Univerzitet Privredna akademijaFakultet za ekonomiju i inženjerski menadžmentSmer: Medjunarodna ekonomija i ekonomska diplomatijaNovi Sad

Seminarski rad

SLOBODNE ZONE

Student: Mentor:Doc.dr Vladimir Medović

Vuk Stefan Petrović 97/10

Međunarodno poslovno pravo,Novi Sad, 2013.

SADRŽAJPOJAM I KARAKTERISTIKE...........................................................................3

U SVETU...........................................................................................................3

SLOBODNE ZONE REPUBLIKE SRBIJE......................................................4

NASTANAK........................................................................................................5

OSNIVANJE........................................................................................................5

POSLOVANJE.....................................................................................................7

PREDUZEĆE ZA UPRAVLJANJE ZONOM I KORISNICI ZONE...............7

SPECIFIČNOSTI POSLOVANJA U ZONAMA.............................................7

CARINSKI NADZOR U SLOBODNIM I CARINSKIM ZONAMA............10

DELIKTI U VEZI SA POSLOVANJEM U ZONI.........................................11

PRESTANAK RADA........................................................................................11

ZNAČAJ I PERSPEKTIVA...............................................................................13

LITERATURA...................................................................................................15

POJAM I KARAKTERISTIKE

U SVETU

Slobodna carinska zona je područje koje se nalazi u okviru državnih granica neke zemlje, ali ne spada u njeno carinsko područje. Taj deo teritorije naziva se carinskim isključkom određene države i ima posebne carinske i druge pogodnosti i olakšice.Osnovna karakteristika pravnog režima svih slobodnih zona u svetu, eksteritorijalnost, podrazumeva da roba koja je tu smeštena ne podleže nikakvom carinskom postupku od strane carinskih vlasti zemlje kojoj oblast pripada, sem određenih mera carinskog nadzora. Međutim, kada roba pređe carinsku liniju i uđe u carinsko područje države koja je odobrila slobodnu carinsku zonu, ona podleže redovnom carinskom postupku. (Momentom prelaska carinske granice nastaje npr. obaveza plaćanja carine.) Pošto je slobodna zona eksteritorija u carinskom smislu reči, roba iz zone se smatra kao roba koja dolazi iz inostranstva i naplatom carine ona se "izjednačava" sa domaćom robom.Slobodne carinske zone mogu da se sastoje iz više delova. Osnivaju se obično u važnijim lukama, i u tom slučaju oblasti zona sastoje se od gatova, tj. delova obale uz koje pristaju brodovi, i od područja luka, tj. pristaništa potrebnog za rad zona. Ti delovi - podzone moraju biti međusobno prostorno povezani tako da čine jednu privrednu i organizacionu celinu, a svaki deo treba da bude posebno ograđen, odnosno obeležen tako da je osigurano vršenje carinskog nadzora.Pored toga što se slobodne carinske zone koriste radi smeštaja carinske robe, danas, u svetu, glavni razlog njihovog postojanja jeste industrijska proizvodnja, namenjena izvozu. Ta proizvodnja, stimulisana nizom olakšica, pre svega carinskih, spoljnotrgovinskih, poreskih, finansijskih i proceduralnih, ima za cilj omogućavanje značajnog deviznog priliva, kako slobodnim zonama, tako i državi čije su zone. Time su one postale institut u carinskom sistemu i carinskom pravu koji je u funkciji pospešivanja izvoza robe koje su tu proizvedene, odnosno slobodne carinske zone pojavljuju se kao instrument spoljnotrgovinskog poslovanja i zato, u sistemu ekonomskih odnosa sa inostranstvom, u kome spoljnotrgovinsko poslovanje ima dominantnu ulogu, zauzimaju posebno značajno mesto.Postoji više klasifikacija slobodnih carinskih zona, izvršene prema različitim kriterijumima, a najčešće je u upotrebi podela na klasične, uvozne i izvozne slobodne carinske zone. 1) Klasične, ili reeksportne, imaju osnovnu ulogu do olakšaju tranzit roba koje dolaze iz inostranstva i na kojima se, u ovim zonama, vrše neke operacije (sortiranje, prepakivanje...) da bi se opet plasirale, uglavnom na strana tržišta.2) Uvozne slobodne carinske zone, sa pretežnim karakterom industrijskih zona, su one u kojima se osim trgovačkih operacija, obavljaju i neke industrijske, a sve sa ciljem da se snize carinski troškovi uvoza na carinsko područje zemlje u kojoj se zona nalazi. Postoje uglavnom u industrijski razvijenim zemljama gde postoji liberalan carinski tretman uvozne robe, i to pre svega one koja nije konkurentna domaćoj proizvodnji.3) Izvozne, ill eksportne, su u funkciji izvoza roba koje su proizvedene u njima. Cilj ovih zona je da privuku strani kapital, povećaju zaposlenost domaćeg stanovništva, kao i da dođe do transfera moderne tehnologije iz razvijenih zemalja u domaću

industriju. Najčešće se pojavljuju u zemljama u razvoju, mada ih ima i u najrazvijenijim državama sveta.

