Универзитет у Бањој ЛуциФилозофски факултетСтудијски програм разредне наставе

Тема: Српска средњовјековна монументална умјетност

Испитни дио из историје умјетности

Професор: Студент:Љубомир Гајић Милана Никић

Бања Лука, октобар, 2010. годинa

САДРЖАЈ

Увод...............................................................................................................................3

1. Рашка школа...........................................................................................................41.1 Манастир Студеница...........................................................................................51.2 Манастир Милешева..........................................................................................71.3 Манастир Сопоћани............................................................................................91.4 Манастир Високи Дечани..................................................................................12

2. Српско – византијска школа..............................................................................142.1 Манастир Грачаница.........................................................................................15

3. Моравска школа...................................................................................................173.1 Манастир Каленић.............................................................................................183.2 Манастир Манасија............................................................................................20

ЗАКЉУЧАК..............................................................................................................21

ЛИТЕРАТУРА..........................................................................................................22

2

Увод

У низу културних тековина српског народа средњовјековна монументална умјетност заузима несумљиво једно од најугледнијих мјеста, како по високој вриједности коју су остварили српски стари неимари и сликари, тако и по множини очуваних споменика. Та умјетност, у периоду цвјетања дала је дјела која својим квалитетима прерастају уске националне оквире и спадају у ред највиших умјетничких остварења средњовјековне Европе.

Процес развоја српске средњовјековне монументалне умјетности текао је релативно брзо. У непосредном сусједству досељених Јужних Словена налазила се Византија, насљедница старе Римске империје, у којој су традиције високе античке културе стално живјеле; оне су вјековима инспирисале стваралички дух Византијаца, а посредно дјеловале и на културу осталих земаља. Млада, свјежа словенска племена брзо су и лако апсорбовала искуства својих образованих сусједа. Она ускоро долазе до својих организованијих политичких заједница, нове религије, своје писмености, књижевности и умјетности. У овој почетној фази његована је углавном ситна умјетност; разне врсте умјетничких заната и илуминирање рукописних књига. Убрзо након тога почињу да се јављају и прве веће грађевине – цркве у Јужном Приморју и Рашкој, на којима се поред страних утицаја осјећају и извјесна домаћа, локална обиљежја.

Стварањем независне српске државе крајем 12. вијека, јачањем њене политичке и економске моћи и организовањем самосталне цркве настају и нови услови за развој монументалне умјетности. Од тада, па све до коначног пада земље под турску власт средином 15. вијека, трајаће плодни период стваралаштва у коме су подигнути наши познати манастири и цркве са својим лијепим, умјетнички обрађеним фасадама и изванредним фрескама. Неколико битних црта одређују карактер ове умјетности.

Како се цијела духовна култура онога доба налазила под доминантним утицајем цркве и умјетност била прожета религиозним духом. Зато се међу средњовјековним споменицима и сачувало највише оних који су били у служби цркве. Но поред религиозних осјећања постојали су и други разлози због којих је листа богатих црквених грађевина и обилних прилога уз њих стално расла. У феудалном друштвеном систему средњовјековне Србије владари, чланови династије Немањића, жељели су да осигурају свој положај и углед у држави и створе чврст ослонац против властеле чија је моћ временом све више јачала. У овакваом односу црква иступа као природни савезник владара, а ови јој се за то одужују подизањем великог броја манастира и даривањем огромних посједа и осталих бенефиција. Ктитори српских старих цркава били су дакле, нарочито у прво вријеме, сами владари или чланови владарске породице. Поред њих јављају се и црквени великодостојници са својим задужбинам. Тај, најмоћнији слој ондашњег друштва имао је могућности да ангажује најбоље градитеље и сликаре, и да сазида задужбине од најскупоцјенијег материјала. Отуд ове цркве и претстављају највишу вриједност умјетничког стварања средњег вијека код српског народа.

На карактер српске умјетности умногоме је утицао и географски положај земље. Држава се од свога формирања налазила између двије изразито одјељене културне сфере – источне и западне. Примањем православља Срби су били изложени јачем утицају Византије и Блиског Истока. Међутим, интереси државе често су захтјевали ближе односе и са католичким Западом. Оваквим положајем земље створена је жива циркулација утицаја који су оставили трага и на српским

3

монументалним споменицима. Ове разнородне, стране елементе српски умјетници нису примали механички. Они су их само користили у стварању нових, оригиналних дјела, која су носила обиљежја националне, специфичне српске умјетности.

Политички интереси, културне и економске прилике, као и низ других историјских чинилаца, одредили су три епохе, три јасно изражена лика у развоју српске монументалне умјетности. То су три архитектонске школе: рашка, српско-византијска и моравска, којима хронолошки углавном одговарају и три периода српског зидног сликарства.

1. Рашка школа

Прва велика епоха српске среднјовјековне умјетности почиње крајем 12. и почетком 13. вијека. Овај период обиљежен је црквама монументалне архитектуре и фреско-сликарством названим по младој српској држави, рашка школа. Код најранијих грађевина ове школе преовлађују византијско-источњачка рјешења у основи и начину зидања. Међутим, већ се на Немањиним задужбинама јавља, нарочито у обради фасаде, и јачи утицај западног романског стила, јер су Немањићи за изградњу свијих задужбина доводили приморске грађевинаре и клесаре. За разлику од архитектуре, сликарство је засновано на византијским традицијама. Обичај да се за живописање цркава позивају умјетници из Солуна и Цариграда, или пак домаћи сликари васпитавани на византијским узорима, установио је, дакле, још Стефан Немања.

Очуване и проучене цркве "рашке школе" везане за династију Немањића показују висок степен стилске уједначености, мада се дају препознати разнородни елементи из којих је њихов стил компонован. Најопштије обељежје споменицима увршћеним у ту школу дају планови издужене основе, незаобилазна купола и типично романички украси фасада.

