utopija slobodne volje noama comskog - srce

Click here to load reader

Post on 24-Nov-2021

0 views

Category:

Documents

0 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

Utopija slobodne volje Noama Comskog
UDK: 321.01 : 80 TAMARA VUKOV Izvorni znanstveni rad Toronto primljeno: 5. 10. 1990.
Polazei od razmišljanja o ljudskoj prirodi ime se Naom omski kontinuirano bavi, u ovom tekstu problematizira se mjesto politike u kontekstu njegove lingvistike teorije. Uzeta je u obzir njegova, u svim radovima prisutna, kritika politikih sistema da bi se došlo do problema podizanja sx’ijesti i slobodne volje. Naglašena je pozicija Comskog o slobodnoj volji kao temelju ljudske prirode, a poseban je naglasak stavljen na povezanost koju ovaj autor argumentirano pokazuje, izmeu politike i lingvistike teorije. Poanta rada je da^ da­ ljnje napredovanje prouavanja jezika (a što je centralno mjesto doprinosa znanosti Com- skoga) moe doprinijeti novim saznanjima o uroenoj prirodi ljudskih bia. To je jedan od preduvjeta za daljnji razvoj politike i društvene prakse.
Pri prvom upoznavanju sa brojnim politikim spisima Noama omskog izgleda kao da on svu svoju energiju posveuje razarajuoj kritici postojeih politikih sistema, a da ne nudi — u znaajnijoj meri — pozitivnu alternativnu politiku teoriju. Ustvari, ova nesrazmerna ravnotea izmeu analize i sinteze osnovna je crta anarhistikih uverenja omskog, ali to nije uvek oigledno, niti se moe lako shvatiti kada se politika uverenja potpuno izdvoje iz celine njegove misli, naroito shvatanje o ljudskoj prirodi koje izrasta iz njegove lingvistike teorije. Otuda je vano — pre nego što se pone istraivanje pozitivnih vidova njegove politike misli — odrediti mesto politike omskog u kontekstu njegove lingvistike teorije i njegove još šire teorije o ljudskoj prirodi.
Iako omski izbegava postavljanje bilo kakvog logikog imperativa izmeu njegove lin­ gvistike i politike teorije, oba ova domena njegovog rada utemeljena su u zajedniki skup njegovog verovanja u vezi sa ljudskom prirodom. Suštinu ove tanane ali znaajne veze najbolje je izrazio sam omski. U vezi sa projektom lingvistikih studija omski veruje da jezik treba i da e »pruiti odskonu dasku za istraivanje drugih problema ljudske prirode«1) kao i da »prouavanje formalnih osobina jezika otkriva nešto o prirodi ljudi, na negativan nain: ono istie... granice našeg razumevanja onih svojstava uma koja su, oigledno, jedinstvena kod oveka...«2) Pošto jezik, jedinstvena ljudska sposobnost, moe da prui odreene kljueve za razumevanje suštinske prirode ljudskih bia, omski osea da se svaki vid politike misli obli­ kuje izvesnim a priori pretpostavkama (implicitnim ili eksplicitnim) o ljudskoj prirodi:
»Vizija budueg društvenog poretka uvek je zasnovana na nekom shvatanju ljudske pri­ rode. Ukoliko su ljudi, u suštini, beskrajno savitljivi, potpuno plastina bia bez ikakvih suštin­ skih potreba za društvenim ili kulturnim karakterom, onda su oni pogodni subjekti za »oblikovanje ponašanja« koje sprovodi dravna vlast, korporacijski menader, tehnokrat ili centralni komitet.«3)
^ Noam Chomsky, »Language and Freedom« u T h e C h o m s k y R e a d e r (New York; Pantheon Books, 1987), str. 140. 2) Ibid. 3) Ibid. str. 154.
