tkanje svemira

Tkanje svemira

Dela Brajana Grina:

elegantni kosmos

tkanje svemira

ikar na rubu vremena

skrivena stvarnost

Brajan Grin

Tkanje svemira

Prevod

Goran Vujasinović

Ana Ješić

Prostor, vreme

i ustrojstvo stvarnosti

Naslov originalaBrian Greene: The faBric of The cosmos

copyright © 2004 by Brian r. Greenecopyright © 2010, 2016. za srpsko izdanje, heliks

Prevod ove knjige objavljen je u saradnji sa izdavačkom kućom Jesenski i Turk

Izdavačheliks

Za izdavačaBrankica stojanović

Lektor aleksandra Dragosavljević

Štampaartprint media, Novi sad

Drugo izdanje

Knjiga je složena tipografskim pismima

Swift i Centennial

isBN: 978-86-86059-79-6

smederevo, 2016.

www.heliks.rs

Posveceno Trejsi

vii

Sadržaj

Predgovor ix

Deo I: Arena stvarnosti

1. Putevi ka stvarnosti 3

2. Kosmos i kofa 25

3. Relativnost i apsolut 41

4. Pletenje prostora 79

Deo II: Vreme i iskustvo

5. Zamrznuta reka 127

6. Slučaj i strela 143

7. Vreme i kvant 177

Deo III: Prostorvreme i kosmologija

8. O pahuljicama i prostorvremenu 219

9. Isparavanje vakuuma 251

viii

10. Raščlanjivanje praska 271

11. Kvanti na nebu s dijamantima 303

Deo IV: Počeci i objedinjenje

12. Svet na žici 325

13. Svemir na brani 373

Deo V: Stvarnost i mašta

14. Nebo i zemlja 411

15. Teleportacija i vremeplov 433

16. Budućnost jedne aluzije 467

Napomene 491

Naučni pojmovnik 541

Preporučena literatura 547

Indeks 549

O autoru 576

ix

Predgovor

Nijedna druga naučna tema ne nadahnjuje maštu kao prostor i vreme.

ima dobrih razloga za to. ova dva pojma poprište su realnosti, pravo

su tkanje kosmosa. Čitavo naše postojanje – sve što činimo, celokupno

naše iskustvo – odigrava se u nekoj oblasti prostora u određenom vremen-

skom periodu. ipak, nauka i dalje samo pokušava da shvati šta su, zapravo,

prostor i vreme. Jesu li stvarni fizički entiteti ili tek korisne ideje? ako su

stvarni, da li su osnovni, ili nastaju iz fundamentalnijih konstituenata?

Šta znači prazan prostor? ima li vreme početak? Da li ima strelu neopo-

zivo usmerenu od prošlosti ka budućnosti, na šta upućuje svakodnevno

iskustvo? možemo li da upravljamo prostorom i vremenom? U ovoj knjizi,

pratićemo trista godina strastvenog naučnog istraživanja čija je svrha tra-

ganje za odgovorom ili barem nagoveštajem odgovora, na takva osnovna,

ali duboka pitanja o prirodi kosmosa.

Na tom putovanju stalno ćemo se susretati i s jednim drugim pita-

njem, u čvrstoj sprezi s prethodnim. To pitanje je opsežno koliko i nedo-

kučivo: šta je stvarnost? Nama, ljudima, dostupna su samo unutrašnja

iskustva percepcije i mišljenja – kako, onda, možemo biti sigurni da ona

zaista odražavaju spoljašnji svet? filozofi su odavno svesni tog problema.

filmski autori su ga učinili popularnim kroz priče o veštačkim svetovima,

nastalim u fino podešenim neurološkim simulacijama koje postoje samo

u umovima protagonista. a fizičari, poput mene, duboko su svesni toga

da realnost koju opažamo – materija što evoluira na pozornici prostora i

Predgovor

x

vremena – možda ima samo malo, ako uopšte i ima, veze s pravom real-

noću oko nas. ipak, opažanja su jedino što imamo, te ih shvatamo ozbiljno.

Biramo sirove podatke i matematičke okvire za vodilje, a ne nesputanu

maštu ili nepopustiljivi skepticizam, i tražimo najjednostavnije, no ujedno

i najdalekosežnije teorije koje mogu da objasne i predvide ishod današ-

njih i budućih eksperimenata. Time postavljamo žestoka ograničenja na

teorije za kojima tragamo. (Na primer, u ovoj knjizi nećete naći nagove-

štaje da plutam u cisterni, povezan hiljadama žica za stimulaciju mozga

zbog kojih samo umišljam da sada pišem ovaj tekst.) ali tokom poslednjih

sto godina, otkrića u oblasti fizike upućuju na revizije našeg svakodnev-

nog osećaja stvarnosti koje su u toj meri dramatične, takve glavolomke

i udari na paradigme koliko i najmaštovitija dela naučne fantastike. Te

revolucionarne promene smernice su za naše putovanje po stranicama

ove knjige.

mnoga pitanja koja razmatramo identična su, premda prikazana u

drugačijem ruhu, onima koja nisu kroz vekove davala mira aristotelu,

Galileju, Njutnu, ajnštajnu, i nebrojenim drugim naučnicima. i pošto

je namena ove knjige da opiše naučnu oblast u začetku, pratićemo sud-

binu tih pitanja otkrivajući kako su ih generacije u prošlosti proglašavale

razjašnjenim, a njihovi naslednici opovrgavali, da bi ih naučnici u poto-

njim vekovima doterivali i iznova definisali.

Na primer, kada budemo razmatrali komplikovano pitanje da li je

prostor koji je sasvim prazan kao belo slikarsko platno, stvaran entitet

ili samo apstraktna ideja, pratićemo klatno naučnog mišljenja kako se

njiše od Njutnove objave iz 17. veka o realnosti prostora, preko suprot-

nog zaključaka ernsta maha u 19. veku, do ajnštajnove dramatične refor-

mulacije samog pitanja stoleće kasnije, kojom je spojio prostor i vreme, i

najvećim delom opovrgao maha. susrešćemo se, potom, sa kasnijim otkri-

ćima koja su još jednom izmenila samo pitanje redefinisanjem značenja

reči „prazno“, predstavljajući prostor kao neizbežno ispunjen nečim što

nazivamo kvantnim poljima i, moguće je, difuznom energijom zvanom

kosmološka konstanta – modernim odjecima starog i odbačenog pojma

etera u prostoru. Povrh toga, opisaćemo kako bi predstojeći eksperimenti

na planu prostora mogli da potvrde određene aspekte mahovih zaključaka

koji su u skladu sa ajnštajnovom opštom relativnoću – biće to dobra ilu-

stracija fascinantne i složene mreže naučnog razvoja.

Predgovor

xi

Danas su nam na raspolaganju plodonosne spoznaje inflatorne kosmo-

logije o streli vremena, bogata paleta dodatnih prostornih dimenzija teo-

rije struna, radikalna pretpostavka m-teorije da bi prostor koji naselja-

vamo mogao biti samo komadić što pluta u većem kosmosu, i aktuelno

nagađanje na granici pojmljivog – da kosmos koji vidimo nije ništa više

do kosmički hologram. Još uvek ne znamo da li su novije ovakve pretpo-

stavke tačne. ali ma koliko besmisleno zvučale, shvatamo ih ozbiljno, jer

ka njima nas vodi naša uporna potraga za najdubljim zakonima kosmosa.

Čudna i neznana stvarnost ne mora da bude samo plod bogate mašte

naučne fantastike, već se može ukazati i usled najnaprednijih otkrića

moderne fizike.

Tkanje svemira namenjeno je prevashodno širem krugu čitalaca sa skro-

mnim ili nikakvim obrazovanjem na polju nauke, ali koje želja za razume-

vanjem mehanizama po kojima funkcioniše kosmos podstiče da se uhvate

u koštac s brojnim složenim i zahtevnim konceptima. Kao i u mojoj prvoj

knjizi, Elegantni kosmos, ni u jednom trenutku se ne udaljavam od ključnih

naučnih ideja, izostavljajući, istovremeno, matematičke detalje u korist

metafora, analogija, priča i ilustracija. Pravovremeno ću upozoriti čita-

oce na svaki težak deo u knjizi, uz kratak pregled za one koji odluče da

preskoče zahtevnije diskusije ili da se ne upuštaju preduboko u njih. Na

taj način, čitaoci će moći da hode putem otkrića i da pored znanja o aktu-

elnom pogledu na svet koji pruža fizika, stiču i uvide o tome kako je taj

pogled na svet postao prihvaćen.

Knjiga bi trebalo da zainteresuje i studente, predane čitaoce opštih

naučnih tekstova, profesore i profesionalce iz ove oblasti. iako su početna

poglavlja pregled neophodnih, ali standardnih osnovnih podataka o rela-

tivnosti i kvantnoj mehanici, pristup u čijem je središtu fizički aspekt pro-

stora i vremena donekle je nekonvencionalan. U narednim poglavljima,

razmatram široku paletu tema – između ostalog i Belovu teoremu, ekspe-

rimente sa odloženim izborom, kvantna merenja, ubrzanu ekspanziju,

mogućnost stvaranja crnih rupa u narednoj generaciji akceleratora čestica,

živopisne vremeplove kroz crvotočine – kako bi čitaoci stekli saznanja o

brojnim najizazovnijim pomacima oko kojih se lome koplja.

Deo materijala koji izlažem u ovoj knjizi je kontroverzan. Najvažnije

stavove o temama koje su još uvek predmet rasprava, predstavio sam u telu

teksta. Za nedoumice oko kojih postoji opšte slaganje, drugačija gledišta

Predgovor

xii

sam naveo u napomenama. Pojedini naučnici, naročito oni koji zastupaju

manjinska gledišta, možda će dovesti u pitanje neke moje procene, ali sam

se trudio da kroz čitav tekst i u napomenama održim uravnotežen odnos

prema različitim mišljenjima. Naročito marljiv čitalac će u napomenama

naći i detaljnija objašnjenja, razjašnjenja i prigovore od važnosti za pitanja

koja sam pojednostavio, kao i sažete matematičke dopune (za čitaoce koje

i to zanima) pristupu bez jednačina u glavnom tekstu. Kratak pojmovnik

poslužiće kao referenca za neke stručnije naučne termine.

Ni knjiga ove dužine nije dovoljna za opširnu temu prostora i vre-

mena. fokusirao sam se na one elemente za koje mislim da su uzbudljivi

i od ključne važnosti za formiranje pune slike realnosti slikane četkicom

moderne nauke. Njihov izbor je vrlo često bio odraz mojih ličnih sklono-

sti, te se izvinjavam onima kojima se čini da njihovom polju istraživanja

ili omiljenoj oblasti proučavanja nije posvećena odgovarajuća pažnja.

imao sam sreću da sam, dok sam pisao Tkanje svemira, dobijao reakcije

mnogih predanih čitalaca koje su mi mnogo značile. rafael Kasper, Luboš

motl, Dejvid stajnhart i Ken Vajnberg čitali su razne verzije rukopisa u

celini, ponekad i više puta, i dali mi brojne, detaljne i pronicljive pred-

loge koji su u mnogome poboljšali jasnoću i preciznost izlaganja. od srca

im zahvaljujem. Dejvid albert, Ted Balc, Nikolas Bouls, Trejsi Dej, Piter

Demčuk, ričard ister, ana hol, Kejt Goldsmit, Šeli Goldstajn, majkl Gor-

din, Džošua Grin, artur Grinspun, Gavin Guera, sandra Kaufman, edvard

Kastenmajer, robert Krulvič, andrej Linde, Šani ofen, maulik Parik, majkl

Popovic, marlin skali, Džon stačel i Lars streter pročitali su rukopis u celini

ili delimično, a njihovi komentari su bili izuzetno korisni. i razgovori sa

andreasom albrehtom, majklom Basetom, Šonom Kerolom, andreom

Kros, ritom Grin, alanom Gutom, markom Džeksonom, Danijelom Kaba-

tom, Vilom Kinijem, Džastinom Kaurijem, hiranjom Pejris, solom Perl-

materom, Konradom Šalmom, Polom stajnhartom, Leonardom saskin-

dom, Nilom Turokom, henrijem Tajom, Vilijamom Varmasom i erikom

Vajnbergom, takođe su mi bili od pomoći. Posebnu zahvalnost dugujem

rafaelu Ganeru, čiji su se izoštreno čulo za pravu raspravu i spremnost

da kritikuje razne moje pokušaje pokazali neprocenjivim. erik martinez

mi je neumorno pružao presudnu pomoć u pripremi knjige za štampu, a

Džejson sivers je zaslužan za izvanredne ilustracije. Zahvaljujem svojim

agentima, Katinki metson i Džonu Brokmanu. Veliku zahvalnost dugujem

Predgovor

xiii

svom uredniku, martiju ašeru, izvoru podrške, saveta i pronicljive kritike

koji su znatno poboljšali kvalitet izlaganja.

finansijska sredstva za moje istraživanje, tokom dosadašnje karijere,

obezbeđivalo je ministarstvo za energiju, njegova Nacionalna fondacija za

nauku i fondacija alfred P. sloan. Veoma sam im zahvalan na podršci.

Deo I

Arena stvarnosti

3

Poglavlje 1

Putevi ka stvarnostiProstor, vreme i ustrojstvo stvarnosti

Nijedna knjiga na prašnjavim policama moga oca nije bila zabranjena.

ipak, dok sam odrastao nisam video da iko poseže za nekom knjigom.

mahom su to bile glomazne knjige – opsežna istorija civilizacije, s njom u

skladu vrhunska dela zapadne literature, i još mnogi drugi naslovi kojih

se više ne mogu setiti – sve kao da su srasle s policama blago ulubljenim

posle decenija pružanja čvrste potpore. ali na najvišoj polici bio je tanak

knjižuljak koji bi mi svako malo privukao pogled jer se činilo da mu tu

nikako nije mesto – kao Guliveru među Brobdingangcima. sada nisam

sasvim siguran zašto sam toliko čekao da se latim te knjige. možda mi se,

kako su godine prolazile, sve manje činilo da je knjiga tu da bi se čitala,

već da je pre porodično nasleđe kome se divite izdaleka. ipak, to straho-

poštovanje se povuklo pred tinejdžerskom plahovitošću. Dohvatio sam

knjižuljak, otresao prašinu s njega i otvorio prvu stranu. Prvih nekoliko

rečenica bilo je, u najmanju ruku, zadivljujuće.