Једнобродна зграда са великом средњом апсидом и куполом на масивном кубичном постољу, равни зидови рашчлањени само плитким пиластрима, издужени бочни вестибли касније замјењени ниским попречним бродом – то су главне особине које се понављају скоро код свих споменика ове епохе. Неки од њих завршавају се на западној страни двјема или једном високом кулом-звоником. Све ове цркве саграђене су углавном од камена; поједине имају фасаде израђене од полираних тесаника бијелог или вишебојног мермера. Карактеристична је за ову епоху фино резана камена пластика романског типа, која се јавља нарочито на богатим мраморним задужбинама. Фасаде рашких грађевина, мирне и широке, оживљене су порталима, прозорима, пиластрима и фризовима слијепих аркадица подухваћених конзолама, које се налазе испод хоризонталних и косих вјенаца крова Прозори са једним стубићем – бифоре, односно са два – трифоре, који га дијеле на два, односно три отвора повезани су заједничким луковима. Портали имају бочно од улаза стубове и ступце, који се степеничасто увлаче према улазу, а изнад њега полукружни забат и лукови. Поред бујних лозица појављују се и разноврсни, најчешће фантастични људски и животињски ликови. У тимпанонима портала смјештене су фигуралне композиције рађене у високом рељефу. Ова пластика имала је поред декоративне и религиозно-дидактичку улогу, илуструјући између осталог и сцене Страшног суда.

Просторне, равне и добро освјетљене површине зидова рашких цркава пружале су погодну основу за унутрашњу фреско декорацију. Фреске великог

4

формата имају једноставну тематику. Она је најчешће инспирисана темама из Јеванђеља; поред њих, у споредним просторима цркава, почињу се временом илустровати нове теме међу којима и догађаји из националне историје. Једноставна садржина испричана је на једноставан начин. Носилац садржине у овом сликарству прожетом високим духом антике био је човјек. Сви споредни детаљи око њега сведени су на минимум. Људска фигура, као главни мотив приказана је крупних облика, мирних и уздржаних покрета, са драпријом која у широким и слободним наборима пријања уз облике тијела. Тјелесна љепота и пропорције, широке површине свијетлих боја и широк потез четкице којом су нанесене припадају неохеленизму рашког сликарства у његовим најљепшим примјерима.

Посматрано у цјелини сликарство 13. вијека пружа слику хомогене умјетности код које се могу пратити етапе развоја, исте какве видимо у цјелокупном политичком, културном и друштвеном животу Срба онога доба. Међу највишим умјетничким квалитетима тога типа одликују се Милешева и Сопоћани, чије монументалне фреске спадају у најзначајнија дјела не само српског већ и европског савременог сликарства. Разлике у колориту код фресака 13. вијека условљене су углавном бојом позадине. Док су код једних, рађених на жутој (раније позлаћеној) позадини боје свјетлије и живље, код других су тамније, усклађене са плавом основом зида.

Типу рашке архитектуре припада низ значајних српских цркава: Студеница, Жича, Милешева, св. Апостоли у Пећи, Морача, Сопоћани, Градац, Ариље из 13. вијека, затим Бањска, а унеколико Дечани и св. Арханђели код Призрена из 14. вијека.

1.1 Манастир Студеница

Манастир Студеница, манастир Српске православне цркве налази се 39 километара од Краљева. Студеница је један од највећих и најбогатијих манастира Српске православне цркве. Манастир је 1190. године подигао Стефан Немања као своју главну задужбину и династички маузолеј. Манастир је добио име по рјечици Студеници.

Утврђени зидови манастира окружују двије цркве – Богородичину цркву и цркву Светог Јоакима и Ане (Краљева црква), која је сазидана у вријеме краља Милутина по коме је и добила име. Обе цркве су изграђене од бијелог мермера. Дуго времена Студеница је била узор потоњим задужбинама, Немањиним насљедницима који су своје задужбине градили по њеном узору.

Манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице. Прва фаза радова је завршена у прољеће 1196. године, када је Стефан Немања препустио престо свом сину Стефану Првовенчаном и повукао се у своју задужбину. Одласком у манастир Хиландар замонашио се и добио име Симеон. Свети Симеон се упокојио у Хиландару 1199. године, а његове мошти су пренјете у Студеницу. То је урадио његов најмлађи син Сава након што је измирио браћу Стефана и Вукана. Под Савиним старатељством, Студеница је постала политички, културни и духовни центар средњовјековне Србије.

5

Падом српске државе под турску власт 1459. године, манастир је често био на мети напада. Значајна рестаурација извршена је 1569. године, када су фреске Богородичине цркве поново насликане. Почетком 17. вијека, пожар и земљотрс су оштетили манастир, а историјски документи и значајни дјелови умјетничке баштине изгубљени су заувјек.

Богородичина црква је једнобродна и једнокуполна грађевина. На њеном источном дјелу је тространа апсида, а на западном је краљ Радослав дозидао велику припрату са тробродним кровом и ребрастим сводом. На сјеверној и јужној страни од поткуполног простора су ниже правоугаоне просторије са улазима. Цијела грађевина је споља оплаћена блоковима бијелог глачаног мермера, изузев куполе која је од опеке и камена. Црква припада рашкој стилској архитектонској групи и представља праву симбиозу источног и западног начина грађења. Врхунац умјетничког обликовања у манастиру Студеници представљају четири портала, поготово западни портал који се налази између спољне и и унутрашње припрате. На сјеверном зиду поткуполног простора је прозор квадратних поља са медаљонима изрезаним у оловној плочи који приказују осам фантастичних животиња – симболи Богородичиних врлина као и двије розете које значе Око Божије. Портали и прозорски отвори су изузетно богато украшени рељефима и каменом пластиком.

Читава спољашња обрада припада романичком стилу док је унутрашњост византијска.

Западно од Богородичине цркве је трепезарија, саграђена од камена за вријеме архиепископа Саве. На западној страни комплекса је звоник подигнут у 13. вијеку. Сјеверно од трепезарије су конаци из 18. вијека. Данас се у њима налази музеј, у коме су изложене бројне драгоцјености из ризнице Студенице, иако је она знатно осиромашена честим ратовима и пљачкама. Богата збирка богослужбених предмета и икона изложена је у манастирској ризници.