SLOBODNE ZONE REPUBLIKE SRBIJE

Slobodne zone su fizički ograđen i označen deo teritorije Republike Srbije, gde se mogu obavljati proizvodne i uslužne delatnosti. Predstavljaju infrastrukturno opremljeno zemljište na kome vlada dodatno garantovan i stimulativan režim poslovanja.Slobodne zone koje trenutno postoje u Srbiji su SZ Pirot, SZ Subotica, SZ Zrenjanin, SZ Novi Sad, SZ Kragujevac, SZ Šabac, SZ Užice i SZ Jug, SZ Smederevo, SZ Kruševac i SZ Svilajnac. U njima se mogu obavljati sve vrste poslovanja i industrijskih aktivnosti uključujući proizvodnju, skladištenje, pakovanje, trgovinu, bankarstvo i osiguranje. Slobodne zone mogu osnivati i njima mogu upravljati i domaće i strane kompanije. Zarade i prihodi koje se ostvare unutar slobodne zone mogu se transferisati u bilo koju državu, uključujući Srbiju, slobodno bez prethodnog odobrenja, bez naplate bilo kakvih poreza, carina ili taksi. Na ovaj način stvaraju se ogromne mogućnosti za saradnju domaćih i stranih industrija.Srbija se nalazi na vratima Evropske unije i raskrsnici koridora br. 10 i br. 7, u centralnom delu Balkanskog poluostrva i predstavlja vezu između istočne i zapadne, severne i južne Evrope. To omogućava privrednim društvima, koja posluju u slobodnim zonama, lak pristup tržištu Evropske unije.Poslovanjem u slobodnim zonama, investitoru se obezbeđuju specijalne olakšice i povlašćeni poreski režim (oslobađenje od PDV-a i carine na uvoz sirovina i materijala namenjenim proizvodnji robe za izvoz, mašina, opreme i građevinskog materijala).Uvoz i izvoz robe u zonu je neograničen. Roba koja se iz zone uveze na domaće tržište podleže režimu uvoza strane robe. Poslodavcima unutar slobodne zone omogućen je zakup poslovnih prostorija, radionica, skladišta pod povoljnim uslovima. Uprava za slobodne zone

Uprava za slobodne zone je vladino telo formirano u okviru Ministarstva finansija RS krajem 2008. godine i koje je nadležno za sva pitanja funkcionisanja i razvoja slobodnih zona. Osnovni cilj je povećanja priliva stranih investicija, izvoza, većeg angažovanja lokalne radne snage i transfera tehnologije.Uprava za slobodne zone obavlja poslove: - U oblasti razvoja slobodnih zona u funkciji interesa države - U oblasti promocija slobodnih zona - U oblasti kontrole i razvojaU oblasti razvoja zona u funkciji interesa države:Sprovodi nacionalnu politiku razvoja slobodnih zona u cilju povećanja priliva direktnih investicija i angažovanja radne snage;Učestvuje u kreiranju propisa u oblasti poslovanja u slobodnim zonama;Organizuje i koordinira saradnju državnih organa, kompanije za upravljanjem slobodnom zonom, zainteresovanog investitora i korisnika;Obezbeđuje profesionalnu podršku investitoru u periodu odlučivanja i razvojnog procesa koji se odnosi na investiranje u zonama.

U oblasti promocije zona:Sarađuje sa Agencijom za strana ulaganja i promociju izvoza, na promociji investiranja i poslovanja u zonama;Obaveštava investitore o povoljnostima za ulaganje u slobodne zone;Stvara i ažurira bazu podataka o zonama i pogodnostima za poslovanje u Srbiji.

NASTANAK

Slobodne carinske zone su nastale iz slobodnih luka i lučkih gradova, a njihov razvoj i preobražaj u pravne institute započet je krajem XIX i početkom XX veka i traje do danas. U drugoj polovini prošlog veka su bile toliko rasprostranjene da se njihov broj u svetu merio stotinama, a udeo u obavljanju svetske trgovine koje su zahvatale, kretao oko 20%.Jugoslavija je dugo imala slobodnu carinsku zonu u Solunu, osnovanu konvencijom koju su zaključile Kraljevina Srbija i Kraljevina Grčka 1913. godine. Kako Srbija zbog I svetskog rata nije bila u mogućnosti da koristi zonu, sporazum je obnovljen 1923. godine sa rokom važenja od 50 godina. U Solunu se nalazila jugoslovenska carinarnica, a roba je do Jugoslavije prevožena železnicom pod carinskom (tranzitnom) plombom naših i grčkih carinskih vlasti . Ova konvencija je prestala da važi 1975. godine.Postojao je, takode, i Jugoslovensko-italijanski sporazum, sklopljen u Osimu 10.XI 1975, koji je stupio na snagu 3.IV 1977. godine, a sadržao je, između ostalog, i Protokol o slobodnoj industrijskoj zoni. Taj Akt predviđao je oblast zone koja je obuhvatala oko 10 km2 jugoslovenske teritorije na granici u području Sežane i nešto manjeg dela italijanske teritorije na drugoj strani granice.Prve carinske zone u bivšoj SFRJ osnovane su 1984. godine, u Rijeci i Kopru, zatim u Beogradu 1966, a posle i u Splitu, Puli i Novom Sadu, dok je sam institut slobodnih carinskih zona uveden, tj. pravno konstituisan 1963. godine, izmenama i dopunama Carinskog zakona. 1985. godine donet je Zakon o carinskim zonama, kao i Zakon o posebnim uslovima obavljanja spoljnotrgovinskog prometa u carinskim zonama sa ciljem da od upravno¬carinskog instituta zone postanu privredni subjekti, uz zadržavanje statusa sastavnog dela jugoslovenskog carinskog područja. 1992. godine donet je Carinski zakon, a 1994. Zakon o slobodnim zonama. Oba ova zakona, sa izvesnim razlikama terminološkog karaktera, na isti način regulišu položaj zona kod nas.Ovaj institut je prvo bio nazivan slobodnim i carinskim zonama, da bi kasnijim usvajanjem posebnog zakona (Zakona o slobodnim i carinskim zonama iz 1990. godine) u naše pravo i carinski sistem bila uvedena dva odvojena pojma koja i danas postoje: slobodne zone i carinske zone. Prvi više označava suštinsku ulogu slobodnih zona kao spoljnotrgovinskog instituta koji bi trebao da pospeši razvoj domaće privrede i izvoz, dok drugi-carinske zone treba da odražava nastojanja da se omogući efikasan i brz carinski postupak, odnosno sprovođenje posebnih mera carinskog nadzora pri uvozu, izvozu, provozu i smeštaju carinske robe u ovim zonama.

