao, u nezavisnim zemljama, uspješno obavlja centralna banka. Sa svojim punimovlaštenjima ona najpotpunije doprinosi razvoju privrede.Vlastita centralna banka je pouzdan dokaz ekonomskog i političkog suvereniteta zemlje. Bez toga razvoj se ne da nizamisliti. Nema ni jedne zemlje koja je uspjela u razvoju, a da nije imala vlastitu centralnu banku.U neslobodnim zemljama, koje su bez svog ekonomskog i političkog suvereniteta, umjesto centralne banke osnivajuse valutni odbori. To je monetarna institucija bez monetarnih ovlaštenja. Stvarni sadržaj mjenjačnice se ispunjavapraznim pojmom centralne banke. I što je najvažnije to ima i svoje pristalice. Ne samo političke, što je razumljivo,nego i iz reda ekonomista. Posebno iznenađenje su ekonomisti iz zemalja u kojima je uveden valutni odbor.Iskrenost onih koji iz pravca svojih razvijenih zemalja izriču pozitivne ocjene o valutnom odboru, vidljiva je već naprvi pogled. Svi koji tako govore kod sebe imaju centralne banke.Valutni odbor, kao institucionalni izraz nesloboda, nije u stanju da obezbijedi uspješan razvoj. Sloboda je jača odneslobode. Nema primjera u istoriji da je neka zemlja dugoročno uspjela u okolnostima valutnog odbora. Uzaludnasu sva upinjanja politički promišljenih ekonomista. Ne mogu pomoći. Sadašnji valutni odbori su primorani napropadanje, baš kao i oni iz prošlosti.Oslobodilački pokreti pedesetih prošlog vijeka bili su skoro zbrisali valutne odbore sa geografske karte. Globalističke neslobode su ih ponovo oživjele. Sasvim prirodno. I odmah su se, i kod nas, našli njihovi branitelji2.Ne gledajući na narod i privredu, na jadno stanje u kojem se nalaze i sve opasne prijetnje koje nadolaze, danas sepruža skoro opšta politička, pa i ekonomska podrška valutnom odboru u Bosni i Hercegovini. Ponavljaju se poznateneistine o doprinosima stabilnosti valute i cijena, porastu izvoza, dotoku stranog kapitala, porastu bruto društvenogproizvoda i zaposlenosti i slično. Gleda se samo na sadašnjost ne dižući pogled prema budućnosti vjerovatno da sene bi ugledala sva veličina ekonomskog sloma koja prijeti i koji nadolazi.U radu će se pokušati da se otkriju neke od ovih neistina i da se digne pogled prema budućnosti.2. ISTORIJSKE POUKE I PORUKEIzvorno, ideja valutnog odbora potiče od engleskog kralja (Williamson, 1995., str. 5). Prve formulacije su sepojavile u ranim 1800-im godinama od ekonomista okupljenih u tzv. „monetarnoj školi“.Osnovni razlog pojave valutnog odbora je nastojanje Velike Britanije da, i na taj način, sačuva svoje imperijalnocarstvo. Nabujali oslobodilački pokreti su nosili opasnosti masovnog političkog i ekonomskog oslobađanja kolonija.Da bi se to spriječilo smišljen je valutni odbor kao veoma uspješna kolonijalna institucija. Efikasnost je bilaizuzetna. Skoro bez ikakvog otpora produženo je kolonijalno ropstvo, u nizu zemalja, za sledećih sto godina.Troškovi funkcionisanja su bili skoro beznačajni a koristi izuzetne. Organizovanjem valutnog odbora svom snagomse i dalje doprinosilo ekonomskom razvoju imperije, a uništavanju domaće privrede. I tako do potpunogekonomskog sloma. To je upravo neposredan doprinos djelovanja valutnog odbora.Prvi uspješan pokušaj osnivanja valutnog odbora ostvaren je u britanskoj koloniji Mauricijus 1849. godine. Od tadabroj zemalja sa valutnim odborom ubrzano raste. Svoj vrhunac dostiže oko 1940. godine kada je oko 50 zemaljasvijeta istovremeno bilo u režimu valutnog odbora. Ukupno je oko 70 zemalja do sada ostvarilo ovu vrstuiskustava3.Polovicom prošlog vijeka događa se nagli zaokret. Nabujali oslodilački nacionalni pokreti su masovno izvlačili

zemlje iz režima valutnih odbora. Već oko 1950-te godine svega su četiri krajnje male zemlje zadržale valutniodbor: Bermuda (63.000 stanovnika), Kajmanska ostrva (35.000 stanovnika), Foklandska ostrva (2.800 stanovnika)i Gibraltar (29.000 stanovnika). Od tada valutni odbor, kao monetarna institucija, skoro da je bio zaboravljen.Interes je naglo porastao sa pokretanjem procesa globalizacije. Prvi put u istoriji valutni odbori se osnivaju na tluEvrope. Posebno je važno da su to relativno krupne i države sa prethodnim relativno visokim nivoom ekonomskerazvijenosti: Estonija 1992 – 1,4 miliona stanovnika, Litvanija 1994 – 3,6 miliona stanovnika, Bosna i Hercegovina1997 – 3,8 miliona stanovnika i Bugarska 1997 – 7,8 miliona stanovnika kakve se u istoriji valutnih odborauglavnom ne susreću.Istorijsku ulogu osnivanja kolonijalnih valutnih odbora sada je od Velike Britanije preuzela Evropska Unija.Valutni odbori su rezultat uglavnom britanske kolonijalne vlasti. Samo njih nekoliko (Argentina, Filipini, Bermuda,Hong Kong) koriste dolar kao rezervnu valutu.Nakon oslobađanja od valutnog odbora zemlje su čekali teški problemi ispravki vrijednosti deviznog kursa i provaleinflacije (Schüler, 1992.; 132). Vrijeme trajanja valutnog odbora je vrijeme skoro potpunog uništenja domaćeprivrede. I nakon dužeg vremena zemlje nisu u stanju da se ekonomski oporave. Valutni odbor je takoreći trajno

1 Rad je pod naslovom „Valutni odbor – priprema ekonomskog sloma“ podnesen na Međunarodnom naučnom skupu „EKONOMSKA TEORIJA I PRAKSA U SAVREMENIM USLOVIMA“ na Ekonomskom fakultetu u Brčkomdana 10.11.2011. godine. Razlog promjene naslova je uvjerenje da novi naslov potpunije upućuje na suštinu problema.2

Krajnje je nejasno na osnovu čega su se ekonomisti Mladen Dinkić, Jelena Galić, Nebojša Savić, Nikola Fabris, Boško Živković opredjeljivali i zalagali da se uvede valutni odbor u Jugoslaviji (Dušanić, 2005., 41).3

Abu Dabi (1966 – 1973), Aden (1951 – 1972), Argentina (1902 – 2002), Bahami (1916 – 1974), Bahrein (1965 – 1973), Barbados (1966 – 1973), Bermuda (1915 - ), Britanska Gvajana (1937 – 1967), Britanski Honduras (1894 – 1981), Solomonska ostrva (1930 – 1961), Brunei (1952 – 1973), Burma (1947 – 1952), Kamerun (1916 – 1959), Kajmanska ostrva (1933 – 1972), Cejlon (1884 – 1950), Kipar (1928 – 1964), Gdanjsk (1923 – 1924), Dubai (1966 – 1973), Eritrea (1942 – 1945), Etiopia (1942 – 1945), Fiju (1913 – 1975), Zambia (1913 – 1971), Gana (1913 – 1958), Irak (1932 – 1949), Irska (1928 – 1943), Somalija (1941 – 1959), Jamajka (1933 – 1961), Kenija (1897 – 1966),Kuvajt (1961 – 1969), Angola (1935 – 1983), Liberia (1913 – 1944), Libija (1950 – 1956), Malaga (1899 – 1946), Malta (1949 – 1965), Mauritanija (1849 – 1967), Novi Zeland (1850 – 1907), (1920 – 1973), Nigeria (1913 – 1959),Sjeverni Borneo (1881 – 1967), Sjeverna Rusija (1918 – 1920), Zambia (1940 – 1956), Malavi (1940 – 1956), Oman (1970 – 1974), Palestina (1927 – 1951), Panama (1904 – 1931), Filipini (1903 – 1948), Katar (1966 – 1973), SvetaJelena (1970 - ), Saravok (1927 – 1946), Sejšeli (1849 – 1966), Sijera Leone (1913 – 1964), Singapur (1899 – 1973), Zimbabve (1940 – 1956), Sudan – Egipat (1957 – 1960), Južna-afrička obala (1974 – 1986), Tanzania (1920 – 1966), Togo (1914 – 1958), Tonga (1936 – 1974), Jordan (1927 – 1964), Trinidad (1935 – 1964), Uganda (1919 – 1966), Island (1935 – 1983), Jemen (1964 – 1971), (Schuler (1992.; 261 – 269).



