5. RAZLIKA IZMEĐU POZITIVNE I NORMATIVNE EKONOMIJE

Hjumova giljotina

Razlika između pozitivne i normativne ekonomije, između "naučne" ekonomije i praktičnih saveta o pitanjima ekonomske politike, stara je 150 godina i datira još od radova Nasaua Seniora i Džona Stjuarta Mila. Negde u drugoj polovini devetnaestog veka, ova poznata razlika u ekonomiji se iskomplikovala i počela je skoro da se poistovećuje s razlikom koju su filozofi pozitivisti pravili između "jeste" i "treba", između činjenica i vrednosti, između navodno objektivnih, deklarativnih tvrdnji o svetu, i prekskriptivnih evaluacija o stanju u svetu. U to vreme, pozitivna ekonomija bavila se činjenicama, a normativna vrednostima.

Onda se tridesetih godina XX veka pojavila nova ekonomija blagostanja i sa sobom donela normativnu ekonomiju navodno oslobođenu vrednosnih sudova, nakon čega se činilo da se razlika između pozitivne i normativne ekonomije svela na onu između nekontroverznih činjenica i vrednosti, s jedne, i kontroverznih vrednosti, s druge strane. To je rezultiralo proširenjem tradicionalne, pozitivne ekonomije, tako da je obuhvatala celu čistu ekonomiju blagostanja, dok se normativna ekonomija bavila konkretnim pitanjima politike, gde o vrednostima ili ciljevima nije moguće reći ništa više od onoga što nam kažu političari. Ovde je prisutna jedna užasna logička konfuzija koja je ekonomiste izložila velikim napadima zbog same ideje o pozitivnoj ekonomiji oslobođenoj vrednosnih sudova. Očigledno je ovde potrebno mnogo štošta razrešiti, nakon čega se nadamo da će ponovo biti uspostavljena razlika između pozitivne i normativne ekonomije, kao još jedna poperovska metodološka norma, izuzetno značajna za političku nauku kakva je ekonomija.

U svom delu Rasprava o ljudskoj prirodi (Treatise of Human Nature), Dejvid Hjum je davno izneo propoziciju da "treba nije moguće dobiti iz jeste", da isključivo činjenične, deskriptivne tvrdnje same po sebi mogu samo da impliciraju ili rezultiraju nekim drugim činjeničnim, deskriptivnim tvrdnjama, a nikada normama, etičkim proglasima ili preskripcijama o činjenju. Ova propozicija prikladno je nazvana "Hjumovom giljotinom" (Black, 1970, str. 24), i implicira jasnu logičku razliku između sveta činjenica i sveta vrednosti.

Hjumova giljotina:ekvivalentni antonimi

pozitivno normativnojeste trebačinjenice vrednostiobjektivno subjektivnodeskriptivno preskriptivnonauka umećetačno/pogrešno dobro/loše

Ali, kako da raspoznamo da li je dati iskaz tvrdnja tipa jeste ili tvrdnja tipa treba? Odluku o tome naravno da ne treba donositi na osnovu toga da li je rečenica u kojoj je sadržan iskaz formulisana indikativom, pošto postoje rečenice u indikativu, na primer "ubistvo je greh", koje su loše prikrivene tvrdnje tipa treba, preobučene u tvrdnje tipa jeste. Niti se o tome odlučuje na osnovu činjenice da se ljudi radije slažu s tvrdnjama tipa jeste nego s tvrdnjama tipa treba, pošto je lako uvideti da je mnogo manje slaganja oko, recimo, činjenične tvrdnje da je vasiona postala bez natprirodnog uplitanja u velikom prasku pre više milijardi godina, nego oko normativne tvrdnje da, recimo, ne treba jesti decu. Tvrdnja tipa

jeste jednostavno je ona koja je materijalno ili tačna ili pogrešna: njome se iznosi tvrdnja o stanju sveta – koje je takvo i takvo, a ne drugačije – i moguće je, na osnovu pouzdanih testova, otkriti da li je ta tvrdnja tačna ili pogrešna. Tvrdnja tipa treba pruža evaluaciju stanja sveta - ona odobrava ili ne odobrava, podržava ili osuđuje, uzdiže ili unižava – i samo uz pomoć argumenata moguće je ubediti druge da je prihvate.

Naravno, staviće se primedba, normativna propozicija da ne treba jesti decu može isto tako da se proveri pouzdanim metodama, recimo, na političkom referendumu. Ali, političkim referendumom moguće je samo ustanoviti da smo svi saglasni da je jesti decu pogrešno; njime nije moguće ustanoviti da to jeste pogrešno. Ali, uslediće naredna primedba, to u istoj meri važi i za svaki dokaz dobijen putem pouzdanih testova ili putem opovrgavanja tvrdnje tipa jeste. Konačno, činjenična, deskriptivna tvrdnja tipa jeste smatra se tačnom jer smo se međusobno složili da se pridržavamo izvesnih "naučnih" pravila koja nas instruiraju da takvu tvrdnju smatramo tačnom, mada, u stvari, ona može da bude i pogrešna. Reći da postoje "surove činjenice" koje moramo prihvatiti, hteli to ili ne, znači počiniti induktivnu pogrešku. Osim toga, Nojman-Pirsonova (Neyman-Pearson) teorija statističkog zaključivanja trebalo je do sada da nas nauči da prihvatanje svake činjenice u nauci nužno implicira rizičnu odluku donetu u uslovima neizvesnosti, što podrazumeva nedvosmislenu, mada nepoznatu, mogućnost da nismo u pravu. Dakle, tvrdnje tipa jeste prihvatamo ili odbacujemo na osnovu konvencija i u tom smislu čak i "Naučnik qua naučnik donosi vrednosne sudove", da citiramo naslov čuvenog metodološkog rada (Rudner, 1953). Etički sudovi obično se definišu kao preskripcije kojima se propisuje određena vrsta ponašanja, kojih svako treba da se pridržava pod istim okolnostima. Ali, zar tvrdnje o činjenicama nisu ista ta vrsta sudova, zar ne propisuju određene vrste stavova a ne određene vrste ponašanja?

Poslednjih godina među filozofima morala neprestano su prisutne sumnje u vezi sa dihotomijom jeste/treba, najviše oko toga da etički sudovi nisu samo izrazi osećanja, ili imperativi kojima se nekome naređuje da dela, već, u stvari, posebne vrste deskriptivnih tvrdnji o svetu (Hudson, 1969; Black, 1970, pogl. 3). Argument koji smo mi izneli protiv implikacija Hjumove giljotine, međutim, znatno se razlikuje. Nijednog trenutka ne tvrdim da su tvrdnje tipa treba logički ekvivalentne tvrdnjama tipa jeste, već pre da se proces prihvatanja ili neprihvatanja tvrdnji tipa jeste ne razlikuje mnogo od kognitivnog procesa prihvatanja ili neprihvatanja tvrdnji tipa treba; tvrdim da ne postoje empirijske, deskriptivne tvrdnje tipa jeste koje se smatraju tačnim, a koje ne počivaju na utvrđenom društvenom konsenzusu da "treba" da prihvatimo tu tvrdnju tipa jeste.

Metodološki nasuprot vrednosnih sudova

Nejdžel (Nagel, 1961, str. 492-5) pokušava da zaštiti Hjumovu giljotinu upravo od ovakvih primedbi tako što u društvenim naukama pravi razliku između dve vrste vrednosnih sudova – karakterišućih i evaluativnih. Karakterišući vrednosni sudovi podrazumevaju izbor materije za istraživanje, načina istraživanja i kriterija za procenu validnosti rezultata, recimo, pridržavanje kanonima formalne logike, izbor podataka u smislu njihove pouzdanosti, eksplicitne prethodne odluke o nivoima statističke značajnosti, itd. - ukratko, sve ono što smo prethodno nazvali metodološkim sudovima. Evaluativni vrednosni sudovi, pak, odnose se na evaluativne tvrdnje o stanjima sveta, uključujući i poželjnost izvesnih vrsta ljudskog ponašanja i društvenih ishoda koji su posledica tog ponašanja. Nauka kao društveni poduhvat ne može da funkcioniše bez metodoloških sudova, ali, barem u principu, može se osloboditi, kako tvrdi Nejdžel, svake vrste pridržavanja evaluativnim ili normativnim vrednosnim sudovima.

Na dubokom filozofskom nivou, ova razlika može da dovede u zabludu. U krajnjoj liniji, ne možemo pobeći od činjenice da prihvatanje svih netautoloških propozicija počiva na

spremnosti da se pridržavamo određenih pravila igre, tj. na sudovima koje smo mi igrači kolektivno prihvatili. Spor oko činjenica možda je moguće razrešiti obavezujućim pozivanjem na tzv. objektivne dokaze, dok je spor oko etičkih vrednosti moguće razrešiti isključivo dobrovoljnim pozivanjem na emocije, ali u suštini, oba spora počivaju na određenim ustanovljenim tehnikama ubeđivanja, čija efikasnost, pak, zavisi od zajedničkih vrednosti ove ili one vrste. Međutim, na operativnom nivou naučnog istraživanja, Nejdželova razlika između metodoloških i normativnih sudova ipak je realna i značajna.

