STEREOTIPI NACIJE:TIPOLOGIJE I NARACIJE

Milan Suboti UDK 323.1: 316.356.4Institut za filozofiju i drutvenu teoriju Originalni nauni radBeograd

CRNO-BELI SVET:

prilog istoriji dualnih tipologija nacionalizma*

Apstrakt: Literatura o nacijama i nacionalizmu svedoi o istorijski dugotraj-nim pokuajima formulisanja dihotomne klasifikacije prouavanih fenomena. Stogaje autor u ovoj studiji interpretirao i analizovao neke od najuticajnijih primera dual-nih tipologija nacionalizma. Predmet njegovog istraivanja su Renanovo shvatanjerazlika izmeu francuskog i nemakog pojma nacije, Konovo razlikovanjeistonog i zapadnog nacionalizma, Plameneva revizija Konove dihotomije, kaoi novija verzija dualnih tipologija Lie Grinfeld. Rekonstrukcijom stanovita izabranihteoretiara nacionalizma, autor u osnovi svih prikazanih tipologija identifikuje diho-tomnu podelu na graanski i etniki nacionalizam. Kritike primedbe ovojosnovnoj dualnoj podeli formulisane su u dve razliite ravni: istorijskoj i konceptual-noj. U prvoj, socijalno-politikom kontekstualizacijom dualnih tipologija naglaenaje njihova praktina, politiko-ideoloka funkcija. Oslanjajui se na stavove R. Bru-bejkera, autor je u drugoj, teorijskoj ravni, istakao analitike i normativne slabostiuobiajene podele na graanski i etniki nacionalizam.

Kljune rei: nacija, tipologije nacionalizma, graanski nacionalizam,etniki nacionalizam.

Uvod

Ve na osnovu povrnog uvida u obimnu literaturu o nacijamai nacionalizmu stie se utisak o postojanju izvesne teorijske pozadi-ne na osnovu koje se ovi sloeni fenomeni tumae i razvrstavaju po-lazei od binarne suprotnosti koja se jeziki artikulie na razliitenaine. Tako, ako se ograniimo samo na diskusije o raspadu biveJugoslavije, suoavamo se sa brojnim primerima reafirmacije i rein-terpretacije stare podele na graanski i etniki nacionalizam, tenjihove este teritorijalizacije kao zapadnog i istonog. I usluajevima kada se upotrebljava drugaiji kategorijalni aparat (na

9

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

* Rad je napisan u okviru projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju (br.2156), koji finansira Ministarstvo za nauku i zatitu ivotne sredine Republike Srbije.

primer, parovi politikog i kulturnog, liberalnog i neliberal-nog nacionalizma), kao i kada se istraivaki interes upravlja kadrugim podrujima, ova binarnost, teorijski oslonjena na tezu o po-stojanju dve vrste nacija, sutinski strukturie itavo predmetnopodruje studija nacionalizma: Obino se tvrdi da postoje dve kon-cepcije nacije. Nain na koji se to izraava razlikuje se od zemlje dozemlje, prema intelektualnoj tradiciji i background-u istraivaa, alidistinkcija uvek ostaje... Ova dualna koncepcija proima svaku di-skusiju o pojmu nacije (Schnapper, 1995: 177). Uticaj naznaenedualne koncepcije pojaan je injenicom da osim analitikog, teza odva tipa nacije i nacionalizma ima i snano normativno znae-nje, obino izraeno u paru dobar/lo.

Ako sada ostavimo po strani ljudsku sklonost ka miljenju ubinarnim suprotnostima, kao i interese, pristrasnosti i svesnu manipu-laciju koji esto prate teorijski diskurs o nacionalizmu, onda primereoivljavanja starih, dualnih tipologija nacionalizma moemo tumaitikao jednu vrstu prirodnog refleksa da se neoekivani dogaaji tu-mae pomou ve postojeih i ustaljenih kategorija. Kada kaemneoekivani dogaaji, nemam u vidu samo lokalnu perspektivu ra-spada Jugoslavije, ve znatno iru drutveno-politiku scenu itavkompleks istorijskih zbivanja nakon okonanja kratkog XX veka.Tako je tematizacija ovih zbivanja od poetnog optimizma krajaistorije vodila povratku znatno starijem kategorijalnom aparatu ukome se, najee u formi kulturno-civilizacijske paradigme, oito-vao svojevrsni preporod geografije1. Slino se desilo i sa feno-menima nacionalizma i nacije: sredinom osamdesetih Hobsbaumje tvrdio da Minervina sova krui nad nacijama i nacionalizmom,2

10

MIL

AN

SU

BO

TI

1 Nakon 1989. godine, za koju su neki pretpostavili da oznaava kraj isto-rije, dolo je do svojevrsnog ponovnog raanje geografije, na osnovu koga se tvr-dilo da su svetski odnosi mnogo vie pod uticajem dubokih kulturnih razlika jasnopodeljenih po regionima, nego pod uticajem snanih politikih ili ideolokih faktora(Bracewell & Drace-Francis, 1999: 48-49).

2 Uprkos oiglednom naglaenom prisustvu, nacionalizam je (danas M. S.)istorijski manje znaajan. Vie nije svetski istorijski program, kao to je to bio u de-vetnaestom i ranom dvadesetom veku. On predstavlja, u najboljem sluaju, uslonja-vajui inilac ili katalizator drugih procesa... nakon svega, sama injenica da suistoriari ve poeli da napreduju u prouavanju i analizi nacija i nacionalizma uka-zuje da je, kao i toliko puta do sada, pojava prela svoj zenit. Minervina sova mudros-ti, ree Hegel, izlee u sumrak. Dobar je znak da sada krui nad nacijama inacionalizmom (Hobsbaum, 1990: 205-6).

da bi, ve krajem devedesetih, Brubejker sa gorinom ustvrdio da semitovi i pogrene koncepcije nigde tako ne ispoljavaju kao u litera-turi i kvazi-literaturi o nacionalizmu (Brubaker, 1998: 302).

Jedna od est zabluda o nacionalizmu koje Brubejker kritikujekao uticajne mitove je upravo manihejsko gledite po kojem pos-toje dve vrste nacionalizma dobra (graanska) i loa (etnika) vrsta,kao i dva odgovarajua razumevanja nacije kao dobre ili graanske,po kojoj se nacionalnost zasniva na zajednikom graanstvu i kaoloe, etnike, u kojoj se nacionalnost vidi kao zasnovana na zajedni-kom etnicitetu (Brubaker, 1998: 298).3 Iako je i sam ranije koristiojednu verziju ove podele, Brubejker ubedljivo pokazuje da je njenapojednostavljena, najee koriena forma problematina kako uanalitikom, tako i u normativnom smislu. Takoe, on s pravom uka-zuje da ona ima snanu ideoloku funkciju unutar strategija orijenta-lizacije Drugog i uvrivanja poeljnog po pravilu pozitivnog kolektivnog autoidentifikovanja: Ova podela je esto povezana saorijentalistikom koncepcijom istono-evropskog nacionalizma jerse uopte graanski nacionalizam smatra karakteristinim za Zapad-nu Evropu, a etniki za Istonu. Ali, distinkcija etniko-graanskoesto se koristi i unutar regiona, ponekad na ideoloki nain, da bi serazlikovao sopstveni, dobar, legitiman i graanski nacionalizam, odnelegitimnog etnikog nacionalizma suseda. Ponekad se ova distink-cija koristi na nauni ili kvazinauni nain da bi se karakterisale iklasifikovale razliite forme nacionalizma i oblici nacionalnog samo-razumevanja... (Brubaker, 1998: 298). U kritici dualistike tipologi-je Brubejker nije usamljen tokom poslednje decenije, sa razliitihteorijskih stanovita, dovodili su je u pitanje i brojni drugi teoretiarinacionalizma (npr. Yack, 1996; naper, 1996; Singer, 1996; Spencerand Wollman, 1998; Brown, 2000; Dungaciu, 1999; Kuzio, 2002). Sdruge strane, ona opstaje i reprodukuje se kao opte mesto ne samou obilju naunih i publicistikih radova, ve i u nizu klasinih radovao nacionalizmu od, u manje ili vie sofisticiranom obliku kod Gel-nera, Smita, Hobsbauma, do najnovije verzije kod veoma uticajneLie Grinfeld. Stoga se moe zakljuiti da rasprava o dualnoj tipologi-ji nacija i nacionalizma njenoj zasnovanosti, znaenju, dometima i

11

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

3 O ostalim mitovima i pogrenim predstavama o nacionalizmu vie videtiu radu Slobodana Naumovia u kome je Brubejkerovo kritiko stanovite ilustrova-no primerima preuzetim iz brojnih tumaenja raspada Jugoslavije (Naumovi, 1999).

statusu predstavlja jedno od najivljih, otvorenih problema studijanacionalizma.

Bez pretenzije da ovu debatu u potpunosti prikaem, smatraosam da bi nam istorijski pristup koji bi pratio i tumaio glavne etapeu razvoju dualistikog stanovita mogao biti od pomoi za njenobolje razumevanje. Izbor autora i stanovita koji, po mom miljenju,obeleavaju te etape od Renanovog predavanja o naciji 1882. go-dine, preko Hansa Kona iz pedesetih i Dona Plamenca iz sedamde-setih godina, do Lie Grinfeld sa kraja XX veka moe biti dovoenu pitanje, ali se nadam da e kriterijum izbora biti opravdan prika-zom unutranje logike analizovanih stanovita, kao i njihovom kon-tekstualizacijom kojom se dualne tipologije generalno vezuju zavreme i okolnosti svoga nastanka. Drugim reima, na primeru dual-nih tipologija nacija moe se ilustrovati opti stav istoriara idejaprema kome su tekstovi o nacionalizmu uvek svoje perspektive istrasti crpeli iz promenljivog politikog i kulturnog konteksta u koji-ma su njihovi autori iveli(Kramer, 1997: 525).

1. Renan: (francuski) svakodnevni plebiscit i (nemaka)kultura

Predavanje koje je Ernest Renan odrao na Sorboni 11. marta1882. godine, predstavljao je svojevrsni as anatomije jer je Re-nan, polazei od ocene da naizgled jasan pojam nacije uzrokujemnoge sporove i nesporazume, zakljuio kako je neophodno hladnoi nepristrasno izvriti vivisekciju te ive ideje da bi se izbegleopasne zablude koje prete da uvedu evropske drave u sukobe sa ne-sagledivim posledicama. U svom predavanju Renan je poao od kon-statacije da Zapadna Evropa, nakon raspada carstva Karla Velikog,sve vie lii na ahovsku tablu ija polja predstavljaju teritorijalnodefinisane nacije-drave u postepenom nastanku i konsolidovanju.4

Meutim, iako su nacije glavni akteri moderne istorije, njihovo

12

MIL

AN

SU

BO

TI

4 Od kraja Rimskog carstva, ili pre od sloma carstva Karla Velikog, ZapadnaEvropa nam izgleda podeljena na nacije od kojih su neke, u izvesnim periodima,teile hegemoniji nad drugima, ne postiui trajni uspeh u tome... Za jo stotine godi-na Francuska, Engleska, Nemaka, Rusija, bie, uprkos rizicima kojima se budu izla-gale, istorijske individue, sutinski delovi ahovske ploe ija se polja po svomznaaju i veliini menjaju, ali se nikada potpuno ne meaju (Renan, 1882: 48).

postojanje, prema Renanu, ne potvruje prirodnu podelu ovean-stva, niti se odlikuje posebnom starou: Nacije su neto potpunonovo u istoriji. One su bile nepoznate u antici... Klasini stari vek jeimao republike i gradove-monarhije, konfederacije lokalnih republi-ka i carstva, ali nije imao nacije u smislu u kom ih mi shvatamo (Re-nan, 1882: 48-49). Drugim reima, odbacujui primordijalistiko iperenijalistiko stanovite, Renan je bio pretea kasnije formulisa-nog modernistikog poimanja nacija (vid. Smith, 1998: 9-10). Na-suprot dominantnom uverenju, on je u nacijama video moderneistorijske tvorevine koje, poput svega to je nastalo, mogu i nestati,pa je za budunost, nasuprot tadanjoj stvarnosti nacija-drava uEvropi, anticipirao stvaranje jedne Evropske konfederacije.5 Ali,ostavljajui po strani budui razvitak nacija, Renan je svoju panjuusmerio na objanjenje procesa nastanka nacija u zapadnoj istorijinakon Verdunskog ugovora (843. godine) kojim su podelom carstvaKarla Velikog nastala jezgra buduih nacija-drava. Uprkos ambici-jama i pokuajima ovih (feudalnih) drava da obnove ideju univer-zalne imperije, njihov istorijski razvitak iao je u pravcu postepenogkonsolidovanja posebnih politikih jedinica nacija-drava. U osno-vi ovoga procesa bilo je nasilno stapanje stanovnitva, tj. procespostepene i dugotrajne kulturne i jezike integracije svih podanikapod vlau dinastije koja je identifikovana sa dravom. Tokom vre-mena, surovost i rtve koje su pratile stvaranje nacionalnog jedinstvapotiskivane su iz istorijske svesti i zaboravljane, kae Renan, istiuida su zaborav i... istorijska greka, bitni faktori u stvaranju nacije,6

da bi zakljuio kako je sutina nacije da pojedinci imaju mnogo togazajednikog, ali takoe i da zaborave mnoge stvari (Renan, 1882: 50;51).7 Ovaj (zaboravljeni) proces unifikacije raznorodnog stanovni-tva pod vlau (jednog) politikog autoriteta na Zapadu Renan blie

13

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

5 Nacije niu neto veito. One poinju, pa e se i okonati. Verovatno e ihzameniti Evropska konfederacija. Ali, to nije zakon veka u kome mi ivimo. U sada-njem trenutku, postojanje nacija je dobro, ak nuno. Njihovo postojanje je garanci-ja slobode koja bi bila izgubljena u svetu koji bi imao samo jedan zakon i jednoggospodara (Renan, 1882: 59).

