АУТОРСКИ ОТИСАКЧАСОПИС ЗА НЕГОВАЊЕ КЛАСИЧНИХ ГРАФИЧКИХ ТЕХНИКА

№ 13

JУН 2012.

ИЗДАЈЕ УМЕТНИЧКА ГРУПА ЛИХТ БЛАУ

ГОДИНА V

БЕОГРАД

ISSN 1452- 9696

1

issuu.com/autorskiotisak

2

ТРИСКАИДЕКАФОБИЈА

Научни термин којим се у психологији означава ирационални страх од броја 13. Утешно је међутим знати да у временима супериорности науке и најцрње ирационалне зебње бивају уредно класификоване у психолошким енциклопедијама. Колико смо заиста далеко од старих народа који су веровали да је судбина саткана од нити које се испредају са таквом, човеку страном случајношћу, да чак ни вечни богови не могу унети делић реда, логоса у рад плетиља Парки које испредају и судбине богова... Антика је често била оптуживана за све оно што је исувише људски; можда је боље лек од ових слабости потражити у интегрисаној, зрелој личности која је на путу своје индивидуације прихватила ударце које судбина носи. Све ове дилеме које некако природно иду уз 13. број, муче и нас у редакцији Ауторског отиска. Опште је познатао да времена кризе отварају врата свим врстама вера у необјашњиво, ирационално. Писац ових редова склон је источњачкој мудрости која не бежи од супротности, већ човекову судбину у свету објашњава по аналогији са природним појавама опомињући да и ноћ почиње у најсјајније подне и чврсто верује да је уметност човекова потреба којом осмишљава своје постојање у свету. Да су цртежи у Алтамири, Христов нерукотворени образ на Вероникином убрусу архе-принт сведочанства о томе да је само уметност лек за душу и просијавање вечног у материју.

„Едип пред Сфингом”, слика на вази

3

МЕДИЈУМ: ЛИНОГРАВУРА

После неколико година праксе, о гравури у линолеуму могуће је дати мало више података, а посебно више практичних искустава о поступку резања и штампања. Гравура у линолеуму не представља ни нову технику ни нови материјал. Техника обраде плоче је делом бакрорез, делом дрворез у инверзном значењу. За сам материјал новина је штампање – дубока штампа са линолеума.Техника овакве обраде линолеума настала је у школској пракси на Академији за ликовне уметности у Београду. Требало је заменити мукотрпну и тешку дисциплину бакрореза у сажетој настави на првом степену, једноставнијим и бржим поступком који ће имати исте ефекте у освајању програма. У први мах то је била гравура у линолеуму штампана као дрворез, белом бојом на црну подлогу. То је још увек била висока штампа са црним пластичним линијама. Од тога искуства до штампања линолеума као бакрописа, био је само један корак. Дубоко нагризање металне плоче и проширени интерес за трајбовање метала у скулптури, биле су пропратне појаве које су подстицале на размишљање да се пластични ефекти у графици постигну и механичким путем. Линолеум је материјал који се лако обрађује, дозвољва апликације, накнадна лакирања, па чак и делимично трајбовање, сабијање. Овај гигантски бакрорез, настао међу студентима, међу њима има и највише следбеника. Трагања веће групе дају

свакодневно мала открића, а то је и циљ овог кратког саопштења. Тешкоће у штампању су биле свеколике: дебљина линолеума, тонирана површина, изливање боје и велика потрошња, велике дубине и превелик притисак – све је то представљало озбиљне препреке. У свакодневној пракси мала открића заокружују и усавршавају технику једног материјала. Тако је нитро лак обезбедио чисту, белу површину код штампања. Боја за штампање гравуре у линолеуму треба да је далеко ређа од боје за бакропис, готово течна. То омогућува брже брисање плоче, што је код линолеума најмучнији и најдужи посао.

Штампање гравуре у линолеуму

Славољуб Чворовић, „Жена са птицама”, линогравура

4

Брисање плоче хартијом, врло популарно код линолеума не осиромашује боју јер уља има у изобиљу. Овде је значајно и то чиме утрљати боју у плочу да се постигне највећи степен економичности и да се под великим притиском боја не излива из линија и засићених површина. Резултати са пластичним сунђером „Лос“ у потпуности задовољавају. За утрљавање боје сунђер се не може употребити сув, већ се мора наквасити и исцедити стиском шаке. Код ужег штампања сунђер треба више пута наквасити да би му се сачувала еластичност. Заостала количина воде која се појављује на боји не чини сметње. Еластичност влажног сунђера обезбеђује да боја стигне у све поре плоче као и у најдубље зарезе у танком намазу. Боја не напуни линију и нема опасности да се излије под притиском. Овако употребљен и чуван у води после штампања, овај сунђер је готово вечан.

Велике дубине у плочи, велике разлике у нивоима представљају тешкоће код штампања и боје се неједнако одржава на хартији. Сам филц, у два и три слоја, не може изједначити притисак на овако неуједначеној подлози. Због тога други и трећи филц треба заменити једним слојем од ½ или 1 цм дебљине. Један меки филц и један слој гуме преко њега у пуној мери уједначи притисак на различите нивое. После једног штампања важно је добро опрати плочу. Потребно је добро испрати боју из дубина и малих пора како би плоча била спремљена за поновно штампање. Плоча се најбоље пере терпентином и опет мокрим сунђером све док се не појави на свим површинама боја линолеума. Еластични линолеум обезбеђује исти тираж као и цинк или је, код великих тиража, подложан истим променама као и цинк.

Бошко Карановић Текст преузет из часописа Круг

галерије Графички колектив, Београд, 1965–1967.

Бошко Карановић, „Библијски старци”, линогравура

Вида Стефановић, „Антиподи”, линогравура

5

Уметност штампе екслибриса настала је Европи у 15. веку, а у Кини се појавила почетком 20. века. Данас се у Кини могу наћи само два примерка кинеског екслибриса из најранијег периода. Један од њих је ipsis libris који је наручио Сонг Чунфанг 1914. године, иначе колекционар драмских рукописа који је неко време живео и студирао у Швајцарској (слика 1). Други примерак је такође ipsis libris сачињен у отприлике исто време за Гуан Зуџанга, колекционара који је живео и студирао у САД (слика 2). Током тридесетих година прошлог века, кинески уметници Је Лингфенг, Ју Дафу и Џенг Џенјао открили су уметност екслибриса. Је Лингфенг је креирао екслибрис за своје књиге (слика 3). Управо током овог периода кинески уметници су почели да развијају креативност у области екслибриса.

Године 1934. уметник Ли Хуа основао је Удружење за штампу савременог дрвореза. Са још пет чланова удружења, урадио је 12 екслибриса, а овај догађај је био најављен у деветом броју часописа удружења „Савремени дрворез“, под насловом „Екслибрис албум“, у мају 1935. (слика 4). Ова група уметника је донела прва знања о екслибрису у Кину на основу којег се овај вид уметности даље развијао. Међутим, због историјских околности тог времена у Кини обележеног унутрашњим побунама и страним инвазијама, развој екслибриса је био знатно отежан.