Svaki ekonomista svestan je da postoji ogromna razlika između tvrdnje o postojanju Filipsove krive, utvrđenog funkcionalnog odnosa između nivoa nezaposlenosti i stope promene nadnica ili cena, i tvrdnje da je nezaposlenost toliko visoka da treba da budemo spremni da pretrpimo bilo koji nivo inflacije da bi se ona smanjila. Kad ekonomista kaže da je svakom pojedincu neophodno omogućiti da troši svoje prihode po želji, ili da niko ko je sposoban za rad nema pravo na tuđu pomoć, ili da vlade moraju da daju pomoć žrtvama nemilosrdnih ekonomskih sila, nije teško uvideti da taj ekonomista iznosi normativne vrednosne sudove. Postoje davno uspostavljeni i dobro isprobani metodi pomirenja različitih metodoloških sudova. Takvi metodi ne postoje za pomirenje različitih normativnih vrednosnih sudova – osim političkih izbora ili pucanja na barikadama. Upravo ovaj kontrast između metoda rešavanja nesporazuma ide u prilog Nejdželovoj razlici.

Preterali smo u tvrdnji da su normativni sudovi ona vrsta sudova koju nikad nije moguće svesti na racionalnu raspravu čiji je cilj pomirenje bilo kakvih razlika među ljudima. Čak i ako je Hjum u pravu kad negira da se "treba" može logički izvesti iz "jeste", a, naravno, i "jeste" iz "treba", ne može se negirati da su tvrdnje tipa treba pod snažnim uticajem tvrdnji tipa jeste i da vrednosti kojih se pridržavamo gotovo uvek zavise od čitavog niza činjeničnih uverenja. To pokazuje kako se može odvijati racionalna debata o osporavanim vrednosnim sudovima: odredimo alternativne činjenične okolnosti i pitamo, pod uslovom da se te okolnosti nastave, da li biste bili spremni da se odreknete svog suda? Čuveni i očigledan primer jeste rasprostranjen vrednosni sud da je ekonomski rast, izražen realnim nacionalnim dohotkom, uvek poželjan; ali, da li je poželjan, možemo postaviti pitanje, čak i onda kad se zbog njega donja četvrtina, desetina, petina, onih s najnižim ličnim dohocima nađe u apsolutno gorem položaju? Sledeći primer je često iznošen vrednosni sud da je smrtna kazna uvek pogrešna. Ali, kad bi postojali neoborivi dokazi da smrtna kazna odvraća potencijalne ubice od zločina, možemo zapitati da li biste se i dalje držali svog prvobitnog mišljenja? I tako dalje.

Ovakvim razmišljanjem dolazimo do razlike između "osnovnih" i "neosnovnih" vrednosnih sudova, ili onoga što radije zovem čistim i nečistim vrednosnim sudovima: "Nečiji vrednosni sud može se nazvati "osnovnim" ukoliko treba da važi u svim zamislivim okolnostima, u protivnom je "neosnovni" (Sen, 1970, str. 59). Dok god je vrednosni sud neosnovni ili nečist, rasprava o vrednosnim sudovima može poprimiti oblik pozivanja na činjenice, i to je dobro, jer su naši standardni metodi rešavanja sporova o činjenicama manje kontroverzni od onih koji služe rešavanju sporova oko vrednosti. Tek kad konačno destilujemo čisti vrednosni sud – setite se strogo pacifističkog protivljenja svakom i svim ratovima, ili tvrdnje "ja to poštujem samo po sebi" – iscrpeli smo sve mogućnosti racionalne analize i rasprave.1 Skoro da nema sumnje da je većina vrednosnih sudova iznesenih o društvenim pitanjima veoma nečista, a otuda i savršeno pogodna da se njima utiče na vrednosti, tako što će se strane koje ih zagovaraju ubediti da su činjenice drugačije od onog što veruju da jesu.

1 Roj (Roy, 1989, str. 30-1, 106-8) u žestokom napadu na etički skepticizam – tezu da je logičkim rezonovanjem ili argumentima nemoguće razrešiti sva neslaganja u vezi s normativnom ekonomijom – izgleda da pobija tvrdnju kako postoje čisti vrednosni sudovi, što je, svakako, preterano. Međutim, njegovo insistiranje da ekonomisti ne treba da izbegavaju etički diskurs, što obično i čine, primljeno je k znanju.

Društvena nauka oslobođena vrednosti?

Sad kad smo u racionalnoj raspravi prečistili nečistoće nečistih vrednosnih sudova, preostaju nam činjenične tvrdnje i čisti vrednosni sudovi između kojih zaista postoji nepremostiv jaz, bez obzira kako tumačimo koncepciju "činjenica" i koncepciju "vrednosti". Čak i ako se složimo da su vrednosni sudovi nečisti, što obično i jesu, dosad smo samo pokazali da je razlika između metoda postizanja dogovora o metodološkim sudovima i vrednosnim sudovima u stepenu, a ne u vrsti. Ništa što smo rekli ne bi trebalo da implicira kako ova razlika u stepenu nije vredna pažnje.

Tvrdnja da je ta razlika toliko mala da je zanemarljiva odvodi nas direktno u tabor pojedinih radikalnih kritičara, koji tvrde da su apsolutno sve propozicije o društvenim pojavama prožete vrednostima i da im stoga nedostaje "objektivnost". Kako ističe Nejdžel (Nagel, 1961, str. 500), ova tvrdnja suviše toga dokazuje: ili je sama po sebi oslobođena vrednosnog naboja, u kom slučaju postoji bar jedna objektivna tvrdnja koju je moguće izreći o društvenim pitanjima, ili je i sama prožeta vrednošću, u kom slučaju se vraćamo na sam početak i napredujemo ka ekstremnom subjektivizmu u kome, jednostavno, sva mišljenja jednako važe. Pored toga, zastupanje i same mogućnosti postojanja bilo kakve "objektivne" društvene nauke oslobođene vrednosti, obično je opterećeno irelevantnostima svake vrste, svodeći se na poricanje postojanja bilo kakve značajne razlike između metodoloških i normativnih sudova.

Doktrina društvene nauke oslobođene vrednosti tvrdi, prvo, da je logički status činjeničnih, deskriptivnih tvrdnji tipa jeste različite vrste od statusa normativnih, preskriptivnih tvrdnji tipa treba, i drugo, da se metodološki sudovi kojima se stiže do dogovora oko tvrdnji tipa jeste značajno razlikuju od onih koji se koriste za postizanje konsenzusa oko normativnih vrednosnih sudova. Tvrdnja da društvena nauka može biti oslobođena vrednosti u ovom smislu ne negira da se ideološka pristrasnost uvlači i u sam izbor pitanja koja će naučnici u društvenim naukama istraživati, da su zaključci koji se dobijaju iz činjeničnih dokaza ponekad pod uticajem vrednosti određene vrste, pa čak ni da su praktični saveti koje pružaju naučnici u društvenim naukama često opterećeni prikrivenim vrednosnim sudovima, jer je bolje i ubediti, nego samo davati savete. Ovaj argument nikako ne počiva na navodno nepristrasnom stavu pojedinačnih istraživača u društvenim naukama, već pre na društvenim aspektima naučne aktivnosti, na kritičkoj tradiciji naučne zajednice koja konstantno iskorenjuje pristrasnosti naučnika kao pojedinaca. Maks Veber je sve ovo razjasnio još pre pedeset godina kad je postavio doktrinu Wertfreiheit (oslobođenje od vrednosti), i zaista nema opravdanja ako posle toliko godina njegov stav nije jasan.2

Očigledno, Veber nije poricao da su društvene nauke u današnjem obliku prožete političkom pristrasnošću; upravo je iz tog razloga on zagovarao mogućnost postojanja društvene nauke oslobođene vrednosti. Štaviše, doktrina Werfreiheit za njega nije implicirala da se vrednosni sudovi ljudskih bića ne mogu racionalno analizirati. Naprotiv, insistirao je da Wertungdiskussionen (rasprave o vrednostima) ne samo da su moguće, već su i izuzetno korisne. One se mogu javiti u obliku (1) ispitivanja unutrašnje konzistentnosti vrednosnih premisa iz kojih se izvode divergentni normativni sudovi; (2) dedukcije o implikacijama tih vrednosnih premisa po praktične okolnosti na koje se primenjuju; i (3) spoznavanja činjeničnih posledica alternativnih načina ostvarenja normativnih sudova (Weber, 1949, str. 20-1; i Runciman, 1968, str. 564-5). Jasno je, dakle, da je Senova razlika između osnovnih i neosnovnih, odnosno čistih i nečistih, vrednosnih sudova, u potpunosti veberovska po duhu.3

2 Videti Runciman (1972); Cahnman (1984); Hutchison (1964, str. 55-6, 58-9); i Machlup (1978, str. 349-53, 386-8).3 U ovom trenutku uputno je pročitati Ward (1972, poglavlja 13-15) o pravnom sistemu kao mehanizmu za postizanje konsenzusa o vrednostima.

Mali broj onih koji napadaju doktrinu Wertfreiheit-a ima hrabrosti da iznese sopstvena ubeđenja. Nakon što izlože sve standardne argumente protiv tabora pristalica Wertfreiheit-a, obično na kraju kažu da se svi zalažemo za objektivnu istinu i "nepristrasnu nauku", mada nije jasno kako tako nešto može postojati ako su tvrdnje tipa jeste neraskidivo povezane sa tvrdnjama tipa treba. Ukoliko ne postoje barem neke deskriptivne, činjenične tvrdnje o društvenim pojavama koje su oslobođene od vrednosti (osim karakterišućih vrednosnih sudova impliciranih u metodološkim sudovima), teško je izbeći zaključak da imamo dozvolu da tvrdimo šta god hoćemo.

