zil delez o cetiri pesnicke izreke1

8/4/2019 Zil Delez o Cetiri Pesnicke Izreke1

http://slidepdf.com/reader/full/zil-delez-o-cetiri-pesnicke-izreke1 1/4

http://www.libretto.co.yu/Citanka/index.html 18.03.2008, 10:47h

Žil Delez:

O ČETIRI PESNIČKE IZREKE

na koje bi se mogla sažeti kantovska filozofija

.

1.

Prva je velika izreka Hamleta: ''The time is out of joint''! Vreme ''out of joint'', to su takođe

vrata van šarki. Šarke su osa oko koje se vrata okreću. ''Cardo'', na latinskom, naznačuje podvrgavanje vremena upravo glavnim (kardinalnim) tačkama kud prolaze periodičnakretanja koja ono meri. Dok vreme ostaje u šarkama, dotle je ono podvrgnuto kretanju: ono jemera kretanja, interval ili broj. Tako u antičkoj filozofiji. Ali vreme van šarki označava

preokret odnosa između kretanja i vremena. Sada se kretanje podvrgava vremenu. Sve semenja, uključujući i kretanje. Menja se lavirint. Lavirint više nije krug, ili spirala na koju se

prevode njegove zamršene staze, već nit, prava linija, zagonetnija što je prostija, neumitnija:kako Borhes veli, "lavirint sastavljen od jedne jedine prave linije, nedeljive, neprekidne".Vreme se više ne odnosi na kretanje koje ga meri, već se kretanje odnosi na vreme koje gauslovljava: to je prvi veliki kantovski okret, u 'Kritici čistog uma'.

Vreme se više neće određivati putem sukcesije, jer se sukcesija jedino tiče stvari i kretanja uvremenu. Ako bi samo vreme bilo sukcesija, trebalo bi da se ono nastavi u nekom drugomvremenu, do u beskraj. Stvari slede jedna drugu u različitim vremenima, ali ali su takođesimultane u istom vremenu, i ostaju unutar nekog vremena. Više nije pitanje odrediti vremesukcesijom, niti prostor simultanošću, niti trajnost večnošću. Trajnost, sukcesija i simultanostsu oblici i odnosi vremena. Odsad, ne samo da se vreme ne može odrediti sukcesijom, nego seni prostor ne može odrediti koegzistiranjem. Biće potrebno da oboje, prostor i vreme, nađusasvim nova određenja. Sve što se kreće i menja je u vremenu, ali se samo vreme ne menja, nekreće se, kao što nije ni večito. Ono je oblik svega što se menja i što se kreće, ali je taj oblik nepokretan i nepromenljiv. Nije večiti oblik, već upravo oblik onoga što nije večito,nepokretan oblik kretanja i menjanja. Takva autonomna forma izgleda da obrazuje dubokuzagonetku: ona iziskuje novu definiciju vremena, ono što će Kant morati da otkrije ili stvori.

2.

"'Je est un autre": "Ja je neko drugi". Ova izreka Remboova kao da je izraz drugog jednogvida kantovskog preokreta, još uvek iz 'Kritike čistog uma'. Taj je vid najteži. U stvari, Kantobjašnjava da je samo Jastvo u vremenu, pa stoga ne prestaje da se menja: to je jedno pasivnoili receptivno Jastvo, izloženo promenama u vremenu. Ali, s druge strane, Ja je čin koji ne

prestaje da obavlja sintezu vremena, i onoga što se odvija u vremenu, raspoređujući svakogtrenutka sadašnjost, prošlost, budućnost. Ja i Jastvo su time podeljeni linijom vremena koja ih



stavlja u odnos, ali pod uslovom jedne temeljne razlike. Na taj način moje postojanje nikad nemože biti određeno kao postojanje jednog aktivnog i spontanog bića. Ne može se reći sDekartom: "Mislim, dakle, jesam, jesam stvar što misli". Ako je tačno da je Ja mislim izvesnadeterminacija, time se pretpostavlja i jedno neodređeno postojanje (Ja jesam). Ali ništa nam

još ne kaže u kojem se obliku to postojanje može determinisati ovim Ja mislim: ono je jedino

odredljivo u vremenu, u obliku vremena, dakle kao postojanje jednog pojavnog, receptivnog i promenljivog ja. Sebe stoga ne mogu da ustanovim kao jedinstven i aktivan subjekt, već kao jedno pasivno Jastvo koje sebi predstavlja jedino delatnost sopstvene misli, to jest Ja kao nekoDrugo koje ga podstiče. Odvojen sam od sebe oblikom vremena, a ipak sam jedan, jer Janužno podstiče(m) ovaj oblik obavljajući sopstvenu sintezu, i jer je Ja nužno aficirano kaosadržina u ovom obliku. Oblik onog odredljivog utiče da određeno Ja predstavi sebi toodređenje kao neko Drugo. Reč je o dvostrukom okretanju ovog Ja i ovog Jastva u vremenukoje ih stavlja u uzajamni odnos, gura jedno k drugom. Reč je o toku, niti vremena.