6 Stoga, Smit s pravom istie: Za Renana je zaboravljanje isto tako vano zanaciju kao i seanje (Smith, 1995: 132).

7 Istorijsko istraivanje osvetljava inove nasilja koji se deavaju na poetkusvake politike formacije, ak i one akte ije su posledice bile najblagotvornije. Je-dinstvo se uvek stvara brutalnou ujedinjenje severne i june Francuske bilo je re-zultat kontinuiranog unitavanja i terora koji su trajali gotovo itav vek (Isto).

odreuje pomou poreenja sa Istonom Evropom u kojoj, umestopostepenog stapanja, narodi ostaju trajno odvojeni u okviru velikihimperija poput Habzburke i Otomanske.8 S druge strane, ni na terito-riji Zapadne Evrope procesi stapanja stanovnitva i politike cen-tralizacije nisu se odvijali istom brzinom i sa istim uspehom: u tompogledu, Francuskoj pripada primat, ne samo nakon 1789. godineve i u predrevolucionarnom, dinastikom periodu. Uprkos tome toje nakon revolucije dinastika prolost Francuske izgubila prestikoji je uivala kod svojih savremenika, Renan istie da je uloga kra-ljevskog apsolutizma u stvaranju moderne francuske nacije bila odvelike vanosti: Kralj Francuske koji je, usudio bih se rei, idealnitip sekularnog ujedinitelja, stvorio je najsavrenije nacionalno je-dinstvo koje je uopte postojalo (Renan, 1882: 51).9 Nakon vekovapripremnih radnji (procesa politike centralizacije i kulturne ho-mogenizacije stanovnitva), moderna nacija je roena u aktu revolu-cije: Slava pripada Francuskoj to je, Francuskom revolucijom,proklamovala da nacija kao takva postoji. Ne treba da uzimamo zaloe to to nas drugi imitiraju. Princip nacionalnosti je na (Renan,1882: 51).

Ako se sloimo sa Renanom da je Francuska rodno mestomoderne nacije, ipak nam ostaje otvoreno kljuno pitanje koje je i unaslovu Renanovog predavanja ta je nacija? Drugim reima, i-njenica da nacija postoji i da na primeru francuske nacije moemopratiti njen nastanak, ne reava problem odreenja njenog konstitu-tivnog principa. Traganje za njim u dinastikoj prolosti, tj. teza daje nacija plod dinastikog principa ne moe se odrati u svetlu inje-nica da, s jedne strane, postoje nacije bez dinastike osnove, dok s

14

MIL

AN

SU

BO

TI

8 Tek pomou kontrasta, ovi veliki zakoni istorije zapadne Evrope postajuopipljivi. Mnoge zemlje nisu uspele u nastojanjima koje je kralj Francuske, delimi-no svojom tiranijom, a delimino pravdom, tako zadivljujue okonao. Pod krunomsv. Stjepana Maari i Sloveni su ostali odvojeni kao to su to bili i pre osamsto godi-na. Daleko od toga da sjedinjuje razliite elemente pod svojom vlau, Habzburkadinastija ih je drala odvojene jedne od drugih i esto ih meusobno suprotstavljala.U ekoj su eki i nemaki elemenat bili postavljeni kao ulje i voda u ai. Turskapolitika odvajanja nacionalnosti u skladu sa religijom imala je najtee posledice: to jeprouzrokovalo propast Orijenta (Renan, 1882: 50).

9 U naglaavanju uloge francuskih kraljeva u procesu nastanka nacije Renanse razlikuje od veine istoriara nacija koji Francusku, pre svega na osnovu Revolu-cije i Napoleona, uzimaju kao opti primer i izvor za modernu centralizovanu Zapad-nu naciju (Sluga, 2002: 185).

druge strane, nacije koje su, poput Francuske, u politikom ivotuodbacile taj princip, nastavljaju svoju punu nacionalnu egzistenciju.Stoga Renan, iako odaje priznanje istorijskom uinku integrativne icentralizujue funkcije dinastike vladavine, ne smatra da je taj prin-cip sutinski odreuje samo postojanje nacije.10 Da bi odredio tajprincip, Renan kritiki razmatra pokuaje izvoenja nacije izrase (etniciteta), jezika, vere, interesa i geografsko-teritorijalneosnove, tj. nastoji da svojim sluaocima demonstrira ta, po njego-vom miljenju, nacija nije.

Po prvom i najee zastupanom stanovitu, nacija se teme-lji na rasi, tj. ona izrasta iz vrstog tla bioloke (krvne) srodnosti ve-likih grupa ljudi. Reeno savremenim jezikom, ova teza se svodi nauverenje da su nacije u osnovi velike srodniko-bioloke, etnikezajednice, da je etnicitet konstitutivni princip nastanka i postojanjanacija. Za Renana, ova teza poiva na fiziko-antropolokom shva-tanju rase kojim se na oveanstvo primenjuju zooloki kriterijumi:Za antropologe rasa ima isti smisao kao u zoologiji ona oznaavastvarno potomstvo, krvno srodstvo... Za njih, zooloko poreklo o-veanstva ima sutinsko prvenstvo u odnosu na poreklo kulture, civi-lizacije i jezika (Renan, 1882: 53). Nasuprot tome, za istoriara jerasa neto to nastaje i nestaje,11 bioloko-fizioloki faktor ljudskeistorije iji znaaj od tame praistorijskog sveta opada u korist sveveeg znaaja socijalnih i idejno-kulturnih faktora ljudske istorije.Ako i prihvatimo zooloki koncept rase, upozorava Renan, nje-gova primena na savremena ljudska drutva je nemogua iz prostograzloga to i najstarije nacije danas, u fizioloko-rasnom pogledu,ine sloenu i nerazluivu meavinu krvi. Stoga se rasa koja, pouverenju brojnih nemakih mislilaca,12 izgledala kao vrsta i trajna

15

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

10 Stoga se mora priznati da nacija moe postojati bez dinastikog principa, teda se ak i one nacije koje su formirane od strane dinastija mogu od njih odvojiti, bezposledica po svoje postojanje. Stari princip koji rauna samo na prava vladalaca nijevie odriv, a osim dinastikog prava postoji nacionalno pravo (Renan, 1882: 52).

11 Rasa, kako je mi istoriari razumemo, neto je to nastaje i to se razgra-uje... injenica rase, poetno od najvee vanosti, izgubila je svoju vanost (Re-nan, 1882: 54).

12 Iako Renan ne pominje imena, njegovo razmatranje rasne teorije se presvega odnosi na germanske zastupnike te ideje: Na primer, germanska porodica,prema teoriji koju izlaem, ima pravo da ponovo objedini svoje razbacane lanove,ak kada oni ne trae da se ujedine. Pravo germanizma na neku provinciju je jae odprava stanovnika te provincije na sebe same. Na taj nain stvaramo neku vrstu

osnova odreenja nacije, pokazuje kao nedovoljna kako za obja-njenje istorijskog procesa konstituisanja modernih nacija, tako i kaokriterijum za odreivanje njihovih politikih granica. Drugim reima,i u teorijskom i u praktino-politikom pogledu pozivanje na etnikiprincip je neopravdano u prvom sluaju, ono poiva na nerazume-vanju ljudske istorije,13 dok u drugom, vodi opasnim posledicama poevropsku civilizaciju: Etnografska razmatranja nemaju veze sa kon-stituisanjem modernih nacija. Francuska je keltska, iberijska i ger-manska, Nemaka je germanska, keltska i slovenska... Istina je danema istih rasa i da je zasnivanje politike na etnografskim analiza-ma oslanjanje na himeru... (Renan, 1882: 53).

No, ako sama rasa ne moe posluiti kao objektivni kriteri-jum nacionalne pripadnosti, postavlja se pitanje mogu li to moda je-zik i religija, kao objektivne kulturno-etnike karakteristike. PoRenanu, ni jezik ni vera nisu dovoljni konstitutivni principi nacijejer im nedostaje dodatna, subjektivno-voljna komponenta bezkoje nema slobodnog pripadanja naciji.14 Dok nas jezik u velikojmeri, ali ne potpuno, ograniava u slobodi izbora, religija je u savre-menom svetu samo privatna stvar svakog pojedinca: Nema viedravne religije neko moe biti Francuz, Englez ili Nemac, a bitikatolik, protestant, jevrej ili ne praktikovati nikakav kult (Renan,1882: 56). S druge strane, ogranienja ovih kulturnih komponentiesto bivaju nadometana isticanjem objektivnih karakteristika po-stojanja nacija, poput zajednikih materijalnih interesa ili fizikih,prirodno-geografskih uslova njihove egzistencije. U oba sluaja, re-zultat je razoaravajui carinska unija (Zollverein) nije otadbina(patria), a prirodne granice su arbitrarni kriterijum koji najee

16

MIL

AN

SU

BO

TI

primordijalnog prava analognog boanskom pravu kraljeva etniki princip je za-menio princip nacije. To je veoma velika greka koja bi, ako bi postala preovlau-jua, razruila evropsku civilizaciju (Renan, 1882: 53).

13 Jer, ljudska istorija je sutinski razliita od zooloke, a rasa nije sve, kao toje to sluaj sa glodarima i makama, te niko nema pravo da ide po svetu pokazujuina lobanje ljudi i, hvatajui h za guu, da govori: Ti si nae krvi; ti pripada nama!(Malik, 1997: 117).

14 Ono to smo upravo rekli o rasi, takoe se mora rei i o jeziku. Jezik pozivana sjedinjenje, ali ne sili na njega. Sjedinjene Drave i Engleska, Amerika koja govo-ri panski i panija, govore istim jezikom, ali ne formiraju jednu naciju. Nasuprottome, vajcarska, tako dobro nainjena jer je stvorena saglasnou svojih razliitihdelova, ukljuuje tri ili etiri jezika. U oveku ima neto snanije od jezika njegovavolja (Renan, 1882: 54).

slui opravdanju nasilja u tenji ka politiko-vojnoj ekspanziji. Sto-ga, zakljuuje Renan, za razumevanje konstituisanja i postojanjanacije nisu nam dovoljni razmatrani principi, tj. nacija je netovie od zajednice zasnovane na rasnoj srodnosti, zajednikom je-ziku, istoj veri, zajednikim interesima i teritorijalno-geografskojcelovitosti. Svi ovi objektivni konstitutivni elementi nacije su, poRenanu, mrtvi bez ivotvornog, duhovnog principa: Nacija jedua, duhovni princip (Renan, 1882: 58). Ako shvatimo tu duuili duhovni princip, dobiemo pozitivno odreenje nacije, tj. od-govor na Renanovo polazno pitanje. Time se objektivistiki pristup(koji polazi od socijalne ontologije u kojoj se nacija odreuje po-mou jednog ili vie objektivnih kriterijuma), zamenjuje subjekti-vistikom perspektivom po kojoj se u elementima oseanja i voljepripadnika (nacionalne) zajednice pronalazi odluujui principnjenog konstituisanja. U tom pogledu, Renan anticipira modernikonstruktivizam, kao i tezu o nacionalizmu kao sutinski vanomagensu nastanka same nacije. Izbliza posmatrano, ovaj spiritualniagens (dua) je janusovski lik: njegovo emocionalno lice je okre-nuto prolosti, dok je voljno usmereno na sadanjost.15 Prvo obuhva-ta uspomene na zajedniku prolost, oseanje kontinuiteta saprecima i herojskim danima, slavljenje negdanjih podviga i kultrtava jednu mitsko-poetsku verziju istorije u kojoj se vie izraa-va solidarnost sa predstavljenom prolou, nego to se trai istorij-ska istina.16 Preciznije, samo (o)seanje nije dovoljno: ono se morastalno iznova htenjem potvrivati u sadanjosti, jer nacija pretpo-stavlja prolost, ali se ovaplouje u sadanjosti opipljivom injeni-com pristankom koji jasno ispoljava elju da se nastavi zajednikiivot (Renan, 1882: 58). Da bi istakao ovaj element slobodne volje istalno obnavljanog pristajanja na zajedniki ivot, Renan je nacijuaforistiki definisao kao svakodnevni plebiscit (un plbiscite detous les jours).