ИСТОЧНИК: УМЕТНОСТ ЕКСЛИБРИСА У КИНИ

Сл. 10. Баи Јижу, ipsis libris, 1995. X1

Сл. 1. Непознати аутор, Екслибрис Сонг Чунфанга, 1914. Х1

6

Је Пенг, научник и проучавалац уметности, је 1945. почео

прикупљање и рад на очувању екслибриса. Током педесетих година 20. века неколицина уметника који су се бавили дрворезом почели су да баштине традицију израде екслибриса. Међу њима су се истакли Ли Хуа који се у периоду од 1959. до 1979. непрекидно бавио овим видом уметности.

Истовремено Лијанг Донг је створио између 40 и 50 еклибрис радова, од којих 15 између 1963. и 1964. године (слика 5), и Ју Пенг који је израдио четири екслибриса. Између 1938. и 1976. Кина је прошла кроз изузетно турбулентан период чија су главна обележја била борба против окупаторске војске, грађански рат, оснивање нове Кине, као и развој социјализма.

Али, од краја тридесетих и током четрдесетих година, уметничка активност у овој области се нагло развила. Од тада кинески екслибрис наставља свој живот као вид мање заступљеног ликовног изражавања. Овде треба поменути Цао Хсингџија, Ли Пингфана, Ши Џецуна и Луо Гонглијуа, уметнике који су показали изузетну креативност у области екслибриса.

Сл. 2. Непознати аутор, „Сакријте књигу“, екслибрис Гуан Зуџанга, 1914. Х1

Сл. 3. Је Лингфенг, ipsis libris, 1933. Х1

Сл. 7. Ји Јанг, ipsis libris, бакропис/акватинта, 2003.

Сл. 5. Лијанг Донг, ipsis libris, 1963. X1

7

Све до краја Културне револуције, током 40 година, уметност екслибриса је у Кини била у фази апатије.Током осамдесетих година екслибрис је доживео нови процват у Кини. Од краја Културне револуције 1976, рад на пољу уметности је био изузетно продуктиван. Ли Хуа је 1980. године на изложби графика први пут приказао 4 екслибриса, док су Лијанг Донг, Ванг Дијећуен и Ђијанг Џилин на VIII Националној изложби дрвореза 1983. изложили своје радове (слика 6) након чега је овај вид уметности придобио своје присталице и брзо се раширио у Кини. На предлог Ли Хуа, Донг Лијанга и групе уметника, 2. априла, 1984. у Пекингу је основано национално тело за уметност екслибриса – Кинеско екслибрис удружење, које је, на нивоу читаве земље окупило све заинтересоване за овај вид стваралаштва: уметнике, колекционаре и истраживаче уметности екслибриса. Удружење објављује часопис „Кинеска уметност екслибриса“ који је медијум за комуникацију између чланова, а касније је покренута и интернет страница „Кинески екслибрис арт нет“ (www.ceaaa.com).

Сл. 9. Пенг Ченг, за Ићигоро Учиду, 1995. X1

Сл. 11. Џанг Јанг, ipsis libris, 2003. X1

8

Flatbed, матрица стенсил и електронска штампа су често коришћене технике (слике 13-16) и неки уметници користе литографију (L1), пренос литографије, (L2), и цинкографију (L3 ). Многи за штампу користе шаблон (stencil) (С), ситоштампу (С1), сериграфију (P9) и, мада ређе, гештетнер (С2). Данас, све је више оних који користе компјутерски генерисана дизајн (CGD) за израду екслибриса.

Од свог оснивања Кинеско екслибрис удружење непрекидно ради на промоцији овог вида уметности широм Кине. Удружење сада има неколико хиљада чланова и допринело је томе да су током више од 20 година створени многобројни екслибрис радови. Рађени у кинеском стилу, свеже и јасно, побудили су велико интересовање публике (слике 7-11). Теме су разноврсне, уметници су технички обучени, а радови су елегантни и разнолики. Кинески екслибрис уметници су вешти у примени широког спектра графичких техника, укључујући дубоку штампу бакрописа, суве игле и акватинте. Мали број уметника користи меку превлаку, мецотинту или гравирање на линолеуму, пластику и друге материјале. Када је реч о високој штампи, многи користе дрворез, укључујући гештетнер (црно-бело и колор) и „дрворез у боји са воденим жигом“. Линорез, рељефно штампане металне плоче за дубоку штампу су технике које се користе док је штампа са кинеским каменим печатом у постепеном порасту. Малобројни су они који користе дрво за гравирање (слика 12).

Сл. 13. Канг Ђијенфеиi, L1, за Кинеску народну библиотеку, 2001. Сл. 14. Лиу Шуохаи, S1, за Ан Нијен, 2003.

Професор Џанг Џијоу

Подпредседник и генерални секретар Кинеског екслибрис удружења

14. новембар 2005.

текст превела и приредила

Драгана Марковски

9

Сл. 6. Ванг Дијећуен, за Ли Пингфана, 1984. Х1

Сл. 8. Јанг Џонгји, за Јен Минг, комбинована техника, 2003.

Сл. 12. Џоу Донгшен, ipsis libris, 2003. Сл. 15. Џанг Џијоу, CGD, за Масао Охбу, 2000.

Сл. 16. Чен Јадан, CGD, за Шанг Жанга, 2003.

10

СИТО СЕЋАЊА: ЖИВОТ У БАУХАУСУ И ЊЕГОВЕ СВЕТКОВИНЕ

Баухаус је у Вајмару основао 1919. године aрхитекта Валтер Гропиус. Гропиусова идеја није била да формира уметничку академију, већ архитектонско-дизајнерску школу у којој би студенти добијали широко и разноврсно образовање везано за сваку етапу производње било ког употребног предмета. Ипак, моћни ствараоци попут Клеа, Кандинског, Итена и Мохољ-Нађа, који су се одазвали Гропиусовом позиву да предају на Баухаусу, учини ли су да ова школа постане важна одредница у свим областима уметности. На београдској Академији педесетих година прошлог века постојало је велико интересовање за уметничку праксу Баухауса. Треба подсетити да је наставни програм прве године Графичког одсека преузет из уводног курса Баухауса. Текст који доносимо један је у низу записа о Баухаусу које је професор Бошко Карановић користио у настави графике. Намеравамо да у наредним бројевима објавимо и остале записе које поседујемо. Овај текст би могао дати смернице и садашњим професорима уметности како да маштом и талентом превазиђу много тежа ограничења од оних са којима су суочени.

Јесења светковина змајева и лампиона у Баухаусу

11

Године 1919, усред политичког хаоса и несхватљивог економског нереда, млади људи, нарочито мушкарци, стигоше у Баухаус у Вајмару. Већина њих је још носила војну униформу којој су девојке дале „цивилни“ изглед фарбањем и скидањем оковратника. Многи су били припадници покрета Вандерфогел (Чудесна птица) и носили су дуге косе. Уз опште весеље косу су им исекли приликом једног бала у Баухаусу. Углавном би им стављали неку зделу на главу и секли косу. Неки су потпуно обријали главу. Те обријане главе давале су повода оригиналним идејама, као на пример сликању црних квадрата на глави за свечаности. Из даљине се могао препознати члан Баухауса између обичних грађана. Нису носили „униформе“ али, из практичних разлога, већина је била обучена у руске блузе и панталоне тесара. Умбо (Ото Умбер) је имао посебно оригиналну идеју: носио је холандске дрвене кломпе украшене са две црне перле (очи) и црвеним репом.