Na određen način, Kant ide dalje od Remboa. Jer Remboova izreka, "Ja je neko drugi", bizarno upućuje na aristotelovski način mišljenja: "Nije važno za drvo koje se pokaže da je

violina,... nije do bakra ako se probudi kao truba..." Za Remboa je, dakle, reč o određujućemobliku stvari ukoliko se ona razlikuje od materije u kojoj se otelovljuje: kalup kao kodAristotela. Za Kanta je reč o obliku vremena uopšte, koji razlikuje čin onog Ja i Jastvo kojemse taj čin pripisuje: beskrajna modulacija, a ne više kalup. Time vreme prelazi u unutrašnjostsubjekta da bi u njemu razlučilo Ja od Jastva. Ono je oblik u kojem Ja podstiče Jastvo, to jestnačin na koji duh sam sebe aficira. U tom smislu se vreme poput nepokretnog oblika, koji sene može više odrediti kao prosta sukcesija, pojavljuje kao forma unutrašnjosti (unutrašnječulo), dok se prostor, koji se više ne može definisati kao koegzistencija, sa svoje strane javljakao oblik spoljašnjosti. "Oblik unutrašnjosti" ne označava samo da je nama vreme unutrašnje,već i da naša unutrašnjost ne prestaje da raščlanjava nas same, podvostručuje: podvostručenjekoje ne ide do kraja, jer vreme nema kraj. Vrtoglavica, oscilacija koja ustanovljuje vreme.

3.

Treći vid kantovskog preokreta tiče se 'Kritike praktičnog uma', i mogao bi se javiti uizrekama bliskim Kafki. 'Dobro, eto šta kaže Zakon...' Zakon je već jedan neobičan izraz sastanovišta filozofije koja poznaje isključivo zakone. To lepo vidimo u antici, kod Platona, u

Državi. Kad bi ljudi poznavali Dobro, i znali da mu se saobraze, ne bi bilo potrebe zazakonima. Zakoni ili zakon samo su "druga ruka", predstavnik Dobra u svetu napuštenom od bogova. Kad nema istinske politike, ono ostavlja uopštene zapovedi prema kojima ljudi valjada se vladaju. Zakoni su stoga nalik na oponašanje Dobra, što dolazi iz višeg načela. Oni

proizlaze iz Dobra pod određenim uslovima.

Kad Kant govori o zakonu, reč je, obrnuto, o višoj instanci. Kan-tovo obrtanje odnosa izmeđuzakona i Dobra je značajno koliko i obrtanje odnosa između kretanja i vremena. Sada Dobrozavisi od zakona, a ne suprotno. Isto onako kako se saznanje okreće oko subjekta (Ja), tako seDobro okreće oko subjektivnog zakona. Ali šta ovde znači "subjektivno"? Zakon može imati

jedino sopstvenu sadržinu, pošto bi svaka sadržina zakona ponovo vodila Dobru čega bi on

bio oponašanje. Drugim rečima, zakon je čist oblik, i nema predmeta (objekta), ni čulnog niinteligibilnog. On nam ne kaže šta treba da činimo, već kojem (subjektivnom) pravilu treba da



se saobrazimo, kakav treba da bude naš postupak. Biće moralan svaki postupak čija semaksima može misliti bez protivrečnosti kao univerzalna, i čiji pokretač neće imati drugi

predmet do tu maksimu. Na primer, laž se ne može bez protivrečnosti zamisliti kao formalnouniverzalna, pošto barem implicira ljude koji u nju veruju, i koji ne lažu verujući u nju.Moralni zakon se dakle određuje kao čist oblik univerzalnosti. Zakon nam ne kaže koji

predmet volja treba da sledi da bi bila dobra, već koji oblik treba da uzme da bi bila moralna.Zakon kao prazan oblik, u 'Kritici praktičnog uma', odgovara vremenu kao čistom obliku u'Kritici čistog uma'. Zakon nam ne kaže šta se mora, on samo kaže: mora se!, osim da iz njegaizvodimo Dobro, odnosno predmete tog čistog imperativa. Ali upravo Dobro proističe izzakona, ne obrnuto. Kao u Kafkinoj 'Kažnjeničkoj koloniji', determinacija je čisto praktična, ane teorijska. Zakon nije poznat, jer nema ničeg što bi se "spoznalo". On se zna samo po svomčinjenju, i dela tek preko svoje presude i njenog izvršenja. "On nalaže, veli Kafka, tajnu osvojoj sadržini". On se ne razlikuje od presude, a presuda se ne razlikuje od primene.Poznajemo ga samo po utiskivanju u naša srca i našu kožu: krivi, neizbežno krivi. Krivica je

poput niti morala koja udvostručuje nit vremena.

4.