zaustavio razvoj na tim područjima. Nepodnošljivi dugovi i platni deficiti, uništena privreda, rasprodati prirodniresursi slika je opustošene zemlje nakon valutnog odbora. Danas su to najsiromašnije zemlje svijeta.Istorija jasno upozorava da se u režimu valutnog odbora zapadalo onda kada se gubila politička samostalnost, a iznjega izlazilo kada se politička samostalnost ponovo sticala. Prisustvo valutnog odbora, istorijski mjereno, jedovoljan dokaz političke zarobljenosti. Uglavnom se to događalo nakon ratova i dubokih ekonomskih kriza. Da jevalutni odbor kolonijalna institucija i da ne doprinosi razvoju vlastite zemlje govori i podatak da „nijedna veća irazvijena zemlja tržišne privrede nije koristila monetarni odbor“ (Dušanić, 2005.; 41).Nakon oslobodilačkih pokreta ukidani su valutni odbori a osnivane vlastite centralne banke. Valutni odbor je,istorijski gledano, pokazatelj gubitka, a vraćanje centralne banke je pokazatelj ponovnog sticanja suvereniteta.Skoro da nema slučajeva promjena u deviznim kursevima, devalvacije odnosno revalvacije u vremenu trajanjavalutnih odbora. Da nije slučaja Istočnih Kariba kod kojih je (1976) prilikom zamjene rezervne valute (engleskefunte za američki dolar) smanjena vrijednost domaće valute (istočno karibski dolar) za 30 % devalvacija bi, uokolnostima valutnog odbora, bila nepoznat pojam. Slično se odnosi i na revalvaciju. U dugoj istoriji valutnog

odbora, od preko 160 godina, dogodile su se samo tri revalvacije valute (Singapur i Brunei 1973., Hong Kong1967.). Razlog je u povezanosti valutnog odbora sa inostranom a ne sa domaćom privredom. Samo inostrani razlozimogu da dovedu do promjene vrijednosti domaće valute (Schüler, 1992.; 185).Nema slučaja da je neki valutni odbor propao zbog propadanja domaće privrede. Kretanja su suprotna. Što jedomaćoj privredi teže, valutnom odboru je sve bolje. Oni se uništavaju onda kada siromaštvo toliko naraste da topokrene socijalne proteste koji se pretvaraju u oslobodilačke pokrete.Sredinom prošlog vijeka kada su pred udarom oslobodilačkih pokreta valutni odbori skoro nestali sa istorijske scenepojavile su se i brojne kritičke ekonomske analize u kojima su valutni odbori obojeni crnim bojama (Nevin 1961.,Mars 1948., Ow 1985.). Izgledalo je da je stavljena tačka na kritičku naučnu misao. Valutni odbori su štetni zarazvoj domaće privrede, vladalo je opšte mišljenje. Pokretanjem valutnih odbora na osnovi globalizacije ponovo je oživila i ova vrsta ekonomske diskusije. Ponovo sesusreću pozitivna i negativna mišljenja. Znajući za negativne efekte valutnog odbora mnogi traže izlaze uomekšavanju istorijski rigidnih modela, vjerujući da je na taj način moguće doprinijeti porastu njihove efikasnosti.Na toj osnovi kritika je znatno mekša od one iz pedestih prošlog vijeka. Primjetna je ne mala snaga politike podkojim teretom se ostvaruju i određena prilagođavanja (poželjnih) ekonomskih mišljenja. To je posebno primjetnokod autora u čijim zemljama su upravo osnovani valutni odbori, što se odnosi i na nas.

3. PREVARAMA U KOLONIJALNE POHODEEngleska je odavno primjetila da se ne isplati silom osvajati tuđe teritorije i narode. Daleko su efikasnije prevare.Pod prividom vlastitog političkog suvereniteta, podmićujući i prisiljavajući domaće političare ostvaruje se uspješnaekonomska kolonizacija. Na tim osnovama, takoreći bez metka, Engleska je stvorila i najduže zadržala najvećekolonijalno carstvo. Znajući za to danas su svi „postali Englezi“. Svi razvijeni se, u kolonijalnom zaposjedanjumanje razvijenih, služe prevarama. Podmićuju se i prisiljavaju domaći političari da rade za račun stranaca (i naravnoza svoj), a protiv naroda. Metodi su veoma usavršeni kojima je skoro nemoguće suprostaviti se (humanitarnepomoći, investiranja, subvencioniranja, pomoći eksperata, školovanja, nevladine organizacije i slično). Sve tonaravno završi u uništenju vlastite privrede, nepodnošljivim platnim deficitima i dugovima, rasprodajama prirodnihi javnih dobara. I tu je kraj. To je već kolonijalizam.Jedna od istorijskih engleskih prevara, koja nije uspjela, odnosi se na „slobodno tržište“. Razvijenija od Evrope iAmerike (XIX vijek) Engleska ih je ubjeđivala da je za sve najbolje da oni svoje sirovine prerađuju u Engleskojodakle će dobivati najkvalitetnije i najjeftinije industrijske proizvode. Amerika i Evrope će proizvoditi sirovine, aEngleska će ih prerađivati. Neke evropske zemlje su to prihvatile. Njemački ekonomista Franc List je izvršiosamoubistvo pošto nije uspjeo da ubijedi svoju vladu da ne nasjedne toj prevari.Prevaru su prozreli i odbili američki ekonomisti. I pored prirodne zaštite, zbog velikih transportnih troškova,

Amerika je štitila svoju čeličnu industriju carinama od 100 %. Na ponudu Engleske da se ukinu carine na izvozsirovina, a ona će ukinuti carine na uvoz gotovih proizvoda američki ekonomisti su smislili krilaticu: „Nemoj slušatišta Englez priča, nego gledaj šta radi“. Podsjetili su Engleze na njihovu ekonomsku istoriju i kraljevsku porodicuTjudora. Dok su prodavali vunu Evropi Engleska je siromašila, a Evropa se bogatila. A onda je porodica Tjudoraprvo uvela carine na izvoz vune, a onda potpuno zabranila izvoz. Na toj osnovi Engleska je ubrzo postalanajmoćnija svjeska sila u tekstilnoj industriji.Na ponudu Engleza američki predsjednik Abraham Linkoln je podrugljivo odgovorio: „Slobodna trgovina je dobrastvar. Šteta što nemamo novaca za nju.“ (Reinert, 2006., 32).Istorijsku ulogu Engleske danas je preuzela Amerika. „Imajući u vidu strategiju koju Amerika danas primjenjujeprema trećem svetu, moglo bi se reći: ‚Radite ono što što su Amerikanci radili, a ne ono što sada pričaju’.“(Globalization, 2007., 36). Danas se, u krugu razvijenih, uporno razvijaju vještine da se jedno radi, a drugo priča.Uvježbavaju se prevare. Jedno se radi u vlastitoj zemlji, a sasvim suprotno se preporučuje manje razvijenimzemljama (pravite drugom štetu da bi Vama bilo dobro, govore engleski ekonomisti). U tom cilju izmišljen je ipodrugljiv i ponižavajući pojam tranzicijskih zemalja, od kada su prevare dobile svoj potpuni legalitet. Uglavnom seto ostvaruje putem finansiranja brojnih „istraživanja“ i masovnog publikovanja rezultata.Sve što nije dobro za razvijene dobro je za manje razvijene tranzicijske zemlje. Kao da geografija i stepen

ekonomske razvijenosti mogu da mijenjaju ekonomske principe i zakonitosti. Ali na žalost to je široko prihvaćeno iod ekonomista manje razvijenih (tranzicijskih) zemalja.Ono što nije uspjelo Engleskoj u XIX vijeku uspjelo je Americi i Evropi u XXI vijeku. Manje razvijenim zemljamaEvrope je nametnuto „slobodno tržište“ kao velika ekonomska prevara.Sve se ovo odnosi i na valutni odbor. Po svom načinu funkcionisanja i konačnom rezultatu valutni odbor je zapravovelika ekonomska prevara.4. ZA TUĐI RAČUNOduzimanje domaćeg novca. Valutni odbori se ne osnivaju da razvijaju domaću nego inostranu privredu. Sve jeusmjereno na uništenje domaće, a pomoć inostranoj privredi.Način da se to ostvari je prekomjeran iznos deviznih rezervi. Devizne rezerve i do 120 % (100 % novac uopticaju plus i do 20 % obavezne rezerve banaka) su potpuno nepotrebne. U okolnostima centralne banke deviznopokriće do 30 % ili najviše do 50 % u stanju je da pokrije i najveće rizike. Nema centralne banke sa 120 % deviznogpokrića.Ovoliko devizno pokriće se obrazlaže željom da se ostvari izuzetna sigurnost što je, na žalost, široko prihvaćeno.Zanimljivo je da se i kod nas tome toliko aplaudira, ne ulazeći u sve silne negativne razvojne posledice koje izaovog stoje. Cilj svakako nije sigurnost. Oni koji se zalažu za ovoliko devizno pokriće u zemljama valutnog odborakod sebe, u svojim centralnim bankama teško da se dostiže trećina tog iznosa. I tome se ne protive. To ih nezabrinjava.Cilj je sasvim drugi. U iznosu prekomjernih deviznih rezervi od manje razvijene zemlje se oduzima silno bogatstvo,sadržano u domaćem novcu, koje se u formi pretvaranja u devizne rezerve pretvara u bogatstvo zemlje rezervnevalute (kod nas Evropske unije). Sada se taj novac, kao strani (ustvari domaći), posuđuje uz izuzetno visoke kamateprivredi i stanovništvu zemlje valutnog odbora. Vlastiti novac se skupo kupuje. To je cilj koji se tako uspješnoostvaruje.Dobro smišljena prevara zar ne. To je izuzetno visoko monetarno opterećenje. U okolnostima centralne banke ovajnovac, umjesto da ga kupuju, privreda i stanovništvo bi ga dobivalo skoro besplatno.



Strani (domaći) novac služi razvoju strane privrede. Ključna odrednica valutnog odbora je da se obavezne rezervene mogu koristiti u vlastitoj nego u stranoj zemlji. Nije moguće kupovati domaće nego samo inostrane hartije odvrijednosti. Ovim je u potpunosti razotkrivena namjera osnivača valutnog odbora. Dok se namjera o oduzimanjubogatstva (novca) od manje razvijene zemlje i pretvaranje u vlastito bogatstvo (devizne rezerve) vješto prikrivalaželjom i potrebom visoke sigurnosti, ovdje se ona pokazuje potpuno otvoreno, neskriveno. Naravno, ako se to želida vidi.Oduzeti domaći novac (bogatstvo) pretvoren u strani (devizne rezerve) sada služi stabilizaciji i razvoju inostraneprivrede. Jeftino se kupuje novac valutnog odbora (devizne rezerve), a onda ga se toj istoj zemlji prodaje i po desetputa većoj cijeni. S obzirom na veličinu oduzetog bogatstva i visinu cijene veličina ekonomskog tereta je takva da tonije u stanju da podnese nijedna privreda i narod. Svi su pod tim teretom propali.Valutni odbor ne može da zaštiti valutu od špekulativnih napada. Kada naiđu poremećaji na finansijskom tržištuzemlja valutnog odbora nije u stanju da se zaštiti. Valutni odbor, zbog rigidnog fiksnog kursa, nije u stanju daspriječi špekulativne udare na valutu. Upravo zbog zadržavanja čvrstog kursa u okolnostima valutne krize, ovdje su