„samo je jedan pravi filozofski problem, a to je ubistvo“, počinjala je

knjiga. Ustuknuo sam. „Da li svet ima tri dimenzije, ili um devet ili dva-

naest kategorija“, pisalo je dalje u tekstu, „manje je važno“, takva pita-

nja, usledilo je objašnjenje, deo su igre koju čovečanstvo igra, ali njima

se treba posvetiti tek kada se razreši glavno pitanje. Knjiga je bila Mit o

Sizifu, a autor nobelovac alber Kami. sledećeg trena, ledena hladnoća ovih

reči otopila se pod svetlom poimanja. Da, naravno, pomislio sam. možeš

razmatrati ovo ili analizirati ono do kraja sveta i veka, ali pravo pitanje

Tkanje svemira

4

je hoće li te sva tvoja razmatranja i analize uveriti da vredi živeti. Na to

se sve svodi. ostalo su tek detalji.

mora biti da se moj slučajni susret s Kamijevom knjigom odigrao u

uzrastu kad sam bio naročito osetljiv, jer su mi se te reči, više nego bilo

šta drugo što sam pročitao, urezale u pamćenje. stalno sam se pitao šta

bi svi ti razni ljudi koje sam sreo ili za koje sam čuo ili koje videh na tele-

viziji, odgovorili na to najvažnije od svih pitanja. ipak, iz današnje pozi-

cije, rekao bih da se njegova afirmativna tvrdnja, ona o ulozi naučnog

napretka, nametnula kao poseban izazov za mene. Kami je bio svestan

vrednosti razumevanja strukture kosmosa, ali, koliko sam uspeo da shva-

tim, odbacivao je mogućnost da bi takva spoznaja mogla da utiče na naš

odnos prema tome vredi li živeti. Naravno, fine nijanse teksta o egzisten-

cijalističkoj filozofiji meni, tada tinejdžeru, bile su jasne koliko i Bartu

simpsonu romantičarska poezija, ali nije mi se činilo da je Kami izveo

ispravan zaključak. Već tada sam nameravao da postanem fizičar, i smatrao

sam da je za činjenicama potkrepljenu ocenu života neophodno sasvim

razumeti samo poprište života – kosmos. sećam se da sam razmišljao kako

bi naša procena života bila potpuno kompromitovana kad bismo preko

svog iskustva stvarali površan portret stvarnosti – da, je kojim slučajem,

ljudski rod živeo u pećinama duboko pod zemljom, nesvestan lica zemlje,

blistave sunčeve svetlosti, okeanskog povetarca i zvezda na nebu, ili da je

evolucija krenula drugačijim tokom, a mi stekli samo čulo dodira, tako

da smo sve što znamo spoznali na osnovu dodirivanja našeg neposred-

nog okruženja, ili da su ljudske mentalne moći prestale da se razvijaju

u ranom detinjstvu a naše emocionalne i analitičke veštine napredovale

samo do uzrasta petogodišnjaka. Kad bismo, najzad, uspeli da izađemo na

površinu, ili da steknemo čulo vida, sluha, mirisa i ukusa, ili da razvijemo

umove do sadašnjeg stepena, naš kolektivni pogled na život i kosmos bi se,

nužno, korenito promenio. Dotad kompromitovani uvid u stvarnost bacio

bi sasvim drugačije svetlo na najvažnije od svih filozofskih pitanja.

ali, možda ćete se zapitati – šta s tim? svaka trezvena procena bi nas,

svakako, uputila na sledeći zaključak: iako možda ne razumemo kosmos

u potpunosti – ne shvatamo svaki aspekt ponašanja materije ili načina na

koji život funkcioniše – vidimo grube obrise na platnu prirode. Naravno,

ostvarenja u oblasti fizike (kao što je utvrđivanje broja prostornih dimen-

zija) ili u oblasti neuropsihologije (na primer, razumevanje svih organi-

zacionih struktura u mozgu) ili napredak u koliko god drugih naučnih

Putevi ka stvarnost i

5

poduhvata, mogao bi, kako Kami nagoveštava, da dopuni sliku važnim

detaljima, ali njihov uticaj na procenu života i stvarnosti bio bi minima-

lan. stvarnost je, po svoj prilici, ono što mislimo da jeste; stvarnost nam

se otkriva kroz naša iskustva.

mnogi od nas, makar samo i implicitno, manje-više dele ovakvo stano-

vište. Ja razmišljam na ovaj način u svakodnevnom životu; lako nas zavede

lice prirode koje dopušta da spoznajemo našim čulima. ipak, u deceni-

jama iza prvog susreta s Kamijevim tekstvom, shvatio sam da se u moder-

noj nauci govori nešto sasvim drugo. sveprožimajuće naravoučenije koje

sledi iz naučnih istraživanja iz prošlog veka jeste da ljudsko iskustvo često

navodi na grešku u sagledavanju prave prirode stvarnosti. odmah ispod

površine svakodnevice postoji svet koji bismo teško prepoznali. sledbe-

nici okultnog, oni što veruju u astrologiju i oni koji poštuju verska načela,

koji govore o stvarnosti van iskustva, odavno su, iz različitih perspektiva,

izveli sličan zaključak. ali nisam to imao na umu. mislim na delo pronic-

ljivih inovatora – naučnika – koji su skidali sloj po sloj kosmičkog luka,

uklanjali jednu po jednu enigmu, otkrivajući kosmos koji je odmah na

prvi pogled iznenađujući, neobičan, uzbudljiv, elegantan i potpuno razli-

čit od bilo čega što je iko očekivao.

Ti naučni pomaci nikako nisu samo detalji. Dostignuća iz oblasti

fizike su izazvala – a i dalje to čine – dramatične revizije naše predstave o

kosmosu. i danas sam, kao i pre više decenija, uveren da je Kami ispravno

odabrao pitanje vrednosti života kao najvažnije, ali uvidi moderne fizike

uverili su me da je sagledavanje života kroz sočiva svakodnevice isto kao

posmatranje Van Gogovog platna kroz praznu bocu koka-kole. savre-

mena nauka je obarala jednu za drugom činjenice dobijene na osnovu

naših rudimentarnih percepcija, pokazujući da one često stvaraju nejasne

predstave o svetu koji naseljavamo. i, dok je Kami izdvojio fizička pita-

nja i proglasio ih sekundarnim, moje je mišljenje da su ona primarna.

smatram da fizička stvarnost postavlja i scenu i osvetljenje za hvatanje

u koštac s Kamijevim pitanjem. sagledavanje egzistencije uz zanemari-

vanje zaključaka moderne fizike ravno je rvanju s nepoznatim protiv-

nikom u mraku. Time što produbljujemo svoje razumevanje prave pri-

rode fizičke stvarnosti, temeljno preobražavamo shvatanje nas samih i

sopstveni doživljaj kosmosa.

U ovoj knjizi nastojim, pre svega, da objasnim neke od najvažnijih

i vodećih revizija naše predstave o stvarnosti, uz poseban ostvrt na one

Tkanje svemira

6

među njima koje utiču na dugoročnu misiju naše vrste da razumemo

prostor i vreme. od aristotela do ajnšajna, od astrolaba do hablovog sve-

mirskog teleskopa, od piramida do opservatorija na vrhovima planina,

prostor i vreme bili su okosnica ljudskog proučavanja otkad smo stekli

moć da razmišljamo. s pojavom modernog naučnog doba, njihova važ-

nost je izuzetno porasla. otkrića iz oblasti fizike u prethodna tri veka

predočila su prostor i vreme kao najzahtevnije i najizazovnije koncepte,

ali i kao najelementarnije instrumente za našu naučnu analizu kosmosa.

Takvi pomaci pokazali su i da su prostor i vreme na vrhu liste drevnih

naučnih konstrukata koji su doživeli fantastičnu reviziju kroz najmo-

dernija istraživanja.

Za isaka Njutna, prostor i vreme su, naprosto, bili tu – činili su

statičku, univerzalnu kosmičku pozornicu na kojoj su se odigravali

kosmički događaji. Za njegovog savremenika, često i rivala, Gotfrida

Vilhelma fon Lajbnica, reči „prostor“ i „vreme“ označavale su odnose

između pozicija objekata i vremena odigravanja događaja. Ništa više od

toga. ali za alberta ajnštajna, prostor i vreme bili su sirovina od koje

su načinjeni temelji stvarnosti. ajnštajn je teorijom relativnosti obje-

dinio naše razmišljanje o prostoru i vremenu i otkrio njihovu glavnu

ulogu u evoluciji kosmosa. Prostor i vreme su od tada blistavi dragulji

fizike. istovremeno su nam i poznati i tajnoviti; potpuno razumevanje

prostora i vremena postalo je zadatak fizike koji najviše obeshrabruje

i daje najvredniju nagradu.

otkrića koja ću predstaviti u ovoj knjizi prepliću tkanja prostora i vre-

mena na razne načine. Neke ideje dovešće u sumnju karakteristike pro-

stora i vremena koje su bile tako elementarne da se vekovima, ako ne i

milenijumima, činilo kako su van svake sumnje. Druge su nastale iz poku-

šaja da se uspostavi veza između teorijskog razumevanja kosmosa i našeg

svakodnevnog doživljaja kosmosa. Biće i onih zamisli što će pobuditi pita-

nja koja se ne mogu razrešiti u granicama normalne percepcije.

o filozofiji ćemo progovoriti tek ponešto (i to nikako samo o ubistvu

i smislu života). ali u našoj naučnoj potrazi za rešenjima misterija pro-

stora i vremena, nikako se nećemo obuzdavati. od kosmosa u svom naj-

manjem obliku i njegovih najranijih trenutaka do krajnih domašaja i naj-

dalje budućnosti, razmotrićemo prostor i vreme u okruženjima bliskim

i dalekim, u odlučnim pokušajima da sagledamo njihovu pravu prirodu.

Kako priča o prostoru i vremenu još nije dovršena, nećemo izvesti nikakve


7

konačne zaključke. ali, saznaćemo o raznim naučnim pomacima – neki

će biti vrlo čudni, drugi će nas nadahnuti, biće i onih eksperimentalno

potvrđenih ili krajnje spekulativnih. Ti pomaci pokazaće nam koliko smo

blizu toga da spoznamo tkanje kosmosa i da dotaknemo pravu teksturu

stvarnosti.

Klasična stvarnost

istoričari se ne slažu u vezi s tim kada je tačno počelo moderno naučno

doba, ali je nesporno da je već poodmaklo kada su na scenu stupili Gali-

leo Galilej, rene Dekart i isak Njutn. Bilo je to vreme kada se odlučno for-

mirala nova naučna misao, jer obrasci otkriveni na osnovu zemaljskih i

astronomskih podataka sve su jasnije ukazivali da postoji poredak svega

što se odigrava u kosmosu, poredak pojmljiv na osnovu pažljivog rasu-

đivanja i matematičkih analiza. Ti pioniri savremene naučne misli sma-

trali su da se zbivanja u kosmosu, posmatraju li se na pravi način, mogu

ne samo objasniti nego i predvideti. otkrivena je moć nauke da predvidi

aspekte budućnosti – dosledno i kvantitativno.

U središtu ranih naučnih istraživanja našlo se ono što se može videti

ili iskusiti u svakodnevnom životu. Galilej je ispustio tegove s nagnutog

tornja (tako barem kaže legenda) i posmatrao kugle kako se kotrljaju

niz kosinu; Njutn je, po legendi, proučavao jabuke u padu i mesečevu

orbitu. svrha ovih istraživanja bila je da se mlado naučno uho naštimuje

na sazvučja prirode. fizička stvarnost je, izvesno, bila u domenu isku-

stva, ali nametao se izazov da se čuje rima i razlog iza ritma i pravilnosti.

mnogi slavni heroji i oni kojima je slava uskraćena doprineli su brzom i

impresivnom napretku, ali Njutn je bio glavna zvezda. služeći se tek šači-

com matematičkih jednačina, definisao je sve što znamo o kretanju na

Zemlji i na nebesima i time sastavio kompoziciju koja je postala poznata

kao klasična fizika.

U decenijama posle Njutna, njegove jednačine su se razvile u slo-

ženu matematičku strukturu koja je umnogome produbila njihov domet

i primenjivost u praksi. Klasična fizika se postepeno izgradila u prefi-

njenu i zrelu naučnu disciplinu. ali kroza sve ove pomake jasno se pro-

bijala svetlost izvornih Njutnovih uvida. Čak i danas, preko trista godina

kasnije, Njutnove jednačine možete naći nažvrljane kredom na tablama

Tkanje svemira

8

na osnovnim kursevima fizike širom sveta, na planovima koje je izradila

Nasa s proračunima trajektorija svemirskih letilica, i uklopljene u slo-

žene proračune u okviru najnaprednijih istraživanja. Njutn je postavio

obilje fizičkih fenomena u jedinstven teorijski sklop.

ipak, Njutn je, formulišući svoje zakone kretanja, naišao na presudno

važan kamen spoticanja koji je posebno bitan za našu priču (poglavlje

2). svi su znali da objekti mogu da se kreću, ali šta je s pozornicom na

kojoj se to dešava? To je, naravno, prostor – svi bismo tako odgovorili.

ali, Njutn bi se zapitao šta je to prostor? Da li je prostor pravi fizički

entitet ili apstraktna ideja nastala iz ljudskih nastojanja da se shvati

kosmos? Njutn je uvideo da se mora odgovoriti na ovo ključno pitanje,

jer bez stanovišta o smislu prostora i vremena njegove jednačine koje

opisuju kretanje bile bi besmislene. razumevanje mora imati kontekst,

a uvid – fokus.

i, tako, Njutn je u nekoliko kratkih rečenica u svom delu Principia Mat-

hematica izneo viđenje koncepta prostora i vremena, proglasivši ih apsolut-

nim i neizmenljivim entitetima koji čine kruto, nepromenljivo poprište

života kosmosa. Prema Njutnu, prostor i vreme su nevidljivo gradilište

na kome kosmos dobija oblik i strukturu.