681
Vukov, T., Utopija slobodne volje Noama omskog Rev. za soc., Zgb., Vol XXI (1990), No 4: 681—687
Drugim reima, iako bi prouavanje jezika moglo da pomogne razjašnjenju istinskog naunog modela ljudske prirode, svaki politiki model društvene organizacije pretpostavlja usvajanje odreene teorije ljudske prirode. omski smatra da teorije ljudske prirode, koje predstavljaju osnovu veine politikih sistema, podrava malo neoborivih dokaza i da su, uopšteno gledajui, kontraintuitivne, kao što je to sluaj sa bihevioristikim shvatanjem ljudske motivacije, teorijom koju je omski podvrgao razornoj kritici. Empiricistiko shvatanje uenja, koje zastupaju bihevioristi, posmatra model ljudskog uma kao »praznu plou«, pasivnog pri­ maoca nadraaja koji prua neposredne instinktivne odgovore bez ikakvih uroenih struktu­ ralnih crta i bez ikakve sposobnosti za nezavisnim uešem u inputu koji prima. omski napada bihevioriste zbog njihove isprazne metodologije (u kojoj su apriornim restrikcijama ogranieni dometi moguih ljudskih sposobnosti u cilju obezbeivanja dogmatskih zakljuaka) i pretenzija na naunu metodologiju. Njihovu kritiku potvruje injenica da bihevioristiki model ne fun- kcioniše uspešno ni na najosnovnijem ljudskom nivou zajednikog iskustva, van njihovih uprošenih laboratorijskih eksperimenata. Pa ipak, usprkos ovog potpunog nedostatka bilo kakvog naunog dokaza ili intuitivne prihvatljivosti, bihevioristiki model je odigrao centralnu ulogu u oblikovanju politike misli proteklog veka. omski kae:
»Kada neka doktrina tako snano utie na široko polje intelektualne mašte, a ima tako malo empirijske podrške i u sukobu je sa dokazima u svakoj taci, pošteno je upitati se zašto se to verovanje tako vrsto odrava.«4)
Odgovor na ovo pitanje je primarno ideološke prirode. Zato što teorija ljudske prirode koja se pojavljuje iz bihevioristike slike jeste ona u kojoj su ljudska bia, kao neposredni proizvodi njihovih specifinih iskustava i sredine, rado podreena (njihove mentalne strukture, uistinu, to olakšavaju) manipulaciji i kontroli mišljenja, bihevioristiki model podrava i oprav­ dava autoritarne modele politikog mišljenja, u kojima mali segment povlašenih u društvu zauzima elitni poloaj vladavine nad ostalim delom stanovništva, u formi drave. Uistinu, ovaj oblik totalitarne dominacije postoji suštinski danas u elom svetu, bez obzira da li u kapitali­ stikom ili marksistiko-lenjinistikom obliku (omski posveuje mnogo svojih tekstova kritici specifinih naina kojima ove drave sprovode svoje posebne metode propagande i dominaci­ je). U svakom sluaju, omski uspešno ruši ugled bihevioristikog modela ljudske prirode i ide ak i dalje tvrdei da danas ni ne postoji nikakva teorija ljudske motivacije:
»Svakako, naše razumevanje prirode oveka ili bilo kog podruja ivih društvenih oblika toliko je rudimentarno da svaka dalekosena doktrina mora biti razmatrana sa velikim skep­ ticizmom, baš kao što je i spekticizam na mestu kada ujemo da »ljudska priroda«, »zahtevi za efikasnošu« ili »sloenost modernog ivota« zahtevaju ovaj ili onaj oblik prisile ili auto­ kratske vladavine.«5)
Treba jasno kazati da omski brani postojanje uroene ljudske prirode (ovo je suštinsko za njegovu lingvistiku teoriju), koja »... radikalno odvaja ljudske vrste od ostalog organskog sveta«6), pošto postoje »potpuno jednostavna svojstva ljudske inteligencije, elementi izuzetne ljudske prirode.«7) Dalje, omski smatra da je prouavanje ljudske prirode empirijsko pitanje, ukoliko uistinu ne postoje apriorna ogranienja mogunosti istraivanja takvih pitanja.8) U
^ Noam Chomsky, »Language and Problems of Knowledge« (Cambridge: The MIT Press, 1988) str. 163. ^ Noam Chomsky, Uvod u »Anarchism: From Theory lo Practice«, od Daniela Guerina (New York, Monthly Press Review, 1970)
str. VII. ^ Chomsky, »Equality: Language Development, Human Intelligence, and Social Organization«, u T h e C h o m s k y R e a d e r
str. 194. ^ Ibid. 8) Ibid.
682
Vukov, T., Utopija slobodne volje Noama omskog Rev. za soc., Zgb., Vol XXI (1990), No 4: 681—687
svojoj kritici, on cilja jedino na teorije ljudske prirode koje su stvorene do danas, a ne iskljuuje mogunost da se takva teorija moe nauno razviti u budunosti. Doprinosei ovom razvoju, prouavanje jezika (jedinstvene ljudske sposobnosti) moe biti korisno.