troškovi najveći.To se upravo dogodilo u slučaju devalvacije meksičkog pezosa (1994). Valutni udar se prenio na zemlju valutnogodbora, Argentinu. Samo za godinu dana (januar 1994. – februar 1995.) Argentina je izgubila trećinu svojihdeviznih rezervi (Choueiri, 1999., 23). Ovoliki gubitak kapitala podigao je kamatnu stopu čak na 20 % (1995) što jedovelo do propadanja mnogih banaka i preduzeća, a privreda je zapala u duboku recesiju. Društveni proizvod sesmanjio za 6 %, a nezaposlenost porasla na 18 % (Roubini, 1998., 2). Slično se dogodilo i u Hong Kongu, nakondevalvacije južnoazijskih valuta.Ovo jasno govori da ne stoje tvrdnje da valuta zemlje valutnog odbora dijeli sudbinu rezervne valute. Valutne krizemogu da pogode zemlju valutnog odbora, da istroše njene monetarne rezerve, a da rezervna valuta ne pretrpi bilokakvu štetu.Valutni odbor uništava domaće banke, a razvija strane. Nije istina da valutni odbor razvija bankarski i finansijskisistem. On ga uništava. Propadaju domaće, a opstaju i jačaju strane banke. Uloga stranih banaka nije da jačajudomaću privredu nego da je maksimalno zadužuju i da naplaćuju što veće kamate. Konkuretnska prednost stranihbanaka je u dopremanju ogromnih količina jeftinog novca iz inostranstva. Godišnje strane banke unesu oko 900miliona KM (Đogo, 2011., 23) koji iznos se višestruko kreditno umnožava.Domaće banke su oslonjene na skup i nedovoljan novac domaćih štediša što im onemogućava konkurentsku

utakmicu. Umjesto značajnijeg kreditora njihov rad se, sa protokom vremena, sve više svodi na obavljanje funkcijeplatnog prometa. Istorijsko iskustvo govori da se uglavnom radi o beznačajno malim domaćim bankama koje seveoma teško održavaju na dugi rok.Početni problem je u poimanju novca. U okolnostima valutnog odbora sužen je pogled na novčanu masu. Unovčanu masu se ubraja gotovina izvan monetarnih vlasti, depoziti banaka kod monetarnih vlasti i ostali depoziti poviđenju kod monetarnih vlasti. U suštini se radi o gotovom novcu (M0). Bankarski novac (M1 i M2) nije novac uokolnostima valutnog odbora. On nije predmet monetarne politike. Njime upravlja tržište. Da bi došli do novcaprivreda i stanovništvo su primorani da ga (kreditno) kupuju po izuzetno visokoj kamatnoj stopi koja je 5,19 putaveća od euro zone (Vilendačić, 2004, 55). Naravno da to uništava i privredu i stanovništvo.Kod centralne banke u novčanu masu bi, pored gotovog novca, bio uključen i bankarski novac. Centralna banka bivršila izbor optimalne kamatne stope – one koja bi u najvećoj mjeri podsticala investicije uz potrebnu zaštituprivrede od inostrane konkurencije. Da imamo centralnu banku kamate bi sigurno bile približne kamatama eurozone.U okolnostima centralne banke novac je javno dobro. Saglasno tome on mora da bude jeftin. Monetarni troškovimoraju da budu minimalni da bi profiti u privredi bili maksimalni. Centralna banka svojom monetarnom kontrolomograničava profite banaka kako bi se privredi i stanovništvu dopremilo što više i što jeftinijeg novca.

Valutni odbor je sasvim suprotno monetarno rješenje. Ovdje je novac privatno dobro koje, takvo, teži vlastitommaksimalnom profitu. Monetarno je na suprot realnom ekonomskom. Osnovna svrha novca je ovdje da bude skup ida se na njemu stiču visoki profiti, a ne kao u okolnostima centralne banke, da bude što jeftiniji kako bi se visokiprofiti sticali, ne u bankama, nego u realnom sektoru privrede.Valutni odbori su profitabilni. Ni jedan valutni odbor nije propao. Svi su profitabilni. Domaća privreda može ucjelosti da propadne a da profitabilnost valutnog odbora poraste. Razlog je što valutni odbor nema nikakve veze sadomaćom privredom. Kretanja su suprotna. Svoje profite valutni odbor vuče iz pogoršanja u domaćoj privredi. Štoje domaćoj privredi teže valutnom odboru je bolje. U vrijeme pogoršanja u privredi rastu inostrana zaduživanja.Rastu devizne rezerve po tom osnovu. Prodajom tih deviznih rezervi u inostranstvu banka ostvaruje vlastite profite.Rast deviznih rezervi (zaduživanje) kao izraz propadanja privrede uvećava profite banke. Profiti valutnog odborapotiču iz inostrane, a ne iz domaće privrede. Ne postoji veza između valutnog odbora i domaće privrede. Vezanostje za inostranu, a ne domaću privredu.5. PRIPREMA EKONOMSKOG SLOMAGore od zlatnog standarda. Na odluku Engleske o ukidanju zlatnog standarda septembra 1931. godine Kejnz jeuzviknuo: „Malo je Engleza koji se ne raduju činjenici da smo raskinuli zlatne okove. Najzad su nam ruke slobodnei možemo se posvetiti razumnijim stvarima.“ (Kejnz, 1987, 192).

Valutni odbor je gori od zlatnog standarda. Robni novac, u zlatnom standardu, je u izmjenjivosti kretanja roba inovca vodio ograničenim oscilacijama cijena, što je vodilo platno-bilansnom izravnanju. Administrativni fiksnikurs, kod valutnog odbora, to ne dozvoljava. Umjesto platno bilansnog uravnoteženja teče proces uvećanja platnogdeficita na osnovi neprekidnog uvećanja precijenjenosti valute. Konačno platno-bilansno uravnoteženje, kada senagomilaju gubici i dugovi, završavaju u naglom gubitku vrijednosti valute (inflacija) što je veoma bolno zaprivredu i stanovništvo. Troškovi novog prilagođavanja su izuzetno visoki.Kriza bez dna. Odmah nakon osnivanja valutnog odbora privreda staje na put krize. Vremenom ona se uvećavaidući do krajnjih granica, do potpunog propadanja privrede i nepodnošljivog siromašenja stanovništva. I što jeposebno važno to kretanje se ne da zaustaviti.Centralna banka prepoznaje dva krajnja stanja u privredi: napredak odnosno prosperitet i nazadak odnosnodepresiju. Zavisno od tog stanja centralna banka primjenjuje različite monetarne politike, da bi pomogla privredi. Uvremenu prosperiteta višak novca, se raznim metodama, povlači sa tržišta. U vremenu depresije privredi istanovništvu se dopremaju dodatne količine što jeftinijeg novca (smanjuje se nivo obaveznih rezervi, smanjuje sekamata, utiče se na devizni kurs, ostvaruju operacije na otvorenom tržištu i slično) što vodi oporavku privrede.U okolnostima valutnog odbora sve je drugačije. Ovdje nema jeftinog novca. Novac je neprolazno skup. Sa rastomteškoća u privredi, odnosno sa rastom rizika ulaganja, ponuda novca se smanjuje, a njegova cijena raste. To

produbljava krizu. Onda kada je novac najpotrebniji on je najskuplji. Izgleda da smo već ušli u tu fazu. Valutniodbor se ne osniva da bi pomogao domaću privredu nego da bi je uništio.Emisiona dobit, kamatni gubitak.. Centralna banka ostvaruje dobit od kamata i od inflacije. Valutni odbor, sobzirom da ne vrši emisiju novca, nema prihod od inflacije. Ostvaruje samo kamatni prihod čemu se ne rijetko,pridaje veliko značenje. Posebno se ističe poklon koji se čini vladi (60 %). Skoro da se redovno gubi iz vidaogroman kamatni gubitak (trošak) koji tereti domaću privredu.Razlika u kamatama po kojima naša Centralna banka plasira naše devizne rezerve na inostranom tržištu i kamata pokojima inostrane banke plasiraju svoja sredstva na domaćem tržištu je ogromna. Prosječna kamatna stopa po kojoj



centralna banka plasira naše devizne rezerve je od 0,65 % do 0,85 % na kojoj osnovi je (2010) ostvareno 38 milionaKM. Ulaganja su ostvarena u Francusku (49 %), Njemačku (36 %), Holandiju (15 %).Na drugoj strani prosječne kamate po kojima komercijalne banke plasiraju svoja sredstva kreću se od 7,84 %(privatna preduzeća) do 9,67 % (stanovništvo). Na tim osnovama ukupan iznos kamata kojeg su poslovnimbankama platila preduzeća i stanovništvo Bosne i Hercegovine iznosi 1,2 milijardi KM (Agencija, 2010). Ovakavkamatni pritisak privreda nije u stanju da izdrži i mora da propadne.Da je umjesto valutnog odbora prisutna centralna banka kamatni pritisak na privredu i stanovništvo bi bio zanekoliko puta manji. Monetarni troškovi bi se značajno smanjili što bi silno ohrabrilo razvoj privrede.Vlada bez monetarne kontrole. Prvi cilj svake monetarne politike odnosi se na sprečavanje vlade da prekomjernotroši. Radi se o potrebi održanja fiskalne discipline odnosno sprečavanju vlade da ulazi u budžetske deficite. Kakoje valutni odbor pasivni monetarni agent, on nema nikakvih mogućnosti da ograniči vladu u prekomjernoj potrošnji.To su idealne okolnosti nekontrolisane budžetske potrošnje i ulaženja u visoke deficite koji se onda podmirujupojačanim inostranim zaduživanjem. Izuzetno visoki budžetski deficiti su vidljiva osobina svih zemalja valutnog

