vije - sllist.basllist.ba/glasnik/2013/broj9/broj009.pdf · utorak, 5. 2. 2013. s l u Ž b e n i g...

Utora

151 Na teme

alineja a), člaHercegovine oi članka 37. s("Službeni glPovjerenstva Hercegovine Predsjedništvoodržanoj 23. s

O P

Djelimičkazne zatvora

KANTIDemirović, ronastanjen u Jprvostepenom06/193 od 2trajanju od 1 članka 210. spresudom AHercegovine,djelimično jekvalifikacije dijelu odluke zatvora u trapravomoćna izvršenja kazn3 (tri) mjesec

Godinak, 5. veljače/fe

PREDSBOSNE I H

elju članka 2. staanka 17. i članko pomilovanju (stavka 1. i) Polasnik BiH", br

za pomilovan(broj 13.3-50-

o Bosne i Hercesiječnja 2013. go

ODPOMILOVAN

čno se oslobađaa osuđena osobaĆ OSMAN, siođen 05.02.195Jelahu, Bošnjakm presudom Su23.06.2010. god

(jedne) godinestavka 2. KZ BiApelacionog v

broj X-Kž-e uvažena žaldjela, te je po kazni na nač

ajanju od 10 (te se osuđen

ne, tako što se a.

na XVII ebruara 2013.

JEDNIŠTVHERCEGOV

avka 1. alineja aka 19. stavka 2.("Službeni glasnslovnika o raduroj 25/01 i 35nje Ministarstv-243-2/13 od egovine je, na 3odine, donijelo

DLUKU NJU OSUĐENE

I. a od izvršenja pa: in Mehmeda i 52. godine u Rak, državljanin Buda Bosne i Hedine, osuđen n

e, za kazneno diH u svezi sa č

vijeća odjeljen-06/193 od 2lba optuženog prvostepena prčin da se optuže(deset) mjesecina osoba djeli

izrečena kazna

godine

VO VINE

a), članka 4. sta i 3. Zakona Bnik BiH", broj 9u Predsjedništva5/02), a na prijva pravde Bo11.01.2013. go31. redovitoj sje

E OSOBE

pravomoćno izr

majke Mine, raduši, općina TBosne i Hercegorcegovine broj na kaznu zatv

djelo poreske utlankom 31. KZ

nja Suda Bos26.01.2011. go

u pogledu presuda preinačeeni osuđuje na , presuda je pmično oslobađ

a zatvora smanj

Broj/Број

9

avka 1. Bosne i

93/05) a BiH ijedlog osne i odine), ednici,

rečene

rođene Tešanj, ovine, X-K-

vora u taje iz

Z BiH, sne i odine, pravne ena u kaznu

postala đa od uje za

MinimišljOsma

objav

B23

алинХерц93/05штвапа пправ11.01је, нгоди

изреч

рођенопштБосни Х

Уто

Sud Bosne i starstvo pravdeenje o traženjana.

Ova odluka stvljena u "Službe

roj 01-50-1-1173. siječnja 2013

Sarajevo

На основу члнеја а), члана 1цеговине о пом5) и члана 37. са БиХ ("Службприједлог Коде Босне и 1.2013. годинена 31. редовноне, донијело

О ПОМИ

Дјелимично счене казне затвКАНТИЋ ОСне Демировићтина Тешањ, нне и Херцеговиерцеговине бр

Годинорак, 5. фебру

ISSNISSNISSN

II. Hercegovine jee Bosne i Heru pomilovanja

III. tupa na snagu enom glasniku

7-42/13 . godine

ана 2. став 1. а7. и члана 19. миловању ("Слстав 1. и) Послбени гласник Бомисије за пХерцеговине ), Предсједнишој сједници, о

ОДЛУКЛОВАЊУ ОС

I се ослобађа овора осуђено лСМАН, син ћ, рођен 05.02настањен у Јелине, првостеперој Х-К-06/19

на XVII уара 2013. год

N 1512-7494 - N 1512-7508 - N 1512-7486 -

e dao negativnrcegovine je da za osuđenu

danom donošBiH".

PredsjeNebojša Radm

алинеја а), чластав 2. и 3. За

лужбени гласнловника о радуБиХ", број 25/помиловање М

(број 13.3-50штво Босне и одржаној 23. ј

КУ СУЂЕНОГ ЛИ

од извршења лице: Мехмеда и 2.1952. годинлаху, Бошњак,еном пресудом93 од 23.06.2

динe

hrvatski jezik srpski jezikbosanski jezik

no mišljenje a dalo pozitivno osobu Kantić

šenja, a bit će

datelj manović, v. r.

ана 4. става 1. акона Босне и ик БиХ", број у Предсједни-01 и 35/02), а Министарства 0-243-2/13 од Херцеговине јануара 2013.

ИЦА

правоснажно

мајке Мине, не у Радуши, , држављанин м Суда Босне 2010. године,

Broj 9 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, 5. 2. 2013.

осуђен на казну затвора у трајању од 1 (једне) године, за кривично дјело пореске утаје из члана 210. став 2. КЗ БиХ у вези са чланом 31. КЗ БиХ, пресудом Апелационог савјета одјељења Суда Босне и Херцеговине, број Х-Кж-06/193 од 26.01. 2011. године, дјелимично је уважена жалба оптуженог у погледу правне квалификације дјела, те је првостепена пресуда преиначена у дијелу одлуке о казни на начин да се оптужени осуђује на казну затвора у трајању од 10 (десет) мјесеци, пресуда је постала правоснажна те се осуђено лице дјелимично ослобађа од извршења казне, тако што се изречена казна затвора смањује за 3 (три) мјесеца.

II Суд Босне и Херцеговине је дао негативно мишљење а

Министарство правде Босне и Херцеговине је дало позитивно мишљење о тражењу помиловања за осуђено лице Кантић Османа.

III Ова одлука ступа на снагу даном доношења, а биће

објављена у "Службеном гласнику БиХ".

Број 01-50-1-117-42/13 23. јануара 2013. године

Сарајево Предсједавајући

Небојша Радмановић, с. р.

Na osnovu člana 2. stav 1. alineja a), člana 4. stava 1.

alineja a), člana 17. i člana 19. stav 2. i 3. Zakona Bosne i Hercegovine o pomilovanju ("Službeni glasnik BiH", broj 93/05) i člana 37. stav 1. i) Poslovnika o radu Predsjedništva BiH ("Službeni glasnik BiH", broj 25/01 i 35/02), a na prijedlog Komisije za pomilovanje Ministarstva pravde Bosne i Hercegovine (broj 13.3-50-243-2/13 od 11.01.2013. godine), Predsjedništvo Bosne i Hercegovine je, na 31. redovnoj sjednici, održanoj 23. januara 2013. godine, donijelo

ODLUKU O POMILOVANJU OSUĐENE OSOBE

I. Djelimično se oslobađa od izvršenja pravosnažno izrečene

kazne zatvora osuđena osoba: KANTIĆ OSMAN, sin Mehmeda i majke Mine, rođene

Demirović, rođen 05.02.1952. godine u Raduši, općina Tešanj, nastanjen u Jelahu, Bošnjak, državljanin Bosne i Hercegovine, prvostepenom presudom Suda Bosne i Hercegovine broj X-K-06/193 od 23.06.2010. godine, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine, za krivično djelo poreske utaje iz člana 210. stav 2. KZ BiH u vezi sa članom 31. KZ BiH, presudom Apelacionog vijeća odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine, broj X-Kž-06/193 od 26.01.2011. godine, djelimično je uvažena žalba optuženog u pogledu pravne kvalifikacije djela, te je prvostepena presuda preinačena u dijelu odluke o kazni na način da se optuženi osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) mjeseci, presuda je postala pravosnažna te se osuđena osoba djelimično oslobađa od izvršenja kazne, tako što se izrečena kazna zatvora smanjuje za 3 (tri) mjeseca.

II. Sud Bosne i Hercegovine je dao negativno mišljenje a

Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine je dalo pozitivno mišljenje o traženju pomilovanja za osuđenu osobu Kantić Osmana.

III. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, a bit će

objavljena u "Službenom glasniku BiH".

Broj 01-50-1-117-42/13 23. januara 2013. godine

SarajevoPredsjedavajući

Nebojša Radmanović, s. r.

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

152 Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), članka 49. st. (5), (6) i (7) Zakona o javnim nabavama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 49/04, 19/05, 52/05, 8/06, 24/06, 70/06, 12/09 i 60/10) i zaključka 12. sjednice Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, održane 4. srpnja 2012. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 34. sjednici održanoj 11. siječnja 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O RASPISIVANJU NATJEČAJA I UTVRĐIVANJU

UVJETA ZA ČLANOVE UREDA ZA RAZMATRANJE ŽALBI

Članak 1. (Predmet)

Ovom se odlukom pokreće procedura natječaja i utvrđuju uvjeti za izbor pet (5) članova Ureda za razmatranje žalbi (u daljnjem tekstu: Ured), sa sjedištem u Sarajevu, a prema Zakonu o javnim nabavama Bosne i Hercegovine.

Članak 2. (Članovi Ureda koji se biraju na natječaju)

Natječaj se raspisuje za imenovanje: a) dva (2) člana iz reda priznatih stručnjaka upravnog

prava, iz Federacije Bosne i Hercegovine; b) tri (3) člana iz reda stručnjaka iz oblasti javnih

nabava, transporta i strateškog poslovnog upravljanja, uzimajući u obzir da dva (2) člana budu iz Federacije Bosne i Hercegovine, a jedan (1) član iz Republike Srpske.

Članak 3. (Opis upražnjenih pozicija)

Članovi Ureda obavljaju sljedeće poslove: a) odlučuju u predmetima po žalbi u skladu sa

Zakonom o javnim nabavama Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Zakon) i Poslovnikom o radu Ureda;

b) donose odluke o troškovima postupka; c) aktivno sudjeluju u radu Ureda; d) sudjeluju u pripremi prijedloga za periodična i

godišnja izvješća; e) prate zakone i praksu institucija Europske unije iz

oblasti javnih nabava, kao i drugih relevantnih propisa, prakse Europskog suda pravde;

f) surađuju s drugim državnim institucijama i sličnim institucijama u drugim državama.

Članak 4. (Mandat članova i obveza informiranja o prestanku mandata)

(1) Mandat članova Ureda, nakon provedene procedure natječaja i imenovanja članova Ureda od strane Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, je pet (5) godina, uz mogućnost ponovnog imenovanja.

Utorak, 5. 2. 2013. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 9 - Stranica 3

(2) U slučaju isteka mandata, ostavke ili drugog načina prestanka vršenja funkcije člana Ureda, zadužuje se Ured u cjelini da o istom pravodobno dostavi informaciju Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine i Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, s prijedlogom za pokretanja procedure provođenja natječaja za izbor novog člana Ureda.

Članak 5. (Uvjeti za imenovanje)

(1) Članovi Ureda iz članka 2. ove odluke trebaju ispunjavati opće i posebne uvjete.

(2) Opći uvjeti za članove Ureda su: a) da su državljani Bosne i Hercegovine; b) da su stariji od 18 godina; c) da nisu otpušteni iz državne službe u institucijama

Bosne i Hercegovine, odnosno entiteta, kao rezultat disciplinske mjere u razdoblju od tri godine prije dana objavljivanja upražnjene pozicije;

d) da se na njih ne odnosi članak IX 1. Ustava Bosne i Hercegovine.

(3) Osim ispunjavanja općih uvjeta definiranih stavkom (2) ovog članka, kandidati za člana Ureda iz članka 2. točke a) ove odluke trebaju ispunjavati i posebne uvjete, i to: a) da imaju visoku stručnu spremu – završen pravni

fakultet; b) da imaju položen pravosudni ispit ili da su

sveučilišni profesori ili docenti u oblasti upravnog prava;

c) da imaju pet (5) godina radnog iskustva, a od toga najmanje dvije (2) godine u oblasti upravnog prava ili upravnog postupka ili javnih nabava;

d) da imaju stručna znanja iz oblasti javnih nabava, poznavanje oblasti koje su u uskoj vezi s javnim nabavama, kao što su konkurencija, javni prihodi, direktive EU-a koje reguliraju javne nabave;

e) da poznaju engleski ili francuski jezik. (4) Osim ispunjavanja općih uvjeta definiranih stavkom (2)

ovog članka, kandidati za članove Ureda iz članka 2. točke b) ove odluke trebaju ispunjavati i posebne uvjete, i to: a) da imaju visoku stručnu spremu – završen pravni ili

ekonomski fakultet; b) da imaju pet (5) godina radnog iskustva nakon

stjecanja diplome VSS u oblasti javnih nabava, transporta, strateškog poslovnog upravljanja, koje se odnose na djelatnost ugovornih tijela iz članka 3. Zakona;

c) da imaju stručna znanja iz oblasti javnih nabava, poznavanje oblasti koje su u uskoj vezi s javnim nabavama, kao što su konkurencija, javni prihodi, direktive EU-a koje reguliraju javne nabave;

d) poznavanje engleskog ili francuskog jezika.

Članak 6. (Objava natječaja i rok za podnošenje prijava)

(1) Natječaj će se objaviti u "Službenom glasniku BiH", "Službenom glasniku BD BiH" i trima dnevnim listovima koji se distribuiraju na cijelom teritoriju Bosne i Hercegovine.

(2) Rok za podnošenje prijave je 30 dana od dana objavljivanja natječaja u "Službenom glasniku BiH".

Članak 7. (Provođenje aktivnosti iz Odluke)

Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine se zadužuje da provede sve aktivnosti vezane za objavljivanje teksta natječaja,

s uvjetima utvrđenim člankom 5. ove odluke, kao i za prijam prijava koje pristignu po natječaju.

Članak 8. (Provođenje natječaja)

(1) Natječajnu proceduru za izbor članova Ureda će provesti Povjerenstvo za izbor kandidata za članove Ureda.

(2) Odluku o imenovanju Povjerenstva za izbor kandidata za članove Ureda donijet će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

Članak 9. (Imenovanje članova Ureda)

Po okončanju javnog natječaja, Povjerenstvo za izbor kandidata za članove Ureda će Vijeću ministara Bosne i Hercegovine dostaviti listu uspješnih kandidata, nakon čega će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine predložiti imenovanje kandidata za članove Ureda.

Članak 10. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 8/13 11. siječnja 2013. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, v. r.

На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне

и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), члана 49. ст. (5), (6) и (7) Закона о јавним набавкама Босне и Херцеговине ("Службе-ни гласник БиХ", бр. 49/04, 19/05, 52/05, 8/06, 24/06, 70/06, 12/09 и 60/10) и закључка са 12. сједнице Савјета министара Босне и Херцеговине, одржане 04. јула 2012. године, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 34. сједници одржаној 11. јануара 2013. године, дониo је

ОДЛУКУ О РАСПИСИВАЊУ КОНКУРСА И УТВРЂИВАЊУ

УСЛОВА ЗА ЧЛАНОВЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА РАЗМАТРАЊЕ ЖАЛБИ

Члан 1. (Предмет)

Овом одлуком се покреће процедура конкурса и утврђују услови за избор пет (5) чланова Канцеларије за разматрање жалби (у даљем тексту: Канцеларија), са сједиштем у Сарајеву, а према Закону о јавним набавкама Босне и Херцеговине.

Члан 2. (Чланови Канцеларије који се бирају на конкурсу) Конкурс се расписује за именовање: а) два (2) члана из реда признатих стручњака

управног права, из Федерације Босне и Херцеговине,

b) три (3) члана из реда стручњака из области јавних набавки, транспорта и стратешког пословног управљања, узимајући у обзир да два (2) члана буду из Федерације Босне и Херцеговине, а један (1) члан из Републике Српске.

Члан 3. (Опис упражњених позиција)

Чланови Канцеларије обављају сљедеће послове: а) одлучују у предметима по жалби у складу са

Законом о јавним набавкама Босне и


Херцеговине (у даљем тексту: Закон) и Пословником о раду Канцеларије;

б) доносе одлуке о трошковима поступка; в) активно учествују у раду Канцеларије; г) учествују при припреми приједлога за

периодичне и годишње извјештаје; д) прате законе и праксу иниституција Европске

уније из области јавних набавки као и других релевантних прописа, праксе Европског суда правде;

е) сарађују са другим државним институцијама и сличним институцијама у другим земљама.

Члан 4. (Мандат чланова и обавеза информисања о престанку

мандата) (1) Мандат чланова Канцеларије, након проведене

процедуре конкурса и именовања чланова Канцеларије од стране Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине је пет (5) година, уз могућност поновног именовања.

(2) У случају истека мандата, оставке или другог начина престанка вршења функције члана Канцеларије, задужује се Канцеларија у цјелини да о истом благовремено достави информацију Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине и Савјету министара Босне и Херцеговине, са приједлогом за покретање процедуре провођења конкурса за избор новог члана Канцеларије.

Члан 5. (Услови за именовање)

(1) Чланови Канцеларије из члана 2. ове одлуке требају испуњавати опште и посебне услове.

(2) Општи услови за чланове Канцеларије су: а) да су држављани Босне и Херцеговине; б) да су старији од 18 година; в) да нису отпуштени из државне службе у

институцијама Босне и Херцеговине, односно ентитета, као резултат дисциплинске мјере у периоду од три године прије дана објављивања упражњене позиције;

г) да се на њих не односи члан IX 1. Устава Босне и Херцеговине.

(3) Поред испуњавања општих услова дефинисаних ставом (2) овог члана, кандидати за члана Канцеларије из члана 2. тачка а) ове одлуке требају испуњавати и посебне услове, и то: а) да имају високу стручну спрему - завршен

правни факултет, б) да имају положен правосудни испит или да су

универзитетски професори или доценти у области управног права,

в) да имају пет (5) година радног искуства, а од тога најмање двије (2) године у области управног права или управног поступка, или јавних набавки,

г) да имају стручна знања из области јавних набавки, познавање области које су у уској вези с јавним набавкама, као што су конкуренција, јавни приходи, директиве ЕУ-а које регулишу јавне набавке,

д) да познају енглески или француски језик. (4) Поред испуњавања општих услова дефинисаних

ставом (2) овог члана, кандидати за чланове Канцеларије из члана 2. тачка б) ове одлуке требају испуњавати и посебне услове, и то:

а) да имају високу стручну спрему - завршен правни или економски факултет,

б) да имају пет (5) година радног искуства након стицања дипломе ВСС, у области јавних набавки, транспорта, стратешког пословног управљања који се односи на дјелатност уговорних органа из члана 3. Закона,

в) да имају стручна знања из области јавних набавки, познавање области које су у уској вези с јавним набавкама, као што су конкуренција, јавни приходи, директиве ЕУ-а које регулишу јавне набавке,

г) да познају енглески или француски језик.

Члан 6. (Објављивање конкурса и рок за подношење пријава)

(1) Конкурс ће се објавити у "Службеном гласнику БиХ", "Службеном гласнику БД БиХ" и три дневна листа која се дистрибуирају на цијелој територији Босне и Херцеговине.

(2) Рок за подношење пријаве је 30 дана од дана објављивања конкурса у "Службеном гласнику БиХ".

Члан 7. (Провођење активности из Одлуке)

Министарство правде Босне и Херцеговине се задужује да проведе све активности везане за објављивањe текста конкурса, с условима утврђеним чланом 5. ове Одлуке, као и пријем пријава које пристигну по конкурсу.

Члан 8. (Провођење конкурса)

(1) Конкурсну процедуру за избор чланова Канцеларије ће провести Комисија за избор кандидата за чланове Канцеларије.

(2) Одлуку о именовању Комисије за избор кандидата за чланове Канцеларије донијеће Савјет министара Босне и Херцеговине.

Члан 9. (Именовање чланова Канцеларије)

По окончању јавног конкурса, Комисија за избор кандидата за чланове Канцеларије ће Савјету министара Босне и Херцеговине доставити листу успјешних кандидата, након чега ће Савјет министара Босне и Херцеговине Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине предложити именовање кандидата за чланове Канцеларије.

Члан 10. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављуje се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 8/13 11. јануара 2013. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р.

Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), člana 49. st. (5), (6) i (7) Zakona o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 49/04, 19/05, 52/05, 8/06, 24/06, 70/06, 12/09 i 60/10) i zaključka s 12. sjednice Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, održane 04. jula 2012. godine, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 34. sjednici održanoj 11. januara 2013. godine, donijelo je


ODLUKU O RASPISIVANJU KONKURSA I UTVRĐIVANJU

UVJETA ZA ČLANOVE UREDA ZA RAZMATRANJE ŽALBI

Član 1. (Predmet)

Ovom odlukom pokreće se procedura konkursa i utvrđuju uvjeti za izbor pet (5) članova Ureda za razmatranje žalbi (u daljnjem tekstu: Ured), sa sjedištem u Sarajevu, a prema Zakonu o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine.

Član 2. (Članovi Ureda koji se biraju na konkursu)

Konkurs se raspisuje za imenovanje: a) dva (2) člana iz reda priznatih stručnjaka upravnog

prava, iz Federacije Bosne i Hercegovine; b) tri (3) člana iz reda stručnjaka iz oblasti javnih

nabavki, transporta i strateškog poslovnog upravljanja, uzimajući u obzir da dva (2) člana budu iz Federacije Bosne i Hercegovine, a jedan (1) član iz Republike Srpske.

Član 3. (Opis upražnjenih pozicija)

Članovi Ureda obavljaju sljedeće poslove: a) odlučuju u predmetima po žalbi u skladu sa

Zakonom o javnim nabavkama Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Zakon) i Poslovnikom o radu Ureda;

b) donose odluke o troškovima postupka; c) aktivno učestvuju u radu Ureda; d) učestvuju pri pripremi prijedloga za periodične i

godišnje izvještaje; e) prate zakone i praksu institucija Evropske unije iz

oblasti javnih nabavki kao i druge relevantne propise, prakse Evropskog suda pravde;

f) sarađuju s drugim državnim institucijama i sličnim institucijama u drugim zemljama.

Član 4. (Mandat članova i obaveza informisanja o prestanku mandata)

(1) Mandat članova Ureda, nakon provedene procedure konkursa i imenovanja članova Ureda od Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine je pet (5) godina, uz mogućnost ponovnog imenovanja.

(2) U slučaju isteka mandata, ostavke ili drugog načina prestanka vršenja funkcije člana Ureda, zadužuje se Ured u cjelini da o istom pravovremeno dostavi informaciju Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine i Vijeću ministara Bosne i Hercegovine, s prijedlogom za pokretanje procedure provođenja konkursa za izbor novog člana Ureda.

Član 5. (Uvjeti za imenovanje)

(1) Članovi Ureda iz člana 2. ove odluke treba da ispunjavaju opće i posebne uvjete.

(2) Opći uvjeti za članove Ureda su: a) da su državljani Bosne i Hercegovine; b) da su stariji od 18 godina; c) da nisu otpušteni iz državne službe u institucijama

Bosne i Hercegovine, odnosno entiteta, kao rezultat disciplinske mjere u periodu tri godine prije dana objavljivanja upražnjene pozicije;

d) da se na njih ne odnosi član IX 1. Ustava Bosne i Hercegovine.

(3) Osim ispunjavanja općih uvjeta definiranih stavom (2) ovog člana, kandidati za člana Ureda iz člana 2. tačka a) ove odluke treba da ispunjavaju i posebne uvjete, i to: a) da imaju visoku stručnu spremu - završen pravni

fakultet; b) da imaju položen pravosudni ispit ili da su

univerzitetski profesori ili docenti u oblasti upravnog prava;

c) da imaju pet (5) godina radnog iskustva, od čega najmanje dvije (2) godine u oblasti upravnog prava ili upravnog postupka ili javnih nabavki;

d) da posjeduju stručna znanja iz oblasti javnih nabavki, poznavanje oblasti koje su u uskoj vezi s javnim nabavkama, kao što su konkurencija, javni prihodi, direktive EU-a koje regulišu javne nabavke;

e) da poznaju engleski ili francuski jezik. (4) Osim ispunjavanja općih uvjeta definiranih stavom (2)

ovog člana, kandidati za članove Ureda iz člana 2. tačka b) ove odluke treba da ispunjavaju i posebne uvjete, i to: a) da imaju visoku stručnu spremu - završen pravni ili

ekonomski fakultet; b) da imaju pet (5) godina radnog iskustva nakon

stjecanja diplome VSS u oblasti javnih nabavki, transporta, strateškog poslovnog upravljanja koje se odnosi na djelatnost ugovornih organa iz člana 3. Zakona;

c) da posjeduju stručna znanja iz oblasti javnih nabavki, poznavanje oblasti koje su u uskoj vezi s javnim nabavkama, kao što su konkurencija, javni prihodi, direktive EU-a koje regulišu javne nabavke;

d) da poznaju engleski ili francuski jezik.

Član 6. (Objava konkursa i rok za podnošenje prijava)

(1) Konkurs će se objaviti u "Službenom glasniku BiH", "Službenom glasniku BD BiH" i tri dnevna lista koja se distribuiraju na cijeloj teritoriji Bosne i Hercegovine.

(2) Rok za podnošenje prijave je 30 dana od dana objavljivanja konkursa u "Službenom glasniku BiH".

Član 7. (Provođenje aktivnosti iz Odluke)

Ministarstvo pravde Bosne i Hercegovine zadužuje se da provede sve aktivnosti u vezi s objavljivanjem teksta konkursa i uvjetima utvrđenim članom 5. ove odluke, kao i prijem prijava koje pristignu po konkursu.

Član 8. (Provođenje konkursa)

(1) Konkursnu proceduru za izbor članova Ureda provest će Komisija za izbor kandidata za članove Ureda.

(2) Odluku o imenovanju Komisije za izbor kandidata za članove Ureda donijet će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

Član 9. (Imenovanje članova Ureda)

Po okončanju javnog konkursa, Komisija za izbor kandidata za članove Ureda će Vijeću ministara Bosne i Hercegovine dostaviti listu uspješnih kandidata, nakon čega će Vijeće ministara Bosne i Hercegovine Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine predložiti imenovanje kandidata za članove Ureda.


Član 10. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 8/13 11. januara 2013. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, s. r.

153 Na temelju članka 106. stavak (1) Zakona o zaštiti

potrošača u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 25/06) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 35. sjednici održanoj 17. siječnja 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O IMENOVANJU ČLANOVA

VIJEĆA ZA ZAŠTITU POTROŠAČA BOSNE I HERCEGOVINE

Članak 1. U Odluci o imenovanju članova Vijeća za zaštitu

potrošača Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 89/06, 10/08, 24/09, 63/10 i 32/12) u članku 2. točka c) mijenja se i glasi:

"c) LJUBOMIR KALABA, član".

Članak 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



На основу члана 106. став (1) Закона о заштити

потрошача у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 25/06) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 35. сједници одржаној 17. јануара 2013. године, донио је

ОДЛУКУ О ИЗМЈЕНИ ОДЛУКЕ О ИМЕНОВАЊУ ЧЛАНОВА САВЈЕТА ЗА ЗАШТИТУ ПОТРОШАЧА БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ

Члан 1. У Одлуци о именовању чланова Савјета за заштиту

потрошача Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 89/06, 10/08, 24/09, 63/10 и 32/12) у члану 2. тачка ц) мијења се и гласи:

"ц) Љубомир Калаба, члан".

Члан 2. Ова одлука ступа на снагу даном доношења и

објављује се у "Службеном гласнику БиХ ".


Сарајево


Na osnovu člana 106. stav (1) Zakona o zaštiti potrošača u

Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 25/06) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine

("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 35. sjednici održanoj 17. januara 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IZMJENI ODLUKE O IMENOVANJU ČLANOVA

VIJEĆA ZA ZAŠTITU POTROŠAČA BOSNE I HERCEGOVINE

Član 1. U Odluci o imenovanju članova Vijeća za zaštitu

potrošača Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 89/06, 10/08, 24/09, 63/10 i 32/12) u članu 2. tačka c) mijenja se i glasi:

"c) LJUBOMIR KALABA, član".

Član 2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje

se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



154 Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07 i 24/08) i članka 2. stavak (1) Odluke o usvajanju Osnova kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 31/11), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 34. sjednici održanoj 11. siječnja 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU POVJERENSTVA ZA IZRADU

KVALIFIKACIJSKOG OKVIRA U BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. (Predmet)

Ovom Odlukom imenuje se Povjerenstvo za izradu kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo).

Članak 2. (Sastav Povjerenstva)

(1) U Povjerenstvo iz članka 1. ove Odluke imenuju se: a) Daria DUILOVIĆ, Ministarstvo civilnih poslova, b) Cvijan JOVANOVIĆ, Ministarstvo prosvjete i

kulture Republike Srpske, c) Marko NEDIĆ, Ministarstvo prosvjete, znanosti,

kulture i športa Posavske županije, d) Lamija HUSIĆ, Ministarstvo za obrazovanje, nauku

i mlade Kantona Sarajevo, e) Mara MATKIĆ, Odjel za obrazovanje Vlade Brčko

Distrikta Bosne i Hercegovine, f) doc. dr. Nina BIJEDIĆ, Univerzitet "Džemal

Bijedić" Mostar, Rektorska konferencija Bosne i Hercegovine,

g) mr. Đorđe MARKEZ, Univerzitet u Banjoj Luci, Rektorska konferencija Bosne i Hercegovine,

h) prof. dr. Dražena GAŠPAR, Sveučilište u Mostaru, Rektorska konferencija Bosne i Hercegovine,

i) Slavica ŠKORO, Agencija za razvoj viskog obrazovanja i osiguranje kvalitete (HEA),

j) Dragana DILBER, Centar za informiranje i priznavanje dokumenata iz područja visokog obrazovanja (CIP),

k) Marija NALETILIĆ, Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje (APOSO),


l) Vedrana ĐERIĆ, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine,

m) Haris KARAČIĆ, Federalni zavod za statistiku, n) Dolores PEULIĆ, Republički zavod za statistiku

Republike Srpske, o) Zibija HODŽIĆ, Ministarstvo civilnih poslova, p) Jasmina HERCEGOVAC, Ministarstvo rada i

socijalne politike Federacije Bosne i Hercegovine, r) Rajko KLIČKOVIĆ, Ministarstvo rada i boračko-

invalidske zaštite Republike Srpske, s) Ranko MILIĆ, Unija udruženja poslodavaca

Republike Srpske, i t) Dževad HADŽIĆ, Savez sindikata Bosne i

Hercegovine - Konfederacija sindikata Bosne i Hercegovine.

(2) Za tajnika Povjerenstva imenuje se Almina ĆIBO, Ministarstvo civilnih poslova.

Članak 3. (Zadatak Povjerenstva)

Zadatak Povjerenstva je izraditi i predloži radni plan svih glavnih aktivnosti za izradu kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini, uključujući: metodologiju, standarde, potrebna sredstva, rokove, operativne timove i drugo.

Članak 4. (Poslovnik o radu)

(1) Ministarstvo civilnih polova je dužno da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ove Odluke sazove konstituirajuću sjednicu Povjerenstva.

(2) Povjerenstvo ima obvezu da u roku od 30 dana od dana održavanja konstituirajuće sjednice donese poslovnik o radu.

(3) Poslovnikom o radu regulisat će se način i okvir rada, prava i obveze, kao i druga pitanja značajna za rad Povjerenstva.

Članak 5. (Način odlučivanja Povjerenstva)

(1) Povjerenstvo odlučuje većinom glasova ukupnog broja članova prisutnih na sjednici Povjerenstva pod uvjetom da takvu većinu čine najmanje dvije trećine glasova predstavnika svakog konstitutivnog naroda.

(2) Povjerenstvo većinom glasova ukupnog broja članova bira predsjedatelja Povjerenstva.

Članak 6. (Mandat Povjerenstva i rok za izvršenje zadataka)

Povjerenstvo se imenuje na razdoblje od godinu dana, u kojemu roku je dužno izvršiti radni zadatak iz članka 3. ove Odluke.

Članak 7. (Izvještavanje)

Povjerenstvo se obvezuje da u roku od 30 dana od dana izvršenja radnog zadatka iz članka 3. ove Odluke, dostavi Vijeću ministara Bosne i Hercegovine Izvješće o radu Povjerenstva.

Članak 8. (Tehnička potpora)

Ministarstvo civilnih poslova će osigurati administrativno- tehničku i organizacijsku potporu za rad i funkcioniranje Povjerenstva.

Članak 9. (Naknade)

(1) Članovi Povjerenstva imaju pravo na naknadu putnih troškova i dnevnica.

(2) Sredstva iz stavka (1) ovog članka izdvajaju se iz Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih

obveza Bosne i Hercegovine, na teret proračunskog korisnika Ministarstva civilnih poslova sukladno važećim financijskim propisima u institucijama Bosne i Hercegovine.

Članak 10. (Stupanje na snagu)

Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне

и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07 и 24/08) и члана 2. став (1) Одлуке о усвајању Основа квалификационог оквира у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", број 31/11), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 34. сједници одржаној 11. јануара 2013. године, донио је

ОДЛУКУ О ИМЕНОВАЊУ КОМИСИЈЕ ЗА ИЗРАДУ

КВАЛИФИКАЦИОНОГ ОКВИРА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Члан 1. (Предмет)

Овом Одлуком именује се Комисија за израду квалификационог оквира у Босни и Херцеговини (у даљем тексту: Комисија).

Члан 2. (Састав Комисије)

(1) У Комисију из члана 1. ове Одлуке именују се: а) Дариа ДУИЛОВИЋ, Министарство цивилних

послова, б) Цвијан ЈОВАНОВИЋ, Министарство просвјете и

културе Републике Српске, ц) Марко НЕДИЋ, Министарство просвјете,

знаности, културе и шпорта Посавске жупаније, д) Ламија ХУСИЋ, Министарство за образовање,

науку и младе Кантона Сарајево, е) Мара МАТКИЋ, Одјељење за образовање Владе

Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине, ф) доц. др Нина БИЈЕДИЋ, Универзитет "Џемал

Биједић" Мостар, Ректорска конференција Босне и Херцеговине,

г) мр Ђорђе МАРКЕЗ, Универзитет у Бањој Луци, Ректорска конференција Босне и Херцеговине,

х) проф. др Дражена ГАШПАР, Свеучилиште у Мостару, Ректорска конференција Босне и Херцеговине,

и) Славица ШКОРО, Агенција за развој виског образовања и осигурање квалитета (HEA),

ј) Драгана ДИЛБЕР, Центар за информисање и признавање докумената из области високог образовања (CIP),

к) Марија НАЛЕТИЛИЋ, Агенција за предшколско, основно и средње образовање (APOSO),

л) Ведрана ЂЕРИЋ, Агенција за статистику Босне и Херцеговине,

м) Харис КАРАЧИЋ, Федерални завод за статистику,

н) Долорес ПЕУЛИЋ, Републички завод за статистику Републике Српске,


о) Зибија ХОЏИЋ, Министарство цивилних послова,

п) Јасмина ХЕРЦЕГОВАЦ, Министарство рада и социјалне политике Федерације Босне и Херцеговине,

р) Рајко КЛИЧКОВИЋ, Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске,

с) Ранко МИЛИЋ, Унија удружења послодаваца Републике Српске, и

т) Џевад ХАЏИЋ, Савез синдиката Босне и Херцеговине - Конфедерација синдиката Босне и Херцеговине.

(2) За секретара Комисије именује се Алмина ЋИБО, Министарство цивилних послова.

Члан 3. (Задатак Комисије)

Задатак Комисије је да изради и предложи радни план свих главних активности за израду квалификационог оквира у Босни и Херцеговини, укључујући: методологију, стандарде, потребна средства, рокове, оперативне тимове и друго.

Члан 4. (Пословник о раду)

(1) Министарство цивилних полова је дужно да у року од 30 дана од дана ступања на снагу ове Одлуке сазове конституирајућу сједницу Комисије.

(2) Комисија има обавезу да у року од 30 дана од дана одржавања конституирајуће сједнице донесе пословник о раду.

(3) Пословником о раду регулисаће се начин и оквир рада, права и обавезе, као и друга питања значајна за рад Комисије.

Члан 5. (Начин одлучивања Комисије)

(1) Комисија одлучује већином гласова укупног броја чланова присутних на сједници Комисије под условом да такву већину чине најмање двије трећине гласова представника сваког конститутивног народа.

(2) Комисија већином гласова укупног броја чланова бира предсједавајућег Комисије.

Члан 6. (Мандат Комисије и рок за извршење задатака) Комисија се именује на период од годину дана, у

којем року је дужна извршити радни задатак из члана 3. ове Одлуке.

Члан 7. (Извјештавање)

Комисија се обавезује да у року од 30 дана од дана извршења радног задатка из члана 3. ове Одлуке, достави Савјету министара Босне и Херцеговине Извјештај о раду Комисије.

Члан 8. (Техничка подршка)

Министарство цивилних послова ће обезбиједити административно-техничку и организациону подршку за рад и функционисање Комисије.

Члан 9. (Накнаде)

(1) Чланови Комисије имају право на накнаду путних трошкова и дневница.

(2) Средства из става (1) овог члана издвајају се из Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине, на терет буџетског корисника Министарства цивилних послова у складу

са важећим финансијским прописима у институцијама Босне и Херцеговине.

Члан 10. (Ступање на снагу)

Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево


Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07 i 24/08) i člana 2. stav (1) Odluke o usvajanju Osnova kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", broj 31/11), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 34. sjednici održanoj 11. januara 2013. godine, donijelo je

ODLUKU O IMENOVANJU KOMISIJE ZA IZRADU

KVALIFIKACIJSKOG OKVIRA U BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. (Predmet)

Ovom Odlukom imenuje se Komisija za izradu kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: Komisija).

Član 2. (Sastav Komisije)

(1) U Komisiju iz člana 1. ove Odluke imenuju se: a) Daria DUILOVIĆ, Ministarstvo civilnih poslova, b) Cvijan JOVANOVIĆ, Ministarstvo prosvjete i

kulture Republike Srpske, c) Marko NEDIĆ, Ministarstvo prosvjete, znanosti,

kulture i športa Posavske županije, d) Lamija HUSIĆ, Ministarstvo za obrazovanje, nauku

i mlade Kantona Sarajevo, e) Mara MATKIĆ, Odjel za obrazovanje Vlade Brčko

Distrikta Bosne i Hercegovine, f) doc. dr. Nina BIJEDIĆ, Univerzitet "Džemal

Bijedić" Mostar, Rektorska konferencija Bosne i Hercegovine,

g) mr. Đorđe MARKEZ, Univerzitet u Banjoj Luci, Rektorska konferencija Bosne i Hercegovine,

h) prof. dr. Dražena GAŠPAR, Sveučilište u Mostaru, Rektorska konferencija Bosne i Hercegovine,

i) Slavica ŠKORO, Agencija za razvoj viskog obrazovanja i osiguranje kvaliteta (HEA),

j) Dragana DILBER, Centar za informiranje i priznavanje dokumenata iz oblasti visokog obrazovanja (CIP),

k) Marija NALETILIĆ, Agencija za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje (APOSO),

l) Vedrana ĐERIĆ, Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine,

m) Haris KARAČIĆ, Federalni zavod za statistiku, n) Dolores PEULIĆ, Republički zavod za statistiku

Republike Srpske, o) Zibija HODŽIĆ, Ministarstvo civilnih poslova, p) Jasmina HERCEGOVAC, Ministarstvo rada i

socijalne politike Federacije Bosne i Hercegovine, r) Rajko KLIČKOVIĆ, Ministarstvo rada i boračko -

invalidske zaštite Republike Srpske,


s) Ranko MILIĆ, Unija udruženja poslodavaca Republike Srpske, i

t) Dževad HADŽIĆ, Savez sindikata Bosne i Hercegovine - Konfederacija sindikata Bosne i Hercegovine.

(2) Za sekretara Komisije imenuje se Almina ĆIBO, Ministarstvo civilnih poslova.

Član 3. (Zadatak Komisije)

Zadatak Komisije je da izradi i predloži radni plan svih glavnih aktivnosti za izradu kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini, uključujući: metodologiju, standarde, potrebna sredstva, rokove, operativne timove i drugo.

Član 4. (Poslovnik o radu)

(1) Ministarstvo civilnih polova je dužno da u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ove Odluke sazove konstituirajuću sjednicu Komisije.

(2) Komisija ima obavezu da u roku od 30 dana od dana održavanja konstituirajuće sjednice donese poslovnik o radu.

(3) Poslovnikom o radu regulisat će se način i okvir rada, prava i obaveze, kao i druga pitanja značajna za rad Komisije.

Član 5. (Način odlučivanja Komisije)

(1) Komisija odlučuje većinom glasova ukupnog broja članova prisutnih na sjednici Komisije pod uslovom da takvu većinu čine najmanje dvije trećine glasova predstavnika svakog konstitutivnog naroda.

(2) Komisija većinom glasova ukupnog broja članova bira predsjedavajućeg Komisije.

Član 6. (Mandat Komisije i rok za izvršenje zadataka)

Komisija se imenuje na period od godinu dana, u kojem roku je dužna izvršiti radni zadatak iz člana 3. ove Odluke.

Član 7. (Izvještavanje)

Komisija se obavezuje da u roku od 30 dana od dana izvršenja radnog zadatka iz člana 3. ove Odluke, dostavi Vijeću ministara Bosne i Hercegovine Izvještaj o radu Komisije.

Član 8. (Tehnička podrška)

Ministarstvo civilnih poslova će osigurati administrativno- tehničku i organizacijsku podršku za rad i funkcioniranje Komisije.

Član 9. (Naknade)

(1) Članovi Komisije imaju pravo na naknadu putnih troškova i dnevnica.

(2) Sredstva iz stava (1) ovog člana izdvajaju se iz Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine, na teret budžetskog korisnika Ministarstva civilnih poslova u skladu sa važećim finansijskim propisima u institucijama Bosne i Hercegovine.

Član 10. (Stupanje na snagu)

Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



MINISTARSTVO SIGURNOSTI BOSNE I HERCEGOVINE

155 Na temelju članka 17. stavak (2) Zakona o graničnoj

kontroli ("Službeni glasnik BiH", br. 53/09 i 54/10), i odredbi Pravilnika o određivanju područja graničnog prijelaza ("Službeni glasnik BiH", broj 92/09), ministar Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine donosi

RJEŠENJE O ODREĐIVANJU PODRUČJA CESTOVNOG

MEĐUNARODNOG GRANIČNOG PRIJELAZA ZA ROBNI PROMET KLOBUK

Određuje se područje cestovnog međunarodnog graničnog prijelaza za robni promet I kategorije Klobuk, na lokalitetu nenaseljenog mjesta Klobuk, općina Trebinje, omeđen pravcima na čijim su presjecima karakteristične točke kako je to ucrtano na Geodetskoj skici parcele broj 03/04 od 01.10.2004. godine, Republičke uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Trebinje, sa postavljenom ogradom graničnog prijelaza, kako je to ucrtano u Preglednoj situaciji R – 1:1.000 projektanta "IPSA" Institut Sarajevo, sa ucrtanim objektima na području graničnog prijelaza i pripadajućim dijelom javne prometnice, površine 28. 430 m2, upisano u Katastarskoj općini Župa, Područna jedinica Trebinje kao k.č. broj 20/457, 20/123, 314/2, 320/2, 20/458, 190, 296/2, 274/2, 275/3, 278/1, 279/1 i 280/11, sve k.o. Župa, udaljeno od državne granice oko 1.300 m, upisano u z.k. uložak broj 67, 66, 64, 63, 62, 61, 58 od 17.08.2006. godine kod Zemljišnoknjiž-nog ureda Osnovnog suda Trebinje.

Obrazloženje

U postupku donošenja Rješenja o određivanju područja cestovnog međunarodnog graničnog prijelaza za robni promet I kategorije Klobuk, preko kojeg se obavlja međunarodni putnički promet i promet svih vrsta vozila i svih vrsta roba, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine zaprimilo je Prijedlog za određivanje područja navedenog međunarodnog graničnog prijelaza, broj 17-04-7-04-3-2379/10 od 26.03.2012. godine, dostavljen od strane Granične policije Bosne i Hercegovine.

U prilogu Prijedloga dostavljena je Pregledna situacija projektanta "IPSA" Institut Sarajevo, urađena u razmjeri 1: 1.000, sa ucrtanim objektima, Kopija katastarskog plana Republičke uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Područne jedinice Trebinje, broj 21.47/952.1-3-128/12 od 14.03.2011. godine, te z.k. uložak iz kojeg je vidljivo da je vlasništvo nad parcelom na kojoj je određeno područje međunarodnog graničnog prijelaza Klobuk u vlasništvu Vlade Republike Srpske dato na korištenje UINO, Rješenje Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske broj 16-360-28/07 od 17.03.2008. godine kojim se daje odobrenje za građenje, te Rješenje Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske, broj 15-360-68/09 od 29.01.2010. godine, kojim se daje odobrenje za upotrebu.

Na području graničnog prijelaza izgrađeni su ili postavljeni sljedeći objekti: - Zgrada službenih prostorija policijskih i carinskih

službenika dimenzija 40,60 m x 10,66 m, površine 432,79 m2,

- Zgrada inspekcijskih službi i špeditera dimenzija 24,60 m x 10,66 m, površine 235,00 m2,

- Objekat za detaljnu kontrolu dimenzija 20,66 m x 12,66 m, površine 256,63 m2,


- Objekat energetskog bloka dimenzija 16,60 m x 10,66 m, površine 164,30 m2,

- Kontrolne kabine dimenzija 2,40 m x 2,40 m, devet komada. Uz Prijedlog za određivanje područja navedenog

graničnog prijelaza dostavljeno je i pozitivno mišljenje Uprave za indirekno/neizravno oporezivanje BiH - Regionalni centar Mostar, Carinska ispostava Trebinje, broj 03/4-6/III-2275/12 od 05.12.2011. godine.

Razmatrajući dostavljeni Prijedlog i priloženu dokumentaciju, mišljenje Uprave za indirektno/neizravno oporezivanje BiH, te odredbe članka 17. Zakona o graničnoj kontroli, ministar Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine donio je rješenje kako je to i navedeno u njegovom dispozitivu.

Sastavni dio Rješenja čini: - Pregledna situacija R-1: 1.000; - Izvod iz katastra, - Z.K. uložak, - Dozvola za građenje Ministarstva za prostorno uređenje,

građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske. - Uporabna dozvola Ministarstva za prostorno uređenje,

građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske. Ovo rješenje je konačno u upravnom postupku i na njega

se ne može uložiti žalba, ali se može pokrenuti upravni spor kod Suda Bosne i Hercegovine u roku od 60 dana od dana njegovog donošenja.

Ovo rješenje sa prilozima, te druga relevantna dokumentacija, čini Dosjee cestovnog međunarodnog graničnog prijelaza za robni promet Klobuk, koji se čuva i sa kojim raspolaže Središnji ured Uprave za indirektno/neizravno oporezivanje BiH.

Rješenje o određivanju područja međunarodnog graničnog prijelaza I kategorije Klobuk objavit će se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 12-04-8-2189-12/12 31. siječnja 2013. godine

Sarajevo Ministar

Fahrudin Radončić, v. r.

На основу члана 17. став (2) Закона о граничној

контроли ("Службени гласник БиХ", број 53/09 и 54/10), и одредби Правилника о одређивању подручја граничног прелаза ("Службени гласник БиХ", број 92/09), министар Министарства безбједности Босне и Херцеговине доноси

РЈЕШЕЊЕ О ОДРЕЂИВАЊУ ПОДРУЧЈА ДРУМСКОГ

МЕЂУНАРОДНОГ ГРАНИЧНОГ ПРЕЛАЗА ЗА РОБНИ САОБРАЋАЈ КЛОБУК

Одређује се подручје друмског међународног граничног прелаза за робни саобраћај I категорије Клобук, на локалитету ненасељеног мјеста Клобук, општина Требиње, омеђен правцима на чијим су пресјецима карактеристичне тачке како је то уцртано на Геодетској скици парцеле број 03/04 од 01.10.2004. године, Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове Требиње, са постављеном оградом граничног прелаза, како је то уцртано у Прегледној ситуацији Р – 1:1.000 пројектанта "ИПСА" Институт Сарајево, са уцртаним објектима на подручју граничног прелаза и припадајућим дијелом јавне саобраћајнице, површине 28. 430 м2, уписано у Катастарској општини Жупа, Подручна јединица Требиње као к.ч. број 20/457, 20/123, 314/2, 320/2, 20/458, 190, 296/2, 274/2, 275/3, 278/1, 279/1 и 280/11, све к.о. Жупа, удаљено од државне границе око 1.300 м, уписано у з.к. уложак број 67, 66, 64, 63, 62, 61, 58 од

17.08.2006. године код Земљишнокњижног уреда Основног суда Требиње.

Образложење

У поступку доношења Рјешења о одређивању подручја друмског међународног граничног прелаза за робни саобраћај I категорије Клобук, преко којег се обавља међународни путнички саобраћај и саобраћај свих врста возила и свих врста роба, Министарство безбједности Босне и Херцеговине запримило је Приједлог за одређивање подручја наведеног међународног граничног прелаза, број 17-04-7-04-3-2379/10 од 26.03.2012. године, достављен од стране Граничне полиције Босне и Херцеговине.

У прилогу Приједлога достављена је Прегледна ситуација пројектанта "ИПСА" Институт Сарајево, урађена у размјери 1:1.000, са уцртаним објектима, Копија катастарског плана Републичке управе за геодетске и имовинско-правне послове Подручне јединице Требиње, број 21.47/952.1-3-128/12 од 14.03.2011. године, те з.к. уложак из којег је видљиво да је власништво над парцелом на којој је одређено подручје међународног граничног прелаза Клобук у власништву Владе Републике Српске дато на кориштење УИНО, Рјешње Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске број 16-360-28/07 од 17.03.2008. године којим се даје одобрење за грађење, те Рјешење Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске, број 15-360-68/09 од 29.01.2010. године, којим се даје одобрење за употребу.

На подручју граничног прелаза изграђени су или постављени сљедећи објекти: - Зграда службених просторија полицијских и

царинских службеника димензија 40,60 м x 10,66 м, површине 432,79 м2,

- Зграда инспекцијских служби и шпедитера димензија 24,60 м x 10,66 м, површине 235,00 м2,

- Објекат за детаљну контролу димензија 20,66 м x 12,66 м, површине 256,63 м2,

- Објекат енергетског блока димензија 16,60 м x 10,66 м, површине 164,30 м2,

- Контролне кабине димензија 2,40 м x 2,40 м, девет комада. Уз Приједлог за одређивање подручја наведеног

граничног прелаза достављено је и позитивно мишљење Управе за индирекно/неизравно опорезивање БиХ - Регионални центар Мостар, Царинска испостава Требиње, број 03/4-6/III-2275/12 од 05.12.2011. године.

Разматрајући достављени Приједлог и приложену документацију, мишљење Управе за индиректно/неизравно опорезивање БиХ, те одредбе члана 17. Закона о граничној контроли, министар Министарства безбједности Босне и Херцеговине донио је рјешење како је то и наведено у његовом диспозитиву.

Саставни дио Рјешења чини: - Прегледна ситуација Р-1: 1.000; - Извод из катастра, - З.K. уложак, - Дозвола за грађење Министарства за просторно

уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске.

- Употребна дозвола Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију Републике Српске. Ово рјешење је коначно у управном поступку и на

њега се не може уложити жалба, али се може покренути


управни спор код Суда Босне и Херцеговине у року од 60 дана од дана његовог доношења.

Ово рјешење са прилозима, те друга релевантна документација, чини Досје друмског међународног граничног прелаза за робни саобраћај Клобук, који се чува и са којим располаже Средишњи уред Управе за индиректно/неизравно опорезивање БиХ.

Рјешење о одређивању подручја међународног граничног прелаза I категорије Клобук објавиће се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево Министар

Фахрудин Радончић, с. р.

Na osnovu člana 17. stav (2) Zakona o graničnoj kontroli

("Službeni glasnik BiH", broj 53/09 i 54/10), i odredbi Pravilnika o određivanju područja graničnog prelaza ("Službeni glasnik BiH", broj 92/09), ministar Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine donosi

RJEŠENJE O ODREĐIVANJU PODRUČJA DRUMSKOG

MEĐUNARODNOG GRANIČNOG PRELAZA ZA ROBNI PROMET KLOBUK

Određuje se područje drumskog međunarodnog graničnog prelaza za robni promet I kategorije Klobuk, na lokalitetu nenaseljenog mjesta Klobuk, općina Trebinje, omeđen pravcima na čijim su presjecima karakteristične tačke kako je to ucrtano na Geodetskoj skici parcele broj 03/04 od 01.10.2004. godine, Republičke uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Trebinje, sa postavljenom ogradom graničnog prelaza, kako je to ucrtano u Preglednoj situaciji R – 1:1.000 projektanta "IPSA" Institut Sarajevo, sa ucrtanim objektima na području graničnog prelaza i pripadajućim dijelom javne saobraćajnice, površine 28. 430 m2, upisano u Katastarskoj općini Župa, Područna jedinica Trebinje kao k.č. broj 20/457, 20/123, 314/2, 320/2, 20/458, 190, 296/2, 274/2, 275/3, 278/1, 279/1 i 280/11, sve k.o. Župa, udaljeno od državne granice oko 1.300 m, upisano u z.k. uložak broj 67, 66, 64, 63, 62, 61, 58 od 17.08.2006. godine kod Zemljišnoknjižnog ureda Osnovnog suda Trebinje.

Obrazloženje

U postupku donošenja Rješenja o određivanju područja drumskog međunarodnog graničnog prelaza za robni promet I kategorije Klobuk, preko kojeg se obavlja međunarodni putnički promet i promet svih vrsta vozila i svih vrsta roba, Ministarstvo sigurnosti Bosne i Hercegovine zaprimilo je Prijedlog za određivanje područja navedenog međunarodnog graničnog prelaza, broj 17-04-7-04-3-2379/10 od 26.03.2012. godine, dostavljen od strane Granične policije Bosne i Hercegovine.

U prilogu Prijedloga dostavljena je Pregledna situacija projektanta "IPSA" Institut Sarajevo, urađena u razmjeri 1: 1.000, sa ucrtanim objektima, Kopija katastarskog plana Republičke uprave za geodetske i imovinsko-pravne poslove Područne jedinice Trebinje, broj 21.47/952.1-3-128/12 od 14.03.2011. godine, te z.k. uložak iz kojeg je vidljivo da je vlasništvo nad parcelom na kojoj je određeno područje međunarodnog graničnog prelaza Klobuk u vlasništvu Vlade Republike Srprske dato na korištenje UINO, Rješnje Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske broj 16-360-28/07 od 17.03.2008. godine kojim se daje odobrenje za građenje, te Rješenje Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Republike

Srpske, broj 15-360-68/09 od 29.01.2010. godine, kojim se daje odobrenje za upotrebu.

Na području graničnog prelaza izgrađeni su ili postavljeni sljedeći objekti:

- Zgrada službenih prostorija policijskih i carinskih službenika dimenzija 40,60 m x 10,66 m, površine 432,79 m2,

- Zgrada inspekcijskih službi i špeditera dimenzija 24,60 m x 10,66 m, površine 235,00 m2,

- Objekat za detaljnu kontrolu dimenzija 20,66 m x 12,66 m, površine 256,63 m2,

- Objekat energetskog bloka dimenzija 16,60 m x 10,66 m, površine 164,30 m2,

- Kontrolne kabine dimenzija 2,40 m x 2,40 m, devet komada.

Uz Prijedlog za određivanje područja navedenog graničnog prelaza dostavljeno je i pozitivno mišljenje Uprave za indirekno/neizravno oporezivanje BiH - Regionalni centar Mostar, Carinska ispostava Trebinje, broj 03/4-6/III-2275/12 od 05.12.2011. godine.

Razmatrajući dostavljeni Prijedlog i priloženu dokumentaciju, mišljenje Uprave za indirektno/neizravno oporezivanje BiH, te odredbe člana 17. Zakona o graničnoj kontroli, ministar Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine donio je rješenje kako je to i navedeno u njegovom dispozitivu.

Sastavni dio Rješenja čini: - Pregledna situacija R-1: 1.000; - Izvod iz katastra, - Z.K. uložak, - Dozvola za građenje Ministarstva za prostorno uređenje,

građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske. - Upotrebna dozvola Ministarstva za prostorno uređenje,

građevinarstvo i ekologiju Republike Srpske. Ovo rješenje je konačno u upravnom postupku i na njega

se ne može uložiti žalba, ali se može pokrenuti upravni spor kod Suda Bosne i Hercegovine u roku od 60 dana od dana njegovog donošenja.

Ovo rješenje sa prilozima, te druga relevantna dokumentacija, čini Dosje drumskog međunarodnog graničnog prelaza za robni promet Klobuk, koji se čuva i sa kojim raspolaže Središnji ured Uprave za indirektno/neizravno oporezivanje BiH.

Rješenje o određivanju područja međunarodnog graničnog prelaza I kategorije Klobuk objavit će se u "Službenom glasniku BiH".


SarajevoMinistar

Fahrudin Radončić, s. r.

DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK

156 Na temelju članka 4.8. Zakona o prijenosu, regulatoru i

operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) i čl. 6. i 7. Pravilnika o tarifnom postupku ("Službeni glasnik BiH", broj 44/05), rješavajući po zahtjevu "Nezavisnog operatora sistema u Bosni i Hercegovini", broj 32/12 od 29. listopada 2011. godine, na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju održanoj 31. siječnja 2013. godine, donijeta je

ODLUKA 1. "Nezavisnom operatoru sistema u Bosni i Hercegovini"

određuje se potrebni godišnji prihod za 2013. godinu u


iznosu od 6.455.883 KM i utvrđuje tarifa za rad u iznosu od 0,0538 feninga/kWh.

2. Tarifu iz točke 1. ove odluke plaćaju kupci koji preuzimaju električnu energiju sa mreže prijenosa.

3. Tarifa određena ovom odlukom koristi se prilikom određivanja tarifa/cijena za krajnje kupce, prema strukturi tarifnih elemenata u okviru pojedinih kategorija potrošnje.

4. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, a primjenjuje se od 1. veljače 2013. godine. Izreka odluke objavljuje se u "Službenom glasniku BiH" i

službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Broj 04-28-5-380-44/12 31. siječnja 2013. godine

Tuzla Predsjedatelj Komisije

Milorad Tuševljak, v. r.

На основу члана 4.8. Закона о преносу, регулатору и

оператору система електричне енергије у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11) и чл. 6. и 7. Правилника о тарифном поступку ("Службени гласник БиХ", број 44/05), рјешавајући по захтјеву "Независног оператора система у Босни и Херцеговини", број 32/12 од 29. октобра 2011. године, на сједници Државне регулаторне комисије за електричну енергију одржаној 31. јануара 2013. године, донијета је

ОДЛУКА 1. "Независном оператору система у Босни и

Херцеговини" одређује се потребни годишњи приход за 2013. годину у износу од 6.455.883 КМ и утврђује тарифа за рад у износу од 0,0538 фенинга/kWh.

2. Тарифу из тачке 1. ове одлуке плаћају купци који преузимају електричну енергију са мреже преноса.

3. Тарифа одређена овом одлуком користи се приликом одређивања тарифа/цијена за крајње купце, према структури тарифних елемената у оквиру појединих категорија потрошње.

4. Ова одлука ступа на снагу даном доношења, a примјењује се од 1. фебруара 2013. године. Диспозитив одлуке објављује се у "Службеном

гласнику БиХ" и службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.


Тузла Предсједавајући Комисије Милорад Тушевљак, с. р.

Na osnovu člana 4.8. Zakona o prijenosu, regulatoru i

operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) i čl. 6. i 7. Pravilnika o tarifnom postupku ("Službeni glasnik BiH", broj 44/05), rješavajući po zahtjevu "Nezavisnog operatora sistema u Bosni i Hercegovini", broj 32/12 od 29. oktobra 2011. godine, na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju održanoj 31. januara 2013. godine, donijeta je

ODLUKA 1. "Nezavisnom operatoru sistema u Bosni i Hercegovini"

određuje se potrebni godišnji prihod za 2013. godinu u iznosu od 6.455.883 KM i utvrđuje tarifa za rad u iznosu od 0,0538 feninga/kWh.

2. Tarifu iz tačke 1. ove odluke plaćaju kupci koji preuzimaju električnu energiju sa mreže prijenosa.

3. Tarifa određena ovom odlukom koristi se prilikom određivanja tarifa/cijena za krajnje kupce, prema strukturi tarifnih elemenata u okviru pojedinih kategorija potrošnje.

4. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja, a primjenjuje se od 1. februara 2013. godine. Dispozitiv odluke objavljuje se u "Službenom glasniku

BiH" i službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.


TuzlaPredsjedavajući Komisije Milorad Tuševljak, s. r.

(Sl-138-13/G)

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

157 Na temelju članka 25. stavak (1) točka e), članka 42.

stavak (2), a u svezi s čl. 12., 14. i 16. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), a rješavajući po Prijavi koncentracije gospodarskog subjekta Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija, zaprimljenoj dana 29. studenoga 2012. godine broj: 06-26-1-019-II/12, Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na 49. (četrdesetdevetoj) sjednici održanoj dana 20. prosinca 2012. godine, je donijelo

ZAKLJUČAK 1. Odbacuje se Prijava koncentracije gospodarskog subjekta

Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija, radi nepostojanja obveze prijave koncentracije, u smislu članka 14. stavak (1) Zakona o konkurenciji.

2. Ovaj Zaključak bit će objavljen u "Službenom glasniku BiH'", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Konkurencijsko vijeće) je zaprimilo, pod brojem: 06-26-1-019-II/12 dana 29. studenoga 2012. godine, Prijavu koncentracije (u daljnjem tekstu: Prijava) gospodarskog subjekta Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija (u daljnjem tekstu: Interenergo Ljubljana ili Podnositelj prijave), putem odvjetnika Branka Marića i odvjetnice Džane Smailagić - Hromić (Marić & Co Odvjetničko društvo d.o.o., Mehmeda Spahe 26, 71000 Sarajevo) (punomoć od dana 23. studenoga 2012. godine), kojom namjerava od gospodarskog subjekta Rose - Wood d.o.o. društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge Gornji Vakuf - Uskoplje, Batuški lug bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina (u daljnjem tekstu: Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje ili Prodavatelj) kupiti 100,0% vlasničkih udjela u temeljnom kapitalu njegovog povezanog društva - gospodarskog subjekta Društvo ograničene odgovornosti "Inter - Energo" Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska broj 42, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina (u daljnjem tekstu: Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje ili Predmet koncentracije).

Podnositelj prijave je dostavio dopunu Prijave podneskom broj: 06-26-1-019-1-II/12 dana 6. prosinca 2012. godine.

Konkurencijsko vijeće je utvrdilo Prijavu kompletnom i izdalo Potvrdu o primitku kompletne i uredne Prijave, sukladno članku 30. stavak (3) Zakona o konkurenciji (u daljnjem tekstu: Zakon, aktom broj: 06-26-1-019-2-II/12 od dana 13. prosinca 2012. godine.


Konkurencijsko vijeće u postupku ocjene Prijave je utvrdilo slijedeće činjenice:

Predmetna Prijava je podnesena, sukladno članku 16. stavak (2) Zakona, budući da ista sadrži dokaze o namjeri za koncentracijom sudionika koncentracije (Pismo namjere potpisano od sudionika koncentracije).

1. Sudionici koncentracije

Sudionici koncentracije su gospodarski subjekt Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija (Podnositelj prijave), gospodarski subjekt Rose -Wood d.o.o. društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge Gornji Vakuf - Uskoplje, Batuški lug bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovine (Prodavatelj) i gospodarski subjekt Društvo ograničene odgovornosti "Inter - Energo" Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska 42, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina (Ciljano društvo - predmet namjeravane koncentracije).

1.1. Gospodarski subjekt Interenergo Ljubljana

Gospodarski subjekt Intrenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija, je upisan u sudski/poslovni registar pod matičnim brojem: 2226405000 (porezni broj: SI99144590) dana 22. kolovoza 2006. godine, sa ukupnim temeljnim kapitalom od (..)**1KM (EUR (..)**), s (..)**% vlasničkih udjela gospodarskog subjekta Ki-Kelag International GMBH, Arnulfplatz 2, 9020 Klagenfurt am Worthersee, Republika Austrija.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta Interenergo Ljubljana su ulaganje u izgradnju energetskih postrojenja za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora te trgovina električnom energijom.

Gospodarski subjekt Interenergo Ljubljana u Bosni i Hercegovini ima 100,0% vlasničkih udjela u: - gospodarskom subjektu "Interenergo" Privredno društvo

za energetski inžinjering d.o.o. Sarajevo, Fra Anđela Zvizdovića 1, 7100 Sarajevo (u daljnjem tekstu: Interenergo Sarajevo);

- gospodarskom subjektu EHE Društvo za proizvodnju, razvoj i trgovinu d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka (u daljnjem tekstu: EHE Banja Luka);

- gospodarskom subjektu "IEP energija" Društvo sa ograničenom odgovornošću Gornji Vakuf-Uskoplje, Vrbaska bb, Gornji Vakuf - Uskoplje (u daljnjem tekstu: IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje);

- gospodarskom subjektu Društvo sa ograničenom odgovornošću "L.S.B. ELEKTRANE" Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka (u daljnjem tekstu: L.S.B. ELEKTRANE Banja Luka);

- gospodarskom subjektu Društvo sa ograničenom odgovornošću "INTER - HEM" d.o.o. Banja Luka, Dunavska1c, 78000 Banja Luka (u daljnjem tekstu: INTER - HEM Banja Luka. Gospodarski subjekt Interenergo Ljubljana ima 27,0%

vlasničkih udjela u gospodarskom subjektu INTERENERGO ELECTRIC d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka.

1.1.1. Gospodarski subjekt Interenergo Sarajevo

Gospodarski subjekt "Interenergo" Privredno društvo za energetski inžinjering d.o.o. Sarajevo, Fra Anđela Zvizdovića 1, 7100 Sarajevo, je upisan u registar Općinskog suda u Sarajevu

1 (..)** - Podaci predstavljaju poslovnu tajnu, u smislu članka 38. Zakona o konkurenciji

pod matičnim brojem: 1-26376 (JIB: 4201242530004), s ukupnim temeljnim kapitalom od (..)**KM.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta Interenergo Sarajevo su proizvodnja električne energije u hidroelektranama, termoelektranama, nuklearnim elektranama i iz drugih izvora, izgradnja i održavanje hidrograđevinskih objekata, trgovina na veliko čvrstim, tečnim plinskim gorivima.

1.1.2. Gospodarski subjekt EHE Banja Luka

Gospodarski subjekt EHE Društvo za proizvodnju, razvoj i trgovinu d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka, utemeljen je dana 5. prosinca 2006. godine, a upisan je u registar Okružnog privrednog suda Banja Luka pod matičnim brojem MBS: 1-15768-00 (JIB: 4402552570001) s ukupnim temeljnim kapitalu od (..)**KM.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta EHE Banja Luka su trgovina na veliko namještajem, strojevima i opremom za urede, kemijskim proizvodima, drvetom, građevinskim materijalom, robom od metala, instalacijskim materijalom, otpadom, drumski prijevoz robe, cjevovodni transport itd.

Prema Ugovoru o koncesiji iz 2011. godine (odnosno Aneksu II i III) zaključenim s Ministarstvom industrije, energetike i rudarstva Vlade Republike Srpske gradi se mala hidroelektrana Novakovići (na rijeci Ugru) instalirane snage 4,9 MW (završena u lipnju 2012. godine).

1.1.3. Gospodarski subjekt IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje

Gospodarski subjekt "IEP energija" Društvo sa ograničenom odgovornošću Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, je upisan u registar Općinskog suda u Travniku pod matičnim brojem: 51-01-0059-11 (JIB: 4236529510002) s temeljnim kapitalom od (..)**KM.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom.

Gospodarski subjekt IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje proizvodi električnu energiju u malim hidroelektranama Duboki potok i Sastavci (na rijeci Vrbas ukupne instalirane snage 1,6 MW i ukupne godišnje proizvodnje električne energije 7,2 GWh).

1.1.4. Gospodarski subjekt L.S.B. ELEKTRANE Banja Luka

Gospodarski subjekt Društvo sa ograničenom odgovornošću "L.S.B. ELEKTRANE" Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka, utemeljen je dana 3. listopada 2005. godine i upisan u registar Okružnog privrednog suda Banja Luka pod matičnim brojem MBS: 1-15131-00 (JIB: 4402389130007) s ukupnim temeljnim kapitalu od (..)**KM.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta L.S.B. ELEKTRANE Banja Luka su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom (u 2011. godini nije ostvarilo prihod na temelju pretežite registrirane djelatnosti već je vršio pripremu ulaganja u objekte).

1.1.5. Gospodarski subjekt INTER - HEM Banja Luka

Gospodarski subjekt Društvo sa ograničenom odgovornošću "INTER - HEM" d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka, utemeljen je dana 3. srpnja 2002. godine i upisan u registar Okružnog privrednog suda Banja Luka pod matičnim brojem MBS: 1-12608-00 (JIB: 4401653040007) s ukupnim temeljnim kapitalом (..)**KM.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta INTER - HEM Banja Luka su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom (u 2011. godini


nije ostvarilo prihod na temelju pretežite registrirane djelatnosti niti od drugih poslovnih aktivnosti).

1.2. Gospodarski subjekt Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje

Gospodarski subjekt Rose-Wood d.o.o. društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge Gornji Vakuf - Uskoplje, Batuški lug bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina, je upisan u registar Općinskog suda u Travniku pod brojem: 51-01-0196-08 (stari broj: 1-4062) (JIB 4236138160007), s ukupnim temeljnim kapitalom od (..)**KM, i sa (..)**% vlasničkih udjela fizičke osobe Enesa Čemera ((..)**).

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje su proizvodnja proizvoda od visokokvalitetne drveta i prijevoz (ostvaruje preko 85,3% ukupnog godišnjeg prihoda), te proizvodnja električne energije u malim hidroelektranama (Jelići, Ružnovac i Derala na rijeci Vrbas) (oko 14,7% ukupnoga prihoda).

1.2.1. Gospodarski subjekt Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje

Gospodarski subjekt Društvo ograničene odgovornosti "Inter-Energo" Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska 42, 70240 Gornji Vakuf-Uskoplje, Bosna i Hercegovina, je upisan kod Općinskog sudu u Travniku pod brojem: 51-01-0462-10-09 (JIB: 423651460001), s upisanim temeljnim kapitalom od (..)**KM, i sa 100,0% vlasničkih udjela gospodarskog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje.

Pretežite registrirane djelatnosti gospodarskog subjekta Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom (u 2010. i 2011. godine nije ostvario prihode).

2. Pravni temelj i oblik prijave koncentracije

U Prijavi je navedeno da Pravni temelj namjeravane koncentracije predstavlja Pismo namjere zaključeno (dana 1. prosinca 2009. godine) između Podnositelja prijave i gospodarskog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje. Gospodarski subjekt Interenergo Ljubljana izražava interes i namjeru za kupnju malih hidroelektrana Jelići, Ružnovac i Derala, u vlasništvu gospodarskog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje. Također, u Prijavi je dostavljen i nacrt Ugovora koji treba biti zaključen između gospodarskog subjekta Intrenergo Ljubljana i gospodarskog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje o prijenosu udjela, prava i obveza utemeljitelja društva, odnosno preuzimanje 100,0% vlasničkih udjela gospodarskog subjekta Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje (uključuje preuzimanje i navedene tri male hidroelektrane).

Pravni oblik namjeravane koncentracije je stjecanje kontrole jednog gospodarskog subjekta (Interenergo Ljubljana) nad drugim gospodarskim subjektom (Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje) kupovinom kompletnog udjela u temeljnom kapitalu, u smislu članka 12. stavak (1) točka b) pod 1. Zakona.

3. Mjerodavno tržište koncentracije

Mjerodavno tržište koncentracije, u smislu članka 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, čini tržište određenih proizvoda/usluga koje su predmet obavljanja djelatnosti na određenom zemljopisnom tržištu.

Prema odredbi članka 4. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, mjerodavno tržište u proizvodnom smislu obuhvaća sve proizvode i/ili usluge koje potrošači i/ili korisnici smatraju međusobno zamjenjivim, pod prihvatljivim uvjetima, imajući u vidu osobito njihove bitne značajke, kvalitetu, uobičajnu namjenu, način uporabe, uvjete prodaje i cijene.

Nadalje, prema članku 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, mjerodavno tržište u zemljopisnom smislu obuhvaća cjelokupan ili dio teritorija Bosne i Hercegovine na kojem gospodarski subjekt djeluje u prodaji i/ili kupovini mjerodavnog proizvoda pod jednakim ili dovoljno ujednačenim uvjetima i koji to tržište bitno razlikuje od uvjeta tržišne konkurencije na susjednim zemljopisnim tržištima.

Na temelju podataka iz Prijave mjerodavno tržište proizvoda u konkretnom slučaju je tržište proizvodnje električne energije.

Gospodarski subjekt Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje djeluje na mjerodavnom zemljopisnom tržištu Bosne i Hercegovine.

Slijedom iznesenoga mjerodavno tržište namjeravane koncentracije je proizvodnja električne energije u Bosni i Hercegovini.

3.1. Analiza mjerodavnog tržišta koncentracije

U Bosni i Hercegovini postoje tri odvojene, vertikalno integrirane elektroprivrede koje djeluju i posluju na tržištu električne energije u Bosni i Hercegovini, i to u proizvodnji, distribuciji i prodaji električne energije: - gospodarski subjekt Elektroprivreda Republike Srpske

a.d. Trebinje (u daljnjem tekstu: ERS); - gospodarski subjekt Elektroprivreda Bosne i Hercegovine

d.d. Sarajevo (u daljnjem tekstu: EPBiH); - gospodarski subjekt Elektroprivreda Hrvatske zajednice

Herceg Bosne d.d Mostar (u daljnjem tekstu: EPHZHB). Ukupna procijenjena proizvodnja električne energije (na

temelju instalirane snage i predviđene godišnje proizvodnje) u Bosni i Hercegovini iznosi:

Tablica 1.

R.b. Gospodarski subjekt Ukupna proizvodnja

(GWh)

Tržišni udjel (%)

1. EPBiH 7.352,47 50,56

2. ERS 5.295,46 36,42

3. EHZHB 1.402,00 9,64

4. Interenergo Ljubljana 25,70 0,18

5. Rose - Wood Gornji Vakuf -

Uskoplje

12,10 0,08

6. Ostali proizvodači 452,96 3,12

Ukupno 14.540,69 100,00

Ukupno (4+5) 37,80 0,26

Izvor: podaci Državna regulatorna komisija Bosne i Hercegovine (DERK);

Regulatorna komisija za električnu energiju u Federaciji Bosne i Hercegovine

(FERK) i Regulatorna komisija za energetiku Republike Srpske (RERS)

Ukupna procijenjena proizvodnja električne energije (na temelju izdanih dozvola, instalirane snage i predviđene godišnje proizvodnje) u malim hidroelektranama u Bosni i Hercegovini:

Tablica 2.

R.b. Gospodarski subjekt Ukupna proizvodnja

(GWh)

Tržišni udjel (%)

1. EPBiH 100,82 37,34

2. ERS 28,61 10,60

3. EHZHB 6,60 2,44

4. Interenergo Ljubljana 25,70 9,52


Uskoplje

12,10 4,48

6. Ostali proizvodači 96,17 35,62

Ukupno 270,00 100,00

Ukupno (4+5) 37,80 14,00




Prema podacima Regulatorne komisije za električnu energiju u Federaciji Bosne i Hercegovine i Regulatorne


komisije za energetiku Republike Srpske u Bosni i Hercegovini ima 42 male hidroelektrane (uključuje male hidroelektrane u vlasništvu javnih poduzeća - elektroprivreda i privatnom vlasnistvu) s procijenjenim godišnim kapacitetima za proizvodnju od 270,00 GWh.

Podnositelj prijave preko povezanih društava u Bosni i Hercegovini proizvodi električnu energiju u tri male hidroelektrane (Dubin potok i Sastavci na rijeci Vrbas i Novakovići na rijeci Ugar) sa instaliranom snagom od 7,3 MW i ukupnom godišnjom predviđenom proizvodnjom od 25,7 GWh, dok gospodarski subjekt Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje proizvodi sa instaliranom snagom od 2,5 MW i sa ukupnom predviđenom godišnjom proizvodnjom od 12,1 GWh, te iz iznesenoga proizilazi da je ukupna procijenjena proizvodnja električne energije sudionika koncentracije iznosi 37,8 GWh, odnosno imaju zajednički udjel od 0,25% (Tablica 1.) na mjerodavnom tržištu proizvodnje električne energije u Bosni i Hercegovini (ili 14,0% udjela od ukupne predviđene proizvodnje u malim hidroelektranama - Tablica 2.).

4. Ocjena predmetne koncentracije

Sukladno članku 14. stavak (1) točke a) i b) Zakona, obveza prijave koncentracije postoji kada sudionici koncentracije prodajom roba i/ili usluga ostvare na svjetskom tržištu 100 milijuna KM po završnom računu u godini koja je prethodila koncentraciji i kada ukupni godišnji prihodi svakog od najmanje dva gospodarska subjekta sudionika koncentracije ostvareni prodajom roba i/ili usluga na tržištu Bosne i Hercegovine iznose najmanje 8 milijuna KM po završnom računu u godini koja je prethodila koncentraciji, ili ako je njihov zajednički udio na mjerodavnom tržištu veći od 40,0%.

Ukupni godišnji prihodi sudionika koncentracije (i s njima povezanih gospodarskih subjekata), na dan 31. prosinca 2011. godine, iznose:

Tablica 3.

R.b. Gospodarski subjekt Svijet Bosna i Hercegovina

1. Intrenergo Ljubljana (..)**KM (..)**KM**

1.2. - Interenergo Sarajevo 0 (..)**KM

1.2. - EHE Banja Luka 0 0

1.3. - IEP energija Gornji Vakuf -

Uskoplje

0 (..)**KM

1.4. - L.S.B. ELEKTRANE Banja

Luka

0 0

1.5. - INTER - HEM Banja Luka 0 0


Uskoplje

(..)**KM (..)**KM

(Ukupno (..)**KM)

2.1. - Inter - Energo Gornji Vakuf -

Uskoplje*

0 0

Izvor: podaci iz Prijave *predmet koncentracije nije ostvario prihode u

2010. i 2011. godini **navedeni prihodi ne uključuje prihode ostvarene od

povezanih društava u Bosni i Hercegovini

Godišnji prihodi sudionika koncentracije (Tablica 2.) predstavljaju ukupne prihode ostvarene prodajom roba i /ili usluga (bez poreza na dodanu vrijednost i drugih izravnih poreza), u smislu članka 9. točka h) Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterija za ocjenu koncentracija gospodarskih subjekata.

Člankom 14. stavak (3) Zakona je utvrđeno u slučaju da se koncentracija odnosi na spajanje ili pripajanje dijela ili dijelova jednog ili više gospodarskih subjekta, bez obzira da li ti dijelovi imaju status pravne osobe, pri izračunu prihoda, obračunavat će se samo prihod onih dijelova gospodarskog subjekta koji su predmet kontrole koncentracije.

Konkurencijsko vijeće, na temelju iznesenih odredbi Zakona, je analiziralo ukupni godišnji prihod gospodarskog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje, odnosno prihod

koji je ostvaren u proizvodnji električne energije u tri male hidroelektrane - Jelići, Ružnovac i Deral (koje su predmet koncentracije), te utvrdilo da je (prema podacima iz Prijave od ukupnog godišnjeg prihoda od (..)**KM oko (..)**% se odnosi na proizvodnju električne energije), ukupan godišnji prihod ostvaren na mjerodavnom tržištu proizvodnji električne energije iznosi 1.317.571,00 KM.

Slijedom iznesenih podataka sudionici koncentracije su ispunili uvjet o visini ukupnog prihoda ostvarenog na svjetskom tržištu, u smislu članka 14. stavak (1) točka a) Zakona, ali nisu ispunili uvjet ukupnog godišnjeg prihoda na tržištu Bosne i Hercegovine, u smislu članka 14. stavak (1) točka b) Zakona, budući da gospodarski subjekt Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje (kao predmet koncentracije - povezano društvo gospodarskog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje) nema ostvaren godišnji prihod od 8 milijuna KM.

Također, sudionici koncentracije nisu ispunili niti uvjet da je njihov zajednički tržišni udjel na mjerodavnom tržištu veći od 40,0% (Tablica 1.).

Uzimajući u obzir navedeno Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u izreci ovoga Zaključka.

5. Administrativna pristojba

Podnositelj prijave na ovaj Zaključak, sukladno članku 2. stavak (1) tarifni broj 108. točka c) Odluke o administrativnim pristojbama u svezi procesnih radnji pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) je dužan platiti administrativnu pristojbu u ukupnom iznosu od 1.000,00 KM u korist Proračuna institucija Bosne i Hercegovine.

6. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovoga Zaključka nije dozvoljen priziv. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka, odnosno objave ovoga Zaključka.

Broj 06-26-1-019-4-II/12 20. prosinca 2012. godine

SarajevoPredsjednica

Gordana Živković, v. r.

На основу члана 25. став (1) тачка е), члана 42. став

(2), а у вези с чл. 12., 14. и 16. Закона о конкуренцији ("Службени гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09), а рјешавајући по Пријави концентрације привредног субјекта Интеренерго, енергетски инжениринг д.о.о., Тиволска цеста 48, 1000 Љубљана, Република Словенија, запримљеној дана 29. новембра 2012. године број: 06-26-1-019-II/12, Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине, на 49. (четрдесетдеветој) сједници одржаној дана 20. децембра 2012. године, је донио

ЗАКЉУЧАК 1. Одбацује се Пријава концентрације привредног

субјекта Интеренерго, енергетски инжениринг д.о.о., Тиволска цеста 48, 1000 Љубљана, Република Словенија, ради непостојања обавезе пријаве концентрације, у смислу члана 14. став (1) Закона о конкуренцији.

2. Овај Закључак биће објављен у "Службеном гласнику БиХ'", службеним гласницима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење

Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Конкуренцијски савјет) је запримио, под бројем: 06-26-1-019-II/12 дана 29. новембра 2012. године, Пријаву концентрације (у даљем тексту: Пријава) привредног


субјекта Интеренерго, енергетски инжениринг д.о.о., Тиволска цеста 48, 1000 Љубљана, Република Словенија (у даљем тексту: Интеренерго Љубљана или Подносилац пријаве), путем адвоката Бранка Марића и Џане Смаилагић - Хромић (Марић & Cо Адвокатско друштво д.о.о., Мехмеда Спахе 26, 71000 Сарајево) (пуномоћ од дана 23. новембра 2012. године), којом намјерава од привредног субјекта Rose - Wood д.о.о. друштво за производњу, трговину и услуге Горњи Вакуф-Ускопље, Батушки луг бб, 70240 Горњи Вакуф - Ускопље, Босна и Херцеговина (у даљем тексту: Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље или Продавац) купити 100,00% власничког учешћа у основном капиталу његовог повезаног друштва - привредног субјекта Друштво ограничене одговорности "Интер - Енерго" Горњи Вакуф - Ускопље, Врбаска - 42, 70240 Горњи Вакуф - Ускопље, Босна и Херцеговина (у даљем тексту: Интер - Енерго Горњи Вакуф - Ускопље или Предмет концентрације).

Подносилац пријаве је доставио допуну Пријаве поднеском број: 06-26-1-019-1-II/12 дана 06. децембра 2012. године.

Конкуренцијски савјет је утврдио Пријаву комплетном и издаo Потврду о пријему комплетне и уредне Пријаве, у складу са чланом 30. став (3) Закона о конкуренцији (у даљем тексту: Закон), актом број: 06-26-1-019-2-II/12 од дана 13. децембра 2012. године.

Конкуренцијски савјет у поступку оцјене Пријаве је утврдио сљедеће чињенице:

Предметна Пријава је поднесена, у складу са чланом 16. став (2) Закона, будући да иста садржи доказе о намјери концентрациje учесника концентрације (Писмо намјере потписано од учесника концентрације).

1. Учесници концентрације

Учесници концентрације су привредни субјекат Интеренерго, енергетски инжениринг д.о.о., Тиволска цеста 48, 1000 Љубљана, Република Словенија (Подносилац пријаве), привредни субјекат Росе - Wоод д.о.о. друштво за производњу, трговину и услуге Горњи Вакуф - Ускопље, Батушки луг бб, 70240 Горњи Вакуф - Ускопље, Босна и Херцеговине (Продавац) и привредни субјекат Друштво ограничене одговорности "Интер - Енерго" Горњи Вакуф - Ускопље, Врбаска 42, 70240 Горњи Вакуф - Ускопље, Босна и Херцеговина (Циљано друштво - предмет намјераване концентрације).

1.1. Привредни субјекат Интеренерго Љубљана

Привредни субјекат Интренерго, енергетски инжениринг д.о.о., Тиволска цеста 48, 1000 Љубљана, Република Словенија, је уписан у судски/пословни регистар под матичним бројем: 2226405000 (порезни број: СИ99144590) дана 22. августа 2006. године, са укупним основним капиталом од (..)**1 КМ (ЕBРО (..)**), с (..)**% власничкog учешћа - привредног субјекта Ki-Kelag International GMBH, Arnulfplatz 2, 9020 Klagenfurt am Worthersee, Република Аустрија.

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта Интеренерго Љубљана су улагање у изградњу енергетских постројења за производњу електричне енергије из обновљивих извора те трговина електричном енергијом.

Привредни субјекат Интеренерго Љубљана у Босни и Херцеговини има 100,0% власничког учершћа у: - привредном субјекту "Интеренерго" Привредно

друштво за енергетски инжињеринг д.о.о. Сарајево,

1 (..)**-Подаци представљају пословну тајну, у смислу члана 38. Закона о конкуренцији

Фра Анђела Звиздовића 1, 7100 Сарајево (у даљем тексту: Интеренерго Сарајево);

- привредном субјекту ЕХЕ Друштво за производњу, развој и трговину д.о.о. Бања Лука, Дунавска 1ц, 78000 Бања Лука (у даљем тексту: ЕХЕ Бања Лука);

- привредном субјекту "ИЕП енергија" Друштво са ограниченом одговорношћу Горњи Вакуф - Ускопље, Врбаска бб, Горњи Вакуф - Ускопље (у даљем тексту: ИЕП енергија Горњи Вакуф - Ускопље);

- привредном субјекту Друштво са ограниченом одговорношћу "Л.С.Б. ЕЛЕКТРАНЕ" Бања Лука, Дунавска 1ц, 78000 Бања Лука (у даљем тексту: Л.С.Б. ЕЛЕКТРАНЕ Бања Лука);

- привредном субјекту Друштво са ограниченом одговорношћу "ИНТЕР - ХЕМ" д.о.о. Бања Лука, Дунавска 1ц, 78000 Бања Лука (у даљем тексту: ИНТЕР - ХЕМ Бања Лука. Привредни субјекат Интеренерго Љубљана има 27,0%

власничког учешћа у привредном субјекту INTERENEGRO ELECTRIC д.о.о. Бања Лука, Дунавска 1ц, 78000 Бања Лука.

1.1.1. Привредни субјекат Интеренерго Сарајево

Привредни субјекат "Интеренерго" Привредно друштво за енергетски инжињеринг д.о.о. Сарајево, Фра Анђела Звиздовића 1, 7100 Сарајево, је уписан у регистар Општинског суда у Сарајеву под матичним бројем: 1-26376 (ЈИБ: 4201242530004), с укупним основним капиталом од (..)**КМ.

Претежне регистриране дјелатности привредног субјекта Интеренерго Сарајево су производња електричне енергије у хидроелектранама, термоелектранама, нуклеарним електранама и из других извора, изградња и одржавање хидрограђевинских објеката, трговина на велико чврстим, течним и гасним горивима.

1.1.2. Привредни субјекат ЕХЕ Бања Лука

Привредни субјекат ЕХЕ Друштво за производњу, развој и трговину д.о.о. Бања Лука, Дунавска 1ц, 78000 Бања Лука, основан је дана 05. децембра 2006. године, а уписан је у регистар Окружног привредног суда Бања Лука под матичним бројем МБС: 1-15768-00 (ЈИБ: 4402552570001) с укупним основним капиталом од (..)**КМ.

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта ЕХЕ Бања Лука су трговина на велико намјештајем, машинама и опремом за канцеларије, хемијским производима, дрветом, грађевинским материјалом, робом од метала, инсталацијским материјалом, отпадом, друмски превоз робе, цјевоводни транспорт итд.

Према Уговору о концесији из 2011. године (односно Анексу II и III) закљученим с Министарством индустрије, енергетике и рударства Владе Републике Српске гради се мала хидроелектрана Новаковићи (на ријеци Угру) инсталисане снаге 4,9 МW (завршена у јуну 2012. године).

1.1.3. Привредни субјекат ИЕП енергија Горњи Вакуф - Ускопље

Привредни субјекат "ИЕП енергија" Друштво са ограниченом одговорношћу Горњи Вакуф -Ускопље, Врбаска бб, 70240 Горњи Вакуф - Ускопље, је уписан у регистар Општинског суда у Травнику под матичним бројем: 51-01-0059-11 (ЈИБ: 4236529510002) с основним капиталом од (..)**КМ.

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта ИЕП енергија Горњи Вакуф - Ускопље су


производња, пренос, дистрибуција и трговина електичном енергијом.

Привредни субјекат ИЕП енергија Горњи Вакуф - Ускопље производи електричну енергију у малим хидроелектранама Дубоки поток и Саставци (на ријеци Врбас укупне инсталисане снаге 1,6 МW и укупне годишње производње електричне енергије 7,2 ГWх).

1.1.4. Привредни субјекат Л.С.Б. ЕЛЕКТРАНЕ Бања Лука

Привредни субјекат Друштво са ограниченом одговорношћу "Л.С.Б. ЕЛЕКТРАНЕ" Бања Лука, Дунавска 1ц, 78000 Бања Лука, основан је дана 03. октобра 2005. године и уписан у регистар Окружног привредног суда Бања Лука под матичним бројем МБС: 1-15131-00 (ЈИБ: 4402389130007) с укупним основним капиталом (..)**КМ.

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта Л.С.Б. ЕЛЕКТРАНЕ Бања Лука су производња, пренос, дистрибуција и трговина електичном енергијом (у 2011. години није остварило приход на основу претежне регистроване дјелатности већ је вршио припрему улагања у објекте).

1.1.5. Привредни субјекат ИНТЕР - ХЕМ Бања Лука

Привредни субјекат Друштво са ограниченом одговорношћу "ИНТЕР - ХЕМ" д.о.о. Бања Лука, Дунавска 1ц, 78000 Бања Лука, основан је дана 03. јула 2002. године и уписан у регистар Окружног привредног суда Бања Лука под матичним бројем МБС: 1-12608-00 (ЈИБ: 4401653040007) с укупним основним капиталом од (..)**КМ.

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта ИНТЕР - ХЕМ Бања Лука су производња, пренос, дистрибуција и трговина електичном енергијом (у 2011. години није остварило приход на основу претежне регистроване дјелатности нити од других пословних активности).

1.2. Привредни субјекат Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље

Привредни субјекат Росе - Wоод д.о.о. друштво за производњу, трговину и услуге Горњи Вакуф - Ускопље, Батушки луг бб, 70240 Горњи Вакуф - Ускопље, Босна и Херцеговина, је уписан у регистар Општинског суда у Травнику под бројем: 51-01-0196-08 (стари број: 1-4062) (ЈИБ 4236138160007), с укупним основним капиталом од (..)**КМ, и са (..)**% власничког учешћа физичког лица Енеса Чемера ((..)**).

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље су производња производа од висококвалитетног дрвета и превоз (остварује преко 85,3% укупног годишњег прихода), те производња електричне енергије у малим хидроелектранама (Јелићи, Ружновац и Дерала на ријеци Врбас) (око 14,7% укупног прихода).

1.2.1. Привредни субјекат Интер - Енерго Горњи Вакуф - Ускопље

Привредни субјекат Друштво ограничене одговорности "Интер - Енерго" Горњи Вакуф - Ускопље, Врбаска 42, 70240 Горњи Вакуф - Ускопље, Босна и Херцеговина, је уписан код Општинског суда у Травнику под бројем: 51-01-0462-10-09 (ЈИБ: 423651460001), с уписаним основним капиталом од (..)**КМ, и сa 100,0% власничког учешћа привредног субјекта Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље.

Претежне регистроване дјелатности привредног субјекта Интер - Енерго Горњи Вакуф - Ускопље су

производња, пренос, дистрибуција и трговина електичном енергијом (у 2010. и 2011. године није остварио приходе).

2. Правни основ и облик пријаве концентрације

У Пријави је наведено да правни основ намјераване концентрације представља Писмо намјере закључено (дана 01. децембра 2009. године) између Подносиоца пријаве и привредног субјекта Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље. Привредни субјекaт Интеренерго Љубљана изражава интерес и намјеру за куповину малих хидроелектрана Јелићи, Ружновац и Дерала у власништву привредног субјекта Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље. Такође, у Пријави је достављен и нацрт Уговора који треба бити закључен између привредног субјекта Интренерго Љубљана и привредног субјекта Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље о преносу удјела, права и обавеза оснивача друштва, односно преузимање 100,0% власничког учешћа привредног субјекта Интер - Енерго Горњи Вакуф - Ускопље (укључује преузимање и наведене три мале хидроелектране).

Правни облик намјераване концентрације је стицање контроле једног привредног субјекта (Интеренерго Љубљана) над другим привредним субјектом (Интер - Енерго Горњи Вакуф - Ускопље) куповином комплетног учешћа у основном капиталу, у смислу члана 12. став (1) тачка б) под 1. Закона.

3. Релевантно тржиште концентрације

Релевантно тржиште концентрације, у смислу члана 3. Закона, те чл. 4. и 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, чини тржиште одређених производа/услуга које су предмет обављања дјелатности на одређеном географском тржишту.

Према одредби члана 4. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, релевантно тржиште у производном смислу обухваћа све производе и/или услуге које потрошачи и/или корисници сматрају међусобно замјењивим, под прихватљивим условима, имајући у виду посебно њихове битне карактеристике, квалитет, уобичајену намјену, начин употребе, услове продаје и цијене.

Даље, према члану 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, релевантно тржиште у географском смислу обухваћа цјелокупан или дио територија Босне и Херцеговине на којем привредни субјекат дјелује у продаји и/или куповини релевантног производа под једнаким или довољно уједначеним условима и који то тржиште битно разликује од услова тржишне конкуренције на сусједним географским тржиштима.

На основу података из Пријаве, релевантно тржиште производа у конкретном случају је тржиште производње електричне енергије.

Привредни субјекат Интер - Енерго Горњи Вакуф - Ускопље дјелује на релевантном географском тржишту Босне и Херцеговине.

Сљедом наведеног, релевантно тржиште намјераване концентрације је производња електричне енергије у Босни и Херцеговини.

3.1. Анализа релевантног тржишта концентрације

У Босни и Херцеговини постоје три одвојене, вертикално интегрисане електропривреде које дјелују и послују на тржишту електричне енергије у Босни и Херцеговини, и то у производњи, дистрибуцији и продаји електричне енергије: - привредни субјекат Електропривреда Републике

Српске а.д. Требиње (у даљем тексту: ЕРС);


- привредни субјекат Електропривреда Босне и Херцеговине д.д. Сарајево (у даљем тексту: ЕПБиХ);

- привредни субјекат Електропривреда Хрватске заједнице Херцег Босне д.д Мостар (у даљем тексту: ЕПХЗХБ). Укупна процијењена производња електричне енергије

(на основу инсталисане снаге и предвиђене годишње производње) у Босни и Херцеговини износи:

Табела 1.

Р.б. Привредни субјекат Укупна производња

(GWh)

Тржишно учешће

(%)

1. ЕПБиХ 7.352,47 50,56

2. ЕРС 5.295,46 36,42

3. ЕХЗХБ 1.402,00 9,64

4. Интеренерго Љубљана 25,70 0,18

5. Rose - Wood Горњи Вакуф -

Ускопље

12,10 0,08

6. Остали произвођачи 452,96 3,12

Укупно 14.540,69 100,00

Укупно (4+5) 37,80 0,26

Извор: подаци Државна регулаторна комисија Босне и Херцеговине

(ДЕРК); Регулаторна комисија за електричну енергију у Федерацији Босне и

Херцеговине (ФЕРК) и Регулаторна комисија за енергетику Републике

Српске (РЕРС)

Укупна процијењена производња електричне енергије (на основу издатих дозвола, инсталисане снаге и предвиђене годишње производње) у малим хидроелектранама у Босни и Херцеговини:

Табeла 2.