Nisu se svi slagali s time. Neki su bili ubedljivi u tvrdnji da nema mnogo

smisla reći kako postoji nešto što ne možete osetiti, uhvatiti ili na šta ne

možete delovati. ali razložnost i moć predviđanja Njutnovih jednačina

ućutkala je kritičare. Narednih dvesta godina njegov koncept prostora i

vremena kao apsolutnih entiteta bio je važeća dogma.

Relativistička stvarnost

Klasičan njutnovski pogled na svet bio je ugodan. Ne samo da je opisi-

vao prirodne pojave s neverovatnom preciznošću, nego su i detalji opisa

– matematika koja stoji iza njega – bili u skladu s iskustvom. Gurnete

li objekat, on će ubrzati svoje kretanje. Što jače bacite loptu, jače će

udariti o zid. Pritisnite li nešto, osetićete kako i ono vas pritiska. Što je

nešto masivnije, jača je gravitaciona sila koja ga povlači nadole. To su

neka od osnovnih svojstava prirode, predstavljena u Njutnovim jednači-

nama jasno kao dan – naići ćete na njih u lekcijama o Njutnovom kon-

ceptu. Za razliku od nerazumljivih trabunjanja nadrinauke, način na koji


9

funkcionišu Njutnovi zakoni mogao je u potpunosti da shvati svako ko

iole poznaje matematičke zakonitosti. Klasična fizika stvorila je rigoro-

znu osnovu za ljudsku intuiciju.

Njutn je svojim jednačinama predstavio silu gravitacije, ali tek šezde-

setih godina 19. veka škotski naučnik Džejms Klark maksvel proširio je

teorijski okvir klasične fizike da bi njime obuhvatio električne i magnetne

sile. maksvelu su za to bile potrebne dodatne jednačine, a za matematičke

aparate koje je primenio bilo je neophodno naprednije poznavanje mate-

matike. ali njegove nove jednačine uspešno su objašnjavale električne i

magnetne fenomene kao što su Njutnove jednačine opisivale kretanje.

Pred kraj 19. veka, postalo je jasno da moć ljudskog intelekta može razot-

kriti svaku tajnu kosmosa.

Pošto su elektricitet i magnetizam uspešno objedinjeni, činilo se sve

izvesnijim da će teorijska fizika uskoro biti upotpunjena. Čule su se tvrd-

nje da se fizika dovršava ogromnom brzinom i da će njeni zakoni uskoro

biti „uklesani u stenu“. Godine 1894, uvaženi eksperimentalni fizičar

albert majkelson ustvrdio je kako je „većina glavnih temeljnih načela već

čvrsto uspostavljena“, i naveo reči „eminentnog naučnika“ – a veruje se

da je mislio na britanskog fizičara lorda Kelvina – po kome su preostali

samo detalji u vezi s izračunavanjem pojedinih konstanti na veći broj deci-

mala.1 Godine 1900, Kelvin je izneo zapažanje da se na obzoru zapažaju

„dva oblaka“ – jedan ima veze sa svojstvima kretanja svetlosti, a drugi s

aspektima zračenja koje emituju objekti kada se ugreju,2 ali opšte mišlje-

nje bilo je da su posredi detalji koji će se, nesumnjivo, uskoro rešavati.

Za samo desetak godina sve se promenilo. Kao što je predviđeno, za

dva problema na koja je Kelvin skrenuo pažnju ubrzo je počelo da se traži

rešenje, ali pokazalo se da ti problemi nisu tako mali. svaki je pokrenuo

revoluciju, a rešenje je iziskivalo korenito redefinisanje zakona prirode.

Klasični koncepti prostora, vremena i stvarnosti koji su stotinama godina

ne samo važili, nego su i precizno izražavali našu intuitivnu spoznaju

sveta – bili su opovrgnuti.

relativistička revolucija usmerena na prvi od Kelvinovih „oblaka“

datira iz 1905. i 1915. godine, kada je albert ajnštajn dovršio svoje dve

teorije o specijalnoj i opštoj relativnosti (poglavlje 3). ajnštajn je shvatio,

dok se mučio sa zagonetkama o elektricitetu, magnetizmu i kretanju sve-

tlosti, da Njutnovom konceptu prostora i vremena, kamenu temeljcu kla-

sične fizike, nešto nedostaje. U nekoliko nedelja intenzivnog istraživanja u

Tkanje svemira

10

proleće 1905, zaključio je da prostor i vreme nisu apsolutni, kako je sma-

trao Njutn, nego da su prepleteni i relativni i da ta njihova priroda izmiče

svakodnevnom iskustvu. Desetak godina kasnije, ajnštajn je zadao završni

udarac njutnovskoj fizici izmenivši zakone fizike gravitacije. ajnštajn je

pokazao da su prostor i vreme deo celine, ali i da uvijanjem i krivljenjem

učestvuju u kosmičkoj evoluciji. U ajnštajnovoj reviziji prostor i vreme

su fleksibilni i dinamički – ni približno nalik rigidnim, nepromenljivim

strukturama kakve je zamislio Njutn.

Dve teorije relativnosti svrstavaju se u najvrednija dostignuća ljudskog

roda, i ajnštajn je pomoću njih svrgnuo s trona Njutnov koncept stvar-

nosti. iako se činilo da je njutnovska fizika bila matematički odraz našeg

fizičkog iskustva, ispostavilo se da stvarnost koju opisuje nije stvarnost

našega sveta. Naša stvarnost je relativistička. ipak, kako se odstupanje

između klasične i relativističke stvarnosti ispoljava samo u ekstremnim

uslovima (na primer, pri ogromnim brzinama ili snažnoj gravitaciji), njut-

novska fizika i dalje omogućava aproksimaciju koja je izuzetno tačna i

korisna u mnogim okolnostima. ali korisnost i stvarnost dva su sasvim

različita standarda. ispostavilo se da su odlike prostora i vremena koje

mnogi od nas vide kao lice prirode, zapravo iluzije pogrešne njutnovske

perspektive.

Kvantna stvarnost

Druga anomalija na koju je ukazao lord Kelvin izazvala je kvantnu revolu-

ciju, jedan od najvećih preobražaja koji je pretrpelo moderno ljudsko raz-

mišljanje. Kada su puške utihnule i dim se raščistio, furnir klasične fizike

ustupio je mesto novom teorijskom modelu kvantne stvarnosti.

centralni zaključak klasične fizike glasi: ukoliko znate pozicije i brzine

svih objekata u određenom trenutku, pomoću Njutnovih jednačina u

sprezi s maksvelovom, možete odrediti njihove pozicije i brzine u ma

kom trenutku u prošlosti ili budućnosti. Prema zakonima klasične fizike

nedvosmisleno se tvrdi da su prošlost i budućnost urezani u sadašnjost.

Tu svest dele i specijalna i opšta relativnost. iako su relativistički koncepti

prošlosti i budućnosti delikatniji od svojih klasičnih, nama bliskijih pan-

dana (poglavlja 3 i 5), jednačine relativiteta jednako ih celovito određuju

zajedno sa sadašnjošću.


11

međutim, do tridesetih godina prošlog veka, fizičari su bili primorani

da uvedu potpuno nov koncept – kvantnu mehaniku. sasvim neočekivano,

otkrili su da samo kvantni zakoni mogu da razreše brdo zagonetki i da

objasne sijaset podataka o atomskom i subatomskom svetu. ali, prema

kvantnim zakonima, čak i ako sprovedete najsavršenija moguća merenja u

sadašnjem trenutku, u najboljem slučaju ćete predvideti verovatnoću stanja

u kojima objekti mogu biti u datom trenutku u budućnosti ili u kojima su

mogli biti u nekom prošlom trenutku. Prema kvantnoj mehanici, kosmos

nije urezan u sadašnjost, već učestvuje u igri na sreću.

iako se još uvek lome koplja oko toga kako tačno ova saznanja treba

tumačiti, većina fizičara se slaže da je verovatnoća utkana u temelje kvan-

tne stvarnosti. Ljudska intuicija i njeno otelovljenje u vidu klasične fizike

vide stvarnost u kojoj su stvari uvek definitivno ovakve ili onakve, dok

kvantna mehanika opisuje stvarnost u kojoj stvari ponekad lebde u izma-

glici neodređenosti – delom su ovakve, a drugim delom onakve. Njihovo

stanje postaje definitivno tek kada ih odgovarajućim merenjem nateramo

da razreše kvantne mogućnosti i svedu se na jedan, konkretan ishod. ali,

taj ishod se ne može predvideti – predviđanje se svodi samo na verovat-

noću jednog ili drugog stanja stvari.

To je, prostim jezikom rečeno – uvrnuto. Nismo navikli na stvarnost

koja je dvosmislena dok ne sprovedemo merenje. ali tu nije kraj uvrnu-

tosti kvantne mehanike. Ništa manje čudan je fenomen o kome se prvi

tragovi mogu naći u radu koji je ajnštajn napisao još 1935. godine s dvo-

jicom mlađih kolega, Natanom rozenom i Borisom Podolskim. reč je

bila o napadu na kvantnu teoriju.3 U odnosu na naučni napredak koji je

usledio, ajnštajnov rad se sada može smatrati jednim od prvih tekstova

koji su upućivali na to da kvantna mehanika, na prvi pogled, sugeriše

da nešto što radite na jednom mestu može trenutno da se poveže s nečim

što se dešava na drugom mestu, bez obzira na udaljenost. ajnštajn je

to trenutno povezivanje smatrao budalaštinom i činjenicu da sledi iz

kvantne teorije smatrao je dokazom da je kvantnoj mehanici potrebno

mnogo dorađivanja da bi dobila prihvatljiv oblik. Do početka šezdese-

tih godina, teorijski i tehnološki razvoj omogućio je eksperimentalnu

proveru kvantnih apsurdnosti i istraživači su potvrdili da je moguće tre-

nutno povezivanje dešavanja na dve udaljene lokacije. ono što je ajn-

štajn smatrao apsurdnim zaista se ostvarilo u savršenim laboratorijskim

uslovima (poglavlje 4).

Tkanje svemira

12

implikacije ovih aspekata kvantne mehanike po našu predstavu o stvar-

nosti, predmet su aktuelnih istraživanja. mnogi naučnici – među njima i ja

– smatraju ih delom radikalnog kvantnomehaničkog ažuriranja značenja

i svojstava prostora. razdvojenost u prostoru bi, normalno, ukazivala na

fizičku nezavisnost. Ukoliko želite da kontrolišete šta se zbiva na drugoj

strani fudbalskog terena, morate da odete tamo, ili, barem da pošaljete

nekoga ili nešto preko terena kako biste ostvarili svoj uticaj (pomoćnog

trenera, molekule koji se sudaraju da prenesu ono što govorite, blesak sve-

tlosti da biste privukli nečiju pažnju itd.). U suprotnom, odnosno ako ste

i dalje prostorno izolovani, nećete uticati, jer prostor između vas i onoga

što se dešava na drugom delu terena izvesno onemogućava fizičku vezu.

Kvantna mehanika to dovodi u pitanje otkrivajući kapacitet za prevazila-

ženje prostorne udaljenosti, barem u određenim okolnostima; kvantne

veze dalekog dometa mogu da premoste prostornu razdvojenost. Dva

objekta mogu se naći na velikoj prostornoj udaljenosti, ali što se kvantne

mehanike tiče, ona su poput jedinstvenog entiteta. Povrh toga, zbog bli-

ske veze između prostora i vremena koju je otkrio ajnštajn, kvantne veze

mogu imati i vremenske pipke. Uskoro ćemo razmotriti neke domišljate

i čudesne nedavno izvedene eksperimente u kojima se istraživao veći

broj zapanjujućih veza između prostora i vremena proizašlih iz kvantno-

mehaničke teorije – videćete koliko ubedljivo dovode u pitanje klasično,

intuitivno viđenje sveta koje mnogi od nas dele.

Uprkos brojnim impresivnim saznanjima, preostaje jedna od funda-

mentalnih odlika vremena – da, po svemu sudeći, vreme teče od prošlosti

ka budućnosti – za koju ni relativnost ni kvantna mehanika nisu ponudili

objašnjenje. Umesto toga, jedini uverljiviji napredak u istraživanju ovog

fenomena ostvaren je u oblasti fizike zvanoj kosmologija.

Kosmološka stvarnost

Jedan od osnovnih ciljeva fizike oduvek je bio otvaranje očiju čoveka za

pravo lice prirode. Teško je zamisliti iskustvo zahtevnije za naše umove

od uviđanja da je stvarnost kakvu doživljavamo samo odraz prave stvar-

nosti. ali fizika ima i jednako važan zadatak da objasni elemente stvar-

nosti koji su, zapravo, predmeti našeg iskustva. Na osnovu našeg protr-

čavanja kroz istoriju fizike, mogli biste pomisliti da je to već ostvareno,


13

da su dostignućima na polju fizike pre 20. veka objašnjena svakodnevna

iskustva. To je donekle tačno. ali daleko smo od punog razumevanja, čak

i kad je reč o svakodnevici. a među elementima svakodnevnog iskustva

koji se opiru potpunom objašnjenju jeste i jedan koji nas uvodi u jednu

od najdubljih nerazrešenih misterija moderne fizike – misteriju koju je

veliki britanski fizičar ser artur edington nazvao strela vremena.4

Zdravo za gotovo uzimamo da postoji smer u kom se procesi odvijaju

u vremenu. Kad se jaje slomi, ne može se vratiti u pređašnje stanje; sveća

se može istopiti, ali se ne može vratiti u stanje pre topljenja; sećanja su

o prošlosti, nikada o budućnosti; ljudi stare, nikad se ne podmlađuju. Te

asimetrije upravljaju našim životima. razlika između napred i nazad u

vremenu dominantan je element stvarnosti kakvu doživljavamo. Kada

bi se za napred i nazad u vremenu mogla primeniti ista simetrija kakvu

opažamo za levo i desno, svet se ne bi mogao prepoznati. Jaja bi se odslo-

mljavala u istoj meri u kojoj se lome; sveće bi se vraćale u neistopljeno

stanje onoliko često koliko se tope; budućnosti bi se sećali onoliko koliko

i prošlosti; ljudi bi se podmlađivali onoliko često koliko stare. Takva stvar-

nost s vremenskom simetrijom sigurno nije naša stvarnost. ali otkud vre-

menska asimetrija? Šta je uzrok ovom najosnovnijem od svih svojstava

vremena?

