МАТУРСКИ РАД

Ликовна култура

тема:

АРХИТЕКТУРА ГРЧКЕ

- КЛАСИЦИЗАМ -

Mентор: Ученик:

Садржај

Увод.............................................................................................................................2

1. Појам класичне архитектуре.................................................................................3

1.1. Дорски стил........................................................................................................41.2. Јонски стил.........................................................................................................51.3. Коринтски стил..................................................................................................6

2. Акропољ....................................................................................................................7

3. Партенон....................................................................................................................9

4. Храм Ерехтеон........................................................................................................13

5. Храм Атине Нике...................................................................................................14

6. Аталосова стоа у Атини........................................................................................14

7. Пропилеји - свечани улази...................................................................................15

8. Позориште у епидаурусу.......................................................................................16

Закључак...................................................................................................................17Литература................................................................................................................18

1

Увод

У архитектури као и у осталим гранама уметничког стварања грчки дух је показао своју двојаку вредност : сопствену креативну снагу и префињену и одмерену склоност ка електричарском одабирању елемената туђих уметности које је могао да прихвати и асимилира естетски укус грчког човека. Иако је грчко неимарство лагано изграђивало своје обележје, свој оригинални стил тешко је са разлогом који смо навели одредити у раним периодима постанка и развоја грчких архитектонских споменика шта је у њима ново и грчко , а шта је страно и позајмљено као облик, мотив и садржај.

Врхунац своје уметности Грчка доживљава у периоду обележеном одбраном од персијске најезде и пелопонеским ратовима између демократских полиса са Атином на челу (Делски савез) и аристокртских предвођених Спартом. Атина постаје предводник у уметничком обликовању, посебно за време Периклове владавине и градње комплекса атинске Акрополе. Мада су му градитељи Иктин и Каликрат, најснажнији печат на централном храму Партенону оставља Кипар и руководилац целокупне градње Фидија стварајући врхунска дела грчке уметности. 159 м непрекинутог фриза са приказом Панатенејске поворке са поклонима богињи Атени око читавог храма, огромна скулптура у »хризелефантској « техници (комбинација злата и слонове кости) Атене која је у руци држала фигуру у природној величини постављена у унутрашњости целе (данас уништена), само су најпознатија дела Фидије који важи за најзначајнијег античког уметника.

Савршена равнотежа реализма рељефа и архитектонских елемената,   њежна моделација облика и текстура на до тада невиђено пропорционалним ликовима, али који задржавају ону архајску суздржаност и равнотежу, захваљујући Фидији, представљају идеал сваког наредног уметничког израза инспирисаног античким класицизмом.

Каснија доградња Ерехтејона са шест стубова у облику жена (каријатиде) и других објеката  обликовало је узвишење Акрополе у врхунски споменик људског духа и уметности. Данас је, нажалост опљачкан и распарчан широм светских музеја.

2

1. Појам класичне архитектуре

Класично или Златно доба је трајало у преиоду од 480.-336. пне. Грчка уметност у нашој свести је повезана са појмом класичне лепоте. Класично у архитектури је оно што поседује одлике као што су хармонија, умереност, уравнотеженост, али истовремено значи и оно што је сагласно прописима и правилима у уметности. Најстарије грађевине су биле од дрвета и ћерпича , покривене сламом. Употреба камена почиње крајем VII века , прво за храмове и постојале су разне врсте слогова камена.

Грчки градови обично су били утврђени и имали су одвојено друштвено средиште града око главног трга у долини (агора) од верског центра који се развија из некадашње цитаделе на брежуљку (акропољу). Агора у Атини је неправилан четвороугаони трг окружен низом зграда различитих функција (стоа за скупљање грађана, већница у облику позоришта, тржнице, суднице и храмова) који следе по терену.

Акропола се налази на брежуљку где је још у Микенско доба био утврђени град. Све грађевине изграђене на Акропољи датирају из 5. века п. н. е. а најочуванији су Партенон, Ерехтеон, храм богиње Нике и свечани улаз. Акропољу се приступало кроз монументални улаз – Пропилеје. Архитекта Мнесикле успешно је решио проблем на стрмом терену саградивши широко степениште између два зида модификовано као дорски храм.