Р.б. Привредни субјецат Укупна производња

(GWh)

Тржишно учешће

(%)

1. ЕПБиХ 100,82 37,34

2. ЕРС 28,61 10,60

3. ЕХЗХБ 6,60 2,44

4. Интеренерго Љубљана 25,70 9,52

5. Rose - Wood Горњи Вакуф

- Ускопље

12,10 4,48

6. Остали производачи 96,17 35,62

Укупно 270,00 100,00

Укупно (4+5) 37,80 14,00

Извор: подаци Државна регулаторна комисија Босне и Херцеговине

(ДЕРК); Регулаторна комисија за електричну енергију у Федерацији Босне и

Херцеговине (ФЕРК) и Регулаторна комисија за енергетику Републике

Српске (РЕРС)

Према подацима Регулаторне комисије за електричну енергију у Федерацији Босне и Херцеговине и Регулаторне комисије за енергетику Републике Српске у Босни и Херцеговини има 42 мале хидроелектране (укључује мале хидроелектране у власништву јавних предузећа - електропривреда и приватном власништву) с процијењеним годишњим капацитетима за производњу од 270,00 GWh.

Подносилац пријаве преко повезаних друштава у Босни и Херцеговини производи електричну енергију у три мале хидроелектране (Дубин поток и Саставци на ријеци Врбас и Новаковићи на ријеци Угар) са инсталисаном снагом од 7,3 МW и укупном годишњом предвиђеном производњом од 25,7 GWh, док привредни субјекат Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље производи са инсталисаном снагом од 2,5 МW и са укупном предвиђеном годишњом производњом од 12,1 GWh, те из наведеног произилази да укупна процијењена производња електричне енергије учесника концентрације износи 37,8 GWh, односно имају заједничко учешће од 0,25% (Табела 1.) на релевантном тржишту производње електричне енергије у Босни и

Херцеговини (или 14,0% учешће од укупне предвиђене производње у малим хидроелектранама - Табела 2.).

4. Оцјена предметне концентрације

У складу са чланом 14. став (1) тачке а) и б) Закона, обавеза пријаве концентрације постоји када учесници у концентрацији продајом роба и/или услуга остваре на свјетском тржишту 100 милиона КМ по завршном рачуну у години која је претходила концентрацији и када укупни годишњи приходи сваког од најмање два привредна субјекта учесника концентрације остварени продајом роба и/или услуга на тржишту Босне и Херцеговине износе најмање 8 милиона КМ по завршном рачуну у години која је претходила концентрацији, или ако је њихов заједничко учешће - на релевантном тржишту веће и од 40,0%.

Укупни годишњи приходи учесника концентрације (и са њима повезаних привредних субјеката), на дан 31. децембра 2011. године, износе:

Табела 3.

Р.б. Привредни субјекат Свијет Босна и Херцеговина

1. Интренерго Љубљана (..)**КМ (..)**КМ**

1.2. - Интеренерго Сарајево 0 (..)**КМ

1.2. - ХЕ Бања Лука 0 0

1.3. - ИЕП енергија Горњи Вакуф

- Ускопље

0 (..)**КМ

1.4. - Л.С.Б. ЕЛЕКТРАНЕ Бања

Лука

0 0

1.5. - ИНТЕР - ХЕМ Бања Лука 0 0

2. Rose - Wood Горњи Вакуф -

Ускопље

(..)**КМ (..)**КМ

(Укупно (..)**КМ)

2.1. - Интер - Енерго Горњи

Вакуф - Ускопље*

0 0

Извор: подаци из Пријаве *предмет концентрације није остварио

приходе у 2010. и 2011. години **наведени приходи не укључују приходе

остварене од повезаних друштава у Босни и Херцеговини

Годишњи приходи учесника концентрације (Табела 2.) представљају укупне приходе остварене продајом роба и/или услуга (без пореза на додатну вриједност и других директних пореза), у смислу члана 9. тачка х) Одлуке о начину подношења пријаве и критерија за оцјену концентрација привредних субјеката.

Чланом 14. став (3) Закона је утврђено у случају да се концентрација односи на спајање или припајање дијела или дијелова једног или више привредних субјекта, без обзира да ли ти дијелови имају статус правног лица, при израчунавању прихода, обрачунаваће се само приход оних дијелова привредног субјекта који су предмет контроле концентрације.

Конкуренцијски савјет, на основу изнесених одредби Закона, је анализираo укупни годишњи приход привредног субјекта Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље, односно приход који је остварен у производњи електричне енергије у три мале хидроелектране - Јелићи, Ружновац и Дерал (које су предмет концентрације), те утврдио да (према подацима из Пријаве од укупног годишњег прихода од (..)**КМ око (..)**% се односи на производњу електричне енергије), укупан годишњи приход остварен на релевантном тржишту производње електричне енергије износи 1.317.571,00 КМ.

Слиједом наведених података, учесници концентрације су испунили услов о висини укупног прихода оствареног на свјетском тржишту, у смислу члана 14. став (1) тачка а) Закона, али нису испунили услов укупног годишњег прихода на тржишту Босне и Херцеговине, у смислу члана 14. став (1) тачка б) Закона, будући да привредни субјекат Интер-Енерго Горњи Вакуф-


Ускопље (као предмет концентрације - повезано друштво привредног субјекта Rose - Wood Горњи Вакуф - Ускопље) нема остварен годишњи приход од 8 милиона КМ.

Такођер, учесници концентрације нису испунили нити услов да је њихово заједничко тржишно учешће на релевантном тржишту веће од 40,0% (Табела 1.).

Узимајући у обзир наведено, Конкуренцијски савјет је одлучиo као у диспозитиву овог Закључка.

5. Административна такса

Подносилац пријаве на овај Закључак, у складу са чланом 2. став (1) тарифни број 108. тачка ц) Одлуке о административним таксама у вези са процесним радњама пред Конкуренцијским савјетом ("Службени гласник БиХ", бр. 30/06 и 18/11) је дужан платити административну таксу у укупном износу од 1.000,00 КМ у корист Буџета институција Босне и Херцеговине.

6. Поука о правном лијеку

Против овог Закључка није дозвољена жалба. Незадовољна страна може покренути управни спор

пред Судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема, односно објављивања овог Закључка.

Број 06-26-1-019-4-II/12 20. децембра 2012. године

Сарајево Предсједница

Гордана Живковић, с. р.

Na osnovu člana 25. stav (1) tačka e), člana 42. stav (2), a

u vezi sa čl. 12., 14. i 16. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), a rješavajući po Prijavi koncentracije privrednog subjekta Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija, zaprimljenoj dana 29. novembra 2012. godine broj: 06-26-1-019-II/12, Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na 49. (četrdesetdevetoj) sjednici održanoj dana 20. decembra 2012. godine, je donijelo

ZAKLJUČAK 1. Odbacuje se Prijava koncentracije privrednog subjekta

Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija, radi nepostojanja obaveze prijave koncentracije, u smislu člana 14. stav (1) Zakona o konkurenciji.

2. Ovaj Zaključak bit će objavljen u "Službenom glasniku BiH'", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Konkurencijsko vijeće) je zaprimilo, pod brojem: 06-26-1-019-II/12 dana 29. novembra 2012. godine, Prijavu koncentracije (u daljem tekstu: Prijava) privrednog subjekta Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija (u daljem tekstu: Interenergo Ljubljana ili Podnosilac prijave), putem advokata Branka Marića i advokata Džane Smailagić - Hromić (Marić & Co Advokatsko društvo d.o.o., Mehmeda Spahe 26, 71000 Sarajevo) (punomoć od dana 23. novembra 2012. godine), kojom namjerava od privrednog subjekta Rose - Wood d.o.o. društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge Gornji Vakuf - Uskoplje, Batuški lug bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina (u daljem tekstu: Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje ili Prodavatelj) kupiti 100,0% vlasničkih udjela u osnovnom kapitalu njegovog povezanog društva - privrednog subjekta Društvo ograničene odgovornosti "Inter - Energo" Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska 42, 70240 Gornji

Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina (u daljem tekstu: Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje ili Predmet koncentracije).

Podnosilac prijave je dostavio dopunu Prijave podneskom broj: 06-26-1-019-1-II/12 dana 06. decembra 2012. godine.

Konkurencijsko vijeće je utvrdilo Prijavu kompletnom i izdalo Potvrdu o prijemu kompletne i uredne Prijave, u skladu sa članom 30. stav (3) Zakona o konkurenciji (u daljem tekstu: Zakon), aktom broj: 06-26-1-019-2-II/12 od dana 13. decembra 2012. godine.

Konkurencijsko vijeće u postupku ocjene Prijave je utvrdilo sljedeće činjenice:

Predmetna Prijava je podnesena, u skladu sa članom 16. stav (2) Zakona, budući da ista sadrži dokaze o namjeri za koncentracijom učesnika koncentracije (Pismo namjere potpisano od učesnika koncentracije).

1. Učesnici koncentracije

Učesnici koncentracije su privredni subjekt Interenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija (Podnosilac prijave), privredni subjekt Rose - Wood d.o.o. društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge Gornji Vakuf - Uskoplje, Batuški lug bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovine (Prodavalac) i privredni subjekt Društvo ograničene odgovornosti "Inter - Energo" Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska 42, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina (Ciljano društvo - predmet namjeravane koncentracije).

1.1. Privredni subjekt Interenergo Ljubljana

Privredni subjekt Intrenergo, energetski inženiring d.o.o., Tivolska cesta 48, 1000 Ljubljana, Republika Slovenija, je upisan u sudski/poslovni registar pod matičnim brojem: 2226405000 (porezni broj: SI99144590) dana 22. augusta 2006. godine, sa ukupnim osnovnim kapitalom od (..)**1 KM (EUR (..)**), sa (..)**% vlasničkih udjela privrednog subjekta Ki-Kelag International GMBH, Arnulfplatz 2, 9020 Klagenfurt am Worthersee, Republika Austrija.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta Interenergo Ljubljana su investiranje u izgradnju energetskih postrojenja za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora te trgovina električnom energijom.

Privredni subjekt Interenergo Ljubljana u Bosni i Hercegovini ima 100,0% vlasničkih udjela u: - privrednom subjektu "Interenergo" Privredno društvo za

energetski inžinjering d.o.o. Sarajevo, Fra Anđela Zvizdovića 1, 7100 Sarajevo (u daljem tekstu: Interenergo Sarajevo);

- privrednom subjektu EHE Društvo za proizvodnju, razvoj i trgovinu d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka (u daljem tekstu: EHE Banja Luka);

- privrednom subjektu "IEP energija" Društvo sa ograničenom odgovornošću Gornji Vakuf-Uskoplje, Vrbaska bb, Gornji Vakuf - Uskoplje (u daljem tekstu: IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje);

- privrednom subjektu Društvo sa ograničenom odgovornošću "L.S.B. ELEKTRANE" Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka (u daljem tekstu: L.S.B. ELEKTRANE Banja Luka);

- privrednom subjektu Društvo sa ograničenom odgovornošću "INTER - HEM" d.o.o. Banja Luka, Dunavska1c, 78000 Banja Luka (u daljem tekstu: INTER - HEM Banja Luka. Privredni subjekt Interenergo Ljubljana ima 27,0%

vlasničkih udjela u privrednom subjektu INTERENERGO

1 (..)** - Podaci predstavljaju poslovnu tajnu, u smislu člana 38. Zakona o konkurenciji


ELECTRIC d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka.

1.1.1. Privredni subjekt Interenergo Sarajevo

Privredni subjekt "Interenergo" Privredno društvo za energetski inžinjering d.o.o. Sarajevo, Fra Anđela Zvizdovića 1, 7100 Sarajevo, je upisan u registar Općinskog suda u Sarajevu pod matičnim brojem: 1-26376 (JIB: 4201242530004), sa ukupnim osnovnim kapitalom od (..)**KM.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta Interenergo Sarajevo su proizvodnja električne energije u hidroelektranama, termoelektranama, nuklearnim elektranama i iz drugih izvora, izgradnja i održavanje hidrograđevinskih objekata, trgovina na veliko čvrstim, tečnim plinskim gorivima.

1.1.2. Privredni subjekt EHE Banja Luka

Privredni subjekt EHE Društvo za proizvodnju, razvoj i trgovinu d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka, osnovan je dana 05. decembra 2006. godine, a upisan je u registar Okružnog privrednog suda Banja Luka pod matičnim brojem MBS: 1-15768-00 (JIB: 4402552570001) sa ukupnim osnovnim kapitalu od (..)**KM.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta EHE Banja Luka su trgovina na veliko namještajem, mašinama i opremom za kancelarije, hemijskim proizvodima, drvetom, građevinskim materijalom, robom od metala, instalacijskim materijalom, otpadom, drumski prevoz robe, cjevovodni transport itd.

Prema Ugovoru o koncesiji iz 2011. godine (odnosno Aneksu II i III) zaključenim s Ministarstvom industrije, energetike i rudarstva Vlade Republike Srpske gradi se mala hidroelektrana Novakovići (na rijeci Ugru) instalisane snage 4,9 MW (završena u junu 2012. godine).

1.1.3. Privredni subjekt IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje

Privredni subjekt "IEP energija" Društvo sa ograničenom odgovornošću Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, je upisan u registar Općinskog suda u Travniku pod matičnim brojem: 51-01-0059-11 (JIB: 4236529510002) sa osnovnim kapitalom od (..)**KM.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom.

Privredni subjekt IEP energija Gornji Vakuf - Uskoplje proizvodi električnu energiju u malim hidroelektranama Duboki potok i Sastavci (na rijeci Vrbas ukupne instalisane snage 1,6 MW i ukupne godišnje proizvodnje električne energije 7,2 GWh).

1.1.4. Privredni subjekt L.S.B. ELEKTRANE Banja Luka

Privredni subjekt Društvo s ograničenom odgovornošću "L.S.B. ELEKTRANE" Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka, osnovan je dana 03. oktobra 2005. godine i upisan u registar Okružnog privrednog suda Banja Luka pod matičnim brojem MBS: 1-15131-00 (JIB: 4402389130007) sa ukupnim osnovnim kapitalom od (..)**KM.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta L.S.B. ELEKTRANE Banja Luka su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom (u 2011. godini nije ostvarilo prihod na osnovu pretežne registrovane djelatnosti već je vršio pripremu ulaganja u objekte).

1.1.5. Privredni subjekt INTER - HEM Banja Luka

Privredni subjekt Društvo sa ograničenom odgovornošću "INTER - HEM" d.o.o. Banja Luka, Dunavska 1c, 78000 Banja Luka, osnovan je dana 03. jula 2002. godine i upisan u registar Okružnog privrednog suda Banja Luka pod matičnim brojem

MBS: 1-12608-00 (JIB: 4401653040007) sa ukupnim osnovnim kapitalоm od (..)**KM.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta INTER - HEM Banja Luka su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom (u 2011. godini nije ostvarilo prihod na osnovu pretežne registrovane djelatnosti niti od drugih poslovnih aktivnosti).

1.2. Privredni subjekt Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje

Privredni subjekt Rose-Wood d.o.o. društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge Gornji Vakuf - Uskoplje, Batuški lug bb, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina, je upisan u registar Općinskog suda u Travniku pod brojem: 51-01-0196-08 (stari broj: 1-4062) (JIB 4236138160007), sa ukupnim osnovnim kapitalom od (..)**KM, i sa (..)**% vlasničkih udjela fizičkog lica Enesa Čemera ((..)**).

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje su proizvodnja proizvoda od visokokvalitetne drveta i prevoz (ostvaruje preko 85,3% ukupnog godišnjeg prihoda), te proizvodnja električne energije u malim hidroelektranama (Jelići, Ružnovac i Derala na rijeci Vrbas) (oko 14,7% ukupnog prihoda).

1.2.1. Privredni subjekt Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje

Privredni subjekt Društvo ograničene odgovornosti "Inter-Energo" Gornji Vakuf - Uskoplje, Vrbaska 42, 70240 Gornji Vakuf - Uskoplje, Bosna i Hercegovina, je upisan kod Općinskog sudu u Travniku pod brojem: 51-01-0462-10-09 (JIB: 423651460001), sa upisanim osnovnim kapitalom od (..)**KM, i sa 100,0% vlasničkih udjela privrednog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje.

Pretežne registrovane djelatnosti privrednog subjekta Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje su proizvodnja, prijenos, distribucija i trgovina elektičnom energijom (u 2010. i 2011. godine nije ostvario prihode).

2. Pravni temelj i oblik prijave koncentracije

U Prijavi je navedeno da Pravni osnov namjeravane koncentracije predstavlja Pismo namjere zaključeno (dana 01. decembra 2009. godine) između Podnosioca prijave i privrednog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje. Privredni subjekt Interenergo Ljubljana izražava interes i namjeru za kupovinu malih hidroelektrana Jelići, Ružnovac i Derala u vlasništvu privrednog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje. Također, u Prijavi je dostavljen i nacrt Ugovora koji treba biti zaključen između privrednog subjekta Intrenergo Ljubljana i privrednog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje o prenosu udjela, prava i obаveza osnivača društva, odnosno preuzimanje 100,0% vlasničkih udjela privrednog subjekta Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje (uključuje preuzimanje i navedene tri male hidroelektrane).

Pravni oblik namjeravane koncentracije je sticanje kontrole jednog privrednog subjekta (Interenergo Ljubljana) nad drugim privrednim subjektom (Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje) kupovinom kompletnog udjela u osnovnom kapitalu, u smislu člana 12. stav (1) tačka b) pod 1. Zakona.

3. Relevantno tržište koncentracije

Relevantno tržište koncentracije, u smislu člana 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, čini tržište određenih proizvoda/usluga koje su predmet obavljanja djelatnosti na određenom geografskom tržištu.

Prema odredbi člana 4. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, relevantno tržište u proizvodnom smislu obuhvata sve proizvode i/ili usluge koje potrošači i/ili korisnici smatraju međusobno zamjenjivim, pod prihvatljivim uslovima, imajući u


vidu posebno njihove bitne karakteristike, kvalitetu, uobičajnu namjenu, način upotrebe, uslove prodaje i cijene.

Nadalje, prema članu 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, relevantno tržište u geografskom smislu obuhvata cjelokupan ili dio teritorija Bosne i Hercegovine na kojem privredni subjekt djeluje u prodaji i/ili kupovini relevantnog proizvoda pod jednakim ili dovoljno ujednačenim uslovima i koji to tržište bitno razlikuje od uslova tržišne konkurencije na susjednim geografskim tržištima.

Na osnovu podataka iz Prijave relevantno tržište proizvoda u konkretnom slučaju je tržište proizvodnje elektri-čne energije.

Privredni subjekt Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje djeluje na relevantnom geografskom tržištu Bosne i Hercegovine.

Slijedom navedenoga relevantno tržište namjeravane koncentracije je proizvodnja električne energije u Bosni i Hercegovini.

3.1. Analiza relevantnog tržišta koncentracije

U Bosni i Hercegovini postoje tri odvojene, vertikalno integrisane elektroprivrede koje djeluju i posluju na tržištu električne energije u Bosni i Hercegovini, i to u proizvodnji, distribuciji i prodaji električne energije: - privredni subjekt Elektroprivreda Republike Srpske a.d.

Trebinje (u daljem tekstu: ERS); - privredni subjekt Elektroprivreda Bosne i Hercegovine

d.d. Sarajevo (u daljem tekstu: EPBiH); - privredni subjekt Elektroprivreda Hrvatske zajednice

Herceg Bosne d.d Mostar (u daljem tekstu: EPHZHB). Ukupna procijenjena proizvodnja električne energije (na

osnovu instalisane snage i predviđene godišnje proizvodnje) u Bosni i Hercegovini iznosi:

Tabela 1. R.b. Privredni subjekt Ukupna proizvodnja

(GWh) Tržišni udjel

(%) 1. EPBiH 7.352,47 50,56 2. ERS 5.295,46 36,42 3. EHZHB 1.402,00 9,64 4. Interenergo Ljubljana 25,70 0,18 5. Rose - Wood Gornji Vakuf

- Uskoplje 12,10 0,08

6. Ostali proizvodači 452,96 3,12 Ukupno 14.540,69 100,00 Ukupno (4+5) 37,80 0,26




Ukupna procijenjena proizvodnja električne energije (na osnovu izdatih dozvola, instalisane snage i predviđene godišnje proizvodnje) u malim hidroelektranama u Bosni i Hercegovini:

Tabela 2. R.b. Privredni subjekt Ukupna proizvodnja

(GWh) Tržišni udjel

(%) 1. EPBiH 100,82 37,34 2. ERS 28,61 10,60 3. EHZHB 6,60 2,44 4. Interenergo Ljubljana 25,70 9,52 5. Rose - Wood Gornji Vakuf

- Uskoplje 12,10 4,48

6. Ostali proizvodači 96,17 35,62 Ukupno 270,00 100,00 Ukupno (4+5) 37,80 14,00




Prema podacima Regulatorne komisije za električnu energiju u Federaciji Bosne i Hercegovine i Regulatorne komisije za energetiku Republike Srpske u Bosni i Hercegovini ima 42 male hidroelektrane (uključuje male hidroelektrane u

vlasništvu javnih preduzeća - elektroprivreda i privatnom vlasnistvu) s procijenjenim godišnjim kapacitetima za proizvodnju od 270,00 GWh.

Podnosilac prijave preko povezanih društava u Bosni i Hercegovini proizvodi električnu energiju u tri male hidroelektrane (Dubin potok i Sastavci na rijeci Vrbas i Novakovići na rijeci Ugar) sa instalisanom snagom od 7,3 MW i ukupnom godišnjom predviđenom proizvodnjom od 25,7 GWh, dok privredni subjekt Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje proizvodi sa instalisanom snagom od 2,5 MW i sa ukupnom predviđenom godišnjom proizvodnjom od 12,1 GWh, te iz navedenog proizilazi da ukupna procijenjena proizvodnja električne energije učesnika koncentracije iznosi 37,8 GWh, odnosno imaju zajednički udjel od 0,25% (Tabela 1.) na relevantnom tržištu proizvodnje električne energije u Bosni i Hercegovini (ili 14,0% udjela od ukupne predviđene proizvodnje u malim hidroelektranama - Tabela 2.).

4. Ocjena predmetne koncentracije

U skladu sa članom 14. stav (1) tačke a) i b) Zakona, obaveza prijave koncentracije postoji kada učesnici koncentracije prodajom roba i/ili usluga ostvare na svjetskom tržištu 100 miliona KM po završnom računu u godini koja je prethodila koncentraciji i kada ukupni godišnji prihodi svakog od najmanje dva privredna subjekta učesnika koncentracije ostvareni prodajom roba i/ili usluga na tržištu Bosne i Hercegovine iznose najmanje 8 milijona KM po završnom računu u godini koja je prethodila koncentraciji, ili ako je njihov zajednički udio na relevantnom tržištu veći od 40,0%.

Ukupni godišnji prihodi učesnika koncentracije (i s njima povezanih privrednih subjekata), na dan 31. decembra 2011. godine, iznose:

Tabela 3.

R.b. Privredni subjekt Svijet Bosna i Hercegovina

1. Intrenergo Ljubljana (..)**KM (..)**KM**

1.2. - Interenergo Sarajevo 0 (..)**KM

1.2. - EHE Banja Luka 0 0

1.3. - IEP energija Gornji Vakuf -

Uskoplje

0 (..)**KM

1.4. - L.S.B. ELEKTRANE Banja

Luka

0 0

1.5. - INTER - HEM Banja Luka 0 0


Uskoplje

(..)**KM (..)**KM

(Ukupno (..)**KM)

2.1. - Inter - Energo Gornji Vakuf -

Uskoplje*

0 0

Izvor: podaci iz Prijave *predmet koncentracije nije ostvario prihode u

2010. i 2011. godini **navedeni prihodi ne uključuje prihode ostvarene od

povezanih društava u Bosni i Hercegovini

Godišnji prihodi učesnika koncentracije (Tablela 2.) predstavljaju ukupne prihode ostvarene prodajom roba i /ili usluga (bez poreza na dodatnu vrijednost i drugih direktnih poreza), u smislu člana 9. tačka h) Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterija za ocjenu koncentracija privrednih subjekata.

Članom 14. stav (3) Zakona je utvrđeno da u slučaju da se koncentracija odnosi na spajanje ili pripajanje dijela ili dijelova jednog ili više privrednih subjekta, bez obzira da li ti dijelovi imaju status pravnog lica, pri izračunavanju prihoda, obračunavat će se samo prihod onih dijelova privrednog subjekta koji su predmet kontrole koncentracije.

Konkurencijsko vijeće, na osnovu iznesenih odredbi Zakona, je analiziralo ukupni godišnji prihod privrednog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje, odnosno prihod koji je ostvaren u proizvodnji električne energije u tri male hidroelektrane - Jelići, Ružnovac i Deral (koje su predmet koncentracije), te utvrdilo da je (prema podacima iz Prijave od


ukupnog godišnjeg prihoda od (..)**KM oko (..)**% se odnosi na proizvodnju električne energije), ukupan godišnji prihod ostvaren na relevantnom tržištu proizvodnji električne energije iznosi 1.317.571,00 KM.

Slijedom navedenih podataka učesnici koncentracije su ispunili uslov o visini ukupnog prihoda ostvarenog na svjetskom tržištu, u smislu člana 14. stav (1) tačka a) Zakona, ali nisu ispunili uslov ukupnog godišnjeg prihoda na tržištu Bosne i Hercegovine, u smislu člana 14. stav (1) tačka b) Zakona, budući da privredni subjekt Inter - Energo Gornji Vakuf - Uskoplje (kao predmet koncentracije - povezano društvo privrednog subjekta Rose - Wood Gornji Vakuf - Uskoplje) nema ostvaren godišnji prihod od 8 miliona KM.

Također, učesnici koncentracije nisu ispunili ni uslov da je njihov zajednički tržišni udjel na relevantnom tržištu veći od 40,0% (Tabela 1.).

Uzimajući u obzir navedeno Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u dispozitivu ovog Zaključka.

5. Administrativna taksa

Podnosilac prijave na ovaj Zaključak, u skladu sa članom 2. stav (1) tarifni broj 108. tačka c) Odluke o administrativnim taksama u vezi procesnih radnji pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 17/11) je dužan platiti administrativnu taksu u ukupnom iznosu od 1.000,00 KM u korist Budžeta institucija Bosne i Hercegovine.

6. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovog Zaključka nije dozvoljena žalba. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema, odnosno objave ovog Zaključka.

Broj 06-26-1-019-4-II/12 20. decembra 2012. godine

Sarajevo Predsjednica

Gordana Živković, s. r.

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

158 Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Vijeću od pet

sudaca, u predmetu broj AP 2066/09, rješavajući apelaciju Islamske zajednice u BiH, Medžlisa Islamske zajednice - Mostar, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 20. prosinca 2012. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Islamske zajednice u BiH, Medžlisa

Islamske zajednice – Mostar. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj Rev-223/04 od 12. svibnja 2005. godine, Rješenje Kantonalnog suda u Mostaru broj Gž.348/03 od 11. ožujka 2004. godine i Rješenje Općinskog suda II u Mostaru broj R:59/2000 od 7. lipnja 2002. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Mostaru koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Mostaru da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Islamska zajednica u BiH, Medžlis Islamske zajednice - Mostar (u daljnjem tekstu: apelant), kojega zastupa Damir Sadović, odvjetnik iz Mostara, podnio je 29. lipnja 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev-223/04 od 12. svibnja 2005. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž.348/03 od 11. ožujka 2004. godine i Rješenja Općinskog suda II u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj R:59/2000 od 7. lipnja 2002. godine. Apelant je, 2. srpnja 2009. godine, dopunio apelaciju.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda te Suade Bešlić (u daljnjem tekstu: predlagateljica), kao druge strane u postupku, zatraženo je 8. listopada 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju. Također, od Općinskog suda je, 19. listopada 2012. godine, zatraženo da Ustavnom sudu dostavi na uvid spis broj R.59/2000.

3. Općinski sud i Vrhovni sud su, 19. i 22. listopada 2009. godine, dostavili odgovore na apelaciju a Kantonalni sud i predlagateljica 26. listopada 2009. godine. Općinski sud je 23. listopada 2012. godine dostavio na uvid traženi spis.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda te predlagateljice, dostavljeni su apelantu 4. prosinca 2009. godine.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

6. Povjerenstvo za nacionalizaciju pri Izvršnom vijeću NRBiH je, 10. lipnja 1960. godine, donijelo Rješenje broj 245/60 kojim se "Rješenje Komisije za nacionalizaciju pri Narodnom odboru sreza Mostar broj 159/59 od 28. decembra 1959. godine mijenja tako da glasi: I - Poništava se rješenje Komisije za nacionalizaciju pri NOO-e Mostar br. 109/59 od 28/11 1959. godine; II – utvrđuje se da su dana 26/11 1958. godine nacionalizovane i postale društvena svojina najamne zgrade zajedno sa katastarskim česticama na kojima su sagrađene ranije vlasništvo Vakuf Ćišić Mahmut džamije i to: 1/ Najamna stambena zgrada koja se nalazi u Mostaru, zk.ul. broj 1237, k.č. 31/22 k.o. Mostar, a koja se sastoji od jednog četverosobnog stana, 2/ Najamna stambena zgrada, koja se nalazi u Mostaru, M.T. ulica br. 153-155 upisana u zemljišnim knjigama kod Sreskog suda u Mostaru, zk. ul. broj 1261,


k.č.broj 23/9 i 41/414 k.o. Mostar a koja se sastoji od prizemlja i kata i ima dva trosobna stana na katu i dvije poslovne prostorije u prizemlju. III – Izuzimaju se od nacionalizacije i ostavljaju u svojini Vakufa Ćišić Mahmut džamije iz Mostara dva trosobna stana na spartu kao posebni dijelovi zgrade koja se nalazi u Mostaru M.Tita ulica br. 153-155 pobliže opisana u pod II dispozitiva ovog rješenja, a za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru; IV- Sreski sud u Mostaru, kao zemljišnoknjižni sud nakon pravosnažnosti ovog rješenja izvršit će upis u zemljišnim knjigama, kako je odlučeno pod tačkama II i III dispozitiva ovog rješenja, a na nacionalizovanim nekretninama kao organ upravljanja upisat će se Narodni odbor opštine Mostar". U obrazloženju rješenja je, između ostalog, navedeno kako je Povjerenstvo ustanovilo da je u konkretnom slučaju trebalo voditi račina o potrebi Islamske vjerske zajednice u Mostaru i ostaviti joj stambeni prostor potreban za glavnog imama, u smislu odredaba članka 11. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta.

7. Općinski sud u Mostaru je Rješenjem broj DN:10/64 od 4. siječnja 1964. godine, na temelju pravomoćnog i izvršnog rješenja Povjerenstva za nacionalizaciju pri Izvršnom vijeću NRBiH od 10. lipnja broj 245/60, naredio da se u zemljišnim knjigama izvrše upisi određeni rješenjem. Uvidom u zk. izvadak broj 6916 k.o. Mostar, Ustavni sud konstatira da je Općinski sud izvršio naložene upise tako što je u B. vlasničkom listu "uknjiženo je pravo vlasništva na nacionaliziranoj stambenoj zgradi sa zemljištem u korist: 1. Društvenog vlasništva sa 1/1zatim, uknjiženo je pravo vlasništva na dva trosobna stana na katu zgrade, izuzeta od nacionalizacije, u korist 2. Vakufa Čišić Mahmut džamije u Mostaru sa 1/1".

Postupak okončan pobijanom presudom

8. Općinski sud je Rješenjem broj R:59/2000 od 7. lipnja 2002. godine odredio da je predlagateljica nositeljica stanarskog prava na stanu koji se nalazi u Mostaru, ul. M. Tita broj 96, ukupne stambene površine 109 m² (u daljnjem tekstu: predmetni stan). U obrazloženju rješenja Općinski sud je naveo kako je u prijedlogu navedeno da je predlagateljicin otac bio nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu, u koji je s obitelji uselio 1961. godine i nakon što je s poduzećem "DOM" Mostar sklopio ugovor o korištenju stana, da je izvršavao sve obveze u svezi sa stanom, kao što je plaćanje stanarine i dr. Dalje je navedeno kako je predlagateljicin otac preminuo 1976. godine, a da je potom nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu postala predlagateljicina majka, koja je preminula 1991. godine. Pored toga, predlagateljica je istaknula kako je, kao član obiteljskoga kućanstva, živjela i stanovala u tome stanu i poslije smrti nositelja stanarskog prava sve do "danas" i da je uredno plaćala stanarinu.

9. Dalje je u rješenju navedeno da je apelant osporavao navode predlagateljice isticanjem da njezini prednici nisu bili nositelji stanarskog prava na predmetnom stanu, jer te prostorije nisu nikada smatrane stanom u smislu Zakona o stambenim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOSO), i da je zgrada u kojoj se nalazi predmetni stan dio Vakuf Ćišić Mahmut džamije koja je bila predmet nacionalizacije Narodnog odbora sreza Mostar 1959. godine, te da su dva trosobna stana na katu te zgrade izuzeta od nacionalizacije i ostavljena u vlasništvu Vakuf Ćišić Mahmut džamije iz Mostara, a za potrebe glavnog imama Islamske zajednice u Mostaru. Navedeno je i da je u to vrijeme predlagateljicin otac bio glavni imam Islamske zajednice u Mostaru. Pored toga je navedeno i kako je apelant istaknuo da je predlagateljicin otac zaključio ugovor o korištenju tog stana s poduzećem "DOM" iz Mostara, ali i da je iz njega vidljivo kako se radi o ugovoru o održavanju stana u

kojemu je dio gdje je trebalo konstatirati da postoji stanarsko pravo i rješenje ili odluka, ostalo prazno. Apelant je istaknuo kako se odredbe ZOSO-a o prijenosu stanarskog prava ne mogu primijeniti na predlagateljicu, budući da to pravo nije imao ni njen prednik.

10. Općinski sud je naveo kako je uvidom u spis broj P: 207/99, u kojemu se vodi parnični postupak među istim strankama i pred istim sudom, u svezi s predmetnim stanom, utvrdio kako je u tome postupku doneseno Rješenje broj P: 207/99 od 14. veljače 2002. godine, kojim je parnični postupak prekinut do pravomoćnog okončanja predmetnog vanparničnog postupka (R: 59/2000). Dalje, Općinski sud je naveo kako je u dokaznom postupku izvršio uvid u više dokaza, između kojih i u uvjerenje poduzeća "DOM" Mostar od 2. travnja 1992. godine, iz kojega je vidljivo, kako je naveo Općinski sud, "da je korisnik stanarskog prava na predmetnom stanu predlagateljicin otac", potom u Ugovor o korištenju stana broj 301502 od 1. siječnja 1967. godine, iz kojega je vidljivo da je zaključen između poduzeća za gazdovanje stambenim zgradama "DOM" Mostar i predlagateljicinog oca, te da je predlagateljicin otac nositelj stanarskog prava na predmetnome stanu. Dalje, Općinski sud je naveo kako je izvršio uvid i u "Rješenje Povjerenstva za nacionalizaciju pri izvršnom vijeću NRBiH br. 245/60 od 10. lipnja 1960. godine, iz kojega je vidljivo da se izuzimaju iz nacionalizacije i ostaju u vlasništvu Vakufa Ćišić Mahmut džamije iz Mostara dva trosobna stana, a za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru", te da je proveo dokaz saslušanjem svjedokinje Miline Milavić. Navedeno je da je iz iskaza te svjedokinje, koja je 1992. godine bila zaposlena u SO Mostar, proizlazi da je predlagateljicina sestra početkom 1992. godine Povjerenstvu za stambene odnose SO Mostar podnijela zahtjev za prijenos stanarskog prava na predmetnom stanu, "sa njene umrle majke na nju" i da je, tim povodom, 3. travnja 1992. godine održana sjednica stambenog povjerenstva, na kojoj je donesena jednoglasna odluku da se stanarsko pravo prenese s umrle predlagateljicine majke na njenu kćerku (apelanticinu sestru). Također, navedeno je da je ta svjedokinja izjavila kako joj je poznato da je "predlagateljica živjela u predmetnom stanu, kao član obiteljskog kućanstva". Pored toga, navedeno je da je ta svjedokinja izjavila da je stambeno povjerenstvo bilo mjerodavno za stanove SO Mostar i stanove sreza, a ona je povodom predmetnog stana išla u stambeno poduzeće "DOM" Mostar, gdje "su na osnovu kompjuterskog listinga utvrdili da je predmetni stan vlasništvo opštine ili sreza, na osnovu čega je stambena komisija za stambene poslove bila i nadležna da odlučuje o ovom slučaju". Navedeno je i da se na toj sjednici vodio zapisnik o odlučivanju, međutim, budući da je 6. travnja 1992. godine zvanično počeo rat u Mostaru, stambeno povjerenstvo nije stiglo izraditi pismenu odluku i poslati ju strankama.

11. Općinski sud je dalje naveo da iz provedenih dokaza, kao što su uvid u Ugovor o korištenju stana broj 301502 od 1. siječnja 1967. godine i uvjerenje poduzeća "Dom" Mostar od 2. travnja 1992. godine, vidljivo da je prednik predlagateljice bio nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu. Dalje, Općinski sud je naveo da je na temelju uvida u obavijest o visini stanarine SIZ-a za stanovanje Mostar broj 205/87 od 22. lipnja 1987. godine i na temelju iskaza svjedokinje Miline Milavić,"vidljivo da je nakon smrti [predlagateljicinog oca], nositelj stanarskog prava bila njegova supruga". Također, Općinski sud je naveo da je predlagateljica, budući da u predmetnom stanu živi preko 40 godina, da je u njemu živjela sa svojim roditeljima - nositeljima stanarskog prava, nakon čije smrti je ostala da živi u njemu, te da ga koristi kao i njeni prednici tako što uredno plaća stanarinu i izmiruje sve obveze, prema njegovom zaključku, stekla pravo da se odredi za


nositelja stanarskog prava. Stoga je, kako je to istaknuo Općinski sud, sukladno odredbama članka 21. stavak 2. i članka 22. stavak 2. u svezi s člankom 6. stavak 2. ZOSO-a, usvojio predlagateljicin prijedlog.

12. Kantonalni sud je Rješenjem broj Gž. 348/03 od 11. ožujka 2004. godine apelantov priziv odbio i prvostupanjsko rješenje potvrdio. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da iz dokumentacije u predmetu proizlazi da je apelant pokrenuo parnični postupak protiv predlagateljice, radi iseljenja iz predmetnog stana, i da je Općinski sud donio Rješenje broj P. 207/99 od 14. veljače 2002. godine, kojim se taj postupak prekida do pravomoćnog okončanja vanparničnog postupka, u kojem je trebalo riješiti kao prethodno pitanje, pitanje je li predlagateljica stekla svojstvo nositelja stanarskog prava. Dalje, Kantonalni sud je istaknuo kako se u konkretnom slučaju radi o pravnom pitanju koje je trebalo rješavati po pravilima parničnog postupka, ali i da, kako je dalje naveo Kantonalni sud, sama činjenica da je o ovoj prijepornoj činjenici riješeno u vanparničnom postupku ne čini pobijanu odluku nepravilnom samo iz toga razloga. Kantonalni sud je naglasio da, iako parnični postupak pruža veću procesnu garanciju za zakonito i pravilno rješenje spora, činjenica je da se i u vanparničnom postupku, na temelju članka 2. stavak 2. Zakona o vanparničnom postupku, dosljedno primjenjuju pravila Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), te da je i protiv pravomoćne odluke u vanparničnom postupku iz stambene oblasti dopuštena revizija. S tim u svezi, navedeno je kako su i u ovom postupku provedeni svi potrebni dokazi, koji su relevantni za donošenje odluke, a koji bi bili provedeni i u parničnom postupku na isti način.

13. Dalje, Kantonalni sud je istaknuo kako iz provedenih dokaza proizlazi da je predlagateljicinom ocu taj stan dodijeljen na korištenje, na temelju čega je uselio u njega i za koji je zaključio Ugovor o korištenju stana broj 301502 od 1. siječnja 1967. godine. Navedeno je kako je u vrijeme zaključivanja ugovora bio je na snazi Zakon o stambenim odnosima iz 1966. godine, čije se odgovarajuće odredbe mogu analogijom primijeniti i na ovaj slučaj. Također, Kantonalni sud je istaknuo kako je, bez obzira što je, kako je apelant isticao, predniku predlagateljice stan dodijeljen faktički kao vjerskom službeniku, prema odredbama članka 40. spomenutog Zakona i u ovakvim slučajevima bilo obvezno zaključiti ugovor o korištenju stana. Dalje, Kantonalni sud je naveo kako je člankom 64. stavak l. tog zakona propisano da, u slučaju kada nositelju stanarskog prava prestane službena funkcija za čije obavljanje je vezano korištenje stana, davatelj stana na korištenje može dati otkaz ugovora o korištenju stana, a u slučaju smrti ili umirovljenja, prinudno iseljenje članova obiteljskog kućanstva moglo se izvršiti tek pošto tražitelj izvršenja osigura nositelju stanarskog prava, odnosno članovima njegovog obiteljskog kućanstva, stan koji zadovoljava najnužnije uvjete stanovanja. Otkaz ugovora o korištenju stana davao se tužbom o kojoj je odlučivao Općinski sud presudom. Kantonalni sud je istaknuo kako iz ovih zakonskih odredbi proizlazi da je po tom zakonu stanarsko pravo na ovakvim stanovima bilo uvjetovano obavljanjem određene službene funkcije i trajalo određeno vrijeme - dok se takva funkcija obavlja, nakon čega bi, na zahtjev davatelja i vlasnika stana, lice bilo dužno iseliti, s pravima propisanim u navedenim zakonskim odredbama. Kantonalni sud je istaknuo kako je u konkretnom slučaju neprijeporno da je prednik predlagateljice umirovljen 1971. godine, a umro 1976. godine, te kako apelant, kao davatelj stana na korištenje, za razdoblje od tada pa do podnošenja tužbe 9. travnja 1999. godine (razdoblje od 28, odnosno 23 godine korištenja stana, uz izvršavanje obveza utvrđenih ugovorom o korištenju stana -

plaćanje stanarine i dr.) nije osporavao pravo predlagateljici da stan i dalje koristi. Pored toga, Kantonalni sud je istaknuo kako je u sudbenoj praksi prihvaćeno mišljenje da i uzurpant (osoba koja je nezakonito uselila u stan) može steći stanarsko pravo dugotrajnim stanovanjem, ukoliko davatelj stana na korištenje nije tražio njegovo iseljenje u roku od 8 godina (iako se u konkretnom slučaju radi o zakonitom useljenju, kako je istaknuo Kantonalni sud), pa ukoliko se stjecanje stanarskog prava negira u konkretnom slučaju, predlagateljica bi bila dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na nezakonito useljene osobe.

14. Dalje je navedeno kako apelant negira predlagateljici pravo da koristi stan, zbog statusa toga stana, kao stana čije je korištenje bilo vezano za obavljanje određene službene funkcije, pa smatra da se iz tih razloga nije ni moglo steći stanarsko pravo. Međutim, prema citiranim odredbama Zakona koji je bio na snazi u vrijeme zaključenja ugovora o korištenju stana, prednik predlagateljice je na temelju čl. 14, 40. i 43. stekao stanarsko pravo. Sama činjenica da je ugovor o korištenju stana zaključen između prednika predlagateljice i organizacije za gazdovanje stambenim zgradama, a ne s apelantom, kao vlasnikom, upućuje na analognu primjenu citiranih zakonskih odredbi i na ovaj slučaj, iako se radi o stanu koji nije u društvenom vlasništvu, već u vlasništvu vjerske zajednice, kod činjenice da citirani Zakon, kao ni važeći ZOSO, ne sadrže odredbe kojima se regulira pitanje davanja na korištenje stanova u vlasništvu vjerskih zajednica. Navedeno je da je sadašnjim ZOSO-om u članku 83. propisano da postojeći ugovori o korištenju stana koji su zakonito zaključeni do dana stupanja na snagu ovog Zakona ostaju na snazi. Prema stavku 2. istog članka, na prava i obveze koje proizlaze iz postojećih ugovora i odnosa se primjenjuju odredbe ovog Zakona, ako ovim Zakonom nije drukčije određeno. Kantonalni sud je zaključio kako iz svih provedenih dokaza proizlazi da je predlagateljica, dugotrajnim i zakonitim stanovanjem, "stekla svojstvo nositelja stanarskog prava" na predmetnom stanu, te da je stoga apelantov priziv neutemeljen.

15. Vrhovni sud je, 12. svibnja 2005. godine, donio Presudu broj Rev-332/04 kojom je, na temelju članka 375. ranijeg važećeg ZPP-a, a koji se primjenjuje po odredbama članka 456. sada važećeg ZPP-a, apelantovu reviziju odbio kao neutemeljenu. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da se, umjesto posebnog obrazloženja presude, poziva na razloge iz prvostupanjskog i drugostupanjskog rješenja.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

16. Apelant navodi da su mu pobijanim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant smatra da se ZOSO nikako "nije mogao niti smio primijeniti u konkretnom slučaju jer se ovdje radi o vrsti stana čiji status nije reguliran odredbama tog zakona, jer to nije stan niti u društvenom vlasništvu, niti u vlasništvu građana na koje vrste se primjenjuje ZOSO". Navodi da stanarsko pravo na predmetnom stanu nije imao ni predlagateljicin prednik, jer se radi o stanu u vlasništvu vakufa, na kojemu se nije ni moglo zasnovati stanarsko pravo. U tome smislu, apelant navodi da je tijekom postupka predlagateljica tvrdila, a prvostupanjski sud prihvatio, kako je stekla stanarsko pravo na prijepornome stanu od SO Mostar na sjednici održanoj 1992. godine. Ovakav stav je, prema apelantovim navodima, "apsurdan" jer je iz dokaza u spisu vidljivo kako je stan upisan


kao isključivo vlasništvo Vakufa Ćišić Mahmut džamije u Mostaru i kako Općina Mostar nije polagala bilo kakvo pravo na prijeporni stan pa ga nije ni mogla dodijeliti predlagateljici. Dalje, apelant navodi kako se u sudbenom spisu nalazi samo tipski Ugovor o korištenju stana broj 301502 koji je predlagateljicin otac zaključio s poduzećem za gazdovanje "DOM" Mostar i na temelju kojega predlagateljica pokušava dokazati kako je njezin prednik bio nositelj stanarskog prava. Međutim, prema apelantovim navodima, tim ugovorom se "u stvari ugovara samo održavanje stana" i, kako to tvrdi apelant, budući da su polja u ugovoru u koja se upisuje osnova stjecanja stanarskog prava ostavljena prazna, proizlazi kako na prijepornome stanu ne postoji stanarsko pravo te sud nije mogao da utvrdi postojanje predlagateljicinog stanarskog prava. S druge strane, apelant navodi kako su vakufski stanovi isključivo vezani za službu i od nje su neodvojivi. Apelant ističe kako se donesenom odlukom Vrhovni sud suglasio sa stajalištima nižestupanjskih sudova ne dajući bilo kakvo obrazloženje, mada je apelant u "podnesenoj reviziji" osporavao stajalište Kantonalnog suda koje se ranije nije pojavljivalo, te je na taj način (izbjegavanjem obrazloženja) Vrhovni sud povrijedio njegovo pravo na pravično suđenje. Dalje, apelant osporava mjerodavnost redovitih sudova za odlučivanje u ovom predmetu, jer redoviti sudovi nisu, kako to apelant tvrdi, pravilno primijenili odredbe ZOSO-a, budući da su odlučivali o zahtjevu za koji je mjerodavan organ uprave. U prilog istaknutim tvrdnjama apelant je, uz dopunu apelacije, Ustavnom sudu dostavio i zk. izvadak broj 1639/99 iz zk. uloška broj 6916 KO Mostar.

b) Odgovor na apelaciju

17. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo kako je pobijana presuda donijeta sukladno pozitivnim procesnim i materijalnim zakonima, kao i odredbama Ustava BiH i Europske konvencije. Predložio je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

18. Kantonalni sud je naveo kako ostaje kod pobijane odluke i razloga za njezino donošenje. Istaknuo je kako u predmetnome postupku nisu povrijeđena apelantova prava iz čl. II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, koja se navode u apelaciji. Predložio je da se apelacija odbije.

19. Općinski sud je naveo kako je nakon provedenog postupka nepobitno utvrdio da je predniku predlagateljice dodijeljen predmetni stan na korištenje na temelju čega se uselio u stan i zaključio ugovor o korištenju stana 1. siječnja 1967. godine s tadašnjim poduzećem za gazdovanje stambenim zgradama "DOM" Mostar pod ev. br. 301502. Potom je navedeno da je uvidom u dokumenta stambenog poduzeća "DOM" Mostar "nesumnjivo da je vlasništvo nad stanom imala općina - srez, pa je i logično da je stambena komisija za stambene poslove bila nadležna da odlučuje u ovom slučaju". Nepobitno je utvrđeno na temelju uvida u obavijest o visini stanarine SIZ za stanovanje Mostar br. 205/87 od 22. lipnja 1987. godine, a i na temelju iskaza svjedokinje Miline Milavić, da je nakon smrti apelantičinog oca nositelj stanarskog prava bila njegova supruga Fatima Bešlić. Imajući u vidu da je predlagateljica u predmetnom stanu živjela preko 40 godina sa svojim prednicima, nositeljima stanarskog prava, gdje živi i nakon njihove smrti, koji koristi kao i njezini prednici tako što uredno plaća stanarinu i izmiruje sve obveze, time je, prema mišljenju Općinskog suda stekla pravo da se odredi za nositeljicu stanarskog prava pa je tako i odlučeno, a sve sukladno članku 21. stavak 2, članku 22. stavak 2. u svezi s člankom 6. stavak 2. ZOSO-a.

20. Predlagateljica je u svome odgovoru istaknula kako je "presudom" Općinskog suda utvrđeno da je ona nositeljica

stanarskog prava na tome stanu i kako je to pravo stekla od SO Mostar na sjednici održanoj 1992. godine. Pored toga, istaknula je kako je u postupku pred sudovima nepobitno utvrđeno da je ona "uživalac" predmetnog stana. Prije nje, to pravo stanovanja je imao njezin otac, potom majka, te sestra koja je i povela postupak pred mjerodavnim upravnim organom za dobivanje stanarskog prava, a koje nije okončano samo zbog toga što su ratni događaji bili brži. Neprijeporno je da predmetni stan uživa preko 40 godine i da on, faktički, predstavlja njezin dom. Oduzimanje predmetnog stana bi, prema predagateljicinom mišljenju, predstavljalo nezakonitu primjenu odredbe članka 8. Europske konvencije.

V. Relevantni propisi

21. Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ" broj 52/58) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. Nacionalizuju se i postaju društvena vlasništvo najamne

stambene zgrade i najamne poslovne zgrade. U gradovima i naseljima gradskog karaktera

nacionalizuju se i postaju društvena vlasništvo i građevinska zemljišta.

Član 11. Odredbe ovog zakona ne primjenjuju se na zgrade i

prostorije, koje služe vjerskim zajednicama za vršenje njihove vjerske djelatnosti, kao što su crkve, hramovi, kapele i bogomolje, manastiri i samostani, sjemeništa i vjerske škole, niti na zgrade koje služe kao župski, parohijski, biskupski, patrijaršijski i drugi slični dvorovi.

22. Zakon o stambenim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 11/66 - prečišćeni tekst i 32/68) [Zakon o stambenim odnosima je objavljen u "Službenom listu FNRJ"broj 16/59 i stupio je na snagu 23. srpnja 1959. godine], u tekstu koji je bio na snazi u relevantno vrijeme, u relevantnom dijelu glasi:

Član 43. (1) Ugovor o korišćenju stana u društvenoj vlasništvu

zaključuje se između nositelja stanarskog prava i organizacije za gazdovanje stambenim zgradama u društvenoj vlasništvu.

[...] (3) Ugovor o korišćenju stana u vlasništvu građana

zaključuje se između nositelja stanarskog prava i sopstvenika obiteljske stambene zgrade odnosno sopstvenika stana kao dijela zgrade.

23. Zakon o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH" br. 13/74, 23/76, 34/83, 12/87 i 36/89 i "Službene novine Federacije BiH" br. 11/98 i 19/99), [stupio na snagu 31. svibnja 1974. godine] u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. Ovim zakonom uređuju se prava i obveze davalaca stana

na korištenje i građana u korištenju stana u društvenoj vlasništvu i stana na kojem postoji pravo svojine.

Član 2. Građanin koji se uselio u stan u društvenoj vlasništvu

[...] ima pravo da taj stan, pod uvjetima koji su propisani ovim zakonom, trajno i nesmetano koristi [...].

Građanin koji je do stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima stekao stanarsko pravo na stanu u obiteljskoj stambenoj zgradi, odnosno posebnom dijelu zgrade (u daljnjem tekstu: stan u vlasništvu građana) [...].

VI. Dopustivost

24. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima prizivnu mjerodavnost u pitanjima koja su sadržana u ovome ustavu kada ona postanu


predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

25. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

26. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj Rev-332/04 od 12. svibnja 2005. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijanu je presudu apelant primio 30. travnja 2009. godine a apelacija je podnesena 29. lipnja 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

27. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

28. Apelant pobija navedene odluke redovitih sudova, tvrdeći da mu je tim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje

29. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog članka, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u svezi sa krivičnim postupkom. 30. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u

relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili

utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

31. Apelant, između ostalog, tvrdi kako su redoviti sudovi proizvoljno zaključili da se na konkretni slučaj mogu primijeniti odredbe ZOSO-a, mada se radi o stanu koji je izuzet od nacionalizacije i ostavljen u vlasništvu Vakufa Ćišić Mahmut džamije u Mostaru za potrebe vjerskih službenika. Stoga, Ustavni sud smatra kako apelantovi navodi pokreću pitanje proizvoljnosti načina na koji su primijenili pozitivno-pravne propise redoviti sudovi.

32. Imajući u vidu prizivne navode, Ustavni sud, prije svega, ukazuje kako prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje,

pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

33. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su mjerodavni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao kako očevidna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluku AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

34. Predmetni slučaj, kada je u pitanju pravo na pravično suđenje, tiče se prije svega mogućnosti primjene odredaba ZOSO-a u konkretnom slučaju. U svezi s tim, Ustavni sud opaža kako je Općinski sud svoju odluku, kojom je usvojio prijedlog predlagateljice da se ona odredi za nositelja stanarskog prava na predmetnom stanu, utemeljio na odredbama članka 21. stavak 2. i članka 22. stavak 2. u svezi s člankom 6. stavak 2. ZOSO-a, odnosno na zaključku da je predlagateljicin otac imao svojstvo nositelja stanarskog prava zbog čega predlagateljica, kao član njegovoga obiteljskog kućanstva, ima pravo odrediti se za nositelja stanarskog prava, dakle da [predlagateljica] svoje pravo "crpi" iz prava njezinoga prednika. Dalje, Ustavni sud primjećuje kako je Kantonalni sud u svojoj odluci naveo da je predlagateljicin prednik stekao stanarsko pravo na predmetnome stanu, te da se na konkretni slučaj, neovisno o činjenici što se radi o stanu u vlasništvu vjerske zajednice, mogu "analogno" primijeniti odredbe čl. 14, 40. i 43. ZOSO-a, koji je bio u primjeni u vrijeme kada je on počeo koristiti taj stan. Dakle, redoviti su sudovi svoje odluke utemeljili na odredbama ZOSO-a, mada je Kantonalni sud istaknuo kako ni ZOSO koji je bio u primjeni u vrijeme kada je apelantičin otac počeo koristiti taj stan a ni ZOSO koji je trenutačno u primjeni, ne sadrži odredbe kojima se regulira pitanje davanja na korištenje stanova koji su u vlasništvu vjerskih zajednica.

35. Dovodeći navedene stavove redovitih sudova u vezu s prizivnim navodima, Ustavni sud konstatira kako je u predmetnome postupku ključna činjenica koju je, prije svega, trebalo utvrditi i o kojoj je ovisilo odlučenje redovitih sudova, bila mogu li se na predmetni stan primijeniti odredbe ZOSO-a. Nadalje, Ustavni sud ukazuje kako je i za redovite sudove neprijeporno da je predmetni stan izuzet od nacionalizacije, za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru. Naime, Ustavni sud opaža kako je Općinski sud u prvostupanjskom rješenju konstatirao da je izvršio uvid u rješenje Povjerenstva za nacionalizaciju pri izvršnom vijeću NRBiH br: 245/60 od 10. lipnja 1960. godine, iz kojega je vidljivo kako se izuzimaju iz nacionalizacije i ostaju u vlasništvu Vakufa Ćišić Mahmut džamije iz Mostara dva trosobna stana, a za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru. U svezi s ovim rješenjem (Povjerenstva za nacionalizaciju), Ustavni sud primjećuje kako je u njegovome obrazloženju navedeno da je pravna osnova za takvo odlučenje bila odredba članka 11. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Ustavni sud ukazuje kako je tim zakonom (članak 1) bilo propisano da se nacionalizuju i postaju društvena vlasništvo najamne stambene zgrade i


najamne poslovne zgrade te u gradovima i naseljima gradskog karaktera nacionalizuju se i postaju društvena vlasništvo i građevinska zemljišta. Dalje, da je člankom 11. tog zakona bilo propisano da se odredbe tog zakona, između ostalog, ne primjenjuju na zgrade i prostorije, koje služe vjerskim zajednicama za vršenje njihove vjerske djelatnosti, niti na zgrade koje služe kao župski, parohijski, biskupski, patrijaršijski i drugi slični dvorovi. Također, Ustavni sud opaža kako je među strankama u postupku neprijeporno da je predmetni stan počeo koristiti predlagateljicin otac, 1961. godine, dakle nakon što je predmetni stan izuzet od nacionalizacije, upravo za potrebe vjerskog službenika (što je bio i predlagateljicin otac), a da je Ugovor o korištenju stana zaključio 1. siječnja 1967. godine. Dakle iz navedenog neprijeporno proizlazi da je predmetni stan i koristio vjerski službenik.

36. Dalje, Ustavni sud ukazuje kako je odredbom članka 43. ZOSO-a, koji je bio u primjeni u vrijeme kada je predlagateljicin prednik počeo koristiti predmetni stan, bilo propisano s kim se zaključuje ugovor o korištenju stana, na temelju kojega se stiče stanarsko pravo. Naime, tom odredbom je bilo propisano da se ugovor o korištenju stana u društvenoj vlasništvu zaključuje između nositelja stanarskog prava i organizacije za gazdovanje stambenim zgradama u društvenom vlasništvu (stavak 1), a ugovor o korištenju stana u vlasništvu građana zaključuje između nositelja stanarskog prava i vlasnika obiteljske stambene zgrade odnosno vlasnika stana kao dijela zgrade (stavak 2). Dakle, Ustavni sud na temelju navedenih odredbi zaključuje kako se taj zakon nije mogao primijeniti na predlagateljicinog prednika, budući da je njime regulirana materija koja se tiče stanova u društvenom vlasništvu i stanova u vlasništvu građana, što predmetni stan nije.

37. Dalje, kada je u pitanju i novi ZOSO, koji je stupio na snagu 31. svibnja 1974. godine, na koji su se također redoviti sudovi pozvali, Ustavni sud podsjeća da je odredbama članka 1. ZOSO-a propisano da se tim zakonom uređuju prava i obveze davatelja stana na korištenje i građana u korištenju stana u društvenom vlasništvu i stana na kojemu postoji pravo vlasništva. Dalje, da je odredbom članka 2. istog zakona propisano pravo nositelja stanarskog prava koji se uselio u stan u društvenom vlasništvu (stavak 1), te prava građanina koji se uselio u stan u obiteljskoj stambenoj zgradi (stan u vlasništvu građana). Dakle, dovodeći u vezu navedene odredbe ZOSO-a vezane za materiju koju taj zakon regulira, Ustavni sud opaža kako je i njime regulirana materija koja se odnosi na stanove u društvenom vlasništvu i stanove u vlasništvu građana. Stoga Ustavni sud smatra da, u okolnosti konkretnog predmeta, iz kojih kao neprijeporno proizlazi da je predmetni stan upisan kao vlasništvo Vakufa Ćišić Mahmut džamije u Mostaru, redoviti sudovi svoje odluke nisu mogli temeljiti na odredbama ZOSO budući da je neprijeporno kako predmetni stan ne spada u kategoriju stanova u društvenom vlasništvu niti se pak radi o stanu na kojemu postoji pravo vlasništva (stan u vlasništvu građana). S obzirom na navedeno Ustavni sud smatra kako su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su primjenom odredbe ZOSO odredili da je predlagateljica nositeljica stanarskog prava na predmetnom stanu. Stoga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

38. U kontekstu navedenog Ustavni sud smatra kako je potrebno, s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti pobijane odluke, te predmet vratiti Općinskom sudu kako bi donio novu odluku sukladno garancijama iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pravo na imovinu

39. S obzirom na zaključke u svezi s člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud smatra kako nije potrebno posebice razmatrati apelantove navode koji se tiču navodne povrede njegovoga prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje kako postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada sud, pri donošenju svoje odluke, očevidno proizvoljno primijeni relevantne odredbe materijalnog prava.

41. Na temelju članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

42. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

PredsjednicaUstavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Вијећу од пет

судија, у предмету број АП 2066/09, рјешавајући апелацију Исламске заједнице у БиХ, Меџлиса Исламске заједнице - Мостар, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/05), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 20. децембра 2012. године

донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Исламске заједнице у БиХ,

Меџлиса Исламске заједнице – Мостар. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и

Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Укидају се Пресуда Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број Рев-223/04 од 12. маја 2005. године, Рјешење Кантоналног суда у Мостару број Гж.348/03 од 11. марта 2004. године и Рјешење Општинског суда II у Мостару број Р:59/2000 од 7. јуна 2002. године.

Предмет се враћа Општинском суду у Мостару који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Општинском суду у Мостару да, у складу с чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузетим с циљем да се изврши ова одлука.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и


"Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Исламска заједница у БиХ, Меџлис Исламске заједнице - Мостар (у даљњем тексту: апелант), ког заступа Дамир Садовић, адвокат из Мостара, поднио је 29. јуна 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број Рев-223/04 од 12. маја 2005. године, Рјешења Кантоналног суда у Мостару (у даљњем тексту: Кантонални суд) број Гж.348/03 од 11. марта 2004. године и Рјешења Општинског суда II у Мостару (у даљњем тексту: Општински суд) број Р:59/2000 од 7. јуна 2002. године. Апелант је, 2. јула 2009. године, допунио апелацију.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда и Општинског суда те Суаде Бешлић (у даљњем тексту: предлагач), као друге стране у поступку, затражено је 8. октобра 2009. године да доставе одговор на апелацију. Такође, од Општинског суда је, 19. октобра 2012. године, затражено да Уставном суду достави на увид спис број Р.59/2000.

3. Општински суд и Врховни суд су, 19. и 22. октобра 2009. године, доставили одговоре на апелацију а Кантонални суд и предлагач 26. октобра 2009. године. Општински суд је 23. октобра 2012. године доставио на увид тражени спис.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори Врховног суда, Кантоналног суда и Општинског суда те предлагача, достављени су апеланту 4. децембра 2009. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената која су предочена Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

Уводне напомене

6. Комисија за национализацију при Извршном вијећу НРБиХ је, 10. јуна 1960. године, донијела Рјешење број 245/60 којим се "Рјешење Комисије за национализацију при Народном одбору среза Мостар број 159/59 од 28. децембра 1959. године мијења тако да гласи: I - Поништава се рјешење Комисије за национализацију при НОО-е Мостар бр. 109/59 од 28/11 1959. године; II – утврђује се да су дана 26/11 1958. године национализоване и постале друштвена својина најамне зграде заједно са катастарским честицама на којима су саграђене раније власништво Вакуф Ћишић Махмут џамије и то: 1/ Најамна стамбена зграда која се налази у Мостару, зк. ул. број 1237, к.ч. 31/22 к.о. Мостар, а која се састоји од једног четверособног стана, 2/ Најамна стамбена зграда, која се налази у Мостару, М.Т. улица бр. 153-155 уписана у земљишним књигама код Среског суда у Мостару, зк. ул. број 1261, к.ч. број 23/9 и 41/414 к.о. Мостар а која се састоји од приземља и спрата и има два трособна стана на спрату и двије пословне просторије у приземљу. III – Изузимају се од национализације и остављају у својини Вакуфа Ћишић Махмут џамије из Мостара два трособна стана на спрату као посебни дијелови зграде која се налази у Мостару М. Тита улица бр. 153-155 поближе описана у под II диспозитива овог рјешења, а за потребе главног имама Исламске вјерске заједнице у Мостару; IV - Срески суд у Мостару, као

земљишнокњижни суд након правоснажности овог рјешења извршиће упис у земљишним књигама, како је одлучено под тачкама II и III диспозитива овог рјешења, а на национализованим некретнинама као орган управљања уписаће се Народни одбор општине Мостар". У образложењу рјешења је, између осталог, наведено да је Комисија установила да је у конкретном случају требало водити рачуна о потреби Исламске вјерске заједнице у Мостару и оставити јој стамбени простор потребан за главног имама, у смислу одредаба члана 11 Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта.

7. Општински суд у Мостару је Рјешењем број ДН:10/64 од 4. јануара 1964. године, на основу правоснажног и извршног рјешења Комисије за национализацију при Извршном вијећу НРБиХ од 10. јуна број 245/60, наредио да се у земљишним књигама изврше уписи одређени рјешењем. Увидом у зк. извадак број 6916 к.о. Мостар, Уставни суд констатује да је Општински суд извршио наложене уписе тако што је у Б. власничком листу "укњижено је право власништва на национализираној стамбеној згради са земљиштем у корист: 1. Друштвеног власништва са 1/1затим, укњижено је право власништва на два трособна стана на кату зграде, изузета од национализације, у корист 2. Вакуфа Чишић Махмут џамије у Мостару са 1/1".

Поступак окончан оспореном пресудом

8. Општински суд је Рјешењем број Р:59/2000 од 7. јуна 2002. године одредио да је предлагач носилац станарског права на стану који се налази у Мостару, ул. М. Тита број 96, укупне стамбене површине 109 м² (у даљњем тексту: предметни стан). У образложењу рјешења Општински суд је навео да је у приједлогу наведено да је предлагачев отац био носилац станарског права на предметном стану, у који је са породицом уселио 1961. године и након што је с предузећем "ДОМ" Мостар склопио уговор о коришћењу стана, да је извршавао све обавезе у вези са станом, као што је плаћање станарине и др. Даље, наведено је да је предлагачев отац преминуо 1976. године, а да је потом носилац станарског права на предметном стану постала предлагачева мајка, која је преминула 1991. године. Поред тога, предлагач је истакла да је, као члан породичног домаћинства, живјела и становала у том стану и послије смрти носиоца станарског права све до "данас" и да је уредно плаћала станарину.

9. Даље, у рјешењу је наведено да је апелант оспоравао наводе предлагача истицањем да њени предници нису били носиоци станарског права на предметном стану, јер те просторије нису никада сматране станом у смислу Закона о стамбеним односима (у даљњем тексту: ЗОСО), и да је зграда у којој се налази предметни стан дио Вакуф Ћишић Махмут џамије која је била предмет национализације Народног одбора среза Мостар 1959. године, те да су два трособна стана на спрату те зграде изузета од национализације и остављена у својини Вакуф Ћишић Махмут џамије из Мостара, а за потребе главног имама Исламске заједнице у Мостару. Наведено је и да је у то вријеме предлагачев отац био главни имам Исламске заједнице у Мостару. Поред тога, наведено је и да је апелант истакао да је предлагачев отац закључио уговор о коришћењу тог стана с предузећем "ДОМ" из Мостара, али и да је из њега видљиво да се ради о уговору о одржавању стана у ком је дио гдје је требало да се констатује да постоји станарско право и рјешење или одлука, остало празно. Апелант је истакао да одредбе ЗОСО-а о преносу


станарског права не могу да се примијене на предлагача, будући да то право није имао ни њен предник.

10. Општински суд је навео да је увидом у спис број П: 207/99, у ком се води парнични поступак међу истим странкама и пред истим судом, у вези с предметним станом, утврдио да је у том поступку донесено Рјешење број П: 207/99 од 14. фебруара 2002. године, којим је парнични поступак прекинут до правоснажног окончања предметног ванпарничног поступка (Р: 59/2000). Даље, Општински суд је навео да је у доказном поступку извршио увид у више доказа, између којих и у увјерење предузећа "ДОМ" Мостар од 2. априла 1992. године, из ког је видљиво, како је навео Општински суд, "да је корисник станарског права на предметном стану предлагачев отац", затим у Уговор о коришћењу стана број 301502 од 1. јануара 1967. године, из ког је видљиво да је закључен између предузећа за газдовање стамбеним зградама "ДОМ" Мостар и предлагачевог оца, те да је предлагачев отац носилац станарског права на предметном стану. Даље, Општински суд је навео да је извршио увид и у "Рјешење Комисије за национализацију при извршном вијећу НРБиХ бр. 245/60 од 10. јуна 1960. године, из ког је видљиво да се изузимају из национализације и остају у својини Вакуфа Ћишић Махмут џамије из Мостара два трособна стана, а за потребе главног имама Исламске вјерске заједнице у Мостару", те да је провео доказ саслушањем свједока Милине Милавић. Наведено је да је из исказа тог свједока, која је 1992. године била запослена у СО Мостар, произилази да је предлагачева сестра почетком 1992. године Комисији за стамбене односе СО Мостар поднијела захтјев за пренос станарског права на предметном стану, "са њене умрле мајке на њу" и да је, тим поводом, 3. априла 1992. године одржана сједница стамбене комисије, на којој је донесена једногласна одлуку да се станарско право пренесе с умрле предлагачеве мајке на њену кћерку (апеланткињину сестру). Такође, наведено је да је тај свједок изјавила да јој је познато да је "предлагач живјела у предметном стану, као члан породичног домаћинства". Поред тога, наведено је да је тај свједок изјавила да је стамбена комисија била надлежна за станове СО Мостар и станове среза, а она је поводом предметног стана ишла у стамбено предузеће "ДОМ" Мостар, гдје "су на основу компјутерског листинга утврдили да је предметни стан власништво општине или среза, на основу чега је стамбена комисија за стамбене послове била и надлежна да одлучује о овом случају". Наведено је и да се на тој сједници водио записник о одлучивању, међутим, будући да је 6. априла 1992. године званично почео рат у Мостару, стамбена комисија није стигла да изради писмену одлуку и да ју пошаље странкама.

11. Општински суд је даље навео да из проведених доказа, као што су увид у Уговор о коришћењу стана број 301502 од 1. јануара 1967. године и увјерење предузећа "Дом" Мостар од 2. априла 1992. године, видљиво да је предник предлагача био носилац станарског права на предметном стану. Даље, Општински суд је навео да је на основу увида у обавијест о висини станарине СИЗ-а за становање Мостар број 205/87 од 22. јуна 1987. године и на основу исказа свједокa Милине Милавић,"видљиво да је након смрти [предлагачевог оца], носилац станарског права била његова супруга". Такође, Општински суд је навео да је предлагач, будући да у предметном стану живи преко 40 година, да је у њему живјела са својим родитељима - носиoцима станарског права, након чије смрти је остала да живи у њему, те да га користи као и њени предници тако што уредно плаћа станарину и измирује све обавезе, према

његовом закључку, стекла право да се одреди за носиоца станарског права. Стога је, како је то истакао Општински суд, у складу с одредбама члана 21 став 2 и члана 22 став 2 у вези с чланом 6 став 2 ЗОСО-а, усвојио предлагачев приједлог.

12. Кантонални суд је Рјешењем број Гж. 348/03 од 11. марта 2004. године апелантову жалбу одбио и првостепено рјешење потврдио. У образложењу рјешења Кантонални суд је навео да из документације у предмету произилази да је апелант покренуо парнични поступак против предлагача, ради исељења из предметног стана, и да је Општински суд донио Рјешење број П. 207/99 од 14. фебруара 2002. године, којим се тај поступак прекида до правоснажног окончања ванпарничног поступка, у ком је требало да се ријеши као претходно питање, питање да ли је предлагач стекла својство носиоца станарског права. Даље, Кантонални суд је истакао да се у конкретном случају ради о правном питању које је требало рјешавати по правилима парничног поступка, али и да, како је даље навео Кантонални суд, сама чињеница да је о овој спорној чињеници ријешено у ванпарничном поступку не чини оспоравану одлуку неправилном само из тог разлога. Кантонални суд је нагласио да, иако парнични поступак пружа већу процесну гаранцију за законито и правилно рјешење спора, чињеница је да се и у ванпарничном поступку, на основу члана 2 став 2 Закона о ванпарничном поступку, досљедно примјењују правила Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП), те да је и против правоснажне одлуке у ванпарничном поступку из стамбене области дозвољена ревизија. С тим у вези, наведено је да су и у овом поступку проведени сви потребни докази, који су релевантни за доношење одлуке, а који би били проведени и у парничном поступку на исти начин.

13. Даље, Кантонални суд је истакао да из доказа који су проведени произилази да је предлагачевом оцу тај стан додијељен на коришћење, на основу чега је уселио у њега и за који је закључио Уговор о коришћењу стана број 301502 од 1. јануара 1967. године. Наведено је да је у вријеме закључивања уговора био је на снази Закон о стамбеним односима из 1966. године, чије одговарајуће одредбе могу да се аналогијом примијене и на овај случај. Такође, Кантонални суд је истакао да, без обзира што је, како је апелант истицао, преднику предлагача стан додијељен фактички као вјерском службенику, према одредбама члана 40 споменутог Закона и у оваквим случајевима је било обавезно да се закључи уговор о коришћењу стана. Даље, Кантонални суд је навео да је чланом 64 став 1 тог закона прописано да, у случају када носиоцу станарског права престане службена функција за чије обављање је везано коришћење стана, давалац стана на коришћење може дати отказ уговора о коришћењу стана, а у случају смрти или пензионисања, принудно исељење чланова породичног домаћинства могло је да се изврши тек пошто тражилац извршења обезбиједи носиоцу станарског права, односно члановима његовог породичног домаћинства, стан који задовољава најнужније услове становања. Отказ уговора о коришћењу стана давао се тужбом о којој је одлучивао Општински суд пресудом. Кантонални суд је истакао да из ових законских одредби произилази да је по том закону станарско право на оваквим становима било условљено обављањем одређене службене функције и трајало одређено вријеме - док се таква функција обавља, након чега би, на захтјев даваоца и власника стана, лице било дужно да се исели, с правима прописаним у наведеним законским одредбама. Кантонални суд је истакао да је у


конкретном случају неспорно да је предник предлагача пензионисан 1971. године, а умро 1976. године, те да апелант, као давалац стана на коришћење, за период од тада па до подношења тужбе 9. априла 1999. године (период од 28, односно 23 године коришћења стана, уз извршавање обавеза које су утврђене уговором о коришћењу стана - плаћање станарине и др.) није оспоравао право предлагачу да стан и даље користи. Поред тога, Кантонални суд је истакао да је у судској пракси прихваћено мишљење да и узурпант (лице које је незаконито уселило у стан) може да стекне станарско право дуготрајним становањем, уколико давалац стана на коришћење није тражио његово исељење у року од 8 година (иако се у конкретном случају ради о законитом усељењу, како је истакао Кантонални суд), па уколико се стицање станарског права негира у конкретном случају, предлагач би била доведена у неравноправан положај у односу на незаконито усељена лица.

14. Даље је наведено да апелант негира предлагачу право да користи стан, због статуса тога стана, као стана чије је коришћење било везано за обављање одређене службене функције, па сматра да из тих разлога није ни могло да се стекне станарско право. Међутим, сходно цитираним одредбама Закона који је био на снази у вријеме закључења уговора о коришћењу стана, предник предлагача је на основу чл. 14, 40 и 43 стекао станарско право. Сама чињеница да је уговор о коришћењу стана закључен између предника предлагача и организације за газдовање стамбеним зградама, а не с апелантом, као власником, упућује на аналогну примјену цитираних законских одредби и на овај случај, иако се ради о стану који није у друштвеној својини, већ у својини вјерске заједнице, код чињенице да цитирани Закон, као ни важећи ЗОСО, не садрже одредбе којима се регулише питање давања на коришћење станова у својини вјерских заједница. Наведено је да је садашњим ЗОСО-ом у члану 83 прописано да постојећи уговори о коришћењу стана који су законито закључени до дана ступања на снагу овог Закона остају на снази. Сходно ставу 2 истог члана, на права и обавезе које произилазе из постојећих уговора и односа примјењују се одредбе овог закона, ако овим законом није друкчије одређено. Кантонални суд је закључио да из свих проведених доказа произилази да је предлагач, дуготрајним и законитим становањем, "стекла својство носиоца станарског права" на предметном стану, те да је стога апелантова жалба неоснована.

15. Врховни суд је, 12. маја 2005. године, донио Пресуду број Рев-332/04 којом је, на основу члана 375 ранијег важећег ЗПП-а, а који се примјењује по одредбама члана 456 сада важећег ЗПП-а, апелантову ревизију одбио као неосновану. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да се, умјесто посебног образложења пресуде, позива на разлоге из првостепеног и другостепеног рјешења.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

16. Апелант наводи да су му оспореним одлукама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелант сматра да се ЗОСО никако "није могао нити смио примијенити у конкретном случају јер се овдје ради о врсти стана чији статус није регулиран одредбама тог закона, јер

то није стан нити у друштвеном власништву, нити у власништву грађана на које врсте се примјењује ЗОСО". Наводи да станарско право на предметном стану није имао ни предлагачев предник, јер се ради о стану у својини вакуфа, на ком није ни могло да се заснује станарско право. У том смислу, апелант наводи да је током поступка предлагач тврдила, а првостепени суд прихватио, да је стекла станарско право на спорном стану од СО Мостар на сједници одржаној 1992. године. Овакав став је, према апелантовим наводима, "апсурдан" јер је из доказа у спису видљиво да је стан уписан као искључива својина Вакуфа Ћишић Махмут џамије у Мостару и да Општина Мостар није полагала било какво право на спорни стан па није ни могла да га додијели предлагачу. Даље, апелант наводи да се у судском спису налази само типски Уговор о коришћењу стана број 301502 који је предлагачев отац закључио с предузећем за газдовање "ДОМ" Мостар и на основу ког предлагач покушава да докаже да је њен предник био носилац станарског права. Међутим, према апелантовим наводима, тим уговором се "у ствари уговара само одржавање стана" и, како то тврди апелант, будући да су поља у уговору у која се уписује основ за стицање станарског права остављена празна, произилази да на спорном стану не постоји станарско право те да суд није могао да утврди да ли постоји предлагачево станарско право. С друге стране, апелант наводи да су вакуфски станови искључиво везани за службу и од ње су неодвојиви. Апелант истиче да се донесеном одлуком Врховни суд сагласио са становиштима нижестепених судова не дајући било какво образложење, мада је апелант у "поднесеној ревизији" оспоравао становиште Кантоналног суда које се раније није појављивало, те је на тај начин (избјегавањем образложења) Врховни суд повриједио његово право на правично суђење. Даље, апелант оспорава надлежност редовних судова да одлучују у овом предмету, јер редовни судови нису, како то апелант тврди, правилно примијенили одредбе ЗОСО-а, будући да су одлучивали о захтјеву за који је надлежан орган управе. У прилог истакнутим тврдњама апелант је, уз допуну апелације, Уставном суду доставио и зк. извадак број 1639/99 из зк. улошка број 6916 КО Мостар.

б) Одговор на апелацију

17. У одговору на апелацију Врховни суд је навео да је оспорена пресуда донесена у складу с позитивним процесним и материјалним законима, као и одредбама Устава БиХ и Европске конвенције. Предложио је да се апелација одбије као неоснована.

18. Кантонални суд је навео да остаје код оспораване одлуке и разлога за њено доношење. Истакао је да у предметном поступку нису повријеђена апелантова права из чл. II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, која се наводе у апелацији. Предложио је да се апелација одбије.

19. Општински суд је навео да је након проведеног поступка непобитно утврдио да је преднику предлагача додијељен предметни стан на коришћење на основу чега се уселио у стан и закључио уговор о коришћењу стана 1. јануара 1967. године с тадашњим предузећем за газдовање стамбеним зградама "ДОМ" Мостар под ев. бр. 301502. Затим је наведено да је увидом у документа стамбеног предузећа "ДОМ" Мостар "несумњиво да је власништво над станом имала општина - срез, па је и логично да је стамбена комисија за стамбене послове била надлежна да одлучује у овом случају". Непобитно је утврђено на основу увида у обавијест о висини станарине СИЗ за становање Мостар бр. 205/87 од 22. јуна 1987. године, а и на основу


исказа свједока Милине Милавић, да је након смрти апеланткињиног оца носилац станарског права била његова супруга Фатима Бешлић. Имајући у виду да је предлагач у предметном стану живјела преко 40 година са својим предницима, носиоцима станарског права, гдје живи и након њихове смрти, који користи као и њени предници тако што уредно плаћа станарину и измирује све обавезе, тиме је, сходно мишљењу Општинског суда стекла право да се одреди за носиоца станарског права па је тако и одлучено, а све у складу с чланом 21 став 2, чланом 22 став 2 у вези с чланом 6 став 2 ЗОСО-а.

20. Предлагач је у свом одговору истакла да је "пресудом" Општинског суда утврђено да је она носилац станарског права на том стану и да је то право стекла од СО Мостар на сједници одржаној 1992. године. Поред тога, истакла је да је у поступку пред судовима непобитно утврђено да је она "уживалац" предметног стана. Прије ње, то право становања је имао њен отац, затим мајка, те сестра која је и повела поступак пред надлежним управним органом за добијање станарског права, а које није окончано само због тога што су ратни догађаји били бржи. Неспорно је да предметни стан ужива преко 40 године и да он, фактички, представља њен дом. Одузимање предметног стана би, према предагачевом мишљењу, представљало незакониту примјену одредбе члана 8 Европске конвенције.

V. Релевантни прописи

21. Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта ("Службени лист ФНРЈ" број 52/58) у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. Национализују се и постају друштвена својина

најамне стамбене зграде и најамне пословне зграде. У градовима и насељима градског карактера

национализују се и постају друштвена својина и грађевинска земљишта.

Члан 11. Одредбе овог закона не примјењују се на зграде и

просторије, које служе вјерским заједницама за вршење њихове вјерске дјелатности, као што су цркве, храмови, капеле и богомоље, манастири и самостани, сјеменишта и вјерске школе, нити на зграде које служе као жупски, парохијски, бискупски, патријаршијски и други слични дворови.

22. Закон о стамбеним односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 11/66 - пречишћени текст и 32/68) [Закон о стамбеним односима је објављен у "Службеном листу ФНРЈ"број 16/59 и ступио је на снагу 23. јула 1959. године], у тексту који је био на снази у релевантно вријеме, у релевантном дијелу гласи:

Члан 43. (1) Уговор о коришћењу стана у друштвеној својини

закључује се између носиоца станарског права и организације за газдовање стамбеним зградама у друштвеној својини.

[...] (3) Уговор о коришћењу стана у својини грађана

закључује се између носиоца станарског права и сопственика породичне стамбене зграде односно сопственика стана као дијела зграде.

23. Закон о стамбеним односима ("Службени лист СРБиХ" бр. 13/74, 23/76, 34/83, 12/87 и 36/89 и "Службене новине Федерације БиХ" бр. 11/98 и 19/99), [ступио на снагу 31. маја 1974. године] у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. Овим законом уређују се права и обавезе давалаца

стана на кориштење и грађана у кориштењу стана у друштвеној својини и стана на којем постоји право својине.

Члан 2. Грађанин који се уселио у стан у друштвеној својини

[...] има право да тај стан, под условима који су прописани овим законом, трајно и несметано користи [...].

Грађанин који је до ступања на снагу Закона о стамбеним односима стекао станарско право на стану у породичној стамбеној згради, односно посебном дијелу зграде (у даљњем тексту: стан у својини грађана) [...].

VI. Допустивост

24. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

25. У складу с чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

26. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број Рев-332/04 од 12. маја 2005. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 30. априла 2009. године а апелација је поднесена 29. јуна 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

27. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

28. Апелант оспорава наведене одлуке редовних судова, тврдећи да му је тим одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење

29. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и слободе из става 2. овог члана, што укључује:

е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

30. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом.


31. Апелант, између осталог, тврди да су редовни судови произвољно закључили да на конкретни случај могу да се примијене одредбе ЗОСО-а, мада се ради о стану који је изузет од национализације и остављен у својини Вакуфа Ћишић Махмут џамије у Мостару за потребе вјерских службеника. Стога, Уставни суд сматра да апелантови наводи покрећу питање произвољности начина на који су примијенили позитивно-правне прописе редовни судови.

32. Имајући у виду апелационе наводе, Уставни суд, прије свега, указује да сходно пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није преиспитивање закључака редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска.

33. Уставни суд, дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивно-правних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), да се упусти у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка једном правичном поступку (види Уставни суд, Одлуку АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на питања која апелант проблематизује, испитати да ли су оспораване одлуке засноване на произвољној примјени позитивно-правних прописа.

34. Предметни случај, када је у питању право на правично суђење, тиче се прије свега могућности примјене одредаба ЗОСО-а у конкретном случају. У вези с тим, Уставни суд запажа како је Општински суд своју одлуку, којом је усвојио приједлог предлагача да се она одреди за носиоца станарског права на предметном стану, засновао на одредбама члана 21 став 2 и члана 22 став 2 у вези с чланом 6 став 2 ЗОСО-а, односно на закључку да је предлагачев отац имао својство носиоца станарског права због чега предлагач, као члан његовог породичног домаћинства, има право да се одреди за носиоца станарског права, дакле да [предлагач] своје право "црпи" из права њеног предника. Даље, Уставни суд примјећује да је Кантонални суд у својој одлуци навео да је предлагачев предник стекао станарско право на предметном стану, те да на конкретни случај, независно од чињенице што се ради о стану у својини вјерске заједнице, могу "аналогно" да се примијене одредбе чл. 14, 40 и 43 ЗОСО-а, који је био у примјени у вријеме када је он почео да користи тај стан. Дакле, редовни судови су своје одлуке утемељили на одредбама ЗОСО-а, мада је Кантонални суд истакао да ни ЗОСО који је био у примјени у вријеме када је апеланткињин отац почео да користи тај стан а ни ЗОСО који је тренутно у примјени, не садржи одредбе којима се

регулише питање давања на коришћење станова који су у својини вјерских заједница.

35. Доводећи наведене ставове редовних судова у везу с апелационим наводима, Уставни суд констатује да је у предметном поступку кључна чињеница коју је, прије свега, требало утврдити и од које је зависило одлучење редовних судова, била да ли на предметни стан могу да се примијене одредбе ЗОСО-а. Даље, Уставни суд указује да је и за редовне судове неспорно да је предметни стан изузет од национализације, за потребе главног имама Исламске вјерске заједнице у Мостару. Наиме, Уставни суд запажа да је Општински суд у првостепеном рјешењу констатовао да је извршио увид у рјешење Комисије за национализацију при извршном вијећу НРБиХ бр: 245/60 од 10. јуна 1960. године, из ког је видљиво да се изузимају из национализације и остају у својини Вакуфа Ћишић Махмут џамије из Мостара два трособна стана, а за потребе главног имама Исламске вјерске заједнице у Мостару. У вези с овим рјешењем (Комисије за национализацију), Уставни суд примјећује да је у његовом образложењу наведено да је правни основ за такво одлучење била одредба члана 11 Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта. Уставни суд указује да је тим законом (члан 1) било прописано да се национализују и постају друштвена својина најамне стамбене зграде и најамне пословне зграде те у градовима и насељима градског карактера национализују се и постају друштвена својина и грађевинска земљишта. Даље, да је чланом 11 тог закона било прописано да се одредбе тог закона, између осталог, не примјењују на зграде и просторије, које служе вјерским заједницама за вршење њихове вјерске дјелатности, нити на зграде које служе као жупски, парохијски, бискупски, патријаршијски и други слични дворови. Такође, Уставни суд запажа да је међу странкама у поступку неспорно да је предметни стан почео да користи предлагачев отац, 1961. године, дакле након што је предметни стан изузет од национализације, управо за потребе вјерског службеника (што је био и предлагачев отац), а да је Уговор о коришћењу стана закључио 1. јануара 1967. године. Дакле из наведеног неспорно произилази да је предметни стан и користио вјерски службеник.

36. Даље, Уставни суд указује да је одредбом члана 43 ЗОСО-а, који је био у примјени у вријеме када је предлагачев предник почео да користи предметни стан, било прописано с ким се закључује уговор о коришћењу стана, на основу ког се стиче станарско право. Наиме, том одредбом је било прописано да се уговор о коришћењу стана у друштвеној својини закључује између носиоца станарског права и организације за газдовање стамбеним зградама у друштвеној својини (став 1), а уговор о коришћењу стана у својини грађана закључује између носиоца станарског права и власника породичне стамбене зграде односно власника стана као дијела зграде (став 2). Дакле, Уставни суд на основу наведених одредби закључује да је тај закон није могао да се примијени на предлагачевог предника, будући да је њиме регулисана материја која се тиче станова у друштвеној својини и станова у својини грађана, што предметни стан није.

37. Даље, када је у питању и нови ЗОСО, који је ступио на снагу 31. маја 1974. године, на који су се такође редовни судови позвали, Уставни суд подсјећа да је одредбама члана 1 ЗОСО-а прописано да се тим законом уређују права и обавезе даваоца стана на коришћење и грађана у коришћењу стана у друштвеној својини и стана на ком постоји право својине. Даље, да је одредбом члана 2


истог закона прописано право носиоца станарског права који се уселио у стан у друштвеној својини (став 1), те права грађанина који се уселио у стан у породичној стамбеној згради (стан у својини грађана). Дакле, доводећи у везу наведене одредбе ЗОСО-а везане за материју коју тај закон регулише, Уставни суд запажа да је и њиме регулисана материја која се односи на станове у друштвеној својини и станове у својини грађана. Стога Уставни суд сматра да, у околности конкретног предмета, из којих као неспорно произилази да је предметни стан уписан као својина Вакуфа Ћишић Махмут џамије у Мостару, редовни судови своје одлуке нису могли да заснују на одредбама ЗОСО будући да је неспорно да предметни стан не спада у категорију станова у друштвеној својини нити се пак ради о стану на ком постоји право својине (стан у својини грађана). С обзиром на наведено Уставни суд сматра да су редовни судови произвољно примијенили материјално право када су примјеном одредбе ЗОСО одредили да је предлагач носилац станарског права на предметном стану. Стога, Уставни суд сматра да је у конкретном случају прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

38. У контексту наведеног Уставни суд сматра да је потребно, с циљем да се заштите апелантова уставна права, укинути оспорене одлуке, те предмет вратити Општинском суду како би донио нову одлуку у складу с гаранцијама из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Право на имовину

39. С обзиром на закључке у вези с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд сматра да није потребно да посебно разматра апелантове наводе који се тичу наводне повреде његовог права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

VIII. Закључак

40. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када суд, при доношењу своје одлуке, очигледно произвољно примијени релевантне одредбе материјалног права.

41. На основу члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

42. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudija, u

predmetu broj AP 2066/09, rješavajući apelaciju Islamske zajednice u BiH, Medžlisa Islamske zajednice - Mostar, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/05), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija

na sjednici održanoj 20. decembra 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Islamske zajednice u BiH, Medžlisa

Islamske zajednice – Mostar. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj Rev-223/04 od 12. maja 2005. godine, Rješenje Kantonalnog suda u Mostaru broj Gž.348/03 od 11. marta 2004. godine i Rješenje Općinskog suda II u Mostaru broj R:59/2000 od 7. juna 2002. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Mostaru koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Mostaru da, u skladu s članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Islamska zajednica u BiH, Medžlis Islamske zajednice - Mostar (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Damir Sadović, advokat iz Mostara, podnio je 29. juna 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj Rev-223/04 od 12. maja 2005. godine, Rješenja Kantonalnog suda u Mostaru (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj Gž.348/03 od 11. marta 2004. godine i Rješenja Općinskog suda II u Mostaru (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj R:59/2000 od 7. juna 2002. godine. Apelant je, 2. jula 2009. godine, dopunio apelaciju.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda te Suade Bešlić (u daljnjem tekstu: predlagateljica), kao druge strane u postupku, zatraženo je 8. oktobra 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju. Također, od Općinskog suda je, 19. oktobra 2012. godine, zatraženo da Ustavnom sudu dostavi na uvid spis broj R.59/2000.

3. Općinski sud i Vrhovni sud su, 19. i 22. oktobra 2009. godine, dostavili odgovore na apelaciju a Kantonalni sud i predlagateljica 26. oktobra 2009. godine. Općinski sud je 23. oktobra 2012. godine dostavio na uvid traženi spis.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Općinskog suda te predlagateljice, dostavljeni su apelantu 4. decembra 2009. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

6. Komisija za nacionalizaciju pri Izvršnom vijeću NRBiH je, 10. juna 1960. godine, donijela Rješenje broj 245/60


kojim se "Rješenje Komisije za nacionalizaciju pri Narodnom odboru sreza Mostar broj 159/59 od 28. decembra 1959. godine mijenja tako da glasi: I - Poništava se rješenje Komisije za nacionalizaciju pri NOO-e Mostar br. 109/59 od 28/11 1959. godine; II – utvrđuje se da su dana 26/11 1958. godine nacionalizovane i postale društvena svojina najamne zgrade zajedno sa katastarskim česticama na kojima su sagrađene ranije vlasništvo Vakuf Ćišić Mahmut džamije i to: 1/ Najamna stambena zgrada koja se nalazi u Mostaru, zk. ul. broj 1237, k.č. 31/22 k.o. Mostar, a koja se sastoji od jednog četverosobnog stana, 2/ Najamna stambena zgrada, koja se nalazi u Mostaru, M.T. ulica br. 153-155 upisana u zemljišnim knjigama kod Sreskog suda u Mostaru, zk. ul. broj 1261, k.č.broj 23/9 i 41/414 k.o. Mostar a koja se sastoji od prizemlja i sprata i ima dva trosobna stana na spratu i dvije poslovne prostorije u prizemlju. III – Izuzimaju se od nacionalizacije i ostavljaju u svojini Vakufa Ćišić Mahmut džamije iz Mostara dva trosobna stana na spartu kao posebni dijelovi zgrade koja se nalazi u Mostaru M.Tita ulica br. 153-155 pobliže opisana u pod II dispozitiva ovog rješenja, a za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru; IV- Sreski sud u Mostaru, kao zemljišnoknjižni sud nakon pravosnažnosti ovog rješenja izvršit će upis u zemljišnim knjigama, kako je odlučeno pod tačkama II i III dispozitiva ovog rješenja, a na nacionalizovanim nekretninama kao organ upravljanja upisat će se Narodni odbor opštine Mostar". U obrazloženju rješenja je, između ostalog, navedeno da je Komisija ustanovila da je u konkretnom slučaju trebalo voditi računa o potrebi Islamske vjerske zajednice u Mostaru i ostaviti joj stambeni prostor potreban za glavnog imama, u smislu odredaba člana 11. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta.

7. Općinski sud u Mostaru je Rješenjem broj DN:10/64 od 4. januara 1964. godine, na osnovu pravosnažnog i izvršnog rješenja Komisije za nacionalizaciju pri Izvršnom vijeću NRBiH od 10. juna broj 245/60, naredio da se u zemljišnim knjigama izvrše upisi određeni rješenjem. Uvidom u zk. izvadak broj 6916 k.o. Mostar, Ustavni sud konstatira da je Općinski sud izvršio naložene upise tako što je u B. vlasničkom listu "uknjiženo je pravo vlasništva na nacionaliziranoj stambenoj zgradi sa zemljištem u korist: 1. Društvenog vlasništva sa 1/1zatim, uknjiženo je pravo vlasništva na dva trosobna stana na katu zgrade, izuzeta od nacionalizacije, u korist 2. Vakufa Čišić Mahmut džamije u Mostaru sa 1/1".