Poznati i prihvaćeni zakoni fizike ne pokazuju takvu asimetriju (poglav-

lje 6) i oba vremenska smera – napred i nazad – tretiraju na isti način. To

je izvor goleme zagonetke. Jednačine fundamentalne fizike ni u naznakama

ne tretiraju jedan vremenski smer drugačije od drugog, a to je sasvim

suprotno od svega što doživljavamo.5

iako je reč o nama bliskoj odlici svakodnevnog života, za najubedlji-

vije razrešenje ovog mimoilaženja između fundamentalne fizike i svakod-

nevnog iskustva neophodno je da razmotrimo događaj najudaljeniji od

našeg doživljaja stvarnosti – početak kosmosa. o toj neophodnosti govorio

je u svojim delima veliki fizičar 19. veka, Ludvig Bolcman, a posle njega

su istu temu razrađivali mnogi istraživači, pre svih britanski matemati-

čar rodžer Penrouz. Kao što ćemo videti, moguće je da su posebni fizički

uslovi rađanja kosmosa (veoma uređeno okruženje u trenutku Velikog

praska ili neposredno posle njega) odredili smer vremena – kao kada se

navijanjem, odnosno zavrtanjem opruge, časovnik dovede u početno sta-

nje velikog stepena uređenosti što omogućava da otkucava unapred. Zato,

u smislu koji ćemo precizno objasniti, činjenica da se jaje može slomiti,

Tkanje svemira

14

ali nikada se ne može odslomiti, ide u prilog tezi o početnim uslovima

kosmosa pre oko 14 milijardi godina.

ova neočekivana veza između svakodnevnog iskustva i ranog kosmosa

omogućava da sagledamo zašto se događaji zbivaju u jednom vremenskom

smeru, a nikad u obrnutom, ali ne objašnjava u potpunosti misteriju strele

vremena. Umesto toga, ona premešta zagonetku u oblast kosmologije –

nauke o poreklu i evoluciji celoga kosmosa – i tera nas da utvrdimo da li

se kosmos u vreme nastanka našao u okruženju izuzetne uređenosti, koja

je neophodna prema ovakvom objašnjenju strele vremena.

Kosmologija je jedan od najstarijih predmeta ljudskog interesovanja.

To nije čudno – mi smo pripovedači, a ima li veličanstvenije priče od one

o stvaranju? Tokom poslednjih nekoliko milenijuma, verske i filozofske

tradicije širom sveta proizvele su pravu riznicu raznih verzija objašnjenja

kako je sve počelo – kako je nastala vasiona. i nauka se, u svojoj dugoj

istoriji, okušala na polju kosmologije. ali ajnštajnovo otkriće opšte rela-

tivnosti označilo je rađanje moderne naučne kosmologije.

Neposredno pošto je ajnštajn objavio teoriju o opštoj relativnosti, zajedno

sa ostalima ju je primenio na kosmos u celini. U roku od nekoliko decenija,

njihovo istraživanje dovelo je do grubog teorijskog koncepta za ono što

danas zovemo teorijom Velikog praska, pristupa kojim su uspešno objašnjeni

mnogi aspekti astronomskih opažanja (poglavlje 8). sredinom šezdesetih

godina prošlog veka, pronađeni su novi dokazi u prilog kosmologiji Velikog

praska, pošto je, baš po predviđanju iznetom u teoriji, opažen gotovo uni-

formni oblak mikrotalasnog zračenja koje prožima kosmos – nedostupan

ljudskom oku, ali jednostavno izmeren detektorima mikrotalasnog zračenja.

a do osamdesetih godina prošlog veka, posle decenije bližeg proučavanja i

značajnog napretka u utvrđivanju reakcije osnovnih komponenata kosmosa

na ekstremne promene u toploti i temperaturi, teorija Velikog praska je već

bila učvrstila poziciju kao vodeća kosmološka teorija (poglavlje 9).

Uprkos uspesima, ta teorija je imala krupne nedostatke. Nije uspevala

da ponudi odgovarajuće objašnjenje sveukupnog oblika kosmosa otkrive-

nog detaljnim astronomskim ispitivanjima, niti je davala odgovor na pita-

nje zašto je temperatura mikrotalasnog zračenja, intenzivno proučavanog

otkad je otkriveno, po svemu sudeći ujednačena po nebu. Povrh toga, teorija

Velikog praska nije davala nijedan ubedljiv razlog za mogući visoki stepen

uređenosti kosmosa na samom njegovom početku, kakav je nalagalo objaš-

njenje strele vremena – i to je od presudnog značaja za našu priču.


15

Ta i druga otvorena pitanja podstakla su krupan napredak nauke s

kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih, i tako je nastala inflatorna

kosmologija (poglavlje 10). inflatorna kosmologija modifikuje teoriju Veli-

kog praska dodajući munjevitu i zapanjujuće intenzivnu ekspanziju u naj-

ranijim trenucima kosmosa (u ovom pristupu, kosmos se proširio preko

milion biliona biliona puta za manje od milionitog bilionitog bilionitog

dela sekunde). Uskoro ćete videti da se ovim drastičnim širenjem mla-

dog kosmosa popunjavaju praznine u modelu Velikog praska – njime

se objašnjava oblik kosmosa i ravnomernost mikrotalasnog zračenja, a

i ukazuje na to da bi rani kosmos mogao biti izuzetno uređen, što nam

omogućava da načinimo značajan napredak ka rasvetljavanju astronom-

skih opažanja i strele vremena u čijem smeru se odvija naš svakodnevni

život (poglavlje 11).

i pored tih uspeha koji su inflatornoj kosmologiji učvrstili poziciju,

ona je skrivala sramotnu tajnu. Poput standardne teorije Velikog praska

koju je preobličila, inflatorna kosmologija počiva na jednačinama koje

je ajnštajn otkrio preko teorije relativnosti. iako je moć ajnštajnovih

jednačina da tačno objasne velike i masivne objekte potvrđena u broj-

nim tomovima istraživačkih radova, fizičarima je odavno bilo jasno da

je za tačnu teorijsku analizu malih objekata, poput vidljivog kosmosa

u trenutku kada je bio star tek delić sekunde, potrebno primeniti kvan-

tnu mehaniku. međutim, kada se jednačine opšte relativnosti primene

zajedno s jednačinama kvantne mehanike, rezultati su katastrofalni.

Jednačine postaju potpuno neupotrebljive, i to nas sprečava da utvr-

dimo kako je kosmos rođen i da li su tada vladali uslovi neophodni da

se objasni strela vremena.

Ne preterujem kada kažem da je ovakva situacija noćna mora teorij-

skih fizičara: nedostatak matematičkih alatki za analizu oblasti koja je

od vitalnog značaja a nije dostupna za obavljanje eksperimenata. a kako

su prostor i vreme tako temeljno prepleteni s tim nedostupnim područ-

jem – kosmosom na samom njegovom početku – da bismo u potpunosti

shvatili prostor i vreme, moramo da pronađemo jednačine koje mogu

da se primene na ekstremne uslove ogromne gustine, energije i tempe-

rature kakvi su vladali u prvim trenucima života kosmosa. Po mišljenju

fizičara, za taj zadatak od presudnog značaja potrebno je razviti tako-

zvanu objedinjenu teoriju.

Tkanje svemira

16

Objedinjena stvarnost

U proteklih nekoliko vekova, fizičari su pokušavali da konsoliduju naše

razumevanje prirode pokazujući da različitim i naizgled specifičnim feno-

menima upravlja isti skup fizičkih zakona. ajnštajnu je taj zadatak obje-

dinjavanja – objašnjavanja najšire palete fenomena pomoću minimuma

fizičkih principa – postao doživotna strast. Posluživši se dvema teorijama

relativnosti, ajštajn je objedinio prostor, vreme i gravitaciju. ali taj uspeh

ga je samo podstakao na krupnije ideje. sanjao je o tome da nađe jedin-

stveni, sveobuhvatni koncept koji bi obuhvatio sve zakone prirode. Nazvao

ga je objedinjena teorija. iako bi se povremeno čule glasine o tome da je

ajnštajn pronašao objedinjenu teoriju, te tvrdnje su se pokazivale neo-

snovanim – ajnštajnov san nije se ostvario.

ajnštajnov fokus na objedinjenu teoriju u poslednjih trideset godina

njegovog života udaljio ga je od prvog plana fizike. mnogi mlađi naučnici

smatrali su njegovu upornu potragu za najvećom od svih teorija bulažnje-

njem velikog čoveka koji je s godinama skrenuo s puta. ali u decenijama

posle ajnštajnove smrti, sve više fizičara nastavlja njegovu nedovršenu

potragu. Danas se dovršavanje objedinjene teorije smatra jednim od naj-

važnijih zadataka teorijske fizike.

fizičarima je mnogo godina glavna prepreka u definisanju objedinjene

teorije bio fundamentalni konflikt između dva velika dostignuća fizike 20.

veka: opšte relativnosti i kvantne mehanike. iako se ova dva teorijska kon-

cepta obično primenjuju za sasvim različita okruženja – opšta relativnost

se odnosi na velike oblike poput zvezda i galaksija, dok kvantna mehanika

funkcioniše za male stvari kakve su molekuli i atomi – zagovornici jedne

ili druge teorije tvrde da je njihova teorija univerzalna i primenljiva za

sva okruženja. međutim, već sam pomenuo: kad god se teorije primene

zajedno, kombinacijom njihovih jednačina dobijaju se besmisleni rezul-

tati. Na primer, kada se uz opštu relativnost primeni kvantna mehanika

da bi se izračunala verovatnoća odigravanja dva međusobno isključiva

procesa uslovljena gravitacijom, često se kao odgovor ne dobija verovat-

noća od – na primer – 24, 63 ili 91 posto, već kombinovani matematički

mehanizmi daju beskonačnu verovatnoću. To ne znači da je verovatnoća


17

toliko velika da se kladite na taj događaj ulažući sve što imate. Verovat-

noće preko 100 posto su besmislene. Proračuni koji za rezultat imaju

beskonačnu verovatnoću samo pokazuju da jednačine opšte relativnosti

i kvantne mehanike u kombinaciji prestaju da važe.

Naučnici su više od pola veka svesni mimoilaženja između opšte rela-

tivnosti i kvantne mehanike, ali dugo vremena relativno malo njih je ose-

ćalo pobudu da traga za rešenjem. Većina istraživača primenjivala je opštu

relativnost isključivo za analizu velikih i masivnih objekata, a kvantnu

mehaniku jedino za analizu malih i lakih objekata, pazeći da dve teorije

ostanu daleko jedna od druge da se ne bi sukobile. Tokom godina, ovaj

pristup s detantom omogućio je zadivljujući napredak u našem razume-

vanju svakog domena pojedinačno, ali nije doneo trajan mir.

Postoji mali broj fenomena – ekstremnih situacija koje istovremeno

zadiru u domen masivnih i majušnih objekata – koje nedvosmisleno

leže u demilitarizovanoj zoni i za njih je neophodno kombinovano pri-

meniti opštu relativnost i kvantnu mehaniku. Dva najpoznatija primera

su središte crne rupe, tačka u koju se čitava zvezda urušava pod sopstve-

nom težinom, i Veliki prasak, trenutak u kome je, kako se smatra, ceo

kosmos bio sažet u grumen daleko manji od jednog atoma. Bez uspeš-

nog objedinjenja opšte relativnosti i kvantne mehanike, okončanje zve-

zda koje se urušavaju i početak kosmosa zauvek bi ostali nedokučivi.

mnogi naučnici bili su spremni da zaborave na ove fenomene, ili barem

da jedno vreme ne razmišljaju o njima dok se ne prevaziđu drugi, lakše

rešivi problemi.

ali nekolicina istraživača nije mogla da čeka. sukob među nama pozna-

tim zakonima fizike znači neuspeh da dosegnemo duboku istinu i to je

bilo dovoljno da ovi naučnici nemaju mira. međutim, oni koji su krenuli

u tu avanturu, zašli su u duboke vode i jake struje. istraživanja dugo vre-

mena nisu donosila veliki napredak, i nije bilo razloga za optimizam. i

pored toga, isplatila se istrajnost onih dovoljno odlučnih da se drže tog

puta i da održavaju san o objedinjavanju opšte relativnosti i kvantne

mehanike. Naučnici sada hitaju stazama koje su utabali ti istraživači i

zaokružuju skladan spoj zakona dva sveta, velikih i malih stvari. Pristup

za koji mnogi smatraju da je vodeći kandidat jeste teorija superstruna

(poglavlje 12).

Kao što ćemo videti, teorija supestruna nastaje iz predloga novog odgo-

vora na staro pitanje: šta je najmanji, nedeljivi konstituent materije?

Tkanje svemira

18

mnogo decenija vladalo je mišljenje da se materija sastoji od čestica –

elektrona i kvarkova – kojie se mogu predstaviti nevidljivim tačkama

bez veličine i unutrašnje strukture. Po konvencionalnoj teoriji (potkre-

pljenoj rezultatima eksperimenata), ove čestice se kombinuju na razne

načine da bi formirale protone, neutrone i razne atome i molekule od

kojih se sastoji sve na šta smo dosad naišli. U teoriji superstruna stoji

drugačije. Ne poriče se ključna uloga elektrona, kvarkova i drugih vrsta

čestica otkrivenih u eksperimentima, ali se tvrdi da te čestice nisu tačke.