Стилске карактериситике које су присутне у архитектури су :

1. Дорски стил2. Јонски стил

3. Коринтски стил

3

1.1. Дорски стил

Дорски стил је један од три стила организационог система класичне архитектуре. Постоје такође и два нижа стила, дебљи тоскански стил и богатија варијанта коринтског, сложени стил. Постоји више верзија дорског стила од којих је први и најстарији Грчки дорски стил од 7. века п. н. е.. Друга позната верзија је Римски дорски стил.

У својој оригиналној верзији грчки дорски стубови стоје директно на равном стубном подножју (стилобату) храма без посебне платформе. Труп стуба је канелуриран и завршава се вертикално са капителом без велике орнаментике који се шири од трупа на више према абакусу где носи главни венац.

Наглашена карактеристика и грчке и римске верзије дорског стила су триглифи и метопи. Триглифи су декоративна удубљења стављена да представљају руб традиционалне дрвене греде која седи на једноставном фризу који је нижи део главног венца. Испод сваког триглифа су стилизовани округли клинови који изгледају као да су укуцани да би стабилизовали носећи систем стуба и греде. Триглифи су центрирани изнад сваког стуба и са још једним а понекад и два између стубова. Простор између триглифа су метопи који су некад просто а понекад мање скулптурисани.

Дорски стил

Размаци између стубова су обично постигнути пропорционалним и модуларним мерама мада су два спољашња размака између стубова обично мања како би се дала већа визуелна снага угловима храма.

Римски дорски стил се разликује у томе што је висина главног венца смањена. Триглифи на крајњим странама главног венца су центрирани са стубом а не на углу архитрава као у грчкој верзији па су стубови мало виткији у својој пропорцији. Испод капитела астрагална профилација окружује стуб као прстен. Крунска профилација има блаже прелазе између фриза и венца и тиме наглашавају

4

горњи руб абакуса. Римски дорски стил такође има профилацију на платформи која је иначе четвртастог облика а некад и уздигнута на плинту. Такође римски дорски стубови су равномерно канелурирани.

Један од најчувенијих храмова дорског стила је грчки Партенон изграђен у 5. веку п. н. е.

1.2. Јонски стил

Јонски стил је један од три стила организационог система класичне архитектуре. Постоје такође и два нижа стила, дебљи тоскански стил и богатија варијанта коринтског, сложени стил.

Јонски стил потиче из 6. века п.н.е. у Јонији југозападном обалном подручју и острвима Мале Азије који су населили Јонски Грци где се говорило јонским дијалектом грчког језика. Јонски стил се употребљавао у Грчкој у 5. веку п.н.е. Први од многих јонски храмова, који је постојао само неколико деценија пре него што је срушен у земљотресу, је био Храм Хере на Самосу изграђен око 570. - 560. п.н.е. по архитекти Роикос. Храм је био склониште богиње. Дуготрајнији јонски храм из 6. века п.н.е. је био Артемидин храм у Ефесу који је један од седам светских чуда.

За разлику од грчког дорског стила , јонски стубови обично стоје на постољу који одваја осовину стуба од платформе од капитела. Капител јонског стуба има карактеристичне спиралне увојке који су постављени на обликовану капу (ехинус) стуба. У првим верзијама увојци на капителу су били постављени у једној равни да би се накнадно установило да се могу поставити под углом на угловима капитела. Ова модификација је учинила Јонски стил прихватљивијим од Дорског стила гледајући на композицију са критичне стране у 4. веку п.н.е.. Са постављањем увојака под угао постигло се да увојциједнако изгледају са предње као и са

Јонски стил бочних страна.

Грчки јонски стил је одавао чар архаичне новости и примитивног виталитета. Испод увојака, јонски стуб може имати и широк прстен који одваја капител од канелуралног трупа. Број канерула на трупу стуба је стандардизован на 24. Са овом стандардацијом одржала се канелурација у пропорционалном односу са било којом величином стуба чак и кад је висина била преизражена. На римским стубовима канелурација оставља мању површину стуба између сваке канелуре док

5

на грчком стубу канелуре се спајају у оштру ивицу. Јонски стуб је увек био тањи од дорског. Јонски стубови су 8 или 9 дијаметара стуба високи а чак и виши каснијим верзијама Грчке реафирмације 19. века.