Poricanje objektivnosti u društvenim naukama češće je u sociologiji nego u ekonomiji. Uistinu, ekonomisti su tradicionalno zadovoljni dihotomijom jeste-treba, po svemu sudeći jer veruju da je dovoljno samo jasno je izraziti da bi bila očita sama po sebi (videti Klappholz, 1964.) Stoga nije lako pronaći primere ekonomista koji sami sebe demantuju tako što najpre poriču da ekonomija može biti oslobođena vrednosti, a zatim tvrde da su neka ekonomska mišljenja ipak tačnija od drugih. Ali, možda će biti dovoljan jedan, uputan primer.

Primer napada na Wertfreiheit

Robert Hajlbroner (Heilbroner, 1973) započinje svoj napad negiranjem doktrine metodološkog monizma: razlika između društvenih i prirodnih nauka je u tome što su ljudski postupci podložni i latentnoj samovolji i svesnoj promišljenosti, i bez pretpostavki o značenju tih postupaka nije moguće izvući zaključke na osnovu društvenih činjenica. "U tom kritičnom trenutku," tvrdi on, "na scenu stupa vrednosni sud." Stupa, ali kako? Jedan primer koji iznosi jeste "očigledna politička pristrasnost koja se uočava kad sama profesija odlučuje o izboru istraživačkih zadataka" (str. 137). U Najdželovom smislu, međutim, to je metodološki, a ne vrednosni sud.

Priznajući da je sve ovo isticano mnogo puta ranije, Hajlbroner dalje kaže da radije ispituje "slabije istražen aspekt tog problema sadržanog u samoj ekonomskoj analizi, pre nego u premisama na kojima počiva ekonomska misao" (str. 138). Ekonomisti nisu naučnički nepristrasni pri ocenjivanju ekonomskih teorija, tvrdi on, pružajući možda pomalo neubedljiv primer: "nespremnost ekonomista da priznaju fenomen imperijalizma kao prikladnu temu za ekonomsko istraživanje, ili njihovu tvrdoglavu privrženost benignoj teoriji međunarodne trgovine u prisustvu uznemirujućih dokaza da trgovina nije poboljšala položaj siromašnijih zemalja" (str. 138-9). Ekonomisti, poput svih istraživača u društvenim naukama, dodaje on, ne mogu da ne budu emocionalno vezani za društvo čiji su pripadnici: "svaki naučnik iz oblasti društvenih nauka prilazi zadatku sa željom, svesnom ili nesvesnom, da pokaže funkcionalnost ili nefunkcionalnost društvenog poretka koji istražuje" (str. 139). Suočeni s "ovom ekstremnom osetljivošću na vrednosne sudove", ekonomisti ne mogu da budu nepristrasni ili nezainteresovani: "iz tog razloga, vrednosni sudovi, delimično sociološke vrste a delom u vezi s ponašanjem, menjali su ekonomiju od njenih najranijih stavova do onih najnovijih, najsofisticiranijih" (str. 141).

U ovom trenutku moramo se kratko osvrnuti na Hajlbronerovo neprecizno korišćenje termina vrednosni sudovi, koji obuhvata sve neproverive metafizičke propozicije koje određuju shvatanje ekonomiste i čine ono što Lakatoš naziva "tvrdim jezgrom" svojih teorija. Ako iznesem tvrdnju da je kapitalizam učinio i da će učiniti više za radnike od bilo kog drugog alternativnog ekonomskog sistema, ja ne izražavam svoj vrednosni sud već iznosim svoju viziju tvrdog jezgra. Srećom, neće se suditi mojoj viziji, već teorijama koje ta vizija generiše u "zaštitnom pojasu". Ukoliko se ne napravi takva razlika, teza da je društvena nauka prožeta vrednostima postaje trivijalna: prožetost vrednošću sada je univerzalno svojstvo svih teorijskih propozicija, pa otuda i ne predstavlja naročit problem u društvenim naukama. Da bismo pokazali da Hajlbroner nije usamljen u tome što jednostavno zavodi sve propozicije,

osim onih isključivo činjeničnih tvrdnji, pod opšti termin "vrednosni sudovi", razmotrimo rasprostranjeno verovanje još od Robinsa da su poređenja korisnosti različitih ljudi vrednosni sudovi kojima nije mesto u "naučnoj" ekonomiji blagostanja. Ali, tvrdnje o poređenjima korisnosti različitih ljudi nisu vrednosni sudovi, već samo neproverive činjenične tvrdnje: one su ili tačne ili netačne, ali do danas nam nije poznat metod kojim bi otkrili šta su od toga dvoje (Klappholz, 1964, str. 105; Barrett and Hausman, 1991). Vrednosni sudovi možda jesu neproverivi, ali nisu sve neproverive tvrdnje vrednosni sudovi (Ng, 1972).

Isto tako, postoji tendencija da se vrednosni sudovi definišu kao bilo koja ubeđivačka tvrdnja izražena jezikom emocija, pri čemu se u potpunosti zanemaruje činjenica da isključivo deskriptivne tvrdnje, pa čak i definicije pojmova, mogu biti isto tako ubeđivačke koliko i sami vrednosni sudovi (Klappholz, 1964, str. 102-3). Da zabuna bude još veća, postoji isto toliko jaka tendencija da se vrednosni sudovi poistovećuju sa ideološkim tvrdnjama (videti, npr. Samuels, 1977). Ideologija je jedna od onih reči koje svako definiše na svoj način da bi izrazio bilo koje ideje koje mu nisu po volji. Prema marksističkom shvatanju ideologije, koje možemo tek nejasno raspoznati na osnovu nesistematičnih i pokatkad kontradiktornih tvrdnji Marksa i Engelsa (Seliger, 1977), ljudi ne poseduju istine, već samo uverenja koja prikrivaju izvesni skup materijalnih interesa, i to važi za sve ljude, osim za pripadnike privilegovane radničke klase i njihove trapave predstavnike (poput Marksa i Engelsa). Ali, ako je ideologija "lažna svest", izvrtanje istine, onda je nije moguće prepoznati kao takvu bez određenog neideološkog kriterija za razlikovanje istine od neistine, u kom slučaju je poželjno reći o kom kriteriju je reč (Ryan, 1970, str. 224-41; Barnes, 1974, pogl. 5). Bilo kako bilo, ideološke tvrdnje mogu se korisno definisati kao vrednosni sudovi koji prolaze kao činjenične tvrdnje (Bergmann, 1968), što je definicija koja iz marksističke teorije ideologije odstranjuje tendenciozne prizvuke i spasava ono što u njoj vredi. Prema toj definiciji, sami vrednosni sudovi nisu ideološke tvrdnje, mada su ideološke tvrdnje prikriveni vrednosni sudovi.

Nakon ovakvih razjašnjenja vraćamo se na Hajlbronerov napad na doktrinu ekonomije oslobođene od vrednosti. "Ne verujem da bi ekonomisti trebalo da teže analizi oslobođenoj od vrednosti", smatra on. Ipak dodaje: "Moram izričito da naglasim kako ne verujem da ekonomista ima pravo, u ime zagovaranja vrednosti, da menja podatke, zastupa ili obznanjuje preporuke u vezi s ekonomskom politikom bez potkrepljujućih dokaza, ili da svoje zaključke opterećene vrednosnim sudovima protura kao da poseduju 'naučnu' validnost" (str. 133, 142). On iskreno priznaje da to zvuči kao "contradictio in adjecto" (str. 138), ali smatra da se takav problem kvadrature kruga može izbeći korišćenjem metoda prirodnih nauka. Ti metodi sastoje se, kako smatra, iz "otvorenosti procedura za sprovođenje naučnog zadatka, mučnog samopreispitivanja u pogledu premisa, eksperimenata, rezonovanja, zaključaka." A "pošto ekonomisti vrše mali broj eksperimenata koji se mogu ponoviti u laboratoriji, njihove rezultate nije moguće tako lako opovrgnuti kao rezultate u prirodnim naukama, ali oni se isto tako mogu podvrgnuti ispitivanju i kritikama od strane eksperata" (str. 142-3).

Ovo su stavovi kojima se možemo samo diviti. Ali, zašto trošiti strane i strane da bi nas ubedili kako je cela ekonomija u potpunosti zatrovana vrednosnim sudovima, koji se nekritički definišu tako da obuhvataju neproverive stavove, emotivno sročene propozicije i ideološke tvrdnje, e da bi se na kraju došlo do zaključka kako je moguće spasiti korpus naizgled objektivnih nalaza pozitivne ekonomije? I da li je verovatnije da ćemo sakupiti takav korpus objektivnih nalaza pre a ne kasnije, ako odričemo i samu mogućnost postojanja ekonomije oslobođene vrednosnih sudova?