„Сито памћења пропушта само златна зрна.“Мари Луизе Кашниц (1901-1974), немачка песникиња и књижевница

Први пут кад је прошао кроз Вајмар клопарајући кломпама, читава гомила деце га је пратила. Међутим, постојао је један тип униформе коју су носиле присталице Маздазнана: панталоне, горе широке и при дну сужене, јакна са опасачем и уском крагном висине 3 центиметра. „Озбиљни и достојанствени“, присталице Маздазнана чији је вођа био Јоханес Итен, јели су много белог лука и често обављали обредна прања. Када је Aрнт (Aлфреда Арнта) дошао у атеље који је раније користио један од присталица Маздазнана, наишао је на сламарицу и један плави круг пречника метар и педесет обојен на зиду. Круг је служио за вежбе концентрације што је био један од ритуала Маздазнана.Извод из једног писма из 1919. године:„Божић је био фантастична светковина, догађај! Празник љубави до најситнијих детаља.

12

Једно лепо дрво, свеће и јабуке, дугачак сто, бео са свећњацима, лепо постављен и велика круна од боровине, сва зелена. Испод дрвета, сасвим бео под и безбројни дарови. Гропиус је читао божићне приче, Eми Хајм певала. Гропиус нам је предао поклоне, лепе, дивне поклоне. Затим велика гозба. Владало је свечано расположење, нешто симболично. Гропиус је служио јелом свакога. Као прање ногу. Како би ублажио сиромаштво чланова Баухауса неко је имао идеју да отвори „Барку дада“ на традиционалном божићном вашару у Вајмару. Свако је правио неке предмете. Декоративне предмете, играчке, животиње од тканина, лутке, игре од папира, играчке од дрвета. Најлепше су биле животиње прављене од вреса и обојене живим бојама. Грнчарска радионица Дорнбург давала је све могуће врсте предмета од теракоте и посуђе за лутке. То је био наш први наступ пред публиком, наступ у весељу. Имали смо много успеха, нарочито код деце којој смо на крају морали давати наше баскијске беретке, пошто више ништа нисмо имали за продају. Упркос свим тешкоћама, имали смо пријатеље у Вајмарау, уметнике, љубитеље уметности који су са живим интересовањем пратили еволуцију Баухауса. Грофица Дургхајм је припадала групи пријатеља. Позивала нас је, код ње су се одржавали концерти и дискусије. Било је такође и хране коју су прождирали изгладнели ученици Баухауса. Понекад се играло и како су припадници Баухауса носили тешке ципеле, скидали су их и играли босоноги како не би оштетили скупоцене паркете. У почетку су придошлице становале у Омладинском дому и ручавали за десет фенинга у народном ресторану. Кад су тражили собу за изнајмљивање власници би их обично одбијали говорећи: „Овде нема места за ђаке Баухауса.“ Стога су они који су тражили собе одлучили да потраже власнике који их одбијају и да им кажу да, како било, не долази у обзир да студенти Баухауса станују у тако примитивним собама као што су њихове.

Овај поступак је учинио чудо јер од тада су студенти Баухауса били примани као и остали. Међутим, кантина Баухауса је била прави благослов за студенте због јефтине хране доброг квалитета; ови оброци су постали још бољи и јефтинији када је Гропиус започео „град Баухауса“ . Ту је био један врт где су се гајили кромпир и поврће. Прави баштован се њиме бавио уз помоћ студената који су у замену добијали „добре оброке“. За две марке по представи, студенти су радили и као статисти, посебно у Шилеровим „Разбојницима“. Нарочито значајна била је гала представа приказана студентима из Јене. Стигли су почетком поподнева коњским колима, свечано обучени, са белим рукавицама и кратким пелеринама, носећи своја разнобојна одликовања. Увече су испунили позориште.

Оскар Шлемер, „Степениште у Баухаусу”

13

Ми смо, дакле били у „чешким шумама“ и иза завесе певали „Слободни смо“ на славну арију Gaudeamus. После прве строфе подиже се завеса и појавише се чешке шуме. . У то време декори су још били реалистични. У првом реду један висок студент се диже и викну према сали: „Сада, певајмо сви заједно!“ Студенти отпеваше другу строфу а трећу прихватише у хору публика и „разбојници“ са сцене. То је била незаборавна представа и директор нам рече: „Ви, студенти из Баухауса сте моји најбољи разбојници!“ Eто што се тиче позоришта ...можемо наставити говорећи о позоришту из Јене које је Гропиус реконструисао. Позориште Баухауса - Баухаусбине (ново рођени!) је ту дао своју прву представу приликом недеље Баухауса 1923. године. Андор Вајнингер је обављао функцију најављивача стојећи испред завесе и у тренутку пре него што ће се завеса подићи, рекао је: „Драги пријатељи Баухауса, ви који сте то већ сада и ви који ћете то постати, данас присуствујете премијери „Фигуралног кабинета“ (Das Figur-ales Kabinett).

То ће бити, уверен сам, значајно искуство јер свакако да тако нешто никада нисте видели! Идем сада да видим да ли можемо почети.“... Андор се врати рекавши: „Представа још не може да почне“. Општи прасак смеха! Он онда исприча неку причу коју сам заборавио и заврши је са: „Идем сада да видим шта се дешава“. Врати се и рече: „Драги пријатељи... ако мислите да ће представа сада почети... варате се ...ми још нисмо... спремни... али сви су изгледи... рекли су ми позади... да то може ускоро почети... још неколико тренутака стрпљења!“Андор се знојио од страха и збуњености, публика се забављала и није показивала нестрпљење. Одједном се зачу тупи ударац иза завесе. Андор поскочи и рече: „Још једном је позлило“. Сала се смејала. Најзад поче представа. Андор обриса чело, комад је примљен са интересовањем и све је протекло у најбољем реду. Могла би се написати читава књига о свечаностима и Баухаусу. Сваке јесени прослављала се са великом помпом светковина змајева и лампиона,

Јозеф Алберс, уводни курс Баухауса, 1928.

14

заједно са омладином из Вајмара. Весели, незаборавни дани за све. Припреме су се вршиле данима. Главни организатори пуни пожртвовања били су Хиршелд и Швердфегер; уз помоћ студената правили су лампионе и најекстравагантније змајеве. Неки су били тако велики да смо се питали да ли ће моћи икада да полете. Међутим, летели су! Прихватајући ове манифестације, градске власти су одавале Баухаусу велико поштовање. Том приликом наставници и студенти су цртали поштанске разгледнице штампане у атељеима Баухауса и руком сликане.Наши приватни балови одржавали су се у Обервајмартифурту; ишли смо и враћали се сви заједно пешице, свирајући мандолину и певајући. Кад бисмо стигли, почели бисмо прикуплање новца да бисмо платили кафу и колаче, затим, седећи на поду балске сале, освежили бисмо се и светковина би отпочела.Aндор Вајнингер би свирао „Итен–Мухе–Mаздазнан“, плес Баухауса. Хиршфелд је свирао усну хармонику а Шмидхен je гудио на виолини. Свирале су се мађарске игре, а Вајнингер је певао „Жена папагаја, та не носи јаја“. Једном смо имали храброст да организујемо велику карневалску забаву чији је врхунац била епизода „Зомерфелд (jeдан берлински предузимач са којим је Гропиус радио) – Шлемер“. Шлемер предложи добром Зомерфелду да се преруши у Наполеона са маском коју ће му он урадити.