Po teoriji superstruna, svaka čestica se sastoji od malenog končića ener-

gije, nekih stotinu milijardi milijardi puta manjeg od jednog atomskog

jezgra (mnogo manjeg nego što trenutno možemo izmeriti), u obliku male

strune. Kao što violinska žica može da vibrira po različitim obrascima od

kojih svaki daje drugačiji muzički ton, niti teorije superstruna mogu da

vibriraju po različitim obrascima. ali ovim vibracijama ne nastaju razli-

čite muzičke note, nego se – gle, čuda – stvaraju različita svojstva čestica.

majušna struna koja vibrira po jednom obrascu imala bi masu i naelek-

trisanje elektrona; prema teoriji struna, takva vibrirajuća struna bila bi

ono što tradicionalno nazivamo elektron. majušna struna koja vibrira po

drugom obrascu imala bi potrebna svojstva da se proglasi kvarkom, neu-

trinom ili nekom drugom vrstom čestice. sve vrste čestica objedinjene su

teorijom superstruna pošto svaka nastaje usled drugačijeg obrasca vibri-

ranja jednog istog entiteta.

Pomeraj od tačaka ka strunama koje su tako male da liče na tačke

možda se ne čini preterano značajnom promenom perspektive. ipak, jeste

takva. od takvih skromnih početaka, teorija superstruna kombinuje opštu

relativnost i kvantnu mehaniku u jedinstvenu, konsistentnu teoriju, bez

pogubnog mnoštva mogućnosti koje su upropašćavale prethodne poku-

šaje objedinjavanja. i, kao da to nije dovoljno, teorija superstruna otkrila

je svoj domet neophodan da utka sve sile prirode i svu materiju u jedin-

stveno teorijsko tkanje. Ukratko, teorija superstruna je vodeći kandidat

za ajnštajnovu objedinjenu teoriju.

ovo su krupne tvrdnje i, ukoliko su tačne, predstavljaju džinovski

korak napred. ali najdivnija odlika teorije superstruna, zbog koje bi ajn-

štajnu srce sigurno preskočilo, jeste njen dubok uticaj na razumevanje

tkanja kosmosa. Kao što ćemo videti, objedinjenje opšte relativnosti i

kvantne mehanike kakvo se predlaže teorijom supestruna ima matema-

tičkog smisla samo ako našu predstavu prostorvremena podvrgnemo još


19

jednom preobražaju. Umesto tri prostorne i jedne vremenske dimenzije

u našem svakodnevnom iskustvu, po teoriji superstruna treba baratati s

devet prostornih i jednom vremenskom dimenzijom. a u još moćnijoj ver-

ziji teorije superstruna poznate kao M-teorija, za objedinjenje treba deset

prostornih i jedna vremenska dimenzija – kosmička podloga sastavljena

od ukupno jedanaest prostornovremenskih dimenzija. Pošto ne vidimo

te dodatne dimenzije, teorija superstruna ukazuje na to da smo do sada

uspeli da sagledamo tek parčence stvarnosti.

Naravno, to što je nedovoljno dokaza dobijenih opservacijama u prilog

postojanju dodatnih dimenzija moglo bi da znači kako one ne postoje i da

je teorija superstruna pogrešna. međutim, takav zaključak bio bi suviše

preuranjen. Decenijama pre otkrića superstruna, naučnici vizionari, među

njima i ajnštajn, razmišljali su o mogućim prostornim dimenzijama iza

ovih koje vidimo, sugerišući gde bi mogle da se kriju. Teoretičari struna

su u znatnoj meri unapredili ove ideje i utvrdili da bi dodatne dimenzije

mogle biti toliko sabijene i samim tim premale da bismo ih registrovali

okom ili bilo kakvom postojećom mernom aparaturom (poglavlje 12), ili

bi možda mogle biti velike, ali nevidljive tehnikama kojima ispitujemo

kosmos (poglavlje 13). Koji god scenario bio tačan, posledice su daleko-

sežne. Geometrijski oblici majušnih sabijenih dimenzija koji utiču na

vibracije struna mogli bi da nam daju odgovore na neka od temeljnih

pitanja – na primer, zašto naš kosmos ima zvezde i planete. a prostor koji

je posledica dodatnih prostornih dimenzija mogao bi da bude okruženje

za nešto još izuzetnije: druge, obližnje svetove – ne obližnje u prostoru

koji mi nastanjujemo, nego u obližnjim dodatnim dimenzijama kojih do

sada uopšte nismo bili svesni.

ideja o postojanju dodatnih dimenzija, premda smela, nije tek puka

teorijska maštarija. Uskoro bi se mogle stvoriti mogućnosti da se ta ideja

testira. Ukoliko dodatne dimenzije postoje, one bi mogle dovesti do spek-

takularnih rezultata eksperimenata sa razbijačima atoma naredne gene-

racije, poput prve mikroskopske crne rupe nastale ljudskom rukom, ili

stvaranja raznovrsnih, do sada neotkrivenih vrsta čestica (poglavlje 13).

Na osnovu tih i drugih egzotičnih rezultata mogli bismo da dobijemo prve

dokaze o postojanju dimenzija iza onih koje neposredno opažamo, koji

bi nas poveli jedan korak bliže ka teoriji superstruna kao dugo priželjki-

vanoj objedinjenoj teoriji.

Tkanje svemira

20

Ukoliko se potvrdi da je teorija superstruna tačna, moraćemo prihva-

titi činjenicu da je stvarnost kakvu poznajemo tek tanušna zavesa preko

gustog kosmičkog tkanja bogate teksture. Uprkos Kamijevoj tvrdnji, odre-

đivanje broja prostornih dimenzija, a naročito potvrđivanje pretpostavke

da ih nema samo tri, bilo bi mnogo više od naučno interesantnog deta-

lja. otkriće dodatnih dimenzija pokazalo bi da smo i pored svog ljudskog

iskustva potpuno nesvesni osnovnog i presudnog aspekta kosmosa. To bi

snažno upućivalo na mogućnost da i oni elementi kosmosa koje smo sma-

trali lako dostupnim ljudskim čulima ne moraju biti takvi.

Prošla i buduća stvarnost

razvoj teorije superstruna daje nadu istraživačima da ćemo najzad naći

teorijsku postavku koja će odoleti svim uslovima koliko god ekstremni

bili, omogućavajući nam da se jednog dana osvrnemo u prošlost pomoću

naših jednačina i da saznamo kako je kosmos izgledao u trenutku rađa-

nja. Do danas, niko nije stekao toliku veštinu u ovoj teoriji da bi je bez

nedoumica primenio na Veliki prasak, ali je razumevanje kosmologije

u skladu s teorijom postalo je jedan od najvažnijih prioriteta današnjih

istraživanja. Tokom proteklih nekoliko godina, intenzivni istraživački

programi širom sveta rezultovali su novim kosmološkim teorijskim okvi-

rima (poglavlje 13), ukazali su na nove načine provere teorije superstruna

putem astrofizičkih opservacija (poglavlje 14), i omogućili da steknemo

nekakvu predstavu o ulozi koju bi ova teorija mogla da ima u objašnja-

vanju strele vremena.

Kroz svoju presudnu ulogu koju ima u našem svakodnevnom životu i

blisku vezu s počecima kosmosa, strela vremena je na jedinstvenom pragu

između stvarnosti kakvu doživljavamo i finije stvarnosti koju pokušavamo

da otkrijemo najnaprednijim naučnim mehanizmima. Zato je pitanje

strele vremena crvena nit koja se provlači kroz mnoga otkrića o kojima

ćemo govoriti, i stalno ćemo se susretati s njom u narednim poglavljima.

To je normalno. od mnogih faktora koji uobličavaju naše živote, vreme je

među najdominantnijim. Kako budemo napredovali u savladavanju teo-

rije superstruna i njenog produžetka, m-teorije, naši kosmološki uvidi će

se produbljivati, stavljajući i poreklo i strelu vremena u sve oštriji fokus.

ako ne sputavamo našu maštu, možemo čak i da zamislimo da će naše


21

razumevanje jednog dana biti dovoljno duboko da možemo da jedrimo

prostorvremenom, oslobođeni prostorno-vremenskih lanaca koji su nas

sputavali milenijumima (poglavlje 15).

Naravno, verovatnoća da ćemo ikada imati takvu moć izuzetno je mala.

ali čak i ako nikada ne budemo u stanju da kontrolišemo prostor i vreme,

duboko razumevanje daje nam posebnu moć. Naše sagledavanje prave

prirode prostora i vremena bilo bi svedočanstvo kapaciteta ljudskog inte-

lekta. Napokon bismo upoznali prostor i vreme – tihe, oduvek prisutne

oznake najdaljih granica ljudskog iskustva.

Sazrevanje u prostoru i vremenu

Kada sam pre mnogo godina okrenuo poslednju stranicu Mita o Sizifu,

iznenadilo me je osećanje optimizma s kojim je tekst ostavljao čitaoca.

Čovek osuđen da gura kamenu gromadu uzbrdo svestan toga da će se

ona otkotrljati natrag, te da će morati ponovo da je pogura nagore, nije

priča za koju biste očekivali da će imati sretan kraj, zar ne? ipak, Kami

je našao duboku nadu u sposobnosti sizifa da iskaže slobodnu volju, da

zapne pred nepremostivim preprekama i da se drži svog izbora da pre-

živi uprkos tome što je osuđen na apsurdni zadatak u ravnodušnom sve-

miru. odbacujući sve iznad neposrednog iskustva, i prestajući da traga

za bilo kakvim dubljim razumevanjem ili smislom, sizif, po Kamiju,

pobeđuje.

Do srži me je pogodila Kamijeva sposobnost da pronađe nadu tamo

gde bi većina nas videla jedino beznađe. ali kao tinejdžer, a u potonjim

decenijama mnogo izrazitije, uvideo sam da nisam mogao prihvatiti Kami-

jevu tvrdnju da dublje razumevanje kosmosa ne bi učinilo život bogatijim

ili vrednijim življenja. sizif je bio Kamijev heroj, a moji heroji postali su

najveći među naučnicima – Njutn, ajnštajn, Nils Bor i ričard fajnman.

Kada sam pročitao fajnmanov opis ruže u kome je objasnio da miris i

lepotu tog cveta može da doživi u svoj punoći kao svako drugi, ali da nje-

govo poznavanje fizike izuzetno obogaćuje to iskustvo zbog svesti o čudu

i divoti molekularnih, atomskih i subatomskih procesa koji se odigravaju

ispod svega toga, bio sam neizlečivo navučen. Želeo sam ono što je fajn-

man opisao: da sagledam život i da doživim kosmos na svim mogućim

nivoima, ne samo na onim dostupnim našim slabašnim ljudskim čulima.

Tkanje svemira

22

Potraga za najdubljim razumevanjem kosmosa postala je moja pokre-

tačka snaga.

Kao profesionalnom fizičaru, odavno mi je već jasno da ima mnogo

naivnosti u mojoj srednjoškolskoj zanesenosti fizikom. fizičari, u načelu,

ne provode radni dan razmišljajući o cveću u stanju kosmičkog strahopo-

štovanja i snatrenja. Umesto toga, većinu vremena provodimo hvatajući

se u koštac sa složenim matematičkim jednačinama nažvrljanim kredom

preko izgrebanih školskih tabli. Napredak može biti spor. obećavajuće

ideje mnogo češće vode nikud nego nekud. Takva je sudbina naučnih

istraživanja. ipak, čak i u periodima minimalnog napretka, otkrio sam

da sam zbog truda uloženog u zagonetke i proračune jedino osećao jaču

vezu s kosmosom. otkrio sam da se kosmos može spoznavati ne samo kroz

rešavanje njegovih tajni nego i stapanjem s njima. odgovori su odlična

stvar. eksperimentalno potvrđeni odgovori još su bolji. ali čak i dokazano

pogrešni odgovori rezultat su dubokog povezivanja s kosmosom – povezi-

vanja koje baca jako svetlo na pitanja, a time i na sam kosmos. Čak i kad

se kamen povezan s određenim naučnim istraživanjem otkotrlja natrag

na početak, ipak nešto naučimo i obogatimo svoj doživljaj kosmosa.

Naravno, istorija nauke otkriva da se kamen našeg zajedničkog nauč-

nog truda – uz doprinos nebrojeno mnogo naučnika širom sveta i kroz

vekove – ne kotrlja natrag niz planinu. Za razliku od sizifa, mi ne poči-

njemo od početka. svaka generacija nastavlja gde je prethodna stala, odaje

počast prethodnom ogromnom trudu, zaključcima i kreativnosti svojih

prethodnika, i gura kamen još malo napred. Nove teorije i naprednija

merenja obeležja su naučnog napretka, a takav napredak se nadovezuje

na prethodne uspehe, gotovo nikad se ne kreće od nule. Zato je naš zada-

tak daleko od apsurdnog ili besmislenog. Gurajući kamen uz planinu,

obavljamo najizuzetniju i najplemenitiju misiju: skidamo veo tajne s ovog

mesta koje nazivamo dom, kako bismo uživali u čudima koja otkrivamo

i predali naša saznanja onima koji dolaze posle nas.

Za vrstu koja je, posmatrano u kosmičkim razmerama, tek naučila da

hoda uspravno, ovi izazovi su nepojmljivi. ipak, tokom poslednjih trista

godina, kako smo napredovali od klasične, preko relativističke, do kvantne

stvarnosti, a sada počeli i s istraživanjem objedinjene stvarnosti, umom i

instrumentima prešli smo preko širina prostora i vremena, približivši se

više nego ikad ranije svetu koji se pokazao kao vešt majstor prerušavanja.

i kako smo nastavili da lagano skidamo masku s lica kosmosa, uspostavili


23

smo intimnu vezu s njim koja nastaje samo u približavanju lucidnosti

istine. istraživanja nisu ni približno okončana, ali mnogi od nas smatraju

da naša vrsta najzad stiže na kraj detinjstva.

Naše sazrevanje na obroncima mlečnog puta6 je, nesumnjivo, odavno

počelo. Na ovaj ili onaj način, istražujemo naš svet i razmišljamo o kosmosu

hiljadama godina. ali uglavnom smo pravili samo kratke izlete u nepo-

znato, vraćajući se kući mudriji, no pretežno nepromenjeni. Tek nam je

genijalnost jednog Njutna omogućila da osvojimo teritoriju modernog

naučnog istraživanja, i da se više nikada ne okrenemo za sobom. od tada se

samo uspinjemo. a sva naša putovanja počinju jednostavim pitanjem.

Šta je prostor?

25

Poglavlje 2

Kosmos i kofaDa Li je Prostor aPstraKCija u LjuDsKom umu iLi stvarnost?