Rešenja za nemogućnost Wertfreiheit-a

Hajlbronerov napad na ekonomiju oslobođenu od vrednosti bledi na značaju u poređenju sa napadom Gunara Mirdala (Gunnar Myrdal), kome je koncepcija društvene nauke

prožete vrednošću bila jedna od glavnih tema životnog dela. Ali, njegovo rešenje za teškoće koje stvara prožetost vrednošću prilično se razlikuje od Hajlbronerovog, pa čak i od rešenja svakog drugog kritičara Wertfreiheit-a.4

Mirdalovo rešenje ne sastoji se u tome da se spreči iznošenje vrednosnih sudova u interesu nauke, niti da se razjasni u kom momentu oni nužno postaju deo rasprave, razdvajajući tako pozitivnu od normativne ekonomije, već pre da se hrabro iznesu na samom početku analize. Na taj način, kako pretpostavlja, naši rezultati na volšeban način postaju prožeti pravom objektivnošću: "Težiti 'objektivnosti' u teorijskoj analizi jedino je moguće ako se vrednovanja iznesu na svetlo dana, učine svesnim, naučnim i eksplicitnim, i ako im se omogući da određuju tok teorijskog istraživanja ... nema ništa loše, per se, u koncepcijama prožetim vrednošću ako su jasno definisane na osnovu eksplicitno postavljenih vrednosnih premisa" (Myrdal, 1970, str. 55-6; videti i Hutchison, 1964, str. 44-4, 48-9, 69n, 109, 115n). Kao i većina kritičara Wertfreiheit-a, i Mirdal praktično sve što nije statistički podatak definiše kao "vrednosni sud" (str. 73-6), ali moramo pretpostaviti da on ide i dalje u radikalnom poricanju da u ekonomiji uopšte i postoje bilo kakve etički neutralne, činjenične tvrdnje. Jer, ako ja mogu da tvrdim da je elastičnost tražnje za automobilima iz uvoza u Britaniji, recimo, 1979. godine iznosila 1,3 i da je taj broj ili tačan ili netačan, bez obzira na moje ili vaše želje, izneo sam barem jednu propoziciju u pozitivnoj ekonomiji čija objektivnost ne zavisi od iznošenje mojih vrednosti.

Prema Mirdalu, nemoguće je razlikovati pozitivnu od normativne ekonomije i pretvarati se da to činimo značilo bi samoobmanu. Ali, da li je zaista uzaludan pokušaj razdvajiti empirijsko testiranje ekonomskih hipoteza bez otvorenog pozivanja na naše nade i želje, ako ništa drugo onda barem kao ideal kome težimo, od izražavanja slaganja ili neslaganja sa određenim stanjima sveta? Moguće je priznati da ne postoji apsolutno čvrsta razlika između pozitivne i normativne ekonomije, kao što i ne postoji čvrsta razlika između sredstava i ciljeva; ali, smatrati da su vrednosni sudovi neizbežni i sveprisutni, a da pri tom precizno ne ispitamo kako i u kom trenutku postaju deo ekonomskog rezonovanja, veoma je pogodno za uvođenje onog stila relativizma po kome su sva ekonomska mišljenja tek pitanje ličnog izbora.5 Vreme terapeutskog uticaja razlike između pozitivne i normativne ekonomije, koja primorava ekonomiste da objasne svoje vrednosne sudove, još nije prošlo. "Razliku između pozitivnog i normativnog", kao što je Hačison s pravom primetio (Hutchison, 1964, str. 191), "treba održati u onoj meri u kojoj je to moguće – ponekad čak i po cenu uspešnog ubeđivanja." To je još jedna poperovska metodološka norma koju možemo dodati na već postojeći spisak (videti Poglavlje 1).

Kratak istorijski pregled

Do sada smo uglavnom razjasnili osnovu sa koje ćemo pristupiti suštini problema: kako je moguće da se pojedine ekonomske propozicije, poput čuvenih marginalnih ekvivalencija Paretove optimalnosti, javljaju u vešto prikrivenom ruhu i u pozitivnoj i u normativnoj ekonomije?

Kratak istorijski pregled razlike između pozitivnog i normativnog pomoći će nam da postavimo osnove za analizu tog pitanja. Ova razlika prvi put se pojavljuje u radovima Seniora i mlađeg Mila u vidu razlike između "nauke" i "umeća" političke ekonomije. Uočili su da se pri prelasku sa nauke na umeće nužno javljaju vannaučne, etičke premise, i takođe su zapazili da su za pružanje korisnih saveta o praktičnim problemima osim vrednosnih sudova 4 Videti elegantnu kritiku Wertfreiheit-a kod Scott Gordon (1977), koji, poput Hajlbronera, zaključuje da je društvena nauka beznadežno prožeta vrednošću, ali se, uprkos tome, zalaže za objektivnost kao kriterij delatnosti u naučnom radu, barem kao nedostižan ideal.5 Videti Lesnoff (1974, str. 156-8). Hutchison (1964, pogl. 2) u radu "The Sources and Roles of Value Judgements and Bias in Economics" rekao je sve što se može reći o toj temi.

potrebni i neekonomski elementi pozajmljeni od drugih društvenih nauka (Hutchison, 1964, str. 29-31). Ukratko, imali su danas iznenađujući stav da ekonomista ne može da daje savete qua ekonomista, čak i ako je ekonomska nauka upotpunjena odgovarajućim vrednosnim sudovima, a Senior je otišao tako daleko u jednom trenutku svog života da je poricao da ekonomisti uopšte treba da budu savetnici (Bowley, 1949, str. 49-55; Hutchison, 1964, str. 32; O'Brien, 1975, str. 55-6).

Kerns (Cairnes) išao je stopama Seniora i Mila, izražavajući se kao i uvek snažnije nego što su to oni ikada učinili: "Ekonomska nauka nije čvršće povezana s postojećim industrijskim sistemom nego što je to mehanika sa postojećim sistemom železnica" (Cairnes, 1965, str. 38). Džon Nevil Kejnz pravio je korisnu razliku, ne samo između pozitivne nauke i normativnog umeća, poput svojih prethodnika, već i između (1) "pozitivne nauke", (2) normativne ili regulativne nauke", i (3) "umeća", tj. sistema pravila za ostvarenje datih ciljeva: "Predmet pozitivne nauke je uspostavljanje jednoobraznosti, normativne nauke određivanje ideala, a umeća formulisanje pouka" (Keynes, 1955, str. 35). Pojam "normativne nauke", kao spone između "pozitivne nauke" i "umeća" političke ekonomije, vrlo je blizak, kao što ćemo videti, težnjama savremene ekonomije blagostanja.

Ali, ova trihotomna klasifikacija Nevila Kejnza nije naišla na odobravanje, pa su drugi engleski ekonomisti tog vremena jednostavno ponavljali staru razliku između pozitivnog i normativnog, ne dodajući pri tom ništa novo (Hutchison, 1964, str. 32-41; Smyth, 1962). Na kontinentu, međutim, i Valras i Pareto postavili su liniju razdvajanja, ali ne između pozitivne i normativne ekonomije, već između čiste i primenjene ekonomije (Hutchison, 1964, str. 41-3); a za Pareta, ako ne i za Valrasa, čista ekonomija uključivala je samo pozitivnu ekonomiju a isključivala i ono što je Nevil Kejnz nazvao "normativnom ili regulativnom naukom", i "umeće" ekonomije.6 U svojoj danas čuvenoj izjavi o uslovima optimalnosti, Pareto je tvrdio da bi savršena konkurencija automatski maksimizirala kolektivno zadovoljenje (prezirao je izraz korisnost zbog prizvuka kardinalnosti) u smislu da ne postoji alokacija resursa koja može popraviti nečiji položaj a da pri tom barem jednom pojedincu ne bude gore. Što se tiče Pareta, ovo je bila propozicija čiste ekonomije, potpuno nezavisna od bilo kakvih vrednosnih sudova. Uistinu, ono što danas zovemo Paretovom optimalnošću za njega je bila tek definicija maksimalnog kolektivnog zadovoljenja; ali, kolektivno zadovoljenje bilo je samo podskup opštijeg društvenog zadovoljenja koja je pripadalo oblasti sociologije, pa je Pareto uvek insistirao da čista ekonomija sama po sebi nije u stanju da rešava praktične probleme (Tarascio, 1966, str. 8).

Osim za konkurentnu ravnotežu, Pareto nije za druge situacije pružio uputstva o promenama koje mogu da povećaju ili smanje kolektivno zadovoljenje. Tridesetih godina XX veka, Džon Hiks, a zatim i Nikolas Kaldor, osmislili su kompenzacione testove tako što su definisali poboljšanje ekonomskog blagostanja kao svaku promenu koja bi mogla pojedinca da dovede u, po njegovom mišljenju, bolji položaj, a da pri tome nikome ne bude gore. Preporuka da bi takvo potencijalno Paretovo poboljšanje (PPP) trebalo platiti kako bi se kompenzovala žrtva ekonomske promene, predstavlja, naravno, vrednosni sud, ali nikakav vrednosni sud nije prisutan ako ekonomista samo opisuje promenu kao PPP. Na ovoj tankoj osnovi, koja zaista počiva na suptilnoj razlici između mogućeg i željenog poboljšanja, stvorena je "nova" ekonomija blagostanja oslobođena vrednosti, snažno potpomognuta robinsovskom tezom da je glavna greška vrednosnih sudova pravljenje kardinalnih poređenja između korisnosti različitih strana.7

6 Tarascio (1966, str. 46-50, 127-36) tvrdi da Pareto, poput Vebera, zastupa ne strogo razdvajanje između čistih i primenjenih nauka, već samo svođenje normativnih sudova u društvenim naukama na najmanju meru. Ja, međutim, ne shvatam Pareta na taj način. 7 Kratak pregled nove ekonomije blagostanja videti u Blaug (1980, str. 585-608, 611-13), kao i tamo citiranu bibliografiju.