Шта се десило? Зомерфелд, иначе веома наклоњен Баухаусу, сваки пут када би видео групу студената Баухауса како седе без пића, наручивао је келнеру говорећи: „Ја плаћам за све“. А Шлемер, који је носио исту маску као Зомерфелд, прилазио је другим групама, давао налоге келнеру и говорио: „Ја плаћам све“. Када је требало платити рачун нашао се само један Наполен, и то Зомерфелд! А када је приметио да му је Оскар Шлемер

подвалио, рече: „Е па, овде уметници нису глупи... то ми се свиђа!“ и плати све смејући се. Баухаус је већ 1922. године био познат. Авантура Арнта који је путовао у Италију у друштву свог пријатеља Гбарта то доказује. У Напуљу су се укрцали за Капри; последње паре су им послужиле да плате пут. „На маленом тргу у Каприју, задивљени

лепотом погледа на море и Везув, бацили смо се једно другом у загрљај. Онда нас неко потапше по рамену и један човек у белој јакни нам рече: „Задовољство је видети младе људе, такве ентузијасте.“ Питао нас је одакле смо и шта радимо. Говорили смо му о Баухаусу из Вајмара и о нашем путовању кроз Горњу Баварску, Тирол и Италију. Позва нас да дођемо поподне на ужину у ту и ту вилу. Дошли смо у заказано време; слуга у ливреји примио нас је речима: „Господу чекају“. Прекорачивши праг нађосмо се пред дивним погледом на море и богато сервиран сто у башти.

Оскар Шлемер, „Кабинет фигура,” акварел/графит/туш на паус папиру, 1922.

15

Задовољства која смо предосећали (увек смо били гладни) учинише да нам вода пође на уста. Човек у белом нас прими врло љубазно и рече смешећи се, гледајући према столу: „Све ово је за вас“. Затражи да му испричамо нашу причу и узвикну: „Какав сте ви пар! Апсолутно треба да вас представим нашем председнику. Молим да ме извините за тренутак, одмах се враћам.“ Врати се са једним високим човеком који је носио брадицу и који нас поздрави врло љубазно и затражи да му причамо о Вајмару, о Баухаусу и Гропиусу. Питао нас је шта сада ради Гропиус, постави нам још многа друга питања и били смо изненеђени колико је знао о Баухаусу.

Није нам био представљен. Пошто је провео са нама око пола сата, рече нем довиђења, пожеле нам срећан повратак у Вајмар и врати се у вилу са човеком који нас је позвао. Овај се врати са две цедуље за које затражи да их потпишемо. Уплашисмо се, текст је био штампан језиком који нисмо познавали: „Не можемо то потписати.“ и устадосмо! Човек се насмеши показа нам цедуље на којима је писало 200 лира и рече: „Ово је за вас, за ваш пут, од чехословачког председника Масарика“. Наша радост је била велика. То је било као у бајци. Из Вајмара смо послали председнику неколико дрвореза са нашег пута у Италију. Сачувао сам писмо у којем нам Масарик захваљује, у мојој архиви из Баухауса.

Чарлстон на крову Баухауса, 1927.

Ласло Мохољи-Нађ, фотограм, 1926.

Према сведочанствима Гунтa Штадлера, Eриха Брендела,

Винсера Вебера, Гертруде Арнт, Aлфреда Арнта.

16

периоду, од 2008. до 2010. године, организатори овог фестивала, реализовали су око двадесет предфестивалних изложби и манифестација везаних за ову технику у различитим градовима Русије. За то време су сакупљали имена и контакте графичара широм

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ МЕЦОТИНТЕ У РУСИЈИ

Међу догађајима који су обележили актуелности из области уметничке графике у првој половини 2011. године, свакако је и Први међународни фестивал мецотинте у Русији.Град Јекатеринбург је од 13. до 29. маја постао стециште љубитеља ове ретке графичке технике, а Музеј ликовне уметности Јекатеринбурга за ово кратко време претворио се у непрегледно пространство „црне манире“.Овај веома значајан догађај за Руску а и светску јавност из области ликовног стваралаштва, реализован је у организацији Музеја ликовних уметности Јекатеринбурга, издавачке куће Артефакт, Фондације Михаил Прохоров и уметничког удружења „ПринтаВера“. Поводом свечаног отварања овог догађаја, 13. маја 2011. одржана је конференција за штампу у регионалном информативном центру ТАСС-Урал на тему: „Међународни фестивал мецотинте у Јекатеринбургу“. Учесници конференције: Никита Коритин, Андреј Мартинов, Константин Чмутин, Олег Јахнин, Андреј Кусакин, Јулијана Коптева изјавили су да је ово јединствени пројекат који окупља мајсторе мецотинте из целог света . Ово је први у низу фестивала мецотинте који ће се убудуће реализовати сваке треће године, изјавили су учесници конференције. У претходном

Марк Фрисинг, The eternity of a child`s dream is a fleeting moment V, 2009, мецотинта, 66x86 цм

17

В. Мартинова, као и програм демонстрације технике мецотинте коју је реализовала графичарка Марина Лазарева. За селекцију приспелих радова који су били изложени у главном програму фестивала везаним за међународну изложбу, био је задужен међународни жири: Керол Векс – графичарка и председник комисије, Константин Чмутин – графичар, Андреј Мартинов, кустос Московског бијенала, Владимир Назански, кустос Бијенала у Новосибирску, Олег Јанин, кустос Бијенала у Санкт Петерсбургу. Изложбу је сачињавало 400 радова од 80 уметника - графичара из Русије, Сједињених Америчких Држава, Канаде, Аргентине, Аустралије, Аустрије, Азејберџана, Републике Чешке, Немачке, Финске, Француске, Мађарске, Ирана, Италије, Јапана, Кореје, Луксембурга, Мексика, Норвешке, Пољске, Шпаније, Холандије, Украјине, Енглеске, Ирске, Шкотске и Србије. Једна од 5 самосталних изложби која је рализована у оквиру програма фестивала била је и ретроспективна изложба мецотинте познатог јапанског графичара, Хацунори Хаманишија. Рад овог уметника још један је показатељ колико упорност, педантност и лична ликовна

света који се професионално баве мецотинтом, сви они стављени су у једну заједничку базу података како би почетком 2011. били на време обавештени о учешћу на овом јединственом догађају. Према информацијама организатора, мецотинтом се данас професионално бави око 500 графичара у читавом свету. Што је заиста мали проценат и то је још један од разлога да се на овакав начин промовише ова техника која полако пада у заборав. Сам фестивал обухватао је више уметничких програма: главна изложба у којој је учествовало више од 30 земаља са око 80 уметника и низом паралелних програма – 5 самосталних изложби врхунских мајстора мецотинте као што су: Јури Боровитски (Русија), Константин Чмутин (Русија), Кацунори Хаманиши (Јапан), Лоран Школник (Француска), Марина Лазарева (Русија), Владимир Самарин (Русија), два кустоска пројекта са темом историјског осврта на графику из колекције Андреја Кусакина (Москва) у реализацији Андреја

Марк Фрисинг, The eternity of a child`s dream is a fleeting moment IV, 2009, мецотинта/акватинта, 66x86 цм