Манастир је познат по својој колекцији фресака из 13. и 14. вијека.

6

Студеница је живописана заслугом Светог Саве, а руком грчког мајстора чије име није сачувано. Живопис Студенице представљао је потпуно нов приступ монументалном сликарству због опонашања мозаичког сликарства фреско техником – на наљепљеним златним листићима бојом су уцртане коцкице попут правог мозаика. Чувено Распеће и ликови светитеља у олтару најљепше су студеничке фреске и представљају врхунска дјела византијске умјетности и најстарији споменик „новог стила 13. вијека” у читавом византијском сликарству.

1.2 Манастир Милешева

Манастир Милешева, са црквом Вазнесења Господњег, налази се у долини истоимене ријеке, недалеко од Пријепоља. Задужбина је српског краља Владислава,

7

сина Стефана Првовенчаног, између 1234-1236. године. У хијерархији српских манастира, Милешева је заузимала друго мјесто, одмах иза Студенице. Велику поуларност манастир је стекао због тога што се у њему све до краја 16. вијека чувало као драгоцјена реликвија, тијело св. Саве, које је краљ Владислав пренијео из Трнова (Бугарске) 1236. године. Највећу трагедију овај манастир је доживио 1594. године када су Турци однијели мошти светитеља Саве и спалили их на Врачару. Турско ропство било је погубно и за српски народ и за и његове светиње, па је ту тегобу осјетио и овај манастир, али се њој и супростављао. Велика обнова Милешеве била је половином 16. вијека у вријеме патријарха Макарија Соколовића. Том приликом подигнута је и живописана спољна припрата и наос, а манастирска црква је значајно измјенила свој првобитни изглед.

По својим архитектонским одликама црква манастира Милешеве припада рашкој школи. Одређену архитектонску посебност чини једнобродна основа храма који се шири од запада ка истоку, као и изостављање источног травеја, тако да три широке олтарске апсиде належу непосредно уз источни зид под кубетом . Кубе се уздиже, са унутрашње стране , на низу од неколико степенасто избачених лукова. Припрата је дозидана 1236. године. Приликом обнове у 19. вијеку припрата је знатно измјенила свој првобитни изглед и том приликом добила је кубе. Као и остале грађевине рашког типа и Милешева је била украшена богатим каменим рељефом (посебно портали и прозори), који је временом пропао. Како је већ споменуто, манастир је током вјекова неколико пута страдао, па је тако усљед доцнијих преправки архитектура овог драгоцјеног споменика доста је изгубила од свог првобитног изгледа.

Фреско-сликарство манастира Милешеве можемо хронолошки сврстати у двије групe: првобитни, у наосу и унутрашњој припрати, рађен за вријеме краља Владислава тридесетих година 13. вијека, и каснији живопис, у спољњој припрати, из турског периода. За познавање српског монументалног сликарства 13. вијека милешевски живопис необично је важан јер, за разлику од архитектуре, није много искварен каснијим рестаурисањем. Квалитативно, заједно са сопоћанским фрескама, он представља највишу сликарску вриједност коју су дали српски умјетници 13. вијека. Фреске у наосу рађене су на жутој (некад позлаћеној) позадини исцртаној мрежом црних квадратића (данас се само дјелимично познаје). Појединачне фигуре су натприродне величине и фронтално окренуте гледаоцу. Цртеж је изведен широким, тврдим потезима наглашавајући миран, укочен став претстављених. Композиције, које се нижу унаоколо идући преко зидова наоса и припрате рађени су много слободније. То су илустрације Христовог живота. У наосу су добро очуване Благовјести, Сретење, Цвијети, Скидање са крста (високо на јужној страни под кубетом), Анђео на гробу и жене мироносице, и фрагменти Смрти Богородичине на јужном и сјеверном дијелу западног зида. То је била најразвијенија композиција у храму, а свакако једна од најмонументалније схваћених сцена у српском старом сликарству. На јужном зиду, у доњој зони, насликана је ктиторска композиција: Богородица приводи Христу краља Владислава који држи модел Милешеве у руци.

8

То је донаторска слика схваћена истовремено као надгробни портрет. Изнад ње, као што је био обичај илустрована је сцена Васкрса, дајући тиме симболично значење надгробном портрету владара. На њој је претстављен анђео раширених крила како сједи на камену и указује руком на празан Христов гроб. И цртачки и колористички то је једна од најљепших фигура у нашем сликарству 13. вијека.

У унутрашњој припрати фреске су рађене на тамноплавој позадини (Јудинпољубац)

На сјеверном зиду и на сјеверном дијелу источног зида насликана је поворка Немањића. Највећи дио живописа у овом дијелу храма испуњен је фигурама светаца – пустињака, испосника, монаха. То су ликови намрштених стараца упалих образа, зараслих у дуге косе и браде. Рађени су тонски уједначеним бојама које се утапају у плаву позадину на зиду. Тридесетих година 16. вијека настале су фреске у новој, спољној милешевској припрати. Иако рађен у турско вријеме, у доба када се српска умјетност углавном изживљавала у невјештом имитирању сликарства из доба независности, овај живопис показује изузетно добре квалитете.

Од богате милешевске ризнице скоро да ништа није сачувано у манастиру. Један дио црквено-умјетничких драгоцјености страдао је у честим похарама и паљењима ове светиње, а други дио су милешевски калуђери пренијели у друге манастире приликом честих бјежанија.

1.3 Манастир Сопоћани

9

Међу раним немањићким задужбинама нарочито се истиче манастир Сопоћани. Манастир Сопоћани лежи на извору Рашке, 15 километара западно од Новог Пазара. Овај величанствени споменик наше средњовјековне умјетности подигнут је шездесетих година 13. вијека, а подигао га је краљ Урош I Немањић, син Стефана Првовенчаног. Као и већина наших манастира и он је саграђен у живописном пејзажу, удаљен од насеља и главних путева. Ктитор га је намјенио себи за гробницу и обдарио га је привилегијама које су уживале „краљевске” задужбине.