17

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

15 Dve stvari koje, striktno govorei ine jednu, konstituiu tu duu, taj du-hovni princip. Jedna je u prolosti, druga u sadanjosti (Renan, 1882: 58).

16 Patiti, uivati i nadati se zajedno mnogo je vrednije nego sporazumi o carina-ma i granice koje potvruju strategijske ideje to je ono to razumemo uprkos rasnoj ijezikoj raznolikosti. Rekoh malopre, zajedno patiti: zaista, zajednika patnja ujedi-njuje mnogo vie no radost. U stvarima nacionalnih uspomena, alost vredi vie negotrijumf, jer namee dunosti koje zahtevaju zajedniki napor (Renan, 1882: 58).

Sutinski vana uloga stalno obnavljanog voljnog pristan-ka pripadnika nacije za samo njeno konstituisanje taj svojevrsniplebiscit koji konstituie naciju predstavlja najee pominja-ni aspekt Renanovog stanovita. U teorijskom pogledu, naglaa-vanje (plebiscitarnog) pristanka vodi isticanju voluntaristikogelementa konstituisanja nacije, tj. njenog otvorenog, inkluziv-nog karaktera, nasuprot ekskluzivnog koncepta nacije zasnova-nog na objektivnim kriterijumima (etnike, jezike, religijske),pripadnosti. Naime, poto ovek nije rob ni svoje rase, ni svog jezi-ka, ni svoje religije, kao ni tokova reka, ni planinskih venaca, nje-gova pripadnost naciji poiva na slobodnom pristanku (Renan,1882: 60). Osnovna praktino-politika posledica isticanja znaajauloge subjektivne volje za konstituciju nacije svodi se na Renano-vu preporuku plebiscitarnog izjanjavanja u reavanju teritorijal-no-graninih sporova: Ako se raaju sumnje u pogledu granicanacije, konsultujte stanovnitvo o kome je re. Ono svakako ima pra-vo na miljenje o toj stvari (Isto). Istina, Renan je upozoravao da,poput svakog opteg principa, ovo pravo na samoopredeljenjestanovnitva ne bi trebalo terati do krajnosti, tj. da bi ga trebalo ko-ristiti samo u situacijama kada preti rat za izmenu granica u kome sesukobljene drave pozivaju na naciju kao teoloko-metafiziku ap-strakciju, bez obziranja na volju samih stanovnika sporne oblasti.

Nezavisno od ovog praktinog problema odreenja precizni-jih empirijskih uslova i mehanizama reavanja teritorijalnih sporo-va, Renanova koncepcija nacije kao svakodnevnog plebiscitaomoguava razliite teorijske interpretacije. Preciznije, ako prihva-timo Renanovo insistiranje na elementu (voljnog) pristanka kaokonstitutivnom za postojanje nacije, ostaje otvoreno pitanje na tato pristajemo kada sebe odreujemo kao pripadnika neke nacije?U osnovi, odgovori na ovo pitanje se mogu podeliti u dve grupe.Prvu grupu bi sainjavali oni kojim se istiu kulturno-istorijskirazlozi i motivi nae privrenosti upravo toj, a ne nekoj drugoj naci-ji; to su, u najkraem, prihvatanje zajednike prolosti, njenog sim-boliko-vrednosnog sadraja, mitova, kultova itd. Druga grupa biobuhvatala odgovore koji prevashodno upuuju na na aktivni pri-stanak na skup politikih vrednosti i institucija odreene politikezajednice (drave), na graanski (dravljanski) status, tj. jednuvarijantu Habermasovog ustavnog patriotizma. U tom sluaju,

18

MIL

AN

SU

BO

TI

nacija bi bila shvaena kao politiki, a ne etno-kulturni koncept, tj.nju bi konstituisalo nae prihvatanje graanskog statusa i ustav-no-pravnih okvira drave iji smo graani: Nacija graana ne izvo-di svoj identitet iz zajednikih etnikih i kulturnih svojstava, ve izpraxisa graana koji aktivno vre svoja graanska prava (Haber-mas, 1992: 36). Drugim reima, politiki identitet zajednice (naci-je-drave) bio bi primarni objekt naeg (plebiscitarnog) prihvatanja,a Renan bi, nasuprot nemakoj etno-kulturnoj koncepciji nacije,bio rodonaelnik francuske koncepcije nacionalnosti i graan-stva17 po kojoj je nacija shvaena u odnosu na institucionalni i teri-torijalni okvir drave, pa se kao konstituent nacionalnosti razumepolitiko jedinstvo, a ne zajednika kultura (Brubaker, 1990: 316).

Koja je od dve skicirane mogue interpretacije Renanovogshvatanja svakodnevnog plebiscita uverljivija? Uticajnija je,svakako, druga Renanov plebiscit najee se tumai u sklopuisticanja razlika izmeu etniko-kulturnog (nemakog) i graan-skog (francuskog) koncepta nacije. Meutim, uprkos irokoj pri-hvaenosti, u samom tekstu Renanovog predavanja ova podela nijetako pojednostavljeno izvedena kako se to moe zakljuiti na osno-vu njegove kritike rasne srodnosti kao osnovnog konstituentanacije. Prihvatimo li, dakle, Renanovo odbacivanje nacije kaobioloke, srodnike zajednice krvi, ne treba da smetnemo sa umanjegovo isticanje vanosti seanja na zajedniku prolost i njenogprihvatanja za oseanje i potvrivanje pripadnosti naciji. Stoga,kao to smo videli, kultura i graanstvo nisu tako radikalno od-vojeni u Renanovom opisu janusovskog lica nacije: Imati zajed-niku slavu u prolosti i zajedniku volju u sadanjosti; obaviti uprolosti velike stvari zajedno i hteti da se to uini ponovo usadanjosti i budunosti to su sutinski uslovi da bi se bio narod(Renan, 1882: 58).18 Drugim reima, politika volja da se ivi zajed-

19

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

17 Habermas je u tom pogledu izriit: Posle 1871, Renan je jedini bio u stanjuda se suprotstavi zahtevima nemake imperije u vezi sa Alzasom pozivajui se na sta-novnike francuske nacionalnosti, zato to je on shvatao nacijukao naciju graana(Habermas, 1992: 36).

18 Stoga B. Dek, jedan od kritiara mita o graanskom nacionalizmu,skree panju da zastupnici tog mita esto citiraju slavni opis nacije francuskog isto-riara Ernesta Renana kao svakodnevnog plebiscita, frazu koja zaista sugerie da jesaglasnost izvorite nacionalnog identiteta, ali retko primeuju da ta fraza pred-stavlja samo polovinu njegove definicije nacije (Yack, 2000 kurziv M. S.).

no u sadanjosti, tj. element racionalnog i slobodnog pristankagraana (politiki nacionalizam) poduprt je verom u zajednikuslavu u prolosti (kulturnim nacionalizmom), zbog ega ova voljanije dovoljna, sama po sebi, da poslui kao osnov za tezu o mani-hejskoj suprotnosti izmeu dva radikalno razliita tipa nacija.19

Stoga, tumaenje Renanovog stanovita kao karakteristinog za (ra-cionalni, graanski, politiki i inkluzivni) francuski nacionalizam,nasuprot (romantiarskom, etnikom, kulturnom i ekskluzivisti-kom) nemakom nacionalizmu, predstavlja pojednostavljenje kojeesto zanemaruje da analize Renanovog predavanja pokazuju da jei njegov koncept nacije nadahnut idejama duha i tradicije, te danjegovo pozivanje na duhovni princip nije u potpunom nesaglasjusa Herderovim romantizmom (Silverman, 1992: 20-21).

2. Hans Kon: zapadni i istoni nacionalizam

Ono to ne nalazimo u Renanovom predavanju iz 1882. godi-ne jasnu i otru, binarnu podelu nacija i nacionalizama lakomoemo pronai u brojnim spisima Hansa Kona iz sredine XX veka.Preciznije, iako se moe tvrditi da je sklonost prema analitikom inormativnom diferenciranju i klasifikaciji nacionalizama u dvaosnovna tipa starija, upravo je Kon moda najvie zapamen zbograzvijanja te dihotomije, mada su i drugi teoretiari kasnije nasta-vljali tu tradiciju (Kuzio, 2002: 21-22). Stoga se hronoloko,geografsko, politiko i intelektualno razlikovanje dobrog, zapad-noevropskog i loeg, istonoevropskog tipa nacionalizma esto uliteraturi i naziva Konovom dihotomijom (vid. Snyder, 1954: 121).

Za razumevanje nastanka ove dihotomije vano je imati u viduda se ona izvorno, u ranim delima njenog tvorca, nije poklapala sadanas uobiajenim shvatanjem suprotnosti izmeu politikog ikulturnog nacionalizma. Naime, sam Kon je svoje prouavanje na-cionalizma poeo kao zagovornik koncepta kulturnog ili etikognacionalizma koji, za razliku od politikog, prema njegovom

20

MIL

AN

SU

BO

TI

19 Ili, kako to istie Slobodan Naumovi: Zato bi se graanski tip tumaio kaokorenito drugaiji od etno-kulturnog tipa ako on, takoe, kao to obino ini, podrazu-meva ideju posebne kulture koju dele pripadnici jedne populacije? Jer, ta je to to iniFrancuze (ili Amerikance) Francuzima (ili Amerikancima), ako ne dobrovoljno prih-vatanje (a u nekim sluajevima i institucionalno nametanje) postojee istorijskiizgraene kulture kao svoje sopstvene...? (Naumovi, 1999: 65; kurziv M. S.).

tadanjem uverenju nije u suprotnosti sa afirmacijom ideje jedinstvaoveanstva i idealom individualne slobode20. Ovo Konovo uverenjebilo je ukorenjeno u njegovom mladalakom pripadnitvu pokretukulturnog cionizma prakoj studentskoj organizaciji Bar-Kochba(1908-1914)21 i kasnije, do 1929. godine, organizaciji Brit Shalom(Zavet mira) iji su se lanovi u Palestini, nasuprot projektu stvaranjajevrejske nacije-drave, zalagali za osnivanje binacionalne drave uokviru koje bi jevrejska i arapska zajednica koegzistirale bez obzirana manjinski ili veinski status, te uivale puna kolektivna kulturnaprava.22 Na obe ove grupe presudno je uticao filozof Martin Buber(1878-1965) koji je cionizam tumaio kao deo radikalne i univerzalneduhovne i moralne obnove, dok je ostvarenje njegovih uih politikihciljeve definisao razliito od veinske struje pokreta.23 Roen ujevrejskoj porodici 1891. godine, Hans Kon je tokom studija prava naprakom Nemakom univerzitetu usvojio, pod neposrednim Bubero-vim uticajem, tri osnovne ideje kulturnog cionizma:

(1) da nacionalizam moe biti blagotvorna ili progresivnasnaga u istoriji samo ako je etiki, kulturni ili ne-politiki naciona-lizam;

21

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

20 Konov uticaj na prouavaoce nacionalizma bio je povezan sa njegovim je-dinstvenim insistiranjem da su prosveeni nacionalizam i liberalizam komplementar-ni, tj. da nacionalizam moe potpomoi individualnu slobodu i svetsko jedinstvo. Onje bio jedini veliki teoretiar nacionalizma koji je tvrdio, ak i nakon 1945. godine, daliberalni nacionalizam nije oksimoron ( Wolf, 1976: 651).

21 Prema D. Mosu, ova grupa je okupljala posveene, zaista entuzijastikecioniste koji su pokuali da, nasuprot veini, stvore humanistiki nacionalizam(na-tionalhumanismus kako ga je nazvao Maks Brod) koji e pomiriti njihovu dubokunacionalistiku posveenost sa njihovim individualizmom, kosmopolitizmom i pola-ganjem prava na slobodoumnost (Mosse, 1997: 158).

22 Ideja binacionalizma je u okviru cionistikog diskursa gotovo isto tako sta-ra kao i sama ideja nacije-drave ona se moe pratiti od ranih dvadesetih godinaprolog veka... Brit Shalom je bila mala grupa koja je u periodu izmeu 1925. i 1933.godine verovala u binacionalno reenje kao opciju koja moe spreiti produeni na-cionalni sukob... Ona je, uprkos malobrojnosti njenih lanova, ponudila sutinskualternativu svim cionistikim programima... Snaga ove organizacije je poticala kakoiz njenog moralnog statusa, tako i linog prestia njenih lanova i simpatizera, bezobzira na njihov mali broj (Weiss, 2004: 94-95).