Ipak, ako omski veruje da nikakva stvarna teorija ljudske prirode ne postoji, a istovre­ meno tvrdi da svaki oblik politike teorije jeste temeljno ukorenjen u pretpostavke o prirodi ljudskih bia, na osnovu ega on razvija i opravdava svoja sopstvena ekstenzivna politika tumaenja i mišljenja. omski razvija svoje politiko mišljenje ne na osnovu potpuno razvijene, sveobuhvatne teorije ljudske prirode, ve na osnovu apsolutne karakteristike koju on smatra osnovnim kamenom temeljcem ljudske prirode: slobode volje. Ovo je izraeno u stavu Vilhel- ma fon Humbolta, koji omski esto navodi: »Što god ne proistie iz ovekovog slobodnog izbora... ne utie na njegovo pravo bie, ve mirno ostaje strano njegovoj pravoj prirodi...«9).
ime dokazuje omski ovo pravo na slobodu volje, kao na temelj ljudske prirode? Dokaz primarno proistie iz njegove lingvistike teorije, ali je, takoe, fundamentalno oigledan u intuitivnoj svesti svakog pojedinca da ima mogunost sopstvenog slobodnog izbora u svakoj datoj situaciji. Teorija jezika i uenja omskog zasnovana je na racionalistikom pristupu dva­ ma klasinim filozofskim problemima: Platonovom problemu — kako deca, sa malo iskustva sa sloenim jezikim i gramatikim strukturama, ue da govore taj jezik samo na osnovu mi­ nimalne izloenosti tom jezikom okruenju? — I kartezijanskom problemu stvaralakih vidova upotrebe jezika — kako moemo da razumemo i stvorimo reenine šeme koje nikada ranije nismo doiveli? Odgovarajui na ova pitanja omski razvija sopstvenu teoriju univerzalne gra­ matike. Jezika sposobnost ljudskog uma sastoji se od unutarnjih naela prinude i vrste uni­ formnosti koja ograniava domen strukturalnih mogunosti sadranih u gramatici svakog je­ zika, kao i od generativne sposobnosti koja dozvoljava pojedincu da primeni optimalne gra­ matike prinude koje su on ili ona konstruisali da bi stvorili inovativne reenice. U ovom procesu stvaranja slobodna volja mora da odigra svoju ulogu, pošto je potpuno oigledno da e dvoje ljudi sa analognim znanjem jezika stvoriti potpuno razliite jezike odgovore u istim okolnostima.
Zato omski razvija ovaj osnovni pojam slobodne volje kao odgovor na kartezijanski problem stvaralakih vidova jezika i dolazi do slike korišenja jezika u kojoj »... slobodno stva­ ralaštvo zauzima mesto unutar... sistema (strukturalnih) prinuda i vladajuih principa...«10) Mada nivo savremenog naunog znanja nije još uznapredovao do take na kojoj model uni­ verzalne gramatike omskog moe biti potvren ili opovrgnut pozivanjem na proverljive fizike teorije (što je istina o mnogim naunim teorijama), ovaj model ima veoma snaan elemenat psihološke stvarnosti. Ideja slobodne volje potvrena je na lingvistikom kao i na opštijem iskustvenom nivou delatnosti svakog pojedinca. omski kae:
»ovek moe esto ili ak uvek da uradi ono na šta je potaknut ili emu je naklonjen, ali svaki od nas zna iz samospoznaje da imamo mogunost izbora kod velikog niza stvari.«11)
Na ovaj nain omski otkriva osnovnu kategoriju ljudske prirode iz njegove lingvistike teorije pokazujui da »kartezijanska kreativnost jezike upotrebe otkriva da ljudska bia imaju uroenu sposobnost za slobodno mišljenje i samo-izraavanje...«12)
^ Chomsky: »Problems of Knowledge and Freedom« (New York, Panthoen Books, 1971.) str. 55.
Chomsky, Language and Freedom, str. 152. ^ Chomsky, Language and Problems of Knowledge, str. 139.
Fred D’Agostino, »Chomsky’s System of Ideas« (Oxford, Oxford University Press, 1986.), str. 209.