Postupak okončan osporenom presudom

8. Općinski sud je Rješenjem broj R:59/2000 od 7. juna 2002. godine odredio da je predlagateljica nositelj stanarskog prava na stanu koji se nalazi u Mostaru, ul. M. Tita broj 96, ukupne stambene površine 109 m² (u daljnjem tekstu: predmetni stan). U obrazloženju rješenja Općinski sud je naveo da je u prijedlogu navedeno da je predlagateljicin otac bio nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu, u koji je sa porodicom uselio 1961. godine i nakon što je s preduzećem "DOM" Mostar sklopio ugovor o korištenju stana, da je izvršavao sve obaveze u vezi sa stanom, kao što je plaćanje stanarine i dr. Dalje, navedeno je da je predlagateljicin otac preminuo 1976. godine, a da je potom nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu postala predlagateljicina majka, koja je preminula 1991. godine. Pored toga, predlagateljica je istakla da je, kao član porodičnog domaćinstva, živjela i stanovala u tom stanu i poslije smrti nositelja stanarskog prava sve do "danas" i da je uredno plaćala stanarinu.

9. Dalje, u rješenju je navedeno da je apelant osporavao navode predlagateljice isticanjem da njeni prednici nisu bili nositelji stanarskog prava na predmetnom stanu, jer te

prostorije nisu nikada smatrane stanom u smislu Zakona o stambenim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOSO), i da je zgrada u kojoj se nalazi predmetni stan dio Vakuf Ćišić Mahmut džamije koja je bila predmet nacionalizacije Narodnog odbora sreza Mostar 1959. godine, te da su dva trosobna stana na spratu te zgrade izuzeta od nacionalizacije i ostavljena u svojini Vakuf Ćišić Mahmut džamije iz Mostara, a za potrebe glavnog imama Islamske zajednice u Mostaru. Navedeno je i da je u to vrijeme predlagateljicin otac bio glavni imam Islamske zajednice u Mostaru. Pored toga, navedeno je i da je apelant istakao da je predlagateljicin otac zaključio ugovor o korištenju tog stana s preduzećem "DOM" iz Mostara, ali i da je iz njega vidljivo da se radi o ugovoru o održavanju stana u kojem je dio gdje je trebalo konstatirati da postoji stanarsko pravo i rješenje ili odluka, ostalo prazno. Apelant je istakao da se odredbe ZOSO-a o prenosu stanarskog prava ne mogu primijeniti na predlagateljicu, budući da to pravo nije imao ni njen prednik.

10. Općinski sud je naveo da je uvidom u spis broj P: 207/99, u kojem se vodi parnični postupak među istim strankama i pred istim sudom, u vezi s predmetnim stanom, utvrdio da je u tom postupku doneseno Rješenje broj P: 207/99 od 14. februara 2002. godine, kojim je parnični postupak prekinut do pravomoćnog okončanja predmetnog vanparničnog postupka (R: 59/2000). Dalje, Općinski sud je naveo da je u dokaznom postupku izvršio uvid u više dokaza, između kojih i u uvjerenje preduzeća "DOM" Mostar od 2. aprila 1992. godine, iz kojeg je vidljivo, kako je naveo Općinski sud, "da je korisnik stanarskog prava na predmetnom stanu predlagateljicin otac", zatim u Ugovor o korištenju stana broj 301502 od 1. januara 1967. godine, iz kojeg je vidljivo da je zaključen između preduzeća za gazdovanje stambenim zgradama "DOM" Mostar i predlagateljicinog oca, te da je predlagateljicin otac nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu. Dalje, Općinski sud je naveo da je izvršio uvid i u "Rješenje Komisije za nacionalizaciju pri izvršnom vijeću NRBiH br. 245/60 od 10. juna 1960. godine, iz kojeg je vidljivo da se izuzimaju iz nacionalizacije i ostaju u svojini Vakufa Ćišić Mahmut džamije iz Mostara dva trosobna stana, a za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru", te da je proveo dokaz saslušanjem svjedokinje Miline Milavić. Navedeno je da je iz iskaza te svjedokinje, koja je 1992. godine bila zaposlena u SO Mostar, proizlazi da je predlagateljicina sestra početkom 1992. godine Komisiji za stambene odnose SO Mostar podnijela zahtjev za prenos stanarskog prava na predmetnom stanu, "sa njene umrle majke na nju" i da je, tim povodom, 3. aprila 1992. godine održana sjednica stambene komisije, na kojoj je donesena jednoglasna odluku da se stanarsko pravo prenese s umrle predlagateljicine majke na njenu kćerku (apelanticinu sestru). Također, navedeno je da je ta svjedokinja izjavila da joj je poznato da je "predlagateljica živjela u predmetnom stanu, kao član porodičnog domaćinstva". Pored toga, navedeno je da je ta svjedokinja izjavila da je stambena komisija bila nadležna za stanove SO Mostar i stanove sreza, a ona je povodom predmetnog stana išla u stambeno preduzeće "DOM" Mostar, gdje "su na osnovu kompjuterskog listinga utvrdili da je predmetni stan vlasništvo opštine ili sreza, na osnovu čega je stambena komisija za stambene poslove bila i nadležna da odlučuje o ovom slučaju". Navedeno je i da se na toj sjednici vodio zapisnik o odlučivanju, međutim, budući da je 6. aprila 1992. godine zvanično počeo rat u Mostaru, stambena komisija nije stigla da izradi pismenu odluku i da ju pošalje strankama.

11. Općinski sud je dalje naveo da iz provedenih dokaza, kao što su uvid u Ugovor o korištenju stana broj 301502 od 1. januara 1967. godine i uvjerenje preduzeća "Dom" Mostar od 2. aprila 1992. godine, vidljivo da je prednik predlagateljice bio nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu. Dalje, Općinski


sud je naveo da je na osnovu uvida u obavijest o visini stanarine SIZ-a za stanovanje Mostar broj 205/87 od 22. juna 1987. godine i na osnovu iskaza svjedokinje Miline Milavić,"vidljivo da je nakon smrti [predlagateljicinog oca], nositelj stanarskog prava bila njegova supruga". Također, Općinski sud je naveo da je predlagateljica, budući da u predmetnom stanu živi preko 40 godina, da je u njemu živjela sa svojim roditeljima - nositeljima stanarskog prava, nakon čije smrti je ostala da živi u njemu, te da ga koristi kao i njeni prednici tako što uredno plaća stanarinu i izmiruje sve obaveze, prema njegovom zaključku, stekla pravo da se odredi za nositelja stanarskog prava. Stoga je, kako je to istakao Općinski sud, u skladu s odredbama člana 21. stav 2. i člana 22. stav 2. u vezi s članom 6. stav 2. ZOSO-a, usvojio predlagateljicin prijedlog.

12. Kantonalni sud je Rješenjem broj Gž. 348/03 od 11. marta 2004. godine apelantovu žalbu odbio i prvostepeno rješenje potvrdio. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naveo da iz dokumentacije u predmetu proizlazi da je apelant pokrenuo parnični postupak protiv predlagateljice, radi iseljenja iz predmetnog stana, i da je Općinski sud donio Rješenje broj P. 207/99 od 14. februara 2002. godine, kojim se taj postupak prekida do pravomoćnog okončanja vanparničnog postupka, u kojem je trebalo da se riješi kao prethodno pitanje, pitanje da li je predlagateljica stekla svojstvo nositelja stanarskog prava. Dalje, Kantonalni sud je istakao da se u konkretnom slučaju radi o pravnom pitanju koje je trebalo rješavati po pravilima parničnog postupka, ali i da, kako je dalje naveo Kantonalni sud, sama činjenica da je o ovoj spornoj činjenici riješeno u vanparničnom postupku ne čini pobijanu odluku nepravilnom samo iz tog razloga. Kantonalni sud je naglasio da, iako parnični postupak pruža veću procesnu garanciju za zakonito i pravilno rješenje spora, činjenica je da se i u vanparničnom postupku, na osnovu člana 2. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, dosljedno primjenjuju pravila Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP), te da je i protiv pravomoćne odluke u vanparničnom postupku iz stambene oblasti dopuštena revizija. S tim u vezi, navedeno je da su i u ovom postupku provedeni svi potrebni dokazi, koji su relevantni za donošenje odluke, a koji bi bili provedeni i u parničnom postupku na isti način.

13. Dalje, Kantonalni sud je istakao da iz provedenih dokaza proizlazi da je predlagateljicinom ocu taj stan dodijeljen na korištenje, na osnovu čega je uselio u njega i za koji je zaključio Ugovor o korištenju stana broj 301502 od 1. januara 1967. godine. Navedeno je da je u vrijeme zaključivanja ugovora bio je na snazi Zakon o stambenim odnosima iz 1966. godine, čije se odgovarajuće odredbe mogu analogijom primijeniti i na ovaj slučaj. Također, Kantonalni sud je istakao da, bez obzira što je, kako je apelant isticao, predniku predlagateljice stan dodijeljen faktički kao vjerskom službeniku, prema odredbama člana 40. spomenutog Zakona i u ovakvim slučajevima je bilo obavezno da se zaključi ugovor o korištenju stana. Dalje, Kantonalni sud je naveo da je članom 64. stav l. tog zakona propisano da, u slučaju kada nositelju stanarskog prava prestane službena funkcija za čije obavljanje je vezano korištenje stana, davatelj stana na korištenje može dati otkaz ugovora o korištenju stana, a u slučaju smrti ili penzionisanja, prinudno iseljenje članova porodičnog domaćinstva moglo se izvršiti tek pošto tražitelj izvršenja osigura nositelju stanarskog prava, odnosno članovima njegovog porodičnog domaćinstva, stan koji zadovoljava najnužnije uvjete stanovanja. Otkaz ugovora o korištenju stana davao se tužbom o kojoj je odlučivao Općinski sud presudom. Kantonalni sud je istakao da iz ovih zakonskih odredbi proizlazi da je po tom zakonu stanarsko pravo na ovakvim stanovima bilo uvjetovano obavljanjem određene službene

funkcije i trajalo određeno vrijeme - dok se takva funkcija obavlja, nakon čega bi, na zahtjev davatelja i vlasnika stana, lice bilo dužno da se iseli, s pravima propisanim u navedenim zakonskim odredbama. Kantonalni sud je istakao da je u konkretnom slučaju nesporno da je prednik predlagateljice penzionisan 1971. godine, a umro 1976. godine, te da apelant, kao davatelj stana na korištenje, za period od tada pa do podnošenja tužbe 9. aprila 1999. godine (period od 28, odnosno 23 godine korištenja stana, uz izvršavanje obaveza utvrđenih ugovorom o korištenju stana - plaćanje stanarine i dr.), nije osporavao pravo predlagateljici da stan i dalje koristi. Pored toga, Kantonalni sud je istakao da je u sudskoj praksi prihvaćeno mišljenje da i uzurpant (osoba koja je nezakonito uselila u stan) može steći stanarsko pravo dugotrajnim stanovanjem, ukoliko davatelj stana na korištenje nije tražio njegovo iseljenje u roku od 8 godina (iako se u konkretnom slučaju radi o zakonitom useljenju, kako je istakao Kantonalni sud), pa ukoliko se stjecanje stanarskog prava negira u konkretnom slučaju, predlagateljica bi bila dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na nezakonito useljene osobe.

14. Dalje je navedeno da apelant negira predlagateljici pravo da koristi stan, zbog statusa toga stana, kao stana čije je korištenje bilo vezano za obavljanje određene službene funkcije, pa smatra da se iz tih razloga nije ni moglo steći stanarsko pravo. Međutim, prema citiranim odredbama Zakona koji je bio na snazi u vrijeme zaključenja ugovora o korištenju stana, prednik predlagateljice je na osnovu čl. 14, 40. i 43. stekao stanarsko pravo. Sama činjenica da je ugovor o korištenju stana zaključen između prednika predlagateljice i organizacije za gazdovanje stambenim zgradama, a ne s apelantom, kao vlasnikom, upućuje na analognu primjenu citiranih zakonskih odredbi i na ovaj slučaj, iako se radi o stanu koji nije u društvenom vlasništvu, već u vlasništvu vjerske zajednice, kod činjenice da citirani Zakon, kao ni važeći ZOSO, ne sadrže odredbe kojima se reguliše pitanje davanja na korištenje stanova u vlasništvu vjerskih zajednica. Navedeno je da je sadašnjim ZOSO-om u članu 83. propisano da postojeći ugovori o korištenju stana koji su zakonito zaključeni do dana stupanja na snagu ovog Zakona ostaju na snazi. Prema stavu 2. istog člana, na prava i obaveze koje proizlaze iz postojećih ugovora i odnosa primjenjuju se odredbe ovog Zakona, ako ovim Zakonom nije drukčije određeno. Kantonalni sud je zaključio da iz svih provedenih dokaza proizlazi da je predlagateljica, dugotrajnim i zakonitim stanovanjem, "stekla svojstvo nositelja stanarskog prava" na predmetnom stanu, te da je stoga apelantova žalba neosnovana.

15. Vrhovni sud je, 12. maja 2005. godine, donio Presudu broj Rev-332/04 kojom je, na osnovu člana 375. ranijeg važećeg ZPP-a, a koji se primjenjuje po odredbama člana 456. sada važećeg ZPP-a, apelantovu reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da se, umjesto posebnog obrazloženja presude, poziva na razloge iz prvostepenog i drugostepenog rješenja.


16. Apelant navodi da su mu osporenim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant smatra da se ZOSO nikako "nije mogao niti smio primijeniti u konkretnom slučaju jer se ovdje radi o vrsti stana čiji status nije reguliran odredbama tog zakona, jer to nije stan niti u društvenom vlasništvu, niti u


vlasništvu građana na koje vrste se primjenjuje ZOSO". Navodi da stanarsko pravo na predmetnom stanu nije imao ni predlagateljicin prednik, jer se radi o stanu u vlasništvu vakufa, na kojem se nije ni moglo zasnovati stanarsko pravo. U tom smislu, apelant navodi da je tokom postupka predlagateljica tvrdila, a prvostepeni sud prihvatio, da je stekla stanarsko pravo na spornom stanu od SO Mostar na sjednici održanoj 1992. godine. Ovakav stav je, prema apelantovim navodima, "apsurdan" jer je iz dokaza u spisu vidljivo da je stan upisan kao isključivo vlasništvo Vakufa Ćišić Mahmut džamije u Mostaru i da Općina Mostar nije polagala bilo kakvo pravo na sporni stan pa ga nije ni mogla dodijeliti predlagateljici. Dalje, apelant navodi da se u sudskom spisu nalazi samo tipski Ugovor o korištenju stana broj 301502 koji je predlagateljicin otac zaključio s preduzećem za gazdovanje "DOM" Mostar i na osnovu kojeg predlagateljica pokušava dokazati da je njen prednik bio nositelj stanarskog prava. Međutim, prema apelantovim navodima, tim ugovorom se "u stvari ugovara samo održavanje stana" i, kako to tvrdi apelant, budući da su polja u ugovoru u koja se upisuje osnov stjecanja stanarskog prava ostavljena prazna, proizlazi da na spornom stanu ne postoji stanarsko pravo te da sud nije mogao utvrditi postojanje predlagateljicinog stanarskog prava. S druge strane, apelant navodi da su vakufski stanovi isključivo vezani za službu i od nje su neodvojivi. Apelant ističe da se donesenom odlukom Vrhovni sud saglasio sa stanovištima nižestepenih sudova ne dajući bilo kakvo obrazloženje, mada je apelant u "podnesenoj reviziji" osporavao stanovište Kantonalnog suda koje se ranije nije pojavljivalo, te je na taj način (izbjegavanjem obrazloženja) Vrhovni sud povrijedio njegovo pravo na pravično suđenje. Dalje, apelant osporava nadležnost redovnih sudova za odlučivanje u ovom predmetu, jer redovni sudovi nisu, kako to apelant tvrdi, pravilno primijenili odredbe ZOSO-a, budući da su odlučivali o zahtjevu za koji je nadležan organ uprave. U prilog istaknutim tvrdnjama apelant je, uz dopunu apelacije, Ustavnom sudu dostavio i zk. izvadak broj 1639/99 iz zk. uloška broj 6916 KO Mostar.


17. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud je naveo da je osporena presuda donijeta u skladu s pozitivnim procesnim i materijalnim zakonima, kao i odredbama Ustava BiH i Evropske konvencije. Predložio je da se apelacija odbije kao neosnovana.

18. Kantonalni sud je naveo da ostaje kod pobijane odluke i razloga za njeno donošenje. Istakao je da u predmetnom postupku nisu povrijeđena apelantova prava iz čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, koja se navode u apelaciji. Predložio je da se apelacija odbije.

19. Općinski sud je naveo da je nakon provedenog postupka nepobitno utvrdio da je predniku predlagateljice dodijeljen predmetni stan na korištenje na osnovu čega se uselio u stan i zaključio ugovor o korištenju stana 1. januara 1967. godine s tadašnjim preduzećem za gazdovanje stambenim zgradama "DOM" Mostar pod ev. br. 301502. Zatim je navedeno da je uvidom u dokumenta stambenog preduzeća "DOM" Mostar "nesumnjivo da je vlasništvo nad stanom imala općina - srez, pa je i logično da je stambena komisija za stambene poslove bila nadležna da odlučuje u ovom slučaju". Nepobitno je utvrđeno na osnovu uvida u obavijest o visini stanarine SIZ za stanovanje Mostar br. 205/87 od 22. juna 1987. godine, a i na osnovu iskaza svjedokinje Miline Milavić, da je nakon smrti apelanticinog oca nositelj stanarskog prava bila njegova supruga Fatima Bešlić. Imajući u vidu da je predlagateljica u predmetnom stanu živjela preko 40 godina sa svojim prednicima, nositeljima stanarskog prava, gdje živi i

nakon njihove smrti, koji koristi kao i njeni prednici tako što uredno plaća stanarinu i izmiruje sve obaveze, time je, prema mišljenju Općinskog suda stekla pravo da se odredi za nositelja stanarskog prava pa je tako i odlučeno, a sve u skladu s članom 21. stav 2, članom 22. stav 2. u vezi s članom 6. stav 2. ZOSO-a.

20. Predlagateljica je u svom odgovoru istakla da je "presudom" Općinskog suda utvrđeno da je ona nositeljica stanarskog prava na tom stanu i da je to pravo stekla od SO Mostar na sjednici održanoj 1992. godine. Pored toga, istakla je da je u postupku pred sudovima nepobitno utvrđeno da je ona "uživalac" predmetnog stana. Prije nje, to pravo stanovanja je imao njen otac, zatim majka, te sestra koja je i povela postupak pred nadležnim upravnim organom za dobivanje stanarskog prava, a koje nije okončano samo zbog toga što su ratni događaji bili brži. Nesporno je da predmetni stan uživa preko 40 godine i da on, faktički, predstavlja njen dom. Oduzimanje predmetnog stana bi, prema predagateljicinom mišljenju, predstavljalo nezakonitu primjenu odredbe člana 8. Evropske konvencije.


21. Zakon o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta ("Službeni list FNRJ" broj 52/58) u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. Nacionalizuju se i postaju društvena svojina najamne

stambene zgrade i najamne poslovne zgrade. U gradovima i naseljima gradskog karaktera

nacionalizuju se i postaju društvena svojina i građevinska zemljišta.

Član 11. Odredbe ovog zakona ne primjenjuju se na zgrade i

prostorije, koje služe vjerskim zajednicama za vršenje njihove vjerske djelatnosti, kao što su crkve, hramovi, kapele i bogomolje, manastiri i samostani, sjemeništa i vjerske škole, niti na zgrade koje služe kao župski, parohijski, biskupski, patrijaršijski i drugi slični dvorovi.

22. Zakon o stambenim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 11/66 - prečišćeni tekst i 32/68) [Zakon o stambenim odnosima je objavljen u "Službenom listu FNRJ"broj 16/59 i stupio je na snagu 23. jula 1959. godine], u tekstu koji je bio na snazi u relevantno vrijeme, u relevantnom dijelu glasi:

Član 43. (1) Ugovor o korišćenju stana u društvenoj svojini

zaključuje se između nositelja stanarskog prava i organizacije za gazdovanje stambenim zgradama u društvenoj svojini.

[ ] (3) Ugovor o korišćenju stana u svojini građana

zaključuje se između nositelja stanarskog prava i sopstvenika porodične stambene zgrade odnosno sopstvenika stana kao dijela zgrade.

23. Zakon o stambenim odnosima ("Službeni list SRBiH" br. 13/74, 23/76, 34/83, 12/87 i 36/89 i "Službene novine Federacije BiH" br. 11/98 i 19/99), [stupio na snagu 31. maja 1974. godine] u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. Ovim zakonom uređuju se prava i obaveze davalaca stana

na korištenje i građana u korištenju stana u društvenoj svojini i stana na kojem postoji pravo svojine.

Član 2. Građanin koji se uselio u stan u društvenoj svojini [...]

ima pravo da taj stan, pod uvjetima koji su propisani ovim zakonom, trajno i nesmetano koristi [...].


Građanin koji je do stupanja na snagu Zakona o stambenim odnosima stekao stanarsko pravo na stanu u porodičnoj stambenoj zgradi, odnosno posebnom dijelu zgrade (u daljnjem tekstu: stan u svojini građana) [...].

VI. Dopustivost

24. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

25. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojega je koristio.

26. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj Rev-332/04 od 12. maja 2005. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 30. aprila 2009. godine a apelacija je podnesena 29. juna 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

27. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

28. Apelant pobija navedene odluke redovnih sudova, tvrdeći da mu je tim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.


29. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 30. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

31. Apelant, između ostalog, tvrdi da su redovni sudovi proizvoljno zaključili da se na konkretni slučaj mogu primijeniti odredbe ZOSO-a, mada se radi o stanu koji je izuzet od nacionalizacije i ostavljen u vlasništvu Vakufa Ćišić Mahmut džamije u Mostaru za potrebe vjerskih službenika. Stoga, Ustavni sud smatra da apelantovi navodi pokreću pitanje proizvoljnosti načina na koji su primijenili pozitivno-pravne propise redovni sudovi.

32. Imajući u vidu apelacione navode, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti

od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

33. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluku AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

34. Predmetni slučaj, kada je u pitanju pravo na pravično suđenje, tiče se prije svega mogućnosti primjene odredaba ZOSO-a u konkretnom slučaju. U vezi s tim, Ustavni sud opaža kako je Općinski sud svoju odluku, kojom je usvojio prijedlog predlagateljice da se ona odredi za nositelja stanarskog prava na predmetnom stanu, utemeljio na odredbama člana 21. stav 2. i člana 22. stav 2. u vezi s članom 6. stav 2. ZOSO-a, odnosno na zaključku da je predlagateljicin otac imao svojstvo nositelja stanarskog prava zbog čega predlagateljica, kao član njegovog porodičnog domaćinstva, ima pravo da se odredi za nositelja stanarskog prava, dakle da [predlagateljica] svoje pravo "crpi" iz prava njenog prednika. Dalje, Ustavni sud primjećuje da je Kantonalni sud u svojoj odluci naveo da je predlagateljicin prednik stekao stanarsko pravo na predmetnom stanu, te da se na konkretni slučaj, neovisno od činjenice što se radi o stanu u vlasništvu vjerske zajednice, mogu "analogno" primijeniti odredbe čl. 14, 40. i 43. ZOSO-a, koji je bio u primjeni u vrijeme kada je on počeo da koristi taj stan. Dakle, redovni sudovi su svoje odluke utemeljili na odredbama ZOSO-a, mada je Kantonalni sud istakao da ni ZOSO koji je bio u primjeni u vrijeme kada je apelanticin otac počeo da koristi taj stan a ni ZOSO koji je trenutno u primjeni, ne sadrži odredbe kojima se regulira pitanje davanja na korištenje stanova koji su u vlasništvu vjerskih zajednica.

35. Dovodeći navedene stavove redovnih sudova u vezu s apelacionim navodima, Ustavni sud konstatira da je u predmetnom postupku ključna činjenica koju je, prije svega, trebalo utvrditi i od koje je zavisilo odlučenje redovnih sudova, bila da li se na predmetni stan mogu primijeniti odredbe ZOSO-a. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je i za redovne sudove nesporno da je predmetni stan izuzet od nacionalizacije, za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru. Naime, Ustavni sud zapaža da je Općinski sud u prvostepenom rješenju konstatirao da je izvršio uvid u rješenje Komisije za nacionalizaciju pri izvršnom vijeću NRBiH br: 245/60 od 10. juna 1960. godine, iz kojeg je vidljivo da se izuzimaju iz nacionalizacije i ostaju u svojini Vakufa Ćišić Mahmut džamije iz Mostara dva trosobna stana, a za potrebe glavnog imama Islamske vjerske zajednice u Mostaru. U vezi s ovim rješenjem


(Komisije za nacionalizaciju), Ustavni sud primjećuje da je u njegovom obrazloženju navedeno da je pravni osnov za takvo odlučenje bila odredba člana 11. Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta. Ustavni sud ukazuje da je tim zakonom (član 1) bilo propisano da se nacionalizuju i postaju društvena svojina najamne stambene zgrade i najamne poslovne zgrade te u gradovima i naseljima gradskog karaktera nacionalizuju se i postaju društvena svojina i građevinska zemljišta. Dalje, da je članom 11. tog zakona bilo propisano da se odredbe tog zakona, između ostalog, ne primjenjuju na zgrade i prostorije, koje služe vjerskim zajednicama za vršenje njihove vjerske djelatnosti, niti na zgrade koje služe kao župski, parohijski, biskupski, patrijaršijski i drugi slični dvorovi. Također, Ustavni sud zapaža da je među strankama u postupku nesporno da je predmetni stan počeo da koristi predlagateljicin otac, 1961. godine, dakle nakon što je predmetni stan izuzet od nacionalizacije, upravo za potrebe vjerskog službenika (što je bio i predlagateljicin otac), a da je Ugovor o korištenju stana zaključio 1. januara 1967. godine. Dakle iz navedenog nesporno proizlazi da je predmetni stan i koristio vjerski službenik.

36. Dalje, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 43. ZOSO-a, koji je bio u primjeni u vrijeme kada je predlagateljicin prednik počeo da koristi predmetni stan, bilo propisano s kim se zaključuje ugovor o korištenju stana, na osnovu kojeg se stiče stanarsko pravo. Naime, tom odredbom je bilo propisano da se ugovor o korištenju stana u društvenoj svojini zaključuje između nositelja stanarskog prava i organizacije za gazdovanje stambenim zgradama u društvenoj svojini (stav 1), a ugovor o korištenju stana u svojini građana zaključuje između nositelja stanarskog prava i vlasnika porodične stambene zgrade odnosno vlasnika stana kao dijela zgrade (stav 2). Dakle, Ustavni sud na osnovu navedenih odredbi zaključuje da se taj zakon nije mogao primijeniti na predlagateljicinog prednika, budući da je njime regulirana materija koja se tiče stanova u društvenom vlasništvu i stanova u svojini građana, što predmetni stan nije.

37. Dalje, kada je u pitanju i novi ZOSO, koji je stupio na snagu 31. maja 1974. godine, na koji su se također redovni sudovi pozvali, Ustavni sud podsjeća da je odredbama člana 1. ZOSO-a propisano da se tim zakonom uređuju prava i obaveze davaoca stana na korištenje i građana u korištenju stana u društvenoj svojini i stana na kojem postoji pravo svojine. Dalje, da je odredbom člana 2. istog zakona propisano pravo nositelja stanarskog prava koji se uselio u stan u društvenoj svojini (stav 1), te prava građanina koji se uselio u stan u porodičnoj stambenoj zgradi (stan u svojini građana). Dakle, dovodeći u vezu navedene odredbe ZOSO-a vezane za materiju koju taj zakon regulira, Ustavni sud zapaža da je i njime regulirana materija koja se odnosi na stanove u društvenom vlasništvu i stanove u vlasništvu građana. Stoga Ustavni sud smatra da, u okolnosti konkretnog predmeta, iz kojih kao nesporno proizlazi da je predmetni stan upisan kao vlasništvo Vakufa Ćišić Mahmut džamije u Mostaru, redovni sudovi svoje odluke nisu mogli zasnovati na odredbama ZOSO budući da je nesporno da predmetni stan ne spada u kategoriju stanova u društvenom vlasništvu niti se pak radi o stanu na kojem postoji pravo svojine (stan u svojini građana). S obzirom na navedeno Ustavni sud smatra da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su primjenom odredbe ZOSO odredili da je predlagateljica nositelj stanarskog prava na predmetnom stanu. Stoga, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

38. U kontekstu navedenog Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite apelantovih ustavnih prava, ukinuti osporene odluke, te predmet vratiti Općinskom sudu kako bi donio novu odluku u skladu s garancijama iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pravo na imovinu

39. S obzirom na zaključke u vezi s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati apelantove navode koji se tiču navodne povrede njegovog prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada sud, pri donošenju svoje odluke, očigledno proizvoljno primijeni relevantne odredbe materijalnog prava.

41. Na osnovu člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

42. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, s. r.


sudaca, u predmetu broj AP 2428/09, rješavajući apelaciju Mirsada Hamidića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 20. prosinca 2012. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Mirsada Hamidića,

podnesena protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine broj Gž-18/09 od 2. lipnja 2009. godine.



1. Mirsad Hamidić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle, kojega zastupa Sanela Mujarić, odvjetnica iz Sarajeva, podnio je 29. srpnja 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj Gž-18/09 od 2. lipnja 2009. godine.


2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Pravobraniteljstva Bosne i Hercegovine (u


daljnjem tekstu: Pravobraniteljstvo BiH) je 19. i 22. siječnja 2010. godine zatraženo da dostave odgovor na apelaciju.

3. Sud BiH je svoj odgovor na apelaciju dostavio Ustavnom sudu 27. siječnja 2010. godine, dok je Pravobraniteljstvo BiH to učinilo 25. veljače 2010. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 15. ožujka 2010. godine.



6. Iz dokumentacije u spisu predmeta proizlazi da je apelant 12. studenoga 2007. godine podnio tužbu Sudu BiH protiv tužene Bosne i Hercegovine - Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine - Policijski odbor (u daljnjem tekstu: tužena), koju je precizirao na pripremnom ročištu održanom 24. rujna 2008. godine, tako što je zatražio da se poništi Rješenje tužene broj UP-2-04-4-07-1-210-1/07 od 21. kolovoza 2007. godine i utvrdi kako apelant ima pravo na naknadu sukladno članku 1. stavak 1. točka a) Odluke o naknadama za prijevoz na posao i s posla policijskih službenika, državnih službenika i uposlenika u Državnoj agenciji za istrage i zaštitu broj 17-10/1-2-748/07 od 3. travnja 2007. godine (u daljnjem tekstu: Odluka), kao i da mu se naknade troškovi parničnog postupka.

7. Odlučujući o tužbi, Sud BiH je donio Presudu broj P-730/07 od 12. prosinca 2008. godine. Stavkom I predmetne presude je poništeno Rješenje tužene broj UP-2-04-4-07-1-210-1/07 od 21. kolovoza 2007. godine, stavom II utvrđeno kako apelant ima pravo na naknadu sukladno članku 1. stavak 1. točka a) Odluke, dok je stavkom III naloženo tuženoj da apelantu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 702,00 KM.

8. Sud BiH je u obrazloženju prvostupanjske presude, prije svega, konstatirao kako je apelantov tužbeni zahtjev pravilno opredijeljen u smislu odredbe članka 21. Zakona o parničnom postupku pred Sudom BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 36/04 i 84/07; u daljnjem tekstu: ZPP), zaključivši kako apelant ima pravni interes da se utvrdi njegovo pravo na naknadu troškova prijevoza u gradskom prometu. Sud BiH je potom zaključio kako je rješenje tužene od 21. kolovoza 2007. godine nezakonito. Naime, cijeneći sadržaj prigovora koji je apelant izjavio protiv odluke od 3. travnja 2007. godine, Sud BiH je konstatirao da je apelant tražio od tužene da preispitivanjem navedene odluke ponovo odluči o njegovom pravu na naknadu troškova prijevoza u gradskom prometu za koje smatra da mu pripada. Nadalje, naveo je kako je tužena pobijanim rješenjem odbila njegov prigovor kao neutemeljen, ne dajući razloge zbog kojih prigovor na listu korisnika prava na naknadu troškova prijevoza nije utemeljen. Također, naveo je kako je tužena u obrazloženju rješenja istaknula da su njegovi prizivni navodi neutemeljeni jer je točkom d) odluke propisano da će se uposlenima kojima je utvrđeno pravo na odvojeni život i smještaj isplaćivati novčana naknada u visini 10 pojedinačnih karata, a da je točkom a) propisano da uposlenim u Agenciji čije je mjesto stanovanja u Sarajevu udaljeno od mjesta rada više od dva km, novčana naknada u visini cijene mjesečne karte u javnom gradskom prijevozu. Međutim, Sud BiH je zaključio kako pravo na naknadu iz točke d) predmetne odluke ne sadrži u sebi pravo na naknadu iz točke a) te odluke, te da je stoga neutemeljen navod tužene kako apelant nema pravo na naknadu iz točke a) odluke ako ostvaruje pravo na naknadu iz točke d) te odluke. Sud BiH je zaključio da apelant to pravo crpi izravno iz odredbe članka 93. Zakona o policijskim službenicima Bosne i Hercegovine ("Službeni

glasnik Bosne i Hercegovine" br. 27/04, 63/04, 5/06, 33/06, 58/06, 15/08, 63/08 i 35/09; u daljnjem tekstu: Zakon o policijskim službenicima), koja regulira pravo na druge vrste naknada među kojima i pravo na troškove javnog prijevoza na posao i s posla. Također, je istaknuo da je odredbom članka 90. istog zakona propisano pravo na naknadu troškova za odvojeni život i naknadu za odgovarajući smještaj kao posebnu vrstu prava koju može ostvariti uposlenik uz ispunjavanje uvjeta. Sud BiH je konstatirao kako tužena nije cijenila sve navedene činjenice u postupku odlučivanja povodom apelantovog prigovora, zbog čega je zaključio kako je opravdan apelantov zahtjev da se to rješenje poništi.

9. Sud BiH je potom primijetio da je neprijeporna činjenica da je apelant uposlen kod tužene i da ima prebivalište u Tuzli, te da ima prijavljeno boravište u Sarajevu, u ulici Obala Kulina bana broj 6, s obzirom da mu je mjesto rada udaljeno od mjesta prebivališta više od 80 km, kao i da ostvaruje naknadu za odvojeni život i pravo na 10 pojedinačnih karata na relaciji Sarajevo-Tuzla-Sarajevo. Međutim, zaključio je da je prijeporno ostvaruje li apelant pravo na naknadu troškova prijevoza s posla i na posao, s obzirom da je njegovo mjesto stanovanja u Sarajevu udaljeno više od dva km od mjesta rada, zbog čega je apelant tužbom i tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu troškova prijevoza u gradskom prometu sukladno članku 1. stavak 1. točka a) predmetne odluke. U svezi s tim, konstatirao je kako je u članku 1. stavak 1. točka a) te odluke navedeno da će se uposlenima u Agenciji čije je mjesto stanovanja od mjesta rada udaljeno najmanje dva km, isplaćivati novčana naknada u visini cijene mjesečne karte u javnom gradskom prijevozu, a da je u točki d) navedeno da će se uposlenima u Agenciji kojima je utvrđeno pravo naknade troškova odvojenog života i smještaja isplaćivati novčana naknada u visini cijene 10 pojedinačnih karata na konkretnoj relaciji. Sud BiH je primijetio kako tužena nije dovodila u pitanje udaljenost apelantovog mjesta stanovanja u odnosu na mjesto rada, odnosno na te okolnosti nije ponudila nikakve dokaze, pa je zaključio da je udaljenost apelantovog mjesta stanovanja u Sarajevu od mjesta sjedišta tužene veća od dva km. Međutim, zaključio je kako je neutemeljeno mišljenje tužene da se ne mogu kumulativno primijeniti obje točke te odluke. U svezi s tim, naveo je kako se u članku 1. točka a) spominje samo uvjet da je mjesto stanovanja udaljeno od mjesta rada više od dva km, a da točka d) govori o tome da, ako se ima pravo na odvojeni život, tada uposlenik ima pravo na naknadu prijevoza 10 pojedinačnih karata koje u sebi sadrže mogućnost putovanja u svoje prebivalište za dane vikenda. Sud BiH je zaključio kako apelant nije tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu troškova prijevoza iz mjesta prebivališta do mjesta rada, nego samo pravo da, dok stanuje u mjestu boravišta u Sarajevu, bude u istom položaju kao ostali uposlenici koji stanuju više od dva km od mjesta rada, a ne primaju naknadu za odvojen život. Ocijenio je da pravo na naknadu troškova prijevoza u visini 10 pojedinačnih karata na datoj relaciji ne sadrži u sebi i pravo na naknadu prijevoza u gradskom prometu. Prema navedenome, odlučio je kao u izreci presude u smislu čl. 2. i 93. stavak 1. točka a) Zakona o policijskim službenicima, u svezi s člankom 21. ZPP-a.

10. Odlučujući o prizivu koji je tužena podnijela protiv Presude broj P-730/07 od 12. prosinca 2008. godine, Sud BiH je u drugostupanjskom vijeću donio Presudu broj Gž-18/09 od 2. lipnja 2009. godine, kojom je uvažio priziv i preinačio prvostupanjsku presudu tako što je odbio apelantov tužbeni zahtjev za poništenje Rješenja tužene od 21. kolovoza 2007. godine i obvezao apelanta da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 960,00 KM (st. I i III izreke


prvostupanjske presude), dok je u stavu II izreke prvostupanjsku presudu ukinuo i odbacio tužbu.

11. Prema ocjeni drugostupanjskog vijeća Suda BiH, prvostupanjski sud je pogrešnim tumačenjem odredbe članka 93. Zakona o policijskim službenicima zaključio kako je pobijano rješenje tužene nezakonito. U svezi s tim, drugostupanjsko vijeće Suda BiH je istaknulo kako je točno da je navedenom odredbom utvrđeno pravo i na naknadu za prijevoz na posao i s posla. Međutim, zaključilo je kako Odlukom od 3. travnja 2007. godine to pravo apelantu nije onemogućeno. Naime, konstatiralo je kako je apelantu, kao policijskom službeniku Državne agencije za istrage i zaštitu, pravo i način obračuna naknade za prijevoz na posao i s posla utvrđeno upravo prema odredbama Odluke od 3. travnja 2007. godine. Dalje je navelo kako je tu odluku donio zamjenik ravnatelja Državne agencije za istrage i zaštitu na temelju članka 93. Zakona o policijskim službenicima, članka 40. stavak 1. točka a) Zakona o državnoj službi u institucijama BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05 i 2/06; u daljnjem tekstu: Zakon o državnoj službi), članka 50. stavak 4. točka a) Zakona o radu u institucijama BH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 26/04, 7/05 i 48/05; u daljnjem tekstu: Zakon o radu) u vezi s točkom 12. Pravilnika o plaćama, naknadama i drugim oblicima dodataka policijskih službenika ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 1/06; u daljnjem tekstu: Pravilnik) i točkom XIX Odluke o načinu obračuna plaća i drugih naknada uposlenih u Vijeću ministara BiH, ministarstvima BiH i drugim institucijama i tijelima Vijeća ministara BiH. Potom je navelo kako je u konkretnom slučaju apelantu naknada troškova prijevoza obračunata primjenom Odluke od 3. travnja 2007. godine pod točkom d) jer apelant ostvaruje pravo na naknadu troškova odvojenog života, pa je, prema mišljenju drugostupanjskog vijeća Suda BiH, apelantu pravo na naknadu za prijevoz na posao i s posla utvrđeno kroz naknadu u visini cijene 10 pojedinačnih karata na relaciji Sarajevo-Tuzla-Sarajevo. Drugostupanjsko vijeće Suda BiH je ocijenilo da se radi o posebnoj kategoriji korisnika prijevoza koji, u situaciji kada im je utvrđeno pravo naknade odvojenog života i smještaja zbog udaljenosti od stalnog prebivališta, imaju reguliranu novčanu naknadu za prijevoz u visini cijene 10 pojedinačnih karata i da je ta naknada veća od naknade koju bi apelant imao u visini mjesečne karte u javnom gradskom prijevozu. Drugostupanjsko vijeće Suda BiH je zaključilo da je apelant na taj način dobio drugi vid naknade za prijevoz, te je istaknulo kako se ne može reći da mu je smanjen opseg prava zagarantiran člankom 93. Zakona o policijskim službenicima jer je dobio više nego što je zakonom zagarantirano. Dalje, drugostupanjsko vijeće Suda BiH je istaknulo da se ne može reći kako apelant nije u istom položaju kao ostali uposlenici koji stanuju dalje od dva km od mjesta rada, s obzirom da je poslodavac, koristeći se ovlastima iz članka 50. stavak 2. Zakona o radu i sukladno odredbi članka 12. stavak 2. Pravilnika, a na temelju članka 93. Zakona o policijskim službenicima, sukladno raspoloživim proračunskim sredstvima Državne agencije za istrage i zaštitu, Odlukom od 3. travnja 2007. godine utvrdio način obračuna naknade troškova prijevoza na posao i s posla uposlenima u Agenciji tako što je, u ovisnosti o mjestu stanovanja, uposlene podijelio u četiri kategorije i definirao novčanu naknadu za prijevoz na posao i s posla uposlenima u Agenciji. Također je istaknulo kako Odlukom od 3. travnja 2007. godine nije regulirano pravo na naknadu za odvojeni život, već isključivo pravo na novčanu naknadu za prijevoz na posao i s posla, pa je zaključilo kako, s obzirom da je apelant korisnik naknade za odvojeni život, umjesto novčane naknade u visini cijene mjesečne karte u

javnom gradskom prijevozu, ostvaruje novčanu naknadu u visini cijene 10 pojedinačnih karata. Zaključilo je kako je pravo na 10 pojedinačnih karata izvedeno iz prava na mjesečnu kartu u javnom gradskom prijevozu za odlazak na posao i s posla. Iz navedenih razloga, Drugostupanjsko vijeće Suda BiH je konstatiralo kako je prvostupanjski sud pogrešno zaključio da je rješenje tužene od 21. kolovoza 2007. godine nezakonito.

12. Drugostupanjsko vijeće suda BiH je zaključilo kako je prvostupanjski sud pogrešnom primjenom odredbe članka 21. ZPP-a zaključio da apelant ima pravni interes da mu se utvrdi pravo na naknadu troškova prijevoza. Naime, ocijenilo je da postojanje faktičkog interesa nije dovoljno da bi se mogla podnijeti tužba za utvrđenje, te je istaknulo kako su u st. 1. i 2. citiranog članka određeni uvjeti pod kojima se može podići tužba za utvrđenje. Također, istaknulo je kako o ispunjenju tih uvjeta kao procesnih pretpostavki sud pazi po službenoj dužnosti, a kada ti uvjeti nisu ispunjeni tužba se smatra nedopuštenom i odbacuje. Drugostupanjsko vijeće suda BiH je primijetilo kako je u konkretnom slučaju apelant tražio poništenje rješenja od 21. kolovoza 2007. godine kojim je odbijen njegov prigovor izjavljen protiv odluke u svezi s obračunom i isplatom naknada za prijevoz, te je zapazilo da apelant nije tražio i isplatu naknade za prijevoz već da mu se utvrdi pravo na prijevoz. Istaknulo je kako u situaciji kada se ostvarivanje zaštite može postići tužbom na činidbu (kondemnatornom tužbom) nema ni pravnog interesa za tužbu za utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa, s obzirom da će odlučujući o kondemnatornom zahtjevu, sud prejudicijalno uvijek utvrđivati i postojanje prava, odnosno pravnog odnosa, te da ako je takav zahtjev dospio za činidbu, tužitelj je dužan od tuženoga zahtijevati izvršenje činidbe, a ne utvrđivanje postojanja nekog prava. Konstatirajući kako prvostupanjski sud nije primjenom odredbe članka 34. stavak 1. točka 7. ZPP-a odbacio tužbu u dijelu u kojemu je apelant tražio utvrđenje prava na naknadu za prijevoz zbog nedostatka apelantovog pravnog interesa za podnošenje takve tužbe, drugostupanjsko vijeće Suda BiH je u tome dijelu ukinulo prvostupanjsku presudu i odbacilo tužbu primjenom članka 191. stavak 4. ZPP-a.

IV. Apelacija a) Navodi iz zahtjeva

13. Apelant smatra kako mu je pobijanom odlukom drugostupanjskog vijeća Suda BiH povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Također, apelant je naveo i povredu prava na donošenje odluke u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje. U svezi s navodnom povredom prava na pravično suđenje, apelant je istaknuo da je to njegovo pravo povrijeđeno tako što je drugostupanjsko vijeće Suda BiH arbitrarno primijenilo odredbe Zakona o policijskim službenicima i odluke od 3. travnja 2007. godine. Tvrdi kako je proizvoljan stav drugostupanjskog vijeća Suda BiH da je prvostupanjski sud pogrešno protumačio odredbu članka 93. Zakona o policijskim službenicima, te da tužena u primjeni te odredbe nije počinila povredu, jer je odlukom od 3. travnja 2007. godine utvrđen način obračuna naknade za prijevoz na posao i s posla. Po apelantovom mišljenju, drugostupanjsko vijeće Suda BiH je arbitrarno zaključilo da je pravo na 10 pojedinačnih karata izvedeno iz prava na mjesečnu kartu u javnom gradskom prijevozu za odlazak na posao i s posla. U svezi s tim, apelant


navodi kako ima prebivalište u Tuzli te prema tome ostvaruje pravo po točki d) Odluke, ali kako ima svoj vlastiti stan u Sarajevu, smatra da ima pravo i na naknadu i po točki a) te odluke. Naveo je i kako je drugostupanjsko vijeće Suda BiH potpuno arbitrarno interpretiralo da jedno pravo isključuje drugo, odnosno da je u točki d) inkorporirano pravo iz točke a) Odluke. Također je istaknuo kako je "zabrinjavajuće" obrazloženje drugostupanjskog vijeća Suda BiH da se naknada utvrđuje prema raspoloživim proračunskim sredstvima, navodeći da je pravo uposlenika propisano zakonom, te su organi dužni primijeniti taj propis, a oprečno postupanje se ne može opravdati nedostatkom proračunskih sredstava. U tom je pravcu ukazao na Odluku Ustavnog suda broj AP 3101/06 od 14. listopada 2008. godine. Iz navedenih razloga apelant smatra da je povrijeđeno i njegovo pravo na imovinu. Također, apelant je istaknuo i da je drugostupanjsko vijeće arbitrarno primijenilo odredbe čl. 21, 34. stavak 1. točka 7. u svezi s člankom 191. točka 4. ZPP-a, zaključivši da apelant u konkretnoj pravnoj stvari nije imao pravo na podnošenje utvrđujuće tužbe, kao i da se drugostupanjsko vijeće Suda BiH u obrazloženju pobijane presude nije osvrnulo niti na jedan njegov navod dat u odgovoru na priziv, i da je zbog toga jasno kako je u predmetnoj pravnoj stvari Sud BiH postupao arbitrarno, ne ulazeći u raspravljanje o konkretnom predmetu, već po unaprijed zauzetom pogrešnom stavu.


14. Sud BiH je u svome odgovoru na apelaciju naveo kako je pobijana odluka utemeljena na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilno primijenjenom materijalnom pravu, da je dovoljno obrazložena, te da Sud BiH nije počinio povrede ZPP koje bi imale utjecaja na pravilnost i zakonitost pobijane odluke. Imajući u vidu navedeno, Sud BiH smatra kako u konkretnom slučaju pobijanom presudom nisu povrijeđena apelantova prava na koja se on poziva u apelaciji, te da Sud BiH u cijelosti ostaje kod razloga navedenih u svojoj odluci.

15. U svome odgovoru Pravobraniteljstvo BiH je navelo da su "sve odluke vijeća Suda BiH" utemeljene na pravilnom i potpunom činjeničnom utvrđenju i pravilnoj primjeni materijalno prava, u kojima su dati pravilni i potpuni razlozi o svim navodima i prigovorima apelanta u ovoj pravnoj stvari. Stoga je predloženo Ustavnom sudu da apelaciju odbije kao neutemeljenu.


16. Zakon o državnoj službi u institucijama BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05 i 2/06) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 40. Ostale naknade

1. Državni službenik ima pravo na naknadu za: a) troškove prijevoza na posao i s posla; [...] 17. Zakon o radu u institucijama BiH ("Službeni

glasnik Bosne i Hercegovine" br. 26/04, 7/05 i 48/05) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 50. [...]

4. Uposlenik ima pravo na naknadu za: a) troškove prijevoza na posao i s posla; [...] 6. Visina naknade iz st. 3., 4. i 5. ovoga članka utvrđuje se

aktom Vijeća ministara, aktom poslodavca ili ugovorom o radu. 18. Zakon o policijskim službenicima Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br.

27/04, 63/04, 5/06, 33/06, 58/06, 15/08, 63/08 i 35/09) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 90. Naknade za privremeni interni premještaj

(1) Policijski službenik koji je prema članku 64. ovog zakona premješten na drugo radno mjesto, koje je 80 km ili više udaljeno od njegovog trenutnog radnog mjesta, ima pravo na naknade za privremeni interni premještaj.

(2) Uz osnovnu plaću koja je određena činom policijskog službenika, naknade iz stavka 1. ovog članka su:

a) naknada troškova za odvojeni život; b) naknada za odgovarajući smještaj. (3) Policijski službenik koji je premješten po ličnom

zahtjevu nema pravo na naknade za privremeni interni premještaj.

(4) Odredba stava 1. ovog članka ne primjenjuje se na policijskog službenika koji je prvi put raspoređen na posao.

Članak 93. Druge vrste naknada

1) Policijski službenici imaju pravo i na sljedeće naknade: a) za troškove javnog prijevoza na posao i sa posla; b) naknada za odgovarajući smještaj. [...] 19. Pravilnik o plaćama, naknadama i drugim

oblicima dodataka policijskih službenika ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 1/06) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 12. (Naknada troškova javnog prijevoza, odvojenog života i

smještaja) (1) Policijskom službeniku kome nije organiziran prijevoz

na posao i s posla osigurava se karta za prijevoz na posao sredstvom javnog prijevoza ili isplaćuje novčana naknada u visini troškova prijevoza.

(2) Rukovodilac policijskog organa će posebnim aktom odrediti način obračuna naknade troškova prijevoza na posao i sa posla.

[...] 20. Odluka o naknadama za prijevoz na posao i sa

posla policijskih službenika, državnih službenika i uposlenika u Državnoj agenciji za istrage i zaštitu broj 17-10/1-2-748/07 od 3. travnja 2007. godine u relevantnom dijelu glasi:

Članak 1. 1) U skladu s raspoloživim proračunskim sredstvima

Državne agencije za istrage i zaštitu (u daljnjem tekstu: Agencija) za 2007. godinu, odobrenih na ime naknade troškova prijevoza na posao i sa posla utvrđuje se način obračuna naknade troškova prijevoza na posao i sa posla policijskih službenika, državnih službenika i uposlenika (u daljnjem tekstu: uposleni) u Agenciji na sljedeći način:

a) Uposlenima u Agenciji čije je mjesto stanovanja od mjesta rada udaljeno najmanje 2 km, isplaćivat će se novčana naknada u visini cijene mjesečne karte u javnom gradskom prijevozu.

[...] d) Uposlenima u Agenciji, kojima je utvrđeno pravo

naknade troškova odvojenog života i smještaja, isplaćivat će se novčana naknada u visini cijene 10 pojedinačnih karata na konkretnoj relaciji.

[...] 21. Zakon o parničnom postupku pred Sudom BiH

("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 36/04 i 84/07; u daljnjem tekstu: ZPP) u relevantnom dijelu glasi:

2. Tužba za utvrđenje


Članak 21. (1) Tužitelj može u tužbi tražiti da Sud samo utvrdi

postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave.

(2) Takva tužba može se podići kad je to posebnim propisima predviđeno ili, kad tužitelj ima pravni interes da Sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave prije dospjelosti zahtjeva za činidbu iz istog odnosa.

(3) Ako odluka o sporu zavisi od toga da li postoji ili ne postoji neki pravni odnos koji je tokom parnice postao sporan, tužitelj može pored postojećeg zahtjeva istaknuti i tužbeni zahtjev da Sud utvrdi da takav odnos postoji, odnosno da ne postoji, ako je Sud nadležan za takav zahtjev.

(4) Isticanje zahtjeva prema odredbi stavka 3. ovog članka neće se smatrati preinačenjem tužbe.

[...]

Članak 34. (1) Nakon prethodnog ispitivanja tužbe Sud donosi

rješenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi: [...] 7) da ne postoji pravni interes tužitelja za podnošenje

tužbe za utvrđenje; ili [...]

Članak 191. Drugostupanjsko vijeće može u sjednici vijeća ili na

temelju održane rasprave: [...] 4) ukinuti prvostupanjsku presudu i odbaciti tužbu, ili 5) preinačiti prvostupanjsku presudu.

VI. Dopustivost

22. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.


24. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je presuda drugostupanjskog vijeća Suda BiH protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijanu je presudu apelant primio 19. lipnja 2009. godine, a apelacija je podnesena 29. srpnja 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

25. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

26. Apelant pobija presudu drugostupanjskog vijeća Suda BiH, tvrdeći kako su mu tom presudom povrijeđena prava iz čl. II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.


27. Apelant smatra kako mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno zbog toga što je drugostupanjsko vijeće Suda BiH u pobijanoj odluci pogrešno primijenilo materijalno pravo, te zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetnom postupku.

28. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

29. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

30. Ustavni sud zapaža da se suština apelantovih navoda u kontekstu prava na pravično suđenje tiče načina na koji je drugostupanjsko vijeće Suda BiH u pobijanoj odluci primijenilo materijalno pravo glede tumačenja relevantnih odredaba Zakona o policijskim službenicima i Odluke od 3. travnja 2007. godine u kontekstu utvrđenja i obračuna apelantovog prava na naknadu troškova prijevoza na posao i s posla. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, sudska odluka mora imati razloge na kojima je utemeljena i mora imati obrazloženje. U oprečnome, postoji kršenje članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi Europski sud, Van der Hurk protiv Nizozemske, presuda od 19. travnja 1994. godine, stavak 61).

31. Pogrešna primjena materijalnog prava se, po apelantovome mišljenju, očituje u načinu na koji je drugostupanjsko vijeće Suda BiH protumačilo odredbe članka 1. stavak 1. Odluke. S tim u svezi, Ustavni sud opaža da je tužena, prilikom obračuna apelantove naknade troškova prijevoza na posao i s posla, zauzela pravni stav da ostvarivanje prava po točki d) stavak 1. članka 1. Odluke isključuje ostvarivanje tog istog prava po točki a) stavak 1. članka 1. Odluke. S druge strane, drugostupanjsko vijeće Suda BiH je, u prilog svome odlučenju iz pobijane odluke, zaključilo da u konkretnom slučaju nije moguće kumulativno ostvariti pravo na naknadu iz toč. a) i d) stavak 1. članka 1. Odluke, s obzirom da apelant spada u posebnu kategoriju korisnika prijevoza kojima je priznato, odnosno utvrđeno pravo naknade za odvojeni život. Naime, Ustavni sud opaža kako je Odlukom tužene, kao podzakonskim aktom, preciziran način ostvarivanja prava na naknadu prijevoza u kontekstu ranije utvrđene kategorizacije uživatelja prava na naknadu troškova prijevoza na posao i s posla. Slijedom toga je i drugostupanjsko vijeće Suda BiH u pobijanoj odluci zauzelo stav i obrazložilo zašto na apelanta


treba primijeniti isključivo odredbu točke d) stavak 1. članka 1. Odluke, te zbog čega on nije doveden u neravnopravan položaj u odnosu na ostale uposlenike kojima ne pripada pravo na naknadu troškova za odvojeni život i smještaj, a koji naknadu troškova prijevoza na posao i s posla ostvaruju isključivo po točki a) stavak 1. članak 1. Odluke. Ovakav stav, kako tužene tako i drugostupanjskog vijeća Suda BiH se, prema mišljenju Ustavnog suda, čini logičnim i nije usmjeren na uskraćivanje apelantovoga prava na ostvarivanje naknade prijevoza, već se radi o modalitetu njegove realizacije s obzirom na apelantov status uživatelja prava naknade za odvojeni život u kontekstu ostvarivanja prava naknade za prijevoz na posao i s posla. Stoga, Ustavni sud smatra da nisu proizvoljno primijenjene relevantne odredbe iz navedene Odluke čijim tumačenjem je Sud BiH došao do zaključka da je pravo na 10 pojedinačnih karata izvedeno iz prava na mjesečnu kartu u javnom gradskom prijevozu za odlazak na posao i s posla, odnosno da, s obzirom na apelantovo ranije utvrđeno pravo na naknadu troškova odvojenoga života, cijena od 10 mjesečnih karata na relaciji Sarajevo-Tuzla-Sarajevo obuhvaća i troškove mjesečne karte u javnom gradskom prijevozu.

32. U odnosu na apelantove navode da je drugostupanjsko vijeće Suda BiH arbitrarno primijenilo odredbe čl. 21, 34. stavak 1. točka 7. u svezi s člankom 191. točka 4. ZPP-a, Ustavni sud konstatira kako je u konkretnom slučaju prijeporno pitanje postoji li pravni interes apelanta kao tužitelja da podnese predmetnu tužbu, odnosno postoji li pravna osnova za njezino podnošenje. Imajući u vidu svoj ranije zauzeti stav glede postojanja pravnog interesa za podnošenje deklaratorne tužbe (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu AP 1631/08 od 27. ožujka 2009. godine, stavak 54), te uzimajući u obzir okolnosti konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra kako apelant, u postupku koji je vodio, nije dokazao da postoji pravo zaštitne potrebe za podnošenje deklaratorne tužbe, te stoga smatra da nije proizvoljan zaključak drugostupanjskog vijeća Suda BiH iz pobijane odluke da je apelant zaštitu mogao ostvariti podnošenjem obvezujuće, odnosno kondemnatorne tužbe, a ne deklaratorne kako je on to učinio.

33. Potom, u odnosu na prizivne navode iz kojih proizlazi da drugostupanjsko vijeće Suda BiH nije cijenilo niti dalo odgovore na apelantove navode iz odgovora na priziv, Ustavni sud primjećuje kako su se oni odnosili na prizivni prigovor tužene glede pravne naravi podnesene tužbe, te pogrešne primjene materijalnog prava od Suda BiH u prvom stupnju u smislu utvrđenja i načina obračuna apelantove naknade za prijevoz na posao i s posla. Apelant je argumente iz odgovora na priziv tužene temeljio pravdajući pravno rezoniranje prvostupanjskoga suda, zaključivši u konačnici da je priziv tužene u potpunosti pravno neutemeljena i da njeno razmatranje predstavlja samo "gubljenje vremena i nas i suda". Međutim, nasuprot apelantovim navodima, iz obrazloženja pobijane presude i iz spisa predmeta, prema mišljenju Ustavnog suda, ne proizlazi da taj sud nije cijenio navode iz odgovora na priziv, imajući u vidu da je odgovorio na sva postavljena pitanja i iznesene argumente, te obrazložio razloge za svoju odluku, a o čemu je Ustavni sud dao svoje mišljenje.

34. U odnosu na apelantovo ukazivanje na Odluku Ustavnog suda broj AP 3101/06, Ustavni sud primjećuje da se ta odluka odnosila na drugačiju činjeničnu i pravnu situaciju, zbog čega Ustavni sud zaključuje kako ta odluka nije relevantna za konkretan slučaj.

35. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na segmente toga prava koji su ispitani u prethodnom dijelu obrazloženja.

b) Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje

36. U odnosu na apelantove navode koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ističe kako se prema konzistentnoj praksi Europskog suda i Ustavnog suda razumnost duljine trajanja postupka mora ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Europskog suda, a osobito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i mjerodavnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Europski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. veljače 2002. godine, Izvješće broj 2002-1, stavak 38).

37. Ustavni sud primjećuje da je predmetni postupak pokrenut apelantovom tužbom od 12. studenoga 2007. godine, te smatra da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti u tom postupku, u konkretnom slučaju ne radi o složenom predmetu. Također, Ustavni sud primjećuje kako je u tom postupku prvostupanjska presuda donesena 12. prosinca 2008. godine, a drugostupanjska presuda 2. lipnja 2009. godine. S obzirom na to da je predmetni postupak na dvije sudske instance trajao manje od dvije godine (18 mjeseci), gledajući postupak u cjelini, Ustavni sud smatra kako, iako se postupak iz radnih odnosa prema zakonu smatra žurnim, trajanje predmetnog postupka ne prelazi granice "razumnosti" u smislu prava na pravično suđenje.

38. Na temelju navedenoga, Ustavni sud zaključuje kako su apelantovi navodi o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, u odnosu na donošenje odluke u "razumnom roku", neutemeljeni.

Pravo na imovinu

39. Apelant se, također, žali kako mu je pobijanom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Navode o povredi prava na imovinu apelant temelji na činjenici da je pobijana presuda drugostupanjskog vijeća Suda BiH rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava. Međutim, Ustavni sud je, razmatrajući ove navode u okviru navoda o povredi članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, već zaključio kako su ti navodi neutemeljeni. Stoga, Ustavni sud smatra da nema ničega što u konkretnom slučaju ukazuje na to da je povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, odnosno zaključuje da su i ovi apelantovi navodi neutemeljeni.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje kako ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je drugostupanjsko vijeće Suda BiH detaljno i jasno obrazložilo svoju odluku glede primjene materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno pred prvostupanjskim sudom, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Također, Ustavni sud zaključuje kako, u predmetnom postupku pred Sudom BiH, nije došlo do povrede apelantovog prava na suđenje u razumnom roku, kao aspekta prava na pravično suđenje, budući da se duljina trajanja predmetnog postupka sagledana u cjelini ne može smatrati nerazumnom.

41. Na temelju članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.






судија, у предмету број АП 2428/09, рјешавајући апелацију Мирсада Хамидића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 20. децембра 2012. године

донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Мирсада

Хамидића, поднесена против Пресуде Суда Босне и Херцеговине број Гж-18/09 од 2. јуна 2009. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Мирсад Хамидић (у даљњем тексту: апелант) из Тузле, ког заступа Санела Мујарић, адвокат из Сарајева, поднио је 29. јула 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) број Гж-18/09 од 2. јуна 2009. године.


2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Правобранилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Правобранилаштво БиХ) затражено је 19. и 22. јануара 2010. године да доставе одговор на апелацију.

3. Суд БиХ је свој одговор на апелацију доставио Уставном суду 27. јануара 2010. године, док је Правобранилаштво БиХ то учинило 25. фебруара 2010. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију су достављени апеланту 15. марта 2010. године.


5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Из документације у спису предмета произилази да је апелант 12. новембра 2007. године поднио тужбу Суду БиХ против тужене Босне и Херцеговине - Министарства безбједности Босне и Херцеговине - Полицијски одбор (у даљњем тексту: тужена), коју је прецизирао на припремном рочишту одржаном 24. септембра 2008. године, тако што је затражио да се поништи Рјешење тужене број УП-2-04-4-07-1-210-1/07 од 21. августа 2007. године и да се утврди да апелант има право на накнаду у складу с чланом 1 став 1

тачка а) Одлуке о накнадама за превоз на посао и с посла полицијских службеника, државних службеника и запосленика у Државној агенцији за истраге и заштиту број 17-10/1-2-748/07 од 3. априла 2007. године (у даљњем тексту: Одлука), као и да му се накнаде трошкови парничног поступка.

7. Одлучујући о тужби, Суд БиХ је донио Пресуду број П-730/07 од 12. децембра 2008. године. Ставом I предметне пресуде поништено је Рјешење тужене број УП-2-04-4-07-1-210-1/07 од 21. августа 2007. године, ставом II утврђено да апелант има право на накнаду у складу с чланом 1 став 1 тачка а) Одлуке, док је ставом III наложено туженој да апеланту накнади трошкове парничног поступка у износу од 702,00 КМ.

8. Суд БиХ је у образложењу првостепене пресуде, прије свега, констатовао да је апелантов тужбени захтјев правилно опредијељен у смислу одредбе члана 21 Закона о парничном поступку пред Судом БиХ ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 36/04 и 84/07; у даљњем тексту: ЗПП), закључивши да апелант има правни интерес да се утврди његово право на накнаду трошкова превоза у градском саобраћају. Суд БиХ је затим закључио да је рјешење тужене од 21. августа 2007. године незаконито. Наиме, цијенећи садржај приговора који је апелант изјавио против одлуке од 3. априла 2007. године, Суд БиХ је констатовао да је апелант тражио од тужене да преиспитивањем наведене одлуке поново одлучи о његовом праву на накнаду трошкова превоза у градском саобраћају за које сматра да му припада. Даље, навео је да је тужена оспореним рјешењем одбила његов приговор као неоснован, не дајући разлоге због којих приговор на листу корисника права на накнаду трошкова превоза није основан. Такође, навео је да је тужена у образложењу рјешења истакла да су његови жалбени наводи неосновани јер је тачком д) одлуке прописано да ће се запосленима којима је утврђено право на одвојени живот и смјештај исплаћивати новчана накнада у висини 10 појединачних карата, а да је тачком а) прописано да запосленим у Агенцији чије је мјесто становања у Сарајеву удаљено од мјеста рада више од два км, новчана накнада у висини цијене мјесечне карте у јавном градском превозу. Међутим, Суд БиХ је закључио да право на накнаду из тачке д) предметне одлуке не садржи у себи право на накнаду из тачке а) те одлуке, те да је стога неоснован навод тужене да апелант нема право на накнаду из тачке а) одлуке ако остварује право на накнаду из тачке д) те одлуке. Суд БиХ је закључио да апелант то право црпи директно из одредбе члана 93 Закона о полицијским службеницима Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 27/04, 63/04, 5/06, 33/06, 58/06, 15/08, 63/08 и 35/09; у даљњем тексту: Закон о полицијским службеницима), која регулише право на друге врсте накнада међу којима и право на трошкове јавног превоза на посао и с посла. Такође, истакао је да је одредбом члана 90 истог закона прописано право на накнаду трошкова за одвојени живот и накнаду за одговарајући смјештај као посебну врсту права коју може да оствари запосленик уз испуњавање услова. Суд БиХ је констатовао да тужена није цијенила све наведене чињенице у поступку одлучивања поводом апелантовог приговора, због чега је закључио да је оправдан апелантов захтјев да се то рјешење поништи.

9. Суд БиХ је затим примијетио да је неспорна чињеница да је апелант запослен код тужене и да има пребивалиште у Тузли, те да има пријављено боравиште у Сарајеву, у улици Обала Кулина бана број 6, с обзиром да му је мјесто рада удаљено од мјеста пребивалишта више од


80 км, као и да остварује накнаду за одвојени живот и право на 10 појединачних карата на релацији Сарајево-Тузла-Сарајево. Међутим, закључио је да је спорно да ли апелант остварује право на накнаду трошкова превоза с посла и на посао, с обзиром да је његово мјесто становања у Сарајеву удаљено више од два км од мјеста рада, због чега је апелант тужбом и тражио да му се утврди право на накнаду трошкова превоза у градском саобраћају у складу с чланом 1 став 1 тачка а) предметне одлуке. У вези с тим, констатовао је да је у члану 1 став 1 тачка а) те одлуке наведено да ће се запосленим у Агенцији чије је мјесто становања од мјеста рада удаљено најмање два км, исплаћивати новчана накнада у висини цијене мјесечне карте у јавном градском превозу, а да је у тачки д) наведено да ће се запосленима у Агенцији којима је утврђено право накнаде трошкова одвојеног живота и смјештаја исплаћивати новчана накнада у висини цијене 10 појединачних карата на конкретној релацији. Суд БиХ је примијетио да тужена није доводила у питање удаљеност апелантовог мјеста становања у односу на мјесто рада, односно да на те околности није понудила никакве доказе, па је закључио да је удаљеност апелантовог мјеста становања у Сарајеву од мјеста сједишта тужене већа од два км. Међутим, закључио је да је неосновано мишљење тужене да обје тачке те одлуке не могу да се примијене кумулативно. У вези с тим, навео је да се у члану 1 тачка а) спомиње само услов да је мјесто становања удаљено од мјеста рада више од два км, а да тачка д) говори о томе да, ако се има право на одвојени живот, тада запосленик има право на накнаду превоза 10 појединачних карата које у себи садрже могућност путовања у своје пребивалиште за дане викенда. Суд БиХ је закључио да апелант није тражио да му се утврди право на накнаду трошкова превоза из мјеста пребивалишта до мјеста рада, него само право да, док станује у мјесту боравишта у Сарајеву, буде у истом положају као остали запослени који станују више од два км од мјеста рада, а не примају накнаду за одвојен живот. Оцијенио је да право на накнаду трошкова превоза у висини 10 појединачних карата на датој релацији не садржи у себи и право на накнаду превоза у градском саобраћају. Према наведеном, одлучио је као у изреци пресуде у смислу чл. 2 и 93 став 1 тачка а) Закона о полицијским службеницима, у вези с чланом 21 ЗПП-а.

10. Одлучујући о жалби коју је тужена поднијела против Пресуде број П-730/07 од 12. децембра 2008. године, Суд БиХ је у другостепеном вијећу донио Пресуду број Гж-18/09 од 2. јуна 2009. године, којом је уважио жалбу и преиначио првостепену пресуду тако што је одбио апелантов тужбени захтјев да се поништи Рјешења тужене од 21. августа 2007. године и обавезао апеланта да туженој накнади трошкове поступка у износу од 960,00 КМ (ст. I и III изреке првостепене пресуде), док је у ставу II изреке првостепену пресуду укинуо и одбацио тужбу.

11. Према оцјени другостепеног вијећа Суда БиХ, првостепени суд је погрешним тумачењем одредбе члана 93 Закона о полицијским службеницима закључио да је оспорено рјешење тужене незаконито. У вези с тим, другостепено вијеће Суда БиХ је истакло да је тачно да је наведеном одредбом утврђено право и на накнаду за превоз на посао и с посла. Међутим, закључило је да Одлуком од 3. априла 2007. године то право апеланту није онемогућено. Наиме, констатовало је да је апеланту, као полицијском службенику Државне агенције за истраге и заштиту, право и начин обрачуна накнаде за превоз на посао и с посла утврђено управо према одредбама Одлуке од 3. априла 2007. године. Даље је навело да је ту одлуку донио

замјеник директора Државне агенције за истраге и заштиту на основу члана 93 Закона о полицијским службеницима, члана 40 став 1 тачка а) Закона о државној служби у институцијама БиХ ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05 и 2/06; у даљњем тексту: Закон о државној служби), члана 50 став 4 тачка а) Закона о раду у институцијама БиХ ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 26/04, 7/05 и 48/05; у даљњем тексту: Закон о раду) у вези с тачком 12 Правилника о платама, накнадама и другим облицима додатака полицијских службеника ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 1/06; у даљњем тексту: Правилник) и тачком XIX Одлуке о начину обрачуна плаћа и других накнада запослених у Савјету министара БиХ, министарствима БиХ и другим институцијама и тијелима Савјета министара БиХ. Затим је навело да је у конкретном случају апеланту накнада трошкова превоза обрачуната примјеном Одлуке од 3. априла 2007. године под тачком д) јер апелант остварује право на накнаду трошкова одвојеног живота, па је, сходно мишљењу другостепеног вијећа Суда БиХ, апеланту право на накнаду за превоз на посао и с посла утврђено кроз накнаду у висини цијене 10 појединачних карата на релацији Сарајево-Тузла-Сарајево. Другостепено вијеће Суда БиХ је оцијенило да се ради о посебној категорији корисника превоза који, у ситуацији када им је утврђено право накнаде одвојеног живота и смјештаја због удаљености од сталног пребивалишта, имају регулисану новчану накнаду за превоз у висини цијене 10 појединачних карата и да је та накнада већа од накнаде коју би апелант имао у висини мјесечне карте у јавном градском превозу. Другостепено вијеће Суда БиХ је закључило да је апелант на тај начин добио други вид накнаде за превоз, те је истакло да не може да се каже да му је смањен обим права загарантован чланом 93 Закона о полицијским службеницима јер је добио више него што је законом загарантовано. Даље, другостепено вијеће Суда БиХ је истакло да не може да се каже како апелант није у истом положају као остали запослени који станују даље од два км од мјеста рада, с обзиром да је послодавац, користећи се овлашћењем из члана 50 став 2 Закона о раду и у складу с одредбом члана 12 став 2 Правилника, а на основу члана 93 Закона о полицијским службеницима, у складу с расположивим буџетским средствима Државне агенције за истраге и заштиту, Одлуком од 3. априла 2007. године утврдио начин обрачуна накнаде трошкова превоза на посао и с посла запосленим у Агенцији тако што је, у зависности од мјеста становања, запослене подијелио у четири категорије и дефинисао новчану накнаду за превоз на посао и с посла запосленима у Агенцији. Такође, истакло је да Одлуком од 3. априла 2007. године није регулисано право на накнаду за одвојени живот, већ искључиво право на новчану накнаду за превоз на посао и с посла, па је закључило да, с обзиром да је апелант корисник накнаде за одвојени живот, умјесто новчане накнаде у висини цијене мјесечне карте у јавном градском превозу, остварује новчану накнаду у висини цијене 10 појединачних карата. Закључило је да је право на 10 појединачних карата изведено из права на мјесечну карту у јавном градском превозу за одлазак на посао и с посла. Из наведених разлога, Другостепено вијеће Суда БиХ је констатовало да је првостепени суд погрешно закључио да је рјешење тужене од 21. августа 2007. године незаконито.

12. Другостепено вијеће суда БиХ је закључило да је првостепени суд погрешном примјеном одредбе члана 21 ЗПП-а закључио да апелант има правни интерес да му се утврди право на накнаду трошкова превоза. Наиме,


оцијенило је да постојање фактичког интереса није довољно да би могла да се поднесе тужба за утврђење, те је истакло да су у ст. 1 и 2 цитираног члана одређени услови под којима може да се подигне тужба за утврђење. Такође, истакло је да о испуњењу тих услова као процесних претпоставки суд пази по службеној дужности, а када ти услови нису испуњени тужба се сматра недопуштеном и одбацује. Другостепено вијеће суда БиХ је примијетило да је у конкретном случају апелант тражио да се поништи рјешење од 21. августа 2007. године којим је одбијен његов приговор изјављен против одлуке у вези с обрачуном и исплатом накнада за превоз, те је запазило да апелант није тражио и исплату накнаде за превоз већ да му се утврди право на превоз. Истакло је да у ситуацији када остваривање заштите може да се постигне тужбом на чинидбу (кондемнаторном тужбом) нема ни правног интереса за тужбу за утврђење неког права или правног односа, с обзиром да ће одлучујући о кондемнаторном захтјеву, суд прејудицијално увијек утврђивати и да ли постоји право, односно правни однос, те да ако је такав захтјев доспио за чинидбу, тужилац је дужан да од туженог захтијева да извршие чинидбу, а не да утврђује да ли постоји неко право. Констатујући да првостепени суд није примјеном одредбе члана 34 став 1 тачка 7 ЗПП-а одбацио тужбу у дијелу у ком је апелант тражио да се утврди право на накнаду за превоз због недостатка апелантовог правног интереса за подношење такве тужбе, другостепено вијеће Суда БиХ је у том дијелу укинуло првостепену пресуду и одбацило тужбу примјеном члана 191 став 4 ЗПП-а.

IV. Апелација а) Наводи из захтјева

13. Апелант сматра да му је оспореном одлуком другостепеног вијећа Суда БиХ повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, због погрешне примјене материјалног права. Такође, апелант је навео и повреду права на доношење одлуке у разумном року, као елемента права на правично суђење. У вези с наводном повредом права на правично суђење, апелант је истакао да је то његово право повријеђено тако што је другостепено вијеће Суда БиХ арбитрарно примијенило одредбе Закона о полицијским службеницима и одлуке од 3. априла 2007. године. Тврди да је произвољан став другостепеног вијећа Суда БиХ да је првостепени суд погрешно протумачио одредбу члана 93 Закона о полицијским службеницима, те да тужена у примјени те одредбе није починила повреду, јер је одлуком од 3. априла 2007. године утврђен начин обрачуна накнаде за превоз на посао и с посла. По апелантовом мишљењу, другостепено вијеће Суда БиХ је арбитрарно закључило да је право на 10 појединачних карата изведено из права на мјесечну карту у јавном градском превозу за одлазак на посао и с посла. У вези с тим, апелант наводи да има пребивалиште у Тузли те да према томе остварује право по тачки д) Одлуке, али како има свој сопствени стан у Сарајеву, сматра да има право и на накнаду и по тачки а) те одлуке. Навео је и да је другостепено вијеће Суда БиХ потпуно арбитрарно интерпретирало да једно право искључује друго, односно да је у тачки д) инкорпорирано право из тачке а) Одлуке. Такође, истакао је да је "забрињавајуће" образложење другостепеног вијећа Суда БиХ да се накнада утврђује

према расположивим буџетским средствима, наводећи да је право запосленика прописано законом, те да су органи дужни да примијене тај пропис, а супротно поступање не може да се оправда недостатком буџетских средстава. У том правцу је указао на Одлуку Уставног суда број АП 3101/06 од 14. октобра 2008. године. Из наведених разлога, апелант сматра да је повријеђено и његово право на имовину. Такође, апелант је истакао и да је другостепено вијеће арбитрарно примијенило одредбе чл. 21, 34 став 1 тачка 7 у вези с чланом 191 тачка 4 ЗПП-а, закључивши да апелант у конкретној правној ствари није имао право на подношење утврђујуће тужбе, као и да се другостепено вијеће Суда БиХ у образложењу оспорене пресуде није осврнуло нити на један његов навод дат у одговору на жалбу, и да је због тога јасно да је у предметној правној ствари Суд БиХ поступао арбитрарно, не улазећи у расправљање о конкретном предмету, већ по унапријед заузетом погрешном ставу.


14. Суд БиХ је у свом одговору на апелацију навео да је оспорена одлука заснована на правилно утврђеном чињеничном стању и правилно примијењеном материјалном праву, да је довољно образложена, те да Суд БиХ није починио повреде ЗПП које би имале утицаја на правилност и законитост оспорене одлуке. Имајући у виду наведено, Суд БиХ сматра да у конкретном случају оспореном пресудом нису повријеђена апелантова права на која се он позива у апелацији, те да Суд БиХ у цијелости остаје код разлога које је навео у својој одлуци.

15. У свом одговору Правобранилаштво БиХ је навело да су "све одлуке вијећа Суда БиХ" засноване на правилном и потпуном чињеничном утврђењу и правилној примјени материјално права, у којима су дати правилни и потпуни разлози о свим наводима и приговорима апеланта у овој правној ствари. Стога је предложено Уставном суду да апелацију одбије као неосновану.


16. Закон о државној служби у институцијама БиХ ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05 и 2/06) у релевантном дијелу гласи:

Члан 40. Остале накнаде

1. Државни службеник има право на накнаду за: а) трошкове пријевоза на посао и с посла; [...] 17. Закон о раду у институцијама БиХ ("Службени

гласник Босне и Херцеговине" бр. 26/04, 7/05 и 48/05) у релевантном дијелу гласи:

Члан 50. [...]

4. Запосленик има право на накнаду за: а) трошкове пријевоза на посао и с посла; [...] 6. Висина накнаде из ст. 3., 4. и 5. овога члана

утврђује се актом Савјета министара, актом послодавца или уговором о раду.

18. Закон о полицијским службеницима Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 27/04, 63/04, 5/06, 33/06, 58/06, 15/08, 63/08 и 35/09) у релевантном дијелу гласи:


Члан 90. Накнаде за привремени интерни премјештај

(1) Полицијски службеник који је према члану 64. овог закона премјештен на друго радно мјесто, које је 80 км или више удаљено од његовог тренутног радног мјеста, има право на накнаде за привремени интерни премјештај.

(2) Уз основну плату која је одређена чином полицијског службеника, накнаде из става 1. овог члана су:

а) накнада трошкова за одвојени живот; б) накнада за одговарајући смјештај. (3) Полицијски службеник који је премјештен по

личном захтјеву нема право на накнаде за привремени интерни премјештај.

(4) Одредба става 1. овог члана не примјењује се на полицијског службеника који је први пут распоређен на посао.

Члан 93. Друге врсте накнада

1) Полицијски службеници имају право и на сљедеће накнаде:

а) за трошкове јавног превоза на посао и са посла; б) накнада за одговарајући смјештај. [...] 19. Правилник о платама, накнадама и другим

облицима додатака полицијских службеника ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 1/06) у релевантном дијелу гласи:

Члан 12. (Накнада трошкова јавног превоза, одвојеног живота и

смјештаја) (1) Полицијском службенику коме није организован

превоз на посао и с посла осигурава се карта за превоз на посао средством јавног превоза или исплаћује новчана накнада у висини трошкова превоза.

(2) Руководилац полицијског органа ће посебним актом одредити начин обрачуна накнаде трошкова превоза на посао и са посла.

[...] 20. Одлука о накнадама за превоз на посао и са

посла полицијских службеника, државних службеника и запосленика у Државној агенцији за истраге и заштиту број 17-10/1-2-748/07 од 3. априла 2007. године у релевантном дијелу гласи:

Члан 1. 1) У складу са расположивим буџетским средствима

Државне агенције за истраге и заштиту (у даљњем тексту: Агенција) за 2007. годину, одобрених на име накнаде трошкова превоза на посао и са посла утврђује се начин обрачуна накнаде трошкова превоза на посао и са посла полицијских службеника, државних службеника и запосленика (у даљњем тексту: запослени) у Агенцији на сљедећи начин:

а) Запосленима у Агенцији чије је мјесто становања од мјеста рада удаљено најмање 2 км, исплаћиваће се новчана накнада у висини цијене мјесечне карте у јавном градском превозу.

[...] д) Запосленима у Агенцији, којима је утврђено право

накнаде трошкова одвојеног живота и смјештаја, исплаћиваће се новчана накнада у висини цијене 10 појединачних карата на конкретној релацији.

[...] 21. Закон о парничном поступку пред Судом БиХ

("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 36/04 и 84/07; у даљњем тексту: ЗПП) у релевантном дијелу гласи:

2. Тужба за утврђење

Члан 21. (1) Тужилац може у тужби тражити да Суд само

утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа, или истинитост, односно неистинитост неке исправе.

(2) Таква тужба може се подићи кад је то посебним прописима предвиђено или, кад тужилац има правни интерес да Суд утврди постојање, односно непостојање неког права или правног односа или истинитост, односно неистинитост неке исправе прије доспјелости захтјева за чинидбу из истог односа.

(3) Ако одлука о спору зависи од тога да ли постоји или не постоји неки правни однос који је током парнице постао споран, тужилац може поред постојећег захтјева истакнути и тужбени захтјев да Суд утврди да такав однос постоји, односно да не постоји, ако је Суд надлежан за такав захтјев.

(4) Истицање захтјева према одредби става 3. овог члана неће се сматрати преиначењем тужбе.

[...]

Члан 34. (1) Након претходног испитивања тужбе Суд доноси

рјешење којим се тужба одбацује ако утврди: [...] 7) да не постоји правни интерес тужиоца за

подношење тужбе за утврђење; или [...]

Члан 191. Другостепено вијеће може у сједници вијећа или на

основу одржане расправе: [...] 4) укинути првостепену пресуду и одбацити тужбу,

или 5) преиначити првостепену пресуду.


22. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.


24. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је пресуда другостепеног вијећа Суда БиХ против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих сходно закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 19. јуна 2009. године, а апелација је поднесена 29. јула 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

25. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.


VII. Меритум

26. Апелант оспорава пресуду другостепеног вијећа Суда БиХ, тврдећи да су му том пресудом повријеђена права из чл. II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


27. Апелант сматра да му је право на правично суђење повријеђено због тога што је другостепено вијеће Суда БиХ у оспореној одлуци погрешно примијенило материјално право, те због недоношења одлуке у разумном року у предметном поступку.

28. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:


29. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом. […]

30. Уставни суд запажа да се суштина апелантових навода у контексту права на правично суђење тиче начина на који је другостепено вијеће Суда БиХ у оспореној одлуци примијенило материјално право у погледу тумачења релевантних одредаба Закона о полицијским службеницима и Одлуке од 3. априла 2007. године у контексту утврђења и обрачуна апелантовог права на накнаду трошкова превоза на посао и с посла. С тим у вези, Уставни суд указује на то да, сходно пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Дакле, судска одлука мора да има разлоге на којима је заснована и мора да има образложење. У супротном, постоји кршење члана 6 став 1 Европске конвенције (види Европски суд, Van der Hurk против Холандије, пресуда од 19. априла 1994. године, став 61).

31. Погрешна примјена материјалног права, по апелантовом мишљењу, огледа се у начину на који је другостепено вијеће Суда БиХ протумачило одредбе члана 1 став 1 Одлуке. С тим у вези, Уставни суд запажа да је тужена, приликом обрачуна апелантове накнаде трошкова превоза на посао и с посла, заузела правни став да остваривање права по тачки д) став 1 члана 1 Одлуке искључује остваривање тог истог права по тачки а) став 1 члана 1. Одлуке. С друге стране, другостепено вијеће Суда

БиХ је, у прилог свом одлучењу из оспорене одлуке, закључило да у конкретном случају није могуће да се кумулативно оствари право на накнаду из тач. а) и д) става 1 члана 1 Одлуке, с обзиром да апелант спада у посебну категорију корисника превоза којима је признато, односно утврђено право накнаде за одвојени живот. Наиме, Уставни суд запажа да је Одлуком тужене, као подзаконским актом, прецизиран начин остваривања права на накнаду превоза у контексту раније утврђене категоризације уживалаца права на накнаду трошкова превоза на посао и с посла. Слиједом тога је и другостепено вијеће Суда БиХ у оспореној одлуци заузело став и образложило зашто на апеланта треба да се примијени искључиво одредба тачке д) став 1 члана 1 Одлуке, те због чега он није доведен у неравноправан положај у односу на остале запосленике којима не припада право на накнаду трошкова за одвојени живот и смјештај, а који накнаду трошкова превоза на посао и с посла остварују искључиво по тачки а) став 1 члан 1 Одлуке. Овакав став, како тужене тако и другостепеног вијећа Суда БиХ се, према мишљењу Уставног суда, чини логичним и није усмјерен на ускраћивање апелантовог права на остваривање накнаде превоза, већ се ради о модалитету његове реализације с обзиром на апелантов статус уживаоца права накнаде за одвојени живот у контексту остваривања права накнаде за превоз на посао и с посла. Стога, Уставни суд сматра да нису произвољно примијењене релевантне одредбе из наведене Одлуке чијим тумачењем је Суд БиХ дошао до закључка да је право на 10 појединачних карата изведено из права на мјесечну карту у јавном градском превозу за одлазак на посао и с посла, односно да, с обзиром на апелантово раније утврђено право на накнаду трошкова одвојеног живота, цијена од 10 мјесечних карата на релацији Сарајево-Тузла-Сарајево обухвата и трошкове мјесечне карте у јавном градском превозу.

32. У односу на апелантове наводе да је другостепено вијеће Суда БиХ арбитрарно примијенило одредбе чл. 21, 34 став 1 тачка 7 у вези с чланом 191 тачка 4 ЗПП-а, Уставни суд констатује да је у конкретном случају спорно питање да ли постоји правни интерес апеланта као тужиоца да поднесе предметну тужбу, односно да ли постоји правни основ за њено подношење. Имајући у виду свој раније заузети став у погледу постојања правног интереса за подношење деклараторне тужбе (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму АП 1631/08 од 27. марта 2009. године, став 54), те узимајући у обзир околности конкретног предмета, Уставни суд сматра да апелант, у поступку који је водио, није доказао да постоји право заштитне потребе за подношење деклараторне тужбе, те стога сматра да није произвољан закључак другостепеног вијећа Суда БиХ из оспорене одлуке да је апелант заштиту могао да оствари подношењем обавезујуће, односно кондемнаторне тужбе, а не деклараторне како је он то учинио.

33. Затим, у односу на апелационе наводе из којих произилази да другостепено вијеће Суда БиХ није цијенило нити дало одговоре на апелантове наводе из одговора на жалбу, Уставни суд примјећује да су се они односили на жалбени приговор тужене у погледу правне природе поднесене тужбе, те погрешне примјене материјалног права од Суда БиХ у првом степену у смислу утврђења и начина обрачуна апелантове накнаде за превоз на посао и с посла. Апелант је аргументе из одговора на жалбу тужене засновао правдајући правно резоновање првостепеног суда, закључивши на крају да је жалба тужене у потпуности правно неоснована и да њено разматрање представља само


"губљење времена и нас и суда". Међутим, насупрот апелантовим наводима, из образложења оспорене пресуде и из списа предмета, према мишљењу Уставног суда, не произилази да тај суд није цијенио наводе из одговора на жалбу, имајући у виду да је одговорио на сва постављена питања и изнесене аргументе, те образложио разлоге за своју одлуку, а о чему је Уставни суд дао своје мишљење.

34. У односу на апелантово указивање на Одлуку Уставног суда број АП 3101/06, Уставни суд примјећује да се та одлука односила на другачију чињеничну и правну ситуацију, због чега Уставни суд закључује да та одлука није релевантна за конкретан случај.

35. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да није дошло до повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на сегменте тог права који су испитани у претходном дијелу образложења.

б) Остали наводи о повреди права на правично суђење

36. У односу на апелантове наводе који се односе на повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд истиче да сходно конзистентној пракси Европског суда и Уставног суда разумност дужине трајања поступка мора да се оцјењује у свјетлу околности појединог предмета, водећи рачуна о критеријумима који су успостављени судском праксом Европског суда, а нарочито о сложености предмета, понашању страна у поступку и надлежног суда или других јавних власти, те о значају који конкретна правна ствар има за апеланта (види Европски суд, Микулић против Хрватске, апликација број 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, Извјештај број 2002-1, став 38).

37. Уставни суд примјећује да је предметни поступак покренут апелантовом тужбом од 12. новембра 2007. године, те сматра да се, с обзиром на чињенична и правна питања која је требало да се расправе у том поступку, у конкретном случају не ради о сложеном предмету. Такође, Уставни суд примјећује да је у том поступку првостепена пресуда донесена 12. децембра 2008. године, а другостепена пресуда 2. јуна 2009. године. С обзиром на то да је предметни поступак на двије судске инстанце трајао мање од двије године (18 мјесеци), гледајући поступак у цјелини, Уставни суд сматра да, иако се поступак из радних односа према закону сматра хитним, трајање предметног поступка не прелази границе "разумности" у смислу права на правично суђење.

38. На основу наведеног, Уставни суд закључује да су апелантови наводи о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, у односу на доношење одлуке у "разумном року", неосновани.


39. Апелант се, такође, жали да му је оспореном одлуком повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Наводе о повреди права на имовину апелант заснива на чињеници да је оспорена пресуда другостепеног вијећа Суда БиХ резултат произвољне примјене материјалног права. Међутим, Уставни суд је, разматрајући ове наводе у оквиру навода о повреди члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, већ закључио да су ти наводи неосновани. Стога, Уставни суд сматра да нема ничега што у конкретном случају указује на то да је повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, односно закључује да су и ови апелантови наводи неосновани.


40. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је другостепено вијеће Суда БиХ детаљно и јасно образложило своју одлуку у погледу примјене материјалног права на чињенично стање утврђено пред првостепеним судом, а таква образложења Уставни суд не сматра произвољним. Такође, Уставни суд закључује да, у предметном поступку пред Судом БиХ, није дошло до повреде апелантовог права на суђење у разумном року, као аспекта права на правично суђење, будући да дужина трајања предметног поступка сагледана у цјелини не може да се сматра неразумном.

41. На основу члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 2428/09, rješavajući apelaciju Mirsada Hamidića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 20. decembra 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Mirsada Hamidića,

podnesena protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine broj Gž-18/09 od 2. juna 2009. godine.



1. Mirsad Hamidić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Tuzle, kojeg zastupa Sanela Mujarić, advokat iz Sarajeva, podnio je 29. jula 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) broj Gž-18/09 od 2. juna 2009. godine.


2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Pravobranilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Pravobranilaštvo BiH) zatraženo je 19. i 22. januara 2010. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Sud BiH je svoj odgovor na apelaciju dostavio Ustavnom sudu 27. januara 2010. godine, dok je Pravobranilaštvo BiH to učinilo 25. februara 2010. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 15. marta 2010. godine.




6. Iz dokumentacije u spisu predmeta proizlazi da je apelant 12. novembra 2007. godine podnio tužbu Sudu BiH protiv tužene Bosne i Hercegovine - Ministarstva sigurnosti Bosne i Hercegovine - Policijski odbor (u daljnjem tekstu: tužena), koju je precizirao na pripremnom ročištu održanom 24. septembra 2008. godine, tako što je zatražio da se poništi Rješenje tužene broj UP-2-04-4-07-1-210-1/07 od 21. augusta 2007. godine i da se utvrdi da apelant ima pravo na naknadu u skladu s članom 1. stav 1. tačka a) Odluke o naknadama za prevoz na posao i s posla policijskih službenika, državnih službenika i zaposlenika u Državnoj agenciji za istrage i zaštitu broj 17-10/1-2-748/07 od 3. aprila 2007. godine (u daljnjem tekstu: Odluka), kao i da mu se naknade troškovi parničnog postupka.

7. Odlučujući o tužbi, Sud BiH je donio Presudu broj P-730/07 od 12. decembra 2008. godine. Stavom I predmetne presude poništeno je Rješenje tužene broj UP-2-04-4-07-1-210-1/07 od 21. augusta 2007. godine, stavom II utvrđeno da apelant ima pravo na naknadu u skladu s članom 1. stav 1. tačka a) Odluke, dok je stavom III naloženo tuženoj da apelantu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 702,00 KM.

8. Sud BiH je u obrazloženju prvostepene presude, prije svega, konstatirao da je apelantov tužbeni zahtjev pravilno opredijeljen u smislu odredbe člana 21. Zakona o parničnom postupku pred Sudom BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 36/04 i 84/07; u daljnjem tekstu: ZPP), zaključivši da apelant ima pravni interes da se utvrdi njegovo pravo na naknadu troškova prevoza u gradskom saobraćaju. Sud BiH je zatim zaključio da je rješenje tužene od 21. augusta 2007. godine nezakonito. Naime, cijeneći sadržaj prigovora koji je apelant izjavio protiv odluke od 3. aprila 2007. godine, Sud BiH je konstatirao da je apelant tražio od tužene da preispitivanjem navedene odluke ponovo odluči o njegovom pravu na naknadu troškova prevoza u gradskom saobraćaju za koje smatra da mu pripada. Nadalje, naveo je da je tužena osporenim rješenjem odbila njegov prigovor kao neosnovan, ne dajući razloge zbog kojih prigovor na listu korisnika prava na naknadu troškova prevoza nije osnovan. Također, naveo je da je tužena u obrazloženju rješenja istakla da su njegovi žalbeni navodi neosnovani jer je tačkom d) odluke propisano da će se zaposlenima kojima je utvrđeno pravo na odvojeni život i smještaj isplaćivati novčana naknada u visini 10 pojedinačnih karata, a da je tačkom a) propisano da zaposlenim u Agenciji čije je mjesto stanovanja u Sarajevu udaljeno od mjesta rada više od dva km, novčana naknada u visini cijene mjesečne karte u javnom gradskom prevozu. Međutim, Sud BiH je zaključio da pravo na naknadu iz tačke d) predmetne odluke ne sadrži u sebi pravo na naknadu iz tačke a) te odluke, te da je stoga neosnovan navod tužene da apelant nema pravo na naknadu iz tačke a) odluke ako ostvaruje pravo na naknadu iz tačke d) te odluke. Sud BiH je zaključio da apelant to pravo crpi direktno iz odredbe člana 93. Zakona o policijskim službenicima Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 27/04, 63/04, 5/06, 33/06, 58/06, 15/08, 63/08 i 35/09; u daljnjem tekstu: Zakon o policijskim službenicima), koja reguliše pravo na druge vrste naknada među kojima i pravo na troškove javnog prevoza na posao i s posla. Također, istakao je da je odredbom člana 90. istog zakona propisano pravo na naknadu troškova za odvojeni život i naknadu za odgovarajući smještaj kao posebnu vrstu prava koju može ostvariti zaposlenik uz ispunjavanje uvjeta. Sud BiH je konstatirao da tužena nije cijenila sve navedene činjenice u postupku

odlučivanja povodom apelantovog prigovora, zbog čega je zaključio da je opravdan apelantov zahtjev da se to rješenje poništi.