Главни венац који седи на стубовима има три компоненте: обични архитрав подељен у две а понекад три пруге, са фризом који може бити скулптурно уобличен и венац направљен од зубаца, са круном и декоративном пластиком, који држи истурени кров.

1.3. Коринтски стил

Коринтски стил је један од стилова у класичној грчкој архитектури карактеристичног стуба с 24 канелире и базом попут јонске којој је додатна квадратна плоча плинта с капителом обликованим као корпа са стилизираним лишћем аканта. Најпознатији коринтски храмови су: Олимпејон у Атени, храм у Тегеји и др. У хеленистичко доба примењује се врло често, а у римско доба преовладава због своје декоративности (као нпр. Аугустов храм у Пули). Сматра се да је коринтски стил измислио архитекта Калимакус који је био инспирисан изгледом посветне корпе која је била остављена на гробу младе девојке. По Витрувију, плетена корпа била је испреплетена са биљком акантус која је ту израсла мешајући листове биљке са везом корпе. Коринтски капител се може сматрати обогаћеном верзијом јонског капитела мада су јонски детаљи попут спирала знатно ублажени и смањени те

Коринтски стил постављени на угловима у односу на изражене аутентичне детаље коринтског капитела као што су стилизовани листови акантуса. Листови акантуса на коринтском капителу су различито изражени у различитим културама градње. За разлику од дорског и јонског капитела, коринтски капител нема врат већ само прстенасту астрагалну профилацију или траку која формира основу капитела као конотација на легендарну горе описану Корпу.

Коринтски стуб је готово увек канелуриран. Ако није, обично постоје добри разлози зашто су канелуре изостављене (обично финансијски разлози). На коринтским стубовима канелуре су понекад и украшене. У својим пропорцијама коринтски стуб је сличан јонском стубу, мада може бити виткији, док се у бити највише разликује својим аутентично скулпурисаним капителом. Абакус изнад капитела има удубљене странице како би се слагао са извијеним угловима капитела те може имати и розету на оси сваке стране.

Архитрава је подељена у два или три дела , који могу бити једнаки, или могу имати занимљиве пропорционалне односе међу собом. Изнад обичне не декорисане архитраве седи фриз који може бити богато скулптурисан са продуженим дизајном. Изнад тога, профилација главног венца је слична јонском реду. Ако је главни венац

6

веома дубок може бити ојачан орнаменталним решеткама постављеним у серији испод главног венца.

Најстарији пример коринтског стуба је Храм Апола у Басама у Аркадији из око 450 - 420. пне. Коринтски стуб није био део ни једног стила у овом храму који има дорски стил око храма и јонски унутар целе. Мистериозно, један коринтски слободно стојећи стуб се налази у самом центру целе, а његова сврха је ствар дебате међу археолозима. У хеленистичко доба примењује се врло често, а у римско доба преовладава због своје декоративности (као нпр. Аугустов храм у Пули).

2. Акропољ

Акропољ (грчки akros, врх, polis, grad, дословце "град на брду"), је стеновито брдо, античко светилиште посвећено грчкој богињи Атини заштитници града Атине, у самом центру долине Атике. Висине је око 150 м, а сам врх чини платформа димензија 300 h 150 m, где се налази архитектонски комплекс. Брдо је први пут утврђено зидовима у микенском периоду, а делови тих првих зидина су и данас видљиви, нарочито на југоистоку Пропилаје.

Акропољ у Атини

Зидови утврђења који данас доминирају су изграђени после персијских ратова у првој половини 5. века пре нове ере, за време Темистокла (северни зид) и Кимона (јужни зид). Измене су рађене у Периклово доба и касније, када је Акропољ постао главно упориште града. Највеће и најлепше светилиште старе

7

Атине, посвећено богињи Атини, доминира центар модерног града Атине, са стеновитог узвишења.