683
Vukov, T., Utopija slobodne volje Noama omskog Rev. za soc., Zgb., Vol XXI (1990), No 4: 681—687
Na ovoj apsolutnoj ubeenosti u slobodu volje, kao najtemeljnijem vidu ljudske prirode, omski izgrauje svoje politiko mišljenje. Prirodno je, tada, da je on estoki kritiar svakog autoritarnog sistema, bez obzira na ideologiju, koji ograniava pojedinevo oseanje slobode misli i dela i spreava veinu stanovništva u ma kom smislenom uešu u politici koja oblikuje i vlada njihovim ivotima. Ovo se odnosi na veinu politikih sistema koji postoje u svetu danas. omski je zato posvetio najvei broj svojih politikih spisa kritici savremenih politikih sistema, naroito supersila kod kojih prati, kako unutarnju tako i spoljnu politiku, i silovito izlae pravi sadraj eksploatacije i dominacije, koji se prikriva propagandom. Naširoko je pisao o »propagandnom modelu« pod kojim funkcionišu amerika sredstva informisanja, kao i o ulozi koju su intelektualci odigrali u odravanju ovog plana manipulacije i obmane koju je amerika vlada zahtevala u cilju sprovodenja svoje korupcionaške spoljne politike u Vijetnamu, Istonom Timoru, Latinskoj Americi i mnogim drugim delovima sveta. Izgleda tako da se omski u svojim politikim spisima posvetio primarno produbljenom vienju ali i razornoj i pogubnoj kritici postojeih politikih sistema, a da posveuje srazmerno malo prostora razvoju pozitivnog prikazivanja jednog alternativnog politikog modela, zasnovanog na njegovoj liber- terskoj koncepciji ljudske prirode. Razlog ovome lei koliko u anarhistikim opredeljenjima omskog toliko i u injenici da analiza konkretnih dogaaja nosi u sebi veu eksplanatornu mo i efekat nego apstraktne teorije, te zato omski kae:
»... Vijetnam, Latinska Amerika, Srednji Istok... ovo su pitanja koja imaju ogroman ljudski znaaj, ali su ona površinska u izvesnom tehnikom smislu... ona su krajnji rezultat mnogo dubljih, centralnih inilaca u našem društvu i kulturi. Kritikuju me da treba da obratim više panje centralnim iniocima i nainima njihove promene... Pruam otpor tome... Istoni Timor ili Vijetnam su teme o kojima moete govoriti ljudima tako da im to nešto znai, dok su prie 0 institucionalnim promenama... kao prianje o Marsu...«13)
Ipak, pozitivno prikazivanje politikog razvoja i promene koju omski napominje kljune su za razumevanje cilja njegove politike kritike i njegovog sveobuhvatnog pristupa.
Traicionalna anarhistika misao, tako esto raznovrsna u svojim ispoljavanjima, zasnovana je na strogo liberterskom shvatanju ljudske prirode i moe se, uopšteno, okarakterisati kao suprotstavljanje svakoj vrsti hijerarhije ili odnosa moi. Druga zajednika crta u anarhistikoj misli jeste naglašavanje neposredne i spontane revolucionarne akcije na takav nain da je dihotomija izmeu teorije i prakse izbegnuta i da sredstva postaju nerazdvojiva od ciljeva. Ova kolektivna akcija preduzima se kao neposredni zakon i prilagodavanje stvarnosti i postie se putem kolektivne svesti o osnovnim idejama i injenicama o budunosti (za koju je, u izvesnoj meri, potreban predrevolucionarni period priprema).
omski vidi jedinu istinsku mogunost za pozitivnu društvenu promenu u ozakonjenju anarhije u obliku liberterskog socijalizma, koji se suštinski razlikuje od autoritarnog socijalizma 1 odreene vrste laisszez—faire liberterizma koji postoji u kapitalistikim društvima. Shvatanje slobode omskog, po kome ona treba da bude centralna za politiku praksu, veoma se razli­ kuje od shvatanja slobode onih koji su pristalice ovog poslednjeg stanovišta. Ideja slobode, koja je u praksi zasnovana na ekonosmkoj eksploataciji i dominaciji i razlikuje se od minimuma jednakosti ekonomskih i društvenih uslova je, po shvatanju omskog, iz osnova pogrešno pro­ tumaeni pojam. Ovaj kapitalistiki model slobode omoguava obmanu elite takvih društava, da je ona dostupna svima. Kao što omski objašnjava:
«... sloboda te vrste, mada vana povlašenima, društveno je prilino besmislena... raspo- dela moi i privilegija uspešno ograniava... sposobnost da se izbegne okvir doktirne nametnute
^ Chomsky, »Chomsky Reader«, str. 50.
