Teorija komparativne knjievnosti

1. Pojam i predmet komparativne knjievnosti

Podela nauke o knjievnosti podrazumeva podelu na teoriju knjievnosti, istoriju knjievnosti, knjievnu kritiku i uporednu knjievnost. Termin uporedne ili komparativne knjievnosti potie od francuskog la litterature comparee. Engleski termin je comparative literature, a nemci istiu da je re o naunoj disciplini, pa kau Vergleichende Literaturwissenschaft. Zoran Konstatinovi istie da pojedine pojave nije mogue potpuno razumeti ako ih ne posmatramo i izvan okvira pojedinih nacionalnih literatura (dakle, ne samo interliterarno, ve i intraliterarno), polazei od uzajamne povezanosti literatura na razliitim jezicima. Prema Konstatinoviu, komparatistika se bavi izuavanjem odnosa nacionalnih knjievnosti i knjievnim i ostalim disciplinama i poljima ovekovog delovanja (npr. religija). Henri Remak kae da je komparativno prouavanje ono prouavanje knjievnosti koje prevazilazi granice jedne zemlje i da podrazumeva prouavanje odnosa izmeu knjievnosti sa obe strane, i to na razliitim poljima znanja i verovanja: na polju umetnosti (slikarstvo, arhitektura, muzika), filozofije, istorije, drutvenih nauka (politike, sociologije), religije itd. Jednom reju, to je poreenje literature sa drugim sferama ljudskog delanja. Ridiger smatra da sve knjievnosti (bez obzira na kom jeziku) ini nedeljivu celinu ne samo u prostornom, ve i istorijskom pogledu (govori o Weltliterature ili o svetskoj knjievnosti. On za komparatistiku kae da ona moe da se bavi pitanjima koja mogu da poslue samo kao polazita, i to u heuristikom smislu. Zadatak komparatistike sastoji se u tome uporeivanjem ispita knjievne elemente i forme, kako one najmanje, tako i one najobuhvatnije. Prema Riardu Rortiju, komparatistika je mesto gde se meusobno prepoznaju filozofija i knjievnost.Mogu se izdvojiti tri oblasti izuavanja komparatistike:1)genetske ili kontaktne veze, 2) tipoloke analogije, 3) interdisciplinarne povezanostiGenetske veze:Iz oblasti genetskih ili kontaktnih veza, posebno se izdvaja imagologija, kompleks problema vezan za predstavu o nekom narodu u knjievnosti drugog naroda, a za imagologiju je usko vezana problematika literarnog posrednitva. Tu se naroito istie prevoenje, kao poseban vid posredovanja. Znaajna je i uporedna metodologija; postoje i dva podruja gde se interesovanje komparatistike dodiruje sa drugim naukama: uporedna folkloristika, gde se komparatistika susree sa etnografijom, i uporedna stilistika, koja je deo nauke o jeziku.Francuzi su razvili genetska istraivanja i oni zapravo u njima vide jedino podruje komparatistike. Literarne pojave se prenose, putuju iz jedne knjievnosti u drugu; pri tome se i menjaju. Tipoloke analogije:Sovjetska kola u tipolokim istraivanja vidi smisao knjievnosti i komparatistike. Slinosti ne moraju biti rezultat uzora i podsticaja, a zakljuci na osnovu zaista postojeih veza mogu se zasnivati i na pukim sluajnostima. Da bi se pravilno objasnile analogije, potrebno je prouiti jedinstvenost i zakonomernost sveukupnog istorijskog i drutvenog razvoja. Ameriki naunici su svoja istraivanja postavili ire i obuhvatili su i polja ostalih umetnosti i ljudskih znanja uopte. Ukoliko je poreenje zadatak komparatistike, da bi to poreenje bilo inteligibilno, potrebno je u poreenju obuhvatiti i druga podruja, objasniti pojave uz pomo drugih disciplina i nauka. Svaka pojava ima svoj uzrok i zato je pitanje uticaja stavljeno u prvi plan. Komparatistika se bavi izuavanjem uticaja. U odnosu na prouavanje nacionalnih knjievnosti, komparatistika se bavi interliterarnim vezama. Najpre se bavila izuavanjem literarnih veza izmeu samo dve knjievnosti, a u odnosu prema svetskoj knjievnosti nalazi se pred dvojakim zadatkom: da pokua da prikae knjievnost u sinhroniji i dijahroniji i da odredi teorijsku osnovu svetske knjievnosti.Komparatistika mora jo da razvija svoju teoriju, uoptavajui saznanja iz prouavanja genetskih veza, tipolokih analogija i interdisciplinarnih povezanosti. Komparatistika se slui poreenjem kao postupkom, pri tome nee proizvoljno i mehaniki staviti dve pojave jednu pored druge, ve e ove pojave videti uvek u irem sistemu (tertium comparationis). To je preduslov osmiljenog poreenja, komparatista e razmiljati o tim pojava i na taj nain e pronai i slinosti i razlike meu njima. Zadatak komparatistike bio bi da se sve pojave i uslovi iz kojih nastaju prate u njihovom kretanju i menjanju, jer se na taj nain otkrivaju njihove uzajamne povezanosti: kako se pojedinis sistemi kreu, kako deluju meusobno, a svetska knjievnost predstavlja najobuhvatniji sistem, sistem je svih sistema u literaturi.

Abel Fransoa Vilmen 1827/28 godine odrao je predavanje iz uporedne knjievnosti, ime je komparatistika dobila status univerzitetske nauke. Uz njega je an ak Amper najvei pionir komparatistike, u svojoj Istoriji francuske knjievnosti iz 1841. godine, u prvom tomu govori o irenju francuskog jezika.Ipolit Ten je, polazei od 3 faktora rase, sredine i momenta, okrenuo komparatistiku ka prouavanju uticaja. Meutim, u to vreme, na uticaj se i dalje gledalo veoma pravolinijski i nije se vodilo rauna o menjanju pojava prilikom njihovog kretanja. Balderspree je 1921.god izdao francuski asopis za knjievnost Komparativna knjizevnost re i stvar, gde je govorio o pokretljivosti knjievnih pojava.

KOMPARATISTIKA-metodika vestina istraivanja analogija i veza, srodnosti i uticaja sa svrhom da knjievnost priblii ostalim podrujima izraavanja ili saznanjima (drugim naukama) ili uzajamno pribliavanja knjievnih injenica i tekstova bilo da su bliski ili udaljeni u vremenskom prostoru, bilo da pripadaju razliitim jezicima i kulturama ili tradiciji kako bismo ih mogli bolje opisati, shvatiti i uivati u njima; pritom koristi tekstualne, biografske, istoriografske metode.

Komparatistika u uem smislu prouava interliterarne veze (2 ili vie nac.knjievnosti)Komparatistika u irem smislu prouava odnose umetnosti reci prema drugim vidovima umetnosti (opera, muzika, film, slikarstvo).

Predmet komparatistike su knjievna komparativna fakta. Zadatak komparatiste: 1)prepoznati komparativna fakta 2)otkriva ih 3)tumai 4)vrednuje 5)razmenjuje

Komparativna faktografija: fakta nastaju iz susreta 2 razliite kulture, etnike grupe, civilizacije, discipline. Komparatista je tkz.posrednik, tuma, izuava duh i formu. Komparatistika je doprinela sintezi, otvorenosti, duhu radoznalosti prema drugaijem. Komparativna prednost komparatiste je to to zna da uporeuje; to poreenje je reflektovano poreenje, inteligibilno (promiljeno, razborito, razumljivo) i pritom se koriste dve moi uma: mo uporeivanja i mo razlikovanja. kriterijumi komparabilnosti ili uporednosti:1. razaznati bitno od nebitnog ne smemo se voditi za spoljnim, nebitnim slinostima; spoljne slinosti nisu merila komparabilnosti2. posmatrati stvar u okviru sistema3. modeli4. pronaci dubinsku slinost

2. Istorijski razvoj komparativistike

U 18.veku, postojale su dve grane: jedna je obeleena komparativnom metodom, a druga komsopolitizmom. Francuski enciklopedisti su u svojim delima pominjali i druge literature to je ostavljalo mogunost poreenja tih literatura. Kosmopolitsko interesovanje se ugledalo i u uporednom prouavanju jezika.

Od sredine 19.veka, komparatistika je smatrana naunom disciplinom. Razvoj komparatistike vezujemo za Francusku. Oni su prvi imali profesore i akademske studije komparativne knjievnosti. U svom razvoju, komparatistika je obuhvatila brojne problemsko-metodske rasprave ozefa Teksta, Brintjera, Lansona, Balderspreea i Van Tigema.

1840-1860 je prvo zlatno doba komparatistike. Tada se pojavio niz komparatistikih studija (Gete, Bajron, Mickli, Ruso). 1886.godine se pojavio prvi uvod u komparatistiku Komparativna knjizevnost (velika panja posveena je kulturolokim vezama). 1887. godine izaao je prvi asopis komparatistike u Maarskoj. Krajem 19.veka javljaju se prve bibliografije, to znai da ve postoji obimna literatura.

ozef Tekst je vodio najraniju katedru za komparatistiku u Francuskoj, osnovanu 1896.godine na Lionskom univerzitetu. Deset godina ranije, u Londonu je objavljena rasprava Posneta Comparative literature. Tu je Posnet u sociologistikom, spenserovskom duhu eleo da konstruie evolucionistiku shemu progresa; Posnet polazi od stava da nema ni miljenja ni imaginacije bez poreenja. Tekst, kao i Posnet, tvrdi da su nauka i poredbeni postupak nerazdvojni, ali je njegova rasprava usmerena na problem knjievne istorije. Njegov zakljuak je da je i na osnovna pitanja o prirodi knjievnog fenomena mogue odgovoriti samo uporednom istorijom knjievnosti. Posnet govori o evolucionim analogijama, Tekst govori o vezama izmeu naroda i knjievnosti (Teksta e u tome slediti mnogi kasniji francuski komparatisti). Znaajan je i Brintjerov doprinos utemeljenju komparatistike. On tvrdi da se knjievnost ne stvara ni iz ega (ex nihilo) i da je i neto to deluje veoma originalno zapravo nalepljeno na neto ve postojee. Ovaj istoriar pod izrazom literature comapree podrazumeva najpre proirivanje vidika putem onakvog izuavanja istorije knjievnosti gde se prevazilaze nacionalne granicie i koncentrie se na tokove u velikim knjievnostima, u njihovom zbiru evropskoj knjievnosti.Gistav Lanson e sasvim drugaije gledati na smisao i ulogu poreenja. On je blii Tekstu nego Brintjeu u tome. Lanson je blizak pozitivistikom shvatanju; on uporedna istraivanja shvata prvenstveno kao istraivanje stranih uticaja koja treba da upotpune i razjasne istorijski razvoj nacionalne knjievnosti, odnosno nastanak nekog knjievnog dela i njegovo mesto u istoriji. Lanson e se baviti pojmom uticaja i pokuae i da definie taj pojam. Prema njemu, pravi uticaj je onaj koji otkrivamo u jednoj knjievnosti kada ni preanja tradicija ni lina originalnost ne razjanjavaju iznenadnu promenu i kada jedino uvoenje nekog vida stranog duha i stranog ukusa omoguava razumevanje zapaene tendencije ili forme. Lanson e postati jedan od prvih zagovornika prouavanja knjievne recepcije. Pisac ne vri uticaj svojom linou, ve svojom knjigom, a njen delatni smisao ne odreuje autor, ve publika.Balderspree i Pol Van Tigem pristupaju komparatistici kao relativno samostalnom podruju nauke o knjievnosti. Van Tigem je naklonjen sistematizovanju komparatistike prakse, ali je za njega (kao i za Baldenspreea), komparatistika ve formirana disciplina, sa svojim metodama i istorijom, pred kojom se nalazi put daljeg razvoja.Balederspree se posebno zadrava na Tenovom determinizmu. Smatrao je da se njegove teorije o povezanosti svih manifestacija jedne rase i jedne sredine u odreenom vremenu suprotstavljaju primeni uporednih metoda. Tenovski sistem nije povoljno tle za razvoj komparatistike, iako je u njemu knjievni pozitivizam bio izraen. Od tada u komparatistici nalazimo, prema Baldenspreeu, dva osnovna smera: traenje analogija i izvora knjievnih dela u mitu i folkloru i preuzimanje vidljivih meuodnosa nacionalnih nizova knjievnih dela (veliki tokovi). Balederspree se zalagao za to da se obrati panja na mobilnost knjievnih pojava, gde se hijerarhija vrednosti neprestano preobraava kroz vreme.Van Tigemov prirunik Uporedna knjievnost iz 1931.godine donosi prvi put jednu celovitu sistematizaciju predmeta metoda komparatistike. On obeleava najvii stupanj francuske komparatistike misli ovog veka. Van Tigem smatra da je cilj komparatistike uporeivanje prevazilaenjem jezikih barijera, a najvie je obeleava kao disciplinu koja se bavi izuavanjem uticaja. Naglaava vanost razlikovanja pojma uticaja (sloeno pitanje uticaja jednog pisca na dugog) od uspeha (tj. popularnosti stranog pisca u jednoj zemlji). Tigem se zalagao za optu knjievnost, a komparatistiku je shvatio kao disciplinu koja se najee bavi izuavanjem binarnih odnosa.Krajem 20.veka, znaajni su Daniel Anri Pio sa svojim delom Uporedna i opsta knjizevnost (1986) i Stiven Ttosy, koji smatra da se knjizevnost i kultura moraju prouavati kao celina i da knjizevnost razumevamo u kontekstu drustva.