Paretova optimalnost, kao skup ravnotežnih cena generisan u režimu savršene konkurencije, definše se samo u vezi sa datom inicijalnom raspodelom resursa među pripadnicima društva, i ono što važi za Paretovu optimalnost, važi i za PPP. Ovo ograničenje ponekad se izražava tako što se kaže da Paretovo pravilo pruža samo delimičan poredak stanja u ekonomiji, i da mu nedostaje kriterij za izbor između beskonačno mnogo potencijalnih raspodela raspoloživih resursa. Nova ekonomija blagostanja oslobođena vrednosti na sličan je način uzela preovlađujuću raspodelu faktora kao datu, što ne uključuje vrednosni sud sve dok se ne izda preporuka o kompenzacionim plaćanjima. U Bergsonovom radu iz 1938. o funkciji društvenog blagostanja, kojoj je veći značaj pridao Samjuelson u svom delu Foundations, prvi put je izložena ideja da društvo, izražavajući se kroz svoje političke predstavnike, zaista poredi korisnosti različitih pojedinaca; ta poređenja se, da tako kažemo, evidentiraju u funkciji društvenog blagostanja, koja agregira preferencije pojedinaca u društveno rangiranje stanja u ekonomiji. Kad raspolaže takvom funkcijom, ekonomista može proceniti datu promenu u politici kao PPP, nakon čega, na osnovu funkcije blagostanja, može odrediti da li bi kompenzaciona plaćanja zaista trebalo realizovati. Do sada je bilo teško odoleti zaključku da je ekonomija blagostanja otvoreno i besramno normativna, za šta se može reći da predstavlja dominantan ortodoksni stav (videti Hennipman, 1976, str. 40-1).

Međutim, oduvek je bilo onih koji su se vraćali samom Paretu po tome što su paretovsku ekonomiju blagostanja tretirali kao granu pozitivne ekonomske teorije, neutralnu i objektivnu kao i bilo koji drugi njen deo. Ovakav stav korisno je pažljivo proučiti.

Pozitivna paretovska ekonomija blagostanja

Jeretički stav da paretovska ekonomija blagostanja ne zavisi od zasnovanosti na vrednosnim sudovima žustro je branio Arčibald (Archibald, 1959b). Njegov stav u suštini je jednostavan: paretovska ekonomija blagostanja ispituje efikasnost alternativnih aranžmana radi zadovoljenja datih želja, imajući u vidu izbore koje pojedinci moraju sami da donose u sopstvenom interesu; zato u Paretovim teoremama nije neophodna evaluacija tih želja (str. 320-1). Mapa preferencija pojedinca identična je s njegovom mapom blagostanja, i reći da je njegovo blagostanje veće u stanju B nego u stanju A jednostavno znači da bi on radije izabrao B nego A, ukoliko je slobodan i sposoban da to i učini. Paretovska ekonomija blagostanja postavlja jednostavno pitanje: pod kojim će se aranžmanima izbor tog pojedinca proširiti sa A na B, a da se pri tom ne umanji tuđa mogućnost izbora, ili, drugačije rečeno, pod kojim će se aranžmanima ostvariti PPP? Vrednosni sudovi stupaju na scenu tek kad je učinjen odsudni korak u pravcu preskripcije (str. 327).8 Ukoliko se ne ponašamo preskriptivno, naši argumenti ni u jednom trenutku ne počivaju na odobravanju ili neodobravanju, pa su stoga podložni empirijskom pobijanju kao i sve druge propozicije u pozitivnoj ekonomiji. Čak je i "poznata Paretova propozicija, po kojoj, ako je savršeno tržište u ravnoteži, ne postoji promena koja omogućava širenje izbora bilo kog potrošača (ili više potrošača), a da se pri tome ne umanji izbor barem jednog drugog potrošača", empirijski oboriva, barem ako se formuliše u okvirima oborive teorije tražnje (str. 325).

Arčibald rezimira na sledeći način: "Teoreme ekonomije blagostanja jesu teoreme u pozitivnoj ekonomiji; one se bave odnosima između datih ciljeva i raspoloživih sredstava ... U ekonomiji imamo samo jednu dihotomiju, između pozitivnih pitanja o tome kako je nešto moguće učiniti, s jedne, i normativnih preporuka da to treba učiniti, s druge strane (str. 320-1).

8 Arčibald, dakle, izbegava grešku koju je Harod (Harrod, 1950, str. 389-90) počinio izražavajući sličan stav: "Ukoliko pojedinac preferira dobro ili uslugu X u odnosu na Z, u ekonomskom je smislu bolje da ga i dobije. ... Ekonomsko dobro je, dakle, ono koje se preferira. ... Prilikom procene institucija i prakse i pružanja preporuka, ekonomista na umu ima taj kriterij; on predstavlja njegov standard dobrog ili lošeg.

Henipman (Hennipman, 1976) još je jedan od autora koji prihvataju tehničko, objektivno tumačenje Paretove optimalnosti: "Propozicije poput onih da je, pod izvesnim pretpostavkama, savršena konkurencija dovoljan uslov Paretove optimalnosti, i da su monopol, carine i eksterni efekti uzrok gubitka blagostanja, jesu pozitivne tvrdnje, koje su tačne ili netačne, nezavisno od etičkih ili ideoloških uverenja" (str. 47). Paretova optimalnost počiva na tri osnovna postulata: (1) suverenitetu potrošača – samo lično izabrane preferencije računaju se kao individualne preferencije ili kao pokazatelji individualnog blagostanja (običnim jezikom: pojedinac je najbolji sudija sopstvenog blagostanja); (2) nepaternalizmu – društveno blagostanje obuhvata svakog pojedinačnog pripadnika društva (osim dece i umobolnih) i ništa drugo osim pojedinačnih pripadnika društva; i (3) jednoglasnosti – samo jednoglasne realokacije resursa računaju se kao poboljšanja društvenog blagostanja. Na osnovu ova tri postulata moguće je pokazati ono što je Samjuelson živopisno nazvao teoremom nevidljive ruke, tj. ekvivalencijom između ravnoteže u savršeno konkurentnoj ekonomiji i uslova Paretovog optimuma.

Henipman se slaže da se ova tri postulata paretovske teorije obično tumače kao vrednosni sudovi, iz čega sledi da je Paretova optimalnost normativan koncept (str. 51). Ali, baš kao i Arčibald, smatra da je prvi postulat moguće tumačiti u pozitivnom smislu ako se kaže da se pojedinačne preferencije uzimaju kao date, a da se ne implicira da je svako najbolji sudija sopstvenog blagostanja. Slično tome, drugi postulat može se protumačiti kao poricanje postojanja nezavisnih interesa zajednice (kao što je interes "Države"), i da je to činjenica, a ne pitanje naklonosti ili nenaklonosti: "aritmetički je truizam da se 'broji svaki pojedinac' kad je ekonomsko blagostanje pripadnika društva predmet istraživanja" (str. 53). I na kraju, treći postulat, o kojem Henipman ne govori, prosto je Paretova optimalnost redefinisana na osnovu značenja koje je sam Pareto pridao tom pojmu; dakle, on ne sadrži pitanja koja nisu već obuhvaćena u prva dva postulata.

Za Henipmana, kao i za Arčibalda, suštinska svrha normativne ekonomije jeste pružanje preporuka o politici, a doprinos Paretove optimalnosti u tom kontekstu u najboljem je slučaju skroman: pruža samo delimično rangiranje alternativnih društvenih stanja; statična je i ne uzima u obzir blagostanje budućih generacija, osim utoliko što ga uzimaju u obzir pojedinci iz sadašnje generacije; zanemaruje sve kolektive ciljeve koji nisu tek zbir pojedinačnih ciljeva. Uprkos tome, paretovska teorija, kako insistira Henipman, ima važnu ulogu u pozitivnoj ekonomiji jer precizno objašnjava implikacije ekonomskog ponašanja. Tako tvrdnju da monopol, carine i eksterni efekti izazivaju gubitke blagostanja ne treba izneti u vidu preporuke o postupcima za njihovo eliminisanje; ukratko, pokazati postojanje PPP je jedno, a zahtevati da se nešto preduzme u vezi s tim nešto sasvim drugo (str. 54-5).

Da bi se preokrenulo objektivno tumačenje Paretove optimalnosti potrebno je samo uvesti vrednosni sud da bi bilo poželjno eliminisati "neefikasnost" koju implicira postojanje PPP. "U jednoj ovako sitnoj izmeni", uočava Henipman, "nalazi se i suština cele polemike" (str. 58), i to je rečenica koju treba podvući. Da rezimiramo njegov argument: ako se držimo isključivo neutralnog tumačenja Paretove optimalnosti, onda Paretov kriterij nije preskriptivan u pogledu politike; on je samo tvrdnja da, kad konkretan splet ekonomskih okolnosti pruža priliku da se stvori PPP, onda postoje dobra i usluge raspoloživi za raspodelu koja nekog mogu da dovedu u bolji položaj, a da pri tom nikom ne bude gore – u ovom slučaju ne postoji besplatan ručak; ali, Paretov kriterij poriče da je takva raspodela viška poželjna i, u slučajevima kad je zahvaljujući toj raspodeli nekome gore, ne može da preporuči isplatu kompenzacije gubitnicima.