OSNIVANJE

Prema članu 9 važećeg zakona o slobodnim zonama, pod osnivanjem zone podrazumeva se postupak donošenja akta o osnivanju zone, osnivanje preduzeća za upravljanje zonom, kao i pribavljanje saglasnosti Savezne vlade da se na određenom delu teritorije SR Jugoslavije može osnovati zona.Slobodne i carinske zone mogu da se osnuju na području onih mesta koja imaju pomorsku luku, vazduhoplovno ili rečno pristanište otvoreno za međunarodni javni saobraćaj, kao i u robnotransportnom centru, s tim što se slobodne zone mogu još osnivati i na međunarodnim magistralnim putevima, tj. magistralnim putevima koji su uključeni u mrežu evropskih puteva (nose oznaku E). Dozvoljeno je postojanje samo jedne zone na području mesta na kom ona može da se osnuje i to samo ako su ispunjeni određeni uslovi. Osim obezbeđenih prostornih, građevinskih, energetskih i tehničkih, misli se, pre svega, na društveno-ekonomsku opravdanost osnivanja zone. (Ona postoji ako se očekuje da će se izvoziti najmanje 30% proizvedenih roba i izvršenih usluga u zoni na godišnjem nivou.) Zatim, moraju da se ispune i kadrovski, pa i ekološki uslovi, što podrazumeva da se ne sme proizvoditi ili skladištiti roba, niti obavljati usluge sa robom koja ugrožava čovekovu životnu i radnu sredinu.Osnivači slobodnih ili carinskih zona mogu biti preduzeća ili druga pravna lica koja i obezbeđuju sredstva za osnivanje i početak rada zone i dužni su da donesu akt o osnivanju zone. Akt mora da sadrži naziv osnivača, naziv i područje zone. Osnivači zone osnivaju i preduzeće za upravljanje zonom, a pored njih to mogu da čine i druga domaća i strana pravna i fizička lica, s tim da osnivački ulog stranog lica ne može biti veći od 49%.Preduzeće za upravljanje zonom osniva se kao i svako drugo preduzeće, odnosno privredno društvo, u skladu sa Zakonom o preduzećima (važeći je iz 1996. godine). To znači da osnivački akt preduzeća ili društva za upravljanje zonom mora da sadrži i: firmu i sedište, firmu osnivača i njegovo sedište (kad je u pitanju fizičko lice - ime, adresu i matični broj), delatnost, osnivački ulog, prava, obaveze i odgovornost osnivača prema preduzeću i obrnuto, preduzeća prema osnivaču, uslove i način raspoređivanja dobiti i snošenja rizika, odredbe o zastupanju, zaštiti životne sredine i dr. Kada se zona osniva u formi nekog tipa društva (bilo lica, bilo kapitala), onda se umesto osnivačkog akta sačinjava ugovor, što za posledicu ima da se pored navedenih elemenata navodi i iznos osnovnog kapitala, iznosi i ulozi pojedinih članova društva, način i vreme uplate novčanih uloga, broj članova i način odlučivanja u slučaju jednake podele glasova, nenovčani ulozi, njihovi vrednost i ostali podaci koje predvide ugovorne strane.Preduzeće za upravljanje zonom podnosi Saveznoj vladi, preko saveznog organa uprave nadležnog za poslove finansija zahtev za davanje saglasnosti za osnivanje zone, odnosno podzone, uz koji je potrebno da priloži i akt o osnivanju zone, tj. podzone, akt o osnivanju preduzeća za upravljanje zonom, dokaze o pravu korišćenja (po bilo kom osnovu) zemljišta na kojem se zona nalazi, dokaze o postojanju prostomih, građevinskih, energetskih, organizacionih, tehničkih, ekoloških i drugih uslova za obavljanje delatnosti, kao i, naravno, elaborat o ekonomskoj opravdanosti osnivanja zone na osnovu obima protoka roba i usluga. Ekonomsku opravdanost ocenjuje savezno ministarstvo nadležno za poslove finansija na čiji predlog Savezna vlada daje ili uskraćuje saglasnost za osnivanje zone (podzone) i to u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Ako slobodna zona ne počne sa radom u roku od dve

godine od trenutka dobijanja saglasnosti, data saglasnost prestaje da važi. Da bi zona počela sa radom Savezna uprava carina mora utvrditi da su obezbeđeni svi uslovi za obavljanje carinskog nadzora na području zone. To čini na osnovu zahteva za početak rada zone koje joj podnosi preduzeće za upravljanje zonom pre isteka roka od dve godine od dana dobijene saglasnosti za osnivanje zone. Savezna uprava carina ima rok od 30 dana da donese rešenje o početku rada zone, odnosno podzone.Dakle, postupak za osnivanje zone podrazumeva: 1) donošenje akta o osnivanju zone2) osnivanje preduzeća ili društva za upravljanje zonom3) pribavljanje saglasnosti od Savezne vlade da se na određenom području Jugoslavije može osnovati zona(Za početak rada zone potrebna je još i saglasnost Savezne uprave carina o ispunjenju uslova za obavljanje carinskog nadzora)