3. Aditivna koncepcija svetske knjievnosti

Prva koncepcija, koja se tradicionalno karakterie kao aditivna, je ona koja prikljuuje mehaniki nacionalne knjievnosti jednu uz drugu. Genetski je ova koncepcija verovatno najstarija, spolja gledano najjednostavnija i najjednoznanija. Najvie je kritikovana, a najvie je upotrebljavana. Podrazumeva mehaniki princip izgradnje koji ne pretpostavlja unutranji integriui sistem, ne predstavlja istoriju svetske knjievnosti kao jedinstvenu celinu. Ona ne omoguava otkrivanje unutranje povezanosti specifinosti nacionalnih knjievnosti ili analognih knjievnoistorijskih jedinica i optih knjievnih procesa. Ona ne otkriva interliterarne zakonitosti, ve samo indirektno ukazuje na njihovo postojanje i evocira neizbenost njihovog prouavanja i podstie na knjievna istraivanja. Mnogi odriu ovoj koncepciji atribut koncepcije zbog njene mehaninosti. Naime, ona ne sadri upravo one momente koji bi izraavali neku konceptualnost, unutranji stvaralaki princip, kao rezultat nekog uoptavanja pojava i procesa. Koncepcija svetske knjievnosti najee se realizuje u knjievnoistorijskoj praksi. Slovaka Istorija svetske knjievnosti (1963) je na osnovu tradicionalno prihvaenih obeleja aditivna, paralelistika; to je istorija kod koje je organizacioni princip izgradnje mehaniki, odnosno ne postoji. U prvom planu su knjievnosti koje imaju najstarije knjievne spomenike i koje poseduju pismenost u velikoj vremenskoj prednosti u odnosu na npr. mnoge evropske knjievnosti. Poto je re o knjievnosti Dalekog istoka ili Bliskog, Srednjeg istoka, moe se rei da se ovde radi o geografskom principu izgradnje.Takoe, Povijest svjetske knjievnosti (1973, Zagreb) izgraena je na aditivnoj kocepciji. Sastoji se od osam tomova.I tom: preovladava sumirajui pristup prema starim kulturama i knjievnostima (npr.Indije, Kine, Japana...)II tom: grka, rimska, vizantijska, srednjevekovna, novovekovna, novogrka, albanskaIII tom: ima karakter frankofonih interliterarnih zajednicaIV tom: italijanska, panska, portugalska...V tom: knjievnost na nemakom, jidiu i maarskomVI tom: knjievnosti keltskog porekla i anglofonske knjievnostiVII tom: slovenske knjievnosti, kavkaske i baltike knjievnostiVIII tom: jugoslovenske knjievnostiAspekt istorijske celine preovlauje kod jugoslovenske knjievnosti, gde je oigledno nastojanje da se ona izloi kao jedinstvo uzajamno povezanih knjievnosti. Proimanje raznih metodolokih postupaka potvruje tezu o relativnoj apsolutizaciji tri koncepcije svetske knjievnosti i govori da su i u praksi i u teoriji u pitanju tri principa: aditivni, selektivni i knjievno istorijski. Oni su prisutni u svakom knjievnoistorijskom nastojanju da se da sinteza svetske knjievnosti ili manje knjievnoistorijske zajednice.

4. Geteovo zasnivanje pojma svetske knjievnosti

Gete je prvi skovao termin svetske knjizevnosti, on glasi Weltliteratur. Termin je pronaen u tekstovima (1828-1830). Njegov sekretar Ekerman je zabeleio u svom dnevniku 31.januara 1827.godine taj termin, a Gete ga je upotrebio vezanog za neki kineski roman. Gete je imao i svoj asopis Umetnost i starina (1827), gde je termin prvi put zvanino upotrebljen. Termin se pojavljuje u delu Razgovor sa Ekermanom, u predgovor Karlajove knjige O ilerovom zivotu, u linim pismima i spisima.Weltliteratur: 4 znacenja prema Geteu:1.sve forme posredovanja izmeu literatura razliitih naroda2.naini pomou kojih se stiu znanja o drugim literaturama, ljubav i tolerancija prema drugima3.interesovanje za inostrani prijem vlastite literature4.stil ivota

Weltliteratur je trite meunarodnog knjievnog saobraaja. Glasilo Weltpoesie (poezija koja pripada svim narodima)-O umetnosti i starini. Gete se u Vajmaru 1830.godine zalagao za svetsku knjievnost, govorei da je vreme nacionalnih knjievnosti prolo; nijedan narod niti pojedinac nema ispravno miljenje niti sud o sebi, nijedna nacionalna knjievnost nije nikla sama iz sebe. Inostrani pogled na nas same moe da podstakne knjievnu delatnost. Gete je uvek ukazivao na poseban odnos izmeu posebnog i opteg. Prema njegovom miljenju, u umetnosti su se ovom optem najblie pribliili Stari Grci. Gete pojam svetske knjievnosti nije shvatio kao kanon najbolje ostvarenih dela, nije svodio termin na nekoliko velikih knjievnosti ili knjievnosti velikih naroda, ve je iz traganja za najboljim nainom povezivanja opteg sa posebnim osetio da bi one morale biti sistem pozitivnih vrednosti i uzajamnog delovanja svih knjievnosti, pa i onih najmanjih, u okvirima svekolikog univerzuma.

5. Van Tigemovo razlikovanje opte i uporedne knjievnosti

Van Tigem objavio je saet, no veoma sistematski koncipiran i priznat prirunik Uporedna knjievnost (1931). Knjiga je, kao rezultat dugog razdoblja razvoja francuske kole, valjan dokument o istoriji discipline i prvi temeljni pokuaj da se odrede granice komparativnog istraivanja u odnosu na optu nauku knjievnosti i teoriju knjievnosti. U podruje komparatistike spadaju prouavanja razliitih dimenzija interliterarnog posredovanja, uticaja ili uspeha nekog autora ili dela u drugoj knjievnosti, dok bi sve to prevazilazi granice dve knjievnosti bio predmet opte knjievnosti. Dakle, prema Tigemu, zadatak komparatistike je da se bavi biliterarnim vezama (iskljuivo izmeu dva elementa), dok je zadatak koji se postavlja pred literature generale da osvetli injenice koje su zajednike za vie knjievnosti.Istraivanje Bajronovog uticaja na Hajnsa bio bi zadatak komparatistike, a razmatranje bajronizma kao opteevropske pojave bio bi zadatak opte knjievnosti. Van Tigem prouavanje knjievnosti vidi u tri stupnja:1)stupanj nacionalnih knjievnosti2)stupanj komparativne knjievnosti3)stupanj opte knjievnostiNpr.na prvom stupnju moglo bi biti rei o Rusoovoj Novoj Eloizi i njenoj ulozi u francuskoj knjievnosti XVII veka. Na drugom stupnju bi moglo biti rei o uticaju Riardsona na Rusoa kao romansijera. Na treem bi moglo biti rei o evropskom sentimentalnom romanu pod uticajem Riardsona i Rusoa. Opta knjievnost je ire postavljena od teorije knjievnosti.Van Tigemovo vienje komparatistike kao discipline koja se bavi iskljuivo binarnim odnosima i vezama, nasuprot optoj knjievnosti usmerila je dalji razvoj francuske komparatistike.

6. ta podrazumeva fenomen naknadnog ukljuivanja u kanon svetske knjievnosti

Pitanje svetske knjievnosti je pitanje kriterijuma i pronalaenja naina za pravljenje istorije svetske knjievnosti. Kanon je termin grkog porekla (grki termin je oznaavalo je ipku za merenje) i podrazumeva odreeni skup pravila. Kanonske i nekanonske tekstove posmatramo kao merodavne i nemerodavne. Biblija je odlian primer literarnog i religioznog teksta, koji je sveprisutan u kanonu.Kanon je, dakle, skup dela koja su trajnim koncenzusom kritiara i naunika ula u svetsku knjievnost.Istorija svetske knjievnosti nudi nekoliko primera naknadnog ukljuivanja dela u kanon svetske knjievnosti. Npr.pronalazak drevnog spomenika Istonih Slovena Slova o pohodu Igorovu, koje je pronaao Musin Pukin tek 1765.godine, mada je delo napisano oko 1185.godine. Isto se dogodilo i sa poemom gruzijskog pesnika Rustavelija, autora Viteza u tigrovoj koi, zahvaljujui kojoj ga je knjievna istorija nazvala gruzijskim Homerom.Najslavniji primer naknadnog ukljuivanja u kanon svetske knjievnosti je Ep o Gilgameu; ovo delo je smatrano poetkom svetske knjievnosti. Odlomke ploica deifrovao je Dord Smit 1872.godine. Tako je delo ugledalo svetlost sveta 37 vekova nakon svog nastanka, a u sebi sadri refleksije o prolaznosti ljudskog ivota i trajnosti ovekovog dela I humanizma.Termin naknadnog ukljuivanja je u 30-im godinama formulisao Frank Volman, meutim termin tada nije bio prihvaen. Tada u nauci o knjievnosti nisu postojali uslovi za konkretnu analizu interliterarnih procesa, kakvi postoje danas.Bez primene naknadnog ukljuivanja, istorijsko prouavanje praktino ne bi ni postojalo. Pronalazak novij pojava i njihovo objanjavanje predstavlja smisao istorije knjievnosti. Tamo gde to izostaje, javljaju se razne gnoseoloke deformacije, kao to su knjievni centrizmi. Kategorija naknadnog ukljuivanja je ponikla iz interliterarnog prouavanja, ali je to ustvari uoteni, sveprisutni princip i saznajni postupak knjievnog procesa. Tu je veoma znaajan arhivski rad knjievnih istoriara, usmeren na pronalaenje nepoznatih injenica, rukopisa. Znaajna je naknadna obrada rukopisa, njihova identifikacija i svrstavanje u sistem nacionalne knjievnosti.

7. Komparativna knjievnost prema teoriji knjievnosti

Knjievnost je sistem koji se iri polazei od teksta i to u sinhroniji i dijahroniji, kroz razliite aktualizacije tekstova i kroz delovanje osvih aktualizacija. Sistem je u celini izuzetno obuhvatan, jer je knjievnost zapravo i neprekidan pokuaj da se stvarnosti oko nas podari smisao kroz medij jezika, s tim to se on za tu svrhu i stvaralaki oblikuje, a stvarnost se proiruje kroz igru mate.I nauka o knjievnosti je sistem, kroz knjievnost otkriva neto vie od stvarnosti i ivota, jer je knjievnost ujedno i celokupno iskustvo oveanstva. Komparatistika, kao deo sistema, nalazi poseban smisao. Ona je sistem unutar sistema, svako pojedinano iskustvo zahvaeno u tekstu kao knjievna pojava ne ostaje vezana za tekst, ve se kree. Kreui se prelazi iz jednog jezika u drugi, iz jedne kulturne sfere u drugu, a takoe iz jedne literature u drugu, a i iz literature u neku drugu vrstu umetnosti ili neko drugo podruje ljudskog znanja i delatnosti. Isto tako, pojave iz drugih umetnosti i polja ljudskog znanja nalaze svoje mesto u knjievnosti, u literarnom tekstu: npr.tehnika montae, impresionistiki nain slikanja, psihoanalitiko ispitivanje due itd.Unutar sistema nauka o knjievnosti, komparatistika ispunjava prostor izmeu prouavanja pojedinih nacionalnih knjievnosti kao monoliterarnih sistema i prouavanja koje bi celokupnu knjievnost obuhvatile kao sistem svih sistema. U odnosu na prouavanje nacionalnih knjievnosti, komparatistika e svoj zadatak videti u osvetljavanju interliterarnih veza, koja u vidokrug posmatranja stavlja najpre samo dve knjievnosti, dok se u odnosu na svetsku knjievnost nalazi pred dvojakim zadatkom: da prikae svetsku knjievnost u dijahroniji i sinhroniji i da odredi teorijsku osnovu svetske knjievnosti. Kada je u pitanju svetska knjievnost, komparatistika e svojim ispitivanjem interliterarnih veza biti jedini mogu put da se na kraju irokim uoptavanjem doe do teorijske osnove za celokupnu svetsku knjievnost, do opte nauke o knjievnosti. Komparatistika mora razvijati svoju teoriju, no ona e to uiniti uoptavajui saznanja iz prouavanja genetskih veza, tipolokih analogija i interdisciplinarnih povezanosti. Ona e se sluiti poreenjem kao postupkom, ali ne na taj nain to e mehaniki i proizvoljno staviti dve pojave jednu pokraj druge, ve to e pojave sagledati u nekom irem sistemu, koji je u ovom sluaju i onaj tertium comparationis, preduslov za osmiljeno poreenje, to e razmiljajui nad tim pojavama otkrivati ne samo slinosti, ve i razlike meu njima. Sadanji trenutak komparatistike odreen je teorijom komunikacije, toliko se integrisala u opti metodski pristup knjievnom delu i istorijskim tokovima da je danas svaka analiza koja ne bi sadrala komparatistiki momenat bila nepotpuna.Teorija knjievnosti

Istorija knjievnostiKnjievna kritika

komparativna

8. Osam osnovnih pojmova knjievnog polja

I) Ontoloka pitanjaOva pitanja se ne odnose se na bia knjievnosti. Bavi se nainima postojanja knjievnog delaNpr. usmena i pisana knjievnost: usmena ne poznaje stalnu definiciju teksta, prenosi se sa kolena na koleno, ide od usta do usta, doivljava niz promena i postoji kao niz varijanti, za razliku od pisane knjievnosti.