odbora.Valutni odbori ne doprinose porastu fiskalne discipline, kao se to redovno i neosnovano tvrdi. Naprotiv, radi se opojačanoj potrošnji i olakom ulasku u nepodnošljive budžetske deficite. Ovo su idealne okolnosti za dolazak navlast i održanje na vlasti slabih vlada. Dobre vlade, u režimu valutnog odbora, nemaju izgleda za uspjeh.Deflacija – inflacija. Na ovom primjeru metod savremenog kolonijalnog zarobljavanja skoro da postaje vidljiv.Govoriti jedno, a raditi drugo. Zalagati se za čvrsta konceptualna rješenja, a onda u toku izvođenja projekta, od togaskoro potpuno odustati. U slučaju valutnog odbora to je izgleda dovedeno do kraja.Deflacija je sama suština valutnog odbora. Zemlji se oduzima novac. Početna masa domaćeg novca (dinar, devize islično) se zamijeni za strani koji se stavlja u devizne rezerve, a nova novčana jedinica (KM) se pušta u opticaj. Dabi bilo novog novca nužno je proizvoditi i te proizvode izvoziti. Samo je to osnova uvećanja novčane mase (M0) štose jedino smatra novcem. Oskudnost novca je izuzetna. Samo manji dio privrede koja izvozi „zarađuje“ novac zaproširene potrebe stanovništva i mnogo veći dio privrede, koja ne izvozi i takva ne stvara novac. Uz to, novac kojise dobiva izvozom pretvara se u devizne rezerve. Imobiliše se i kreditno se ne umnožava. Sa stanovišta suštinekoncepta valutnog odbora nestašica novca je ogromna.Tu je i problem razvoja. Ukoliko bi privreda počela da se razvija, a narod htio da bolje živi porasla bi tražnja zanovcem što bi diglo kamatnu stopu. Oskudica novca bi se povećala. Valutni odbor i po ovom osnovu ne dozvoljava

razvoj privrede. Deflacija, kao najveća ekonomska bolest, ugrađena je u samu suštinu funkcionisanja valutnogodbora. To je opasnost koja je neprekidno prisutna.Kada bi se koncept valutnog odbora dosledno ostvarivao privrede bi, zbog pritiska deflacije, propadale odmah napočetku. Kompromitacija valutnih odbora bi bila izuzetna. Rješenje je pronađeno. Jedno je što se priča, a drugo seradi.Da bi bilo novca nije potrebna domaća privreda i nije potrebno izvoziti. Novac uvoze strane banke (oko jednumilijardu KM godišnje). Od deviznih doznaka u zemlju stiže preko tri milijarde KM. Tu su i inostrana zaduživanja(prosječno godišnje preko 0,5 milijardi KM). Prodaja preduzeća i ostalog su takođe značajan izvor stranog novca.Da smo ostali na izvornom sadržaju valutnog odbora već bi bili bez novca. Deficit platnog bilansa (6,3 mrd. KM) jepribližan iznosu (6,4 mrd. KM) deviznih rezervi (Godišnji izvještaj 2010., 53).Pošto se radi drugačije (praksa) nego što se priča (koncept) novca ima toliko da ga ostaje i za inflaciju koja je dvaputa veća od inflacije euro zone (Đogo, 2011., 57). I tako umjesto deflacije kao ekonomske suštine valutnog odbora,inflacija kao njegova izvedbena varijanta. Nesuština koja prevladava suštinu.Inflacija je veoma značajna za konačne ekonomske učinke valutnog odbora. Posebo se to odnosi na precijenjenostvalute.

Precijenjena valuta. Umjerena inflacija je najefikasniji i ujedno najprikriveniji način pripreme ekonomskog sloma.Neprekidno se ističe zahvalnost valutnom odboru za ovu njenu skromnu veličinu nazivajući to doprinosom,stabilizaciji. Niko ne pominje i niko ne strahuje za konačan rezultat.Odmah na početku, poštujući ogromnu količinu (stranog) novca koji je bez svog realnog pokrića, počinje tećiproces precjenjivanja valute. Cijene u zemlji rastu brže od inostranih. Lako međunarodno kretanje kapitala dovodido ubrzanja rasta uvoza. Isplati se vani kupovati a ovdje prodavati i zarađivati na razlici cijena. Izvoziti je sve teže.Platni deficit je u porastu ali nestašice novca nema. Obilni su izvori iz kojih dotiče (doznake, zaduživanja, prodaje,strane banke). Precijenjenost valute je u ogromnom porastu. To guši i uništava domaću privredu (opadakonkurentnost), ali to ne privlači neku pažnju. Novca za uvoz ima još uvijek dovoljno.Čvrst administrativni kurs ne popušta bez obzira na ogromnu naraslu razliku između realne i nominalne vrijednostivalute. Nominalna vrijednost se ne mijenja dok je realna sve manja. Na jednoj strani to uništava domaću privredu, ana drugoj donosi izuzetne koristi strancima. Onda kada dođe do izravnanja nominalnog sa realnim kursom, kadadođe do ogromne provale inflacije stranci će ostvariti izuzetnu špekulativnu dobit za iznos precijenjenosti valute, ami toliku štetu.Mjereno odnosom iznosa inostranog duga (6,2 mrd. KM) i platnog deficita (6,3 mrd. KM) u odnosu na statističkiiskazanu vrijednost bruto društvenog proizvoda od 24,7 mrd. KM (Godišnji izvještaj 2010.) precijenjenost je niska i

iznosi svega oko 50 %. Umjesto nominalne vrijednosti od oko 2 KM/Euro realna vrijednost iznosi oko 3 KM/Euro.Problem je međutim u pogrešnom mjerenju bruto društvenog proizvoda (BDP). To se pokazuje već na prvi pogled.Pred kraj devedesetih (1990) u Bosni i Hercegovini se ostvarivalo 1.800 $/stanovniku, po čemu smobili nerazvijena zemlja (Jakšić, 1995). Sada, statistički mjereno, ostvarujemo 4.800 $/stanovniku i spadamo u redsrednje razvijenih zemalja. Nepovjerenje prema podacima se nameće. Onda, sa onakvom privredom, pa nerazvijeni,a sada, skoro bez privrede, pa u red srednje razvijenih. Rizik da narod pukne od smijeha.Razlog je u pogrešnom statističkom mjerenju BDP. U njega se uračunavaju vrijednosti koje nisu „naših ruku djelo“.U BDP se neosnovano uračunavaju: inostrani dugovi, platni deficiti, doznake. To povećava statističku vrijednostBDP za oko 50 %. Kada se te „tuđe“ vrijednosti isključe iz vrijednosti našeg BDP izlazi da BDP BiH po tekućimcijenama (2010) iznosi 13,5 mrd. KM. Kada se ta vrijednost, po cijenama iz 1997. godine, svede na realnuvrijednost dobiva se iznos BDP BiH u 2010. godini od svega 6,5 mrd. KM (Milojević, 2009., 2010.,2011.). Sada jeinostrani dug i platni deficit (12,7 mrd. KM) oko dva puta veći od iznosa realnog BDP. Precijenjenost valute na tojosnovi iznosi 100 %4.To je veoma teško ekonomsko stanje. U momentu svođenja nominalnog na realni kurs, do čega jednom mora doći,najdalje u trenutku ukidanja valutnog odbora, to bi bilo stanje potpunog ekonomskog sloma. Cijene u zemlji biporasle za najmanje dva puta. Preduzeća bi masovno propadala, a broj nezaposlenih se naglo uvećavao. Vrijednostdugova i deficita bi porasla za oko dva puta. Umjesto sadašnjih oko 12 mrd. KM vrijednosti roba koje je potrebnoizvesti, da bi se vratili dugovi i izravnao platni bilans, tada će to iznositi preko 24 mrd. KM. U dvostrukom porastusiromaštva a da se to ostvari, teško je i zamisliti. To je već stanje potpunog ekonomskog sloma.Konačan cilj valutnog odbora je postignut. Mi siromašimo, a stranci ostvaruju izuzetnu špekulativnu dobit od 12mrd. KM.Da je umjesto valutnog odbora bila centralna banka stanje bi bilo sasvim drugačije. Postepenim promjenamadeviznog kursa pomagalo bi se domaćoj privredi. Održavala bi se i njena inostrana konkurentnost. Novac i robe uinostranstvu bi bile sve skuplje što bi ograničavalo uvoz i zaduživanje. Prijetnje ekonomskog sloma ne bi postojale.4

Od vremena uvođenja valutnog odbora u Estoniji (1992) i Litvaniji (1994) do 1996. godine precijenjenost valute je porasla u Estoniji za 70 %, a u Litvaniji za 59 % (Roubini, 1998., 7).



6. ZAKLJUČAK Za razvoj je potrebna sigurnost i povjerenje. U Bosni i Hercegovini, prije toga, potrebno je pomirenje i kvalitetanmir. Da bi se to ostvarilo nužno je graditi efikasan privredni sistem. Samo je razvoj ono što vuče naprijed i ostavljaterete prošlosti iza sebe. Potrebno je graditi institucije ekonomskog i svakog drugog integrisanja čiji rad je zasnovanna vlastitoj punoj odgovornosti. Takva osvjedočena institucija je centralna banka. Ona svojim radom nikog neostavlja po strani. Da bi bilo rezultata svi su obavezni na puni doprinos i saradnju. Centralna banka je institucijamira i ekonomskog napretka.U radu su razmatrana brojna pitanja koja jasno govore da se valutni odbor ne osniva da bi doprinosio razvojudomaće nego inostrane privrede. Njegove veze sa domaćom privredom skoro da i ne postoje. Fiksni devizni kurskoji se pokazuje u prividu niske inflacije opasno prikriva krajnji rezultat. Pred naraslim dugovima i deficitima čvrstkurs će morati da popusti kada će se dogoditi ogromna provala inflacije, što je ravno konačnom ekonomskomslomu. Procjenjuje se da precijenjenost valute sada iznosi 100 %. Izvodi se zaključak o potrebi punog angažovanjana ukidanju valutnog odbora i osnivanju centralne banke Bosne i Hercegovine.