684
Vukov, T., Utopija slobodne volje Noama omskog Rev. za soc., Zgb., Vol XXI (1990), No 4: 681—687
ideološkim institucijama... U principu, mi imamo raznovrsna vana prava po zakonu. No mi, takoe, znamo šta sve ovo, ustvari, znai u praksi ljudima koji nisu u mogunsoti da imaju koristi od njih... U savršenom funkcionisanju kapitalistike demokracije, u kojoj nema nikakve nezakonite zloupotrebe vlasti, sloboda e biti, ustvari, neka vrsta dobra.«14)
Po definiciji omskog, prava ljudska sloboda ukljuuje slobodu od ideološke kontrole i jed­ nakost uslova u onoj meri u kojoj svaki pojedinac moe da razvija svoje sopstvene sposobnosti u najveoj meri, tako da bi ispunio unutarnje potrebe koje svaka individua poseduje (mogu postojati neke razlike u prirodi ovih potreba, ali sve one su ukorenjene u osnovnu uroenu potrebu za »slobodnom svesnom aktivnošu«, pojam savršeno konzistentan sa modelom uroene svesti om­ skog).15) U takvom slobodnom društvu, «... nuni zahtevi svakog lana društva (treba) da budu zadovoljeni...«16) tako da se »prilike prilagoavaju... linim potrebama, a takve potrebe mogu da se specijalizuju i poveu sa odreenim talentima i sposobnostima.«17) Ovakva vizija libertarizma nuno zahteva društvo u kome e se proizvodni ivot sastojati od slobodnih asocijacija stvaralakih radnika, anarhosindikalistiki koncept koji se razvio iz socijalistikog pokreta 19. veka. Otuda om­ ski odobrava ove ideje koje su socijalistike po poreklu, tvrdei:
»Konzistentni anarhista e, otuda, biti socijalista, ali socijalista posebne vrste. Nee se samo suprotstaviti otuenom i specijalizovanom radu i nee samo teiti prisvajanju kapitala od strane svih radnika, ve e takoe, insistirati na neposrednom prisvajanju, a ne onom koje sprovodi elita sile koja deluje u ime proletarijata.«18)
omski je, otuda, kritian kako prema kršenju individualnih sloboda koje se odvijaju pod okriljem autoritarnog dravnog socijalizma (oblik socijalizma koji je na vlasti u mnogim zem­ ljama sveta danas), tako i prema liberterskim i dravno-kapitalistikim sistemima koji zauzimaju anarhistiki stav da e »... socijalizam biti slobodan ili ga uopšte nee biti...«19)
Pošto je anarhizam zainteresovan za uklanjanje hijerarhijske vlasti, bilo da ona postoji kao drava ili kao kanonizovana teorija, on se ne moe iskazati pojmovima utvrene, neprimen- ljive i dogmatske doktrine ili politike teorije. Umesto toga, anarhisti veruju u neposrednu akciju zasnovanu na konkretnoj svesti o univerzalnim potrebama i slobodi svih pojedinaca, koju preduzimaju kolektivno mase kao odgovor na razliite probleme i prepreke koje se javljaju u konkretnim situacijama. Posebna pitanja se rešavaju onako kako se pojavljuju u praksi ovih osnovnih karakteristika za koje omski veruje da su uroeni aspekti ljudske prirode. On piše:
»Ne mogu da zamislim da je mogue formulisati veoma oštre opšte principe rešavanja sukoba i merenja individualnih mogunosti naspram društvenih zahteva. asni ljudi e se ra­ zlikovati u svojim procenama i pokušae da se usaglase putem razgovora i razumevanja i uvaavanja potreba drugih... Moemo samo da se nadamo da je ljudska priroda tako sazdana da ovi elementi naše suštinske prirode mogu da cvetaju i obogauju naše ivote, jednom kada se prevaziu uslovi koji ih ugnjetavaju.«20)
Ovaj aspekt shvatanja uroenosti kod omskog prua ogromne mogunosti konceptu koncenzusa na masovnom narodnom nivou, s obzirom na temeljni i vodei liberterski ideal, pošto sloboda volje i ljudske potrebe nisu, po ovom modelu, tek proizvoljne, apstraktne zamisli
^ Chomsky, »Equality«, str. 189. 15) Ibid. 193. 16) Ibid. 192. 17) Ibid. 199.