II) Epistomoloka pitanjaEpistema je skup znanja u koji drutvo veruje. Nae doba preteno veruje u nauku. To su pitanja koja se odnose na to ta je u knjievnom delu razumljivo i kako se shvata delo, kako doitati delo. Epistema se menja kroz vreme i to ima znaajnog uticaja na knjievnost. Npr. knjievnost posle Frojda nije ista. Subjekt se promatra kao veoma sloen, kao spoj svesnog i nesvesnog.

III) Teleologija (telos-svrha, cilj) Pitanja koja se bave prouavanjem svrhu ili smisla knjievnosti.

IV) Arheoloko pitanjePitanja koja se bave izvorima i poreklom knjievnog dela. Bavi se pitanjima odnosa tradicije i individualnog u delu.

V) Deskriptivna pitanjaOdnose se na naslov, broj poglavlja, formu, vreme u romanu, fonetiku... Odnose se na objektivni unutranji sklop dela.

VI) Performativna pitanjaBave se iskazima koji imaju mo da izazovu reakciju. Kako oiveti knjievna dela pred itaocima?Kritika poistoveivanja pretvorila se u kritiku anegdotskog tipa.

VII) Istorijska pitanjaVezana su pre svega za istoriju knjievnostiIstorija se moe pisati:1. analitikim pristupom-hronolosko nizanje bez preterane interpretacije2.na organski nacin3.dijalektika istorija4.narativna istorija*Stiven Grimblent napisao je biografiju o ekspiru. To je hipotetika biografija (ivot Sekspira kakav je mogao biti)

VIII) Kulturoloka pitanjaBave se odnosima knjievnosti i kulture.

21.vek mnogo doslednije preoblikuje tradicionalnu teoriju knjievnosti u poetiku kulture. Kao najnovije tendencije u nauci u knjievnosti I teoriji knjievnosti mogu se smatrati sledee stvari:1)oito prebacivanje teita interesovanja na postupke interpretacije (teorija se tretira kao samo jedna od moguih korisnih diskursa ili kao brojnost jezika podesnih u provesu shvatanja knjievnosti)2)odustajanje od esencijalizma i zaokret u pravcu pragmatizma; odustajanje od traganja za odgovorima ta je knjievnost i prelazak na kako knjievnost deluje3)proirenje okvira interpretacije uz pomo pokretanja u interpretativnim postupcima svih moguih kulturolokih relacija knjievnih dela i ukljuivanje razvnovrsnih kulturnih diskursa

9. Strukture. Modeli. Sistemi u teoriji komparativistike

Najjednostavnije shvaeno, struktura je sklop, graa, unutranja organizacija, konstrukcija. Termin proizilazi iz teorije organizama 19.veka. Na prelazu iz 19.veka u 20.vek, on se pojavio i kod nemakog filozofa Vilhema Diltaja (psihika struktura), u psihoanalizi Sigmunda Frojda (struktura nesvesnog), a neto kasnije i u fenomenologiji knjievnosti Romana Ingardena (struktura knjievnog dela). Meutim, tu je struktura oznaavala samo sklop, topografiju, raspored nivoa ili oblasti dakle, jo uvek nije imala tako precizno i konkretno znaenje koje su ovom terminu dali praki i francuski strukturalisti. Otac strukturalizma je Ferdinand de Sosir, mada on uopte nije koristio termin strukture (or Munen ga je ak nazvao nesvesnim strukturalistom). De Sosirovo shvatanje jezika kao sistema potpuno se poklapalo sa onim to e se podrazumevati pod pojmom strukture, u formi u kojoj e se on pojaviti u okviru strukturalizma. Zato je na kraju taj termin prihvaen kao naziv za itav pravac.Kategorija strukture ustalila se tek posle 1929.godine, (kada je organizovan Prvi meunarodni kongres lingvista u Pragu) i to u izrazu struktura datog sistema. Upotrebljen je kao termin koji oznaava unutranju organizaciju sistema jezika. Tada se pod strukturom poeo podrazumevati odreen sistem elemenata povezanih veoma vrstim unutranjim zavisnotima. Najbolje tumaenje termina dao je vajcarski filozof i psiholog strukturalista an Pijae.Jedna od najvanijih i najplodnijih semiotikih kola 20.veka nastala je na univerzitetu u Estoniji. Meu njima su najvaniji Lotman i Uspenski. Semiotika kao opta nauka o znacima nastala je ve u starom veku, kada je izvrena podela na oznake i znake, definisan je znak i sama semiotika. Savremena semiotika formirana je pre svega pod uticajem dve tradicije: semiotike na bazi filozofije i logike, i semioloke na osnovi opte lingvistike. Najvanija dostignua teorije knjievnosti, semiotiki i semioloki usmerena, dovoena su u vezu s radovima Lotmana i Tartuske kole, Umberta Eka i semiotike teorije interpretacije i Rolana Barta i semiotike analize mita.

Lotman se bavio pitanjem takozvanog umetnikog modelovanja kao najvanijeg problema semiotike teorije umetnosti. Naroito ga je zanimala ideja prirodnog jezika kao izvora i uzora umetnikog modelovanja. Uveo je koncepciju modela u istraivanja umetnosti i knjievnosti i pozivao se na ideje sovjetskih filozofa i logiara. Model, prema Lotmanu, nikad ne prikazuje ceo objekat, nego njegove odreene strane, funkcije i stanja, pri emu je sam in izbora bitna saznajna karika. Za umetnost je krajnje vana veza modelovanja sa spoznajom struktura velike sloenosti.Benvenist je tvrdio da je prirodan jezik jedan sistemski model koji ima svoj semiotiki karakter kako u svojoj formalnoj strukturi, tako i u nainima funkcionisanja. Zahvaljujui tome, stvara modelsku formulu znaka.

kriterijumi komparabilnosti ili uporednosti:1. razaznati bitno od nebitnog ne smemo se voditi za spoljnim, nebitnim slinostima, spoljne slinosti nisu merila komparabilnosti2. posmatrati stvar u okviru sistema3. modeli4. pronaci dubinsku slicnostreferencijalni okvir za strunu raspravu:1) sistem tradicionalna komparatistika se nije mnogo bavila time2) polisistem svetske knjievnosti3) sistem nacionalne knjizevnosti (mnogo ue)4) zaviajna knjizevnost (jo lokalnijeg karaktera; samo jedan podsistem u nac.knjievnosti)

10. etiri momenta komparatistike

Tek poto se knjievno delo pone shvatati totalitet u koje je svaki deo onakav kakav je upravo zato to je ukljuen u svoj totalitet, pitanje uticaja dobilo je sasvim drugi oblik. Pogotovo su ruski formalist, otkrivi da su knjievni rodovi u knjievnosti zapravo sloeni sistemi, ukazali na to da podudarnost dve pojave ne znai njihovu istovetnost. Jer komparatistika i nije nauka o uticajima (Z. Konstatinovi). Ukoliko bi komparatistiku shvatili na pozitivistiki nain, komparatistika zaista nije nauka o uticajima, ali ukoliko se pojam uticaja reflektuje na viem stupnju, ona to jeste.Radi se o uzajamnom delovanju posmatranih sistema. Komparatistika u svakoj literarnoj pojavi vidi pre svega etiri momenta.

1.moment kompleksnosti: Svaka pojava je sama po sebi sloena. Nijedna pojava se ne nalazi u monoliterarnom sistemu, ve je samom inu svog pojavljivanja sloena.2.moment mobilnostiPojave se kreu, iz jednog jezika u drugi, iz jedne epohe u drugu, iz jedne knjievnosti u drugu. Pojava prekorauje granice sredine u kojoj je roena; npr.sposobnost siea da putuje kroz vremena i da u razliitim vremenima i sredinama nae modalitet opstanka.3.moment promenljivosti (Alteriteta)Pojave se u kretanju menjaju, alteriraju zbog toga to se menja kontekst. Promene su neizbene. Jedina konstanta je promenljivost sveta. ; Knjievnost nije statian fenomen.4.recepcioni momentJedna pojava se pojavljuje u nekoj knjievnosti tek kada ona ostvari sve uslove da tu pojavu prihvati i ubaci je u svoj estetski krug.

11. Selektivna koncepcija svetske knjievnosti

Ova koncepcija je nazvana jo i aksiolokom, knjievnokritikom, vrednujuom, utilitarnom. Sadri vrhunske pojave knjievnog razvoja, vodee linosti, dela i procese. Ova koncepcija je nazvana i italakom, realna je i ima svoje praktino opravdanje. Veoma je popularna kod italaca. To se objanjava njenom relativnom oputenou, to se tie neizbenosti da obuhvati to je mogue vei registar materijalnog knjievnoistorijskog znanja. Poznata je i pod nazivom koncepcija svetskih klasika, to predstavlja strogu, mada esto razliito shvaenu selektivost. Ova koncepcija se u veini sluajeva koristila razliito modifikovana upravo zbog tog odreujueg poloaja centristikih knjievnoteorijskih gledita. Tu su se esto naturali jednostrani i apstraktni vredonosni kriterijumi, izvoeni iz ograniene teritorije, a povrh toga na aprioran nain. Tumaenje aktuelnosti autora ili dela esto podlee promenama, u zavisnosti od razliitih odnosa koji uslovljavaju vrednovanje knjievne pojave. To su npr.drutvena uslovljenost vrednovanja, psiholoko-individualni faktori, tip kulture i dr. Dakle, inioci koje bismo mogli svrstati u pojam drutveno-knjievne konvencije. Aksioloka koncepcija ipak je veoma privlana. Knjievni razvoj ne ine samo neosporne vrednosti i knjievnoumetniki progres ve znaajnu ulogu igraju i posrnule estetske vrednosti. Razvojna amplituda knjievnosti ima i svoju donju krivulju, koja obino znai pripremu za uzlaznu liniju. Ova koncepcija u prvi plan stavlja opte, bez odgovarajue povezanosti sa pojedinanim. Koncepcija je poznata i pod imenom koncepcijom knjievnih generala. Ali ako eli da bude dosledna i ako pretenduje na gnoseoloku, spoznajnu potpunost, ne moe da istrajava na izolovanim pozicijama, na naelima neke uske i formalno shvaene line imanencije. Koncepcija svetskih klasika ne moe biti samo jednoznani i izolovani izbor najboljih autora, dela, procesa i dostignua svetske knjievnosti., bez bilo kakvog obzira na sredinu iz koje su ponikli velikani i izuzetne linosti. Objasniti veliinu, znaaj i domet klasinih pojava bez uzimanja u obzir sfera njihovih delovanja i radijusa njihovih dela, kako u nacionalnom knjievnom smislu, tako i u interliterarnom jednostavno nije mogue.Poznavanje istorijske sudbine knjievne klasike u interliterarnom procesu neizbeno je. Mada, selektivnost ne postavlja sebi za cilj da prouava oblike i naine uea knjievnih pojava u interliterarnom procesu i da doe di spoznaje o zakonitostima interliterarnosti. Glavna primedba ovoj koncepciji je da ne vodi dovoljno rauna o tkz.slabo izdiferenciranim knjievnostima, koji zbog raznih drutvenih ili politikih razloga nisu imale priliku da izgrade knjievnost, autore i dela od meunarodnog znaaja.