9. Sud BiH je zatim primijetio da je nesporna činjenica da je apelant zaposlen kod tužene i da ima prebivalište u Tuzli, te da ima prijavljeno boravište u Sarajevu, u ulici Obala Kulina bana broj 6, s obzirom da mu je mjesto rada udaljeno od mjesta prebivališta više od 80 km, kao i da ostvaruje naknadu za odvojeni život i pravo na 10 pojedinačnih karata na relaciji Sarajevo-Tuzla-Sarajevo. Međutim, zaključio je da je sporno ostvaruje li apelant pravo na naknadu troškova prevoza s posla i na posao, s obzirom da je njegovo mjesto stanovanja u Sarajevu udaljeno više od dva km od mjesta rada, zbog čega je apelant tužbom i tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu troškova prevoza u gradskom saobraćaju u skladu s članom 1. stav 1. tačka a) predmetne odluke. U vezi s tim, konstatirao je da je u članu 1. stav 1. tačka a) te odluke navedeno da će se zaposlenim u Agenciji čije je mjesto stanovanja od mjesta rada udaljeno najmanje dva km, isplaćivati novčana naknada u visini cijene mjesečne karte u javnom gradskom prevozu, a da je u tački d) navedeno da će se zaposlenima u Agenciji kojima je utvrđeno pravo naknade troškova odvojenog života i smještaja isplaćivati novčana naknada u visini cijene 10 pojedinačnih karata na konkretnoj relaciji. Sud BiH je primijetio da tužena nije dovodila u pitanje udaljenost apelantovog mjesta stanovanja u odnosu na mjesto rada, odnosno da na te okolnosti nije ponudila nikakve dokaze, pa je zaključio da je udaljenost apelantovog mjesta stanovanja u Sarajevu od mjesta sjedišta tužene veća od dva km. Međutim, zaključio je da je neosnovano mišljenje tužene da se ne mogu kumulativno primijeniti obje tačke te odluke. U vezi s tim, naveo je da se u članu 1. tačka a) spominje samo uvjet da je mjesto stanovanja udaljeno od mjesta rada više od dva km, a da tačka d) govori o tome da, ako se ima pravo na odvojeni život, tada zaposlenik ima pravo na naknadu prevoza 10 pojedinačnih karata koje u sebi sadrže mogućnost putovanja u svoje prebivalište za dane vikenda. Sud BiH je zaključio da apelant nije tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu troškova prevoza iz mjesta prebivališta do mjesta rada, nego samo pravo da, dok stanuje u mjestu boravišta u Sarajevu, bude u istom položaju kao ostali zaposlenici koji stanuju više od dva km od mjesta rada, a ne primaju naknadu za odvojen život. Ocijenio je da pravo na naknadu troškova prevoza u visini 10 pojedinačnih karata na datoj relaciji ne sadrži u sebi i pravo na naknadu prevoza u gradskom saobraćaju. Prema navedenom, odlučio je kao u izreci presude u smislu čl. 2. i 93. stav 1. tačka a) Zakona o policijskim službenicima, u vezi s članom 21. ZPP-a.

10. Odlučujući o žalbi koju je tužena podnijela protiv Presude broj P-730/07 od 12. decembra 2008. godine, Sud BiH je u drugostepenom vijeću donio Presudu broj Gž-18/09 od 2. juna 2009. godine, kojom je uvažio žalbu i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio apelantov tužbeni zahtjev za poništenje Rješenja tužene od 21. augusta 2007. godine i obavezao apelanta da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 960,00 KM (st. I i III izreke prvostepene presude), dok je u stavu II izreke prvostepenu presudu ukinuo i odbacio tužbu.

11. Prema ocjeni drugostepenog vijeća Suda BiH, prvostepeni sud je pogrešnim tumačenjem odredbe člana 93. Zakona o policijskim službenicima zaključio da je osporeno rješenje tužene nezakonito. U vezi s tim, drugostepeno vijeće Suda BiH je istaklo da je tačno da je navedenom odredbom utvrđeno pravo i na naknadu za prevoz na posao i s posla. Međutim, zaključilo je da Odlukom od 3. aprila 2007. godine to pravo apelantu nije onemogućeno. Naime, konstatiralo je da je apelantu, kao policijskom službeniku Državne agencije za


istrage i zaštitu, pravo i način obračuna naknade za prevoz na posao i s posla utvrđeno upravo prema odredbama Odluke od 3. aprila 2007. godine. Dalje je navelo da je tu odluku donio zamjenik direktora Državne agencije za istrage i zaštitu na osnovu člana 93. Zakona o policijskim službenicima, člana 40. stav 1. tačka a) Zakona o državnoj službi u institucijama BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05 i 2/06; u daljnjem tekstu: Zakon o državnoj službi), člana 50. stav 4. tačka a) Zakona o radu u institucijama BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 26/04, 7/05 i 48/05; u daljnjem tekstu: Zakon o radu) u vezi s tačkom 12. Pravilnika o plaćama, naknadama i drugim oblicima dodataka policijskih službenika ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 1/06; u daljnjem tekstu: Pravilnik) i tačkom XIX Odluke o načinu obračuna plaća i drugih naknada zaposlenih u Vijeću ministara BiH, ministarstvima BiH i drugim institucijama i tijelima Vijeća ministara BiH. Zatim je navelo da je u konkretnom slučaju apelantu naknada troškova prevoza obračunata primjenom Odluke od 3. aprila 2007. godine pod tačkom d) jer apelant ostvaruje pravo na naknadu troškova odvojenog života, pa je, prema mišljenju drugostepenog vijeća Suda BiH, apelantu pravo na naknadu za prevoz na posao i s posla utvrđeno kroz naknadu u visini cijene 10 pojedinačnih karata na relaciji Sarajevo-Tuzla-Sarajevo. Drugostepeno vijeće Suda BiH je ocijenilo da se radi o posebnoj kategoriji korisnika prevoza koji, u situaciji kada im je utvrđeno pravo naknade odvojenog života i smještaja zbog udaljenosti od stalnog prebivališta, imaju reguliranu novčanu naknadu za prevoz u visini cijene 10 pojedinačnih karata i da je ta naknada veća od naknade koju bi apelant imao u visini mjesečne karte u javnom gradskom prevozu. Drugostepeno vijeće Suda BiH je zaključilo da je apelant na taj način dobio drugi vid naknade za prevoz, te je istaklo da se ne može reći da mu je smanjen obim prava zagarantiran članom 93. Zakona o policijskim službenicima jer je dobio više nego što je zakonom zagarantirano. Dalje, drugostepeno vijeće Suda BiH je istaklo da se ne može reći kako apelant nije u istom položaju kao ostali zaposlenici koji stanuju dalje od dva km od mjesta rada, s obzirom da je poslodavac, koristeći se ovlaštenjem iz člana 50. stav 2. Zakona o radu i u skladu s odredbom člana 12. stav 2. Pravilnika, a na osnovu člana 93. Zakona o policijskim službenicima, u skladu s raspoloživim budžetskim sredstvima Državne agencije za istrage i zaštitu, Odlukom od 3. aprila 2007. godine utvrdio način obračuna naknade troškova prevoza na posao i s posla zaposlenim u Agenciji tako što je, u zavisnosti od mjesta stanovanja, zaposlene podijelio u četiri kategorije i definirao novčanu naknadu za prevoz na posao i s posla zaposlenima u Agenciji. Također, istaklo je da Odlukom od 3. aprila 2007. godine nije regulirano pravo na naknadu za odvojeni život, već isključivo pravo na novčanu naknadu za prevoz na posao i s posla, pa je zaključilo da, s obzirom da je apelant korisnik naknade za odvojeni život, umjesto novčane naknade u visini cijene mjesečne karte u javnom gradskom prevozu, ostvaruje novčanu naknadu u visini cijene 10 pojedinačnih karata. Zaključilo je da je pravo na 10 pojedinačnih karata izvedeno iz prava na mjesečnu kartu u javnom gradskom prevozu za odlazak na posao i s posla. Iz navedenih razloga, Drugostepeno vijeće Suda BiH je konstatiralo da je prvostepeni sud pogrešno zaključio da je rješenje tužene od 21. augusta 2007. godine nezakonito.

12. Drugostepeno vijeće suda BiH je zaključilo da je prvostepeni sud pogrešnom primjenom odredbe člana 21. ZPP-a zaključio da apelant ima pravni interes da mu se utvrdi pravo na naknadu troškova prevoza. Naime, ocijenilo je da postojanje faktičkog interesa nije dovoljno da bi se mogla podnijeti tužba za utvrđenje, te je istaklo da su u st. 1. i 2. citiranog člana

određeni uvjeti pod kojima se može podići tužba za utvrđenje. Također, istaklo je da o ispunjenju tih uvjeta kao procesnih pretpostavki sud pazi po službenoj dužnosti, a kada ti uvjeti nisu ispunjeni tužba se smatra nedopuštenom i odbacuje. Drugostepeno vijeće suda BiH je primijetilo da je u konkretnom slučaju apelant tražio da se poništi rješenje od 21. augusta 2007. godine kojim je odbijen njegov prigovor izjavljen protiv odluke u vezi s obračunom i isplatom naknada za prevoz, te je zapazilo da apelant nije tražio i isplatu naknade za prevoz već da mu se utvrdi pravo na prevoz. Istaklo je da u situaciji kada se ostvarivanje zaštite može postići tužbom na činidbu (kondemnatornom tužbom) nema ni pravnog interesa za tužbu za utvrđenje nekog prava ili pravnog odnosa, s obzirom da će odlučujući o kondemnatornom zahtjevu, sud prejudicijalno uvijek utvrđivati i postojanje prava, odnosno pravnog odnosa, te da ako je takav zahtjev dospio za činidbu, tužilac je dužan da od tuženog zahtijeva izvršenje činidbe, a ne utvrđivanje postojanja nekog prava. Konstatujući da prvostepeni sud nije primjenom odredbe člana 34. stav 1. tačka 7. ZPP-a odbacio tužbu u dijelu u kojem je apelant tražio utvrđenje prava na naknadu za prevoz zbog nedostatka apelantovog pravnog interesa za podnošenje takve tužbe, drugostepeno vijeće Suda BiH je u tom dijelu ukinulo prvostepenu presudu i odbacilo tužbu primjenom člana 191. stav 4. ZPP-a.

IV. Apelacija a) Navodi iz zahtjeva

13. Apelant smatra da mu je osporenom odlukom drugostepenog vijeća Suda BiH povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, zbog pogrešne primjene materijalnog prava. Također, apelant je naveo i povredu prava na donošenje odluke u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje. U vezi s navodnom povredom prava na pravično suđenje, apelant je istakao da je to njegovo pravo povrijeđeno tako što je drugostepeno vijeće Suda BiH arbitrarno primijenilo odredbe Zakona o policijskim službenicima i odluke od 3. aprila 2007. godine. Tvrdi da je proizvoljan stav drugostepenog vijeća Suda BiH da je prvostepeni sud pogrešno protumačio odredbu člana 93. Zakona o policijskim službenicima, te da tužena u primjeni te odredbe nije počinila povredu, jer je odlukom od 3. aprila 2007. godine utvrđen način obračuna naknade za prevoz na posao i s posla. Po apelantovom mišljenju, drugostepeno vijeće Suda BiH je arbitrarno zaključilo da je pravo na 10 pojedinačnih karata izvedeno iz prava na mjesečnu kartu u javnom gradskom prevozu za odlazak na posao i s posla. U vezi s tim, apelant navodi da ima prebivalište u Tuzli te da prema tome ostvaruje pravo po tački d) Odluke, ali kako ima svoj vlastiti stan u Sarajevu, smatra da ima pravo i na naknadu i po tački a) te odluke. Naveo je i da je drugostepeno vijeće Suda BiH potpuno arbitrarno interpretiralo da jedno pravo isključuje drugo, odnosno da je u tački d) inkorporirano pravo iz tačke a) Odluke. Također, istakao je da je "zabrinjavajuće" obrazloženje drugostepenog vijeća Suda BiH da se naknada utvrđuje prema raspoloživim budžetskim sredstvima, navodeći da je pravo zaposlenika propisano zakonom, te da su organi dužni primijeniti taj propis, a suprotno postupanje se ne može opravdati nedostatkom budžetskih sredstava. U tom pravcu je ukazao na Odluku Ustavnog suda broj AP 3101/06 od 14. oktobra 2008. godine. Iz navedenih razloga, apelant smatra da je povrijeđeno i njegovo pravo na imovinu. Također, apelant je


istakao i da je drugostepeno vijeće arbitrarno primijenilo odredbe čl. 21, 34. stav 1. tačka 7. u vezi s članom 191. tačka 4. ZPP-a, zaključivši da apelant u konkretnoj pravnoj stvari nije imao pravo na podnošenje utvrđujuće tužbe, kao i da se drugostepeno vijeće Suda BiH u obrazloženju osporene presude nije osvrnulo niti na jedan njegov navod dat u odgovoru na žalbu, i da je zbog toga jasno da je u predmetnoj pravnoj stvari Sud BiH postupao arbitrarno, ne ulazeći u raspravljanje o konkretnom predmetu, već po unaprijed zauzetom pogrešnom stavu.


14. Sud BiH je u svom odgovoru na apelaciju naveo da je osporena odluka zasnovana na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilno primijenjenom materijalnom pravu, da je dovoljno obrazložena, te da Sud BiH nije počinio povrede ZPP koje bi imale utjecaja na pravilnost i zakonitost osporene odluke. Imajući u vidu navedeno, Sud BiH smatra da u konkretnom slučaju osporenom presudom nisu povrijeđena apelantova prava na koja se on poziva u apelaciji, te da Sud BiH u cijelosti ostaje kod razloga navedenih u svojoj odluci.

15. U svome odgovoru Pravobranilaštvo BiH je navelo da su "sve odluke vijeća Suda BiH" zasnovane na pravilnom i potpunom činjeničnom utvrđenju i pravilnoj primjeni materijalno prava, u kojima su dati pravilni i potpuni razlozi o svim navodima i prigovorima apelanta u ovoj pravnoj stvari. Stoga je predloženo Ustavnom sudu da apelaciju odbije kao neosnovanu.


16. Zakon o državnoj službi u institucijama BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 19/02, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05 i 2/06) u relevantnom dijelu glasi:

Član 40. Ostale naknade

1. Državni službenik ima pravo na naknadu za: a) troškove prijevoza na posao i s posla; [...] 17. Zakon o radu u institucijama BiH ("Službeni

glasnik Bosne i Hercegovine" br. 26/04, 7/05 i 48/05) u relevantnom dijelu glasi:

Član 50. [...]

4. Zaposlenik ima pravo na naknadu za: a) troškove prijevoza na posao i s posla; [...] 6. Visina naknade iz st. 3., 4. i 5. ovoga člana utvrđuje se

aktom Vijeća ministara, aktom poslodavca ili ugovorom o radu. 18. Zakon o policijskim službenicima Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 27/04, 63/04, 5/06, 33/06, 58/06, 15/08, 63/08 i 35/09) u relevantnom dijelu glasi:

Član 90. Naknade za privremeni interni premještaj

(1) Policijski službenik koji je prema članu 64. ovog zakona premješten na drugo radno mjesto, koje je 80 km ili više udaljeno od njegovog trenutnog radnog mjesta, ima pravo na naknade za privremeni interni premještaj.

(2) Uz osnovnu platu koja je određena činom policijskog službenika, naknade iz stava 1. ovog člana su:

a) naknada troškova za odvojeni život; b) naknada za odgovarajući smještaj. (3) Policijski službenik koji je premješten po ličnom

zahtjevu nema pravo na naknade za privremeni interni premještaj.

(4) Odredba stava 1. ovog člana ne primjenjuje se na policijskog službenika koji je prvi put raspoređen na posao.

Član 93. Druge vrste naknada

1) Policijski službenici imaju pravo i na sljedeće naknade: a) za troškove javnog prevoza na posao i sa posla; b) naknada za odgovarajući smještaj. [...] 19. Pravilnik o plaćama, naknadama i drugim

oblicima dodataka policijskih službenika ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 1/06) u relevantnom dijelu glasi:

Član 12. (Naknada troškova javnog prevoza, odvojenog života i

smještaja) (1) Policijskom službeniku kome nije organizovan prevoz

na posao i s posla osigurava se karta za prevoz na posao sredstvom javnog prevoza ili isplaćuje novčana naknada u visini troškova prevoza.

(2) Rukovodilac policijskog organa će posebnim aktom odrediti način obračuna naknade troškova prevoza na posao i sa posla.

[...] 20. Odluka o naknadama za prevoz na posao i sa posla

policijskih službenika, državnih službenika i zaposlenika u Državnoj agenciji za istrage i zaštitu broj 17-10/1-2-748/07 od 3. aprila 2007. godine u relevantnom dijelu glasi:

Član 1. 1) U skladu sa raspoloživim budžetskim sredstvima

Državne agencije za istrage i zaštitu (u daljnjem tekstu: Agencija) za 2007. godinu, odobrenih na ime naknade troškova prevoza na posao i sa posla utvrđuje se način obračuna naknade troškova prevoza na posao i sa posla policijskih službenika, državnih službenika i zaposlenika (u daljnjem tekstu: zaposleni) u Agenciji na sljedeći način:

a) Zaposlenima u Agenciji čije je mjesto stanovanja od mjesta rada udaljeno najmanje 2 km, isplaćivat će se novčana naknada u visini cijene mjesečne karte u javnom gradskom prevozu.

[...] d) Zaposlenima u Agenciji, kojima je utvrđeno pravo

naknade troškova odvojenog života i smještaja, isplaćivat će se novčana naknada u visini cijene 10 pojedinačnih karata na konkretnoj relaciji.

[...] 21. Zakon o parničnom postupku pred Sudom BiH

("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 36/04 i 84/07; u daljnjem tekstu: ZPP) u relevantnom dijelu glasi:

2. Tužba za utvrđenje

Član 21. (1) Tužilac može u tužbi tražiti da Sud samo utvrdi

postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave.

(2) Takva tužba može se podići kad je to posebnim propisima predviđeno ili, kad tužilac ima pravni interes da Sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave prije dospjelosti zahtjeva za činidbu iz istog odnosa.

(3) Ako odluka o sporu zavisi od toga da li postoji ili ne postoji neki pravni odnos koji je tokom parnice postao sporan, tužilac može pored postojećeg zahtjeva istaknuti i tužbeni zahtjev da Sud utvrdi da takav odnos postoji, odnosno da ne postoji, ako je Sud nadležan za takav zahtjev.

(4) Isticanje zahtjeva prema odredbi stava 3. ovog člana neće se smatrati preinačenjem tužbe.

[...]


Član 34. (1) Nakon prethodnog ispitivanja tužbe Sud donosi

rješenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi: [...] 7) da ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje

tužbe za utvrđenje; ili [...]

Član 191. Drugostepeno vijeće može u sjednici vijeća ili na osnovu

održane rasprave: [...] 4) ukinuti prvostepenu presudu i odbaciti tužbu, ili 5) preinačiti prvostepenu presudu.

VI. Dopustivost

22. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

23. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je presuda drugostepenog vijeća Suda BiH protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 19. juna 2009. godine, a apelacija je podnesena 29. jula 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

25. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

26. Apelant pobija presudu drugostepenog vijeća Suda BiH, tvrdeći da su mu tom presudom povrijeđena prava iz čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.


27. Apelant smatra da mu je pravo na pravično suđenje povrijeđeno zbog toga što je drugostepeno vijeće Suda BiH u osporenoj odluci pogrešno primijenilo materijalno pravo, te zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetnom postupku.

28. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska


stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 29. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

30. Ustavni sud zapaža da se suština apelantovih navoda u kontekstu prava na pravično suđenje tiče načina na koji je drugostepeno vijeće Suda BiH u osporenoj odluci primijenilo materijalno pravo u pogledu tumačenja relevantnih odredaba Zakona o policijskim službenicima i Odluke od 3. aprila 2007. godine u kontekstu utvrđenja i obračuna apelantovog prava na naknadu troškova prevoza na posao i s posla. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, sudska odluka mora imati razloge na kojima je zasnovana i mora imati obrazloženje. U suprotnom, postoji kršenje člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi Evropski sud, Van der Hurk protiv Holandije, presuda od 19. aprila 1994. godine, stav 61).

31. Pogrešna primjena materijalnog prava, po apelantovom mišljenju, ogleda se u načinu na koji je drugostepeno vijeće Suda BiH protumačilo odredbe člana 1. stav 1. Odluke. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je tužena, prilikom obračuna apelantove naknade troškova prevoza na posao i s posla, zauzela pravni stav da ostvarivanje prava po tački d) stava 1. člana 1. Odluke isključuje ostvarivanje tog istog prava po tački a) stava 1. člana 1. Odluke. S druge strane, drugostepeno vijeće Suda BiH je, u prilog svom odlučenju iz osporene odluke, zaključilo da u konkretnom slučaju nije moguće kumulativno ostvariti pravo na naknadu iz tač. a) i d) stava 1. člana 1. Odluke, s obzirom da apelant spada u posebnu kategoriju korisnika prevoza kojima je priznato, odnosno utvrđeno pravo naknade za odvojeni život. Naime, Ustavni sud zapaža da je Odlukom tužene, kao podzakonskim aktom, preciziran način ostvarivanja prava na naknadu prevoza u kontekstu ranije utvrđene kategorizacije uživalaca prava na naknadu troškova prevoza na posao i s posla. Slijedom toga je i drugostepeno vijeće Suda BiH u osporenoj odluci zauzelo stav i obrazložilo zašto na apelanta treba primijeniti isključivo odredbu tačke d) stava 1. člana 1. Odluke, te zbog čega on nije doveden u neravnopravan položaj u odnosu na ostale uposlenike kojima ne pripada pravo na naknadu troškova za odvojeni život i smještaj, a koji naknadu troškova prevoza na posao i s posla ostvaruju isključivo po tački a) stav 1. član 1. Odluke. Ovakav stav, kako tužene tako i drugostepenog vijeća Suda BiH se, prema mišljenju Ustavnog suda, čini logičnim i nije usmjeren na uskraćivanje apelantovog prava na ostvarivanje naknade prevoza, već se radi o modalitetu njegove realizacije s obzirom na apelantov status uživaoca prava naknade za odvojeni život u kontekstu ostvarivanja prava naknade za prevoz na posao i s posla. Stoga, Ustavni sud smatra da nisu proizvoljno primijenjene relevantne odredbe iz navedene Odluke čijim tumačenjem je Sud BiH došao do zaključka da je pravo na 10 pojedinačnih karata izvedeno iz prava na mjesečnu kartu u javnom gradskom prevozu za odlazak na posao i s posla, odnosno da, s obzirom na apelantovo ranije utvrđeno pravo na naknadu troškova odvojenog života, cijena od 10 mjesečnih karata na relaciji


Sarajevo-Tuzla-Sarajevo obuhvata i troškove mjesečne karte u javnom gradskom prevozu.

32. U odnosu na apelantove navode da je drugostepeno vijeće Suda BiH arbitrarno primijenilo odredbe čl. 21, 34. stav 1. tačka 7. u vezi sa članom 191. tačka 4. ZPP-a, Ustavni sud konstatira da je u konkretnom slučaju sporno pitanje postoji li pravni interes apelanta kao tužitelja da podnese predmetnu tužbu, odnosno postoji li pravni osnov za njeno podnošenje. Imajući u vidu svoj ranije zauzeti stav u pogledu postojanja pravnog interesa za podnošenje deklaratorne tužbe (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu AP 1631/08 od 27. marta 2009. godine, stav 54), te uzimajući u obzir okolnosti konkretnog predmeta, Ustavni sud smatra da apelant, u postupku koji je vodio, nije dokazao da postoji pravo zaštitne potrebe za podnošenje deklaratorne tužbe, te stoga smatra da nije proizvoljan zaključak drugostepenog vijeća Suda BiH iz osporene odluke da je apelant zaštitu mogao ostvariti podnošenjem obavezujuće, odnosno kondemnatorne tužbe, a ne deklaratorne kako je on to učinio.

33. Zatim, u odnosu na apelacione navode iz kojih proizlazi da drugostepeno vijeće Suda BiH nije cijenilo niti dalo odgovore na apelantove navode iz odgovora na žalbu, Ustavni sud primjećuje da su se oni odnosili na žalbeni prigovor tužene u pogledu pravne naravi podnesene tužbe, te pogrešne primjene materijalnog prava od Suda BiH u prvom stepenu u smislu utvrđenja i načina obračuna apelantove naknade za prevoz na posao i s posla. Apelant je argumente iz odgovora na žalbu tužene zasnovao pravdajući pravno rezoniranje prvostepenog suda, zaključivši na kraju da je žalba tužene u potpunosti pravno neosnovana i da njeno razmatranje predstavlja samo "gubljenje vremena i nas i suda". Međutim, nasuprot apelantovim navodima, iz obrazloženja osporene presude i iz spisa predmeta, prema mišljenju Ustavnog suda, ne proizlazi da taj sud nije cijenio navode iz odgovora na žalbu, imajući u vidu da je odgovorio na sva postavljena pitanja i iznesene argumente, te obrazložio razloge za svoju odluku, a o čemu je Ustavni sud dao svoje mišljenje.

34. U odnosu na apelantovo ukazivanje na Odluku Ustavnog suda broj AP 3101/06, Ustavni sud primjećuje da se ta odluka odnosila na drugačiju činjeničnu i pravnu situaciju, zbog čega Ustavni sud zaključuje da ta odluka nije relevantna za konkretan slučaj.

35. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da nije došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na segmente tog prava koji su ispitani u prethodnom dijelu obrazloženja.

b) Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje

36. U odnosu na apelantove navode koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ističe da se prema konzistentnoj praksi Evropskog suda i Ustavnog suda razumnost dužine trajanja postupka mora ocjenjivati u svjetlu okolnosti pojedinog predmeta, vodeći računa o kriterijima uspostavljenim sudskom praksom Evropskog suda, a naročito o složenosti predmeta, ponašanju strana u postupku i nadležnog suda ili drugih javnih vlasti, te o značaju koji konkretna pravna stvar ima za apelanta (vidi Evropski sud, Mikulić protiv Hrvatske, aplikacija broj 53176/99 od 7. februara 2002. godine, Izvještaj broj 2002-1, stav 38).

37. Ustavni sud primjećuje da je predmetni postupak pokrenut apelantovom tužbom od 12. novembra 2007. godine, te smatra da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti u tom postupku, u konkretnom slučaju ne radi o složenom predmetu. Također, Ustavni sud primjećuje da je u tom postupku prvostepena presuda donesena 12. decembra

2008. godine, a drugostepena presuda 2. juna 2009. godine. S obzirom na to da je predmetni postupak na dvije sudske instance trajao manje od dvije godine (18 mjeseci), gledajući postupak u cjelini, Ustavni sud smatra da, iako se postupak iz radnih odnosa prema zakonu smatra hitnim, trajanje predmetnog postupka ne prelazi granice "razumnosti" u smislu prava na pravično suđenje.

38. Na temelju navedenog, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, u odnosu na donošenje odluke u "razumnom roku", neosnovani.

Pravo na imovinu

39. Apelant se, također, žali da mu je osporenom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Navode o povredi prava na imovinu apelant zasniva na činjenici da je osporena presuda drugostepenog vijeća Suda BiH rezultat proizvoljne primjene materijalnog prava. Međutim, Ustavni sud je, razmatrajući ove navode u okviru navoda o povredi člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, već zaključio da su ti navodi neosnovani. Stoga, Ustavni sud smatra da nema ničega što u konkretnom slučaju ukazuje na to da je povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, odnosno zaključuje da su i ovi apelantovi navodi neosnovani.

VIII. Zaključak

40. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je drugostepeno vijeće Suda BiH detaljno i jasno obrazložilo svoju odluku u pogledu primjene materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, a takva obrazloženja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Također, Ustavni sud zaključuje da, u predmetnom postupku pred Sudom BiH, nije došlo do povrede apelantovog prava na suđenje u razumnom roku, kao aspekta prava na pravično suđenje, budući da se dužina trajanja predmetnog postupka sagledana u cjelini ne može smatrati nerazumnom.

41. Na osnovu člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





sudaca, u predmetu broj AP 2512/09, rješavajući apelaciju Zeničko-dobojskog kantona, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 20. prosinca 2012. godine donio


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Zeničko-dobojskog

kantona podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. svibnja 2009. godine, Presude Kantonalnog suda u Zenici broj 004-0-Gž-07-002 045 od 8. kolovoza 2008. godine i Presude Općinskog suda u Zenici broj P-1068/04 od 7. travnja 2006. godine.



1. Zeničko-dobojski kanton (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Kantonalno javno pravobranilaštvo/pravobranitelj-stvo Zenica, podnio je 7. kolovoza 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. svibnja 2009. godine, Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 004-0-Gž-07-002 045 od 8. kolovoza 2008. godine i Presude Općinskog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-1068/04 od 7. travnja 2006. godine.


2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, kao i punomoćnika tužitelja S. A. i dr. (ukupno 53 tužitelja - u daljnjem tekstu: tužitelji) zatraženo je 30. prosinca 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 6. siječnja 2010. godine, Kantonalni sud 20. siječnja 2010. godine, a Općinski sud i punomoćnik tužitelja 14. siječnja 2010. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 25. siječnja 2010. godine.



6. Presudom Općinskog suda broj P-1068/04 od 7. travnja 2006. godine apelant je obvezan svakom tužitelju od 1 do 53 isplatiti novčane iznose utvrđene izrekom prvostupanjske presude za svaku utuženu godinu posebno sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dospjelosti do isplate s troškovima parničnog postupka u iznosu od 7.022,20 KM, u roku od 15 dana pod prijetnjom ovrhe. Višak tužbenog zahtjeva tužitelja je odbijen. Kako je naveo Općinski sud, tužitelji su aktivno legitimirani da od apelanta zahtijevaju zaštitu svojih prava iz radnog odnosa, i to isplatu neisplaćene a dospjele plaće, isplatu neisplaćene a dospjele naknade za topli obrok i dospjele a neisplaćene naknade za korištenje godišnjeg odmora, koje su utvrđene Kolektivnim ugovorom. Po mišljenju Općinskog suda, neutemeljen je apelantov prigovor da se Kolektivni ugovor za službenike organa uprave i sudbene vlasti ("Službene novine FBiH" broj 23/00 - u daljnjem tekstu: Granski kolektivni ugovor) ne može neposredno primjenjivati u konkretnoj pravnoj stvari. Kako je naveo Općinski sud, Zakonom o radnim odnosima i plaćama službenika organa uprave u FBiH ("Službene novine Federacije BiH" broj 13/98, u daljnjem tekstu: Zakonom o radnim odnosima i plaćama službenika) nije regulirano pitanje najniže plaće službenika,

naknada za topli obrok i korištenje godišnjeg odmora, pa se primjenjuju odredbe čl. 24, 31. i 32. Granskog kolektivnog ugovora. Po mišljenju Općinskog suda, u konkretnom slučaju se radi o tužbi kojom tužitelji traže isplatu dospjelih, a neisplaćenih novčanih iznosa, koji su proistekli iz njihovih prava iz radnog odnosa, pa na konkretnu pravnu situaciju treba primijeniti odredbe članka 106. Zakona o radu ("Službene novine BiH" br. 43/99, 32/00 i 29/03). Ovom odredbom je predviđen apsolutni rok zastare potraživanja iz radnog odnosa tri godine od dana nastanka potraživanja. Kako je dalje utvrdio Općinski sud, utemeljen je prigovor zastare dijela potraživanja koji se odnosi na plaću i topli obrok u smislu odredbe članka 106. Zakona o radu, za razdoblje od siječnja do rujna 2001. godine, jer je tužba podnesena 30. rujna 2004. godine. Općinski sud je zaključio da je utemeljen i prigovor stavljen na nalaz i mišljenje vještaka u smislu da se ne može pretpostaviti da su svi tužitelji godišnji odmor iskoristili do 31. srpnja 2005. godine, pa je takav stav vještaka neprihvatljiv. Zbog navedenog, Općinski sud je višak tužbenoga zahtjeva koji se odnosi na plaću i topli obrok za razdoblje siječanj-rujan 2001. godine i regres 2005. godine odbio. Pri tome je Općinski sud ukazao da je osnova za udovoljavanje preostalom dijelu tužbenog zahtjeva sadržana u odredbama čl. 24, 31. i 32. Granskog kolektivnog ugovora (kojim je propisana osnovica za obračun plaće i način na koji se utvrđuje; pravo i visina naknada za topli obrok; te pravo i visina naknade za korištenje godišnjeg odmora). Navedeno je da je visina neisplaćenih plaća, naknada za topli obrok i naknada za korištenje godišnjeg odmora utvrđena na temelju obračuna vještaka koji je dat u nalazu i mišljenju. Općinski sud je prihvatio nalaz i mišljenje kao objektivan i stručan, jer je utemeljen na kriterijima koji su propisani navedenim odredbama Granskog kolektivnog ugovora, osim u dijelu za koji je tužbeni zahtjev odbijen zbog zastare i zbog okolnosti da nije utvrđeno da su svi tužitelji iskoristili godišnji odmor do 31. srpnja 2005. godine. Kako je Općinski sud zaključio, pored glavnog duga, tužiteljima pripada i sporedno potraživanje, zakonska zatezna kamata, i to od dana dospijeća svakog pojedinačnog obroka, prema odredbi članka 277. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Međutim, imajući u vidu da sud odluku donosi u okvirima postavljenog tužbenog zahtjeva prema odredbi članka 2. stavak 1. Zakona o parničnom postupku Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZPP FBiH), kamata je dosuđena sukladno tužbenom zahtjevu, na način reguliran u izreci presude.

7. Presudom Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-06-001 155 od 14. kolovoza 2006. godine prizivi apelanta i tužitelja su odbijeni i prvostupanjska presuda potvrđena. Kantonalni sud je ocijenio da je neutemeljen priziv tužitelja u svezi s odbijanjem tužbenog zahtjeva tužitelja u dijelu u kojemu je odbijen zahtjev za isplatu regresa za 2005. godinu s obrazloženjem da je prvostupanjski sud pravilno postupio kad je odbio ovaj dio tužbenog zahtjeva tužitelja. Sud je također obrazložio zašto smatra da su neutemeljeni apelantovi prizivni navod vezani za nenadležnost suda, kao i navodi vezani za apelantove tvrdnje da tužitelji nisu legitimirani u predmetnome sporu, te zaključio da su neutemeljeni apelantovi prizivni navodi da se Kolektivni ugovor ne može neposredno primijeniti bez donošenja drugih akata.

8. Tužitelji su protiv presude Kantonalnog suda izjavili reviziju koju je Vrhovni sud uvažio Rješenjem broj 070-0-Rev-06-001166 od 10. srpnja 2007. godine, te je Presudu Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-06-001 155 od 14. kolovoza 2006. godine ukinuo u dijelu u kojemu je priziv tužitelja na prvostupanjsku presudu odbijen i u tome dijelu predmet vraćen drugostupanjskom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju je navedeno da tužitelji utemeljeno u reviziji ukazuju da je


drugostupanjski sud pogrešno primijenio materijalno pravo, tj. čl. 4. i 5. Općeg kolektivnog ugovora i čl. 24. i 25. Granskog kolektivnog ugovora. Istaknuto je da je drugostupanjski sud zanemario da je najniža plaća samo osnovica za obračun plaće te zanemaruje relevantne odredbe koje propisuju da je osnovna plaća proizvod najniže plaće i odgovarajućeg koeficijenta složenosti poslova. Navedeno je da je zbog pogrešne primjene materijalnog prava činjenično pravo nepotpuno utvrđeno te da nema uvjeta za preinaku već se predmet na temelju članka 250. stavak 2. ZPP FBiH vraća na ponovno suđenje.

9. Presudom Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-07-002 045 od 8. kolovoza 2008. godine, donesenom u ponovnom postupku, nakon održane rasprave pred tim sudom, priziv tužiteljâ je uvažena u cijelosti, a priziv apelanta djelomično, pa je presuda prvostupanjskog suda preinačena i odlučeno da se obvezuje apelant tužiteljima isplatiti na ime razlike plaća za razdoblje rujan 2001-srpanj 2005. godine i naknada za korištenje godišnjeg odmora (regresa) ukupan iznos od 513.799,12 KM, i to u iznosima preciziranim za svakog tužitelja ponaosob (većim od onih koji su bili dosuđeni prvostupanjskom presudom) sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 30. rujna 2004. godine (kao dana podnošenja tužbe). U obrazloženju presude je prvenstveno navedeno da je Kantonalni sud, postupajući po uputama Vrhovnog suda, raspravio sva prijeporna pitanja tako što je proveo dopunsko vještačenje vještaka S.P. radi utvrđivanja visine osnovne plaće za razdoblje 2001. do 2005. godine, te regresa za 2005. godinu, i zaključio da je priziv tužitelja utemeljen u cijelosti a priziv apelanta djelomično. Navedeno je da je Općinski sud pogrešno primijenio materijalno pravo, članak 69. Zakona o radu, čl. 4. i 5. Općeg kolektivnog ugovora i čl. 24. i 25. Granskog kolektivnog ugovora kada je tužiteljima priznao samo pravo na najnižu plaću dosudivši im kao neisplaćene iznose razliku između najniže i isplaćene plaće, a tužitelji, kako je naveo Kantonalni sud, imaju pravo na osnovnu plaću koja se u smislu članka 25. Granskog kolektivnog ugovora uvećava 0,5% za svaku godinu mirovinskog staža, pa je u tom smislu prvostupanjska presuda preinačena. Navedeno je i da je utemeljen prigovor tužitelja vezan za isplatu regresa za 2005. godinu, budući da je odredbom članka 32. Granskog kolektivnog ugovora propisana samo visina regresa a ne kada i u kojem razdoblju godine će se regres isplaćivati, te je istaknuo da je odluku donio sukladno nalazu vještaka od 23. studenoga 2005. godine i dopunama tog nalaza od 13. siječnja 2006. godine, 29. siječnja 2007. godine i 15. veljače 2008. godine. Navedeno je da je vještak raspolagao svim relevantnim podacima zbog čega je Kantonalni sud zaključio da je vještak pravilno utvrdio visinu regresa, ističući da apelant i nije prigovarao visini regresa već je isključivo isticao da svi tužitelji nisu koristili godišnji odmor. Navedeno je da je sud prihvatio dopunu nalaza vještaka od 15. veljače 2008. godine i pojašnjenje tog nalaza koji je vještak dao na raspravi od 8. kolovoza 2008. godine kojim je utvrdio visinu plaće koja je tužiteljima trebala biti obračunata prema odredbama čl. 24. stavak 1. i 25. stavak 1. Granskog kolektivnog ugovora i visinu naknade za regres za 2005. godinu koja je utvrđena sukladno članku 32. Granskog kolektivnog ugovora. Nadalje, Kantonalni sud je utvrdio da je apelantov priziv djelomično utemeljen glede početka tijeka zatezne kamate. Kantonalni sud je istaknuo da su tužiteljima pogrešno obračunate zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose glavnog duga počevši od dospjelosti do isplate, a ne od dana podnošenja zahtjeva sudu do isplate, što je pogrešan zaključak prvostupanjskog suda ako se uzme u obzir da se radi o povremenim novčanim potraživanjima. Po ocjeni Kantonalnog suda, tužiteljima na dosuđene iznose pripada pravo na zakonske zatezne kamate počevši od dana podnošenja

tužbe pa do isplate, a suglasno odredbama iz članka 277. stavak 1. i članka 279. stavak 3. ZOO, pa je u tom dijelu prvostupanjska presuda preinačena dok je zaključeno da u preostalom dijelu priziv apelanta nije utemeljen. Kako je naveo Kantonalni sud, nije utemeljen apelantov prizivni prigovor glede nedostatka aktivne legitimacije tužitelja, jer tužitelji imaju interes da zaštite svoja pojedinačna prava iz radnog odnosa koja su utvrđena Granskim kolektivnim ugovorom, a za koje je mjerodavan općinski sud. Naime, u konkretnom slučaju se ne radi o kolektivnom radnom sporu, kako je to predviđeno člankom 44. Granskog kolektivnog ugovora, jer tužitelji traže zaštitu svojih pojedinačnih prava koja im pripadaju iz radnih odnosa sukladno Zakonu o radnim odnosima i plaćama službenika i Granskom kolektivnom ugovoru. Prema zaključku Kantonalnog suda, tužitelji su u predmetnom sporu materijalni suparničari, jer njihova prava potiču iz istog činjenično-pravnog osnova, iz čega proizlazi da su tužitelji aktivno legitimirani, a samo zbog činjenice da su se tužitelji zbog ekonomičnosti opredijelili da zajedničkom tužbom ostvare svoja pojedinačna imovinska prava ovaj predmet nema karakter kolektivnog radnog spora iz članka 44. Granskog kolektivnog ugovora, kako se to u prizivu neutemeljeno navodi. Kantonalni sud smatra da se apelant ne može osloboditi obveza iz tužbe zato što rukovoditelj organa uprave nije prema odredbi članka 76. Granskog kolektivnog ugovora uskladio pravilnike u svezi s radnim odnosima, plaće i druge naknade s odredbama Kolektivnog ugovora. U takvoj situaciji, po mišljenju Kantonalnog suda, tužitelji prema odredbi članka 24. stavak 2. i članka 31. i 32. Granskog kolektivnog ugovora imaju pravo na isplatu iznosa koje je obračunao vještak, s obzirom da je vještak u svome nalazu i mišljenju od 15. veljače 2008. godine obračunao koliko je svaki od tužitelja primio na ime plaće, naknade za topli obrok i regres u prijepornome razdoblju od rujna 2001. godine do srpnja 2005. godine. Nije utemeljen prizivni prigovor zastare potraživanja u smislu odredbi iz članka 106. Zakona o radu s obzirom da je prvostupanjski sud pravilno zaključio o prigovoru zastare potraživanja za razdoblje od siječnja do rujna 2001. godine, a nakon čega je vještak u dopunskom nalazu i mišljenju od 15. veljače 2008. godine obračunao razliku neisplaćenih plaća počevši od listopada 2001. godine, što se jasno vidi iz analitičkog pregleda dopune nalaza i mišljenja i preciziranog tužbenog zahtjeva tužitelja u podnesku od 10. ožujka 2008. godine, koje je Kantonalni sud prihvatio u cijelosti.

10. Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. svibnja 2009. godine, koju je apelant primio 15. lipnja 2009. godine, apelantova revizija u odnosu na neke tužitelje (23 poimenično navedena tužitelja u izreci presude) je odbijena, a u odnosu na ostale tužitelje je odbačena. Presuda drugostupanjskog suda je, po ocjeni Vrhovnog suda, donesena pravilno i zakonito. Vrhovni sud je zaključio da je neutemeljen apelantov revizijski prigovor da je tužiteljima trebalo dosuditi najnižu plaću. Drugostupanjski sud pravilno smatra, a i Vrhovni sud to prihvaća, da je prvostupanjski sud, iako je svoju presudu utemeljio na neposrednoj primjeni Granskog kolektivnog ugovora, pogrešno primijenio odredbe članka 24. Granskog kolektivnog ugovora, kada је pogrešno tumačio stavak 2. tog članka 24. zaključujući tako da tužitelji imaju pravo samo na najnižu plaću, koja u organima uprave ne može biti manja od 70% prosječne neto plaće isplaćene uposleniku u Federaciji BiH u protekla tri mjeseca. Po ocjeni Vrhovnog suda, drugostupanjski sud je pravilno cijenio da prvostupanjski sud prilikom odlučivanja nije imao u vidu odredbu članka 24. stavak 1. Granskog kolektivnog ugovora, kojom je propisano da se osnovna plaća službenika utvrđuje množenjem koeficijenta platnog razreda, odnosno grupacije u kojoj je razvrstan s


osnovicom za plaću. Tužitelji, kako je zaključio Vrhovni sud prihvaćajući ocjenu drugostupanjskog suda, imaju pravo na osnovnu plaću, koja se na temelju članka 25. Granskog kolektivnog ugovora uvećava za 0,5% za svaku godinu mirovinskog staža, s tim da ukupno povećanje plaće po ovom osnovu ne može biti veće od 20%. Vrhovni sud je zaključio i da je također tužiteljima pravilno dosuđen regres, pravilnom primjenom odredbe članka 32. Granskog kolektivnog ugovora, te nalaza sudbenog vještaka. Vrhovni sud smatra da je neutemeljen apelantov revizijski prigovor da tužitelji nisu mogli povećati tužbeni zahtjev sukladno nalazu vještaka, jer je drugostupanjski sud raspravio sva prijeporna pitanja vještačenjem, kako bi pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilnom primjenom odredaba materijalnog prava i parničnog postupka donio pravilnu i zakonitu odluku. S obzirom na navedeno apelantova revizija je, u odnosu na poimenično navedene tužitelje u dispozitivu revizijske presude odbijena kao neutemeljena, a u odnosu na ostale odbačena s obrazloženjem da su tužitelji u ovom postupku formalni suparničari (članak 362. stavak 1. toč. 2. ZPP FBiH), pa se pravo na izjavljivanje revizije cijeni za svakoga odvojeno. Budući da vrijednosni cenzus za ove tužitelje nije prelazio iznos od 10.000,00 KM, propisan odredbom članka 237. stavak 2. ZPP FBiH, zaključeno je da je u odnosu na njih revizija nedopuštena.


11. Apelant se poziva na povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljem tekstu: Europska konvencija), kao i povredu prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i povredu prava na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Apelant navodi da je pobijanom odlukom Vrhovni sud nepravilno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje tako što je doveo do kršenja apelantovih ustavnih prava na pravično suđenje. Apelant prvenstveno smatra da je povrijeđen članak 209. ZPP FBiH, navodeći da sud u tijeku postupka nije primijenio ili je nepravilno primijenio odredbe ZPP FBiH, a to je uticalo na donošenje zakonite i pravilne presude. Konkretno, povredu svoga prava na pravično suđenje apelant vidi u pogrešnoj primjeni odredbi čl. 154. i 155. ZPP (koje reguliraju način dostave nalaza i mišljenja vještaka), čl. 213. i 221. ZPP FBiH (koje reguliraju način odbacivanja priziva i granice preispitivanja prvostupanjske presude), te članka 251. ZPP FBiH (preinačenje presude ukoliko je prekoračen tužbeni zahtjev), kao i pogrešnoj primjeni materijalnog prava i to odredbi članka 69. stavak 1. Zakona o radu, te odredbi članka 24. stavak 2. Granskog kolektivnog ugovora i odredbi članka 6. Općeg kolektivnog ugovora, odredbama Zakona o proračunu i Zakona o izvršenju proračuna ZE-DO kantona. Glede povreda odredaba parničnog postupka, apelant prije svega ističe da je Vrhovni sud po apelantovoj reviziji donio pobijanu presudu kojom je odbio, odnosno odbacio reviziju, iako su neprijeporno presudom Kantonalnog suda načinjene povrede odredaba parničnog postupka iz članka 209. ZPP FBiH, koje su učinjene u postupku pred drugostupanjskim sudom. Dalje, donoseći pobijanu presudu Vrhovni sud je u cijelosti ignorirao navedene apelantove revizijske prigovore i, ne uvažavajući reviziju, ostavio na snazi pravno neutemeljenu drugostupanjsku presudu, a na apelantovu štetu. Apelant prigovara i dokaznom postupku pred Kantonalnim sudom, jer je sud o visini tužbenog zahtjeva odlučio isključivao na temelju nalaza i mišljenja vještaka financijske struke P. S., koji je, po apelantovoj ocjeni,

utemeljen na pogrešnoj primjeni materijalnog prava i "svojevrsnoj improvizaciji vještaka" u primjeni odredaba članka 24. Granskog kolektivnog ugovora, za koje vještak nije imao uporište niti u jednom pozitivnom zakonskom propisu, kako u oblasti radnog zakonodavstva tako i financijskog poslovanja. Apelant ističe da je prvostupanjskom presudom odbijen višak tužbenog zahtjeva tužitelja, koji se odnosi samo na razlike plaće i razlike naknade za topli obrok za razdoblje siječanj-rujan 2001. godine, zbog usvojenog prigovora zastare potraživanja za to razdoblje i na naknadu regresa za 2005. godinu, jer ona nije dospjela do kraja utuženog razdoblja. Prizivom na prvostupanjsku presudu tužitelji su pobijali samo odbijajući dio presude koji se odnosi na naknadu za regres za 2005. godinu, dok prizivom uopće nisu pobijali prvostupanjsku presudu u dijelu koji se odnosi na dosuđeni obračun razlika plaća (niti su za to imali pravni interes, jer im je u cijelosti usvojen nezastarjeli dio tužbenog zahtjeva), dok su taj dosuđujući dio prvostupanjske presude pobijali prvi put u reviziji, odnosno tek su u reviziji povećali tužbeni zahtjev koji se odnosio na razlike plaća.

12. Slijedom navedenoga, apelant predlaže Ustavnom sudu da apelaciju usvoji, ukine pobijanu presudu Vrhovnog suda i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje ili da Ustavni sud odluči o meritumu ovog predmeta.

b) Odgovori na apelaciju

13. Općinski sud u odgovoru na apelaciju navodi da nije bilo kršenja ustavnih prava na koja se apelant poziva.

14. U odgovoru na apelaciju Kantonalnog suda se navodi da apelant griješi kada tvrdi da mu je odlukom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine. Iz navoda apelacije proizlazi da se apelant ne slaže sa stavom koji su sudovi izrazili u svojim odlukama. Postupkom pred ovim sudom apelantu je omogućeno da zaštiti svoja prava i slobode iz Europske konvencije i Ustava Bosne i Hercegovine bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi, a osobito prava na pravično suđenje i imovinu. U ovoj situaciji sud je pravilno postupio i donio zakonitu odluku, pa se predlaže da Ustavni sud apelaciju odbije kao neutemeljenu.

15. Vrhovni sud smatra da je navedena presuda donesena sukladno domaćim procesnim i materijalnim zakonima, kao i odredbama Ustava BiH i Europske konvencije, pa predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena.

16. Punomoćnik tužitelja navodi kako je sasvim jasno da su apsolutno neutemeljeni apelantovi navodi o povredama prava iz čl. II/3.(e) i (k) Ustava BiH, kao i prava iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine. Punomoćnik sudionika u ovom postupku ističe da je protiv Presude Vrhovnog suda broj 070- 0-Rev -07-001374 od 10. siječnja 2008. godine, na koju se apelant poziva u smislu primjene članka 24. Granskog kolektivnog ugovora, izjavila apelaciju Ustavnom sudu BiH Alma Spahić i dr. i da je ona zavedena pod brojem AP 933/08. U tome pravcu punomoćnik tužitelja smatra da je neizostavno potrebno konačno iskristalizirati i zauzeti jedinstven pravni stav kada je u pitanju primjena čl. 24. i 25. Granskog kolektivnog ugovora za službenike organa uprave i sudbene vlasti u FiH, u razdoblju važenja Općeg kolektivnog ugovora iz 2000. godine.


17. Zakon o radnim odnosima i plaćama službenika organa uprave u FBiH ("Službene novine Federacije BiH" broj 13/98) u relevantnom dijelu glasi:


Članak 7. Na prava, obveze i odgovornosti iz radnog odnosa, koja

nisu uređena ovim zakonom, primjenjuju se opći propisi o radu i kolektivni ugovori.

Članak 168. Odredbe članka 1. do 137. ovog zakona primjenjuju se i

na namještenike u organima uprave i službama za upravu, kao i na službenike i namještenike u službama organa zakonodavne vlasti, organa izvršne vlasti, organima sudske vlasti, tužiteljstvima, pravobraniteljstvima, ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, zatvorima i u drugim institucijama kantona - županije, grada i općine, ako drugim federalnim zakonom nije drukčije određeno. [.....]

18. Opći kolektivni ugovor za teritoriju Federacije BiH ("Službene novine FBiH" broj 19/00) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 6. Vrednovanje poslova, odnosno utvrđivanje koeficijenta

složenosti, kao i normi gdje je to potrebno, utvrđuje se kolektivnim ugovorom grana i djelatnosti, sukladno s njihovim radnim i proizvodnim specifičnostima.

Odnos između najniže i najviše vrednovanih poslova utvrđuje se granskim kolektivnim ugovorom.

Uposlenici moraju unaprijed biti upoznati sa grupama složenosti poslova i radnim normama za koje zaključuju ugovor o radu.

19. Kolektivni ugovor za službenike organa uprave i sudbene vlasti u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" broj 23/00) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 24. Osnovna plaća službenika utvrđuje se množenjem

koeficijenta platnog razreda, odnosno grupacije poslova u kojoj je razvrstan s osnovicom za plaću.

Osnovica za obračun plaća utvrđivat će se pregovorima svaka tri mjeseca, na način i po postupku koji će utvrditi potpisnici ovoga ugovora, s tim da najniža plaća u organima uprave, ne može biti manja od 70% prosječne neto plaće isplaćene po uposleniku u Federaciji u protekla tri mjeseca.

U slučaju povećanja troškova života ili inflacije veće od 5 %, osnovica za utvrđivanje plaća može se utvrđivati i mjesečno.

Pored predlagača za utvrđivanje osnovice određene zakonom, kao ravnopravan partner sudjelovat će i Sindikat.

VI. Dopustivost

20. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.


22. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. svibnja 2009. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, pobijanu je presudu apelant primio 15. lipnja 2009. godine, a apelacija je podnesena 7. kolovoza 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie)

neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

23. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

24. Apelant pobija navedene presude tvrdeći da su mu tim presudama povrijeđeni pravo na pravično suđenje i imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno da su mu povrijeđena prava iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije, članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i članka 14. Europske konvencije.


25. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. [...]

26. U konkretnom slučaju predmet spora je zahtjev tužitelja da im apelant isplati naknadu iz radnog odnosa (plaću, naknadu za korištenje godišnjeg odmora-regres i naknadu za topli obrok). Dakle, radi se o predmetu građanskopravne prirode, pa je članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv. Iako se apelant pozvao i na povredu prava iz Europske konvencije i Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud podsjeća na svoj stav da državni organi i javna vlast kao učesnici sudbenih postupaka ne uživaju prava iz Europske konvencije, ali da uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu od 27. veljače 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati navode apelacije u odnosu na apelantovo ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine.

27. Razmatrajući apelantove navode da je redoviti sud povrijedio pravо na pravično suđenje proizvoljnom primjenom materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije mjerodavan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru prizivne nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem


eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan na način koji zahtijeva članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

28. Apelant prije svega problematizira brojna pitanja u svezi s a) nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem, b) proizvoljnom primjenom materijalnog prava, c) primjenom ZPP-a zbog navodne povrede pravila parničnog postupka i d) propustima u svezi s dokaznim postupkom vještačenjem.

29. U svezi s apelantovim navodima o nepravilno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava, Ustavni sud smatra da je redoviti sud imao u vidu odredbu iz članka 24. stavak 1. Granskog kolektivnog ugovora koja propisuje da se osnovna plaća službenika utvrđuje množenjem koeficijenta platnog razreda, odnosno grupacije u kojoj je razvrstan s osnovicom za plaću. Sudovi su zaključili da je osnovna plaća proizvod najniže plaće i odgovarajućeg koeficijenta složenosti poslova koje uposlenik obavlja, odnosno da je najniža plaća osnovica za obračun osnovne plaće uposlenika. S obzirom na sadržaj navedene odredbe, Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost u zaključku redovitih sudova da tužitelji imaju pravo na osnovnu plaću koja se temeljem članka 25. Granskog kolektivnog ugovora uvećava za 0,5% za svaku godinu mirovinskog staža, s tim da ukupno povećanje plaće po ovoj osnovi ne može biti veće od 20%. Stoga Ustavni sud, oprečno apelantovim navodima, ne nalazi proizvoljnost u postupanju Kantonalnog suda kada je u tom dijelu preinačio presudu Općinskog suda zaključivši da je pogrešan zaključak da tužiteljima pripada pravo na najnižu plaću, zbog čega je udovoljio preciziranom tužbenom zahtjevu tužitelja dosudivši im razliku između isplaćene plaće i osnovne plaće. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra kako su Kantonalni sud i Vrhovni sud u obrazloženjima svojih odluka za utemeljenost tužbenoga zahtjeva glede naknada iz radnog odnosa tužiteljâ dali jasno i potpuno obrazloženje, uz pozivanje na relevantne odredbe materijalnog prava, iz kojega se ne može utvrditi da je činjenično stanje predmeta pogrešno i nepravilno utvrđeno niti proizvoljno primijenjeno materijalno pravo, kako to apelant navodi.

30. Osim navedenoga, apelant smatra kako su redoviti sudovi pogrešno primijenili ZPP FBiH sa stanovišta procedure i pravila parničnoga postupka, smatrajući da sud u tijeku postupka nije primijenio odnosno da je nepravilno primijenio odredbe ZPP FBiH i da je to bilo od utjecaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Iz dokumentacije spisa i odluka sudova se vidi da povredu apelantovog prava na pravično suđenje koji se tiče pravila parničnog postupka apelant vidi u pogrešnoj primjeni čl. 213. i 221. ZPP FBiH (koje reguliraju način odbacivanja priziva i granice preispitivanja prvostupanjske presude), te članka 251. ZPP FBiH (preinačenje presude ukoliko je prekoračen tužbeni zahtjev) ZPP FBiH. Međutim, Kantonalni sud je utvrdio da je priziv pravodoban i utemeljen i da su ga izjavila lica koja imaju pravni interes za izjavljivanje priziva. Nadalje, Ustavni sud opaža kako su tužitelji prvobitno izjavili priziv samo u odnosu na odluku o regresu, a da su reviziju izjavili i zbog odluke o visini naknade, ali da to u okolnostima konkretnog predmeta ne predstavlja povredu apelantovog ustavnog prava na pravičan postupak s obzirom na članak 250. stavak 2. ZPP FBiH. Tom zakonskom odredbom je data mogućnost revizijskom sudu da rješenjem usvoji reviziju, ukine u cijelosti ili djelomično presudu drugostupanjskog suda i predmet vrati na ponovno suđenje istom ili drugom vijeću drugostupanjskoga suda, što je u konkretnom predmetu i učinjeno. Posebice, u svezi s presudom

Kantonalnog suda je očevidno kako je ona donesena u ponovnom postupku sukladno uputama Vrhovnog suda, a nakon održane rasprave i provedbe dopunskog vještačenja pred tim sudom. Također, Ustavni sud opaža kako je apelant imao mogućnost u ponovnom postupku iznijeti svoje razloge u svezi s rješavanjem predmetnoga spora, i da su te razloge razmotrili i Kantonalni i Vrhovni sud i dali obrazloženje zašto ti navodi ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, pri čemu su sudovi pozivali na relevantne zakonske odredbe kao i Granski kolektivni ugovor. Konačno su sudovi utvrdili da je tužbeni zahtjev tužiteljâ utemeljen i za taj su zaključak dali vrlo iscrpna obrazloženja, a u datom obrazloženju Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost, zbog čega Ustavni sud apelaciju i u ovom dijelu smatra neutemeljenom.

31. Apelant također prigovara da je sud nepravilno primijenio odredbe čl. 154. i 155. ZPP FBiH koji se odnose na vještačenje u konkretnom postupku. Međutim, s obzirom da se ovo vještačenje odnosi na regres i Kantonalni i Vrhovni sud su utvrdili da je utemeljen prizivni prigovor tužitelja koji se odnosi na isplatu regresa za 2005. godinu. Ustavni sud opaža kako iz stanja spisa i obrazloženja pobijanih odluka proizlazi da je vještak financijske struke S.P. svoj nalaz izradio 23. studenoga 2005. godine, s dopunama 13. i 29. siječnja 2006. godine, te da je u ponovnom postupku pred Kantonalnim sudom provedeno dopunsko vještačenje istog vještaka 15. veljače 2008. godine, te da je vještak dao pojašnjenje svoga nalaza na raspravi pred Кantonalnim sudom 8. kolovoza 2008. godine. Nadalje Ustavni sud opaža da je Kantonalni sud dao razloge zašto je vjerovao nalazu vještaka, utvrdivši da je vještak raspolagao svim relevantnim podacima o visini prosječne plaće u Federaciji BiH te da je pravilno utvrdio visinu regresa zbog čega je taj sud uvažio priziv tuženih i preinačio prvostupanjsku presudu. Pri tom Ustavni sud u činjenicama predmeta ne nalazi ništa što bi ukazivalo da je Kantonalni sud prilikom određivanja vještačenja i prihvaćanja nalaza i mišljenja sudbenog vještaka arbitrarno primijenio odredbe ZPP-a. Imajući u vidu da zadaća Ustavnog suda nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede utvrđenog činjeničnog stanja, te da u okolnostima konkretnog slučaja apelantu nije bila uskraćena mogućnost pobijanja pravilnosti i točnosti nalaza i mišljenja vještaka, odnosno predlaganje dokaza kojima bi učinio vjerojatnim svoje tvrdnje da je nalaz netočan, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi i u ovome dijelu neutemeljeni.

32. Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi za svoje odluke dali jasna i potpuna obrazloženja iz čega se ne može zaključiti da su sudovi nepravilno utvrdili činjenično stanje niti proizvoljno primijenili materijalno pravo, kako se to navodi u apelaciji. Iz navedenoga slijedi da Ustavni sud smatra kako obrazloženja redovitih sudova zadovoljavaju standarde iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine. Prema tome, apelantovo nezadovoljstvo ishodom predmetnog postupka se ne može smatrati povredom prava na pravično suđenje u bilo kojem njegovom segmentu. Također, Ustavni sud smatra da su redoviti sudovi poštovali odredbe Zakona o parničnom postupku sa stanovišta procedure i pravila parničnog postupka i dokaznog postupka vještačenja, te da način na koji su ove procesno-pravne odredbe primijenjene u konkretnom predmetu ne predstavlja kršenje apelantovog prava na pravično suđenje. Konačno, u presudama su navedeni potrebni razlozi za njihovo donošenje i data detaljna, jasna i iscrpna obrazloženja odluka, a također ne postoje ni drugi elementi koji bi ukazivali na to da je predmetni postupak bio nepravičan.

33. Na temelju navedenoga, Ustavni sud smatra da je predmetna apelacija neutemeljena i da nije došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.


Pravo na imovinu

34. Glede apelantovih navoda o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud opaža da se oni, u suštini, temelje na pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim točkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i apelantovi navodi o kršenju članka II/3.(k) Ustava Bosne, također, neutemeljeni.

Zabrana diskriminacije

35. Apelant smatra da mu je pobijanim odlukama povrijeđeno pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u svezi s pravom na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članak 14. Europske konvencije u svezi s člankom 6. Europske konvencije. U svezi s tim, Ustavni sud ponavlja kako se apelant kao nositelj javne vlasti ne može pozivati na povredu prava iz Europske konvencije, odnosno u konkretnom slučaju na članak 14. Europske konvencije u svezi s člankom 6. Europske konvencije.

36. S druge strane, glede apelantovih navoda o povredi članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u svezi s člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud ima u vidu domenu zaštite toga članka (uživanje prava i sloboda bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno podrijetlo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status), te činjenicu da je apelant organ javne vlasti, slijedom čega smatra kako ne postoji mogućnost da su redoviti sudovi u odnosu na apelanta prekršili članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 2386/08 od 21. srpnja 2010. godine, objavljena na www.ustavnisud.ba). Naime, iz sadržaja odredbe navedenoga članka proizlazi da se radi o osobnom pravu na koje se mogu pozivati isključivo fizičke osobe. Zbog toga, Ustavni sud smatra kako su apelantovi navodi o povredi članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u svezi s člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine također neutemeljeni.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje kako nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine s obzirom na to da Ustavni sud u konkretnom slučaju nije utvrdio da je činjenično stanje predmeta nepravilno i nepotpuno utvrđeno, te da su bilo koje od odredaba relevantnog materijalnog i procesnog prava bile proizvoljno primijenjene, niti su apelantu bile uskraćene procesne garancije prava na pravičan postupak.

38. Također, Ustavni sud zaključuje kako nije povrijeđeno apelantovo pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine jer ne postoji mogućnost da su redoviti sudovi u odnosu na apelanta kao organ javne vlasti prekršili članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, koji se s obzirom na domenu zaštite može vezati isključivo za fizičke osobe.






судија, у предмету број АП 2512/09, рјешавајући апелацију

Зеничко-добојског кантона, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 20. децембра 2012. године

донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Зеничко-

добојског кантона поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0-Рев-06-001166-24/08 од 26. маја 2009. године, Пресуде Кантоналног суда у Зеници број 004-0-Гж-07-002 045 од 8. августа 2008. године и Пресуде Општинског суда у Зеници број П-1068/04 од 7. априла 2006. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Зеничко-добојски кантон (у даљњем тексту: апелант), ког заступа Кантонално јавно правобранилаштво/право-бранитељство Зеница, поднио је 7. августа 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 070-0-Рев-06-001166-24/08 од 26. маја 2009. године, Пресуде Кантоналног суда у Зеници (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 004-0-Гж-07-002 045 од 8. августа 2008. године и Пресуде Општинског суда у Зеници (у даљњем тексту: Општински суд) број П-1068/04 од 7. априла 2006. године.


2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Врховног, Кантоналног и Општинског суда, као и пуномоћника тужилаца С. А. и др. (укупно 53 тужилаца - у даљњем тексту: тужиоци) затражено је 30. децембра 2009. године да доставе одговор на апелацију.

3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 6. јануара 2010. године, Кантонални суд 20. јануара 2010. године, а Општински суд и пуномоћник тужилаца 14. јануара 2010. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланту 25. јануара 2010. године.


5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Пресудом Општинског суда број П-1068/04 од 7. априла 2006. године апелант је обавезан да сваком тужиоцу од 1 до 53 исплати новчане износе утврђене изреком првостепене пресуде за сваку утужену годину посебно са законском затезном каматом почев од доспјелости до исплате с трошковима парничног поступка у износу од 7.022,20 КМ, у року од 15 дана под пријетњом извршења. Вишак тужбеног захтјева тужилаца је одбијен. Како је


навео Општински суд, тужиоци су активно легитимисани да од апеланта захтијевају заштиту својих права из радног односа, и то исплату неисплаћене а доспјеле плате, исплату неисплаћене а доспјеле накнаде за топли оброк и доспјеле а неисплаћене накнаде за коришћење годишњег одмора, које су утврђене Колективним уговором. По мишљењу Општинског суда, неоснован је апелантов приговор да Колективни уговор за службенике органа управе и судске власти ("Службене новине ФБиХ" број 23/00 - у даљњем тексту: Грански колективни уговор) не може непосредно да се примјењује у конкретној правној ствари. Како је навео Општински суд, Законом о радним односима и платама службеника органа управе у ФБиХ ("Службене новине Федерације БиХ" број 13/98, у даљњем тексту: Законом о радним односима и платама службеника) није регулисано питање најниже плате службеника, накнада за топли оброк и коришћење годишњег одмора, па се примјењују одредбе чл. 24, 31 и 32 Гранског колективног уговора. По мишљењу Општинског суда, у конкретном случају се ради о тужби којом тужиоци траже исплату доспјелих, а неисплаћених новчаних износа, који су проистекли из њихових права из радног односа, па на конкретну правну ситуацију треба да се примијене одредбе члана 106 Закона о раду ("Службене новине БиХ" бр. 43/99, 32/00 и 29/03). Овом одредбом предвиђен је апсолутни рок застаре потраживања из радног односа три године од дана настанка потраживања. Како је даље утврдио Општински суд, основан је приговор застаре дијела потраживања који се односи на плату и топли оброк у смислу одредбе члана 106 Закона о раду, за период од јануара до септембра 2001. године, јер је тужба поднесена 30. септембра 2004. године. Општински суд је закључио да је основан и приговор стављен на налаз и мишљење вјештака у смислу да не може да се претпостави да су сви тужиоци годишњи одмор искористили до 31. јула 2005. године, па је такав став вјештака неприхватљив. Због наведеног, Општински суд је вишак тужбеног захтјева који се односи на плату и топли оброк за период јануар-септембар 2001. године и регрес 2005. године одбио. При томе је Општински суд указао да је основ за удовољавање преосталом дијелу тужбеног захтјева садржан у одредбама чл. 24, 31 и 32 Гранског колективног уговора (којим је прописана основица за обрачун плате и начин на који се утврђује; право и висина накнада за топли оброк; те право и висина накнаде за коришћење годишњег одмора). Наведено је да је висина неисплаћених плата, накнада за топли оброк и накнада за коришћење годишњег одмора утврђена на основу обрачуна вјештака који је дат у налазу и мишљењу. Општински суд је прихватио налаз и мишљење као објективан и стручан, јер је заснован на критеријумима који су прописани наведеним одредбама Гранског колективног уговора, осим у дијелу за који је тужбени захтјев одбијен због застаре и због околности да није утврђено да су сви тужиоци искористили годишњи одмор до 31. јула 2005. године. Како је Општински суд закључио, поред главног дуга, тужиоцима припада и споредно потраживање, законска затезна камата, и то од дана доспијећа сваког појединачног оброка, према одредби члана 277 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО). Међутим, имајући у виду да суд одлуку доноси у оквирима постављеног тужбеног захтјева према одредби члана 2 став 1 Закона о парничном поступку Федерације БиХ (у даљњем тексту: ЗПП ФБиХ), камата је досуђена у складу с тужбеним захтјевом, на начин регулисан у изреци пресуде.

7. Пресудом Кантоналног суда број 004-0-Гж-06-001 155 од 14. августа 2006. године жалбе апеланта и тужилаца

су одбијене и првостепена пресуда потврђена. Кантонални суд је оцијенио да је неоснована жалба тужилаца у вези с одбијањем тужбеног захтјева тужилаца у дијелу у ком је одбијен захтјев за исплату регреса за 2005. годину с образложењем да је првостепени суд правилно поступио кад је одбио овај дио тужбеног захтјева тужилаца. Суд је такође образложио зашто сматра да су неосновани апелантови жалбени навод везани за ненадлежност суда, као и наводи везани за апелантове тврдње да тужиоци нису легитимисани у предметном спору, те закључио да су неосновани апелантови жалбени наводи да Колективни уговор не може да се примијени непосредно, без доношења других аката.

8. Тужиоци су против пресуде Кантоналног суда изјавили ревизију коју је Врховни суд уважио Рјешењем број 070-0-Рев-06-001166 од 10. јула 2007. године, те је Пресуду Кантоналног суда број 004-0-Гж-06-001 155 од 14. августа 2006. године укинуо у дијелу у ком је жалба тужилаца на првостепену пресуду одбијена и у том дијелу предмет враћен другостепеном суду на поновно суђење. У образложењу је наведено да тужиоци основано у ревизији указују да је другостепени суд погрешно примијенио материјално право, тј. чл. 4 и 5 Општег колективног уговора и чл. 24 и 25 Гранског колективног уговора. Истакнуто је да је другостепени суд занемарио да је најнижа плата само основ за обрачун плате те занемарује релевантне одредбе које прописују да је основна плата производ најниже плате и одговарајућег коефицијента сложености послова. Наведено је да је због погрешне примјене материјалног права чињенично право непотпуно утврђено те да нема услова за преинаку већ се предмет на основу члана 250 став 2 ЗПП ФБиХ враћа на поновно суђење.

9. Пресудом Кантоналног суда број 004-0-Гж-07-002 045 од 8. августа 2008. године, донесеном у поновном поступку, након одржане расправе пред тим судом, жалба тужилацâ је уважена у цијелости, а жалба апеланта дјелимично, па је пресуда првостепеног суда преиначена и одлучено да се обавезује апелант да тужиоцима исплати на име разлике плата за период септембар 2001-јули 2005. године и накнада за коришћење годишњег одмора (регреса) укупан износ од 513.799,12 КМ, и то у износима прецизираним за сваког тужиоца понаособ (већим од оних који су били досуђени првостепеном пресудом) са законском затезном каматом почев од 30. септембра 2004. године (као дана подношења тужбе). У образложењу пресуде је превасходно наведено да је Кантонални суд, поступајући по упутствима Врховног суда, расправио сва спорна питања тако што је провео допунско вјештачење вјештака С.П. ради утврђивања висине основне плате за период 2001. до 2005. године, те регреса за 2005. годину, и закључио да је жалба тужиоца основана у цијелости а жалба апеланта дјелимично. Наведено је да је Општински суд погрешно примијенио материјално право, члан 69 Закона о раду, чл. 4 и 5 Општег колективног уговора и чл. 24 и 25 Гранског колективног уговора када је тужиоцима признао само право на најнижу плату досудивши им као неисплаћене износе разлику између најниже и исплаћене плате, а тужиоци, како је навео Кантонални суд, имају право на основну плату која се у смислу члана 25 Гранског колективног уговора увећава 0,5% за сваку годину пензионог стажа, па је у том смислу првостепена пресуда преиначена. Наведено је и да је основан приговор тужилаца везан за исплату регреса за 2005. годину, будући да је одредбом члана 32 Гранског колективног уговора прописана само висина регреса а не када и у ком периоду


године ће се регрес исплаћивати, те је истакао да је одлуку донио у складу с налазом вјештака од 23. новембра 2005. године и допунама тог налаза од 13. јануара 2006. године, 29. јануара 2007. године и 15. фебруара 2008. године. Наведено је да је вјештак располагао свим релевантним подацима због чега је Кантонални суд закључио да је вјештак правилно утврдио висину регреса, истичући да апелант и није приговарао висини регреса већ је искључиво истицао да сви тужиоци нису користили годишњи одмор. Наведено је да је суд прихватио допуну налаза вјештака од 15. фебруара 2008. године и појашњење тог налаза који је вјештак дао на расправи од 8. августа 2008. године којим је утврдио висину плате која је тужиоцима требало да буде обрачуната сходно одредбама чл. 24 став 1 и 25 став 1 Гранског колективног уговора и висину накнаде за регрес за 2005. годину која је утврђена у складу с чланом 32 Гранског колективног уговора. Даље, Кантонални суд је утврдио да је апелантова жалба дјелимично основана у погледу почетка тока затезне камате. Кантонални суд је истакао да су тужиоцима погрешно обрачунате законске затезне камате на досуђене износе главног дуга почев од доспјелости до исплате, а не од дана подношења захтјева суду до исплате, што је погрешан закључак првостепеног суда ако се узме у обзир да се ради о повременим новчаним потраживањима. По оцјени Кантоналног суда, тужиоцима на досуђене износе припада право на законске затезне камате почев од дана подношења тужбе па до исплате, а сагласно одредбама из члана 277 став 1 и члана 279 став 3 ЗОО, па је у том дијелу првостепена пресуда преиначена док је закључено да у преосталом дијелу жалба апеланта није основана. Како је навео Кантонални суд, није основан апелантов жалбени приговор у погледу недостатка активне легитимације тужилаца, јер тужиоци имају интерес да заштите своја појединачна права из радног односа која су утврђена Гранским колективним уговором, а за које је надлежан општински суд. Наиме, у конкретном случају се не ради о колективном радном спору, како је то предвиђено чланом 44 Гранског колективног уговора, јер тужиоци траже заштиту својих појединачних права која им припадају из радних односа у складу са Законом о радним односима и платама службеника и Гранским колективним уговором. Сходно закључку Кантоналног суда, тужиоци су у предметном спору материјални супарничари, јер њихова права потичу из истог чињенично-правног основа, из чега произилази да су тужиоци активно легитимисани, а само због чињенице да су се тужиоци због економичности опредијелили да заједничком тужбом остваре своја појединачна имовинска права овај предмет нема карактер колективног радног спора из члана 44 Гранског колективног уговора, како се то у жалби неосновано наводи. Кантонални суд сматра да апелант не може да се ослободи обавеза из тужбе зато што руководилац органа управе није сходно одредби члана 76 Гранског колективног уговора ускладио правилнике у вези с радним односима, плате и друге накнаде с одредбама Колективног уговора. У таквој ситуацији, по мишљењу Кантоналног суда, тужиоци према одредби члана 24 став 2 и члана 31 и 32 Гранског колективног уговора имају право на исплату износа које је обрачунао вјештак, с обзиром да је вјештак у свом налазу и мишљењу од 15. фебруара 2008. године обрачунао колико је сваки од тужилаца примио на име плате, накнаде за топли оброк и регрес у спорном периоду од септембра 2001. године до јула 2005. године. Није основан жалбени приговор застаре потраживања у смислу одредби из члана 106 Закона о раду с обзиром да је првостепени суд правилно закључио о приговору застаре потраживања за

период од јануара до септембра 2001. године, а након чега је вјештак у допунском налазу и мишљењу од 15. фебруара 2008. године обрачунао разлику неисплаћених плата почев од октобра 2001. године, што се јасно види из аналитичког прегледа допуне налаза и мишљења и прецизираног тужбеног захтјева тужилаца у поднеску од 10. марта 2008. године, које је Кантонални суд прихватио у цијелости.

10. Пресудом Врховног суда број 070-0-Рев-06-001166-24/08 од 26. маја 2009. године, коју је апелант примио 15. јуна 2009. године, апелантова ревизија у односу на неке тужиоце (23 поименично наведена тужиоца у изреци пресуде) је одбијена, а у односу на остале тужиоце је одбачена. Пресуда другостепеног суда је, по оцјени Врховног суда, донесена правилно и законито. Врховни суд је закључио да је неоснован апелантов ревизиони приговор да је требало да се тужиоцима досуди најнижа плата. Другостепени суд правилно сматра, а и Врховни суд то прихвата, да је првостепени суд, иако је своју пресуду засновао на непосредној примјени Гранског колективног уговора, погрешно примијенио одредбе члана 24 Гранског колективног уговора, када је погрешно тумачио став 2 тог члана 24 закључујући тако да тужиоци имају право само на најнижу плату, која у органима управе не може да буде мања од 70% просјечне нето плате исплаћене запосленику у Федерацији БиХ у протекла три мјесеца. По оцјени Врховног суда, другостепени суд је правилно цијенио да првостепени суд приликом одлучивања није имао у виду одредбу члана 24 став 1 Гранског колективног уговора, којом је прописано да се основна плата службеника утврђује множењем коефицијента платног разреда, односно групације у којој је разврстан с основицом за плату. Тужиоци, како је закључио Врховни суд прихватајући оцјену другостепеног суда, имају право на основну плату, која се на основу члана 25 Гранског колективног уговора увећава за 0,5% за сваку годину пензионог стажа, с тим да укупно повећање плате по овом основу не може да буде веће од 20%. Врховни суд је закључио и да је такође тужиоцима правилно досуђен регрес, правилном примјеном одредбе члана 32 Гранског колективног уговора, те налаза судског вјештака. Врховни суд сматра да је неоснован апелантов ревизиони приговор да тужиоци нису могли да повећају тужбени захтјев у складу с налазом вјештака, јер је другостепени суд расправио сва спорна питања вјештачењем, како би правилно утврдио чињенично стање и правилном примјеном одредаба материјалног права и парничног поступка донио правилну и закониту одлуку. С обзиром на наведено апелантова ревизија је, у односу на поименично наведене тужиоце у диспозитиву ревизионе пресуде одбијена као неоснована, а у односу на остале одбачена с образложењем да су тужиоци у овом поступку формални супарничари (члан 362 став 1 тач. 2 ЗПП ФБиХ), па се право на изјављивање ревизије цијени за сваког одвојено. Будући да вриједносни цензус за ове тужиоце није прелазио износ од 10.000,00 КМ, прописан одредбом члана 237 став 2 ЗПП ФБиХ, закључено је да је у односу на њих ревизија недопуштена.


11. Апелант се позива на повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), као и повреду права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и повреду права на забрану дискриминације из


члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Апелант наводи да је оспореном одлуком Врховни суд неправилно и непотпуно утврдио чињенично стање тако што је довео до кршења апелантових уставних права на правично суђење. Апелант превасходно сматра да је повријеђен члан 209 ЗПП ФБиХ, наводећи да суд у току поступка није примијенио или је неправилно примијенио одредбе ЗПП ФБиХ, а то је утицало на доношење законите и правилне пресуде. Конкретно, повреду свог права на правично суђење апелант види у погрешној примјени одредби чл. 154 и 155 ЗПП (које регулирају начин доставе налаза и мишљења вјештака), чл. 213 и 221 ЗПП ФБиХ (које регулишу начин одбацивања жалбе и границе преиспитивања првостепене пресуде), те члана 251 ЗПП ФБиХ (преиначење пресуде уколико је прекорачен тужбени захтјев), као и погрешној примјени материјалног права и то одредби члана 69 став 1 Закона о раду, те одредби члана 24 став 2 Гранског колективног уговора и одредби члана 6 Општег колективног уговора, одредбама Закона о буџету и Закона о извршењу буџета ЗЕ-ДО кантона. У погледу повреда одредаба парничног поступка, апелант прије свега истиче да је Врховни суд по апелантовој ревизији донио оспоравану пресуду којом је одбио, односно одбацио ревизију, иако су неспорно пресудом Кантоналног суда начињене повреде одредаба парничног поступка из члана 209 ЗПП ФБиХ, које су учињене у поступку пред другостепеним судом. Даље, доносећи оспоравану пресуду Врховни суд је у цијелости игнорисао наведене апелантове ревизионе приговоре и, не уважавајући ревизију, оставио на снази правно неосновану другостепену пресуду, а на апелантову штету. Апелант приговара и доказном поступку пред Кантоналним судом, јер је суд о висини тужбеног захтјева одлучио искључивао на основу налаза и мишљења вјештака финансијске струке П. С., који је, по апелантовој оцјени, заснован на погрешној примјени материјалног права и "својеврсној импровизацији вјештака" у примјени одредаба члана 24 Гранског колективног уговора, за које вјештак није имао упориште нити у једном позитивном законском пропису, како у области радног законодавства тако и финансијског пословања. Апелант истиче да је првостепеном пресудом одбијен вишак тужбеног захтјева тужилаца, који се односи само на разлике плате и разлике накнаде за топли оброк за период јануар-септембар 2001. године, због усвојеног приговора застаре потраживања за тај период и на накнаду регреса за 2005. годину, јер она није доспјела до краја утуженог периода. Жалбом на првостепену пресуду тужиоци су оспоравали само одбијајући дио пресуде који се односи на накнаду за регрес за 2005. годину, док жалбом уопште нису оспоравали првостепену пресуду у дијелу који се односи на досуђени обрачун разлика плата (нити су за то имали правни интерес, јер им је у цијелости усвојен незастарјели дио тужбеног захтјева), док су тај досуђујући дио првостепене пресуде оспоравали први пут у ревизији, односно тек су у ревизији повећали тужбени захтјев који се односио на разлике плата.

12. Слиједом наведеног, апелант предлаже Уставном суду да апелацију усвоји, укине оспорену пресуду Врховног суда и предмет врати на поновни поступак и одлучивање или да Уставни суд одлучи о меритуму овог предмета.

б) Одговори на апелацију

13. Општински суд у одговору на апелацију наводи да није било кршења уставних права на која се апелант позива.

14. У одговору на апелацију Кантоналног суда се наводи да апелант гријеши када тврди да му је одлуком

Кантоналног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине. Из навода апелације произилази да се апелант не слаже са ставом који су судови изразили у својим одлукама. Поступком пред овим судом апеланту је омогућено да заштити своја права и слободе из Европске конвенције и Устава Босне и Херцеговине без дискриминације по било ком основу, а нарочито права на правично суђење и имовину. У овој ситуацији суд је правилно поступио и донио закониту одлуку, па се предлаже да Уставни суд апелацију одбије као неосновану.

15. Врховни суд сматра да је наведена пресуда донесена у складу с домаћим процесним и материјалним законима, као и одредбама Устава БиХ и Европске конвенције, па предлаже да се апелација одбије као неоснована.

16. Пуномоћник тужилаца наводи да је сасвим јасно да су апсолутно неосновани апелантови наводи о повредама права из чл. II/3е) и к) Устава БиХ, као и права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине. Пуномоћник учесника у овом поступку истиче да је против Пресуде Врховног суда број 070- 0-Рев -07-001374 од 10. јануара 2008. године, на коју се апелант позива у смислу примјене члана 24 Гранског колективног уговора, изјавила апелацију Уставном суду БиХ Алма Спахић и др. и да је она заведена под бројем АП 933/08. У томе правцу пуномоћник тужилаца сматра да је неизоставно потребно да се коначно искристалише и заузме јединствен правни став када је у питању примјена чл. 24 и 25 Гранског колективног уговора за службенике органа управе и судске власти у ФиХ, у периоду важења Општег колективног уговора из 2000. године.


17. Закон о радним односима и платама службеника органа управе у ФБиХ ("Службене новине Федерације БиХ" број 13/98) у релевантном дијелу гласи:

Члан 7. На права, обавезе и одговорности из радног односа,

која нису уређена овим законом, примјењују се општи прописи о раду и колективни уговори.

Члан 168. Одредбе члана 1. до 137. овог закона примјењују се и

на намјештенике у органима управе и службама за управу, као и на службенике и намјештенике у службама органа законодавне власти, органа извршне власти, органима судске власти, тужилаштвима, правобранилаштвима, установама за извршење кривичних санкција, затворима и у другим институцијама кантона–жупаније, града и општине, ако другим федералним законом није друкчије одређено. [.....]

18. Општи колективни уговор за територију Федерације БиХ ("Службене новине ФБиХ" број 19/00) у релевантном дијелу гласи:

Члан 6. Вредновање послова, односно утврђивање

коефицијента сложености, као и норми гдје је то потребно, утврђује се колективним уговором грана и дјелатности, у складу са њиховим радним и производним специфичностима.

Однос између најниже и највише вреднованих послова утврђује се гранским колективним уговором.

Запосленици морају унапријед бити упознати са групама сложености послова и радним нормама за које закључују уговор о раду.


19. Колективни уговор за службенике органа управе и судске власти у Федерацији Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" број 23/00) у релевантном дијелу гласи:

Члан 24. Основна плаћа службеника утврђује се множењем

коефицијента платног разреда, односно групације послова у којој је разврстан с основицом за плаћу.

Основица за обрачун плаћа утврђиват ће се преговорима свака три мјесеца, на начин и по поступку који ће утврдити потписници овог уговора, с тим да најнижа плаћа у органима управе, не може бити мања од 70% просјечне нето плаће исплаћене по запосленику у Федерацији у протекла три мјесеца.

У случају повећања трошкова живота или инфлације веће од 5%, основица за утврђивање плаћа може се утврђивати и мјесечно.

Поред предлагача за утврђивање основице одређене законом, као равноправан партнер судјеловат ће и Синдикат.


20. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.


22. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 070-0-Рев-06-001166-24/08 од 26. маја 2009. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 15. јуна 2009. године, а апелација је поднесена 7. августа 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

23. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

24. Апелант оспорава оспорене пресуде тврдећи да су му тим пресудама повријеђени право на правично суђење и имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине, односно да су му повријеђена права из члана 6 став 1 Европске конвенције, члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и члана 14 Европске конвенције.


25. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају



Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. [...]

26. У конкретном случају предмет спора је захтјев тужилаца да им апелант исплати накнаду из радног односа (плату, накнаду за коришћење годишњег одмора-регрес и накнаду за топли оброк). Дакле, ради се о предмету грађанскоправне природе, па је члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине примјенљив. Иако се апелант позвао и на повреду права из Европске конвенције и Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд подсјећа на свој став да државни органи и јавна власт као учесници судских поступака не уживају права из Европске конвенције, али да уживају гаранције права на правичан поступак и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, одлука о допустивости и меритуму од 27. фебруара 2004. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 19/04, доступна на wеб страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће испитати наводе апелације у односу на апелантово уставно право на правично суђење и право на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине.

27. Разматрајући апелантове наводе да је редовни суд повриједио право на правично суђење произвољном примјеном материјалног права, Уставни суд указује да сходно пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан на начин који захтијева члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине.

28. Апелант прије свега проблематизује бројна питања у вези с а) неправилно и непотпуно утврђеним чињеничним стањем, б) произвољном примјеном материјалног права, ц) примјеном ЗПП-а због наводне повреде правила парничног поступка и д) пропустима у вези с доказним поступком вјештачењем.

29. У вези с апелантовим наводима о неправилно и непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примјени материјалног права, Уставни суд сматра да је


редовни суд имао у виду одредбу из члана 24 став 1 Гранског колективног уговора која прописује да се основна плата службеника утврђује множењем коефицијента платног разреда, односно групације у којој је разврстан с основицом за плату. Судови су закључили да је основна плата производ најниже плате и одговарајућег коефицијента сложености послова које запосленик обавља, односно да је најнижа плата основ за обрачун основне плате запосленика. С обзиром на садржај наведене одредбе, Уставни суд не налази произвољност у закључку редовних судова да тужиоци имају право на основну плату која се по основу члана 25 Гранског колективног уговора увећава за 0,5% за сваку годину пензионог стажа, с тим да укупно повећање плате по овом основу не може да буде веће од 20%. Стога Уставни суд, супротно апелантовим наводима, не налази произвољност у поступању Кантоналног суда када је у том дијелу преиначио пресуду Општинског суда закључујући да је погрешан закључак да тужиоцима припада право на најнижу плату, због чега је удовољио прецизираном тужбеном захтјеву тужилаца досуђујући им разлику између исплаћене плате и основне плате. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су Кантонални суд и Врховни суд у образложењима својих одлука за основаност тужбеног захтјева у погледу накнада из радног односа тужилацâ дали јасно и потпуно образложење, уз позивање на релевантне одредбе материјалног права, из ког не може да се утврди да је чињенично стање предмета погрешно и неправилно утврђено нити произвољно примијењено материјално право, како то апелант наводи.

30. Осим наведеног, апелант сматра да су редовни судови погрешно примијенили ЗПП ФБиХ са становишта процедуре и правила парничног поступка, сматрајући да суд у току поступка није примијенио односно да је неправилно примијенио одредбе ЗПП ФБиХ и да је то било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Из документације списа и одлука судова се види да повреду апелантовог права на правично суђење који се тиче правила парничног поступка апелант види у погрешној примјени чл. 213 и 221 ЗПП ФБиХ (које регулишу начин одбацивања жалбе и границе преиспитивања првостепене пресуде), те члана 251 ЗПП ФБиХ (преиначење пресуде уколико је прекорачен тужбени захтјев) ЗПП ФБиХ. Међутим, Кантонални суд је утврдио да је жалба благовремена и основана и да су је изјавила лица која имају правни интерес за изјављивање жалбе. Даље, Уставни суд запажа да су тужиоци првобитно изјавили жалбу само у односу на одлуку о регресу, а да су ревизију изјавили и због одлуке о висини накнаде, али да то у околностима конкретног предмета не представља повреду апелантовог уставног права на правичан поступак с обзиром на члан 250 став 2 ЗПП ФБиХ. Том законском одредбом је дата могућност ревизионом суду да рјешењем усвоји ревизију, укине у цијелости или дјелимично пресуду другостепеног суда и предмет врати на поновно суђење истом или другом вијећу другостепеног суда, што је у конкретном предмету и учињено. Посебно, у вези с пресудом Кантоналног суда очигледно је да је она донесена у поновном поступку у складу с упутствима Врховног суда, а након одржане расправе и провођења допунског вјештачења пред тим судом. Такође, Уставни суд запажа да је апелант имао могућност да у поновном поступку изнесе своје разлоге у вези с рјешавањем предметног спора, и да су те разлоге размотрили и Кантонални и Врховни суд и дали образложење зашто ти наводи не могу да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари, при чему су судови позивали на релевантне законске одредбе као и

Грански колективни уговор. На крају, судови су утврдили да је тужбени захтјев тужилацâ основан и за тај су закључак дали врло исцрпна образложења, а у датом образложењу Уставни суд не налази произвољност, због чега Уставни суд апелацију и у овом дијелу сматра неоснованом.

31. Апелант такође приговара да је суд неправилно примијенио одредбе чл. 154 и 155 ЗПП ФБиХ који се односе на вјештачење у конкретном поступку. Међутим, с обзиром да се ово вјештачење односи на регрес и Кантонални и Врховни суд су утврдили да је основан жалбени приговор тужилаца који се односи на исплату регреса за 2005. годину. Уставни суд запажа да из стања списа и образложења оспорених одлука произилази да је вјештак финансијске струке С.П. свој налаз израдио 23. новембра 2005. године, с допунама 13. и 29. јануара 2006. године, те да је у поновном поступку пред Кантоналним судом проведено допунско вјештачење истог вјештака 15. фебруара 2008. године, те да је вјештак дао појашњење свог налаза на расправи пред Кантоналним судом 8. августа 2008. године. Даље Уставни суд запажа да је Кантонални суд дао разлоге зашто је вјеровао налазу вјештака, утврдивши да је вјештак располагао свим релевантним подацима о висини просјечне плате у Федерацији БиХ те да је правилно утврдио висину регреса због чега је тај суд уважио жалбу тужених и преиначио првостепену пресуду. При том Уставни суд у чињеницама предмета не налази ништа што би указивало да је Кантонални суд приликом одређивања вјештачења и прихватања налаза и мишљења судског вјештака арбитрарно примијенио одредбе ЗПП-а. Имајући у виду да задатак Уставног суда није да преиспитује закључке редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, те да у околностима конкретног случаја апеланту није била ускраћена могућност да оспорава правилност и тачност налаза и мишљења вјештака, односно да предлаже доказе којим би учинио вјероватним своје тврдње да је налаз нетачан, Уставни суд закључује да су апелантови наводи и у овом дијелу неосновани.

32. Уставни суд сматра да су редовни судови за своје одлуке дали јасна и потпуна образложења из чега не може да се закључи да су судови неправилно утврдили чињенично стање нити произвољно примијенили материјално право, како се то наводи у апелацији. Из наведеног слиједи да Уставни суд сматра да образложења редовних судова задовољавају стандарде из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине. Сходно томе, апелантово незадовољство исходом предметног поступка не може да се сматра повредом права на правично суђење у било ком његовом сегменту. Такође, Уставни суд сматра да су редовни судови поштовали одредбе Закона о парничном поступку са становишта процедуре и правила парничног поступка и доказног поступка вјештачења, те да начин на који су ове процесно-правне одредбе примијењене у конкретном предмету не представља кршење апелантовог права на правично суђење. На крају, у пресудама су наведени потребни разлози за њихово доношење и дата детаљна, јасна и исцрпна образложења одлука, а такође не постоје ни други елементи који би указивали на то да је предметни поступак био неправичан.

33. На основу наведеног, Уставни суд сматра да је предметна апелација неоснована и да није дошло до повреде апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине.



34. У погледу апелантових навода о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд запажа да се они, у суштини, заснивају на погрешној примјени материјалног и процесног права, што је Уставни суд већ образложио у претходним тачкама ове одлуке. С обзиром на то, Уставни суд сматра да су и апелантови наводи о кршењу члана II/3к) Устава Босне, такођер, неосновани.

Забрана дискриминације

35. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, односно члан 14 Европске конвенције у вези с чланом 6 Европске конвенције. У вези с тим, Уставни суд понавља да апелант као носилац јавне власти не може да се позива на повреду права из Европске конвенције, односно у конкретном случају на члан 14 Европске конвенције у вези с чланом 6 Европске конвенције.

36. С друге стране, у погледу апелантових навода о повреди члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд има у виду домен заштите тог члана (уживање права и слобода без дискриминације по било ком основу као што је пол, раса, боја, језик, вјера, политичко и друго мишљење, национално или социјално поријекло, повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус), те чињеницу да је апелант орган јавне власти, слиједом чега сматра да не постоји могућност да су редовни судови у односу на апеланта прекршили члан II/4 Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости број АП 2386/08 од 21. јула 2010. године, објављена на www.ustavnisud.ba). Наиме, из садржаја одредбе наведеног члана произилази да се ради о личном праву на које могу да се позивају искључиво физичке особе. Због тога, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о повреди члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине такође неосновани.


37. Уставни суд закључује да није повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине с обзиром на то да Уставни суд у конкретном случају није утврдио да је чињенично стање предмета неправилно и непотпуно утврђено, те да су било које од одредаба релевантног материјалног и процесног права биле произвољно примијењене, нити су апеланту биле ускраћене процесне гаранције права на правичан поступак.

38. Такође, Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине јер не постоји могућност да су редовни судови у односу на апеланта као орган јавне власти прекршили члан II/4 Устава Босне и Херцеговине, који с обзиром на домен заштите може да се повезује искључиво с физичким особама.



ПредсједницаУставног суда Босне и Херцеговине



predmetu broj AP 2512/09, rješavajući apelaciju Zeničko-dobojskog kantona, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija na sjednici održanoj 20. decembra 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Zeničko-dobojskog

kantona podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. maja 2009. godine, Presude Kantonalnog suda u Zenici broj 004-0-Gž-07-002 045 od 8. augusta 2008. godine i Presude Općinskog suda u Zenici broj P-1068/04 od 7. aprila 2006. godine.