23 Na Cionistikom kongresu 1921. godine Buber je formulisao zahtev da kon-gres zvanino potvrdi kako jevrejski narod eli da ivi u miru i bratstvu sa Arapima,te da zajedniku domovinu razvija kao republiku u kojoj e oba naroda imati mogu-nosti za razvoj (cit. prema Wolf, 1976: 653).

(2) da je kulturni ili etiki nacionalizam najbolji nain da seminimizuju tenzije izmeu pojedinca i zajednice;

(3) mesijansku nadu da takav nacionalizam moe unapreditisvetsko jedinstvo, a ne dovesti do daljih podela (Wolf, 1976: 653).

Stoga je Kon u svom prvom teorijskom radu o nacionalizmu(napisanom nakon povratka iz Rusije u kojoj je proveo pet godina uzarobljenitvu),24 formulisao predvianje da e nacionalizam, nakonPrvog svetskog rata kao vrhunaca i istovremeno kraja jedne epohe,pretrpeti depolitizaciju, poput one koju je doivela religija nakonTridesetogodinjeg rata (1648). Kon je u tom smislu precizan: Kaoto je opadanje religije bilo prouzrokovano njenom unijom sadravom, tako e i opadanje nacionalizma biti uzrokovano na isti na-in (Kohn, 1922: 121; cit. prema: Wolf, 1976: 654). Drugim reima,tragine posledice instrumentalizacije nacionalizma koju praktikujudrave (politiki nacionalizam) mogu dovesti, prema Konovommiljenju, do svojevrsnog proiavanja nacionalizma kao kultur-ne i etike snage kojom se, u krajnjoj liniji, afirmie (herderovska)vizija svetskog jedinstva u kulturnoj raznovrsnosti: Poput religi-oznosti nakon 1648. godine, princip nacionalnosti ne mora bitiuniten, ve uinjen nepolitikim, tako da e nam nacionalni ratoviuskoro izgledati tako nemogui kao religijski fanatizam Vartolo-mejske noi i krvavi sukobi izmeu naroda kakve vidimo danas(Kohn, 1922: 123 cit. prema: Wolf, 1976: 655).25 Ova vera podsta-kla je Kona da poetkom tridesetih godina pozitivno oceni sovjetskunacionalnu politiku kojom se nadnacionalno (dravno ili politiko)jedinstvo odrava bez ugroavanja kulturne posebnosti brojnih

22

MIL

AN

SU

BO

TI

24 Kohn, Nationalismus: ber die Bedeutung des Nationalismus im Judentumund in der Gegenwart, Wien, 1922. (U prikazu ovog Konovog rada oslanjam se nadetaljnu analizu Kena Volfa Wolf, 1976).

25 Ovu analogiju Kon je i kasnije koristio, npr. u tekstu iz 1939. godine: Kadasu beskrajni i svirepi verski ratovi zapretili da e unititi ljudsku sreu i civilizaciju,pokret Prosvetiteljstva, talas racionalizma koji je zapoeo oko 1680. i dominiraoXVIII vekom, vodio je depolitizaciji religije. Tim procesom religija nije izgubilasvoj istinski dignitet ona je opstala jedna od najveih duhovnih snaga koja tei iuzdie ljudsku duu. Izgubila je samo element prisile koji je bio tako prirodan to-kom mnogih vekova, njena povezanost sa dravom, politikom vlau bila je preki-nuta. Religija se povukla u intimnost i spontanost individualne svesti. Taj procesdepolitizacije religije bio je spor... Zamisliva je slina depolitizacija nacionaliteta(Kohn, 1939: 1021). Kao to e biti pokazano, Kon je kasnije samo promeniomiljenje o tome ta omoguuje ovu depolitizaciju i kako se ona moe ostvariti.

(naroito malih i azijskih) naroda Sovjetskog Saveza. Kritian premaboljevikom odbacivanju ideala individualnih sloboda i prava, Konje u komunizmu video izdanak racionalistike tradicije koji se vraaekumenskim, srednjovekovnim idealima velikih nad-nacionalnih re-ligija kojim se uklanjaju ogranienja politikog nacionalizma: Zarazliku od sistema politikog nacionalizma koji uvek pretpostavljapostojanje razliitih nacija u njihovim zasebnim dravama koje sujedna pored druge, Crkva i komunizam u svojim sistemima tee jed-nom sveobuhvatnom drutvu u prvom sluaju ujedinjenom u veri, udrugom sluaju u nepostojanju klasa. Pod nacionalnim sistemom joostaju sukobi izmeu nacija, ekumenska religija i komunizam poka-zuju put ostvarenju doba univerzalizma i mira. U tom smislu, komuni-zam je povratak na veru ljudi srednjeg veka (Kohn, 1933: 21-22).Razmatrajui Revoluciju u uem kontekstu ruske istorije, on je isti-cao da su pred boljevicima stajala tri velika problema koja su zahte-vala formulisanje novih, originalnih reenja: Konstitucionalniproblem potpune jednakosti prava svih nacionalnosti i ukidanja svihprivilegija ruskog naroda; socijalni problem praktinog ostvarenjaformalne jednakosti prava uzdizanjem zaostalih naroda na nivo onihkoji su kulturno i ekonomski napredniji, te intelektualni problemuvoenja nacionalnih kulturnih sistema u okvir nove univerzalne ko-munistike doktrine i vere (Kohn, 1933: 58). Ako su ustavno pravona nacionalno samoopredeljenje i unifikacija ekonomskog sistemasocijalizacijom resursa bili boljeviki odgovori na prva dva proble-ma, onda je zadravanje kompletne kulturne nezavisnosti svake na-cije (bez problematizovanja njene ne/saglasnosti sa komunistikomdoktrinom) bilo ono reenje koje je, za Kona, sadralo seme svakebudue organizacije susedsko-prijateljskih odnosa izmeu razliitihnaroda (Kohn, 1929: 152). Drugim reima, sovjetsko iskustvonadnacionalnog, federalnog jedinstva razliitih nacija uz ouvanjenjihove kulturne samobitnosti predstavljalo je alternativu daljemplanetarnom irenju evropskog politikog nacionalizma, naciona-lizma koji se u samoj Evropi brzo transformisao u destruktivni prin-cip koji sa sobom nosi aroganciju, neprijateljstvo i podozrivost, tesvoje ambicije, u ime svoga sacro egoismo, uzdigao do najvieg stan-darda ljudskog ponaanja... (Kohn, 1929: 431)26. Rano uviajui

23

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

26 Pozivajui se na primer Turske, Kon je upozoravao da mladalaki naciona-lizam Istoka ve daje dokaze svih slabosti svoga starijeg (evropskog M. S. ) brata

nezadrivost procesa planetarizacije globalne povezanosti i je-dinstva oveanstva Kon je u istonim nacionalizmima tragao zanepolitikim, kulturnim formama koje ne moraju proi zapadni putstvaranja rivalskih i neprijateljskih nacija. Stoga je on, u brojnimspisima o ondanjem buenju nacionalizma u kolonijalnim posedimaevropskih sila, izraavao uverenje da tamonji pozitivni uinci impe-rijalne vesternizacije (racionalizam, industrijalizacija) ne morajununo biti praeni preuzimanjem evropskog politikog nacionalizma(tj. modela nacije-drave), te da e ovi novi (istoni) nacionalizmiimati, pre svega, formu kulturnog, spiritualnog samopotvrivanja27.

Ova mladalaka Konova profetska vizija preobraaja nacio-nalizma u kulturnu, ne-politiku snagu nije dovedena u pitanjeistorijskim razvojem evropske periferije, ve pojavom faizma i na-cizma u samom sreditu Evrope. Politika stvarnost je brutalno do-vela u pitanje veru u humanistiki, kulturni nacionalizam upravotamo gde je ona i nastala u multinacionalnoj Srednjoj Evropi odre-enoj jevrejskom i nemakom intelektualnom tradicijom. Ne izne-nauje stoga to je Kon, nakon selidbe u Ameriku 1934. godine,revidirao svoje shvatanje nacionalizma i formulisao tipologiju kojase razlikuje od prethodno skiciranog suprotstavljanja politikog ikulturnog nacionalizma.

U novom tumaenju nacionalizma Kon je poao od teze oizvorno politikoj prirodi tog fenomena, tj. od postojanja unutranjeveze izmeu nacionalizma i moderne, centralizovane drave, bu-dui da ga je definisao kao stanje duha po kome individua najviulojalnost duguje naciji-dravi (Kohn, 1955: 9). Jedna od posledicaovakvog odreenja nacionalizma jeste teza da je ovaj fenomen,uprkos ukorenjenosti nekih njegovih elemenata u grko-jevrejskoj

24

MIL

AN

SU

BO

TI

(Kohn, 1929: 431). Zato je u pravu Ken Volf kada istie da je Konova ocena sovjets-ke nacionalne politike bila pozitivna pre svega zbog njene nadnacionalnosti:Poto je moderni politiki nacionalizam per se smatrao iracionalnim, Konu je izgle-dalo da federalna ili nadnacionalna politika Sovjeta moe biti racionalna (Wolf,1976: 659).

27 U knjizi Nationalism in the East (1932) Kon je o Tagori i Gandiju pisao:Ma koliko oni sami sebe obmanjivali frazama nauenim na Zapadu, nezavisnost(Swaraj) nije njihov cilj. Njihova borba je duhovna. To je bitka koja se vodi u ime o-veka. Oni moraju osloboditi oveka... od organizovane nacionalne sebinosti... Onise moraju ujediniti snagom samog duha...Tada e ovek stei istinsku Swaraj (neza-visnost). Oni, odrpani prosjaci Istoka, moraju osvojiti slobodu za celo oveanstvo(cit. prema Wolf, 1976: 662).

prolosti,28 plod skoranjeg istorijskog razvoja: Nacionalizam,kako ga mi razumemo, nije stariji od druge polovine XVIII veka(Kohn, 1945: 3). Drugaije reeno, i Kon je, poput Renana, zastupaomodernistiko stanovite koje, uprkos priznanju vanosti uinakaidejnih pokreta (renesanse i reformacije) i politikih aktera (centra-lizma apsolutistike vlasti) pred-nacionalne epohe29, u Engleskoj iFrancuskoj revoluciji vidi rodno mesto moderne nacije i naciona-lizma.30 Takoe, on je sledio Renana i u isticanju primata subjektiv-nog faktora (volje) prilikom konstituisanja nacija u odnosu navanost objektivnih elementa (poput porekla, jezika, teritorije,prethodnog politikog jedinstva, obiaja itd.): Iako objektivni fak-tori imaju veliku vanost u formiranju nacija, najbitniji element jeiva i aktivna kolektivna volja. To je ta volja koju nazivamo naciona-lizmom, stanje duha koje inspirie veliku veinu naroda, pretendu-jui da inspirie sve njegove lanove. Ona potvruje da jenacija-drava ideal i jedino legitimna forma politike organizacije,te da je nacija izvor celokupne kreativne kulturne energije i ekonom-skog blagostanja (Kohn, 1955: 10). Moderno doba je, zakljuieKon, doba nacionalizma i u njemu su nacije, a ne individue, dinasti-je, klase ili crkve, glavni akteri istorije. Stoga je nacija-drava

25

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

28 Koreni nacionalizma izviru iz samog tla Zapadne civilizacije, od antikihJevreja i Grka... Tri sutinske crte modernog nacionalizma imaju poreklo kod Jevre-ja: ideja izabranog naroda, naglaavanje zajednikog kompleksa seanja na prolost inada za budunost, te, konano, nacionalni mesijanizam (Kohn, 1955: 11).

29 Rast nacionalizma je proces integracije narodnih masa u zajedniku poli-tiku formu. Stoga, nacionalizam pretpostavlja da kao injenica ili ideal postoji cen-tralizovani oblik vlasti na odreenoj i velikoj teritoriji. Taj oblik vlasti je stvoren odstrane apsolutistikih monarha koji su bili pokretai modernog nacionalizma. Fran-cuska revolucija je nasledila i nastavila centralistike tendencije kraljeva, ali je istov-remeno centralizovanu organizaciju vlasti ispunila novim duhom i dala joj do tadanevienu kohezivnu mo. Nacionalizam je nezamisliv pre nego to su se pojavilemoderne drave u periodu od XVI do XVIII veka. Taj politiki oblik (apsolutistikudravu MS) nacionalizam je prihvatio, ali ga je promenio nadahnjujui ga novimoseanjem ivota i novim religijskim arom (Kohn, 1939: 1002).