12. Intertekstualna komparatistika. Delo. Tekst. Kontekst

Intertekstualnost je, prema Juliji Kristevoj, koncepcija prema kojoj svaki knjievni tekst apsorbuje u sebe ranije tekstove tako da predstavlja mreu razliitih pozajmica (citata, kliea...) koje su se u njemu naslagale. Intertekstualna analiza ima zadatak da izdvoji te pozajmice tumaei na taj nain proces nastajanja teksta. Prema miljenju najradikalnijih intertekstualista, ne postoji ist izvor knjievnosti, jer na putu izmeu jezika i sveta stoji ranija upotreba date rei ili opisa date stvari ili stanja. Za komparatistiku su znaajna teorijska razmatranja irmunskog. On razlikuje etiri osnovna aspekta uporednog prouavanja, kojima odgovaraju etiri razliita ispoljavanja knjievnih odnosa i veza.

1)jednostavno sueljavanje knjievnih pojava, koje predstavlja osnovu svakog dubljeg istorijsko-uporednog istraivanja2)istorijsko-tipoloko sueljavanje, slinosti pojava koje nisu genetski meusobno uslovljene slinim uslovima drutvenog razvoja3)istorijsko-genetsko sueljavanje, sline pojave kao rezultat genetskih srodnosti i razlika4)poreenje koje konstruie genetske odnose meu pojavama na osnovu uzajamnog kulturnog delovanja, uticaja ili pozajmica.Genetski (kontaktni) odnosi stoje nasuprot tipolokim vezama. Termin odnos je konkretniji, ui od termina uzajamne veze. Podrazumevaju metodoloko razlikovanje interliterarnih kontakata kao to su razne informacije i primedbe o stranim nacionalnim knjievnostima, konkretni kontakti pisaca i knjievnika, knjievnokritike i knjievnoistorijske studije o raznim stranim nacionalnim knjievnostima. Ovi autonomni kriterijumi nauke o knjievnosti podrazumevaju to da se prva grupa pojava obelei kao eksterni, a druga kao interni, na viem stupnju tkz. interni kontakti. Do njih dolazimo posredstvom sueljavanja samih knjievnih pojava, analizom i poreenjem takvih knjievnoteorijskih jedinica kakve su delo, autor, kola, nacionalna knjievnost, kao i analizom umetnikih sredstava u najirem smislu rei. Poto je krajnji cilj komparativnog istraivanja poznavanje genetske i tipoloke sutine knjievne pojave i procesa, uloga uporedne analize je da utvrdi uslovljenost pojedinih oblika slinosti; u celini nas interesuje uslovljenost pojava unutarknjievnog karaktera, ali i izvanknjievnog karaktera.Najjednostavniji oblik posredovanja knjievnih vrednosti predstavljaju publicistiki lanci, poev od obinih tekstova do naunih studija.Sloeniji oblik posrednitva predstavljaju prevodi umetnikih dela (i domai i inostrani prevodi). esto se zaboravlja, tj.nedovoljno ceni uloga linosti prevodioca i njegovog ukusa, potcenjuju se injenice koje ine prevodilaku poetiku. Rolan Bart o tekstu:Prema Bartu, knjievni tekst nema poetak, povratnog je karaktera. Do njega se moe doi na razliite ulaze od kojih nijedan ne traba proglasiti glavnim. Kodovi, koje tekst pokree, ocrtavaju se dokle god pogled see. Interpretacija koju zahteva tekst direktvno shvatan u svom mnotvu uopte nije liberalna. Ne radi se o doupuanju vieznanosti, o velikodunom pripisivanju svakom tekstu delia istine. Uprkos svojoj indiferentnosti radilo se o afirmaciji postojanja samog mnotva koje nije postojanje istine. Ovu neophodnu afirmaciju ipak nije lako postii, jer ako nita ne postoji izvan teksta, onda ne postoji ni celina teksta.Prema miljenju poststrukturalistikih teoretiara (Rolan Bart, Julija Kristeva), kategorija teksta, koja se nalazi kao opozicija delu, pre svega je oznaavala promenu odnosa prema knjievnosti. Konkretno, odustajanje od statinog i predmetnog tretiranja knjievne tvorevine, u korist dinamike koncepcije iste tvorevine, smatrane praksom beskonane proizvodnje smisla u kojoj uestvuje i italac,. Prelazak s dela na tekst oznaavao je odustajanje od tradicionalnog shvatanja knjievne tvorevine kao predmetnog, statinog i reproduktivnog dela koje je proizvod ili depozit znaenja u korist dinamikog pristupa tekstu.Bart se suprotstavio tradiciji sa dinamikim pristupom tekstu.Tekst (lat.texus = tkanje) je oblik organizovane verbalne poruke, svako pravilno i regulisano kombinovanje i nizanje jedinica znakovnog sistema ili u vremenu ili u prostoru.Kontekst (lat.contexus uzajamno povezivanje pri tkanju) u svim sluajevima kada bilo koja knjievna jedinica funkcionalno i zanenjski zavisi od prisutnosti ili susedstva drugih knjievnih jedinica, govori se o knjoevnom kontekstu. Tako se knjievni tekst moe uzeti kao zajedniki kontekst za sve manje jedinice koje se u njemu pojavljuju. Kontekst ima znatno vei znaaj u knjievnosti nego u neknjievnim tekstovima, jer su u celini stroe organizovani. U stihu je npr.kontekstualna zavisnost vea nego u prozi. Kada se npr.neka jedinica dovede u kontekst koji je za nju neobian, postigne se humoran ili parodijski efekat. Kontekst tvore odnosi meu knjievnim tekstovima. U semiotici se odnos znaka prema znaku ili teksta prema tekstu naziva sintaktiki aspekt. Tako se tekst moe izuavati u kontekstu svih tekstova koji pripadaju istom autoru, anru, formaciji i nacionalnoj knjievnosti.

13. Intermedijalna komparativistika

Komparatistika, naroito francuska kola komparatistike, interesuje se za dela koja su se prevodila i za prevodioce, ali iza nain na koji se dela prevode. Ona pokuava da otkrije povezanosti u istorijskom kontinuitetu prevoenja i ustanovi zbog ega se odstupilo od originala. Re je o dva kompleksa, o kompleksu makrosistema i o kompleksu makrostruktura i mikrostruktura unutar makrosistema. Radi se o istraivanju irih vanjezinih faktora i o jeziku od koga se polazi, kao i jeziku na koji se prevodi.Sa dosta razloga je Van Tigem u prevodiocima video pre svega posrednike. Re je zapravo o optoj istoriji kulture, no komparatistika iz toga izvlai i neka posebna pitanja. Pol Van Tigem princip dinamikog kretanja svih literarnih pojava uobliuje u relaciju odailja-posrednik-primalac. Posebno izdvaja posrednika, jer on stvara sliku (image) o nekom drugom narodu, o onom to je strano i tue. Upravo e imagologija postati omiljeno teite komparatista.Ona se zanima za sliku nekog naroda u celini u knjievnosti nekog drugog naroda (odlian je primer slike koju je kod Francuza napravila Madam de Stal o Nemcima, piui veoma pozitivno o njima). Estetika recepcije je metodski postupak koji na literaturu gleda kao na dijalektiki proces koji se odvija izmeu italake publike i knjievnih dela, pa se unutar tih procesa moe javiti horizont oekivanja na osnovu postojeih estetskih merila. To se potvruje i ako tekst prihvatimo kao komunikat. Prevodi su na odluuju nain uticali na irenje horizonta oekivanja i u krajnjoj liniji oblikovali epohe u ravoju knjievnosti. Komparatistika se zanima za pojedinosti procesa prevoenja, za mikrostrukture. Van Tigem je ukazao na potpunost i egzaktnost prevoda kao dva pitanja koja bi komparatista pre svih imao da postavi i koja bi trebalo da posmatra odvojeno. Prema uriinu, prevoenje ne znai samo razmenu rei, ve pre svega razmenu celokupnog sistema, strukture umetnikog dela..Bali je osniva uporedne stilistike.Mnoga odstupanja od originala ne mogu se oznaiti kao greke ve su uslovljene prirodnom razliitou jezika. Komparatistika bi imala da poe od celovitosti knjievnog dela. Jer dobar prevodilac pre svega eli da prenese umetniki totalitet. Pojave prepeva kao odstupanja u nekim delovima da bi se ostvario utisak celine. Prevoenje jeste umetnost, ali onakva umetnost koja poiva na nauci, i to nauci o jeziku. Komparatistika istie veliki znaaj prevoda kao posrednika, ali to ne prima nekritiki, ve ga ujedno i vrednuje sa stanovita njegovih estetskih vrednosti.

14. Komparativistika i interdisciplinarnost

Francuska komparatistika kola nije se bavila odnosima izmeu knjievnosti i drugih umetnosti ili drugih oblasti ljudskog znanaj i rada.Henri Remark je 1961.godine u svom delu zastupao miljenje da u komparatistiku ulaze i istraivanja usmerena na poreenje izmeu knjievnosti i nekog podruja van knjievnosti ukoliko se pri tome polazi od knjievnog dela i raspravlja o jasno definisanoj disciplini koja je na neki nain prisutna u tom delu. Pre svega se moe govoriti o prisutnosti filozofske misli u literaturi. U poslednje vreme intezivno se prouavaju veze izmeu literature i psihoanalize. S druge strane, nauka o jeziku je na razne naine prisutna u knjievnom delu. Znaajan je odnos izmeu knjievnosti i muzike, odnos izmeu knjievnosti i likovnih umetnosti, arhitekture, fotografije, scenske umetnosti, opere, radija, filma, pa i televizije.Za komparatistiku je posebno zanimljiv problem prenoenja nekog literarnog dela u kakav drugi umetniki medij. Najirih razmera bie svakako tematska poreenja. Ako su u pitanju druge umetnosti, uz tematiku se postavlja i mogunost uporeivanja stila. Ta prouavanja su nazvana uzajamnim osvetljavanjem umetnosti i njih je uveo Valcel.Oskar Valcel je jo 1909. godine istakao vanost traenja smisaonih stilskih celina. On insistira na organskoj povezanosti svih umetnosti, pa prema tome i knjievnosti sa likovnim umetnostima. Valcel smatra da se knjievno delo i moe pojmiti samo tako to u itaoevoj svesti dobija karakter likovnog dela. Valcel je svestan razlika: muzika i likovna umetnost su iste umetnosti, a knjievnost nije jer njeno sredstvo, re uvek uva i svoj pojmovni karakter.Zanimljivi su i tkz.dvostruki talenti, pesnici i slikari ili muziari... Podruje interdisciplinarnih povezanosti prua se pred nama kao duhovni prostor bez granice u koji pojave iz literature prodiru prelazei sa lakoom granice svog umetnikog roda.

15. Pozitivistiko naslee u modernoj komparativistici

Nauka o knjievnosti se u trenutku svog nastanka nalazila potpuno u znaku odreene naune paradigme, a tu paradigmu odreivao je u tom trenutku pozitivizam. Ali pozitivizam je za posmatranje knjievnosti znaio sakupljanje sutih injenica koje su se pre svega oslanjale na prouavanje izvora i bibliografije. Kauzalistika misao, koju je pozitivizam preuzeo iz prirodnih nauka, zahtevala je da se sve pojave dosledno izvedu iz svog uzroka, pri emu se pozivanje na Tena pre svega sastojalo u tome pa se ispitaju tri aspekta stvaralake linosti rasa, sredina i momenat, odnosno poreklo autora, sredina u kojoj je stvarao i koja je uticala na njega i vremenski trenutak nastanka dela. Nemaki pozitivista erer kasnije je to definisao kao ono to je pesnik nasledio u duhovnom pogledu, to je lino uspeo da stekne od znanja i to je od doivljaja uspeo da unese u sebe. Delo je podvrgavano minucioznoj analizi, pre svega filolokoj, a zatim podeljeno na dva dela: sadrinu i formu. Pisala se i istorija knjievnosti kao zbirka prikaza sadrina, motiva i grae. Postavljalo se pitanje odakle piscu sadrina, odakle mu motivi i graa. Pozitivizam je negirao mogunost da se stvori neto posve novo i originalno. Svaka pojava mora imati svoj uzrok. Otuda je pitanje uticaja dolo u prvi plan, pa se komparatistika poistoveivala sa istraivanjem uticaja. Pozitivizam nije bio u stanju da nam prikae knjievnost u celini. Najslabija strana pozitivizma ogledala se u njegovim estetskim sudovima. Polazei od duha idealistike filozofije i od apsolutnih merila za ono to je lepo, dobro, istinito, pozitivizam nije bio sposoban da ta merila relativira u odnosu na dato delo, ve je svojim traganjem za to veim brojem injenica zapravo mimoilazio samo knjievno delo. Delo je esto tumaeno iz ugla pieve biografije ili je primano kao dokument o vremenu.Pozitivizam je pojam iz filozofije, tj sociologije. Ustanovio ga je Ogist Kont (1789-1857). Pozitivno je suprotno spekulativnom. Pozitivistiki metod podrazumeva metod empirijskog potvrivanja i istraivanja. Teorija je pozitivna ako je nauno utemeljena.Prema Kontu, postoje 3 faze episteme:1.teoloska/mitska faza stanja (tada su drutvom vladali svetenici; ovek je pronaao viu silu kao uzrok svemu)2.metafizicka (apstraktna)-filozofska faza (18.i 19.vek)3.faza pozitivnog naunog pogleda - kada ovek raskida sa iracionalnimPozitivizam je doba zakona kauzalnosti (verovanje da svaka pojava ima svoj uzrok). Veliki umovi pozitivizma: Ernest Renar (koji se divi ovekovoj sposobnosti da ovlada prirodom); Don Dalton Atomske teorije; Faradej - princip elekromagnetne indukcije; Herc - elektromagnetni talasi; Mendeljejev - Periodni sistem elemenata; Darvin - teorija o prirodnoj selekciji