Најслављенији митови старе Атине, религиозни фестивали, најранији култови, као и други важни догађаји у историји града, су сви повезани са Акропољом. Споменици и грађевине Акропоља су у хармонији са својим природним окружењем. У овим јединствена делима античке архитектуре, комбинују се различити стилови класичне грчке архитектуре и уметности, који су вековима утицали на многе друге културе и уметности. Акропољ из 5. века пре нове ере, је сликовит пример раскоша, моћи о богатства Атине у златном добу Перикла.

Светилишту се приступа са запада, јединог могућег приступа, преко Болове капије, једне од две капије које су саграђене после инвазије херула у 3. веку, (германских племена са Сканидинавије), или преко малих врата испод храма Атине Нике. На осталим странама брда постоје извори питке воде још од античког доба. После капије стиже се пред монументални улаз у светилиште, који се зове Пропилаје, изграђен у класично доба, који је пројектовао архитекте Мнесикла.

У самом светилишту, срећу се мајсторска дела класичне грчке ахитектуре, саграђена углавном у 5. веку п. н. е., у доба Перикла. Партенон, као печат старе грчке цивилизације, је најупечатљивији од свих. Посвећен Атини Партенони, саграђен је у замену за два ранија храма посвећена истој богињи. Између Партенона и Пропилаја, дуж јужног зида и ископани у стеновитом тлу, налазе се темељи две грађевине из 5. века п. н. е., Брауронијон, олтар у част Артемиди Брауроније и Калкотека, грађевина у којој су се налазили заветни дарови у бронзи. Источно од Партенона, налази се мали кружни храм из 27. године п. н. е., посвећен Августу и Риму. На најузвишенијој тачки, на источној страни узвишења, такође ископани у стеновитом тлу, налазе се темељи олтара Зевсу Полијеусу. На северној страни узвишења, налази се Ерехтеон, храм у јонском стилу посвећен богињи Атини и богу Посејдону Ерехтеусу, са својим познатим предворјем које доминирају каријатиде. Дуж јужног зида Ерехтеона налазе се темељи "Старог храма", из 6. века п.н.е., у дорском стилу посвећен Атини Полијас, а који су уништили Персијанци 480. године п.н.е. Нешто касније је обновљен, али је дефинитвно срушен 406. године п.н.е. у другој персијској инвазији. Северозападно од Ерехтеона, дуж северног зида Акропоља, простире се Архефорион, мала квадратна грађевина, где су живеле Архефорионе, младе жене које су на Пантенејема, фестивалу мистерије, биле задужене за приношење дарова Атини и учествовале у разним ритуалима иницијације.

8

3. Партенон

Партенон, (старогрчки: Παρθενών, грч. Παρθενώνας) је храм посвећен грчкој богињи Атини, заштитници града Атине, изграђен у 5. веку п. н. е. на Акропољу. То је најзначајнија сачувана грађевина класичног стила, која се сматра врхунцем развоја дорског стила. Његове декоративне скулптуре убрајају се у најважнија дела старогрчке уметности. Партенон се сматра трајним симболом античке Грчке и атинске демократије, и спада у највеће светске културне споменике. Грчко министарство културе тренутно спроводи пројекат рестаурације и реконструкције.1 Партенон је изграђен уместо старијег храма посвећеног Атини, познатог под називом Пре-Партенон или Старији Партенон који је уништен у инвазији Персијанаца из 480. године п. н. е. Као и већина грчких храмова, Партенон је коришћен као трезор, а једно време је био трезор Делског савеза. У 6. веку Партенон је коришћен као хришћанска црква посвећена Богородици. Након што су Турци освојили Грчку, коришћен је као џамија почетком друге половине петнаестог века, око 1460. године и у то време је имао и минарет. Први напори да се изгради светилиште посвећено Атини Партенос („девици Атини“) на месту данашњег Партенона учињени су убрзо по завршетку Маратонске битке, око 490. п. н. е, на масивној кречњачкој основи која се простирала јужним делом акропољског врха. Та зграда је заменила хекатомпедон (у значењу „зграда од сто

