Alfons Dode- Iz pariskog života

Download Alfons Dode- Iz pariskog života

Post on 06-Aug-2015

99 views

Category:

Documents

2 download

Embed Size (px)

DESCRIPTION

alfons dode

TRANSCRIPT

<p>Alphonse Daudet-Iz Pariskog ivota</p> <p>Mojim sinovima kad im bude dvadeset godina</p> <p>1 de, pogledajte me... Svia mi se boja vaih oiju ... Kako se zovete? Zan. Zan, samo tako? Zan Gosen. S Juga, poznajem po govoru... Koliko vam je godina? Dvadeset i jedna. Umetnik? Ne, gospoo. Ah, tim bolje ... Ove reenine odlomke, gotovo nerazumljive usred uzvika, smeha i svirke igara na</p> <p>kostimiranom balu, izmenjali su jedne junske noi piferaro1 i felahinja2 u staklenom vrtu sa palmama i papratima u obliku drveta, koji je sainjavao zadnji deo Deletova ateljea. Na urno Egipankino ispitivanje piferaro je odgovarao sa bezazlenou svoje mladosti, neusiljeno, s olakanjem jednog junjaka koji dugo nije ni s kim re progovorio. Tu za sav taj slikarski i vajarski svet, izgubivi jo pri ulasku na bal prijatelja koji ga je doveo, ve itava dva sata umirao je od 1 Italijanski gaja (prim. prev.). 1 Eglpatska seljanka (prim. prev.). 7</p> <p>dosade donjajui etajui se, lepog lica, plavog preplanu-log i pozlaenog suncem, kovrdaste kose, zbijene i kratke kao ovnujska koa njegova kostima; a uspeh, o kojem on nije ni slutio, dizao se oko njega i apatom prenosio. Ramena igraa su ga naglo udarala, mazala su se podsme-vala gajdama koje je naopake nosio, izvetalom planinskom kostimu, tekom i nesnosnom po ovoj letnjoj noi. Jedna Ja-pankinja, sa oima kao u palilulke, sa elinim noevima koji joj drahu visoku punu, pevuila je, zadirkujui ga: Ah! kako je lep, kako je lep postiljon...; dok mu je jedna pan-ska mlada, u belim svilenim ipkama, prolazei pod ruku s voom apaa, strasno gurala pod nos svoju kitu beloga jasmina. On nimalo nije razumevao ta nametanja, drao je da je potpuno smean te se sklonio u sve hlad staklene galerije opervaene irokim divanom pod zelenilom. Odmah je dola ova ena i sela kra] njega. Mlada, lepa? On to ne bi umeo rei... Iz duge plave vunene haljine, tesno pripijene, u kojoj su se gibala njena puna prsa, izlazile su dve oble i fine ruke, gole do ramena; mali joj prsti na ruci behu pretrpani prstenjem; sive, jako otvo-rene oi, poveane jo cudnim gvozdenim nakitom koji joj je padao s ela, sainjavali su skladnu celinu. Neka glumica sigurno. Mnogo ih je dolazilo Deletu u stan; a ta ga misao nije mogla uspokojiti, poto se jako bojao te vrste osoba. Ona mu je govorila iz neposredne blizine, nalak-ena jednom rukom na koleno, pomalo umorna. S Juga zbilja? ... A tako plave kose!... To je ba udno. I htela je da zna otkad on ivi u Parizu, da li je mnogo teak taj konzulski ispit za koji se on sprema, ima li mnogo poznanstava u visokom drutvu i otkuda na zabavi kod De-leta, u Rimskoj ulici koja je tako daleko od njegova Latin-skoga kvarta. 8</p> <p>Kad ree ime toga studenta, koji ga je doveo ... La Gur-neri... neki roak pisca La Gurnerija ... zna ga ona sigur-no...", ovo ensko Hce se izmeni, zamrai se odjednom; ali on to ne opazi, budui u onim godinama kada se oi blistaju, ali nita ne vide. La Gurneri ga je uveravao da e njegov roak biti tamo, te e ga s njim upoznati. Ja mnogo volim njegove stihove... bio bih sav srean da se upoznam s njim ... Ona se saaljivo nasmei njegovoj bezazlenosti i draesno slegnu ramenima, sklanjajui rukom lako lie jednog bam-busa i gledajui po gostima na balu, ne bi li mu pronala njegova velikana. Zabava je u tome trenutku bletala i odvijala se kao apo-teoza u arobnoj igri. U ateljeu ili bolje, dvornici, poto se u njemu nikada nije radilo, a koji je iao celom visinom te zgrade i predstavljao samo jednu ogromnu sobu padala je svetlost po lakim zidnim zastorima, otvoirenih letajih boja, po zavesama od tanke slame ili od gaze, po zaklonima od laka, po arenoj staklariji i bokoru utih rua koji je bio na ognjitu velikoga kamina iz doba obnove; bila je to razliita i udna svetlost i dolazila od bezbrojnih fenjera: kineskih, persijskih, mavarskih i japanskih, nekih od reetkastoga gvo-a, iseenih na