7. LITERATURA1. Agencija za bankarstvo FBiH (2011), Informacija o bankarskom sistemu FBiH 31.12.2010. godine,2. Agencija za bankarstvo Republike Srpske (2011), Izvještaj o stanju u bankarskom sistemu RS za. period 01.01.2010 – 31.12.2010.godine3. Bogetić, Ž. (1998), Valutni odbori u teoriji i međunarodnoj praksi, Zoran Ljumanov, Podgorica, internetizdanje,4. Camilleri Gilson, M. (2002), Policy Pre-Commitment and Institutional Designe: A Synthetic Indicator Applied to Currency Boards, OECD Economics Department Working Papers No 330,5. Centralna banka Bosne i Hercegovine (2010), Godišnji izvještaj 2010,Sarajevo,6. Choueiri, N., Kaminsky, G. (1999), Has the Nature of the Crisis Changed? a Quarter Century of CurrencyCrises in Argentina, International Monetary Fond, WP/99/152,7. Clauson, G. L.M., (1944), The British Colonial Currency System, Economic Journal,8. Dušanić, J. (2005), Ekonomska tranzicija i globalizacija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, IstočnoSarajevo,9. Đogo, M. (2011), Monetarni sistem i trgovinski deficit Bosne i Hercegovine, Zbornik radova Ekonomskogfakulteta Istočno Sarajevo, str. 51-64,10. Đogo, M. (2011), Održivost aranžmana valutnog odbora u BiH – cijena propuštenih reformi,Internetčasopis Katalaksija,11. Đogo, M. (2011), Projekcije kretanja deviznih rezervi centralne banke Bosne i Hercegovine za period 2011-2015, neobjavljen rad,12. Gertchev, N. (2002), The Case Against Currency Boards, The Quarterly Journal of Austrian Economics Vol.5 No. 4, str. 57-75.13. Globalization Economic (2007), Development and Inequality. An Alternative Perspective, Edward Edgar Publishing, Inc William Prat House, Massachusetts, USA,14. Hanke, S. H. (2000), The Disregard for Currency Board Realities, Cato Journal Vol. 20 No1, Cato Institute,15. Jakšić, D. (1995), Republika Srpska – prostor, stanovništvo, resursi, Narodna i univerzitetska biblioteka„Petar Kočić“, Banja Luka,16. Kejnz, J. M. (1987), Ekonomski eseji, Matica Srpska, Novi Sad,17. Kozarić, K. (2007), Modeli monetarne politike sa osvrtom na valutni odbor Bosne i Hercegovine, Centralnabanka Bosne i Hercegovine, Sarajevo,18. Kristić, I. (2007), Održivost aranžmana valutnog odbora u BiH, Direkcija za ekonomsko planiranje Vijećaministara BiH DEP, Sarajevo,19. Mars, J. (1948), The Monetary and Banking System of Nigeria and the Loan Market of Nigeria, In M.Perham ed. The Economics of a Tropical Dependency, Mining, Commerce and Finance in Nigeria, London,20. Meltzer, A. H. (1993), The Benefit and Cost of Currency Boards, Cato Journal Vol. 12 No. 3, Cato Institute21. Milojević, A. (2009), Zaustaviti samouništenje, Ekonomski institut, Bijeljina,22. Milojević, A. (2010), Program oporavka i napretka Republike Srpske, Ekonomski institut, Bijeljina,23. Milojević, A. (2010), Sumnje u ispravnost statističkog mjerenja bruto domaćeg proizvoda u Bosni iHercegovini, Novi plamen br. 15, Zagreb, str. 31 – 35,24. Nevin, E. (1961), Capital Funds in Underdeveloped Countries, New York, St. Martin’s Press,25. Ow, C. H. (1985), The Currency Board Monetary System-The Case of Singapure and Hong Kong, Ph. D.Dissertation Johns Hopkins University,26. Reinert, E. (2006), Globalna ekonomija – kako su bogati postali bogati, a zašto siromašni postajusiromašniji, Cigoja, Beograd,

27. Roubini, N. (1998), The Case Against Currency Board: Debunking 10 Myths about the Benefits of CurrencyBoards, Stern School of Bussiness, New York University,28. Schüler, Kurt A. (1992), Currency Boards A Dissertation, Faculty of the Graduate School of George MasonUniversity, Virginia,29. Sepp, U., Lättemäe, R, Randveer, M. (2002), The History and Sustainability of the CBA in Estonia , InAlternative Monetary Regimes in Entry to EMU, Eesti Pank,30. Taylor, J. B. (1993), Disrection versus policy rules in practice, Carnegie-Rochester Conference Series onPublic Policy 39, str. 195-214,31. Treadgold, M. (2005), Colonial Currency Boards: The Seigniorage Issue, History of Economics Review ,No. 41, str. 126-141,32. Vijeće ministara Bosne i Hercegovine (2011), Ekonomski trendovi 2010, Sarajevo,33. Vilendačić, S. (2004), Napuštanje sistema valutnog odbora u tranzicionim ekonomijama, Zavod zaudžbenike i nastavna sredstva, Banja Luka,34. Williamson, J. (1995), What Role for Currency Boards, Washington DC, Institut for Internationaleconomics.

Богато сиромашниБогатство у сиромаштву. Супротно здравој памети.Ипак, управо је овако. То што је супротно здравој памети не значи да није истина. Данас има много тогашто је супротно здравој памети па ипак постоји. Богатство у владиним извјештајима а сиромаштво ународу.При крају комунизма (1990) наш бруто друштвени производ по становнику је износио 1.756 $. Тада смоимали Енергоинвест, Руди Чајавец и још много тога. И били неразвијени. Сада (2009), према владинимизвјештајима, остварујемо 4.800 $ БДП по становнику те спадамо у ред средње развијених. Да би били 2,7



пута богатији морали би сада да имамо бар толико пута већу привреду, бар два нова Енергоинвеста, РудиЧајевеца и слично. А тога нема! Како је онда то могуће?Мудрост је у увезеној методологији мјерења БДП. Према тој методологији да би се било богато нијенеопходно имати привреду, радити, штедити, инвестирати. Довољно је урачунавати туђе као своје. И ту јеуправо сва величина садашњег (европског) времена. Прије рата штеди, инвестирај, мукотрпно рада па за 50година БДП по становнику већи за 1.400 $. А сада без привреде, рада, запослења, инвестиција, богатство постановнику само за 20 година порасте за скоро два пута (2.500 $).Када се из нашег БДП изузму туђе вриједности (кредити, дефицити, дознаке) онда наш садашњи БДП постановнику износи 424 $ по чему смо међу најсиромашнијим народима свијета. Долар дневно је доњаграница сиромаштва. Код нас то износи 1,2 $. Сада не изгледамо тако сиромашни јер трошимо 2,5 путавише него што зарађујемо. Опасност погрешног рачунања бруто друштвеног производа (БДП) је у његовојопасној заводљивости. И Влади и странцима је у интересу да се туђе урачунава у наше богатство. Странцизадовољно трљају руке. Пут за повећано кредитирање је широм отворен. И Влади је добро. Што је више

туђег и богатство је веће. Влада се показује успјешном.Проблем погрешног мјерења БДП је проблем мрака у којем се налазимо. Народ не види силну црну рупукоју му Влада копа својим погрешним мјерењем БДП.Ако наш реалан БДП „наших руку дјело“ у 2009. години износи 1,7 милијарди КМ, онда није истина да јенаша инострана задуженост свега 20 % БДП како то износи Влада. С обзирома да су наши губици и дуговипрема иностранству близу пет милијарди КМ излази да су наше иностране обавезе веће за скоро три пута одБДП. Када се зна да је горња граница иностране задужености, као пријетња уласка у кризу, 30 % БДП ондасе види у којој смо силној иностраној задужености – девет пута већој од горње дозвољене границе.И ту није крај.Наша валута је прецијењена за бар три пута. Онда када престане да дјелује Валутни одбор, што ће севјероватно ускоро догодити, вриједност валуте ће опасти на бар 6 КМ/Еуро. Тада ће се наше иностранеобавезе, са садашњих око пет милијарди КМ, увећати на око петнаест милијарди КМ. Да би вратили дуговеи надокнадили губитке мораћемо извести три пута више робе. Наше иностране обавезе ће тада износити 26пута изнад горње границе иностране задужености. Какво је то економско стање, које силно сиромаштво, јади биједа неда се ни замислити. А Влада ништа не чини да то спријечи. Она нас вара својим погрешнимрачунањем БДП. Гдје ће бити ова Влада када се то догоди?

Пољопривреда, профит и гладНедавно је објављена вијест да произвођачи хране траже њено поскупљење, чак и до 50 % образлажући топорастом цијена на увозном набавном тржишту. Најгоре је што ово није последње поскупљење.Поскупљења хране тек долазе. Гдје је граница пораста цијене хране?Служећи се искуствима других одговор је јасан и поуздан. Цијене хране ће расти све до потпуног уништењатржишног дијела наше пољопривредне производње. Остат ће њен натурални дио који неће бити умогућности да испоручује ни приближне количине хране потребне за исхрану становништва. Земља ћестајати необрађена јер производња неће бити економски исплатива. Скупе увозне хране ће бити у изобиљу,али је сиромашни становници неће моћи да купују. Наступит ће масовна глад.Сав проблем поскупљења хране потиче из високе увозне зависности наше пољопривреде и привреде уцјелини. Увозне цијене брже расту од домаћих, што обара конкурентност. Поскупљења хране ударају о зидсиромаштва домаћих становника. Куповине се смањују што убрзава пропадање домаћих пољопривреднихпроизвођача. Раст цијена се јавља као основа пропадања наших пољопривредника.И наравно у том парадоксу је сав проблем наше пољопривреде. За сво то вријеме инострани снабдијевачихраном, који нису увозно зависни и не подносе тај терет разлика у цијенама, јачају своју конкурентску моћ.Домаћи произвођачи су страним снабдијевачима „изгурали“ довољно високе цијене. Странци задовољнотрљају руке а домаћи произвођачи, на тим високим цијенама, коначно пропадају.На међународном тржишту циљ пољопривреде није да се обезбједи исхрана становништва. Циљ је профит.А да би било профита потребна је глад. Што је глад већа и профити су већи. Управо због тога толикиглобалистички покрет за масовну производњу глади. Земље које располажу изузетним могућностима запроизводњу хране обустављају производњу. Моћни из иностранства им не дозвољавају да обрађују својуземљу и производе потребну храну. Управо онако како се то нама догађа.Уколико наставимо по досадашњем и не остваримо радикалан заокрет на сигурном смо путу производњемасовне глади код нас. А када се то догоди крајње је неизвјесно да ли ћемо из тога изаћи. Многи и моћнијинароди нису у томе успјели.Још смо пред једном изузетно опасном пријетњом нашег наглог сурвавања у масовну глад.Садашња висока прецијењеност домаће валуте чини увозне производе релативно јефтиним а домаћескупим. То је садашња економска повољност за наше пољопривредне произвођаче. Дуго одржање чврстог,нереалног курса домаће валуте није могуће. Нужна су скора тржишна вредновања. С обзиром на величинунаших дугова и дефицита обезвређење домаће валуте би могло да иде и до 300 % за колико би пораслеувозне цијене за наше пољопривредне произвођаче. Разлика у цијенама увозних набавних и домаћихпродајних цијене, на отвореном међународном тржишту, би се нагло повећала што би водило уништењудомаћих пољопривредних произвођача.Конкурентска моћ иностраних снабдијевача хране би порасла. На њих се промјена ове вриједности валутене би односила. Ту је већ крај свакој помисли о могућностима остварења тржишне пољопривреднепроизводње код нас. Тада смо већ у масовној глади. Ту је уједно и изузетна прилика да нас преплавејефтином генетски модификованом храном и да нас биолошки истријебе. Влада нема ни приближниходговора на ова питања.Може ли увођење народа у масовну глад, у његово биолошко истребљење да остане некажњено. Неполитички, губитком власти, него правно! Шта мислите о томе?Mитолошка моћ властиДа би се одбранили од аждаја које гутају људе, страшних змајева из чијих разбјешњелих чељусти куљаогањ, људи су се, у српској митологији, претварали у камење, дрвеће, животиње. Крајње је нејасно у шта бисе овај народ требао да претвори да би се спасио од своје разбјешњеле и похлепне власти која је, ослањајућисе на туђу моћ, тако одлучна кренула да га уништи економски а онда и у сваком другом погледу:биолошком, политичком, културном, историјском.Митолошка моћ власти је у њеној изузетној способности обмањивања народа. Свако и највеће народно зло

