Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan SavićTOPOLOGIJA MREŽE

1. UVOD

Postojanje velokog broja korisnika sa mogućnošću postavljanja zahteva za određenim informacijama neminovno dovodi do konflikata. Zbog toga, uređaji moraju da se povežu tako da se obezbedi ispravan transfer informacija za sve učesnike u komunikaciji. Da bi se omogućio prenos podataka između većeg broja korisnika, sa malim, ili bez ikakvog kašnjenja moraju se korisnici povezati u odgovarajuće mreže. Strategiju povezivanja nazivamo mrežna topologija. Izbor topologije zavisi od tipova uređaja i od potreba korisnika. Ono što može dobro da funkcioniše za jednu grupu može da bude veoma loše za neku drugu.

Postoje sledeće vrste mrežnih topologija: topologija zajedničke magistrale, topologija zvezde, topologija prstena, potpuno povezana topologija i kombinovana topologija.

1.1. Topologija zajedničke magistrale

Kod mreža sa topologijom magistrale, svi računari priključeni su na zajednički komunikacioni kanal. Samo jedan računar može slati podatke u jednom trenutku. Podaci se prostiru kroz kanal i dolaze do svih računara u mreži. Na slici 1 prikazana je tradicionalna topologija zajedničke magistrale, koja povezuje uređaje kao što su radne stanice, kompjuteri i fajl serveri. Oni komuniciraju preko jedne magistrale (na primer, koaksijalnog kabla).

Sl.1. Topologija magistrale

Tradicionalni pristup obezbeđuje interfejs za svaki uređaj pomoću koga se magistrala osluškuje i ispituje se saobraćaj na njoj. Ako interfejs utvrdi da su podaci namenjeni uređaju koji ih trenutno opslužuje, podaci se čitaju sa magistrale i prenose do odgovarajućeg uređaja. Slično tome, ako uređaj treba da prenese neke podatke, kola u interfejsu „osluškuju“ kada je magistrala slobodna i tada započinju prenos podataka. Ovo nije ništa drugo od čekanja na rampi za uključivanje na autoput u vreme saobraćajnog špica-proveravate kada je pogodan trenutak da se „ubacite“, u zavisnosti od toga da li vozite manji automobil, ili veliki kamion.

Ponekad se dešava da dva uređaja istovremeno pokušavaju da prenesu podatke. Oba detektuju odsustvo saobraćaja i započinje prenos, ne registrujući prenos drugog uređaja. Rezultat je kolizija signala. Dok prenose podatke, uređaji nastavljaju osluškivanje magistrale i detektuju šum koji nastaje zbog kolizije. Kada uređaj detektuje koliziju, prestaje da prenosi podatke, čeka nasumice izabrani period i ponovo pokušava da prenese podatke.

Primer mreže sa zajedničkom magistralom je Ethernet. Glavna prednost ove topologije je mogućnost lakog dodavanja novih uređaja na mrežu.

1

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Savić1.2. Topologija zvezde

Sledeće uobičajeno uređenje je topologija zveude, slika 2. koristi centralnu komponentu koja omogućava povezivanje drugih uređaja radi međusobne komunikacije. Ovakvi uređaji se obično nazivaju habovi (hubs) ili komutatori (switches). Kontrola je centralizovan: ako uređaj želi da komunicira, to može da izvede samo pomoću centralnog komutatora. Taj komutator usmerava podatke do njihovih odredišta.

Sl.2. Topologija zvezde

Kod prvih mreža topologija magistrale je imala neke prednosti u poređenju sa topologijom zvezde. Nedostatak centralnog uređenja je olakšavao dodavanje novih uređaja, jer nijedan uređaj nije mogao da bude “svestan” ostalih uređaja na mreži. Osim toga, kvar, ili uklanjanje jednog uređaja na mreži sa magistralom nisu izazivali prestanak rada mreže. Kod topologije zvezde kvar na centralnom komutatoru prekida konekciju.