POSLOVANJE

PREDUZEĆE ZA UPRAVLJANJE ZONOM I KORISNICI ZONE

Osnovne delatnosti koje obavlja preduzeće za upravljanje zonom, predviđene Zakonom o slobodnim zonama (čl.17) su: organizovanje i utvrđivanje uslova za gradnju u skladu sa zakonom, održavanje i obezbeđivanje prostora, infrastrukture i tehničkih uslova za nesmetano poslovanje u zoni, obezbeđivanje mera za zaštitu životne sredine, zatim samo upravljanje zonom, što podrazumeva odlučivanje o zahtevima za obavljanje delatnosti u zoni, obezbeđivanje unutrašnjeg reda u zoni, ulazak i izlazak iz zone, obezbeđivanje uslova za vršenje carinskog, inspekcijskog i drugog nadzora, utvrđivanje mera za zaštitu životne sredine u zoni i tarife za korišćenje poslovnog prostora na tom području, zatim obavljanje stručnih i drugih poslova od interesa za korisnika zone, kao i drugih poslova saglasno aktu o osnivanju zone. Preduzeće za upravljanje zonom utvrđuje, znači i način na koji se područje zone koristi za obavljanje delatnosti u zoni i uređuje unutrašnji red u zoni, a akt kojim se definišu navedeni uslovi objavljuje se u "Službenom glasniku" Privredne komore Jugoslavije.Preduzeće za upravljanje zonom je dužno da do kraja marta tekuće godine dostavi saveznom ministarstvu nadležnom za poslove finansija izveštaj o efektima poslovanja za prethodnu godinu. Takođe, obavezno je da svakom korisniku zone omogući obavljanje delatnosti u zoni pod zakonom utvrđenim uslovima, dok ove dve strane međusobna prava i obaveze uređuju posebnim ugovorom. Isto tako, plaćanje i naplaćivanje između korisnika zone međusobno, između korisnika zone i preduzeća za upravljanje zonom i u poslovanju sa inostranstvom (koje je inače, slobodno), vrši se na ugovoreni način i u ugovorenom roku.Korisnici slobodnih i carinskih zona su domaća i strana pravna i fizička lica koja obavljaju delatnost u zoni. Njihova imovina uživa posebnu zaštitu i ne može da bude predmet nacionalizacije i eksproprijacije. Osim toga, njihova pravna sigurnost je obezbeđena i Zakonom o slobodnim zonama (čl.7, st. 1) koji predviđa da prava, kako korisnika zone, tako i osnivača zone i preduzeća za upravljanje zonom koja su utvrđena tim zakonom, ne mogu biti umanjena drugom zakonom ili propisom.

SPECIFIČNOSTI POSLOVANJA U ZONAMAU slobodnim i carinskim zonama mogu da se proizvode robe i vrše usluge za izvoz, obavljaju poslovi spoljnotrgovinskog prometa, bankarski i drugi finansijski poslovi, poslovi osiguranja i reosiguranja imovine i lica i vrše turističke usluge. Izvoz roba i usluga iz zona, kao i njihov uvoz u zone, su slobodni, bez ikakvih spoljnotrgovinskih, deviznih, poreskih, carinskih ili režimskih ograničenja. Naprotiv, postoje mnogobrojne olakšice i podsticaji za rad na ovim prostorima, a sve u cilju smanjivanja troškova uvoza sirovina, reprodukcionog materijala i moderne opreme namenjene proizvodnji.Poreske olakšice (potpune ili delimične) odobravaju se obično za period do deset godina, a najčešće se daju u vidu oslobođenja od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina na robu koja se uvozi a namenjena je obavljanju proizvodne delatnosti u zoni radi izvoza (to se odnosi kako na osnovna sredstva (mašine, aparate, uređaje i drugu opremu), tako i na reprodukcioni materijal, sirovine i drugu robu koja je u svrsi postavljenog cilja tj. izvoza). Ovde postoji jedino obaveza da se pri uvozu roba u zone plaća dažbina za carinsko evidentiranje po stopi od 0,5% od carinske osnovice. (Za drugu robu, normalno, plaća se i carina, razne takse, porez na promet proizvoda i usluga.) Osim ove, postoje i druge poreske olakšice kao što su, na primer, oslobađanje od poreza na vlasništvo, zatim na lični dohodak stranih lica zaposlenih u zoni, potpuno ili delimično oslobađanje poreza na dohodak (kada se ispune određeni uslovi), oslobađanje od regionalnih i gradskih taksi...Finansijske olakšice koje se daju obično imaju još veći efekat od poreskih. Kako preduzeća u zonama svoju delatnost u većem obimu finansiraju putem uzimanja bankarskih kredita, to olakšice mogu da se ogledaju u davanju kredita pod povoljnijim uslovima, sa nižim kamatama u odnosu na tržišne i dužim rokovima otplate anuiteta, zatim u transferu profita bez plaćanja poreza i taksi. Inače, ulaganje kapitala na području zone, transfer dobiti i retransfer uloga su slobodni, kao i uzimanje kredita u inostranstvu, a dozvoljeno je i osnivanje banaka, drugih finansijskih organizacija, organizacija za poslove osiguranja i reosiguranja, kao i filijala stranih banaka i navedenih organizacija saglasno odgovarajućim propisima koji uređuju ovu materiju. Korisnik zone i preduzeće za upravljanje zonom devizna sredstva ostvarena poslovanjem mogu da drže na deviznom računu kod ovlašćene banke (u zoni ili van nje) i sa njima slobodno raspolažu, dok se na devizno poslovanje u zoni (koje je slobodno) ne primenjuju nikakva ograničenja koja mogu biti propisana za devizno poslovanje na teritoriji izvan zone.Osim poreskih i finansijskih, olakšice mogu da budu i u vidu davanja jeftinijih energenata, infrastrukturnih usluga, pojednostavljenja procedure kojom se odobravaju ugovori o stranim ulaganjima... Ako korisnik zone devizni priliv ostvaren izvozom robe proizvedene u zoni, koja se u smislu Zakona o slobodnoj zoni smatra domaćom robom, unese u Jugoslaviju i preda ovlašćenoj banci, tada se primenjuju odredbe propisa kojima se uređuje povraćaj poreskih i drugih dažbina u delu koji se odnosi na povraćaj vozarine plaćene na inostranoj relaciji. Uverenje o tome da je roba proizvedena u zoni izdaje carinski organ koji vrši nadzor u toj zoni, a prema Zakonu o slobodnoj zoni (član 23 stav 2) proizvedena roba u zoni smatraće se domaćom, odnosno proizvedenom u Jugoslaviji, kada je u vrednosti robe koja se izvozi učešće sirovina i drugog reprodukcionog materijala, uloženog rada i drugih troškova