1. Zeničko-dobojski kanton (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Kantonalno javno pravobranilaštvo/pravobranitelj-stvo Zenica, podnio je 7. augusta 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. maja 2009. godine, Presude Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 004-0-Gž-07-002 045 od 8. augusta 2008. godine i Presude Općinskog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj P-1068/04 od 7. aprila 2006. godine.


2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog, Kantonalnog i Općinskog suda, kao i punomoćnika tužitelja S. A. i dr. (ukupno 53 tužitelja - u daljnjem tekstu: tužitelji) zatraženo je 30. decembra 2009. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 6. januara 2010. godine, Kantonalni sud 20. januara 2010. godine, a Općinski sud i punomoćnik tužitelja 14. januara 2010. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 25. januara 2010. godine.



6. Presudom Općinskog suda broj P-1068/04 od 7. aprila 2006. godine apelant je obavezan da svakom tužitelju od 1 do 53 isplati novčane iznose utvrđene izrekom prvostepene


presude za svaku utuženu godinu posebno sa zakonskom zateznom kamatom počevši od dospjelosti do isplate sa troškovima parničnog postupka u iznosu od 7.022,20 KM, u roku od 15 dana pod prijetnjom izvršenja. Višak tužbenog zahtjeva tužitelja je odbijen. Kako je naveo Općinski sud, tužioci su aktivno legitimisani da od apelanta zahtijevaju zaštitu svojih prava iz radnog odnosa, i to isplatu neisplaćene a dospjele plaće, isplatu neisplaćene a dospjele naknade za topli obrok i dospjele a neisplaćene naknade za korištenje godišnjeg odmora, koje su utvrđene Kolektivnim ugovorom. Po mišljenju Općinskog suda, neosnovan je apelantov prigovor da se Kolektivni ugovor za službenike organa uprave i sudske vlasti ("Službene novine FBiH" broj 23/00 - u daljnjem tekstu: Granski kolektivni ugovor) ne može neposredno primjenjivati u konkretnoj pravnoj stvari. Kako je naveo Općinski sud, Zakonom o radnim odnosima i plaćama službenika organa uprave u FBiH ("Službene novine Federacije BiH" broj 13/98, u daljnjem tekstu: Zakonom o radnim odnosima i plaćama službenika) nije regulisano pitanje najniže plaće službenika, naknada za topli obrok i korištenje godišnjeg odmora, pa se primjenjuju odredbe čl. 24, 31. i 32. Granskog kolektivnog ugovora. Po mišljenju Općinskog suda, u konkretnom slučaju se radi o tužbi kojom tužioci traže isplatu dospjelih, a neisplaćenih novčanih iznosa, koji su proistekli iz njihovih prava iz radnog odnosa, pa na konkretnu pravnu situaciju treba primijeniti odredbe člana 106. Zakona o radu ("Službene novine BiH" br. 43/99, 32/00 i 29/03). Ovom odredbom predviđen je apsolutni rok zastare potraživanja iz radnog odnosa tri godine od dana nastanka potraživanja. Kako je dalje utvrdio Općinski sud, osnovan je prigovor zastare dijela potraživanja koji se odnosi na plaću i topli obrok u smislu odredbe člana 106. Zakona o radu, za period od januara do septembra 2001. godine, jer je tužba podnesena 30. septembra 2004. godine. Općinski sud je zaključio da je osnovan i prigovor stavljen na nalaz i mišljenje vještaka u smislu da se ne može pretpostaviti da su svi tužioci godišnji odmor iskoristili do 31. jula 2005. godine, pa je takav stav vještaka neprihvatljiv. Zbog navedenog, Općinski sud je višak tužbenog zahtjeva koji se odnosi na plaću i topli obrok za period januar-septembar 2001. godine i regres 2005. godine odbio. Pri tome je Općinski sud ukazao da je osnov za udovoljavanje preostalom dijelu tužbenog zahtjeva sadržan u odredbama čl. 24, 31. i 32. Granskog kolektivnog ugovora (kojim je propisana osnovica za obračun plaće i način na koji se utvrđuje; pravo i visina naknada za topli obrok; te pravo i visina naknade za korištenje godišnjeg odmora). Navedeno je da je visina neisplaćenih plaća, naknada za topli obrok i naknada za korištenje godišnjeg odmora utvrđena na osnovu obračuna vještaka koji je dat u nalazu i mišljenju. Općinski sud je prihvatio nalaz i mišljenje kao objektivan i stručan, jer je zasnovan na kriterijima koji su propisani navedenim odredbama Granskog kolektivnog ugovora, osim u dijelu za koji je tužbeni zahtjev odbijen zbog zastare i zbog okolnosti da nije utvrđeno da su svi tužitelji iskoristili godišnji odmor do 31. jula 2005. godine. Kako je Općinski sud zaključio, pored glavnog duga, tužiocima pripada i sporedno potraživanje, zakonska zatezna kamata, i to od dana dospijeća svakog pojedinačnog obroka, prema odredbi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Međutim, imajući u vidu da sud odluku donosi u okvirima postavljenog tužbenog zahtjeva prema odredbi člana 2. stav 1. Zakona o parničnom postupku Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZPP FBiH), kamata je dosuđena u skladu s tužbenim zahtjevom, na način reguliran u izreci presude.

7. Presudom Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-06-001 155 od 14. augusta 2006. godine žalbe apelanta i tužitelja su odbijene i prvostepena presuda potvrđena. Kantonalni sud je

ocijenio da je neosnovana žalba tužitelja u vezi s odbijanjem tužbenog zahtjeva tužitelja u dijelu u kojem je odbijen zahtjev za isplatu regresa za 2005. godinu sa obrazloženjem da je prvostepeni sud pravilno postupio kad je odbio ovaj dio tužbenog zahtjeva tužitelja. Sud je također obrazložio zašto smatra da su neosnovani apelantovi žalbeni navod vezani za nenadležnost suda, kao i navodi vezani za apelantove tvrdnje da tužitelji nisu legitimirani u predmetnom sporu, te zaključio da su neosnovani apelantovi žalbeni navodi da se Kolektivni ugovor ne može neposredno primijeniti bez donošenja drugih akata.

8. Tužitelji su protiv presude Kantonalnog suda izjavili reviziju koju je Vrhovni sud uvažio Rješenjem broj 070-0-Rev-06-001166 od 10. jula 2007. godine, te je Presudu Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-06-001 155 od 14. augusta 2006. godine ukinuo u dijelu u kojem je žalba tužitelja na prvostepenu presudu odbijena i u tom dijelu predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju je navedeno da tužitelji osnovano u reviziji ukazuju da je drugostepeni sud pogrešno primijenio materijalno pravo, tj. čl. 4. i 5. Općeg kolektivnog ugovora i čl. 24. i 25. Granskog kolektivnog ugovora. Istaknuto je da je drugostepeni sud zanemario da je najniža plaća samo osnovica za obračun plaće te zanemaruje relevantne odredbe koje propisuju da je osnovna plaća proizvod najniže plaće i odgovarajućeg koeficijenta složenosti poslova. Navedeno je da je zbog pogrešne primjene materijalnog prava činjenično pravo nepotpuno utvrđeno te da nema uvjeta za preinaku već se predmet na osnovu člana 250. stav 2. ZPP FBiH vraća na ponovno suđenje.

9. Presudom Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-07-002 045 od 8. augusta 2008. godine, donesenom u ponovnom postupku, nakon održane rasprave pred tim sudom, žalba tužiteljâ je uvažena u cijelosti, a žalba apelanta djelimično, pa je presuda prvostepenog suda preinačena i odlučeno da se obavezuje apelant da tužiteljima isplati na ime razlike plaća za period septembar 2001-juli 2005. godine i naknada za korištenje godišnjeg odmora (regresa) ukupan iznos od 513.799,12 KM, i to u iznosima preciziranim za svakog tužitelja ponaosob (većim od onih koji su bili dosuđeni prvostepenom presudom) sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 30. septembra 2004. godine (kao dana podnošenja tužbe). U obrazloženju presude je prvenstveno navedeno da je Kantonalni sud, postupajući po uputama Vrhovnog suda, raspravio sva sporna pitanja tako što je proveo dopunsko vještačenje vještaka S.P. radi utvrđivanja visine osnovne plaće za period 2001. do 2005. godine, te regresa za 2005. godinu, i zaključio da je žalba tužitelja osnovana u cijelosti a žalba apelanta djelimično. Navedeno je da je Općinski sud pogrešno primijenio materijalno pravo, član 69. Zakona o radu, čl. 4. i 5. Općeg kolektivnog ugovora i čl. 24. i 25. Granskog kolektivnog ugovora kada je tužiteljima priznao samo pravo na najnižu plaću dosudivši im kao neisplaćene iznose razliku između najniže i isplaćene plaće, a tužitelji, kako je naveo Kantonalni sud, imaju pravo na osnovnu plaću koja se u smislu člana 25. Granskog kolektivnog ugovora uvećava 0,5% za svaku godinu penzijskog staža, pa je u tom smislu prvostepena presuda preinačena. Navedeno je i da je osnovan prigovor tužitelja vezan za isplatu regresa za 2005. godinu, budući da je odredbom člana 32. Granskog kolektivnog ugovora propisana samo visina regresa a ne kada i u kojem periodu godine će se regres isplaćivati, te je istakao da je odluku donio u skladu sa nalazom vještaka od 23. novembra 2005. godine i dopunama tog nalaza od 13. januara 2006. godine, 29. januara 2007. godine i 15. februara 2008. godine. Navedeno je da je vještak raspolagao svim relevantnim podacima zbog čega je Kantonalni sud zaključio da je vještak pravilno utvrdio visinu regresa, ističući da apelant i nije


prigovarao visini regresa već je isključivo isticao da svi tužitelji nisu koristili godišnji odmor. Navedeno je da je sud prihvatio dopunu nalaza vještaka od 15. februara 2008. godine i pojašnjenje tog nalaza koji je vještak dao na raspravi od 8. augusta 2008. godine kojim je utvrdio visinu plaće koja je tužiteljima trebala biti obračunata shodno odredbama čl. 24. stav 1. i 25. stav 1. Granskog kolektivnog ugovora i visinu naknade za regres za 2005. godinu koja je utvrđena u skladu s članom 32. Granskog kolektivnog ugovora. Nadalje, Kantonalni sud je utvrdio da je apelantova žalba djelimično osnovana u pogledu početka toka zatezne kamate. Kantonalni sud je istakao da su tužiteljima pogrešno obračunate zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose glavnog duga počevši od dospjelosti do isplate, a ne od dana podnošenja zahtjeva sudu do isplate, što je pogrešan zaključak prvostepenog suda ako se uzme u obzir da se radi o povremenim novčanim potraživanjima. Po ocjeni Kantonalnog suda, tužiteljima na dosuđene iznose pripada pravo na zakonske zatezne kamate počevši od dana podnošenja tužbe pa do isplate, a saglasno odredbama iz člana 277. stav 1. i člana 279. stav 3. ZOO, pa je u tom dijelu prvostepena presuda preinačena dok je zaključeno da u preostalom dijelu žalba apelanta nije osnovana. Kako je naveo Kantonalni sud, nije osnovan apelantov žalbeni prigovor u pogledu nedostatka aktivne legitimacije tužitelja, jer tužitelji imaju interes da zaštite svoja pojedinačna prava iz radnog odnosa koja su utvrđena Granskim kolektivnim ugovorom, a za koje je nadležan općinski sud. Naime, u konkretnom slučaju se ne radi o kolektivnom radnom sporu, kako je to predviđeno članom 44. Granskog kolektivnog ugovora, jer tužitelji traže zaštitu svojih pojedinačnih prava koja im pripadaju iz radnih odnosa u skladu sa Zakonom o radnim odnosima i plaćama službenika i Granskim kolektivnim ugovorom. Prema zaključku Kantonalnog suda, tužitelji su u predmetnom sporu materijalni suparničari, jer njihova prava potiču iz istog činjenično-pravnog osnova, iz čega proizlazi da su tužitelji aktivno legitimisani, a samo zbog činjenice da su se tužitelji zbog ekonomičnosti opredijelili da zajedničkom tužbom ostvare svoja pojedinačna imovinska prava ovaj predmet nema karakter kolektivnog radnog spora iz člana 44. Granskog kolektivnog ugovora, kako se to u žalbi neosnovano navodi. Kantonalni sud smatra da se apelant ne može osloboditi obaveza iz tužbe zato što rukovodilac organa uprave nije prema odredbi člana 76. Granskog kolektivnog ugovora uskladio pravilnike u vezi s radnim odnosima, plaće i druge naknade s odredbama Kolektivnog ugovora. U takvoj situaciji, po mišljenju Kantonalnog suda, tužitelji prema odredbi člana 24. stav 2. i člana 31. i 32. Granskog kolektivnog ugovora imaju pravo na isplatu iznosa koje je obračunao vještak, s obzirom da je vještak u svom nalazu i mišljenju od 15. februara 2008. godine obračunao koliko je svaki od tužitelja primio na ime plaće, naknade za topli obrok i regres u spornom periodu od septembra 2001. godine do jula 2005. godine. Nije osnovan žalbeni prigovor zastare potraživanja u smislu odredbi iz člana 106. Zakona o radu s obzirom da je prvostepeni sud pravilno zaključio o prigovoru zastare potraživanja za period od januara do septembra 2001. godine, a nakon čega je vještak u dopunskom nalazu i mišljenju od 15. februara 2008. godine obračunao razliku neisplaćenih plaća počevši od oktobra 2001. godine, što se jasno vidi iz analitičkog pregleda dopune nalaza i mišljenja i preciziranog tužbenog zahtjeva tužitelja u podnesku od 10. marta 2008. godine, koje je Kantonalni sud prihvatio u cijelosti.

10. Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. maja 2009. godine, koju je apelant primio 15. juna 2009. godine, apelantova revizija u odnosu na neke tužitelje (23 poimenično navedena tužitelja u izreci presude) je odbijena, a u

odnosu na ostale tužitelje je odbačena. Presuda drugostepenog suda je, po ocjeni Vrhovnog suda, donesena pravilno i zakonito. Vrhovni sud je zaključio da je neosnovan apelantov revizioni prigovor da je tužiteljima trebalo dosuditi najnižu plaću. Drugostepeni sud pravilno smatra, a i Vrhovni sud to prihvata, da je prvostepeni sud, iako je svoju presudu zasnovao na neposrednoj primjeni Granskog kolektivnog ugovora, pogrešno primijenio odredbe člana 24. Granskog kolektivnog ugovora, kada је pogrešno tumačio stav 2. tog člana 24. zaključujući tako da tužitelji imaju pravo samo na najnižu plaću, koja u organima uprave ne može biti manja od 70% prosječne neto plaće isplaćene zaposleniku u Federaciji BiH u protekla tri mjeseca. Po ocjeni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno cijenio da prvostepeni sud prilikom odlučivanja nije imao u vidu odredbu člana 24. stav 1. Granskog kolektivnog ugovora, kojom je propisano da se osnovna plaća službenika utvrđuje množenjem koeficijenta platnog razreda, odnosno grupacije u kojoj je razvrstan s osnovicom za plaću. Tužitelji, kako je zaključio Vrhovni sud prihvatajući ocjenu drugostepenog suda, imaju pravo na osnovnu plaću, koja se na osnovu člana 25. Granskog kolektivnog ugovora uvećava za 0,5% za svaku godinu penzijskog staža, s tim da ukupno povećanje plaće po ovom osnovu ne može biti veće od 20%. Vrhovni sud je zaključio i da je također tužiteljima pravilno dosuđen regres, pravilnom primjenom odredbe člana 32. Granskog kolektivnog ugovora, te nalaza sudskog vještaka. Vrhovni sud smatra da je neosnovan apelantov revizioni prigovor da tužitelji nisu mogli povećati tužbeni zahtjev u skladu s nalazom vještaka, jer je drugostepeni sud raspravio sva sporna pitanja vještačenjem, kako bi pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilnom primjenom odredaba materijalnog prava i parničnog postupka donio pravilnu i zakonitu odluku. S obzirom na navedeno apelantova revizija je, u odnosu na poimenično navedene tužitelje u dispozitivu revizione presude odbijena kao neosnovana, a u odnosu na ostale odbačena s obrazloženjem da su tužitelji u ovom postupku formalni suparničari (član 362. stav 1. tač. 2. ZPP FBiH), pa se pravo na izjavljivanje revizije cijeni za svakog odvojeno. Budući da vrijednosni cenzus za ove tužitelje nije prelazio iznos od 10.000,00 KM, propisan odredbom člana 237. stav 2. ZPP FBiH, zaključeno je da je u odnosu na njih revizija nedopuštena.


11. Apelant se poziva na povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), kao i povredu prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i povredu prava na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Apelant navodi da je osporenom odlukom Vrhovni sud nepravilno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje tako što je doveo do kršenja apelantovih ustavnih prava na pravično suđenje. Apelant prvenstveno smatra da je povrijeđen član 209. ZPP FBiH, navodeći da sud u toku postupka nije primijenio ili je nepravilno primijenio odredbe ZPP FBiH, a to je uticalo na donošenje zakonite i pravilne presude. Konkretno, povredu svog prava na pravično suđenje apelant vidi u pogrešnoj primjeni odredbi čl. 154. i 155. ZPP (koje reguliraju način dostave nalaza i mišljenja vještaka), čl. 213. i 221. ZPP FBiH (koje reguliraju način odbacivanja žalbe i granice preispitivanja prvostepene presude), te člana 251. ZPP FBiH (preinačenje presude ukoliko je prekoračen tužbeni zahtjev), kao i pogrešnoj primjeni materijalnog prava i to odredbi člana 69. stav 1.


Zakona o radu, te odredbi člana 24. stav 2. Granskog kolektivnog ugovora i odredbi člana 6. Općeg kolektivnog ugovora, odredbama Zakona o budžetu i Zakona o izvršenju budžeta ZE-DO kantona. U pogledu povreda odredaba parničnog postupka, apelant prije svega ističe da je Vrhovni sud po apelantovoj reviziji donio osporavanu presudu kojom je odbio, odnosno odbacio reviziju, iako su nesporno presudom Kantonalnog suda načinjene povrede odredaba parničnog postupka iz člana 209. ZPP FBiH, koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Dalje, donoseći pobijanu presudu Vrhovni sud je u cijelosti ignorisao navedene apelantove revizione prigovore i, ne uvažavajući reviziju, ostavio na snazi pravno neutemeljenu drugostepenu presudu, a na apelantovu štetu. Apelant prigovara i dokaznom postupku pred Kantonalnim sudom, jer je sud o visini tužbenog zahtjeva odlučio isključivao na temelju nalaza i mišljenja vještaka finansijske struke P. S., koji je, po apelantovoj ocjeni, zasnovan na pogrešnoj primjeni materijalnog prava i "svojevrsnoj improvizaciji vještaka" u primjeni odredaba člana 24. Granskog kolektivnog ugovora, za koje vještak nije imao uporište niti u jednom pozitivnom zakonskom propisu, kako u oblasti radnog zakonodavstva tako i finansijskog poslovanja. Apelant ističe da je prvostepenom presudom odbijen višak tužbenog zahtjeva tužitelja, koji se odnosi samo na razlike plaće i razlike naknade za topli obrok za period januar-septembar 2001. godine, zbog usvojenog prigovora zastare potraživanja za taj period i na naknadu regresa za 2005. godinu, jer ona nije dospjela do kraja utuženog perioda. Žalbom na prvostepenu presudu tužitelji su pobijali samo odbijajući dio presude koji se odnosi na naknadu za regres za 2005. godinu, dok žalbom uopće nisu pobijali prvostepenu presudu u dijelu koji se odnosi na dosuđeni obračun razlika plaća (niti su za to imali pravni interes, jer im je u cijelosti usvojen nezastarjeli dio tužbenog zahtjeva), dok su taj dosuđujući dio prvostepene presude pobijali prvi put u reviziji, odnosno tek su u reviziji povećali tužbeni zahtjev koji se odnosio na razlike plaća.

12. Slijedom navedenog, apelant predlaže Ustavnom sudu da apelaciju usvoji, ukine osporenu presudu Vrhovnog suda i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje ili da Ustavni sud odluči o meritumu ovog predmeta.

b) Odgovori na apelaciju

13. Općinski sud u odgovoru na apelaciju navodi da nije bilo kršenja ustavnih prava na koja se apelant poziva.

14. U odgovoru na apelaciju Kantonalnog suda se navodi da apelant griješi kada tvrdi da mu je odlukom Kantonalnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine. Iz navoda apelacije proizlazi da se apelant ne slaže sa stavom koji su sudovi izrazili u svojim odlukama. Postupkom pred ovim sudom apelantu je omogućeno da zaštiti svoja prava i slobode iz Evropske konvencije i Ustava Bosne i Hercegovine bez diskriminacije po bilo kom osnovu, a naročito prava na pravično suđenje i imovinu. U ovoj situaciji sud je pravilno postupio i donio zakonitu odluku, pa se predlaže da Ustavni sud apelaciju odbije kao neosnovanu.

15. Vrhovni sud smatra da je navedena presuda donesena u skladu s domaćim procesnim i materijalnim zakonima, kao i odredbama Ustava BiH i Evropske konvencije, pa predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana.

16. Punomoćnik tužitelja navodi da je sasvim jasno da su apsolutno neosnovani apelantovi navodi o povredama prava iz čl. II/3.e) i k) Ustava BiH, kao i prava iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine. Punomoćnik učesnika u ovom postupku ističe da je protiv Presude Vrhovnog suda broj 070- 0-Rev -07-

001374 od 10. januara 2008. godine, na koju se apelant poziva u smislu primjene člana 24. Granskog kolektivnog ugovora, izjavila apelaciju Ustavnom sudu BiH Alma Spahić i dr. i da je ona zavedena pod brojem AP 933/08. U tome pravcu punomoćnik tužitelja smatra da je neizostavno potrebno konačno iskristalisati i zauzeti jedinstven pravni stav kada je u pitanju primjena čl. 24. i 25. Granskog kolektivnog ugovora za službenike organa uprave i sudske vlasti u FiH, u periodu važenja Općeg kolektivnog ugovora iz 2000. godine.


17. Zakon o radnim odnosima i plaćama službenika organa uprave u FBiH ("Službene novine Federacije BiH" broj 13/98) u relevantnom dijelu glasi:

Član 7. Na prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, koja

nisu uređena ovim zakonom, primjenjuju se opći propisi o radu i kolektivni ugovori.

Član 168. Odredbe člana 1. do 137. ovog zakona primjenjuju se i na

namještenike u organima uprave i službama za upravu, kao i na službenike i namještenike u službama organa zakonodavne vlasti, organa izvršne vlasti, organima sudske vlasti, tužilaštvima, pravobranilaštvima, ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija, zatvorima i u drugim institucijama kantona – županije, grada i općine, ako drugim federalnim zakonom nije drukčije određeno. [.....]

18. Opći kolektivni ugovor za teritoriju Federacije BiH ("Službene novine FBiH" broj 19/00) u relevantnom dijelu glasi:

Član 6. Vrednovanje poslova, odnosno utvrđivanje koeficijenta

složenosti, kao i normi gdje je to potrebno, utvrđuje se kolektivnim ugovorom grana i djelatnosti, u skladu sa njihovim radnim i proizvodnim specifičnostima.

Odnos između najniže i najviše vrednovanih poslova utvrđuje se granskim kolektivnim ugovorom.

Zaposlenici moraju unaprijed biti upoznati sa grupama složenosti poslova i radnim normama za koje zaključuju ugovor o radu.

19. Kolektivni ugovor za službenike organa uprave i sudske vlasti u Federaciji Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" broj 23/00) u relevantnom dijelu glasi:

Član 24. Osnovna plaća službenika utvrđuje se množenjem

koeficijenta platnog razreda, odnosno grupacije poslova u kojoj je razvrstan s osnovicom za plaću.

Osnovica za obračun plaća utvrđivat će se pregovorima svaka tri mjeseca, na način i po postupku koji će utvrditi potpisnici ovog ugovora, s tim da najniža plaća u organima uprave, ne može biti manja od 70% prosječne neto plaće isplaćene po zaposleniku u Federaciji u protekla tri mjeseca.

U slučaju povećanja troškova života ili inflacije veće od 5%, osnovica za utvrđivanje plaća može se utvrđivati i mjesečno.

Pored predlagača za utvrđivanje osnovice određene zakonom, kao ravnopravan partner sudjelovat će i Sindikat.

VI. Dopustivost

20. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

21. U skladu s članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv


presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

22. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-06-001166-24/08 od 26. maja 2009. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 15. juna 2009. godine, a apelacija je podnesena 7. augusta 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

23. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

24. Apelant pobija osporene presude tvrdeći da su mu tim presudama povrijeđeni pravo na pravično suđenje i imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno da su mu povrijeđena prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije, člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i člana 14. Evropske konvencije.


25. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska


stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepr

26. U konkretnom slučaju predmet spora je zahtjev tužitelja da im apelant isplati naknadu iz radnog odnosa (plaću, naknadu za korištenje godišnjeg odmora-regres i naknadu za topli obrok). Dakle, radi se o predmetu građanskopravne prirode, pa je član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv. Iako se apelant pozvao i na povredu prava iz Evropske konvencije i Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud podsjeća na svoj stav da državni organi i javna vlast kao učesnici sudskih postupaka ne uživaju prava iz Evropske konvencije, ali da uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu od 27. februara 2004. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 19/04, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati navode apelacije u odnosu na apelantovo ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine.

27. Razmatrajući apelantove navode da je redovni sud povrijedio pravо na pravično suđenje proizvoljnom primjenom materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv

Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan na način koji zahtijeva član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

28. Apelant prije svega problematizira brojna pitanja u vezi s a) nepravilno i nepotpuno utvrđenim činjeničnim stanjem, b) proizvoljnom primjenom materijalnog prava, c) primjenom ZPP-a zbog navodne povrede pravila parničnog postupka i d) propustima u vezi s dokaznim postupkom vještačenjem.

29. U vezi s apelantovim navodima o nepravilno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primjeni materijalnog prava, Ustavni sud smatra da je redovni sud imao u vidu odredbu iz člana 24. stav 1. Granskog kolektivnog ugovora koja propisuje da se osnovna plaća službenika utvrđuje množenjem koeficijenta platnog razreda, odnosno grupacije u kojoj je razvrstan s osnovicom za plaću. Sudovi su zaključili da je osnovna plaća proizvod najniže plaće i odgovarajućeg koeficijenta složenosti poslova koje zaposlenik obavlja, odnosno da je najniža plaća osnovica za obračun osnovne plaće zaposlenika. S obzirom na sadržaj navedene odredbe, Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost u zaključku redovnih sudova da tužitelji imaju pravo na osnovnu plaću koja se temeljem člana 25. Granskog kolektivnog ugovora uvećava za 0,5% za svaku godinu penzijskog staža, s tim da ukupno povećanje plaće po ovom osnovu ne može biti veće od 20%. Stoga Ustavni sud, suprotno apelantovim navodima, ne nalazi proizvoljnost u postupanju Kantonalnog suda kada je u tom dijelu preinačio presudu Općinskog suda zaključivši da je pogrešan zaključak da tužiteljima pripada pravo na najnižu plaću, zbog čega je udovoljio preciziranom tužbenom zahtjevu tužitelja dosudivši im razliku između isplaćene plaće i osnovne plaće. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su Kantonalni sud i Vrhovni sud u obrazloženjima svojih odluka za osnovanost tužbenog zahtjeva u pogledu naknada iz radnog odnosa tužiteljâ dali jasno i potpuno obrazloženje, uz pozivanje na relevantne odredbe materijalnog prava, iz kojeg se ne može utvrditi da je činjenično stanje predmeta pogrešno i nepravilno utvrđeno niti proizvoljno primijenjeno materijalno pravo, kako to apelant navodi.

30. Osim navedenog, apelant smatra da su redovni sudovi pogrešno primijenili ZPP FBiH sa stanovišta procedure i pravila parničnog postupka, smatrajući da sud u toku postupka nije primijenio odnosno da je nepravilno primijenio odredbe ZPP FBiH i da je to bilo od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude. Iz dokumentacije spisa i odluka sudova se vidi da povredu apelantovog prava na pravično suđenje koji se tiče pravila parničnog postupka apelant vidi u pogrešnoj primjeni čl. 213. i 221. ZPP FBiH (koje reguliraju način odbacivanja žalbe i granice preispitivanja prvostepene presude), te člana 251. ZPP FBiH (preinačenje presude ukoliko je prekoračen tužbeni zahtjev) ZPP FBiH. Međutim, Kantonalni sud je utvrdio da je žalba blagovremena i osnovana i da su je


izjavila lica koja imaju pravni interes za izjavljivanje žalbe. Nadalje, Ustavni sud zapaža da su tužitelji prvobitno izjavili žalbu samo u odnosu na odluku o regresu, a da su reviziju izjavili i zbog odluke o visini naknade, ali da to u okolnostima konkretnog predmeta ne predstavlja povredu apelantovog ustavnog prava na pravičan postupak s obzirom na član 250. stav 2. ZPP FBiH. Tom zakonskom odredbom je data mogućnost revizijskom sudu da rješenjem usvoji reviziju, ukine u cijelosti ili djelimično presudu drugostepenog suda i predmet vrati na ponovno suđenje istom ili drugom vijeću drugostepenog suda, što je u konkretnom predmetu i učinjeno. Posebno, u vezi s presudom Kantonalnog suda očigledno je da je ona donesena u ponovnom postupku u skladu s uputama Vrhovnog suda, a nakon održane rasprave i provođenja dopunskog vještačenja pred tim sudom. Također, Ustavni sud zapaža da je apelant imao mogućnost da u ponovnom postupku iznese svoje razloge u vezi s rješavanjem predmetnog spora, i da su te razloge razmotrili i Kantonalni i Vrhovni sud i dali obrazloženje zašto ti navodi ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, pri čemu su sudovi pozivali na relevantne zakonske odredbe kao i Granski kolektivni ugovor. Konačno, sudovi su utvrdili da je tužbeni zahtjev tužiteljâ osnovan i za taj su zaključak dali vrlo iscrpna obrazloženja, a u datom obrazloženju Ustavni sud ne nalazi proizvoljnost, zbog čega Ustavni sud apelaciju i u ovom dijelu smatra neosnovanom.

31. Apelant također prigovara da je sud nepravilno primijenio odredbe čl. 154. i 155. ZPP FBiH koji se odnose na vještačenje u konkretnom postupku. Međutim, s obzirom da se ovo vještačenje odnosi na regres i Kantonalni i Vrhovni sud su utvrdili da je osnovan žalbeni prigovor tužitelja koji se odnosi na isplatu regresa za 2005. godinu. Ustavni sud zapaža da iz stanja spisa i obrazloženja osporenih odluka proizlazi da je vještak finansijske struke S.P. svoj nalaz izradio 23. novembra 2005. godine, s dopunama 13. i 29. januara 2006. godine, te da je u ponovnom postupku pred Kantonalnim sudom provedeno dopunsko vještačenje istog vještaka 15. februara 2008. godine, te da je vještak dao pojašnjenje svog nalaza na raspravi pred Kantonalnim sudom 8. augusta 2008. godine. Nadalje Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud dao razloge zašto je vjerovao nalazu vještaka, utvrdivši da je vještak raspolagao svim relevantnim podacima o visini prosječne plaće u Federaciji BiH te da je pravilno utvrdio visinu regresa zbog čega je taj sud uvažio žalbu tuženih i preinačio prvostepenu presudu. Pri tom Ustavni sud u činjenicama predmeta ne nalazi ništa što bi ukazivalo da je Kantonalni sud prilikom određivanja vještačenja i prihvatanja nalaza i mišljenja sudskog vještaka arbitrarno primijenio odredbe ZPP-a. Imajući u vidu da zadatak Ustavnog suda nije da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, te da u okolnostima konkretnog slučaja apelantu nije bila uskraćena mogućnost da osporava pravilnost i tačnost nalaza i mišljenja vještaka, odnosno da predlaže dokaze kojim bi učinio vjerovatnim svoje tvrdnje da je nalaz netačan, Ustavni sud zaključuje da su apelantovi navodi i u ovom dijelu neosnovani.

32. Ustavni sud smatra da su redovni sudovi za svoje odluke dali jasna i potpuna obrazloženja iz čega se ne može zaključiti da su sudovi nepravilno utvrdili činjenično stanje niti proizvoljno primijenili materijalno pravo, kako se to navodi u apelaciji. Iz navedenog slijedi da Ustavni sud smatra da obrazloženja redovnih sudova zadovoljavaju standarde iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine. Prema tome, apelantovo nezadovoljstvo ishodom predmetnog postupka ne može se smatrati povredom prava na pravično suđenje u bilo kojem njegovom segmentu. Također, Ustavni sud smatra da su redovni sudovi poštovali odredbe Zakona o parničnom

postupku sa stanovišta procedure i pravila parničnog postupka i dokaznog postupka vještačenja, te da način na koji su ove procesno-pravne odredbe primijenjene u konkretnom predmetu ne predstavlja kršenje apelantovog prava na pravično suđenje. Konačno, u presudama su navedeni potrebni razlozi za njihovo donošenje i data detaljna, jasna i iscrpna obrazloženja odluka, a također ne postoje ni drugi elementi koji bi ukazivali na to da je predmetni postupak bio nepravičan.

33. Na osnovu navedenog, Ustavni sud smatra da je predmetna apelacija neosnovana i da nije došlo do povrede apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

Pravo na imovinu

34. U pogledu apelantovih navoda o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud zapaža da se oni, u suštini, zasnivaju na pogrešnoj primjeni materijalnog i procesnog prava, što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su i apelantovi navodi o kršenju člana II/3.k) Ustava Bosne, također, neosnovani.

Zabrana diskriminacije

35. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u vezi s pravom na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno član 14. Evropske konvencije u vezi s članom 6. Evropske konvencije. U vezi s tim, Ustavni sud ponavlja da se apelant kao nositelj javne vlasti ne može pozivati na povredu prava iz Evropske konvencije, odnosno u konkretnom slučaju na član 14. Evropske konvencije u vezi s članom 6. Evropske konvencije.

36. S druge strane, u pogledu apelantovih navoda o povredi člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u vezi s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud ima u vidu domen zaštite tog člana (uživanje prava i sloboda bez diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status), te činjenicu da je apelant organ javne vlasti, slijedom čega smatra da ne postoji mogućnost da su redovni sudovi u odnosu na apelanta prekršili član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 2386/08 od 21. jula 2010. godine, objavljena na www.ustavnisud.ba). Naime, iz sadržaja odredbe navedenog člana proizlazi da se radi o ličnom pravu na koje se mogu pozivati isključivo fizičke osobe. Zbog toga, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o povredi člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u vezi s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine također neosnovani.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine s obzirom na to da Ustavni sud u konkretnom slučaju nije utvrdio da je činjenično stanje predmeta nepravilno i nepotpuno utvrđeno, te da su bilo koje od odredaba relevantnog materijalnog i procesnog prava bile proizvoljno primijenjene, niti su apelantu bile uskraćene procesne garancije prava na pravičan postupak.

38. Također, Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine jer ne postoji mogućnost da su redovni sudovi u odnosu na apelanta kao organ javne vlasti prekršili član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, koji se s obzirom na domen zaštite može vezati isključivo za fizičke osobe.






161 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca,

u predmetu broj AP 4045/09, rješavajući apelaciju Mješovite srednje škole "Hazim Šabanović" Visoko, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac na sjednici održanoj 20. prosinca 2012. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Mješovite srednje

škole "Hazim Šabanović" Visoko podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. listopada 2009. godine i Presude Općinskog suda u Visokom broj 041-0-P-06-000 114 od 25. svibnja 2007. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Mješovita srednja škola "Hazim Šabanović" Visoko (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa zakonski zastupnik Najrudin Zilić, podnijela je 21. prosinca 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. listopada 2009. godine i Presude Općinskog suda u Visokom (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 041-0-P-06-000 114 od 25. svibnja 2007. godine.


2. Na temelju članka 22. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i tužiteljice M. S. (u daljnjem tekstu: tužiteljica), sudionice u postupku, zatraženo je 8. srpnja 2010. godine da dostavi odgovor na apelaciju. Od Vrhovnog suda je 9. srpnja 2010. godine zatraženo da dostavi odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud i Kantonalni sud su dostavili odgovore na apelaciju 14. srpnja 2010. godine, a Općinski sud 19. srpnja 2010. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantici 8. ožujka 2011. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Presudom Općinskog suda broj 041-0-P-06-000 114 od 25. svibnja 2007. godine obvezana je apelantica tužiteljici na

ime otpremnine isplatiti iznos od 8.158,40 KM sa zakonskim zateznim kamatama na dosuđeni iznos od 6. veljače 2007. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate, kao i nadoknaditi joj troškove parničnog postupka u iznosu od 1.338,20 KM u roku od 15 dana od pravomoćnosti presude, pod prijetnjom izvršenja. Također, odbijen je tužiteljičin tužbeni zahtjev da joj apelantica isplati nagradu za kontinuirani rad u iznosu od 1.069,50 KM.

7. Iz obrazloženja presude Općinskog suda proizlazi da je tužiteljica bila u radnom odnosu kod apelantice od 10. ožujka 1978. godine do 30. rujna 2004. godine kada joj je prestao radni odnos zbog stjecanja uvjeta za starosnu mirovinu, te da je od apelantice na ime otpremnine dobila iznos od 1.720,40 KM, shodno apelantičinoj odluci od 13. rujna 2004. godine. Općinski sud je smatrao da je tužiteljičin tužbeni zahtjev za isplatu otpremnine u iznosu od 8.158,40 KM utemeljen ističući da je odredbom članka 41. stavak 1. alineja 3. Kolektivnog ugovora za djelatnost srednjeg obrazovanja u Federaciji Bosne i Hercegovine – Granski kolektivni ugovor ("Službene novine Federacije BiH" broj 51/00; u daljnjem tekstu: Granski kolektivni ugovor) propisano da uposlenik u srednjoj školi, kojem je suglasno zakonu i navedenom Granskom kolektivnom ugovoru prestao radni odnos bez njegove krivice, zaključen na neodređeno vrijeme, otkazom ugovora o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, ima pravo na otpremninu, kao i prilikom odlaska u mirovinu u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada. Shodno tome, Općinski sud je istakao da u konkretnom slučaju tužiteljica ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u mirovinu u visini od 2/3 njezine prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu radnog staža. Također, Općinski sud je konstatirao da je visina neisplaćene otpremnine, odnosno visina tužbenog zahtjeva, utvrđena na temelju nalaza i mišljenja vještaka ekonomsko-financijske struke, te da iz nalaza vještaka slijedi da je tužiteljici na temelju članka 41. Granskog kolektivnog ugovora trebala biti isplaćena otpremnina u iznosu od 9.878,80 KM, pa kako joj je na ime otpremnine isplaćen iznos od 1.720,10 KM, to joj je apelantica ostala dužna iznos od 8.158,40 KM. Konačno, Općinski sud je naveo da je, na prijedlog kantonalnog pravobranitelja Zeničko-dobojskog kantona, dopustio Zeničko-dobojskom kantonu da stupi u parnicu u konkretnom slučaju, na apelantičinoj strani, u svojstvu umješača, jer je Zeničko-dobojski kanton osnivač apelantice koja se i financira iz sredstava tog kantona.

8. Presudom Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 004-0-Gž-07-001 666 od 17. lipnja 2008. godine žalba apelantice i umješača je usvojena i prvostupanjska presuda preinačena tako da je odbijen tužiteljičin tužbeni zahtjev. U obrazloženju presude Kantonalni sud je, između ostaloga, istakao da je člankom 15. Općeg kolektivnog ugovora za teritorij Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Opći kolektivni ugovor) propisano da uposlenik ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u mirovinu najmanje u visini tri prosječne plaće ostvarene u Federaciji Bosne i Hercegovine prema posljednjim objavljenim podacima Federalnog zavoda za statistiku. Kantonalni sud je naveo da je Općinski sud pogrešno primijenio materijalno pravo, odnosno članak 41. Granskog kolektivnog ugovora kada je obvezao apelanticu da isplati tužiteljici iznos od 8.158,40 KM, a na ime otpremnine zbog odlaska u mirovinu, jer je tužiteljici ugovor o radu prestao na temelju stjecanja prava na starosnu mirovinu, shodno odredbi članka 86. stavak 1. točka 3. Zakona o radu (u daljnjem tekstu: ZOR), a ne zbog otkaza poslodavca, kao i da je pogrešno primijenio odredbu članka 100. ZOR-a, te članka 41. Granskog kolektivnog ugovora, jer za njihovu primjenu nije ostvaren


uvjet o prestanku radnog odnosa zbog otkaza ugovora o radu. Konačno, Kantonalni sud je konstatirao da, kako je tužiteljici prestao radni odnos zbog odlaska u mirovinu, shodno odredbi članka 86. stavak 1. točka 3. ZOR-a, to ona ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u mirovinu najmanje u visini tri prosječne plaće ostvarene u Federaciji BiH prema posljednjim podacima Federalnog zavoda za statistiku, u iznosu od 1.720,40 KM, a taj iznos je tužiteljici isplaćen prije utuženja.

9. Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. listopada 2009. godine tužiteljičina revizija je usvojena, Presuda Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-07-001 666 od 17. lipnja 2008. godine preinačena tako što su žalbe apelantice i umješača odbijene i Presuda Općinskog suda broj 041-O-P-06-000 114 od 25. svibnja 2007. godine potvrđena. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je pravni stav Kantonalnog suda u tumačenju odredbe članka 41. Granskog kolektivnog ugovora pogrešan, a na što tužiteljičina revizija utemeljeno prigovara. Naime, Vrhovni sud je istakao da je upravo odredbom članka 41. stavak 1. alineja 3. citiranog Granskog kolektivnog ugovora propisano da uposlenik u srednjoj školi kojem je suglasno zakonu (a u konkretnom slučaju je upravo tako, prema ZOR-u, članak 86. točka 3) prestao ugovor o radu i o tome je apelantica donijela rješenje ima pravo na otpremninu po alineji 3. stavka 1. citiranog članka, jer prema činjeničnim utvrđenjima nižestupanjskih sudova ima preko 20 godina radnog staža kod apelantice, pa prilikom odlaska u mirovinu ostvaruje pravo na otpremninu u visini 2/3 njezine prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada. Na kraju, Vrhovni sud je naveo da je Kantonalni sud pogrešno primijenio materijalno pravo koje proizlazi iz odredbe navedenog članka kada je tužiteljici odbio tužbeni zahtjev, dok je, nasuprot tome, prvostupanjski sud nakon provedenih dokaza koje je ocijenio sukladno članku 8. Zakona o parničnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 53/03, 73/05 i 53/06; u daljnjem tekstu: ZPP) pravilno odlučio o tužbenom zahtjevu, jer je dosuđeni iznos otpremnine utvrđen i obračunat sukladno navedenom članku i o tome su kroz obrazloženje prvostupanjske presude dani valjani razlozi, koje je i Vrhovni sud u cijelosti prihvatio.


10. Apelantica navodi da su joj pobijanim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje. Apelantica ukazuje na očitu arbitrarnost u primjeni materijalnog prava u okviru Vrhovnog i Općinskog suda, ističući da se pogrešno tumačenje i primjena članka 41. Granskog kolektivnog ugovora ogleda u tome da je redovitim sudovima tijekom suđenja predočeno službeno tumačenje Granskog kolektivnog ugovora koje su sačinile ugovorne strane, a koje su Općinski i Vrhovni sud prekršili. Dalje, apelantica smatra da sudovi nemaju pravo tumačiti kolektivni ugovor kao propis sui generis mimo tumačenja koje su dale same ugovorne strane. Zatim, apelantica se poziva na "tumačenje-komentar" članka 41. Granskog kolektivnog ugovora, te ističe da je u konkretnom slučaju tužiteljici isplaćena otpremnina u visini garantiranog minimuma od tri prosječne plaće u Federaciji BiH, kako je regulirano člankom 15. Općeg kolektivnog ugovora i člankom 39. Kolektivnog ugovora za službenike organa uprave, a koliko je

materijalnim mogućnostima i bilo planirano i osigurano za te namjene u proračunu. Konačno, apelantica konstatira da se povreda njezinog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije ogleda u pogrešnoj primjeni odredaba čl. 8, 209. i 211. ZPP, članka 69. i 111. ZOR-a, te odredaba Zakona o proračunu i Zakona o izvršenju Proračuna Zeničko-dobojskog kantona, kao i članka 41. Granskog kolektivnog ugovora.


11. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju istakao da prilikom odlučivanja u ovom sporu nisu povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu.

12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da je u svojoj odluci obrazložio zbog čega smatra da je pravilno odlučeno prvostupanjskom presudom Općinskog suda.

13. Imajući u vidu da je apelantica podnijela apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. listopada 2009. godine kojom je preinačena presuda Kantonalnog suda, Kantonalni sud se pozvao na Kodeks sudske etike i uzdržao od davanja odgovora na apelaciju.


14. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 53/06) relevantne odredbe glase:

Članak 237. (1) Stranke mogu izjaviti reviziju protiv pravomoćne

presude donesene u drugom stupnju u roku od 30 dana od dana dostave prijepisa presude.

(2) Revizija nije dopuštena ako vrijednost pobijanog dijela pravomoćne presude ne

prelazi 10.000 konvertibilnih maraka. (3) Iznimno, Vrhovni sud Federacije može dopustiti

reviziju u svim predmetima, ako ocijeni da bi odlučivanje po reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima.

15. Zakon o radu ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 43/99, 32/00 i 29/03) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 12. Kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorom

o radu ne mogu se utvrditi manja prava od prava utvrđenih u ovom zakonu, osim ako to nije izričito predviđeno ovim ili drugim zakonom.

Kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorom o radu mogu se utvrditi povoljnija prava od prava utvrđenih ovim zakonom, ako zakonom nije drukčije predviđeno.

VI - OTPREMNINA

Članak 100. Uposlenik koji je sa poslodavcem sklopio ugovor o radu

na neodređeno vrijeme, a kojem poslodavac otkazuje ugovor o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, osim ako se ugovor otkazuje zbog kršenja obveze iz radnog odnosa ili zbog neispunjavanja obveza iz ugovora o radu od strane uposlenika, ima pravo na otpremninu u iznosu koji se određuje u zavisnosti od dužine prethodnog neprekidnoga trajanja radnog odnosa s tim poslodavcem.

Otpremnina iz stavka 1. ovoga članka utvrđuje se kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu, s tim da se ne može utvrditi u iznosu manjem od jedne trećine prosječne mjesečne plaće isplaćene uposleniku u posljednja tri mjeseca prije prestanka ugovora o radu, za svaku navršenu godinu rada kod tog poslodavca.

XV - KOLEKTIVNI UGOVORI


Članak 111. Kolektivni ugovor može se sklopiti za teritoriju

Federacije, za područje jednog ili više kantona, određenu djelatnost, jednoga ili više poslodavaca.

16. U Općem kolektivnom ugovoru ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 19/00) relevantne odredbe glase:

I - OPĆE ODREDBE

Članak 1. st. 1. i 2. alineja 3. Općim kolektivnim ugovorom za teritorij Federacije BiH

(u daljnjem tekstu: kolektivni ugovor) uređuju se temeljna prava i obveze uposlenika i poslodavaca u oblasti radnih odnosa koja nisu regulirana Zakonom o radu.

Potpisnice kolektivnog ugovora suglasne su: da se kolektivnim ugovorima na razini grana,

pravilnicima o radu koje prema Zakonu o radu donosi poslodavac kao ni ugovorima o radu za pitanja koja su regulirana ovim ugovorom ne može utvrditi manja razina prava i obveza uposlenika od razine utvrđene ovim ugovorom;

II - PRAVA I OBVEZE UGOVORNIH STRANA

Članak 2. Ovim kolektivnim ugovorom uređuju se plaće i naknade

plaća, djelovanje i uvjeti rada sindikata, postupak kolektivnog pregovaranja i zaključivanja kolektivnih ugovora, mirno rješavanje kolektivnih radnih sporova i štrajk.

Ostala prava i obveze uposlenika i poslodavca koja se prema Zakonu o radu uređuju kolektivnim ugovorima, uredit će se kolektivnim ugovorima grana i djelatnosti sukladno s njihovim radnim i proizvodnim specifičnostima

Članak 15. Uposlenik ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u

mirovinu najmanje u visini tri prosječne plaće ostvarene u Federaciji BiH, prema posljednjim objavljenim podacima Federalnog zavoda za statistiku.

17. U Kolektivnom ugovoru za djelatnost srednjeg obrazovanja ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 51/00) relevantne odredbe glase

Članak 3. O svim pitanjima iz radnog odnosa koja nisu uređena

Zakonom o radu ovim kolektivnim ugovorom, primjenjuje se Opći kolektivni ugovor za teritorij Federacije Bosne i Hercegovine

Otpremnina

Članak 41. Uposlenik u srednjoj školi kojem je suglasno zakonu i

ovom kolektivnom ugovoru prestao radni odnos bez njegove krivice zaključen na neodređeno vrijeme, otkazom ugovora o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, ima pravo na otpremninu:

- do 10 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ostvaruje otpremninu u visini 1/3 njegove prosječne plaće za svaku godinu rada,

- preko 10 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ostvaruje otpremninu u visini ½ njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada,

- preko 20 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ili prilikom odlaska u mirovinu ostvaruje otpremninu u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada.

Otpremnina iz stavka 1. ovog članka ne odnosi se na uposlenika kojem je prestao radni odnos zaključen na neodređeno vrijeme, zbog kršenja obveza iz radnog odnosa ili zbog neispunjavanja obveza iz Ugovora o radu od strane uposlenika.

Poslodavac ima obvezu isplate otpremnine do posljednjeg dana rada uposlenika u toj srednjoj školi, ukoliko aktima škole nije određen drugi rok.

Članak 96. Za tumačenje odredaba i praćenje primjene ovog

kolektivnog ugovora potpisnici ugovora imenovat će, u roku od 15 dana od dana potpisivanja, zajedničku komisiju koja je sastavljena od po dva predstavnika potpisnica.

Na zahtjev jedne od ugovornih strana, komisija iz stavka 1. ovog članka, obvezna je dati tumačenje odredaba ovog ugovora u roku od osam dana od dana prijema zahtjeva.

VI. Dopustivost

18. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

19. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

20. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. listopada 2009. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelant je primio 23. listopada 2009. godine, a apelacija je podnesena 21. prosinca 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

21. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelantica pobija presude Vrhovnog i Općinskog suda tvrdeći da su joj tim presudama povrijeđeni pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

23. S obzirom na to da je apelantica nositelj javne vlasti, Ustavni sud podsjeća na to da ona ne uživa zaštitu prava zagarantiranih odredbama Europske konvencije i njezinih protokola, koji reguliraju odnos javne vlasti i pojedinaca i pružaju pojedincima zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu sa javnom vlašću. Međutim, Ustavni sud se poziva na svoj stav ustanovljen u Odluci broj AP 39/03 od 27. veljače 2004. godine (vidi Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 19/04) u kojoj je zaključeno da Europska konvencija pruža minimum zaštite u pogledu ljudskih prava i temeljnih sloboda, dok Ustav Bosne i Hercegovine daje širu zaštitu, te da, prema članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, svatko tko je bio stranka u određenom postupku i tko ima presudu bilo kojega suda za koju smatra da su mu njome povrijeđena prava, može podnijeti apelaciju Ustavnom sudu. U citiranoj odluci je zaključeno i da državni organi i javna vlast kao sudionici sudskih postupaka uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na


imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati dopustivost apelacije u odnosu na apelantičino ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1207/07 od 10. lipnja 2009. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba).


24. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju

ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

25. U konkretnom slučaju, postupak se odnosi na radni spor, dakle na predmet građanskopravne naravi, te je članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv.

26. U vezi sa povredom prava na pravično suđenje, apelacija pokreće pitanje je li Vrhovni sud proizvoljno primijenio procesno pravo kada je odlučivao o tužiteljičinoj reviziji ne navodeći zbog čega smatra da su ispunjeni uvjeti za razmatranje revizije iako vrijednost spora ne prelazi 10.000 KM, kao i jesu li proizvoljno primijenjene odredbe Granskog kolektivnog ugovora koje se tiču visine otpremnine prilikom odlaska uposlenika u mirovinu.

27. Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

28. Također, Ustavni sud ukazuje na to da, prema ustaljenoj praksi Europskog suda i Ustavnog suda, sudovi su u okviru prava na pravično suđenje obvezni, između ostalog, obrazložiti svoje presude. Ta obveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. travnja 2002. godine i AP 352/04 od 23. ožujka 2005. godine). Mjera u kojoj ta obveza postoji ovisi o prirodi odluke (vidi Europski sud, Ruiz Torija protiv Španjolske, presuda od 9. prosinca 1994. godine, serija A, broj 303-A, stavak 29). Europski i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali na to da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocjenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali istodobno imaju obvezu obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku utemeljili (vidi Europski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. srpnja 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stavak 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. ožujka 2006. godine).

29. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud propustio u obrazloženju svoje presude navesti razloge zbog kojih smatra da je u konkretnom slučaju revizija dopuštena imajući u vidu da je visina pobijanog dijela drugostupanjske presude 8.158,40 KM, a nije ni navedeno da je odlučivanje o reviziji u ovom slučaju relevantno za primjenu prava u drugim slučajevima. Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema odredbi

članka 237. stavak 3. ZPP, Vrhovni sud može dopustiti reviziju u svim predmetima, ako ocijeni da bi odlučivanje o reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da je u predmetu AP 371/09 naveo da, s obzirom na diskrecioni karakter ustanovljene ovlasti, zakonodavac nije propisao obvezu Vrhovnog suda da mora posebno obrazlagati razloge zbog kojih smatra da je odluka o reviziji u određenom predmetu značajna ili nije značajna za primjenu prava u drugim slučajevima, te je Ustavni sud smatrao da se načelo obrazložene odluke, odnosno obrazlaganja razloga za odlučivanje, u značajno suženom obujmu može primijeniti u odnosu na obvezu Vrhovnog suda kada primjenjuje ovu procesnu odredbu. Također, Ustavni sud je naglasio da je Vrhovni sud, kada odlučuje o dopustivosti revizije prema članku 237. stavak 3. ZPP, kao redoviti sud najviše instance u najboljoj poziciji odlučiti kada je značajno za primjenu prava u drugim slučajevima dopustiti reviziju (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 371/09 od 14. listopada 2009. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Stoga, Ustavni sud smatra da i u konkretnom slučaju Vrhovni sud nije proizvoljno primijenio odredbe ZPP, upravo zbog toga što je Vrhovnom sudu zakonodavac dao diskrecionu ovlast da procijeni bi li odlučivanje o reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima, ne propisujući obvezu Vrhovnog suda da mora posebno obrazlagati razloge zbog kojih smatra da je odluka o reviziji u određenom predmetu značajna ili nije značajna za primjenu prava u drugim slučajevima.

30. U vezi sa apelantičinim navodima da je Vrhovni sud proizvoljno primijenio odredbe Granskog kolektivnog ugovora, Ustavni sud, prije svega, zapaža da se apelantica u apelaciji poziva na službeno tumačenje Granskog kolektivnog ugovora koje su sačinile ugovorne strane, ističući da su odluke Općinskog i Vrhovnog suda u suprotnosti sa navedenim službenim tumačenjem. Apelantica je uz apelaciju dostavila tekst koji je naslovljen "Kolektivni ugovor za djelatnost srednjeg obrazovanja sa komentarom", a koji, prema njezinom mišljenju, predstavlja službeno tumačenje Granskog kolektivnog ugovora.

31. Stoga, Ustavni sud prvo mora utvrditi može li se navedeni dokument smatrati službenim tumačenjem Granskog kolektivnog ugovora. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je člankom 96. stavak 1. Granskog kolektivnog ugovora propisano da je za tumačenje odredaba i praćenje primjene Granskog kolektivnog ugovora nadležno zajedničko povjerenstvo koje imenuju potpisnici ugovora i koje je sastavljeno od po dva predstavnika potpisnika. Navedeno povjerenstvo je, sukladno stavku 2. navedenoga članka, obvezno na zahtjev jedne od ugovornih strana dati tumačenje odredaba ovog ugovora u roku od osam dana od dana prijema zahtjeva. Dakle, prema navedenoj odredbi, jedino je zajedničko povjerenstvo koje imenuju potpisnici ugovora nadležno za tumačenje odredaba i praćenje primjene Granskog kolektivnog ugovora, a službenim tumačenjem kolektivnog ugovora se smatra isključivo tumačenje navedenog povjerenstva.

32. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da tekst koji je apelantica dostavila uz apelaciju i na koji je, kako navodi, ukazivala tijekom postupka pred redovitim sudovima, ne predstavlja dokument koji je sačinilo povjerenstvo nadležno za tumačenje odredaba i praćenje primjene Granskog kolektivnog ugovora. Naime, u tekstu koji se nalazi u spisu predmeta Ustavnog suda nije navedeno da je navedeni komentar sačinilo povjerenstvo koje su imenovali potpisnici kolektivnog ugovora sukladno ovlastima sadržanim u odredbi članka 96. Granskog kolektivnog ugovora, odnosno nigdje nije naveden sastav povjerenstva, niti postoje njihovi potpisi. Iz


navedenog proizlazi da se "Komentar Granskog kolektivnog ugovora", na koji se apelantica poziva, ne može smatrati službenim tumačenjem Granskog kolektivnog ugovora u smislu relevantnih odredaba Granskog kolektivnog ugovora kojim su propisani nadležnost organa i procedura za donošenje takvog službenog tumačenja. S obzirom na navedeno, Ustavni sud zaključuje da su neutemeljeni apelantičini navodi da su Vrhovni i Općinski sud zanemarili službeno tumačenje relevantnih odredaba Granskog kolektivnog ugovora.

33. Apelantica ističe da su Vrhovni i Općinski sud u konkretnom slučaju proizvoljno primijenili odredbe članka 41. Granskog kolektivnog ugovora. Smatra da je, nasuprot tome, pravilan stav Kantonalnog suda da je članak 41. Granskog kolektivnog ugovora primjenjiv samo u slučaju otkaza ugovora o radu uposleniku, a ne i u slučaju prestanka radnog odnosa zbog stjecanja uvjeta za starosnu mirovinu, te da tužiteljici pripada otpremnina sukladno članku 15. Općeg kolektivnog ugovora, odnosno da je apelantica tužiteljici pravilno isplatila otpremninu.

34. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud u obrazloženju svoje presude istakao da upravo prema odredbi članka 41. stavak 1. alineja 3. Granskog kolektivnog ugovora tužiteljica, koja prema činjeničnim utvrđenjima nižestupanjskih sudova ima preko 20 godina radnog staža kod apelantice, prilikom odlaska u mirovinu ostvaruje pravo na otpremninu u visini 2/3 njezine prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada.

35. Ustavni sud primjećuje da je odredbom članka 41. stavak 1. Granskog kolektivnog ugovora propisano da uposlenik u srednjoj školi, kojem je suglasno zakonu i Granskom kolektivnom ugovoru prestao radni odnos na neodređeno vrijeme bez njegove krivice, otkazom ugovora o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, ima pravo na otpremninu. Dakle, stavak 1. navedenog članka predviđa da uposlenik ima pravo na otpremninu u slučaju otkaza ugovora o radu, ne navodeći da ovo pravo pripada i uposleniku prilikom odlaska u mirovinu. Međutim, nakon stavka 1. alinejama se dalje razrađuje način utvrđivanja visine otpremnine u ovisnosti o dužini neprekidnog rada u srednjoj školi, pa je tako u alineji 3. stavka 1. članka 41. Granskog kolektivnog ugovora propisano da uposlenik koji ima preko 20 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ili prilikom odlaska u mirovinu ostvaruje otpremninu u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada. Prema mišljenju Ustavnog suda, ovakva formulacija u alineji 3. stavka 1. članka 41. Granskog kolektivnog ugovora ostavlja mogućnost da se uposleniku koji odlazi u mirovinu visina otpremnine utvrdi na isti način kao i u slučaju otkaza ugovora o radu uposleniku koji je proveo u srednjoj školi preko 20 godina i kojem je radni odnos prestao bez njegove krivice.

36. Ustavni sud, također, zapaža da je odredbom članka 12. ZOR-a propisano da se kolektivnim ugovorom mogu utvrditi povoljnija prava od prava utvrđenih zakonom, a da je u članku 1. stavak 2. alineja 3. Općeg kolektivnog ugovora propisano da se kolektivnim ugovorima na razini grana, za pitanja koja su regulirana granskim kolektivnim ugovorom ne može utvrditi manja razina prava i obveza za uposlenika od razine utvrđene Općim kolektivnim ugovorom. Iz navedenog slijedi da je granskim ugovorom moguće utvrditi povoljnija prava od prava utvrđenih zakonom, odnosno općim kolektivnim ugovorom, kojim je utvrđen minimum prava uposlenika. Dalje, u članku 3. Granskog kolektivnog ugovora je propisano da se u svim pitanjima iz radnog odnosa koja nisu uređena Zakonom o radu i tim kolektivnim ugovorom primjenjuje Opći kolektivni ugovor. Iz navedenog proizlazi da je primjena Općeg kolektivnog ugovora predviđena samo u situacijama kada određeno pravo nije propisano granskim kolektivnim

ugovorom. U konkretnom slučaju, propisana je isplata otpremnine kod odlaska u mirovinu za uposlenika koji ima preko 20 godina neprekidnog rada u srednjoj školi.

37. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim obrazloženje Vrhovnog suda jer navedena odredba članka 41. stavak 1. alineja 3. Granskog kolektivnog ugovora ostavlja mogućnost da uposlenik prilikom odlaska u mirovinu ostvaruje otpremninu u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada, odnosno da mu se visina otpremnine utvrđuje na isti način kao i uposleniku kojem je prestao radni odnos bez njegove krivice nakon 20 godina rada u srednjoj školi.

38. Ustavni sud smatra da Vrhovni sud i Općinski sud nisu na arbitraran način primijenili odgovarajuće pozitivne propise i da takva primjena prava ne predstavlja kršenje apelantičinog prava na pravično suđenje. U presudama su navedeni potrebni razlozi za njihovo donošenje i dana su jasna i logična obrazloženja odluka. Također, ne postoje drugi elementi koji bi ukazivali na to da je postupak bio nepravičan.

39. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije povrijeđeno apelantičino pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

Ostali navodi

40. Apelantica je istakla da joj je pobijanim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine zbog razloga koji su već detaljno razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje i u odnosu na koje je već zaključeno da su neutemeljeni, pa Ustavni sud smatra da nema potrebe da ih posebno ispituje.

41. U odnosu na apelantičine navode o povredi prava na zabranu diskriminacije iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa pravom na pravično suđenje iz članka II/3.(e), i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud naglašava kako ove navode smatra očito (prima facie) neutemeljenim imajući u vidu, prije svega, zaštitni objekt članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, te činjenicu da je apelantica javna ustanova, slijedom čega Ustavni sud ne vidi nikakvu mogućnost da su redoviti sudovi u odnosu na apelanticu prekršili članak II/4. Ustava Bosne i Hercegovine.

VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja apelantičinog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine kada iz obrazloženja pobijanih presuda ne proizlazi da su Vrhovni sud i Općinski sud proizvoljno primijenili odredbu članka 41. Granskog kolektivnog ugovora.

43. Također, nije došlo do kršenja apelantičinog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine jer Vrhovni sud, iako nije naveo zbog čega je smatrao da je revizija u konkretnom predmetu dopuštena, nije proizvoljno primijenio odredbe članka 237. ZPP zbog toga što je Vrhovnom sudu zakonodavac dao diskrecionu ovlast da procijeni bi li odlučivanje o reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima, ne propisujući obvezu Vrhovnog suda da mora posebno obrazlagati razloge za takvu svoju odluku.







судија, у предмету број АП 4045/09, рјешавајући апелацију Мјешовите средње школе "Хазим Шабановић" Високо, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:


донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Мјешовите

средње школе "Хазим Шабановић" Високо поднесена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 070-0-Рев-08-001259 од 8. октобра 2009. године и Пресуде Општинског суда у Високом број 041-0-П-06-000 114 од 25. маја 2007. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Мјешовита средња школа "Хазим Шабановић" Високо (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа законски заступник Најрудин Зилић, поднијела је 21. децембра 2009. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 070-0-Рев-08-001259 од 8. октобра 2009. године и Пресуде Општинског суда у Високом (у даљњем тексту: Општински суд) број 041-0-П-06-000 114 од 25. маја 2007. године.


2. На основу члана 22 став 1 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда, Општинског суда и тужитељке М. С. (у даљњем тексту: тужитељка), учеснице у поступку, затражено је 8. јула 2010. године да достави одговор на апелацију. Од Врховног суда је 9. јула 2010. године затражено да достави одговор на апелацију.

3. Врховни суд и Кантонални суд су доставили одговоре на апелацију 14. јула 2010. године, а Општински суд 19. јула 2010. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланткињи 8. марта 2011. године.


5. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

6. Пресудом Општинског суда број 041-0-П-06-000 114 од 25. маја 2007. године обавезана је апеланткиња да тужитељки на име отпремнине исплати износ од 8.158,40 КМ са законским затезним каматама на досуђени износ од 6. фебруара 2007. године, као дана подношења тужбе, па до исплате, као и да јој надокнади трошкове парничног поступка у износу од 1.338,20 КМ у року од 15 дана од

правоснажности пресуде, под пријетњом извршења. Такође, одбијен је тужитељкин тужбени захтјев да јој апеланткиња исплати награду за континуирани рад у износу од 1.069,50 КМ.

7. Из образложења пресуде Општинског суда произилази да је тужитељка била у радном односу код апеланткиње од 10. марта 1978. године до 30. септембра 2004. године када јој је престао радни однос због стицања услова за старосну пензију, те да је од апеланткиње на име отпремнине добила износ од 1.720,40 КМ, сходно апеланткињиној одлуци од 13. септембра 2004. године. Општински суд је сматрао да је тужитељкин тужбени захтјев за исплату отпремнине у износу од 8.158,40 КМ основан истичући да је одредбом члана 41 став 1 алинеја 3 Колективног уговора за дјелатност средњег образовања у Федерацији Босне и Херцеговине – Грански колективни уговор ("Службене новине Федерације БиХ" број 51/00; у даљњем тексту: Грански колективни уговор) прописано да запосленик у средњој школи, ком је сагласно закону и наведеном Гранском колективном уговору престао радни однос без његове кривице, закључен на неодређено вријеме, отказом уговора о раду након најмање двије године непрекидног рада, има право на отпремнину, као и приликом одласка у пензију у висини 2/3 његове просјечне тромјесечне плате за сваку годину рада. Сходно томе, Општински суд је истакао да у конкретном случају тужитељка има право на отпремнину приликом одласка у пензију у висини од 2/3 њене просјечне тромјесечне плате за сваку годину радног стажа. Такође, Општински суд је констатовао да је висина неисплаћене отпремнине, односно висина тужбеног захтјева, утврђена на основу налаза и мишљења вјештака економско-финансијске струке, те да из налаза вјештака слиједи да је тужитељки на основу члана 41 Гранског колективног уговора требала бити исплаћена отпремнина у износу од 9.878,80 КМ, па како јој је на име отпремнине исплаћен износ од 1.720,10 КМ, то јој је апеланткиња остала дужна износ од 8.158,40 КМ. Коначно, Општински суд је навео да је, на приједлог кантоналног правобраниоца Зеничко-добојског кантона, дозволио Зеничко-добојском кантону да ступи у парницу у конкретном случају, на апеланткињиној страни, у својству умјешача, јер је Зеничко-добојски кантон оснивач апеланткиње која се и финансира из средстава тог кантона.

8. Пресудом Кантоналног суда у Зеници (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 004-0-Гж-07-001 666 од 17. јуна 2008. године жалба апеланткиње и умјешача је усвојена и првостепена пресуда преиначена тако да је одбијен тужитељкин тужбени захтјев. У образложењу пресуде Кантонални суд је, између осталог, истакао да је чланом 15 Општег колективног уговора за територију Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Општи колективни уговор) прописано да запосленик има право на отпремнину приликом одласка у пензију најмање у висини три просјечне плате остварене у Федерацији Босне и Херцеговине према посљедњим објављеним подацима Федералног завода за статистику. Кантонални суд је навео да је Општински суд погрешно примијенио материјално право, односно члан 41 Гранског колективног уговора када је обавезао апеланткињу да исплати тужитељки износ од 8.158,40 КМ, а на име отпремнине због одласка у пензију, јер је тужитељки уговор о раду престао на основу стицања права на старосну пензију, сходно одредби члана 86 став 1 тачка 3 Закона о раду (у даљњем тексту: ЗОР), а не због отказа послодавца, као и да је погрешно примијенио одредбу члана 100 ЗОР-а, те члана 41 Гранског колективног уговора, јер за њихову примјену није остварен


услов о престанку радног односа због отказа уговора о раду. Коначно, Кантонални суд је констатовао да, како је тужитељки престао радни однос због одласка у пензију, сходно одредби члана 86 став 1 тачка 3 ЗОР-а, то она има право на отпремнину приликом одласка у пензију најмање у висини три просјечне плате остварене у Федерацији БиХ према посљедњим подацима Федералног завода за статистику, у износу од 1.720,40 КМ, а тај износ је тужитељки исплаћен прије утужења.

9. Пресудом Врховног суда број 070-0-Рев-08-001259 од 8. октобра 2009. године тужитељкина ревизија је усвојена, Пресуда Кантоналног суда број 004-0-Гж-07-001 666 од 17. јуна 2008. године преиначена тако што су жалбе апеланткиње и умјешача одбијене и Пресуда Општинског суда број 041-О-П-06-000 114 од 25. маја 2007. године потврђена. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да је правни став Кантоналног суда у тумачењу одредбе члана 41 Гранског колективног уговора погрешан, а на што тужитељкина ревизија основано приговара. Наиме, Врховни суд је истакао да је управо одредбом члана 41 став 1 алинеја 3 цитираног Гранског колективног уговора прописано да запосленик у средњој школи ком је сагласно закону (а у конкретном случају је управо тако, према ЗОР-у, члан 86 тачка 3) престао уговор о раду и о томе је апеланткиња донијела рјешење има право на отпремнину по алинеји 3 става 1 цитираног члана, јер према чињеничним утврђењима нижестепених судова има преко 20 година радног стажа код апеланткиње, па приликом одласка у пензију остварује право на отпремнину у висини 2/3 њене просјечне тромјесечне плате за сваку годину рада. На крају, Врховни суд је навео да је Кантонални суд погрешно примијенио материјално право које произилази из одредбе наведеног члана када је тужитељки одбио тужбени захтјев, док је, насупрот томе, првостепени суд након спроведених доказа које је оцијенио у складу са чланом 8 Закона о парничном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 53/03, 73/05 и 53/06; у даљњем тексту: ЗПП) правилно одлучио о тужбеном захтјеву, јер је досуђени износ отпремнине утврђен и обрачунат у складу са наведеним чланом и о томе су кроз образложење првостепене пресуде дати ваљани разлози, које је и Врховни суд у цијелости прихватио.


10. Апеланткиња наводи да су јој оспореним одлукама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције у вези са правом на правично суђење. Апеланткиња указује на очигледну арбитрарност у примјени материјалног права у оквиру Врховног и Општинског суда, истичући да се погрешно тумачење и примјена члана 41 Гранског колективног уговора огледа у томе да је редовним судовима током суђења предочено званично тумачење Гранског колективног уговора које су сачиниле уговорне стране, а које су Општински и Врховни суд прекршили. Даље, апеланткиња сматра да судови немају право тумачити колективни уговор као пропис sui generis мимо тумачења које су дале саме уговорне стране. Затим, апеланткиња се позива на "тумачење-коментар" члана 41

Гранског колективног уговора, те истиче да је у конкретном случају тужитељки исплаћена отпремнина у висини гарантованог минимума од три просјечне плате у Федерацији БиХ, како је регулисано чланом 15 Општег колективног уговора и чланом 39 Колективног уговора за службенике органа управе, а колико је материјалним могућностима и било планирано и обезбијеђено за те намјене у буџету. Коначно, апеланткиња констатује да се повреда њеног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције огледа у погрешној примјени одредби чл. 8, 209 и 211 ЗПП, члана 69 и 111 ЗОР-а, те одредби Закона о буџету и Закона о извршењу Буџета Зеничко-добојског кантона, као и члана 41 Гранског колективног уговора.


11. Општински суд је у одговору на апелацију истакао да приликом одлучивања у овом спору нису повријеђени право на правично суђење и право на имовину.

12. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да је у својој одлуци образложио због чега сматра да је правилно одлучено првостепеном пресудом Општинског суда.

13. Имајући у виду да је апеланткиња поднијела апелацију против Пресуде Врховног суда број 070-0-Рев-08-001259 од 8. октобра 2009. године којом је преиначена пресуда Кантоналног суда, Кантонални суд се позвао на Кодекс судске етике и уздржао од давања одговора на апелацију.


14. У Закону о парничном поступку ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 53/03, 73/05 и 53/06) релевантне одредбе гласе:

Члан 237. (1) Странке могу изјавити ревизију против

правоснажне пресуде донијете у другом степену у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде.

(2) Ревизија није дозвољена ако вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде не прелази 10.000 конвертибилних марака.

(3) Изузетно, Врховни суд Федерације може дозволити ревизију у свим предметима, ако оцијени да би одлучивање по ревизији било од значаја за примјену права у другим случајевима.

15. Закон о раду ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" бр. 43/99, 32/00 и 29/03) у релевантном дијелу гласи:

Члан 12. Колективним уговором, правилником о раду или

уговором о раду не могу се утврдити мања права од права утврђених у овом закону, осим ако то није изричито предвиђено овим или другим законом.

Колективним уговором, правилником о раду или уговором о раду могу се утврдити повољнија права од права утврђених овим законом, ако законом није другачије предвиђено.

VI - ОТПРЕМНИНА

Члан 100. Запосленик који је са послодавцем закључио уговор о

раду на неодређено вријеме, а којем послодавац отказује уговор о раду након најмање двије године непрекидног рада, осим ако се уговор отказује због кршења обавезе из радног односа или због неиспуњавања обавеза из уговора о раду од стране запосленика, има право на отпремнину у


износу који се одређује у зависности од претходног непрекидног трајања радног односа са тим послодавцем.

Отпремнина из става 1. овог члана утврђује се колективним уговором и правилником о раду, с тим да се не може утврдити у износу мањем од једне трећине просјечне мјесечне плаће исплаћене запосленику у посљедња три мјесеца прије престанка уговора о раду, за сваку навршену годину рада код тог послодавца.

XV - КОЛЕКТИВНИ УГОВОРИ

Члан 111. Колективни уговор може се закључити за

територију Федерације, за подручје једног или више кантона, одређену дјелатност, једног или више послодаваца.

16. У Општем колективном уговору ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 19/00) релевантне одредбе гласе:

I - ОПЋЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1. ст. 1. и 2. алинеја 3. Опћим колективним уговором за територију

Федерације БиХ (у даљем тексту: колективни уговор) уређују се основна права и обавезе запосленика и послодаваца у области радних односа која нису регулисана Законом о раду.

Потписнице колективног уговора сагласне су: да се колективним уговорима на нивоу грана,

правилницима о раду које према Закону о раду доноси послодавац као ни уговорима о раду за питања која су регулисана овим уговором не може утврдити мањи ниво права и обавеза за запосленика од нивоа утврђеног овим уговором;

II - ПРАВА И ОБАВЕЗЕ УГОВОРНИХ СТРАНА

Члан 2. Овим колективним уговором уређују се плаће и

накнаде плаћа, дјеловање и увјети рада синдиката, поступак колективног преговарања и закључивања колективних уговора, мирно рјешавање колективних радних спорова и штрајк.

Остала права и обавезе запосленика и послодавца која се према Закону о раду уређују колективним уговорима, уредит ће се колективним уговорима грана и дјелатности у складу са њиховим радним и производним специфичностима

Члан 15. Запосленик има право на отпремнину приликом

одласка у пензију најмање у висини три просјечне плаће остварене у Федерацији БиХ, према посљедњим објављеним подацима Федералног завода за статистику.

17. У Колективном уговору за дјелатност средњег образовања ("Службене новине Федерације Босне и Херцеговине" број 51/00) релевантне одредбе гласе

Члан 3. О свим питањима из радног односа која нису уређена

Законом о раду овим колективним уговором, примјењује се Опћи колективни уговор за територију Федерације Босне и Херцеговине

Отпремнина

Члан 41. Запосленик у средњој школи којем је сагласно закону и

овим колективним уговором престао радни однос без његове кривице закључен на неодређено вријеме, отказом уговора о раду након најмање двије године непрекидног рада, има право на отпремнину:

- до 10 година непрекидног рада у средњој школи остварује отпремнину у висини 1/3 његове просјечне плаће за сваку годину рада,

- преко 10 година непрекидног рада у средњој школи остварује отпремнину у висини ½ његове просјечне тромјесечне плаће за сваку годину рада,

- преко 20 година непрекидног рада у средњој школи или приликом одласка у пензију остварује отпремнину у висини 2/3 његове просјечне тромјесечне плаће за сваку годину рада.

Отпремнина из става 1. овог члана не односи се на запосленика којем је престао радни однос закључен на неодређено вријеме, због кршења обавеза из радног односа или због неиспуњавања обавеза из Уговора о раду од стране запосленика.

Послодавац има обавезу исплате отпремнине до посљедњег дана рада запосленика у тој средњој школи, уколико актима школе није одређен други рок.

Члан 96. За тумачење одредаба и праћење примјене овог

колективног уговора потписници уговора именоват ће, у року од 15 дана од дана потписивања, заједничку комисију која је састављена од по два представника потписница.

На захтјев једне од уговорних страна, комисија из става 1. овог члана, обавезна је дати тумачење одредаба овог уговора у року од осам дана од дана пријема захтјева.


18. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

19. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

20. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 070-0-Рев-08-001259 од 8. октобра 2009. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 23. октобра 2009. године, а апелација је поднесена 21. децембра 2009. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

21. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

22. Апеланткиња оспорава пресуде Врховног и Општинског суда тврдећи да су јој тим пресудама повријеђени право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

23. С обзиром на то да је апеланткиња носилац јавне власти, Уставни суд подсјећа на то да она не ужива


заштиту права загарантованих одредбама Европске конвенције и њених протокола, који регулишу однос јавне власти и појединаца и пружају појединцима заштиту људских права и основних слобода у односу са јавном влашћу. Међутим, Уставни суд се позива на свој став установљен у Одлуци број АП 39/03 од 27. фебруара 2004. године (види Уставни суд, одлука о допустивости и меритуму, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 19/04) у којој је закључено да Европска конвенција пружа минимум заштите у погледу људских права и основних слобода, док Устав Босне и Херцеговине даје ширу заштиту, те да, према члану VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, свако ко је био странка у одређеном поступку и ко има пресуду било ког суда за коју сматра да су му њоме повријеђена права, може поднијети апелацију Уставном суду. У цитираној одлуци је закључено и да државни органи и јавна власт као учесници судских поступака уживају гаранције права на правичан поступак и права на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине. Имајући у виду наведено, Уставни суд ће испитати допустивост апелације у односу на апеланткињино уставно право на правично суђење и право на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука број АП 1207/07 од 10. јуна 2009. године, доступна на www.ustavnisud.ba).


24. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају


е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

25. У конкретном случају, поступак се односи на радни спор, дакле на предмет грађанскоправне нарави, те је члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине примјенљив.

26. У вези са повредом права на правично суђење, апелација покреће питање да ли је Врховни суд произвољно примијенио процесно право када је одлучивао о тужитељкиној ревизији не наводећи због чега сматра да су испуњени услови за разматрање ревизије иако вриједност спора не прелази 10.000 КМ, као и да ли су произвољно примијењене одредбе Гранског колективног уговора које се тичу висине отпремнине приликом одласка запосленика у пензију.

27. Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

28. Такође, Уставни суд указује на то да, према устаљеној пракси Европског суда и Уставног суда, судови су у оквиру права на правично суђење обавезни да, између

осталог, образложе своје пресуде. Та обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе (види Уставни суд, одлуке бр. У 62/01 од 5. априла 2002. године и АП 352/04 од 23. марта 2005. године). Мјера у којој та обавеза постоји зависи од природе одлуке (види Европски суд, Ruiz Torija против Шпаније, пресуда од 9. децембра 1994. године, серија А, број 303-А, став 29). Европски и Уставни суд су у бројним одлукама указали на то да домаћи судови имају одређену дискрециону оцјену у вези с тим које ће аргументе и доказе прихватити у одређеном предмету, али истовремено имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (види Европски суд, Suominen против Финске, пресуда од 1. јула 2003. године, апликација број 37801/97, став 36, и, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 5/05 од 14. марта 2006. године).

29. Уставни суд запажа да је Врховни суд пропустио да у образложењу своје пресуде наведе разлоге због којих сматра да је у конкретном случају ревизија дозвољена имајући у виду да је висина оспореног дијела другостепене пресуде 8.158,40 КМ, а није ни наведено да је одлучивање о ревизији у овом случају релевантно за примјену права у другим случајевима. Уставни суд, прије свега, указује на то да, према одредби члана 237 став 3 ЗПП, Врховни суд може да дозволи ревизију у свим предметима, ако оцијени да би одлучивање о ревизији било од значаја за примјену права у другим случајевима. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на то да је у предмету АП 371/09 навео да, с обзиром на дискрециони карактер установљеног овлашћења, законодавац није прописао обавезу Врховног суда да мора посебно образлагати разлоге због којих сматра да је одлука о ревизији у одређеном предмету значајна или није значајна за примјену права у другим случајевима, те је Уставни суд сматрао да се принцип образложене одлуке, односно образлагања разлога за одлучивање, у значајно суженом обиму може примијенити у односу на обавезу Врховног суда када примјењује ову процесну одредбу. Такође, Уставни суд је нагласио да је Врховни суд, када одлучује о допустивости ревизије према члану 237 став 3 ЗПП, као редовни суд највише инстанце у најбољој позицији да одлучи када је значајно за примјену права у другим случајевима дозволити ревизију (види Уставни суд, Одлука о допустивости број АП 371/09 од 14. октобра 2009. године, доступна на web-stranici Уставног суда www.ustavnisud.ba). Стога, Уставни суд сматра да и у конкретном случају Врховни суд није произвољно примијенио одредбе ЗПП, управо због тога што је Врховном суду законодавац дао дискреционо овлашћење да процијени да ли би одлучивање о ревизији било од значаја за примјену права у другим случајевима, не прописујући обавезу Врховног суда да мора посебно образлагати разлоге због којих сматра да је одлука о ревизији у одређеном предмету значајна или није значајна за примјену права у другим случајевима.

30. У вези са апеланткињиним наводима да је Врховни суд произвољно примијенио одредбе Гранског колективног уговора, Уставни суд, прије свега, запажа да се апеланткиња у апелацији позива на званично тумачење Гранског колективног уговора које су сачиниле уговорне стране, истичући да су одлуке Општинског и Врховног суда у супротности са наведеним званичним тумачењем. Апеланткиња је уз апелацију доставила текст који је насловљен "Колективни уговор за дјелатност средњег образовања са коментаром", а који, према њеном


мишљењу, представља званично тумачење Гранског колективног уговора.

31. Стога, Уставни суд прво мора да утврди да ли се наведени документ може сматрати званичним тумачењем Гранског колективног уговора. С тим у вези, Уставни суд запажа да је чланом 96 став 1 Гранског колективног уговора прописано да је за тумачење одредби и праћење примјене Гранског колективног уговора надлежна заједничка комисија коју именују потписници уговора и која је састављена од по два представника потписника. Наведена комисија је, у складу са ставом 2 наведеног члана, обавезна на захтјев једне од уговорних страна дати тумачење одредби овог уговора у року од осам дана од дана пријема захтјева. Дакле, према наведеној одредби, једино је заједничка комисија коју именују потписници уговора надлежна за тумачење одредби и праћење примјене Гранског колективног уговора, а званичним тумачењем колективног уговора се сматра искључиво тумачење наведене комисије.

32. У конкретном случају, Уставни суд запажа да текст који је апеланткиња доставила уз апелацију и на који је, како наводи, указивала током поступка пред редовним судовима, не представља документ који је сачинила комисија надлежна за тумачење одредби и праћење примјене Гранског колективног уговора. Наиме, у тексту који се налази у спису предмета Уставног суда није наведено да је наведени коментар сачинила комисија коју су именовали потписници колективног уговора у складу са овлашћењем садржаним у одредби члана 96 Гранског колективног уговора, односно нигдје није наведен састав комисије, нити постоје њихови потписи. Из наведеног произилази да се "Коментар Гранског колективног уговора", на који се апеланткиња позива, не може сматрати званичним тумачењем Гранског колективног уговора у смислу релевантних одредби Гранског колективног уговора којим су прописани надлежност органа и процедура за доношење таквог званичног тумачења. С обзиром на наведено, Уставни суд закључује да су неосновани апеланткињини наводи да су Врховни и Општински суд занемарили званично тумачење релевантних одредби Гранског колективног уговора.

33. Апеланткиња истиче да су Врховни и Општински суд у конкретном случају произвољно примијенили одредбе члана 41 Гранског колективног уговора. Сматра да је, насупрот томе, правилан став Кантоналног суда да је члан 41 Гранског колективног уговора примјенљив само у случају отказа уговора о раду запосленику, а не и у случају престанка радног односа због стицања услова за старосну пензију, те да тужитељки припада отпремнина у складу са чланом 15 Општег колективног уговора, односно да је апеланткиња тужитељки правилно исплатила отпремнину.

34. Уставни суд запажа да је Врховни суд у образложењу своје пресуде истакао да управо према одредби члана 41 став 1 алинеја 3 Гранског колективног уговора тужитељка, која према чињеничним утврђењима нижестепених судова има преко 20 година радног стажа код апеланткиње, приликом одласка у пензију остварује право на отпремнину у висини 2/3 њене просјечне тромјесечне плате за сваку годину рада.

35. Уставни суд примјећује да је одредбом члана 41 став 1 Гранског колективног уговора прописано да запосленик у средњој школи, ком је сагласно закону и Гранском колективном уговору престао радни однос на неодређено вријеме без његове кривице, отказом уговора о раду након најмање двије године непрекидног рада, има право на отпремнину. Дакле, став 1 наведеног члана

предвиђа да запосленик има право на отпремнину у случају отказа уговора о раду, не наводећи да ово право припада и запосленику приликом одласка у пензију. Међутим, након става 1 алинејама се даље разрађује начин утврђивања висине отпремнине у зависности од дужине непрекидног рада у средњој школи, па је тако у алинеји 3 става 1 члана 41 Гранског колективног уговора прописано да запосленик који има преко 20 година непрекидног рада у средњој школи или приликом одласка у пензију остварује отпремнину у висини 2/3 његове просјечне тромјесечне плате за сваку годину рада. Према мишљењу Уставног суда, оваква формулација у алинеји 3 става 1 члана 41 Гранског колективног уговора оставља могућност да се запосленику који одлази у пензију висина отпремнине утврди на исти начин као и у случају отказа уговора о раду запосленику који је провео у средњој школи преко 20 година и ком је радни однос престао без његове кривице.

36. Уставни суд, такође, запажа да је одредбом члана 12 ЗОР-а прописано да се колективним уговором могу утврдити повољнија права од права утврђених законом, а да је у члану 1 став 2 алинеја 3 Општег колективног уговора прописано да се колективним уговорима на нивоу грана, за питања која су регулисана гранским колективним уговором не може утврдити мањи ниво права и обавеза за запосленика од нивоа утврђеног Општим колективним уговором. Из наведеног слиједи да је гранским уговором могуће утврдити повољнија права од права утврђених законом, односно општим колективним уговором, којим је утврђен минимум права запосленика. Даље, у члану 3 Гранског колективног уговора је прописано да се у свим питањима из радног односа која нису уређена Законом о раду и тим колективним уговором примјењује Општи колективни уговор. Из наведеног произилази да је примјена Општег колективног уговора предвиђена само у ситуацијама када одређено право није прописано гранским колективним уговором. У конкретном случају, прописана је исплата отпремнине код одласка у пензију за запосленика који има преко 20 година непрекидног рада у средњој школи.

37. Имајући у виду све наведено, Уставни суд не сматра произвољним образложење Врховног суда јер наведена одредба члана 41 став 1 алинеја 3 Гранског колективног уговора оставља могућност да запосленик приликом одласка у пензију остварује отпремнину у висини 2/3 његове просјечне тромјесечне плате за сваку годину рада, односно да му се висина отпремнине утврђује на исти начин као и запосленику ком је престао радни однос без његове кривице након 20 година рада у средњој школи.

38. Уставни суд сматра да Врховни суд и Општински суд нису на арбитраран начин примијенили одговарајуће позитивне прописе и да таква примјена права не представља кршење апеланткињиног права на правично суђење. У пресудама су наведени потребни разлози за њихово доношење и дата су јасна и логична образложења одлука. Такође, не постоје други елементи који би указивали на то да је поступак био неправичан.

39. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да у конкретном случају није повријеђено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине.

Остали наводи

40. Апеланткиња је истакла да јој је оспореним пресудама повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине због разлога који су већ


детаљно размотрени у односу на право на правично суђење и у односу на које је већ закључено да су неосновани, па Уставни суд сматра да нема потребе да их посебно испитује.

41. У односу на апеланткињине наводе о повреди права на забрану дискриминације из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине, у вези са правом на правично суђење из члана II/3е), и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд наглашава како ове наводе сматра очигледно (prima facie) неоснованим имајући у виду, прије свега, заштитни објекат члана II/4 Устава Босне и Херцеговине, те чињеницу да је апеланткиња јавна установа, слиједом чега Уставни суд не види никакву могућност да су редовни судови у односу на апеланткињу прекршили члан II/4 Устава Босне и Херцеговине.


42. Уставни суд закључује да у конкретном случају није дошло до кршења апеланткињиног права на правично суђење из члана II/3е) и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине када из образложења оспорених пресуда не произилази да су Врховни суд и Општински суд произвољно примијенили одредбу члана 41 Гранског колективног уговора.

43. Такође, није дошло до кршења апеланткињиног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине јер Врховни суд, иако није навео због чега је сматрао да је ревизија у конкретном предмету дозвољена, није произвољно примијенио одредбе члана 237 ЗПП због тога што је Врховном суду законодавац дао дискреционо овлашћење да процијени да ли би одлучивање о ревизији било од значаја за примјену права у другим случајевима, не прописујући обавезу Врховног суда да мора посебно образлагати разлоге за такву своју одлуку.


45. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.




predmetu broj AP 4045/09, rješavajući apelaciju Mješovite srednje škole "Hazim Šabanović" Visoko, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Mješovite srednje

škole "Hazim Šabanović" Visoko podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. oktobra 2009. godine i Presude Općinskog suda u Visokom broj 041-0-P-06-000 114 od 25. maja 2007. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i

Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Mješovita srednja škola "Hazim Šabanović" Visoko (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa zakonski zastupnik Najrudin Zilić, podnijela je 21. decembra 2009. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. oktobra 2009. godine i Presude Općinskog suda u Visokom (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 041-0-P-06-000 114 od 25. maja 2007. godine.


2. Na osnovu člana 22. stav 1. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda, Općinskog suda i tužiteljice M. S. (u daljnjem tekstu: tužiteljica), učesnice u postupku, zatraženo je 8. jula 2010. godine da dostavi odgovor na apelaciju. Od Vrhovnog suda je 9. jula 2010. godine zatraženo da dostavi odgovor na apelaciju.

3. Vrhovni sud i Kantonalni sud su dostavili odgovore na apelaciju 14. jula 2010. godine, a Općinski sud 19. jula 2010. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantici 8. marta 2011. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Presudom Općinskog suda broj 041-0-P-06-000 114 od 25. maja 2007. godine obavezana je apelantica da tužiteljici na ime otpremnine isplati iznos od 8.158,40 KM sa zakonskim zateznim kamatama na dosuđeni iznos od 6. februara 2007. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate, kao i da joj nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.338,20 KM u roku od 15 dana od pravosnažnosti presude, pod prijetnjom izvršenja. Također, odbijen je tužiteljicin tužbeni zahtjev da joj apelantica isplati nagradu za kontinuirani rad u iznosu od 1.069,50 KM.

7. Iz obrazloženja presude Općinskog suda proizlazi da je tužiteljica bila u radnom odnosu kod apelantice od 10. marta 1978. godine do 30. septembra 2004. godine kada joj je prestao radni odnos zbog sticanja uvjeta za starosnu penziju, te da je od apelantice na ime otpremnine dobila iznos od 1.720,40 KM, shodno apelanticinoj odluci od 13. septembra 2004. godine. Općinski sud je smatrao da je tužiteljicin tužbeni zahtjev za isplatu otpremnine u iznosu od 8.158,40 KM osnovan ističući da je odredbom člana 41. stav 1. alineja 3. Kolektivnog ugovora za djelatnost srednjeg obrazovanja u Federaciji Bosne i Hercegovine – Granski kolektivni ugovor ("Službene novine Federacije BiH" broj 51/00; u daljnjem tekstu: Granski kolektivni ugovor) propisano da zaposlenik u srednjoj školi, kojem je saglasno zakonu i navedenom Granskom kolektivnom ugovoru prestao radni odnos bez njegove krivice, zaključen na neodređeno vrijeme, otkazom ugovora o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, ima pravo na otpremninu, kao i prilikom odlaska u penziju u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada. Shodno tome, Općinski sud je istakao da u konkretnom slučaju tužiteljica ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u penziju u visini od 2/3 njene prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu radnog staža. Također, Općinski sud je konstatirao da je visina neisplaćene otpremnine, odnosno visina tužbenog zahtjeva,


utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja vještaka ekonomsko-finansijske struke, te da iz nalaza vještaka slijedi da je tužiteljici na osnovu člana 41. Granskog kolektivnog ugovora trebala biti isplaćena otpremnina u iznosu od 9.878,80 KM, pa kako joj je na ime otpremnine isplaćen iznos od 1.720,10 KM, to joj je apelantica ostala dužna iznos od 8.158,40 KM. Konačno, Općinski sud je naveo da je, na prijedlog kantonalnog pravobranioca Zeničko-dobojskog kantona, dopustio Zeničko-dobojskom kantonu da stupi u parnicu u konkretnom slučaju, na apelanticinoj strani, u svojstvu umješača, jer je Zeničko-dobojski kanton osnivač apelantice koja se i finansira iz sredstava tog kantona.

8. Presudom Kantonalnog suda u Zenici (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 004-0-Gž-07-001 666 od 17. juna 2008. godine žalba apelantice i umješača je usvojena i prvostepena presuda preinačena tako da je odbijen tužiteljicin tužbeni zahtjev. U obrazloženju presude Kantonalni sud je, između ostalog, istakao da je članom 15. Općeg kolektivnog ugovora za teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Opći kolektivni ugovor) propisano da zaposlenik ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u penziju najmanje u visini tri prosječne plaće ostvarene u Federaciji Bosne i Hercegovine prema posljednjim objavljenim podacima Federalnog zavoda za statistiku. Kantonalni sud je naveo da je Općinski sud pogrešno primijenio materijalno pravo, odnosno član 41. Granskog kolektivnog ugovora kada je obavezao apelanticu da isplati tužiteljici iznos od 8.158,40 KM, a na ime otpremnine zbog odlaska u penziju, jer je tužiteljici ugovor o radu prestao na osnovu sticanja prava na starosnu penziju, shodno odredbi člana 86. stav 1. tačka 3. Zakona o radu (u daljnjem tekstu: ZOR), a ne zbog otkaza poslodavca, kao i da je pogrešno primijenio odredbu člana 100. ZOR-a, te člana 41. Granskog kolektivnog ugovora, jer za njihovu primjenu nije ostvaren uvjet o prestanku radnog odnosa zbog otkaza ugovora o radu. Konačno, Kantonalni sud je konstatirao da, kako je tužiteljici prestao radni odnos zbog odlaska u penziju, shodno odredbi člana 86. stav 1. tačka 3. ZOR-a, to ona ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u penziju najmanje u visini tri prosječne plaće ostvarene u Federaciji BiH prema posljednjim podacima Federalnog zavoda za statistiku, u iznosu od 1.720,40 KM, a taj iznos je tužiteljici isplaćen prije utuženja.