стопа“) и вероватно је стајала постил архајског храма посвећеног Атини Полиас („градској Атини“). Пре-Партенон или Старији Партенон, како се често назива, је још увек био у изградњи када су Персијанци опљачкали град 480. године п. н. е. и сравнили Акропољ са земљом. Средином петог века, када је атински Акропољ постао седиште Делског савеза, а Атина била највећи културни центар свог времена, Перикле је покренуо амбициозни грађевински пројекат који је трајао скоро педесет година. Најважније грађевине које се данас могу видети на Акропољу – Партенон, Пропилеја, Ерехтејон и храм Атине Нике – подигнути су у том периоду. Изградњу

1 Ioanna Venieri. Acropolis of Athens, Грчко министарство културе.

9

Партенона је надгледао вајар Фидија, који је био задужен и за скулптуралну декорацију.

Јужна фасада Партенона. У предњем плану слике виде се реконструисани мермерницрепови који се налазе на дрвеним носачима.

Архитекте Иктин и Каликрат започели су са градњом 447. године п. н. е, а зграда је завршена до 432. године, али је рад на декорацији потрајао бар још годину дана. Неки финансијски извештаји везани за градњу Партенона који су сачувани до данас показују да је највећи појединачни трошак било пребацивање камена са планине Пентели, удаљене око 16 километара од Атине, на Акропољ.

Ефекат испупчености стубова даје Партенону значајну дозу суптилности у поређењу са претходно подигнутим храмовима чији су стубови упадљиво налик цигаретама. Стилобат је основа која је носила стубове, и, као и код већине других храмова из класичног периода2, била је незнатно заобљена у облику параболе окренуте на горе што је примарно омогућавало отицање кишнице. Из тог разлога могло би се помислити да су стубови померени ка споља, али, у стварности, они су лако нагнути ка унутрашњости, а како су сви исте висине, закривљеност спољашње ивице стилобата се преноси на архитрав и кров здања: „па све следи правило да је

2 Укључујући сачувану основу Старијег Партенона (Penrose, Principles of Athenian Architecture 2. издање, глава II.3, слика 9).

10

постављено у облику благих лукова“ приметио је Горем Стивенс указавши на чињеницу да је западна фасада саграђена на незнатно вишем нивоу од источне. 3

Не постоји усаглашени став шта је требало да буде ефекат ових финих оптичких детаља; често се сматра да је требало да оживи оно што је могло да делује као инертна маса у случају зграде изграђене без облина, али би поређење требало вршити са претходницима Партенона који су били приметно заобљени, а не са замишљеним праволинијским храмом.

Неке од студија Акропоља које се баве и Партеноном, показују да доста његових размера апроксимира златни пресек. Фасада Партенона, као и њени елементи могу бити уписани у златне правоугаонике.4 Аргумент да је златни пресек био укључен у архитектуру Партенона се у скорашњим студијама доводи у сумњу. 5

Ако се мери са највишег степеника, основа Партенона има димензије 69,5 x 30,9 метара (228 x 101,4 стопе). Наос је био дугачак 29,8 метара и широк 19,2 метра (97,8 x 63 стопе), са унутрашњим дорским колонадама поређаним у два низа, структурално неопходна да носе кров. Спољни дорски стубови имају пречник 1,9 метара (6,2 стопе) и високи су 10,4 метара (34,1 стопе). Стубови у угловима имају

Основа Партенона незнатно већи пречник. Партенон је имао укупно 46 спољних и 19

унутрашњих стубова. Стилобат је испупчен у односу на свој центар па су источна и западна ивица ниже од њега за 6, а северна и јужна за 11 центиметара. Кров је био покривен великим мермерним плочама које су се преклапале, познатим као имбрекси и тегуле.

Детаљ западне метопе Јужна метопа 30, једна од дубокорељефних скулптура.