1.3. Topologija prstena

Kod topologije prstena (slika 3.) uređaji se povezuju kružno. Svaki uređaj komunicira direktno i jedino sa svojim „susedima“. Ako „želi“ da komunicira sa udaljenim uređajem, on šalje poruku koja se prosleđuje preko svih ostalih uređaja koji se nalaze između njih.

Mreža u obliku prstena može biti jednosmerna ili dvosmerna. Pod jednosmernom mrežom podrazumeva se mreža kod koje se sav prenos odvija u istom smeru. U tom slučaju svaki uređaj može da komunicira samo sa jednim „susedom“. Kod dvosmernih mreža prenos podataka može da se vrši u bilo kom smeru i uređaj može direktno da komunicira sa oba „suseda“.

Sl.3. Topologija prstena

Prva topologija prstena je bila IBM-ova Token Ring mreža, koja je korišćena za povezivanje PC-ja u jednoj kancelariji ili odeljenju. Kod token ring mreže komunikacija se koordinira prosleđivanjem tokena (sekvenca bitova) između svih uređaja u prstenu. Uređaj može nešto da pošalje samo kada primi token. Nedostatak topologije prstena je to što je kmplikovana sa stanovišta održavanja. Na primer, šta se dešava ako je token izgubljen, ili je oštećen? Svi uređaji koji traže

2

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Savićtoken neće moći da ga dobiju i prenos podataka neće biti moguć. Takođe, ukoliko dođe do kvara na jednom uređaju dolazi do pada cele mreže.

Topologija prstena ima i svojih prednosti. Na primer, činjenica je da uređaj mora da čeka na token onemogućava istovremeni prenos iz više uređaja, tako da su kolizije nemoguće.

1.4. Potpuno povezana topologija

Potpuno povezana topologija (slika 4) ima direkte konekcije između svih parova uređaja na mreži. To je ekstremni način dizajniranja mreže. Komunikacije postaje veoma jednostavna, jer nema nadmetanja za dobijanje komunikacionih linija. Ako dva uređaja žele da komuniciraju, to rade direktno, bez uključivanja ostalih uređajana mreži. Ipak, cena direktnih konekcija između svakog para uređaja je veoma visoka. Osim toga, kod ovakve konfiguracije mnoge konekcije neće biti dovoljno iskorišćene. Ako dva uređaja retko komuniciraju, fizička konekcija između njih se veoma retko koristi. U takvim slučajevima ekonomičniji pristup je indirektna komunikacija, tako da se neiskorišćene linije eliminišu.

Sl.4. Potpuno povezana mreža

1.5. Kombinovane topologije

Mnoge mreže koriste kombinacije različitih topologija. Na slici 5. prikazana je jedna takva kombinacija-ima zajedničku magistralu, koja direktno povezuje više uređaja. Grupe korisnika kao što su istraživači, računovođe ili osoblje u prodajnom odeljenju imaju specijalizovane potrebe i žele zasebne mreže u okviru kojih će obavljati najveći deo svog posla. Ipak, povremeno im je neophodan pristup informacijama sa drugih mreža.

Sl.5. Kombinovana topologija

3

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Savić2. Mrežne komponente lokalnih mreža

Pri formiranju mreže od samo dva računara, jedino što je potrebno jesu računari sa mrežnim karticama i jedan ukršteni kabl. Dodavanje samo još jednog računara zahteva uvođenje novih mrežnih uređaja. U ovoj lekcije objasnićemo funkcije sledećih mrežnih uređaja:

Koncentrator (Hub) Komutator (Switch) Bežične pristupne tačke (Wireless Access Point)

2.1. Koncentrator (Hub)

Sl. 6. HubHub (slika 6) je mrežni uređaj koji omogućuje povezivanje više računara. Koliko računara

može biti priključeno zavisi od broja portova (priključaka) koje hub ima. Na slici 6 prikazan je jedan 8-portni hub.