9. Presudom Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. oktobra 2009. godine tužiteljicina revizija je usvojena, Presuda Kantonalnog suda broj 004-0-Gž-07-001 666 od 17. juna 2008. godine preinačena tako što su žalbe apelantice i umješača odbijene i Presuda Općinskog suda broj 041-O-P-06-000 114 od 25. maja 2007. godine potvrđena. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je pravni stav Kantonalnog suda u tumačenju odredbe člana 41. Granskog kolektivnog ugovora pogrešan, a na što tužiteljicina revizija osnovano prigovara. Naime, Vrhovni sud je istakao da je upravo odredbom člana 41. stav 1. alineja 3. citiranog Granskog kolektivnog ugovora propisano da zaposlenik u srednjoj školi kojem je saglasno zakonu (a u konkretnom slučaju je upravo tako, prema ZOR-u, član 86. tačka 3) prestao ugovor o radu i o tome je apelantica donijela rješenje ima pravo na otpremninu po alineji 3. stava 1. citiranog člana, jer prema činjeničnim utvrđenjima nižestepenih sudova ima preko 20 godina radnog staža kod apelantice, pa prilikom odlaska u penziju ostvaruje pravo na otpremninu u visini 2/3 njene prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada. Na kraju, Vrhovni sud je naveo da je Kantonalni sud pogrešno primijenio materijalno pravo koje proizlazi iz odredbe navedenog člana kada je tužiteljici odbio tužbeni zahtjev, dok je, nasuprot tome, prvostepeni sud nakon provedenih dokaza koje je ocijenio u skladu sa članom 8. Zakona o parničnom postupku ("Službene novine Federacije

BiH" br. 53/03, 73/05 i 53/06; u daljnjem tekstu: ZPP) pravilno odlučio o tužbenom zahtjevu, jer je dosuđeni iznos otpremnine utvrđen i obračunat u skladu sa navedenim članom i o tome su kroz obrazloženje prvostepene presude dati valjani razlozi, koje je i Vrhovni sud u cijelosti prihvatio.


10. Apelantica navodi da su joj osporenim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije u vezi sa pravom na pravično suđenje. Apelantica ukazuje na očiglednu arbitrarnost u primjeni materijalnog prava u okviru Vrhovnog i Općinskog suda, ističući da se pogrešno tumačenje i primjena člana 41. Granskog kolektivnog ugovora ogleda u tome da je redovnim sudovima tokom suđenja predočeno zvanično tumačenje Granskog kolektivnog ugovora koje su sačinile ugovorne strane, a koje su Općinski i Vrhovni sud prekršili. Dalje, apelantica smatra da sudovi nemaju pravo tumačiti kolektivni ugovor kao propis sui generis mimo tumačenja koje su dale same ugovorne strane. Zatim, apelantica se poziva na "tumačenje-komentar" člana 41. Granskog kolektivnog ugovora, te ističe da je u konkretnom slučaju tužiteljici isplaćena otpremnina u visini garantiranog minimuma od tri prosječne plaće u Federaciji BiH, kako je regulirano članom 15. Općeg kolektivnog ugovora i članom 39. Kolektivnog ugovora za službenike organa uprave, a koliko je materijalnim mogućnostima i bilo planirano i osigurano za te namjene u budžetu. Konačno, apelantica konstatira da se povreda njenog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije ogleda u pogrešnoj primjeni odredbi čl. 8, 209. i 211. ZPP, člana 69. i 111. ZOR-a, te odredbi Zakona o budžetu i Zakona o izvršenju Budžeta Zeničko-dobojskog kantona, kao i člana 41. Granskog kolektivnog ugovora.


11. Općinski sud je u odgovoru na apelaciju istakao da prilikom odlučivanja u ovom sporu nisu povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu.

12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da je u svojoj odluci obrazložio zbog čega smatra da je pravilno odlučeno prvostepenom presudom Općinskog suda.

13. Imajući u vidu da je apelantica podnijela apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. oktobra 2009. godine kojom je preinačena presuda Kantonalnog suda, Kantonalni sud se pozvao na Kodeks sudske etike i uzdržao od davanja odgovora na apelaciju.


14. U Zakonu o parničnom postupku ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 53/03, 73/05 i 53/06) relevantne odredbe glase:

Član 237. (1) Stranke mogu izjaviti reviziju protiv pravomoćne

presude donesene u drugom stepenu u roku od 30 dana od dana dostave prepisa presude.

(2) Revizija nije dopuštena ako vrijednost pobijanog dijela pravomoćne presude ne

prelazi 10.000 konvertibilnih maraka. (3) Izuzetno, Vrhovni sud Federacije može dopustiti

reviziju u svim predmetima, ako ocijeni da bi odlučivanje po


reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima.

15. Zakon o radu ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" br. 43/99, 32/00 i 29/03) u relevantnom dijelu glasi:

Član 12. Kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorom

o radu ne mogu se utvrditi manja prava od prava utvrđenih u ovom zakonu, osim ako to nije izričito predviđeno ovim ili drugim zakonom.

Kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili ugovorom o radu mogu se utvrditi povoljnija prava od prava utvrđenih ovim zakonom, ako zakonom nije drugačije predviđeno.

VI - OTPREMNINA

Član 100. Zaposlenik koji je sa poslodavcem zaključio ugovor o

radu na neodređeno vrijeme, a kojem poslodavac otkazuje ugovor o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, osim ako se ugovor otkazuje zbog kršenja obaveze iz radnog odnosa ili zbog neispunjavanja obaveza iz ugovora o radu od strane zaposlenika, ima pravo na otpremninu u iznosu koji se određuje u zavisnosti od prethodnog neprekidnog trajanja radnog odnosa sa tim poslodavcem.

Otpremnina iz stava 1. ovog člana utvrđuje se kolektivnim ugovorom i pravilnikom o radu, s tim da se ne može utvrditi u iznosu manjem od jedne trećine prosječne mjesečne plaće isplaćene zaposleniku u posljednja tri mjeseca prije prestanka ugovora o radu, za svaku navršenu godinu rada kod tog poslodavca.

XV - KOLEKTIVNI UGOVORI

Član 111. Kolektivni ugovor može se zaključiti za teritoriju

Federacije, za područje jednog ili više kantona, određenu djelatnost, jednog ili više poslodavaca.

16. U Općem kolektivnom ugovoru ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 19/00) relevantne odredbe glase:

I - OPĆE ODREDBE

Član 1. st. 1. i 2. alineja 3. Općim kolektivnim ugovorom za teritoriju Federacije BiH

(u daljem tekstu: kolektivni ugovor) uređuju se osnovna prava i obaveze zaposlenika i poslodavaca u oblasti radnih odnosa koja nisu regulisana Zakonom o radu.

Potpisnice kolektivnog ugovora saglasne su: da se kolektivnim ugovorima na nivou grana,

pravilnicima o radu koje prema Zakonu o radu donosi poslodavac kao ni ugovorima o radu za pitanja koja su regulisana ovim ugovorom ne može utvrditi manji nivo prava i obaveza za zaposlenika od nivoa utvrđenog ovim ugovorom;

II - PRAVA I OBAVEZE UGOVORNIH STRANA

Član 2. Ovim kolektivnim ugovorom uređuju se plaće i naknade

plaća, djelovanje i uvjeti rada sindikata, postupak kolektivnog pregovaranja i zaključivanja kolektivnih ugovora, mirno rješavanje kolektivnih radnih sporova i štrajk.

Ostala prava i obaveze zaposlenika i poslodavca koja se prema Zakonu o radu uređuju kolektivnim ugovorima, uredit će se kolektivnim ugovorima grana i djelatnosti u skladu sa njihovim radnim i proizvodnim specifičnostima

Član 15. Zaposlenik ima pravo na otpremninu prilikom odlaska u

penziju najmanje u visini tri prosječne plaće ostvarene u Federaciji BiH, prema posljednjim objavljenim podacima Federalnog zavoda za statistiku.

17. U Kolektivnom ugovoru za djelatnost srednjeg obrazovanja ("Službene novine Federacije Bosne i Hercegovine" broj 51/00) relevantne odredbe glase

Član 3. O svim pitanjima iz radnog odnosa koja nisu uređena

Zakonom o radu ovim kolektivnim ugovorom, primjenjuje se Opći kolektivni ugovor za teritoriju Federacije Bosne i Hercegovine

Otpremnina

Član 41. Zaposlenik u srednjoj školi kojem je saglasno zakonu i

ovim kolektivnim ugovorom prestao radni odnos bez njegove krivice zaključen na neodređeno vrijeme, otkazom ugovora o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, ima pravo na otpremninu:

- do 10 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ostvaruje otpremninu u visini 1/3 njegove prosječne plaće za svaku godinu rada,

- preko 10 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ostvaruje otpremninu u visini ½ njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada,

- preko 20 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ili prilikom odlaska u penziju ostvaruje otpremninu u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada.

Otpremnina iz stava 1. ovog člana ne odnosi se na zaposlenika kojem je prestao radni odnos zaključen na neodređeno vrijeme, zbog kršenja obaveza iz radnog odnosa ili zbog neispunjavanja obaveza iz Ugovora o radu od strane zaposlenika.

Poslodavac ima obavezu isplate otpremnine do posljednjeg dana rada zaposlenika u toj srednjoj školi, ukoliko aktima škole nije određen drugi rok.

Član 96. Za tumačenje odredaba i praćenje primjene ovog

kolektivnog ugovora potpisnici ugovora imenovat će, u roku od 15 dana od dana potpisivanja, zajedničku komisiju koja je sastavljena od po dva predstavnika potpisnica.

Na zahtjev jedne od ugovornih strana, komisija iz stava 1. ovog člana, obavezna je dati tumačenje odredaba ovog ugovora u roku od osam dana od dana prijema zahtjeva.

VI. Dopustivost

18. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

19. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

20. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 070-0-Rev-08-001259 od 8. oktobra 2009. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 23. oktobra 2009. godine, a apelacija je podnesena 21. decembra 2009. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.


21. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

22. Apelantica osporava presude Vrhovnog i Općinskog suda tvrdeći da su joj tim presudama povrijeđeni pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

23. S obzirom na to da je apelantica nosilac javne vlasti, Ustavni sud podsjeća na to da ona ne uživa zaštitu prava zagarantiranih odredbama Evropske konvencije i njenih protokola, koji reguliraju odnos javne vlasti i pojedinaca i pružaju pojedincima zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu sa javnom vlašću. Međutim, Ustavni sud se poziva na svoj stav ustanovljen u Odluci broj AP 39/03 od 27. februara 2004. godine (vidi Ustavni sud, odluka o dopustivosti i meritumu, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 19/04) u kojoj je zaključeno da Evropska konvencija pruža minimum zaštite u pogledu ljudskih prava i osnovnih sloboda, dok Ustav Bosne i Hercegovine daje širu zaštitu, te da, prema članu VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, svako ko je bio stranka u određenom postupku i ko ima presudu bilo kojeg suda za koju smatra da su mu njome povrijeđena prava, može podnijeti apelaciju Ustavnom sudu. U citiranoj odluci je zaključeno i da državni organi i javna vlast kao učesnici sudskih postupaka uživaju garancije prava na pravičan postupak i prava na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će ispitati dopustivost apelacije u odnosu na apelanticino ustavno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1207/07 od 10. juna 2009. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba).


24. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska


stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 25. U konkretnom slučaju, postupak se odnosi na radni

spor, dakle na predmet građanskopravne naravi, te je član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine primjenjiv.

26. U vezi sa povredom prava na pravično suđenje, apelacija pokreće pitanje da li je Vrhovni sud proizvoljno primijenio procesno pravo kada je odlučivao o tužiteljicinoj reviziji ne navodeći zbog čega smatra da su ispunjeni uvjeti za razmatranje revizije iako vrijednost spora ne prelazi 10.000 KM, kao i da li su proizvoljno primijenjene odredbe Granskog kolektivnog ugovora koje se tiču visine otpremnine prilikom odlaska zaposlenika u penziju.

27. Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na

djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

28. Također, Ustavni sud ukazuje na to da, prema ustaljenoj praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, sudovi su u okviru prava na pravično suđenje obavezni da, između ostalog, obrazlože svoje presude. Ta obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u presudi iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente (vidi Ustavni sud, odluke br. U 62/01 od 5. aprila 2002. godine i AP 352/04 od 23. marta 2005. godine). Mjera u kojoj ta obaveza postoji zavisi od prirode odluke (vidi Evropski sud, Ruiz Torija protiv Španije, presuda od 9. decembra 1994. godine, serija A, broj 303-A, stav 29). Evropski i Ustavni sud su u brojnim odlukama ukazali na to da domaći sudovi imaju određenu diskrecionu ocjenu u vezi s tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali istovremeno imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali (vidi Evropski sud, Suominen protiv Finske, presuda od 1. jula 2003. godine, aplikacija broj 37801/97, stav 36, i, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 5/05 od 14. marta 2006. godine).

29. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud propustio da u obrazloženju svoje presude navede razloge zbog kojih smatra da je u konkretnom slučaju revizija dopuštena imajući u vidu da je visina osporenog dijela drugostepene presude 8.158,40 KM, a nije ni navedeno da je odlučivanje o reviziji u ovom slučaju relevantno za primjenu prava u drugim slučajevima. Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da, prema odredbi člana 237. stav 3. ZPP, Vrhovni sud može dopustiti reviziju u svim predmetima, ako ocijeni da bi odlučivanje o reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da je u predmetu AP 371/09 naveo da, s obzirom na diskrecioni karakter ustanovljenog ovlaštenja, zakonodavac nije propisao obavezu Vrhovnog suda da mora posebno obrazlagati razloge zbog kojih smatra da je odluka o reviziji u određenom predmetu značajna ili nije značajna za primjenu prava u drugim slučajevima, te je Ustavni sud smatrao da se princip obrazložene odluke, odnosno obrazlaganja razloga za odlučivanje, u značajno suženom obimu može primijeniti u odnosu na obavezu Vrhovnog suda kada primjenjuje ovu procesnu odredbu. Također, Ustavni sud je naglasio da je Vrhovni sud, kada odlučuje o dopustivosti revizije prema članu 237. stav 3. ZPP, kao redovni sud najviše instance u najboljoj poziciji da odluči kada je značajno za primjenu prava u drugim slučajevima dopustiti reviziju (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 371/09 od 14. oktobra 2009. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Stoga, Ustavni sud smatra da i u konkretnom slučaju Vrhovni sud nije proizvoljno primijenio odredbe ZPP, upravo zbog toga što je Vrhovnom sudu zakonodavac dao diskreciono ovlaštenje da procijeni da li bi odlučivanje o reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima, ne propisujući obavezu Vrhovnog suda da mora posebno obrazlagati razloge zbog kojih smatra da je odluka o reviziji u određenom predmetu značajna ili nije značajna za primjenu prava u drugim slučajevima.

30. U vezi sa apelanticinim navodima da je Vrhovni sud proizvoljno primijenio odredbe Granskog kolektivnog ugovora, Ustavni sud, prije svega, zapaža da se apelantica u apelaciji poziva na zvanično tumačenje Granskog kolektivnog ugovora koje su sačinile ugovorne strane, ističući da su odluke Općinskog i Vrhovnog suda u suprotnosti sa navedenim zvaničnim tumačenjem. Apelantica je uz apelaciju dostavila tekst koji je naslovljen "Kolektivni ugovor za djelatnost srednjeg obrazovanja sa komentarom", a koji, prema njenom mišljenju, predstavlja zvanično tumačenje Granskog kolektivnog ugovora.


31. Stoga, Ustavni sud prvo mora utvrditi da li se navedeni dokument može smatrati zvaničnim tumačenjem Granskog kolektivnog ugovora. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je članom 96. stav 1. Granskog kolektivnog ugovora propisano da je za tumačenje odredaba i praćenje primjene Granskog kolektivnog ugovora nadležna zajednička komisija koju imenuju potpisnici ugovora i koja je sastavljena od po dva predstavnika potpisnika. Navedena komisija je, u skladu sa stavom 2. navedenog člana, obavezna na zahtjev jedne od ugovornih strana dati tumačenje odredaba ovog ugovora u roku od osam dana od dana prijema zahtjeva. Dakle, prema navedenoj odredbi, jedino je zajednička komisija koju imenuju potpisnici ugovora nadležna za tumačenje odredaba i praćenje primjene Granskog kolektivnog ugovora, a zvaničnim tumačenjem kolektivnog ugovora se smatra isključivo tumačenje navedene komisije.

32. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da tekst koji je apelantica dostavila uz apelaciju i na koji je, kako navodi, ukazivala tokom postupka pred redovnim sudovima, ne predstavlja dokument koji je sačinila komisija nadležna za tumačenje odredaba i praćenje primjene Granskog kolektivnog ugovora. Naime, u tekstu koji se nalazi u spisu predmeta Ustavnog suda nije navedeno da je navedeni komentar sačinila komisija koju su imenovali potpisnici kolektivnog ugovora u skladu sa ovlaštenjem sadržanim u odredbi člana 96. Granskog kolektivnog ugovora, odnosno nigdje nije naveden sastav komisije, niti postoje njihovi potpisi. Iz navedenog proizlazi da se "Komentar Granskog kolektivnog ugovora", na koji se apelantica poziva, ne može smatrati zvaničnim tumačenjem Granskog kolektivnog ugovora u smislu relevantnih odredbi Granskog kolektivnog ugovora kojim su propisani nadležnost organa i procedura za donošenje takvog zvaničnog tumačenja. S obzirom na navedeno, Ustavni sud zaključuje da su neosnovani apelanticini navodi da su Vrhovni i Općinski sud zanemarili zvanično tumačenje relevantnih odredaba Granskog kolektivnog ugovora.

33. Apelantica ističe da su Vrhovni i Općinski sud u konkretnom slučaju proizvoljno primijenili odredbe člana 41. Granskog kolektivnog ugovora. Smatra da je, nasuprot tome, pravilan stav Kantonalnog suda da je član 41. Granskog kolektivnog ugovora primjenjiv samo u slučaju otkaza ugovora o radu zaposleniku, a ne i u slučaju prestanka radnog odnosa zbog sticanja uvjeta za starosnu penziju, te da tužiteljici pripada otpremnina u skladu sa članom 15. Općeg kolektivnog ugovora, odnosno da je apelantica tužiteljici pravilno isplatila otpremninu.

34. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud u obrazloženju svoje presude istakao da upravo prema odredbi člana 41. stav 1. alineja 3. Granskog kolektivnog ugovora tužiteljica, koja prema činjeničnim utvrđenjima nižestepenih sudova ima preko 20 godina radnog staža kod apelantice, prilikom odlaska u penziju ostvaruje pravo na otpremninu u visini 2/3 njene prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada.

35. Ustavni sud primjećuje da je odredbom člana 41. stav 1. Granskog kolektivnog ugovora propisano da zaposlenik u srednjoj školi, kojem je saglasno zakonu i Granskom kolektivnom ugovoru prestao radni odnos na neodređeno vrijeme bez njegove krivice, otkazom ugovora o radu nakon najmanje dvije godine neprekidnog rada, ima pravo na otpremninu. Dakle, stav 1. navedenog člana predviđa da zaposlenik ima pravo na otpremninu u slučaju otkaza ugovora o radu, ne navodeći da ovo pravo pripada i zaposleniku prilikom odlaska u penziju. Međutim, nakon stava 1. alinejama se dalje razrađuje način utvrđivanja visine otpremnine u zavisnosti od dužine neprekidnog rada u srednjoj školi, pa je tako u alineji 3. stava 1. člana 41. Granskog kolektivnog ugovora propisano da

zaposlenik koji ima preko 20 godina neprekidnog rada u srednjoj školi ili prilikom odlaska u penziju ostvaruje otpremninu u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada. Prema mišljenju Ustavnog suda, ovakva formulacija u alineji 3. stava 1. člana 41. Granskog kolektivnog ugovora ostavlja mogućnost da se zaposleniku koji odlazi u penziju visina otpremnine utvrdi na isti način kao i u slučaju otkaza ugovora o radu zaposleniku koji je proveo u srednjoj školi preko 20 godina i kojem je radni odnos prestao bez njegove krivice.

36. Ustavni sud, također, zapaža da je odredbom člana 12. ZOR-a propisano da se kolektivnim ugovorom mogu utvrditi povoljnija prava od prava utvrđenih zakonom, a da je u članu 1. stav 2. alineja 3. Općeg kolektivnog ugovora propisano da se kolektivnim ugovorima na nivou grana, za pitanja koja su regulirana granskim kolektivnim ugovorom ne može utvrditi manji nivo prava i obaveza za zaposlenika od nivoa utvrđenog Općim kolektivnim ugovorom. Iz navedenog slijedi da je granskim ugovorom moguće utvrditi povoljnija prava od prava utvrđenih zakonom, odnosno općim kolektivnim ugovorom, kojim je utvrđen minimum prava zaposlenika. Dalje, u članu 3. Granskog kolektivnog ugovora je propisano da se u svim pitanjima iz radnog odnosa koja nisu uređena Zakonom o radu i tim kolektivnim ugovorom primjenjuje Opći kolektivni ugovor. Iz navedenog proizlazi da je primjena Općeg kolektivnog ugovora predviđena samo u situacijama kada određeno pravo nije propisano granskim kolektivnim ugovorom. U konkretnom slučaju, propisana je isplata otpremnine kod odlaska u penziju za zaposlenika koji ima preko 20 godina neprekidnog rada u srednjoj školi.

37. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud ne smatra proizvoljnim obrazloženje Vrhovnog suda jer navedena odredba člana 41. stav 1. alineja 3. Granskog kolektivnog ugovora ostavlja mogućnost da zaposlenik prilikom odlaska u penziju ostvaruje otpremninu u visini 2/3 njegove prosječne tromjesečne plaće za svaku godinu rada, odnosno da mu se visina otpremnine utvrđuje na isti način kao i zaposleniku kojem je prestao radni odnos bez njegove krivice nakon 20 godina rada u srednjoj školi.

38. Ustavni sud smatra da Vrhovni sud i Općinski sud nisu na arbitraran način primijenili odgovarajuće pozitivne propise i da takva primjena prava ne predstavlja kršenje apelanticinog prava na pravično suđenje. U presudama su navedeni potrebni razlozi za njihovo donošenje i data su jasna i logična obrazloženja odluka. Također, ne postoje drugi elementi koji bi ukazivali na to da je postupak bio nepravičan.

39. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije povrijeđeno apelanticino pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

Ostali navodi

40. Apelantica je istakla da joj je osporenim presudama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine zbog razloga koji su već detaljno razmotreni u odnosu na pravo na pravično suđenje i u odnosu na koje je već zaključeno da su neosnovani, pa Ustavni sud smatra da nema potrebe da ih posebno ispituje.

41. U odnosu na apelanticine navode o povredi prava na zabranu diskriminacije iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, u vezi sa pravom na pravično suđenje iz člana II/3.e), i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud naglašava kako ove navode smatra očigledno (prima facie) neosnovanim imajući u vidu, prije svega, zaštitni objekt člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine, te činjenicu da je apelantica javna ustanova, slijedom čega Ustavni sud ne vidi nikakvu mogućnost da su redovni sudovi u


odnosu na apelanticu prekršili član II/4. Ustava Bosne i Hercegovine.

VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nije došlo do kršenja apelanticinog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine kada iz obrazloženja osporenih presuda ne proizlazi da su Vrhovni sud i Općinski sud proizvoljno primijenili odredbu člana 41. Granskog kolektivnog ugovora.

43. Također, nije došlo do kršenja apelanticinog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine jer Vrhovni sud, iako nije naveo zbog čega je smatrao da je revizija u konkretnom predmetu dopuštena, nije proizvoljno primijenio odredbe člana 237. ZPP zbog toga što je Vrhovnom sudu zakonodavac dao diskreciono ovlaštenje da procijeni da li bi odlučivanje o reviziji bilo od značaja za primjenu prava u drugim slučajevima, ne propisujući obavezu Vrhovnog suda da mora posebno obrazlagati razloge za takvu svoju odluku.





162 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca,

u predmetu broj AP 915/10, rješavajući apelaciju Milke Radić i Rajka Radića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2. i članka 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Milke Radić i Rajka Radića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi u Osnovnom sudu u Bijeljini pod brojem 80 0 I 011457 09 I.

Nalaže se Osnovnom sudu u Bijeljini da bez daljnjeg odlaganja donese odluku u predmetu broj 80 0 I 011457 09 I, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Osnovnom sudu u Bijeljini da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Milka Radić i Rajko Radić (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Ugljevika podnijeli su 11. ožujka 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetu koji se vodi u Osnovnom sudu u Bijeljini (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) pod brojem 80 0 I 011457 09 I.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Osnovnog suda zatraženo je 15. studenoga 2010. godine da dostavi odgovor na apelaciju. Osnovni sud je 30. studenoga 2010. godine dostavio odgovor na apelaciju.

3. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Osnovnog suda dostavljen je apelantima 15. prosinca 2010. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Apelanti su 3. ožujka 2009. godine Osnovnom sudu podnijeli prijedlog za izvršenje na temelju izvršne isprave – Presude Osnovnog suda broj 80 P 003680 07 P od 28. studenoga 2008. godine. U prijedlogu za izvršenje apelanti su tražili da sud dopusti izvršenje protiv izvršenika P. Š., radi naplate glavnog duga, parničnih troškova i troškova izvršnog postupka, na način što će dopustiti zapljenu i prijenos ½ stalnih primanja izvršenika (plaća) koje ostvaruje kod poslodavca ZP "Rudnik i termoelektrana Ugljevik" Ugljevik.

6. Osnovni sud je zaključkom od 4. siječnja 2010. godine naložio apelantima da urede prijedlog za izvršenje tako što će u ispravljenom prijedlogu odrediti od kada potražuju kamatu na troškove parničnog postupka, izostaviti zahtjev u pogledu kamata troškova izvršnog postupka, dostaviti dokaze o izdacima na ime pribavljanja klauzule pravomoćnosti, te uplatiti pristojbe na prijedlog i rješenje o izvršenju.

7. Iz odgovora Osnovnog suda od 30. studenoga 2010. godine proizlazi da su apelanti 13. siječnja 2010. godine dostavili podnesak Osnovnom sudu, međutim, Osnovni sud je ponovno zatražio da apelanti urede svoj prijedlog za izvršenje.

8. Prema stanju spisa, Osnovni sud u predmetnom izvršnom postupku do dana donošenja ove odluke Ustavnog suda nije donio odluku povodom prijedloga apelanata.


9. Apelanti smatraju da su im nepostupanjem Osnovnog suda povodom njihovog prijedloga za izvršenje povrijeđeni pravo na suđenje u razumnom roku iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), te pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelanti ističu da je prema Zakonu o izvršnom postupku izvršni postupak hitan, te navode da je prošlo više od godinu dana kako Osnovni sud nije odlučio o njihovom prijedlogu za izvršenje usprkos urgencijama koje su slali. Također, apelanti smatraju da su im nepostupanjem Osnovnog suda neizravno povrijeđeni i pravo na pristup sudu i pravo na imovinu. Apelanti su predložili da Ustavni sud usvoji njihovu apelaciju, utvrdi povredu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na razuman rok, te da naloži Osnovnom sudu da u roku od 30 dana donese odluku u predmetu broj 80 0 I 011457 09 I.


U apelaciji je zatražena i naknada nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku.

10. Apelanti su u podnesku od 17. prosinca 2010. godine naveli da su postupili prema zaključku suda od 4. siječnja 2010. godine i uredili svoj prijedlog, odnosno da je sud mogao odbiti njihov prijedlog u odnosu na zahtjeve koje smatra nepotpunim tako da bi apelanti mogli koristiti redovita pravna sredstva. Dalje se navodi da je predmetni postupak izvršenja jednostavan, te da Osnovni sud neutemeljeno dugo nije odlučio o njihovom prijedlogu za izvršenje.


11. U odgovoru na apelaciju Osnovni sud je kratko naveo kronologiju predmeta (predmetom bio zadužen jedan sudac, a 2010. godine dodijeljen drugom sucu), te je istakao da je nakon dopisa apelanata od 13. siječnja 2010. godine, koji ne smatra uređenim prijedlogom na temelju kojeg bi se bez daljnje intervencije suda moglo dopustiti izvršenje tipskim rješenjem, ponovno zatražio od apelanata da urede svoj prijedlog. Sud je u svome odgovoru naglasio da rok koji je ostavio apelantima za dostavu razumljivog prijedloga upravo teče, te da će vrijeme za donošenje odluke suda povodom prijedloga apelanata i okončanje predmetnog postupka ovisiti o tome hoće li apelanti poštovati nalog suda.


12. Zakon o izvršnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07 i 29/10) u relevantnom dijelu glasi:

Član 5. Hitnost i redoslijed postupanja

(1) U postupku izvršenja sud je dužan da postupa hitno. (2) Sud je dužan da predmete uzima u rad redom kako ih

je primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne okolnosti zahtijevaju da se postupi drukčije.

Član 15. Rokovi za postupanje

Sud je u pravilu dužan da o prijedlogu za izvršenje odluči u roku od osam dana, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana ispunjavanja uslova da se o prigovoru odluči.

Član 64. Dovršenje izvršenja

Postupak izvršenja smatra se završenim pravosnažnošću odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga, sprovođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili obustavom izvršenja.

VI. Dopustivost

13. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

14. Sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

15. U konkretnom slučaju, apelanti su se obratili Ustavnom sudu zbog činjenice da postupak povodom njihovog prijedloga za dozvolu izvršenja na temelju pravomoćne presude, u predmetu koji se vodi u Osnovnom sudu pod brojem 80 0 I 011457 09 I, nerazumno dugo traje, odnosno da Osnovni sud nije u razumnom roku donio odluku povodom njihovog

prijedloga u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pa je u konkretnom slučaju, u smislu članka 16. stavak 3. Pravila Ustavnog suda, predmetna apelacija dopustiva. Naime, prema članku 16. stavak 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i temeljnih sloboda koji štite Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Konačno, apelacija, u ovom dijelu, ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

16. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

17. Apelanti smatraju da je zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetu koji se vodi u Osnovnom sudu pod brojem 80 0 I 011457 09 I došlo do povrede njihovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

18. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sud. […]

19. Ustavni sud prvenstveno smatra nužnim podsjetiti na to da su apelanti, u smislu članka 19. stavak 5. Pravila Ustavnog suda, dužni obavijestiti Ustavni sud o svim promjenama pravnog i činjeničnog stanja u vezi s apelacijom, koje su se desile nakon podnošenja apelacije. Međutim, Ustavni sud ukazuje na to da u konkretnom slučaju apelanti nisu obavijestili Ustavni sud je li u međuvremenu Osnovni sud donio odluku povodom njihovog prijedloga za izvršenje. S obzirom na navedeno, Ustavni sud će, rukovodeći se odredbom članka 32. Pravila Ustavnog suda, dužinu predmetnog postupka ocijeniti isključivo prema navodima apelanata i raspoloživim dokazima iz spisa.

Razdoblje koje se uzima u obzir

20. Ustavni sud zapaža da su u konkretnom slučaju apelanti 3. ožujka 2009. godine podnijeli Osnovnom sudu prijedlog za izvršenje, te da u apelaciji ističu da ni nakon više od godinu dana Osnovni sud nije odlučio o njihovom prijedlogu. Ustavni sud zapaža da je Osnovni sud 4. siječnja 2010. godine naložio apelantima da urede prijedlog za izvršenje, da su apelanti 13. siječnja 2010. godine dostavili podnesak Osnovnom sudu koji je ponovno zatražio da apelanti urede svoj prijedlog za izvršenje. Prema stanju spisa, Osnovni sud u predmetnom izvršnom postupku nije donio odluku o prijedlogu apelanata. Prema tome, u predmetnom izvršnom postupku Osnovni sud ni nakon tri godine i devet mjeseci nije odlučio o prijedlogu apelanata.


Analiza razumnosti trajanja postupka

21. U konkretnom slučaju se radi o izvršnom postupku koji su apelanti pokrenuli radi izvršenja pravomoćne i izvršne presude. S obzirom na vrstu i prirodu konkretne pravne stvari (naplata potraživanja apelanata zapljenom i prijenosom ½ stalnih primanja izvršenika), Ustavni sud smatra da se konkretan predmet ne može smatrati posebno složenim.

22. Što se tiče ponašanja redovitog suda, Ustavni sud zapaža da Osnovni sud ni nakon tri godine i devet mjeseci nije donio odluku o prijedlogu apelanata. U vezi s tim, Ustavni sud ponavlja da se u izvršnom postupku, zbog same njegove prirode, treba postupati hitno (vidi Europski sud, Comingersoll S.A. protiv Portugala, stavak 23, 2000. godina), što je i regulirano člankom 5. ZIP-a. Ustavni sud primjećuje da je Osnovni sud u odgovoru na apelaciju ukazao na neurednost prijedloga za izvršenje zbog čega je prijedlog dva puta vratio apelantima sa nalogom da ga urede. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud smatra da nije nužno upuštati se u daljnju analizu razumnosti trajanja postupka, jer je očito da nema nikakvog razumnog opravdanja niti objašnjenja zbog čega Osnovni sud nije ni nakon tri godine i devet mjeseci odlučio o prijedlogu apelanata za izvršenje. S druge strane, Ustavni sud smatra da apelanti nisu doprinijeli dužini postupka u konkretnom slučaju, uočavajući da su apelanti postupili prema nalogu suda, kao i da su urgencijama pokušavali ostvariti što hitnije rješavanje predmeta. Stoga, ocjenjujući ponašanje Osnovnog suda, te imajući u vidu da apelanti svojim ponašanjem nisu doprinijeli dužini postupka, Ustavni sud smatra da se dužina predmetnog izvršnog postupka, koji traje tri godine i devet mjeseci, može u cijelosti pripisati Osnovnom sudu. Imajući u vidu navedeno i uzevši u obzir sve navedene čimbenike, Ustavni sud zaključuje da je u ovom slučaju zbog dužine trajanja postupka povrijeđeno pravo apelanata na pravično suđenje u razumnom roku iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

23. Apelanti su tražili da im se zbog nedonošenja odluke Osnovnog suda u razumnom roku dosudi naknada nematerijalne štete.

24. Prema članku 76. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno, na zahtjev iznesen u apelaciji, odrediti naknadu za nematerijalnu štetu. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovitim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i sloboda.

25. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da je apelantima dovoljna satisfakcija to što je utvrđeno kršenje njihovog prava na pravično suđenje i što je izdan nalog sudu da bez daljnjeg odgađanja donese odluku u konkretnom predmetu u smislu relevantnih odredaba ZIP-a.

Ostali navodi

26. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u vezi s člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, te činjenicu da se navodi o povredi ostalih segmenata prava na pravično suđenje i prava na imovinu temelje na navodima o nerazumno dugom trajanju postupka, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati navode apelanata u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje, te u odnosu na pravo na imovinu.

VIII. Zaključak

27. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u odnosu na "donošenje odluke u razumnom roku" u situaciji kada Osnovni

sud odluku o prijedlogu apelanata za izvršenje nije donio u roku od tri godine i devet mjeseci, premda se izvršni postupak prema izričitoj zakonskoj odredbi smatra hitnim, te kad se takvo neopravdano trajanje izvršnog postupka može pripisati isključivo ponašanju prvostupanjskog suda.






судија, у предмету број АП 915/10, рјешавајући апелацију Милке Радић и Рајка Радића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2 и члана 61 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:


донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Милке Радић и Рајка Радића. Утврђује се повреда права на правично суђење из

члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у односу на доношење одлуке у разумном року у извршном поступку који се води у Основном суду у Бијељини под бројем 80 0 И 011457 09 И.

Налаже се Основном суду у Бијељини да без даљњег одлагања донесе одлуку у предмету број 80 0 И 011457 09 И, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Основном суду у Бијељини да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од 90 дана од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Милка Радић и Рајко Радић (у даљњем тексту: апеланти) из Угљевика поднијели су 11. марта 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) због недоношења одлуке у разумном року у предмету који се води у Основном суду у Бијељини (у даљњем тексту: Основни суд) под бројем 80 0 И 011457 09 И.


2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Основног суда затражено је 15. новембра 2010. године


да достави одговор на апелацију. Основни суд је 30. новембра 2010. године доставио одговор на апелацију.

3. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговор Основног суда достављен је апелантима 15. децембра 2010. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Апеланти су 3. марта 2009. године Основном суду поднијели приједлог за извршење на основу извршне исправе – Пресуде Основног суда број 80 П 003680 07 П од 28. новембра 2008. године. У приједлогу за извршење апеланти су тражили да суд дозволи извршење против извршеника П. Ш., ради наплате главног дуга, парничних трошкова и трошкова извршног поступка, на начин што ће дозволити запљену и пренос ½ сталних примања извршеника (плата) које остварује код послодавца ЗП "Рудник и термоелектрана Угљевик" Угљевик.

6. Основни суд је закључком од 4. јануара 2010. године наложио апелантима да уреде приједлог за извршење тако што ће у исправљеном приједлогу одредити од када потражују камату на трошкове парничног поступка, изоставити захтјев у погледу камата трошкова извршног поступка, доставити доказе о издацима на име прибављања клаузуле правоснажности, те уплатити таксе на приједлог и рјешење о извршењу.

7. Из одговора Основног суда од 30. новембра 2010. године произилази да су апеланти 13. јануара 2010. године доставили поднесак Основном суду, међутим, Основни суд је поновно затражио да апеланти уреде свој приједлог за извршење.

8. Према стању списа, Основни суд у предметном извршном поступку до дана доношења ове одлуке Уставног суда није донио одлуку поводом приједлога апеланата.


9. Апеланти сматрају да су им непоступањем Основног суда поводом њиховог приједлога за извршење повријеђени право на суђење у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), те право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланти истичу да је према Закону о извршном поступку извршни поступак хитан, те наводе да је прошло више од годину дана како Основни суд није одлучио о њиховом приједлогу за извршење упркос ургенцијама које су слали. Такође, апеланти сматрају да су им непоступањем Основног суда индиректно повријеђени и право на приступ суду и право на имовину. Апеланти су предложили да Уставни суд усвоји њихову апелацију, утврди повреду члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на разуман рок, те да наложи Основном суду да у року од 30 дана донесе одлуку у предмету број 80 0 И 011457 09 И. У апелацији је затражена и накнада нематеријалне штете због недоношења одлуке у разумном року.

10. Апеланти су у поднеску од 17. децембра 2010. године навели да су поступили према закључку суда од 4. јануара 2010. године и уредили свој приједлог, односно да је суд могао одбити њихов приједлог у односу на захтјеве које сматра непотпуним тако да би апеланти могли

користити редовна правна средства. Даље се наводи да је предметни поступак извршења једноставан, те да Основни суд неосновано дуго није одлучио о њиховом приједлогу за извршење.


11. У одговору на апелацију Основни суд је кратко навео хронологију предмета (предметом био задужен један судија, а 2010. године додијељен другом судији), те је истакао да је након дописа апеланата од 13. јануара 2010. године, који не сматра уређеним приједлогом на основу ког би се без даљње интервенције суда могло дозволити извршење типским рјешењем, поновно затражио од апеланата да уреде свој приједлог. Суд је у свом одговору нагласио да рок који је оставио апелантима за достављање разумљивог приједлога управо тече, те да ће вријеме за доношење одлуке суда поводом приједлога апеланата и окончање предметног поступка зависити од тога да ли ће апеланти поштовати налог суда.


12. Закон о извршном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07 и 29/10) у релевантном дијелу гласи:

Члан 5. Хитност и редослијед поступања

(1) У поступку извршења суд је дужан да поступа хитно.

(2) Суд је дужан да предмете узима у рад редом како их је примио, осим ако природа потраживања или посебне околности захтијевају да се поступи друкчије.

Члан 15. Рокови за поступање

Суд је у правилу дужан да о приједлогу за извршење одлучи у року од осам дана, а о приговору у року од 15 дана од дана испуњавања услова да се о приговору одлучи.

Члан 64. Довршење извршења

Поступак извршења сматра се завршеним правоснажношћу одлуке о одбацивању или одбијању извршног приједлога, спровођењем извршне радње којом се извршење довршава или обуставом извршења.


13. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

14. У складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

15. У конкретном случају, апеланти су се обратили Уставном суду због чињенице да поступак поводом њиховог приједлога за дозволу извршења на основу правоснажне пресуде, у предмету који се води у Основном суду под бројем 80 0 И 011457 09 И, неразумно дуго траје, односно да Основни суд није у разумном року донио одлуку поводом њиховог приједлога у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, па је у конкретном случају, у смислу члана 16 став 3 Правила Уставног суда, предметна апелација


допустива. Наиме, према члану 16 став 3 Правила Уставног суда, Уставни суд може изузетно разматрати апелацију и када нема одлуке надлежног суда уколико апелација указује на озбиљна кршења права и основних слобода који штите Устав Босне и Херцеговине или међународни документи који се примјењују у Босни и Херцеговини. Коначно, апелација, у овом дијелу, испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

16. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 ст. 1, 2 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

17. Апеланти сматрају да је због недоношења одлуке у разумном року у предмету који се води у Основном суду под бројем 80 0 И 011457 09 И дошло до повреде њиховог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

18. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

19. Уставни суд првенствено сматра неопходним да подсјети на то да су апеланти, у смислу члана 19 став 5 Правила Уставног суда, дужни да обавијесте Уставни суд о свим промјенама правног и чињеничног стања у вези с апелацијом, које су се десиле након подношења апелације. Међутим, Уставни суд указује на то да у конкретном случају апеланти нису обавијестили Уставни суд да ли је у међувремену Основни суд донио одлуку поводом њиховог приједлога за извршење. С обзиром на наведено, Уставни суд ће, руководећи се одредбом члана 32 Правила Уставног суда, дужину предметног поступка оцијенити искључиво према наводима апеланата и расположивим доказима из списа.

Период који се узима у обзир

20. Уставни суд запажа да су у конкретном случају апеланти 3. марта 2009. године поднијели Основном суду приједлог за извршење, те да у апелацији истичу да ни након више од годину дана Основни суд није одлучио о њиховом приједлогу. Уставни суд запажа да је Основни суд 4. јануара 2010. године наложио апелантима да уреде приједлог за извршење, да су апеланти 13. јануара 2010. године доставили поднесак Основном суду који је поновно затражио да апеланти уреде свој приједлог за извршење. Према стању списа, Основни суд у предметном извршном поступку није донио одлуку о приједлогу апеланата. Према томе, у предметном извршном поступку Основни суд ни након три године и девет мјесеци није одлучио о приједлогу апеланата.

Анализа разумности трајања поступка

21. У конкретном случају се ради о извршном поступку који су апеланти покренули ради извршења правоснажне и извршне пресуде. С обзиром на врсту и природу конкретне правне ствари (наплата потраживања апеланата запљеном и преносом ½ сталних примања извршеника), Уставни суд сматра да се конкретан предмет не може сматрати посебно сложеним.

22. Што се тиче понашања редовног суда, Уставни суд запажа да Основни суд ни након три године и девет мјесеци није донио одлуку о приједлогу апеланата. У вези с тим, Уставни суд понавља да се у извршном поступку, због саме његове природе, треба поступати хитно (види Европски суд, Comingersoll S.A. против Португалије, став 23, 2000. година), што је и регулисано чланом 5 ЗИП-а. Уставни суд примјећује да је Основни суд у одговору на апелацију указао на неуредност приједлога за извршење због чега је приједлог два пута вратио апелантима са налогом да га уреде. Узимајући у обзир наведено, Уставни суд сматра да није нужно упуштати се у даљњу анализу разумности трајања поступка, јер је очигледно да нема никаквог разумног оправдања нити објашњења због чега Основни суд није ни након три године и девет мјесеци одлучио о приједлогу апеланата за извршење. С друге стране, Уставни суд сматра да апеланти нису допринијели дужини поступка у конкретном случају, уочавајући да су апеланти поступили према налогу суда, као и да су ургенцијама покушавали да остваре што хитније рјешавање предмета. Стога, оцјењујући понашање Основног суда, те имајући у виду да апеланти својим понашањем нису допринијели дужини поступка, Уставни суд сматра да се дужина предметног извршног поступка, који траје три године и девет мјесеци, може у цијелости приписати Основном суду. Имајући у виду наведено и узевши у обзир све наведене факторе, Уставни суд закључује да је у овом случају због дужине трајања поступка повријеђено право апеланата на правично суђење у разумном року из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Питање накнаде нематеријалне штете

23. Апеланти су тражили да им се због недоношења одлуке Основног суда у разумном року досуди накнада нематеријалне штете.

24. Према члану 76 став 2 Правила Уставног суда, Уставни суд може изузетно, на захтјев изнесен у апелацији, одредити накнаду за нематеријалну штету. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да, за разлику од поступка пред редовним судовима, накнаду нематеријалне штете одређује у посебним случајевима кршења загарантованих људских права и слобода.

25. У конкретном случају, Уставни суд сматра да је апелантима довољна сатисфакција то што је утврђено кршење њиховог права на правично суђење и што је издат налог суду да без даљњег одгађања донесе одлуку у конкретном предмету у смислу релевантних одредби ЗИП-а.


26. С обзиром на закључак Уставног суда у вези с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, те чињеницу да се наводи о повреди осталих сегмената права на правично суђење и права на имовину заснивају на наводима о неразумно дугом трајању поступка, Уставни суд сматра да није потребно посебно разматрати наводе апеланата у односу на


остале аспекте права на правично суђење, те у односу на право на имовину.


27. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у односу на "доношење одлуке у разумном року" у ситуацији када Основни суд одлуку о приједлогу апеланата за извршење није донио у року од три године и девет мјесеци, премда се извршни поступак према изричитој законској одредби сматра хитним, те кад се такво неоправдано трајање извршног поступка може приписати искључиво понашању првостепеног суда.



ПредсједницаУставног суда Босне и Херцеговине



predmetu broj AP 915/10, rješavajući apelaciju Milke Radić i Rajka Radića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2. i člana 61. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Milke Radić i Rajka Radića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u odnosu na donošenje odluke u razumnom roku u izvršnom postupku koji se vodi u Osnovnom sudu u Bijeljini pod brojem 80 0 I 011457 09 I.

Nalaže se Osnovnom sudu u Bijeljini da bez daljnjeg odlaganja donese odluku u predmetu broj 80 0 I 011457 09 I, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Osnovnom sudu u Bijeljini da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od 90 dana od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Milka Radić i Rajko Radić (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Ugljevika podnijeli su 11. marta 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetu koji se vodi u Osnovnom sudu u Bijeljini (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) pod brojem 80 0 I 011457 09 I.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Osnovnog suda zatraženo je 15. novembra 2010. godine da dostavi odgovor na apelaciju. Osnovni sud je 30. novembra 2010. godine dostavio odgovor na apelaciju.

3. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovor Osnovnog suda dostavljen je apelantima 15. decembra 2010. godine.



5. Apelanti su 3. marta 2009. godine Osnovnom sudu podnijeli prijedlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – Presude Osnovnog suda broj 80 P 003680 07 P od 28. novembra 2008. godine. U prijedlogu za izvršenje apelanti su tražili da sud dopusti izvršenje protiv izvršenika P. Š., radi naplate glavnog duga, parničnih troškova i troškova izvršnog postupka, na način što će dopustiti zapljenu i prijenos ½ stalnih primanja izvršenika (plaća) koje ostvaruje kod poslodavca ZP "Rudnik i termoelektrana Ugljevik" Ugljevik.

6. Osnovni sud je zaključkom od 4. januara 2010. godine naložio apelantima da urede prijedlog za izvršenje tako što će u ispravljenom prijedlogu odrediti od kada potražuju kamatu na troškove parničnog postupka, izostaviti zahtjev u pogledu kamata troškova izvršnog postupka, dostaviti dokaze o izdacima na ime pribavljanja klauzule pravosnažnosti, te uplatiti takse na prijedlog i rješenje o izvršenju.

7. Iz odgovora Osnovnog suda od 30. novembra 2010. godine proizlazi da su apelanti 13. januara 2010. godine dostavili podnesak Osnovnom sudu, međutim, Osnovni sud je ponovno zatražio da apelanti urede svoj prijedlog za izvršenje.

8. Prema stanju spisa, Osnovni sud u predmetnom izvršnom postupku do dana donošenja ove odluke Ustavnog suda nije donio odluku povodom prijedloga apelanata.


9. Apelanti smatraju da su im nepostupanjem Osnovnog suda povodom njihovog prijedloga za izvršenje povrijeđeni pravo na suđenje u razumnom roku iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), te pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelanti ističu da je prema Zakonu o izvršnom postupku izvršni postupak hitan, te navode da je prošlo više od godinu dana kako Osnovni sud nije odlučio o njihovom prijedlogu za izvršenje uprkos urgencijama koje su slali. Također, apelanti smatraju da su im nepostupanjem Osnovnog suda indirektno povrijeđeni i pravo na pristup sudu i pravo na imovinu. Apelanti su predložili da Ustavni sud usvoji njihovu apelaciju, utvrdi povredu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na razuman rok, te da naloži Osnovnom sudu da u roku od 30 dana donese odluku u predmetu broj 80 0 I 011457 09 I. U apelaciji je zatražena i naknada nematerijalne štete zbog nedonošenja odluke u razumnom roku.

10. Apelanti su u podnesku od 17. decembra 2010. godine naveli da su postupili prema zaključku suda od 4. januara 2010. godine i uredili svoj prijedlog, odnosno da je sud mogao odbiti njihov prijedlog u odnosu na zahtjeve koje smatra nepotpunim tako da bi apelanti mogli koristiti redovna pravna sredstva. Dalje se navodi da je predmetni postupak izvršenja


jednostavan, te da Osnovni sud neosnovano dugo nije odlučio o njihovom prijedlogu za izvršenje.


11. U odgovoru na apelaciju Osnovni sud je kratko naveo hronologiju predmeta (predmetom bio zadužen jedan sudija, a 2010. godine dodijeljen drugom sudiji), te je istakao da je nakon dopisa apelanata od 13. januara 2010. godine, koji ne smatra uređenim prijedlogom na osnovu kojeg bi se bez daljnje intervencije suda moglo dopustiti izvršenje tipskim rješenjem, ponovno zatražio od apelanata da urede svoj prijedlog. Sud je u svom odgovoru naglasio da rok koji je ostavio apelantima za dostavljanje razumljivog prijedloga upravo teče, te da će vrijeme za donošenje odluke suda povodom prijedloga apelanata i okončanje predmetnog postupka zavisiti od toga da li će apelanti poštovati nalog suda.


12. Zakon o izvršnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 59/03, 85/03, 64/05, 118/07 i 29/10) u relevantnom dijelu glasi:

Član 5. Hitnost i redoslijed postupanja

(1) U postupku izvršenja sud je dužan da postupa hitno. (2) Sud je dužan da predmete uzima u rad redom kako ih

je primio, osim ako priroda potraživanja ili posebne okolnosti zahtijevaju da se postupi drukčije.

Član 15. Rokovi za postupanje

Sud je u pravilu dužan da o prijedlogu za izvršenje odluči u roku od osam dana, a o prigovoru u roku od 15 dana od dana ispunjavanja uslova da se o prigovoru odluči.

Član 64. Dovršenje izvršenja

Postupak izvršenja smatra se završenim pravosnažnošću odluke o odbacivanju ili odbijanju izvršnog prijedloga, sprovođenjem izvršne radnje kojom se izvršenje dovršava ili obustavom izvršenja.

VI. Dopustivost

13. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

14. U skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

15. U konkretnom slučaju, apelanti su se obratili Ustavnom sudu zbog činjenice da postupak povodom njihovog prijedloga za dozvolu izvršenja na osnovu pravosnažne presude, u predmetu koji se vodi u Osnovnom sudu pod brojem 80 0 I 011457 09 I, nerazumno dugo traje, odnosno da Osnovni sud nije u razumnom roku donio odluku povodom njihovog prijedloga u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pa je u konkretnom slučaju, u smislu člana 16. stav 3. Pravila Ustavnog suda, predmetna apelacija dopustiva. Naime, prema članu 16. stav 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i osnovnih sloboda koji štite Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se

primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Konačno, apelacija, u ovom dijelu, ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

16. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. st. 1, 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

17. Apelanti smatraju da je zbog nedonošenja odluke u razumnom roku u predmetu koji se vodi u Osnovnom sudu pod brojem 80 0 I 011457 09 I došlo do povrede njihovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

18. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

19. Ustavni sud prvenstveno smatra neophodnim podsjetiti na to da su apelanti, u smislu člana 19. stav 5. Pravila Ustavnog suda, dužni obavijestiti Ustavni sud o svim promjenama pravnog i činjeničnog stanja u vezi s apelacijom, koje su se desile nakon podnošenja apelacije. Međutim, Ustavni sud ukazuje na to da u konkretnom slučaju apelanti nisu obavijestili Ustavni sud da li je u međuvremenu Osnovni sud donio odluku povodom njihovog prijedloga za izvršenje. S obzirom na navedeno, Ustavni sud će, rukovodeći se odredbom člana 32. Pravila Ustavnog suda, dužinu predmetnog postupka ocijeniti isključivo prema navodima apelanata i raspoloživim dokazima iz spisa.

Period koji se uzima u obzir

20. Ustavni sud zapaža da su u konkretnom slučaju apelanti 3. marta 2009. godine podnijeli Osnovnom sudu prijedlog za izvršenje, te da u apelaciji ističu da ni nakon više od godinu dana Osnovni sud nije odlučio o njihovom prijedlogu. Ustavni sud zapaža da je Osnovni sud 4. januara 2010. godine naložio apelantima da urede prijedlog za izvršenje, da su apelanti 13. januara 2010. godine dostavili podnesak Osnovnom sudu koji je ponovno zatražio da apelanti urede svoj prijedlog za izvršenje. Prema stanju spisa, Osnovni sud u predmetnom izvršnom postupku nije donio odluku o prijedlogu apelanata. Prema tome, u predmetnom izvršnom postupku Osnovni sud ni nakon tri godine i devet mjeseci nije odlučio o prijedlogu apelanata.

Analiza razumnosti trajanja postupka

21. U konkretnom slučaju se radi o izvršnom postupku koji su apelanti pokrenuli radi izvršenja pravosnažne i izvršne presude. S obzirom na vrstu i prirodu konkretne pravne stvari (naplata potraživanja apelanata zapljenom i prijenosom ½ stalnih primanja izvršenika), Ustavni sud smatra da se konkretan predmet ne može smatrati posebno složenim.

22. Što se tiče ponašanja redovnog suda, Ustavni sud zapaža da Osnovni sud ni nakon tri godine i devet mjeseci nije donio odluku o prijedlogu apelanata. U vezi s tim, Ustavni sud ponavlja da se u izvršnom postupku, zbog same njegove


prirode, treba postupati hitno (vidi Evropski sud, Comingersoll S.A. protiv Portugala, stav 23, 2000. godina), što je i regulirano članom 5. ZIP-a. Ustavni sud primjećuje da je Osnovni sud u odgovoru na apelaciju ukazao na neurednost prijedloga za izvršenje zbog čega je prijedlog dva puta vratio apelantima sa nalogom da ga urede. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud smatra da nije nužno upuštati se u daljnju analizu razumnosti trajanja postupka, jer je očigledno da nema nikakvog razumnog opravdanja niti objašnjenja zbog čega Osnovni sud nije ni nakon tri godine i devet mjeseci odlučio o prijedlogu apelanata za izvršenje. S druge strane, Ustavni sud smatra da apelanti nisu doprinijeli dužini postupka u konkretnom slučaju, uočavajući da su apelanti postupili prema nalogu suda, kao i da su urgencijama pokušavali da ostvare što hitnije rješavanje predmeta. Stoga, ocjenjujući ponašanje Osnovnog suda, te imajući u vidu da apelanti svojim ponašanjem nisu doprinijeli dužini postupka, Ustavni sud smatra da se dužina predmetnog izvršnog postupka, koji traje tri godine i devet mjeseci, može u cijelosti pripisati Osnovnom sudu. Imajući u vidu navedeno i uzevši u obzir sve navedene faktore, Ustavni sud zaključuje da je u ovom slučaju zbog dužine trajanja postupka povrijeđeno pravo apelanata na pravično suđenje u razumnom roku iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pitanje naknade nematerijalne štete

23. Apelanti su tražili da im se zbog nedonošenja odluke Osnovnog suda u razumnom roku dosudi naknada nematerijalne štete.

24. Prema članu 76. stav 2. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno, na zahtjev iznesen u apelaciji, odrediti naknadu za nematerijalnu štetu. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da, za razliku od postupka pred redovnim sudovima, naknadu nematerijalne štete određuje u posebnim slučajevima kršenja zagarantiranih ljudskih prava i sloboda.

25. U konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da je apelantima dovoljna satisfakcija to što je utvrđeno kršenje njihovog prava na pravično suđenje i što je izdat nalog sudu da bez daljnjeg odgađanja donese odluku u konkretnom predmetu u smislu relevantnih odredbi ZIP-a.

Ostali navodi

26. S obzirom na zaključak Ustavnog suda u vezi s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, te činjenicu da se navodi o povredi ostalih segmenata prava na pravično suđenje i prava na imovinu zasnivaju na navodima o nerazumno dugom trajanju postupka, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno razmatrati navode apelanata u odnosu na ostale aspekte prava na pravično suđenje, te u odnosu na pravo na imovinu.

VIII. Zaključak

27. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u odnosu na "donošenje odluke u razumnom roku" u situaciji kada Osnovni sud odluku o prijedlogu apelanata za izvršenje nije donio u roku od tri godine i devet mjeseci, premda se izvršni postupak prema izričitoj zakonskoj odredbi smatra hitnim, te kad se takvo neopravdano trajanje izvršnog postupka može pripisati isključivo ponašanju prvostepenog suda.





163 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Vijeću od pet sudaca, u

predmetu broj AP 4370/10, rješavajući apelaciju Adnana Bekrića i Enesa Bekrića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Adnana Bekrića i Enesa Bekrića

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. rujna 2010. godine, Presude Okružnog suda u Bijeljini broj 012-0-Gž-07-000 482 od 4. srpnja 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Bijeljini broj 080-0-P-05-000 983 od 5. travnja 2007. godine.

Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. rujna 2010. godine, Presuda Okružnog suda u Bijeljini broj 012-0-Gž-07-000482 od 4. srpnja 2008. godine i Presuda Osnovnog suda u Bijeljini broj 080-0-P-05-000 983 od 5. travnja 2007. godine.

Predmet se vraća Osnovnom sudu u Bijeljini koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Osnovnom sudu u Bijeljini da, sukladno članku 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Adnan Bekrić i Enes Bekrić (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Bijeljine, koje zastupa Slavko Maksimović, odvjetnik iz Bijeljine, podnijeli su 7. listopada 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. rujna 2010. godine, Presude Okružnog suda u Bijeljini (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 012-0-Gž-07-000 482 od 4. srpnja 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Bijeljini (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 080-0-P-05-000 983 od 5. travnja 2007. godine. Navedena apelacija je zavedena pod brojem AP 4370/10.


2. Apelanti su 25. listopada 2010. godine ponovno podnijeli apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. rujna 2010. godine, Presude Okružnog suda broj 012-0-Gž-07-000482 od 4. srpnja 2008. godine, Presude Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000983 od 5. travnja 2007. godine i zaključka Ministarstva za izbjeglice i raseljene osobe, Odsjek Bijeljina (u daljnjem tekstu: Ministarstvo). Apelanti su, također, podnijeli zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud do donošenja konačne odluke o apelaciji "stavio izvan snage" sve izvršne presude. Navedena apelacija je zavedena kao AP 4618/10. Ovu apelaciju apelanti su dopunili 10. prosinca 2010. godine.

3. Apelanti su 24. ožujka 2011. godine dostavili dopunu apelacije, zavedenu pod brojem AP 4370/10, kojom pobijaju i Rješenje Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 14. ožujka 2011. godine.

4. Apelanti su 11. i 22. kolovoza 2011. godine dopunili apelaciju.

5. S obzirom na to da su apelanti Ustavnom sudu dostavili dvije apelacije iz njegove nadležnosti, koje se odnose na istu činjeničnu i pravnu osnovu i na isti parnični postupak, Ustavni sud je, sukladno članku 31. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta broj AP 4370/10 i AP 4618/10 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 4370/10.


6. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i sudionika u postupku Bogoljuba Gajića (u daljnjem tekstu: tuženi-protutužitelj) i Biljane Gajić (u daljnjem tekstu: protutužiteljica) zatraženo je 3. studenoga 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju.

7. Vrhovni, Okružni i Osnovni sud su dostavili odgovore na apelaciju 12. i 15. studenoga 2010. godine. Tuženi-protutužitelji su dostavili odgovore na apelaciju 22. studenoga 2010. godine.

8. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 9. ožujka 2011. godine.



10. Apelanti su 29. kolovoza 2001. godine Osnovnom sudu podnijeli tužbu protiv tuženog Bogoljuba Gajića. U tužbi su naveli da je njihov otac 7. lipnja 1994. godine zaključio ugovor o zamjeni nekretnina sa tuženim. Predmet ugovora su bile nekretnine apelanata koje se nalaze u Bijeljini u ulici Ervina Kiša broj 13, koje se sastoje od obiteljske stambene zgrade vel. 185 m², sagrađene na zemljištu-dvorište 291 m², koje je označeno kao k.č. broj 3765/2, što odgovara starom premjeru kao k.č. broj 481/3 upisano u zk. ul. broj 12744 k.o. Bijeljina 2, koje su apelanti razmijenili za nekretnine tuženog, koje se nalaze u Tuzli u Slavinovićima broj M2 ukupne površine 62 m². Apelanti su tražili da Osnovni sud utvrdi da je ništavan ugovor o zamjeni nekretnina zaključen u Bijeljini 7. lipnja 1994. godine između apelanata i tuženog, koji je ovjeren u Osnovnom sudu pod brojem OV-2504/94, te da se naloži zemljišnoknjižnom organu brisanje uknjižbe, te je tuženi dužan priznati i trpjeti da se apelanti po osnovi presude uknjiže kao vlasnici i posjednici na nekretninama označenim kao k.č. broj 3765/2, okućnica, dvorište, pov. 291 m² i u istoj parceli stambena zgrada pov. 185 m², upisane u k.k. ul. br. 4824 k.o. Bijeljina II sa dijelom od po ½, te da im naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 dana po pravomoćnosti presude, pod prijetnjom prinudnog izvršenja. Apelanti su tražili da sud odredi privremenu mjeru kojom će se tuženom zabraniti

da otuđi i optereti navedene nekretnine, kao i da se tuženom zabrani investiciono ulaganje u predmetne nekretnine pod prijetnjom izvršenja. Osim navedenog, apelanti su zatražili da se naloži Republičkoj upravi za geodetske poslove i katastar Bijeljina da izvrši zabilježbu zabrane otuđenja i opterećenja naznačenih nekretnina.

11. Osnovni sud je Rješenjem broj P-1120/01 od 10. rujna 2001. godine odredio privremenu mjeru, te tuženom zabranio otuđenje i opterećenje nekretnina označenih kao cjelina k.č. broj 3765/2 upisana u k.k. ul. broj 4824 k.o. Bijeljina II u naravi okućnica-dvorište površine 291 m², stambena zgrada površine 185 m². Dalje je tuženom zabranjeno svako investiciono ulaganje u predmetne nekretnine pod prijetnjom izvršenja. Naloženo je da Republička geodetska uprava, Područna jedinica Bijeljina, predmetnu privremenu mjeru zabilježi u svojoj katastarsko-knjižnoj evidenciji. Određeno je da navedena privremena mjera ostaje na snazi do pravomoćnog okončanja spora. Također je određeno da prigovor izjavljen protiv navedenog rješenja ne zadržava njegovo izvršenje.

12. Tuženi Bogoljub Gajić je 25. prosinca 2001. godine podnio protutužbeni zahtjev protiv apelanata kojim je tražio da se apelanti obvežu da tuženom nadoknade sredstva koja je uložio u stambeni objekt apelanata dobiven zamjenom, tj. da mu solidarno isplate iznos od 103.080,43 KM, ističući da je kao savjestan graditelj izvršio znatna ulaganja u stambeni objekt koji je bio predmet razmjene, i da mu apelanti naknade u tom dijelu troškove postupka koje će naknadno precizirati.

13. Djelomičnom presudom Osnovnog suda broj P-1120/01 od 18. srpnja 2002. godine utvrđeno je da je ništavan ugovor o zamjeni nekretnina zaključen u Bijeljini 7. lipnja 1994. godine između apelanata i Bogoljuba Gajića iz Bijeljine, koji je ovjeren u Osnovnom sudu u Bijeljini pod brojem Ov-2504/94, pa je naloženo zemljišnoknjižnom organu brisanje izvršene uknjižbe, te je tuženi dužan priznati i trpjeti da se apelanti na temelju ove presude uknjiže kao vlasnici i posjednici na predmetnim nekretninama bliže označenim u djelomičnoj presudi, sa dijelovima od po 1/2, u roku od 15 dana. Stavkom 2. navedene presude odlučeno je da će se po pravomoćnosti te presude nastaviti raspravljanje o protutužbenom zahtjevu. Stavkom 3. iste presude apelantima je zabranjeno svako raspolaganje navedenim nekretninama do pravomoćnog okončanja postupka koji se vodi u Osnovnom sudu u Bijeljini pod brojem P-1120/2001.

14. U obrazloženju djelomične presude Osnovni sud je naveo da su apelanti podnijeli tužbu kojom traže da sud utvrdi ništavim ugovor o zamjeni nekretnina, između ostaloga, i zbog toga što tuženi nije vlasnik nekretnina koje je dao u zamjenu. Zatim je navedeno da je tuženi u odgovoru na tužbu predložio da se tužbeni zahtjev odbije kao neutemeljen i postavio je protutužbeni zahtjev kojim traži da mu apelanti nadoknade sredstva koja je uložio u nekretnine u Bijeljini stečene zamjenom.

15. Osnovni sud je naveo da je u dokaznom postupku izvršio uvid u ugovor o zamjeni nekretnina od 7. lipnja 1994. godine, ugovor o prodaji poslovnog prostora od 8. travnja 1988. godine, te proveo dokaz saslušanjem apelanta Adnana Bekrića kao stranke i svjedoka Muhameda Bekrića, pa je na temelju ocjene provedenih dokaza, u smislu članka 8. ZPP, odlučio kao u izreci i to zbog razloga koji će biti navedeni u sljedećim točkama.

16. Uvidom u ugovor o zamjeni nekretnina utvrđeno je da su apelanti preko punomoćnika Muhameda Bekrića zaključili ugovor o zamjeni nekretnina sa tuženim Bogoljubom Gajićem, kojim su apelanti dali u zamjenu svoje nekretnine u Bijeljini, a Bogoljub Gajić nekretnine koje se nalaze u Tuzli. Uvidom u ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora od 8. travnja 1988. godine utvrđeno je da je vlasnik nekretnina u Tuzli, koje su bile predmet zamjene, Miroslav Gajić, a ne Bogoljub Gajić - ugovarač iz ugovora o zamjeni. Na temelju iskaza apelanta


Adnana Bekrića kao stranke i svjedoka Muhameda Bekrića utvrđeno je da tuženi u vrijeme zaključenja ugovora o zamjeni nije obavijestio apelante da su nekretnine koje su predmet zamjene, koje se nalaze u Tuzli, vlasništvo Miroslava Gajića, a ne Bogoljuba Gajića. Ove iskaze sud je u cijelosti prihvatio jer je ocijenio logičnim da apelanti ne bi ni zaključivali ugovor o zamjeni s osobom koja nije vlasnik nekretnina da im je ta činjenica bila poznata u vrijeme zaključenja ugovora, odnosno da su mogli provjeriti stanje nekretnina koje dobivaju u zamjenu.

17. Konačno, Osnovni sud je obrazložio da, kako predmetni ugovor o zamjeni nije moguće provesti zbog toga što je predmet obveze nemoguć u smislu članka 47. Zakona o obligacijskim odnosima, jer jedna od ugovornih stranaka nije vlasnik nekretnina koje se daju u zamjenu, taj sud je usvojio tužbeni zahtjev i donio djelomičnu presudu kojom je, primjenom članka 103. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), utvrdio ništavost spornog ugovora. Da bi se osiguralo potraživanje iz protutužbenog zahtjeva u vezi sa ulaganjem tuženog u sporne nekretnine, Osnovni sud je obrazložio da je apelantima odredio zabranu svakog raspolaganja nekretninama, u smislu članka 265. Zakona o izvršnom postupku, jer bi bez takve mjere eventualno potraživanje, ukoliko tuženi uspije sa protutužbenim zahtjevom, bilo osujećeno.

18. Presudom Okružnog suda broj Gž-358/03 od 28. travnja 2005. godine žalba tuženog protiv djelomične presude Osnovnog suda broj P-1120/01 od 18. srpnja 2002. godine je odbijena i prvostupanjska presuda potvrđena.

19. Nakon pravomoćnosti djelomične presude Osnovni sud je nastavio postupak s ciljem donošenja odluke o protutužbenom zahtjevu tuženog-protutužitelja.

20. Presudom Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. travnja 2007. godine obvezani su apelanti da protutužiteljima (Bogoljubu Gajiću i Biljani Gajić) na ime neosnovanog obogaćenja solidarno isplate i to: tuženom-protutužitelju Bogoljubu Gajiću iznos od 30.113,10 KM sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od donošenja presude, tj. 5. travnja 2007. godine pa do konačne isplate, a protutužiteljici Biljani Gajić iznos od 70.263,90 KM sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od donošenja presude, tj. 5. travnja 2007. godine pa do konačne isplate. U preostalom dijelu, tj. preko dosuđenih iznosa, protutužbeni zahtjev protutužitelja je odbijen kao neutemeljen. Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

21. U obrazloženju prvostupanjske presude je navedeno da je podneskom od 11. prosinca 2006. godine Biljana Gajić istakla da pristupa protutužbi na strani tuženog-protutužitelja. S obzirom na to da se punomoćnik apelanata nije protivio pristupanju protutužiteljice na strani tuženog-protutužitelja, Osnovni sud je rješenjem od 12. prosinca 2006. godine dopustio protutužiteljici pristupanje tužbi.

22. Dalje je navedeno da su tuženi-protutužitelji u tužbi naveli da su kao savjesni graditelji izvršili znatna ulaganja u stambeni objekt koji je predmet ugovora o zamjeni, odnosno da su ulaganja izvršili i to tuženi-protutužitelj u procentu od 30%, a protutužiteljica i njezin, sada pokojni muž sa dijelom od 70%. Istaknuto je da je u međuvremenu sin tuženog-protutužitelja umro, a njegova supruga (protutužiteljica) pravomoćnim Rješenjem broj O-669/04 od 14. listopada 2004. godine proglašena njegovom jedinom nasljednicom. Stoga je sud utvrdio da protutužiteljica ima aktivnu legitimaciju za postavljanje protutužbenog zahtjeva.

23. Osnovni sud je naveo da su apelanti u odgovoru na protutužbeni zahtjev pobili osnovu i visinu tog zahtjeva, ističući da je Bogoljub Gajić (tuženi-protutužitelj), u momentu zaključenja pobijanog ugovora bio nesavjestan, zatim da kod apsolutne ništavosti pravnih poslova svaka ugovorna strana daje

odnosno vraća drugoj ugovornoj strani ono što je primila odnosno dala, po zaključenju ugovora, izuzev nesavjesne strane koja nema pravo na povrat onog što je dala. Kada su u pitanju uložena sredstva u adaptaciju kuće koja je predmet spora, većina vrijednih stvari može se fizički odvojiti bez oštećenja, te apelanti ne brane tuženima-protutužiteljima da sa objekta poskidaju sve što se može skinuti.

24. U nastavku obrazloženja Osnovni sud je naveo da je svoju presudu utemeljio na činjenicama i dokazima izvedenim na glavnoj raspravi, savjesnom i brižljivom ocjenom svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno.

25. Naime, Osnovni sud je utvrdio da su ugovorom o zamjeni nekretnina od 7. lipnja 1994. godine, koji je ovjeren u Osnovnom sudu u Bijeljini 10. lipnja 1994. godine pod Ov.br. 2504/94, Enes Bekrić i Adnan Bekrić dali u zamjenu Bogoljubu Gajiću svoje nekretnine i to obiteljsku stambenu zgradu u izgradnji, čiji su suvlasnici, veličine 185 m², sagrađenu na dvorištu površine 291 m² koja se nalazi u Bijeljini, označena kao k.č. br. 3765/2, što odgovara starom premjeru k.č. br. 481/3 upisano u zk. ul. br. 12744 k.o. Bijeljina 2, dok je Bogoljub Gajić apelantima dao u zamjenu svoje nekretnine koje se nalaze u Tuzli – Slavinovići i to u naravi poslovni prostor površine 65 m², koji se sastoji od četiri povezane prostorije sa pržionicom kave i kompletnim inventarom.

26. Zatim je istaknuto da je pravomoćnom djelomičnom presudom tog suda br. P-1120/2001 od 18. srpnja 2002. godine utvrđena ništavost navedenog ugovora o zamjeni nekretnina, te da je u obrazloženju navedene presude istaknuto da je vlasnik nekretnina u Tuzli, koje su bile predmet zamjene, Miroslav Gajić a ne Bogoljub Gajić kao ugovarač iz ugovora o zamjeni, te kako predmetni ugovor nije moguće provesti zbog toga što je predmet obveze nemoguć u smislu članka 47. ZOO-a, navedeni ugovor je ništavan na temelju članka 103. ZOO-a. Osnovni sud je obrazložio da je navedena presuda donesena i na temelju Ugovora o kupoprodaji br. 84-100-299/M2, zaključenog između SIZ-a stanovanja i komunalnih djelatnosti – Osnovna zajednica stanovanja Tuzla, kao prodavca, i Miroslava Gajića, kao kupca, te da je na temelju tog ugovora na pouzdan način utvrđeno da je vlasnik nekretnina odnosno poslovnog prostora u Tuzli Miroslav Gajić.

27. Naglašeno je i da je prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke tuženi-protutužitelj Bogoljub Gajić istakao da je početkom 1994. godine postigao dogovor sa Muhamedom Bekrićem, ocem apelanata, o zaključenju ugovora o zamjeni nekretnina; da je Muhamed Bekrić bio upoznat sa činjenicom da je vlasnik nekretnina u Tuzli njegov sin, ali da je i pored toga Muhamed Bekrić u ugovoru o zamjeni kao ugovornu stranku konstatirao Bogoljuba Gajića. Odmah nakon zaključenja navedenog ugovora, Muhamed Bekrić, kao punomoćnik apelanata, otišao je sa ovog prostora, a Bogoljub Gajić je iskazao spremnost da se zaključenjem naknadnog ugovora ili aneksa na navedeni ugovor izvrši ispravka tog ugovora na način što će se kao ugovorna stranka označiti Miroslav Gajić. Međutim, kada je saznao da je Muhamed Bekrić ušao u posjed nekretnina u Tuzli, koje je počeo izdavati u zakup smatrajući da je navedeni ugovor o zamjeni realiziran, te da su nekretnine u Bijeljini njegovo vlasništvo, pristupio je investicionim ulaganjima u predmetni objekt u Bijeljini. Postigao je dogovor sa sinom Zoranom Gajićem i njegovom suprugom Biljanom da zajedno vrše ulaganja u stambenu kuću koja je bila predmet ugovora o zamjeni. Sva navedena ulaganja izvršena su na temelju prethodno dobivene dokumentacije, a o njima je izvršena i procjena, odnosno vještačenje, te je vještačenjem potvrđena njihova visina. Sva navedena ulaganja su vršena na način što je Bogoljub Gajić vršio ulaganja u jedan dio kuće, a njegov, sada pokojni sin Zoran i njegova supruga Biljana u drugi dio kuće. Istakao je da visina


njegovih ulaganja predstavlja 32.160,43 KM odnosno 30% od ukupnog ulaganja, dok ulaganja njegovog, sada pokojnog sina Zorana i njegove supruge Biljane iznose 70.720,00 KM odnosno 70% svih ulaganja. Izjavu o visini ulaganja potvrdila je i protutužiteljica Biljana Gajić.

28. Osnovni sud je obrazložio da je iskaze tuženih-protutužitelja u cijelosti prihvatio kao uvjerljive i vjerodostojne, te da su potvrđeni i materijalnim dokazima izvedenim tijekom postupka. Naime, uvidom u ugovor o zakupu poslovnih prostorija od 22. listopada 1997. godine, zaključenog između Enesa Bekrića kao zakupodavca i Senada Sarajlića kao zakupca, Osnovni sud je utvrdio da je Enes Bekrić izdao u zakup svoje poslovne prostorije koje se nalaze u Tuzli u ul. Radojke Lakić br. 2 – Slavinovići, površine 43,5 m², koje su dobivene zamjenom na temelju ugovora o zamjeni nekretnina od 7. lipnja 1994. godine sa Bogoljubom Gajićem. Slično je konstatirano i u ugovoru o zakupu poslovnih prostorija od 29. studenoga 1996. godine, koji je zaključen između Enesa Bekrića kao zakupodavca i Šefika Sarajlića kao zakupca. Zatim, kako je navedeno, "procjenom izvedenih radova na stambenom objektu koji se nalazi u Bijeljini u ul. Sofke Nikolić br. 35 (vlasnik Bogoljub Gajić) utvrđena je ponuda za izvođenje radova po Mirjani Milovanović i Desi Modraković, u ukupnom iznosu od 32.160,43 DM", dok je uvidom u predmjer i predračun OJDP Zavoda za urbanizam i projektiranje od lipnja 2000. godine sa grafičkim prilozima Osnovni sud utvrdio da vrijednost ukupnih radova investitora Zorana Gajića, koji se sastoje od građevinsko-zanatskih radova, vodovoda i kanalizacije te elektroinstalacije i troškova projektne dokumentacije, iznose 56.455,00 KM, a iz predmjera i predračuna istog organa od svibnja 2001. godine Osnovni sud je utvrdio da ukupna vrijednost fasaderskih, keramičarskih i ostalih radova na predmetnom objektu investitora Zorana Gajića iznosi 14.265,00 KM.

29. Iz nalaza i mišljenja vještaka građevinske struke od 18. srpnja 2002. godine, kao i njegovim neposrednim saslušanjem na glavnoj raspravi, Osnovni sud je utvrdio da su tuženi- protutužitelji izvršili završne radove na samom objektu kao i radove na vanjskom uređenju građevinske parcele. Da bi se navedeni radovi izveli, pripremljena je tehnička dokumentacija, kako za izvođenje samih radova na objektu, tako i na vanjskom uređenju dvorišta. Vještak je utvrdio da su tuženi-protutužitelji na predmetnom objektu izvršili zidanje svih pregradnih zidova, žbukanje plafona i zidova, izradili sve podove, obložili zidove pločicama, ugradili stolariju, bravariju, elektroinstalaciju, vodovod, kanalizaciju, fasadu, ograde, molersko-farbarske radove, kao i radove u podrumu. Istaknuto je da su svi radovi izvedeni veoma kvalitetno od kvalitetnog materijala, a ukupna cijena svih navedenih radova u iznosu od 70.440,00 KM obuhvata bruto površinu prizemlja i kata s uključenjem radova izvedenih u podrumskom dijelu. Vrijednost vanjskog uređenja, koje obuhvaća izradu septičke jame, bazena iznad jame, ograda, staza, zasada, nasada, silazne rampe, potpornih zidova sa priključcima vode, struje i telefona, iznosi 29.937,00 KM odnosno ukupna vrijednost izvršenih ulaganja tuženih-protutužitelja iznosi 100.377,00 KM. Vještak je naveo da cijene od 18. srpnja 2002. godine u potpunosti odgovaraju i cijenama na dan saslušanja, tj. 7. ožujka 2007. godine.

30. Prema vještakovom mišljenju, sva izvršena ulaganja tuženih-protutužitelja u predmetni objekt predstavljaju korisna ulaganja i za navedeni iznos, tj. 100.377,00 KM uvećana je tržišna vrijednost predmetnog objekta prema cijenama na dan neposrednog saslušanja vještaka. Vještak je naveo da predmetni objekt nije moguće vratiti u prvobitno stanje bez znatnih oštećenja, što ne bi bilo ni opravdano, tj. nije moguće izvršiti demontažu određenih radova koji su izvedeni a da ne dođe do oštećenja i samog objekta kao i dijela koji se skida. U slučaju

demontaže ugrađenih dijelova, prema njegovoj ocjeni, procent oštećenja bi iznosio oko 30%, te demontaža ne bi bila opravdana.

31. Osnovni sud je u cijelosti prihvatio nalaz i mišljenje vještaka građevinske struke, te ga ocijenio kao objektivan, nepristran i dan sukladno pravilima struke. Dalje je utvrđeno da je navedeni nalaz vještaka skoro u potpunosti u suglasnosti sa procjenom odnosno ponudom za izvođenje navedenih radova koju su sačinile Mirjana Milovanović i Desa Modraković, odnosno OJDP Zavod za urbanizam i projektiranje Bijeljina. Pri tome je Osnovni sud napomenuo da punomoćnici stranaka nisu imali prigovor na nalaz i mišljenje vještaka građevinske struke.

32. Osnovni sud je istakao da je na temelju navedenog na pouzdan način utvrđeno da su tuženi-protutužitelji svojim investicionim ulaganjem uvećali građevinsku i tržišnu vrijednost spornog objekta za iznos od 100.377,00 KM prema cijenama u vrijeme presuđivanja, te da sva navedena ulaganja predstavljaju korisna ulaganja kojima je uvećana tržišna vrijednost predmetnih nekretnina.

33. Osnovni sud je obrazložio da je usvojio protutužbeni zahtjev primjenom članka 210. ZOO-a, jer je na pouzdan način utvrdio da je imovina jedne osobe, u ovom slučaju tuženih-protutužitelja, prešla u imovinu druge osobe, u ovom slučaju apelanata, a da taj prijelaz nije utemeljen na pravnom poslu. Zatim je istaknuto da su tuženi-protutužitelji bili savjesni prilikom ulaganja u predmetne nekretnine, jer su svi radovi izvršeni prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora, ali oni, bez obzira na savjesnost, na temelju članka 215. ZOO-a imaju pravo na naknadu za korisne troškove do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti, zaključio je Osnovni sud.

34. Osnovni sud je ocijenio neprihvatljivim stav apelanata da oni ne spore tuženim-protutužiteljima da sa predmetnog objekta skinu sve postavljene stvari, budući da se ne radi o troškovima koji su učinjeni radi svog zadovoljstva ili uljepšavanja, nego se u potpunosti radi o korisnim troškovima (ulaganjima) koji su korisni osobno i za vlasnike.

35. Također, i prigovor nedostatka aktivne legitimacije protutužiteljice Biljane Gajić Osnovni sud je ocijenio neutemeljenim, jer apelanti nisu prigovarali nalazu i mišljenju vještaka građevinske struke koji je utvrdio da visina korisnih ulaganja u predmetni objekt iznosi 100.377,00 KM, za koji je uvećana i tržišna vrijednost tog objekta, ali smatraju da je navedena ulaganja izvršio samo Bogoljub Gajić postupajući pri tome nesavjesno, a taj stav sud nije prihvatio zbog prethodno navedenih razloga. Osim toga, aktivna legitimacija Biljane Gajić nesporno proizlazi ne samo iz izjave protutužitelja Bogoljuba Gajića da su ulaganja, osim njega, vršili i Biljana Gajić i njezin, sada pokojni suprug Zoran, nego se ona temelji i na navedenim materijalnim dokazima, kao i na Rješenju o nasljeđivanju Osnovnog suda u Bijeljini br. O-669/04 od 14. listopada 2004. godine, kojim je Biljana Gajić pravomoćno proglašena jedinom nasljednicom na zaostavštini iza imenovanog. Osim navedenog, aktivna legitimacija Biljane Gajić proizlazi iz odredaba članka 240. stavak 1. Zakona o nasljeđivanju, te odredaba članka 43. Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOVPO), kojim je određeno da suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava vlasništva na cijelu stvar, pa analogno navedenome, suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo i na tužbu radi stjecanja bez osnove cjelokupnog iznosa.

36. Osnovni sud je, konačno, obrazložio i da je ocijenio i sve druge dokaze izvedene na glavnoj raspravi, ali je zaključio da oni nisu relevantni za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

37. Okružni sud je Presudom broj 012-0-Gž-07-000482 od 4. srpnja 2008. godine odbio žalbu apelanata protiv prvostupanjske presude kao neutemeljenu i potvrdio prvostupanjsku presudu.


38. Obrazlažući svoju odluku, Okružni sud je, između ostaloga, istakao da je u razlozima ožalbene presude prvostupanjski sud utvrdio da je ugovor o razmjeni nekretnina, zaključen između stranaka 1994. godine, "poništen pravomoćnom presudom tog suda" br. P-1120/01, shodno odredbi članka 103. ZOO-a, pa je, shodno odredbi članka 104. stavak 1. istog zakona, sud utvrdio putem vještaka građevinske struke da su tuženi-protutužitelji uvećali vrijednost objekta apelanata i to protutužitelj Bogoljub za iznos od 32.160,43 KM, a protutužiteljica Biljana za iznos od 70.720,00 KM, pa je primjenom odredbe čl. 210. i 215. i članka 277. ZOO-a sudio tako što je apelante obvezao da protutužiteljima plate naknadu u dosuđenom iznosu.

39. Okružni sud je zaključio da je prvostupanjski sud dao jasne i valjane razloge koje u potpunosti prihvaća i taj sud, posebno imajući u vidu odredbu članka 104. stavak 1. ZOO-a, da je jedna od pravnih posljedica ništavosti ugovora uspostava prijašnjeg stanja, a ako to nije moguće, treba se dati odgovarajuća naknada u novcu prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, jer restitucija, ustvari, znači uspostavu u imovini ugovornih strana stanja koje je bilo prije zaključenja ništavog ugovora, te da je imovina apelanata uvećana "na temelju pravnog posla (ugovor o razmjeni), koji je kasnije otpao", zbog čega se prigovor žalbe da se radi o vršenju tuđih poslova bez naloga smatra neutemeljenim.

40. Okružni sud je zaključio da se neutemeljeno žalbom ističe nesavjesnost protutužitelja, jer nesavjesnost protutužitelja ne proizlazi iz dokaza provedenih u prvostupanjskom postupku, pogotovu kod činjenice da je otac apelanata, preko kojeg je dogovarana razmjena nekretnina, odlaskom u Tuzlu ušao u posjed razmijenjenih nekretnina i počeo ih izdavati trećim osobama u zakup, nakon čega su protutužitelji počeli s ulaganjem u razmijenjene nekretnine u Bijeljini, a to je bila 1994. godina. Shodno odredbi članka 39. ZOVPO-a, protutužitelji bi se mogli smatrati nesavjesnim momentom dostave tužbe apelanata protutužiteljima na odgovor, ali apelanti nisu dokazali da su protutužitelji nakon dostavljene "tužbe za poništenje ugovora" vršili ulaganja u razmijenjene nekretnine, a tužba je protutužiteljima dostavljena na odgovor tek 2001. godine.

41. Okružni sud je istakao da je ocijenio i ostale navode žalbe, te našao da su irelevantni za ocjenu osnovanosti tužbenog zahtjeva, te zaključio da je žalbu apelanata valjalo odbiti kao neutemeljenu, te na temelju odredbe članka 224. st. 1. točka 2. i članka 226. ZPP potvrditi presudu prvostupanjskog suda, budući da je pobijana odluka donesena bez povreda odredaba parničnog postupka, na temelju potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i uz pravilnu primjenu materijalnog prava.

42. Apelanti su 21. srpnja 2008. godine izjavili reviziju protiv drugostupanjske presude, a 13. kolovoza 2008. godine su je dopunili. Na zahtjev Osnovnog suda, apelanti su 11. rujna 2008. godine dostavili tri primjerka dopune revizije od 13. kolovoza 2008. godine. Tuženi-protutužitelji su dostavili odgovor na reviziju 2. i 9. listopada 2008. godine.

43. Vrhovni sud je Presudom broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. rujna 2010. godine reviziju apelanata odbio. Apelanti su obvezani protutužiteljima naknaditi troškove revizijskog postupka u iznosu od po 1.125,00 KM u roku od 30 dana pod prijetnjom izvršenja.

44. U obrazloženju svoje odluke Vrhovni sud je naveo da apelanti pravodobno izjavljenom revizijom pobijaju drugostupanjsku presudu zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primjene materijalnog prava, a pravodobnom dopunom revizije – zbog povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primjene materijalnog prava, te predlažu da se pobijana presuda

ukine i predmet vrati drugostupanjskom sudu na ponovno suđenje.

45. Vrhovni sud je stajališta da je revizija apelanata neutemeljena, navodeći da u predmetnoj parnici protutužitelji zahtijevaju da im apelanti na ime uloženih sredstava u njihov stambeni objekt, čiji su suvlasnici sa ½ dijela, isplate iznose precizirane u drugostupanjskoj presudi.

46. Vrhovni sud je u obrazloženju svoje odluke ponovio utvrđenja nižestupanjskih sudova, između ostaloga, da su apelanti sa protutužiteljem Bogoljubom Gajićem 7. lipnja 1994. godine zaključili Ugovor o razmjeni nekretnina koji je ovjeren u prvostupanjskom sudu pod brojem Ov-2504/94 od 10. lipnja 1994. godine, za koji je pravomoćnom djelomičnom presudom prvostupanjskog suda broj P-1120/2001 od 18. srpnja 2002. godine utvrđeno da je ništavan u smislu članka 47. u vezi sa člankom 103. ZOO-a, jer je utvrđeno da je vlasnik nekretnina u Tuzli Miroslav Gajić, sin Bogoljuba, a ne Bogoljub Gajić koji je zaključio navedeni ugovor; da je apelant Enes Bekrić 29. studenoga 1996. godine Šefiku Sarajliću izdao u zakup poslovni prostor u Tuzli dobiven prema navedenom ugovoru o razmjeni nekretnina, a 22. listopada 1977. godine iste poslovne prostorije izdao u zakup Senadu Sarajliću; da je nalazom vještaka koji su nižestupanjski sudovi prihvatili utvrđeno da je stambeni objekt apelanata u Bijeljini, koji je bio predmet razmjene po navedenom ugovoru iz 1994. godine, ulaganjem protutužitelja (u omjeru 30% protutužitelj i 70% protutužiteljica) uvećan za 100.377,00 KM; da objekt nije moguće vratiti u prvobitno stanje bez znatnih oštećenja; da je protutužiteljica pravomoćnim Rješenjem Osnovnog suda broj O-669/04 od 14. listopada 2004. godine proglašena jedinom nasljednicom na zaostavštini svog umrlog supruga; da je kod takvog stanja činjenica prvostupanjski sud zaključio da je imovina protutužitelja prešla u imovinu apelanata, pa kako taj prijelaz nije utemeljen na pravnom poslu, primjenom odredaba članka 210. ZOO-a, usvojio je protutužbeni zahtjev protutužitelja do iznosa od 30.113,10 KM, a protutužiteljice do iznosa od 70.263,90 KM, sukladno nalazu i mišljenju vještaka, prema kojem svi izvršeni radovi predstavljaju korisna ulaganja.

47. Zatim je naglašeno da je prvostupanjski sud, nalazeći da su svi radovi izvedeni prije podnošenja tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora o razmjeni, zaključio da su protutužitelji bili savjesni, ali da, bez obzira na to, njima pripada pravo na naknadu za korisne troškove do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u smislu članka 215. ZOO-a, te da je pozivom na odredbe članka 277. ZOO-a prvostupanjski sud protutužiteljima na dosuđene iznose dosudio i zakonske zatezne kamate od dana donošenja prvostupanjske presude. Dalje, drugostupanjski sud je, odlučujući o žalbi apelanata, u svemu prihvatio činjenično utvrđenje i pravno shvaćanje prvostupanjskog suda, te je žalbene navode apelanata da se radi o institutu nepravog poslovodstva bez naloga i da je sporni odnos trebalo razriješiti primjenom odredaba čl. 220. i 227. ZOO-a drugostupanjski sud ocijenio neutemeljenim nalazeći da je imovina apelanata uvećana na temelju ugovora o razmjeni koji je kasnije otpao, pa da je pravilan zaključak prvostupanjskog suda da se radi o institutu stjecanja bez osnove; da je drugostupanjski sud zaključio da iz izvedenih dokaza ne proizlazi nesavjesnost protutužitelja, jer je otac apelanata ušao u posjed nekretnina u Tuzli i počeo ih izdavati trećim osobama u zakup, a da su protutužitelji nakon toga počeli ulagati u nekretnine u Bijeljini.

48. Vrhovni sud je, odbijajući reviziju apelanata kao neutemeljenu, posebno istakao da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje ne može biti predmet pobijanja i ispitivanja u revizijskom postupku prema izričitoj odredbi članka 240. stavak 2. ZPP, radove na stambenom objektu u Bijeljini, koji je po ugovoru o razmjeni nekretnina dobio protutužitelj, izvršili ulaganjem svojih sredstava protutužitelj, protutužiteljica i njezin


suprug Zoran Gajić, sin protutužitelja, koji nije bio stranka u ovoj parnici budući da je umro 30. prosinca 2003. godine bez izjave posljednje volje, da su njegovi zakonski nasljednici supruga (protutužiteljica) i kći Doroteja, te da je pravomoćnim rješenjem o nasljeđivanju na njegovoj zaostavštini supruga (protutužiteljica) proglašena nasljednicom sa 1/1, te da je točno da sporno potraživanje nije bilo predmet raspravljanja u ostavinskom postupku, niti je obuhvaćeno navedenim rješenjem o nasljeđivanju.

49. Vrhovni sud je stajališta da su pravilno nižestupanjski sudovi zaključili da se sporni odnos među strankama treba razriješiti primjenom pravila o stjecanju bez osnove, a ne pravila koja vrijede za vršenje tuđih poslova bez naloga, odnosno za nepravo poslovodstvo. U postupku je utvrđeno, a to među parničnim strankama nije ni sporno, da su protutužitelji ušli u posjed stambenog objekta apelanata na temelju ugovora o razmjeni nekretnina, zaključenog između apelanata i protutužitelja 7. lipnja 1994. godine, te da je predmetni stambeni objekt bio u izgradnji i da ga protutužitelj objektivno nije mogao koristiti jer nije bio izgrađen, pa da bi navedeni objekt bio priveden namjeni i da bi se mogao koristiti bilo je nužno izvršiti ulaganja i izvesti radove na objektu koji su i izvršeni. Zatim je navedeno da je pravomoćnom djelomičnom presudom prvostupanjskog suda od 18. srpnja 2002. godine utvrđeno da je ugovor o razmjeni nekretnina od 7. lipnja 1994. godine ništavan i da je zemljišnoknjižnom organu naloženo da izvrši upis apelanata, ovdje protutuženih, kao vlasnika i posjednika na nekretninama u Bijeljini sa dijelom ½. Apelanti nisu zahtijevali predaju u posjed predmetnog stambenog objekta, niti je protutužitelj zahtijevao vraćanje poslovnog prostora u Tuzli, pa je izostala odluka suda u smislu članka 104. ZOO-a.

50. Vrhovni sud je, zatim, naveo da se protutužbeni zahtjev ne odnosi na vraćanje poslovnog prostora u Tuzli koji su apelanti primili na temelju ugovora o razmjeni, tj. na temelju pravnog posla koji je kasnije otpao, nego traže isplatu naknade uloženih sredstava u izgradnju objekta apelanata, koja su izvršena s obzirom na zaključeni ugovor o razmjeni, čija je ništavost kasnije utvrđena. Kako su radovi na izgradnji stambenog objekta koje su protutužitelji izveli radi privođenja objekta namjeni za apelante kao suvlasnike sa idealnim dijelom od ½ korisni, a odvajanje i vraćanje ugrađenih dijelova nije moguće, odnosno ne bi bilo opravdano (jer bi nastupilo 30% oštećenja), protutužiteljima pripada pravo da u smislu članka 210. stavak 2. ZOO-a zahtijevaju isplatu naknade vrijednosti postignutih koristi. Vrijednost postignute koristi za apelante iznosi 100.377,00 KM. Protutužitelji su vršili radove na izgradnji predmetnog stambenog objekta koji je protutužitelj primio po ugovoru o razmjeni nekretnina i na temelju kojeg je bio upisan kao vlasnik nekretnina u Bijeljini na kojim je objekt izgrađen, radi njegovog osposobljavanja za stanovanje, pa se ne može govoriti o poslovodstvu bez naloga iz članka 220. ZOO-a, kao ni nepravom poslovodstvu iz članka 227. ZOO-a, na čemu revidenti neutemeljeno insistiraju tijekom cijelog postupka. U konkretnom slučaju, apelanti su se neutemeljeno obogatili za ukupan iznos od 100.377,00 KM, a protutužitelji su neutemeljeno osiromašeni prema procentu svog učešća u izgradnji, pa kako je kod stjecanja bez osnove značajno samo pitanje savjesnosti stjecatelja – neutemeljeno obogaćenog u pogledu plodova i zateznih kamata u smislu čl. 214. i 215. ZOO-a, navodi revizije istaknuti u smislu nesavjesnosti protutužitelja nisu od utjecaja na ishod ovog spora, zaključio je Vrhovni sud.