30 Jedino u XVII vekovnoj Engleskoj i u Francuskoj tokom Revolucije 1789.godine drava je prestala biti kraljeva drava i postala drava naroda, nacionalnadrava, otadbina. Nacija, a ne vie kralj, oseala je svoju odgovornost za sudbinuzemlje. Od tada se nacija i drava poinju identifikovati u Zapadnoj Evropi, kao tose i civilizacija identifikuje sa nacionalnom civilizacijom... Nasuprot univerzalizmuiz prolosti, novi nacionalizam je slavio posebnosti i lokalne, nacionalne razlike i na-cionalne individualnosti (Kohn, 1955: 15).

prirodna sredina nacionalizma i njegov objekt udnje, odnosnove postojei okvir njegovog nastanka i rasta, ili njegov anticipirani,zadati sveti cilj. U oba sluaja, nacionalizam je politiki fenomen,te je ranije Konovo razlikovanje kulturnog i politikog naciona-lizma izgubilo preanju klasifikatorsku funkciju. To, meutim, neznai da je svaki nacionalizam isti, tj. da unutar jedinstvenog politi-kog fenomena ne moemo diferencirati razliite oblike i grupisati ihna osnovu nekih kriterijuma. Naprotiv, ve na fenomenolokom ni-vou, oituje se raznolikost nacija i nacionalizama, ali ta raznolikost,prema Konu, nije posledica neistorijskih, prirodnih ili biolokihrazlika, ve proizvod njihovog razliitog drutvenog i idejnog ra-zvoja. Zato pred istoriarem drutava i ideja stoji zadatak da iz tezbunjujue kompleksnosti razliitih nacija i nacionalizama izdvo-ji sutinske elemente koje ih karakteriu i ine meusobno uporedi-vim (vid. Kohn, 1945: 329). Taj zadatak Hans Kon reava svojomtipologijom nacionalizama po kojoj ih on deli u dve osnovne grupekoje, koristei se geografskim oznakama, imenuje kao zapadni iistoni nacionalizam. Na taj nain, na Konovoj mapi sveta nacija inacionalizama, reka Rajna postaje prirodna granica koja razdvajadve razliite oblasti evropski Zapad i Istok. Istorijski razvoj nacija,idejno-ideoloke karakteristike nacionalizma, te njegove socijalno--istorijske funkcije ine glavne kriterijume na osnovu kojih Kon pra-vi razliku izmeu nacija i nacionalizma s leve i desne strane Rajne.

Istorijski procesi nastanka nacija i njihova socijalna osnovana evropskom Zapadu i Istoku su, prema Konovom miljenju, biliradikalno razliiti. Naime, na Zapadu, nacije su nastale unutar veformiranog i stabilizovanog dravnog okvira, ili se (kao u sluajuSAD), uspon nacionalizma poklapao sa stvaranjem nacionalne dra-ve. Nasuprot tome, na istoku Evrope, a zatim i irom sveta, naciona-lizam na istorijsku scenu stupa kasnije, kao protest protiv postojeihdravno-politikih oblika i nastojanje da se one izmene u skladu saetnikim kriterijumima.31 Usled hronolokog primata procesa formi-

26

MIL

AN

SU

BO

TI

31 U zapadnom svetu u Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, vajcarskoj,SAD i Britanskim dominionima, uspon nacionalizma je bio preovlaujue politikidogaaj, prethodilo mu je formiranje buduih nacionalnih drava ili se, kao u sluajuSAD, poklapalo sa njim... Izvan zapadnog sveta, U Centralnoj, Istonoj Evropi i Azi-ji, nacionalizam nije samo nastao kasnije, ve takoe na generalno zaostalijemstupnju drutvenog i politikog razvoja: granice postojee drave i uzdiue nacio-nalnosti retko su se poklapale. Nacionalizam je tamo rastao u protestu protiv posto-

ranja nacija na Zapadu, Kon je zakljuio da su nacije i nacionalizmina Istoku imitativni, importovani ili reaktivni fenomeni. Istina je,meutim, da je vremenski primat nastanka nacija na Zapadu u osno-vi bio posledica injenice da je tamo postojala autohtona socijalnaosnova nacionalizma snana srednja, graanska klasa, dok je, na-suprot tome, socijalni prostor na Istoku ostao otro podeljen izmeuaristokratije i seljakih masa. Nepostojanje snane srednje klase ianahroni (feudalni ili imperijalni) dravni okvir su, prema Konu,presudno uticali na dinamiku nastanka nacija i prirodu istono-evropskog nacionalizma. Stanje socijalne i politike zaostalosti uodnosu na Zapad kao uspeniji (i samim tim, paradigmatian) modeldrutveno-politikog razvoja, uslovilo je da nacionalizam na Istokubude artikulisan prevashodno u sferi kulture, a ne politike: Na po-etku je tamo nacionalizam bio san naunika i pesnika koje nijepodravalo javno mnjenje (ono nije ni postojalo i naunici i pesnicisu pokuavali da ga stvore), obrazovni i propagandni poduhvat, prenego politika i upravna aktivnost (Kohn, 1945: 329). Za razliku odranije Konove kritike politikog u ime kulturnog nacionalizma,sada je primarna usmerenost istonog nacionalizma na kulturnusferu ocenjena kao njegova fatalna opsednutost prolou i mitom.Nasuprot tome, zapadni nacionalizam, kao politiki pokret sred-nje klase koja je usvojila progresivistiku filozofiju istorije, bio jeokrenut budunosti, bez potreba da u slavnoj herojskoj prolostitraga za izvorima svoje snage i samopouzdanja. Otuda, u idejno-ide-olokoj dimenziji zapadni i istoni nacionalizam se radikalnorazlikuju jer se oslanjaju na dve suprotstavljene idejno-filozofsketradicije, odnosno na prosvetiteljstvo i romantizam. Na Zapadu, na-kon renesanse i reformacije, nacionalizam je svoje idejno utemelje-nje naao u racionalizmu prosvetiteljstva, dok je na Istoku kaozakasnela, reaktivna pojava, bio prinuen da se, odbacivi prosve-titeljsku veru u razum, okrene romantiarskoj stilizaciji prolosti ivelianju iracionalnog, organskog duha naroda: Stoga je ovaj na-cionalizam u nasleu sopstvene prolosti traio potvrdu svog razli-kovanja od Zapada. On je esto uznosio sopstvene drevne tradicijenasuprot zapadnom Dobu prosveenosti (Kohn, 1955: 30). Kaoreakcija na izazov (uspenog i prosperitetnog) Zapada, istoni

27

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

jee dravne forme i u sukobu sa njom ne primarno da je transformie u narodnudravu, ve da ponovno iscrta politike granice u skladu sa etnografskim zahtevima(Kohn, 1945: 329).

nacionalizam je bio progonjen kompleksom inferiornosti koji jereavao naglaavanjem sopstvenog znaaja (metafizikom nacional-ne ideje). Otuda je istonjako insistiranje na posebnosti nacije injenom istorijskom putu (partikularitetu) esto bivalo praeno uni-verzalistikim, svetsko-istorijskim pretenzijama i verom u sopstvenimesijanski znaaj. Nacionalistima u Nemakoj, Rusiji ili Indiji senjihov sopstveni nacionalizam inio kao neto beskonano dublje odnacionalizma na Zapadu, te stoga kao neto bogatije problemima imoima. Traganje za znaenjem nemakog, ruskog ili indijskognacionalizma, razmiljanje o dui ili misiji nacije, beskrajna dis-kusija o njihovom odnosu prema Zapadu sve to je postalo karakte-ristino za taj novi nacionalizam (Kohn, 1945: 330-331; 1955: 30).Dok su zapadne pretenzije na univerzalno, kosmopolitsko vaenjebile, prema Konu, oslonjene na racionalizam i koncept individualneslobode, istoni nacionalizmi su svoje mesijanstvo temeljili na idejinacionalne posebnosti i afirmaciji kolektivnog duha ovaploenog upartikularnoj, samosvojnoj tradiciji. Ne dovodei u pitanje opravda-nost pretenzije na univerzalni (kosmopolitski) znaaj zapadnogtipa nacionalizma (idejno-istorijski izvedenog iz racionalizma iprosvetiteljstva, a socijalno-istorijski iz graanstva), Kon je ukazi-vao na njegovu socijalno-politiku funkcionalnost u ostvarenjuideala individualne slobode i afirmaciji koncepta graanskih prava.Na modernom Zapadu nacionalizam koji je nastao u XVIII veku, udoba Prosvetiteljstva, preteno je bio politiki pokret za ogranienjemoi vlade i osiguranje graanskih prava. Njegov cilj je bilo stva-ranje liberalnog i racionalnog civilnog drutva koje reprezentujesrednju klasu i filozofiju Dona Loka (Kohn, 1955: 29). Nasuprottome, kolektivistiki istoni nacionalizam vodi i zavrava u glori-fikaciji drave, te on, kao to je Kon pokazivao analizom ruskogmesijanstva (Dostojevskog i Danilevskog), manje brine o individu-alnoj slobodi, nego o nacionalnoj moi i sudbini (Kohn, 1955a:500). Ali, ak ni u ovoj svojoj opsednutosti kolektivitetom, istoninacionalizam nije osloboen svoje reaktivne i imitatorske prirode:kod Nemaca, Rusa, panaca i Italijana on je, pre svega, bio uenikareakcija na Napoleona i Rusoov mit o jedinstvenoj kolektivnojvolji.32 Na primeru nemakog nacionalizma Kon je detaljno pratio

28

MIL

AN

SU

BO

TI

32 Ono emu ti narodi nisu naueni od strane Francuske revolucije (teko da ihje dotakao duh 1789. godine), naueni su od Napoleona nacionalizmu, ne kaosredstvu individualne slobode, ve kao oboavanju kolektivne sile (Kohn, 1955: 29).

genealogiju ideje naroda (Volk) kao organske zajednice koja od ra-nih nemakih humanista, preko Herdera i kasnijeg romantizma,zavrava u ekstremnom, udovinom totalitarnom nacionalizmufaistikog pokreta koji je beskompromisni neprijatelj Zapadnecivilizacije (Kohn, 1939: 1018). Iako je u brojnim radovima o ne-makom duhu, pisanim za potrebe anglosaksonske italake publi-ke tokom i nakon Drugog svetskog rata, demonstrirao sklonost kapaljivijoj rekonstrukciji nemake intelektualne istorije, Kon jeinsistirao na tezi da se u njenom dominantnom toku, nasuprot za-padnoj koncepciji nacije kao slobodne, ugovorne asocijacijeracionalnih graana, afirmie koncept nacije-naroda (Volk) kao pri-rodne, organske zajednice ukorenjene u tamnom tlu primitivnihvremena... to blie snagama prirode.33 Stoga, isticao je Kon, za ne-make mislioce, kao i celokupni istoni nacionalizam, nacionalnaili narodna drava nije bila drutvena organizacija zasnovana naljudskim zakonima s ciljem osiguranja ovekove slobode, sigurnostii sree, ve organska linost, boanska kreacija kao i sama indivi-dua, samo bezgranino vea i monija, izvor svih pojedinanih ivo-ta (Kohn, 1955: 35).

Ako sada ostavimo po strani primere iz istorije ideja kojom se,za razliku od socijalne istorije, Kon detaljno bavio da bi izveo iopravdao svoju binarnu tipologiju, moemo zakljuiti da ona, osimsvog geografskog naziva (zapad-istok), sadri itav niz opozitnih ka-rakterizacija nacionalizma, poput parova: racionalno-iracionalno,graansko-etniko, liberalno-autoritarno, kontraktualno-organsko,

29

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

IDrugim reima, istoni nacionalizam, ni u svojim negativnim karakteristikama, nije,po Konu, autohton, ve reaktivan i imitatorski, ali njegov (zapadni) uzor je Napoleoni drugo, neindividualistiko lice Francuske revolucije ovaploeno u plodnom, alinestalnom duhu Rusooa, te u izlivu kolektivnih strasti neprijateljskih prema indivi-dualnim pravima u periodu 1789-1795. godine (vid. Kohn, 1955: 23-25).