Obzirom da radi na fizičkom sloju, hub ne prepoznaje okvire, pakete ili segmente. Hub radi na nivou električnih signala. Sve što pristigne na jedan port, on prosleđuje na sve ostale (slika 7).

Sl. 7. Princip rada hubaZbog ovakvog funkcionisanja, hub smanjuje propusni opseg lokalne mreže. Naime, dok

jedan šalje podatke, svi ostali moraju da „ćute“. To znači da je propusni opseg mreže zasnovane na hub-u jednak propusnom opsegu jedne veze (direktna veza dva računara) podeljeno sa brojem računara u mreži.

Na primer, ako su računari opremljeni 100Mb mrežnim adapterima, to znači da mogu slati i primati podatke brzinom od 100Mb/s. Međutim, ako u mreži ima 10 računara, i ako svako od njih ima podatke za slanje, statistički posmatrano, svaki računar imaće 10 puta manje šanse da pošalje paket, nego da se nalazi u direktnoj vezi sa drugim računarom. Dakle, propusni opseg mreže biće samo 10Mb/s. Što je veći broj računara, to je manja šansa da se pošalje paket.

Ako je potrebno povezati više računara od broja koji dozvoljava jedan hub, onda se više hub-ova međusobno povezuje, korišćenjem ukrštenog kabla. Za međusobno povezivanje se koriste isti portovi na koje se vezuju i računari. Na slici 8 prikazana je serijska veza 4 hub-a.

4

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Savić

Sl. 8. Serijska veza hub-ova

Serijsko povezivanje nije dobra praksa, jer se povećava kašnjenje u mreži. Maksimalan broj hub-ova koji se mogu serijski povezati jeste četiri. U tom slučaju, maksimalni put između dva računara podrazumeva polazak kroz 4 hub-a i 5 linijskih segmenata (kablova).

Mnogo češće koristi se hijerarhijska veza. Kod ovakve veze, mrežne komponente kreiraju stablo. U korenu tog stabla je jedan hub, a od njega se granaju veze kao ostalim hub-ovima u prvom nivou. Od jednog huba prvog nivoa granaju se veze ka hub-ovima na drugom nivou (slika 9).

Sl. 9. Hijerarhijska veza hub-ova

Međusobno povezivanje hub-ova smanjuje broj raspoloživih priključaka za računare. Na slici 9 prikazana je hijerarhijska veza 6 hub-ova. Ako su hub-ovi 8-portni, ukupan broj računara koji se mogu priključiti na ovakvu mrežu je 38.

Danas se hub-ovi vrlo retko koriste, jer postoje mnogo „inteligentniji“ mrežni uređaji koji obavljaju posao povezivanja računara u lokalnu mrežu. To su switch-evi.

2.2. Komutator (Switch)

Sl.10. SwitchHub je rešavao problem povezivanja računara, ali je imao problem deljenja propusnog

opsega. Što je više računara bilo povezano na hub, to je mreža radila sporije. Razlog za to je nemogućnost istovremenog slanja podataka. Ako više računara pokuša simultano slanje, bez obzira gde se nalaze u mreži, i kome šalju podatke, dolazi do kolizije. Zato se kaže da čitava mreža zasnovana na hub-ovima čini jedan veliki kolizioni domen.

Za razliku od hub-a, switch radi na sloju veze podataka, i u stanju je da analizira polja u zaglavlju okvira. To mu omogućuje da „uči“ gde se koji računar nalazi, a saobraćaj ograniči samo na veze kroz koje mora da protekne. Na slici 11 može se videti da switch omogućuje postojanje više simultanih komunikacija.

5

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Savić

Sl. 11. Princip rada switch-a

Kada na neki port switch-a pristigne okvir, switch iz zaglavlja tog okvira očitava odredišnu MAC adresu. Zatim, u specijalnoj tablici, pokušava da pronađe stavku koja odgovara toj adresi. Ukoliko je pronađe, očitava dodeljeni redni broj porta, i okvir preusmerava na taj port.