се претвара у његово изузетно добро. Невиђена спољна и унутрашња задуженост, платни дефицити,распродаја свега што је највредније, уништена привреда, незапосленост, сиромашто, све је то на добробитнарода. Вјерујте власти а не својим очима.Једна од тих митолошких моћи наше власти се показала и у недавно завршеној ревизији приватизације.Нема више приватизационог зла. Постоји само приватизационо добро. Приватизација је законита и немакриминала. Они који су се у приватизацији, присвајањем туђег, неизмјерно обогатили, могу да одахну.Више их нико не може тјерати за криминал. А они од којих је то отето, који су истјерани из својихпредузећа, остали без посла и повећано умиру у сиромаштву, приморани су да поднесу још једно понижење,презир и превару.



Превара је изузетна и добро смишљена. Контрола је проглашена ревизијом тако да ревизије није ни било.Најбољи криминални резултат се остварује у пуном поштовању криминалног закона, што се управодогодило у овој „ревизији“ приватизације. Криминални закон најбоље прикрива и поништава криминал. Аони који су правили и усвајали такав криминални закон изван су домашаја закона и правде. И тако у круг.Само су крајње наивни могли повјеровати да ће „ревизија“ угрозити приватизацију. Како ће када иприватизација и „ревизија“ потичу из истог извора, од истог човјека? Онај који је стварао приватизацијустворио је и њену „ревизију“. Па неће ваљда човјек руком на себе. То би било крајње неприродно, чак инезависно од количине патриотизма којим се надима.Да је остварена истинска ревизија приватазације, она која би приватизацију оцјењивала са становиштањених укупних развојних доприноса, угледала би се сва величина приватизационог зла и криминала којикуља из тог правца. Али још нема друштвених снага које су у стању да понесу терет те друштвене промјене.До те промјене ипак мора доћи. Приватизацино зло, на основи увећања сиромаштва, гомила социјалнеенергије, које ће донијети потребну друштвену промјену.

Приватизација је пројекат који се догађа само једном у историји једног народа. Од тога како је он изведензависи његова укупна развојна судбина. Док се не ријешимо постојећег приватизационог зла ми једноставноне можемо напријед.Нема примјера у историји да је и један народ изумро само зато што је слиједио погрешне законе и пројекте.Пројекти и закони се мијењају а народи преживљавају и напредују. Треба вјеровати и у снагу нашег народа.Митологија код Срба завршава са Светим Ђорђем који убија аждају. Народ се ипак не да уништити. То је имитолошка порука. Сиромаштво које се гомила и надолази не препознаје политичка разликовања. Сви ћемосе подједнако патити независно која је политика довела до сиромаштва. Како присилити политику да радиза народ?Нико није надлежанПриједлог пројекта „Промијенити систем – савладати кризу“ прво је упућен Економско-социјалномсавјету који га је разматрао 04.05.2011. године и „констатовао да није надлежан за разматрање истог“.Предложено је да се „обратимо Влади РС односно ресорном министарству...“.Влада РС у свом одговору (број: 04/11-1692/11 од 21.06.2011. године) наводи да се „са тезама и оцјенамапокреће преиспитивање цјеловитог друштвеног система и за то су примјереније адресе Предсједник

Републике Српске и Народна скупштина Републике Српске“.Народна скупштина Републике Српске у свом одговору број: 01.1080/11 од 01.07.2011. године наводи да„није надлежна за разматрање истог“.Предсједник Републике Српске није одговорио.Сама суштина нашег проблема је што у нашем политичком систему нема никога ко је одговоран за народ,његову судбину. Нема оног који је обавезан да устане у заштиту народа. У овом случају да прогласи кризукако би се зауставило даљње уништење народа. Онај који је, по свом положају, најодговорнији, који биморао да узме народ у заштиту, чак и не одговара на приједлоге могућег рјешења. А властитих приједлога,да се проблем ријеши, нема.Непризнавање кризеКриза је толико видљива да је тешко вјеровати да je власт не види. Непризнавање је последица немоћивласти да је ријеши. Одатле и оволико одбијање њеног признавања. Када се нешто не може да ријешиизгледа да је најлакше не признати га. Али то неће довести до рјешења. Сви елементи неравнотеже,нестабилности и кризе су присутни.НезапосленостОгромна је незапосленост, успорен раст БДП, висока задуженост, пријетећа огромна инфлација.Са сваким шестим запосленим становником спадамо у ред најнезапосленијих народа свијета. У оваквојогромној незапослености број незапослених се увећава.У времену ове Владе (2006. - 2010.) број запослених се смањио са 248.139 (2006) на 244.453 (2010) односноза 3.686 радника. Међу запосленим је и огроман број оних који иду на посао али им се не исплаћују плате,не уплаћују доприноси, или су те плате толико мизерне да је тешко говорити о некој запослености. Реалноје претпоставити да их је преко четрдесет хиљада. Тако излази да је у Републици Српској око 200.000запослених који примају плате и којима се редовно уплаћују доприноси. Углавном су то запослени удржавним органима, јавним предузећима, фондовима, друштвеним службама. Ако је у Републици Српскојоко 400.000 домаћинстава онда излази да у пола домаћинстава нема ни једног запосленог, а у другојполовици је запослен само један члан. То је довољан показатељ крајње кризе у запослености.ЗадуженостИзузетно је висока криза задужености. Ако је постојеће инострано и унутражње задужење Владе око 5милијарди КМ, а просјечан рок отплате кредита 15 година са просјечном каматом од 3,5 %, укупо кредитнозадужење износи 8,4 мрд. КМ. Дода ли се томе и платни дефицит од 1,9 мрд. КМ долази се до износа од 10,3мрд. КМ. По домаћинству то износи преко 25.000 КМ. То је огромно задужење. С обзиром на огромну

незапосленост, могућности враћања су скоро никакве. Оволико задужити незапослен народ јенезамисливо.Раст бруто друштвеног производаВлада не обезбјеђује раст бруто друштвеног производа из којег би се враћали дугови. Умјесто да оствариразвој Влада је у времену свог трајања (2006. - 2010.) произвела огроман губитак од 3,6 мрд. КМ.Потрошила је 3,8 мрд. КМ, а остварила око 200 милиона раста БДП.Губитак у пословању са иностранством, губитак у земљи, раст задужења. То су показатељи све опасности укојој се налазимо. Како зарађивати за живот и како враћати дугове?И овакво стање се не означава кризним. Не прихвата се постојање кризе.Заиста се поставља питање шта би требало да нам се догоди, какви би требали да изгледамо, па да нашавласт прихвати постојање кризе? Сав проблем је што ће се све ово разријешити спонтано, само од себе, алина најгори могући начин.Умјесто да призна кризу и приступи њеном рјешавању, што је обавеза власти, не признавајући кризу Владагура народ у провалију изузетне пријетеће инфлације, као најгорег начина спонтаног рјешења проблема.Све ће се то ускоро догодити када престане да важи чврст курс, односно када престане да функционишеВалутни одбор, а КМ оде на тржишно вредновање. Инфлација (или дефлација, свеједно) ће бити у огромномпорасту. Док ће цијене у земљи вишеструко расти (или падати – дефлација) и обарати животни стандардграђана до граница угрожавања биолошког опстанка вишеструко ће порасти иностране обавезе, које сенаравно неће моћи подмиривати.То је управо сценарио пропадања у дужничко ропство који се толико пута поновио широм свијета. Народуништен, а нико није крив. Влада без подношења кривице уништи народ. То је пријетња пред којом сенепосредно налазимо.Како нема могућности да они који, не признавајући кризу доведу до уништења народа, буду приведени наодговорност (од чега не би било ни неке велике користи) остаје силна потреба да се постојећа властспријечи у даљњем економском уништавању народа.