Teorema nevidljive ruke

Kako treba da shvatimo ovaj pomalo nategnuti argument da je pojam Paretove optimalnosti, tako očigledno prožet vrednosnim sudovima, ipak moguće interpretirati na savršeno objektivan način oslobođen vrednosti? Sa čisto logičkog stanovišta, argument Arčibalda i Henipmana je besprekoran: uzeti individualne preferencije kao date i tretirati društveni izbor kao da je sastavljen isključivo od individualnih izbora – to su metodološki a ne vrednosni sudovi. Uprkos tome, terati decu da pohađaju školu bez obzira na to da li to žele ili ne, zakonom sprečavati prodaju droge a dozvoliti prodaju alkohola, i zabraniti prodaju ljudskih organa, znači dovesti u pitanje suverenitet potrošača čitavim nizom vrednosnih sudova. Slično tome, insistirati na očuvanju tropskih šuma u Brazilu uprkos jasnim interesima proizvođača i potrošača drvne građe znači izneti još jedan vrednosni sud i dovesti u pitanje nepaternalizam koji implicira Paretov kriterij. Čak i ako se odreknemo ovakvih stavova i u potpunosti prihvatimo tezu Arčibalda i Henipmana, potrebna je nadljudska objektivnost da se ne bi zapalo u "jednostavnu" pretpostavku da je eliminisanje PPP poželjno, pogotovo ako odemo još dalje od samog Pareta i zanemarimo treći postulat jednoglasnosti i time omogućimo potencijalna kompenzaciona plaćanja žrtvama ekonomske promene. Napokon, ekonomija blagostanja je ona grana ekonomije koja se bavi etičkim kriterijima na osnovu kojih zaključujemo da je jedno ekonomsko stanje sveta poželjnije od drugog, i govoriti o pozitivnoj ekonomiji blagostanja bukvalno znači uživati u jeziku paradoksa. Nijedan argument ne treba odbaciti samo zato što krši lingvističke konvencije, ali operisati sa dve interpretacije Paretove optimalnosti, jednom koja je oslobođena vrednosti i u celosti pripada pozitivnoj ekonomiji, i drugom koja je prožeta vrednostima, pa je stoga i deo normativne ekonomije, zaista liči na cepidlačenje.

Argument se u suštini zasniva na značenju teoreme nevidljive ruke. Tačno je da tržišni mehanizam omogućava pojedincu da bude najbolji sudija sopstvenog interesa, da ga pozitivno stimuliše na delovanje nezavisno od drugih (nepostojanje tuizma, kako je govorio Vikstid), proizvodi kolektivni rezultat u kojem se samo individualne preferencije uvažavaju kao argumenti u funkciji društvenog blagostanja, i rezultira funkcionalnom i ličnom raspodelom dohotka koja nije nužno u skladu sa etičkim pojmovima distributivne pravde. Treba samo dodati odgovarajuću tehnologiju (isključujući rastuće prinose od obima) i pojedine uslove u vezi sa transakcionim troškovima i troškovima informisanja (eliminišući moguće eksterne efekte i "javna dobra"), i dobićemo ravnotežu u uslovima savršene konkurencije koja je optimalna u Paretovom smislu. To je teorema nevidljive ruke, i njeno iznošenje ili dokazivanje izgleda da podrazumeva samo čisto objektivan ishod tržišnih procesa. Dakle, izgleda da je teorema nevidljive ruke teorema pozitivne ekonomije, u kom slučaju priznajemo validnost Arčibaldovog i Henipmanovog argumenta.

Ukoliko je teorema nevidljive ruke teorema pozitivne ekonomije, ona se empirijski može opovrgnuti, jer je pozitivna ekonomija ona grana ekonomije koja sadrži sve hipoteze ekonomije koje je moguće opovrgnuti. Ali, teoremu nevidljive ruke nije moguće opovrgnuti. Kao što smo videli, Arčibald tvrdi da jeste, mada domišljato dodaje da je takva samo u smislu "oborive teorije tražnje", tj. one koja može da isključi postojanje kriva tražnje s pozitivnim nagibom. Ali, kao što ćemo pokazati (Poglavlje 6), prihvaćena teorija tražnje predviđa pozitivno nagnute krive tražnje, isto kao i one s negativnim nagibom. Dakle, ne možemo sprečiti mogućnost da bi savršeno konkurentna ravnoteža rezultirala barem jednim pojedincem sa pozitivno nagnutom krivom tražnje za barem jednim Gifenovim dobrom, zahvaljujući čemu se javlja PPP: smanjenje cene Gifenovog dobra proširuje njegov izbor, i pošto sada kupuje manje a ne više Gifenovog dobra, tako oslobađa resurse čime širi, a ne sužava, izbore koji su na raspolaganju drugim potrošačima normalnih dobara. Dakle, postoji realokacija resursa koja bi barem jednog potrošača dovela u bolji položaj a da nikom drugom ne bude gore, što je u suprotnosti s teoremom nevidljive ruke. Pošto se teorema nevidljive ruke ne može opovrgnuti, ne pripada pozitivnoj već normativnoj ekonomiji.

Pojam Paretove optimalnosti i njemu blizak pojam PPP ne treba mešati s teoremama pozitivne ekonomije. Ukoliko to implicira da ekonomisti moraju odustati od ideje da postoje isključivo tehnički, vrednosno oslobođeni, argumenti efikasnosti za izvesne ekonomske promene, i da sami izrazi "efikasno" i "neefikasno" pripadaju normativnoj a ne pozitivnoj ekonomiji, utoliko bolje: stvorena je ogromna konfuzija pretenzijom da smo u stanju da "naučno" raspravljamo o pitanjima "efikasnosti" bez iznošenja vrednosnih sudova.

Diktatura paretovske ekonomije blagostanja

Pošto sam paretovsku ekonomiju blagostanja čvrsto postavio unutar granica normativne ekonomije, ne mogu da odolim a da ne iznesem nekoliko komentara o nekim čudnijim svojstvima savremene ekonomije blagostanja, mada bi to, striktno govoreći, predstavljalo digresiju od glavne teme. Tri postulata paretovske ekonomije blagostanja (suverenitet potrošača, nepaternalizam i jednoglasnost) često se smatraju bezopasnim, jer oko njih vlada potpuna ili skoro potpuna saglasnost. Uverenje da skoro svi prihvataju paretovske postulate ponekad se tumači u značenju da je paretovska ekonomija blagostanja oslobođena vrednosti. Eto još jedne besmislene definicije vrednosnih sudova: vrednosni sudovi su one etičke preskripcije koje su kontroverzne.

Nećemo gubiti vreme na kritikovanje te definicije, ali je korisno napomenuti da oko paretovskih postulata nikako ne vlada potpuna saglasnost. Naravno da nije moguće tvrditi kako bi PPP apsolutno svi jednoglasno smatrali poželjnim. Postulat (1) o individualnom blagostanju, a naročito postulat (2) o društvenom blagostanju, neće odbaciti samo oni sa leve strane političkog spektra. Čak su se i klasični liberali nedavno usprotivili onome što nazivaju "diktaturom paretovske ekonomije blagostanja", kojom se dozvoljava čitav niz državnih intervencija u cilju postizanja Paretove optimalnosti, i time koriguju nedostaci nevidljive ruke krajnje vidljivom rukom vlade. Liberali, smatraju Rauli (Rowley) i Pikok (Peacock) (1975), prihvataju nagodbu između slobode i individualizma; spremni su da podnose kršenje ličnih sloboda, ali samo ukoliko takav postupak pruža veću slobodu drugima; u suštini, ideja liberalizma je očuvanje i proširenje negativne slobode, u smislu da se ne dozvoljava prisila nekih pojedinaca od strane drugih, a to se može kositi sa suverenitetom potrošača, paretovskim postulatom (1). U svakom slučaju, vrednosne premise na kojima počiva filozofija klasičnog liberalizma ne mogu se svesti na tri postulata paretovske ekonomije blagostanja. Bez detaljnijeg zalaženja u Raulijev i Pikokov argument, on služi da opravda stav da su paretovski vrednosni sudovi mnogo manje prihvaćeni nego što ekonomisti žele da veruju. U stvari, ekonomisti prilično loše procenjuju vrednosti drugih ljudi: pošto su svesno izbegli Wertungsdiskussionen, time su se u velikoj meri odrekli analize vrednosnih sudova kao plodne oblasti istraživanja. A apsurdna teza da nekontroverzni vrednosni sudovi uopšte i nisu vrednosni sudovi samo je pogoršala stvari.

Ekonomista kao tehnokrata

Čak i oni koji odbacuju pojam paretovske ekonomije blagostanja kao pozitivnu ekonomiju ipak mogu smatrati da ekonomista qua ekonomista može da kaže dosta toga korisnog o pitanjima javne politike bez iznošenja vrednosnih sudova. To se obično argumentuje razlikom između sredstava i ciljeva, između instrumenata i ishoda, što nas odmah podseća na Robinsovu čuvenu definiciju ekonomije kao nauke koja proučava alokaciju oskudnih resursa na date ali suprotstavljene ciljeve. Neka vlade postave svoju "funkciju cilja" na osnovu višestrukih ciljeva ili željenih ishoda u ekonomskoj aktivnosti; zadatak je ekonomista da opišu "funkciju mogućnosti", troškove i koristi alternativnih alokacija oskudnih sredstava; pod uslovom da se zadrži jasna razlika između ciljeva i sredstava, ekonomski saveti vladi jesu, ili

radije, mogu biti, oslobođeni vrednosti.9 Tako piše u udžbenicima o ulozi ekonomiste kao tehnokratskog savetnika o politici.

U izvesnom smislu, to je opet ona stara dihotomija između jeste i treba, činjenica i vrednosti, pozitivnog i normativnog, i kao takva sa sobom nosi iste one teškoće koje se i javljaju zbog tih razlika. Baš kao što smo ranije zagovarali razdvajanje pozitivne i normativne ekonomije kao korisnu i terapeutsku metodološku konvenciju, tako i sada, na sličan način, pružamo udžbeničku sliku ekonomskog konsultanta vlade, bez isticanja njegovih vrednosnih sudova, kao ideal kome treba težiti, a ne kao opis onoga što se u stvarnosti dešava. A to je i bila Robinsova namera kad je upozoravao pripadnike profesije da ekonomisti qua ekonomisti ne mogu legitimno preporučivati konkretan pravac javnih aktivnosti.