Na primer, ako tablica sadrži vrednosti kao u primeru sa slike 12, i ukoliko naiđe okvir sa odredišnom MAC adresom 00-60-2F-3D-33-A2, on će biti prosleđen na port Fa03.

MAC adresa Port S/D Vreme do isteka

00-60-2F-3A-07-BC Fa01 D 123 00-60-2F-3D-33-A2 Fa03 D 34 00-60-2F-1A-12-DD Fa04 D 300 00-60-2F-3A-11-F1 Fa09 D 211

Sl.12. Primer switch tabele

Ukoliko odredišna MAC adresa na postoji u tablici, switch prosleđuje okvir na sve portove na kojima je nešto priključeno, osim na port sa koga je okvir primljen. Kada ne zna gde treba da preusmeri okvir, kažemo da switch vrši „plavljenje“.

Bitno je istaći to da svaki računar na Ethernet mreži ima jedinstvenu adresu koja se naziva MAC adresa (eng. Media Access Control – upravljanje pristupom medijumu). Ova adresa je 48-bitna, tako da je, teoretski, na jednoj lokalnoj mreži moguće adresirati 248 uređaja.

MAC adresa se predstavlja sa 12 heksadekadnih cifara (cifre su: 0,1,2,3,...,9,A,B,C,D,E i F), gde se jednom heksa cifrom zamenjuju 4 bita.

Primer MAC adrese: 00-1C-AA-05-11-FA.

MAC adresa se nalazi u samom Ethernet kontroleru na mrežnoj kartici i (uglavnom) je nije moguće menjati. Jedinstvenost adrese se postiže na taj način da svaki proizvođač ima svoj kod koji upisuje u prvu polovinu MAC adrese, dok druga polovina predstavlja serijski broj kartice.

Napomena: MAC adresa Ethernet kontrolera se može saznati iz command prompta Windowsa naredbom ipconfig /all. Na osnovu MAC adrese moguće je odrediti proizvođača kartice (http://www.techzoom.net/lookup/check-mac.en).

Kako je switch „naučio“ adrese koje su u tablici? Odnosno, kako zna koji računar se nalazi priključen na odgovarajućem portu? Odgovor je: na osnovu izvorne MAC adrese okvira koji prosleđuje.

U trenutku kada naiđe okvir, switch izvornu MAC adresu, zajedno sa brojem porta na koji je pristigao okvir, smešta u tablicu. Ako stavka sa datom adresom već postoji, samo se ažurira broj porta i polje vreme do isteka. Ovo polje omogućuje da dinamički naučene adrese ne ostanu zauvek

6

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Saviću tablici. Pri ažuriranja stavke, ovo polje se postavlja na period važenja. Na primer, na 300 sekundi. Kako vreme prolazi, vrednost se smanjuje i kada dostigne nulu, izbacuje se iz tablice. Da toga nema, ne bi bilo moguće premeštanje računara sa jednog porta na drugi. Jednom naučena adresa ostala bi vezana za port na kome se inicijalno nalazio računar. Uvođenjem vremena isteka, ukoliko prestanu da dolaze okviri od nekog računara sa datog porta, naučena stavka biće izbačena iz tablice.

Polje D/S ukazuje na to da li je stavka naučena dinamički, ili je administrator statički uneo. Statičke stavke se ne izbacuju iz tablice, i za njih vreme isteka ne postoji. Ako je potrebna promena, administrator mora to „ručno“ uraditi.

Switch-evi obično imaju 8, 16, 24 ili 32 porta. Ako je potreban veći broj priključaka, i switch-evi se mogu međusobno povezivati. Za međusobno povezivanje se koriste ukršteni kablovi.