Већ послије Косовске битке, манастир је доста страдао. Обновљен је у вријеме Деспотовине када су урађене и извјесне измјене, посебно око утврђења: дограђен је главни улаз и подигнута је једна кула. У 16. вијеку због насиља Турака, сопоћански калуђери су са моштима светог Стефана Првовенчаног напустили свој манастир и прешли су у манастир Црна Ријека. Манастир је тада остао без крова, а припрата је дјелимично срушена. Крајем 16. и почетком 17. вијека Сопоћани су поново оживјели: храм је закровљен а припрата и звоник су дограђени. То је вријеме генералне обнове манастира.

Архитектура манастира Сопоћани и хронолошки и стилски припада споменицима рашке школе. То је једнобродна грађевина већих димензија са полукружном апсидом и припратом на западној страни. Наос се састоји од три травеја, а над средњим је подигнута купола. Уз бочне стране припрате постоје двије капеле као посебне просторије. Нешто касније, простори између кракова брода и ових капелица затворени су; тиме су сви бочни дјелови цркве дуж сјеверне и јужне стране спојени међу собом, тако да она споља даје утисак тробродне базилике. У Душаново вријеме, средином 16. вијека, уз цркву је дограђена једна лака, отворена спољна припрата са кулом на западној страни. Цијела црква зидана је тесаницима сиге и украшена низовима слијепих аркадица, које теку унаоколо испод кровова. Портал и прозори изграђени су од камена. На основу неких грађевинских рјешења могуће је закључити да су мајстори били из Приморја.

У манастирском комплексу откривени су остаци и осталих манастирских здања међу којима је и трапезарија која се налази на западној страни, наспрам улаза у цркву. Манастирски конаци налазили су се на сјеверној и јужној страни манастирске порте.

Најраније сопоћанске фреске налазе се у наосу и настале су око 1273. године. На зидовима храма има релативно мало сцена јер су фигуре светитеља доста велике. Иако се ове фреске јако издвајају по квалитету, и немју ближих аналогија ни у земљи ни изван ње, иако њихово поријекло још није потпуно дефинисано, може се са сигурношћу рећи да су оне имале пуно услова да се развију на тлу Србије. Низ српских цркава 13. вијека са својим одличним живописом припремио је у своме развоју солидну основу за остварење овог великог сликарског дијела.

Сопоћанске фреске рађене су на жутој (раније позлаћеној) позадини исцртаној мрежом квадратића. Но, сјећање на стару, скупоцјену, али тврду технику мозаика, задржало се само на овоме. Све остало рађено је најчистијим сликарским средствима. У најранијем српском живопису линија је била главна, најизразитији елемент слике; постепено је она све више уступала мјесто боји и односима свијетло-тамно, тако да у Сопоћанима, шездесетих година 13. вијека, све три особине добијају равноправну вриједност. Боја је у широким, сигурним потезима набацивана на свјеж малтер, описујући племените ликове претстављених фигура, њихове благо истакнуте пластичне облике и меке наборе драперија. Својим сувереним осјећањем колорита сликар је дао изванредну хармонију свјетлих тонова, којом је још јаче истакнут мирни, монументални стил сопоћанског живописа. Највиши закон ове умјетности

10

била је љепота, узвишена, достојанствена, која се огледа у облицима, ставовима, изразу, у сваком дјелићу насликане материје.

На пространим зидовима цркве представљене су теме узете из Јеванђеља или литургичних текстова.

Ктиторска композиција налази се на уобичајеном мјесту, у доњој зони јужног зида наоса поред саркофага у коме је био сахрањен ктитор – краљ Урош I. На њој је насликан Христос на престолу коме Богородица приводи Немању, Првовенчаног и Уроша I са моделом храма. Неке од фресака су у турском периоду премазане и трагови ретуша примјећују се свим фигурама осим фигура Христа и Богородице.

Живопис у старој припрати, настао је нешто касније, и очевидно је дјело других мајстора. Он се по форми и по садржини умногоме разликује од оног у храму. Низ нових тема које се овдје појављују условиле су нов начин излагања у појасевима, континуаран, као и промјене формата сцена и претстављених личности. Овдје су први пут у нашем живопису насликани: васељенски сабори, библијска прича о Јосифу, Страшни суд и генеолошко стабло Христово.

Приближавање лаичких слика светачким јавља се редовно у нашим историјским композицијама.

Истовремено са фрескама у наосу рађен је живопис у проскомидији. Те фреске су примјер слободног сликарства 13. вијека.

Остаци живописа у ђаконикону такође су из 13. вијека.Живопис сјеверне и средње капеле, која је настала зазиђивањем спољашњег

трема, потиче из турског периода.Од фресака у јужној капели уз припрату занимљиве су нарочито двије у горњој

зони: то су историјске композиције са претставама смрти Стевана Немање (западни зид) и преноса његовог тијела у Студеницу (сјеверни зид). По стилу ове фреске личе на живопис цркве у Ариљу, те се према томе припадају деведесетим годинама 13. вијека.

У дозиданој спољњој припрати, која је данас већим дјелом срушена, остало је нешто, прилично избљедилих фресака на западном зиду цркве, на кули и ступцима. Оне носе све одлике сликарства средине 14. вијека. Ова слика занимљива је по својим детаљима узетима из савременог сеоског живота.

11

1.4 Манастир Високи Дечани

На југо-западу Метохије, под самим обронцима Проклетија, при улазу у живописну клисуру Дечанске Бистрице, уздиже се богати споменик српске прошлости – манастир Дечани. Манастир су подигли Стефан Дечански и његов син Стефан Урош Четврти Душан. Дечанска црква посвећена је Сведржитељу Пантократору.

Ово је манастир који је скоро непрестано био нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи свједок крваве историје Балкана.