16. Komparativna knjievnost prema istoriji knjievnosti i knjievnoj kritici

Pri susretu sa knjievnou neizbeno dolazi do vrednovanja. Tu nastupa knjievna kritika, koja moe biti dogmatska, polemika, filozofska, esto vrlo subjektivna i neistorijska (kao npr. kod Brintjera). Zatim dolazi istorija knjievnosti, koja stavlja pisce i dela u vreme i prostor i objanjava ih. Istorija knjievnosti se deli na nacionalnu i optu, u zavisnosti od toga da li prouava razvoj knjievnosti jednog naroda ili umetnika dela uopte, u celokupnom istorijskom hodu. Ona zasniva svoje sudove na osnovu rezultata knjievne teorije i nauno utemeljenim rezultatima do kojih je dola knjievna kritika. Istorija knjievnosti se prikazuje u razliitim formama. Prva forma istorije knjievnosti je biografska forma. Sent-Bev je u tome pravi majstor. ovek se gubi u pojedinostima, zaboravlja se da itaoca zanima pisac zbog njegovih dela, a delo se esto izgubi iz vida. Srodna i dopunska forma biografije je bibliografija ili istorija spisa. Njen zadatak je da pronae ta je jedan autor napisao, tampao ili ostavio neobjavljeno. Kritika radi utvrivanja pripadnosti dela zahteva mnogo erudicije. Istoriar, suoen sa delom, mora da ispuni irok program. On treba da utvrdi poreklo dela, bilo u karijeri pisca ili van njegove linosti; postanak dela, od prvog dalekog zaetka, sve do asa objavljivanja; sadrinu: injenice, ideje, oseanja; umetnost: kompoziciju, stil, versifikaciju; uspeh kod publike, prijem kod kritike, naknadna izdanja. Knjievna istorija ima za dunost da delo stavi u njegov knjievni rod, umetniki oblik, tradiciju kojoj pripada. U svakom sluaju, igra uticaja, primljenih ili vrenih, bitan je element istorije knjievnosti. Knjievna kritika oseajnom zadovoljstvu koje stvara knjievnost u itaocima, dodaje i intelektualno zadovoljstvo zadovoljstvo to je italac neto shvatio i sebi objasnio. Glavni pokreta osnove moderne francuske knjievnosti je Gistav Lanson. On je podsticao na prouavanje problema istorije knjievnosti sa irinom znanja i pouzdanou kritike. Radovi Balderspreea su pokazali da je uporedna knjievnost postala sposobna da ispunjava najstroe zahteve istorije knjievnosti. Od poetka ovog veka, velikim delom pod uticajem Lansona i Balderspreea, stalno se poveava u Francuskoj broj doktorskih teza iz uporedne knjievnosti. Uporedna knjizevnost: re i predmet (1921-1940) naziv je asopisa koji su pokrenuli Balderspree i Pol Azar. Zadatak istorije knjievnosti: istorija treba da smesti delo u pravu vrstu, anr i tradiciju, a cilj je da se napie svetska istorija knjievnosti. Knjievna kritika sudi o knjievnim delima, vrednuje ih. Knjievna kritika poinje onda kada sud postane obrazloen. Dva glavna zadatka knjievne kritike su interpretacija dela i vrednovanje.Pritom se slui merilma iz ugla savremenosti, u svetlosti savremenog oseanja i poimanja knjievnosti i umetnosti. Knjievna kritika se bavi i sponom izmeu dela i italaca. Kritika mora da bude nauna i aktivistika, nikako dogmatska. Mora ocenjivati knjievna dela na osnovu ireg poznavanja modernih naunih teorijskih znanja. Ne porie se da su inovi suenja nuni, ali se tvrdi da knjievna istorija poseduje naroite sopstvene standarde i merila. Knjievni istoriari koji poriu znaaj kritike i sami su nesvesni kritiari, obino kritiari iz druge ruke, jer samo preuzimaju tradicionalna merila. Kritiar koji slabo poznaje istoriju ili je uopte ne poznaje sklon je nemarnim nagaanjima i nestrunom pristupu.Komparatistika je nastala radi celovitijeg sagledavanja opte knjievnosti. Prema Lesingu, komparacija je osnovni princip knjievne kritike.

17. Pojam uticaja od Getea do Umberta Eka

Pojam uticaja znaajan je za kritiku, istoriju knjievnosti, naratologiju, uz to je veoma opasan.

Johan Volfgang fon Gete bio je pisac, pesnik, naunik, filozof, likovni umetnik, jedan od najuticajnijih nemakih umova. Bio je svestran, ali nikako povran i irio je uticaj preko cele Evrope. Poznat je po svojim dostignuima i iz fizike i biologije, to e inspirisati Darvinovu teoriju evolucije. Njegova dela su vena inspiracija za druga literarna dela, muzike i dramske umetnosti. Svojim Faustom je promenio svetsku knjievnost zauvek. O moi knjievnosti moda e najbolje posluiti primer knjige Jadi mladog Vertera, koja je izvrila ogroman uticaj na romantiarsku omladinu s kraja 18.veka. Mladii su se oblaili kao Verter: plavi frak i uti prsluk. Verter je prouzrokovao vie samoubistava nego najlepa ena, tvrdila je francuska knjievnica Madam de Stal. Lik Vertera nosi u sebi peat autobiografskog; Geteu je kao inspiracija posluilo samoubistvo njegovog prijatelja Vilhelma Jerusalima zbog nesrene ljubavi. Ogroman je i nepregledan uticaj ostavio Gete na oveanstvo.

Umberto Eko izneo je svoja razmiljanja u lanku Borhes i moje muke sa uticajima. Kada je re o postojanju uticaja izmeu dva autora Ai B, mogue je naii na dve situacije:1)A i B su pisali u istom vremenskom razdoblju. Npr.postojanje uticaja izmeu Prusta i Dojsa: nije ga bilo, samo su se jednom sreli2)A hronoloki prethodi B, te se samo moe razmatrati uticaj A na BU knjievnosti se ne moe govoriti o pojmu uticaja, a da se na vrh trougla ne postavi jedno X. Hoemo li ovo X nazvati kulturom ili lancem prethodnih uticaja? Nazvaemo ga univerzumom enciklopedije. Treba uzeti ovo X u obzir, posebno kod Borhesa, poto je on, kao i Dojs, u svojoj igri koristio svetsku kulturu. X

A B

Ovi momenti se esto izmeaju, zato pojam uticaja valja izuiti i pojam temporalnosti pamenja.Autor moe sasvim dobro upamtiti neto to je kod nekog drugog autora proitao. Mogla bi se izvesti izvesna psihoanaliza uticaja. Eko kae kako u njegovom proznom radu postoje uticaji kojih je on apsolutno svestan, ali da postoje i oni koji se nisu dali proveriti, jer on sam nije znao njihov izvor. Tako mu je oro Celi skrenuo panju na uticaj istorijskih romana Dimitrija Merekovskog u Imenu rue. To je vid nesvesnog uticaja na Eka, on je itao te romane, ali u svojoj dvanaestoj godini. Duh vremena ili Zeitgeist ne mora da bude metafizilki ili metaistorijski pojam, Eko smatra da se moe razreiti pomou lanca uzajamnih uticaja, ali je zanimljivo to on moe delovati i u dejem umu. Ipak, neke teme su zajednike mnogim autorima, zato to ih oni takorei direktno preuzimaju iz stvarnosti.Eko je u svoju trijadu intetio auctoris, intentio operis i intentio lectoris uneo jo i intentio intertextualis, koja bi morala da se nae u ovom diskursu.Eko objanjava svoja tri tipa knjievnih odnosa sa Borhesom:1)sluajeve u kojima je bio potpuno svestan Borhesovog uticaja2)sluajeve u kojima ga prvo nije bio svestan, ali se ga kasnije itaoci prinudili da prizna da je nesvesno trpeo Borhesov uticaj3)sluajeve u kojim smo, bez trouglisanja o raznim ranijim izvorima i univerzumu intertekstualnosti, skloni da kao sluajeve dvojnog uticaja posmatramo sluajeve gde je uticaj trojan.Pored Borhesa, Eko kae da je na njega znaajno uticao i Doktor Faustus.Eko kae da se u Imenu rue istinski uticaj Borhesa ne ogleda toliko u smiljanju biblioteke-lavirinta, jer na svetu ima tute i tma lavirinta, jo iz doba Knososa i teoretiari postmodernog smatraju da je lavirint deo epike i da se esto ponavlja u savremenoj knjievnosti.

18. Znaaj prouavanja izvora u komparativnoj knjievnosti

Pojam izvora potie iz Francuske, la source. Izvor je nosilac tekstualne informacije.Izvor moe da bude rukopis autora, bilo kakav tampani dokument, ak i intervju na magnetofonskoj traci. Postoje rukopisni i tampani izvori; otvoreni i zatvoreni. Izvor se transformie u citatnost, a zatvoreni, preutani izvor je zapravo prikriveni citat. Posredni izvori ine prepiska autora, memoari, beleke, privatni i zvanini izvori, dokumentaciona graa.Pojam izvora se u komparatistiku ugradio u prvoj polovini 19.veka. Srodan je i povezuje se sa pojmom uticaja. Izvor nije statian ni singularan pojam. Pokretljiv je, dinamian i pluralan. Kajzer se naroito zalagao za istraivanje izvora, rekavi da nema prouavanja istorije dela bez bavljenja i izvorima. Lanson je smatrao da knjievna istorija nema prava da ignorie pojam izvora.Izvor najpre treba prepoznati, zatim ga rekonstruisati, precizno odrediti i imenovati.

Podela izvora prema Gvozdenu Eroru:1.ivi izvori-svi doivljaji, iskustva jednog autora2.knjievni-bibliografije3.osnovni i pomoni4.magistralni-drutvo, religija,moral, etiki karakter5.idejni6.pozitivni i negativni pisac protiv svoje volje preuzima uticaje7.svesni i podsvesni

Francuska komparatistika kola najvie se bavila izuavanjem izvora. Ispitivanje izvora se poglavito sastoji u tome to se polazi od primaoca, da bi se pronaao stvaralac uticaja. Istraivai izvora bili su prilino esto ismevani. Uostalom, izvori jednog dela ili nekog mesta u knjievnom delu nisu uvek u tekstovima drugih pisaca. Izvesne strane izvore treba pratiti u toj oblasti, gde umetnost stoji u bliskoj vezi sa ivotom. Zar je meu Geteovim izvorima mogue zaboraviti njegov put u Italiju? Zar se mogu meu izvorima knjige ge Stal O Nemakoj mogu zanemariti njena dva putovanja u ovu zemlju? Isto tako treba voditi rauna o drugim jasnijim, mada nepisanim izvorima: usmenim izvorima, a naroito kada su u pitanju teme ili ideje. Ostaju pismeni izvori, do kojih se najlake dolazi i koji se stoga namarljivije prouavaju. Izvor pojedinih romana moe da bude delimino u nekom stranom romanu, makar da postoje razlike izmeu tema, situacija i svih pojedinosti oba romana. Kod ispitivanja pismenih izvora, unutranja analiza, koja utvruje slinosti i otkriva srodnosti, najee se dopunjuje spoljnim prouavanjem uslova knjievnog stvaranja: biografijom primaoca uticaja i postankom njegovih spisa, to omoguava da se pretpostavi postojanje izvesnih izvora i da se provere ve utvreni izvori. Prouavanje posebnih izvora ima za cilj da u jednom delu pronae poreklo dela neke druge knjievnosti. Iz ovog dela uporedne knjievnosti potekao je najvei broj radova, jer upravo ovde dolazi do izraaja sitan i strpljiv istraivaki rad. Ovaj deo moe da se bavi izborima tema, uzimajui ovu re u njenom najirem znaenju. Do kraja 18.veka, originalnost sadrine je bila izuzetak, esto se pozajmice tiu pojedinosti situacija i zapleta. ak i kada su glavna zamisao i okvir neto novo i predstavljaju linu tvorevinu pisca, pojedinosti mogu biti pozajmljene. Izvori ideja su moda jo zanimljiviji. Moemo postaviti pitanje: koliko je jedan pisac proitao sa podruja strane knjievnosti? Istraivanje kolektivnih izvora jednog pisca ograniava se ponekad na jednu jedinu knjievnost. Uzimajui jednost pisca kao sredite, ovi radovi su sasvim obeleeni njime. Takva prouavanja izvora mogu se nazvati krunim.Sline krune studije mogle bi se preduzeti za mnoge druge velike majstore savremene misli i umetnosti Volter, Gete, Stendal, Hajne, Sent Bev.Feljtonistika ili npr.impresionistika kritika ne bavi se izuavanjem izvora.