Switch-evi koji imaju portove različitih brzina nazivaju se asimetrični. Na slici 13 prikazani su portovi Cisco Catalyst 2960 switch-a ( 24 porta su brzine 100MB/s, a 2 brzine 1GB/s ). „Sporiji portovi“ koriste se za priključke običnih računara, a „brži“ za međusobnu vezu switch-eva, priključivanje servera ili rutera.

Sl.13. Asimetrični portovi

Za potrebe velikih mreža, postoje switch-evi sa stotinama portova. Cisco Catalyst 4600 ima 6 izmenljivih modula, pri čemu 5 modula služe za priključivanje računara, svaki sa do 48 portova, dok je jedan modul upravljački.

Sl.14. Cisco Catalyst 4600

Neki switch-evi poseduju i modul za rutiranje. Za razliku od „klasičnih“ rutera, ovi switch-evi imaju manju fleksibilnost pri izboru protokola za rutiranje i konfigurisanju, ali zato ostvaruju veću brzinu rada, obzirom da se umesto procesora opšte namene, za preusmeravanje paketa koriste specijalizovani procesori.

7

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Savić

2.3. Bežične pristupne tačke (Wireless Access Point)

Sl.15. Bežični APWireless Access Point - AP (čita se: vairles akses point) je uređaj koji omogućuje

priključivanje bežičnih klijenata (računara) na mrežu. Njegova funkcija identična je funkciji hub-a u žičanim mrežama. AP je obično povezan na žičanu mrežu preko jednog RJ-45 porta, i posrednik je između bežičnih i žičanih uređaja.

Bežične lokalne mreže (Wireless Local Area Networks – WLANs) definisane su IEEE standardom 802.11, i danas su dostupne u četiri varijante:

802.11a, 802.11b, 802.11g i 802.11n.

Svaka od ovih varijanti definisana je posebnim standardom. IEEE 802.11a mreže podatke prenose elektromagnetnim talasima čija je osnovna frekvencija 5GHz, a brzina slanja podataka se kreće u granicama od 6 Mb/s do 54 Mb/s. Maksimalna realna brzina prenosa podataka je 28 Mb/s.

Iz prethodnog primera može se uočiti da je realna brzina prenosa podataka značajno manja od brzine slanja podataka. Obično 2 do 4 puta. Razlog za to je specifičnost prenosa podataka kod bežičnih mreža. Za razliku od žičanih, bežične mreže prenose podatke samo u poludupleks režimu. To znači da samo jedna stanica u jednom trenutku može prenositi podatke (odatle i analogija AP-a i hub–a). Ako dve bežične stanice istovremeno šalju podatke javlja se kolizija. Međutim, za razliku od Ethernet-a, stanica koja šalje ne može otkriti koliziju, jer se prijemnik isključuje prilikom slanja. Jedini način da se otkrije da je okvir primljen kako treba jeste da odredište pošalje potvrdu prijema. Čekanje na povratne okvire prepolovljuje brzinu prenosa podataka.

Obzirom da ne mogu otkriti koliziju, bežične mreže koriste CSMA/CA (Carrier Sense Multiple Access with Collision Avoidance) metod za izbegavanje kolizije. Ako nijedna druga stanica ne šalje svoje podatke, stanica počinje slanje. Po završetku slanja, čeka odgovor od odredišta da vidi da li je okvir primljen ispravno. Ako je u toku slanje neke druge stanice, tekuća stanica čeka da se završi slanje, a zatim čeka još neko dodatno vreme pre nego što pokuša slanje.

Vrlo je teško otkriti koliko dugo je komunikacioni kanal zauzet. Posebna opasnost predstavljaju skriveni čvorovi. Kod direktnih veza između računara (tzv. ad-hoc mreže) ovaj problem značajno degradira performanse, jer se „vazduh“ mora „raščistiti“ pre slanja. U situaciji na slici 16, računar R2 može komunicirati sa R1 i R3. Ali R1 i R3 ne mogu međusobno razmenjivati poruke. Za računar R1, računar R3 je skriven, tako da R1 i R3 mogu izazvati koliziju u R2, a da toga nisu „svesni“.