iljast luk kao vrata na damiji, drugih opet od hartije u boji, da lie na voe, nekih razvijenih kao lepe-za, u obliku cvea, ibisa, zmija; i ujedanput veliki mlazevi elektrine svetlosti, otri i plaviasti, zasenjavahu ove mno-gobrojne svetiljke i kao imeseinom zasipahu lica i gola -mena, svu aroliju tofova, pera, srme, ipaka koje su se guvale na balu, poreanih jedno vie drugog po holandskim stepenicama sa irokom ograom, to su vodile na galerije prvoga sprata, odakle su trali vratovi kontrabasova i po-mamno se pomaljao dirigentov tapi. Mladi je to gledao sa svoga mesta, kroz preplet zelenih grana i rascvetalih lijana, koji su se meali sa dekoracijama, 9</p> <p>uokvirivali ih i, optikom obmanom, kako se igra njihala as tamo as ovamo, bacali vence od glicine na srebrn lep jedne haljine kroja princeza", kitili listom od dracene lepukasto devoje u odelu pastirke iz Pompadurina doba; i njega je sad taj prizor dvostruko zanimao zbog zadovoljstva to je od svoje Egipanke saznavao imena sve poznata, sve slavna, koja su skrivali ti kostimi, zanimljivi po razliitosti i fantastinosti. Onaj uvar pasa, to nosi kratak bi o ramenu kao puku, to je aen; malo dalje, ona pohabana mantija seoskoga popa prikriva starog Izabeja, poraslog zbog pila karata, tutnutog u plitke cipele na kope. ia Koro se smei pod ogromnim sunoobranom ,na nekakvoj invalidskoj kaketi. Pokazala mu je i Toma Kutira, kao buldoga, Denta kao robijakog nad-zornika, Cema kao antilsku ptieu. Nekoliko dstorijskih i ozbiljnih kostima, Mira s perjanicom, princ Evgenij, Karl Prvi, koje su imali vrlo mladi slikari, jasno su pokazivali razliku izmeu dva umetnika pokolenja: ovi poslednji ozbiljni, hladni, sa glavama berzanskih ljudi, stari u licu zbog onih naroitih bora koje imaju Ijudi koji jure za novcem; oni prvi vie manguparija, mazala, ne-mimi i razuzdani. Pored svih svojih pedeset i pet godina i akademijskih pal-mi, vajar Kaudal, kao husar u baraci, golih ruku, herkulov-skih miioa, sa slikarskom daicom za boje, koj'a ga mesto taruka 1 bije po dugakim listovima, vrckao se kao osamljeni vitez iz doba Velike kolibe2 prema muziaru de Poteru, muje-zinu s naherenom almom, koji se razveselio pa igra trbunu igru i kreti piskavim glasom: Alah, il alah!" Oko ovih veselih slavnih ljudi skupilo se bilo mnogo Ijudi Torba koja vlsi husarima niz sablju (prim. prev.). La Grande Chaumiere zgraa poignuta 1787. g, u lcojoj su prire-ivani javni baiovi. U njoj su se, za vreme restoracije i Za vlae kralja Luja Filipa, najraije sastajali stuenti (prim. prev.). 11 10</p> <p>omarajui se od igre; a u prvom redu, Delet domain ove kue, miri oicama pod visokom persijskom kapom, nos mu kalmuki, a brada proseda, srean je to su drugi veseli, silno se zabavlja, iako se to na njemu ne opaa. Inenjer Delet, pojava iz pariskog umetnikog sveta od pre desetdvanaest godina, krasna dua, vrlo bogat ovek koji je voleo umetnost i slobodno dranje, prezirui ta e svet rei, to dolazi od putovanja i od momakog ivota, u to vreme bio je preduzeo da gradi elezniku prugu od Taurusa do Teherana; i svake godine, da bi se oporavio od desetomesenog umora, od noi pod atorima, od grozniavoga galopiranja kroz peare i barutine, dolazio je da provede vreme velikih vrueina u ovoj kui u Rimskoj ulici, sazidanoj po njegovu planu, nametenoj kao letnja palata, gde je on skup-ljao ljude od duha i lepe ene, traei od civilizacije da mu da za nekoliko nedelja jezgro sveg svoga najjaeg i najslaeg. Doao je Delet." To je bila novost po ateljeima, im je opaeno da se die kao u pozoritu ogromna zavesa od cviliha na staklenoj fasadi njegove kue. To je znailo da veselje poinje i da e tamo dva meseca biti muzike i gozbi, igara i pirovanja, to e razagnati mrtvilo Evropskoga kvarta, u ovo vreme provoenja po letnjikovcima i morskim kupali-tima. Sam Delet nije uestvovao u tim bahanalijama, koje su danonono tutnjale po njegovoj kui. Taj neumorni lumpov uivao je nekako hladno mahnito, gledao nejasno, smeio se kao da je haiem opijen, ali ostajao tih i nepokolebljivo pri-seban. Vrlo veran kao prijatelj, dajui ne brojei, </p>