51. Vrhovni sud je istakao da su točni navodi revizije da se naknada nužnih i korisnih troškova savjesnom i nesavjesnom posjedniku i stjecatelju bez osnove utvrđuje prema cijenama u vrijeme predaje stvari, kao i vrijednost koristi koju je ovaj imao od stvari. Međutim, u konkretnom slučaju, kako je već

obrazloženo, protutužitelji u ovoj parnici nisu stjecatelji u smislu članka 215. ZOO-a, tj. nisu neutemeljeno obogaćeni, nego upravo suprotno, neutemeljeno osiromašeni. Apelanti nisu kao suvlasnici tražili predaju stvari, tj. stambenog objekta u posjed od protutužitelja kao posjednika da bi se o protutužbenom zahtjevu raspravljalo prema odredbama čl. 38. i 39. ZOVPO-a. Tužbeni zahtjev apelanata usmjeren je na utvrđenje ništavosti ugovora o razmjeni nekretnina bez postavljanja zahtjeva za uspostavu ranijeg posjedovnog stanja, zbog čega u postupku donošenja djelomične presude nije ni raspravljano o restituciji u smislu članka 104. ZOO-a. Međutim, apelanti mogu s uspjehom u svakom momentu zahtijevati predaju stambenog objekta u posjed od protutužitelja izvansudskim putem, kao i putem suda, s obzirom na postojanje pravomoćne presude kojom je utvrđena ništavost ugovora o razmjeni. Kod takvog stanja stvari, a imajući u vidu da ni apelanti nisu pružili dokaze da su poslovni prostor dobiven na temelju ništavog ugovora o razmjeni vratili u posjed protutužitelju ili pak vlasniku, navodi revizije da protutužitelja ne pripada pravo da zahtijevaju naknadu za izvršena ulaganja u predmetni stambeni objekt dok ga ne predaju vlasnicima ne mogu se prihvatiti utemeljenim.

52. Vrhovni sud je zaključio da iz navedenog proizlazi da pobijanom odlukom nisu povrijeđena prava apelanata na povratak u smislu Aneksa 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, niti pravo na dom iz članka 8. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), a nema ni elemenata povrede prava na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelanti nisu lišeni svoje imovine, mogu je po svojoj volji u svako doba vratiti u posjed uz istodobno vraćanje nekretnina primljenih u razmjeni, a kako je njezina vrijednost neutemeljeno uvećana, dužni su protutužiteljima naknaditi utvrđene iznose postignute koristi.

53. Rješenjem Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 26. siječnja 2009. godine usvojen je prijedlog tražitelja izvršenja Biljane Gajić za izvršenje Presude Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. travnja 2007. godine.

54. Rješenjem Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 18. studenoga 2010. godine odbijen je prigovor apelanata kao izvršenika izjavljen protiv rješenja o izvršenju.

55. Rješenjem Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 14. ožujka 2011. godine određeno je vještačenje vještaka građevinske struke čija je zadaća utvrditi vrijednost nekretnina apelanata.


56. Apelanti navode da su im pobijanim presudama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na privatni i obiteljski život, dom i prepisku iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, pravo na prebivalište iz članka II/3.(m) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Smatraju i da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku.

57. U prilog navedenim povredama prava apelanti su istakli da su protiv prvostupanjske presude izjavili žalbu zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja, koje se ogleda u nepravilnom zaključku prvostupanjskog suda da je pravna osnova tužbenog zahtjeva institut pravno neosnovanog obogaćenja umjesto instituta nepravog poslovodstva bez naloga iz članka 227. ZOO-a, koji jasno propisuje da tko vrši tuđi posao


u namjeri da za sebe zadrži postignute koristi, iako zna da je posao tuđ, dužan je na zahtjev onoga čiji je posao, položiti račun kao poslovođa bez naloga i predati mu sve postignute koristi. Onaj čiji je posao može zahtijevati vraćanje stvari u prijašnje stanje kao i naknadu štete zbog bitne povrede pravila postupka koja je učinjena tako što prvostupanjski sud nije na pravilan način utvrdio aktivnu legitimaciju svih tuženih-protutužitelja u ovoj pravnoj stvari, te zbog povrede materijalnog prava koja se ogleda u tome što je sud pogrešno primijenio članke 210. i 215. ZOO-a, jer se u konkretnom slučaju ne radi o stjecanju bez osnove već o institutu nepravog poslovodstva bez naloga, pa je sud trebao primijeniti odredbe iz članka 227. ZOO-a. Međutim, ističu da je Okružni sud tu žalbu odbio i potvrdio presudu prvostupanjskog suda, a zatim je i Vrhovni sud odbio reviziju apelanata i potvrdio drugostupanjsku presudu.

58. Apelanti su istakli da su u reviziji naveli, između ostaloga, da se protutužitelji ne mogu smatrati savjesnim posjednicima nekretnina koje su u vlasništvu apelanata jer njihov prednik Bogoljub Gajić nije bio vlasnik nekretnina u Tuzli, niti je imao punomoć za zaključenje ugovora o razmjeni tih nekretnina od 7. lipnja 1994. godine; da je prilikom sačinjavanja ugovora djelovao prijevarno jer je u ugovoru o razmjeni naveo veću površinu poslovnog prostora u Tuzli od stvarne (stvarna površina je 43,5 m², a u ugovoru je navedena površina od 62 m²); da osim paušalne tvrdnje u drugostupanjskoj presudi da je prvostupanjski sud dao jasne i valjane razloge i da nesavjesnost protutužitelja ne proizlazi iz dokaza provedenih u prvostupanjskoj presudi, drugostupanjski sud u obrazloženju svoje presude nije ocijenio ni jedan od navedenih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja, čime je počinio povredu postupka iz članka 209. ZPP u vezi sa člankom 231. istoga zakona, koji mu nalaže konkretnu ocjenu svih odlučnih žalbenih navoda; da protutužitelji nikada nisu bili vlasnici nekretnina apelanata u Bijeljini jer vlasništvo nisu mogli steći na temelju ništavog ugovora o razmjeni. Kako protutužitelji nikada nisu bili vlasnici nekretnina apelanata u Bijeljini u koje su vršili ulaganja, oni se smatraju nezvanim vršiteljima tuđeg posla (poslovodstvo bez naloga), a prava vršitelja tuđeg posla regulirana su odredbama čl. od 220. do 228. ZOO-a, a ne odredbama čl. 210. i 215. ZOO-a, na koje se pogrešno pozvao prvostupanjski sud. Prema općem pravilu iz članka 220. ZOO-a, protutužiteljima bi pripadalo pravo na ulaganje samo ako se radilo o nužnim i korisnim poslovima za apelante, odnosno ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očite koristi. Kada se tuđi posao vrši u namjeri zadržavanja za sebe postignute koristi, kao što je to ovdje slučaj, vlasnik može zahtijevati vraćanje stvari u prijašnje stanje, kao i naknadu štete (članak 227. ZOO-a). Zbog toga je pogrešno pozivanje drugostupanjskog suda na odredbe čl. 104. st. 1. ZOO-a jer se ovdje ne radi o vraćanju onoga što su apelanti primili na temelju ništavog ugovora o razmjeni, nego se radi o nezvanom vršenju tuđih poslova na koje se primjenjuju navedene odredbe ZOO-a, odnosno odredbe čl. 338. i 339. ZOVPO-a. Ni ovaj žalbeni prigovor apelanata drugostupanjski sud nije ocijenio, što je protivno članku 231. ZPP.

59. Apelanti smatraju da je Vrhovni sud, potvrđujući svojom presudom presude nižestupanjskih sudova i obvezujući apelante da protutužiteljima naknade troškove revizijskog postupka, povrijedio prava apelanata na koja se žale u ovoj apelaciji, te predlažu Ustavnom sudu da apelaciju usvoji i poništi sve pobijane presude.

60. Apelanti smatraju da redoviti sudovi i upravni organi nisu uložili ni minimum napora da se spor okonča na pravedan način već su se od početka svrstali na stranu tuženog, što je doprinijelo da se apelanti osjećaju diskriminiranim pred sudom. Ističu da ih je 14. rujna 2010. godine Ministarstvo uvelo u posjed kuće koja je bila predmet ugovora o zamjeni nekretnina. Navode

da su u postupku pred Okružnim sudom dostavili dokumente iz kojih proizlazi da su tuženi-protutužitelji kuću apelanata koristili besplatno dok su apelanti u Švedskoj plaćali skupe kirije. Stoga se, prema mišljenju apelanata, ne može raditi o neosnovanom obogaćenju. Ističu da navedene dokaze Okružni sud nije spomenuo i nije ih ni razmatrao.

61. U pogledu zahtjeva za donošenje privremene mjere apelanti u suštini navode da bi izvršenjem Presude Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. travnja 2007. godine došlo do otuđenja odnosno prodaje kuće apelanata s ciljem isplate tuženog. Stoga, oni predlažu da Ustavni sud riješi apelaciju po hitnom postupku, a ukoliko ne, da privremenom mjerom stavi izvan snage sve izvršne presude do okončanja apelacije.


62. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud navodi da njegovom odlukom nisu povrijeđena ustavna prava apelanata. Okružni sud je naveo da u cijelosti ostaje pri navodima iznesenim u razlozima drugostupanjske presude i smatra da nije bilo kršenja ustavnih prava apelanata. Osnovni sud je naveo kronologiju predmeta. Pri tome, Osnovni sud smatra da u predmetnom postupku nisu povrijeđena ustavna prava apelanata.

63. U odgovoru na apelaciju tuženi-protutužitelji su naveli da pobijanim odlukama nisu povrijeđena ustavna prava apelanata. Također je navedeno da je tuženi-protutužitelj Bogoljub Gajić u međuvremenu preminuo.


64. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi:

Član 12. U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i

obaveza iz tih odnosa učesnici su dužni da se pridržavaju načela savjesnosti i poštenja.

Član 13. (1) Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa

protivno cilju zbog kojeg je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.

Član 47. Kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen

ili neodrediv, ugovor je ništav.

Član 104. (1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana je

dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

(2) Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralu društva, sud može odbiti, u cjelini ili djelimično, zahtjev nesavjesne strane za vraćanje onog što je drugoj dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sjedište, odnosno prebivalište, ili boravište.

(3) Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savjesnosti jedne, odnosno obiju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima.

Član 107. (1) Ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji

drugi uzrok ništavosti naknadno nestane.


Član 108. Ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora

odgovoran je svome saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti.

Član 210. (1) Kad je neki dio imovine jednog lica prešao na bilo koji

način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrijednost postignutih koristi.

(2) Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrijednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Član 211. Ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo

da zahtijeva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbjegao prinudu.

Član 215. Sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova,

ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja.

Član 220. (1) Poslovodstvo bez naloga je vršenje tuđih poslova,

pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlaštenja, ali za račun onoga čiji su poslovi, a radi zaštite njegovih interesa.

(2) Vršenju tuđeg posla može se nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi.

Član 227. (1) Ko vrši tuđi posao u namjeri da za sebe zadrži

postignute koristi iako zna da je posao tuđ, dužan je na zahtjev onoga čiji je posao položiti račun kao poslovođa bez naloga i predati mu sve postignute koristi.

(2) Onaj čiji je posao može zahtijevati i vraćanje stvari u pređašnje stanje, kao i naknadu štete.

VI. Dopustivost

65. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije Ustavni sud je pošao od odredaba članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda.

Članak VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud također ima prizivnu nadležnost za pitanja iz

Ustava koja se pojave na temelju presude bilo kojeg drugog suda u Bosni i Hercegovini.

66. U odnosu na dio apelacije kojim apelanti pobijaju Presudu Vrhovnog suda broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. rujna 2010. godine, Presudu Okružnog suda broj 012-0-Gž-07-000 482 od 4. srpnja 2008. godine i Presudu Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. travnja 2007. godine, Ustavni sud naglašava da, sukladno članku 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

67. U konkretnom slučaju, predmet pobijanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. rujna 2010. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelanti su primili 27. rujna 2010. godine, a apelacija je podnesena 7. listopada 2010. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 16. st. 2. i 4.

Pravila Ustavnog suda, jer nije očito (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

68. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

69. Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije proizlazi, između ostalog, da su redoviti sudovi, proizvoljnom primjenom materijalnog prava i to instituta neosnovanog obogaćenja, jer apelanti smatraju da je trebalo primijeniti institut nepravog poslovodstva bez naloga, te proizvoljnom primjenom procesnog prava koja se ogleda u nerazmatranju relevantnih žalbenih i revizijskih navoda apelanata i nedavanju odgovora na prigovore apelanata, pobijanim presudama, donesenim u nastavku postupka nakon što je utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina od 7. lipnja 1994. godine, apelante obvezali da tuženim-protutužiteljima isplate naknadu za sredstva koja su uložili u stambeni objekt apelanata za koji su znali odnosno morali znati da nije njihovo vlasništvo, niti je to ikada bio budući da je ugovor o zamjeni i proglašen ništavim zbog nesavjesnosti tuženog-protutužitelja, čime su povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, pravo na privatni i obiteljski život, dom i prepisku iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, pravo na prebivalište iz članka II/3.(m) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije.

Pravo na imovinu

70. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

3. Popis prava Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje: k) Pravo na imovinu.

Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano

uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

71. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stavka i koje je opće prirode, izražava načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stavka, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavku dva ovoga članka, dopušta da države potpisnice imaju pravo, između ostaloga, kontrolirati korištenje imovine sukladno općem interesu. Ova tri pravila nisu različita, u smislu da nisu povezana: drugo i treće pravilo se odnosi na pojedine slučajeve miješanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svjetlu općeg načela izraženog u prvom pravilu (vidi Europski sud za ljudska prava, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. rujna 1982. godine, serija A, broj 52, stavak 61).

72. Pojmove "imovina" i "vlasništvo", koji se javljaju u članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, ne treba


tumačiti na restriktivan način, nego ih treba shvatiti tako da uključuju i stečena prava pojedinca, kao što su novčana potraživanja i druge ekonomske vrijednosti. S druge strane, članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju štiti samo postojeće vlasništvo i imovinu, ali ne uključuje prava ili očekivanja na stjecanje imovine u budućnosti (vidi Europski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, tom 31, stavak 50; Ustavni sud, odluke br. U 37/00 objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 24/02 od 29. kolovoza 2002. godine i U 12/01, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/02 od 3. kolovoza 2002. godine).

73. U konkretnom slučaju, apelanti su pobijanim presudama obvezani da na ime neosnovanog obogaćenja solidarno isplate i to: tuženom-protutužitelju iznos od 30.113,10 KM, a protutužiteljici iznos od 70.263,90 KM sa zakonskom zateznom kamatom preciziranom pobijanim presudama. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da iznos koji su apelanti obvezani platiti tuženom- protutužiteljima predstavlja njihovu "imovinu" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

74. Dalje, Ustavni sud zapaža da je pobijanim presudama kojima su apelanti obvezani tuženom-protutužiteljima isplatiti navedene iznose na ime neosnovanog obogaćenja nesumnjivo došlo do miješanja u njihovo pravo na imovinu.

75. S obzirom na to, Ustavni sud kao sljedeće mora ispitati je li miješanje u imovinu apelanata, na način kako je to rezultiralo pobijanim odlukama, bilo opravdano. To može biti slučaj samo ako je miješanje: a) predviđeno zakonom, b) u javnom interesu i c) sukladno načelu proporcionalnosti.

76. Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije proizlazi da su redoviti sudovi na sve tri instance, nakon što je pravomoćnom djelomičnom presudom utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina od 7. lipnja 1994. godine, zato što predmetni ugovor o zamjeni nije moguće provesti zbog toga što je predmet obveze nemoguć u smislu članka 47. Zakona o obligacijskim odnosima, jer jedna od ugovornih stranaka (tuženi-protutužitelj) nije vlasnik nekretnina koje se daju u zamjenu, pobijanim presudama donesenim u nastavku postupka apelante obvezali da tuženom-protutužiteljima isplate naknadu za sredstva koja su oni uložili u stambeni objekt apelanata dobiven po osnovi ništavog ugovora o zamjeni nekretnina, primjenom instituta neosnovanog obogaćenja, dok apelanti smatraju da je trebalo primijeniti institut nepravog poslovodstva bez naloga.

77. Razmatrajući navode apelanata, Ustavni sud konstatira da je prvostupanjski sud u obrazloženju prvostupanjske presude podsjetio na to da je u predmetnom postupku pravomoćnom djelomičnom presudom tog suda broj P-1120/2001 od 18. srpnja 2002. godine utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog 7. lipnja 1994. godine, te da je u obrazloženju navedene presude istaknuto da je vlasnik nekretnina u Tuzli, koje su bile predmet zamjene, Miroslav Gajić a ne Bogoljub Gajić (tuženi-protutužitelj) kao ugovarač iz ugovora o zamjeni, te kako predmetni ugovor nije moguće provesti zbog toga što je predmet obveze nemoguć u smislu članka 47. ZOO-a, navedeni ugovor je ništavan u smislu članka 103. ZOO-a. Ustavni sud, također, zapaža da je Osnovni sud u toj djelomičnoj presudi utvrdio da tuženi-protutužitelj u vrijeme zaključenja navedenog ugovora nije apelante niti njihovog oca kao njihovog punomoćnika obavijestio o činjenici da on nije vlasnik objekta u Tuzli koji je dao u zamjenu za kuću apelanata u Bijeljini već da je to njegov sin Miroslav Gajić, te je sud obrazložio da je logično da apelanti ne bi ni zaključivali ugovor o zamjeni sa osobom koja nije vlasnik nekretnina da im je ta činjenica bila poznata u vrijeme zaključenja ugovora, odnosno da su mogli provjeriti stanje nekretnina koje dobivaju u zamjenu. Iz pobijanih presuda proizlazi da je predmetni ugovor o razmjeni nekretnina proglašen ništavim zbog činjenice da ga nije moguće provesti jer je predmet

obveze nemoguć u smislu članka 47. ZOO-a, za što odgovornost od samog početka, tj. od zaključenja ništavog ugovora snosi tuženi-protutužitelj, koji je postupao prijevarno u smislu da je zaključio ugovor o razmjeni nekretnine na kojoj vlasništvo pripada njegovom sinu Miroslavu Gajiću a ne njemu.

78. Budući da je tuženi-protutužitelj u tijeku postupka za utvrđivanje ništavosti ugovora podnio protutužbeni zahtjev za isplatu sredstava koja je uložio u zamijenjeni stambeni objekt, kojem se u tijeku postupka donošenja pobijane prvostupanjske presude pridružila njegova snaha (protutužiteljica), oboje tvrdeći da im kao savjesnim graditeljima pripada naknada uloženih sredstava, redoviti sudovi su u daljnjem tijeku postupka, rješavajući o protutužbenom zahtjevu tuženog-protutužitelja, izrazili stajalište da su tuženi-protutužitelji na nekretnini koja se nalazi u Bijeljini, koja je bila predmet ugovora o zamjeni, vršili korisna ulaganja, nalazeći da su pri tome bili savjesni, pa su, pozivajući se na institut neosnovanog obogaćenja, usvojili protutužbeni zahtjev i apelante obvezali da tuženim-protutužiteljima isplate naknadu u iznosu od 100.377,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od donošenja presude, tj. 5. travnja 2007. godine pa do konačne isplate.

79. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da je pred redovitim sudovima bila zadaća da, nakon što su pravomoćnom djelomičnom presudom utvrdili da je ugovor o zamjeni nekretnina od 7. lipnja 1994. godine ništavan jer tuženi-protutužitelj nije bio vlasnik zamijenjene nekretnine u Tuzli pa je ugovor bilo nemoguće provesti, primjenom članka 104. ZOO-a, odluče o posljedicama ništavosti ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog 7. lipnja 1994. godine.

80. Imajući u vidu sadržaj članka 104. ZOO-a, proizlazi da su redoviti sudovi, prema stavku 1, bili dužni odlučiti da svaka ugovorna strana vrati drugoj sve ono što je primila po osnovi ništavog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, da se da odgovarajuća naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje; prema stavku 2, ako je ugovor ništavan zbog toga što je po svom sadržaju ili cilju protivan prinudnim propisima sudovi su mogli odbiti u cjelini ili djelomično zahtjev nesavjesne strane za vraćanje onog što je drugoj dala; i prema stavku 3, prilikom odlučivanja sudovi su morali voditi računa o savjesnosti jedne, odnosno obiju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvaćanjima. Iz navedenoga, prema mišljenju Ustavnog suda, proizlazi da su redoviti sudovi donoseći pobijane presude bili dužni dosljedno primijeniti članak 104. ZOO-a, tj. narediti svakoj strani da vrati onoj drugoj sve što je primila po osnovi ništavog ugovora. Umjesto toga, redoviti sudovi su, postupajući povodom protutužbe, potpuno zanemarili činjenicu da je cijeli spor nastao zato što je radnjama tuženog-protutužitelja, u vrijeme zaključenja ništavog ugovora koji je u zamjenu dao poslovni prostor koji nije njegovo vlasništvo, iskazano nepoštivanje načela savjesnosti i poštenja iz članka 12. ZOO-a, što je dovelo do nemogućnosti provedbe predmetnog ugovora jer je predmet obveze nemoguć u smislu članka 47. ZOO-a, zbog čega je predmetni ugovor i proglašen ništavim.

81. Ustavni sud, također, podsjeća na značaj savjesnosti i poštenja kao načela cijelog Zakona o obligacijskim odnosima. Tako, prema stakvu 2. članka 104. ZOO-a, sud može u cijelosti ili djelomično odbiti zahtjev strane za vraćanje onoga što je drugoj dala ukoliko utvrdi da je ona bila nesavjesna. U konkretnom slučaju, iako je sud djelomičnom presudom pravomoćno utvrdio da tuženi u vrijeme zaključenja ugovora o zamjeni nije obavijestio apelante da su nekretnine koje su predmet zamjene koje se nalaze u Tuzli vlasništvo Miroslava Gajića, a ne Bogoljuba Gajića, te obrazložio da je ocijenio logičnim da apelanti ne bi ni zaključivali ugovor o zamjeni s


osobom koja nije vlasnik nekretnina da im je ta činjenica bila poznata u vrijeme zaključenja ugovora, odnosno da su mogli provjeriti stanje nekretnina koje dobivaju u zamjenu, redoviti sudovi su na sve tri instance u nastavku postupka povodom protutužbe zaključili da su tuženi-protutužitelj i protutužiteljica bili savjesni. Redoviti sudovi su odbili prigovor apelanata da su tuženi-protutužitelj u momentu zaključenja spornog ugovora, a protutužiteljica prije početka ulaganja u stambeni objekt, bili nesavjesni, obrazlažući da su iskaze tuženih-protutužitelja u cijelosti prihvatili kao uvjerljive i vjerodostojne, te potvrđene i materijalnim dokazima izvedenim tijekom postupka, pri čemu je tuženi protutužitelj tvrdio da je otac apelanata bio upoznat sa činjenicom da tuženi-protutužitelj nije vlasnik nekretnina u Tuzli, ali da je i pored toga otac apelanata u ugovoru o zamjeni kao ugovornu stranku konstatirao tuženog-protutužitelja; da je odmah nakon zaključenja navedenog ugovora otac apelanata otišao sa ovih prostora, a tuženi-protutužitelj je iskazao spremnost da se zaključenjem naknadnog ugovora ili aneksa na navedeni ugovor izvrši ispravka tog ugovora na način što će se kao ugovorna stranka označiti Miroslav Gajić, vlasnik poslovnog prostora u Tuzli; da je, kada je saznao da je otac apelanata ušao u posjed nekretnina u Tuzli koje je počeo izdavati u zakup, smatrajući da je ugovor o zamjeni realiziran, te da su nekretnine u Bijeljini njegovo vlasništvo, pristupio investicionim ulaganjima u predmetni objekt u Bijeljini; postigao je dogovor sa sinom Zoranom Gajićem i njegovom suprugom Biljanom da zajedno vrše ulaganja u stambenu kuću koja je bila predmet ugovora o zamjeni.

82. Iz navedenog nesporno proizlazi da su pobijanim presudama ponovno ocijenjeni razlozi koje je tuženi-protutužitelj isticao u postupku koji je rezultirao pravomoćnom djelomičnom presudom i odbio ih kao neuvjerljive i nelogične, dakle ponovno odlučivao o već presuđenoj stvari u dijelu koji se odnosi na razloge ništavosti ugovora o zamjeni i nesavjesnosti tuženog-protutužitelja prilikom zaključivanja tog ugovora. I ne samo da je sud odlučivao, već su mu u nastavku postupka navodi o kojima je pravomoćno presuđeno na način da su odbijeni, ti isti razlozi sada postali uvjerljivi i vjerodostojni. Osim toga, i da su mogli iste razloge ponovno ocijeniti, redoviti sudovi u svojim odlukama nisu obrazložili kontradiktornosti u iskazima tuženih-protutužitelja koje se ogledaju u navodima da je otac apelanata obaviješten da tuženi-protutužitelj nije vlasnik nekretnina u Tuzli koje su predmet zamjene; kako je otac apelanata u to vrijeme mogao insistirati da zaključi ugovor sa nevlasnikom; kome je tuženi-protutužitelj iskazao spremnost da sačini aneks ugovora kada je otac apelanata odmah napustio ove prostore, ako je tuženi-protutužitelj bio spreman sačiniti aneks ugovora zašto prilikom zaključenja ništavog ugovora nije kazao da on nije vlasnik; kada bi ovi navodi bili i prihvatljivi, oni opet ne objašnjavaju zašto vlasnik poslovnog prostora u Tuzli Miroslav Gajić nije iskazao spremnost da sačini aneks ugovora već je to opet učinio tuženi-protutužitelj Bogoljub Gajić, koji nije bio vlasnik poslovnog prostora u Tuzli i kako bi on u ime vlasnika bez punomoći mogao nuditi zaključenje novog ili aneks zaključenom ugovoru o zamjeni; kako je otac apelanata ušao u prostor u Tuzli ako je otišao s ovih prostora itd. Ustavni sud zapaža da to što je jedan od apelanata izdavao prostorije koje je dobio u zamjenu ne znači ništa za ovo što je ranije navedeno, jer apelanti nisu postali vlasnici tog prostora, niti su to mogli, budući da su ga stekli od nevlasnika, i to ne konvalidira ugovor koji je od samog početka ništavan, pogotovo što je jedan od apelanata prostor izdavao u vrijeme kada još nije bio saznao da tuženi-protutužitelj nije vlasnik. Upravo zato je ugovor i proglašen ništavim. I u odnosu na navod tuženog-protutužitelja da je postigao dogovor sa sinom Zoranom Gajićem i njegovom suprugom Biljanom da zajedno vrše ulaganja u stambenu kuću

koja je bila predmet ugovora o zamjeni, Ustavni sud ne nalazi logično i valjano obrazloženje zašto bi tuženi-protutužitelj postigao dogovor sa sinom i snahom (sinom koji nije vlasnik poslovnog prostora u Tuzli i njegovom suprugom-protutužiteljicom) o ulaganju u stambeni objekt apelanata dobiven po osnovi ništavog ugovora o zamjeni nekretnina, a nije postigao dogovor sa sinom koji je vlasnik poslovnog prostora u Tuzli koji je bio predmet ništavog ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog 7. lipnja 1994. godine. To, prema mišljenju Ustavnog suda, znači da redoviti sudovi članak 104. ZOO-a uopće nisu primijenili, iako su samo na temelju tog članka mogli odlučiti o posljedicama ništavosti predmetnog ugovora, jer protutužbe ne bi bilo da predmetni ugovor nije proglašen ništavim.

83. Ustavni sud zapaža da predmet spora između apelanata i tuženog-protutužitelja u postupku koji je vođen pred redovitim sudovima nije visina ulaganja u stambeni objekt apelanata. Predmet spora je pravni institut koji su redoviti sudovi morali primijeniti kako bi odlučili o protutužbi. Naime, redoviti sudovi su potpuno ignorirali relevantne odredbe ZOO-a o savjesnosti. Dosljednom primjenom relevantnih odredaba materijalnog prava, konkretno odredaba ZOO-a, sudovi su morali u nastavku postupka, nakon što je postala pravomoćna djelomična presuda kojom je utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina jer tuženi-protutužitelj nije bio vlasnik nekretnina u Tuzli koje je dao u zamjenu, utvrditi da je tuženi-protutužitelj bio nesavjestan u trenutku zaključenja ništavog ugovora. Ta nesavjesnost i dalje proizlazi iz tvrdnji tuženog-protutužitelja koji je, kako redoviti sudovi tvrde, nudio zaključenje novog ili aneks zaključenom ugovoru (iako ne navode kome je to nudio) i to odmah po zaključenju ništavog ugovora o zamjeni, prije nego su apelanti i saznali za razloge ništavosti predmetnog ugovora, tj. da tuženi-protutužitelj nije vlasnik zamijenjene nekretnine. Ta nesavjesnost se proteže i dalje i traje i u trenutku kada je tuženi-protutužitelj počeo vršiti ulaganja u stambeni objekt apelanata jer, bez obzira na to što apelanti još uvijek nisu bili saznali za razloge ništavosti, tuženi-protutužitelj je znao da on nikada nije postao vlasnik stambenog objekta apelanata, budući da je u zamjenu za njega dao poslovi prostor čiji on nije vlasnik. Dakle, i u trenutku otpočinjanja ulaganja u stambeni objekt apelanata tuženi nije bio vlasnik ni poslovnog prostora u Tuzli koji je dao u zamjenu niti stambenog objekta apelanata jer, prema članku 107. stavak 1. ZOO-a, ništavan ugovor ne postaje punovažan kada zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Dakle, sve i da je uzrok ništavosti naknadno i nestao, predmetni ugovor o zamjeni ne bi bio konvalidiran, tj. njegovo djelovanje je kao da nikada nije ni postojao, pa je tuženi-protutužitelj znao ili morao znati da on nije vlasnik stambenog objekta apelanata.

84. U takvoj situaciji, dakle, u situaciji kada netko svjesno počne ulagati sredstva u stambeni objekt za koji je znao ili morao znati da nije njegovo vlasništvo, za Ustavni sud se pokazuju sasvim utemeljenim navodi apelacije da je postupak povodom protutužbe trebalo rješavati primjenom pravila koja vrijede za vršenje tuđih poslova bez naloga, odnosno za nepravo poslovodstvo bez naloga, a ne primjenom pravila o stjecanju bez osnove, pogotovu kada se ima u vidu institut nepravog poslovodstva bez naloga, koji je situiran u članku 227. ZOO-a, u kojem je navedeno: "Ko vrši tuđi posao u namjeri da za sebe zadrži postignute koristi iako zna da je posao tuđ, dužan je na zahtjev onoga čiji je posao položiti račun kao poslovođa bez naloga i predati mu sve postignute koristi. Onaj čiji je posao može zahtijevati i vraćanje stvari u pređašnje stanje, kao i naknadu štete". U konkretnom slučaju, tuženi-protutužitelj je u vrijeme kada je započeo vršiti i kada je vršio ulaganja u stambeni objekt apelanata znao ili je morao znati da je to tuđi posao (posao apelanata), on je ta ulaganja vršio u namjeri da za sebe zadrži


postignute koristi iako je znao da je posao tuđi, tj. apelanata, i na zahtjev apelanata bio je dužan vratiti stambeni objekt u prijašnje stanje, te im naknaditi štetu. Također, i prema članku 108. ZOO-a, tuženi-protutužitelj je bio dužan kao ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora apelantima kao svojim suugovaračima naknaditi štetu koju su pretrpjeli zbog ništavosti ugovora, budući da su sudovi utvrdili da apelanti nisu znali odnosno prema okolnostima nisu morali znati za postojanje uzroka ništavosti. Njegovu sudbinu dijeli i protutužiteljica koja mu se pridružila tijekom postupka.

85. Nasuprot navedenome, redoviti sudovi, među kojima i Vrhovni sud, ustrajali su u svome stavu da na konkretnu situaciju treba primijeniti institut neosnovanog obogaćenja, smatrajući da su se apelanti neosnovano obogatili za ukupan iznos od 100.377,00 KM, a tuženi-protutužitelj da su neosnovano osiromašeni prema procentu svog učešća u izgradnji, pa kako je kod stjecanja bez osnove značajno samo pitanje savjesnosti stjecatelja – neosnovano obogaćenog u pogledu plodova i zateznih kamata u smislu čl. 214. i 215. ZOO-a, navodi revizije istaknuti u smislu nesavjesnosti tuženih-protutužitelja nisu od utjecaja na ishod ovog spora, zaključio je Vrhovni sud. Ustavni sud, također, podsjeća na to da je Osnovni sud obrazložio da je usvojio protutužbeni zahtjev primjenom članka 210. ZOO-a, jer je na pouzdan način utvrdio da je imovina jedne osobe, u ovom slučaju tuženih-protutužitelja, prešla u imovinu druge osobe, u ovom slučaju apelanata, a da taj prijelaz nije utemeljen na pravnom poslu. Zatim je navedeno da su tuženi-protutužitelji bili savjesni prilikom ulaganja u predmetne nekretnine, jer su svi radovi izvršeni prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora, ali oni, bez obzira na savjesnost, na temelju članka 215. ZOO-a, imaju pravo na naknadu za korisne troškove do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti. Iz navedenoga Ustavni sud zapaža da je Osnovni sud, a to nisu promijenili ni žalbeni ni revizijski sud, članak 215. ZOO-a zaista primijenio kao osnovu da tuženim-protutužiteljima kao osiromašenim dosudi naknadu uloženih sredstava kao korisnih troškova u smislu članka 215. ZOO-a. Međutim, kada se ima u vidu sadržaj članka 215. ZOO-a, prema kojem stjecatelj ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja, proizlazi neupitnim da se članak 215. ZOO-a nije mogao primijeniti na tužene-protutužitelje kao "osiromašene", već se mogao primijeniti samo na apelante budući da su redoviti sudovi apelante smatrali stjecateljima, odnosno "obogaćenima". Osim toga, Ustavni sud zapaža da su apelanti tijekom postupka pred redovitim sudovima isticali da su oni osiromašeni jer su u Švedskoj plaćali skupe kirije i nesporno je da su zaključenjem ništavog ugovora pretrpjeli štetu, ali se iz pobijanih presuda ne vidi da je bilo gdje primijenjen članak 108. ZOO-a, prema kojem je ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran svome suugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti, iako su redoviti sudovi utvrdili da je tuženi-protutužitelj kriv za zaključenje ništavog ugovora. I pored navedenog, tuženom-protutužitelju je pobijanim presudama omogućeno da izbjegne odgovornost za nesavjesnost pri zaključenju ništavog ugovora i dosuđena naknada primjenom instituta stjecanja bez osnove, iako nesporno proizlazi da se navedeni pravni odnos trebao riješiti primjenom instituta nepravog poslovodstva bez naloga, kao što su apelanti i tvrdili.

86. Osim navedenoga, Ustavni sud iz navoda apelacije i pobijanih presuda zapaža da se protutužbenom zahtjevu pridružila i snaha tuženog-protutužitelja kao protutužiteljica za koju su redoviti sudovi utvrdili da je zajedno sa svojim umrlim suprugom, inače sinom tuženog-protutužitelja, ulagala u navedeni

stambeni objekt apelanata i to u procentu od 70% ukupne vrijednosti uloženih sredstava. Njezinu aktivnu legitimaciju Osnovni sud temelji na izjavi tuženog- protutužitelja o tome da su pored njega u predmetni stambeni objekt ulaganja vršili i protutužiteljica i njezin umrli suprug, kao i Rješenju Osnovnog suda o nasljeđivanju broj O-669/04 od 14. listopada 2004. godine kojim je protutužiteljica pravomoćno proglašena jedinom nasljednicom na zaostavštini iza supruga. Osnovni sud je istakao da protutužiteljičina aktivna legitimacija proizlazi i iz odredbe članka 240. stavak 1. Zakona o nasljeđivanju, te odredbi članka 43. ZOVPO-a, kojim je propisano da suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava vlasništva na cijelu stvar, pa analogno navedenome, suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo i na tužbu radi stjecanja bez osnove cjelokupnog iznosa. U pogledu navedenoga, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi jasno konstatirali da protutužiteljica kao ni njezin suprug nikada nisu bili upisani kao vlasnici ili suvlasnici stambenog objekta apelanata; da stambeni objekt apelanata u koji je protutužiteljica navodno ulagala sredstva zajedno sa svojim suprugom čija je nasljednica uopće ne čini ostavinsku masu njezinog pokojnog supruga. I pored toga, redoviti sudovi su zaključili da je protutužiteljica aktivno legitimirana u predmetnoj pravnoj stvari i čak joj dosudili naknadu u iznosu od 70% vrijednosti uloženih sredstava sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđivanja pa do isplate, kao da nije riječ o nekretninama čiji je vlasnik samo onaj tko je po osnovi valjanog pravnog naslova upisan u zemljišne knjige kao vlasnik. U konkretnom slučaju, to nisu bili osim tuženog-protutužitelja ni njegov pokojni sin niti protutužiteljica. I protutužiteljica i njezin pokojni suprug su znali, odnosno morali znati da tuženi-protutužitelj nije vlasnik poslovnog objekta u Tuzli koji je ništavim ugovorom dao u zamjenu apelantima, iz čega proizlazi da su i oni nesavjesni graditelji. Dakle, proizlazi da razlozi koje je naveo prvostupanjski sud, a potvrdili su ih žalbeni i revizijski sudovi, u odnosu na svoje uvjerenje da je protutužiteljica aktivno legitimirana u konkretnom slučaju, da su tuženi-protutužitelji bili savjesni, odnosno savjesni graditelji, te da o protutužbenom zahtjevu treba odlučiti primjenom instituta stjecanje bez osnove, a ne instituta nepravo poslovodstvo bez naloga, ukazuju na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud nalazi da je proizvoljan stav redovitih sudova da u konkretnom slučaju nije bilo mjesta za primjenu čl. 227. i 228. ZOO-a već da je trebalo primijeniti odredbu članka 210. ZOO-a (stjecanje bez osnove), a to dalje znači da je miješanje koje su redoviti sudovi izvršili u imovinu apelanata bilo nezakonito.

87. Sve navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ukazuje na to da miješanje u imovinu apelanata nije izvršeno sukladno zakonu, na temelju čega Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Ostali navodi

88. S obzirom na utvrđenu povredu članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud smatra da nije potrebno razmatrati navode apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, prava na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije, prava na prebivalište iz članka II/3.(m) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 2. Protokola broj 4 uz Europsku konvenciju i prava na nediskriminaciju iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije jer su u suštini isti kao i navodi u


vezi sa povredom prava na imovinu, što je Ustavni sud već ispitao.

VIII. Zaključak

89. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno pravo apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju jer miješanje u imovinu apelanata nije izvršeno pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava, što je prvi uvjet da se javne vlasti uopće umiješaju u pravo na imovinu bilo koje fizičke ili pravne osobe.

90. Na temelju članka 59. stavak 2. alineja 2, članka 61. st. 1. i 2. i članka 64. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

91. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije nužno posebno razmatrati prijedlog apelanata za donošenje privremene mjere.





судија, у предмету број АП 4370/10, рјешавајући апелацију Аднана Бекрића и Енеса Бекрића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија на сједници одржаној 20. децембра 2012. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Аднана Бекрића и Енеса Бекрића

поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 118 0 П 000508 08 Рев од 1. септембра 2010. године, Пресуде Окружног суда у Бијељини број 012-0-Гж-07-000 482 од 4. јула 2008. године и Пресуде Основног суда у Бијељини број 080-0-П-05-000 983 од 5. априла 2007. године.

Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Укидају се Пресуда Врховног суда Републике Српске број 118 0 П 000508 08 Рев од 1. септембра 2010. године, Пресуда Окружног суда у Бијељини број 012-0-Гж-07-000482 од 4. јула 2008. године и Пресуда Основног суда у Бијељини број 080-0-П-05-000 983 од 5. априла 2007. године.

Предмет се враћа Основном суду у Бијељини који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Основном суду у Бијељини да, у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и

Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Аднан Бекрић и Енес Бекрић (у даљњем тексту: апеланти) из Бијељине, које заступа Славко Максимовић, адвокат из Бијељине, поднијели су 7. октобра 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 118 0 П 000508 08 Рев од 1. септембра 2010. године, Пресуде Окружног суда у Бијељини (у даљњем тексту: Окружни суд) број 012-0-Гж-07-000 482 од 4. јула 2008. године и Пресуде Основног суда у Бијељини (у даљњем тексту: Основни суд) број 080-0-П-05-000 983 од 5. априла 2007. године. Наведена апелација је заведена под бројем АП 4370/10.

2. Апеланти су 25. октобра 2010. године поново поднијели апелацију против Пресуде Врховног суда број 118 0 П 000508 08 Рев од 1. септембра 2010. године, Пресуде Окружног суда број 012-0-Гж-07-000482 од 4. јула 2008. године, Пресуде Основног суда број 080-0-П-05-000983 од 5. априла 2007. године и закључка Министарства за избјеглице и расељена лица, Одсјек Бијељина (у даљњем тексту: Министарство). Апеланти су, такође, поднијели захтјев за доношење привремене мјере којом би Уставни суд до доношења коначне одлуке о апелацији "ставио ван снаге" све извршне пресуде. Наведена апелација је заведена као АП 4618/10. Ову апелацију апеланти су допунили 10. децембра 2010. године.

3. Апеланти су 24. марта 2011. године доставили допуну апелације, заведену под бројем АП 4370/10, којом оспоравају и Рјешење Основног суда број 80 0 И 009779 08 И од 14. марта 2011. године.

4. Апеланти су 11. и 22. августа 2011. године допунили апелацију.

5. С обзиром на то да су апеланти Уставном суду доставили двије апелације из његове надлежности, које се односе на исти чињенични и правни основ и на исти парнични поступак, Уставни суд је, у складу са чланом 31 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању предмета број АП 4370/10 и АП 4618/10 у којима ће водити један поступак и донијети једну одлуку под бројем АП 4370/10.


6. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда и учесника у поступку Богољуба Гајића (у даљњем тексту: тужени-противтужилац) и Биљане Гајић (у даљњем тексту: противтужитељка) затражено је 3. новембра 2010. године да доставе одговоре на апелацију.

7. Врховни, Окружни и Основни суд су доставили одговоре на апелацију 12. и 15. новембра 2010. године. Тужени-противтужиоци су доставили одговоре на апелацију 22. новембра 2010. године.

8. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апелантима 9. марта 2011. године.


9. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

10. Апеланти су 29. августа 2001. године Основном суду поднијели тужбу против туженог Богољуба Гајића. У


тужби су навели да је њихов отац 7. јуна 1994. године закључио уговор о замјени непокретности са туженим. Предмет уговора су биле непокретности апеланата које се налазе у Бијељини у улици Ервина Киша број 13, које се састоје од породичне стамбене зграде вел. 185 м², саграђене на земљишту-двориште 291 м², које је означено као к.ч. број 3765/2, што одговара старом премјеру као к.ч. број 481/3 уписано у зк. ул. број 12744 к.о. Бијељина 2, које су апеланти размијенили за непокретности туженог, које се налазе у Тузли у Славиновићима број М2 укупне површине 62 м². Апеланти су тражили да Основни суд утврди да је ништаван уговор о замјени непокретности закључен у Бијељини 7. јуна 1994. године између апеланата и туженог, који је овјерен у Основном суду под бројем ОВ-2504/94, те да се наложи земљишнокњижном органу брисање укњижбе, те је тужени дужан да призна и трпи да се апеланти по основу пресуде укњиже као власници и посједници на непокретностима означеним као к.ч. број 3765/2, окућница, двориште, пов. 291 м² и у истој парцели стамбена зграда пов. 185 м², уписане у к.к. ул. бр. 4824 к.о. Бијељина II са дијелом од по ½, те да им накнади трошкове поступка, све у року од 15 дана по правоснажности пресуде, под пријетњом принудног извршења. Апеланти су тражили да суд одреди привремену мјеру којом ће се туженом забранити да отуђи и оптерети наведене непокретности, као и да се туженом забрани инвестиционо улагање у предметне непокретности под пријетњом извршења. Сем наведеног, апеланти су затражили да се наложи Републичкој управи за геодетске послове и катастар Бијељина да изврши забиљежбу забране отуђења и оптерећења назначених непокретности.

11. Основни суд је Рјешењем број П-1120/01 од 10. септембра 2001. године одредио привремену мјеру, те туженом забранио отуђење и оптерећење непокретности означених као цјелина к.ч. број 3765/2 уписана у к.к. ул. број 4824 к.о. Бијељина II у нарави окућница-двориште површине 291 м², стамбена зграда површине 185 м². Даље је туженом забрањено свако инвестиционо улагање у предметне непокретности под пријетњом извршења. Наложено је да Републичка геодетска управа, Подручна јединица Бијељина, предметну привремену мјеру забиљежи у својој катастарско-књижној евиденцији. Одређено је да наведена привремена мјера остаје на снази до правоснажног окончања спора. Такође је одређено да приговор изјављен против наведеног рјешења не задржава његово извршење.

12. Тужени Богољуб Гајић је 25. децембра 2001. године поднио противтужбени захтјев против апеланата којим је тражио да се апеланти обавежу да туженом надокнаде средства која је уложио у стамбени објекат апеланата добијен замјеном, тј. да му солидарно исплате износ од 103.080,43 КМ, истичући да је као савјестан градитељ извршио знатна улагања у стамбени објекат који је био предмет размјене, и да му апеланти накнаде у том дијелу трошкове поступка које ће накнадно прецизирати.

13. Дјелимичном пресудом Основног суда број П-1120/01 од 18. јула 2002. године утврђено је да је ништаван уговор о замјени непокретности закључен у Бијељини 7. јуна 1994. године између апеланата и Богољуба Гајића из Бијељине, који је овјерен у Основном суду у Бијељини под бројем Ов-2504/94, па је наложено земљишнокњижном органу брисање извршене укњижбе, те је тужени дужан да призна и трпи да се апеланти на основу ове пресуде укњиже као власници и посједници на предметним непокретностима ближе означеним у дјелимичној пресуди, са дијеловима од по 1/2, у року од 15 дана. Ставом 2 наведене пресуде одлучено је да ће се по правоснажности те пресуде наставити расправљање о противтужбеном захтјеву. Ставом

3 исте пресуде апелантима је забрањено свако располагање наведеним непокретностима до правоснажног окончања поступка који се води у Основном суду у Бијељини под бројем П-1120/2001.

14. У образложењу дјелимичне пресуде Основни суд је навео да су апеланти поднијели тужбу којом траже да суд утврди ништавним уговор о замјени непокретности, између осталог, и због тога што тужени није власник непокретности које је дао у замјену. Затим је наведено да је тужени у одговору на тужбу предложио да се тужбени захтјев одбије као неоснован и поставио је противтужбени захтјев којим тражи да му апеланти надокнаде средства која је уложио у непокретности у Бијељини стечене замјеном.

15. Основни суд је навео да је у доказном поступку извршио увид у уговор о замјени непокретности од 7. јуна 1994. године, уговор о продаји пословног простора од 8. априла 1988. године, те спровео доказ саслушањем апеланта Аднана Бекрића као странке и свједока Мухамеда Бекрића, па је на основу оцјене спроведених доказа, у смислу члана 8 ЗПП, одлучио као у изреци и то због разлога који ће бити наведени у сљедећим тачкама.

16. Увидом у уговор о замјени непокретности утврђено је да су апеланти преко пуномоћника Мухамеда Бекрића закључили уговор о замјени непокретности са туженим Богољубом Гајићем, којим су апеланти дали у замјену своје непокретности у Бијељини, а Богољуб Гајић непокретности које се налазе у Тузли. Увидом у уговор о купопродаји пословног простора од 8. априла 1988. године утврђено је да је власник непокретности у Тузли, које су биле предмет замјене, Мирослав Гајић, а не Богољуб Гајић - уговарач из уговора о замјени. На основу исказа апеланта Аднана Бекрића као странке и свједока Мухамеда Бекрића утврђено је да тужени у вријеме закључења уговора о замјени није обавијестио апеланте да су непокретности које су предмет замјене, које се налазе у Тузли, својина Мирослава Гајића, а не Богољуба Гајића. Ове исказе суд је у цијелости прихватио јер је оцијенио логичним да апеланти не би ни закључивали уговор о замјени с лицем које није власник непокретности да им је та чињеница била позната у вријеме закључења уговора, односно да су могли провјерити стање непокретности које добијају у замјену.

17. Коначно, Основни суд је образложио да, како предметни уговор о замјени није могуће спровести због тога што је предмет обавезе немогућ у смислу члана 47 Закона о облигационим односима, јер једна од уговорних странака није власник непокретности које се дају у замјену, тај суд је усвојио тужбени захтјев и донио дјелимичну пресуду којом је, примјеном члана 103 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), утврдио ништавост спорног уговора. Да би се обезбиједило потраживање из противтужбеног захтјева у вези са улагањем туженог у спорне непокретности, Основни суд је образложио да је апелантима одредио забрану сваког располагања непокретностима, у смислу члана 265 Закона о извршном поступку, јер би без такве мјере евентуално потраживање, уколико тужени успије са противтужбеним захтјевом, било осујећено.

18. Пресудом Окружног суда број Гж-358/03 од 28. априла 2005. године жалба туженог против дјелимичне пресуде Основног суда број П-1120/01 од 18. јула 2002. године је одбијена и првостепена пресуда потврђена.

19. Након правоснажности дјелимичне пресуде Основни суд је наставио поступак с циљем доношења одлуке о противтужбеном захтјеву туженог-противтужиоца.

20. Пресудом Основног суда број 080-0-П-05-000 983 од 5. априла 2007. године обавезани су апеланти да противтужиоцима (Богољубу Гајићу и Биљани Гајић) на име


неоснованог обогаћења солидарно исплате и то: туженом-противтужиоцу Богољубу Гајићу износ од 30.113,10 КМ са законском затезном каматом на наведени износ од доношења пресуде, тј. 5. априла 2007. године па до коначне исплате, а противтужитељки Биљани Гајић износ од 70.263,90 КМ са законском затезном каматом на наведени износ од доношења пресуде, тј. 5. априла 2007. године па до коначне исплате. У преосталом дијелу, тј. преко досуђених износа, противтужбени захтјев противтужилаца је одбијен као неоснован. Одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

21. У образложењу првостепене пресуде је наведено да је поднеском од 11. децембра 2006. године Биљана Гајић истакла да приступа противтужби на страни туженог-противтужиоца. С обзиром на то да се пуномоћник апеланата није противио приступању противтужитељке на страни туженог-противтужиоца, Основни суд је рјешењем од 12. децембра 2006. године дозволио противтужитељки приступање тужби.

22. Даље је наведено да су тужени-противтужиоци у тужби навели да су као савјесни градитељи извршили знатна улагања у стамбени објекат који је предмет уговора о замјени, односно да су улагања извршили и то тужени-противтужилац у проценту од 30%, а противтужитељка и њен, сада покојни муж са дијелом од 70%. Истакнуто је да је у међувремену син туженог-противтужиоца умро, а његова супруга (противтужитељка) правоснажним Рјешењем број О-669/04 од 14. октобра 2004. године проглашена његовом једином насљедницом. Стога је суд утврдио да противтужитељка има активну легитимацију за постављање противтужбеног захтјева.

23. Основни суд је навео да су апеланти у одговору на противтужбени захтјев оспорили основ и висину тог захтјева, истичући да је Богољуб Гајић (тужени-противтужилац), у моменту закључења оспореног уговора био несавјестан, затим да код апсолутне ништавости правних послова свака уговорна страна даје односно враћа другој уговорној страни оно што је примила односно дала, по закључењу уговора, изузев несавјесне стране која нема право на повраћај оног што је дала. Када су у питању уложена средства у адаптацију куће која је предмет спора, већина вриједних ствари може се физички одвојити без оштећења, те апеланти не бране туженима-противтужиоцима да са објекта поскидају све што се може скинути.

24. У наставку образложења Основни суд је навео да је своју пресуду засновао на чињеницама и доказима изведеним на главној расправи, савјесном и брижљивом оцјеном сваког доказа засебно и свих доказа заједно.

25. Наиме, Основни суд је утврдио да су уговором о замјени непокретности од 7. јуна 1994. године, који је овјерен у Основном суду у Бијељини 10. јуна 1994. године под Ов.бр. 2504/94, Енес Бекрић и Аднан Бекрић дали у замјену Богољубу Гајићу своје непокретности и то породичну стамбену зграду у изградњи, чији су сувласници, величине 185 м², саграђену на дворишту површине 291 м² која се налази у Бијељини, означена као к.ч. бр. 3765/2, што одговара старом премјеру к.ч. бр. 481/3 уписано у зк. ул. бр. 12744 к.о. Бијељина 2, док је Богољуб Гајић апелантима дао у замјену своје непокретности које се налазе у Тузли – Славиновићи и то у нарави пословни простор површине 65 м², који се састоји од четири повезане просторије са пржионицом кафе и комплетним инвентаром.

26. Затим је истакнуто да је правоснажном дјелимичном пресудом тог суда бр. П-1120/2001 од 18. јула 2002. године утврђена ништавост наведеног уговора о замјени непокретности, те да је у образложењу наведене

пресуде истакнуто да је власник непокретности у Тузли, које су биле предмет замјене, Мирослав Гајић а не Богољуб Гајић као уговарач из уговора о замјени, те како предметни уговор није могуће спровести због тога што је предмет обавезе немогућ у смислу члана 47 ЗОО-а, наведени уговор је ништаван на основу члана 103 ЗОО-а. Основни суд је образложио да је наведена пресуда донесена и на основу Уговора о купопродаји бр. 84-100-299/М2, закљученог између СИЗ-а становања и комуналних дјелатности – Основна заједница становања Тузла, као продавца, и Мирослава Гајића, као купца, те да је на основу тог уговора на поуздан начин утврђено да је власник непокретности односно пословног простора у Тузли Мирослав Гајић.

27. Наглашено је и да је приликом саслушања у својству парничне странке тужени-противтужилац Богољуб Гајић истакао да је почетком 1994. године постигао договор са Мухамедом Бекрићем, оцем апеланата, о закључењу уговора о замјени непокретности; да је Мухамед Бекрић био упознат са чињеницом да је власник непокретности у Тузли његов син, али да је и поред тога Мухамед Бекрић у уговору о замјени као уговорну странку констатовао Богољуба Гајића. Одмах након закључења наведеног уговора, Мухамед Бекрић, као пуномоћник апеланата, отишао је са овог простора, а Богољуб Гајић је исказао спремност да се закључењем накнадног уговора или анекса на наведени уговор изврши исправка тог уговора на начин што ће се као уговорна странка означити Мирослав Гајић. Међутим, када је сазнао да је Мухамед Бекрић ушао у посјед непокретности у Тузли, које је почео издавати у закуп сматрајући да је наведени уговор о замјени реализован, те да су непокретности у Бијељини његова својина, приступио је инвестиционим улагањима у предметни објекат у Бијељини. Постигао је договор са сином Зораном Гајићем и његовом супругом Биљаном да заједно врше улагања у стамбену кућу која је била предмет уговора о замјени. Сва наведена улагања извршена су на основу претходно добијене документације, а о њима је извршена и процјена, односно вјештачење, те је вјештачењем потврђена њихова висина. Сва наведена улагања су вршена на начин што је Богољуб Гајић вршио улагања у један дио куће, а његов, сада покојни син Зоран и његова супруга Биљана у други дио куће. Истакао је да висина његових улагања представља 32.160,43 КМ односно 30% од укупног улагања, док улагања његовог, сада покојног сина Зорана и његове супруге Биљане износе 70.720,00 КМ односно 70% свих улагања. Изјаву о висини улагања потврдила је и противтужитељка Биљана Гајић.

28. Основни суд је образложио да је исказе тужених-противтужилаца у цијелости прихватио као убједљиве и вјеродостојне, те да су потврђени и материјалним доказима изведеним током поступка. Наиме, увидом у уговор о закупу пословних просторија од 22. октобра 1997. године, закљученог између Енеса Бекрића као закуподавца и Сенада Сарајлића као закупца, Основни суд је утврдио да је Енес Бекрић издао у закуп своје пословне просторије које се налазе у Тузли у ул. Радојке Лакић бр. 2 – Славиновићи, површине 43,5 м², које су добијене замјеном на основу уговора о замјени непокретности од 7. јуна 1994. године са Богољубом Гајићем. Слично је констатовано и у уговору о закупу пословних просторија од 29. новембра 1996. године, који је закључен између Енеса Бекрића као закуподавца и Шефика Сарајлића као закупца. Затим, како је наведено, "процјеном изведених радова на стамбеном објекту који се налази у Бијељини у ул. Софке Николић бр. 35 (власник Богољуб Гајић) утврђена је понуда за извођење радова по Мирјани Миловановић и Деси Модраковић, у укупном износу од 32.160,43 ДМ", док је увидом у предмјер и


предрачун ОЈДП Завода за урбанизам и пројектовање од јуна 2000. године са графичким прилозима Основни суд утврдио да вриједност укупних радова инвеститора Зорана Гајића, који се састоје од грађевинско-занатских радова, водовода и канализације те електроинсталације и трошкова пројектне документације, износе 56.455,00 КМ, а из предмјера и предрачуна истог органа од маја 2001. године Основни суд је утврдио да укупна вриједност фасадерских, керамичарских и осталих радова на предметном објекту инвеститора Зорана Гајића износи 14.265,00 КМ.

29. Из налаза и мишљења вјештака грађевинске струке од 18. јула 2002. године, као и његовим непосредним саслушањем на главној расправи, Основни суд је утврдио да су тужени-противтужиоци извршили завршне радове на самом објекту као и радове на вањском уређењу грађевинске парцеле. Да би се наведени радови извели, припремљена је техничка документација, како за извођење самих радова на објекту, тако и на вањском уређењу дворишта. Вјештак је утврдио да су тужени-противтужиоци на предметном објекту извршили зидање свих преградних зидова, малтерисање плафона и зидова, израдили све подове, обложили зидове плочицама, уградили столарију, браварију, електроинсталацију, водовод, канализацију, фасаду, ограде, молерско-фарбарске радове, као и радове у подруму. Истакнуто је да су сви радови изведени веома квалитетно од квалитетног материјала, а укупна цијена свих наведених радова у износу од 70.440,00 КМ обухвата бруто површину приземља и спрата с укључењем радова изведених у подрумском дијелу. Вриједност вањског уређења, које обухвата израду септичке јаме, базена изнад јаме, ограда, стаза, засада, насада, силазне рампе, потпорних зидова са прикључцима воде, струје и телефона, износи 29.937,00 КМ односно укупна вриједност извршених улагања тужених-противтужилаца износи 100.377,00 КМ. Вјештак је навео да цијене од 18. јула 2002. године у потпуности одговарају и цијенама на дан саслушања, тј. 7. марта 2007. године.

30. Према вјештаковом мишљењу, сва извршена улагања тужених-противтужилаца у предметни објекат представљају корисна улагања и за наведени износ, тј. 100.377,00 КМ увећана је тржишна вриједност предметног објекта према цијенама на дан непосредног саслушања вјештака. Вјештак је навео да предметни објекат није могуће вратити у првобитно стање без знатних оштећења, што не би било ни оправдано, тј. није могуће извршити демонтажу одређених радова који су изведени а да не дође до оштећења и самог објекта као и дијела који се скида. У случају демонтаже уграђених дијелова, према његовој оцјени, проценат оштећења би износио око 30%, те демонтажа не би била оправдана.

31. Основни суд је у цијелости прихватио налаз и мишљење вјештака грађевинске струке, те га оцијенио као објективан, непристрасан и дат у складу са правилима струке. Даље је утврђено да је наведени налаз вјештака скоро у потпуности у сагласности са процјеном односно понудом за извођење наведених радова коју су сачиниле Мирјана Миловановић и Деса Модраковић, односно ОЈДП Завод за урбанизам и пројектовање Бијељина. При томе је Основни суд напоменуо да пуномоћници странака нису имали приговор на налаз и мишљење вјештака грађевинске струке.

32. Основни суд је истакао да је на основу наведеног на поуздан начин утврђено да су тужени-противтужиоци својим инвестиционим улагањем увећали грађевинску и тржишну вриједност спорног објекта за износ од 100.377,00 КМ према цијенама у вријеме пресуђивања, те да сва наведена улагања представљају корисна улагања којима је увећана тржишна вриједност предметних непокретности.

33. Основни суд је образложио да је усвојио противтужбени захтјев примјеном члана 210 ЗОО-а, јер је на поуздан начин утврдио да је имовина једног лица, у овом случају тужених-противтужилаца, прешла у имовину другог лица, у овом случају апеланата, а да тај прелаз није заснован на правном послу. Затим је истакнуто да су тужени-противтужиоци били савјесни приликом улагања у предметне непокретности, јер су сви радови извршени прије подношења тужбе за поништење уговора, али они, без обзира на савјесност, на основу члана 215 ЗОО-а имају право на накнаду за корисне трошкове до износа који представља увећање вриједности, закључио је Основни суд.

34. Основни суд је оцијенио неприхватљивим став апеланата да они не споре туженим-противтужиоцима да са предметног објекта скину све постављене ствари, будући да се не ради о трошковима који су учињени ради свог задовољства или уљепшавања, него се у потпуности ради о корисним трошковима (улагањима) који су корисни лично и за власнике.

35. Такође, и приговор недостатка активне легитимације противтужитељке Биљане Гајић Основни суд је оцијенио неоснованим, јер апеланти нису приговарали налазу и мишљењу вјештака грађевинске струке који је утврдио да висина корисних улагања у предметни објекат износи 100.377,00 КМ, за који је увећана и тржишна вриједност тог објекта, али сматрају да је наведена улагања извршио само Богољуб Гајић поступајући при томе несавјесно, а тај став суд није прихватио због претходно наведених разлога. Сем тога, активна легитимација Биљане Гајић неспорно произилази не само из изјаве противтужиоца Богољуба Гајића да су улагања, сем њега, вршили и Биљана Гајић и њен, сада покојни супруг Зоран, него се она заснива и на наведеним материјалним доказима, као и на Рјешењу о насљеђивању Основног суда у Бијељини бр. О-669/04 од 14. октобра 2004. године, којим је Биљана Гајић правоснажно проглашена једином насљедницом на заоставштини иза именованог. Сем наведеног, активна легитимација Биљане Гајић произилази из одредби члана 240 став 1 Закона о насљеђивању, те одредби члана 43 Закона о основним својинско-правним односима (у даљњем тексту: ЗОСПО), којим је одређено да сувласник односно заједнички власник има право на тужбу за заштиту права својине на цијелу ствар, па аналогно наведеном, сувласник односно заједнички власник има право и на тужбу ради стицања без основа цјелокупног износа.

36. Основни суд је, коначно, образложио и да је оцијенио и све друге доказе изведене на главној расправи, али је закључио да они нису релевантни за доношење одлуке у овој правној ствари.

37. Окружни суд је Пресудом број 012-0-Гж-07-000482 од 4. јула 2008. године одбио жалбу апеланата против првостепене пресуде као неосновану и потврдио првостепену пресуду.

38. Образлажући своју одлуку, Окружни суд је, између осталог, истакао да је у разлозима ожалбене пресуде првостепени суд утврдио да је уговор о размјени непокретности, закључен између странака 1994. године, "поништен правоснажном пресудом тог суда" бр. П-1120/01, сходно одредби члана 103 ЗОО-а, па је, сходно одредби члана 104 став 1 истог закона, суд утврдио путем вјештака грађевинске струке да су тужени-противтужиоци увећали вриједност објекта апеланата и то противтужилац Богољуб за износ од 32.160,43 КМ, а противтужитељка Биљана за износ од 70.720,00 КМ, па је примјеном одредбе чл. 210 и 215 и члана 277 ЗОО-а судио тако што је апеланте обавезао да противтужиоцима плате накнаду у досуђеном износу.


39. Окружни суд је закључио да је првостепени суд дао јасне и ваљане разлоге које у потпуности прихвата и тај суд, посебно имајући у виду одредбу члана 104 став 1 ЗОО-а, да је једна од правних посљедица ништавости уговора успостављање пређашњег стања, а ако то није могуће, треба се дати одговарајућа накнада у новцу према цијенама у вријеме доношења судске одлуке, јер реституција, у ствари, значи успостављање у имовини уговорних страна стања које је било прије закључења ништавног уговора, те да је имовина апеланата увећана "на основу правног посла (уговор о размјени), који је касније отпао", због чега се приговор жалбе да се ради о вршењу туђих послова без налога сматра неоснованим.

40. Окружни суд је закључио да се неосновано жалбом истиче несавјесност противтужилаца, јер несавјесност противтужилаца не произилази из доказа спроведених у првостепеном поступку, поготово код чињенице да је отац апеланата, преко ког је договарана размјена непокретности, одласком у Тузлу ушао у посјед размијењених непокретности и почео их издавати трећим лицима у закуп, након чега су противтужиоци почели с улагањем у размијењене непокретности у Бијељини, а то је била 1994. година. Сходно одредби члана 39 ЗОСПО-а, противтужиоци би се могли сматрати несавјесним моментом достављања тужбе апеланата противтужиоцима на одговор, али апеланти нису доказали да су противтужиоци након достављене "тужбе за поништење уговора" вршили улагања у размијењене непокретности, а тужба је противтужиоцима достављена на одговор тек 2001. године.

41. Окружни суд је истакао да је оцијенио и остале наводе жалбе, те нашао да су ирелевантни за оцјену основаности тужбеног захтјева, те закључио да је жалбу апеланата ваљало одбити као неосновану, те на основу одредбе члана 224 ст. 1 тачка 2 и члана 226 ЗПП потврдити пресуду првостепеног суда, будући да је оспорена одлука донесена без повреда одредби парничног поступка, на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања и уз правилну примјену материјалног права.

42. Апеланти су 21. јула 2008. године изјавили ревизију против другостепене пресуде, а 13. августа 2008. године су је допунили. На захтјев Основног суда, апеланти су 11. септембра 2008. године доставили три примјерка допуне ревизије од 13. августа 2008. године. Тужени-противтужиоци су доставили одговор на ревизију 2. и 9. октобра 2008. године.

43. Врховни суд је Пресудом број 118 0 П 000508 08 Рев од 1. септембра 2010. године ревизију апеланата одбио. Апеланти су обавезани да противтужиоцима накнаде трошкове ревизионог поступка у износу од по 1.125,00 КМ у року од 30 дана под пријетњом извршења.

44. У образложењу своје одлуке Врховни суд је навео да апеланти благовремено изјављеном ревизијом оспоравају другостепену пресуду због непотпуно и неправилно утврђеног чињеничног стања, повреде одредби парничног поступка и погрешне примјене материјалног права, а благовременом допуном ревизије – због повреде одредби парничног поступка и погрешне примјене материјалног права, те предлажу да се оспорена пресуда укине и предмет врати другостепеном суду на поновно суђење.

45. Врховни суд је становишта да је ревизија апеланата неоснована, наводећи да у предметној парници противтужиоци захтијевају да им апеланти на име уложених средстава у њихов стамбени објекат, чији су сувласници са ½ дијела, исплате износе прецизиране у другостепеној пресуди.

46. Врховни суд је у образложењу своје одлуке поновио утврђења нижестепених судова, између осталог, да су

апеланти са противтужиоцем Богољубом Гајићем 7. јуна 1994. године закључили Уговор о размјени непокретности који је овјерен у првостепеном суду под бројем Ов-2504/94 од 10. јуна 1994. године, за који је правоснажном дјелимичном пресудом првостепеног суда број П-1120/2001 од 18. јула 2002. године утврђено да је ништаван у смислу члана 47 у вези са чланом 103 ЗОО-а, јер је утврђено да је власник непокретности у Тузли Мирослав Гајић, син Богољуба, а не Богољуб Гајић који је закључио наведени уговор; да је апелант Енес Бекрић 29. новембра 1996. године Шефику Сарајлићу издао у закуп пословни простор у Тузли добијен према наведеном уговору о размјени непокретности, а 22. октобра 1977. године исте пословне просторије издао у закуп Сенаду Сарајлићу; да је налазом вјештака који су нижестепени судови прихватили утврђено да је стамбени објекат апеланата у Бијељини, који је био предмет размјене по наведеном уговору из 1994. године, улагањем противтужилаца (у омјеру 30% противтужилац и 70% противтужитељка) увећан за 100.377,00 КМ; да објекат није могуће вратити у првобитно стање без знатних оштећења; да је противтужитељка правоснажним Рјешењем Основног суда број О-669/04 од 14. октобра 2004. године проглашена једином насљедницом на заоставштини свог умрлог супруга; да је код таквог стања чињеница првостепени суд закључио да је имовина противтужилаца прешла у имовину апеланата, па како тај прелаз није заснован на правном послу, примјеном одредби члана 210 ЗОО-а, усвојио је противтужбени захтјев противтужиоца до износа од 30.113,10 КМ, а противтужитељке до износа од 70.263,90 КМ, у складу са налазом и мишљењем вјештака, према ком сви извршени радови представљају корисна улагања.

47. Затим је наглашено да је првостепени суд, налазећи да су сви радови изведени прије подношења тужбе за утврђење ништавости уговора о размјени, закључио да су противтужиоци били савјесни, али да, без обзира на то, њима припада право на накнаду за корисне трошкове до износа који представља увећање вриједности у смислу члана 215 ЗОО-а, те да је позивом на одредбе члана 277 ЗОО-а првостепени суд противтужиоцима на досуђене износе досудио и законске затезне камате од дана доношења првостепене пресуде. Даље, другостепени суд је, одлучујући о жалби апеланата, у свему прихватио чињенично утврђење и правно схватање првостепеног суда, те је жалбене наводе апеланата да се ради о институту неправог пословодства без налога и да је спорни однос требало разријешити примјеном одредби чл. 220 и 227 ЗОО-а другостепени суд оцијенио неоснованим налазећи да је имовина апеланата увећана на основу уговора о размјени који је касније отпао, па да је правилан закључак првостепеног суда да се ради о институту стицања без основа; да је другостепени суд закључио да из изведених доказа не произилази несавјесност противтужилаца, јер је отац апеланата ушао у посјед непокретности у Тузли и почео их издавати трећим лицима у закуп, а да су противтужиоци након тога почели улагати у непокретности у Бијељини.

48. Врховни суд је, одбијајући ревизију апеланата као неосновану, посебно истакао да су према утврђеном чињеничном стању, које не може бити предмет оспоравања и испитивања у ревизионом поступку према изричитој одредби члана 240 став 2 ЗПП, радове на стамбеном објекту у Бијељини, који је по уговору о размјени непокретности добио противтужилац, извршили улагањем својих средстава противтужилац, противтужитељка и њен супруг Зоран Гајић, син противтужиоца, који није био странка у овој парници будући да је умро 30. децембра 2003. године без изјаве посљедње воље, да су његови законски насљедници супруга


(противтужитељка) и кћи Доротеја, те да је правоснажним рјешењем о насљеђивању на његовој заоставштини супруга (противтужитељка) проглашена насљедницом са 1/1, те да је тачно да спорно потраживање није било предмет расправљања у оставинском поступку, нити је обухваћено наведеним рјешењем о насљеђивању.

49. Врховни суд је становишта да су правилно нижестепени судови закључили да се спорни однос међу странкама треба разријешити примјеном правила о стицању без основа, а не правила која вриједе за вршење туђих послова без налога, односно за неправо пословодство. У поступку је утврђено, а то међу парничним странкама није ни спорно, да су противтужиоци ушли у посјед стамбеног објекта апеланата на основу уговора о размјени непокретности, закљученог између апеланата и противтужиоца 7. јуна 1994. године, те да је предметни стамбени објекат био у изградњи и да га противтужилац објективно није могао користити јер није био изграђен, па да би наведени објекат био приведен намјени и да би се могао користити било је нужно извршити улагања и извести радове на објекту који су и извршени. Затим је наведено да је правоснажном дјелимичном пресудом првостепеног суда од 18. јула 2002. године утврђено да је уговор о размјени непокретности од 7. јуна 1994. године ништаван и да је земљишнокњижном органу наложено да изврши упис апеланата, овдје противтужених, као власника и посједника на непокретностима у Бијељини са дијелом ½. Апеланти нису захтијевали предају у посјед предметног стамбеног објекта, нити је противтужилац захтијевао враћање пословног простора у Тузли, па је изостала одлука суда у смислу члана 104 ЗОО-а.

50. Врховни суд је, затим, навео да се противтужбени захтјев не односи на враћање пословног простора у Тузли који су апеланти примили на основу уговора о размјени, тј. на основу правног посла који је касније отпао, него траже исплату накнаде уложених средстава у изградњу објекта апеланата, која су извршена с обзиром на закључени уговор о размјени, чија је ништавост касније утврђена. Како су радови на изградњи стамбеног објекта које су противтужиоци извели ради привођења објекта намјени за апеланте као сувласнике са идеалним дијелом од ½ корисни, а одвајање и враћање уграђених дијелова није могуће, односно не би било оправдано (јер би наступило 30% оштећења), противтужиоцима припада право да у смислу члана 210 став 2 ЗОО-а захтијевају исплату накнаде вриједности постигнутих користи. Вриједност постигнуте користи за апеланте износи 100.377,00 КМ. Противтужиоци су вршили радове на изградњи предметног стамбеног објекта који је противтужилац примио по уговору о размјени непокретности и на основу ког је био уписан као власник непокретности у Бијељини на којим је објекат изграђен, ради његовог оспособљавања за становање, па се не може говорити о пословодству без налога из члана 220 ЗОО-а, као ни неправом пословодству из члана 227 ЗОО-а, на чему ревиденти неосновано инсистирају током цијелог поступка. У конкретном случају, апеланти су се неосновано обогатили за укупан износ од 100.377,00 КМ, а противтужиоци су неосновано осиромашени према проценту свог учешћа у изградњи, па како је код стицања без основа значајно само питање савјесности стицаоца – неосновано обогаћеног у погледу плодова и затезних камата у смислу чл. 214 и 215 ЗОО-а, наводи ревизије истакнути у смислу несавјесности противтужилаца нису од утицаја на исход овог спора, закључио је Врховни суд.

51. Врховни суд је истакао да су тачни наводи ревизије да се накнада нужних и корисних трошкова савјесном и

несавјесном посједнику и стицаоцу без основа утврђује према цијенама у вријеме предаје ствари, као и вриједност користи коју је овај имао од ствари. Међутим, у конкретном случају, како је већ образложено, противтужиоци у овој парници нису стицаоци у смислу члана 215 ЗОО-а, тј. нису неосновано обогаћени, него управо супротно, неосновано осиромашени. Апеланти нису као сувласници тражили предају ствари, тј. стамбеног објекта у посјед од противтужилаца као посједника да би се о противтужбеном захтјеву расправљало према одредбама чл. 38 и 39 ЗОСПО-а. Тужбени захтјев апеланата усмјерен је на утврђење ништавости уговора о размјени непокретности без постављања захтјева за успостављање ранијег посједовног стања, због чега у поступку доношења дјелимичне пресуде није ни расправљано о реституцији у смислу члана 104 ЗОО-а. Међутим, апеланти могу с успјехом у сваком моменту захтијевати предају стамбеног објекта у посјед од противтужилаца вансудским путем, као и путем суда, с обзиром на постојање правоснажне пресуде којом је утврђена ништавост уговора о размјени. Код таквог стања ствари, а имајући у виду да ни апеланти нису пружили доказе да су пословни простор добијен на основу ништавог уговора о размјени вратили у посјед противтужиоцу или пак власнику, наводи ревизије да противтужиоцима не припада право да захтијевају накнаду за извршена улагања у предметни стамбени објекат док га не предају власницима не могу се прихватити основаним.

52. Врховни суд је закључио да из наведеног произилази да оспореном одлуком нису повријеђена права апеланата на повратак у смислу Анекса 7 Општег оквирног споразума за мир у БиХ, нити право на дом из члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), а нема ни елемената повреде права на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланти нису лишени своје имовине, могу је по својој вољи у свако доба вратити у посјед уз истовремено враћање непокретности примљених у размјени, а како је њена вриједност неосновано увећана, дужни су противтужиоцима накнадити утврђене износе постигнуте користи.

53. Рјешењем Основног суда број 80 0 И 009779 08 И од 26. јануара 2009. године усвојен је приједлог тражиоца извршења Биљане Гајић за извршење Пресуде Основног суда број 080-0-П-05-000 983 од 5. априла 2007. године.

54. Рјешењем Основног суда број 80 0 И 009779 08 И од 18. новембра 2010. године одбијен је приговор апеланата као извршеника изјављен против рјешења о извршењу.

55. Рјешењем Основног суда број 80 0 И 009779 08 И од 14. марта 2011. године одређено је вјештачење вјештака грађевинске струке чији је задатак да утврди вриједност непокретности апеланата.


56. Апеланти наводе да су им оспореним пресудама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на приватни и породични живот, дом и преписку из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, право на пребивалиште из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске


конвенције. Сматрају и да предметни поступак није окончан у разумном року.

57. У прилог наведеним повредама права апеланти су истакли да су против првостепене пресуде изјавили жалбу због непотпуно и неправилно утврђеног чињеничног стања, које се огледа у неправилном закључку првостепеног суда да је правни основ тужбеног захтјева институт правно неоснованог обогаћења умјесто института неправог пословодства без налога из члана 227 ЗОО-а, који јасно прописује да ко врши туђи посао у намјери да за себе задржи постигнуте користи, иако зна да је посао туђ, дужан је на захтјев онога чији је посао, положити рачун као пословођа без налога и предати му све постигнуте користи. Онај чији је посао може захтијевати враћање ствари у пређашње стање као и накнаду штете због битне повреде правила поступка која је учињена тако што првостепени суд није на правилан начин утврдио активну легитимацију свих тужених-противтужилаца у овој правној ствари, те због повреде материјалног права која се огледа у томе што је суд погрешно примијенио чланове 210 и 215 ЗОО-а, јер се у конкретном случају не ради о стицању без основа већ о институту неправог пословодства без налога, па је суд требао примијенити одредбе из члана 227 ЗОО-а. Међутим, истичу да је Окружни суд ту жалбу одбио и потврдио пресуду првостепеног суда, а затим је и Врховни суд одбио ревизију апеланата и потврдио другостепену пресуду.

58. Апеланти су истакли да су у ревизији навели, између осталог, да се противтужиоци не могу сматрати савјесним посједницима непокретности које су у својини апеланата јер њихов предник Богољуб Гајић није био власник непокретности у Тузли, нити је имао пуномоћ за закључење уговора о размјени тих непокретности од 7. јуна 1994. године; да је приликом сачињавања уговора дјеловао преварно јер је у уговору о размјени навео већу површину пословног простора у Тузли од стварне (стварна површина је 43,5 м², а у уговору је наведена површина од 62 м²); да сем паушалне тврдње у другостепеној пресуди да је првостепени суд дао јасне и ваљане разлоге и да несавјесност противтужилаца не произилази из доказа спроведених у првостепеној пресуди, другостепени суд у образложењу своје пресуде није оцијенио ни један од наведених жалбених навода који су од одлучног значаја, чиме је починио повреду поступка из члана 209 ЗПП у вези са чланом 231 истог закона, који му налаже конкретну оцјену свих одлучних жалбених навода; да противтужиоци никада нису били власници непокретности апеланата у Бијељини јер својину нису могли стећи на основу ништавног уговора о размјени. Како противтужиоци никада нису били власници непокретности апеланата у Бијељини у које су вршили улагања, они се сматрају незваним вршиоцима туђег посла (пословодство без налога), а права вршиоца туђег посла регулисана су одредбама чл. од 220 до 228 ЗОО-а, а не одредбама чл. 210 и 215 ЗОО-а, на које се погрешно позвао првостепени суд. Према општем правилу из члана 220 ЗОО-а, противтужиоцима би припадало право на улагање само ако се радило о нужним и корисним пословима за апеланте, односно ако посао не трпи одлагање, те предстоји штета или пропуштање очигледне користи. Када се туђи посао врши у намјери задржавања за себе постигнуте користи, као што је то овдје случај, власник може захтијевати враћање ствари у пређашње стање, као и накнаду штете (члан 227 ЗОО-а). Због тога је погрешно позивање другостепеног суда на одредбе чл. 104 ст. 1 ЗОО-а јер се овдје не ради о враћању онога што су апеланти примили на основу ништавног уговора о размјени, него се ради о незваном вршењу туђих послова на које се примјењују наведене одредбе ЗОО-а,

односно одредбе чл. 338 и 339 ЗОСПО-а. Ни овај жалбени приговор апеланата другостепени суд није оцијенио, што је противно члану 231 ЗПП.

59. Апеланти сматрају да је Врховни суд, потврђујући својом пресудом пресуде нижестепених судова и обавезујући апеланте да противтужиоцима накнаде трошкове ревизионог поступка, повриједио права апеланата на која се жале у овој апелацији, те предлажу Уставном суду да апелацију усвоји и поништи све оспорене пресуде.

60. Апеланти сматрају да редовни судови и управни органи нису уложили ни минимум напора да се спор оконча на праведан начин већ су се од почетка сврстали на страну туженог, што је допринијело да се апеланти осјећају дискриминисаним пред судом. Истичу да их је 14. септембра 2010. године Министарство увело у посјед куће која је била предмет уговора о замјени непокретности. Наводе да су у поступку пред Окружним судом доставили документе из којих произилази да су тужени-противтужиоци кућу апеланата користили бесплатно док су апеланти у Шведској плаћали скупе кирије. Стога се, према мишљењу апеланата, не може радити о неоснованом обогаћењу. Истичу да наведене доказе Окружни суд није поменуо и није их ни разматрао.

61. У погледу захтјева за доношење привремене мјере апеланти у суштини наводе да би извршењем Пресуде Основног суда број 080-0-П-05-000 983 од 5. априла 2007. године дошло до отуђења односно продаје куће апеланата с циљем исплате туженог. Стога, они предлажу да Уставни суд ријеши апелацију по хитном поступку, а уколико не, да привременом мјером стави ван снаге све извршне пресуде до окончања апелације.


62. У одговору на апелацију Врховни суд наводи да његовом одлуком нису повријеђена уставна права апеланата. Окружни суд је навео да у цијелости остаје при наводима изнесеним у разлозима другостепене пресуде и сматра да није било кршења уставних права апеланата. Основни суд је навео хронологију предмета. При томе, Основни суд сматра да у предметном поступку нису повријеђена уставна права апеланата.

63. У одговору на апелацију тужени-противтужиоци су навели да оспореним одлукама нису повријеђена уставна права апеланата. Такође је наведено да је тужени-противтужилац Богољуб Гајић у међувремену преминуо.


64. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у релевантном дијелу гласи:

Члан 12. У заснивању облигационих односа и остваривању права

и обавеза из тих односа учесници су дужни да се придржавају начела савјесности и поштења.

Члан 13. (1) Забрањено је вршење права из облигационих односа

противно циљу због којег је оно законом установљено или признато.

Члан 47. Кад је предмет обавезе немогућ, недопуштен,

неодређен или неодредив, уговор је ништав.

Члан 104. (1) У случају ништавости уговора свака уговорна

страна је дужна да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће, или ако се


природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу, према цијенама у вријеме доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује.

(2) Али, ако је уговор ништав због тога што је по својој садржини или циљу противан уставом утврђеним начелима друштвеног уређења, принудним прописима или моралу друштва, суд може одбити, у цјелини или дјелимично, захтјев несавјесне стране за враћање оног што је другој дала, а може и одлучити да друга страна оно што је примила по основу забрањеног уговора преда општини на чијој територији она има сједиште, односно пребивалиште, или боравиште.

(3) Приликом одлучивања суд ће водити рачуна о савјесности једне, односно обију страна, о значају угроженог добра или интереса, као и моралним схватањима.

Члан 107. (1) Ништав уговор не постаје пуноважан кад забрана

или који други узрок ништавости накнадно нестане.

Члан 108. Уговарач који је крив за закључење ништавог уговора

одговоран је своме сауговарачу за штету коју трпи због ништавости уговора, ако овај није знао или према околностима није морао знати за постојање узрока ништавости.

Члан 210. (1) Кад је неки дио имовине једног лица прешао на било

који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће, да накнади вриједност постигнутих користи.

(2) Обавеза враћања, односно накнаде вриједности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао.

Члан 211. Ко изврши исплату знајући да није дужан платити,

нема право да захтијева враћање, изузев ако је задржао право да тражи враћање или ако је платио да би избјегао принуду.

Члан 215. Стицалац има право на накнаду нужних и корисних

трошкова, али ако је био несавјестан, накнада за корисне трошкове му припада само до износа који представља увећање вриједности у тренутку враћања.

Члан 220. (1) Пословодство без налога је вршење туђих послова,

правних или материјалних, без налога или овлаштења, али за рачун онога чији су послови, а ради заштите његових интереса.

(2) Вршењу туђег посла може се незвано приступити само ако посао не трпи одлагање, те предстоји штета или пропуштање очигледне користи.

Члан 227. (1) Ко врши туђи посао у намјери да за себе задржи

постигнуте користи иако зна да је посао туђ, дужан је на захтјев онога чији је посао положити рачун као пословођа без налога и предати му све постигнуте користи.

(2) Онај чији је посао може захтијевати и враћање ствари у пређашње стање, као и накнаду штете.


65. При испитивању допустивости апелације Уставни суд је пошао од одредби члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 став 1 Правила Уставног суда.

Члан VI/3б) Устава Босне и Херцеговине гласи: Уставни суд има и апелациону надлежност над

питањима по овом Уставу, која проистичу из пресуде сваког суда у Босни и Херцеговини.

66. У односу на дио апелације којим апеланти оспоравају Пресуду Врховног суда број 118 0 П 000508 08 Рев од 1. септембра 2010. године, Пресуду Окружног суда број 012-0-Гж-07-000 482 од 4. јула 2008. године и Пресуду Основног суда број 080-0-П-05-000 983 од 5. априла 2007. године, Уставни суд наглашава да, у складу са чланом 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

67. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 118 0 П 000508 08 Рев од 1. септембра 2010. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 27. септембра 2010. године, а апелација је поднесена 7. октобра 2010. године, дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 16 ст. 2 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због ког апелација није допустива.

68. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 16 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација у овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

69. Уставни суд запажа да из навода апелације произилази, између осталог, да су редовни судови, произвољном примјеном материјалног права и то института неоснованог обогаћења, јер апеланти сматрају да је требало примијенити институт неправог пословодства без налога, те произвољном примјеном процесног права која се огледа у неразматрању релевантних жалбених и ревизионих навода апеланата и недавању одговора на приговоре апеланата, оспореним пресудама, донесеним у наставку поступка након што је утврђена ништавост уговора о замјени непокретности од 7. јуна 1994. године, апеланте обавезали да туженим-противтужиоцима исплате накнаду за средства која су уложили у стамбени објекат апеланата за који су знали односно морали знати да није њихова својина, нити је то икада био будући да је уговор о замјени и проглашен ништавним због несавјесности туженог-противтужиоца, чиме су повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, право на приватни и породични живот, дом и преписку из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, право на пребивалиште из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију и право на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције.



70. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

3. Набрајање права Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају


к) Право на имовину.

Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију гласи: Свако физичко или правно лице има право на

неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни.

71. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита правила. Прво, које је изражено у првој реченици првог става и које је опште природе, изражава принцип мирног уживања имовине. Друго правило, у другој реченици истог става, односи се на лишавање имовине и подвргава га извјесним условима. Треће правило, садржано у ставу два овог члана, дозвољава да државе потписнице имају право, између осталог, да контролишу коришћење имовине у складу са општим интересом. Ова три правила нису различита, у смислу да нису повезана: друго и треће правило се односи на поједине случајеве мијешања у право на мирно уживање имовине и требају бити тумачена у свјетлу општег принципа израженог у првом правилу (види Европски суд за људска права, Sporrong и Lönnorth против Шведске, пресуда од 23. септембра 1982. године, серија А, број 52, став 61).

72. Појмове "имовина" и "својина", који се јављају у члану 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, не треба тумачити на рестриктиван начин, него их треба схватити тако да укључују и стечена права појединца, као што су новчана потраживања и друге економске вриједности. С друге стране, члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију штити само постојећу својину и имовину, али не укључује права или очекивања на стицање имовине у будућности (види Европски суд за људска права, Marckx против Белгије, том 31, став 50; Уставни суд, одлуке бр. У 37/00 објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 24/02 од 29. августа 2002. године и У 12/01, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/02 од 3. августа 2002. године).

73. У конкретном случају, апеланти су оспореним пресудама обавезани да на име неоснованог обогаћења солидарно исплате и то: туженом-противтужиоцу износ од 30.113,10 КМ, а противтужитељки износ од 70.263,90 КМ са законском затезном каматом прецизираном оспореним пресудама. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да износ који су апеланти обавезани да плате туженом-противтужиоцима представља њихову "имовину" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

74. Даље, Уставни суд запажа да је оспореним пресудама којима су апеланти обавезани да туженом-противтужиоцима исплате наведене износе на име неоснованог обогаћења несумњиво дошло до мијешања у њихово право на имовину.

75. С обзиром на то, Уставни суд као сљедеће мора испитати да ли је мијешање у имовину апеланата, на начин

како је то резултирало оспореним одлукама, било оправдано. То може бити случај само ако је мијешање: а) предвиђено законом, б) у јавном интересу и ц) у складу са принципом пропорционалности.

76. Уставни суд запажа да из навода апелације произилази да су редовни судови на све три инстанце, након што је правоснажном дјелимичном пресудом утврђена ништавост уговора о замјени непокретности од 7. јуна 1994. године, зато што предметни уговор о замјени није могуће спровести због тога што је предмет обавезе немогућ у смислу члана 47 Закона о облигационим односима, јер једна од уговорних странака (тужени-противтужилац) није власник непокретности које се дају у замјену, оспореним пресудама донесеним у наставку поступка апеланте обавезали да туженом-противтужиоцима исплате накнаду за средства која су они уложили у стамбени објекат апеланата добијен по основу ништавног уговора о замјени непокретности, примјеном института неоснованог обогаћења, док апеланти сматрају да је требало примијенити институт неправог пословодства без налога.

77. Разматрајући наводе апеланата, Уставни суд констатује да је првостепени суд у образложењу првостепене пресуде подсјетио на то да је у предметном поступку правоснажном дјелимичном пресудом тог суда број П-1120/2001 од 18. јула 2002. године утврђена ништавост уговора о замјени непокретности закљученог 7. јуна 1994. године, те да је у образложењу наведене пресуде истакнуто да је власник непокретности у Тузли, које су биле предмет замјене, Мирослав Гајић а не Богољуб Гајић (тужени-противтужилац) као уговарач из уговора о замјени, те како предметни уговор није могуће спровести због тога што је предмет обавезе немогућ у смислу члана 47 ЗОО-а, наведени уговор је ништаван у смислу члана 103 ЗОО-а. Уставни суд, такође, запажа да је Основни суд у тој дјелимичној пресуди утврдио да тужени-противтужилац у вријеме закључења наведеног уговора није апеланте нити њиховог оца као њиховог пуномоћника обавијестио о чињеници да он није власник објекта у Тузли који је дао у замјену за кућу апеланата у Бијељини већ да је то његов син Мирослав Гајић, те је суд образложио да је логично да апеланти не би ни закључивали уговор о замјени са лицем које није власник непокретности да им је та чињеница била позната у вријеме закључења уговора, односно да су могли провјерити стање непокретности које добијају у замјену. Из оспорених пресуда произилази да је предметни уговор о размјени непокретности проглашен ништавним због чињенице да га није могуће спровести јер је предмет обавезе немогућ у смислу члана 47 ЗОО-а, за што одговорност од самог почетка, тј. од закључења ништавног уговора сноси тужени-противтужилац, који је поступао преварно у смислу да је закључио уговор о размјени непокретности на којој својина припада његовом сину Мирославу Гајићу а не њему.

78. Будући да је тужени-противтужилац у току поступка за утврђивање ништавости уговора поднио противтужбени захтјев за исплату средстава која је уложио у замијењени стамбени објекат, ком се у току поступка доношења оспорене првостепене пресуде придружила његова снаха (противтужитељка), обоје тврдећи да им као савјесним градитељима припада накнада уложених средстава, редовни судови су у даљњем току поступка, рјешавајући о противтужбеном захтјеву туженог-противтужилаца, изразили становиште да су тужени-противтужиоци на непокретности која се налази у Бијељини, која је била предмет уговора о замјени, вршили корисна улагања, налазећи да су при томе били савјесни, па су, позивајући се на институт неоснованог обогаћења, усвојили


противтужбени захтјев и апеланте обавезали да туженим-противтужиоцима исплате накнаду у износу од 100.377,00 КМ са законском затезном каматом на наведени износ од доношења пресуде, тј. 5. априла 2007. године па до коначне исплате.

79. Међутим, Уставни суд подсјећа на то да је пред редовним судовима била задаћа да, након што су правоснажном дјелимичном пресудом утврдили да је уговор о замјени непокретности од 7. јуна 1994. године ништаван јер тужени-противтужилац није био власник замијењене непокретности у Тузли па је уговор било немогуће спровести, примјеном члана 104 ЗОО-а, одлуче о посљедицама ништавости уговора о замјени непокретности закљученог 7. јуна 1994. године.

80. Имајући у виду садржај члана 104 ЗОО-а, произилази да су редовни судови, према ставу 1, били дужни да одлуче да свака уговорна страна врати другој све оно што је примила по основу ништавног уговора, а ако то није могуће, или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, да се да одговарајућа накнада у новцу, према цијенама у вријеме доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује; према ставу 2, ако је уговор ништаван због тога што је по свом садржају или циљу противан принудним прописима судови су могли одбити у цјелини или дјелимично захтјев несавјесне стране за враћање оног што је другој дала; и према ставу 3, приликом одлучивања судови су морали водити рачуна о савјесности једне, односно обију страна, о значају угроженог добра или интереса, као и моралним схватањима. Из наведеног, према мишљењу Уставног суда, произилази да су редовни судови доносећи оспорене пресуде били дужни да досљедно примијене члан 104 ЗОО-а, тј. нареде свакој страни да врати оној другој све што је примила по основу ништавног уговора. Умјесто тога, редовни судови су, поступајући поводом противтужбе, потпуно занемарили чињеницу да је цијели спор настао зато што је радњама туженог-противтужиоца, у вријеме закључења ништавног уговора који је у замјену дао пословни простор који није његова својина, испољено непоштовање начела савјесности и поштења из члана 12 ЗОО-а, што је довело до немогућности спровођења предметног уговора јер је предмет обавезе немогућ у смислу члана 47 ЗОО-а, због чега је предметни уговор и проглашен ништавним.