Sl.16. Problem skrivenih čvorova

8

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan SavićDa bi se „očistio“ prostor za slanje podataka, koriste se RTS i CTS okviri. RTS okvir šalje

predajna stanica, pre nego što pošalje okvir sa podacima. Ovaj okvir služi da se rezerviše radio kanal i da se „ućutkaju“ sve stanice koje ga „čuju“. Kada primi RTS, odredište šalje CTS, čime inicira slanje podataka i „ućutkuje“ sve stanice u njenom okruženju. Tek nakon toga ide slanje korisnih podataka (DATA okvir) i potvrda uspešnog prijema (ACK okvir).

Sl.17. Vremenski dijagrami slanja RTS i CTS okviraRTS/CTS procedura „troši“ veliki deo propusnog opsega, pa se koristi samo kada je na

raspolaganju veliki propusni opseg i kada su sukobi česti. Još jedan razlog zbog koga se smanjuje brzina prenosa je kvalitet signala. Ukoliko je

stanica daleko od AP-a, signal koji dolazi do nje je slab. Da bi se povećao kvalitet prijema smanjuje se brzina slanja. Brzina se prepolovljuje, sve dok prijem ne bude na odgovarajućem nivou kvaliteta. Brzina može da padne i više od 10 puta, u odnosu na brzinu koja je moguća ukoliko se stanica nalazi neposredno uz AP i između njih nema nikakvih prepreka.

I, naravno, jedan od najvažnijih faktora brzine prenosa je broj računara u bežičnoj mreži. Obzirom da je prenos poludupleks, tj. u jednom trenutku samo jedan računar može slati podatke, propusni opseg mreže deli se sa brojem računara u mreži. Zbog svega navedenog, bežične mreže su po brzini prenosa daleko iza žičanih.

IEEE 802.11b ima osnovnu frekvenciju od 2.4GHz. Brzina slanja podataka je 1, 2, 5.5 ili 11 MB/s, a maksimalna brzina prenosa je 6MB/s. Dakle, 802.11b AP počinje slanje podataka brzinom od 11MB/s. Ukoliko prijemnik dobija loše okvire, brzina pada na 5.5MB/s. Ako je kvalitet i dalje loš, brzina se smanjuje na 2, a zatim i na 1MB/s. Ukoliko ni ovom brzinom ne može da se prenose podaci, to znači da je prijemnik van dometa AP i ne pokušava se sa daljim smanjivanjem brzine. 802.11a i 802.11b nisu kompatibilni standardi. Mada postoje AP-ovi nekih proizvođača koji omogućuju razmenu podataka i između ove dve mreže. Direktno povezivanje stanica nije moguće, jer ovi standardi koriste različite frekvencije za prenos podataka, a razlikuje se i način modulisanja signala.

IEEE 802.11g standard je ponudio unapređenje 802.11b standarda, zadržavajuću isti frekventni opseg uz povećanje brzine prenosa (podržane su iste brzine kao i kod 802.11a). Promenjen je način modulisanja signala, ali je ostavljena podršku za 802.11b klijente. Maksimalna realna brzina je 22MB/s, ali samo ako je prijemnik odmah pored AP-a i ako nema prijemnika koji su 802.11b. Postojanje makar jednog 802.11b klijenta u mreži isključuje sve prednosti 802.11g standarda i brzina pada bar 3.5 puta.

IEEE 802.11n donosi daleko veće brzine prenosa, ali još nije zvanično prihvaćen kao standard, iako se već više godina mogu kupovati uređaji koji su deklarisani kao 802.11n.

Za razliku od hub-a i switch-a, AP obično zahteva neku konfiguraciju da bi bio funkcionalan. Minimalni skup podešavanja obuhvata definisanje:

SSID-a i

9

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan Savić sigurnosnog režima.