19. Pojam posrednika i oblici posredovanja u knjievnosti

Posrednici su naroito znaajni za razmenu knjievnih uticaja izmeu pojedinih naroda. Oni su omoguili prihvatanje domaih knjievnih dela, ideja, oblika u stranim knjievnostima. Pre svega, to su pojedinci stranci stalno nastanjeni u jednoj zemlji koji su knjievnost upoznali sa knjievnou svoje postojbine. Vanost posrednika se ogleda u olakavanju irenja i uspeha izvesnih stranih dela u svojoj otadbini ili svojoj novoj domovini. Ga-Stal je svojom knjigom O Nemakoj izvrila znatan uticaj. esto se deava da veoma uspeni posrednici ne pripadaju ni zemlji primaoca ni stvaraoca uticaja, nego igraju ulogu prenosioca. Drutvene sredine ili grupe predstavljaju drugu vrstu posrednika. Nailazimo na grupe iji su lanovi bili ujedinjeni srodnou ukusa i stremljenja (npr.francuska Plejada). I knjievni saloni su delovali u istom pravcu. Druge vrste posrednika su knjige, spisi koji su omoguili irenje uticaja jednog pisca u jednoj stranoj zemlji; kritiki tekstovi i prevodi; vane su i posebne publikacije. Istorija uporedne knjievnosti mora naroito da pregleda periodina izdanja.Kada je u pitanju slikarstvo ili muzika, posrednik se, poto je pripremio javno miljenje lancima ili knjigama, pojavljuje pomou audicija ili dela koja namerava da otkrije sugraanima. U knjievnosti razliitost jezika oteava taj prenos iz jedne zemlje u drugu. U veini sluajeva, prevoenje je bilo nuno sredstvo za irenje strane knjige, a prouavanje prevoda neophodan je prethodni uslov najveeg broja radova iz uporedne knjievnosti. Mnogi prevodi nisu vreni sa originala nego sa nekog drugog prevoda, tako da su to zapravo prevodi prevoda. Strunjak za uporednu knjievnost mora sebi postaviti pitanje potpunosti i tanosti prevoda. Poreenjem originala i prevoda, on e utvrditi da li je prevodilac neto ispustio. Nakon romantizma, prevodi su uopte mnogo taniji. Glavni uzrok nevernosti prevoda bila je bojazan prevodioca da publiku ne zastrai slikama, idejama suvie svojstvenim originalnom piscu. Svaki put kada su neki autor ili neko delo bili u vie mahova prevoeni na isti jezik, poreenje prevoda je veoma korisno za prouavanje. Na ovaj nain se prate promene ukusa i prelivi utisaka koje je isti pisac proizveo na vie narataja. Da bi se razumele osobenosti prevoda, esto je potrebno poznavati prevodioce. Prevodilaki predgovori sadre dragocene podatke. Oni mogu da nam prue obavetenja o idejama prevodioca. Ti predgovori su ponekad borbeni ponekad oprezni ili bojaljevi, odgovaraju ponekad na kritike i napade od kojih prevodilac brani svog pisca ili sebe samog. Da bi se ovi predgovori shvatili i iskoristili, treba ih posmatrati u najuoj vezi sa vremenom kada su se pojavili. Ovo je bitan element studija o irenju knjiga i o knjievnim uticajima.

20. Teorija recepcije i komparativistika

Poljski strukturalisti od poetka su svoju panju koncentrisali na teoriju knjievne komunikacije. To je istraivanje sistema odnosa izmeu poiljaoca i recipijenta, ugraenih u knjievnu poruku. Poljski strukturalisti su ovde iskoristili podsticaje od prakih strukturalista iz semioloke orijentacije strukturalistike misli, ali iz teorije itanja 20.veka Roman Ingarden, an Pol Sartr sve do Jausa i Izera. Veoma vana u teoriji ove kole bila je i socioloka perspektiva, odnosno stavljanje akcenta na razliite aspekte drutvenog funkcionisanja dela. Jedan od osnovnih pravaca refleksije bilo je prouavanje odnosa izmeu datog knjievnog dela i unjega ugraenog horizonta oekivanja poiljaoca (njegova shvatanje estetskih i idejnih oekivanja recepijenata). Poljskim istraivaima je bilo stalo da odrede opte uslove mogunosti knjievne komunikacije. Obraali panju na sve autorske signale (imanentne direktive, itanje) istraivali su knjievne konvencije, rekonstruisali uloge recipijenata i poiljaoca ugraenih u knjievnu poruku. Javljaju se termini subjekat stvaralakih aktivnosti (onaj ko je ugraen u delo i raspolae razumevanjem), ideja, stilova recepcije (nain razumevanja knjievnosti), kategorija virutelnog primaoca. Znaajno je bilo i prouavanje kompozicije fabule, inspirisano dostignuima francuskih naratologa.Naziv horizont oekivanja potie od Hansa Roberta Jausa, a preuzet je iz sociologije Manhajma. Traganje za horizontima oekivanja poiva u osnovi teorije recepcije, koja polazi od postavke da izmeu dela autora i itaoca postoji dinamian dijaloki odnos koji je odreen prihvatanjem i razmenom odreenih sadrina. Jaus istie da svako delo svojim iskazima, prikrivenim ili ili otvorenim signalima dobro poznatim obelejima ili ukazivanjima sadrani u njemu, podstie publiku da ga ne odreeni nain recepira. Ova oekivanja nisu odreena nekim nepromenljivim normama i merilima ukusa, ve ih regulie proces neprekidnog oblikovanja i menjanja horizonata oekivanja. Postojea estetska merila odreuju u prvom trenutku i horizont oekivanja, a ovaj se u toku itanja menja ukoliko je u pitanju delo koje u sebi sadri odreene inovacije. Knjievnost je zapravo dijalektiki proces koji posredstvom knjievnih dela neprekidno odvija izmeu autora i italake publike. Jaus istie da mora biti mogue da se osvetli specifina dispozicija na koju autor rauna da e svojim delom naii kod publike, u prvom redu uz pomo poznatih normi ili podrazumevane poetike odreenog roda i na osnovu suprotnosti izmeu fikcije i stvarnosti. U estetskim iskustvima i horizontima oekivanja shvaenim na ovaj nain oigledno postoje mnogi odnosi koji vode od jedne knjievnosti do druge i koji su unutar nekog novog horizonta oekivanja izmenili pojedine pojave u znatnoj meri.Teorija recepcije nas upravo podstie da razmislimo o problemu prihvatanja nekog dela ili nekog literarnog oblika i u knjievnosti drugog naroda. Ova teorija ujedno i prevazilazi mehaniko traganje za uticajima koje je sklono da knjievnost nekog malog naroda svede pod neposredni uticaj i totalni odnos zavisnosti od knjievnosti velikih naroda. I nema horizonta oekivanja koji bi se dao povui samo na osnovu jedne knjievnosti.Pitanje na koji nain delo kao skupina znakova deluje na oekivanja publike koja govori drugim jezicima, ta se od tog dela prima i u kom trenutku, a ta se pak uopte ne prima i na koji nain se u sluaju primanja pomera horizont oekivanja italake publike.

21. Duhovnoistorijska metoda i pobuna protiv pozitivizma poetkom 20.veka

Najvanija teorijska pitanja koja su se pojavila jo na osnovi pozitivistike nauke o knjievnosti, imale su epistemoloki i metodoloki karakter. I, mada je teorija o pozitivizmu sadrala optu koncepciju svog predmeta ontoloka pitanja, a pre svega ta je knjievnost ipak nije postavljala direktno, smatrajui da ona predstavlja isti predmet prouavanja kao i sve to nas okruuje. I metode prouavanja tada su preuzimane od prirodnih nauka koje su u to vreme odreivali opti ton nauke. Prvo izrazito stanovite koje se pojavilo u metodologiji pozitivizma bilo je genetiko tumaenje i bilo je vie orijentisano na pitanje odakle potie knjievnost, a ne ta je ona. Pojavljivale su se razliite varijante metoda knjievnih istraivanja: istorijske, socioloke, prirodnjake itd. Tako se pokualo objasniti geneza knjievnog dela ili pozivanjem na drutveni ili istorijski kontekst, ak su traene analogije sa teorijama prirodnih nauka (teorija evolucije). Pitanja o sutini knjievnosti javljaju se s prelaskom iz 19.veka u 20.vek. Kao rezultat ovog antipozitivistikog preokreta, humanistike nauke su se osamostalile i odvojile od prirodnih uvodei sopstvenu metodologiju. Zato se u ovom preokretu moe uoiti i geneza teorije knjievnosti. Sutinu ovog spora predstavljalo je genetiko i deterministiko shvatanje dela. Kao najvaniji cilj ovog antipozitivistikog pokreta postalo je izrazito odvajanje prirodnih i humanistikih nauka, izvreno sa sutinskom razlikom predmeta istraivanja. Dolo je do podele na prirodne nomotetske (zakonske) i humanistike idiografske (gr.idios=osobit) nauke. Ovo je bilo znaajno i za teoriju knjievnosti, jer je dolo do jasnog definisanja specifinosti knjievnosti kao predmeta teorije knjievnosti. Pojavili su se problemi koji se odnose na razumevanje knjievnosti, prirode interpretacije, specifinosti stvaralakog procesa, knjievnih subjektivnosti i slino.Na poetku veka sreemo se sa mnogo pravaca i orijentacija koji se bave odgovorima na pitanje ontoloke prirode: ta je knjievnost, kakve su njene osobine, po emu se razlikuje od ostalih jezikih tvorevina? Tu se istiu naroito ruska formalistika kola, praka strukturalistika kola itd. Na poetku 20.veka bile su prisutne i idiografske tendencije. Tu se uzimalo u obzir konkretno, pojedinano delo sagledano na osnovu njegovih specifinosti i neponovljivih osobina. U prvoj polovini 20.veka dominantni su uticaji teorije jezika De Sosira. Polazna osnova za oslobaanje teorije od odlika formalizma i strukturalizma postao je jeziki sistem, a ne kao do tada vanjezike uslovljenosti knjievnog dela. Kao to je De Sosir eleo da uini lingvistiku egzaktnom naukom, tako su i istraivai knjievnosti matali o pravoj egzaktnoj i naunoj teoriji knjievnosti. Osnaio se model prave naune, sistemske teorije knjievnosti. Karakterisali su je autonomija, objektivnost, univerzalnost i nadistorinost, celovitost, jezika neutralnost.Najvaniji cilj bilo je postavljanje osnova nauke o knjievnosti, konstruisanje univerzalne gramatike knjievnosti. Zahvaljujui De Sosirovoj teoriji istog jezika i teoriji knjievnosti tei istoti, optosti i apstraktnosti.

22. Mitovi kao predmet komparativnog prouavanja

Legende i legendarne linosti su omiljena oblast komparatista koji se bave tematologijom. Ovde glavnu ulogu igraju radnje, stavovi ili sudbine koje tradicija pripisuje licu, odreujui esto prema njegovom karakteru ili gledajui u njima sudbinsku predodreenost. Neke od prouavanih legendi su biblijskog porekla, kao npr. Kain, Juda. U pesmama 19.veka, Kain postaje simbol buntovnika protiv Boga. Bajronov Kain i Kain Lekonta de Lila su najslavniji meu jetkim i buntvonim tumaenjima iz kratkog opisa o Postanku sveta. Druge mnogobrojne legende su grkog porekla. Uzeti od Homera - likovi Odiseja, Nausikaje; zatim Prometej, Edip, Medeja, Ifigenija. Meu ovim linostima najzanimljiviji je Prometej. Npr. eliev Prometej oliava pobunu ljudskog duha protiv religije koja ga ugnjetava.Ovim isto pesnikim likovima mogu se dodati i drugi manje-vie istorijski. Srednji vek i renesansa su dali pesnicima mnotvo heroja, legendarnih ili istorijskih. Teme dobijaju simbolinu vrednost kod nekih pesnika, bar kad je dovoljno dug vremenski razmak i kada su legendarni junaci obavijeni velom tajanstvenosti. Npr. Tristan i Izolda veni su simboli za ljubavnike koje tajanstvena sudbina baca jedno drugom u naruje. Znaajna je i legenda o Faustu i Don uanu.

Stvarnost moemo svesti na tri krupna domena:1.carstvo prirode; svet fizikih pojava u cijim koordinatama i mi funkcionisemo2.svet drutvenih funkcija3.imaginarni svet koji je proizveo ovekKnjievni mit se razlikuje od mita u etno-religioznom smislu.