Промијенити систем - савладати кризу (приједлог пројекта) ПроблемКриза коју проживљавамо има опасан ток њеног неограниченог продубљивања. Уколико се нешто брзо неучини на њеном савладавању за очекиват је скори скоро потпуни престанак функционисања привреде.Предузећа ће масовно пропадати, убрзано ће расти незапосленост, могућности куповина ће нагло падати.Нашa изузетно висока инострана зависност, чак и на подручју хране, може да нам донесе изузетненепријатности. Високе су пријетње монетарних удара заснованих на нужној корекцији вриједности валуте(висока прецијењеност).Недостатак новца ће све више притискати. Пријетећа дубока и убрзана дефлација ће представљатинеподношљив терет за привреду. Све ће то водити наглом увећању социјалног притиска односновјероватном насилном разрјешењу кризе.ПриступКриза је домаћа и системска. Нужна је та врста почетног става и односа као основе њеног рјешавања.Постојећи привредни систем је немоћан да од расположивих ресурса прави запосленост и богатство.Кризе система није могуће рјешавати његовим економско-политичким поправкама. Кризе система серјешавају замјеном система. Сва досадашња искуства о томе поуздано свједоче.Потребно је напустити постојећи привредни систем слободног (либералног) тржишта и замијенити га новимпривредним системом регулисаног тржишта. Нема примјера да је систем либералне тржишне привредеуспио. Сви су нестали са историјске сцене остваљајући иза себе изузетно тешке последице.Основни садржајПромјена привредног система је заправо промјена низа закона који би на нов начин ставили у међусобаноднос његове носиоце (становништво, привреду и владу). Биће потребно промијенити скоро све системскезаконе који задиру у подручје својинских односа, управљачких права, задуживања, односа премаиностранству, пореза, територијалног и регионалног развоја, улоге државе у привреди и слично.Привредни систем функционише у оквиру политичког система. Одатле потреба одређених промјена и уоквиру политичког система. Посебно се то односи на изборни систем, положај посланика и слично.Садржај пројекта, у дијелу привредног система, углавном би се односио на изградњу пуне корпоративне(јавне и приватне) својине. На тој основи би се извршиле измјене низа закона. Посебан дио би се односио наприродна добра и јавни сектор у привреди. Остварили би се приједлози знатно ефикасније употребе

природних добара уз пуну заштиту од њихове прекомјерне употребе и посебно њихове могуће продаје(концесије и слично). Да би се савладала криза потребно је да улога јавног сектора у привреди значајнопорасте.Промјеном односа између јавног и приватног сектора код нас, на штету јавног, дошло је до нарушавањаједног од основних принципа у привредном развоју. Приватно израста на јавном односно јавно је темељукупног развоја. Непрофитно јавно ствара профитно приватно. Што је више непрофитног јавног више јепрофитног приватног. Оптималност односа између јавног и приватног сектора је први услов дугорочнеразвојне стабилности и ефикасности, што је код нас веома занемарено.МетодДвије су основне могућности за савлађивање кризе. Један је да владајући политички фактор не признапостојање кризе. Тада ће се криза, под притиском социјалног фактора, насилно разријешити. Трошкови ћебити изузетно високи, а ефекти веома скромни. Ризици свих врста ће бити огромни.Друга могућност савлађивања кризе се односи на њено признавање. Ту су садржане могућности да сеприступи њеном рјешавању, што је основни циљ приједлога овог пројекта.С обзиром на огромне нагомилане социјалне и економске проблеме, као и с обзиром на крајње неповољнеоколности савлађивања кризе (међународни фактор, бројна неријешена питања у функционисању БиХ)веома је важан избор најповољнијег метода за њено савлађивање. Потребно је изабрати оне правце почетногдјеловања који не захтијевају скоро никаква материјална улагања, а у стању су да донесу значајан резултат урасту запослености и богатства. Углавном се то односи на рјешење својинских односа на подручјуприродних богатстава и јавног сектора у цјелини. На том почетном повољном резултату створио би сепростор, да се у околностима смањеног социјалног притиска, приђе постепеним али темељним измјенамапривредног система. Криза би била савладана мирним путем кроз напредовање у развојуБило би веома разумно када би владајући политички фактор приступио овом методу рјешавања кризе.Вријеме рада. По договору. Цијена рада По договору.Слободно тржиште – идеологија колонијализмаСамозаробљавање је „последња ријеч технике“ колонијалног заробљавања. Механизам је савршен. Дјелује

беспрекорно. Рационалност је изузетна. Трошкови скоро никакви, а ефекти очаравајући. Све је засновано напристајању на самоуништење. Сав терет је на домаћим снагама. Домаћа влада, на идеологији слободногтржишта, веома предано уништава властити народ до граница његовог биолошког истребљења. Тјера га употпуно колонијално ропство, у економски безизлаз. Разлог је једноставан.Слободно тржиште је најмоћније оружје за масовно уништење мање развијених привреда и малих народа. И

што је посебно важно то је оружје које радо користе владе управо тих мање развијених привреда и малихнарода. Само им га је потребно дати у руке. Не испуштаја га из руку, а баратају са њим савршено.Слободно тржиште је најбољи начин да се на власт доведу слабе, непатриотске, издајничке владе и да севеома дуго одржавају. Отпори су скоро безначајни. Све је срачунато на дуги рок. Заробљавање је дугорочнои тешко се примјећује. Али управо због тога је веома темељито. Када се у њега уђе скоро да је немогућеизаћи. У том дугом времену заробљавања разори се и уништи све што би могло да да снагу за отпор иопоравак.Прихватајући слободно тржиште домаћа власт заправо прихвата да уништи властиту привреду. У једномдијелу, слушајући и извршавајући погрешне савјете моћних, влада се непосредно ангажује на њеномуништењу (приватизација). У другом дијелу влада одустаје од мјера заштите властите привреде. А зна се.Када се отворе границе и дозволи слободан улазак економских мастодоната са стране развијених, мањеразвијена привреда бива уништена, самљевена у ситан прах.У таквим околностима потпуног издисања домаће привреде стиже помоћ оних који су, путем наметањаслободног тржишта, и довели такве владе на власт. Помоћ је једноставна и веома исплатива.Задужујући их огромним количинама безвриједног новца оне ће опстати на власти. Омогућит ће се животбез рада и привреде. Влада ће то све приказивати као властиту успјешност, као развој иако се ради о

пропадању. Тај безвриједни новац оне ће враћати својим вриједним робама, али и најразличитијимпродајама, до продаја природних богатстава. Како тај новац неће улагати у производњу, него ће га трошитикроз буџет, или улагати у инфраструктуру, неће имати довољно роба за отплату кредита. То отвара процесрепрограмирања њихове отплате на дуги рок што су само друге ријечи за коначно дугорочно понирање уколонијално ропство.Слободно тржиште није тржиште. То је идеологија колонијализма. Слободно тржиште је теоретскаконструкција која никада и нигдје није постојала у пракси.Нигдје се привреда није развила самостално на основама слободног тржишта. Свугдје је то оствариваладржава.



Да би било ефикасно тржиште мора да буде регулисано. Што је више његовог регулисања више је тржишта.Ријеч је о кориговању индивидуалних, а подстицању друштвених интереса у функционисању тржишта.У последњој кризи САД је убризгавањем огромне количине новца у приватне банке у суштини извршилањихово подржављење што се сматра унапређењем тржишта.Да би се спасили од даљњег пропадања у колонијално ропство нужно је окренути леђа слободном тржишту.Нужно је посветити се његовом регулисању, онако како то раде развијени. Потребно је устати у заштитувластите привреде од неповољних иностраних утицаја, зауставити даљња задуживања и окренути сепотпунијем кориштењу властитих природних богатстава, властитој штедњи и властитим инвестицијама. Тоје једини начин да се оствари успјешан развој.Потребно је заправо довести патриотску владу на власт. Стране инвестиције су штетнеТолико се успјело овладати мислима, довести их у ропски положај да је данас тешко остварити признавањеистине и онда када се она тако јасно показује. Под диригентском палицом иностраних финансијера посебноМеђународног монетарног фонда и Свјетске банке бројне мање развијене земље скоро у хору понављајуријечи благодати страних инвестиција за властити развој. Задужују се безвриједним новцем којег отплаћујуизвозом реалних материјалних вриједности. И ту превару слабе владе свом народу приказују као јединиразвојни излаз.Иако је кроз вријеме развоја све мање, а дугова и неразвоја све више не престаје се са овом врстом говора.Без обзира што говор нема своје реално покриће са њим се не престаје. Разлог је једноставан. Слабе владе суту доведене не због развоја него ради задуживања. Стране инвестиције нису за то да донесу добробитнароду него да се лоше владе одрже на власти. Када би којим случајем престале да се задужују, брзо бисишле са власти.С обзиром да нема властите акумулације страним инвестицијама се прибавља инострана акумулација која јетако потребна за остварење властитог развоја, најчешће је образложење које се чује. Ипак истина је насасвим другој страни. Умјесто развоја увећава се неразвој. Богатство се смањује, а дугови и дефицити расту.Расте незапосленост и сиромаштво. То је опора стварност која не привлачи неку пажњу.Нема земље која се значајније отворила за инострана инвестирања, а да је успјела у развоју. Све сузавршиле у сиромаштву и дуговима. Чак и ова врста теоретских образложења није у стању да покрене овуврсту дискусије. Иако се штетност иностраних инвестиција показује скоро на сваком мјесту на њима се идаље упорно истрајава.Штетност страних инвестиција је лако схватљива. Нагли прилив страног новца диже цијене у земљи. Тообара вриједност домаћег, а диже цијену страног новца. Опада извозна цијена домаћих, а расте увознацијена иностраних роба. И најповољнији кредити, која средства би чак била уложена у производњу, непружају могућност остварења таквих профита који би били у стању да подмире трошак камата и трошакраста вриједности страног новца. Они су нужно мањи. То онемогућава отплату кредита.Да би се прибавила средства за отплату кредита држава увећава порезе. То само погоршава економскостање у земљи. Расту цијене, привреда успорава развојни ход, расте платни дефицит, опада брутодруштвени производ, расте незапосленост. Предузимају се мјере девалвације валуте, репрограмирањадугова, дизања нових да би се вратили стари кредити. Почиње спирала дугова из које се углавном не излази.Посебна тешкоћа је у употреби кредитних средстава. Посуђена средства владе углавном не употребљавајуза производне него непроизводне сврхе, што је управо случај код нас.Од укупно 3,3 милијарди КМ иностраних средстава (2010) буџет је потрошио 1,5 милијарди КМ, уинфраструктуру је уложено 1,5 милијарди КМ, а у привреду (жељезницу и слично) је отишло свега 300милиона КМ. Може се само замислити које су силне негативне последице оваквог утрошка средстава. Онесу сада невидљиве због присуства чврстог девизног курса. Провала, сада задржане инфлације, тек ћенаступити када ускоро престане да важи чврст курс. Тада ће изаћи на видјело и све погубне последицеоволиког иностраног задуживања.Само је модел привредног раста заснован на домаћој штедњи, домаћој акумулацији и домаћиминвестицијама успјешан. То показују примјери свих земаља које су одбиле „услуге“ посебно ММФ-а иСвјетске банке. Али тада на власт морају да дођу способне и патриотске владе. Хоћемо ли и ми имати тусрећу.Заштитити малог акционара