33 Nacionalizam na Zapadu je bio zasnovan na nacionalnosti koja je produktdrutvenih i politikih faktora; nacionalizam u Nemakoj nije naao svoju potvrdu uracionalnoj drutvenoj koncepciji, ve u prirodnoj injenici zajednice koja se nedri na okupu niti voljom svojih lanova, niti bilo kakvom ugovornom obavezom,ve tradicionalnim vezama srodstva i statusa. Nemaki nacionalizam je zakonski i ra-cionalni koncept dravljanstva (citizenship) nadomestio beskrajno neodreenijimkonceptom naroda (Volk) koji je, prvo otkriven od strane nemakih humanista, kas-nije bio dalje razvijen od strane Herdera i nemakih romantiara.... Izgledalo je danjegovi koreni dopiru duboko u tamno tle primitivnih vremena i da rastu hiljadamatajnih puteva nesvesnog razvoja, a ne na jasnom svetlu politikih ciljeva, u misteri-oznoj materici naroda, to blie snagama prirode (Kohn, 1945: 331).

politiko-kulturno, voluntaristiko-deterministiko. Vezujui prvideo ovih opozitnih kvalifikacija za zapadni, a drugi za istoni na-cionalizam, Kon je iz ovog analitiko-interpretativnog modela iz-veo normativni zakljuak prvi nacionalizam je dobar, drugi jelo. Istini za volju, ni zapadni nacionalizam, prema Konu, nije do-bar po sebi, tj. njegova vrednost nije intrinsina, ve instrumentalna;on je, u modernom dobu, samo najpogodnije sredstvo ostvarenjaviih, univerzalnih i veitih vrednosti ljudske slobode, individualnihprava i racionalnosti vrednosti na kojima se moe graditi jedinstvooveanstva. Ove vrednosti su starije od modernog doba nacionali-zma, one, po Konovom uverenju, ine sutinu Zapadne civilizaci-je, hrianstva kao i prosvetiteljskog racionalizma, vere u jedinstvooveanstva i krajnju vrednost individue (Kohn, 1939: 1018)34.Zato, tek nakon okonanja doba nacionalizma, kada nacionalizamizgubi svoju povezanost sa dravom i postane intimno oseanje, tj.tek nakon njegove konane depolitizacije,35 moemo se nadati ostva-renju Konovog ideala postnacionalnog svetskog jedinstva na osno-vama univerzalnih i veitih (zapadnih) vrednosti. Poto od dvapostojea istorijska i idejna tipa nacionalizma samo jedan (onaj za-padni) omoguava i ubrzava dostizanje tog postnacionalnog stanja,Konov stav o njegovom normativnom statusu je sasvim razumljiv.Ako se, pak, setimo Konove mladalake vere u ideal jedinstvenog o-veanstva i zalaganja za etiki ili kulturni nacionalizam kaosredstvo njegovog ostvarenja, onda moemo zakljuiti da je on,zadravajui taj ideal, tokom Drugog svetskog rata i kasnijeg hlad-noratovskog sukoba, samo prihvatio politiki, liberalno-demokratskinacionalizam zapadnih drava kao pogodnije i istorijski dostupnosredstvo njegovog dosezanja36.

30

MIL

AN

SU

BO

TI

34 U rei sloboda treperi poruka koja proima celokupnu ljudsku istoriju i inije ljudskom: obeanje digniteta oveka, njegovih prava kao pojedinca, njegovihdunosti prema drugima... Uporeena sa njom, nacionalizam je samo prolazna formaintegracije, blagotvorna i ivotvorna, ali zbog sopstvenog preterivanja i dinamizma,esto destruktivna za ljudsku slobodu (Kohn, 1945: 575).

35 Nacionalizam moe izgubiti svoju povezanost sa politikom organizaci-jom, te ostati samo kao jedno intimno i pokretako oseanje. Ako i kada taj dan doe,kako god, doba nacionalizma, u smislu u kome se taj termin ovde upotrebljava, bieprolost (Kohn, 1939: 1021).

36 Kon se okrenuo nacijama modernog Zapada, pre svega Britaniji, Francuskoji Americi. Nacionalisti u tim zemljama, kako ih je Kon razumeo i opisao u desetini knjigai mnotvu lanaka tokom poslednjih trideset godina ivota, sauvali su naglaavanje

Posmatrano nezavisno od statusa i znaenja koje Konova di-hotomija ima u kontekstu praenja dinamike njegovog intelektual-nog razvitka, njen uticaj je bio znatno iri jer su istoni i zapadninacionalizam postali ideal-tipovi ija analitika i normativna upo-treba nije neposredno vezana za interpretaciju stanovita njenogautora. Putena u opticaj krajem Drugog svetskog rata, dihotomija jenastavila sopstveni ivot, nezavisan od njenog tvorca i postala optemesto ije se vaenje podrazumeva i, kao to emo videti na primeri-ma Plamenca i Grinfeldove, reinterpretira u skladu sa promenamaglobalnog politikog i svetsko-istorijskog konteksta. Ne iznenauje,stoga, injenica da se ona danas ree kritiki razmatra u njenoj izvor-noj (Konovoj) verziji, a ee u sklopu ireg tematizovanja i kritikeitave tradicije dualne podele nacija i nacionalizama. Ipak, ako seograniimo na samog Kona, osnovna primedba njegovoj tipologijimoe se formulisati ve na nivou terminologije, tj. povodom njego-vog uvoenja geografskih termina kao oznaitelja dva tipa naciona-lizma. Naime, Zapad i Istok su termini koji svojim konotacijamadaleko prevazilaze neutralne geografske oznake,37 to je vidljivo veiz injenice da, na primer, irski nacionalizam po svojim karakteristi-kama predstavlja primer Konovog istonog nacionalizma, uprkostome to je Irska veoma udaljena u pravcu zapada od Rajne kao de-markacione linije Zapada i Istoka. Da bi se izbegli slini para-doksi, mogue je Konovu terminologiju koristiti osloboenu odfiziko-geografske konotacije i njihove arbitrarne granice. U tom slu-aju bi istoni i zapadni nacionalizam bile oznake ija upotrebapodrazumeva svesno potiskivanje njihovog topoloko-geografskogporekla i smisla, tj. jeziko-metaforina sredstva za oznaavanje

31

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

zajednice i jedinstva u raznolikosti koju je on cenio... Stoga, kada je Kon govorio ouniverzalnom mesijanizmuon se obraao onome to je smatrao opravdanim zapad-nim impulsom ka irenju svojih vrednosti i unapreivanju svetskog jedinstva pod ra-cionalnom, liberalno demokratskom odorom... U vreme Drugog svetskog rata on jeprihvatio zapadni politiki nacionalizam ali ga je kombinovao sa svojom cionisti-kom verom u naelo slobode i jedinstva svih ljudi (Wolf, 1976: 666-667).

37 Kao takvi, oni su prevashodno termini simbolike, a ne fizike geografije.(Vie o simbolikoj geografiji, videti u mom radu Suboti, 2003). Toga je svesnaLia Grinfeld koja, oslanjajui se na modifikovanu Konovu tipologiju i koristeiodrednicu Zapad kao osnov svoje tipologije nacionalizama, istie: Sama geo-grafska lokacija nacije ne govori nam o tome koji je tip nacionalizma karakteristianza nju. Naprotiv, tip nacionalizma karakteristian za dato drutvo dozvoljava nam daga smestimo na simboliku mapu koju smo ve iscrtali, te da ga odredimo kao deoZapada ili Istoka, Zapadne ili Istone Evrope (Greenfeld, 1995: 19).

skupa karakteristika koje nemaju nunu i sutinsku vezu sa uobiaje-nom prostornom orijentacijom. Tako bi, na primer, mogli zakljuitida, iako Konov Zapad selektivno grupie zajedno pet zemalja, dokignorie veinu drugih drava koje geografski pripadaju tom regio-nu (Kuzio, 2002: 24), sintagmu zapadni nacionalizam moemokoristiti u situacijama kada ona obuhvata tako sueno odreenje Za-pada. U tom sluaju, problem se svodi na pitanje da li zaista karak-teristike koje Kon grupie pod rubrikama istonog i zapadnognacionalizma imaju oslonca u drutveno-istorijskoj stvarnosti? Dru-gim reima, da li, bez obzira na geografsku oznaku, Konova dihoto-mija sadri skup opozitnih karakteristika koje uverljivo opisuju dvepotpuno razliite realnosti? Ili, preciznije, da li se za omiljene prime-re Konovog zapadnog nacionalizma, poput francuskog, engleskogi amerikog, moe tvrditi da su tokom dugog istorijskog perioda uvekbili graanski, liberalni, inkluzivni, individualistiki..., nasuprot opo-zitnim karakteristikama koje su esencijalno vezane za njihove isto-ne kontra-primere? Gledano iz istorijske ablje perspektive slikaje, naravno, mnogo komplikovanija od rezultata koji dobijamo apli-kacijom gotovih ideal-tipova na drutvenu stvarnost. Nije tekonai brojne primere koji pokazuju da Kon idealizuje zapadni nacio-nalizam kao graanski fenomen koji je uvek bio potpuno inkluzivanu odnosu na socijalne i etnike grupe (Kuzio, 2002: 26), pa zakljui-ti kako je Konova zapad-istok, liberalno-neliberalna podela nacio-nalizama previe uproena (Wolf, 1976: 671). Slino je i saprimerima istonih nacija, mada se u razmatranju karakteristikanjihovog nacionalizma Kon trudio da ih u potpunosti ne redukuje naetnike, organske, autoritarne, ekskluzivistike i druge crte iz togkorpusa. Meutim, i u sluajevima kada je ukazivao na postojanjedobrih struja unutar sloene idejne scene nacionalistikih pokretaistonih naroda (razlikovanjem dve Nemake, dve Rusije itd.),38 Konih je po pravilu objanjavao pozitivnim zapadnim uticajima.39

32

MIL

AN

SU

BO

TI

38 Logika tog razlikovanja sugerie da su istoni intelektualci bili liberali jersu nauili tu doktrinu na Zapadu, ali su bili rasisti jer su roeni na Istoku, naime uoblasti sa izvesnom istorijom i socijalnom strukturom (Dungaciu, 1999).

39 Pojednostavljeno, kod Kona su vrline uvek zapadne, a poroci istoni. To jenajoitije u razmatranju pojave Hitlera i nacizma u Nemakoj oni su bili mogui nezato to je Nemaka imala neto zajedniko sa Zapadom, ve usled onoga to je Ne-maku u njenom socijalnom i intelektualnom razvitku odvajalo od Zapada (Kohn,The Mind of Germany, 1960: 22; cit. prema Wolf, 1976: 671).

Sledei ovu perspektivu posmatranja, opravdanim se ini zakljuakprema kome je Konova dihotomija poivala na dubokom etnocen-trikom oseanju zapadne superiornosti, oseanju koje sliku svetaolako redukuje na crno-bele tonove (Spencer and Wollman, 1998)40.Ako vreme i dramatine istorijske okolnosti u kojima je Kon pisaosvoje radove o nacionalizmu, kao i njegova vrsta vera u postojanjeuniverzalnih vrednosti i jedinstvo oveanstva, u potpunosti neopravdavaju ovaj oseaj superiornosti, onda ga bar objanjavaju.

3. Don Plamenac Tuna razmiljanja Crnogorca u Oksfordu

Socijalno-istorijski kontekst nastanka Konove dihotomije(ratno i poratno sukobljavanje liberalnog Zapada sa totalitarizmi-ma Istoka) uinio je od nje pogodno sredstvo klasifikacije i obja-njenja politike dinamike tokom vie decenija. Ipak, Konovoodreenje zapadnog i istonog nacionalizma, formulisano to-kom Drugog svetskog rata, zahtevalo je reinterpretaciju u izmenje-nim uslovima hladnoratovskog svetskog politikog poretka. Reju,Rajna vie nije bila granica Istoka i Zapada, a Italija i Nemaka(dva glavna Konova primera istonih nacija) su postale liberal-no-demokratske drave na novoj granici sa komunistikim Isto-kom. Nesumnjive promene dovele su u pitanje i odrivost do tadavladajueg koncepta nacionalizma; naime, ako je Konova reprezen-tacija istonog nacionalizma, sa poznatom propratnom atribucijomvaila u odnosu na prolost, postavljalo se pitanje njene opravdanostiu savremenosti. Stoga je Konova dihotomija morala biti usklaena sanovim politikim i drutvenim okolnostima, te je 1973. godine DonPlamenac ponudio njenu novu verziju: Sada smo u 1973. godini Nemaka je zapadna, demokratska i dovoljno jaka da bi bila raunatau istonu zemlju, ak i kada se posmatra sa stanovita njenog nacio-

33

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

40 Ili, kako istiu ova dva autora: Duboki etnocentriki oseaj Zapadne supe-riornosti koji se oituje u tom posebnom dualizmu, onda moe odve lako zaslepitipisce u pogledu nedostataka zapadnog nacionalizma, nedostatka za koje oni ure daoptue nacionalizam Istoka. Nije teko identifikovati brojne karakteristike pretpos-tavljenog istonog nacionalizma koje se oituju i kao osobine zapadnog, to je do-voljno da se ova distinkcija uini veoma nejasnom. Talasi resantimana premaDrugima (jer kradu nae poslove, ili potiru nau kulturu) glavna su crta desnih(kako ekstremnih, tako i dominantnih) nacionalistikih diskursa u Francuskoj, Brita-niji i SAD ve godinama (Spancer and Wollman, 1998).

nalizma. U toj taki Don Plamenac je u svojoj poznatoj studiji Dvanalizma. U toj taki Don Plamenac je u svojoj poznatoj studiji Dvatipa nacionalizma ispravio Konovu teoriju (Dungaciu, 1999).