Ovakvo razmišljanje je problematično i to ne samo u pogledu teškoća razlikovanja pozitivnog od normativnog. Dakle, ekonomista predočava spisak alternativnih mogućnosti, a zatim donosilac odluka bira sa tog spiska, imajući u vidu svoju funkciju preferencija. Nažalost, ekonomski saveti se po pravilu traže ne samo da bi se razjasnila funkcija mogućnosti, već i funkcija preferencija. Donosilac odluka traži savete i o sredstvima i o ciljevima. Uistinu, kako ekonomista treba da otkrije funkciju preferencija donosioca odluka među ciljevima, a da pri tom ne nametne sopstvenu? Ako njemu postavite to pitanje, uputiće vam prazan pogled: ako je donosilac odluka političar, on najpre vodi računa o maksimiziranju podrške birača, a nju će najlakše zadobiti zamagljivanjem ciljeva, a ne njihovim razotkrivanjem. Ekonomista ne može otkriti funkciju preferencija političara ni na osnovu njegovog ponašanja u prošlosti; možda je nekonzistentan u odlučivanju; možda je vremenom izmenio svoju funkciju preferencija jer je izvukao pouku iz ranijih grešaka; osim toga, i same okolnosti se menjaju, što otežava donošenje zaključaka. Nadalje, koncepcija jednog donosioca odluka u svakom je slučaju podesna zamisao; po pravilu, odluke u vezi s javnom politikom donose timovi čiji članovi ne moraju biti saglasni oko ciljeva; kao posledica toga, politike koje slede mogu izražavati suprotstavljene ciljeve, u zavisnosti od toga ko se nalazi na čelu tima. Ali, ako ekonomista ne može da otkrije funkciju preferencija na kojoj se zasnivaju odluke o politici, onda ne može ni proceniti vrednost prethodnih odluka niti poboljšati one koje će se tek doneti.

Detaljnije razmatranje u ovom pravcu počinje da sugeriše da nešto stvarno nije u redu s purističkim stavom u stilu Robinsa, koji pravi strogu razliku između sredstava i ciljeva javne politike: donosioci odluka najpre biraju svoje ciljeve, a zatim tragaju za politikama kojima će ih ostvariti. Činjenica je da svaki donosilac odluka započinje s tekućim aktivnostima i postepeno počinje da definiše svoj cilj na osnovu sopstvenog iskustva s politikama. Drugim rečima, donosioci odluka ne pokušavaju da dobiju ono što žele; pre bi se moglo reći da svoje želje formiraju na osnovu procene onoga što će dobiti. Ciljevi i sredstva u neraskidivoj su vezi, i evaluacijom prethodnih odluka, ili tehničkim savetima o budućim odlukama, uzaludno se traga za funkcijom društvenih preferencija koja i ne postoji.

Ovakvo viđenje odlučivanja, tako različito od onoga iz klasičnih udžbenika, poslednjih je godina predmet žučne rasprave između izvesnog broja ekonomista i stručnjaka za političke nauke. Navešćemo samo Brejbrukovu i Lindblomovu Strategiju odlučivanja (Braybrook/Lindblom, A Strategy of Decision), sa sugestivnim podnaslovom, Evaluacija politike kao društveni proces (Policy Evaluation as a Social Process).10 U težnji da postave

9 Dovoljna je samo jedna bibliografska jedinica da se dokumentuje ovaj tradicionalni argument. Nakon što je istakao neophodnost postizanja saglasnosti među ljudima oko ciljeva ekonomske politike, Lang (Lange, 1967, str. 8) dalje kaže da "kad se definišu ciljevi i formulišu izvesne pretpostavke o empirijskim uslovima, pravila 'idealnog' korišćenja resursa izvode se iz pravila logike i proveravaju pravilima verifikacije. Ta procedura je za sve objektivna."10 Videti i Wildavsky (1964, posebno pogl. 5); Churchman (1868, str. 11-12), i Dror (1968, 1971), od kojih potonji rad sadrži ne baš ubedljivu kritiku Brejbruka i Lindbloma. Lindblom (1965, 1968) i dalje zastupa isti stav.

opšta pravila donošenja optimalnih odluka, Brejbruk i Lindblom (1963) odbacuju sve opsežne pristupe odlučivanju i umesto toga zastupaju ono što zovu raščerečena inkrementalnost; raščerečena, jer se odlučivanje ne tretira kao celina, već u delovima i detaljima; inkrementalnost, jer se u procesu odlučivanja razmatra samo ograničeni niz politika koje se razlikuju samo inkrementalno od onih postojećih; raščerečena inkrementalnost ne podešava samo sredstva prema ciljevima, već istražuje ciljeve u toku primene sredstava, u stvari, istovremeno bira i sredstva i ciljeve.

Savršeno je jasno da Brejbruk i Lindblom zauzimaju mnogo realniji stav o ulozi pružanja ekonomskih saveta donosiocima odluka. Odlučivanjem, posebno javnim odlučivanjem, očigledno se nikad ne postiže više od trećerazrednog rešenja, makar i samo zbog toga što je vreme potrebno za prikupljanje odgovarajućih informacija kojima će se obezbediti poboljšanje u "finom podešavanju" u krajnjoj liniji oskudan resurs. Ali, zar ne možemo zadržati udžbeničku sliku tehničkih, vrednosno oslobođenih saveta vladama kao idealan tip, a da istovremeno priznamo, pa čak i naglasimo, da ekonomski saveti u stvarnom svetu nikada neće u potpunosti dostići taj ideal? Ali, ovde već imamo idealni tip, koji, ako su Brejbruk i Lindblom u pravu, u stvarnosti nikad neće biti dostignut, te stoga baš taj model funkcije savetovanja doprinosi sistematskoj samoobmani među ekonomistima. Videli smo na delu takvu vrstu samoobmane prilikom podsticanja stava da postoji obećavajuće polje pozitivne paretovske ekonomije blagostanja, koja je, ili potpuno oslobođena vrednosnih sudova, ili, pak, počiva na bezopasnim vrednosnim sudovima oko kojih navodno postoji opšta saglasnost.

Ekonomski saveti moraju počivati na oborivim hipotezama pozitivne ekonomije, na dokazima da su empirijski odnosi između ekonomskih varijabli ove a ne one vrste.11 Čim ekonomisti zađu dublje od takvih dokaza, stupaju u potpuno drugačiji svet normativne ekonomije, za koji su njihove sposobnosti, takve kakve su, nedovoljno razvijene zahvaljujući dugoj tradiciji u modernoj ekonomiji da se poriču i vrednosni aspekti ekonomskih uverenja i stvarnost kreiranja ekonomske politike. Opseg pozitivne ekonomije je manji, a normativne ekonomije veći, nego što su to ekonomisti u stanju da uvide.

Pristrasnost pri ocenjivanju empirijskih dokaza

Sve naučne hipoteze sadrže filozofske, društvene, pa čak i političke primese, koje naučnike čine pristrasnim pri vrednovanju dokaza u prilog i protiv konkretne hipoteze (setimo se samo reakcija naučne zajednice na Darvinovu teoriju prirodne selekcije i Ajnštajnovu teoriju relativiteta). Ideološka pristrasnost i dvostruki standardi svih vrsta univerzalno su svojstvo naučnog rada za koje je jedini lek javna kritika drugih naučnika u skladu s prihvaćenim profesionalnim standardima date oblasti. Po tome, dakle, nema nikakve razlike između ekonomije i bilo koje druge naučne discipline.

Međutim, postoje specijalne pristrasnosti kojima su skloni ekonomisti, a koje nemaju paralelu u prirodnim naukama. Moćan generator tih posebnih pristrasnosti jeste bliska veza između određenih propozicija u pozitivnoj ekonomiji, i nečeg što veoma nalikuje na te iste propozicije u normativnoj ekonomiji. "Još od vremena fiziokrata i Adama Smita", jednom je primetio Samjuelson (1848, str. 203), "glavnom korpusu ekonomske literature nikad nije

11 Tako Lou (Lowe) detaljno obrazlaže da je pozitiva ekonomija sada izgubila kakvu god je moć predikcije nekada imala, jer je savremeni industrijski sistem suviše nestabilan da bi omogućio precizno predviđanje svog ponašanja; zato Lou predlaže metod "instrumentalnog zaključivanja" kao osnovu nove nauke političke ekonomije, u kome pojedine mikroekonomske ciljeve najpre izlažu političari, a zatim se ekonomisti trude da prouče privatne inicijative neophodne da bi ekonomski sistem ostao na kursu koji garantuje ostvarenje tih ciljeva. Ali, Lou nije objasnio kako ekonomski savetnik, lišen pozitivne ekonomije, treba da objasni odnos između privatnih inicijativa i individualnog postupka. Opsežan rad posvećen kritici Louovog predloga je Heilbroner (1969).

manjkao osećaj da, u izvesnom smislu, savršena konkurencija predstavlja optimalnu situaciju." Savremena teorema nevidljive ruke pruža snažnu podršku tom osećaju: u datim uslovima, svaka ravnoteža na dugi rok u savršenoj konkurenciji rezultira optimalnom alokacijom resursa u Paretovom smislu, i svaka alokacija resursa koja je optimalna u Paretovom smislu može se postići preko savršeno konkurentne ravnoteže na dugi rok. Naravno, ovde se izostavlja pravednost takve raspodele resursa u konkurentnoj ravnoteži – i još mnogo toga. Uprkos tome, svaki ekonomista u duši oseća da teorema nevidljive ruke nije samo apstraktan dokaz hipotetičkog značaja u stratosferi ideja. Na neki način, ona se čini relevantnom i za socijalizam i za kapitalizam, i skoro da pruža univerzalno opravdanje za cenovni mehanizam kao sredstvo racionisanja u bukvalno svakoj ekonomiji. A ako to nije suština ekonomije, zašto se onda uopšte njome baviti?