Sloen karakter mita u etno-religijskom smislu:1.mit je oblik poezije koji prevazilazi poeziju; iri je, vei i dublji od poezije, objavljuje jednu istinu, operie cudima2. mit je obred koji hoe da dovede do ritualne realizacije objavljene istineMitovi vre kolektivnu fascinaciju (bilo da je rec o Aleksandru, Napoleonu, o prirodnim mitovima...). Knjievnost je nerazdvojna od mitova i dalje je oblik mitske svesti.Mitovi su vezani za objavu neeg to je sakralno, sveto. Profanacijom sakralnih mitova nastaje knjizevnost. Sakralna pria je jedno predanje o osnivanju sveta (ili manje-osnivanju grada). Klod Levistros bavio se pitanjem motiva u mitu. Mit je uvek saga o poreklu: grada, biljke, sazveza, kraja, heroja, kosmikih pojava... Mit je pripovest data u obliku jezikaSledea razlika izmedju knjievnog i sakralnog mita: knjievni mit ima potpis. Legende su plodovi kolektivnog stvaranja. Pojedinac nije stvorio legendu, moe se potpisati, ali lanoKada mitovi izgube svoj ezoteriki karakter i sakralnu funkciju oni se rastvaraju u knjievnosti.Mit o Prometeju, Edipu, Antigoni, Kleopatri, herojsko-istorijski mitovi, Aleksandar Veliki, Jovanka Orleanka, Cezar, Luj XIV... Orfej je neiscrpna tema svetske knjievnosti.Funkcija mitova je da stvaraju jednu sekundarnu, paralelnu istoriju; ono to umre u istoriji nastavlja da ivi u mitu; mit slui i za kompenzaciju istorijskog.Mit je ilustracija egzlamparne ljudske situacije.

23. Aspekti izuavanja knjievnih tekstova: biografski, istorijski, socioloki, idejni i dr.

Biografski:Zanimanje za linost i ivot pisaca nastalo je u romantiarskoj atmosferi kulta pesnikovog ja. Dovoljna potvrda tome je slava koju su svojim biografskim radovima stekli Sent-Bev u Francuskoj i Karlajl u Engleskoj. Sredinom 19.veka ovakav pristup bio je opravdan. Naime, ondanji pozitivistiki ideal objektivne spoznaje jo vie je podsticao interes za ivot pisaca, jer se u tome videla mogunost objektivnog prouavanja knjievnosti. Ten je smatrao da nema nijedne misli i oseanja kojima se ne bi mogao oznaiti izvor. Ten je takoe tvrdio da sve to postoji, postoji kroz pojedinano bie, a to pojedinano bie treba upoznati. Biografski pristup je proistekao iz zanimanja za linost pisca sredinom tog veka i to je postao dominantan metod nauke o knjievnosti: pesnikova biografija postala je zanimljiva teoretiarima koliko i njegova poezija. Trebalo je mnogo vremena da se uvrsti saznanje da je za nauku o knjievnosti linost pisca relevantna samo onoliko koliko je dola do izraaja u samom njegovom delu, kao njegovo duhovno jezgo. Zanimanje za pisca kao izraajnog subjekta razvila se iz romantiarskog kulta Genija. Gotovo svi pesniki pokreti iz prvih decenija 20.veka razvijali su se u afirmaciji pesnike subjektivnosti. A ekspresionizam, s kojim se otpoela moderna knjievnosti, u osnovi svoje poetike (a i naziva) imao je upravo stav da je umetnost ekspresija umetnikovih oseanja. Vremenom je sazrela svest da u tumaenju poezije pesmu ne treba shvatati kao svedoanstvo o unutranjem ivotu pesnika, ve kao aktivnu, delotvornu umetniku tvorevinu. Pesma i svako drugo umetniko delo, zakljuilo se zapravo je izraajna forma, a ne spontani izarz emocije.

Istorijski:Posmatra knjievnost ne kao skup vanvremenskih dela, ve kao nestabilno i agonistiko polje verbalnih i drutvenih aktivnosti. U tom smislu najiteresantniji su nekanonski tekstovi koji bacaju novo svetlo na tradicionalan kanon. Granica izmeu knjievnih i neknjievnih tekstova biva izbrisana.Knjievni tekst je pre svega iskaz proizveden i prihvaen unutar istorije i unutar drugih proizvoda i usvajanja. To znai da knjievni tekst nije odvojen od istorijske stvarnosti i da ne predstavlja u toj stvarnosti neto izuzetno. To znai i da predmet istraivaa predstavljaju svi tragovi tekstualne prolosti koji sainjavaju kulturnu arhivu. Ta arhiva (njena struktura, naini pojavljivanja i reprodukcije) su predmet istraivanja prilikom istorijskog pristupa. Pisanje i itanje su uvek istorijski i drutveno determinisani dogaaji koji se odigravaju u vremenu i prostoru. Knjievnost nije samo proizvod date epohe, nego i sama proizvodi kulturne efekte. Prouavanje knjievnosti vezuje se za zauzimanje i odreivanje u politikom, seksualnom i ideolokom smislu sopstvenog mesta u kulturi. Nijedan diskurs ne omoguava pristup nepromenljivim istinama niti izraava trajnu ljudsku prirodu.Prouavanje knjievnosti je eklektiko zanimanje i nema pretenzije na ekskluzivnost bilo koje metode. Istorizam se poziva na marksizam i psihoanalizu.

Strunjak za uporednu knjievnost mora pre svega da se uva preuranjenih i priblinih ocena. Meaju se ideje, tenje, veona raznolika umetnika postignua koja izraava ili donosi isti tekst. Potrebno je izdvojiti bitne sastojke kod stavaroca i primaoca dela, a esto i kod prenosioca da bi se njihova sudbina odvojeno pratila i da bi se na takav nain ustanovile pozajmice i uticaji. U sloenom tkivu tekstova, sa neophodnom psiholokom tananou koju mora imati svaki pravi istoriar knjievnosti tj.istoriar ljudske due, treba rasplesti razne konce ideja, oseanja ili umetnosti.Istraivanje ne treba da se ogranii na uporeivanje tekstova. Otkrivanje i irenje ideja i oseanja moglo je potei od neke istorijske ili socijalne injenice, od nekog knjievno-obrazovanog kruga ili grupe ljude ili pak iz obimnog razgovora. U studiju o postanku dela treba dati iroko mesto ivotu samog pisca. Hronologija u tom sluaju treba da ima presudan uticaj. Da bi se obuhvatilo to vie injenica i tekstova. Treba paljivo razgledati asopise da bi se ulo u duh vremena o kojem je re. Bez tih prethodnih optih znanja o jednom vremenu, postoji opasnost da se pogreno shvate utvrene injenice.

24. Mesto tematologije u komparativnoj knjievnosti Stoffgeschichte pristup i istraivanje motiva

Prouavanje teme koje razne knjievnost jedne od druge pozajmljuju, je prvi iole jasan oblik istraivanja u oblasti uporedne knjievnosti. Ova vrsta radova nije imala naziv kod Francuza, dok Nemci to zovu Stoffgeschichte (istorija tema). Mi smo uveli naziv tematologije. U Nemakoj je naziv tematologije jo uvek prilino rairen, a naroito u zemljama gde je narodna knjievnost od posebnog znaaja, gde je ostala vrlo iva i gde duboko utie na umetniku knjievnost. Ono to se zamera tematologiji je to to se bavi teorijom knjievnosti vie nego milju i umetnou. Pol Azar tematologiju stavlja van komparatistike, jer se tematologija ne bavi knjievnim uticajima. Ima sluajeva gde istorijsko izlaganje uzastopnih oblika jedne legende u razliitim zemljama doputa da se ustanovi:1)zavisnost skorijih pisaca prema njihovim stranim prethodnicima2)udeo njihovog linog genija, modela koje su izvrili u zajednikoj temiNeki naunici ne doputaju lako da se u uporednu knjievnost unosi prouavanje narodnih tema, udesnih ili maijskih verovanja. Mora im se dati za pravo kada kau: to je folklor ne istorije knjievnosti, jer istorija knjievnosti je istorija ljudske misli posmatrano kroz umetnost pisanja. U toj podeli tematologije posmatra se samo materija, njene promene; ali nema umetnosti u tim anonimnim tradicijama. Postoji opravdan prikaz da se u uporednu knjievnost unose teme, tipovi i legende ukoliko su izazvali stvaranje dela koja u dovoljnoj meri imaju knjievno obeleje. Tematologija obuhvata veoma iroku oblast. Ponekad se granii sa folklorom ili naukom o narodnim tradicijama, ponekad dodiruje pitanje meusobnog upliva velikih pisaca. Razlikujemo tri kategorije:1)teme - bezline situacije, tradicionalne motive 2)tipove zanimanja, stavove, sudbine, udesna bia3)legende dogaaji ili skupovi dogaaja iji su likovi mitski, legendarni ili istorijskiProuavanju tema folkloru su najblie tradicionalne situacije ili anegdote. Izvesne opte situacije, moralni problemi ili stvarni zapleti. Ponekad se prouavaju i mesta gde su pisci postavili svoje likove.Tomaevski i njegova definicijamotiva: motiv je najsitnija konkretna estica u zapletu radnje i koja je pokreta radnje.Trag u pesku koji se pojavljuje u svim robinsonijadama je motiv; brodolom je motiv; zmija je motiv i u Malom princu i u mitu o Euridici.Tema je predmet koji se obrauje, npr. tema insularnosti: opstanak oveka usamljenog u svetu. Tema je mona i uslovljava anr.Za teme je bitno da nikada ne ostanu u okviru jednog jezika, ve da su internacionalne, kosmopolitske, kreu se kroz narode i epohe. Opte su i apstraktne, za razliku od motiva koji je konkretan.Velek je bio veliki protivnik tematske kritike. Smatrao je da se na taj nain erei knjievno delo. Glavna zamerka: povrnost mehaniko povezivanje.

25. Teorija itanja i tipologija italaca

Kritiar iz doba romantizma M.H.Abrams opisivao je knjievnu komunikaciju prema osnovnom modelu trougla, u ijem se centru nalazi delo, a ija temena odgovaraju autoru i itaocu. Pragmatiki pristup delu vezuje se za publiku, javnost, itaoce. to se tie pitanja itaoca, teze o njemu su opirne koliko o pitanju intencije, referenci i naravno zavise od ostalih faktora. Montenj je veliao itanje kao usavravanje uglaenog oveka, negovanje ukusa, uivanja, ali svemu tome se suprotstavlja nunost postojanja distance, objektivnosti, metode. Brantijer i Lanson govore da treba umai itaocu i njegovim hirovima.Amerika nova kritika delo je definisala kao samodovoljnu organsku celinu na koji bi trebalo primeniti tkz. close readining, odnosno itanje koje bi bilo savreno objektivno, deskriptivno, koje bi vodilo rauna o dvosmislenostima i paradoksima.itanje je pred tekstom uglavnom nemono: Riards je jedan od retkih kritiara koji su se usudeli da iznesu tu dijagnozu. On reformie principe tanog itanja koje bi ispravilo uobiajene greke. Govori da itaoca treba poduiti paljivijem itanju, ovladavanju njegovih individualnih i kulturolokih ogranienja.Za teoriju knjievnosti koja je zasnovana na strukturalizmu i koju obeleava elja za opisivanjem neutralnog funkcionisanja teksta, empirijski italac takoe je bio uljez. Naratologija i poetika ograniavaju se na opisivanje objektivnih tekstualnih prinuda koje ureuju preformanse stvarnog itaoca. italac je u ovom sluaju funkcija teksta, poput onog itaoca koga je Pifater nazvao arhiitaocem sveznajuim itaocem. Moe se rei da teorija knjievnosti stvarno itanje zanemaruje u korist teorije itanja, odnosno, definie kompetentnog ili idealnog itaoca, itaoca kakvog zahteva tekst, a koji e se povinovati oekivanju teksta. itanje karakterie projektivnost, identifikacija. Prema Sartru, in pisanja ukljuuje i in itanja, kao svoj dijalektiki korelativ i ova dva analogna ina zahtevaju dva zasebna operatera.Javlja se zatim i estetika resepcije, u pitanju je kola iz Konstance (Izer, Jaus). Teorijom efekta itanja (reader-response theory) bavili su se Stenli Fi, Umberto Eko, Bart.Bart definie itaoca kao lovca ili detektiva, koji svim radovima u svetu znakova, treba da razrei kao svojesvrsne izazove mala pomeranja smisla. Ali Bart itanju uporno prilazi sa strane teksta.Imamo dva tipa radova:1)oni koji pripadaju fenomenolofiji individualnog itanja (R.Ingarden)2)hermeneutika opteg odgovora na tekst (Gadamer, Jaus)

Implicitni italac je svojevrsna konstrukcija teksta, koju stvarni italac kontuira kao prinudu. Implicitni italac se podudara sa ulogom koju stvarnom itaocu dodeljuju uputstva teksta. Izer govori o knjievnom univerzumu koji je pun prinuda, tako tekst od itaoca trai da se povinuje njegovim uputstvima. Implicitni italac stvarno itaocu prua model, definie gledita koja stvarnom itaocu omoguavaju da pronikne smisao teksta. Tako se italac istovremeno percipira kao struktura teksta (implicitni italac) i kao strukturisani in (stvarno itanje). in itanja sastoji se u konkretizaciji shematskih usmerenosti teksta, da bi sebi predstavio likove, dogaaje, ispunio praznine naracije i deskripcije.Izer insistira na onome to se zove repertoarom, odnosno na celini drutvenih, istorijskih i kulturolokih nosrmi koje italac nosi sa sobom kao neophodnu spremu za itanje.Da bi dolo do itanja neophodno je da postoji minimum ukrtanja izmeu repertoara stvarnog itaoca i repertoara teksta, odnosno implicitnog itaoca. Tu dolazi do izraaja pitanje: moe li stvarno itanje biti predmet teorijskog izuavanja?Delo je otvoren, ono se pri svakom itanju otvara malo po malo, ali samo da bi mu se italac povinovao. Glavna karakteristika teorije itanja poslednjih decenija je stalno davanje sve vee slobode itaocu pred tekstom. Na itaocu je sloboda da sam dopunjava tekst.Izerov italac je otvoren, slobodouman, spreman je da prihvati igur teksta. On u sutini opisuje iskustvo uenog itaoca, ali ta je sa itaocem koji nema takvu pozadinu?Eko govori da se na svako delo moe primeniti neogranien broj itanja.Miel arl smatra da aktuelno delo nema vei znaaj od beskonanog broja virtuelnih dela koje knjegovo itanje sugerie.