Хацунори Хаманиши, Situation work №18, мецотинта, 49x60 цм

18

је Британски музеј у Лондону, Метрополитен музеј и Музеј модерне уметности у Њујорку. Колекционари специјализовани за јапанску уметност сматрају да је част имати Хацунори Хаманишија у својој колекцији. Кустоски пројекат Фестивала обухватио је изложбу старих руских графика из периода од 16. до 19. века које припадају колекцији А. Кусакина. Публика је у овом делу могла да види старе руске мапе и руске портрете из периода 16-18. век. Такође и гравуре, спомен-одликовања руске војске из периода 1813-1814. Као и збирку приказа руских војних униформи из 19. века реализованих у техници мецотинте. Као за саме организаторе тако и за многе графичаре, овај фестивал има посебну практичну важност. Сама мисија фестивала има за циљ окупљање уметника који се баве овом техником, размену искустава између професионалаца и љубитеља графике, као и очување и неговање старих графичких техника. По завршетку фестивала уручене су награде најбољим графичарима.Прву награду у износу од 100.000 рубаља освојиоје уметник Марк Фрисинг (Луксембург), награду за поштовање традиције и вештине графичког рада у износу од 30.000 рубаља, добио је уметник Сеунг Јеон Ким (Кореја), награду за разбијање класичне границе у овој техници у износу од 30.000 рубаља, добио

поетика могу да створе фантастичне резултате из области савремене графике. Рођен је1949. у Хокаиду. Токаи универзитет завршио је 1973. године, од тада живи и ради у Токију. Чак и међу промишљеним и вредним јапанским уметницима мало ко ће се одлучити за технику мецотинте јер захтева посебну концентрацију и напор. Међутим, то Хаманишија није спречило у његовим великим подухватима, шта више, то га је винуло у врх малобројних врхунских јапанских мајстора. Рани радови овог уметника биле су углавном монохромне мецотинте, међутим, у својим каснијим графичким остварењима користи доста колорита у које чак укључује и делове златних, сребрних и бакарних листића. Његови радови красе колекције великих светских музеја као што

Хацунори Хаманиши, Division-work №64, мецотинта, 49x60 цм, детаљ

Музеј ликовне уметности Јекатеринбурга

19

је уметник Џејмс Гроло (САД), награду за најбољу представу оригиналне идеје у овој техници у износу од 40.000 рубаља, добио је уметник Арт Вергер (САД). Овај догађај је само један од доказа да напоран рад и велика вештина могу да створе дела која су савремена, модерна, релевантна и интересантна, као и доказ да за квалитетан рад нису неизоставно неопходна само решења модерних технолошких достигнућа.

Мецотинта полако постаје предмет носталгије за прошлим временима, а што је сасвим сигурно, и даље остаје једна од метода реализације савремених ликовних идеја. Званични сајт фестивала: www.mezzotinto.ru

Снежана Петровић

Демонстрација мецотинте у изведби Марине Лазареве

20

ЧЕТВРТИ СИН АПОЛОНОВ

У Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ је поводом 250 година од објављивања песме „Плач Сербији“, отворена изложба о њеном аутору, Захарију Орфелину (1726-1785)

Захарије Стефановић Орфелин (загонетка остаје и надимак који је млади Захарије сам себи дао, вероватно састављен од два имена Orpheus и Li-nus , елегично име којим се алудира на трагичну судбину аполонових синова Орфеја и Лина, легендарних певача из грчких митова), чије је име и дело везано за почетак новије српске књижевности уз разноврсно уметничко, научно и издавачко дело, остаје наш најнеобичнији и најтајанственији стваралац. Рођен 1726. у сремској вароши Вуковару у коме је стекао основно образовање, о свом даљем школовању каже следеће: „Каква су училишта у српским земљама свима је добро познато, према томе ни ја нисам бољи. Читање књига било ми је једина академија и највећа наука.“ Овај непрекидни рад на самообразовању уз литературу подразумевао је вежбање цртања и писање стихова, учење језика, те већ у 23. години Захарије ступа у службу као магистар Словенскија школи новосадскија. Уметнички првенац, рукописна књига „Поздрав Мојсеју Путнику“, из године 1757, састављена је од венца панегиричних песама, калиграфски исписана и украшена цртежима, вињетама и нотама, забележивши чак и мелодију појединих песама. Књига се састоји од пригодне песме испеване у част устоличења бачког владике Мојсеја Путника, коју је Орфелин украсио многобројним цртежима, значајним композицијама и

декоративним елементима, међу којима има и јединствених вињета чији је преплет изведен од имена и презимена епископа Путника. Своју похвалну песму Орфелин је украсио и фино цртаним портретом владике. На фантастичним композицијама он је слободнији, барокно узнемирен, посебно на цртежима који дочаравају сам чин устоличења. Слободно компоновани анђели, по

ритуалу црквене церемоније, доносе делове архијерејског одевања и симболе пастирске власти, а рафинирана, лепршава лакоћа цртежа открива ненаметљиву присутност Орфелиновог декоративног осећања. Успех овог дела један је од повода да Орфелин пређе из новосадске основне школе у Сремске Карловце на митрополијски двор, и исте године ступи у службу „канцелисте“ Карловачке митрополије под патронатом митополита Павла Ненадовића. У Сремским Карловцима, тадашњем центру српског друштвеног и културног живота, почиње Орфелин да издаје своје бакрописне књиге. Иако ово Орфелиново прво дело није касније пренето у бакар, изгледа да је он у Карловцима развио претежно графичку делатност. Судећи по његовим бакрорезима, он је одлично познавао и саму бакрорезачку технику, нарочито ецовање киселинама. Велике уметничке амбиције виде се на бакрописима које у том периоду отискује у Карловцима.

Вечни календар, Захарије Орфелин, 1783.

21

Први велики Орфелинов бакрорез „Свете бесплотне силе“ рађен је 1761. за манастир Ковиљ у Бачкој. Ведута манастира асиметрично је укомпонована у доњи ред оквира, централни део гравире подсећа у маломе на барокне небеске апотеозе на којима се целокупни надземаљски хабитат врло одређено слива и степенује ка главном, основном мотиву читаве целине, а на Орфелиновој гравири то је адорирање Св. Тројице. Главне врлине бакроресца Захарије Орфелина на овој гравири долазе до пуног изражаја: моделација помоћу светло-тамних ефеката, елеганција ликова, најзад, меко резање осетљиво за сликарску форму. Поступност тог пута, студиозно припремање за смеле скокове илуструје и Орфелинов бакрорез „Св. тројице“ са архангелом Михаилом и сценама из Христовог живота који је 1758. резао за манастир Прибину главу. На њему се већ јасно показују она типично барокна и свакако јако наглашена монументално-декоративна сликарска схватања која су на комаду из Прибине главе уздржана и заустављена строгом, симетричном поделом малих правоугаоних медаљона који уоквирују средишњи мотив. Треба пажљиво погледати она зналачки цртана скраћења тела анђела који придржавају свемирску куглу са које царују Св. Тројица, па видети да је Орфелин у својој радозналој обавештености бирао предлошке из графичких залиха западњачке уметности. У нашој целокупној уметности тога времена не постоји пример да је ико од српских сликара са тако много успеха обрађивао несвакидашњи проблем: како и на који начин елементе великог барокног,

декоративног сликарства комбиновати са скученијим могућностима које пружа иконопис. Због своје песме „Плач Сербији“, патриотске и бунџијске ламентације – безмало, против свих и свакога ко је икада одлучивао или руководио судбином Срба – Орфелин осећа да његов уметнички рад зависи од разних, њему ненаклоњених околности. За „казначеја“ прелази у темишварски владичански двор Викентија Јовановића-Видака. Иронично, бакрорезац и песник добија службу епархијског благајника. Своје невоље испевао је у песми „Тренодије“ коју 1762. штампа у венецијанској штампарије Димитрија Теодосија, („Има ли на свету такав човек, као ја несрећан, кроз сав, ах мој век. Куда сам пошао добра не нисам знао беду свуд, беду свуд.“).У Венецији остаје као редактор и коректор Теодосијеве штампарије која израђује словенске ћириличне књиге. Из овог периода су књиге које величају српску историју: „Србљак“ са фронтисписом на коме је исписано стабло српских владара. За ово издање Орфелин је припремио појединачне ликове српских светитеља прерађујући заправо исте гравире бечког мајстора Јозефа Антона Лидла. Док је

Захарије Орфелин: Славенскаја и валахијскаја калиграфија, 1778.