Ne dešava se često da kofa vode bude u centru rasprave duge tri veka.

ali kofa koja je pripadala ser isaku Njutnu nije tek tamo neka kofa, a

mali eksperiment koji je opisao 1689. godine mnogo je uticao na neke od

najvećih fizičara posle njega. evo o kakvom eksperimentu je reč: uzmite

kofu punu vode, privežite uže za nju tako da visi, uvrnite uže i pustite da

se odmotava. Kofa počinje da se obrće, ali voda u njoj je nepomična – povr-

šina joj je mirna i ravna. Kako kofa ubrzava, njeno kretanje se postepeno

prenosi na vodu putem trenja, tako da i voda počinje da se obrće. Površina

vode se zato udubljuje – viša je pri obodu, niža u centru (slika 2.1).

ovaj eksperiment nije nešto zbog čega će vam srce brže zakucati. raz-

motrimo li malo tu situaciju, otkrićemo da je kofa s vodom koja se obrće

izuzetno zbunjujuća. Preko tri veka pokušavamo da shvatimo ovaj feno-

men kako bismo načinili jedan je od najvažnijih koraka u shvatanju struk-

ture kosmosa. moraćemo da se podsetimo nekih činjenica iz istorije fizike

da bismo uvideli zašto je to tako, ali trud će se isplatiti.

Relativnost pre Ajnštajna

„relativnost“ je pojam koji vezujemo za ajnštajna, ali koncept datira iz

davnijih vremena. Galilej, Njutn i mnogi drugi dobro su znali da je vek-

torska brzina – intenzitet i smer brzine – objekta, relativna. modernim

Tkanje svemira

26

rečnikom opisano, iz perspektive golmana, lopta posle dobrog šuta može

da mu se približava brzinom od 100 km/h. iz perspektive lopte, golman

se njoj približava brzinom od 100 km/h. obe tvrdnje su tačne – stvar

je samo u perspektivi. Kretanje ima smisla samo kao relativna veličina:

brzina objekta se može odrediti jedino u odnosu na neki drugi objekat.

To ste verovatno i sami doživeli. ako sedite u vozu kraj kog je drugi voz

i zapazite da se kreću jedan u odnosu na drugog, ne možete odmah reći

koji voz se, zapravo, kreće. U opisu ovog fenomena, Galilej se pozivao

na prevozna sredstva svog doba – brodove. ispustite li novčić na brodu

koji mirno plovi, udariće o vaše stopalo kao što bi i na kopnu – tako je

pisao Galilej. iz vaše perspektive, s pravom možete reći da mirujete i da

to voda teče uz brodsko korito. Kako se iz te perspektive ne mičete, kre-

tanje novčića u odnosu na vaše stopalo biće isto kakvo bi bilo pre nego

što ste se ukrcali.

Naravno, pod određenim okolnostima možete osetiti i tvrditi da se

izvan svake sumnje krećete, bez poređenja s okolnim objektima. Tako

je, na primer, s ubrzanim kretanjem pri kome se menja i intenzitet i (ili)

smer brzine. Ukoliko brod na kome se nalazite iznenada skrene na jednu

ili drugu stranu, uspori ili ubrza, ili promeni smer usled zaokretanja, ili se

nađe u viru i krene da se vrti oko sebe, izvesno znate da se krećete – nema

Slika 2.1 Površina vode isprva je ravna i ostaje takva neko vreme pošto kofa počne da se obrće. Kada i voda počne da se obrće, njena površina postaje konkavna, i biće takva dok god se voda vrti, čak i kada kofa uspori i stane.

Kosmos i kofa

27

potrebe da gledate oko sebe i da poredite svoje kretanje s odabranom refe-

rentnom tačkom da biste to potvrdili. Čak i ako su vam oči zatvorene,

znate da se krećete, jer osećate kretanje. Dakle, iako ne možete osetiti

kretanje konstantnom brzinom u smeru koji se ne menja – odnosno, pra-

volinijskom putanjom – promene brzine možete osetiti.

ali, razmislite li na trenutak o tome, uvidećete da tu ima nečeg čud-

nog. Zbog čega su promene brzine tako posebne, zašto same po sebi imaju

značenje? Ukoliko je brzina nešto što dobija smisao samo kroz poređenje

– time što kažemo da se nešto kreće u odnosu na nešto drugo – kako to

da su promene brzine drugačije, te bez poređenja imaju značenje? Nada-

lje, može li biti da je poređenje neophodno? Da li je moguće da postoji

neko posredno ili prikriveno poređenje na snazi svaki put kada se pozo-

vemo na ubrzano kretanje ili ga iskusimo? To je centralno pitanje pred

nama jer se – verovali ili ne – tiče najdubljih nedoumica o značenju pro-

stora i vremena.

Galilej je svojim viđenjem kretanja, prevashodno tvrdnjom da se Zemlja

kreće, navukao na sebe gnev inkvizicije. Dekart, oprezniji, u svom delu

Principia Philosophiae pokušao je da izbegne sličnu sudbinu i svoje shvatanje

kretanja je postavio u dvosmisleni teorijski okvir koji nije izdržao Njut-

novo detaljno preispitivanje tridesetak godina kasnije. Dekart je govorio

o tome da se objekti opiru promeni stanja kretanja: ono što je nepomično

ostaće nepomično dok ga nešto ili neko ne prisili da se pokrene; nešto

što se kreće pravolinijski konstantnom brzinom kretaće se tako dok ga

nešto ili neko ne prisili da promeni takvo kretanje. ali šta tačno znači

„nepomično“ ili „pravolinijsko kretanje konstantnom brzinom“, pitao se

Njutn? Nepomično ili krećući se konstantnom brzinom – iz čije perspek-

tive? ako brzina nije konstantna, u odnosu na šta ili iz čije perspektive

nije konstantna? Dekart je bio u pravu u pogledu nekih aspekata znače-

nja kretanja, ali Njutn je uvideo da francuski naučnik nije odgovorio na

ključna pitanja.

Njutn je toliko bio predan traganju za istinom da je jednom zabio tupu

iglu između očne jabučice i kosti očne duplje kako bi proučavao anato-

miju oka, a u poznijim godinama, kao upravnik Kraljevske kovačnice

novca, izricao je najoštrije kazne falsifikatorima, poslavši ih preko sto-

tinu na vešala. Nije trpeo pogrešno ili nedovršeno rasuđivanje pa je rešio

da razjasni stvari. To ga je navelo na eksperiment s kofom.1

Tkanje svemira

28

Kofa

Poslednji put kada smo bacili pogled na kofu, obrtala se i ona i voda u

njoj, a površina vode je bila udubljena. Njutn se zapitao zašto površina

vode poprima takav oblik? Zato što se vrti, odgovorićete, i kao što vi ose-

ćate da ste prilepljeni za vrata automobila kada auto naglo zaokrene, tako

je i voda pritisnuta o unutrašnju površinu kofe dok se ona vrti. a priti-

snuta voda nema kud do nagore. Takvo rasuđivanje je opravdano, samo

po sebi, ali ne dotiče suštinu Njutnovog pitanja. Njutna je zanimalo šta

znači kad se kaže da se voda vrti: u odnosu na šta se vrti? razmatrao je

same osnove kretanja i nikako nije hteo da prihvati da za opažanje ubr-

zanog kretanja poput obrtanja nije potrebno poređenje objekta koji se

obrće s drugim objektom.*

Čini se prirodnim da za referentni objekat uzmemo kofu. ali Njutn

je smatrao da to nije ispravno. evo zašto: kad kofa tek počne da se vrti,

izvesno postoji relativno kretanje između kofe i vode, jer voda miruje u

početnom trenutku. ipak, površina vode je ravna. Nešto kasnije, kada se

i voda vrti i nema relativnog kretanja između kofe i vode, površina vode

je udubljena. Dakle, uzmemo li kofu za referentni objekat, rezultat je

suprotan od očekivanog: kada ima relativnog kretanja, površina vode je

ravna; bez relativnog kretanja, površina je ulegla.

Zapravo, mogli bismo da dalje razradimo Njutnov eksperiment. Kako

kofa nastavlja da se obrće, konopac će se u jednom trenutku ponovo uvr-

nuti (u suprotnom smeru), zbog čega će kofa da uspori i zaustaviće se

na trenutak, dok će voda u njoj i dalje da se obrće. U tom trenutku, rela-

tivno kretanje između vode i kofe isto je kao na početku eksperimenta

(uz nebitnu razliku između kretanja u smeru kazaljke na satu i kretanja

suprotno od smera kazaljke na satu), ali površina je drugačija (prvobitno

je bila ravna, a sada je udubljena); to pokazuje da se oblik površine vode

ne može objasniti relativnim kretanjem.

* Ponekad se obrtno kretanje opisuje pomoću termina centrifugalna i centripetalna sila. Ali to su samo oznake. Namera nam je razjasnimo zašto se pri rotaciji javlja sila.

Kosmos i kofa

29

Pošto je odbacio kofu kao relevantan referentni objekat za kretanje

vode, Njutn je smelo otišao korak dalje. Predložio je drugu verziju ekspe-

rimenta s kofom koja se obrće – u dubokom, hladnom, sasvim praznom

prostoru. Takav eksperiment ne možemo da izvedemo u potpunosti, jer

oblik površine vode delom zavisi od privlačne sile zemljine gravitacije, a

u ovoj verzija eksperimenta ne predviđa se da jedan od elemenata bude

Zemlja. Zato, da bi eksperiment bio bliži realnom, zamislimo ogromnu

kofu – veliku poput ringišpila u luna-parku – koja lebdi u tmini praznog

prostora, i zamislimo da je za unutrašnju površinu kofe privezan neustra-

šivi astronaut homer. (Njutn nije upotrebio ovaj primer nego je zamislio

dva kamena privezana jedan za drugi, ali suština je ista.) indikator obrta-

nja kofe, pandan potiskivanju vode nagore usled čega se njena površina

udubljuje, jeste pritisak koji homer oseća spram unutrašnje površine kofe,

zatezanje njegove kože lica, blaga stisnutost stomaka, i usmerenost nje-

gove kose (obe vlasi) ka površini kofe. evo prvog pitanja: u sasvim pra-

znom prostoru – bez sunca, Zemlje, vazduha, krofni, ičega – šta uopšte

može da posluži kao „nešto“ u odnosu na šta se kofa okreće. isprva, pošto

u zamišljenom prostoru nema ničeg sem kofe i onog što je u njoj, čini se

da nema ničeg što bi poslužilo kao nešto drugo. Njutn nije tako mislio.

rešenje je video u tome da kao relevantni referentni sistem definiše

glavnu, krajnju „posudu“ – sam prostor. Zaključio je da proziran, prazan

prostor u kome se sve nalazi i u kome se odvija celokupno kretanje postoji

kao realan, fizički entitet, i nazvao ga je apsolutni prostor.2 Ne možemo ga

uhvatiti ni držati, liznuti ili omirisati, ali Njutn je ipak tvrdio da apsolutni

prostor jeste nešto. rekao je da je apsolutni prostor nešto što predstavlja

najmerodavniji referentni sistem za opisivanje kretanja. objekat je istin-

ski nepomičan kada se ne kreće u odnosu na apsolutni prostor. objekat

se istinski kreće kada se kreće u odnosu na apsolutni prostor. a najvaž-

nije je, kako je Njutn zaključio, da objekat istinski ubrzava kada ubrzava

u odnosu na apsolutni prostor.

Njutn je tim predloženim rešenjem na sledeći način objasnio zemalj-

ski eksperiment s kofom. Na početku eksperimenta, kofa se vrti u odnosu

na apsolutni prostor, ali voda je u odnosu na apsolutni prostor nepo-

mična. Zato je površina vode ravna. Kada voda dostigne brzinu obrta-

nja kofe, obrtaće se u odnosu na apsolutni prostor i zato njena površina

postaje konkavna. Kada kofa uspori zbog usukanog užeta, voda nastavlja

da se vrti – u odnosu na apsolutni prostor: zato je površina vode i dalje

Tkanje svemira

30

konkavna. Dakle, iako se takav ishod ne može objasniti relativnim kre-

tanjem vode u odnosu na kofu, objašnjenje daje relativno kretanje vode

u odnosu na apsolutni prostor. sam prostor je pravi referentni okvir za

definisanje kretanja.

Kofa je samo jedan primer – ovakvo rasuđivanje je, naravno, daleko

obuhvatnije. Prema Njutnovom stanovištu, kada automobil uđe u krivinu,

osećate promenu brzine jer ubrzavate u odnosu na apsolutni prostor. Kad

se nađete u avionu koji ubrzava uzlećući, osećate da ste pritisnuti o sedi-

šte jer ubrzavate u odnosu na apsolutni prostor. Kad se zavrtite na kli-

zaljkama izvodeći piruetu, osećate kako vam se ruke šire od vas, jer ubr-

zavate u odnosu na apsolutni prostor. Nasuprot tome, kad bi neko uspeo

da zavrti čitavo klizalište dok vi nepomično stojite (u idealizovanim uslo-

vima, s klizaljkama bez trenja), tako da se opet relativno krećete u odnosu

na led, ruke vam se ne bi širile, jer ne biste ubrzavali u odnosu na apso-

lutni prostor. i, samo da bismo bili sigurni da vam pažnju neće skrenuti

nevažni detalji u primerima s ljudskim telom, pomenimo i ovo: kada je

Njutn užetom zavezao dva kamena i zavrteo ih u praznom prostoru, ono

se zateglo jer kamenje ubrzava u odnosu na apsolutni prostor. apsolutni

prostor presuđuje da li se nešto kreće.

ali šta je, zapravo, apsolutni prostor? razmatrajući to pitanje, Njutn

je posegnuo za umetničkim plesom i snagom zvanične odredbe. Prvo je

u tekstu Principia napisao: „Ne definišem vreme, prostor, mesto ni kre-

tanje, jer dobro su poznati svima“,3 izbegavši da pruži strog ili precizan

opis ovih pojmova. Naredne njegove reči postale su čuvene: „apsolutni

prostor je, sam po sebi, bez reference na bilo šta spoljašnje, uvek sličan

i nepokretan“. Drugim rečima – apsolutni prostor naprosto jeste, i biće

zauvek. Tačka. ali, naslućuje se da Njutn nije bio sasvim zadovoljan time

što je samo objavio postojanje i važnost nečega što se ne može direktno

videti, izmeriti niti se može na to uticati. Napisao je:

Zaista je veoma teško otkriti i potpuno razlikovati pravo kretanje poje-

dinih tela od prividnog, jer nam oblasti tog nepokretnog prostora u

kome se odvija to kretanje nisu ni na koji način dostupne da ih opa-

žamo našim čulima.4

i, tako, Njutn nas postavlja u pomalo nezgodan položaj. Postavio je

apsolutni prostor u sredšte opisa najosnovnijeg i najbitnijeg elementa

fizike – kretanja – ali nije ga jasno definisao i priznao je da je nezadovoljan

Kosmos i kofa

31

što je tako važno jaje stavio u krhku korpu. To nezadovoljstvo osećali su

i mnogi drugi.