3 Penrose, op. cit. стр. 32-34, сматра да је разлика мотивисана уштедом на уложеном раду;Gorham P. Stevens, Concerning the Impressiveness of the Parthenon, American Journal of Archaeology 66.3 (јул 1962:337-338).4 Van Mersbergen, Audrey M., „Rhetorical Prototypes in Architecture: Measuring the Acropolis“, Philosophical Polemic Communication Quarterly, Бр. 46, 1998.5 Погледати, на пример: Џорџ Марковски, „Погрешна схватања златног пресека“ The College Mathematics Journal. годиште 23, бр. 1, јануар 1992

11

Партенон, дорски храм са јонским карактеристикама и портиком који је имао један стил од осам стубова, чувао је у себи хризелефантинску статуу Атине Партенос што значи да су њени откривени делови тела рађени слоновачом, а одећа и накит рађени у позлати. Била је дело Фидије и постављена је у храм 439-438 године п. н. е. Декорације у камену су, у оригиналу, биле обојене. У време изградње, храм је био посвећен Атини, иако је градња трајала скоро до почетка Пелопонеског рата 432. године п. н. е.

Скулптурална декорација дорских метопа на фризу изнад спољашње колонаде и јонских фризова изнад горњег дела зидова наоса завршена је до 438. године п. н. е. Богатство Партенонове декорације фризова и метопа је у сагласности са његовом функцијом храма који је служио као трезор. У задњем делу наоса су се чували новчани прилози Делског савеза, чији је Атина била водећи члан.

Деведесет две метопе на Партенону су биле исклесане у дубоком рељефу, што је била пракса до тада примењивана само на трезорима (зградама у којима су чувани дарови намењени боговима). Неки извори наводе да је разлог за употребу дубоког рељефа била чињеница да је метопе требало посматрати из даљине.6

Према сачуваним градитељским записима, скулптуре којима су биле украшене метопе датирају из 446-440 п. н. е. Сматра се да их је исклесао вајар Каламис. Метопе са источне стране Партенона, изнад главног улаза, приказују Гигантомакију, митске битке између богова са Олимпа и Гиганата. Метопе на западној страни посвећене су Амазономакији, митској борби Атињана протв Амазонки. Метопе на јужној страни — са изузетком у неку руку проблематичних метопа 13–20, које данас не постоје — приказују Тесалску Кентауромакију, битку Лапита, уз помоћ Тезеја, против Кентаура. Метопе са северне стране Партенона су лоше очуване, али се чини да је њихова тема била пљачкање Троје.

Метопе садрже сачуване трагове раног класичног стила који се могу приметити у анатомији глава фигура, у ограничавању телесних покрета на контуре а не на њихов приказ помоћу мишића, и у присуству јасно видљивих вена на фигурама које приказују Кентауромакију. Неколико метопа се још увек налази на здању, али, уз изузетак оних са северне стране, углавном су знатно оштећене.

Најупадљивија карактеристика архитектуре и декорације храма је јонски фриз који се протеже над спољашњим зидовима наоса. Његов плитки рељеф је исклесан на самом Партенону, у периоду 442-438 п. н. е. Према једном тумачењу, рељефом је приказана идеализована верзија панатинске поворке од Керамеикоса до Акропоља. У овој

6 Видосава Галовић и Бранка Караџић, Ликовна култура, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1988, стр. 36

12

годишњој свечаности која је сваке четврте године имала посебан облик, Атињани и странци су, учествујући, одавали почаст богињи Атини нудећи жртве и нове пеплосе.

Део источног фриза, сцена са пеплосима

4. Храм Ерехтеон

Најлепши пример јонског храма јесте Ерехтеон преко пута Партенона. Елегантна грађевина, Ерехтеон, на северној страни светилишта Акропоља, изграђена је у периоду између 421 и 406. године п. н. е., у замену за један ранији храм посвећен Атини Полијас, такозвани "Стари храм". Име Ерехтеон, које је једино тако помињао Паусаниас (грчки историчар и географ из 2. века п. н. е. - 1, 26, 5), долази од имена грчког

митског краља Атине, Храм Ерехтеон Ерехтуса, који је идолизован у

овом храму. Други текстови помињу овај храм једноставно као "храм" или "Стари храм".