John Plamenatz ili Jovan Petrov Plamenac (1912-1975),roen je na Cetinju, u poznatoj crmnikoj porodici iz koje su poticaliugledni politiari i crkveni velikodostojnici njegov otac, Petar Pla-menac, bio je diplomata i ministar inostranih dela Kraljevine CrneGore (1913-1915). Iako je od svoje pete godine iveo u Engleskojgde se kolovao i kasnije bio profesor oksfordskog All Souls ko-leda, Plamenac se, po reima njegovog prijatelja i kolege IsaijeBerlina, nikada nije u potpunosti prilagodio na sredinu u kojoj jeproveo celi ivot, a kada je govorio mi ovako razmiljamo, ili ova-ko je kod nas obino je mislio na Crnu Goru (Berlin, 2001:56-57). Pisac brojnih i veoma cenjenih knjiga iz istorije politike fi-lozofije,41 Plamenac se danas najee pominje zahvaljujui kratkojstudiji Dva tipa nacionalizma koju je 1973. godine E. Kamenkaobjavio u zborniku o prirodi i evoluciji ideje nacionalizma (Plamen-atz, 1973). Ovaj fascinantan i prilino potresan ogled mogao bi, poGelnerovom miljenju, biti nazvan i tunim razmiljanjima Crno-gorca u Oksfordu; obrazloenje ovakvog naslova je u injenicida ogled sadri kritiku istonog nacionalizma formulisanu odautora koji je intimno pripadao upravo tom Istoku (vid. Gelner,1997: 142). Zanemarimo li ovaj lini background, Plameneva tipo-logija je zanimljiva kao nastavak i modifikacija starijeg razlikovanjadve osnovne vrste nacionalizama koje su, nakon Kona, oznaavaneupotrebom geografskih ili geopolitikih termina.

Prema Plamenevom odreenju, nacionalizam predstavljamodernu pojavu o kojoj se ne moe govoriti pre XVIII veka; i bezobzira na njegove razliite politike forme i konotacije, on je izvor-no kulturni fenomen (Plamenatz, 1973: 24). Pretpostavka njegovogpojavljivanja je dostizanje izvesnog stupnja svetsko-istorijskog i

34

MIL

AN

SU

BO

TI

41 Od brojnih knjiga i studija Jovana Plamenca najznaajnije su: English Utili-tarians (1950); The Revolutionary Movement in France, 1815-1871 (1952); FromMarx to Stalin (1953); German Marxism and Russian Communism (1954), Ideology(1970), te posebno dvotomni zbornik njegovih studija iz istorije politike teorije i fi-lozofije Man and Society, (1963). Uprkos akademskom uspehu i ovdanjem pore-klu, njegove knjige nisu prevoene na na jezik. Izuzetak je broura The Case ofGeneral Mihailovic (koju je Plamenac o sopstvenom troku izdao 1944. godine u na-meri da utie na britansko javno mnjenje i politiku prema Jugoslaviji), koja je podnaslovom Sluaj enerala Mihailovia objavljena u Nikiu 2001. godine, s tekstomIsaije Berlina o Plamencu kao pogovorom.

kulturnog jedinstva oveanstva koje je, poput zajednikog imeni-telja, osnov za poreenje i meusobne uticaje kultura razliitih na-roda42. Nacionalizam je elja da se sauva ili povea nacionalni ilikulturni identitet naroda kada je taj identitet ugroen, ili elja da seon transformie ili ak stvori tamo gde se osea da je neadekvatan ilida nedostaje (Plamenatz, 1973: 23). Poto je identitet relacionipojam, tj. poto pretpostavlja izvesnu drugost u odnosu na koju sekonstituie, onda postojanje nekog iroko prihvaenog ili usvojenogkulturnog standarda uspeha predstavlja merilo od primarnevanosti. Neka drutva i drave Zapadne Evrope Francuska i En-gleska, pre svih od kraja XVIII veka uivaju u svetskim razmeramaupravo ovaj status uzora. U odnosu na njih, drugi narodi oseajusindrom neuspenosti koji ih tera da svoj kulturni identitet osnaeili transformiu, kako bi se kao punopravni akteri ukljuili u ostva-renje dominantne (i od njih samih prihvaene) koncepcije progresa idrutvenog razvoja. Poslednja dva veka svetske istorije su, premaPlamencu, ispunjena naporima naroda periferije da sustignu za-padno-evropske, metropolske nacije iji se kulturno-nacionalniidentitet ne doivljava kao sporan u kulturnom pogledu on zahtevasamo ouvanje i jaanje, dok se na politikoj ravni artikulie uekspanzionistikom pravcu. Za Plamenca, opisana zajednika si-tuacija u kojoj se nalaze brojni narodi u kulturno nepovoljnompoloaju ne rezultuje istom vrstom nacionalizma, jer se njihovipoetni kulturni potencijali znatno razlikuju. Naime, ovi narodi semogu razvrstati u dve grupe one koji su ve kulturno opremljeniza razvoj i napredak, te one koji, bez neophodne kulturne infra-strukture, pokuavaju da participiraju u prihvaenom civiliza-cijskom modelu. Stoga, zakljuio je Plamenac, imamo dve vrstenacionalizma s jedne strane, nacionalizam naroda koji se iz ne-kih razloga oseaju neuspenim, ali koji su uprkos tome kulturnoopremljeni nainima da dostignu uspeh i odlike merene standardimakoji su iroko prihvaeni i brzo proireni, a koji su se prvo pojavilimeu njima i drugim njima kulturno srodnim narodima, te, s drugestrane, nacionalizam naroda nedavno ukljuenih u civilizaciju do

35

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

42 To sugerie da se nacionalizam moe nai samo meu narodima koji dele,ili nastoje da dele, internacionalnu kulturu iji su ciljevi svetski. On se vezuje za na-rode koji, uprkos svom meusobnom rivalitetu i kulturnim razlikama, ve pripadajuili nastoje da uu u porodicu nacija koje sve ele da napreduju u priblino istom prav-cu (Plamenatz, 1973: 27).

tada njima stranu, narode ije predake kulture nisu prilagoene zauspeh i preimustva po tim kosmopolitskim i rastuim vladajuimstandardima (Plamenatz, 1973: 33 34). Prvi tip nacionalizma Pla-menac naziva zapadnim jer on opisuje dinamiku brige za ouvanjei unapreenje kulturnog identiteta vodeih zapadno-evropskih naci-ja, kao i njima srodnih zakasnelih nacija poput Nemaca i Italijana.Drugi tip nacionalizma karakterie sve sluajeve izvan podrujaevropske metropole i njenog neposrednog susedstva pre svih,slovenske narode, ali i narode Afrike, Azije, pa i Latinske Amerike.Ovaj tip razmatranog fenomena Plamenac naziva istonim nacio-nalizmom, zato to se u hronolokom smislu prvo pojavio meu na-rodima na istoku Evrope, da bi se nakon toga proirio i na udaljenene-evropske prostore.

Plameneva osnovna teza svodi se na tvrdnju o reaktivnoj pri-rodi nacionalizma: po njemu, nakon kulturnog i politikog etablira-nja prvoroenih nacija Francuske i Engleske, ostali nacionalizmise mogu tumaiti kao odgovori na izazov koji su svojim idejama ipolitikom stvarnou nametale ove dve drave sa uspostavljenimkosmopolitskim znaajem. Sam proces nastanka nacija u ovomzapadno-evropskom tvrdom jezgru nije u fokusu Plameneve pa-nje jer njega, pre svega, zanima dinamika imitativno-reaktivnogprilagoavanja evropske periferije primerima koji su tokom XIXveka postali obavezujua norma politikog, ekonomskog i kulturnogivota.43 U drugom koraku, njegova kljuna inovacija svodi se natvrdnju da su nemaki i italijanski nacionalizam sliniji engleskom ifrancuskom nego nacionalizmu istonih naroda. Kulturni naciona-lizam ovih naroda, zasnovan na brizi o postojeoj visokoj kulturi(Gelner), politiki je artikulisan zahtevom za ujedinjenjem kojim bise dravni status ove dve nacije uskladio sa statusom njihovih uzora:Dakle, pri postojeem kulturnom nacionalizmu, ugledu i primeruFrancuske i Engleske, kao i postojeoj potrebi delotvorne admini-stracije u veim razmerama, moglo se samo oekivati da e narodipoput Nemaca i Italijana teiti jedinstvu unutar granica nacionalnedrave, te na taj nain sebe postaviti u istu ravan sa Englezima i

36

MIL

AN

SU

BO

TI

43 Tokom perioda u kome je vera u progres brzo postala popularna na Zapadu,Francuzi i Englezi su bili, ili su se inili, nadmono progresivnim narodima. Meunjima je nacionalna samosvest, koja se razlikuje od nacionalizma, bila veoma razvi-jena, a njihove dve drave su bile najmonije u delu sveta koji je ve nauio o sebi damisli kao o nekome ko je ispred svih drugih (Plamenatz, 1973: 26).

Francuzima (Plamenatz, 1973: 28). U samom devetnaestovekov-nom nemakom i italijanskom nacionalizmu nije bilo nita to je posebi neliberalno ili sutinski razliito od zapadnog nacionalizmarairenog u Francuskoj i Engleskoj. Kasnije zloudnije politike for-me tog nacionalizma objanjive su kontekstualno, a ne njegovimintrinsinim karakteristikama: Nacionalisti su bivali liberali, ali ine-liberali, zavisno od okolnosti u kojima su se nalazili... Na Zapaduje taj neliberalni nacionalizam bio nacionalizam naroda koji suporaeni u ratu ili razoarani pobedom u njemu. To je bio nacionali-zam naroda koji su ve politiki ujedinjeni, ali su ponieni ili zane-mareni, uprkos toj ujedinjenosti (Plamenatz, 1973: 27; 29)44.Drugim reima, Macini (a ne Musolini) i Herder (a ne Hitler), pred-stavljaju prave primere italijanskog i nemakog nacionalizma koji jezapadni jer poseduje kulturnu opremu koja mu omoguava dauspeno sledi francuski i engleski primer. Za razliku od njih, Slovenisa istoka Evrope (kao i ostali ne-evropski narodi) nisu bili u tako po-voljnoj kulturno-istorijskoj situaciji, pa je to uinilo njihov naciona-lizam nekako sutinski razliitim od nacionalizma Nemaca, Italijanai drugih zapadnih naroda (Plamenatz, 1973: 30).

Upravo isticanje posebnosti istonog nacionalizma, mnogovie nego analiza njegovog zapadnog pandana, predstavlja osnovnisadraj Plameneve studije. Poto je Italijane i Nemce uvrstio u za-padne narode, za ilustraciju istonog nacionalizma ostali su munjihovi istoni susedi, slovenski narodi: Govoriu sada uglavnom oSlovenima jer sluajno o njima znam vie nego o narodima Afrike iAzije (Plamenatz, 1973: 30). Istorijski usud ovih naroda nije bilasamo njihova zaostalost, ve i posedovanje predakih kulturakoje se ne uklapaju u vladajue kosmopolitske (zapadne) standarde.Stoga su slovenski narodi bili suoeni sa imperativom izgradnje no-vog kulturnog identiteta koji bi im omoguio ukljuivanje u krugcivilizovanih nacija, ali jedini materijal koji su za to mogli upo-trebiti bilo je njihovo sopstveno seljako naslee. Tako su nemake(herderovske) ideje o autohtonom duhu i kulturi naroda, kao i roman-tiarsko slavljenje prolosti, nali plodno tlo na slovenskim prostori-ma. Za razliku od nemakog i italijanskog sluaja, ovde se u prolosti

37

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

44 Komentariui Plamenevu tipologiju nacionalizma Gelner je primetio:Bilo bi zanimljivo zapitati ga da li bi izuzetno maligne forme koje je zadobio nekadabenigni ili relativno liberalni i umereni zapadni nacionalizam u XX veku smatraosluajnim zastranjivanjem koja su se mogla izbei (Gelner, 1997: 142-143).

nije mogla nai neka visoka kultura, pa ni standardizovani knji-evni jezik, koji bi tim narodima olakali dosezanje punopravnogkulturnog i politikog statusa na ondanjoj evropskoj sceni oni su semorali suoiti sa priznanjem sopstvene zaostalosti, kao i jasno formu-lisati tenju da je prevladaju: To je nacionalizam naroda koji oseajupotrebu da se promene i da se, inei to, uzdignu; nacionalizam naro-da koji e biti nazvani zaostalim i koji nisu nacionalisti te vrste akoistovremeno ne priznaju tu zaostalost i ne tee da je prevladaju (Pla-menatz, 1973: 34). Upravo zato nacionalizam ovih naroda odlikujesutinska, duboka ambivalencija: on je istovremeno imitativan i ne-prijateljski raspoloen prema modelu koji mora da preuzme; primo-ran je da slavi sopstvenu prolost i istovremeno da je negira. Njegovodvostruko odbacivanje kako tue kulturne i politike dominacije,tako i sopstvenog kulturnog naslea kao nefunkcionalnog za uspeanrazvoj stavlja ga u antinominu poziciju u kojoj se teko formulieuravnoteen, realistian i stabilan projekat nacionalno-kulturnog ipolitikog ivota.45 Autoritarna vladavina predstavlja najei, madane i jedino mogui, put izlaska iz ove antinomine situacije: Voe ilivladari koji preuzimaju na sebe da stvore naciju ili je preoblikujusnabdevajui je vetinama, idejama i vrednostima koje ona nije ranijeimala, nisu strpljivi prema otporima (Plamenatz, 1973: 35). Njihovavladavina je neliberalna, a oni sami su nalik goniima robova ijasurovost nalazi opravdanje u uzvienosti cilja koji postavljaju daizgrade nacije koja e prevladati tragino zaostajanje i ukljuiti se ured priznatih i potovanih nacija-drava. Nove nacionalne voe sukao radikalni modernizatori istovremeno i ugnjetai i oslobodioci:Ti novi vladari koji zahtevaju tako mnogo od svojih naroda su umnogim pogledima vei ugnjetai nego to su to bili stari, upravozato to se trude da dublje dosegnu u njihove due. Ali, oni sebe videkao oslobodioce, a ne ugnjetae i njihovi podanici ih u izvesnom ste-penu prihvataju kao takve (Plamenatz, 1973: 36).