22

с техничке стране показао несумњиви напредак, његов цртеж фигура постаје знатно строжи показујући упадљиво тежњу ка декоративним ефектима. „Србљак“, „Песн историческа“, са стиховима о нашем најсудбоноснијем боју и „Јулинчева кратка историја“ упућују на нарастајуће интересовање за националну историју, а такође представљају и прве примере историјских тема у српској књижевности и уметности. „Словенски буквар“ 1767. као и друге просветне књиге постављају питање реформе српског књижевног језика. Славено–српски магазин (први српски и јужнословенски часопис), садржи поучне чланке који прате достигнућа европске просвећености, приповетке, песму – први сонет у српској књижевности, епиграме и преглед новообјављених књига – прве рецензије у српској литератури.Изразито млетачка уметничка схватања испољавају се код Орфелина и онда када ради наш владарски портрет по Жефаровићевој икони кнеза Лазара из 1746. која није сачувана. Орфелинова копија из 1773. коју је у Карловцима резао по наруџбини архиђакона Јована Јовановића-Шакабенте, изведена је, сасним сигурно, у духу касног млетачког парадног портрета 18. века. Сви декоративни елементи којима се служе Млечани при сликању ове врсте портрета познати су и Орфелину: помпезан,

церемонијалан став портретисане личности, богато усковитлана драперија, штафажна архитектура са тордираним стубом, владарске инсигније на раскошном столу, а све то заједно остварено уз изразит осећај за материју, за сву сликовитост раскошног броката и свиле. И заиста, на свом бакрорезу, само још невешто додати нимб кнеза-мученика опомиње да се иза ове свечано укрућене личности крије светитељ, личност која је по свим својим животним врлинама тако живо одговарала идеалу српског барока.„Живот Петра Великог“,

најлепше и графикама најбогатије дело Орфелиново, објављено је у две варијанте – скромнијој, анонимној и луксузној, потписаној (као члан Царско-краљевске бечке академије уметности) са посветом Катарини Великој.Двотомна монографија је илустрована 65 минуциозно резаним бакрописима, по обиму представља највеће дело и највећи домет српске примењене графике тога доба. Симпатије за Петра Великог кога сам назива „несравњеним херојем“и „беспримерним монархом“ и писање његовог житија била је прилика да развије своје реформаторско-просветитељске идеје (култ Петра Великог као патрона науке и уметности, просветитеља народа и најпре заслуге за сламање рога отоманског полумесеца, имали су у то време типично барокне црте).

„Петар Велики“, бакрорезни портрет у књизи Захарија Орфелина, Историја Петра Великог, Венеција 1772.

23

Доследно спроведена барокна форма која суштину изражава визуелним и декоративним намећући стварности игру привида и блеска, уз машту аутора и сам текст историје најпре личи на нешто што бисмо данас назвали историјским романом. Пушкин је у својој библиотеци поседовао примерак Орфелинове монографије и њоме се служио приликом израде свог дела о Петру I. Поред илустративне групе гравира у коју спадају многе географске карте и добро цртани планови руских градова, у монографији се налазе и гравире које приказују неке историјске догађаје из времена Петрове бурне владавине. Појединачне фигуре међу којима се посебно истиче портрет Петра Великог израз су занатске вештине и уметничког домета, пример су бакрореза са сликарским вредностима, изузетно фине обраде форме. Посвета царици Катарини II, резана посебно, представља нам Орфелина као одличног калиграфу који је у духу барокне сликовитости примењивао различито обрађена слова. Сама царица, међутим, није показала интересовање за писца монографије њој посвећене. Интересантну чињеницу откривају нам записи о наруџбини митрополита Викентија Јовановића-Видака за бакрописну плочу великог формата „Манастир Крушедол“, „когда в Виени нашчампа се...“. Намеће нам се питање, зашто се плоча израђена у Карловцима шаље у Беч на отискивање, када графичар има своју „бакарну типографију“? Сазнајемо да је Орфелин поседовао пресу мањег формата, ваљака погодних за штамрање књига (30-40 цм), гравире које излазе из овог формата отискиване су у Бечу, на преси бакрорезачке Академије. Директор Академије, тада најбољи аустријски

бакрорезац, Јакоб Шмуцер има прилику да се упозна са Орфелиновом граверском вештином. По његовој препоруци, године 1772. постаје члан Уметничке академије у Бечу (Akademie der bildenrn Kunste), која тек што је била основана. Орфелин је имао добре, колегијалне односе са дворским гравером Шмуцером, па га овај препоручује грофу Колеру, тадашњем свемоћном председнику Илирске дворске канцеларије која је спроводила реформе црквеног и просветног живота Срба у монархији. У складу са овим реформама, по препоруци ових моћних ауторитета наручује му се да изради Славено-сербску и Валахијску калиграфију. Припремајући цртеже за

Вечни календар, бакропис „Стварање света“, штампано у Бечу код Јосифа oд Курцбека, 1783.

24

Орфелин са њему својственим жаром предано ради у штампарији тако да је Курцбек веома задовољан и жали што му Орфелин није дошао раније. Овај последњи активни период се завршава и болест враћа Орфелина у родни крај. Мало разумевања за болесног Орфелина показује епископ бачки Јосиф Јовановић-Шакабента, који га шаље на свој мајур Сајлово на коме умире наш славни бакрорезац и писац. Трагичан крај његовог живота описује потресан

текст Ђуре Гавеле „Орфелиново звонце“.Чињеница остаје да разноврсна Орфелинова дела нису настајала као захтев српске грађанске средине, већ само као израз његових жеља и настојања. Све што је преузео да уради и што је привео крају, било је обимније, значајније, уметнички зрелије од оног што се од њега очекивало, готово увек тешко остварљиво и скопчано са много труда, са пуно издатака а неизвесног пријема од оних којима је намењено. Доситеј му је посветио најлепше признање: „…Захарија Орфелина име неће међу родом нашим заборавити се“.