Ерехтеон дугује своју необичну форму неправилностима терена (ниво терена се разликује у три метра између источне и западне стране) и чињеници да је био намењен различитим култовима. Источна страна је посвећена Атини Полиас, док је западна страна служила култу Посејдона-Ерехтеуса, као и жртвеник у част Хефаста и Воута, брата Ерехтеуса. По миту, Атинина света змија је живела у овом храму. У њему се такође налазио гроб Кекропса и остаци легендарних свађа између Атине и Посејдона за превласт над Атином. Коси нагиб терена и захтев за постојањем неколико светилишта одредили су различита решења унутрашњих просторија и различито обликовање волумена. Ерехтеон има два трема (један окренут ка северу, а други ка југу), с тим да јужни уместо јонских стубова има каријатиде (слободно стојећи носачи у облику женских фигура). Развођен волумен и разноликост делова стварају многоликост погледа, знатно живљи ритам, и знатно већу просторност него код било ког другог грчког храма.

13

Источна страна је посвећена Атини Полиас, док је западна страна служила култу Посејдона-Ерехтеуса, као и жртвеник у част Хефаста и Воута, брата Ерехтеуса. По миту, Атинина света змија је живела у овом храму. У њему се такође налазио гроб Кекропса и остаци легендарних свађа између Атине и Посејдона за превласт над Атином.

5. Храм Атине Нике

Мали али елегантни храм Атине Нике, који се налази на југоисточном делу Акропоља, био је свето место још у периоду микенске цивилизације, 1400. године п. н. е. Негде око 565. године п. н. е., Атињани су конструисали на том месту светилиште посвећено Атини Нике, богињи победници, који је уништен током персијске инвазије 480. године п. н. е. Храм који се и данас може видети, највероватније је конструисан у Периклово доба, у склопу његовог великог грађевинског подухвата. На фризу од мермера, који се налази на горњем делу храма, представљена је грчка победа над Персијанцима у бици на Платеји, 479. године п. н. е. Иако изграђен у стилу класичне грчке архитектуре, у храму се налазе два отвора кроз које се опажају темељи из микенског доба, на којима храм лежи, намерно остављени у част предака из бронзаног доба. Овим малим храмом Атињани су одали пошту својој заштитници Атини Нике, приказавши је без крила,тако

Храм Атине Нике да не може одлетети далеко од Атине.

6. Аталосова стоа у Атини

Један облик монументалних тргова припада ахитектури типа стоа. Најзначајнији облик за каснији развој архитектонских форми

14

имали су тремови -стое, који се јављају најчешће груписани на агорама и уз позоришта, а могли су бити: самостални и са трговачким радњама у свом склопу. Стое су углавном биле приземне, уске и дуге, са једноводним кровом и два реда стубова. Веће стое су имале двоводан кров и два реда стубова. Како је систем био без таванских греда, унутрашњи стубови су били виши од предњих. На Атинској агори је у потпуности реконструисана спратна стоа позната под именом Аталасова стоа.

7. Пропилеји - свечани улази

Пропилеја су монументална улазна врата Акропоља, која су се налазала на крају стрме рампе које их је повезивала са Атином. 400. године п. н. е., када су Атињани пролазили кроз та врата, већ су се налазили у Акропољу, комплексу који је био тврђава, светилиште, али и место цивилних светковина. Пропилеја Атинског Акропоља су изграђена на западној страни брда, где је некада била капија микенске тврђаве. Прва пропилеја или капија, контруисана је у доба Пизистрата, половином 6,

века п. н. е., нешто касније, него што је Акропољ постао светилиште посвећено Атини. Новију Пропилеју, изграђену у периоду од 510-480. године п. н. е., уништили су Персијанци 480. године п. н. е. Обнављање је почело после Грчко-персијских ратова, у епохи утврђивања зидина Акропоља под Темистоклом и Кимоном. Монументална Пропилеја које се данас може видети, била је део великог грађевинског пројекта у Периклово доба, изграђена у периоду између 437-432. године п. н. е., по пројекту архитекте Мнесикла, и после завршетка радова на Партенону. Изворни грађевински план је био нарочито одважан, како у архитектонским, тако и у уметничким оквирима, али није никада завршен. Пропилеје - свечани улаз, су чиниле широке степенице између два зида. У самом подножју степеништа стајало је, повезано на горњој страни гредама, шест дорских стубова, а на врху, степениште се завршавало високим зидом у којем је био пролаз ширине средишњег дела степеништа.