SSID (Service Set IDentifier) je jedinstveni identifikator na osnovu koga klijenti prepoznaju bežične mreže. SSID je zapravo ime mreže, i njega AP emituje u odgovarajućim okvirima, kako bi obavestio klijente da se nalaze u domenu odgovarajuće mreže.

Sigurnosni režim definiše da li se koristi neki metod za zaštitu pristupa, i ako se koristi, koji je to metod. Ukoliko je isključen zaštićeni pristup, svako može da pristupi datoj mreži. Ovo bi trebalo izbegavati, sem u specijalnim uslovima.

Najjednostavnija zaštita je WEP (Wired Equivalent Privacy). Zasniva se na postavljanju šifre (ključa) koji korisnici moraju da unesu prilikom povezivanja na mrežu. Jednom uneta šifra može ostati zapamćena na klijentskom računaru i nakon isključivanja sa mreže.

Da bi se olakšalo kreiranje bežičnih mreža, najčešće se u jednom uređaju objedinjuju AP i ruter. AP omogućuje pristup bežičnim klijentima, a ruter priključivanje na jednu ili više žičanih LAN i/ili WAN mreža. Proces konfiguracije bežičnog rutera prikazaćemo na primeru Linksys WRT-300N (slika 18). WRT-300N u sebi kombinuje 3 uređaja: AP, 4-portni 10/100Mb/s switch i ruter, tako da se u njemu zapravo stiču 3 mreže: bežična LAN (AP), žičana FastEthernet LAN (switch) i kablovska ili DSL WAN (poseban port na ruteru). Opremljen je i DHCP serverom, tako da bežični klijenti mogu dobijati konfiguraciju bez posredovanja zasebnog servera, a 256-bitno šifrovanje podataka je dovoljno bezbedno za većinu mreža opšte namene.

Sl.18. Bežični ruter/AP – Linksys–WRT300N

Može se postaviti horizontalno ili vertikalno (slika 19), a njegove tri antene su zglobne, i lako se mogu orijentisati tako da daju maksimalni signal u datom prostoru.

Sl.19. Horizontalno ili vertikalno postavljanje

10

Biznis centrale- Siniša Stoilkovic, Ivan SavićNa zadnjoj strani rutera nalazi se panel sa jednim plavim i 4 žuta RJ-45 priključnice i

priključkom za napajanje (slika 20). Plava priključnica nosi oznaku Internet i služi za povezivanje kablovskog ili DSL interneta, mada se može priključiti i bilo koja žičana Ethernet LAN mreža.

Sl.20. Zadnji panel WRT300N rutera

Žute priključnice su deo ugrađenog switch-a i služe za formiranje male žičane LAN mreže, ali i za inicijalnu konfiguraciju. WRT300N dolazi sa Web interfejsom za konfiguraciju. Pomoću tog interfejsa moguće je jednostavno podesiti osnovne (ali i napredne) parametre ovog mrežnog uređaja.

Sl.21. Priključivanje računara pomoću UTP Ethernet kabla

Da bi se pritupilo Web interfejsu, potrebno je priključiti računar preko Ethernet priključka i direktnog kabla na jedan od switch (plavih) portova. IP adresu računara postaviti na 192.168.1.2 (ili bilo koju drugu koja počinje sa 192.168.1, a da nije 192.168.1.1), a masku na 255.255.255.0, ili uključiti automatsku konfiguraciju (DHCP). Zatim se u Internet Explorer-u (ili nekom drugom programu za pristup Web stranicama) otkuca predefinisana adresa rutera, 192.168.1.1, u adresnoj liniji. Otvara se dijalog za prijavljivanje koji zahteva korisničko ime i lozinku. U polju User name: ne treba uneti ništa, a u polju Password: admin. Ovo je fabrička lozinka koju zbog sigurnosti treba promeniti u toku prve konfiguracije. Nakon unosa lozinke otvara se prozor za konfiguraciju.

11