Ne treba da čudi, dakle, što se ekonomisti svim sredstvima usprotive kad naiđu na empirijsko pobijanje neke propozicije u pozitivnoj ekonomiji koja uključuje pretpostavku o savršenoj konkurenciji. Jer, ne dolazi u pitanje samo ta konkretna propozicija, već i celokupna koncepcija ekonomske "efikasnosti" koja pruža raison d'être predmetu ekonomije. Ne treba onda da čudi što je intelektualna tvrdoglavost, suočena s empirijskim pobijanjem, tendencija da se zaštite falsifikovane teorije putem ad hoc neprikosnovenih stratagema (videti Poglavlje 1), imala i još uvek ima veliki uticaj na istoriju ekonomije.

Hajlbroner je, kao što smo videli, optužio ekonomiste za nedostatak objektivnosti pri oceni empirijskih dokaza. Ali, koji je naučnik ikada nepristrasan? Jednostavno nije tačno da u proučavanju vasione ne učestvuju emocije, a da nužno učestvuju u proučavanju društva. Religija je najstariji i najdublji izvor ideoloških predrasuda, a nauka napreduje tako što smanjuje broj odgovora koji se zasnivaju na religiji. Osim toga, kad naučnici iz oblasti prirodnih nauka izražavaju stavove o takvim pitanjima politike kao što su biološko blagostanje, globalno zagrevanje, nuklearna energija, sterilizacija, vivisekcija, itd, s podjednakom će verovatnoćom kao i bilo ko drugi pobrkati činjenice i vrednosti i pogrešno predočiti stvarno stanje dokaza. U tom smislu nije moguće razlikovati fiziku od ekonomije.

Ograničenja ekonomije kao empirijske nauke potiču iz drugih izvora. Proističu uglavnom iz činjenice da teoreme ekonomije blagostanja konstatno prevazilaze granice normativne ekonomije i pretvaraju se u ocenu vrednosti dokaza u pozitivnoj ekonomiji. Ekonomisti imaju tendenciju da se polarizuju na "planere" ili "zagovornike slobodnog tržišta", i skloni su da empirijske dokaze shvataju kao dokaze u prilog i protiv konkretne ekonomske hipoteze baš zahvaljujući takvim polarizovanim stavovima (Hutchison, 1964, str. 63, 73-82).12

Pravo stanje stvari gotovo je suprotno od onoga kako ga opisuje Fridman (Friedman, 1953, str. 6) kad iznosi mišljenje da su "različita predviđanja o značaju tzv. 'ekonomije obima' u velikoj meri razlog što postoje divergentni stavovi o poželjnosti ili nužnosti detaljne državne regulacije industrije, pa čak i socijalizma pre nego privatnih preduzeća."

Da li je ikada postojao ekonomista koji je počeo da veruje u socijalizam ili kapitalizam zahvaljujući snažnim empirijskim dokazima o ekonomiji obima? Uzgred, malo je verovatno da se ekonomisti pretvaraju u planere ili zagovornike slobodnog tržišta iz ekonomskih razloga. Ekonomsku doktrinu možemo da pregledamo uzduž i popreko a da ne naiđemo ni na jedan dobro formulisan napad na, ili opravdanje za, postojanje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju. U prilog privatne svojine postoje ekonomski argumenti koji imaju veze sa ugrađenom tendencijom ka tehničkom dinamizmu u režimu atomističke konkurencije, ali je njih potrebno suočiti sa na sličan način ugrađenom tendencijom ka periodičnim

12 Kao što je Krup (Krupp, 1966, str. 51) prikladno primetio: "Stepen potvrde cele teorije čvrsto je isprepletan sa vrednosnim sudovima koji odražavaju, između ostalog, izbor hipoteza na kojima se teorija zasniva. Nije slučajno, dakle, što će zagovornici teorija konkurentne cene istovremeno braniti opadajuće prinose od obima, nizak stupanj koncentracije u privredi, objašnjenje inflacije viškom agregatne tražnje, visoku funkciju potrošnje, efikasnost monetarne politike u postizanju pune zaposlenosti, mali značaj eksternih efekata, i opštu prisutnost supstitucije a ne komplementarnosti kao osnovnog odnosa ekonomskog sistema."

ekonomskim krizama, da ne govorimo o nejednakostima u raspodeli ličnih dohodaka. Fundamentalna veza između ekonomske slobode i političke slobode, međutim, retko je predmet rasprava, možda zato što je ekonomistima glavnog toka nauke neprijatno da priznaju kako ono na čemu zaista počivaju njihove preferencije prema privatnoj u odnosu na javnu svojinu u industriji zasigurno predstavlja način rezonovanja svojstven političkoj teoriji.13

Džoan Robinson (Robinson, 1962, str. 138-9) pogađa samu suštinu u ovom čudesno lapidarnom odlomku:

Moguće je naš ekonomski sistem braniti s obrazloženjem da je on, uz Kejnzovie korekcije, kako se sam Kejnz izrazio, "najbolji na vidiku". Ili, barem da nije suviše loš, i da je promena bolna. Ukratko, da je naš sistem najbolji sistem koji imamo. Ili je moguće slediti tvrdokorni stav koji je Šumpeter izveo od Marksa. Naš sistem je surov, nepravedan, turbulentan, ali vrši nam posao – a, do đavola, posao i želimo. Ili, ukoliko priznamo njegove nedostatke, možemo ga braniti na političkoj osnovi – da demokratija kakvom je znamo ne bi mogla da se razvije pod nekim drugim sistemom i da bez njega ne bi mogla opstati. Za sada ga ne možemo braniti, u neoklasičnom stilu, kao osetljiv samoregulišući mehanizam, kojeg treba samo prepustiti samom sebi pa će za sve obezbediti najveće zadovoljenje.

Ako zanemarimo način formulisanja, smatram da četiri odbrane koje pruža Džoan Robinson predstavljaju standardan stav, a da je treća najubedljivija za one koji "brane naš ekonomski sistem".

Čak i među većinom ekonomista koji veruju u kapitalizam, "zagovornicima slobodnog tržišta" raznih vrsta, postoje velike razlike u mišljenjima o mogućnosti ispravljanja dohodnih nejednakosti uobičajenim ekonomskim politikama. Na primer, u anketi sprovedenoj među ekonomistima sa univerziteta, u poslovnom svetu i onih u vladi u Ujedinjenom Kraljevstvu, u poređenju sa političarima i novinarima, Samjuel Britan (Brittan, 1973) pokazao je da ekonomisti kao zajednica obično imaju drugačije stavove o javnoj politici po kojima se u svakoj javnoj raspravi razlikuju od drugih učesnika: oni su svesni značaja funkcija cenovnog mehanizma kao metoda alokacije resursa u skladu sa relativnom oskudnošću i otkrivenim preferencijama potrošača, a to nedostaje onima koji nisu ekonomisti. Ipak, da li će neki konkretni ekonomista biti spreman da se priključi pravovernosti liberalne ekonomije, često zavisi od toga "da li je spreman da pitanja alokacije resursa tretira u skladu s njihovim značajem, u uverenju da se svaki veći neželjeni efekat na raspodelu dohotka može ublažiti, i više od toga, poreskim sistemom i sistemom socijalne zaštite" (str. 23; videti i Kearle i dr. 1979; Frez i dr., 1984; i Ricketts and Shoesmith, 1990). Malo je osnova, dakle, za Fridmanov optimistički stav da smo svi mi podeljeniji oko prognoziranih efekata mera politike vlada nego oko pitanja od fundamentalnog značaja.

Ranije smo ustvrdili da malo ljudi ima čiste vrednosne sudove i da, uprkos Hjumovoj giljotini, oblast "jeste" stalno napada oblast "treba", ali smo malopre ustvrdili da se iskazi tipa jeste stalno procenjuju u svetlu iskaza tipa treba. To nije paradoks. Baš je uzajamna isprepletanost činjenica i vrednosti ono gorivo koje rasplamsava naučni rad, ništa manje u društvenim nego u prirodnim naukama. Do napretka u nauci dolazi tek kad se borimo da maksimalno uvećamo ulogu činjenica a maksimalno umanjimo značaj vrednosti. Ako ekonomija hoće da napreduje, ekonomisti moraju dati apsolutno prvenstvo zadatku razvijanja i testiranja ekonomskih oborivih ekonomskih teorija. U završnoj analizi možemo se osloniti samo na mehanizam testiranja hipoteza, kojim bismo eliminisali sve političke i društvene predrasude, i to brže nego što ih stalno i iznova stvaraju nove okolnosti. Meka ekonomije nije, kako je Maršal mislio, biologija, ili bilo koja druga naučna grana. Meka ekonomije je sâm naučni metod.

13 Ali, nije svima neprijatno, na primer, Hajeku (Hayek, 1960), Fridmanu (Friedman, 1962) i Mahlupu (Machlup, 1978, str. 126). I Lipsi (Lipsey, 1989, str. 390) raspravlja o političkoj pozadini teoreme nevidljive ruke.