Градња Пропилеја је започета 437. године п.н.е, али су радови прекинути после пет година због страха од рата. Пелопонески рат између Атине и савеза под вођством Спарте коначно је избио 431. године п. н. е. Спартин савез победио је Атину и Пропилеји никад нису завршени.

Пропилеје је пројектовао грчки архитекта Мнесикле, тако да имају централни део са широким отворима и два

15

асиметрична крила: према северу и према југу. Фасада централног дела се састоји од шест широко размакнутих стубова у једноставном дорском стилу. Унутра, два стила стубова у елегантнијем јонском стилу Пропилеји данашњи изгледделе средишњи простор на три дела кроз које посетиоци пролазе. У северном крилу се налазила галерија слика, док је јужно обезбеђивало пролаз до храма Атине Нике.

8. Позориште у епидаурусу

Своју јединственост Хелени су потврдили и проналаском архитектуре позоришта. Разумљиво је да је њихово схватање архитектуре дало решење искључиво на отвореном простору. Изабрала би се падина брега у коју су усецани правилни степеници који су чинили седишта за гледаоце (кавеје). Седишта су прављена полукружно у равни терена, а у центру седишта изграђивана је кружна или полукружна оркестра намењена глумцима. На њу се настављао трећи део – скена.

Она је у почетку била заклон у облику шатора који је служио глумцима, да би се касније развила у правоугаони облик окружен стубовима и користила искључиво за потребе сценске радње. За поставку позоришта користио се природан пад терена, како би се избегла конструкција. За ту сврху бирала се топографија амфитеатралног облика. У грађевинском смислу постоји подела на део за глумце и део за гледаоце. Седишта су обично била од камена -парадои. У првом реду биле су камене фотеље са уклесаним именима власника. У чела седишта убацивани су лончићи од печене земље ради побољшања акустике. Основна карактеристика позоришта је да су подизани на отвореном простору и музички су непревазиђена што се тиче акустичких решења. Акустика је у грчким позориштима била тако добра да се у последњем реду чуло исто тако добро као и у првом.

16

Закључак

Грчка архитектура развијала се и богатила у складу са општим развојем грчке културе и усавршавањем економских и политичких односа у грчком друштву. А како је за те односе непосредно била везана и њима као историјском компонентом једним делом и условљена и сама религија , за коју је везан велики број јавних споменика , јасно је да је архитектура била непосредно одређена управо тим факторима.

Архитектура Грчке је израсла из старијих култура предњоазијске и микенске и развијала се ка великом савршенству из привредних и социјалног, као и културних предуслова и израсла изнад своје употребне основе као стварна уметност која је утицала на општа стремљења у светском развоју уметности.

Стара грчка цивилизација достигла је свој врхунац у 5. и 4. веку п. н. е. у периоду названом класичним, када је уведена рана форма демократског управљања и када је био велики економски развитак и војни успеси. Многи Грци били су инспирисани да пишу драме и поезију, да праве скулптуре и да стварају друга уметничка дела. У градовима су грађени прелепи храмови и јавне зграде. Филозофи, математичари и научници расправљали су о новим идејама које су записивали у књигама и студијама које се и данас проучавају. Грчка цивилизација се проширила изван граница Грчке; њен језик и култура су били познати у свим средоземним земљама. Класична грчка цивилизација и данас још утиче на народе и идеје.

17

Литература

1. Бранко Гавела- Фидија, Класична епоха хеленске уметности

2. Бранко Гавела, Историја уметности античке Грчке

3. Б. Несторовић: Историја архитектуре, Грађевинска књига, Београд, 1976.

4. Х,W. Јансон, Историја уметности, Београд 1962.

5. Мала просветина енциклопедија, Београд, 1959.

Интернет

www.sr.vikipedia.org

www.arh.bg.ac.yu

www.znanje.org

18