"''Un dereglement de tous les sens''", govorio je Rembo; "rastrojstvo svih čula" ili, bolje,rastrojeno delovanje svih moći. To je četvrta izreka za jednog duboko romantičarskog Kanta,u 'Kritici moći suđenja'. U prve dve 'Kritike' različite subjektivne moći stupaju u uzajamneodnose, ali ti odnosi su strogo ustrojeni, regulisani, utoliko što je uvek bilo jedne

preovlađujuće ili određujuće sposobnosti koja je nametala drugima svoja pravila. Brojne su bile moći: spoljašnje čulo, unutrašnje čulo, uobrazilja, razum, um, svaka sasvim određena.Međutim, u 'Kritici čistog uma' preovladavao je razum, jer je on određivao unutrašnje čulo

posredstvom sinteze uobrazilje, pa se čak i um pokoravao ulozi koju mu je nametao razum. U'Kritici praktičnog uma' preovladavao je um, jer on ustanovljuje čist oblik univerzalnostizakona, pri čemu ga ostale moći slede kako mogu (razum primenjuje zakon, uobrazilja prima

presudu, unutrašnje čulo trpi posledice ili sankciju). Ali sada se Kant, došavši u doba kad seveliki autori retko počinju iznova, sučeljava s problemom koji će ga odvesti do neobičnog

pothvata: ako moći mogu da stupaju u različite odnose, ali tako što jedni ustrojavaju druge,mora biti da one, skupa, mogu da se odnose slobodno i bez ustrojstva (bez pravila), gde svakaide do kraja sebe same, a ipak time pokazuje da je kadra da bude u nekakvom skladu s

ostalima... To će biti 'Kritika moći suđenja' kao zasnivanje romantizma.To više nije estetika iz 'Kritike čistog uma' koja čulno razmatra kao kvalitet u odnosu na

predmet u prostoru i vremenu, niti je to logika čulnog, niti čak izvestan nov logos koji bi predstavljao vreme. To je estetika Lepog i Uzvišenog, gde čulno vredi samo za sebe i razvijase u ''pathos'' s onu stranu svake logike, koje će zahvatiti vreme u svom izviranju, sve doizvora njegove niti, toka, i vrtoglavice. To više nije Afekt iz 'Kritike čistog uma' koji jestavljao Jastvo i Ja u još uvek uređen odnos sledeći poredak vremena, već Patos koji dopuštada se oni slobodno razvijaju da bi uobličili čudnu kombinaciju kao izvore vremena,"arbitrarne forme mogućih intuicija".

Zapravo, u 'Kritici moći suđenja' je reč o tome kako neke pojave koje će odrediti Lepo dajuunutrašnjem čulu vremena jednu dodatnu autonomnu dimenziju, uobrazilji moć slobodne



refleksije, razumu beskonačnu pojmovnu sposobnost. Različite moći stupaju u saglasje kojeviše nijedna od njih ne determiniše, utoliko dublje saglasje što je manje pravila, što dokazujespontano saglasje između Jastva i Ja pod uslovima jedne lepe Prirode. Uzvišeno u tom smisluide još dalje: ono razigrava različite moći na takav način da se one jedna drugojsuprotstavljaju kao borci, da jedna gura drugu do njenog maksimuma ili njene granice, ali i da

druga reaguje gurajući prvu u nadahnuće koje ova ne bi sama imala. Jedna drugu tera dokrajnosti, ali svaka doprinosi da jedna drugu nadiđe. To je strahotna borba između uobrazilje iuma, ali i razuma, unutrašnjeg čula, borba čije će epizode biti dva oblika Uzvišenog, potomGenije. Bura unutar bezdana otvorenog u subjektu. Moći se sučeljavaju, svaka sa svojomkrajnošću, i nalaze svoje saglasje u temeljnoj neslozi: nesložan sklad, to je veliko otkriće'Kritike moći suđenja', poslednji Kantov preokret. Razdvajanje koje objedinjuje bilo je prvaKantova tema, u 'Kritici čistog uma'. Ali na kraju se otkriva nesloga koja čini sklad. Jednorastrojeno delovanje svih moći, što će odrediti buduću filozofiju, kao što će za Remboarastrojstvo svih čula morati da odredi pesništvo budućnosti. Nova muzika poput nesaglasja, ikao nesložan sklad, izvor vremena.

Otuda ove četiri predložene izreke, očito proizvoljne u odnosu na Kanta, ali ne proizvoljne uodnosu na ono što nam je Kant ostavio za sadašnjost i budućnost. Izvrstan tekst de Kvinsijev,'Poslednji dani Imanuela Kanta', rekao je sve, ali samo na naličju stvari koje se razjašnjavaju učetiri pesničke izreke kantizma. Jedan šekspirovski vid Kanta, neka vrsta kralja Lira?

Preveo s francuskog

Novica Milić

zil delez o cetiri pesnicke izreke1

Documents