На свом дугом путу развоја приватна својина је достигла свој највиши корпоративни ниво. Милиониграђана и радника на Западу су са својим ситним акционарским улозима најбољи инвеститори инајквалитетнији власници. Такве привреде већ дуго односе економске побједе.Само онда када се народ масовно окрене штедњи, покренут могућностима да и на основи својих најситнијихакционарских улога остварује повећану инвестициону добит (дивиденду) привреда може да напредује.Акционарство је дo сада најрационалнији облик инвестирања. Због тога што је акционарство први условразвоја привреде, а мали акционар први услов развоја акционарства Владе економски најуспјешнијихземаља раде свом снагом управо на што потпунијој заштити малих акционара. Акционарства ће бити

уколико је мали акционар потпуно сигуран да ће капитал којег он обезбјеђује бити заштићен од превараруководства и акционара који имају већину.У циљу остварења те потпуне заштите стоји огроман напор и науке и праксе. Усавршавају се стари ииспитују нови методи заштите. Непрекидан развој акционарства на Западу доказ је да се у томе успијева.Основни начин заштите малог акционара односи се на раздвајање власничких од управљачких права.Акционари са мањим учешћем у укупном капиталу добивају повећана управљачка права. Снага управљањаје изнад снаге капитала.Код крупних акционара стање је сасвим другачије. Овдје се управљачка права значајно умањују. Снагауправљања је мања од снаге капитала. Они који остварују изузетна учешћа у капиталу постижу свеганеколико процената својих управљачких права. Нико појединачно не може да има претежност управљања(више од 50 % гласова). Уколико је акционарско друштво у власништву више група власника (државнифондови, инвестициони фондови, банке, осигуравајућа друштав, појединачни крупни акционари, ситниакционари радници, ситни акционари грађани и слично) додјељују им се подједнака управљачка праванезависно од појединачног учешћа у капиталу.Ми смо се окренули на сасвим другу страну. Ми штитимо крупног акционара а уништавамо малог. Мипојачавамо власништво крупних а уништавамо власништво ситних, што је потпуно супротно од

акционарству на страни развијених. Онај који има 51 % у капиталу остварује 100 % у управљању. Са својих51 % крупни преузима и 49 % капитала малих акционара. Присваја туђе. И томе се власт не супроставља. Напротив то се здушно подржава. То је сама суштина нашег привредног система – отимање од народа. Читаваполитика и власт се окренула групи крупних који све узимају а ништа не дају. И на тим основама се желинапредак. Занемарује се основна чињеница да то води уништавању акционарства код нас. То што без тоганема развоја изгледа да власт много не брине. Важна је подршка крупним.Оно што је до сада било само пракса, сада се у много горем облику, јавља у свом правном изразу. У члану284. Закона о измјенама и допунама Закона о привредним друштвима (нацрт) стоји могућност да се са свега16,7 % гласова оствари контрола над укупним капиталом. То је потпуно супротно од онога што се догађа настрани развијених. Поред свих, веома доследних облика заштите малих акционара, веома често се код



развијених примјењује један посебан облик – велика већина у доношењу одлука. То се углавном односи напроценат од 90 %. Тада нема могућности да неко присваја туђе. Умјесто процента од 16,7 % (22 % Статут ислично) код нас би у члану 284. требао да стоји број 90 %. То би заштитило малог акционара, донијело намакционарску својину и покренуло развој. Вриједи ли се за то борити?

Зло дефлације, зло властиКао и свака појава и економија има своје разноврсне болести, теже и лакше, које не долазе саме од себе. Онепотичу од власти. Добра власт брани свој народ од економских болести, оздрављава економију и народ итако му омогућава запошљавања и напредак. Лоша власт шири опасну заразу најразличитијих економскихболести па и оних најтежих, какав је случај са најопакијом економском болести дефлације у коју смо дубокозагазили и која носи све пријетње нашег економског али и сваког другог слома. У прошлој години, падомцијена, појавила се болест дефлације. Умјесто да је сва на ногама и да све звони на узбуну, наша Владапроглашавајући себе изузетно успјешном, рјешава проблеме тако што их не признаје, занемарује,

једноставним навођењем (у економској политици) да дефлације у овој години неће бити. Као да ћенепризнавање проблема довести до његовог рјешења.Инфлација (раст количине новца и раст цијена), на коју се сви толико мрште, је права економска кијавица уодносу на најопаснију економску болест дефлације (смањење количине новца и пад цијена) која већ разаранаше економско ткиво са пријетњом њеног галопирајућег развоја. Колика је опасност те економске болестиговори и чињеница, да ни једна земља, у новијој историји, није дозволила ту врсту авантуре. Ништа каодефлација не уништава тако брзо и тако темељито и друштво и привреду. Због тога је она означена највећимекономским злом.Новац потиче из производње. Ако нема роба нема ни новца. Умјесто да развију производњу и такоприбавља потребан новац, наша Влада посуђује, распродаје, увећава платне дефиците са иностранством каода тако може у недоглед. По свему судећи већ опасно ударамо у обале. Пријети нам озбиљна несташицановца. Пад цијена ће довести до нових пропадања предузећа и отпуштања радника са посла. Људи масовнонеће моћи да остварују ни минималне куповине. Социјалне разлике ће се повећати. Сужават ће се круг људикоји ће бити у стању да задовољавају своје потребе.Пораст отицања новца због отплате кредита и намирења губитака (дефицита) са иностранством дјеловат ћена смањење његове количине што ће повећати дефлацију. Присутна је додатна тешкоћа која изражава

посебност околности у којима се остварује дефлација код нас, што ће нас додатно притискати. И поредогромне несташице новца цијене ће ограничено падати. То ће повећати терет дефлације код нас. Новца ћебити све мање а цијене се неће значајније смањивати.То зло долази из два правца.Скуп домаћи новац због високог административног курса од око 2 КМ/Еуро и даље ће чинит иностранеробе јефтиним а домаће скупим. Погоршањем економских околности у земљи та разлика ће се повећавати.Повећават ће се могућности увоза а ограничавати могућности извоза. Да би савладали притисакпрецијењене домаће валуте, да би извозили привредници ће морати да изврше додатни притисак на доле,прије свега на наднице и отпуштање радника.Друго зло потиче из монополизације домаћег тржишта од стране иностраних роба и продаваца. Они ћезадржавати релативно високе цијене јер домаћи произвођачи нису у стању да својим робама допринесуњиховом обарању.Успорен пад цијена, убрзан пад надница уз пораст незапослености особине су наше дефлације које говоре оњеном погоршаном изразу и додатном оптерећењу.Рјешење проблема је потпуно неизвјесно. Како из дефлације прећи у инфлацију, из већег у мање економскозло? Та могућност је у посједовању централне емисионе банке коју немамо. Оно што се назива централномбанком код нас заправо је мјењачница. Које су границе наше издржљивости које нам одређује наша власт?Шта мислите?Влада преварила борцеНедавно је (27.10.2011. године) саопштено да „су усаглашени готово сви ставови између борачкихорганизација и ресорног министарства“, те да Нацрт Закона може да крене према Народној скупштини.Права су проширена и увећана што ће захтијевати значајна додатна средства у буџету Српске.Како нема властитих пореских средстава исплате ће се извршити из кредита.Борци ће добити обећано, а онда ће Влада, морати да им то узме, али сада увећано за камату. Да би вратилакредите Влада ће морати да повећа порезе. Повећани порези ће притискати привреду која ће убрзанопропадати. Смањење производње ће водити расту цијена. Повећање пореза и цијена ће водити смањењуживотног стандарда и бораца, али и осталог дијела народа. Управо из тог будућег повећаног сиромаштвабораца Влада ће прибављати средства за враћање кредита. То је сама суштина преваре. Даје се туђе да би сето одузимањем вратило.У које силно сиромаштво се мора пропасти да би се вратили дугови нека покаже неколико следећихподатака. За прошлих пет година Влада је остварила губитак од 3,6 милијарди КМ. Влада се задужује,

троши и од тога не прави развој. Остварује губитке. Већ је свако домаћинство задужено са по 25.000 КМ.При томе, пола домаћинстава нема ни једног запосленог, а у другој половини запослен је један члан.Привреде скоро да и нема. Гдје зарађивати за живот и одакле враћати оволике дугове.Да би се економски напредовало нужно је напредовати у правди. Праведност вуче економски развојнапријед, а неправда га гуши и уништава. Економски развој је заправо напредовање у правди, о чемуисторија тако поуздано свједочи. Праведна друштва напредују, а неправедна пропадају. Рад, морал,етичност, патриотизам су стубови носиоци и друштва и економије. Мора се поштовати и награђивати рад, апрогањати нерад. Треба знати одвојити поштено од непоштеног, препознати патриотизам од издаје.Друштвени положаји који се заузимају морају да зависе од заслуга и доприноса одржању и унапређењуових основних друштвених вриједности. Нужно је напустити постојећи вриједносни систем богаћења безрада заснованог на отимању туђег (приватизација), на прекомјерном задуживању, распродајама, посебнопродаји природних богатстава, што носи сва обиљежја економске издаје.Да би се друштвено и економски напредовало нужно је да од одлучујућег друштвеног утицаја и на властибуду снаге које су природни носиоци позитивних вриједности. Поред радника, у нашем случају, то сусвакако борци, породице погинулих и слично.Дубока болест нашег друштва, садржана у оволикој неправди, уништењу привреде, распродајама,задуживању и губицима, потиче од потискивања радника и бораца на друштвену периферију. Док се они,као носиоци основних позитивних друштвених вриједности, не врате у друштвени центар, тешко јеочекивати било какав напредак.Да би друштво напредовало борци, поред радника, морају да заузму одлучујућу улогу у постављањудруштвених циљева и контроли њиховог извршења. Да је то тако сигурно је да борци не би пали на најнижисоцијални ниво, што је јасан показатељ болести друштва. Умјесто што, притјешњени социјалном невољом,пристају и на ову превару, борци би од ове, али и сваке друге Владе, морали да захтијевају развој навластитим природним богатствима и са властитим народом. Дакле не задуживањем и варањем бораца инарода, увлачећи нас у колонијално ропство него властитим богаћењем и из тога остварење потребних



исплата борцима. А тада би бујала запосленост бораца тако да ове исплате скоро да и не би имале некизначај, иако би се оне веома једноставно исплаћивале.

bosna i hercegovina hronika

Documents