Chomsky u uvodu za »Anarchism«, str. XV. 19) Ibid str. IZ ^ Chomsky, »Equality« str. 192.
685
Vukov, T., Utopija slobodne volje Noama omskog Rev. za soc., Zgb., Vol XXI (1990), No 4: 681—687
kojima se moramo prikloniti, ve nose mnogo snaniji imperativ pošto su unutarnje karakte­ ristike ovekove prirode.
Da li se u sloenom društvu kolektivni cilj anarhistikog projekta moe praktino ostvariti ili ne, teško je pitanje koje omski ne pretenduje da zna. On, meutim, uoava hitnu potrebu delovanja ka ostvarivanju toga cilja, odreenog naglim pogoršanjem uslova koji prikazuju sa- vremene politike sisteme nesposobnim ne samo da se uhvate u koštac sa represijom i ek­ sploatacijom neizbenom u hijerarhijskom društvu, ve ne uoavaju ni ozbiljnu prirodu pretnje uništenja sa kojom se ovcanstvo kao celina suoava. On piše:
»... sem ukoliko postoji u nekom obliku pozitivan odgovor, mogunosti za istinsku demo­ kratsku revoluciju koja e postii humanistike ideale levice nisu velike... svi razlozi govore u prilog razvoja, bar koliko nam naše razumevanje omoguava, posebnog ostvarivanja ovog po­ sebnog trenda u istorijskom razvoju oveanstva, primerenog zadacima trenutka.«21)
U svetlu ovoga, mogue je uoiti u koliko je velikoj meri specifini fokus omskog u njgovim politikim spisima konzistentan sa opštijim anarhistikim pristupom. On ne vidi mnogo razloga za pokušaj razvijanja apstraktnih teorija društvenih promena i alternativnih politikih sistema koji e imati ogranienu korisnost kada budu prilagoene konkretnoj praksi, pošto ljudske okolnosti i razvoji nisu dovoljno predvidljivi da bi bili uopšteni u nepromenljive principe (ovo se odnosi i na injenicu da postoji realtivno malo pozitivnih stavova o buduem razvoju, a mnogo više kritikih analiza savremenih sistema u njegovim politikim spisima). omski to najbolje saeto izraava:
»... veoma je teško stii do take u kojoj mogu da se, bar, razmatraju alternative, pošto se mora najpre, sloj po sloj, zderati mit i iluzija... Postoji mnogo prilika za postavljanje pitanja za razmišljanje i razmatranje koja su, nekako, vezana sa stvarnim mogunostima koje ljudi imaju, a koja nisu tek apstraktna i ezoterina, kao da li moe jedno alternativno društvo da postoji? To je tek da bi se udaljilo od mogunosti koje ljudi ustvari imaju za sebe i da se, bar, obrati nekakva panja na to. Ali ja smatram da su ovo tipovi pitanja koja, u krajnjem, moraju postati centralna briga najveeg dela stanovništva, ukoliko elimo da budemo nešto više od samo kompleta za prvu pomo u sluaju raka.«22)
Uistinu, razarajue kritike postojeih politikih sistema omskog su vrlo uspešne u postav­ ljanju ovih pitanja kao centralnih u mišljenju onih koji se susreu sa njegovim radom i predstav­ ljaju suštinski korak ka zapoinjanju odreene vrste podizanja svesti, za koju su mnogi anarhisti oseali da je neophodna u prerevolucionarnom periodu priprema. U sri ovih politikih kritika lei apsolutna ubeenost omskog u slobodu volje kao temelju (i jedinom pozitivnom znanom aspektu) ljudske prirode. Pošto se ovaj pojam najpre javio u njegovoj lingvistikoj teoriji, izraen u kartezijanskom problemu stvaralakih vidova jezike upotrebe, stvorio je most iz­ meu politike i lingvistike teorije omskog (bez prizivanja bilo kakve logike nunosti). Moda e se, kako prouavanja jezika budu dalje napredovala, otkriti više o uroenoj prirodi ljudskih bia, što moe biti korisno za napredak politike i društvene prakse.
Chomsky, Uvod u »Anarchism«, str. VII i X ^ Chomsky, C h o m s k y R e a d e r , str. 49—50.
686
Vukov, T., Utopija slobodne volje Noama omskog Rev. za soc., Zgb., Vol XXI (1990), No 4: 681—687
NOAM CHOMSKY’S UTOPIA OF FREE WILL
TAMARA VUKOV TORONTO…