Његове пропорције, неуобичајене за оно вријеме допринјеле су да се овај манастир назива „Високим” (Високи Дечани). Црква се одликује својом величином, те романичким и готичким облицима. Под утицајем романичке архитектуре у Италији, она је споља оплаћена мраморним блоковима црвено-љубичасте, свијетложуте и плаво-љубичасте боје. Црква Христа Сведржитеља представља посљедњу фазу византијске архитектуре на подручју Балкана. Манастир Дечани је познат као највећи и најбоље очувани средњовјековни српски манастир. Такође, манастир је познат и по својим вриједним фрескама из средине 14. вијека које су се очувале више од 600 година и свједоче о умјетничким дометима Србије тог времена. Поред богатих и добро сачуваних фреско-цилкуса у унутрашњости се налази и

12

оригинално камено постоље игумана (темплон) из 14. вијека и изрезбарени дрвени саркофаг краља – оснивача, Стефана Дечанског.

Уписан је у Листу Свјетске културне и природне баштине УНЕСО-а 02. јула 2004. године, гдје се наводе његове фреске као „највриједнији примjери тзв. Ренесансе Палеолога у византијском сликарству” и „вриједне забиљешке у 14. вијеку.”

Дечански саборни храм садржи најраскошнији и најбогатији клесани украс српске средњовјековне умјетности, али и највећу средњовјековну галерију фресака.

Централни дио дечанске цркве састоји се од пет бродова, од којих је средишњи или наос најшири и има највећу висину, у односу на њега нижи су олтарски простор и припрата. Наос заузиам три средња брода подужног дијела цркве. Сви травеји засведени су крстастим сводовима. Над овим бродовима издиже се осмострана купола која се ослања на четири стуба. Бочни зидови Дечанског храма засведени су ребрастим сводом. У бочним бродовима образовани су посебни простори, односно параклиси са апсидама на источној страни, који су најнижи простори и они су уобличени као посебни волумени. Параклиси су од наоса одвојени високим парапетним плочама. Хармонија је успостављена степенастим моделовањем маса и постепеним уздизањем кровова ка средишњем дијелу грађевине који је крунисан високом куполом. Кров је од самог почетка покривен оловним плочама. Средњи бродови цркве имају двосливни кров, а бочне бродове прекривају кровови на једну воду.

Вајарски украс дечанске цркве бројан је и разноврсан – поред обиља плитких рељефа има и композиција у дубоком рељефу и скулптура. Декоративном пластиком поткровних вјенаца обогаћене су све фасаде саборног храма. Богаство декоративних украса посебно је исказано на дечанским прозорима са бифорама и трифорама, и то на прозорима на западној фасади и олтарској апсиди, који су уједно стециште скулптуралних украса. Декорација у камену како у унутрашњости, тако и на спољашњим дијеловима раскошне дечанске грађевине, нема само архитектонску функцију, или функцију украшавања, него она истовремено симболички увијек изражава и основну мисао градитеља: величање славе Божије. Портали на цркви имају најбогатији украс. Свечаном дејству унутрашњег простора храма, у великој мјери доприноси разноликост орнаменталних украса на улазу у наос. Украшени су капители, унутрашњи и спољни лук портала.

Сликање дечанског храма трајало је од завршетка градње 1335. године, па све до 1350. године и на томе су радили најбољи сликари Душановог царства. Њихов задатак је био тежак, како због огромне површине храма, тако и због тематике и богословске сложености програма. На више мјеста у дечанском фреско-сликарству

13

приказани су ктитори и чланови њихових породица, као и логотет Ђорђе, који је задужен за живописање припрате.

По броју ликова и сцена, као и укупној осликаној површини, дечанске фреске

предњаче у српском средњовјековном сликарству.Сликане површине дечанске цркве готово су непрегледне. Све оно што се

деценијама, у српским и византијским храмовима постепено стварало и увећавало, развило се у Дечанима до невиђених размјера – ни у једном храму, било српском или византијском, није се појавило толико фресака и нигдје историја Спасења није показана на једном мјесту тако подробно као овдје. У преко хиљаду сцена разврстаних у више од 20 циклуса и неколико хиљада појединачних фигура, уткано је искуство читаве касно византијске умјетности.

2. Српско-византијска школа

Послије успјешних ратова које је водио краљ Милутин крајем 13. и у првој половини 14. вијека српска држава проширила је границе преко Македоније, Епира и Тесалије све до Егејског мора. На овим просторима српска умјетност је још више дошла под непосредан утицај византијске умјетничке традиције. У снажној, обогаћеној држави настаје плодни период грађења, обнављају се старе, затечене и подижу нове цркве. Непосредан додир са споменицима византијске културе дјеловао је на формирање новог правца у српској архитектури, на стварање нове школе, српско-византијске. Грађевине овог типа битно се разликују од ранијих рашких. Источни утицаји смјењују западне. Грађевине сада имају основу и облик грчког крста са једним или пет купола. У односу на рашке грађевине, ове су сада уже, а више. Скулптурална декорација, тако карактеристична за споменике рашке школе, овдје је скоро сасвим изостављена. Силуете грађевина су немирне и живописне. Вишебојност и геометријска орнаментика постижу се комбинацијом самог грађевинског материјала: опеке, камена и малтера. Декоративни детаљи такође су рађени у опеци. Различито комбинована са малтером, она испуњава поједина украсна поља, нарочито тимпаноне прозора и слијепе аркаде на апсидама; дуплим низовима зупчасто постављених опека подвучене су линије кровова који сада полјежу непосредно по облинама сводова.

14

Сликарство Милутинових задужбина, као и архитектура, чини посебну цјелину на почетку 14. вијека. Везано је за позната имена Милутинових сликара: Михаила, Астрапе и Еутихија. Немирне, чврсто моделиране фигуре, сировији колорит, јачи контрасти свјетло-тамног и продубљен простор слике, уз наративност и драматичност, основне су особине сликарства Михаила и Еутихија.