proizvodnje poreklom iz Jugoslavije najmanje 51% od vrednosti te robe namenjene izvozu. Shodno tome, stranom robom, u smislu pomenutog zakona, smatra se roba koja je u potpunosti proizvedena u inostranstvu, kao i roba čija je vrednost u procesu proizvodnje uvećana do 49%. Izuzetak predstavlja slučaj kada je vrednost robe uvećana sortiranjem, merenjem, markiranjem, pakovanjem, egalizovanjem, sastavljanjem, rastavljanjem, pravljanjem uzoraka i sličnim radnjama, gde se tako uvećana vrednost ne smatra povećanjem vrednosti u navedenom smislu.

Kada strana roba iz zone pređe carinsku liniju sa ciljem stavljanja u promet na jugoslovenskom tržistu, primenjuju se propisi koji uređuju spoljnotrgovinsko poslovanje, tj. režimski uslovi uvoza i carinjenja robe kod nas, što znači da obaveza plaćanja carine nastaje u tom momentu-prelaskom "kapije zone", a iznosi carine i drugih dažbina se utvrđuju prema stanju robe i po propisima koji važe na dan podnošenja zahteva za carinjenje, dok lice koje takvu robu stavlja u promet ima obavezu da prijavi robu carinarnici radi sprovođenja carinskog postupka. (Carinsku osnovicu čini vrednost robe uvezene iz inostranstva u zonu.) Izuzetak predstavijaju industrijski otpaci i nusproizvodi (nastali u zoni) koji nemaju komercijalnu vrednost, kao i slučajevi kada korisnik zone privremeno iznese robu iz zone na drugi deo teritorije Jugoslavije radi ispitivanja, atestiranja, opravke ili markentiškog prezentiranja. Tada nadležna carinarnica, na zahtev korisnika zone odobrava takav privremen uvoz, odnosno izvoz robe, donošenjem, po skraćenom postupku, rešenja u kome određuje i rok za povraćaj robe u zonu koji ne može biti duži od godinu dana od dana donošenja rešenja. Po istom postupku korisnik zone može da privremeno uveze-izveze robu i u cilju njenog oplemenjivanja (prerade, dorade i obrade), kao i njene ugradnje.U slobodnim i carinskim zonama može da se vrši: istovar, utovar, pretovar i uskladištenje neocarinjene robe koja se uvozi, domaće ocarinjene robe namenjene izvozu i robe koja se provozi, zatim uobičajene pripreme robe za tržište (sortiranje, merenje, markiranje, pakovanje, egalizovanje, sastavljanje, rastavljanje, pravljenje uzoraka i sl.) kao i (samo u slobodnim zonama) industrijska proizvodnja robe. Pod naocarinjenom domaćom robom koja je namenjena izvozu, a nalazi se u carinskoj zoni, podrazumeva se domaća roba koju na tom području treba kompletirati ili uskladištiti radi izvoza. Osim neocarinjene robe koja se uvozi a koja se u carinskoj zoni pretovara i domaće ocarinjene robe namenjene izvozu, sva roba mora da se ocarini u carinskoj zoni u kojoj je smeštena. Postoje opravdani slučajevi (kad se roba privremeno uvozi ili je namenjena prodaji preko konsignacionog skladišta) u kojima carinarnica može odobriti upućivanje robe na carinjenje nekoj drugoj carinarnici.Ako postoje neiskorišćeni kapaciteti u skladištu u slobodnoj ili carinskoj zoni Savezna uprava carina može da odobri i smeštaj domaće robe koja nije namenjena izvozu, ali se tada ona posebno evidentira, a mora biti uskladištena tako da ne otežava kontrolu poslovanja u toj zoni.U zonama nije dozvoljen promet roba na malo, sem prometa robe radi snabdevanja transportnih sredstava u međunarodnom saobraćaju (gorivom, npr.), kao i prometa na malo prehrambenih proizvoda za ugostiteljske usluge koje se to vrše. Na sredstva (reprodukcioni materijali, pogonska goriva, potrošni materijali...) koja se uvoze radi korišćenja, tj. potrošnje u zonama, odnosno na robu koja se uvozi za ugostiteljske usluge, primenjuju se odredbe saveznog zakona kojim se uređuje spoljnotrgovinsko

poslovanje.Odredbe zakona koje se odnose na slobodne zone odnose se, takođe, i na zone čije je poslovanje regulisano međunarodnim ugovorima i sporazumima o unapređenju privredne saradnje, ako je to povoljnije za rad tih zona i pod uslovom da nisu u suprotnosti sa odredbama tih ugovora i sporazuma.