26. Strukturalno prouavanje knjievnosti

Za poetak strukturalizma uzima se datum objavljivanja Opte lingvistike Ferdinanda de Sosira 1916.godine. Za vrhunac - posleratnu fazu inspirisanu milju Klod Levi-Strosa. Ako poststrukturalizam prihvatimo kao mutaciju strukturalizma, onda se moemo sloiti da je on trajao skoro itav jedan vek. Strukturalizam se u teoriji knjievnosti pre svega razvio pod uticajem strukturalne lingvistike i strukturalne antropologije.

Najvanije pojave obuhvaene terminom strukturalizam obino se sistematizuju na sledei nain:1)lingvistika:Glavne kole:-enevska kola (Sosir, Bali)-Praka kola (Jakobson, Trubecki)-Kopenhaka kola (Luj Hjelmslev)-Amerika kola (Franc Boas, Edvard Sapir, Bendamin Lo Vorf, Leonard Blumfild)2)strukturalna antropologija etnologija:-teorija Klod Levi-Strosa3)nauka o knjievnosti:Glavne kole i orijentacije:-Praka strukturalistika kola (Jakobson, Mukarovski, Vodika, Havranek, Matezius)-lingvistika poetika (teorija poznog Jakobsona)-generativna poetika (Francuska naratoloka kola)-poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije)-strukturalistije poetike ezdesetih do osamdesetih godina (Cvetan Todorov, erar enet, Bart)-intertekstualne poetike osamdesetih godina (enet, Rifater)

Opti karakter knjievnoteorijske misli u znaku strukturalizma pre svega je oznaavala koncepcija vajcarskog lingviste de Sosira. Iako su glavni predmet de Sosirovih istraivanja bili sanskrit i indoevropska lingvistika, u istoriju su ipak ula predavanja o optoj lingvistici. Predmet strukturalizma je univerzalan i apstraktan sistem jezika. Predmet opte lingvistike postao je sistem jezika a ne govor ili pojedinana iva re. Jezik je definisan kao zajedniki i celovit sistem uzajamnih povezanosti i odnosa svih pojedinanih elemenata. De Sosir je pri tome izdvojio i najmanje nedeljive jezike jedinice na zvunom nivou foneme. Znaenje rei u jeziku proizilazilo je samo iz pozicione vrednosti znaka, npr. prema njegovom odnosu prema predmetu koji zamenjuje. Veza znaka i znaenja imala je abritaran karakter, a nezavisnost znaka od stvarnosti dodatno je ojaavala tezu u De Sosirovom sistemu jeziki znak je bio definisan kao povezanost akustike slike (oznaitelj) i pojma (znaenja). De Sosira je vie zanimala unutranja organizacija jezikog sistema nego npr.njegova evolucija. Jezik shvata sa sinhronijske, ne sa dijahronijske take gledita.Nain istraivanja koji je predlagao de Sosir uklanjao je iz vidnog polja uzrono-posledine veze (genezu) pojava, stavljajui u centar panje sklopove unutranjih odnosta elemenata sistema, kao i njihove funkcionalne zavisnosti. Strukturalizam e proizvesti itavu seriju strukturalnih poetika, od dostignua Prake kole do razliitih poetika 60-ih i 80-ih.Osnovni zadatak prake strukturalistike kole bio je stvaralako razvijanje i upotpunjavanje De Sosriove koncepcije u oblasti lingvistike, kao i udvajanje De Sosirove koncepcije. Bavili su se problemom ta je poetinost?. Druga vana osobina jeste aktuelizacija raznih nivoa jezika.Slino formalistima, i praki strukturalisti su postavljali pitanje o specifinosti knjievnosti, i za njih se ta specifinost pre svega ispoljavala u jeziku. Osnovni termini teorije knjievnosti u znaku prake kole su osim pesnikog jezika, struktura, znak i funkcija.Praki strukturalisti pokuali su da opti istorijski razvoj knjievnosti prikau kao promenu estetskih struktura. Najvanije dostignue prake kole su teorija pesnikog jezika i estetske funkcije, podrobne analize pesnikog jezika, uvod u knjievnu semantiku, teorija strukture i knjievnog znaka kao i formulisanje osnova za metodologiju istorije knjievnosti.Roman Jakobson napisao je znaajno delo Lingvistika i poetika. I za njega je bio veoma vaan pristup specifinosti knjievnosti iz komunikacione perspektive. Ovi konstruktivni inioci nisu oznaavali samo komunikanta, poiljaoca i primaoca, ve i razliite dodatne elemente: kod i kontakt. Jakobson izdvaja metajeziku funkciju (informacije o kodu koje se nalaze u jeziku i kojom se slue i poiljalac i primalac) i fatiku funkciju (forme koje postoje u jeziku i koje slue samo za podraavanje komunikacije).to se tie strukturalizma i knjievne kritike, znaajno je spomenuto Todorova, eneta i Barta. Oni su uvideli duboku srodnost metoda strukturalizma i naina rada knjievne kritike, pa se strukturalizam nalazio implicitno u knjievnoj kritici. Knjievna kritika je dakle vrsta strukturalistike delatnosti, gde Bart govori da u stvari nema nikakve tehnike razlike izmeu nacionalnog strukturalizma i knjievnosti i uopte umetnosti. S druge strane, prema enetovom miljenju, strukturalna analiza je knjievnoj kritici bila od velike praktine koristi. Bilo je uz to mogue da se potpuno odbaci prouavanje spoljnih uslovljenosti knjievnosti (psihologija, drutvo, istorija), tretirajui samo delo kao nezavisno bie. Tako se strukturalizam ukljuio u pokret opozicion prema pozitivizmu uvodei imanentizam (analizu ogranienu na delo).Bart govodi o knjievnost sposobnosti i naglaava mogunost odvajanja knjievnog dela od njegovog stvarnog autora. Prema shvatanju Todorova, nije vie uopte trebalo da se bavi analiziranjem konkretnih pojedinanih knjievnih tekstova, ve samo opisivanjem apstraktnih struktura. A ovi tekstovi bi mogli biti samo njihova realizacija. Strukturalizam ove trojice esto je nazivan ortodoksnim.Semiotika, nauka o znakovima, povezala se sa strukturalistikom milju i postae u pravom smislu nauna disciplina semiologija.Semiotika ima tri polja: semantiku, sintaksu i pragmatiku.

27. Fenomenoloki pristup knjievnom delu

Fenomen (gr. phaino = pojavljivati se) je neto to se pojavljuje, neto to vidimo onakvim kakvim ga vidimo i to moemo verno opisati ne izriui nikakav sud o tome sve dok ga ne vidimo onakvim kakvim jeste.Otac fenomenologije je Edmund Huselr, matematiar i filozof. On je 1911.godine objavio raspravu Filozofija kao stroga nauka u kojoj je izneo stav da filozofija treba da bude nauka odreenih formalnih osobina, a njene tvrdnje treba da budu argumentovane na apodiktiki nain. To moe da ostvari samo onda kada se ne bude pozivala na druge nauke, ve kada stekne potpunu autonomiju i optost.Osnovna fenomenoloka teza glasi: sve ono to se pojavljuje u svetu ima smisao zahvaljujui inu svesti. Saznanje ne zavisi od toga ko i na koji nain saznaje, ve se zasniva na potpunom odvajanju istine od njenih promenljivih okolnosti njenih shvatanja. Konano merilo istine je njena oiglednost, odnosno da se ona prikazuje isto svima, nezavisno od take gledita i stavova. Fenomenologija ima dva ishodita: Huserlovu orijentaciju na predmet i Huserlovu orijentaciju na jezik. Fenomenologija u nauci o knjievnosti pre svega znai da se u sredite razmiljanja stavi knjievno delo kao estetiki predmet, kao totalitet, s tim to e se posmatrati u svojim fenomenima, korelativno. Paljivim razmiljanjem nad jednim jedinim fenomenom u jednom delu, moemo doi do optih zakona u strukturi dela. U svom totalitetu kao estetiki predmet ono ima svoju strukturu u podlee svojim zakonima. Sagledavanje sutine otkriva nam se pri tome kao metodska indikacija. Sutinsko se saznaje neposredno, iskljuujui na uobiajeni, prirodni stav, to znai da iskljuujemo svaku relativnost dela u odnosu na pisca, na sredinu ili epohu u kojoj je ona nastala i da posmatranje svedeno na relaciju objekt-subjekt. Takav intuitivni put bitno se razlikuje od svakog deduktivnog ili induktivnog. Inutitivni put znai da se u jednom delu sagleda svekolika sutina stvari.Veksler je prvi istoriar knjievnosti koji pokuava da fiksira mesto fenomoenologije u nauci o knjievnosti. Zahvaljujui Ingardenu, delo je definisano kao estetiki predmet sainjen od slojeva. Knjievno delo se precizira kao heterogena struktura slojeva koji ine harmoninu celinu u kojoj svaki njen deo doprinosi stvaranju estetikih kvaliteta.Fenomenoloki princip u shvatanju filozofije kao stroge nauke odrazio se i na nauku o knjievnosti tako to je u nizu varijacija utkao u metodoloki pristup shvatanje o fenomenu kao odrazu u naoj svesti i da se u takvom fenomenu skriva sutina, opti zakon. Ovakvo shvatanje o fenomenu ovaj metod objedinjuje sa hermeneutikom, sa uverenjem da je deo sadran u celini tako da je celina neto vie od svih delova zajedno. Osnovni metodoloki zahtev sastoji se u tome da svaki takav fenomen detaljno opiemo. Kod ritma, fenomenologija ne sumljivo otvara sasvim nove puteve ukazujui nam na unutranji ritam koji je imanentan delu. Posebno bogato podruje za fenomenoloka istraivanja jeste oblast predmeta prikazanih u delu: likova, stvari, zbivanja. Fenomenoloka analiza nam otkriva najrazliitije dimenizije realiteta. Sa fenomenom aspekta tesno su povezani i fenomeni opalizacije. Pisac daje samo neke aspekte oekujui da e ih italac dopuniti. Mnogobrojni problemi perspektive postali su aktuelni kada je fenomenologija poela prodirati u ovo podruje nauke. Postoje perspektive prostora, vremena i pripovedanja. Fenomenoloko istraivanje vremena po svemu sudeu ukazuje na posebna shvatanja tradicionalnih gramatikih vremena, na ta je ukazao tajger.Fenomenoloki pristup treba da ispita i metafizike kvalitete. Ne bismo trebali da se odreknemo istorijske sinteze, ve je najbolje da je dopunimo fenomenolokim posmatranjem. Znaajna su dostignua Romana Ingardena kao fenomenologa. Fenomenolozi su proirili knjievnoteorijski renik kategorija predstavljenog sveta, kvazi-sudova, konkretizacije, implicitnog itaoca. Odbacili su psiholoku i biografsku kategoriju autora zamenjujui je subjektom intencionalnih inova fiksiranih u tekstu koji zahtevaju stvaralaku aktivnost itaoca. Fenomenolozi su itaocu podarili glavnu ulogu.Fenomenologija se nalazi