Исте велике промјене које су наступиле на прелазу из 13. у 14. вијек у српској архитектури јављају се и у сликарству. Насупрот 13. вијеку у коме стилска диференцирања углавном иду упоредо са линијом развоја, живопис 14. вијека одликује се богатством варијанти које чесо истовремено егзистирају. Ипак се могу уочити извјесне заједничке, опште особине овог новог сликарства, новог и по форми и по садржини и по начину излагања. Поред Јеванђеља, које и даље остаје главни извор садржине фресака, тематика се проширује низом сцена узетих из разних канонских и апокрифних текстова. Старозавјетне књиге, житије светаца, календар, црквена поезија и друго илуструју се опширно и досљедно. То обиље садржине збија се у композиције мањег формата, које се без оквира надовезују једна на другу и нижу у више хоризонталних зона. Умјесто достојанствено мирних, монументалних фигура уздржаних гестова, какве су сликали умјетници 13. вијека, сада се појављују бројне групе личноси са необично живим и смјелим покретима; оне су смјештене испред какве зграде или брдовитог пејзажа, окружене намјештајем или детаљима из природе.

У овом новом живопису дошла су до изражаја и нова сликарска средства. Односи свјетлости и сјенке, помоћу којих су јако истицани пластични облици фигура, нарочито су занимали умјетника. И боја, сада нешто тамнија, као и мек потез четкицом – све је подређено пластичној форми.

Уједначен стил из првих деценија 14. вијека изгубио се постепено у разнородности и неуједначеним квалитетима. Тако су фреске из Дечана значајније по иконографским рјешењима, техничкој вјештини, а прије свега по свом енциклопедијском карактеру него по сликарским вриједностима.

Међу мноштвом споменика живописаних у ово вријеме може се издвојити неколико већих група. Најранијој која уједно представља и умјетнички најјачу цјелину припадају цркве краља Милутина: Богородица Љевишка, св. Никита, Краљева црква у Студеници, Старо Нагоричино и Грачаница која се по својој оригиналности и љепоти убраја у најзначајнија дјела средњовјековне архитектуре на Балкану. Другој групи припадају задужбине српских архиепископа у Пећи: црква св. Димитрија, црква Богородице Одигитрије, као и велика Данилова припрата. У даљем низу споменика поред очуваних немањићких, Дечана и Матејче, ређају се задужбине вишег и нижег племства, чиновника, грађана: Бела Црква Каранска, Љуботен, Лесново, Марков Манастир, Псача.

2.1 Манастир Грачаница

15

На Косову, надалеко од Липљана, античког града и старог епископског сједишта, налази се манастир Грачаница једна од последњих монументалних задужбина српског краља Милутина. Грачаница је подигнута на рушевинама старије Богородичине цркве из 13. вијека, а она на темељима тробродне базилике из 6. вијека. Од првобитног манастирског комплекса сачувана је само црква. Манастир је неколико пута страдао у ратним дејствима, али бољи дани за овај косовски манастир наступили су у вријеме митрополита Никанора када је у манастиру почела са ради штампарија. Залагањем патријарха српског Макарија Соколића извршена је знатна обнова манастира Грачанице: сви отвори на спољној припрати су зазидани и насликане су нове фреске чије је сликање завршено 1570. године. За вријеме патријарха Пајсија грачаничка црква је прекривена оловом, а 1620. године на иконостасу је урађен велики крст са распећем Христовим.

По свом архитектонском склопу Грачаница представља врхунац српског градитељства у духу византијске традиције. Основу храма чине два уписана крста, један у другом, од којих је централни вертикално избачен, тако да је централна купола, која се ослања на четири слободна ступца, степенасто подигнута увис. На просторима између кракова крста уздижу се четири мања кубета која правилно распоређују цијелу горњу конструкцију. Олтарски простор споља је благо наглашен трима тространим апсидама од којих је трећа највећа. Ђаконик и проскомидија одвојени су пуним зидом. Припрата је одвојена од наоса широким масивним ступцима изнад којих је катикумен. Црква је зидана наизменично редовима камених тесаника и опеке. Крајем 14. вијека уз цркву је дозидана спољна припрата са двојним отвореним аркадама.

У цркви манастира Грачаница постоје три врсте сликарства: у наосу је најраније, а у спољној припрати су два млађа. Живопис у цркви је извен је почетком 14. вијека. Сликарство је добро очувано и све сцене су изведене, углавном, у традицији српског средњовјековног сликарства. Композиције у наосу посвећене су земном животу Исуса Христа и црквеном календару.

16

Оксницу грачаничког сликарства чине циклус Великог празника, Чуда и Страдања Христових. У унутрашњости припрате налазе се портрети ктитора: краља Милутина и краљице Симониде, затим портрети краљице Јелене као монахиње и краља Милутина као монаха. Посебно је значајна лоза Немањића која се протеже од родоначелника Стефана Немање до краља Милутина. У припрати је опширно илустрован и страшни суд. У сјеверном параклису налазе се сцене из живота Светог Николе, а у јужном су представе из Старог завјета, Богородичиног и Христовог живота. У тој капели је и гроб липљанског епископа Теодора изнад кога је приказана његова смрт. Мајстори грачаничког сликарства највјероватније су већ доказани сликари Михаило и Еутихије са већом групом помоћника. У спољашњој припрати сачувана је значајна површина фресака из 1570. године изведених ктиторством патријарха Макарија Соколовића. У припрати је очуван мањи дио сликарства који припада крају 14. и првој половини 15. вијека. То су композиције: Крштење Христово, дјелови Богородичиног акатиста и Васељенски сабори. Двије основне теме доминирају грачаничком припратом: прослављење Светог Саве до патријарха Макарија Соколовића. У југозападном дијелу припрате налази се историјска композиција – Смрт грачаничког митриполита Дионисија.

Грачаничко сликарство се убраја у најбоља остварења Милутиновог времена. Оно је стилски повезано са сликарством других Милутинових задужбина (Свети Никита код Скопља, старо Нагоричино и Краљева црква у Студеници).