CARINSKI NADZOR U SLOBODNIM I CARINSKIM ZONAMA

Ulazak na područje zone dozvoljen je samo licima koja su zaposlena u njoj i onima koji u nju ulaze radi obavljanja poslova, i na njih se primenjuju mere carinskog nadzora predvidene za prelazak carinske linije.Član 28. Zakona o slobodnim zonama obavezuje korisnika zone da omogući sprovođenje mera carinskog nadzora, kao i da vodi propisanu evidenciju o robi koja se uvozi, odnosno unosi u zonu, izvozi (iznosi) iz zone, prevozi preko nje, koja se tu koristi, kao i o manipulacijama robom u zoni. Mere carinskog nadzora propisuje Savezna vlada (Uredbom o merama carinskog nadzora u slobodnim zonama, donetoj 1995. godine), dok direktor Savezne uprave carina donosi propis kojim se bliže uređuje način vođenja evidencije iz člana 28 Zakona o slobodnim zonama (to je Uputstvo o načinu vođenja evidencije o robi smeštenoj u slobodnoj zoni, takođe iz '95. godine).Pomenutom uredbom su propisane mere carinskog nadzora nad robom koja se uvozi, izvozi, provozi i smešta u zonu. Te mere podrazumevaju kontrolu vrste, količine i vrednosti robe koja se nalazi u zoni, kontrolu vođenja evidencije korisnika zone, proveru stanja robe i utvrđivanje tog stanja sa stanjem koje je navedeno u ispravama koje prate tu robu, kao i pregled i pretres prevoznih i prenosnih sredstava i lica koja ulaze ili izlaze iz zone. Roba koja se uvozi, odnosno izvozi i smešta u zonu, prijavljuje se carinarnici putem isprava za prijavljivanje carinske robe uz koje se prilažu isprave koje prate robu (to su najčešće konosmani, tovarni listovi, certifikati, fakture, druga razna uverenja). Izvozno ocarinjenja roba se radi smeštaja u zonu prijavljuje carinarnici jedinstvenom carinskom ispravom.Slobodna zona dužna je da ogradi i uredi područje zone, odnosno podzone, što je i predviđeno ovom uredbom, sa ciljem da se roba iz zone može uneti i izneti samo kroz označene ulaze i izlaze (takozvane kapije zone) koji moraju da budu obeleženi rečima "slobodna zona" sa naznakom mesta na kojem se zona nalazi. Svi ulazi, izlazi, sve ograde zone (podzone) moraju noću da budu osvetljeni; skladišta, druge prostorije i prostori na području zone moraju biti tako izgrađeni da obezbeđuju uslove za sprovođenje mera carinskog nadzora; rezervoar i cisterne u koje se smešta roba u tečnom ili gasovitom stanju moraju da budu baždareni i snabdeveni uređajima za merenje robe, dok roba koja je smeštena na otvorenom prostoru mora biti udaljena od ograde zone (podzone) najmanje dva metra.Važećim Uputstvom o načinu vođenja evidencije o robi smeštenoj u slobodnoj zoni propisan je način vođenja evidencije o robi koja se uvozi, odnosno unosi u slobodnu zonu. Evidencija se vodi na osnovu kartoteke, tako što se za svaku vrstu robe vodi posebna kartica u koju se hronološki vrši knjiženje robe na osnovu podataka iz isprava koje prate robu. Svaka kartica mora da sadrži naziv korisnika zone, podatke o vrsti, količini i vrednosti robe, obaveštenje o kakvoj se robi radi (da li je uvozna, izvozna...) i druge informacije neophodne za pravilno vođenje evidencije. Kartice overava i vodi

njihov registar nadležna carinarnica koja može da i elektronski vrši vođenje i obradu neophodnih podataka. Kada se menja namena robe, korisnik zone mora da joj dostavi nalog za promenu namene, a carinarnica je dužna da ga izvrši u roku od 48 časova od trenutka dobijanja naloga. Evidencija o robi u zoni se razdužuje unošenjem u kartu podataka o robi iz jedinstvene carinske isprave (JCI), carinske isprave za prijavljivanje robe (CIPR) ili odlazećeg manifesta.