81. Уставни суд, такође, подсјећа на значај савјесности и поштења као принципа цијелог Закона о облигационим односима. Тако, према ставу 2 члана 104 ЗОО-а, суд може у цијелости или дјелимично одбити захтјев стране за враћање онога што је другој дала уколико утврди да је она била несавјесна. У конкретном случају, иако је суд дјелимичном пресудом правоснажно утврдио да тужени у вријеме закључења уговора о замјени није обавијестио апеланте да су непокретности које су предмет замјене које се налазе у Тузли својина Мирослава Гајића, а не Богољуба Гајића, те образложио да је оцијенио логичним да апеланти не би ни закључивали уговор о замјени с лицем које није власник непокретности да им је та чињеница била позната у вријеме закључења уговора, односно да су могли провјерити стање непокретности које добијају у замјену, редовни судови су на све три инстанце у наставку поступка поводом противтужбе закључили да су тужени-противтужилац и противтужитељка били савјесни. Редовни судови су одбили приговор апеланата да су тужени-противтужилац у моменту закључења спорног уговора, а противтужитељка прије почетка улагања у стамбени објекат, били несавјесни, образлажући да су исказе тужених-противтужилаца у цијелости прихватили као убједљиве и вјеродостојне, те

потврђене и материјалним доказима изведеним током поступка, при чему је тужени противтужилац тврдио да је отац апеланата био упознат са чињеницом да тужени-противтужилац није власник непокретности у Тузли, али да је и поред тога отац апеланата у уговору о замјени као уговорну странку констатовао туженог-противтужиоца; да је одмах након закључења наведеног уговора отац апеланата отишао са ових простора, а тужени-противтужилац је исказао спремност да се закључењем накнадног уговора или анекса на наведени уговор изврши исправка тог уговора на начин што ће се као уговорна странка означити Мирослав Гајић, власник пословног простора у Тузли; да је, када је сазнао да је отац апеланата ушао у посјед непокретности у Тузли које је почео издавати у закуп, сматрајући да је уговор о замјени реализован, те да су непокретности у Бијељини његова својина, приступио инвестиционим улагањима у предметни објекат у Бијељини; постигао је договор са сином Зораном Гајићем и његовом супругом Биљаном да заједно врше улагања у стамбену кућу која је била предмет уговора о замјени.

82. Из наведеног неспорно произилази да су оспореним пресудама поново оцијењени разлози које је тужени-противтужилац истицао у поступку који је резултирао правоснажном дјелимичном пресудом и одбио их као неубједљиве и нелогичне, дакле поново одлучивао о већ пресуђеној ствари у дијелу који се односи на разлоге ништавости уговора о замјени и несавјесности туженог-противтужиоца приликом закључивања тог уговора. И не само да је суд одлучивао, већ су му у наставку поступка наводи о којима је правоснажно пресуђено на начин да су одбијени, ти исти разлози сада постали убједљиви и вјеродостојни. Сем тога, и да су могли исте разлоге поново оцијенити, редовни судови у својим одлукама нису образложили контрадикторности у исказима тужених-противтужилаца које се огледају у наводима да је отац апеланата обавијештен да тужени-противтужилац није власник непокретности у Тузли које су предмет замјене; како је отац апеланата у то вријеме могао инсистирати да закључи уговор са невласником; коме је тужени-противтужилац исказао спремност да сачини анекс уговора када је отац апеланата одмах напустио ове просторе, ако је тужени-противтужилац био спреман да сачини анекс уговора зашто приликом закључења ништавног уговора није казао да он није власник; када би ови наводи били и прихватљиви, они опет не објашњавају зашто власник пословног простора у Тузли Мирослав Гајић није исказао спремност да сачини анекс уговора већ је то опет учинио тужени-противтужилац Богољуб Гајић, који није био власник пословног простора у Тузли и како би он у име власника без пуномоћи могао нудити закључење новог или анекс закљученом уговору о замјени; како је отац апеланата ушао у простор у Тузли ако је отишао с ових простора итд. Уставни суд запажа да то што је један од апеланата издавао просторије које је добио у замјену не значи ништа за ово што је раније наведено, јер апеланти нису постали власници тог простора, нити су то могли, будући да су га стекли од невласника, и то не конвалидује уговор који је од самог почетка ништаван, поготово што је један од апеланата простор издавао у вријеме када још није био сазнао да тужени-противтужилац није власник. Управо зато је уговор и проглашен ништавним. И у односу на навод туженог-противтужиоца да је постигао договор са сином Зораном Гајићем и његовом супругом Биљаном да заједно врше улагања у стамбену кућу која је била предмет уговора о замјени, Уставни суд не налази логично и ваљано образложење зашто би тужени-противтужилац постигао договор са сином и снахом (сином


који није власник пословног простора у Тузли и његовом супругом-противтужитељком) о улагању у стамбени објекат апеланата добијен по основу ништавног уговора о замјени непокретности, а није постигао договор са сином који је власник пословног простора у Тузли који је био предмет ништавног уговора о замјени непокретности закљученог 7. јуна 1994. године. То, према мишљењу Уставног суда, значи да редовни судови члан 104 ЗОО-а уопште нису примијенили, иако су само на основу тог члана могли одлучити о посљедицама ништавости предметног уговора, јер противтужбе не би било да предметни уговор није проглашен ништавним.

83. Уставни суд запажа да предмет спора између апеланата и туженог-противтужиоца у поступку који је вођен пред редовним судовима није висина улагања у стамбени објекат апеланата. Предмет спора је правни институт који су редовни судови морали примијенити како би одлучили о противтужби. Наиме, редовни судови су потпуно игнорисали релевантне одредбе ЗОО-а о савјесности. Досљедном примјеном релевантних одредби материјалног права, конкретно одредби ЗОО-а, судови су морали у наставку поступка, након што је постала правоснажна дјелимична пресуда којом је утврђена ништавост уговора о замјени непокретности јер тужени-противтужилац није био власник непокретности у Тузли које је дао у замјену, утврдити да је тужени-противтужилац био несавјестан у тренутку закључења ништавног уговора. Та несавјесност и даље произилази из тврдњи туженог-противтужиоца који је, како редовни судови тврде, нудио закључење новог или анекс закљученом уговору (иако не наводе коме је то нудио) и то одмах по закључењу ништавног уговора о замјени, прије него су апеланти и сазнали за разлоге ништавости предметног уговора, тј. да тужени-противтужилац није власник замијењене непокрет-ности. Та несавјесност се протеже и даље и траје и у тренутку када је тужени-противтужилац почео вршити улагања у стамбени објекат апеланата јер, без обзира на то што апеланти још увијек нису били сазнали за разлоге ништавости, тужени-противтужилац је знао да он никада није постао власник стамбеног објекта апеланата, будући да је у замјену за њега дао послови простор чији он није власник. Дакле, и у тренутку отпочињања улагања у стамбени објекат апеланата тужени није био власник ни пословног простора у Тузли који је дао у замјену нити стамбеног објекта апеланата јер, према члану 107 став 1 ЗОО-а, ништаван уговор не постаје пуноважан када забрана или који други узрок ништавости накнадно нестане. Дакле, све и да је узрок ништавости накнадно и нестао, предметни уговор о замјени не би био конвалидован, тј. његово дјеловање је као да никада није ни постојао, па је тужени-противтужилац знао или морао знати да он није власник стамбеног објекта апеланата.

84. У таквој ситуацији, дакле, у ситуацији када неко свјесно почне улагати средства у стамбени објекат за који је знао или морао знати да није његова својина, за Уставни суд се показују сасвим основаним наводи апелације да је поступак поводом противтужбе требало рјешавати примјеном правила која вриједе за вршење туђих послова без налога, односно за неправо пословодство без налога, а не примјеном правила о стицању без основа, поготово када се има у виду институт неправог пословодства без налога, који је ситуиран у члану 227 ЗОО-а, у ком је наведено: "Ко врши туђи посао у намјери да за себе задржи постигнуте користи иако зна да је посао туђ, дужан је на захтјев онога чији је посао положити рачун као пословођа без налога и предати му све постигнуте користи. Онај чији је посао може

захтијевати и враћање ствари у пређашње стање, као и накнаду штете". У конкретном случају, тужени-противтужилац је у вријеме када је започео вршити и када је вршио улагања у стамбени објекат апеланата знао или је морао знати да је то туђи посао (посао апеланата), он је та улагања вршио у намјери да за себе задржи постигнуте користи иако је знао да је посао туђи, тј. апеланата, и на захтјев апеланата био је дужан да врати стамбени објекат у пређашње стање, те да им накнади штету. Такође, и према члану 108 ЗОО-а, тужени-противтужилац је био дужан да као уговарач који је крив за закључење ништавног уговора апелантима као својим сауговарачима накнади штету коју су претрпјели због ништавости уговора, будући да су судови утврдили да апеланти нису знали односно према околностима нису морали знати за постојање узрока ништавости. Његову судбину дијели и противтужитељка која му се придружила током поступка.

85. Насупрот наведеном, редовни судови, међу којима и Врховни суд, устрајали су у своме ставу да на конкретну ситуацију треба примијенити институт неоснованог обогаћења, сматрајући да су се апеланти неосновано обогатили за укупан износ од 100.377,00 КМ, а тужени-противтужиоци да су неосновано осиромашени према проценту свог учешћа у изградњи, па како је код стицања без основа значајно само питање савјесности стицаоца – неосновано обогаћеног у погледу плодова и затезних камата у смислу чл. 214 и 215 ЗОО-а, наводи ревизије истакнути у смислу несавјесности тужених-противтужилаца нису од утицаја на исход овог спора, закључио је Врховни суд. Уставни суд, такође, подсјећа на то да је Основни суд образложио да је усвојио противтужбени захтјев примјеном члана 210 ЗОО-а, јер је на поуздан начин утврдио да је имовина једног лица, у овом случају тужених-противтужилаца, прешла у имовину другог лица, у овом случају апеланата, а да тај прелаз није заснован на правном послу. Затим је наведено да су тужени-противтужиоци били савјесни приликом улагања у предметне непокретности, јер су сви радови извршени прије подношења тужбе за поништење уговора, али они, без обзира на савјесност, на основу члана 215 ЗОО-а, имају право на накнаду за корисне трошкове до износа који представља увећање вриједности. Из наведеног Уставни суд запажа да је Основни суд, а то нису промијенили ни жалбени ни ревизиони суд, члан 215 ЗОО-а заиста примијенио као основ да туженим-противтужиоцима као осиромашеним досуди накнаду уложених средстава као корисних трошкова у смислу члана 215 ЗОО-а. Међутим, када се има у виду садржај члана 215 ЗОО-а, према ком стицалац има право на накнаду нужних и корисних трошкова, али ако је био несавјестан, накнада за корисне трошкове му припада само до износа који представља увећање вриједности у тренутку враћања, произилази неупитним да се члан 215 ЗОО-а није могао примијенити на тужене-противтужиоце као "осиромашене", већ се могао примијенити само на апеланте будући да су редовни судови апеланте сматрали стицаоцима, односно "обогаћенима". Сем тога, Уставни суд запажа да су апеланти током поступка пред редовним судовима истицали да су они осиромашени јер су у Шведској плаћали скупе кирије и неспорно је да су закључењем ништавног уговора претрпјели штету, али се из оспорених пресуда не види да је било гдје примијењен члан 108 ЗОО-а, према ком је уговарач који је крив за закључење ништавног уговора одговоран своме сауговарачу за штету коју трпи због ништавости уговора, ако овај није знао или према околностима није морао знати за постојање узрока ништавости, иако су редовни судови утврдили да је тужени-противтужилац крив


за закључење ништавног уговора. И поред наведеног, туженом-противтужиоцу је оспореним пресудама омогућено да избјегне одговорност за несавјесност при закључењу ништавног уговора и досуђена накнада примјеном института стицања без основа, иако неспорно произилази да се наведени правни однос требао ријешити примјеном института неправог пословодства без налога, као што су апеланти и тврдили.

86. Сем наведеног, Уставни суд из навода апелације и оспорених пресуда запажа да се противтужбеном захтјеву придружила и снаха туженог-противтужиоца као противтужитељка за коју су редовни судови утврдили да је заједно са својим умрлим супругом, иначе сином туженог-противтужиоца, улагала у наведени стамбени објекат апеланата и то у проценту од 70% укупне вриједности уложених средстава. Њену активну легитимацију Основни суд заснива на изјави туженог-противтужиоца о томе да су поред њега у предметни стамбени објекат улагања вршили и противтужитељка и њен умрли супруг, као и Рјешењу Основног суда о насљеђивању број О-669/04 од 14. октобра 2004. године којим је противтужитељка правоснажно проглашена једином насљедницом на заоставштини иза супруга. Основни суд је истакао да противтужитељкина активна легитимација произилази и из одредбе члана 240 став 1 Закона о насљеђивању, те одредби члана 43 ЗОСПО-а, којим је прописано да сувласник односно заједнички власник има право на тужбу за заштиту права својине на цијелу ствар, па аналогно наведеном, сувласник односно заједнички власник има право и на тужбу ради стицања без основа цјелокупног износа. У погледу наведеног, Уставни суд запажа да су редовни судови јасно констатовали да противтужитељка као ни њен супруг никада нису били уписани као власници или сувласници стамбеног објекта апеланата; да стамбени објекат апеланата у који је противтужитељка наводно улагала средства заједно са својим супругом чија је насљедница уопште не чини оставинску масу њеног покојног супруга. И поред тога, редовни судови су закључили да је противтужитељка активно легитимисана у предметној правној ствари и чак јој досудили накнаду у износу од 70% вриједности уложених средстава са законском затезном каматом од дана пресуђивања па до исплате, као да није ријеч о непокретностима чији је власник само онај ко је по основу ваљаног правног наслова уписан у земљишне књиге као власник. У конкретном случају, то нису били сем туженог-противтужиоца ни његов покојни син нити противтужитељка. И противтужитељка и њен покојни супруг су знали, односно морали знати да тужени-противтужилац није власник пословног објекта у Тузли који је ништавним уговором дао у замјену апелантима, из чега произилази да су и они несавјесни градитељи. Дакле, произилази да разлози које је навео првостепени суд, а потврдили су их жалбени и ревизиони судови, у односу на своје убјеђење да је противтужитељка активно легитимисана у конкретном случају, да су тужени-противтужиоци били савјесни, односно савјесни градитељи, те да о противтужбеном захтјеву треба одлучити примјеном института стицање без основа, а не института неправо пословодство без налога, указују на произвољну примјену материјалног права. Узимајући у обзир наведено, Уставни суд налази да је произвољан став редовних судова да у конкретном случају није било мјеста за примјену чл. 227 и 228 ЗОО-а већ да је требало примијенити одредбу члана 210 ЗОО-а (стицање без основа), а то даље значи да је мијешање које су редовни судови извршили у имовину апеланата било незаконито.

87. Све наведено, према мишљењу Уставног суда, указује на то да мијешање у имовину апеланата није извршено у складу са законом, на основу чега Уставни суд закључује да је повријеђено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


88. С обзиром на утврђену повреду члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд сматра да није потребно разматрати наводе апеланата о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције, права на пребивалиште из члана II/3м) Устава Босне и Херцеговине и члана 2 Протокола број 4 уз Европску конвенцију и права на недискриминацију из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције јер су у суштини исти као и наводи у вези са повредом права на имовину, што је Уставни суд већ испитао.


89. Уставни суд закључује да је прекршено право апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију јер мијешање у имовину апеланата није извршено под условима предвиђеним законом и општим принципима међународног права, што је први услов да се јавне власти уопште умијешају у право на имовину било ког физичког или правног лица.

90. На основу члана 59 став 2 алинеја 2, члана 61 ст. 1 и 2 и члана 64 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

91. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати приједлог апеланата за доношење привремене мјере.





predmetu broj AP 4370/10, rješavajući apelaciju Adnana Bekrića i Enesa Bekrića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Adnana Bekrića i Enesa Bekrića

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. septembra 2010. godine, Presude Okružnog suda u Bijeljini broj 012-0-Gž-07-000 482 od 4. jula 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Bijeljini broj 080-0-P-05-000 983 od 5. aprila 2007. godine.

Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz


Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukidaju se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. septembra 2010. godine, Presuda Okružnog suda u Bijeljini broj 012-0-Gž-07-000482 od 4. jula 2008. godine i Presuda Osnovnog suda u Bijeljini broj 080-0-P-05-000 983 od 5. aprila 2007. godine.

Predmet se vraća Osnovnom sudu u Bijeljini koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku, u skladu sa članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Osnovnom sudu u Bijeljini da, u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Adnan Bekrić i Enes Bekrić (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Bijeljine, koje zastupa Slavko Maksimović, advokat iz Bijeljine, podnijeli su 7. oktobra 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. septembra 2010. godine, Presude Okružnog suda u Bijeljini (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 012-0-Gž-07-000 482 od 4. jula 2008. godine i Presude Osnovnog suda u Bijeljini (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 080-0-P-05-000 983 od 5. aprila 2007. godine. Navedena apelacija je zavedena pod brojem AP 4370/10.

2. Apelanti su 25. oktobra 2010. godine ponovo podnijeli apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. septembra 2010. godine, Presude Okružnog suda broj 012-0-Gž-07-000482 od 4. jula 2008. godine, Presude Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000983 od 5. aprila 2007. godine i zaključka Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica, Odsjek Bijeljina (u daljnjem tekstu: Ministarstvo). Apelanti su, također, podnijeli zahtjev za donošenje privremene mjere kojom bi Ustavni sud do donošenja konačne odluke o apelaciji "stavio van snage" sve izvršne presude. Navedena apelacija je zavedena kao AP 4618/10. Ovu apelaciju apelanti su dopunili 10. decembra 2010. godine.

3. Apelanti su 24. marta 2011. godine dostavili dopunu apelacije, zavedenu pod brojem AP 4370/10, kojom osporavaju i Rješenje Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 14. marta 2011. godine.

4. Apelanti su 11. i 22. augusta 2011. godine dopunili apelaciju.

5. S obzirom na to da su apelanti Ustavnom sudu dostavili dvije apelacije iz njegove nadležnosti, koje se odnose na isti činjenični i pravni osnov i na isti parnični postupak, Ustavni sud je, u skladu sa članom 31. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju predmeta broj AP 4370/10 i AP 4618/10 u kojima će voditi jedan postupak i donijeti jednu odluku pod brojem AP 4370/10.


6. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i učesnika u postupku Bogoljuba Gajića (u daljnjem tekstu: tuženi-protivtužilac) i Biljane Gajić (u daljnjem tekstu: protivtužiteljica)

zatraženo je 3. novembra 2010. godine da dostave odgovore na apelaciju.

7. Vrhovni, Okružni i Osnovni sud su dostavili odgovore na apelaciju 12. i 15. novembra 2010. godine. Tuženi-protivtužioci su dostavili odgovore na apelaciju 22. novembra 2010. godine.

8. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantima 9. marta 2011. godine.



10. Apelanti su 29. augusta 2001. godine Osnovnom sudu podnijeli tužbu protiv tuženog Bogoljuba Gajića. U tužbi su naveli da je njihov otac 7. juna 1994. godine zaključio ugovor o zamjeni nekretnina sa tuženim. Predmet ugovora su bile nekretnine apelanata koje se nalaze u Bijeljini u ulici Ervina Kiša broj 13, koje se sastoje od porodične stambene zgrade vel. 185 m², sagrađene na zemljištu-dvorište 291 m², koje je označeno kao k.č. broj 3765/2, što odgovara starom premjeru kao k.č. broj 481/3 upisano u zk. ul. broj 12744 k.o. Bijeljina 2, koje su apelanti razmijenili za nekretnine tuženog, koje se nalaze u Tuzli u Slavinovićima broj M2 ukupne površine 62 m². Apelanti su tražili da Osnovni sud utvrdi da je ništavan ugovor o zamjeni nekretnina zaključen u Bijeljini 7. juna 1994. godine između apelanata i tuženog, koji je ovjeren u Osnovnom sudu pod brojem OV-2504/94, te da se naloži zemljišnoknjižnom organu brisanje uknjižbe, te je tuženi dužan priznati i trpjeti da se apelanti po osnovu presude uknjiže kao vlasnici i posjednici na nekretninama označenim kao k.č. broj 3765/2, okućnica, dvorište, pov. 291 m² i u istoj parceli stambena zgrada pov. 185 m², upisane u k.k. ul. br. 4824 k.o. Bijeljina II sa dijelom od po ½, te da im naknadi troškove postupka, sve u roku od 15 dana po pravosnažnosti presude, pod prijetnjom prinudnog izvršenja. Apelanti su tražili da sud odredi privremenu mjeru kojom će se tuženom zabraniti da otuđi i optereti navedene nekretnine, kao i da se tuženom zabrani investiciono ulaganje u predmetne nekretnine pod prijetnjom izvršenja. Osim navedenog, apelanti su zatražili da se naloži Republičkoj upravi za geodetske poslove i katastar Bijeljina da izvrši zabilježbu zabrane otuđenja i opterećenja naznačenih nekretnina.

11. Osnovni sud je Rješenjem broj P-1120/01 od 10. septembra 2001. godine odredio privremenu mjeru, te tuženom zabranio otuđenje i opterećenje nekretnina označenih kao cjelina k.č. broj 3765/2 upisana u k.k. ul. broj 4824 k.o. Bijeljina II u naravi okućnica-dvorište površine 291 m², stambena zgrada površine 185 m². Dalje je tuženom zabranjeno svako investiciono ulaganje u predmetne nekretnine pod prijetnjom izvršenja. Naloženo je da Republička geodetska uprava, Područna jedinica Bijeljina, predmetnu privremenu mjeru zabilježi u svojoj katastarsko-knjižnoj evidenciji. Određeno je da navedena privremena mjera ostaje na snazi do pravosnažnog okončanja spora. Također je određeno da prigovor izjavljen protiv navedenog rješenja ne zadržava njegovo izvršenje.

12. Tuženi Bogoljub Gajić je 25. decembra 2001. godine podnio protivtužbeni zahtjev protiv apelanata kojim je tražio da se apelanti obavežu da tuženom nadoknade sredstva koja je uložio u stambeni objekt apelanata dobijen zamjenom, tj. da mu solidarno isplate iznos od 103.080,43 KM, ističući da je kao savjestan graditelj izvršio znatna ulaganja u stambeni objekt koji je bio predmet razmjene, i da mu apelanti naknade u tom dijelu troškove postupka koje će naknadno precizirati.

13. Djelimičnom presudom Osnovnog suda broj P-1120/01 od 18. jula 2002. godine utvrđeno je da je ništavan ugovor o zamjeni nekretnina zaključen u Bijeljini 7. juna 1994. godine


između apelanata i Bogoljuba Gajića iz Bijeljine, koji je ovjeren u Osnovnom sudu u Bijeljini pod brojem Ov-2504/94, pa je naloženo zemljišnoknjižnom organu brisanje izvršene uknjižbe, te je tuženi dužan priznati i trpjeti da se apelanti na osnovu ove presude uknjiže kao vlasnici i posjednici na predmetnim nekretninama bliže označenim u djelimičnoj presudi, sa dijelovima od po 1/2, u roku od 15 dana. Stavom 2. navedene presude odlučeno je da će se po pravosnažnosti te presude nastaviti raspravljanje o protivtužbenom zahtjevu. Stavom 3. iste presude apelantima je zabranjeno svako raspolaganje navedenim nekretninama do pravosnažnog okončanja postupka koji se vodi u Osnovnom sudu u Bijeljini pod brojem P-1120/2001.

14. U obrazloženju djelimične presude Osnovni sud je naveo da su apelanti podnijeli tužbu kojom traže da sud utvrdi ništavim ugovor o zamjeni nekretnina, između ostalog, i zbog toga što tuženi nije vlasnik nekretnina koje je dao u zamjenu. Zatim je navedeno da je tuženi u odgovoru na tužbu predložio da se tužbeni zahtjev odbije kao neosnovan i postavio je protivtužbeni zahtjev kojim traži da mu apelanti nadoknade sredstva koja je uložio u nekretnine u Bijeljini stečene zamjenom.

15. Osnovni sud je naveo da je u dokaznom postupku izvršio uvid u ugovor o zamjeni nekretnina od 7. juna 1994. godine, ugovor o prodaji poslovnog prostora od 8. aprila 1988. godine, te proveo dokaz saslušanjem apelanta Adnana Bekrića kao stranke i svjedoka Muhameda Bekrića, pa je na osnovu ocjene provedenih dokaza, u smislu člana 8. ZPP, odlučio kao u izreci i to zbog razloga koji će biti navedeni u sljedećim tačkama.

16. Uvidom u ugovor o zamjeni nekretnina utvrđeno je da su apelanti preko punomoćnika Muhameda Bekrića zaključili ugovor o zamjeni nekretnina sa tuženim Bogoljubom Gajićem, kojim su apelanti dali u zamjenu svoje nekretnine u Bijeljini, a Bogoljub Gajić nekretnine koje se nalaze u Tuzli. Uvidom u ugovor o kupoprodaji poslovnog prostora od 8. aprila 1988. godine utvrđeno je da je vlasnik nekretnina u Tuzli, koje su bile predmet zamjene, Miroslav Gajić, a ne Bogoljub Gajić - ugovarač iz ugovora o zamjeni. Na osnovu iskaza apelanta Adnana Bekrića kao stranke i svjedoka Muhameda Bekrića utvrđeno je da tuženi u vrijeme zaključenja ugovora o zamjeni nije obavijestio apelante da su nekretnine koje su predmet zamjene, koje se nalaze u Tuzli, vlasništvo Miroslava Gajića, a ne Bogoljuba Gajića. Ove iskaze sud je u cijelosti prihvatio jer je ocijenio logičnim da apelanti ne bi ni zaključivali ugovor o zamjeni s licem koje nije vlasnik nekretnina da im je ta činjenica bila poznata u vrijeme zaključenja ugovora, odnosno da su mogli provjeriti stanje nekretnina koje dobijaju u zamjenu.

17. Konačno, Osnovni sud je obrazložio da, kako predmetni ugovor o zamjeni nije moguće provesti zbog toga što je predmet obaveze nemoguć u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, jer jedna od ugovornih stranaka nije vlasnik nekretnina koje se daju u zamjenu, taj sud je usvojio tužbeni zahtjev i donio djelimičnu presudu kojom je, primjenom člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), utvrdio ništavost spornog ugovora. Da bi se osiguralo potraživanje iz protivtužbenog zahtjeva u vezi sa ulaganjem tuženog u sporne nekretnine, Osnovni sud je obrazložio da je apelantima odredio zabranu svakog raspolaganja nekretninama, u smislu člana 265. Zakona o izvršnom postupku, jer bi bez takve mjere eventualno potraživanje, ukoliko tuženi uspije sa protivtužbenim zahtjevom, bilo osujećeno.

18. Presudom Okružnog suda broj Gž-358/03 od 28. aprila 2005. godine žalba tuženog protiv djelimične presude Osnovnog suda broj P-1120/01 od 18. jula 2002. godine je odbijena i prvostepena presuda potvrđena.

19. Nakon pravosnažnosti djelimične presude Osnovni sud je nastavio postupak s ciljem donošenja odluke o protivtužbenom zahtjevu tuženog-protivtužioca.

20. Presudom Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. aprila 2007. godine obavezani su apelanti da protivtužiocima (Bogoljubu Gajiću i Biljani Gajić) na ime neosnovanog obogaćenja solidarno isplate i to: tuženom-protivtužiocu Bogoljubu Gajiću iznos od 30.113,10 KM sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od donošenja presude, tj. 5. aprila 2007. godine pa do konačne isplate, a protivtužiteljici Biljani Gajić iznos od 70.263,90 KM sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od donošenja presude, tj. 5. aprila 2007. godine pa do konačne isplate. U preostalom dijelu, tj. preko dosuđenih iznosa, protivtužbeni zahtjev protivtužilaca je odbijen kao neosnovan. Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

21. U obrazloženju prvostepene presude je navedeno da je podneskom od 11. decembra 2006. godine Biljana Gajić istakla da pristupa protivtužbi na strani tuženog-protivtužioca. S obzirom na to da se punomoćnik apelanata nije protivio pristupanju protivtužiteljice na strani tuženog-protivtužioca, Osnovni sud je rješenjem od 12. decembra 2006. godine dopustio protivtužiteljici pristupanje tužbi.

22. Dalje je navedeno da su tuženi-protivtužioci u tužbi naveli da su kao savjesni graditelji izvršili znatna ulaganja u stambeni objekt koji je predmet ugovora o zamjeni, odnosno da su ulaganja izvršili i to tuženi-protivtužilac u procentu od 30%, a protivtužiteljica i njen, sada pokojni muž sa dijelom od 70%. Istaknuto je da je u međuvremenu sin tuženog-protivtužioca umro, a njegova supruga (protivtužiteljica) pravosnažnim Rješenjem broj O-669/04 od 14. oktobra 2004. godine proglašena njegovom jedinom nasljednicom. Stoga je sud utvrdio da protivtužiteljica ima aktivnu legitimaciju za postavljanje protivtužbenog zahtjeva.

23. Osnovni sud je naveo da su apelanti u odgovoru na protivtužbeni zahtjev osporili osnov i visinu tog zahtjeva, ističući da je Bogoljub Gajić (tuženi-protivtužilac), u momentu zaključenja osporenog ugovora bio nesavjestan, zatim da kod apsolutne ništavosti pravnih poslova svaka ugovorna strana daje odnosno vraća drugoj ugovornoj strani ono što je primila odnosno dala, po zaključenju ugovora, izuzev nesavjesne strane koja nema pravo na povrat onog što je dala. Kada su u pitanju uložena sredstva u adaptaciju kuće koja je predmet spora, većina vrijednih stvari može se fizički odvojiti bez oštećenja, te apelanti ne brane tuženima-protivtužiocima da sa objekta poskidaju sve što se može skinuti.

24. U nastavku obrazloženja Osnovni sud je naveo da je svoju presudu zasnovao na činjenicama i dokazima izvedenim na glavnoj raspravi, savjesnom i brižljivom ocjenom svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno.

25. Naime, Osnovni sud je utvrdio da su ugovorom o zamjeni nekretnina od 7. juna 1994. godine, koji je ovjeren u Osnovnom sudu u Bijeljini 10. juna 1994. godine pod Ov.br. 2504/94, Enes Bekrić i Adnan Bekrić dali u zamjenu Bogoljubu Gajiću svoje nekretnine i to porodičnu stambenu zgradu u izgradnji, čiji su suvlasnici, veličine 185 m², sagrađenu na dvorištu površine 291 m² koja se nalazi u Bijeljini, označena kao k.č. br. 3765/2, što odgovara starom premjeru k.č. br. 481/3 upisano u zk. ul. br. 12744 k.o. Bijeljina 2, dok je Bogoljub Gajić apelantima dao u zamjenu svoje nekretnine koje se nalaze u Tuzli – Slavinovići i to u naravi poslovni prostor površine 65 m², koji se sastoji od četiri povezane prostorije sa pržionicom kafe i kompletnim inventarom.

26. Zatim je istaknuto da je pravosnažnom djelimičnom presudom tog suda br. P-1120/2001 od 18. jula 2002. godine utvrđena ništavost navedenog ugovora o zamjeni nekretnina, te da je u obrazloženju navedene presude istaknuto da je vlasnik nekretnina u Tuzli, koje su bile predmet zamjene, Miroslav Gajić a ne Bogoljub Gajić kao ugovarač iz ugovora o zamjeni, te kako


predmetni ugovor nije moguće provesti zbog toga što je predmet obaveze nemoguć u smislu člana 47. ZOO-a, navedeni ugovor je ništavan na osnovu člana 103. ZOO-a. Osnovni sud je obrazložio da je navedena presuda donesena i na osnovu Ugovora o kupoprodaji br. 84-100-299/M2, zaključenog između SIZ-a stanovanja i komunalnih djelatnosti – Osnovna zajednica stanovanja Tuzla, kao prodavca, i Miroslava Gajića, kao kupca, te da je na osnovu tog ugovora na pouzdan način utvrđeno da je vlasnik nekretnina odnosno poslovnog prostora u Tuzli Miroslav Gajić.

27. Naglašeno je i da je prilikom saslušanja u svojstvu parnične stranke tuženi-protivtužilac Bogoljub Gajić istakao da je početkom 1994. godine postigao dogovor sa Muhamedom Bekrićem, ocem apelanata, o zaključenju ugovora o zamjeni nekretnina; da je Muhamed Bekrić bio upoznat sa činjenicom da je vlasnik nekretnina u Tuzli njegov sin, ali da je i pored toga Muhamed Bekrić u ugovoru o zamjeni kao ugovornu stranku konstatirao Bogoljuba Gajića. Odmah nakon zaključenja navedenog ugovora, Muhamed Bekrić, kao punomoćnik apelanata, otišao je sa ovog prostora, a Bogoljub Gajić je iskazao spremnost da se zaključenjem naknadnog ugovora ili aneksa na navedeni ugovor izvrši ispravka tog ugovora na način što će se kao ugovorna stranka označiti Miroslav Gajić. Međutim, kada je saznao da je Muhamed Bekrić ušao u posjed nekretnina u Tuzli, koje je počeo izdavati u zakup smatrajući da je navedeni ugovor o zamjeni realiziran, te da su nekretnine u Bijeljini njegovo vlasništvo, pristupio je investicionim ulaganjima u predmetni objekt u Bijeljini. Postigao je dogovor sa sinom Zoranom Gajićem i njegovom suprugom Biljanom da zajedno vrše ulaganja u stambenu kuću koja je bila predmet ugovora o zamjeni. Sva navedena ulaganja izvršena su na osnovu prethodno dobijene dokumentacije, a o njima je izvršena i procjena, odnosno vještačenje, te je vještačenjem potvrđena njihova visina. Sva navedena ulaganja su vršena na način što je Bogoljub Gajić vršio ulaganja u jedan dio kuće, a njegov, sada pokojni sin Zoran i njegova supruga Biljana u drugi dio kuće. Istakao je da visina njegovih ulaganja predstavlja 32.160,43 KM odnosno 30% od ukupnog ulaganja, dok ulaganja njegovog, sada pokojnog sina Zorana i njegove supruge Biljane iznose 70.720,00 KM odnosno 70% svih ulaganja. Izjavu o visini ulaganja potvrdila je i protivtužiteljica Biljana Gajić.

28. Osnovni sud je obrazložio da je iskaze tuženih-protivtužilaca u cijelosti prihvatio kao uvjerljive i vjerodostojne, te da su potvrđeni i materijalnim dokazima izvedenim tokom postupka. Naime, uvidom u ugovor o zakupu poslovnih prostorija od 22. oktobra 1997. godine, zaključenog između Enesa Bekrića kao zakupodavca i Senada Sarajlića kao zakupca, Osnovni sud je utvrdio da je Enes Bekrić izdao u zakup svoje poslovne prostorije koje se nalaze u Tuzli u ul. Radojke Lakić br. 2 – Slavinovići, površine 43,5 m², koje su dobijene zamjenom na osnovu ugovora o zamjeni nekretnina od 7. juna 1994. godine sa Bogoljubom Gajićem. Slično je konstatirano i u ugovoru o zakupu poslovnih prostorija od 29. novembra 1996. godine, koji je zaključen između Enesa Bekrića kao zakupodavca i Šefika Sarajlića kao zakupca. Zatim, kako je navedeno, "procjenom izvedenih radova na stambenom objektu koji se nalazi u Bijeljini u ul. Sofke Nikolić br. 35 (vlasnik Bogoljub Gajić) utvrđena je ponuda za izvođenje radova po Mirjani Milovanović i Desi Modraković, u ukupnom iznosu od 32.160,43 DM", dok je uvidom u predmjer i predračun OJDP Zavoda za urbanizam i projektiranje od juna 2000. godine sa grafičkim prilozima Osnovni sud utvrdio da vrijednost ukupnih radova investitora Zorana Gajića, koji se sastoje od građevinsko-zanatskih radova, vodovoda i kanalizacije te elektroinstalacije i troškova projektne dokumentacije, iznose 56.455,00 KM, a iz predmjera i predračuna istog organa od maja 2001. godine Osnovni sud je utvrdio da ukupna vrijednost

fasaderskih, keramičarskih i ostalih radova na predmetnom objektu investitora Zorana Gajića iznosi 14.265,00 KM.

29. Iz nalaza i mišljenja vještaka građevinske struke od 18. jula 2002. godine, kao i njegovim neposrednim saslušanjem na glavnoj raspravi, Osnovni sud je utvrdio da su tuženi-protivtužioci izvršili završne radove na samom objektu kao i radove na vanjskom uređenju građevinske parcele. Da bi se navedeni radovi izveli, pripremljena je tehnička dokumentacija, kako za izvođenje samih radova na objektu, tako i na vanjskom uređenju dvorišta. Vještak je utvrdio da su tuženi-protivtužioci na predmetnom objektu izvršili zidanje svih pregradnih zidova, malterisanje plafona i zidova, izradili sve podove, obložili zidove pločicama, ugradili stolariju, bravariju, elektroinstalaciju, vodovod, kanalizaciju, fasadu, ograde, molersko-farbarske radove, kao i radove u podrumu. Istaknuto je da su svi radovi izvedeni veoma kvalitetno od kvalitetnog materijala, a ukupna cijena svih navedenih radova u iznosu od 70.440,00 KM obuhvata bruto površinu prizemlja i sprata s uključenjem radova izvedenih u podrumskom dijelu. Vrijednost vanjskog uređenja, koje obuhvata izradu septičke jame, bazena iznad jame, ograda, staza, zasada, nasada, silazne rampe, potpornih zidova sa priključcima vode, struje i telefona, iznosi 29.937,00 KM odnosno ukupna vrijednost izvršenih ulaganja tuženih-protivtužilaca iznosi 100.377,00 KM. Vještak je naveo da cijene od 18. jula 2002. godine u potpunosti odgovaraju i cijenama na dan saslušanja, tj. 7. marta 2007. godine.

30. Prema vještakovom mišljenju, sva izvršena ulaganja tuženih-protivtužilaca u predmetni objekt predstavljaju korisna ulaganja i za navedeni iznos, tj. 100.377,00 KM uvećana je tržišna vrijednost predmetnog objekta prema cijenama na dan neposrednog saslušanja vještaka. Vještak je naveo da predmetni objekt nije moguće vratiti u prvobitno stanje bez znatnih oštećenja, što ne bi bilo ni opravdano, tj. nije moguće izvršiti demontažu određenih radova koji su izvedeni a da ne dođe do oštećenja i samog objekta kao i dijela koji se skida. U slučaju demontaže ugrađenih dijelova, prema njegovoj ocjeni, procent oštećenja bi iznosio oko 30%, te demontaža ne bi bila opravdana.

31. Osnovni sud je u cijelosti prihvatio nalaz i mišljenje vještaka građevinske struke, te ga ocijenio kao objektivan, nepristran i dat u skladu sa pravilima struke. Dalje je utvrđeno da je navedeni nalaz vještaka skoro u potpunosti u saglasnosti sa procjenom odnosno ponudom za izvođenje navedenih radova koju su sačinile Mirjana Milovanović i Desa Modraković, odnosno OJDP Zavod za urbanizam i projektiranje Bijeljina. Pri tome je Osnovni sud napomenuo da punomoćnici stranaka nisu imali prigovor na nalaz i mišljenje vještaka građevinske struke.

32. Osnovni sud je istakao da je na osnovu navedenog na pouzdan način utvrđeno da su tuženi-protivtužioci svojim investicionim ulaganjem uvećali građevinsku i tržišnu vrijednost spornog objekta za iznos od 100.377,00 KM prema cijenama u vrijeme presuđivanja, te da sva navedena ulaganja predstavljaju korisna ulaganja kojima je uvećana tržišna vrijednost predmetnih nekretnina.

33. Osnovni sud je obrazložio da je usvojio protivtužbeni zahtjev primjenom člana 210. ZOO-a, jer je na pouzdan način utvrdio da je imovina jednog lica, u ovom slučaju tuženih-protivtužilaca, prešla u imovinu drugog lica, u ovom slučaju apelanata, a da taj prijelaz nije zasnovan na pravnom poslu. Zatim je istaknuto da su tuženi-protivtužioci bili savjesni prilikom ulaganja u predmetne nekretnine, jer su svi radovi izvršeni prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora, ali oni, bez obzira na savjesnost, na osnovu člana 215. ZOO-a imaju pravo na naknadu za korisne troškove do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti, zaključio je Osnovni sud.

34. Osnovni sud je ocijenio neprihvatljivim stav apelanata da oni ne spore tuženim-protivtužiocima da sa predmetnog


objekta skinu sve postavljene stvari, budući da se ne radi o troškovima koji su učinjeni radi svog zadovoljstva ili uljepšavanja, nego se u potpunosti radi o korisnim troškovima (ulaganjima) koji su korisni lično i za vlasnike.

35. Također, i prigovor nedostatka aktivne legitimacije protivtužiteljice Biljane Gajić Osnovni sud je ocijenio neosnovanim, jer apelanti nisu prigovarali nalazu i mišljenju vještaka građevinske struke koji je utvrdio da visina korisnih ulaganja u predmetni objekt iznosi 100.377,00 KM, za koji je uvećana i tržišna vrijednost tog objekta, ali smatraju da je navedena ulaganja izvršio samo Bogoljub Gajić postupajući pri tome nesavjesno, a taj stav sud nije prihvatio zbog prethodno navedenih razloga. Osim toga, aktivna legitimacija Biljane Gajić nesporno proizlazi ne samo iz izjave protivtužioca Bogoljuba Gajića da su ulaganja, osim njega, vršili i Biljana Gajić i njen, sada pokojni suprug Zoran, nego se ona zasniva i na navedenim materijalnim dokazima, kao i na Rješenju o nasljeđivanju Osnovnog suda u Bijeljini br. O-669/04 od 14. oktobra 2004. godine, kojim je Biljana Gajić pravosnažno proglašena jedinom nasljednicom na zaostavštini iza imenovanog. Osim navedenog, aktivna legitimacija Biljane Gajić proizlazi iz odredbi člana 240. stav 1. Zakona o nasljeđivanju, te odredbi člana 43. Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOVPO), kojim je određeno da suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava vlasništva na cijelu stvar, pa analogno navedenom, suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo i na tužbu radi sticanja bez osnova cjelokupnog iznosa.

36. Osnovni sud je, konačno, obrazložio i da je ocijenio i sve druge dokaze izvedene na glavnoj raspravi, ali je zaključio da oni nisu relevantni za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari.

37. Okružni sud je Presudom broj 012-0-Gž-07-000482 od 4. jula 2008. godine odbio žalbu apelanata protiv prvostepene presude kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

38. Obrazlažući svoju odluku, Okružni sud je, između ostalog, istakao da je u razlozima ožalbene presude prvostepeni sud utvrdio da je ugovor o razmjeni nekretnina, zaključen između stranaka 1994. godine, "poništen pravosnažnom presudom tog suda" br. P-1120/01, shodno odredbi člana 103. ZOO-a, pa je, shodno odredbi člana 104. stav 1. istog zakona, sud utvrdio putem vještaka građevinske struke da su tuženi-protivtužioci uvećali vrijednost objekta apelanata i to protivtužilac Bogoljub za iznos od 32.160,43 KM, a protivtužiteljica Biljana za iznos od 70.720,00 KM, pa je primjenom odredbe čl. 210. i 215. i člana 277. ZOO-a sudio tako što je apelante obavezao da protivtužiocima plate naknadu u dosuđenom iznosu.

39. Okružni sud je zaključio da je prvostepeni sud dao jasne i valjane razloge koje u potpunosti prihvata i taj sud, posebno imajući u vidu odredbu člana 104. stav 1. ZOO-a, da je jedna od pravnih posljedica ništavosti ugovora uspostavljanje prijašnjeg stanja, a ako to nije moguće, treba se dati odgovarajuća naknada u novcu prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, jer restitucija, ustvari, znači uspostavljanje u imovini ugovornih strana stanja koje je bilo prije zaključenja ništavog ugovora, te da je imovina apelanata uvećana "na osnovu pravnog posla (ugovor o razmjeni), koji je kasnije otpao", zbog čega se prigovor žalbe da se radi o vršenju tuđih poslova bez naloga smatra neosnovanim.

40. Okružni sud je zaključio da se neosnovano žalbom ističe nesavjesnost protivtužilaca, jer nesavjesnost protivtužilaca ne proizlazi iz dokaza provedenih u prvostepenom postupku, pogotovo kod činjenice da je otac apelanata, preko kojeg je dogovarana razmjena nekretnina, odlaskom u Tuzlu ušao u posjed razmijenjenih nekretnina i počeo ih izdavati trećim licima u zakup, nakon čega su protivtužioci počeli s ulaganjem u razmijenjene nekretnine u Bijeljini, a to je bila 1994. godina.

Shodno odredbi člana 39. ZOVPO-a, protivtužioci bi se mogli smatrati nesavjesnim momentom dostavljanja tužbe apelanata protivtužiocima na odgovor, ali apelanti nisu dokazali da su protivtužioci nakon dostavljene "tužbe za poništenje ugovora" vršili ulaganja u razmijenjene nekretnine, a tužba je protivtužiocima dostavljena na odgovor tek 2001. godine.

41. Okružni sud je istakao da je ocijenio i ostale navode žalbe, te našao da su irelevantni za ocjenu osnovanosti tužbenog zahtjeva, te zaključio da je žalbu apelanata valjalo odbiti kao neosnovanu, te na osnovu odredbe člana 224. st. 1. tačka 2. i člana 226. ZPP potvrditi presudu prvostepenog suda, budući da je osporena odluka donesena bez povreda odredaba parničnog postupka, na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja i uz pravilnu primjenu materijalnog prava.

42. Apelanti su 21. jula 2008. godine izjavili reviziju protiv drugostepene presude, a 13. augusta 2008. godine su je dopunili. Na zahtjev Osnovnog suda, apelanti su 11. septembra 2008. godine dostavili tri primjerka dopune revizije od 13. augusta 2008. godine. Tuženi-protivtužioci su dostavili odgovor na reviziju 2. i 9. oktobra 2008. godine.

43. Vrhovni sud je Presudom broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. septembra 2010. godine reviziju apelanata odbio. Apelanti su obavezani da protivtužiocima naknade troškove revizijskog postupka u iznosu od po 1.125,00 KM u roku od 30 dana pod prijetnjom izvršenja.

44. U obrazloženju svoje odluke Vrhovni sud je naveo da apelanti blagovremeno izjavljenom revizijom osporavaju drugostepenu presudu zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primjene materijalnog prava, a blagovremenom dopunom revizije – zbog povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primjene materijalnog prava, te predlažu da se osporena presuda ukine i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

45. Vrhovni sud je stanovišta da je revizija apelanata neosnovana, navodeći da u predmetnoj parnici protivtužioci zahtijevaju da im apelanti na ime uloženih sredstava u njihov stambeni objekt, čiji su suvlasnici sa ½ dijela, isplate iznose precizirane u drugostepenoj presudi.

46. Vrhovni sud je u obrazloženju svoje odluke ponovio utvrđenja nižestepenih sudova, između ostalog, da su apelanti sa protivtužiocem Bogoljubom Gajićem 7. juna 1994. godine zaključili Ugovor o razmjeni nekretnina koji je ovjeren u prvostepenom sudu pod brojem Ov-2504/94 od 10. juna 1994. godine, za koji je pravosnažnom djelimičnom presudom prvostepenog suda broj P-1120/2001 od 18. jula 2002. godine utvrđeno da je ništavan u smislu člana 47. u vezi sa članom 103. ZOO-a, jer je utvrđeno da je vlasnik nekretnina u Tuzli Miroslav Gajić, sin Bogoljuba, a ne Bogoljub Gajić koji je zaključio navedeni ugovor; da je apelant Enes Bekrić 29. novembra 1996. godine Šefiku Sarajliću izdao u zakup poslovni prostor u Tuzli dobijen prema navedenom ugovoru o razmjeni nekretnina, a 22. oktobra 1977. godine iste poslovne prostorije izdao u zakup Senadu Sarajliću; da je nalazom vještaka koji su nižestepeni sudovi prihvatili utvrđeno da je stambeni objekt apelanata u Bijeljini, koji je bio predmet razmjene po navedenom ugovoru iz 1994. godine, ulaganjem protivtužilaca (u omjeru 30% protivtužilac i 70% protivtužiteljica) uvećan za 100.377,00 KM; da objekt nije moguće vratiti u prvobitno stanje bez znatnih oštećenja; da je protivtužiteljica pravosnažnim Rješenjem Osnovnog suda broj O-669/04 od 14. oktobra 2004. godine proglašena jedinom nasljednicom na zaostavštini svog umrlog supruga; da je kod takvog stanja činjenica prvostepeni sud zaključio da je imovina protivtužilaca prešla u imovinu apelanata, pa kako taj prijelaz nije zasnovan na pravnom poslu, primjenom odredbi člana 210. ZOO-a, usvojio je protivtužbeni zahtjev


protivtužioca do iznosa od 30.113,10 KM, a protivtužiteljice do iznosa od 70.263,90 KM, u skladu sa nalazom i mišljenjem vještaka, prema kojem svi izvršeni radovi predstavljaju korisna ulaganja.

47. Zatim je naglašeno da je prvostepeni sud, nalazeći da su svi radovi izvedeni prije podnošenja tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora o razmjeni, zaključio da su protivtužioci bili savjesni, ali da, bez obzira na to, njima pripada pravo na naknadu za korisne troškove do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u smislu člana 215. ZOO-a, te da je pozivom na odredbe člana 277. ZOO-a prvostepeni sud protivtužiocima na dosuđene iznose dosudio i zakonske zatezne kamate od dana donošenja prvostepene presude. Dalje, drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi apelanata, u svemu prihvatio činjenično utvrđenje i pravno shvatanje prvostepenog suda, te je žalbene navode apelanata da se radi o institutu nepravog poslovodstva bez naloga i da je sporni odnos trebalo razriješiti primjenom odredaba čl. 220. i 227. ZOO-a drugostepeni sud ocijenio neosnovanim nalazeći da je imovina apelanata uvećana na osnovu ugovora o razmjeni koji je kasnije otpao, pa da je pravilan zaključak prvostepenog suda da se radi o institutu sticanja bez osnova; da je drugostepeni sud zaključio da iz izvedenih dokaza ne proizlazi nesavjesnost protivtužilaca, jer je otac apelanata ušao u posjed nekretnina u Tuzli i počeo ih izdavati trećim licima u zakup, a da su protivtužioci nakon toga počeli ulagati u nekretnine u Bijeljini.

48. Vrhovni sud je, odbijajući reviziju apelanata kao neosnovanu, posebno istakao da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, koje ne može biti predmet osporavanja i ispitivanja u revizijskom postupku prema izričitoj odredbi člana 240. stav 2. ZPP, radove na stambenom objektu u Bijeljini, koji je po ugovoru o razmjeni nekretnina dobio protivtužilac, izvršili ulaganjem svojih sredstava protivtužilac, protivtužiteljica i njen suprug Zoran Gajić, sin protivtužioca, koji nije bio stranka u ovoj parnici budući da je umro 30. decembra 2003. godine bez izjave posljednje volje, da su njegovi zakonski nasljednici supruga (protivtužiteljica) i kći Doroteja, te da je pravosnažnim rješenjem o nasljeđivanju na njegovoj zaostavštini supruga (protivtužiteljica) proglašena nasljednicom sa 1/1, te da je tačno da sporno potraživanje nije bilo predmet raspravljanja u ostavinskom postupku, niti je obuhvaćeno navedenim rješenjem o nasljeđivanju.

49. Vrhovni sud je stanovišta da su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da se sporni odnos među strankama treba razriješiti primjenom pravila o sticanju bez osnova, a ne pravila koja vrijede za vršenje tuđih poslova bez naloga, odnosno za nepravo poslovodstvo. U postupku je utvrđeno, a to među parničnim strankama nije ni sporno, da su protivtužioci ušli u posjed stambenog objekta apelanata na osnovu ugovora o razmjeni nekretnina, zaključenog između apelanata i protivtužioca 7. juna 1994. godine, te da je predmetni stambeni objekt bio u izgradnji i da ga protivtužilac objektivno nije mogao koristiti jer nije bio izgrađen, pa da bi navedeni objekt bio priveden namjeni i da bi se mogao koristiti bilo je nužno izvršiti ulaganja i izvesti radove na objektu koji su i izvršeni. Zatim je navedeno da je pravosnažnom djelimičnom presudom prvostepenog suda od 18. jula 2002. godine utvrđeno da je ugovor o razmjeni nekretnina od 7. juna 1994. godine ništavan i da je zemljišnoknjižnom organu naloženo da izvrši upis apelanata, ovdje protivtuženih, kao vlasnika i posjednika na nekretninama u Bijeljini sa dijelom ½. Apelanti nisu zahtijevali predaju u posjed predmetnog stambenog objekta, niti je protivtužilac zahtijevao vraćanje poslovnog prostora u Tuzli, pa je izostala odluka suda u smislu člana 104. ZOO-a.

50. Vrhovni sud je, zatim, naveo da se protivtužbeni zahtjev ne odnosi na vraćanje poslovnog prostora u Tuzli koji su apelanti primili na osnovu ugovora o razmjeni, tj. na osnovu pravnog

posla koji je kasnije otpao, nego traže isplatu naknade uloženih sredstava u izgradnju objekta apelanata, koja su izvršena s obzirom na zaključeni ugovor o razmjeni, čija je ništavost kasnije utvrđena. Kako su radovi na izgradnji stambenog objekta koje su protivtužioci izveli radi privođenja objekta namjeni za apelante kao suvlasnike sa idealnim dijelom od ½ korisni, a odvajanje i vraćanje ugrađenih dijelova nije moguće, odnosno ne bi bilo opravdano (jer bi nastupilo 30% oštećenja), protivtužiocima pripada pravo da u smislu člana 210. stav 2. ZOO-a zahtijevaju isplatu naknade vrijednosti postignutih koristi. Vrijednost postignute koristi za apelante iznosi 100.377,00 KM. Protivtužioci su vršili radove na izgradnji predmetnog stambenog objekta koji je protivtužilac primio po ugovoru o razmjeni nekretnina i na osnovu kojeg je bio upisan kao vlasnik nekretnina u Bijeljini na kojim je objekt izgrađen, radi njegovog osposobljavanja za stanovanje, pa se ne može govoriti o poslovodstvu bez naloga iz člana 220. ZOO-a, kao ni nepravom poslovodstvu iz člana 227. ZOO-a, na čemu revidenti neosnovano insistiraju tokom cijelog postupka. U konkretnom slučaju, apelanti su se neosnovano obogatili za ukupan iznos od 100.377,00 KM, a protivtužioci su neosnovano osiromašeni prema procentu svog učešća u izgradnji, pa kako je kod sticanja bez osnova značajno samo pitanje savjesnosti sticaoca – neosnovano obogaćenog u pogledu plodova i zateznih kamata u smislu čl. 214. i 215. ZOO-a, navodi revizije istaknuti u smislu nesavjesnosti protivtužilaca nisu od utjecaja na ishod ovog spora, zaključio je Vrhovni sud.

51. Vrhovni sud je istakao da su tačni navodi revizije da se naknada nužnih i korisnih troškova savjesnom i nesavjesnom posjedniku i sticaocu bez osnova utvrđuje prema cijenama u vrijeme predaje stvari, kao i vrijednost koristi koju je ovaj imao od stvari. Međutim, u konkretnom slučaju, kako je već obrazloženo, protivtužioci u ovoj parnici nisu sticaoci u smislu člana 215. ZOO-a, tj. nisu neosnovano obogaćeni, nego upravo suprotno, neosnovano osiromašeni. Apelanti nisu kao suvlasnici tražili predaju stvari, tj. stambenog objekta u posjed od protivtužilaca kao posjednika da bi se o protivtužbenom zahtjevu raspravljalo prema odredbama čl. 38. i 39. ZOVPO-a. Tužbeni zahtjev apelanata usmjeren je na utvrđenje ništavosti ugovora o razmjeni nekretnina bez postavljanja zahtjeva za uspostavljanje ranijeg posjedovnog stanja, zbog čega u postupku donošenja djelimične presude nije ni raspravljano o restituciji u smislu člana 104. ZOO-a. Međutim, apelanti mogu s uspjehom u svakom momentu zahtijevati predaju stambenog objekta u posjed od protivtužilaca vansudskim putem, kao i putem suda, s obzirom na postojanje pravosnažne presude kojom je utvrđena ništavost ugovora o razmjeni. Kod takvog stanja stvari, a imajući u vidu da ni apelanti nisu pružili dokaze da su poslovni prostor dobijen na osnovu ništavog ugovora o razmjeni vratili u posjed protivtužiocu ili pak vlasniku, navodi revizije da protivtužiocima ne pripada pravo da zahtijevaju naknadu za izvršena ulaganja u predmetni stambeni objekt dok ga ne predaju vlasnicima ne mogu se prihvatiti osnovanim.

52. Vrhovni sud je zaključio da iz navedenog proizlazi da osporenom odlukom nisu povrijeđena prava apelanata na povratak u smislu Aneksa 7 Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH, niti pravo na dom iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), a nema ni elemenata povrede prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelanti nisu lišeni svoje imovine, mogu je po svojoj volji u svako doba vratiti u posjed uz istovremeno vraćanje nekretnina primljenih u razmjeni, a kako je njena vrijednost neosnovano uvećana, dužni su protivtužiocima naknaditi utvrđene iznose postignute koristi.

53. Rješenjem Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 26. januara 2009. godine usvojen je prijedlog tražioca izvršenja


Biljane Gajić za izvršenje Presude Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. aprila 2007. godine.

54. Rješenjem Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 18. novembra 2010. godine odbijen je prigovor apelanata kao izvršenika izjavljen protiv rješenja o izvršenju.

55. Rješenjem Osnovnog suda broj 80 0 I 009779 08 I od 14. marta 2011. godine određeno je vještačenje vještaka građevinske struke čiji je zadatak da utvrdi vrijednost nekretnina apelanata.


56. Apelanti navode da su im osporenim presudama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, pravo na prebivalište iz člana II/3.m) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Smatraju i da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku.

57. U prilog navedenim povredama prava apelanti su istakli da su protiv prvostepene presude izjavili žalbu zbog nepotpuno i nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja, koje se ogleda u nepravilnom zaključku prvostepenog suda da je pravni osnov tužbenog zahtjeva institut pravno neosnovanog obogaćenja umjesto instituta nepravog poslovodstva bez naloga iz člana 227. ZOO-a, koji jasno propisuje da ko vrši tuđi posao u namjeri da za sebe zadrži postignute koristi, iako zna da je posao tuđ, dužan je na zahtjev onoga čiji je posao, položiti račun kao poslovođa bez naloga i predati mu sve postignute koristi. Onaj čiji je posao može zahtijevati vraćanje stvari u prijašnje stanje kao i naknadu štete zbog bitne povrede pravila postupka koja je učinjena tako što prvostepeni sud nije na pravilan način utvrdio aktivnu legitimaciju svih tuženih-protivtužilaca u ovoj pravnoj stvari, te zbog povrede materijalnog prava koja se ogleda u tome što je sud pogrešno primijenio članove 210. i 215. ZOO-a, jer se u konkretnom slučaju ne radi o sticanju bez osnova već o institutu nepravog poslovodstva bez naloga, pa je sud trebao primijeniti odredbe iz člana 227. ZOO-a. Međutim, ističu da je Okružni sud tu žalbu odbio i potvrdio presudu prvostepenog suda, a zatim je i Vrhovni sud odbio reviziju apelanata i potvrdio drugostepenu presudu.

58. Apelanti su istakli da su u reviziji naveli, između ostalog, da se protivtužioci ne mogu smatrati savjesnim posjednicima nekretnina koje su u vlasništvu apelanata jer njihov prednik Bogoljub Gajić nije bio vlasnik nekretnina u Tuzli, niti je imao punomoć za zaključenje ugovora o razmjeni tih nekretnina od 7. juna 1994. godine; da je prilikom sačinjavanja ugovora djelovao prevarno jer je u ugovoru o razmjeni naveo veću površinu poslovnog prostora u Tuzli od stvarne (stvarna površina je 43,5 m², a u ugovoru je navedena površina od 62 m²); da osim paušalne tvrdnje u drugostepenoj presudi da je prvostepeni sud dao jasne i valjane razloge i da nesavjesnost protivtužilaca ne proizlazi iz dokaza provedenih u prvostepenoj presudi, drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude nije ocijenio ni jedan od navedenih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja, čime je počinio povredu postupka iz člana 209. ZPP u vezi sa članom 231. istog zakona, koji mu nalaže konkretnu ocjenu svih odlučnih žalbenih navoda; da protivtužioci nikada nisu bili vlasnici nekretnina apelanata u Bijeljini jer vlasništvo nisu mogli steći na osnovu ništavog ugovora o razmjeni. Kako protivtužioci nikada nisu bili vlasnici nekretnina apelanata u Bijeljini u koje su

vršili ulaganja, oni se smatraju nezvanim vršiocima tuđeg posla (poslovodstvo bez naloga), a prava vršioca tuđeg posla regulirana su odredbama čl. od 220. do 228. ZOO-a, a ne odredbama čl. 210. i 215. ZOO-a, na koje se pogrešno pozvao prvostepeni sud. Prema općem pravilu iz člana 220. ZOO-a, protivtužiocima bi pripadalo pravo na ulaganje samo ako se radilo o nužnim i korisnim poslovima za apelante, odnosno ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi. Kada se tuđi posao vrši u namjeri zadržavanja za sebe postignute koristi, kao što je to ovdje slučaj, vlasnik može zahtijevati vraćanje stvari u prijašnje stanje, kao i naknadu štete (član 227. ZOO-a). Zbog toga je pogrešno pozivanje drugostepenog suda na odredbe čl. 104. st. 1. ZOO-a jer se ovdje ne radi o vraćanju onoga što su apelanti primili na osnovu ništavog ugovora o razmjeni, nego se radi o nezvanom vršenju tuđih poslova na koje se primjenjuju navedene odredbe ZOO-a, odnosno odredbe čl. 338. i 339. ZOVPO-a. Ni ovaj žalbeni prigovor apelanata drugostepeni sud nije ocijenio, što je protivno članu 231. ZPP.

59. Apelanti smatraju da je Vrhovni sud, potvrđujući svojom presudom presude nižestepenih sudova i obavezujući apelante da protivtužiocima naknade troškove revizijskog postupka, povrijedio prava apelanata na koja se žale u ovoj apelaciji, te predlažu Ustavnom sudu da apelaciju usvoji i poništi sve osporene presude.

60. Apelanti smatraju da redovni sudovi i upravni organi nisu uložili ni minimum napora da se spor okonča na pravedan način već su se od početka svrstali na stranu tuženog, što je doprinijelo da se apelanti osjećaju diskriminiranim pred sudom. Ističu da ih je 14. septembra 2010. godine Ministarstvo uvelo u posjed kuće koja je bila predmet ugovora o zamjeni nekretnina. Navode da su u postupku pred Okružnim sudom dostavili dokumente iz kojih proizlazi da su tuženi-protivtužioci kuću apelanata koristili besplatno dok su apelanti u Švedskoj plaćali skupe kirije. Stoga se, prema mišljenju apelanata, ne može raditi o neosnovanom obogaćenju. Ističu da navedene dokaze Okružni sud nije spomenuo i nije ih ni razmatrao.

61. U pogledu zahtjeva za donošenje privremene mjere apelanti u suštini navode da bi izvršenjem Presude Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. aprila 2007. godine došlo do otuđenja odnosno prodaje kuće apelanata s ciljem isplate tuženog. Stoga, oni predlažu da Ustavni sud riješi apelaciju po hitnom postupku, a ukoliko ne, da privremenom mjerom stavi van snage sve izvršne presude do okončanja apelacije.


62. U odgovoru na apelaciju Vrhovni sud navodi da njegovom odlukom nisu povrijeđena ustavna prava apelanata. Okružni sud je naveo da u cijelosti ostaje pri navodima iznesenim u razlozima drugostepene presude i smatra da nije bilo kršenja ustavnih prava apelanata. Osnovni sud je naveo hronologiju predmeta. Pri tome, Osnovni sud smatra da u predmetnom postupku nisu povrijeđena ustavna prava apelanata.

63. U odgovoru na apelaciju tuženi-protivtužioci su naveli da osporenim odlukama nisu povrijeđena ustavna prava apelanata. Također je navedeno da je tuženi-protivtužilac Bogoljub Gajić u međuvremenu preminuo.


64. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi:

Član 12. U zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i

obaveza iz tih odnosa učesnici su dužni da se pridržavaju načela savjesnosti i poštenja.


Član 13. (1) Zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa

protivno cilju zbog kojeg je ono zakonom ustanovljeno ili priznato.

Član 47. Kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen

ili neodrediv, ugovor je ništav.

Član 104. (1) U slučaju ništavosti ugovora svaka ugovorna strana je

dužna da vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje.

(2) Ali, ako je ugovor ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju protivan ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja, prinudnim propisima ili moralu društva, sud može odbiti, u cjelini ili djelimično, zahtjev nesavjesne strane za vraćanje onog što je drugoj dala, a može i odlučiti da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini na čijoj teritoriji ona ima sjedište, odnosno prebivalište, ili boravište.

(3) Prilikom odlučivanja sud će voditi računa o savjesnosti jedne, odnosno obiju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima.

Član 107. (1) Ništav ugovor ne postaje punovažan kad zabrana ili koji

drugi uzrok ništavosti naknadno nestane.

Član 108. Ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora

odgovoran je svome saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti.

Član 210. (1) Kad je neki dio imovine jednog lica prešao na bilo koji

način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrijednost postignutih koristi.

(2) Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrijednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Član 211. Ko izvrši isplatu znajući da nije dužan platiti, nema pravo

da zahtijeva vraćanje, izuzev ako je zadržao pravo da traži vraćanje ili ako je platio da bi izbjegao prinudu.

Član 215. Sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova,

ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja.

Član 220. (1) Poslovodstvo bez naloga je vršenje tuđih poslova,

pravnih ili materijalnih, bez naloga ili ovlaštenja, ali za račun onoga čiji su poslovi, a radi zaštite njegovih interesa.

(2) Vršenju tuđeg posla može se nezvano pristupiti samo ako posao ne trpi odlaganje, te predstoji šteta ili propuštanje očigledne koristi.

Član 227. (1) Ko vrši tuđi posao u namjeri da za sebe zadrži

postignute koristi iako zna da je posao tuđ, dužan je na zahtjev onoga čiji je posao položiti račun kao poslovođa bez naloga i predati mu sve postignute koristi.

(2) Onaj čiji je posao može zahtijevati i vraćanje stvari u pređašnje stanje, kao i naknadu štete.

VI. Dopustivost

65. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije Ustavni sud je pošao od odredaba člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda.

Član VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud također ima apelacionu nadležnost u pitanjima

koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

66. U odnosu na dio apelacije kojim apelanti osporavaju Presudu Vrhovnog suda broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. septembra 2010. godine, Presudu Okružnog suda broj 012-0-Gž-07-000 482 od 4. jula 2008. godine i Presudu Osnovnog suda broj 080-0-P-05-000 983 od 5. aprila 2007. godine, Ustavni sud naglašava da, u skladu sa članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

67. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118 0 P 000508 08 Rev od 1. septembra 2010. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 27. septembra 2010. godine, a apelacija je podnesena 7. oktobra 2010. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 16. st. 2. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

68. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

69. Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije proizlazi, između ostalog, da su redovni sudovi, proizvoljnom primjenom materijalnog prava i to instituta neosnovanog obogaćenja, jer apelanti smatraju da je trebalo primijeniti institut nepravog poslovodstva bez naloga, te proizvoljnom primjenom procesnog prava koja se ogleda u nerazmatranju relevantnih žalbenih i revizijskih navoda apelanata i nedavanju odgovora na prigovore apelanata, osporenim presudama, donesenim u nastavku postupka nakon što je utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina od 7. juna 1994. godine, apelante obavezali da tuženim-protivtužiocima isplate naknadu za sredstva koja su uložili u stambeni objekt apelanata za koji su znali odnosno morali znati da nije njihovo vlasništvo, niti je to ikada bio budući da je ugovor o zamjeni i proglašen ništavim zbog nesavjesnosti tuženog-protivtužioca, čime su povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, pravo na privatni i porodični život, dom i prepisku iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, pravo na prebivalište iz člana II/3.m) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju i pravo na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije.


Pravo na imovinu

70. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

3. Katalog prava Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje: k) Pravo na imovinu. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano

uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

71. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju obuhvata tri različita pravila. Prvo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opće prirode, izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavu dva ovog člana, dopušta da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine u skladu sa općim interesom. Ova tri pravila nisu različita, u smislu da nisu povezana: drugo i treće pravilo se odnosi na pojedine slučajeve miješanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u svjetlu općeg principa izraženog u prvom pravilu (vidi Evropski sud za ljudska prava, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, serija A, broj 52, stav 61).

72. Pojmove "imovina" i "vlasništvo", koji se javljaju u članu 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, ne treba tumačiti na restriktivan način, nego ih treba shvatiti tako da uključuju i stečena prava pojedinca, kao što su novčana potraživanja i druge ekonomske vrijednosti. S druge strane, član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju štiti samo postojeće vlasništvo i imovinu, ali ne uključuje prava ili očekivanja na sticanje imovine u budućnosti (vidi Evropski sud za ljudska prava, Marckx protiv Belgije, tom 31, stav 50; Ustavni sud, odluke br. U 37/00 objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 24/02 od 29. augusta 2002. godine i U 12/01, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/02 od 3. augusta 2002. godine).

73. U konkretnom slučaju, apelanti su osporenim presudama obavezani da na ime neosnovanog obogaćenja solidarno isplate i to: tuženom-protivtužiocu iznos od 30.113,10 KM, a protivtužiteljici iznos od 70.263,90 KM sa zakonskom zateznom kamatom preciziranom osporenim presudama. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da iznos koji su apelanti obavezani da plate tuženom-protivtužiocima predstavlja njihovu "imovinu" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

74. Dalje, Ustavni sud zapaža da je osporenim presudama kojima su apelanti obavezani da tuženom-protivtužiocima isplate navedene iznose na ime neosnovanog obogaćenja nesumnjivo došlo do miješanja u njihovo pravo na imovinu.

75. S obzirom na to, Ustavni sud kao sljedeće mora ispitati da li je miješanje u imovinu apelanata, na način kako je to rezultiralo osporenim odlukama, bilo opravdano. To može biti slučaj samo ako je miješanje: a) predviđeno zakonom, b) u javnom interesu i c) u skladu sa principom proporcionalnosti.

76. Ustavni sud zapaža da iz navoda apelacije proizlazi da su redovni sudovi na sve tri instance, nakon što je pravosnažnom djelimičnom presudom utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina od 7. juna 1994. godine, zato što predmetni ugovor o zamjeni nije moguće provesti zbog toga što je predmet obaveze

nemoguć u smislu člana 47. Zakona o obligacionim odnosima, jer jedna od ugovornih stranaka (tuženi-protivtužilac) nije vlasnik nekretnina koje se daju u zamjenu, osporenim presudama donesenim u nastavku postupka apelante obavezali da tuženom-protivtužiocima isplate naknadu za sredstva koja su oni uložili u stambeni objekt apelanata dobijen po osnovu ništavog ugovora o zamjeni nekretnina, primjenom instituta neosnovanog obogaćenja, dok apelanti smatraju da je trebalo primijeniti institut nepravog poslovodstva bez naloga.

77. Razmatrajući navode apelanata, Ustavni sud konstatira da je prvostepeni sud u obrazloženju prvostepene presude podsjetio na to da je u predmetnom postupku pravosnažnom djelimičnom presudom tog suda broj P-1120/2001 od 18. jula 2002. godine utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog 7. juna 1994. godine, te da je u obrazloženju navedene presude istaknuto da je vlasnik nekretnina u Tuzli, koje su bile predmet zamjene, Miroslav Gajić a ne Bogoljub Gajić (tuženi-protivtužilac) kao ugovarač iz ugovora o zamjeni, te kako predmetni ugovor nije moguće provesti zbog toga što je predmet obaveze nemoguć u smislu člana 47. ZOO-a, navedeni ugovor je ništavan u smislu člana 103. ZOO-a. Ustavni sud, također, zapaža da je Osnovni sud u toj djelimičnoj presudi utvrdio da tuženi-protivtužilac u vrijeme zaključenja navedenog ugovora nije apelante niti njihovog oca kao njihovog punomoćnika obavijestio o činjenici da on nije vlasnik objekta u Tuzli koji je dao u zamjenu za kuću apelanata u Bijeljini već da je to njegov sin Miroslav Gajić, te je sud obrazložio da je logično da apelanti ne bi ni zaključivali ugovor o zamjeni sa licem koje nije vlasnik nekretnina da im je ta činjenica bila poznata u vrijeme zaključenja ugovora, odnosno da su mogli provjeriti stanje nekretnina koje dobijaju u zamjenu. Iz osporenih presuda proizlazi da je predmetni ugovor o razmjeni nekretnina proglašen ništavim zbog činjenice da ga nije moguće provesti jer je predmet obaveze nemoguć u smislu člana 47. ZOO-a, za što odgovornost od samog početka, tj. od zaključenja ništavog ugovora snosi tuženi-protivtužilac, koji je postupao prevarno u smislu da je zaključio ugovor o razmjeni nekretnine na kojoj vlasništvo pripada njegovom sinu Miroslavu Gajiću a ne njemu.

78. Budući da je tuženi-protivtužilac u toku postupka za utvrđivanje ništavosti ugovora podnio protivtužbeni zahtjev za isplatu sredstava koja je uložio u zamijenjeni stambeni objekt, kojem se u toku postupka donošenja osporene prvostepene presude pridružila njegova snaha (protivtužiteljica), oboje tvrdeći da im kao savjesnim graditeljima pripada naknada uloženih sredstava, redovni sudovi su u daljnjem toku postupka, rješavajući o protivtužbenom zahtjevu tuženog-protivtužilaca, izrazili stanovište da su tuženi-protivtužioci na nekretnini koja se nalazi u Bijeljini, koja je bila predmet ugovora o zamjeni, vršili korisna ulaganja, nalazeći da su pri tome bili savjesni, pa su, pozivajući se na institut neosnovanog obogaćenja, usvojili protivtužbeni zahtjev i apelante obavezali da tuženim-protivtužiocima isplate naknadu u iznosu od 100.377,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom na navedeni iznos od donošenja presude, tj. 5. aprila 2007. godine pa do konačne isplate.

79. Međutim, Ustavni sud podsjeća na to da je pred redovnim sudovima bila zadaća da, nakon što su pravosnažnom djelimičnom presudom utvrdili da je ugovor o zamjeni nekretnina od 7. juna 1994. godine ništavan jer tuženi-protivtužilac nije bio vlasnik zamijenjene nekretnine u Tuzli pa je ugovor bilo nemoguće provesti, primjenom člana 104. ZOO-a, odluče o posljedicama ništavosti ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog 7. juna 1994. godine.

80. Imajući u vidu sadržaj člana 104. ZOO-a, proizlazi da su redovni sudovi, prema stavu 1, bili dužni odlučiti da svaka ugovorna strana vrati drugoj sve ono što je primila po osnovu ništavog ugovora, a ako to nije moguće, ili ako se priroda onog


što je ispunjeno protivi vraćanju, da se da odgovarajuća naknada u novcu, prema cijenama u vrijeme donošenja sudske odluke, ukoliko zakon što drugo ne određuje; prema stavu 2, ako je ugovor ništavan zbog toga što je po svom sadržaju ili cilju protivan prinudnim propisima sudovi su mogli odbiti u cjelini ili djelimično zahtjev nesavjesne strane za vraćanje onog što je drugoj dala; i prema stavu 3, prilikom odlučivanja sudovi su morali voditi računa o savjesnosti jedne, odnosno obiju strana, o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i moralnim shvatanjima. Iz navedenog, prema mišljenju Ustavnog suda, proizlazi da su redovni sudovi donoseći osporene presude bili dužni dosljedno primijeniti član 104. ZOO-a, tj. narediti svakoj strani da vrati onoj drugoj sve što je primila po osnovu ništavog ugovora. Umjesto toga, redovni sudovi su, postupajući povodom protivtužbe, potpuno zanemarili činjenicu da je cijeli spor nastao zato što je radnjama tuženog-protivtužioca, u vrijeme zaključenja ništavog ugovora koji je u zamjenu dao poslovni prostor koji nije njegovo vlasništvo, ispoljeno nepoštivanje načela savjesnosti i poštenja iz člana 12. ZOO-a, što je dovelo do nemogućnosti provođenja predmetnog ugovora jer je predmet obaveze nemoguć u smislu člana 47. ZOO-a, zbog čega je predmetni ugovor i proglašen ništavim.

81. Ustavni sud, također, podsjeća na značaj savjesnosti i poštenja kao principa cijelog Zakona o obligacionim odnosima. Tako, prema stavu 2. člana 104. ZOO-a, sud može u cijelosti ili djelimično odbiti zahtjev strane za vraćanje onoga što je drugoj dala ukoliko utvrdi da je ona bila nesavjesna. U konkretnom slučaju, iako je sud djelimičnom presudom pravosnažno utvrdio da tuženi u vrijeme zaključenja ugovora o zamjeni nije obavijestio apelante da su nekretnine koje su predmet zamjene koje se nalaze u Tuzli vlasništvo Miroslava Gajića, a ne Bogoljuba Gajića, te obrazložio da je ocijenio logičnim da apelanti ne bi ni zaključivali ugovor o zamjeni s licem koje nije vlasnik nekretnina da im je ta činjenica bila poznata u vrijeme zaključenja ugovora, odnosno da su mogli provjeriti stanje nekretnina koje dobijaju u zamjenu, redovni sudovi su na sve tri instance u nastavku postupka povodom protivtužbe zaključili da su tuženi-protivtužilac i protivtužiteljica bili savjesni. Redovni sudovi su odbili prigovor apelanata da su tuženi-protivtužilac u momentu zaključenja spornog ugovora, a protivtužiteljica prije početka ulaganja u stambeni objekt, bili nesavjesni, obrazlažući da su iskaze tuženih-protivtužilaca u cijelosti prihvatili kao uvjerljive i vjerodostojne, te potvrđene i materijalnim dokazima izvedenim tokom postupka, pri čemu je tuženi protivtužilac tvrdio da je otac apelanata bio upoznat sa činjenicom da tuženi-protivtužilac nije vlasnik nekretnina u Tuzli, ali da je i pored toga otac apelanata u ugovoru o zamjeni kao ugovornu stranku konstatirao tuženog-protivtužioca; da je odmah nakon zaključenja navedenog ugovora otac apelanata otišao sa ovih prostora, a tuženi-protivtužilac je iskazao spremnost da se zaključenjem naknadnog ugovora ili aneksa na navedeni ugovor izvrši ispravka tog ugovora na način što će se kao ugovorna stranka označiti Miroslav Gajić, vlasnik poslovnog prostora u Tuzli; da je, kada je saznao da je otac apelanata ušao u posjed nekretnina u Tuzli koje je počeo izdavati u zakup, smatrajući da je ugovor o zamjeni realiziran, te da su nekretnine u Bijeljini njegovo vlasništvo, pristupio investicionim ulaganjima u predmetni objekt u Bijeljini; postigao je dogovor sa sinom Zoranom Gajićem i njegovom suprugom Biljanom da zajedno vrše ulaganja u stambenu kuću koja je bila predmet ugovora o zamjeni.

82. Iz navedenog nesporno proizlazi da su osporenim presudama ponovo ocijenjeni razlozi koje je tuženi-protivtužilac isticao u postupku koji je rezultirao pravosnažnom djelimičnom presudom i odbio ih kao neuvjerljive i nelogične, dakle ponovo odlučivao o već presuđenoj stvari u dijelu koji se odnosi na

razloge ništavosti ugovora o zamjeni i nesavjesnosti tuženog-protivtužioca prilikom zaključivanja tog ugovora. I ne samo da je sud odlučivao, već su mu u nastavku postupka navodi o kojima je pravosnažno presuđeno na način da su odbijeni, ti isti razlozi sada postali uvjerljivi i vjerodostojni. Osim toga, i da su mogli iste razloge ponovo ocijeniti, redovni sudovi u svojim odlukama nisu obrazložili kontradiktornosti u iskazima tuženih-protivtužilaca koje se ogledaju u navodima da je otac apelanata obaviješten da tuženi-protivtužilac nije vlasnik nekretnina u Tuzli koje su predmet zamjene; kako je otac apelanata u to vrijeme mogao insistirati da zaključi ugovor sa nevlasnikom; kome je tuženi-protivtužilac iskazao spremnost da sačini aneks ugovora kada je otac apelanata odmah napustio ove prostore, ako je tuženi-protivtužilac bio spreman sačiniti aneks ugovora zašto prilikom zaključenja ništavog ugovora nije kazao da on nije vlasnik; kada bi ovi navodi bili i prihvatljivi, oni opet ne objašnjavaju zašto vlasnik poslovnog prostora u Tuzli Miroslav Gajić nije iskazao spremnost da sačini aneks ugovora već je to opet učinio tuženi-protivtužilac Bogoljub Gajić, koji nije bio vlasnik poslovnog prostora u Tuzli i kako bi on u ime vlasnika bez punomoći mogao nuditi zaključenje novog ili aneks zaključenom ugovoru o zamjeni; kako je otac apelanata ušao u prostor u Tuzli ako je otišao s ovih prostora itd. Ustavni sud zapaža da to što je jedan od apelanata izdavao prostorije koje je dobio u zamjenu ne znači ništa za ovo što je ranije navedeno, jer apelanti nisu postali vlasnici tog prostora, niti su to mogli, budući da su ga stekli od nevlasnika, i to ne konvalidira ugovor koji je od samog početka ništavan, pogotovo što je jedan od apelanata prostor izdavao u vrijeme kada još nije bio saznao da tuženi-protivtužilac nije vlasnik. Upravo zato je ugovor i proglašen ništavim. I u odnosu na navod tuženog-protivtužioca da je postigao dogovor sa sinom Zoranom Gajićem i njegovom suprugom Biljanom da zajedno vrše ulaganja u stambenu kuću koja je bila predmet ugovora o zamjeni, Ustavni sud ne nalazi logično i valjano obrazloženje zašto bi tuženi-protivtužilac postigao dogovor sa sinom i snahom (sinom koji nije vlasnik poslovnog prostora u Tuzli i njegovom suprugom-protivtužiteljicom) o ulaganju u stambeni objekt apelanata dobijen po osnovu ništavog ugovora o zamjeni nekretnina, a nije postigao dogovor sa sinom koji je vlasnik poslovnog prostora u Tuzli koji je bio predmet ništavog ugovora o zamjeni nekretnina zaključenog 7. juna 1994. godine. To, prema mišljenju Ustavnog suda, znači da redovni sudovi član 104. ZOO-a uopće nisu primijenili, iako su samo na osnovu tog člana mogli odlučiti o posljedicama ništavosti predmetnog ugovora, jer protivtužbe ne bi bilo da predmetni ugovor nije proglašen ništavim.

83. Ustavni sud zapaža da predmet spora između apelanata i tuženog-protivtužioca u postupku koji je vođen pred redovnim sudovima nije visina ulaganja u stambeni objekt apelanata. Predmet spora je pravni institut koji su redovni sudovi morali primijeniti kako bi odlučili o protivtužbi. Naime, redovni sudovi su potpuno ignorirali relevantne odredbe ZOO-a o savjesnosti. Dosljednom primjenom relevantnih odredaba materijalnog prava, konkretno odredaba ZOO-a, sudovi su morali u nastavku postupka, nakon što je postala pravosnažna djelimična presuda kojom je utvrđena ništavost ugovora o zamjeni nekretnina jer tuženi-protivtužilac nije bio vlasnik nekretnina u Tuzli koje je dao u zamjenu, utvrditi da je tuženi-protivtužilac bio nesavjestan u trenutku zaključenja ništavog ugovora. Ta nesavjesnost i dalje proizlazi iz tvrdnji tuženog-protivtužioca koji je, kako redovni sudovi tvrde, nudio zaključenje novog ili aneks zaključenom ugovoru (iako ne navode kome je to nudio) i to odmah po zaključenju ništavog ugovora o zamjeni, prije nego su apelanti i saznali za razloge ništavosti predmetnog ugovora, tj. da tuženi-protivtužilac nije vlasnik zamijenjene nekretnine. Ta nesavjesnost se proteže i dalje i traje i u trenutku kada je tuženi-protivtužilac


počeo vršiti ulaganja u stambeni objekt apelanata jer, bez obzira na to što apelanti još uvijek nisu bili saznali za razloge ništavosti, tuženi-protivtužilac je znao da on nikada nije postao vlasnik stambenog objekta apelanata, budući da je u zamjenu za njega dao poslovi prostor čiji on nije vlasnik. Dakle, i u trenutku otpočinjanja ulaganja u stambeni objekt apelanata tuženi nije bio vlasnik ni poslovnog prostora u Tuzli koji je dao u zamjenu niti stambenog objekta apelanata jer, prema članu 107. stav 1. ZOO-a, ništavan ugovor ne postaje punovažan kada zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Dakle, sve i da je uzrok ništavosti naknadno i nestao, predmetni ugovor o zamjeni ne bi bio konvalidiran, tj. njegovo djelovanje je kao da nikada nije ni postojao, pa je tuženi-protivtužilac znao ili morao znati da on nije vlasnik stambenog objekta apelanata.

84. U takvoj situaciji, dakle, u situaciji kada neko svjesno počne ulagati sredstva u stambeni objekt za koji je znao ili morao znati da nije njegovo vlasništvo, za Ustavni sud se pokazuju sasvim osnovanim navodi apelacije da je postupak povodom protivtužbe trebalo rješavati primjenom pravila koja vrijede za vršenje tuđih poslova bez naloga, odnosno za nepravo poslovodstvo bez naloga, a ne primjenom pravila o sticanju bez osnova, pogotovo kada se ima u vidu institut nepravog poslovodstva bez naloga, koji je situiran u članu 227. ZOO-a, u kojem je navedeno: "Ko vrši tuđi posao u namjeri da za sebe zadrži postignute koristi iako zna da je posao tuđ, dužan je na zahtjev onoga čiji je posao položiti račun kao poslovođa bez naloga i predati mu sve postignute koristi. Onaj čiji je posao može zahtijevati i vraćanje stvari u pređašnje stanje, kao i naknadu štete". U konkretnom slučaju, tuženi-protivtužilac je u vrijeme kada je započeo vršiti i kada je vršio ulaganja u stambeni objekt apelanata znao ili je morao znati da je to tuđi posao (posao apelanata), on je ta ulaganja vršio u namjeri da za sebe zadrži postignute koristi iako je znao da je posao tuđi, tj. apelanata, i na zahtjev apelanata bio je dužan vratiti stambeni objekt u prijašnje stanje, te im naknaditi štetu. Također, i prema članu 108. ZOO-a, tuženi-protivtužilac je bio dužan kao ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora apelantima kao svojim saugovaračima naknaditi štetu koju su pretrpjeli zbog ništavosti ugovora, budući da su sudovi utvrdili da apelanti nisu znali odnosno prema okolnostima nisu morali znati za postojanje uzroka ništavosti. Njegovu sudbinu dijeli i protivtužiteljica koja mu se pridružila tokom postupka.

85. Nasuprot navedenom, redovni sudovi, među kojima i Vrhovni sud, ustrajali su u svome stavu da na konkretnu situaciju treba primijeniti institut neosnovanog obogaćenja, smatrajući da su se apelanti neosnovano obogatili za ukupan iznos od 100.377,00 KM, a tuženi-protivtužioci da su neosnovano osiromašeni prema procentu svog učešća u izgradnji, pa kako je kod sticanja bez osnova značajno samo pitanje savjesnosti sticaoca – neosnovano obogaćenog u pogledu plodova i zateznih kamata u smislu čl. 214. i 215. ZOO-a, navodi revizije istaknuti u smislu nesavjesnosti tuženih-protivtužilaca nisu od utjecaja na ishod ovog spora, zaključio je Vrhovni sud. Ustavni sud, također, podsjeća na to da je Osnovni sud obrazložio da je usvojio protivtužbeni zahtjev primjenom člana 210. ZOO-a, jer je na pouzdan način utvrdio da je imovina jednog lica, u ovom slučaju tuženih-protivtužilaca, prešla u imovinu drugog lica, u ovom slučaju apelanata, a da taj prijelaz nije zasnovan na pravnom poslu. Zatim je navedeno da su tuženi-protivtužioci bili savjesni prilikom ulaganja u predmetne nekretnine, jer su svi radovi izvršeni prije podnošenja tužbe za poništenje ugovora, ali oni, bez obzira na savjesnost, na osnovu člana 215. ZOO-a, imaju pravo na naknadu za korisne troškove do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti. Iz navedenog Ustavni sud zapaža da je Osnovni sud, a to nisu promijenili ni žalbeni ni revizijski sud, član 215. ZOO-a zaista primijenio kao osnov da tuženim-

protivtužiocima kao osiromašenim dosudi naknadu uloženih sredstava kao korisnih troškova u smislu člana 215. ZOO-a. Međutim, kada se ima u vidu sadržaj člana 215. ZOO-a, prema kojem sticalac ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova, ali ako je bio nesavjestan, naknada za korisne troškove mu pripada samo do iznosa koji predstavlja uvećanje vrijednosti u trenutku vraćanja, proizlazi neupitnim da se član 215. ZOO-a nije mogao primijeniti na tužene-protivtužioce kao "osiromašene", već se mogao primijeniti samo na apelante budući da su redovni sudovi apelante smatrali sticaocima, odnosno "obogaćenima". Osim toga, Ustavni sud zapaža da su apelanti tokom postupka pred redovnim sudovima isticali da su oni osiromašeni jer su u Švedskoj plaćali skupe kirije i nesporno je da su zaključenjem ništavog ugovora pretrpjeli štetu, ali se iz osporenih presuda ne vidi da je bilo gdje primijenjen član 108. ZOO-a, prema kojem je ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog ugovora odgovoran svome saugovaraču za štetu koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije morao znati za postojanje uzroka ništavosti, iako su redovni sudovi utvrdili da je tuženi-protivtužilac kriv za zaključenje ništavog ugovora. I pored navedenog, tuženom-protivtužiocu je osporenim presudama omogućeno da izbjegne odgovornost za nesavjesnost pri zaključenju ništavog ugovora i dosuđena naknada primjenom instituta sticanja bez osnova, iako nesporno proizlazi da se navedeni pravni odnos trebao riješiti primjenom instituta nepravog poslovodstva bez naloga, kao što su apelanti i tvrdili.

86. Osim navedenog, Ustavni sud iz navoda apelacije i osporenih presuda zapaža da se protivtužbenom zahtjevu pridružila i snaha tuženog-protivtužioca kao protivtužiteljica za koju su redovni sudovi utvrdili da je zajedno sa svojim umrlim suprugom, inače sinom tuženog-protivtužioca, ulagala u navedeni stambeni objekt apelanata i to u procentu od 70% ukupne vrijednosti uloženih sredstava. Njenu aktivnu legitimaciju Osnovni sud zasniva na izjavi tuženog-protivtužioca o tome da su pored njega u predmetni stambeni objekt ulaganja vršili i protivtužiteljica i njen umrli suprug, kao i Rješenju Osnovnog suda o nasljeđivanju broj O-669/04 od 14. oktobra 2004. godine kojim je protivtužiteljica pravosnažno proglašena jedinom nasljednicom na zaostavštini iza supruga. Osnovni sud je istakao da protivtužiteljicina aktivna legitimacija proizlazi i iz odredbe člana 240. stav 1. Zakona o nasljeđivanju, te odredbi člana 43. ZOVPO-a, kojim je propisano da suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava vlasništva na cijelu stvar, pa analogno navedenom, suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo i na tužbu radi sticanja bez osnova cjelokupnog iznosa. U pogledu navedenog, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi jasno konstatirali da protivtužiteljica kao ni njen suprug nikada nisu bili upisani kao vlasnici ili suvlasnici stambenog objekta apelanata; da stambeni objekt apelanata u koji je protivtužiteljica navodno ulagala sredstva zajedno sa svojim suprugom čija je nasljednica uopće ne čini ostavinsku masu njenog pokojnog supruga. I pored toga, redovni sudovi su zaključili da je protivtužiteljica aktivno legitimirana u predmetnoj pravnoj stvari i čak joj dosudili naknadu u iznosu od 70% vrijednosti uloženih sredstava sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđivanja pa do isplate, kao da nije riječ o nekretninama čiji je vlasnik samo onaj ko je po osnovu valjanog pravnog naslova upisan u zemljišne knjige kao vlasnik. U konkretnom slučaju, to nisu bili osim tuženog-protivtužioca ni njegov pokojni sin niti protivtužiteljica. I protivtužiteljica i njen pokojni suprug su znali, odnosno morali znati da tuženi-protivtužilac nije vlasnik poslovnog objekta u Tuzli koji je ništavim ugovorom dao u zamjenu apelantima, iz čega proizlazi da su i oni nesavjesni graditelji. Dakle, proizlazi da razlozi koje je naveo prvostepeni sud, a potvrdili su ih žalbeni i revizijski


sudovi, u odnosu na svoje uvjerenje da je protivtužiteljica aktivno legitimirana u konkretnom slučaju, da su tuženi-protivtužioci bili savjesni, odnosno savjesni graditelji, te da o protivtužbenom zahtjevu treba odlučiti primjenom instituta sticanje bez osnova, a ne instituta nepravo poslovodstvo bez naloga, ukazuju na proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud nalazi da je proizvoljan stav redovnih sudova da u konkretnom slučaju nije bilo mjesta za primjenu čl. 227. i 228. ZOO-a već da je trebalo primijeniti odredbu člana 210. ZOO-a (sticanje bez osnova), a to dalje znači da je miješanje koje su redovni sudovi izvršili u imovinu apelanata bilo nezakonito.

87. Sve navedeno, prema mišljenju Ustavnog suda, ukazuje na to da miješanje u imovinu apelanata nije izvršeno u skladu sa zakonom, na osnovu čega Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Ostali navodi

88. S obzirom na utvrđenu povredu člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud smatra da nije potrebno razmatrati navode apelanata o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, prava na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije, prava na

prebivalište iz člana II/3.m) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju i prava na nediskriminaciju iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije jer su u suštini isti kao i navodi u vezi sa povredom prava na imovinu, što je Ustavni sud već ispitao.

VIII. Zaključak

89. Ustavni sud zaključuje da je prekršeno pravo apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju jer miješanje u imovinu apelanata nije izvršeno pod uvjetima predviđenim zakonom i općim principima međunarodnog prava, što je prvi uvjet da se javne vlasti uopće umiješaju u pravo na imovinu bilo kojeg fizičkog ili pravnog lica.

90. Na osnovu člana 59. stav 2. alineja 2, člana 61. st. 1. i 2. i člana 64. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

91. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati prijedlog apelanata za donošenje privremene mjere.





K A Z A L O

PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE

151 Odluka o pomilovanju osuđene osobe (hrvatski jezik) 1

Одлука о помиловању осуђеног лица (српски језик) 1

Odluka o pomilovanju osuđene osobe (bosanski jezik) 2

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

152 Odluka o raspisivanju natječaja i utvrđivanju uvjeta za članove Ureda za razmatranje žalbi (hrvatski jezik) 2

Одлука о расписивању конкурса и утврђивању услова за чланове Канцеларије за разматрање жалби (српски језик) 3

Odluka o raspisivanju konkursa i utvrđivanju uvjeta za članove Ureda za razmatranje žalbi (bosanski jezik) 4

153 Odluka o izmjeni Odluke o imenovanju članova Vijeća za zaštitu potrošača Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 6

Одлука о измјени Одлуке о именовању чланова Савјета за заштиту потрошача Босне и Херцеговине (српски језик) 6

Odluka o izmjeni Odluke o imenovanju članova Vijeća za zaštitu potrošača Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 6

154 Odluka o imenovanju Povjerenstva za izradu kvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 6

Одлукa о именовању Kомисије за израду квалификационог оквира у Босни и Херцеговини (српски језик) 7

Odluka o imenovanju Komisije za izradukvalifikacijskog okvira u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 8

MINISTARSTVO SIGURNOSTI BOSNE I HERCEGOVINE

155 Rješenje o određivanju područja cestovnog međunarodnog graničnog prijelaza za robni promet Klobuk (hrvatski jezik) 9

Рјешење о одређивању подручја друмског међународног граничног прелаза за робни саобраћај Клобук (српски језик) 10Rješenje o određivanju područja drumskog međunarodnog graničnog prelaza za robni promet Klobuk (bosanski jezik) 11

DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK

156 Odluka broj 04-28-5-380-44/12 (hrvatski jezik) 11Одлука број 04-28-5-380-44/12 (српски језик) 12Odluka broj 04-28-5-380-44/12 (bosanski jezik) 12

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

157 Zaključak broj 06-26-1-019-4-II/12 (hrvatski jezik) 12Закључак број 06-26-1-019-4-II/12 (српски језик) 15Zaključak broj 06-26-1-019-4-II/12 (bosanski jezik) 19

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

158 Odluka broj AP 2066/09 (hrvatski jezik) 22Одлука број АП 2066/09 (српски језик) 27Odluka broj AP 2066/09 (bosanski jezik) 33






Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2013. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

vije - sllist.basllist.ba/glasnik/2013/broj9/broj009.pdf · utorak, 5. 2. 2013. s l u Ž b e n i g...

Documents