Zapadni kritiari su ovu neliberalnu, nasilnu i prevratnikuprirodu istonog nacionalizma esto isticali kao opasnost za civi-lizovani svet. Takve osude, prema Plamencu, gube uz vida da je tajnacionalizam ipak deo drutvene, intelektualne i moralne revolucije

38

MIL

AN

SU

BO

TI

45 Istoni nacionalizam ukljuuje dva odbijanja oba ambivalentna. S jednestrane, odbijanje stranog nametanja i dominacije koja se, uprkos tome, imitira i nadma-uje sopstvenim standardima, a s druge, odbijanje predakih puteva koji se smatrajupreprekama progresu, a ipak se neguju kao oznaka identiteta (Plamenatz, 1973: 34).

koja na svojoj zastavi ispisuje tenju ka demokratiji i linoj slobodi.Poto je nacionalizam reaktivni fenomen, onda osuda istonog na-cionalizma mora imati u vidu i stanje koje ga, u krajnjoj liniji, uslo-vljava i podstie: U svetu u kome snani i bogati narodi dominirajui eksploatiu slabe i siromane narode, u svetu u kome se autonomijadri za oznaku dostojanstva, samodovoljnosti i sposobnosti da seivi kako dolikuje ljudskim biima, ta vrsta nacionalizma je nunoreakcija siromanih i slabih (Plamenatz, 1973: 36). Stoga oksford-ska perspektiva Jovana Petrova Plamenca ne ukida izvesnu dozurazumevanja za istoni nacionalizam to jedino raspoloivo sred-stvo koje je pri ruci siromanim i slabim u njihovom nastojanju dapostanu bogati i snani.

4. Lia Grinfeld Dobar, ruan, rav: Western, less Western,anti-Western

Prethodnu Plamenevu poruku moemo formulisati na druginain: za periferna, istona drutva nacionalizam je jedna vrsta bol-nog, ali nunog istilita na putu dosezanja njihovih uzora dru-tava savremenog Zapada. Drugim reima, na putu modernizacijetradicionalnih drutava nacionalizam je jedan od znakova oba-veznog kretanja, usmeravajui vektor i akcelerator istorijskog razvo-ja, bez obzira na to to on u svojim pojavnim, istonimoblicimaesto sadri, na prvi pogled, snano izraene anti-moderne karak-teristike46. Ova teza o unutranjoj vezi izmeu nacionalizma i epo-he Moderne koja je, kao to smo videli, sadrana jo u Renanovompredavanju i Konovoj analizi nastanka nacionalizma, vremenom jepostala jedan od temelja vladajueg modernistikog pristupa naci-jama i nacionalizmu: Paradigma nacionalizma koja je do danasnajire prihvaena jeste paradigma klasinog modernizma. To je kon-cepcija po kojoj su nacije i nacionalizam intrinsino povezani sa pri-rodom modernog sveta i revolucijom modernosti (Smith, 1998: 3).Prema ovom pristupu, operacionalizovanom kako u marksistikojtradiciji, tako i razliitim teorijama modernizacije, nacionalizam je

39

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

46 Slian stav formulie arls Tejlor u nastojanju da odredi naine na koji surazliiti nacionalizmi povezani sa modernou, istiui da sve to (razliiti oblicinacionalizma M. S.) ima dodira sa napredovanjem onoga to zovemo modernouak a moda i naroito tamo gde se ini da to uzima anti-moderne forme(Tejlor, 2000: 220-221).

proizvod industrijalizacije i kapitalizma (marksizam), ili struktur-no-funkcionalni preduslov nastanka savremenog drutva (Gelner). Uoba sluaja nacionalizam se tumai kao suprastrukturni fenomen,nusproizvod odreenih bazinih socijalnih procesa odgovornih zanastanak savremenog drutva od kapitalizma, industrijalizacije ipojave buroazije, do stvaranja moderne centralizovane drave,sekularizacije i homogenizacije kulture. Stoga, bez obzira to jeosamdesetih godina prolog veka postalo opteprihvaeno da nacio-nalizam nije, kako je to Marks prorokovao u Komunistikom manife-stu, ostatak prolosti na putu da nestane sa napretkom modernogporetka, u brojnim teorijama modernizacije gotovo uvek se verova-lo da je ekonomski faktor zaista odgovoran za njegov nastanak ukrajnjoj liniji, nacionalizam je objanjavan kao funkcionalni predu-slov ili kao proizvod industrijalizacije i kapitalizma (Greenfeld,1996: 8). Dovodei sa socioloko-istorijskog stanovita u pitanje ovoosnovno uverenje (marksistikog i funkcionalistikog) modernisti-kog pristupa, Lia Grinfeld je u knjizi Nacionalizam: pet puteva umodernost formulisala jednu originalnu teoriju nacionalizma47 kojase, bez vraanja na tradicionalne (primordijalistike i perenijalisti-ke) pretpostavke kritike modernizma, razlikovala od drugih novijihalternativnih pristupa nacionalizmu.48 Njena osnovna kritika pri-medba vladajuoj modernistikoj ortodoksiji svodi se na tezu da jenacionalizam uzrok, a ne posledica Moderne: Istorijski, nacionali-zam (pojava nacionalnih identiteta i ideologija nacionalizma) pretho-di industrijalizaciji i institucionalizaciji kapitalizma, kao i razvojudrave i sekularizaciji kulture. Stoga, sem ako ne podlegnemo teleo-lokom rasuivanju, nacionalizam ne moemo smatrati efektom ovihkasnijih razvojnih procesa. Mnogo je opravdanije pretpostaviti da jeon jedan od njihovih uzroka (Greenfeld, 1996: 8).49 Drugim reima,

40

MIL

AN

SU

BO

TI

47 Kako ocenjuje Hestings: Djelo Greenfeldove je doista vrhunski, originalnokonstruiran doprinos predmetu koji je trenutano preoptereen repetitivnim studija-ma (Hastings, 2003: 20).

48 Pre svega, od drugog pravca kritike modernistike paradigme koji je, sastanovita naglaavanja vanosti pred-modernih, etnikih korena nacija, formulisaoSmit u svom etnosimbolikom pristupu. (Opirnije o tome videti u: Suboti, 2004).

49 Stoga, Veljko Vujai s pravom istie: Najoriginalniji aspekt analiza Grin-feldove... je njena inverzija tradicionalne kauzalne veze izmeu roenja nacije, moder-nog drutva i demokratije. Ako i marksisti i teoretiari modernizacije vide usponnacije i demokratije kao nusprodukt uspona buroazije i (ili) funkcionalnih zahtevamodernog industrijskog drutva, Grinfeldova je preokrenula uzroni odnos, tvrdei da

za razliku od uobiajenog odreenja nacionalizma njegovom mo-dernou, Grinfeldova je samu modernost definisala nacionalizmomjer je naciju odredila kao konstitutivni element modernosti, a nekao njen proizvod koji je, u krajnjoj liniji, izveden iz drugih bazinihsocijalno-ekonomskih i kulturnih procesa: Sredite moje knjige... jeset ideja... u ijem jezgru je ideja nacije za koju verujem da pred-stavlja konstitutivni element modernosti. U tom uverenju, ja sam obr-nula poredak prvenstva pa, stoga i kauzaliteta za koji se obino,ponekad preutno, tvrdi da postoji izmeu nacionalnog identiteta inacija, te nacionalizma i modernosti... Radije nego da nacionalizamdefiniem njegovom modernou, ja modernost smatram definisanunacionalizmom (Greenfeld, 1992: 20). Poto, dakle, Modernenema bez nacije, nacionalizam je, prema Grinfeldovoj, doslovnoput u modernost, a ne njegova posledica, tj. pojava nacionalizmaprethodi razvoju bilo koje znaajne komponente modernizacije, te jeupravo nacionalizam taj koji na (ekonomske, institucionalne, politi-ke i kulturne) komponente moderniteta formativno deluje: Naciona-lizam je i ostvarivao i odraavao veliku transformaciju od starogporetka ka modernosti (Greenfeld, 1996: 9-10).

Jedna od neposrednih i vanih posledica inverzije koju jeGrinfeldova unela u tradicionalno tumaenu kauzalnu vezu moder-nosti i nacionalizma jeste novo hronoloko datiranje nastanka naci-je i nacionalizma. Naime, uprkos tome to se istoriari mogusporiti oko tanog datuma roenja nacionalizma, u okviru moder-nistike paradigme postoji konsenzus da je nacionalizam modernipokret i ideologija koja se pojavila u drugoj polovini XVIII veka uZapadnoj Evropi i Americi (Smith, 1998: 1). Videli smo da Renan,Kon i Plamenac (da ne pominjemo savremene moderniste poputGelnera, Hobsbauma i Andersona), sa malim varijacijama zastupaju

41

FIL

OZ

OF

IJA

ID

RU

T

VO

1/X

XV

I

ideja nacije vremenski prethodi usponu kako kapitalizma, tako i demokratije (Vujai,2001: 713). Slinu tezu formulie G. Stouks kada naglaava idealistiki obrt Grinfel-dove u odnosu na dominantna socijalno-strukturna tumaenja nacionalizma: Tokomposlednjih dvadeset pet godina veina autora je nacionalizam razmatrala kao ideologi-ju ukorenjenu u socijalnim i ekonomskim promenama povezanim sa modernizaci-jom... Lia Grinfeld je prekinula kontinuitet socijalne interpretacije nacionalizma sajednim naglaeno idealistikim objanjenjem nacionalizma. Iako ne ignorie strukture,ona se odluno izjanjava u korist kauzalne primarnosti ideje nacionalizma. inei to,Grinfeldova se direktno konfrontira sa problemom sa kojim su se muili brojni socijal-ni interpretatori nacionalizma problemom da pojava nacionalizma prethodi bilo kojojznaajnoj komponenti modernizacije (Stokes, 1993: 821).

upravo takvo stanovite. Nasuprot njima, Grinfeldova vremenskipomera nastanak nacionalizma u prvu treinu XVI veka kada se,prema njenom miljenju, na tlu Engleske javlja prvoroena nacija(Gods Firstborn Nation). Ovo odstupanje od uobiajene moderni-stike hronologije je od sutinske vanosti za teoriju nacionalizmaLie Grinfeld jer je njena analiza kasnije dinamike, irenja i transfor-macije ideje nacije i nacionalizma (XVIII XIX vek) izvedenaiz ovog posebnog statusa Engleske: Roenje engleske nacije nijebilo roenje samo neke nacije, ve roenje nacije kao takve, roenjenacionalizma. Engleska je mesto gde je proces nastao, analiza togsluaja je sutinski vana za razumevanje prirode izvorne ideje naci-je, uslova njenog razvoja, njenih socijalnih upotreba (Greenfeld,1992: 24). Naime, upravo kao prvoroena nacija, Engleska je bilauzor za druge glavne sluajeve nastanka modernih nacija Francu-sku (17151789), Rusiju (druga polovina XVIII veka), Nemaku(kasni XVIII vek) i SAD (sredina XIX veka) sluajeve koji, premaGrinfeldovoj, ine set obrazaca koje je pratio ostatak planete, tekoji su oblikovali sudbinu naeg sveta. Ovih pet razliitih obra-zaca nacionalnog identiteta i nacionalne svesti ine pet puteva umodernost, puteva koji se otvaraju konstituisanjem nacije, tj. pro-laskom kroz vrata nacionalizma.

Da bi se razumeo odgovor Grinfeldove na pitanja kada, zatoi kako je nastao nacionalizam, (pa, samim tim i modernitet), ne-ophodno je imati na umu da ona ovaj termin koristi u irem smislu(