Stiska s prostorom

Kad neko upotrebi reč kao što je „crveno“, „tvrdo“ ili „razočaran“, rekao

je ajnštajn jednom prilikom, u suštini svi znamo šta ona znači. ali reč

„prostor“, „čija veza s psihološkim iskustvom nije tako direktna, tumači

se s dalekosežnom nesigurnošću“.5 ova nesigurnost seže daleko u proš-

lost: težnja da se ovlada značenjem prostora vuče korene još iz antičkog

doba. Demokrit, epikur, Lukrecije, Pitagora, Platon, aristotel i mnogi nji-

hovi sledbenici vekovima su se na razne načine borili sa značenjem pro-

stora. ima li razlike između prostora i materije? Da li prostor postoji neza-

visno od toga postoje li materijalni predmeti? Postoji li prazan prostor?

Da li su prostor i materija međusobno isključivi? Je li prostor konačan ili

beskonačan?

filozofsko raščlanjivanje prostora hiljadama godina se odvijalo upo-

redo s teološkim istraživanjima. Bog je, smatraju neki, sveprisutan, i ta

ideja daje božanski aspekt prostoru. Tu školu mišljenja razvijao je henri

mor, teolog i filozof iz 17. veka za koga neki misle da je možda bio i jedan

od Njutnovih mentora.6 Zastupao je stanovište da prostor ne bi postojao

kad bi bio prazan, ali smatrao je to opažanje nevažnim, jer čak i kad je

lišen materijalnih predmeta, prostor je ispunjen duhom, te nikada nije

istinski prazan. sam Njutn je prihvatio jednu varijantu te ideje po kojoj

je prostor ispunjen „duhovnom supstancom“ kao i materijalnom supstan-

com, ali oprezno je dodao da taj duhovni element „ne može biti prepreka

kretanju materije; ne više nego kao da joj ništa ne stoji na putu7“. Njutn

je objavio da je apsolutni prostor senzorijum Boga.

Takve filozofske i religijske meditacije o prostoru mogu biti ubedljive i

izazovne, ali, kako je ajnštajn oprezno napomenuo, nedostaje im kritična

oštrina opisa. ipak, iz tog diskursa izranja temeljno i precizno uobličeno

pitanje: treba li prostoru pripisati nezavisnu stvarnost kakvu pripisujemo

drugim, običnijim predmetima poput knjige koju sada držite u ruci, ili bi

prostor trebalo smatrati tek jezikom za opisivanje odnosa između obič-

nih materijalnih predmeta?

Tkanje svemira

32

Veliki nemački filozof Gotfrid Vilhelm fon Lajbnic, Njutnov savreme-

nik, čvrsto je verovao da prostor ne postoji ni u kakvom konvencionalnom

smislu. Tvrdio je da je govor o prostoru samo lak i pogodan način kodira-

nja međusobnog položaja stvari. ali bez predmeta u prostoru, on nema

nezavisno značenje ni postojanje. Uzmimo za primer englesku abecedu.

ona je uređeni skup dvadeset šest slova, i definiše odnose između njih:

a je pored b, d je šest slova ispred j, x je tri slova posle u itd. ali abeceda

bez slova nema nikakvo značenje – nema nikakvo nadslovo, nezavisno

postojanje. abecedu čine slova čije leksikografske odnose ona postavlja.

Lajbnic je tvrdio da isto važi i za prostor: prostor nema značenje osim

toga što pruža prirodni jezik za razlučivanje položaja predmeta. Prema

Lajbnicu, kada bismo uklonili sve predmete iz prostora, odnosno kada

bi prostor bio sasvim prazan, to bi bilo besmisleno poput abecede kojoj

nedostaju slova.

Lajbnic je izneo određen broj argumenata u prilog svom takozvanom

relacionističkom stanovištu. Na primer, ako prostor zaista postoji kao enti-

tet, kao supstancija u osnovi, Bog bi morao odlučiti gde tačno u toj sup-

stanciji da smesti kosmos. ali kako bi Bog, čije sve odluke imaju čvrsto

opravdanje i nikada nisu slučajne ni proizvoljne, mogao razlikovati jedno

mesto od drugog u tom jednolikom praznom prostoru, kad su sva slična?

Naučno obrazovanom uhu taj argument ne zvuči uverljivo. međutim, ako

izostavimo teološki aspekt, što je i sam Lajbnic uradio u drugim svojim

argumentima, ostaju nam teška pitanja. Gde je smešten kosmos u pro-

storu? ako se kosmos pomakne kao celina, bez promene međusobnog

položaja materijalnih predmeta – tri metra ulevo ili udesno – kako to da

znamo? Kojom brzinom putuje kosmos kroz supstanciju prostora? ako

smo iz temelja nesposobni za opažanje prostora, kako možemo da tvr-

dimo da prostor zaista postoji?

Tu je uskočio Njutn s kofom i dramatično promenio karakter rasprave.

iako se Njutn slagao da je teško ili možda nemoguće direktno uočiti izve-

sna svojstva apsolutnog prostora, tvrdio je da samo postojanje apsolut-

nog prostora ima posledice koje se mogu pratiti: ubrzanje, poput onoga u

primeru s kofom, meri se u odnosu na apsolutni prostor. Zato je, smatra

Njutn, konkavni oblik površine kofe posledica postojanja apsolutnog pro-

stora. Njutn dalje kaže da rasprava prestaje kada se pronađu čvrsti dokazi

o postojanju nečega. Jednim dovitljivim potezom, Njutn je premestio

raspravu iz oblasti filozofskih promišljanja u oblast naučno proverljivih

Kosmos i kofa

33

podataka. rezultat je bio očigledan. Lajbnic je morao da prizna: „Prizna-

jem da postoji razlika između apsolutnog istinskog kretanja tela i puke

relativne promene njegovog stanja u odnosu na drugo telo“.8 To nije bila

kapitulacija pred Njutnovim apsolutnim prostorom, ali svakako je bio jak

udarac čvrstom relacionističkom stanovištu.

sledećih dvesta godina, argumenti Lajbnica i drugih protiv toga da se

prostoru pripiše nezavisna stvarnost jedva da su nailazili na ikakav odjek.9

Klatno se jasno zanelo prema Njutnovom viđenju prostora; na scenu su

stupili njegovi zakoni kretanja, zasnovani na njegovom konceptu apso-

lutnog prostora. Glavni razlog za njihovo prihvatanje nesumnjivo je bio

uspeh s kojim su njima opisivana opažanja. ipak, valja napomenuti da je

Njutn mislio da su njegova dostignuća u fizici samo čvrst temelj za ono

što je smatrao svojim istinski važnim otkrićem: apsolutni prostor. Što se

njega tiče, sve se vrtelo oko prostora.10

Mah i značenje prostora

Kada sam bio dete, otac i ja bismo, šetajući ulicama menhetna, igrali jednu

igru. Jedan od nas bi se osvrnuo, krišom osmotrio nešto što se dešavalo –

autobus u prolazu, goluba koji sleće na prozor, čoveka koji je slučajno ispu-

stio novčić – i opisao bi kako bi to izgledalo iz neke neobične perspektive,

na primer posmatrano iz vizure točka autobusa, goluba u letu ili novčića

koji pada na tlo. Zadatak je bio da se na osnovu neuobičajenog opisa – na

primer: „hodam po tamnoj, cilindričnoj površini okruženoj niskim, hrapa-

vim zidovima, a s neba se spušta razbarušeni snop belih vitica“ – zaključi

da je reč o gledištu mrava na hot-dogu koji ulični prodavač posipa secka-

nim kiselim kupusom. iako smo toga prestali da se igramo godinama pre

mog prvog predavanja iz fizike, ova igra je barem delimično kriva za to što

me je susret s Njutnovim zakonima ozbiljno uznemirio.

Ta igra je podsticala da se svet posmatra iz različitih perspektiva, i isti-

cala da su sve perspektive jednako merodavne. ali, prema Njutnu, iako

o svetu možete da razmišljate iz koje god pozicije želite, različite tačke

gledišta nisu ni u kom slučaju jednako valjane. iz pozicije mrava na kli-

zaljci, vrti se i led i klizalište; za gledaoca na tribinama vrti se klizač. Čini

se da su te dve tačke gledišta jednako merodavne, ravnopravne, da su

u simetričnom odnosu jer se vrte jedna u odnosu na drugu. ali, prema

Tkanje svemira

34

Njutnu, jedna od tih perspektiva ispravnija je od druge jer se klizač ili

klizačica čije se ruke šire zaista vrti, a kad bi se klizalište istinski vrtelo,

klizačeve ruke se ne bi širile. Prihvatiti Njutnov apsolutni prostor značilo

je prihvatiti apsolutan koncept ubrzanja, a pre svega prihvatiti apsolutan

odgovor na pitanje ko ili šta se istinski vrti. Pokušavao sam da shvatim

kako to može biti tačno. svi izvori koje sam proučio – i iz udžbenika i od

profesora – slagali su se da je samo relativno kretanje važno pri razmatra-

nju konstantnog kretanja, pa sam razbijao glavu pitanjem kako je, onda,

moguće da ubrzano kretanje bude bitno drukčije? Zašto relativno ubrza-

nje, poput relativne brzine, nije jedino relevantno pri razmatranju kreta-

nja promenljivom brzinom? iz postojanja apsolutnog prostora zaključuje

se suprotno, ali meni se to činilo čudnim u samoj srži.

mnogo kasnije, saznao sam da je proteklih nekoliko stotina godina

veliki broj fizičara i filozofa – ponekad tiho, drugi put glasno – pokušavao

da nađe odgovor na to pitanje. Premda se čini kako Njutnov eksperiment

s kofom definitivno dokazuje to da apsolutni prostor presuđuje koja per-

spektiva je ispravna (ako se neko ili nešto vrti u odnosu na apsolutni pro-

stor, onda se zaista vrti; u suprotnom, ne vrti se), to rešenje nije zadovoljilo

mnoge koji su lupali glavu nad tim problemima. osim intuitivnog utiska

da nijedna perspektiva ne bi trebalo da je „ispravnija“ od neke druge, i

vrlo razumnog Lajbnicovog predloga da samo relativno kretanje materi-

jalnih predmeta jednih u odnosu na druge ima značenje, pojam apsolut-

nog prostora naveo je mnoge da se pitaju kako nam to apsolutni prostor

omogućava da odredimo pravo ubrzano kretanje, kao u slučaju kofe, a

ne i da odredimo pravo konstantno kretanje. Na kraju krajeva, ako apso-

lutni prostor zaista postoji, trebalo bi da nam obezbedi kriterijum za svako

kretanje, a ne samo za ubrzano. Ukoliko apsolutni prostor zaista postoji,

zašto nam ne pruži način da odredimo gde smo smešteni u apsolutnom

smislu, ali tako da referentne tačke u odnosu na koje nam se određuje

položaj ne budu drugi materijalni predmeti? i, ako zaista postoji, kako

to da može da utiče na nas (tako da nam se, na primer, ruke šire kad se

zavrtimo), a mi ne možemo da utičemo na njega?

U vekovima posle Njutna ponekad se raspravljalo o tim pitanjima,

ali tek sredinom 19. veka, i kroz dela austrijskog fizičara i filozofa ern-

sta maha, izrodilo se hrabro, vizionarsko i izuzetno uticajno novo shva-

tanje prostora koje će, između ostaloga, duboko uticati na alberta

ajnštajna.

Kosmos i kofa

35

Da bismo razumeli mahove uvide – preciznije rečeno, jedno moderno

tumačenje ideja koje se često pripisuje mahu* – vratimo se na trenu-

tak našoj kofi. Nešto je čudno u Njutnovom argumentu. eksperiment

s kofom izaziva nas da objasnimo zašto je površina vode u jednoj situ-

aciji ravna, a u drugoj udubljena. Tražeći objašnjenje, istražili smo te

dve situacije i shvatili da je presudna razlika između njih u tome da li

se voda vrti ili ne. Naravno, pokušali smo da objasnimo oblik površine

vode prema načinu njenog kretanja. ali, evo o čemu je reč: pre nego što

je uveo apsolutni prostor, Njutn je razmatrao samo kofu kao moguću

referentnu tačku za određivanje kretanja vode – videli smo da taj pri-

stup nije bio uspešan. međutim, postoje i druge referentne tačke koje

bismo mogli upotrebiti za merenje kretanja vode: na primer, labora-

toriju u kojoj se odvija eksperiment – njen pod, tavanicu i zidove. ako

eksperiment obavljamo na otvorenom, jednog sunčanog jutra, okolno

drveće ili tlo na kome stojimo mogli bi da posluže kao stacionarna

referentna tačka pomoću koje bi se odredilo da li se voda vrti. Ukoliko

bismo eksperiment izvodili u kosmosu, stacionarne referentne tačke

bile bi daleke zvezde.

To nas vodi do narednog pitanja. Da nije Njutn, možda, prebrzo ispra-

znio kofu i zanemario relativno kretanje na koje se spremno oslanjamo

u svakodnevnom životu – na primer, relativno kretanje vode i laborato-

rije, ili vode i zemlje, ili vode i nepomičnih zvezda na nebu? možda se

takvim relativnim kretanjem može objasniti oblik površine vode i elimi-

nisati potreba za uvođenjem pojma apsolutnog prostora? Takav niz pita-

nja postavio je mah sedamdesetih godina 19. veka.