DELIKTI U VEZI SA POSLOVANJEM U ZONI

U skladu sa Zakonom o slobodnim zonama (čl.6) u zoni nije dozvoljeno obavljanje takvih delatnosti kojima se ugrožavaju životna sredina, zdravlje ljudi, materijalna dobra ili bezbednost zemlje. Isti zakon predviđa novčane kazne za više vrsta prekršaja načinjenih od strane fizičkih i pravnih lica (čl.40-45). Tako je predviđena kazna u iznosu od 15.000 do 150.000 dinara za preduzeće koje upravlja zonom kada ne dostavi izveštaj o efektima poslovanja u zoni, dok će se odgovorno lice u tom preduzeću kazniti od 900 do 9.000 dinara (po članu 41). Novčanom kaznom od dvostrukog do dvadesetostrukog iznosa uskraćene carine (razlike izmedu plaćene carine i one koju je trebalo platiti), odnosno od jednostrukog do osmostrukog iznosa vrednosti robe, ako roba ne podleže plaćanju carine ili se na tu robu ne plaća carina, kazniće se za prekršaj pravno lice-korisnik zone u sledećim slučajevima:- kad bez odobrenja carinarnice privremeno iznese robu iz zone na drugi deo teritorije Jugoslavije, kao i kad sa drugog dela naše teritorije privremeno unese robu u zonu, odnosno kada tu robu ne vrati u zonu, odnosno na drugi deo domaće teritorije u propisanom roku- ako ne omogući carinskim organima sprovođenje mera carinskog nadzora, kao i kad ne vodi ili neuredno vodi evidenciju o robi u zoniZa sve ove prekršaje novčano će se kazniti (od 900-9.000 dinara) i odgovorno lice u pravnom licu koje je korisnik zone.Ista lica kazniće se istim novčanim kaznama kao u čl.41 Zakona o slobodnim zonama ako robu iz zone stave u promet na jugoslovenskom tržištu bez prethodne prijave nadležnoj carinarnici (čl.42). Kada domaće ill strano fizičko lice izvrši neku od inkriminisanih radnji iz čl.41-42 istog zakona kazniće se novčano u iznosu koji je predviđen i za pravno lice (čl.43).Kada se učine radnje koje su kažnjive članovima 42 i 43, roba koja je predmet prekršaja uvek se oduzima od izvršioca radnje, a od držaoca ako je znao ill je mogao znati da se radi o robi koja je predmet prekršaja.Prekršajni postupak po svim prekršajima u prvom stepenu vodi nadležna carinarnica prema sedištu slobodne zone, osim za prekršaj nedostavljanja izveštaja o efektima poslovanja u zoni gde je za to zadužen Savezni devizni inspektorat sa sedištem u Beogradu.

PRESTANAK RADAZona obično prestaje sa radom kada ne ostvaruje ekonomsku svrhu zbog koje je osnovana, što kod nas konkretno znači kada se na osnovu periodičnih izveštaja o efektima poslovanja utvrdi da tri uzastopne godine ne ostvaruje godišnji izvoz od najmanje 50% od ukupne vrednosti proizvedenih roba i izvršenih usluga u zoni. Tada

Savezna vlada, na predlog saveznog ministarstva nadležnog za poslove finansija, može doneti akt o prestanku važenja saglasnosti za osnivanje zone i u tom slučaju ona prestaje sa radom najkasnije u roku od jedne godine od dana donošenja pomenutog rešenja.U periodu od 90 dana po isteku vremena od godinu dana od trenutka donošenja odgovarajuće odluke kojom prestaje saglasnost Savezne vlade za osnivanje slobodne zone, preduzeće za upravljanje zonom, kao i svi njeni korisnici, moraju robu koja je uvezena u zonu ocariniti, vratiti u inostranstvo ili predati carinarnici na slobodno raspolaganje. Ako roba podleže postupku carinjenja, onda se na nju, naravno, plaća carina, zatim posebna dažbina za izravnavanje poreskog opterećenja uvezene robe, kao i posebna taksa na robu, i to prema njenom stanju i po propisima koji su važili na dan podnošenja carinske deklaracije (odnosno jedinstvene carinske isprave - JCI), osim ako se radi o opremi koja je radi obavljanja delatnosti u zoni bila uvezena u nju najmanje tri godine pre prestanka rada zone. (Ako se ispune uslovi za primenu drugih propisa na osnovu kojih se ostvaruje pravo na oslobođenje od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina na robu koja iz zone ulazi na područje Jugoslavije, primanjivaće se ti propisi.)Korisnici zone, u slučaju prestanka rada zone, zadržavaju prava svojine na stvarima, pravima i novcu koje su uvezli, odnosno uneli u zonu i imaju, takođe, prava da nastave sa radom, u skladu sa propisima koji važe za poslovanje na teritoriji van zone.

ZNAČAJ I PERSPEKTIVASlobodne carinske zone se javljaju kao veoma značajan ekonomski institut, pogotovo poslednjih decenija XX veka. Bez ovog važnog pravnog instituta privrednog i međunarodnog privrednog, carinskog i spoljnotrgovinskog prava teško da se može zamisliti savremena međunarodna trgovina. Danas se 1/5 ukupne svetske trgovine obavija preko slobodnih zona, a odavno su postale snažan činilac otvorene međunarodne robne razmene, faktor unapređenja proizvodnje i pospešivanja izvoza, time i razvoja celokupnih privreda u kojima se nalaze. Osim industrijalizacije zemlje, uvoza savremene tehnologije i direktnih stranih ulaganja, postojanje zona ima za posledicu i izgradnju infrastrukture, saobraćajnica, modernizaciju skladišnih kapaciteta, upošljavanje domaće radne snage...U svetu se, u današnje vreme, slobodne zone pojavljuju u dva oblika:1) kao potpuno slobodne zone, o kojima smo do sada najčešće i govorili (kod kojih je dozvoljeno, ne samo skladištenje robe, nego i njena obrada, prerada, oplemenjivanje i proizvođenje uz mnoge beneficije); i2) kao oblik institucija sa ograničenim funkcijama, gde nije predviđena industrijska proizvodnja, već imaju više funkciju velikih skladišta za smeštaj i čuvanje roba pod specifičnim carinskim nadzorom, kako bi njihovi korisnici mogli blagovremeno intervenisati na određenim tržištima. (Takav je primer slobodne zone u Lincu, gde bugarski poljoprivrednici drže svoje proizvode dobijajući time mogućnosti brzog intervenisanja na tržistima zemljama Zapadne Evrope.)