У манастиру Грачаници чува се и вриједна збирка икона од 16. до 19. вијека. Углавном су то иконописачка остварења која су рађена по наруџбини грачаничких митрополита Никанора и Виктора. Ту је постојала и позната штампарија у којој је 1539. године штампан октоих (од 5 до 8 гласа).

3. Моравска школа

Распад Душанове царевине и надирање Турака у јужне крајеве земље обиљежавају почетак политичког пропадања средњовјековне Србије. Ослабљена унутрашњим нередима, смањене територије, она упорном борбом успјева да одржи своју самосталност још неколико деценија. У то вријеме тежиште државног живота

17

помјера се даље на сјевер, у слободне области. И ту, у долини Мораве, развија се и цвјета нови стил моравске школе, посљедња умјетничка фаза у историји самосталне средњовјековне српске државе.

Послије два плодна вијека умјетничког стварања, код наших људи није се могла угасити потреба за даљим радом на том пољу. Потпомогнути умјетницима који су под притиском Турака придолази с југа, Срби и поред тешких политичких прилика настављају интезивно да његују све гране своје умјетности. Колико је та умјетност била зрела и способна за ширење и ван наших граница, свједоче многобројни споменици осталих православних земаља, Русије, а нарочито Румуније, у чијој се архитектури и сликарству виде утицаји моравске школе и дуго послије пропасти српске државе.

Архитектура споменика овога доба развија традиције ранијих школа комбинујући их са извјесним новим елементима. У основи се редовно појављује облик тролиста (формирају га полукружне апсиде на источној, јужној и сјеверној страни), који се прво налази у Македонији гдје је пренјет из Свете Горе. У зидним масама јако је наглашен вертикализам, назначен већ код неких споменика претходног периода. Он је понтециран и спољном декорацијом. Да би се ово изразито стремљење у висину донекле ублажило постављени су пластични кордон-вјенци који дјеле фасаде на два или три хоризонтална појаса. И у овој групи цркава наилазимо код већих грађевина на петокуполна рјешења, док се мање завршавају једним кубетом. На неким споменицима јавља се над припратом и по једна, обично слијепа купола, или нека врста куле-звоника, свакако као реминисценција на раније рашке грађевине.

Лаки и витки облици моравске архитектуре декорисани су на врло сликовит начин. Живописним фасадама, зиданим у већини случајева каменом и опеком, додата је необично богата камена пластична орнаментика, којом су поред портала и прозора украшене слијепе аркаде на апсидама, архиволте и розете. За разлику од рашке пластике она је врло плитко резана, скоро сведена у раван. Изразито декоративног карактера она његује разноврсне геометријске преплете и јако стилизоване вегетабилне и зооморфне мотиве са понеком људском фигуром. Поријекло ове пластике припада Истоку, али се многи истовјетни орнаменти појављују већ у 13. и 14. вијеку у српским рукописним кљигама, одакле су вјероватно и пренјети у камен.

Поред камених употебљавају се у већој мјери и украси од печене глине, тзв. керамо-пластична декорација.

Живопис моравске школе доживљује исти развојни процес као и архитектура. На искуствима ранијих епоха ствара се нови стил, најоригиналнији у нашој умјетности.

Послије узнмемиреног и врло разноликог сликарства 14. вијека сада поново долази до усклађености форме и садржине и до уједначења вриједности појединих елемената у самој структури слика. Тематика такође постаје све одређенија; у црквама овог доба између осталог најчешће се илуструје циклус чуда Хрисових. Моравско сликарство има колористичко-декоративне вриједности. Људске фигуре су витке, обучене у раскошну одјећу са много веза и накита. Сликане су интезивним бојама - зеленом, плавом и црвеном – са доста злата. У поворкама светих ратника у доњим зонама, као и циклусима Христових чуда, фине пропорције, ставови и покрети одраз су дворске углађености феудалног друштва познатог средњег вијека.

Пријатан и допадљив утисак који изазивају моравске грађевине својим спољним изгледом понавља се и у њиховој унутрашњости. Зналачки рјешене

18

композиције са фигурама спретно постављеним у простору, ненаметљиви облици и покрети, добар цртеж и нарочито успјешан колорит одређују овоме сликарству високо мјесто у нашој средњовјековној умјетности.

Моравском стилу припада велики број цркава подигнутих крајем 14. и у првој половини 15. вијека. Најважније су: Лазарица у Крушевцу, Раваница, Љубосиња, Каленић и Манасија.

3.2 Манастир Каленић

Манастир Каленић један је од најљепших манастира моравског стила. Име је добио по дугачкој Каленићкој ријеци која се улива у Велику Мораву. Налази се у близини Трстеника. Цркву манастира Каленића, посвећену Ваведењу Пресвете Богородице, подигао је велики властелин Богдан, управник финансија деспота Стефана Лазаревића, почетком 15.вијека.

Основа цркве манастира Каленић је у облику тролиста са апсидом на источној страни и припратом на западној. Централно кубе постоји изнад средишњег дијела наоса, а слијепо кубе је над припратом. Манастир Каленић је, поред Раванице и Лазарице, најбогатије украшена црква моравске стилске школе. Зидана је наизмјеничним редањем тесаног камена и опеке спојених дебелим слојевима малтера. Фасада је издјељена вертикалним стубићима и пиластрима, а хоризонтално су два кордонска вијенца око цијелог храма. У простору између вјенаца налазе се бифорни прозори. Изнад горњег вијенца и поткровља налазе се луци, колонаде на стубићима и розетама, а поврх њих су лукови кубичног постоља, розете, вјенци и површине украшене шаховским пољима. Посебну вриједност на цркви манастира Каленића представља богатство декоративне пластике која је заступљена на порталима, прозорима и на цијелој површини фасаде. То је плитко резана камена орнаментика карактеристична за споменике моравске школе. Главни мотив је преплет састављен од двочлане траке, стилизовани љиљани и палмете, затим људске и животињске фигуре. Као ријеткост у средњовјековној српској архитектури, јављају се рељефне композиције у тимпанонима под луцима, које су биле обојене. Поријекло оваквог украшавања води до споменика јерменске црквене архитектуре. Црква је рестаурирана почетком 20. вијека, али је задржала првобитни изглед са почетка 15. вијека.