Вида Стефановић

школске и уметничке узоре калиграфског начина писања, прави обимнију и лепшу калиграфију од оне која му је била наручена, а бакрорези лепотом слова и цртежа надмашују његове стране узоре. Јаков Шмуцер калиграфију прима са искреним одушевљењем, а на основу његових оцена гроф Колер предлаже Орфелина царици Марији Терезији за специјалну награду. Царичином одлуком награђен је са сто дуката. Разноврсност Орфелинових занимања откривају и две књиге које је штампао 1783. године. Прва, под насловом „Искусни подрумар“, садржи многе поуке о томе како треба рационално радити у подруму око вина, буради и како се праве разне врсте вештачких вина. То је оно наше вино које је тада служило и као „дишкреција“ и као важна привредна грана. У другој књизи, „Вечни календар“, „осим чисто календарских ствари уметнута је и мала физикална географија, астрономија, метеорологија и физика, на крају доста опширна историја цркве и чланак о сербских владјетељех у којем је исцрпена Јулинчева српска историја“. У „Вечитом календару“ штампан је један од последњих Орфелинових бакрописа „Стварање света“. Поред велике, вешто резане фигуре Бога оца, изузетну вредност овој графици дају минијатурни актови Адама и Еве, пажљиво цртани у првом плану, смештени у фантастичан еденски пејзаж. Већ болесни Орфелин добија 1783. године место коректора у штампарији Јосифа Курцбека у Бечу.

Краткое...наставленије (Грб Карловачке митрополије)

25

ИЗЛАЗ КРОЗ ПРОДАВНИЦУ СУВЕНИРА: БАНКСИЈЕВ ФИЛМ

Мислим да свако ко се бави уметношћу или је на било који начин повезан са овом делатношћу, треба да одгледа овај филм. Многи ће извући различите поуке из њега, али вас свакако неће оставити равнодушним! Ко је уопште Банкси (Banksy)? Тај тајанстени лик из подземља који годинама успешно скрива свој идентитет и поред тога што га повремено приводи полиција. Лик који се неопажено ноћу шуња улицама Лондона (и целе Британије), остављајући за собом препознатљиви траг боје по зидовима. Није ни чудо што су му ликови пацова заштитини знак – нешто као „колеге са посла“… Једноставно, не можете а да не заволите његов одличан цртеж, интелигентне, бунтовничке радове који вас буде из транса свакодневице и терају вас на размишљање. Улепша вам дан када шетајући Лондоном наиђете на неки његов графит. Можда је правилније назвати то уличном уметношћу јер је он потпуно заслужено успео да једну „илегалну, хулиганску“ делатност постави на пиједестал уметности.

Али, овај филм не говори о њему нити о његовим радовима, мада је већина материјала снимљена документарно. Тако да се могу видети на делу и многи други улични уметници, као на пример: Space In-vader, Monsieur Andre, Zeus, Shepard Fairey ... Главни лик у филму је један потпуно неочекивана особа - француз Тиери Гуета (Thierry Guetta), који се од сналажљивог препродавца конфекцијске робе, додуше са психотичном манијом ношења видео-камере свуда и снимања свега око себе, напрасно катапултирао према звездама с намером да преко ноћи постане и уметник и славан и богат! Једним ударцем три муве! Да ли му је то пошло за руком или није, нећу вам открити да вам не бих покварила задовољство гледања овог изузетно поучног филма. Али ћу вам открити пар других информација. Мислим да је назив филма одлично одабран. „Излазак кроз продавницу сувенира“ (Exit Through the Gift Shop) заправо алудира на то што у Британији свака иоле већа

Банксијев графит

26

И тако је преко ноћи град LA освануо са његовим ликом по зидовима. Родио се нови, саморекламирајући „уметник“! У филму ми се највише допао део који приказује како су се Тиери и Банкси за длаку извукли да не буду ухапшени у Дизниленду, када су лутку на надувавање, обучену у наранџасто, са црном кесом на глави, поставили на место где најчешће застају туристи да би се фотографисали. Наравно, лутка је представљала везаног затвореника из америчког злогласног Гвантанамо

затвора на Куби, у којем се „хумано“ поступа са затвореницима. Какав шамар у лице, и то од обичних „уличних пацова“! Да су их ухватили, не сумњам да би и њих двојица сада, и још дуго, дуго, носили права наранџаста одела и дисали у црне кесице… Током пар последњих година у којима живимо и преживљавамо у рецесији, на површину су испливале огромне социјалне неједнакости у

галерија има на самом изласку огромну продавницу у којој се могу купити књиге и сувенири на којима су одштампани узорци са изложбе која је у току. То је рецепт потрошачког друштва који савршено ради! Ухвате вас одмах на излазу, док сте још свежи под утисцима изложбе, да вас „пријатељски убеде“ да испразните своје џепове и понесете кући било шта – торбу са Ван Гоговим сунцокретима, мараму или гумицу са Монеовим локвањима ... У овом филму Тиери је покушао да обрне ток ствари и да, заправо уђе кроз продавницу сувенира да би дошао до галерије! Сјајан лик који ће вас без сумње толико изнервирати да ћете у потпуности разумети како се осећао шеф инспектора Клузоа (један други филм из наше и ваше младости). Тиери је себе почео да представља као уличног уметника (street artist), прекрстио се у Mister Brainwash што би у преводу вероватно требало да значи Испирач Мозга, мада бих га ја пре назвала Испрани Мозак. А пошто човек није знао ни да црта, онда је ангажовао неког другог да му направи цртеж његовог лика како држи видео-камеру.

Банксијев графит

Банксијев графит

27

Како радови бивају распродати још пре почетка изложбе, пре но сто су и били виђени.Од свега је можда најфасцинантније сазнање да је могуће извести и то да чак и човек који не зна да црта може да организује самосталну изложбу. Са радовима које му је у потпуности направио тим од двадесетак професионалаца, при чему је он лично само давао инструкције и можда прснуо који пут из спреја. Ако је могао он, па онда може заиста свако тако! Уз малу помоћ егзотичног француског акцента, да прикрије задах глупости. Банкси је раније тврдио како свако може и треба да се бави уметношћу. После свега овога, више не говори тако!

Сања Стаменић

западним земљама, те покрети као што су „Окупирајмо Вол Стрит“, афера Викиликс, анонимне хакерске групе и слично, све више добијају на снази. Али су и све више сатерани у ћошак. Од свих тих покрета који представљају гласове савести обичних, малих људи једини су графити-уметници на неки начин профитирали. Они су се са улица преселили у галерије! И сходно томе напунили џепове. Мирис тог ултра великог новца који се тренутно окреће око уличне уметности (street art) се могао добро осетити и уовом филму. Фасцинирајуће је сагледати како у Лос Анђелесу функционише хајп (hype), тј. како се промовишу изложбе, како се закотрљава тај точак медијског циркуса и финансија, цифре напумпавају, тако да један рад уличне уметности достиже цену са 4 и више нула.

Банксијев графит

28

ПОШТО ГРAФИКА?

Славног америчког сликара Џејмса Вислера тужио је послодавац, иначе богати фабрикант, због како је сматрао, превисоке цене коју му је сликар испоставио. Главни аргумент оптужбе био је да је Вислер слику завршио за два дана а за узврат је тражио хонорар који превазилази вишегодишњу зараду просечног фабричког радника, који на послу проведе десетак сати дневно. На судијино питање колико времена обично утроши за израду слике, Вислер је одговорио: „Неколико сати.’’ Када га је судија затим питао а шта онда толико скупо наплаћује, сликар је спремно одговорио: „Вишегодишње искуство.’’ Наравно фабрикант је морао да одустане од тужбе и да уметнику исплати договорени износ. Говорити о цени уметничког дела није лако. Да ли цену одређује време потребно за израду дела, да ли је то степен оригиналности , да ли је битно само име, односно потпис аутора? На крају како одредити цену нечем тако неодредљивом као што је уметничка вредност дела? Све су то уобичајене недоумице на које нема крајњег одговора. Питање које ипак вреди поставити јесте која је реална цена дигиталне графике? У Београдским галеријама пак, то питање се не поставља. Пошто смо ми отворено друштво које поштује различитости и поноси се толеранцијом, сматрано је, од саме појаве ове хибридне технике, да је цена графике универзална без обзира на технику. Не улазећи у процену уметничке вредности појединог отиска, морам да приметим како израда

класичне графике захтева утрошак опипљивог материјала као и одређену количину физичког рада. Дигитални отисак се производи у виртуелном систему и не захтева никакву физичку активност. Сходно томе цена дигиталног отиска морала би бити мања у односу на онај класични. Међутим ту се може увек навести аргумент са почетка текста. Уметничка вредност се не мери количином материјала и утрошеног рада. Ипак, вредело би погледати ситуацију из још једног угла. За разлику од тржишта класичних уметнина, које је затвореније и ексклузивније, тржиште дигиталне уметности је крајње отворено и свима доступно. Дигитална уметност се проналази и купује првенствено дигиталним путем - преко интернета.