Da biste potpunije shvatili mahovu tezu, zamislite da lebdite u sve-

miru, smireni, nepomični, bez osećanja težine. Pogled vam seže do dale-

kih zvezda – čini se da su sve savršeno nepomične. (Pravi zen.) a onda

neko prolebdi kraj vas, zgrabi vas i zavrti. Primetićete dve stvari. Prvo,

osetićete da ruke i noge teže da vam se udalje od tela, i ako ih opustite,

skroz će se raširiti. Drugo, kad otvorite oči i pogledate zvezde, više vam

* Nema slaganja oko toga kakvi su tačno bili Mahovi stavovi o materijalu koji sledi. Neki njegovi radovi pomalo su nejasni, i pojedine ideje koje mu se pripisuju nastale su kasnijim tumačenjima njegovog rada. Pošto se čini da je on znao za ta tumačenja i nije ih korigo-vao, pojedini autori smatraju da se slagao s njihovim zaključcima. Ipak, možda će istorijski korektnije biti da kad god napišem „Mah je tvrdio“ ili „Mahove ideje“, pročitate „preovla-đujuće tumačenje pristupa koji je podstakao Mah“.

Tkanje svemira

36

se neće činiti da se ne kreću. Umesto toga, imaćete utisak da se vrte u

velikim kružnim lukovima daleko na nebu. Dakle, vaše iskustvo otkriva

blisku vezu između osećaja dejstva sile na telo i opažanja kretanja u

odnosu na daleke zvezde. setite se toga pri sledećem eksperimentu u

drugačijem okruženju.

sada zamislite da ste uronjeni u tminu sasvim praznog prostora: nema

zvezda, nema galaksija, nema planeta, nema vazduha, ničega nema sem

potpune tame. (Pravi egzistencijalizam.) ako počnete da se vrtite, da li ćete

ovog puta to osetiti? Da li će vam se ruke i noge raširiti? Naša iskustva u

svakodnevnom živoru upućuju na potvrdan odgovor: kada iz mirovanja

(stanja u kome ne osećamo ništa) pređemo u stanje obrtanja, osećamo

razliku jer nam se udovi šire. ipak, ovaj primer drugačiji je od svega što

smo doživeli. U kosmosu kakav poznajemo, uvek postoje i drugi materi-

jalni predmeti, bilo oni koji su nam blizu, ili barem oni daleki (poput dale-

kih zvezda), koji mogu poslužiti kao referentne tačke za razna naša sta-

nja kretanja. ali u situaciji iz ovog primera, nema načina da razlikujemo

stanje „neobrtanja“ od stanja „obrtanja“ poređenjem s drugim materijal-

nim predmetima – nema drugih materijalnih predmeta. mah je to zapa-

žanje shvatio ozbiljno i napravio divovski korak napred. istakao je da u

tom slučaju ni na koji način ne možete da osetite razliku između različitih

stanja obrtanja. Preciznije, mah je utvrdio da u inače praznom kosmosu

nema razlike između obrtanja i neobrtanja – pojam kretanja i ubrzava-

nja ne postoji ako nema kriterijuma za poređenje – pa su obrtanje i neo-

brtanje isto. Prema mahu, kada bismo dva Njutnova kamena povezana

užetom zavrteli u praznom kosmosu, uže se ne bi zateglo. ako biste se u

praznom kosmosu zavrteli, ruke i noge vam se ne bi raširile, a tečnost u

vašem srednjem uhu bi mirovala – ništa ne biste osetili.

To je duboka i instančana teza. Da bismo je shvatili, moramo istinski

i predano da zamislimo crni, jednolični mir sasvim praznog prostora. To

nije nalik mračnoj komori u kojoj osećate tlo pod nogama i oči vam se

postepeno prilagođavaju tračku svetla što dopire ispod vrata; moramo da

zamislimo kako nema nikakvih stvari, ni poda niti ikakvog svetla kome

biste se prilagodili. Kuda god posegli ili pogledali, ništa ne osećate i ne

vidite. U čauri ste jednolične tame, bez materijalnih kriterijuma za pore-

đenje. mah je tvrdio da bez takvih kriterijuma i sami pojmovi kretanja i

ubrzanja gube značenje. ovde je reč o osnovnijim postavkama a ne samo

Kosmos i kofa

37

o tome da ništa nećete osetiti ako se zavrtite. U praznom kosmosu nema

razlike između stanja potpunog mirovanja i ravnomernog obrtanja.*

Naravno, Njutn se ne bi s tim složio. on je tvrdio da i sasvim prazan

prostor ima prostora. i premda se prostor ne može dotaći niti neposredno

uhvatiti, Njutn je govorio da ipak ima nešto u odnosu na šta se može reći

da se materijalni predmeti kreću. ali, prisetimo se kako je Njutn izveo

taj zaključak: razmatrao je obrtno kretanje i pretpostavio da bi rezultati

koji su nam poznati iz laboratorije važili i kad bi se eksperiment izveo u

praznom prostoru (površina vode se udubljuje, homer oseća da je priti-

snut uz unutrašnji zid kofe, ruke vam se šire kad se zavrtite, a uže koje

spaja dva kamena koja se vrte se zateže). Ta pretpostavka navela ga je da

potraži nešto u praznom prostoru u odnosu na šta bi se kretanje moglo

odrediti, a to nešto bio je sam prostor. mah je odlučno doveo u pitanje

ključnu pretpostavku: ustvrdio je da se ono što se događa u laboratoriji

ne bi dogodilo u sasvim praznom prostoru.

mah je postavio prvi značajan izazov Njutnovom delu posle više od

dva veka i njegova zapažanja su godinama imala odjeka među fizičarima

(dotičući i ostale: godine 1909, Vladimir iljič Lenjin je napisao filozof-

ski pamflet u kome je, između ostalog, raspravljao o nekim aspektima

mahovog rada11). ali, ako je mah bio u pravu i pojam obrtanja ne postoji

u praznom kosmosu – situacija koja bi opovrgla Njutnovo opravdanje

apsolutnog prostora – kako objasniti zemaljsku kofu u kojoj se povr-

šina vode nesumnjivo udubljuje. ako apsolutni prostor nije nešto, kako

bi mah objasnio deformisanje površine vode bez pozivanja na apsolutni

prostor? razmatranjem jednostavne primedbe na mahovu logiku doći

ćemo do odgovora.

* Iako volim primere s ljudima jer oni neposredno povezuju fiziku koju razmatramo i urođene osećaje, nedostatak im je naša sposobnost da kontrolisano pomeramo neki deo tela u odnosu na druge delove tela – tako da nam jedan deo tela služi kao referentna tačka za kretanje drugih delova tela (kao kad zavrtimo ruke u odnosu na glavu). Ističem ravno-merno obrtno kretanje – obrtanje pri kome se svi delovi tela vrte vrte zajedno – da bih izbe-gao takve nebitne komplikacije. Dakle, kad govorim o tome da vam se telo obrće, zamislite da vam se, poput Njutnovih kamenova povezanih užetom ili klizačice u završnoj pirueti nastupa na olimpijskim igrama, svi delovi tela obrću istom brzinom.

Tkanje svemira

38

Mah, kretanje i zvezde

Zamislite kosmos koji nije sasvim prazan kao što je mah hteo, nego je po

nebu rasuto nekoliko zvezda. ako sada izvedemo eksperiment s obrta-

njem u kosmosu, zvezde – iako liče na blede tačkice svetla koje dopire iz

velike udaljenosti – omogućavaju da se odredi vaše stanje kretanja. ako

se zavrtite, činiće vam se da te daleke tačkice svetla kruže oko vas. Pošto

su te zvezde vizuelne referentne tačke koje omogućavaju da razlučite obr-

tanje od neobrtanja, očekivali biste i da možete osetiti stanje obrtanja.

ali, kako to šačica dalekih zvezda može imati ikakvog uticaja, kako nji-

hovo prisustvo ili odsustvo može da deluje kao prekidač koji uključuje i

isključuje osećaj obrtanja (ili uopštenije, osećaj ubrzanog kretanja)? ako je

nekoliko dalekih zvezda dovoljno da osetite obrtanje u kosmosu, možda

je mahova ideja, naprosto, pogrešna – možda biste i u praznom prostoru

osećali da se vrtite, kako je pretpostavljao Njutn.

mah je ponudio odgovor na tu primedbu. Prema mahu, u praznom pro-

storu ne biste osetili ništa kad se zavrtite (preciznije rečeno, ne postoji

čak ni pojam obrtanja, kao ni njemu suprotan pojam neobrtanja). Na dru-

gom kraju spektra, u kosmosu koji vrvi od zvezda i drugih materijalnih

predmeta što postoje u našem stvarnom kosmosu, osećate silu koja vam

širi ruke i noge dok se obrćete. (Pokušajte da se zavrtite.) međutim – a

upravo o tome je reč – mah je izneo ideju da bi u kosmosu koji nije pra-

zan nego sadrži manje materije od našeg, intenzitet sile koju biste ose-

tili dok se obrćete bio između nule i onog koji osećate u našem kosmosu.

Dakle, sila koju osećate proporcionalna je količini materije u kosmosu.

Kad biste počeli da se obrćete u kosmosu sa samo jednom zvezdom, jedva

biste osetili neku silu. Kad bi postojale dve zvezde, sila bi bila nešto jača,

i tako dalje, sve do kosmosa čiji bi materijalni sadržaj bio ravan onom u

našem kosmosu – u njemu biste osetili dobro poznatu silu obrtanja punog

intenziteta. Prema tome, sila koju osećamo usled ubrzanja zbirna je posle-

dica uticaja sve preostale materije u kosmosu.

Ta tvrdnja važi za sve vrste ubrzanog kretanja, ne samo za obrtanje.

Kada avion ubrzava duž piste, kad se automobil zaustavlja uz škripu koč-

nica, kad lift krene nagore, sila koju osećate je, ako je verovati mahu,

Kosmos i kofa

39

kombinovani uticaj sve ostale materije u kosmosu. Kad bi bilo više mate-

rije, osećali biste jaču silu. manje materije – slabija sila. a ako materije

uopšte ne bi bilo, ništa ne biste ni osetili. Zato je, prema mahovom rasuđi-

vanju, važno samo relativno kretanje i relativno ubrzanje. Ubrzanje osećamo

samo kad ubrzavamo u odnosu na prosečnu raspodelu ostale materije u kosmosu.

mah kaže da bez druge materije – bez ikakvih poredbenih referenci – ne

bi bilo moguće doživeti ubrzanje.

Za mnoge fizičare, to je jedna od najprivlačnijih teza o kosmosu izne-

tih u proteklih stotinu pedeset godina. Generacijama fizičara bilo je teško

da zamisle kako je nedodirljivo, nedosežno, neuhvatljivo tkanje kosmosa

zaista nešto – i to dovoljno sadržajno da pruži konačan, apsolutan krite-

rijum kretanja. mnogima se činilo apsurdnim, ili barem naučno neodgo-

vornim da se poimanje kretanja temelji na nečem što u toj meri izmiče

opažanju, toliko je nedostupnom našim čulima, da se već graniči s mistič-

nim. istovremeno, te iste fizičare mučilo je pitanje kako drugačije obja-

sniti Njutnovu kofu. mahove teze izazvale su zanimanje jer su omogućile

novi odgovor u kome prostor nije nešto, a taj odgovor nas vraća na rela-

tivističko shvatanje prostora koje je zastupao Lajbnic. Prema mahovom

rasuđivanju, prostor je umnogome onakav kakvim ga je zamišljao Lajb-

nic – on je jezik za izražavanje odnosa između položaja dva predmeta. ali

prostor, kao ni azbuka bez slova, ne postoji nezavisno od svega.

Mah protiv Njutna

Za mahove teze saznao sam kad sam studirao – bile su mi kao dar s neba.

Najzad jedna teorija prostora i kretanja po kojoj su sve perspektive jed-

nako vredne, jer samo relativno kretanje i relativno ubrzavanje imaju zna-

čenje. Umesto Njutnovog kriterijuma za kretanje – nečeg nevidljivog što

se naziva apsolutnim prostorom – kriterijum koji je predložio mah vidljiv

je svima: to je materija raspoređena po celom kosmosu. Bio sam siguran

da je mah našao rešenje. saznao sam i da nisam bio jedini koji tako misli;

našao sam se u dugom nizu fizičara, uključujući alberta ajnštajna, koji

su se oduševili kad su prvi put čuli za mahove uvide.

ima li mah pravo? Da li se Njutn toliko ošamutio prateći obrtanje

svoje kofe da je naprečac doneo zaključak o prostoru? Postoji li Njutnov

apsolutni prostor ili se klatno nepokolebljivo vratilo u relacionističku

Tkanje svemira

40

perspektivu? Prvih nekoliko decenija pošto je mah izložio svoje ideje nije

se moglo odgovoriti na ta pitanja. razlog je pretežno bilo to što mahov

predlog nije bio zaokružena teorija ni potpun opis, jer on nikad nije defi-

nisao kako bi materijalni sadržaj kosmosa vršio pretpostavljeni uticaj. ako

je njegovo rasuđivanje ispravno, kako to daleke zvezde i susedova kuća

pojačavaju vaš utisak da se vrtite kad se vrtite? Bez fizičkog mehanizma

kojim bi se realizovalo ono što je mah pretpostavljao, teško je iole preci-

zno istražiti njegove teze.

iz naše, moderne perspektive, razumno je pretpostaviti da bi u okol-

nostima koje je predočio mah gravitacija sigurno morala da igra ulogu.

Ta mogućnost je u narednim decenijama privukla ajnštajnovu pažnju;

mahova teza bila mu je velika inspiracija kad je razvijao svoju teoriju gra-

vitacije, opštu teoriju relativnosti. Kad se prašina oko relativnosti napo-

kon slegla, pitanje da li je prostor nešto, odnosno da li je ispravna apsolu-

tistička ili relativistička interpretacija prostora, pomelo je sve prethodne

načine sagledavanja kosmosa.

tkanje svemira

Documents