19

Посебно мјесто у историји српског живописа заузимају каленићке фреске, настале почетком 15. вијека. Ликове карактеришу велика уједначеност израза, богат унутрашњи живот и њежност осјећања. Ктиторска композиција налази се на сјеверном дијелу припрате. Посебно се издваја представа светих ратника у простору певаничке апсиде. Новину представља наглашена употреба свјетлих боја – свјетлоцрвене, свијетлокестењасте и жуте, које читавом сликарству дају изузетну љепоту и интимну димензију.

3.1 Манастир Манасија

Манастир Ресава – Манасија смјештен је у живописној клисури коју чине високи обронци планине Бељанице. Црква Свете Тројице манастира Манасије,

20

задужбина је деспота Стефана Лазаревића, а изграђена је почетком 15. вијека. Ресавска црква је највећа грађевина међу споменицима моравске архитектонске стилске групе, а од осталих српских средњовјековних споменика, већа од ње је само црква манастира Дечани. Манастир је утврђен са једанаест кула међусобно повезаних масивним зидом. Основа храма је у облику развијеног уписаног крста комбинованог са тролистом. Изнад средишта храма је високо дванаестострано кубе које се ослања на четири слободна ступца. Над крајњим угловима храма дижу се четири мање осмостране куполе. Уз цркву је и припрата са девет травеја. За разлику од осталих примјера моравске црквене архитектуре, фасада Манасије је озидана само каменом, без шарања опеком и има аркадни фриз испод кровног вијенца попут рашких цркава. Од украса на фасади истичу се плитки пиластри на зидовима. У припрати је од камених плоча изванредно богато изведен под који представља један од најљепших примјера у цијелој нашој средњовјековној архитектури.

Ресавске фреске су јединствене у православном византијском сликарству. Ликови светитеља су насликани потпуно у духу канона, а све остало представља својеврсну „ресавску ренесансу”. Ранија античка одјећа замјењена је савременом ношњом а читаве композиције раскошно су украшене златом и сликаним накитом. Посебно је занимљива ктиторска композиција, која приказује деспота Стефана Лазаревића са повељом и моделом манастира у рукама, у раскошној владарској одјећи са владарским исигнијама које му дарује Христос преко анђела.

У току вишевјековне турске окупације, манастир је више пута пустошен и разаран, уништено је око 2/3 фресака

Закључак

Прошлост људске дјелатности, а поготово живот предака, одувијек је будила веома јаку радозналост и пажњу нас савременика. У споменике средњовјековне српске умјетности човјек је утиснуо своју замисо, своје расположење и своје вријеме ударом зидарског чекића, грнчарским витлом, резбарским ножем и сликарском кичоцом.

Српска средњовјекована монументална умјетност која је дала дјела високог квалитета и вриједности спада у ред највиших умјетничких остварења средњовјековне Европе. Од стварања самосталне српске државе крајем 12. вијека па до пада земље под турску власт средином 15. вијека, српска умјетност је цвјетала и у том периоду су изграђени најљепши споменици монументалне умјетности. На карактер српске умјетности велики утицај је имао и сам њен географски положај. Од самог настанка држава се налазила на раскршћу путева између Истока и Запада.

21

Самим тим најснажнији утицаји долазе из православне Византије и католичког Запада, а треба и споменути и хришћански Оријент (Блиски Исток).

Споменике српске средњовјековне умјетности је тешко груписати у стилске, временске или обласне групе, али ипак се углавном одвајају: рашка школа – гдје се осјети јак утицај Византије и Запада (Студеница, Жича, Милешева, Сопоћани, унеколико Дечани и др.), српско - византијска школа – гдје је стварано под утицајем Византије (Грачаница, Богородица Љевишка и др.) и моравска школа – (Лазарица у Крушевцу, Раваница, Љубостиња, Каленић и Манасија). Овим архитектонским школама хронолошки углавном одговарају и три периода српског зидног сликарства. Већина манастира ових стилских школа изграђена је у живописном пејзажу, удаљених од насеља и главних путева.

Српски средњовјековни манастири су једина аутентична свједочанства у којима су изражени, и добрим дјелом очувани, токови српског градитељства и његовог свеукупног умјетничког насљеђа.

Фреско-сликарство српских средњовјековних манастира представља највише сликарске домете у вријеме настанке, не само на Балкану, већ и у свијету.

У српској држави, почевши од Стефана Немање па до данашњих дана, било је успона и падова. Земља је била час на врху моћи, час у пепелу, а опет су цркве и манастири грађени без обзира на све и они су увелико допринјели опстанку српског народа. Данас се код већине може примјетири да нису у свом изворном облику, али и даље трају. Цркве су паљене, рушене, пљачкане, а и данас се то чини, али ипак нису избрисане са лица Земље и свједоче о средњовјековној монументалној умјетност српског народа. Манастири су замирали, али никад нису умирали. Пролазило је и по неколико вијекова да би се неки манастири обновили, а многи још и данас чекају своју обнову.

Данас су се над манастирима на Косову и Метохији надвили црни облаци, али успркос томе они покушавају да устрају и да се одупру бројним нападима који желе да им затру име и оно што носе у себи и да се уздигну изнад свих недаћа и мука показујући и говорећи да се нико од нас није питао хоћемо ли се родити у овом времену или оном народу, на овоме или ономе тлу.

ЛИТЕРАТУРА

1. Слободан Милеуснић, Светиње Косова и Метохије, Београд.2. Слободан Милеуснић, Манастири Србије, Београд, 2002.3. Дечански монаси, Манастир Високи Дечани, Београд, 2007.4. sr. wikipedia.org5. www. kosovo.net6. Видосава Галовић; Бранка Караџић, Ликовна Култура, Београд,1999.7. Милутин Ружић, Кратак преглед историје умјетности, Сарајево, 1972.8. Српска средњовјековна умјетнос, Београд 1942.

22

23