Постоје сајтови са вишегодишњом традицијом и знатним реномеом, који пружају огроман избор свих видова дигиталне уметности. Ту негде могуће је наћи и оно што се код нас и само код нас назива дигитална графика. Свако може да себи изабере дигиталну фотографију, илустрацију, векторску слику и још много тога и да свако од поменутих дела купи за... сад долази цена ... суму од 025 до 5 америчких долара. Ако муштерија жели да учитано дело има на опипљивом материјалу може и да га одштампа на свом принтеру или да га носи у фотокопирницу (страна А3 формата је у Београду око 50 динара). Уколико власник уметнине жели из неког бизарног разлога да му отисак буде замућен може га одтштампати и на папиру за дубоку штампу (цена око 250 до 300 рсд. у Београду). И сада очигледно можемо и да одредимо реалну цену „дигиталне графикe”. Испада да је она далеко јефтинија од оне класичне. Али овој, самостално изведеној графици

недостаје нешто што она купљена у галерији поседује. То је потпис аутора. Изненађујуће је али цифре не лажу, графика без потписа са све чупкавим папиром кошта око 250 до 500 динара а са потписом 2.000 динара. Одузмемо, поделим и испадне да потпис кошта 1.500 динара. Не желим ни ту да доносим коначан закључак. Пикасов или Далијев потпис кошта много више. Колико само кошта аутограм покојног Џона Ленона или Мајкла Џексона? Како томе утврдити реалну цену? Никако. Закон тржишта каже да роба не вреди онолико колико стварно вреди већ онолико за колико се може продати. А да ли би ико купио потпис било ког београдског графичара, онако клот, без ичега? Даље закључке нека доноси сам читалац.

Бојан Бикић

29

НОВИ КОНКУРСИ

Premio Acqui

Art.1 The XI Edition of the International Biennial for Engraving and Acqui Prize 2013 are organised by the International Biennial Association for Engraving and they are supported by the Rotary Club of Acqui Terme, by the Region of Piedmont, the Province of Alessan-dria, the Town Council of Acqui Terme and C.R.T. Foundation.

Art.2 The Biennial is open to any engraver and entry into the competition is free.Each artist can enter the competition only with one work completed after January 1st, 2011, in compliance with the principle of originality stated by the “Declaration of Milan” in 1994. The work must neither have had, until that time, a regular run, nor have been exhibited in any other Prize competition or public event. The work must be printed on a sheet of minimum size 250x350 mm and not exceeding 500x700 mm size. All works outsize won’t be accepted and they won’t be returned to sender.Works can’t be in a frame or in a passe-partout.

Art.3 Each artist should send one copy of his/her work and a photograph or a laser pho-tocopy of the same (180 x 240 mm size) with the title of the work, the technique and the year of completion, the author’s full name and address written in block letters on the reverse side.In addition the artist must attach the entry-form and each part of the form must be prop-erly filled in. This form can be downloaded from the website www.acquiprint.it

The entry work and the documentation must be sent to the following address:

Premio Acqui Associazione Biennale Internazionale per l’incisionePiazza Italia n. 9 - 15011 Acqui Terme (AL) - Italia

The dispatch of papers, including the work, must bear the following words:“PRINTED MATTERS – NO COMMERCIAL VALUE”Works must be sent by September 30th, 2012. The works sent after this date will not be accepted.

XI Biennial Exhibition of Engraving - Rules 2013

30

Art.4 The works entering the competition will be selected by the experienced Jury. This Jury will decide the works to be included in the catalogue, in the exhibition and the works to be submitted to the People’s Jury who decides the winners of the Prizes.

Art.5 The Experienced Jury is made up of academics and critics, specialists in History of Engraving and well known cultural experts – The People’s Jury is made up of citizens from Acqui Terme and the Monferrato district.

Art.6 The first prize, Acqui Prize, of € 5.000 will be awarded in 2013 on the occasion of the International Biennial Opening Ceremony. The Jury reserves the right to set up other prizes. – The awarding ofthe prizes implies that the artist has to surrender the mould (plate) and to transfer his/her rights on the work which will be sent as follows: 50 engravings with Arabian numbers (1/50 – 2/50 – etc.) and 25 engravings with Roman numbers (I/XXV – II/XXV – etc.).

Art.7 At the end of the exhibition, all the works received won’t be returned, but they will be kept and displayed in the Museum of Engraving Collection – Paleologi Castle in Ac-qui Terme.

Art.8 The Management of the International Biennial of Engraving reserves the right to ex-hibit the above mentioned works also in other Exhibition Centres.

Art. 9 By entering into the Competition, artists will accept all rules and regulations.

31

АУТОРСКИ ОТИСАКБРОЈ 13.

Београд: 2012.

РЕДАКЦИЈА: Уметничка група ЛИХТ БЛАУ

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:Бојан Бикић

ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР: Марко Калезић

НОВИНАРИ:Надежда Марковски

Вида Стефановић

ЛЕКТОР-КОРЕКТОР:Драгана Марковски

СПОЉНИ САРАДНИЦИ:Сања Стаменић

Снежана ПетровићДрагана Марковски

ТЕХНИЧКА ПОДРШКА:Жељко Малић

КОНТАКТ: lihtblau@yahoo.com http://www.facebook.com/liht.blau.1

Часопис „Ауторски отисак“ можете читати, преузимати и коментарисати на

Интернету: issuu.com/autorskiotisak

Часопис АУТОРСКИ ОТИСАК излази квартално

ISSN 1452 - 9696

САДРЖАЈ

НАСЛОВНА СТРАНА ............................ 1.

УВОД .................................................. 2.

МЕДИЈУМ: ЛИНОГРАВУРА ................... 3.

ИСТОЧНИК: УМЕТНОСТ ЕКСЛИБРИСА У КИНИ ................................................. 5.

СИТО СЕЋАЊА: ЖИВОТ У БАУХАУСУ И ЊЕГОВЕ СВЕТКОВИНЕ........................10.

МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ МЕЦОТИНТЕ У РУСИЈИ .......................................... 16.

ЧЕТВРТИ СИН АПОЛОНОВ.................. 20.

ИЗЛАЗ КРОЗ ПРОДАВНИЦУ СУВЕНИРА БАНКСИЈЕВ ФИЛМ ............................. 25.

ПОШТО ГРАФИКА............................... 28. НОВИ КОНКУРСИ ............................... 30.

Аутор графике на корицама: Марко Калезић

32