Većina slobodnih i carinskih zona, pogotovo kod zemalja u razvoju, daju u najam svojim proizvodačima standardizovane zgrade po ceni koja je manja od ekonomske, težeći da privuku što više potencijalnih korisnika. Konkurencija između njih dovodi do toga da najveći deo ulaganja koja se odnose na opremu lokacije za izgradnju zone, izgradnju poslovnog i proizvodnog prostora i mnoge druge radove, snosi zemlja u kojoj se zona nalazi. Ulažući u zone i odrićući se velikog dela prihoda koje bi inače ubirala iz njihovog poslovanja (oslobađanje od plaćanja poreza, subvencionisani troškovi poslovanja...) države pokušavaju da ostvare što je moguće više pozitivnih efekata po svoju privredu, kao i da izbegnu neke negativne. Tu se javlja problem konkurencije izmedu domaćih proizvođača i onih koji posluju u zonama. Postavlja se pitanje kako zaštititi bilo domaće, bilo strana tržišta, znajući da proizvođači u zonama posluju u specifičnim uslovima, uz mnoge pogodnosti i stimulacije, i da time njihova roba ima povoljniji položaj u odnosu na okruženje. Odgovor je nađen u zabrani plasmana roba proizvedenih u slobodnim zonama na određene prostore. Na primer, mnoge države Azije (Kina, Indija, Južna Koreja, Filipini...) zabranjuju plasman gotovo svih roba koje se proizvode u njihovim zonama na domaće tržište, stavljajući u zaštitu svoje privrednike, dok druge (npr. Šri Lanka) zabranjuju izvoz proizvoda (iz određenih grana industrije, najčešće tekstilne, elektronske...) na odredena tržišta za koja imaju veliki interes.

U svetu preovladavaju proizvođačke i prerađivačke zone, kakve bi trebale da budu i naše. Kod nas, i posle više decenija rada, one nisu razvile proizvodnu funkciju (koja bi

bila namenjena izvozu), već se i dalje pretežno bave poslovima prepakivanja, sortiranja, skladištenja carinske robe. Cilj Jugoslavije je da stvori takve uslove kojima bi naše slobodne zone bile konkurentne onima u susedstvu i time privukle što više stranog kapitala. Za one zemlje u tranziciji (kao što je trenutno naša) koje su opredeljene da razvijaju tip proizvođačkih i eksportnih zona, sam institut slobodnih zona, kao i carinski sistem moraju da budu u funkciji navedenih ciljeva. Znači, moraju biti prisustne mnoge carinske i vancarinske beneficije koje smo već spominjali, iako to sve nije dovoljno za motivisanost stranaca da ulažu kod nas. Danas je verovatno preovlađujući faktor politička situacija u zemlji, pa čak i u širem regionu. Ona mora da bude stabilna, kao što je naophodna stabilnost, sigurnost i konstantnost pravnih propisa koji će im garantovati nepromenljivost određenilh prava, čime bi dobili sigurne garancije za uloženi kapital, ostvarenu dobit, kao i za mogućnost njihovog efikasnog i neograničenog prenosa iz zone u inostranstvo i obratno. Zatim, potrebno je da imamo razvijenu saobraćajnu infrastrukturu i dobru povezanost zona sa važnim saobraćajnicama i trgovačkim centrima, kako bi korisnici zona mogli bezbedno i neometano da dopremaju robu, sirovine, mašine i drugi materijal u zone, ili iz njih da distribuiraju proizvode na svetsko tržište.

Prednost naših slobodnih i carinskih zona je pogodna geografska lociranost, jer se nalaze na raskrsnicama značajnih međunarodnih puteva koji spajaju Zapadnu Evropu sa Istočnom, i dalje sa Azijom, kao i Severnu sa Južnom Evropom, Mediteranom i preko njega sa Afrikom. Povezanost sa mnogim važnim tržištima omogućava brz i jednostavan prevoz roba, a samim tim i prednost u odnosu na druge. Osim toga, jeftina radna snaga (kod nas prilično obrazovana, gledajući susede) često igra važnu ulogu u odabiru zemlje u čije će zone privrednici da ulažu. Uz sve ove prednosti, potrebno je u naš pravni i ekonomski sistem konstantno uvoditi nove mere podsticaja, spoljnotrgovinskih, carinskih, poreskih, kreditnih i drugih olakšica, kako bi privukli, prevashodno strana, ulaganja u naše zone u konkurenciji mnogih sličnih koje se nalaze u okolnim državama. Time bi se, u cilju proizvodnje robe za izvoz, omogućio nesmetan uvoz moderne tehnologije kao i veća zaposlenost, a savremena proizvodnja u zonama indirektno bi se prenosila i održavala na domaću, na njihov kvalitet i konkurektnost na svetskim tržištima.Za postizanje navedenih ciljeva veoma je bitno da se utvrdi odgovarajuća strategija prema inostranom kapitalu, kao i uspostavi prava mera povlastica i pogodnosti koji se pružaju stranim investitorima u zaštiti sopstvenog razvoja, a pravilno korišćenje slobodnih i carinskih zona dovešće, kao što smo već napomenuli, do poboljšanja tehnološke opremljenosti, spoljnoekonomskih odnosa i celokupne privrede.

LITERATURA1. Grupa autora, Pravna enciklopedija, Beograd, "Savremena administracija", 1985. god, 943 str.2. Slavko Carić, Stevan Šogorov, Jelena Vilus, Dušanka Đurđev, Međunarodno privredno pravo, Novi Sad, "Centar za privredni consulting", 1993. god, 509 str.3. Zakon o slobodnim zonama, Beograd, "Službeni list SRJ` 1994.4. Miodrag Stanković, Sonja Stanković-Mihajlović, Izbor sudske prakse broj 3, Beograd, "Glosarijum", 1999. god, 73 str.5. http://siepa.gov.rs/sr/index/investirajte/slobodne-zone.html